SUDBINA RATA Najgore vesti stigle su iz Tuzle.

U vojnoj koloni ubijeni su srpski teritorijalci a primirje potpisano pod visokim pokroviteljstvom oficira Ujedinjenih nacija izmeu svih koji ratuju, porueno je na najgori nain. Ohrabrujuih nagovetaja ve davno nema. Izmeu zlosrene tuzlanske kolone koja je zapaljena korienjem svih zanata nauenih u visokim kolama islamskog fanatizma i oseanja vojnika koji su stigli na Batajniki aerodrom, samo je tanana linija razgranienja. Nema sree ni u jednom sluaju. Vojnikisluenik, koji je poljubio srpsku zemlju na Batajnici, a zatim rezignirano podigao ruke u znak predaje neizvesnoj budunosti, svakako je najdramatinija medijska ilustracija rata. Mrtvima ionako nema spasa, ali ni prevelike radosti kod preivelih. Nova drava nastavlja borbu za svoje postojanje i vojniku renesansu u neopisivoj traumi izazvanoj pretnjom gladi i prisustvom istinske smrti. Danas je sasvim neizvesno kada e rat biti gotov. Izgleda kao da u njemu vie nema logike koja odreuje strategiju i taktiku i da je stanje u glavama daleko konfuznije od situacije na stratitima. Pozivanje na pamet, saoseanje, stara prijateljstva, humanost i "tradicionalno razumevanje" postaje besmisleno a ocene "stranih faktora" o tome ta je ovde izazvalo haos, ve izmamljuju otvorene podsmehe. Sve ostalo nalazi se u galeriji tradicionalnog srpskog mazohizma uz atavistiku odbranu od neprijateljske moi optim stavom da nema "padanja na kolena". Ali to je uvek ranije bila skupa no dobra odbrana. Ipak, u velikom strahu od rata i gubljenja ivota momaka koji tek to su maturirali, pred stranim slikama izgorelih devetnaestogodinjaka - nema odgovora niti nasluivanja ko bi ga mogao ponuditi odmah. Ali, neke pouke i najgora iskustva moraju da budu zapamene, jer "strano je sto puta umirati na isti nain" (Remark). Dosadanji tok rata dokazuje da niko od zaraenih bratskih naroda nije verovao u tragediju. Bar ne sopstvenu. Kad je poelo da se puca, niko nije istinski polazio od mogunosti sopstvene masovne pogibije, a razvijanje nacionalnog fanatizma oivljavalo je i ruilo mitove i povealo broj umrlih. Spora misao u vojsci doprinela je nesposobnosti da se ui ak i na preivljenim katastrofama, pa je blokada kasarni i danas neprebolna rana. Ali, bar u jednoj stvari postoji saglasje izmeu drava bive Jugoslavije: rat je besmislen. To su na neki nain priznali svi, no izgleda da je bar zasad mnogo toga dolo prekasno i da se rat nastavlja pranjenjem ogromnih koliina nagomilane mrnje. Pri tom jednostavnom saznanju za mnoge je najloginije da neke odgovore potrae u bivoj JNA, od prekosutra Vojci Jugoslavije. Tragedija vojnika se ipak ne moe razumeti pokuajima da se na najsloenija pitanja o uzrocima odgovora banalnim opisom njihovih stradanja. Vojska Jugoslavije upravo pokuava da opstane u tekom ukljetenju izmeu dve drame: ratnih stradanja i kadrovske, te svake

druge transformacije. U ovom asu, na alost, stradanje je "bre" od preobraaja, a neki sujetni generali koristei dozlaboga runu i stupidnu sintagmu o nepristajanju da budu u "istom kou" sa drugima, i dalje svoje penzionisanje pretpostavljaju patnjama onih koji nisu ni poeli da rade. Pria o "istom kou" je ne samo neoriginalna ve i nepristojna, a tvrdnje o sopstvenim uincima i naglom odvajanju od lidera elite, neuverljive. No, to je deo prolosti a cilj to breg okonanja rata osnovni motiv morao bi da sadri u mudrom uvanju najvrednijih ivota a ne patetine sujete najnovijih penzionera.

Rani ratni radovi: Ljubodrag Stojadinovi, objektivan kao snajper Photo: Stock Pria o tuzlanskom masakru e verovatno sve to definitivno baciti u senku. Hoemo da verujemo da su to poslednje rtve koje su tako naivno prinete na oltar prvoj evropskoj damahiriji, i da je u budunosti mogue oruanom snagom Srba u sopstvenoj bosanskoj dravi braniti ljude i njihove kue od pretee islamske metastaze. U takvim uslovima, kada nas silovita ratna depresija i sve izvesnija ekonomska beda vraaju u prividni spokoj nove drave, njeni podanici dolaze iz rata kako bi nadalje bili vojnici njene preobraene vojske. Kakvi su rezultati skoro jedanaestomesenih borbi? Ima li pobednika i dokaza da je upravo onda kad je sve izgubio, pobeda na njegovoj strani? Nema odgovora. Moda e oni, kao i mnogo puta u istoriji stii na osnovu paljivih iitavanja ratnih memoara koje su posle svega pisale velike vojskovoe. Moda. Ali, kod nas nema velikih vojskovoa u ovom ratu i sve stoji drugaije. Tajnu verovatno znaju bivi kljuni ljudi haotinog ratovodstva u nas. Oni se ne javljaju, smatrajui da imaju prava na svoju neutemeljenu filozofsku nadmo. Istovremeno, oni skoro nikada nisu pisali, najbolja dela koja su potpisana njihovim imenom, stvarali su najmljeni timovi pisaca. Da li je u tome tajna nerazumevanja sutine rata i pravi razlog utanja onih ija su plea optereena stranog krivicom. Izgubivi mo, ostali su i bez teoretiara svojih epohalnih vojnih dela. Uteno je to nova i teka vremena moraju da ponude nove ljude koji su dorasli drami.

Neki su ve ovde, neke moda i ne nasluujemo. (Ljubodrag Stojadinovi) *Nastavak feljtona u utorak 29. juna