DARVINOVA CRNA KUTIJA

biohemijski izazov teoriji evolucije

dr Majkl Bihi

Elektronsku verziju knjige Darvinova crna kutija (u PDF formatu) uinili smo besplatno dostupnom na Internetu, za linu (nekomercijalnu) upotrebu. Ukoliko elite da nabavite ovu knjigu u tampanom obliku, poruite je telefonom, na broj 062/200-046 (za inostranstvo +38162200046) Izdava

Naslov originala: DARWINS BLACK BOX - the biochemical challenge to evolution by Michael J. Behe copyright za Srbiju: EDEN

Izdava: EDEN d.o.o. Sremska Kamenica Priprema i tehnika obrada: Dragan Kri Prevod: Saa Ivanovi

ISBN 978-86-85197-16-1

Sadraj
Predgovor 7 13 37 65 117 90 137 162 189

Prvi deo: Kutija je otvorena

1. Liliputanska biologija 2. Zavrtnji i navrtnji 3. Veslaj, veslaj 6. Opasni svet

Drugi deo: Pregled sadraja kutije

4. Rubi Goldberg u krvi 5. Odavde do tamo 7. Smrt na drumu

Trei deo: ta nam kutija govori?

8. Objavljuj ili nestani 9. Inteligentni dizajn 10. Pitanja o dizajnu Beleke 11. Nauka, filozofija, religija Dodatak: Hemija ivota

214 238 262 284

309

Predgovor
Molekularni fenomen
Uobiajeno je, skoro banalno, rei da je nauka nainila krupne korake u razumevanju prirode. Fiziki zakoni su danas toliko dobro poznati da svemirske sonde nepogreivo lete kako bi fotografisale svetove udaljene milijardama kilometara od Zemlje. Kompjuteri, telefoni, elektrina struja i nebrojeni drugi primeri svedoe o vla sti nauke i tehnologije nad prirodnim silama. Vakcine i usevi velikog prinosa zaustavili su drevne neprijatelje oveanstva, bolest i glad bar u nekim delovima sveta. Skoro svake nedelje vesti o otkriima u molekularnoj biologiji ohrabruju nadu u lekove za genske i druge bolesti.

Pa ipak, razumeti kako neto radi nije isto to i razumeti kako je nastalo. Na primer, kretanje planeta u Sunevom sistemu moe se predvideti izvanredno precizno; meutim, poreklo Sunevog sistema (pitanje kako su Sunce, planete i njihovi sateliti nastali) jo uvek je sporno.1 Nauka e moda na kraju reiti ovu zagonetku. Ipak, ostaje injenica da je razumevanje porekla neega razliito od razumevanja naina na koji neto svakodnevno funkcionie. Nadmo nauke nad prirodom navelo je mnoge ljude na pretpostavku da ona moe tavie, mora da objasni i poreklo prirode i ivota. Darvinov predlog da se ivot objasni prirodnim odabiranjem koje deluje na postojee varijacije iroko je prihvaen u naunim krugovima ve vie od jednog veka, iako su osnovni mehanizmi ivota do pre nekoliko decenija bili tajna. Savremena nauka je uvidela da je, u osnovi, ivot molekularni fenomen: svi molekuli deluju kao navrtnji i zavrtnji, zupanici i koturovi biolokog sistema. Svakako da postoje sloene bioloke 7

Darvinova crna kutija odlike (kao to je cirkulacija krvi) koje se ispoljavaju na viim nivoima, ali sitni detalji ivota oblast su biomolekula. Zbog toga biohemijska nauka, koja prouava te molekule, ima za svoju misiju istraivanje same osnove ivota. Od polovine 20. veka biohemija je marljivo rasvetljavala funkcionisanje ivota na molekularnom nivou. Darvin nije znao zato postoje varijacije unutar vrste (jedan od zahteva njegove teorije), ali je biohemija utvrdila njihovu molekularnu osnovu. Nauka devetnaestog veka nije mogla ni da pretpostavi mehanizam procesa vienja, imuniteta ili kretanja, ali je savremena biohemija otkrila molekule koji omoguavaju te i druge funkcije. Nekad se oekivalo da e se ustanoviti da je osnova ivota krajnje jednostavna. To oekivanje je palo u vodu. Pokazalo se da vid, kretanje i druge bioloke funkcije nisu nita manje sloene od televizijskih kamera i automobila. Nauka je ostvarila ogroman napredak u tumaenju hemije ivota, ali je sloenost biolokih sistema na molekularnom nivou paralisala pokuaj nauke da objasni njihov nastanak. Praktino nije bilo pokuaja da se objasni nastanak specifinih, sloenih biomolekularnih sistema, a jo manje proboja na tom planu. Mnogi naunici su hrabrili da su objanjenja ve nadomak ruke, ili e stii pre ili kasnije, ali nikakva potpora za takvo tvrenje ne moe se nai u profesionalnoj naunoj lite raturi. to je jo znaajnije, postoje ubedljivi razlozi zasnovani na strukturi samih sistema da se jednom zauvek ospore Darvinova objanjenja nastanka ivotnih mehanizama.

Evolucija je fleksibilna re.2 Jedna osoba je moe koristiti za oznaavanje neega jednostavnog kao to je promena tokom vremena, a druga tako da znai postanak svih ivotnih oblika od zajednikog pretka, ostavljajui mehanizam promene neodreenim. Meutim, u svom irokom, biolokom smislu evolucija oznaava proces kojim je ivot nastao od neive materije i u potpunosti se razvio prirodnim putem. To je smisao koji je Darvin dao toj rei, i znaenje koje ima u naunoj zajednici. To je i smisao u kome koristim re evolucija u ovoj knjizi. 8

Predgovor

Izvinjenje zbog detalja

Pre nekoliko godina Deda Mraz je za Boi mom najstarijem sinu poklonio tricikl. Naalost, obzirom da je veoma zauzet, Deda Mraz nije imao vremena da ga izvadi iz kutije i sastavi pre nego to je krenuo dalje. Zadatak je ostao tati. Izvadio sam delove iz kutije, otvorio uputstvo za sastavljanje, i uzdahnuo. Sastojalo se od est detaljnih strana: razvrstajte osam razliitih tipova zavrtanja, ubacite dva rafa od 4 centimetra kroz ruicu u osovinu, zakaite osovinu kroz etvrtasti otvor za trup bicikla, i tako dalje. Nisam eleo da itam uputstva, jer sam znao da se ona ne mogu pregledati na brzinu kao dnevne novine sutina i jeste u detaljima. Ipak sam zavrnuo rukave i poeo da radim. Nakon nekoliko asova, tricikl je bio sastavljen. Tokom procesa zaista sam proitao svaku instrukciju u knjiici nekoliko puta i obavio precizne radnje koje je uputstvo zahtevalo. Moja odbojnost prema uputstvima je, izgleda, rairena. Iako veina domainstava ima video-rekorder, veina ljudi ne ume da ih programira. Ova tehnoloka uda dolaze sa kompletnim uput stvom za rukovanje, ali sama pomisao na dosadno prouavanje svake reenice knjiice navodi veinu ljudi da poveri posao najbliem desetogodinjaku.

Naalost, veliki deo biohemije je kao knjiica uputstava, u smislu da je znaaj u detaljima. Student biohemije koji samo preleti udbenik provee sasvim sigurno veliki deo sledeeg ispita zurei u tavanicu dok mu grake znoja klize niz elo. Pregleda nje udbenika na brzinu ne priprema studenta za pitanja kao to su Detaljno objasnite mehanizam hidrolize peptidne veze tri psinom, obraajui naroitu panju na ulogu prelaznog stanja ene rgije veze. Iako postoje opti principi biohemije koji pomau smrtniku da razume optu sliku hemije ivota, opti principi vas mogu uputiti samo dotle. Inenjerska diploma ne zamenjuje knjiicu sa uputstvom za sastavljanje tricikla, niti vam direktno pomae da programirate video-rekorder. 9

Darvinova crna kutija Mnogi ljudi su, naalost, veoma svesni sitniavosti biohemije. Ljudi koji pate od anemije srpastih elija, trpei veliki bol tokom svog skraenog ivota, svesni su znaaja sitnih detalja koji su promenili jednu od 146 aminokiselina u jednoj od desetina hiljada belanevina u njihovom telu. Roditelji dece koja umiru od TajSaove bolesti, ili cistine fibroze, ili pate od dijabetesa, ili hemofilije, znaju vie nego to ele o znaaju biohemijskih detalja.

Prema tome, kao pisac koji eli da ljudi proitaju njegovo delo, u nedoumici sam - ljudi mrze da itaju detalje, a ipak se pria o uticaju biohemije na teoriju evolucije u potpunosti oslanja na detalje. Prema tome, moram da napiem knjigu kakvu ljudi ne vole da itaju kako bih preneo ideje. Svejedno, sloenost se mora isku siti da bi se cenila. Zbog toga, paljivi itaoe, molim za strpljenje: u ovoj knjizi bie puno detalja. Knjiga je podeljena na tri dela. U Prvom delu se nalaze odreene osnove i prikazuje se zato se o evoluciji sada mora raspravljati na molekularnom nivou u domenu biohemije. Ovaj deo uglavnom ne sadri tehnike detalje, iako se neki provlae tokom rasprave o oku. Drugi deo sadri poglavlja sa primerima, to je najsloenije. Trei deo predstavlja raspravu o implikacijama biohemijskih otkria.

Prema tome, teka materija je u velikoj meri ograniena na Drugi deo. Meutim, u tom delu slobodno koristim poreenja sa poznatim, svakodnevnim predmetima kako bih preneo svoje ideje, a ak su i u tom delu detaljni opisi biohemijskih sistema svedeni na najmanju moguu meru. Odeljci koji sadre najvie deta lja bogati sloenim tehnikim nazivima odvojeni su od obinog te ksta znakom . Neki itaoci e moda odmah prei na Drugi deo. Meutim, drugi e moda eleti da samo letimino prelete taj deo ili ak da preskoe neke odeljke, a da se zatim vrate kada budu spremni da usvoje vie. Za one koji ele dublje razumevanje biohemije, sastavio sam dodatak koji iznosi neke opte biohemijske principe. Ohrabrujem one koji ele sve pojedinosti, da proitaju uvodni tekst iz biohemije u nekoj biblioteci. 10

Prvi deo

Kutija je otvorena

1. poglavlje

Liliputanska biologija
Ogranienja ideje
Ovo je knjiga o darvinistikoj evoluciji, ideji koja je nategnuta do krajnjih granica izdrljivosti otkriima biohemije. Biohemija prouava samu osnovu ivota: molekule koji sainjavaju elije i tkiva, koji katalizuju hemijske reakcije varenja, fotosinteze, imuniteta, i jo puno toga.1 Zapanjujui napredak biohemije od sredine pedesetih godina 20. veka pokazuje ogromnu mo nauke da razume svet. Omoguila je mnoge praktine koristi u medicini i poljoprivredi. Ipak, moda emo morati da platimo cenu znanja. Kada se udari na temelje, zgrade se zatresu; ponekad se srue. Kada su nauke, kao to je fizika, konano otkrile svoje osnove, stara shvatanja sveta morala su biti odbaena, veoma izmenjena, ili ograniena samo na odreeni deo prirode. Da li e se to desiti teoriji evolucije putem prirodnog odabiranja? Kao i mnoge velike ideje, Darvinova ideja je elegantno jednostavna. On je zapazio da unutar svih vrsta postoji variranje: neki lanovi su krupniji, neki manji, neki bri, neki svetlije boje, i sl. On je zakljuio da, poto ograniena koliina hrane ne moe da odrava sve organizme koji se rode, oni kojima njihova sluajna varijacija prua prednost u borbi za opstanak imae vee anse da preive i da se razmnoe, nadvladavajui manje favorizovane. Ako se varijacije nasleuju, onda bi se odlike vrste vremenom izmenile; tokom velikih vremenskih perioda mogle bi se javiti velike promene. Veina naunika, due od jednog veka, smatralo je da je praktino celokupan ivi svet, ili bar sve njegove najzanimljivije 13

Darvinova crna kutija crte, nastao delovanjem prirodnog odabiranja na sluajne varijacije. Darvinova ideja je koriena za objanjavanje kljunova zeba i konjskih kopita, boje leptira i drugih insekata, i rasporeda ivog sveta irom planete i kroz vekove. Neki naunici su ak rastegli ovu teoriju kako bi tumaili ljudsko ponaanje: zato oajni ljudi vre samoubistvo, zato tinejderi imaju bebe van braka, zato neke grupe prolaze bolje na testu inteligencije od drugih, i zato se neki religiozni ljudi odriu braka i dece. Ne postoji nita ni organ ni ideja, ni ulo ni misao to nije bilo predmet evolucionog odabira.

Skoro vek i po nakon to je Darvin izneo svoju teoriju, evoluciona biologija je, navodno, imala puno uspeha u objanjavanju obrazaca ivota koje vidimo oko sebe. Ali pravo funkcionisanje ivota ne odigrava se na nivou cele ivotinje ili organa; najznaajniji delovi ivih organizama premali su da bi se videli. ivot se odvija u detaljima, a molekuli su ti koji nose te ivotne detalje. Darvinova ideja bi moda mogla da objasni kopita konja, ali moe li da objasni osnov ivota? Ubrzo nakon 1950. godine nauka je napredovala do te mere da je mogla da utvrdi oblike i osobine nekolicinu molekula koji izgrauju ive organizme. Polagano, marljivo, rasvetljavane su strukture sve vie biolokih molekula, a o nainu na koji su funkcionisali zakljuivano je na osnovu bezbrojnih eksperimenata. Nagomilani rezultati velikom jasnoom pokazuju da je ivot zasnovan na mainama mainama sainjenim od molekula! Molekularne maine vuku teret sa jednog mesta u eliji do drugog du autoputeva sainjenih takoe od molekula, dok drugi deluju kao kablovi, uad i koturovi kako bi odravali oblik elije. Maine ukljuuju i iskljuuju elijske prekidae, ponekad ubijajui eliju ili podstiui njen rast. Solarne maine energiju fotona pretvaraju u hemijsku. Elektrine maine omoguavaju protok struje kroz nerve. Proizvodne maine izgrauju druge molekularne maine, kao i sebe same. elije plivaju koristei maine, kopiraju same sebe uz pomo mainerije, uzimaju hranu putem mainerije. Ukratko, veoma prefinjene molekularne maine kontroliu svaki elijski 14

1. Liliputanska biologija proces. Prema tome, detalji ivota su precizno odreeni, a ivotna mainerija je neverovatno sloena.

Da li se celokupan ivot moe nekako uglaviti u Darvinovu teoriju evolucije? Poto javni mediji vole da objavljuju uzbudljive vesti , i poto neki naunici uivaju da nagaaju o tome koliko daleko njihova otkria mogu da idu, javnosti je bilo teko da odvoji injenicu od pretpostavke. Da biste pronali prave injenice morate pretraiti asopise i knjige koje objavljuje sama nauna zajednica. Nauna literatura izvetava o eksperimentima iz prve ruke, i izvetaji su uglavnom osloboeni ispada mate. Meutim, kao to u kasnije napomenuti, ako pretraujete naunu literaturu o evoluciji, i ako usredsredite svoje istraivanje na pitanje o tome kako su se molekularne maine osnov ivota razvile, nailazite na tajanstvenu i potpunu tiinu. Sloenost osnove ivota paralizovala je pokuaj nauke da je objasni; molekularne maine postavljaju jo uvek neprobojnu prepreku univerzalnom darvinistikom domaaju. Kako bismo utvrdili razlog, u ovoj knjizi emo pregledati nekoliko zadivljujuih molekularnih maina, a zatim upitati da li se one ikako mogu objasniti nasuminom mutacijom, odnosno prirodnim odabiranjem. Iako Darvinov mehanizam prirodna selekcija koja deluje na sluajne varijacije moe da objasni neke stvari, ne verujem da moe objasniti molekularni ivot. Ne bih se iznenadio kad bi nauka o vrlo malom donela promenu pogleda na svet jo manjeg.

Veoma kratka istorija biologije

Kada stvari u naim ivotima teku glatko, veina nas misli da je drutvo u kome ivimo prirodno i da su nae ideje o svetu tane. Teko je zamisliti kako su drugi ljudi u druga vremena i na drugim mestima iveli ili zato su verovali u stvari u koje su verovali. Meutim, tokom perioda preokreta, kada se naizgled nesumnjive istine dovode u pitanje, moe da izgleda kao da nita na svetu nema smisla. Tokom tih perioda istorija nas moe podsetiti da je potraga za pouzdanim znanjem dug, naporan proces koji jo nije 15

Darvinova crna kutija dosegao kraj. Kako bismo razvili gledite sa koga moemo da sagledamo ideju darvinistike evolucije ukratko u izneti istoriju biologije. Na odreeni nain, ta istorija je bila lanac crnih kutija; kada se jedna otvori, otkrije se druga.

Crna kutija je izraz za ureaj koji neto radi, ali iji je unutranji mehanizam tajanstven ponekada zato to se mehanizam ne moe videti, a ponekad zato to je jednostvano nerazumljiv. Kompjuteri su dobar primer crne kutije. Veina nas koristi te udesne maine bez znanja o tome kako one rade, obraujui tekst i pravei grafike ili igrajui igrice u blaenom neznanju o tome ta se deava ispod kuita. ak i kada bismo skinuli poklopac malo nas bi moglo da razlui zbrku delova koja se unutra nalazi. Nema jednostavne opaajne veze izmeu delova i funkcija kompjutera.

Zamislite da je kompjuter sa dugotrajnom baterijom prenesen hiljadu godina unazad kroz vreme do dvora kralja Artura. Kako bi ljudi tog doba reagovali na ukljuen kompjuter? Veina bi bila zapanjena, ali bi verovatno neko poeleo da razume tu stvar. Neko bi zapazio da se slova pojavljuju na ekranu kada se pritiska dugmad. Neke kombinacije slova koja odgovaraju kompjuterskim komandama mogle bi da promene sliku na ekranu; nakon nekog vremena bio bi shvaen manji broj komandi. Nai srednjevekovni Englezi mogli bi da veruju da su otkrili tajne kompjutera! Ali bi verovatno neko uklonio poklopac i video unutranji mehanizam kompjutera. Odjednom bi se teorija o tome kako kompjuter radi pokazala veoma naivna. Crna kutija koja je polagano bila deifrovana izloila bi pogledu novu crnu kutiju. U drevnim vremenima celokupna biologija je bila crna kutija, zato to niko nije razumeo ak ni na najoptijem nivou kako iva bia funkcioniu. Drevni ljudi koji su zurili u biljku ili ivotinju i koji su se udili kako ona funkcionie bili su u prisustvu nedokuive tehnologije. Bili su zaista u mraku.

Najranija bioloka istraivanja zapoela su na jedini dostupan nain golim okom.2 Niz knjiga iz vremena oko 400 godina pre nove ere (pripisanih Hipokratu, ocu medicine) opisuju 16

1. Liliputanska biologija simptome nekih optih bolesti i pripisuju bolest ishrani i drugim fizikim uzrocima, a ne delu bogova. Iako su spisi bili poetak, drevni ljudi jo uvek nisu znali nita o strukturi ivih organizama. Verovali su da je celokupna materija sainjena od etiri elementa: zemlje, vazduha, vatre i vode. Smatralo se da su iva tela sainjena od etiri tenosti krvi, ute ui, crne ui i sluzi i sve bolesti javljale su se navodno od vika jedne od tih tenosti. Najvei biolog Grka ujedno je bio i njihov najvei filozof, Aristotel. Roen za Hipokratovog ivota, Aristotel je uvideo (za razliku od skoro svih pre njega) da znanje o prirodi zahteva sistematsko posmatranje. Paljivim ispitivanjem utvrdio je zapanjujuu ureenost unutar ivog sveta, sutinski prvi korak. Aristotel je grupisao ivotinje u dve opte kategorije one sa krvlju, i one bez koje blisko odgovaraju savremenoj klasifikaciji kimenjaka i beskimenjaka. U okviru kimenjaka je uspostavio kategorije sisara, ptica i riba. Veinu vodozemaca i gmizavaca je smestio u jedinstvenu grupu, a zmije u posebnu klasu. Iako njegova istraivanja nisu bila pomognuta instrumentima, veliki deo Aristotelovog zakljuivanja ostaje razuman, pored znanja steenog hiljadama godina od njegove smrti. Samo nekoliko znaajnih biolokih istraivaa ivelo je u periodu od hiljadu godina nakon Aristotela. Jedan od njih je bio Galen iz Rima, lekar iz drugog veka nove ere. Galenov rad pokazuje da paljivo posmatranje spoljanjosti i unutranjosti biljaka i ivotinja, iako neophodno, nije dovoljno za razumevanje biologije. Na primer, Galen je pokuao da razume funkciju ivotinjskih organa. Iako je znao da srce pumpa krv, prostim posmatranjem nije mogao da utvrdi da krv krui i vraa se do srca. Galen je pogreno tvrdio da je krv ispumpavana iz srca da bi navodnjavala tkiva, a da se nova krv neprestano proizvodi da bi dopunjavala srane zalihe. Njegovo uenje vailo je skoro 1500 godina.

Tek je u 17. veku Englez Vilijam Harvi (William Harvey), izneo teoriju da krv neprestano tee u jednom smeru, krui i vraa se u srce. Harvi je proraunao da bi srce, ako pumpa samo 57 grama 17

Darvinova crna kutija krvi po otkucaju, pri 72 otkucaja u minutu, za jedan sat ispumpalo 245 kilograma krvi trostruku teinu oveka! Poto je proizvodnja tolike koliine krvi u tako kratkom vremenskom periodu oigledno nemogua, sledilo je da se krv ponovo koristi. Harvijevo logiko razmiljanje (potpomognuto tada jo novim arapskim brojevima, koji su uinili raunanje lakim) da bi se objasnile stvari nedostupne posmatranju bilo je potpuno novo; postavilo je pozornicu za savremenu bioloku misao.

U Srednjem veku tempo naunog istraivanja se ubrzao. Aristotelov primer sledio je sve vei broj prirodnjaka. Prvi botaniari: Brunfels, Bok (Bock), Fu (Fuchs) i Valerius Kord (Cordus) opisali su mnoge biljke. Nauna ilustracija se razvila kada je Rondel (Rondelet) detaljno crtao ivotinjski svet. Enciklopedisti, kao to je Konrad Gesner (Conrad Gesner), objavili su velike tomove celokupnog biolokog znanja. Line (Linnaeus) je znaajno proirio Aristotelov rad na klasifikaciji, uspostavljajui kategorije klase, reda, roda i vrste. Prouavanja uporedne biologije pokazala su mnoge slinosti izmeu raznih grana ivota, i poelo je da se raspravlja o ideji zajednikog porekla.

Biologija je u 17. i 18. veku brzo napredovala kada su naunici kombinovali Aristotelove i Harvijeve metode paljivog posmatranja i pravilnog razmiljanja. Ipak, i najvea panja i najmudrije razmiljanje tu e se zaustaviti ako znaajni delovi sistema nisu vidljivi. Iako ljudsko oko moe da razlui objekte veliine desetog dela milimetra, veliki deo ivotnih aktivnosti odvija se na mikro nivou, na liliputan skoj skali. Tako je biologija dostigla plato: jedna crna kutija, krupna struktura organizma, otvorena je samo da bi se otkrila crna kutija finijih nivoa ivota. Kako bi nastavila dalje, biologiji je bio potreban niz tehnolokih otkria. Prvi je bio mikroskop.

Crne kutije unutar crnih kutija

Za soiva se znalo u drevna vremena, i do 15. veka njihova upotreba u naoarima je bila uobiajena. Meutim, tek u 17. veku 18

1. Liliputanska biologija su konveksna i konkavna soiva zajedno postavljena u cev kako bi formirala prvi grubi mikroskop. Galilej je koristio jedan od prvih instrumenata, i bio zapanjen otkriem sloenih oiju insekata. Steluti (Stelluti) je posmatrao oi, jezik, antene i druge delove pele i ika. Malpigi (Malpighi) je potvrdio cirkulaciju krvi kroz kapilare i opisao rani razvoj srca embriona pileta. Nemija Gru (Nehemiah Grew) je prouavao biljke; Svamerdam (Swammerdam) je secirao vodeni cvet; Levenhuk (Leeuwenhoek) je bio prva osoba koja je ikada videla bakterijsku eliju; a Robert Huk (Hooke) je opisao elije plute i listova (iako nije uvideo njihov znaaj). Otkrivanje neoekivanog siunog sveta je otpoelo odbacivanjem utvrenih miljenja o tome ta su ivi organizmi. arls Singer, istoriar nauke, napominje da je beskonana sloenost ivih organizama, otkrivena na taj nain, pogodila filozofiju koliko i velianstveni red astronomskog sveta koji je Galilej otkrio prethodnoj generaciji, iako je trebalo daleko vie vremena da bi se njene implikacije utisnule u umove ljudi. Drugim reima, ponekad nove kutije zahtevaju da preispitamo sve nae teorije. U takvim sluajevima moe da se javi veliki otpor novom. elijsku teoriju ivota poetkom 19. veka konano su izneli Matijas lajden (Matthias Schleiden) i Teodor van (Theodor Schwann). lajden je radio prvenstveno na biljnim tkivima; zastupao je centralni znaaj tamne mrlje jedra unutar elije. van se skoncentrisao na ivotinjsko tkivo, u kome je tee videti elije. Svejedno je primetio da su ivotinje sline biljkama po svojoj elijskoj strukturi. van je zakljuio da elije ili sekreti elija sainjavaju celokupna tela ivotinja i biljaka, i da su na neki nain elije individualne jedinice sa sopstvenim ivotom. On je napisao da se odgovori na pitanja fundamentalne moi organizovanih tela nalazi u obrazlaganju pitanja o pojedinanim elijama. Kao to je lajden dodao: Prema tome, prvenstveno pitanje je: kakvo je poreklo ovog neobinog, malog organizma, elije? lajden i van radili su od poetka do sredine 19. veka u vreme Darvinovih putovanja i njegovog Postanka vrsta. Za Darvina je, 19

Darvinova crna kutija kao i za svakog drugog naunika tog vremena, elija bila crna kutija. Svejedno, on je pokuao da nae smisao velikog dela biologije iznad nivoa elije. Ideja da ivot evoluira nije originalno Darvinova, ali ju je on zastupao daleko najsistematinije, a teorija da se evolucija odvija prirodnim odabiranjem koje deluje na varijacije bila je njegova. U meuvremenu, elijska crna kutija postepeno je otvarana. Istraivai elije iskoristili su mikroskop do njegovih granica, koje su postavljene talasnom duinom svetlosti. Iz fizikih razloga mikroskop ne razaznaje dve take meusobno udaljene otprilike polovinu talasne duine svetlosti koja ih osvetljava. Poto je talasna duina vidljive svetlosti priblino deseti deo prenika bakterijske elije, mnogi mali, znaajni detalji elijske strukture jednostavno se ne mogu videti svetlosnim mikroskopom. Crna kutija elije nije se mogla otvoriti bez daljih tehnolokih poboljanja.

Krajem devetnaestog veka, pri brzom napretku fizike, Tomson (J. J. Thomson) je otkrio elektron; otkrie elektronskog mikroskopa usledilo je nekoliko decenija kasnije. Poto je talasna duina elektrona manja od talasne duine vidljive svetlosti, daleko manji detalji se mogu razluiti ako se osvetle elektronima. Elektronska mikroskopija sadri niz praktinih potekoa, od kojih je jedna - sklonost elektronskog snopa da spri uzorak. Meutim, pronaeni su naini da se ovi problemi zaobiu, i nakon Drugog svetskog rata elektronski mikroskop je dobio veliku ulogu. Otkrivene su nove subelijske strukture: u jedru su vieni otvori, a oko mitohondrija (elijskih elektrana) registrovane su dvostruke membrane. Ista elija koja je izgledala tako jednostavno pod svetlosnim mikroskopom, sada je izgledala veoma drugaije. Isto divljenje prvih istraivaa svetlosnim mikroskopom, posmatrajui detalje grae insekata, ponovo su osetili naunici 20. veka kada su videli sloenost elije. Na ovom nivou otkria biolozi su pristupili crnoj kutiji najveoj od svih. Pitanje kako ivot funkcionie nije bilo ono na koje su Darvin ili njegovi savremenici mogli da odgovore. Znali su da su 20

1. Liliputanska biologija oi za gledanje ali kako, tano, vide? Kako se krv zgruava? Kako se telo bori protiv bolesti? Sloene strukture otkrivene elektronskim mikroskopom sastoje se i same od manjih komponenata. Koje su to komponente? Kako izgledaju? Kako funkcioniu? Odgovori na ta pitanja vode nas van domena biologije, u oblast hemije. Takoe nas vode nazad u 19. vek.

Hemija ivota
Kao to je na prvi pogled uoljivo, ivi organizmi se razlikuju od neivih stvari. Ponaaju se drugaije. Razlikuju se i pri dodiru: koa i dlaka se lako mogu razlikovati od stene i peska. Veina ljudi je do 19. veka sasvim prirodno mislila da su ivi organizmi nainjeni od posebne vrste materijala, razliitog od materijala koji izgrauje neive predmete. Meutim, Fridrih Veler (Friedrich Whler) je 1828. godine zagrejao amonijum-cijanat i bio zapanjen kad se formirala urea, bioloki otpadni proizvod. Sinteza uree od neivog materijala razorila je lako razlikovanje ivog i neivog, i neorganski hemiar Justus fon Libig (Justus von Liebig) tada je poeo da prouava hemiju ivota (ili biohemiju). Libig je pokazao da se telesna toplota ivotinja proizvodi sagorevanjem hrane; ne predstavlja jednostavno svojstvenu odliku ivota. Na osnovu ovog svog uspeha formulisao je ideju metabolizma, kojim telo izgrauje i razlae supstance kroz hemijske procese. Ernest Hop-Sejler (Ernst Hoppe-Seyler) kristalizovao je crveni materijal iz krvi (hemoglobin) i pokazao da se vezuje za kiseonik kako bi ga pronosio telom. Emil Fier (Fischer) prikazao je veliku klasu supstanci - proteine (belanevine), sastavljene od samo dvadeset tipova gradivnih blokova (zvanih aminokiseline) spojenih u lance.

Kako proteini izgledaju? Iako je Fier pokazao da su sastavljene od aminokiselina, detalji njihovog izgleda bili su nepoznati. Njihova veliina ih je postavila ispod dosega ak i elektronskog mikroskopa, ali je ipak postajalo jasno da su proteini bili osnovne maine ivota, katalizirajui hemijske procese i izgraujui elijske 21

Darvinova crna kutija strukture. Zbog toga je bila neophodna nova tehnika za prouavanje strukture belanevina.

U prvoj polovini 20. veka koriena je kristalografija uz pomo X-zraka za odreivanje strukture malih molekula. Kristalografija ukljuuje usmeravanje snopa X-zraka na kristal ili hemikaliju; zraci se rasipaju procesom zvanim difrakcija. Ako se fotografski film postavi iza kristala, onda se prelomljeni X-zraci mogu registrovati pregledanjem izloenog filma. Obrazac difrakcije moe, nakon primene naporne matematike, ukazati na poloaj svakog atoma u molekulu. Usmeravanje snopova X-zraka na protein, pri kristalografiji bi pokazalo njegovu strukturu, ali je postojao veliki problem: to je vie atoma u molekulu, to je tea matematika, i uopte tei zadatak kristalizacije hemikalije. Poto proteini imaju na desetine puta vie atoma od molekula koji se obino ispituju kristalografijom, to ini problem na desetine puta teim. Ali, neki ljudi imaju na desetine puta vie istrajnosti od nas ostalih. Nakon decenija rada, D. K. Kendru (J. C. Kendrew) je 1958. godine odredio strukturu proteina mioglobina koristei kristalografiju; konano, tehnika je pokazala detaljnu strukturu jedne od osnovnih komponenata ivota. I ta se videlo? Ponovo, jo sloenosti. Pre utvrivanja strukture mioglobina, oekivalo se da su proteini jednostavne i pravilne strukture, kao kristali soli. Meutim, uoivi izuvijanu, sloenu strukturu mioglobina nalik na crevo, Maks Peruc (Max Perutz) je uzdahnuo: Da li je potraga za konanom istinom zaista otkrila tako grozan objekat nalik na utrobu? Biohemiari su od tada uznapredovali u uvaavanju sloenosti strukture proteina. Usavravanja kompjutera i drugih instrumenata danas ine kristalografiju daleko lakom nego to je bila za Kendrua, iako i dalje zahteva znaajan napor. Zahvaljujui Kendruovom radu na proteinima i (najuvenijem) radu Votsona i Krika na DNK, biohemiari su prvi put zaista upoznali oblike molekula na kojima su radili. Moe se rei da je ovo bio poetak savremene biohemije, koja je od tada vrtoglavo 22

1. Liliputanska biologija krenula napred. Napredak u fizici i hemiji se takoe prelio i snano podstakao istraivanje ivota.

Iako, teorijski, kristalografija uz pomo X-zraka moe da odredi strukturu svih molekula ivih organizama, praktini problemi ograniavaju njenu upotrebu na relativno manji broj belanevina i nukleinskih kiselina. Ipak, vrtoglavom brzinom se uvode nove tehnike kako bi dopunile i upotpunile kristalografiju. Jedna znaajna tehnika za utvrivanje strukture naziva se nuklearna magnetna rezonanca (NMR). Uz NMR molekul moe da se prouava dok je u rastvoru ne mora da se prethodno kristalizuje, to je naporan proces. Kao i kristalografija, NMR moe da odredi preciznu strukturu belanevina i nukleinskih kiselina, ali kao i kristalografija, NMR je ograniena samo na deo poznatih belanevina. Meutim, NMR i kristalografija zajedno su bile u stanju da utvrde strukture broja belanevina dovoljnog da prui naunicima detaljno razumevanje njihovog izgleda. Kada je Levenhuk mikroskopom video siunu grinju na maloj buvi, to je nadahnulo Donatana Svifta (Jonathan Swift) da napie aljivu pesmicu, predviajui beskrajan sled sve manjih i manjih buva: Prirodnjaci vide - jedna mala buva. Al jo manje buve na buvi se hrane; ove grizu neke od njih manje buve, i tako u beskraj.

Svift je pogreio; sled se ne nastavlja zauvek. Krajem 20. veka neverovatno su uznapredovala istraivanja ivota, i kraj je verovatno na vidiku. Poslednja preostala crna kutija bila je elija, otvorena da bi otkrila molekule, temelj prirode. Dublje ne moemo. tavie, rad ve izvren na enzimima, drugim proteinima, i nukleinskim kiselinama rasvetlio je principe koji deluju na osnovnom nivou ivota. Mnogi detalji ostaju da se popune, i neka iznenaenja nesumnjivo ekaju. Ali, za razliku od ranijih naunika, koji su gledali na ribu ili srce ili eliju, i pitali se ta je to i ta ih pokree, savremeni naunici su zadovoljni to delovanje proteina 23

Darvinova crna kutija i drugih molekula dovoljno objanjava osnovu ivota. Od Aristotela do savremene biohemije, jedan po jedan sloj uklanjan je dok se elija Darvinova crna kutija nije otvorila.

Mali skokovi, veliki skokovi

Zamislite u svom dvoritu jedan metar irok jarak, koji se protee do horizonta u oba smera i razdvaja va posed od poseda vaeg komije. Ako jednog dana sretnete komiju u svom dvoritu i upitate kako se tu naao, nemate razloga da sumnjate u odgovor: Preskoio sam jarak. Ako bi jarak bio irok 2 metra, a on dao isti odgovor, bili biste zadivljeni njegovim atletskim sposobnostima. Da je jarak irok 5 metara, moda biste postali sumnjiavi i zamolili ga da ponovo skoi dok gledate; ako bi odbio, alei se na istegnut zglob, zadrali biste sumnje, ali ne biste bili sigurni da li lae. Meutim, ako bi jarak u stvari bio kanjon irok 30 metara, ne biste ni za trenutak razmiljali o smeloj tvrdnji da ga je preskoio.

Ova kratka pria sadri nekoliko lekcija. Prvo, re skok se moe ponuditi kao objanjenje kako je neko preao prepreku, ali objanjenje moe da varira od potpuno ubedljivog do potpuno neodgovarajueg u zavisnosti od detalja (kao na primer koliko je prepreka iroka). Drugo, duga putovanja se mogu uiniti daleko 24

Ali, pretpostavite da va koma mudar ovek preciznije opie svoju tvrdnju. Nije preao u jednom skoku. Umesto toga, kako kae, u kanjonu se nalazilo niz strmih brda, iji vrhovi nisu vie od 3 metra udaljeni jedni od drugih; on je skakao sa jednog uzanog brda na drugo kako bi stigao do vae strane. Gledajui u kanjon, kaete mu da ne vidite nikakva brda, samo irok ponor koji razdvaja vaa dvorita. On se slae, ali objanjava da su mu bile potrebne godine i godine kako bi stigao. Tokom tog vremena brda su se povremeno izdizala u ponoru, i on je napredovao kako su ona izbijala. Nakon to bi napustio brdo ono bi obino prilino brzo erodiralo i raspalo se propavi u kanjon. Veoma sumnjivo, ali bez lakog naina da ga pobijete, temu razgovora menjate na fudbal.

1. Liliputanska biologija verovatnijim ako se objasne kao niz manjih skokova, a ne kao jedan veliki skok. I tree, u odsustvu dokaza takvih manjih skokova, veoma je teko dokazati da li je neko u pravu ili grei ako tvrdi da su potpore za prelazak postojale u prolosti, ali su nestale. Naravno, alegorija skokova preko uskih jaraka nasuprot kanjona moe se primeniti na evoluciju. Re evolucija je prizvana da objasni sitne promene u organizmima kao i one ogromne. Njima se esto daju razliita imena: grubo govorei, mikroevolucija opisuje promene koje se mogu izvriti u jednom ili nekoliko malih koraka, dok makroevolucija opisuje promene koje, izgleda, zahtevaju velike skokove.

Darvinov predlog da se ak i relativno male promene mogu javiti u prirodi bio je veliki idejni napredak; opaanje takvih promena predstavljalo je veoma zadovoljavajuu potvrdu njegove intuicije. Darvin je video sline, ali ne identine vrste zeba na razliitim galapagoskim ostrvima i teoretisao da su one potekle od zajednikog pretka. Nedavno su neki naunici sa Prinstona uoili da se prosena veliina kljuna populacija zeba menjala tokom praenja od nekoliko godina.3 Ranije je pokazano da se broj tamnih nasuprot svetlim leptirovima u populaciji menjao kako se sredina menjala od aave do iste. Slino tome, ptice koje su evropski doseljenici uneli u Severnu Ameriku razdvojile su se u nekoliko posebnih grupa. Poslednjih decenija bilo je mogue dobiti dokaze za mikroevoluciju na molekularnom nivou. Na primer, virusi kao to je izaziva side, mutiraju svoje omotae kako bi napali ljudski imuni sistem. Patogene bakterije vratile su se kao sojevi otporni na antibiotike. Mogu se navesti i mnogi drugi primeri. U malim razmerama, Darvinova teorija je trijumfovala; sada je nesporna koliko i tvrdnja sportiste da moe da preskoi jarak irok 1 metar. Meutim, na nivou makroevolucije velikih skokova teorija izaziva sumnju. Mnogi ljudi su sledili Darvina u tvrdnji da se velike promene mogu razloiti na verovatne male korake tokom dugih vremenskih perioda. Meutim, ubedljivi dokazi u prilog tom stavu nisu se pojavili. Opet, kao i komijinu priu 25

Darvinova crna kutija o brdima koja nestaju, mogu li da postoje neuhvatljivi i slabo definisani mali koraci bilo je teko proceniti... bar do sada.

Sa napretkom savremene biohemije sada smo u stanju da sagledamo osnovni nivo ivota. Sada moemo da procenimo mogu li navodni mali koraci, neophodni za nastanak velikih evolucionih promena, ikada da se svedu na dovoljno male. U ovoj knjizi ete videti da u kanjonima koji razdvajaju postojee ivotne forme ima odgovarajuih kanjona koji razdvajaju bioloke sisteme na mikroskopskom nivou. Kao i fraktalni obrazac u matematici, gde se motiv ponavlja u sve manjoj i manjoj razmeri, nepremostivi ponori se javljaju ak i na najsitnijem nivou ivota.

Niz oiju
Biohemija je rastegla Darvinovu teoriju do krajnjih granica. To je uinjeno otvaranjem poslednje crne kutije, elije, iz koje smo razumeli kako ivot funkcionie. Zapanjujua sloenost subelijskih organskih struktura je ta koja je navela na pitanje: kako je sve to moglo da evoluira? Da bismo osetili teinu pitanja i da bismo okusili ta nas eka razmotrimo jedan primer biohemijskog sistema. Objanjenje porekla funkcije mora da prati tempo savremene mauke. Pogledajmo kako je nauno objanjenje jedne funkcije, vida, napredovalo od 19. veka, a zatim razmotrimo kako to utie na na zadatak objanjenja njegovog porekla. U 19. veku, anatomija oka je bila poznata do detalja. Naunici su znali da zenica oka deluje kao zatvara kako bi proputala adekvatnu koliinu svetlosti, da se moe videti i sjajno sunce i nona tama. Soivo oka skuplja svetlost i fokusira je na mrenjau kako bi formirala otru sliku. Miii oka mu omoguavaju da se brzo pokree. Razliite boje svetlosti, razliitih talasnih duina, proizvele bi mutnu sliku, ali ono soivo menja gustinu du svoje povrine kako bi ispravilo hromatsku aberaciju (odstupanje). Ove prefinjene metode su zapanjile svakog ko je bio upoznat sa njima. Naunici 19. veka su znali da, ako bi osobi nedostajala bilo koja od 26

1. Liliputanska biologija mnogih sastavnih delova oka, rezultat bi bio ozbiljan gubitak vida ili potpuno slepilo. Oni su zakljuili da bi oko moglo da funkcionie samo ako je praktino netaknuto. arls Darvin je takoe znao za oko. U Postanku vrsta Darvin se bavio mnogim zamerkama njegovoj teoriji evolucije prirodnim odabiranjem. Raspravljao je o problemu oka u odeljku knjige odgovarajue nazvanom Organi velike savrenosti i sloenosti. Po Darvinovom miljenju, evolucija nije mogla da izgradi sloen organ u jednom koraku ili u nekoliko koraka; znaajne novine kao to je oko zahtevale bi generacije organizama koje bi postepeno i sporo nagomilavale korisne promene. On je shvatio da, ako bi se u jednoj generaciji iznenada pojavio organ sloen kao oko, to bi bilo ravno udu. Na njegovu alost, videlo se da je postepen razvoj ljudskog oka nemogu, jer su njegove mnogobrojne prefinjene odlike meusobno zavisne. Darvin je, da bi evolucija bila uverljiva, nekako morao da ubedi javnost da se sloeni organi mogu formirati procesom korak po korak.

Izuzetno je uspeo. Mudro, Darvin nije pokuao da otkrije pravi put koji je evolucija mogla da koristi kako bi proizvela oko. Umesto toga, ukazao je na savremene ivotinje sa razliitim vrstama oiju (koje variraju od prostih do sloenih) i predloio da je evolucija ljudskog oka mogla da ukljuuje sline organe kao prelazne ob like (slika 1-1). Evo parafraze Darvinovog argumenta: Iako ljudi imaju sloene oi tipa kamere, mnoge ivotinje ive sa manje sloenim oima. Neki mali organizmi imaju samo jednostavne grupe pigmentnih elija ne vie od male mrlje osetljive na svetlost. Teko se taj jednostavan organ moe nazvati ulom vida, ali razlikuje svetlost od tame, i time zadovoljava potrebe ovih bia. Receptor svetlosti kod nekih morskih zvezda donekle je sloeniji. Njihovo oko se nalazi u ulegnutom regionu. Poto zakrivljenost ulegnua blokira svetlost iz nekih pravaca, ivotinja moe da oseti iz kog pravca dolazi svetlost. Sposobnost oka da odreuje pravac poboljava se ako zakrivljenost postane izraenija, ali vea zakrivljenost takoe smanjuje 27

Darvinova crna kutija

Slika 1-1
Niz oiju. (Levo) Jednostavna grupa fotoreceptora, kakva se moe nai kod meduze. (Desno) Kupasto oko kakvo se moe nai kod morskih prilepaka. (Dole) Oko sa soivom, kod morskog pua.

Preuzeto iz: McGraw-Hill Encyclopedia of Science & Technology, 6th ed., McGraw-Hill, New York, 1987.

koliinu svetlosti koja ulazi u oko, smanjujui njegovu osetljivost. Osetljivost se moe pojaati elatinoznom materijom u upljini, to bi delovalo kao soivo; neke savremene ivotinje imaju oi sa takvim grubim soivima. Postepena poboljanja u soivima mogla bi zatim da obezbede sve otrije slike kako bi zadovoljila zahteve sredine u kojoj ivotinja ivi. Takvim razmiljanjem Darvin je ubedio veliki broj svojih italaca da evolucioni put vodi od najjednostavnije mrlje osetljive na svetlost do prefinjenog oka-kamere oveka. Meutim, na pitanje kako se vid javio, nije dat odgovor. Darvin je ubedio veliki deo 28

1. Liliputanska biologija sveta da je savremeno oko postepeno evoluiralo od jednostavnije strukture, ali nije ni pokuao da objasni svoju polaznu taku - nije odgovorio na pitanje kako je nastala ta relativno jednostavna mrlja osetljiva na svetlost. Naprotiv, Darvin je odbacio pitanje prvobitnog porekla oka: Teko da nas se tie kako nerv postaje osetljiv na svetlost, ita vie nego kako se sam ivot javio.4

Imao je odlian razlog za odbacivanje ovog pitanja: ono je bilo u potpunosti van domena nauke 19. veka. Na pitanje kako oko radi to jest, ta se deava kada svetlosni foton pogodi mrenjau jednostavno se nije moglo odgovoriti u to vreme. U stvari, ni na jedno pitanje o mehanizmima koji lee u osnovi ivota nije se moglo odgovoriti. Kako miii ivotinja proizvode kretanje? Kako se vri fotosinteza? Kako se energija izvlai iz hrane? Kako se telo bori sa infekcijama? Niko nije znao.

Vid biohemije
Za Darvina je vid bio crna kutija, ali nakon nakupljenog napornog rada mnogih biohemiara, sada se pribliavamo odgovorima na pitanje mehanizma vida.5 Narednih pet odeljaka pruaju biohemijsku skicu funkcionisanja oka. (Napomena: Ovi tehniki odeljci su oznaeni sa na poetku i na kraju.) Nemojte se plaiti neobinih imena komponenata. To su samo oznake, nita nejasnije nego karburator ili diferencijal nekome ko po prvi put ita prirunik za kola. itaoci koji vole detalje mogu da pronau vie informacija u mnogim biohemijskim udbenicima; drugi bi moda eleli da krenu polagano, i/ili koriste slike 1-2 i 1-3 za objanjenje sutine. Kada svetlost pogodi mrenjau, foton ostvaruje reakciju sa molekulom zvanim 11-cis-retinal, koji se za nekoliko pikosekundi preobraava u trans-retinal. (Pikosekunda je vreme otprilike potrebno svetlosti da pree put jednak irini jedne ljudske dlake.) Promena oblika molekula retinala izaziva promenu u obliku proteina rodopsina za koji je retinal vrsto vezan. Metamorfoza proteina 29

Darvinova crna kutija menja njegovo ponaanje. Sada se, pod imenom metarodopsin II, protein kai za drugi protein zvani transducin. Pre nego to naleti na metarodopsin II, transducin je vrsto vezan za mali molekul zvani GDP. Ali kada transducin reaguje sa metarodopsinom II, GDP se odvaja, a molekul zvan GTP vezuje se za transducin. (GTP je blisko srodan, ali kritino razliit od GDP-a.)

Slika 1-2

Prvi korak u procesu vida. Foton svetlosti izaziva promenu oblika malog organskog molekula, retinala. To izaziva promenu oblika daleko veeg proteina, rodopsina, za koji je vezan. (Crte proteina nije u razmeri).

30

1. Liliputanska biologija Kompleks GTP-transducin-metarodopsin II vezuje se sada za protein zvani fosfodiesteraza, koji se nalazi na unutranjoj membrani elije. Kada se spoji sa metarodopsinom II i njegovom pratnjom, fosfodiesteraza stie hemijsku sposobnost da see molekul zvan cGMP (hemikaliju srodnu i GDP-u i GTP-u). Prvobitno se u eliji nalazi puno molekula cGMP-a, ali fosfodiesteraza smanjuje njegovu koncentraciju, kao to izvuen zapua smanjuje nivo vode u kadi.

Slika 1-3

Biohemija gledanja. Rh-rodopsin; RhK-rodopsin kinaza; A-arestin; GC-guanilat ciklaza; T-transducin; PDE-fosfodiesteraza.

Preuzeto iz: Chabre, M. & Deterre, P. (1989) European Journal of Biochemistry, 179, 255.

31

Darvinova crna kutija Jo jedan membranski protein koji vezuje cGMP naziva se jonski kanal. On deluje kao kapija koja regulie broj jona natrijuma u eliji. Jonski kanal omoguava jonima natrijuma da ulaze u eliju, dok ih drugi protein, poput pumpe, aktivno ponovo izbacuje. Dvojno dejstvo jonskog kanala i pumpe odrava nivo jona natrijuma u eliji unutar uskog opsega. Kada se koliina cGMP-a smanji zbog razgradnje koju vri fosfodiesteraza, jonski kanal se zatvara, ime se elijska koncentracija pozitivno naelektrisanih jona natrijuma smanjuje. To izaziva poremeaj ravnotee naelektrisanja (jona) du elijske membrane to, na kraju, prouzrokuje pojavu nervnog impulsa niz optiki nerv do mozga. Rezultat je, nakon obrade u mozgu, vidjenje.

Kada bi gore spomenute reakcije bile jedine koje se odigravaju u eliji, zaliha 11-cis-retinala, cGMP, i jona natrijuma brzo bi se potroila. Neto mora da iskljui proteine koji su bili aktivirani i da vrati eliju u prvobitno stanje. To se ostvaruje uz pomo nekoliko mehanizama. Prvo, u mraku jonski kanal (pored jona natrijuma) takoe proputa jone kalcijuma u eliju. Kalcijum se iz elije izbacuje pomou drugog proteina tako da se i koncentracija kalcijuma odrava na odreenom nivou. Kada se nivo cGMP-a smanji, zatvarajui jonski kanal, koncentracija jona kalcijuma takoe se smanjuje. Dejstvo enzima fosfodiesteraze, koji razara cGMP, usporava se pri nioj koncentraciji kalcijuma. Drugo, protein zvani guanilat ciklaza ponovo poinje da sintetie cGMP kada nivo kalcijuma pone da opada. Tree, dok se sve to odigrava, enzim rodopsin kinaza hemijski menja metarodopsin II. Promenjeni rodopsin se tada vezuje za protein arestin, koji spreava rodopsin da aktivira jo transducina. Prema tome, elija sadri mehanizme pomou kojih moe da ogranii signal, zapoet samo jednim fotonom. Trans-retinal odvaja se na kraju od rodopsina i mora da se ponovo preobrati u 11-cis-retinal i vee za rodopsin kako bi se vratio u polazni oblik za naredni ciklus vienja. Da bi se to ostvarilo, trans-retinal se prvo enzimom hemijski menja u trans-retinol oblik koji sadri dva atoma vodonika vie. Drugi enzim zatim preobraa molekul u 11-cis-retinol. Konano, trei enzim uklanja 32

1. Liliputanska biologija prethodno dodate atome vodonika kako bi se formirao 11-cis-retinal, i ciklus je potpun.

Gore izneto objanjenje predstavlja samo povran pregled biohemije vida. Ipak, to je krajnji nivo objanjenja kome bioloka nauka mora da stremi. Kako bi se zaista razumela funkcija, mora se do detalja razumeti svaki znaajan korak u tom procesu. Bitni koraci u biolokim procesima u osnovi se odigravaju na molekularnom nivou, tako da zadovoljavajue objanjenje biolokog fenomena kao to je vid, varenje ili imunitet mora da sari njegovo molekularno objanjenje.

Sada kada je crna kutija vida otvorena, evolucionom objanjenju te sposobnosti vie nije dovoljno da uzima u obzir samo anatomske strukture celih oiju, kao to je to uinio Darvin u 19. veku (i kako zastupnici evolucije nastavljaju danas). Svaki od anatomskih koraka i struktura, za koje je Darvin mislio da su jednostavni, u stvari ukljuuju zapanjujue sloene biohemijske procese koji se ne mogu zatakati retorikom. Za Darvinove metaforike skokove sa brda na brdo sada se u mnogim sluajevima ispostavlja da su ogromni skokovi izmeu paljivo konstruisanih maina razdaljine za koje je potreban helikopter kako bi se prele odjednom.

Na taj nain biohemija prua liliputanski izazov Darvinu. Anatomija je, jednostavno, nebitna za pitanje da li se evolucija mogla odigrati na molekularnom nivou. Kao i fosilni zapis. Vie nije bitno da li postoje velike praznine u fosilnom zapisu ili da li je zapis neprekidan kao ameriki predsednici. A ako ima praznina, nije bitno da li se moe dati mogue objanjenje.6 Fosilni zapis ne moe nam rei nita o tome da li su interakcije 11-cis-retinala sa rodopsinom, transudicom, i fosfodiesterazom mogle da se razvijaju korak po korak. Isto tako nisu znaajni ni obrasci biogeografije, ni populacione biologije, ni tradicionalna objanjenja evolucione teorije za zakrljale (rudimentarne) organe ili za obilje vrsta. To ne znai da je nasumina mutacija mit, ili da darvinizam ne moe da objasni nita (objanjava mikroevoluciju sasvim lepo), 33

Darvinova crna kutija ili da fenomeni velikih razmera kao to je populaciona genetika nisu bitni. Jesu. Meutim, neko vreme evolucioni biolozi mogli su da budu bezbrini u pogledu molekularnih detalja ivota jer se tako malo znalo o njima. Sada je crna kutija elije otvorena, i beskrajno mali svet koji stoji otkriven mora se objasniti.

Kalvinizam
Izgleda da je karakteristika ljudskog uma da sadraj crne kutije zamilja jednostavnim. Zgodan primer se moe videti u stripu Kalvin i Hobs (Calvin and Hobbes, slika 1-4). Kalvin uvek uskae u kutiju sa svojim plianim tigrom, Hobsom, i putuje unazad kroz vreme, ili se preobraava u ivotinjske oblike, ili je koristi kao duplikator i pravi sopstvene klonove. Mali deak kao to je Kalvin bez problema zamilja da kutija lako moe da leti kao avion (ili ta mu drago), jer Kalvin ne zna kako avioni lete. Na neki nain, odrasli naunici su podjednako skloni matanju kao maliani poput Kalvina. Na primer, pre vie vekova smatralo se da insekti i druge male ivotinje nastaju direktno iz pokvarene hrane. U to je bilo lako verovati, jer se smatralo da su male ivotinje veoma jednostavne (pre otkria mikroskopa, prirodnjaci nisu znali

Slika 1-4

Kalvin i Hobs lete u svojoj crnoj kutiji. Kalvin i Hobs Bill Watterson

CALVIN AND HOBBES copyright 1990 Watterson. Distributed by Universal Press Syndicate.

34

1. Liliputanska biologija da insekti imaju unutranje organe). Meutim, kako je biologija napredovala, a paljivi eksperimenti pokazali da zatiena hrana nije uzgajala ivot, ova teorija spontane generacije se povukla do granica van kojih nauka nije mogla da registruje ta se stvarno deava. U 19. veku do elije. Kada su pivo, mleko ili mokraa ostavljani da stoje nekoliko dana u posudama, ak i u zatvorenim, tenosti su uvek postajale zamuene jer je neto raslo u njima. Mikroskopi 18. i 19. veka su pokazali da su tu rasle veoma male, naizgled ive elije. Zbog toga je izgledalo razumno da su jednostavni ivi organizmi mogli spontano da nastanu iz tenosti.

Klju za ubeivanje ljudi bilo je prikazivanje elije kao jednostavne. Jedan od glavnih zastupnika teorije spontane generacije tokom sredine 19. veka je bio Ernest Hekel (Ernst Haeckel), koji je veoma cenio Darvina i svesrdno zastupao Darvinovu teoriju. Sa ogranienog gledita na elije, to je mikroskop omoguavao, Hekel je verovao da je elija jednostavna mala grudvica belanevinaste kombinacije ugljenikaovih jedinjenja.7 Zbog toga je Hekelu izgledalo da je tako jednostavan ivot, bez unutranjih organa, mogao lako da se proizvede iz neivog materijala. Sada, naravno, znamo bolje. Evo jednostavnog poreenja: Darvin je za nae razumevanje nastanka vida kao Hekel za nae razumevanje postanka ivota. U oba sluaja poznati naunici iz 19. veka su pokuali da objasne liliputansku biologiju skrivenu od njih, i obojica su to uinili pretpostavljajui da je unutranjost crne kutije svakako jednostavna. Vreme je pokazalo da su pogreili.

U prvoj polovini 20. veka nije bilo mnogo saradnje meu granama biologije.8 Posledino, genetika, sistematika, paleontologija, uporedna anatomija, embriologija i druge oblasti razvile su sopstvena gledita na evoluciju. Evoluciona teorija neizbeno je zadobila razliito znaenje u razliitim disciplinama; dosledan pogled na darvinistiku evoluciju poeo je da se gubi. Meutim, sredinom veka istaknuti strunjaci iz raznih oblasti organizovali su niz interdisciplinarnih skupova kako bi uklopili svoja gledita u doslednu 35

Darvinova crna kutija teoriju evolucije zasnovanu na darvinistikim principima. Rezultat je nazvan evoluciona sinteza (ili sintetika teorija evolucije, prim. red.), a teorija je nazvana neodarvinizam. Neodarvinizam predstavlja osnovu savremene evolucione misli.

Jedna grana nauke nije bila pozvana na skupove, iz valjanog razloga: jo uvek nije postojala. Poeci savremene biohemije javili su se tek nakon to je neodarvinizam zvanino oformljen. Prema tome, kao to je biologija morala ponovo da se tumai nakon to je otkrivena sloenost mikroskopskog ivota, neodarvinizam se mora ponovo razmotriti u svetlu napretka biohemije. Sve naune discipline evolucione sinteze nemolekularne su. Ipak, da bi darvinistika teorija evolucije bila tana, ona mora da objasni molekularnu strukturu ivota. Svrha ove knjige je da pokae da ona to ne moe.

36

2. poglavlje

Zavrtnji i navrtnji
Uroenici su nemirni
Lin Margulis (Lynn Margulis) je istaknuti profesor biologije na Univerzitetu u Masausetsu. Ona je poznata zbog svoje iroko prihvaene teorije da su mitohondrije, energetski izvor biljnih i ivotinjskih elija, nekada bile nezavisne bakterijske elije. Lin Margulis kae da e istorija na kraju procenjivati neodarvinizam kao manju 20-ovekovnu religioznu sektu unutar rairenog religioznog uverenja anglo-saksonske biologije.1 Na jednom od svojih mnogih javnih govora ona poziva molekularne biologe u publici da navedu jedan nedvosmislen primer formiranja novih vrsta nagomilavanjem mutacija. Njen izazov ostaje bez odgovora. Zastup nici standardne teorije, kako ona kae, ivotare u svom zoolokom, kapitalistikom, konkurentskom, trokovi-koristi tumaenju Dar vina pogreno ga uzimajui za... neodarvinizam, koji insistira na (sporom gomilanju mutacija), potpuno snudeno.

Soni navodi. A ona nije jedina u svom nezadovoljstvu. Tokom prolih 130 godina darvinizam, iako bezbedno ukopan, nai lazio je na neprestano neslaganje i unutar i van naune zajednice. Genetiar Riard Goldmit (Richard Goldschmidt) toliko se razoarao u darvinistiko objanjenje nastanka novih struktura da je vremenom predloio teoriju udovita koje obeava. Goldmit je mislio da bi velike promene mogle vremenom da se jave sluajno moda je, na primer, gmizavac sneo jaje i iz njega se izlegla ptica. Teorija udovita koje obeava nije stekla opte prihvatanje, ali nezadovoljstvo darvinistikim tumaenjem fosilnog zapisa 37

Darvinova crna kutija uzburkalo se nekoliko decenija kasnije. Paleontolog Nils Eldrid (Niles Eldredge) opisuje problem:2 Nije udo da su paleontolozi toliko dugo zazirali od evolucije. Izgleda kao da se nikad ne odigrava. Marljivo sagledavanje fosila na presecima litica nalazi krivudanja, manje oscilacije, a veoma retko blago nakupljanje promena tokom miliona godina, pri stopi previe sporoj da bi objasnila sve ogromne promene koje su se odigrale u evolucionoj istoriji. Evoluciona novina se obino pojavljuje naglo, i esto bez vrstih dokaza da fosili nisu evoluirali negde drugde! Evolucija se ne moe doveka odigravati negde drugde. Pa ipak je fosilni zapis mnogim oajnim paleontolozima koji su ga posmatrali u elji da sazanju neto o evoluciji izgledao upravo tako.2

U pokuaju da ublae dilemu, poetkom 1970-ih godina Eldrid i Stiven Dej Guld (Stephen Jay Gould) su predloili teoriju isprekidane ravnotee.3 Teorija postulira dve stvari: da tokom dugih vremenskih perioda veina vrsta podlee malim vidljivim promenama; a da je, kada se odigra, promena brza i koncentrisana u malim, izolovanim populacijama. Ako se to desilo, onda bi bilo teko pronai prelazne oblike, ostajui na isprekidanom fosilnom zapisu. Kao i Goldmit, Eldrid i Guld veruju u zajedniko poreklo, ali smatraju da je potreban drugi mehanizam umesto prirodnog odabiranja za objanjenje brzih promena velikih razmera. Guld je bio na elu rasprave o jo jednom zadivljujuem fenomenu: kambrijumskoj eksploziji. Paljiva istraivanja pokazuju samo beznaajnu pojavu fosila vieelijskih organizama u stenama navodno starijim od oko 600 miliona godina. A onda se u stenama samo malo mlaim odjednom moe videti obilje fosilnih ostataka ivotinja, sa nizom veoma razliitih telesnih planova. Nedavno je procenjeno vreme, tokom koga se odigrala ova eksplo zija razliitih filuma, smanjeno sa 50 miliona godina na 10 miliona godina treptaj oka u evolucionim geolokim pojmovima. Krae vremenske procene su pisce novinskih naslova prisilile da trae nove superlative, pri emu je najomiljeniji bioloki veliki prasak. Guld je tvrdio da brza stopa pojave novih ivotnih oblika za svoje 38

2. Zavrtnji i navrtnji objanjenje zahteva mehanizam drugaiji od prirodnog odabiranja.4

Ironino je to smo napravili pun krug od Darvinovog vremena. Kada je Darvin prvi put predloio svoju teoriju, velika potekoa je bila procenjena starost zemlje. Evolucioni fiziari iz 19. veka su mislili da je Zemlja stara samo oko sto miliona godina, pa ipak, Darvin je smatrao da prirodno odabiranje zahteva daleko vie vremena da bi proizvelo ivot. Evolucionisti sada veruju da je Zemlja daleko starija. Meutim, sa otkriem biolokog velikog praska, vremenski okvir potreban da bi se ivot promenio od jednostavnog do sloenog mnogo se suzio u odnosu na procenu naunika iz 19. veka. Meutim, nisu samo paleontolozi koji trae fosile nezadovoljni. Mnotvo evolucionih biologa koji prouavaju cele organizme pita se kako darvinizam moe da objasni njihova opaanja. Engleski biolozi Mej-Van Ho (Mae-Wan Ho) i Piter Sanders (Peter Saunders) ale se:

Sada je priblino pola veka otkako je neodarvinistika sinteza formulisana. Veliki broj istraivanja izvren je unutar paradigme koju ona definie. Pa ipak je uspeh ove teorije ogranien na sitnu evoluciju, kao to je adaptivna promena obojenosti leptirova; dok ima izuzetno malo da kae o pitanju koje nas najvie interesuje, kao to je ono kako su leptirovi uopte nastali.5

Genetiar sa Univerziteta u Dordiji Don Mek Donald (John McDonald) napominje zagonetku:

Rezultati poslednjih 20 godina istraivanja genetike osnove prilagoavanja doveli su nas do velikog darvinistikog paradoksa. Izgleda da oni [geni], koji su oigledno varijabilni unutar prirodnih populacija, ne lee u osnovi mnogih adaptivnih promena, dok oni [geni] koji izgleda sainjavaju osnov mnogih, ako ne i veine, velikih adaptivnih promena nisu vidljivo varijabilni unutar prirodnih populacija.6 [Naglaeno u originalu] 39

Darvinova crna kutija Australijski evolucioni genetiar Dord Miklos (George Miklos) postavlja pitanje u pogledu korisnosti darvinizma:

ta onda ova sveobuhvatna teorija evolucije predvia? Uz pregrt postulata, kao to su nasumine mutacije, i selekcioni koeficijenti, predvidee promene uestalosti (gena) tokom vremena. Da li to treba da bude svrha velike teorije evolucije?7

Deri Kojn (Jerry Coyne), sa odseka za ekologiju i evoluciju sa Univerziteta u ikagu, donosi neoekivanu presudu:

Mi zakljuujemo neoekivano da postoji malo dokaza za neodarvinistiko gledite: njegovi teorijski temelji i eksperimenta lni dokazi koji ga podravaju slabi su.8

A genetiar Don Endler (John Endler) sa Univerziteta u Kaliforniji razmilja o tome kako nastaju korisne mutacije: Iako se puno zna o mutacijama, one su i dalje crna kutija u pogledu evolucije. Kako izgleda, nove biohemijske funkcije su retke u evoluciji, a osnov za njihov postanak praktino je nepoznat.9

Matematiari su se godinama alili da se darvinistiki brojevi ne slau. Informacioni teoretiar Hjubert Joki (Hubert Yockey) tvrdi da informacija neophodna za otpoinjanje ivota nije mogla da se razvije sluajno; on je predloio da se ivot smatra datim, kao i materija i energija.10 Vodei matematiari i evolucioni biolozi su 1966. godine odrali skup na Vistar institutu u Filadelfiji jer je organizator, Martin Kaplan, sluajno uo prilino neobinu raspravu izmeu etiri matematiara... o matematikim sumnjama u vezi sa darvinistikom teorijom evolucije.11 Na skupu je jedna strana bila nezadovoljna, a druga neshvaena. Matematiaru koji je tvrdio da nije bilo dovoljno vremena za broj mutacija potreban za evoluciju oka, biolozi su rekli da mora da su njegove cifre pogrene. Meutim, matematiari nisu bili ubeeni da je greka njihova. Kao to je jedan rekao: 40

2. Zavrtnji i navrtnji Postoji znaajan jaz u neodarvinistikoj teoriji evolucije, i mi veru jemo da se jaz takve prirode ne moe premostiti trenutnim konceptom biologije.12 Stjuart Kaufman (Stuart Kauffman) sa Santa Fe instituta vodei je zastupnik teorije sloenosti. Jednostavno reeno, ova teorija predlae samoorganizaciju kao uzrok mnogih odlika ivih sistema tenju sloenih sistema da se sami ureuju u obrasce samoorga nizaciju, a ne prirodno odabiranje:

Darvin i evolucija stoje naspram nas, bez obzira na mrmljanje naunika kreacionista. Ali, da li je to gledite tano? Tanije, da li je odgovarajue? Verujem da nije. Nije da Darvin grei, ve je prepoznao samo deo istine.13

Teorija sloenosti do sada je privukla malo sledbenika, ali puno kritike. Don Mejnard Smit (John Maynard Smith), kod koga je Kaufman bio na postdiplomskim studijama, ali se da je teorija previe matematika i da nije povezana sa stvarnom hemijom.14 Iako primedba ima vrednost, Smit ne prua reenje za problem koji je Kaufman identifikovao nastanak sloenih sistema. Sve u svemu, Darvinova teorija je nailazila na neslaganje od kada je objavljena, i to ne samo zbog teolokih razloga. Jedan od Darvinovih kritiara, St. Dord Mivart (St. George Mivart) je 1871. godine naveo zamerke teoriji, od kojih su mnoge iznenadile slinou s onima koje postavljaju savremeni kritiari.

Ono to e se izneti (protiv darvinizma) moe se saeti u sledeem: da prirodno odabiranje ne moe da objasni poetne stupnjeve korisnih struktura. Da se ne usklauje sa istovremenim postojanjem blisko slinih struktura razliitog porekla. Da postoje osnove za razmiljanje da se specifine razlike mogu razviti naglo umesto postepeno. Miljenje da vrste imaju odreene, iako veoma razliite, granice svoje varijabilnosti, jo uvek je logino. Da su odreeni prelazni oblici odsutni, a moglo bi se oekivati da budu prisutni... Da postoji puno upeatljivih fenomena u organskim oblicima na koje prirodno odabiranje ne baca nikakvo svetlo.15 41

Darvinova crna kutija Izgleda da je isti argument ostao bez odgovora vie od veka. Od Mivarta do Margulisove, oduvek je bilo dobro informisanih, uglednih naunika koji su utvrdili da darvinizam ne odgovara. Oigledno, ili na pitanja koja je prvi postavio Mivart odgovori nisu dati, ili neki ljudi nisu bili zadovoljni odgovorima koje su dobili.

Pre nego to nastavimo, trebalo bi napomenuti oigledno: ako bi anketirali sve naunike sveta, moda bi veina rekla da ve ruju da je darvinizam taan. Ali naunici, kao i svi drugi, zasni vaju veinu svog miljenja o svetu na reima drugih ljudi. Od velike veine onih koji prihvataju darvinizam, veina (iako ne svi) ine to na osnovu autoriteta. Takoe, i naalost, nauna zajednica je esto odbaci vala kritike da ne bi davala municiju kreacionistima. Ironino je da je u ime zatite nauke jasna nauna kritika prirodnog odabiranja sklonjena u stranu.

Vreme je da stavimo raspravu na otvoreno i da zanemar imo probleme javnih odnosa. Vreme za raspravu je sada, jer smo konano dosegli dno biologije, i sagledavanje je mogue. Na najdubljim nivoima biologije hemijskom nivou elije otkrili smo slo eni svet koji radikalno menja osnove na kojima se darvinistike debate moraju voditi. Razmotrimo, na primer, biohemijski pogled u debati kreacionizam/darvinizam u vezi sa bubom bombarderom.

Buba bombarder
Buba bombarder je insekt neupadljivog izgleda, duine oko jedan i po centimetar. Meutim, kada je ugrozi drugi insekt, ova buba ima poseban metod samoodbrane, izbacujui mlaz vrelog rastvora prema neprijatelju iz otvora na zadnjem delu tela.16 Vrela tenost opee metu, koja onda obino smisli drugi plan za veeru. Kako se taj trik sprovodi? Ispostavlja se da buba bombarder koristi hemiju. Pre bitke, specijalizovane strukture zvane sekretorni renjevi proizvode veoma koncentrovanu meavinu dve hemikalije, vodonik-peroksida i hidrokvinona (slika 2-1). Vodonik-peroksid se moe kupiti u 42

2. Zavrtnji i navrtnji apoteci; hidrokvinon se koristi za razvijanje fotografija. Meavina se alje u skladinu komoru zvanu sabirna vezikula. Sabirna vezikula je povezana sa drugim odeljkom zvanim eksploziona komora, ali obino izolovana od nje. Ova dva odeljka su razdvojena kanalom sa miiem sfinkterom, koji je veoma nalik na mii sfinkter od koga kod ljudi zavisi suzdravanje. Za eksplozionu komoru vezan je niz voria - ektodermalnih lezda; one lue enzime kata lizatore u eksplozionu komoru. Kada se buba oseti ugroenom, ona gri miie koji okruuju skladinu komoru, dok istovre meno oputa mii sfinkter. To potiskuje rastvor vodonik-peroksida i hidrokvinona u eksplozionu komoru, gde se mea sa enzimima katalizatorima.

Slika 2-1

Odbrambeni sistem bube bombardera: B, sabirna vezikula; E, eksploziona komora; G, ektodermalne lezde koje izluuju katalazu; L, Sekretorni renjevi; M, mii sfinkter; O, izvodni kanal. B sadri meavinu hidrokvinona i vodonik peroksida, koja eksplodira uz pomo katalaze kada ue u E.

Preuzeto iz: Crowson, R. A. (1981) The Biology of the Coleoptera, Academic Press, New York, poglavlje 15.

43

Darvinova crna kutija Stvari sada postaju hemijski veoma zanimljive. Vodonik-pero ksid se brzo razlae na obinu vodu i kiseonik, kao to e se vodo nik-peroksid u boci iz apoteke vremenom razgraditi ako se boca ostavi otvorena. Kiseonik reaguje sa hidrokvinonom proizvodei jo vode, plus veoma nadraljivu hemikaliju zvanu kvinon. Te reakcije oslobaaju velike koliine toplote. Temperatura rastvora se penje do take kljuanja; u stvari, deo isparava. Para i gas kise onik vre znatan pritisak na zidove eksplozione komore. Uz sada zatvoreni mii sfinkter, kanal koji vodi van tela bube jedini je izlaz za kljualu meavinu. Miii koji okruuju kanal omoguavaju da se parni mlaz usmeri tano prema izvoru opasnosti. Krajnji rezultat je: neprijatelj ove bube opeen parnim rastvorom toksine hemikalije kvinona.

Moda se pitate zato meavina vodonik peroksida i kvinona nije reagovala eksplozivno dok se nalazila u sabirnoj vezikuli. Zato to se mnoge hemijske reakcije teko odigravaju ako nema lakog naina da se molekuli sastanu na atomskom nivou u suprotnom bi ova knjiga planula pri dodiru sa kiseonikom iz vazduha. Kao poreenje, razmotrimo zakljuana vrata. Nema lakog naina da se ljudi (recimo, tinejderi) sa suprotnih strana vrata sastanu, ak i ako bi to eleli. Meutim, ako neko ima klju, onda se vrata mogu otvoriti i poznanstva se mogu ostvariti. Enzim katalizator igra ulogu kljua, omoguavajui vodonik-peroksidu i hidrokvi nonu da se sastanu na atomskom nivou kako bi reakcija mogla da se odigra.

Buba bombarder je omiljeni primer kreacionista (Institut za prouavanje stvaranja (Institute for Creation Research) je objavio knjigu Hejzel Mej Rua (Hazel May Rue) Bombi, buba bomba rder (Bomby, the Bombardier Beetle)). Oni peckaju evolucioniste izuzetnim odbrambenim sistemom ove bube, pozivajui ih da objasne kako je mogao postepeno da evoluira. Riard Dokins (Richard Dawkins), profesor zoologije na Oksfordu, prihvatio je izazov. Dokins je najbolji savremeni zastupnik darvinizma, koji ga popularizuje meu nenaunim krugovima. Njegove knjige, ukljuujui i kritiki orijentisanu Slepi asovniar (The Blind 44

2. Zavrtnji i navrtnji Watchmaker), dostupne su laicima i veoma zabavne. Dokins pie strasno jer ve ruje da je darvinizam istinit. Takoe veruje da je ateizam logian zakljuak na osnovu darvinizma i da bi svet bio bolji ako bi vie ljudi delilo to gledite. U Slepom asovniaru Dokins se kratko osvre na bubu bombardera. Prvo navodi odeljak iz knjige naunog pisca Frensisa Hiinga (Francis Hitching) Vrat irafe (The Neck of the Giraffe) koja istie odbrambeni sistem bube bombardera kao deo argumenta protiv darvinizma:

[Buba bombarder] izbacuje mlaz smrtonosne meavine hidrokvinona i vodonik-peroksida u lice neprijatelja. Ove dve hemikalije, kada se pomeaju, bukvalno eksplodiraju. Kako bi ih skladitila u telu, buba bombarder je razvila hemijski inhibitor koji ih ini bezopasnim. U trenutku kada buba izbacuje mlaz tenosti iz zadnjeg dela abdomena, dodaje se anti-inhibitor kojim se meavini vraa eksplozivnost. Koji bi to niz dogaaja mogao da dovede do evolucije tako sloenog, koordinisanog i prefinjenog procesa? Bioloko objanjenje korak-po-korak apsolutno ne zadovoljava. I najmanja izmena hemijske ravnotee odmah bi proizvela generaciju eksplodiranih buba.17

Dokins odgovara:

Kolega biohemiar mi je ljubazno dao bocu vodonik-peroksida i dovoljno hidrokvinona za 50 buba bombardera. Upravo u da pomeam to dvoje. Po [Hiingu], eksplodirae mi u lice. Kreemo... Pa, jo uvek sam ovde. Sipao sam vodonik-peroksid u hidrokvinon, i apsolutno nita se nije desilo. ak se nije ni zagrejao... Izjava da ove dve hemikalije, kada se pomeaju, bukvalno eksplodiraju, netana je, iako se redovno ponavlja u kreacionistikoj literaturi. Usput, ako vas buba bombarder zanima, ono to se zaista deava je sledee: Istina je da ona izbacuje mlaz vrele meavine vodo nikperoksida i hidrokvinona na neprijatelje. Meutim, vodonik-peroksid i hidrokvinon ne reaguju burno, osim ako se doda katalizator. To je ono to buba bombarder ini. to se tie evolucionih prekursora sistema, i vodonik-peroksid i razliite vrste kvinona koriste se 45

Darvinova crna kutija u druge svrhe u telesnoj hemiji. Preci bube bombardera prosto su upotrebili za drugu svrhu hemikalije koje su jednostavno ve bile tu. Tako se evolucija odvija.18 Dokinsonovo objanjenje za evoluciju ovog sistema oslanja se na injenicu da su elementi sistema jednostavno bili tu. Po tome, evolucija bi mogla da bude mogua. Ali Dokins nije objasnio kako se desilo da se vodonik-peroksid i kvinoni zajedno izluuju u velikoj koncentraciji u jedan odeljak povezan kanalom i sfinkterom, sa drugim odeljkom koji sadri katalizator neophodan za brzu reakciju hemikalija. Kljuno pitanje je: Kako se sloeni bioloki sistemi mogu proizvesti postepeno? Problem sa gornjom debatom je da obe strane govore jedna mimo druge. Jedna strana je pogreno iznela injenice; druga strana samo ispravlja injenice. Ali je na darvini stima da odgovore na dva pitanja: Prvo, koji su tano stupnjevi evolucije ovih insekata? Drugo, imajui u vidu te stupnjeve, kako nas Dokins vodi od jednog stupnja do sledeeg? Dokins nam nije dao nikakve detalje o tome kako je odbrambeni sistem bube bombardera mogao da evoluira. Iskoristimo ono to znamo o anatomiji ovog insekta da bismo pretpostavili najpovoljnije uslove za njenu evoluciju. Prvo napominjemo da je funkcija odbrambenog sistema bube bombardera odbijanje napadaa. Komponente sistema su (1) vodonik-peroksid i hidrokvinon, koje proizvode sekretorni renjevi; (2) enzimi katalizatori, koje proizvode ektodermalne lezde; (3) sabirna vezikula; (4) mii sfinkter; (5) eksploziona komora; i (6) izvodni kanal. Ipak, nisu sve te komponente neophodne za funkcionisanje sistema. Sam hidrokvinon iritira napadae. Veliki broj vrsta insekata sintetie kvinone koji se uopte ne izluuju, ali koje su loeg ukusa. Predator prvo nekoli cinu takvih buba proguta i ispljune, ali naui da u budunosti izbe gava druge iritantne bube, i na taj nain vrsta kao celina ima kori sti od takve odbrane. Prema tome, sam hidrokvinon ima odbrambenu funkciju koju smo pripisali celom sistemu. Da li se druge komponente mogu 46

2. Zavrtnji i navrtnji dodavati sistemu bombardera na takav nain da se funkcija neprestano poboljava? Izgledalo bi da mogu. Moemo da zamislimo da bi vrsta ostvarivala korist od koncentrisanja hidrokvinona u skladinom prostoru kao to je sabirna vezikula. To bi omoguilo bubi da proizvodi velike koliine ove nadraujue hemikalije i da time postane veoma neukusna, ne izazivajui sebi unutranje pro bleme. Ako bi sabirna vezikula nekako razvila kanal do spoljanje sredine, hidrokvinon bi mogao da curi i moda da odbije napadae pre nego to bi oni progutali bubu. Mnoge vrste insekata imaju odbrambene pigidijalne lezde sa takvom osnovnom strukturom: jednostavnim skladinim prostorom i kanalom do spoljanje sre dine, esto okruenim miiem koji omoguava izbacivanje sadraja iz tog prostora. Ovo bi se moglo poboljati razvijanjem miia sfinktera koji bi spreavao curenje sadraja do odgovarajueg trenutka.

Zaista, vodonik-peroksid je takoe nadraujua materija, pa bi buba bila bezbednija ako bi mogla da lui, ak i pri niskoj tempe raturi - i hidrokvinon i vodonik-peroksid, ime bi pojaala iritirajui efekat. Skoro sve elije sadre enzim katalazu, koji razlae vodo nik-peroksid na vodu i kiseonik uz oslobaanje toplote. Ako bi elije koje oblau kanal koji vodi do spoljanje sredine luile malo katalaze, onda bi prilikom izbacivanja deo vodonik-peroksida bio razloen, zagrevajui rastvor i inei ga time nadraljivijim. Vrste bube bombardera iz Australije19 i Papue Nove Gvineje20 izbacuju mlazeve rastvora koji variraju u temperaturi od toplog do vrueg, ali ne kljualog. Ako bi elije otputale vie katalaze, rastvor bi postajao vreliji; na kraju bi se postigao optimum izmeu vreline rastvora i izdrljivosti izlaznog kanala. Vremenom bi izlazni kanal mogao da ovrsne i da se proiri kako bi omoguio porast temperature sve do take kljuanja rastvora. Zatim bi izluivanje peroksidaza u katalitiku meavinu obezbedilo aparat koji je u sutini identian onom prikazanom na slici 2-1. Sada imamo podesan scenario za evolucionu literaturu. Meutim, da li je razvoj odbrambenog sistema bube bombardera zaista objanjen? Naalost, ovde izneto objanjenje nije nita detaljnije od Darvinove prie iz 19. veka o oku. Iako izgleda da imamo 47

Darvinova crna kutija stalno promenljiv sistem, komponente koje kontroliu njegovo delovanje nisu poznate. Na primer, sabirna vezikula je sloena, vieelijska struktura. ta ona sadri? Zato ima svoj odreen oblik? Rei da bi buba ostvarivala korist od koncentrisanja hidro kvinona u skladinom prostoru je isto to i rei drutvo ostva ruje korist od koncentrisanja moi u centralizovanoj vladi: U oba sluaja nain koncentrisanja i sabirni sud nisu objanjeni, a koristi bi u velikoj meri zavisile od detalja. Sabirna vezikula, mii sfinkter, eksploziona komora i izlazni kanal, same po sebi predstav ljaju sloene strukture, sa puno neutvrenih podstruktura. tavie, stvarni procesi odgovorni za razvoj eksplozivne sposobnosti nisu poznati: ta uzrokuje da se sabirna vezikula razvije, da se vodonik peroksid izlui, ili da se mii sfinkter obmota?

Sve to na osnovu iznetog moemo da zakljuimo jeste da je darvinistika evolucija mogla da se odigra. Ako bismo mogli da ana liziramo strukturne detalje bube do poslednjeg proteina i enzi ma, i ako bismo mogli da objasnimo sve te detalje na darvinistiki nain, onda bismo mogli da se sloimo sa Dokinsom. Ipak, za sada ne moemo rei da li korak-po-korak razvoj naeg hipotetikog evolucionog toka predstavlja skokove od pojedinanih mutacija ili helikopterske prelaze izmeu udaljenih brda.

Videti znai verovati

Vratimo se na ljudsko oko. Dokins i Hiing sukobljavaju se i oko ovog klasinog organa. Hiing je u Vratu irafe naveo:

Sasvim je oigledno da ako i najmanji detalj nije u redu ako je ronjaa mutna, ili ako zenica ne moe da se iri, ili ako soivo postane neprozirno, ili se poremeti fokusiranje onda se ne formira prepoznatljiva slika. Oko ili funkcionie kao celina ili uopte ne funkcionie. Kako je onda ono evoluiralo sporim, stalnim, beskra jno malim darvinistikim poboljanjima? Da li je stvarno verovatno da su se na hiljade i hiljade srenih sluajnih mutacija istovremeno odigrale kako bi soivo i mrenjaa, koje nisu od koristi jedno 48

2. Zavrtnji i navrtnji bez drugog, evoluirale sinhrono? Kakva bi vrednost u pogledu preivljavanja mogla da postoji od oka koje ne vidi?21 Dokins, zahvalan to Hiing ponovo ide bradom napred (za nokaut), ne proputa priliku:

Razmotrimo izjavu da ako i najmanji detalj nije u redu... [ako] se poremeti fokusiranje... onda se ne formira prepoznatljiva slika. anse ne mogu biti daleko od 50/50 da itate ove rei kroz naoare. Skinite ih i pogledajte uokolo. Da li biste se sloili da se ne formira prepoznatljiva slika?... (Hiing) takoe navodi, kao da je oigledno, da soivo i mrenjaa nisu od koristi jedno bez drugog. Po kom autoritetu? Meni bliska osoba imala je operaciju katarakte na oba oka. Ona uopte nema soivo u oima. Bez naoara ne bi mogla da igra tenis ili pak da cilja pukom. Meutim, ona me uve rava da vam je mnogo bolje sa okom bez soiva nego sasvim bez oka. Moete da primetite ako nailazite na zid ili na drugu osobu. Ako biste bili divlje stvorenje, sigurno biste mogli da koristite oko bez soiva kako bi opazili maglovit oblik grabljivca, i smer iz koga se pribliava.22

Nakon napada na Hiinga kao i na naunike Riarda Goldmita i Stefana Dej Gulda to se brinu zbog sloenosti oka, Dokins nastavlja parafrazirajui argument arlsa Darvina za mogunost evolucije oka:

Neke jednoelijske ivotinje imaju mrlju osetljivu na svetlost sa malo pigmenta iza nje. Zastor blokira svetlost koja dolazi iz jednog smera, to im prua neku predstavu o tome odakle dolazi svetlost. Meu vieelijskim ivotinjama... pigmentom zata mnjene elije osetljive na svetlost postavljene su u mali pehar. To im prua neznatno bolju sposobnost utvrivanja smera... Ako pehar veoma produbite i zavrnete ivice na unutra, na kraju ete dobiti kameru sa uzanim otvorom bez soiva... Kada imate pehar za oko, skoro bilo kakav neznatno konveksan, neznatno providan materijal preko otvora predstavljae poboljanje, zbog svojih rudime ntarnih osobina soiva. Kada je jednom grubo protosoivo tu, dolazi do nepreki dnih postepenih nizova poboljanja; inei ga debljim i providnijim 49

Darvinova crna kutija i inei da manje krivi sliku, proces dostie vrhunac onim to bismo svi prepoznali kao pravo soivo.23 Dokins i Darvin nas pozivaju da verujemo kako se evolucija oka odigravala korak po korak, beskonano malim poboljanjima, nizom prelaznih oblika. Ali jesu li ona beskonano mala? Setite se da mrlja osetljiva na svetlost koju Dokins uzima kao svoju poetnu taku zahteva za funkcionisanje kaskadu faktora, ukljuujui 11cis-retinal i rodopsin. Dokins ih ne spominje. I odakle je mali pehar nastao? Lopta elija od koje se pehar mora nainiti teie da se zaokrugli ako se ne odrava u pravilnom obliku molekularnom potporom. U stvari, postoje na desetine sloenih proteina koji su ukljueni u odravanje oblika elije, i jo desetine drugih koji kontroliu vanelijske strukture; u njihovom odsustvu, elije zauzimaju oblik brojnih mehuria sapunice. Da li te strukture predstavljaju mutacije od jednog koraka? Dokins nam nije rekao kako je naizgled jednostavan pehar nastao. Iako nas uve rava da bi bilo kakav providan materijal bio poboljanje (setite se Hekelovog pogrenog miljenja da bi bilo lako proizvesti elije poto su svakako bile samo proste grudvice), nije nam reeno koliko je teko proizvesti jednostavno soivo. Ukratko, Dokinsovo objanjenje zadrava se samo na nivou grube anatomije.

I Hiing i Dokins pogreno su usmerili svoju panju. Oko, ili skoro svaka velika bioloka struktura, sastoji se od niza specifinih sistema. Funkcija same mrenjae jeste opaanje svetlosti. Funkcija soiva je da skuplja i fokusira tu svetlost. Ako se soivo koristi sa mrenjaom, rad mrenjae se poboljava, ali i mrenjaa i soivo mogu samostalno da funkcioniu. Slino tome, miii koji fokusi raju soivo ili pomeraju oko funkcioniu kao kontrakcioni sistemi, koji se mogu primeniti na puno razliitih sistema. Opaanje svetlosti mrenjaom nije zavisno od njih. Suzni kanali i kapci takoe su sloeni sistemi, ali odvojivi od funkcije mrenjae. Hiingov argument je ranjiv jer on pogreno smatra integrisani sistem za jedan sistem, i s pravom Dokins ukazuje na odvojivost komponenti. Meutim, Dokins samo dodaje sloene sisteme 50

2. Zavrtnji i navrtnji na sloene sisteme i to naziva objanjenjem. To se moe upore diti sa odgovorom na pitanje Kako se stereo sistem proizvodi? reima ukljuivanjem zvunika za pojaalo, i dodavanjem CD plejera, radio prijemnika, i kasetofona. Darvinistika teorija ili moe da da kompletno objanjenje proizvodnje zvunika i pojaala, ili ne moe.

Neumanjiva sloenost i priroda mutacija

Darvin je znao da je njegova teorija postepene evolucije priro dnim odabiranjem nosila teko breme:

Ako bi se moglo pokazati da postoji bilo kakav sloeni organ koji nikako nije mogao da se formira brojnim, uzastopnim, malim modifikacijama, moja teorija bi apsolutno pala.24

Pa, za poetak, sistem koji je neumanjive (nesvodive) sloenosti. Pod neumanjivom sloenou (irreducibly complex) podrazumevam jedinstven sistem sastavljen od nekoliko dobro ukloplje nih delova koji meusobno delujui doprinose osnovnoj funkciji, a uklanjanje bilo kog dela izaziva prestanak funkcije sistema. Neumanjivo sloen sistem ne moe se proizvesti direktno (to jest, neprestanim poboljavanjem prvobitne funkcije, koja nastavlja da se odigrava istim mehanizmom) neznatnim, uzastopnim promenama prethodnog sistema, jer je bilo koji prethodnik neumanjivo sloenom sistemu, kome nedostaje jedan deo, po definiciji nefunkcionalan. Neumanjivo sloen bioloki sistem, ako postoji tako neto, bio bi moan izazov darvinistikoj evoluciji. Poto prirodno odabiranje moe da odabere samo sisteme koji ve funkcioniu, 51

Prihvatljivo je rei da se veliki deo naunog skepticizma oko darvinizma u prolom veku usredsreivao na ovaj zahtev. Od Mivartove zabrinutosti oko poetnih stupnjeva novih struktura, do Margulisove koja odbacuje postepenu evoluciju, kritiari Darvina su pretpostavljali da je njegov kriterijum za neuspeh ispunjen. Ali, kako da budemo sigurni? Koji tip biolokog sistema ne bi mogao da se formira brojnim, uzastopnim, malim modifikacijama?

Darvinova crna kutija onda - ako se bioloki sistem ne moe postepeno proizvesti morao bi da se pojavi kao integrisana jedinica odjednom, kako bi prirodno odabiranje imalo na emu da deluje. Meutim, ak i neumanjivo sloen sistem, koji otuda nije mogao da nastane evolucijom, ne moe iskljuiti mogunost indirek tnog, zaobilaznog puta. Ipak, kako se sloenost sistema poveava, verovatnoa takvog indirektnog puta strmoglavo se smanjuje. A kako se broj neobjanjenih, neumanjivo sloenih sistema poveava, nae uverenje da je ispunjen Darvinov kriterijum neuspeha, strmoglavo se penje do maksimuma koji nauka dozvoljava. Ukratko, moda je primamljivo zamisliti da neumanjiva sloenost zahteva viestruke istovremene mutacije da bi evolucija mogla da bude daleko nasuminija nego to smo mislili, ali i dalje mogua. Takvo pozivanje na grubu sreu nikada se ne moe pobiti. Pa ipak, to je prazan argument. Moe se isto tako rei da je svet srenom okolnou nastao jue sa svim odlikama koje sada ima. Srea je metafizika pretpostavka; nauna objanjenja se pozivaju na uzroke. Skoro je opte prihvaeno da bi takvi iznenadni dogaaji bili nespojivi sa gradualizmom kakav je Darvin zamislio. Riard Dokins dobro objanjava ovaj problem:

Evolucija verovatno nije uvek postepena. Ali mora biti postepena kada se koristi za objanjenje pojave sloenih, naizgled dizajniranih objekata, kao to su oi. Jer ako nije postepena u tim sluajevima, prestaje da ima bilo kakvu mo objanjavanja.25

U biohemiji, mutacija predstavlja promenu DNK. Da bi se nasledila, promena se mora javiti u DNK reproduktivne elije. Najjednostvanija mutacija javlja se sa promenom jednog nukleotida (nukleotidi su gradivni blokovi DNK) u drugi. Umesto toga, jedan nukleotid moe se dodati ili izostaviti kada se DNK kopira tokom elijske deobe. Ponekad, ipak, ceo region DNK hiljade ili milioni nukleotida sluajno se izbacuju ili dupliraju. To se takoe rauna kao pojedinana mutacija, jer se deava odjednom, u jedinstve nom 52

Razlog tome nalazi se u prirodi mutacija.

2. Zavrtnji i navrtnji dogaaju. Uopte, pojedinana mutacija moe u najboljem sluaju da proizvede samo malu promenu u organizmu ak i ako nam promena izgleda kao velika. Na primer, postoji dobro poznata mutacija zvana antennapedia koju naunici mogu da proizvedu kod laboratorijske vinske muice: nesreni mutirani organizam ima noge koje mu izrastaju iz glave umesto antena. Iako nam to izgleda kao velika promena, u stvari nije. Noge na glavi tipine su noge vinske muice, samo na pogrenom mestu. Ovde u upotrebiti uporeenje sa uputstvom za sklapanje korak po korak. Mutacija je promena u jednom od niza uputstava. Tako, umesto da kae: Uzmite navrtanj od 0,5 centimetra, mutacija kae: Uzmite navrtanj od 0,6 centimetra. Ili umesto: Postavite okrugli klju u okruglu rupu, mogli bismo da dobijemo: Postavite okrugli klju u etvrtasti otvor. Ili umesto: Privrstite sedite za vrh motora, mogli bismo da dobijemo Privrstite sedite za upravlja (ali bismo to mogli ostvariti samo ako bi se navrtnji i zavrtnji mogli privrstiti za upravlja). Ono to mutacija ne moe da uini jeste da promeni sve korake uputstva odjednom, pa da ,re cimo, dobijemo uputstvo za nastanak faksimil aparat umesto radija.

Ako se vratimo na bubu bombardera i ljudsko oko, pitanje je da li se brojne anatomske promene mogu objasniti velikim brojem malih mutacija. Odgovor koji daju evolucionisti je: ne moemo da procenimo. I odbrambeni sistem bube bombardera i oko kimenjaka sadre tako puno molekularnih komponenti (reda veliine desetina hiljada razliitih tipova molekula) da je njihovo nabrajanje i razmiljanje o mutacijama koje su mogle da ih proizvedu trenutno nemogue. Previe navrtanja i zavrtanja (i spojki, motornih delova, upravljaa, i tako dalje) nije objanjeno. Rasprava meu nama da li bi darvinistika evolucija mogla da proizvede tako velike strukture liila bi na raspravu izmeu naunika 19. veka o tome jesu li elije mogle da se jave spontano. Takve rasprave su uzaludne, rekli bi evolucionisti, jer nisu poznate sve komponente. Meutim, to nas ne bi smelo omesti; i drugi vekovi nisu mogli da odgovore na mnoga pitanja koja su ih zanimala. tavie, to to 53

Darvinova crna kutija jo uvek ne moemo da procenimo pitanje evolucije oka ili bube, ne znai da ne moemo da procenimo tvrdnje darvinizma za bilo koju bioloku strukturu. Kada se spustimo sa nivoa cele ivotinje (kao to je buba) ili celog organa (kao to je oko) na molekula rni nivo, onda u mnogim sluajevima moemo da donesemo sud o evoluciji jer su svi delovi mnogih molekularnih sistema poznati. U narednih pet poglavlja susreemo se sa nizom takvih sistema i doneti presudu. Vratimo se sada pojmu neumanjive sloenosti. Na ovom mestu u naoj raspravi neumanjiva sloenost je samo izraz ija mo lei u najveoj meri u njegovoj definiciji. Moramo saznati kako moemo da prepoznamo neumanjivo sloen sistem. Poznajui prirodu mutacija, kada moemo biti sigurni da je bioloki sistem neumanjivo sloen? Prvi korak u odreivanju neumanjive sloenosti jeste odre ivanje i funkcije sistema, i svih njegovih komponenata. Neuma njivo sloen objekat bie sastavljen od nekoliko delova, od kojih svi doprinose funkciji. Da bi se izbegli problemi sa veoma sloenim objektima (kao to su oi, bube, ili drugi vieelijski bioloki sistemi) poeu sa jednostavnim mehanikim primerom: skromnom miolovkom.

Funkcija miolovke je da uhvati mia kako ne bi mogao da vri neprijateljske aktivnosti kao to je grickanje dakova sa branom ili elektrinih kablova, ili ostavljanje malih podsetnika svog prisustva po nepoienim uglovima. Miolovka koju neki koriste sastoji se iz par delova (slika 2-2): (1) ravna drvena platforma koja slui kao postolje; (2) metalni udara, koji vri posao hvatanja mia; (3) opruga sa produenim krajevima koji pritiskaju platformu i udara kada je zamka nategnuta; (4) osetljiva kukica koja se aktivira pri delovanju i najmanjeg pritiska, i (5) metalna poluga koja povezuje kukicu i dri udara kada je zamka nategnuta. (Takoe postoje raznovrsni dodaci koji odravaju sistem u jednom komadu.) Drugi korak pri odreivanju da li je sistem neumanjivo sloen je: upitati da li su svi pomenuti delovi neophodni za funkciju. U 54

2. Zavrtnji i navrtnji ovom primeru, odgovor je jasno da. Pretpostavimo da dok itate jedne veeri, ujete dobovanje noica u ostavi, i kreete do fioke da uzmete miolovku. Naalost, usled loe proizvodnje, nedostaje joj jedan od gore navedenih delova. Koji bi deo mogao da nedostaje, a da vam i dalje omoguava da uhvatite mia? Da nema drvene os-

Slika 2-2

Kuna miolovka

Da bismo osetili punu snagu zakljuka da je sistem neumanjivo sloen i da prema tome nema funkcionalne prethodnike, moramo razlikovati fizikog prethodnika od konceptualnog (pojmovnog) prethodnika. Gore opisana zamka nije jedini sistem koji moe da 55

nove, ne bi bilo postolja za privrivanje drugih komponenata. Da nema udaraa, mi bi mogao da igra celu no na platformi i ne bi bio pritisnut za drvenu osnovu. Kada ne bi bilo opruge, udara i postolje stajali bi oputeni i glodar ponovo ne bi bio ometen. Kada ne bi bilo kukice ili metalne spojne poluge, onda bi opruga povukla udara im ga pustite; da biste koristili takvu zamku morali biste da jurite mia uokolo drei zamku otvorenu.

Darvinova crna kutija onesposobi mia. Pri drugim prilikama neki ljudi su koristili lepljivu zamku. Moe se koristiti i kutija koja se dri otvorena tapom koji se moe ukloniti izdaleka, bar u teoriji. Ili se na mia jednostavno moe pucati pukom. Meutim, to nisu fiziki prekursori (prethodnici) standardne miolovke, poto se ne mogu preobraziti, darvinistiki korak po korak, u zamku sa osnovom, udaraem, oprugom, kukicom i spojnom polugom. Da pojasnimo stvar, razmotrimo niz: skejtbord, kolica, bicikl, motocikl, automobil, avion, mlazni avion, svemirski brod. To izgleda kao prirodna progresija, jer predstavlja listu objekta koji se mogu koristiti za prevoz, a i zato to su poreani po sloenosti. Konceptualno se mogu povezati i stopiti u jedan neprekidan niz. Meutim, da li je, na primer, bicikl fiziki (i potencijano darvinistiki) prethodnik motocikla? Ne. To je samo pojmovni prethodnik. Nijedan motocikl u istoriji, ak ni prvi, nije bio jednostavno sainjen preureivanjem bicikla na nain korak po korak. Lako bi mo glo da se desi da tinejder jedne nedelje popodne odlui da uzme stari bicikl, stari motor za kosilicu, i neke rezervne delove i (uz nekoliko sati napora) napravi motocikl koji radi. Ali to samo pokazuje da ljudi mogu da dizajniraju neumanjivo sloene sisteme, to ve znamo. Da bi bio prethodnik u Darvinovom smislu, moramo da pokaemo da se motocikl moe izgraditi brojnim, uzastopnim, malim promenama bicikla.

Pokuajmo onda da evoluiramo bicikl u motocikl postepenim nagomilavanjem mutacija. Pretpostavimo da je fabrika proizvodila bicikle, ali da se povremeno javljala greka u proizvodnji. Pretpostavimo dalje da kada bi greka dovela do poboljanja u biciklu, onda bi prijatelji i susedi srenog kupca zahtevali sline bicikle, a fabrika bi izvrila zamenu opreme kako bi mutacija bila trajna odlika. Prema tome, kao bioloke mutacije, uspene mehanike mutacije umnoile bi se i rairile. Meutim, ako nae poreenje treba da bude bitno za biologiju, svaka promena moe da predstavlja samo blagu modifikaciju, duplikaciju ili preraspored ve postojeih komponenata, i promena mora da pobolja funkciju bicikla. Prema tome, ako bi fabrika grekom poveala veliinu navrtnja ili smanjila 56

2. Zavrtnji i navrtnji prenik zavrtnja, ili dodala jo jedan toak na prednju osovinu ili levo od zadnje gume, ili stavila pedalu na upravlja ili postavila dodatne konice, i ako bi bilo koja od tih blagih promena poboljala vonju biciklom, onda bi kupci odmah primetili poboljanje i mutirani bicikli bi, na pravi darvinistiki nain, dominirali tritem.

Da li bismo uz te uslove mogli da evoluiramo bicikl u motocikl? Moemo da idemo u pravom smeru inei sedite udobnijim u malim koracima, tokove vee, i ak (pretpostavljajui da nai kupci vole bajkerski izgled) imitirajui opti oblik na razliite naine. Ali motocikl zavisi od izvora goriva, a bicikl nema nita to se moe postepeno modifikovati kako bi postalo rezervoar za benzin. A koji deo bicikla bi se mogao duplirati kako bi poeo da izgrauje motor? ak i kada bi srena nezgoda ubacila motor za kosilicu iz susedne fabrike u fabriku bicikla, motor bi morao da se postavi na bicikl i da se povee na pravi nain za lanac. Kako se to moe izvesti korak po korak uz pomo delova bicikla? Fa brika koja proizvodi bicikle jednostavno ne bi mogla da proizvede motocikl prirodnim odabiranjem koje deluje na varijacije nastale brojnim, uzastopnim, malim promenama i u stvari istorija nema primera sloene promene u proizvodu koja bi se odigravala na taj nain. Bicikl, prema tome, moe da bude pojmovni prethodnik motocikla, ali nije fiziki. Darvinistika evolucija zahteva fizike prethodnike.

Minimalna funkcija
Razmotrili smo pitanje neumanjive sloenosti kao izazov evoluciji korak-po-korak. Meutim, postoji jo jedna potekoa za Darvina. Moja prethodna lista faktora, koji sainjavaju miolovku neumanjivo sloenom, bila je u stvari previe velikoduna, jer ne moe da funkcionie bilo kakva naprava sa pet delova standardne miolovke. Da je osnova nainjena od papira, na primer, zamka bi se raspala. Da je udara previe teak, polomio bi oprugu. Da je 57

Darvinova crna kutija opruga previe labava, ne bi pokretala udara. Da je spojna poluga prekratka, ne bi dosegla do kukice. Da je kukica prevelika, ne bi se otputala u odgovarajue vreme. Jednostavna lista delova miolovke je neophodna, ali nije dovoljna, da bi proizvela funkcionalnu miolovku.

Da bi bio kandidat za prirodno odabiranje, sistem mora da ima sposobnost vrenja minimalne funkcije: sposobnost da se izvri zadatak u fiziki realnim okolnostima. Miolovka nainjena od nepodesnih materijala ne bi ispunila kriterijum minimalne funkcije, jer ak i sloene maine koje vre ono za ta su napravljene ne moraju biti od velike koristi. Kao ilustraciju, pretpostavimo da je prvi vanbrodski motor dizajniran i iznet na trite. Motor je radio glatko sagorevajui benzin pri kontrolisanoj stopi, prenosei silu du osovine, i okreui propeler ali je propeler rotirao brzinom od samo jednog obrtaja na as. To je impresivan tehnoloki podvig; jer na primer, sagorevanje benzina u konzervi pored propelera ne okree ga uopte. Svejedno, malo ljudi bi kupilo takvu mainu, jer ne radi na nivou podesnom za svoju svrhu. Funkcionalne odlike mogu biti nepodesne iz jednog od dva razloga. Prvi je ako maina ne moe da uradi posao. Par koji peca na sredini jezera u amcu sa sporim propelerom ne bi stigao do pristanita: nasumine struje vode i vetra skrenule bi njihov amac sa kursa. Drugi razlog, zbog koga bi funkcionalne odlike mogle da budu nepodesne, jeste ako su manje efikasne od onoga to bi se moglo ostvariti jednostavnijim sredstvima. Niko ne bi koristio neefikasan, vanbrodski motor ako bi mogao isto ili bolje da proe sa veslom.

Za razliku od neumanjive sloenosti (kada moemo da navedemo pojedinane delove), minimalnu funkciju ponekad je teko definisati. Ako jedan obrtaj na sat nije dovoljan za vanbrodski motor, ta je sa sto? Ili hiljadu? Svejedno, minimalna funkcija je kritina u evoluciji biolokih struktura. Na primer, kolika je minimalna funkcija hidrokvinona koju grabljiva ivotinja moe da oseti? Koliki e porast temperature rastvora osetiti? Ako grabljivica 58

2. Zavrtnji i navrtnji nije osetila siunu koliinu hidrokvinona ili malu promenu temperature, onda se naa dokinsovska pria o evoluciji bube bombardera moe staviti u ravan sa priom o kravi koja preskae mesec. Neumanjivo sloeni sistemi predstavljaju nezgodne prepreke darvinistikoj evoluciji; potreba za minimalnom funkcijom u velikoj meri pojaava dilemu.

Navrtnji i zavrtnji
Biohemija je pokazala da bilo koji bioloki sistem koji zahteva vie od jedne elije (kao to je organ ili tkivo) neophodno predstavlja sloenu mreu puno razliitih sistema izuzetne sloenosti. Najprostija samodovoljna, umnoavajua elija ima kapacitet da proizvede hiljade razliitih proteina i drugih molekula, u razliitim trenucima i pod promenljivim uslovima. Sinteza, razgradnja, stvaranje energije, replikacija, odravanje elijske arhitekture, pokretljivost, regulacija, popravka, komunikacija sve te funkcije odigravaju se u praktino svakoj eliji, a svaka funkcija i sama zahteva interakciju mnogo komponenti. Poto svaka elija predstavlja takvu isprepletenu mreu sistema, ponavljali bismo greku Frensisa Hiinga pitajui da li su vieelijske strukture mogle da evoluiraju na darvinistiki nain, korak po korak. To bi bilo kao pitati ne da li je bicikl mogao da evoluira u motocikl, ve da li je fabrika bicikala mogla da evoluira u fabriku motocikala! Evolucija se ne bi odigravala na nivou fabrike; odigravala bi se na nivou navrtanja i zavrtanja. Argumenti Dokinsa i Hiinga nisu uspeni jer nikada ne govore o onome to se nalazi u sistemima oko kojih raspravljaju. Ne samo da je oko izuzetno sloeno, ve je i sama mrlja osetljiva na svetlost kojom Dokins zapoinje svoj sluaj jedan vieelijski organ, ija svaka elija ini sloenost motocikla ili televizora beznaajnom pri poreenju. Ne samo da odbrambeni aparat bube bombardera zavisi od niza delova koji meusobno sarauju, ve i elije koje proizvode hidrokvinon i vodonik peroksid zavise u tom pogledu od veoma velikog broja komponenti; elije koje izluuju katalazu 59

Darvinova crna kutija veoma su sloene; a mii sfinkter koji odvaja sabirnu vezikulu od eksplozione komore predstavlja sistem sistema. Zbog toga, Hiingov argument o neverovatnoj sloenosti bube bombardera lako se zamagli do beznaajnosti, a Dokinsov odgovor zadovoljava samo dok ne zatraimo vie detalja.

Nasuprot biolokim organima, analiza jednostavnih mehanikih predmeta relativno je direktna. Brzo smo pokazali da je miolovka neumanjivo sloena, i mogli smo da zakljuimo ono to smo ve znali da je miolovka nainjena kao celovit sistem. Ve smo znali da motocikl nije nesvesno proizveden malim, uzastopnim poboljanjima bicikla, i povrna analiza pokazuje da je to nemogue. Mehaniki objekti ne mogu da se razmnoavaju i mutiraju kao bioloki sistemi, ali nam hipotetiki uporedivi dogaaji u zamiljenoj fabrici pokazuju da mutacija i razmnoavanje nisu glavne prepreke evolucije mehanikih objekata. Sami zahtevi odnosa struktura - funkcija su ti koji blokiraju evoluciju darvinistikog tipa. Maine je relativno lako analizirati jer su i njihova funkcija i svi njihovi delovi, svaki navrtanj i zavrtanj, poznati i mogu se nave sti. Onda je lako videti da li je bilo koji dati deo potreban za funkciju sistema. Ako sistem zahteva nekoliko tesno povezanih delova za funkcionisanje, onda je neumanjivo sloen, i zakljuiemo da je proizveden kao integrisana jedinica. U principu, bioloki sistemi se takoe mogu analizirati na taj nain, ali samo ako se mogu nabrojati svi delovi sistema i ako se moe utvrditi funkcija.

U prolih nekoliko decenija, savremena biohemija je rasvet lila sve ili veinu komponenata brojnih biohemijskih sistema. U pet narednih poglavlja govoriu o nekoliko njih. U 3. poglavlju razmotriu zadivljujuu strukturu zvanu cilija (treplja), koju neke elije koriste za plivanje. U narednom poglavlju govoriu o onome to se deava kada poseete prst i pokazati da je privi dna jednostavnost zgruavanja krvi prikriveno sloena. Nakon toga u razmotriti kako elije prenose materijale iz jednog subelijskog odeljka u drugi, nailazei na veliki broj istih problema na koje fe deralni transport nailazi pri isporuci paketa. U 6. poglavlju u govo riti 60

2. Zavrtnji i navrtnji o vetini samoodbrane na elijskom nivou, naravno. Moj poslednji biohemijski primer bie u 7. poglavlju, gde razmotram sloeni sistem koji elija zahteva radi izgradnje samo jednog od svojih gradivnih blokova. U svakom poglavlju u razmotriti da li je sistem o kome se govori mogao postepeno da se razvije na darvinistiki nain, kao i ta je nauna zajednica rekla o moguoj evoluciji tih sistema.

Nastojao sam da tih pet poglavlja sa primerima bude to je mogue itljivije i prijatnije. Ne govorim ni o kakvim nejasnim konceptima osobenim za biohemiju ni o emu to je tee od ideje spajanja ili isecanja. Svejedno, kao to sam spomenuo u predgovoru, da biste cenili sloenost, morate je iskusiti. Sistemi koje opisujem sloeni su jer sadre mnogo komponenti. Meutim, nema ispita na kraju knjige. Detaljna rasprava treba samo da vam omogui uvid u sloenost sistema, ne da proveri vae pamenje. Neki itaoci e moda eleti da se odmah udube u primere, drugi e moda eleti samo da ih brzo pregledaju i da se kasnije vrate kada budu spremni za vie detalja.

Unapred se izvinjavam zbog sloenosti materijala, ali je to svojstveno materiji koju elim da predstavim. Riard Dokins moe da pojednostavi sadraj koliko god eli, jer mu je namera da uveri svoje itaoce kako se darvinistika evolucija odvija bez problema. Meutim, da bismo uvideli prepreke evoluciji, moramo se uhvatiti u kotac sa sloenou.

61

Drugi deo

Pregled sadraja kutije

3. poglavlje

Veslaj, veslaj
Proteini (Belanevine)
Koliko god to moda udno zvui, savremena biohemija je pokazala da elijom upravljaju maine doslovno, molekularne maine. Kao i maine koje pravi ovek (kao to su miolovke, bicikli i svemirski brodovi), molekularne maine variraju od jednostavnih do izuzetno sloenih: mehanike maine koje generiu silu, kao one u miiima; elektronske maine, kao one u nervima; maine na solarnu energiju, kao one za fotosintezu. Naravno, molekularne maine izgraene su prvenstveno od proteina (belanevina), a ne od metala i plastike. U ovom poglavlju govoriu o molekularnim mainama koje omoguavaju elijama da plivaju, i videete ta im je potrebno za to.

Ali prvo, malo neophodnih detalja. Da bi se razumela molekularna osnova ivota, mora postojati predstava o tome kako proteini funkcioniu. One koji ele da znaju sve detalje kako se proteini proizvode, kako im njihova struktura omoguava da budu tako efektivne, i tako dalje ohrabrujem da iz biblioteke pozajme uvodni udbenik iz biohemije. Za one koji ele da saznaju neto o nekoliko detalja kao na primer kako izgledaju aminokiseline, i koji nivoi strukture belanevina postoje postoji dodatak koji govori o proteinima i nukleinskim kiselinama. Meutim, za nae potrebe bie dovoljan ponueni pregled ovih izuzetnih biohemikalija. Veina ljudi razmilja o proteinima kao o neemu to se jede. Meutim, u telu ive ivotinje ili biljke oni igraju veoma aktivne uloge. Proteini predstavljaju maine unutar ivih tkiva koje 65

Darvinova crna kutija izgrauju strukture i vre hemijske reakcije neophodne za ivot. Na primer, prvi korak u skladitenju energije u eer i njenu izmenu u oblik koji telo moe da koristi, vri katalizirajui protein (enzim) zvan heksokinaza; koa je u najveoj meri izgraena od proteina zvanog kolagen; a kada svetlost pogodi vau mrenjau, protein rodopsin zapoinje proces vienja. ak i uz ovaj ogranieni broj primera moete videti da su proteini zapanjujue raznovrsni. Tako, dati protein ima samo jednu ili mali broj uloga: rodopsin ne moe da formira kou, a kolagen ne moe da ostvari korisnu reakciju sa svetlou. Prema tome, tipina elija sadri hiljade i hiljade razliitih vrsta proteina za vrenje mnogih ivotnih zadataka.

Proteini se proizvode hemijskim vezivanjem aminokiselina u lanac. Proteinski lanac obino ima izmeu pedeset i hiljadu aminokiselinskih veza. Svaku poziciju u lancu zauzima jedna od dvadeset razliitih aminokiselina. Po tome lie na rei, koje su razliitih duina ali nainjene od samo 30 slova. U stvari, biohemija esto oznaava svaku aminokiselinu skraenicom od jednog slova G za glicin, S za serin, H za histidin, i tako dalje. Svaka od 20 aminokiselina ima razliit oblik i razliite hemijske osobine. Na primer, W je velika ali je A mala, R nosi pozitivno naelektrisanje a E negativno, S vie voli da se rastvara u vodi a I vie voli ulja, i tako dalje. Lanac verovatno zamiljate kao neto veoma savitljivo, bez odreenog oblika. Meutim, lanci aminokiselina, tj. proteini nisu takvi. Proteini koji funkcioniu u eliji uvijaju se u veoma precizne strukture, prilino razliite za razne tipove belanevina. Uvijanje se vri automatski kada, na primer, pozitivno naelektrisana aminokiselina privue negativnu; aminokiseline koje vole ulje priljubljuju se kako bi istisle vodu; velike aminokiseline se istiskuju iz malih prostora, i tako dalje. Dva razliita aminokiselinska niza (to jest dva razliita proteina) mogu da se uviju u strukture koje su toliko specifine i razliite jedna od druge kao to su francuski klju i testera. 66

Oblik uvijenog proteina i precizan poloaj razliitih aminokiselinskih grupa su ti koji omoguavaju belanevini da funkcionie

3. Veslaj, veslaj (slika 3-1). Na primer, ako je posao jednog proteina da se specifino vee za drugi protein, onda njihova dva oblika moraju meusobno da se uklope kao ruka i rukavica. Ako na prvoj belanevini postoji pozitivno naelektrisana aminokiselina, onda je drugoj belanevini bolje da ima negativno naelektrisanu aminokiselinu; u suprotnom, dva proteina nee se drati zajedno. Ako je posao proteina da katalizuje hemijsku reakciju, onda oblik enzima generalno odgovara obliku hemikalije koja predstavlja njenu metu. Kada se vezuje, enzim ima precizno postavljene aminokiseline za izazivanje hemijske reakcije. Ako je oblik kljua ili testere znaajno iskrivljen, alat ne radi. Isto tako, ako je oblik proteina naruen, on ne uspeva da vri svoj posao. Savremena biohemija je uspostavljena pre pedeset godina, kada je nauka poela da shvata kako proteini izgledaju. Od tada su nainjeni veliki koraci u rasvetljavanju procesa funkcionisanja pojedinih proteina. Generalno, rad elije zahteva timove proteina; svaki deo tima vri samo jedan deo veeg zadatka. Da bi stvari bile to je mogue jednostavnije, u ovoj knjizi u se koncentrisati na timove proteina. Krenimo sada na plivanje.

Plivanje
Zamislite kako jednog letnjeg dana odetate do oblinjeg bazena radi rekreacije. Nakon to ste se namazali losionom za sunanje, leite na pekiru itajui najnovije izdanje asopisa Istraivanje nukleinskih kiselina (Nucleic Acids Research) i ekate da doe red na odrasle. Kada se konano zauje pitaljka i prekomerno ivahna mlaa gomila napusti bazen, oprezno umaete stopala u vodu. Polagano, bolno, sputate ostatak tela u neoekivano hladnu vodu. Poto to ne bi bilo dostojanstveno, neete praviti nikakve strmoglave skokove sa odskone daske, niti igrati odbojku u vodi sa mladima. Umesto toga, preplivavaete bazen. Podiui desnu ruku sa strane i iznad glave, uranjate je u vodu ispred sebe, zavravajui jedan zamah. Tokom zamaha, nervni 67

Darvinova crna kutija impulsi putuju iz mozga u miie ruke, stimuliui ih da se gre po specifinom redosledu. Miii koji se gre povlae kosti, prouzrokujui podizanje i rotiranje humerusa (ramene kosti).

Slika 3-1

(Gore) Kada se dva proteina specifino veu, njihovi oblici se podudaraju. (Dole) Da bi katalizovao hemijsku reakciju, enzim postavlja grupe blizu hemikalije za koju se vezuje. Makaze predstavljaju aminokiselinske grupe na proteinu koje e hemijski isei specifini molekul, predstavljen svetlo obojenim oblikom.

68

3. Veslaj, veslaj Istovremeno drugi miii pribliavaju kosti prstiju, tako da vaa aka formira zatvorenu kupu. Uzastopni nervni impulsi podstiu druge miie da se oputaju i gre, poteui na razne naine radijus i ulnu (bicu i podlakatnu kost), i usmeravajui aku nanie u vodu. Sila koju ruka i aka vre na vodu potiskuje vas unapred.

Nakon zavretka oko polovine gore navedenih radnji zapoinje slian ciklus, ovog puta sa kostima i miiima leve ruke. Istovremeno, nervni impulsi putuju do miia vaih nogu, inei da se one ritmiki gre i oputaju, povlaei kosti nogu gore i dole. Prosecajui kroz vodu pri vrtoglavih 3 kilometara na as primeujete da postaje teko razmiljati; javlja se oseaj peenja u pluima i, mada su vam oi otvorene, stvari poinju da se zatamnjuju. Oh, da zaboravili ste da diete. Za predsednika Forda govorilo se da nije mogao da hoda i vae gumu za vakanje u isto vreme; vama je teko da koordinirate okretanje glave do povrine vode i nazad sa drugim kretanjima potrebnim za plivanje. Bez kiseonika za metabolisanje goriva mozak poinje da se iskljuuje, spreavajui putovanje nervnih impulsa do udaljenih regiona tela. Pre nego to se onesvestite i doivite ponienje da vas izbavi spasilac koji pripada generaciji X, zaustavljate se, ustajete u vodi dubine 1,2 metra, i zapaate da ste samo oko 6 metara od ivice bazena. Da biste prevazili problem sa disanjem, odluujete da plivate leno. Leno plivanje ukljuuje veinu istih miia kao i kraul, a omoguava vam da diete bez koordinisanja vratnih miia sa svim ostalim. Ali sada ne vidite kuda idete. Neizbeno skreete sa kursa, prilazite preblizu odbojkaima i u glavu vas udara pogreno upuena lopta.

Da biste se udaljili od odbojkaa koji se izvinjavaju, odlazite u dublji kraj bazena i odravate se zamasima nogu. Odravanje na vodi koristi miie nogu, pruajui vam eljeno vebanje. Takoe omoguava lako disanje i jasan vid. Ali, nakon nekoliko minuta miie nogu hvataju grevi. Duboko unutar vaih mlitavih udova, vama nepoznati, retko korieni miii, uvaju dovoljno goriva samo za kratke eksplozije aktivnosti, praene dugim periodima 69

Darvinova crna kutija odmora. Tokom neuobiajeno produenog vebanja brzo ostaju bez energije i prestaju efektivno da funkcioniu. Nervni impulsi izbezumljeno pokuavaju da izazovu pokrete potrebne za plivanje, ali zbog zastoja miia, vae noge su beskorisne kao miolovka sa polomljenom oprugom.

Oputate se i ostajete nepomini. Na sreu, veliki region tela oko pojasa ima manju gustinu od vode, i to vam omoguava da plutate. Nakon minut ili dva leanja u vodi, miie nogu naputa gr i oputaju se. Ostatak perioda za plivanje za odrasle provodite spokojno plutajui po dubljem delu bazena. To ne obezbeuje puno vebanja, ali je bar prijatno dok se ponovo ne zauje pitaljka i ne izgura vas stampedo razigrane dece.

ta je potrebno?
Scenario sa bazenom ilustruje zahteve za plivanje. Takoe pokazuje da se efikasnost moe poboljati dodavanjem pomonih sistema osnovnoj opremi za plivanje. Da uzmemo poslednju scenu kao prvu; plutanje zahteva samo da je objekat manje gustine u odnosu na vodu; ne zahteva aktivnost. Sposobnost plutanja mogunost da se deo tela odrava iznad vode bez aktivnog napora svakako moe biti od koristi. Pa ipak, poto onoga ko pluta nosi vodena struja, mogunost plutanja nije isto to i sposobnost plivanja. Sistem za utvrivanje pravca (kao to je vid) takoe je koristan za plivanje; meutim, ni to nije sposobnost plivanja. U prii ste mogli da izvesno vreme plivate leno i tako napredujete kroz vodu. Nesposobnost da se osmatra okruenje na kraju moe da dovede do nesrea. Svejedno, moe se plivati sa sposobnou vida ili bez nje. Plivanje, jasno, zahteva energiju; beskorisni miii koje je uhvatio gr odmah izazivaju prestanak rada sistema. Meutim, preli ste 6 metara pre nego to vam je ponestalo kiseonika, a zatim ste se nakratko nogama odravali u vodi dok se nisu pojavili grevi. Iako svakako utiu na razdaljinu koju pliva moe da pree, veliina 70

3. Veslaj, veslaj i efikasnost sistema energetske rezerve ne spadaju u sistem za plivanje.

Razmotrimo sada mehanike zahteve za plivanje. Koristili ste ake i stopala da ostvarite kontakt sa vodom i gurali je, pokreui tako telo u suprotnom smeru. Bez udova, ili neeg slinog, aktivno plivanje bilo bi potpuno nemogue. Prema tome, moemo da zakljuimo da je jedan neophodan element za plivanje veslo. Drugi neophodan element je motor ili izvor energije koji ima dovoljno goriva da traje bar nekoliko ciklusa. Na organskom nivou kod ljudi, motor je mii noge ili ruke koji se naizmenino gri i oputa. Ako je mii paralizovan, nema efektivnog motora i plivanje je nemogue. Poslednji zahtev je za vezom izmeu motora i povrine vesla: kod ljudi, to su oblasti kostiju za koje se dre miii. Ako je mii odvojen od kosti, i dalje moe da se gri; meutim, poto ne pomera kost, plivanje se ne odvija. Mehanike primere sistema za plivanje lako je pronai. Moja najmlaa erka ima igraku - ribu na navijanje koja mrda repom, kreui se donekle neobino po kadi. Rep ribe igrake predstavlja povrinu za veslanje, opruga na navijanje je izvor energije, a spojna poluga prenosi energiju. Ako jedan od delova veslo, motor ili spojnik nedostaje, onda riba ne ide nikuda. Kao miolovka bez opruge, sistem za plivanje bez vesla, motora ili spojnika beznadeno je nepotpun. Poto je sistemima za plivanje potrebno nekoliko delova da bi radili, oni su neumanjivo sloeni.

Imajte na umu da govorimo samo o delovima koji su zajedniki svim sistemima za plivanje ak i najjednostavnijim. esto se javlja dodatna sloenost. Na primer, riba igraka moje erke ima, pored repa, opruge i spojne poluge, nekoliko zupanika koji prenose silu sa poluge na rep. Brod koga pokree propeler ima raznovrsne zupanike i poluge koje preusmeravaju energiju motora dok se konano ne prenese do propelera. Za razliku od oka plivaa, koje je odvojeno od samog sistema za plivanje, takvi dodatni zupanici su zaista deo sistema njihovo uklanjanje prouzrokuje da ceo sistem prestane sa radom. Kada stvarni sistem ima 71

Darvinova crna kutija vie od teorijskog minimalnog broja delova, onda morate da proverite svaki od drugih delova da bi videli jesu li neophodni za rad sistema.

ta je jo potrebno?
Kratka lista delova pokazuje minimum zahteva. U prethodnom poglavlju govorio sam o tome kako miolovka koja ima sve neophodne delove udara, osnovu, oprugu, kukicu i spojnu polugu ipak ne mora da funkcionie. Ako bi, na primer, spojna poluga bila previe kratka ili opruga previe lagana, zamka ne bi bila funkcionalna. Slino tome, delovi sistema za plivanje moraju biti meusobno usklaeni da bi postojao bar minimum funkcije. Veslo je neophodno, ali ako je njegova povrina premala, plovilo moda ne bi moglo da pree dovoljnu razdaljinu za dato vreme. Suprotno tome, ako je povrina vesla prevelika, spojnik ili motor mogli bi da se preopterete i da puknu pri kretanju. Motor mora biti dovoljno snaan da pokree veslo. Takoe se mora regulisati da bi radio odgovarajuom brzinom: ako je prespor, pliva fiziki ne ostvaruje neophodno napredovanje; ako je previe brz, spojnik ili veslo mogu da se polome. Ali, ak i ako imamo odgovarajue delove sistema za plivanje, i ak ako su delovi odgovarajue veliine i snage i ako se meusobno uklapaju, to nije dovoljno. Dodatni zahtev potrebu da se kontrolie vreme i smer zaveslaja lake je uvideti na primeru oveka plivaa nego u sluaju broda. Kada nepliva upadne u vodu, on bespomono mlatara rukama i nogama, ne ostvarujui vei napredak od onog pri obinom plutanju. ak i pliva poetnik, kao to je moja najstarija erka, koja tek ui da pliva, brzo tone ako je tata ne pridrava. Njeni pojedinani zamasi su odgovarajui, ali njihovo vremensko usklaivanje nije koordinirano, ne odrava se paralelno sa povrinom vode i dri glavu iznad vode. 72

Mehaniki sistemi, naizgled, nemaju te probleme. Brod ne mlatara propelerom, a usklaivanje vremena i smer zamaha

3. Veslaj, veslaj zaveslajnih povrina odvijaju se bez problema i regularno od samog poetka. Meutim, izgled vara. Sposobnosti koje se prividno odvijaju bez napora u stvari su ugraene u oblik i povezanost zaveslajnih povrina, rotora i motora plovila. Zamislite parobrod kod koga zaveslajne daske nisu fino rasporeane oko krunog rama. Pretpostavimo da se daske nalaze pod razliitim uglovima, a da se rotor okree prvo unapred, zatim unazad, a zatim sa strane na stranu. Umesto turistikog razgledanja Misisipija, brod bi bespomono bio noen strujom prema Meksikom zalivu. Propeler sa krilcima postavljenim pod proizvoljnim uglovima mukao bi vodu, ali ne bi pokretao brod ni u jednom odreenom smeru. Lakoa kojom mehaniki sistem vesla u poreenju sa potekoama na koje nailazi ovek nepliva to je iluzija. Inenjer koji je dizajnirao sistem, obuio ga je da pliva, potiskujui vodu u pravilnom smeru uz precizno vremensko usklaivanje. U nemilosrdnom svetu prirode, organizam koji troi energiju za bespomono mlataranje u vodi ne bi imao nikakvu prednost nad organizmom koji bezbrino pluta pored njega. Da li postoje elije koje plivaju? Ako postoje, koje sisteme za plivanje koriste? Da li su one, kao parobrod sa Misisipija, neumanjivo sloene? Da li su mogle da evoluiraju postepeno?

Cilija
Neke elije plivaju koristei cilije. Cilija (treplja) je struktura koja, grubo reeno, izgleda kao dlaka i pokree se zamasima kao bi. Ako je elija sa cilijom slobodna da se kree unaokolo u tenosti, cilija pokree eliju kao to veslo pokree amac. Ako se elija nalazi u sredini sloja drugih elija, udari cilija prelivaju tenost preko povrine nepokretnih elija. Priroda koristi cilije za oba posla. Na primer, spermatozoidi koriste cilije za plivanje. Nasuprot tome, nepokretne elije koje oblau disajne puteve imaju svaka po nekoliko stotina cilija. Udari velikog broja cilija sinhronizovani su, slino veslima koja su pokretali robovi na rimskim galijama, kako bi potiskivali sluz do grla radi izbacivanja. To dejstvo 73

Darvinova crna kutija uklanja male strane estice kao to je a koje se sluajno udahnu i zalepe za sluz.

Svetlosni mikroskopi pokazali su tanke dlake na nekim elijama, ali je utvrivanje liliputanskih detalja cilija moralo da eka otkrie elektronskog mikroskopa, koji je otkrio da je cilija prilino sloena struktura. Govoriu o strukturi cilija na nekoliko narednih strana. Veini e verovatno biti lake da prate diskusiju estim razmatranjem slike 3-2.

Cilija se sastoji od snopa vlakana obavijenih membranom.1 Membrana cilije (zamislite je kao neku vrstu plastinog omota) predstavlja izrataj elijske membrane, tako da je unutranjost cilije povezana sa unutranjou elije. Kada se cilija popreno presee i presek posmatra pod elektronskim mikroskopom, moe se videti devet tapiastih struktura kruno rasporeenih na periferiji. tapii se zovu mikrotubule. Kada se visoko kvalitetne fotografije detaljno analiziraju, vidi se da je svaka od devet mikrotubula u stvari spoj dva prstena. Dalje prouavanje pokazuje da je jedan prsten sainjen od trinaest pojedinanih niti, drugi od deset. Ukratko, svaka od devet spoljanjih mikrotubula cilije izgraena je od prstena od deset niti spojenog sa prstenom od trinaest niti.

Biohemijski eksperimenti pokazali su da su mikrotubule izgraene od proteina nazvanog tubulin. U eliji, molekuli tubulina grupiu se kao cigle koje formiraju cilidrini dimnjak. Svaki od devet spoljanjih tapia ine mikrotubule koje lie na spojeni, dupli dimnjak od cigala tubulina. Slike dobijene elektronskom mikroskopijom takoe pokazuju dva tapia u sredini cilije. I oni predstavljaju mikrotubule. Meutim, umesto duplih dimnjaka, one su pojedinani dimnjaci, svaki izgraen od trinaest nizova tubulina. Kada su uslovi unutar elije odgovaraji (na primer, kad je temperatura u okviru odreenih granica i kada je koncentracija kalcijuma odgovarajua), tubulini cigle koje izgrauju dimnjak automatski se zdruuju kako bi formirali mikrotubule. Sile koje pribliavaju tubuline u velikoj meri su kao i one koje uvijaju pojedinaan protein u kompaktan oblik: pozitivni naboji privlae 74

3. Veslaj, veslaj

Slika 3-2
(Gore) Popreni presek cilije pokazuje strukturu spoljnih mikrotubula u obliku spojenog dvostrukog prstena, strukturu centralnih mikrotubula u obliku pojedinanih prstenova, vezivne proteine i dineinski motor. (Dole) Pokreti klizanja podstaknuti dineinom koji koraa uz susednu mikrotubulu preobraaju se u pokret savijanja uz pomo savitljivog vezivnog proteina neksina.
7 6 5 4 3 2 8 9
10 10 11 12 13

7 6 5

9 10 11 12 13

6 5 4 3

Gornja slika preuzeta iz: Voet and Voet, sl. 34-77, str. 1256. Korieno uz dozvolu.

75

Darvinova crna kutija negativne, uljaste aminokiseline se meusobno priljubljuju kako bi istisle vodu, i tako dalje. Jedan kraj molekula tubulina ima povrinu komplementarnu suprotnom kraju drugog molekula tubulina, pa se oni spajaju. Trei tubulin se zatim moe spojiti s krajem drugog molekula, etvrti s krajem treeg, i tako dalje. Radi poreenja pomislite na slaganje konzervi tunjevine. Poto je dno nekih konzervi tunjevina zakrivljeno i istog je prenika kao vrh ravnih ivica, one se priljubljene slau jedna preko druge. Ako se gomila blago udari, konzerve ostaju na mestu. Kada bi se konzerve tunjevine slagale vrh na vrh umesto dno na vrh, ne bi vrsto stajale i mogle bi se oboriti sluajnim udarcem. tavie, ako konzerve tunjevine marke X nemaju zakrivljeno dno, ne mogu se vrsto naslagati poto nemaju komplementarne povrine. Zdruivanje molekula tubulina daleko je specifinije od slaganja konzervi tunjevine. Na kraju, u eliji se nalazi na hiljade razliitih proteina, a tubulin mora da se zdruuje samo sa drugim tubulinima ne sa bilo kojom belanevinom koja naie. Moda bismo onda zamislili tubulin kao konzervu tunjevine sa deset kratkih igliastih nastavaka, koji su rasporeeni na gornjoj povrini, i deset udubljenja na dnu koja se precizno poklapaju sa poloajima nastavaka na vrhu. Sada se nijedna konzerva tunjevine ne moe sluajno sloiti sa bilo kojim drugim tipom konzerve. irei nae poreenje sa konzervama, pretpostavimo da postoji i nekoliko nastavaka koji tre sa jedne strane konzerve koji su komplementarni udubljenjima koja se nalaze skoro, ali ne sasvim tano na suprotnoj strani. Onda bismo mogli da naslaemo konzerve stranu uz stranu i poto rupe nisu bile sasvim nasuprot nastavaka, kada spojimo vie konzervi one bi se rasporeivale kruno i formirale zatvorenu petlju. Slaganje petlji na petlje bi (nakon temeljnog meanja naih metafora) dalo strukturu nalik na dimnjak od naih konzervi tunjevine. Iako tubulin ima mo da se samoorganizuje u mikrotubule, mikrotubule se ne zdruuju u ciliju bez pomoi drugih proteina. Postoji dobar razlog za to: niz poslova koje mikrotubule moraju da vre 76

3. Veslaj, veslaj u eliji. Za veinu poslova potrebne su pojedinane nepovezane mikrotubule. Meutim, za druge poslove potrebni su snopovi mikrotubula. Zato se mikrotubule nalaze unaokolo kao pojedinane, sem ako se namerno ne skupe zajedno za neki odreeni posao. Na fotografijama cilija dobijenim elektronskim mikroskopom moe se videti nekoliko razliitih tipova spojnica koje meusobno vezuju pojedinane mikrotubule (videti sliku 3-2). Postoji protein koji vezuje dve centralne pojedinane mikrotubule u sredini cilije. Takoe, od svakog para mikrotubula se ka centru cilije prua radijalna nit. Struktura se zavrava vornatom masom zvanom glava niti. I na kraju, protein zvani neksin povezuje svaki spoljanji par mikrotubula sa onim do njega.

Dva druga nastavka krase svaki periferni par mikrotubula; zovu se spoljanja ruica i unutranja ruica. Biohemijska analiza je pokazala da ti nastavci sadre protein zvan dinein. Dinein je lan klase proteina zvane motorni proteini, koji funkcioniu kao siuni motori u eliji, obezbeujui mehaniko kretanje.

Kako cilija radi?

Znati strukturu sloene maine i znati kako ona radi su razliite stvari. Neko moe da otvori haubu kola i fotografie motor koliko god eli, ali sami snimci nee pruiti jasnu ideju o tome kako razliiti delovi deluju. Da biste otkrili kako neka stvar radi, morate je rastaviti i ponovo sastaviti zastajui na mnogim mestima kako biste proverili je li funkcija obnovljena. ak ni to ne mora da prui jasnu predstavu o radu maine, ali prua praktino znanje o tome koje su komponente kritine. Osnovna strategija biohemije u ovom veku bila je razdvajanje molekularnih sistema i pokuaji da se oni ponovo sastave. Strategija je postigla znaajne uvide u delovanje elije. Ovakvi eksperimenti nagovestili su biohemiarima kako cilija radi. Prvi trag dolazi iz izolovanih cilija. Priroda je brino uredila da se cilije ustrim mukanjem mogu razdvojiti od elija. Mukanje 77

Darvinova crna kutija prekida nastavke i, centrifugiranjem rastvora velikom brzinom (koje izaziva bru sedimentaciju velikih, tekih estica u odnosu na male, lake estice), moe se dobiti rastvor cilija u epruveti. Ako se cilije odvoje od membrane, a zatim snabdeju hemijskim oblikom energije zvanim ATP, pokretae se na karakteristian nain nalik zamahu bia. Taj rezultat pokazuje da se motor za pokretanje cilija nalazi u samoj ciliji a ne u unutranjosti sada nedostajue elije. Sledei trag je da ako se (biohemijskim trikovima) uklone dineinske ruice, ali se ostatak cilije ostavi nedirnut, cilija se paralizuje, kao da je u rigor mortisu (mrtvakoj ukoenosti). Dodavanje sveeg dineina ukruenim cilijama omoguava nastavak kretanja. Prema tome, motor cilije je izgleda sadran u dineinskim ruicama. Dalji eksperimenti obezbedili su jo tragova. Postoje enzimi (zvani proteaze) sa sposobnou da vau druge proteine, razlaui ih na aminokiseline. Kada se mala koliina proteaze nakratko doda rastvoru koji sadri cilije, proteaza brzo iseca neksinske spojnice na ivici strukture. Ostatak cilije ostaje nedirnut. Proteaza brzo napada spojnike zato to, za razliku od drugih belanevina cilije, oni nisu vrsto uvijeni, ve u obliku labavih, savitljivih lanaca. Poto su labavi, proteaza moe da ih isee brzo kao to par makaza moe da presee papirnu traku. (Proteaza vrsto uvijene proteine see brzinom kojom makaze seku zatvorenu knjigu depnog formata.) Proteaze su omoguile biohemiarima da vide kako bi cilija radila bez neksinskih spojnica. ta bi uklanjanje spojnica izazvalo? Moda bi cilija radila podjednako dobro i bez njih, ili bi prela u rigor mortis kao kada su dineinske ruice uklonjene? U stvari, nijedna od tih mogunosti nije se odigrala. Umesto toga, cilija bez veznika je uradila neto sasvim neoekivano. Kada joj je obezbeena biohemijska energija, umesto savijanja, ona se brzo rasplela. Pojedinane mikrotubule poele su da klize jedna preko druge kao segmenti radio antene koji klize pri njenom izvlaenju. Nastavile su da klize dok se duina cilije nije poveala skoro deset puta. Na osnovu tog rezultata biohemiari su zakljuili da je motor radio, poto je neto moralo da pomera pojedinane mikrotubule. 78

3. Veslaj, veslaj Takoe su zakljuili da su neksinske spojnice neophodne za odravanje celovitosti cilije kada pokuava da se savije. Ti tragovi doveli su do modela rada cilije (videti sliku 3-2). Zamislite nekoliko dimnjaka izgraenih od konzervi tunjevine koje se vrsto dre zajedno. Dimnjaci su meusobno povezani labavim icama. Za jedan dimnjak prikaen je mali motor sa ruicom koja je ispruena i dri se za konzervu u susednom dimnjaku. Ruica motora gura drugi dimnjak nanie, tako da klizi pored prvog. Dok dimnjaci klize jedan pored drugog, labave ice se zateu. Kako ruica motora nastavlja sa povlaenjem, zategnute ice savijaju dimnjak. Tako je pokret klizanja preobraen u pokret savijanja. Sada moemo da prevedemo poreenje u biohemijske pojmove. Dineinske ruice na jednoj mikrotubuli kae se za drugu, susednu mikrotubulu i dinein koristi bioloku energiju ATP-a da koraa du susedne mikrotubule. Kada se to desi, dve mikrotubule poinju da klize jedna pored druge. U odsustvu neksina, nastavile bi da klize dok se ne razdvoje; meutim, proteinske poprene veze dozvoljavaju susednim mikrotubulama da preu samo malu razdaljinu. Kada se savitljivi neksinski veznici istegnu do svojih granica, daljim koraanjem dineina neksinski veznici povlae mikrotubule. Dok dinein nastavlja svoj hod, zatezanje se poveava. Na sreu, mikrotubule su donekle savitljive, tako da se klizanje izazvano dineinom preobraa u savijanje.

Sednimo sada, pregledajmo nain rada cilije i razmotrimo na ta ukazuje. Koje su komponente potrebne da bi cilija radila? Cilijarno kretanje svakako zahteva mikrotubule; u suprotnom, ne bi bilo niti koje klize. Pored toga potreban je motor, jer bi inae mikrotubule cilije bile krute i nepomine. tavie, neophodne su spojnice da vuku susedne niti, pretvarajui klizanje u savijanje, i spreavajui razdvajanje strukture. Svi ovi delovi potrebni su radi jedne funkcije: cilijarnog kretanja. Kao to miolovka ne radi ako nisu prisutni svi delovi, cilijarno kretanje jednostavno ne postoji u odsustvu mikrotubula, spojnica i motora. Prema tome, moemo zakljuiti da je cilija neumanjivo sloena struktura problem za pretpostavljenu postepenu darvinistiku evoluciju. 79

Darvinova crna kutija injenica da je cilija neumanjivo sloena ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Ranije u ovom poglavlju videli smo da je sistemu za plivanje potrebno veslo radi kontakta sa vodom, motor ili izvor energije, i spona da ih povee. Nijedan sistem koji se kree zaveslajima od ribe igrake moje erke do propelera broda ne moe da vri funkciju ako je ijedna od komponenti odsutna. Cilija je lan ove klase sistema za plivanje. Mikrotubule su vesla, ija povrina dodiruje vodu i potiskuje je. Dineinske ruice su motori, izvor sile za pokretanje sistema. Neksinske niti su spojnici, prenosnici sile motora sa jedne mikrotubule na susednu.2 Kompleksnost cilije i drugih sistema plivanja je inherentno (uroeno) svojstvo samog zadatka. Ne zavisi od toga koliko je sistem velik ili mali, da li mora da pokree eliju ili brod: da bi proizvodio zamahe, potrebno je nekoliko komponenata. Pitanje je - kako je cilija nastala?

Zaobilazni put
Neki evolucioni biolozi kao to je Riard Dokins imaju bujnu matu. Na zadatu temu skoro uvek mogu da preokrenu priu kako bi dobili bioloku strukturu koju god elite. Talenat moe da bude vredan, ali predstavlja ma sa dve otrice. Iako mogu da zamisle mogue evolucione puteve koje drugi ljudi previaju, skloni su takoe da ignoriu detalje i prepreke koji bi omeli njihove scenarije. Meutim, nauka ne moe veno da ignorie vane detalje, a na molekularnom nivou svi detalji postaju kritini. Ako molekularni zavrtanj ili navrtanj nedostaje, onda se ceo sistem moe sruiti. Poto je cilija neumanjivo sloena, nijedan direktan, postepen put ne vodi do njenog nastanka. Zbog toga evoluciona pria za ciliju mora da zamisli zaobilazni put, moda dodajui delove koji su prvobitno korieni u druge svrhe. Pokuajmo onda da zamislimo mogui zaobilazan put do cilije koristei ranije postojee delove elije. 80

3. Veslaj, veslaj Za poetak, mikrotubule se javljaju u mnogim elijama i obino se koriste za obinu strukturnu potporu, kao nosai, da podupru oblik elije. tavie, motorni proteini su takoe ukljueni u druge elijske funkcije, kao to je prenos tereta sa jednog kraja elije na drugi. Poznato je da motorni proteini putuju du mikrotubula, koristei ih kao male autoputeve od jednog mesta do drugog. Indirektan evolucioni argument bi mogao da predloi da se u jednom trenutku nekoliko mikrotubula zdruilo, ne bi li, recimo, poduprlo izvestan oblik elije. Nakon toga je motorni protein, koji je normalno putovao po mikrotubulama, mogao sluajno da stekne sposobnost da gura dve susedne mikrotubule, izazivajui blagi savijajui pokret koji je nekako pomogao organizmu da preivi. Dalja mala poboljanja postepeno su proizvela ciliju koju nalazimo u savremenim elijama. Koliko god ovaj scenario zvuao zanimljivo, zanemareni su kritini detalji. Pitanje koje moramo da postavimo o ovom posrednom scenariju jeste ono za koje mnogi evolucioni biolozi imaju malo strpljenja: ali kako se to tano odigralo?

Na primer, pretpostavimo da pravite miolovku. U svojoj garai moda imate komad drveta za platformu, oprugu iz starog sata na navijanje, komad metala (za udara) u obliku poluge, iglu za spojnu polugu i zatvara za flau koji elite da koristite kao hvatalicu. Ali, ti delovi ne bi mogli da oforme funkcionalnu miolovku bez znaajnih modifikacija, a dok bi se vrile modifikacije, oni ne bi mogli da rade kao miolovka. Njihova prethodna funkcija nije ih podesila za bilo kakvu novu ulogu u sloenom sistemu.

U sluaju cilije postoje srodni problemi. Mutirani protein, koji se sluajno zaglavi, blokirao bi njihovu funkciju kao autoputeva za transport. Protein koji nasumice spaja mikrotubule poremetio bi oblik elije kao to bi oblik zgrade bio poremeen pogreno postavljenim kablom koji bi sluajno povukao nosae koji podupiru zgradu. Veznik koji bi ojaao snopove mikrotubula za strukturnu potporu teio bi da ih uini nesavitljivim, suprotno dejstvu savitljivog veznika neksina. Neregulisan motorni protein, koji je 81

Darvinova crna kutija poeo da se vezuje za mikrotubule, razdvojio bi mikrotubule koje bi trebalo da budu zajedno. Poetna cilija ne bi bila na povrini elije. Ako nije na povrini elije, zamasi u unutranjosti bi poremetili eliju; ali ak i da je na povrini elije, broj motornih proteina verovatno ne bi bio dovoljan da pokree ciliju. A ak i ako bi se cilija pokretala, nespretan zamah ne bi neizbeno pokretao eliju. Ako bi se elija ipak kretala, to bi bilo neregulisano kretanje koje bi troilo energiju, a ne bi odgovaralo nikakvoj potrebi elije. Na stotine drugih potekoa moralo bi da se prevazie pre no to bi novonastala cilija poboljala eliju (i dala joj selektivnu prednost, prim. red.).

Neko mora da zna

Cilija je fascinantna struktura koja interesuje naunike iz mnogih disciplina. Regulacija njene veliine i strukture zanima biohemiare; dinamika njenih zamaha fascinira biofiziare; ispoljavanje mnogih odvojenih gena koji kodiraju njene komponente zaokuplja umove molekularnih biologa. ak ih i lekari prouavaju, poto su cilije medicinski znaajne: javljaju se kod nekih infektivnih mikroorganizama, a cilije u pluima se zaglavljuju kod obolelih od genetske bolesti cistine fibroze. Brza elektronska pretraga profesionalne literature pokazuje vie od hiljade radova u poslednjih nekoliko godina koji imaju cilije ili slinu re u naslovu. Radovi o slinim temama pojavili su se u skoro svim velikim biohemijskim asopisima, ukljuujui Science, Nature, Proceedings of the National Academy of Sciences, Biochemistry, Journal of Biological Chemistry, Journal of Molecular Biology, Cell, i brojne druge. U prolih nekoliko decenija u vezi sa cilijama objavljeno je verovatno oko deset hiljada radova.

Poto postoji tako obimna literatura o cilijama, i od interesa su u tako raznovrsnim oblastima, i poto se nairoko tvrdi da je teorija evolucije osnov celokupne savremene biologije, onda bi se oekivalo da evolucija cilije bude predmet znaajnog broja radova u profesionalnoj literaturi. Takoe bi se moglo oekivati da, iako bi 82

3. Veslaj, veslaj moda neke detalje bilo tee objasniti nego druge, u celini gledano nauka mora imati dobar uvid u evoluciju cilije. Stupnjevi kroz koje je verovatno prola, problemi na koje bi naila u ranim stupnjevima, mogui zaobilazni putevi tih problema, efikasnost navodne novonastale cilije kao sistema za plivanje sve to svakako bi bilo temeljno razraeno. Meutim, za poslednje dve decenije u samo dva lanka autori su pokuali da predloe model evolucije cilije, koji razmatra stvarne mehanizme. tavie, ta dva rada ne slau se ni oko opteg puta kojim je evolucija mogla da ide. Nijedan ne govori o sutinskim kvantitativnim detaljima, ili o moguim problemima zbog kojih bi mehaniki ureaji kao cilija ili miolovka ostali beskorisni. Prvi rad, iji je autor T. Kavalijer-Smit (T. Cavalier-Smith), pojavio se 1978. godine u asopisu BioSystems.3 Rad ne pokuava da predstavi realistini, kvantitativni model ak ni za jedan korak u razvoju cilije u elijskoj liniji koja je prvobitno bez te strukture. Umesto toga prikazuje kako autor zamilja znaajne dogaaje na putu do cilije. Ti zamiljeni koraci opisani su frazama kao: flagelumi [duge cilije se esto zovu flagelumi] su toliko sloeni da je njihova evolucija morala da ukljuuje mnogobrojne stupnjeve; Predlaem da flagelumi prvobitno nisu morali da budu pokretni, ve su predstavljali tanke nastavke elija; organizmi bi evoluirali sa velikom raznovrsnou aksonemalnih struktura; i verovatno je da su mehanizmi fototaksije [kretanja prema svetlosti] evoluirali istovremeno sa flagelumima. Navodi vam samo daju ukus nejasnoe ponuenih slikovitih fraza tipinih za evolucionu biologiju. Nedostatak kvantitativnih detalja prorauna ili informisane procene, zasnovane na predloenoj prelaznoj strukturi, o tome koliko bi bilo koja specifina promena poboljala aktivnu sposobnost plivanja organizma ini takvu priu potpuno beskorisnom za razumevanje kako je cilija zaista mogla da evoluira. urim da dodam kako autor (dobro poznati naunik koji je dao niz znaajnih doprinosa citologiji) nije nameravao da rad predstavlja 83

Darvinova crna kutija realistian model; samo je hteo da bude provokativan. Nadao se da e podstai druge naunike uz obeanja njegovog modela, koliko god nejasno konstruisanog da obave prouavanja i postave meso na ogoljen skelet. Takva provokacija moe da bude znaajna u nauci. Naalost, narednih godina niko nije razraivao model.

Devet godina kasnije je izaao drugi rad iji je autor bio maarski naunik Eors Satmari (Eors Szathmary) koji se takoe pojavio u asopisu BioSystems i ima vie slinosti sa prvim radom.4 Satmari je zastupnik ideje, iji je pobornik Lin Margulis, da su cilije nastale kada se tip plivajue bakterije zvane spiroheta sluajno zakaio za eukariotsku eliju.5 Ideja se suoava sa znaajnom potekoom jer se spirohete kreu mehanizmom (opisanim kasnije) potpuno razliitim od onog kod cilija. Predlog da je jedno evoluiralo u drugo je kao predlog da je riba-igraka moje erke mogla da se promeni, darvinistiki korak po korak, u parobrod sa Misisipija. Sama Margulis ne brine zbog mehanikih detalja; ona je zadovoljna to vidi opte slinosti nekih delova cilija i spirohetnog sistema za plivanje. Satmari je pokuao da ode malo dalje i da govori o mehanikim potekoama koje bi u takvom scenariju morale da se prevaziu. Meutim, njegov rad je (kao i Kavalijer-Smitov) neizbeno jednostavan slikoviti opis koji predstavlja nerazvijen model ostavljen naunoj zajednici za dalji rad. Ni ovaj nije uspeo da podstakne takav eksperimentalan i teorijski rad. Margulis i Kavalijer-Smit su se poslednjih godina sukobili u radovima.6 Svako istie ogromne nedostatke drugog modela, i oboje su u pravu. Meutim, pogubno je to nijedna strana nije pruila nikakve mehanike detalje za sopstveni model. Bez detalja, rasprava je osuena da bude nenauna i besplodna. Nauna zajednica je u velikoj meri ignorisala oba doprinosa; drugi naunici nisu citirali ni jedan rad vie od nekoliko puta u godinama nakon objavljivanja.7

Koliina naunog istraivanja koje je izvreno i koje se vri na ciliji i veliki porast naeg razumevanja naina rada cilija ostvaren poslednjih nekoliko decenija navela je mnoge ljude da 84

3. Veslaj, veslaj pretpostave da, iako oni sami ne znaju kako je cilija evoluirala, neko sigurno mora da zna. Meutim, pretraivanje profesionalne literature pokazuje da gree. Niko ne zna.

Bakterijski flagelum
Mi ljudi skloni smo prilino uzvienom miljenju o nama samima, a taj stav moe da oboji nae sagledavanje biolokog sveta. Naroito na stav o tome ta je vie i nie u biologiji, ta je napredan, a ta primitivan organizam, prirodno polazi od pretpostavke da smo vrhunac prirode mi sami. Pretpostavka se moe braniti dominacijom oveka, a takoe i filozofskim argumentima. Svejedno, drugi organizmi bi, kad bi progovorili, mogli vrsto da zastupaju sopstvenu superiornost. Tu spadaju i bakterije o kojima esto mislimo kao o najprimitivnijim oblicima ivota.

Neke bakterije odlikuju se udesnim sistemom za plivanje, flagelumom (biem), koji nema uporediv sistem u sloenijim elijama.8 Godine 1973. otkriveno je da neke bakterije plivaju rotiranjem svojih flageluma. Prema tome, bakterijski flagelum funkcionie kao rotirajui propeler za razliku od cilije, koja funkcionie vie kao veslo. Struktura flageluma (slika 3-3) sasvim je razliita od strukture cilije. Flagelum je dugi filament (nit) nalik na dlaku, uronjen u elijsku membranu. Spoljanji filament sastoji se samo od jednog tipa proteina zvanog flagelin. Flagelinski filament predstavlja povrinu za veslanje koja je tokom plivanja u dodiru sa tenou. Na kraju flagelinskog filamenta, blizu povrine elije, nalazi se zadebljanje flageluma. Na tom mestu se filament kai za pogon rotora. Materijal koji ih spaja sainjen je od neega to se zove protein kuke. Filament bakterijskog flageluma, za razliku od cilije, ne sadri motorni protein; ako se razloi, filament jednostavno kruto pluta po vodi. Zbog toga se motor koji rotira filamentni propeler mora nalaziti na nekom drugom mestu. Eksperimenti su pokazali da se nalazi u osnovi flageluma, gde se elektronskom mikroskopijom 85

Darvinova crna kutija moe uoiti nekoliko prstenastih struktura. Rotirajua priroda flageluma ima jasne, neizbene posledice, kao to je napomenuto u popularnom udbeniku biohemije: [Bakterijski rotacioni motor] mora da ima iste mehanike elemente kao i drugi rotacioni ureaji: rotor (rotirajui element) i stator (nepomini element).9 Rotor je na slici 3-3 oznaen kao M prsten, a stator kao S pr sten.

Rotaciona priroda bakterijskog flagelarnog motora bila je zadivljujue, neoekivano otkrie. Za razliku od drugih sistema koji ostvaruju mehaniko kretanje (miii, na primer), bakterijski motor ne koristi direktno energiju uskladitenu u prenosnom molekulu kao to je ATP. Umesto toga, za pokretanje flageluma koristi energiju proizvedenu protokom kiseline kroz bakterijsku membranu. Zahtevi za motor zasnovan na takvom principu prilino su sloeni i predstavljaju iu aktivnog prouavanja. Predloen je niz modela za motor; nijedan od njih nije jednostavan. (Jedan takav model prikazan je na slici 3-3 kako bi italac mogao da stekne predstavu o oekivanoj sloenosti motora.)

Bakterijski flagelum koristi veslaki mehanizam. Zbog toga mora da zadovolji iste zahteve kao i drugi takvi sistemi za plivanje. Poto je bakterijski flagelum neophodno sastavljen iz bar tri dela vesla, rotora i motora on je neumanjivo sloen. Zbog toga se postepena evolucija flageluma, kao i cilije, suoava sa ogromnim preprekama. Opta struna literatura o bakterijskom flagelumu bogata je koliko i literatura o ciliji, sa hiljadama radova objavljenih tokom godina na ovu temu. To ne udi: flagelum je zadivljujui biofiziki sistem, a flagelarne bakterije znaajne su i za medicinu. Pa ipak, evoluciona literatura i ovde u potpunosti nedostaje. Iako nam se kae da se celokupna biologija mora posmatrati u svetlu evolucije, nijedan naunik nikada nije objavio model koji bi opisao postepenu evoluciju ove izuzetne molekularne maine. 86

3. Veslaj, veslaj

Slika 3-3
(Gore) Crte bakterijskog flageluma prikazuje filament, kuku i motor privren za unutranju i spoljanju elijsku membranu i elijski zid. (Dole) Jedan od predloenih modela rada rotacionog motora koji pokree kiselina. Crte prikazuje unutranju sloenost motora, o kojoj se ne govori u tekstu.

Gore iz Voet and Voet, sl. 34-84, str.1259. Dole iz Caplan, S. R., and Kara-Ivanov, M. (1993), sl. 9A, str.138. Ilustracije upotrebjene uz dozvolu.

87

Darvinova crna kutija

Postaje samo gore

Napomenuo sam da se cilija sastoji iz tubulina, dineina, neksina i nekoliko drugih spojnih proteina. Meutim, ako ih uzmete i ubrizgate u eliju koja nema ciliju, oni se ne sakupljaju kako bi oformili funkcionalnu ciliju. Potrebno je daleko vie da bi se dobila cilija u eliji. Detaljna biohemijska analiza pokazuje da cilija sadri preko dve stotine razliitih vrsta proteina; stvarna sloenost cilije znatno je vea od onoga to smo mi razmotrili. Jo uvek nisu jasni svi razlozi takve sloenosti i eka se dalje eksperimentalno istraivanje. Meutim, u druge zadatke za koje bi proteini mogli da budu potrebni spadaju vezivanje cilije za strukturu osnove unutar elije; modifikacija elastinosti cilije; kontrola vremenske usklaenosti zamaha; ojaavanje cilijarne membrane. Bakterijski flagelum za svoj rad zahteva, pored ve spomenutih, oko etrdeset drugih proteina. Opet, tane uloge veine proteina nisu poznate, ali tu spadaju signali za ukljuivanje i iskljuivanje motora; izolacioni proteini koji omoguavaju da flagelum prolazi kroz elijsku membranu i elijski zid; proteini koji pomau u sklapanju strukture; proteini koji reguliu proizvodnju proteina koji izgrauju flagelum. Ukratko, kada su biohemiari poeli da istrauju naizgled jednostavne strukture kao to su cilije i flagelumi, zapanjila ih je sloenost desetina ili ak stotina precizno skrojenih delova. Veoma je verovatno da su mnogi delovi koje ovde nismo razmatrali potrebni za funkcionisanje cilije u eliji. Kako se broj potrebnih delova poveava, nemogunost postepenog sastavljanja sistema vrtoglavo se uzdie, a verovatnoa indirektnih scenarija drastino pada. Darvin izgleda sve vie usamljen. Nova istraivanja o ulozi pomonih proteina ne mogu da pojednostave neumanjivo sloen sistem. Neumoljivost problema ne moe se ublaiti; samo e se pogorati. Darvinistika teorija nije dala nikakvo objanjenje za ciliju ili bi. Izuzetna sloenost sistema za plivanje navodi nas na pomisao da verovatno nikada nee ni dati objanjenje. 88

3. Veslaj, veslaj Kako se poveava broj sistema za koje je jasno da nisu mogli nastati postepenim razvojem, potreba za novom vrstom objanjenja postaje oiglednija. Cilije i flagelumi nikako ne predstavljaju jedini problem za darvinizam. U sledeem poglavlju razmotriu biohemijsku sloenost prividno jednostavnog procesa zgruavanja krvi.

89

4. poglavlje

Rubi Goldberg u krvi

Subotnji crtani filmovi
Ime Rubi Goldberg (Rube Goldberg) veliki karikaturista koji je zabavljao Ameriku svojim smenim mainama (slika 4-1) ivi u naoj kulturi, iako je njegov lik prilino zaboravljen. Upoznao sam se sa idejom maine Rubija Goldberga kao dete, gledajui crtane filmove subotom ujutru. Moj omiljeni crtani bio je Duko Dugouko i uvek sam uivao da gledam brbljivog petla Sofronija. Seam se niza epizoda u kojima bi Sofroniju zapalo da uva neko pametno mlado pile sa debelim naoarima dok je njegova majka udovica (obino bogata) ila u kupovinu. U odreenom trenutku Sofronije bi iznervirao maliana, koji bi onda planirao osvetu. Kratka scena prikazala bi uzrujano pile kako vrlja neke jednaine na listu papira. To je pokazivalo koliko je pametno (najzad, morate biti prilino pametni da biste pisali jednaine) i bilo je znak da e osveta biti izvedena na precizan, nauni nain. Scenu ili dve kasnije Sofronije se eta, zapazi dolar ili neki drugi mamac na zemlji i podigne ga. Dolar je uzicom vezan za tap koji podupire loptu. Pri uklanjanju novanice, uzica povue tap i lopta se zakotrlja dok Sofronije zuri razjapljenog kljuna u prizor. Lopta zatim pada sa litice na izdignuti kraj klackalice, udarivi je i izbacivi uvis kamen sa privezanim komadom mirgl-papira. U letu, mirgl-papir pali ibicu koja viri iz stene litice, i koja zatim potpali fitilj topa. Top opali; na silaznoj putanji ule pogodi ivicu levka (u celom scenariju jedino ovde je mogua greka), kotrlja se ivicom nekoliko puta, i padne kroz levak. Pri izlasku iz levka, ule udari polugu koja aktivira krunu testeru. Testera presee 90

Slika 4-1 Maina Rubija Goldberga

ekalica pri ujedu komarca

4. Rubi Goldberg u krvi

91

Voda iz oluka (A) pada u posudu (B) ep (C) se izdie sa vodom nosei iglu (D) sa sobom igla bui papirnu au (E) koja sadri sok (F) sok prska ptiicu (G) koja pada na oprugu (H), koja je odbacuje na platformu (I) ona povlai uzicu (J) mislei da je crv uzica opaljuje top (K) koji uplai psa (L), zbog ega on skae uvis, padajui na lea u poloaj (M) njegovo snano disanje podie disk (N), koji se vraa u poetni poloaj zahvaljujui tegu (O); ubrzano disanje psa pokree ekalicu (P) gore-dole preko mesta uboda komarca, ne izazivajui nelagodnost pri razgovoru sa damom.

Rube Goldberg property of and copyright Rube Goldberg Inc. Distributed by United Media.

Darvinova crna kutija ue koje dri telefonski stub. Telefonski stub se polako rui, a Sofronije prekasno shvata da se ou odigrava na njegov raun. Dok se okree da pobegne, vrh telefonskog stuba udara ga u glavu i zabija ga kao klin u zemlju! Kada malo razmislite o tome, shvatate da je maina Rubija Goldberga neumanjivo sloena. To je jedinstven sistem sastavljen od nekoliko uzajamno zavisnih delova koji doprinose osnovnoj funkciji, i gde uklanjanje bilo kog dela izaziva prestanak funkcionisanja sistema. Za razliku od primera neumanjive sloenosti koji su izneti u prethodnim poglavljima miolovka, eukariotska cilija i bakterijski flagelum sistem iz crtanog filma ne predstavlja jedinstven komad kod koga se komponente istovremeno meusobno podupiru. On je sastavljen od odvojenih delova koji deluju sukcesivno (postupno), jedan za drugim, kako bi ostvarili svoju funkciju.

Poto su delovi sistema iz crtanog filma meusobno vremenski i prostorno odvojeni, samo jedan od njih (telefonski stub) ostvaruje krajnju svrhu sistema (udaranje rtve po glavi). Svejedno, sloenost sistema time nije smanjena, poto su potrebne sve komponente da bi se udarac zadao u pravo vreme i na pravom mestu. Da mehanizam za izazivanje njegovog pada nije prisutan, Sofronije bi ceo dan mogao da eta oko telefonskog stuba i nita mu se ne bi desilo. Isto kao to neko hvata mia lepljivom, umesto mehanikom zamkom, postoje drugi sistemi koji mogu da zadaju udarac Sofroniju. Mogli bi da koristite bejzbol palicu, ili da oborite stub sekirom dok Sofronije stoji na pravom mestu. Mogli bi da koristite nuklearnu bombu umesto stuba, ili da mamac preko uzice poveete direktno sa samarom. Ali nijedan od tih drugih sistema nije darvinistiki prethodnik sistemu korienom u crtanom filmu. Na primer, pretpostavimo da je uzica bila zakaena za novanicu i direktno za top, koji bi onda razneo petla kada bi on podigao mamac. Darvinistiki preobraaj jednostavnijeg sistema u sloeniji sistem u crtanom filmu zahtevao bi postepenu izmenu pravca i poloaja topa, uklanjanje uzice sa topa, njeno vezivanje za tap, dodavanje 92

4. Rubi Goldberg u krvi druge opreme. Meutim, jasno je da bi sistem zbog toga veliki deo vremena (mnogo generacija, prim. red.) bio van upotrebe, tako da korak-po-korak darvinistika transformacija nije mogua.

Sistemi Rubija Goldberga mogu dobro da nasmeju; publika uiva da vidi kako naprava radi i voli humor u primeni velikih umnih napora zarad smenog cilja. Meutim, kada se sloeni sistem koristi za ozbiljan cilj, nema mesta za humor i ostaje divljenje sloenom sadejstvu delova. Savremeni biohemiari su otkrili niz sistema nalik na Goldbergove ispitujui ivot na molekularnom nivou. U biohemijskom sistemu - uzica, tap, lopta, klackalica, kamen, mirgl papir, ibica, fitilj, top, ule, levak, testera, ue i telefonski stub iz crtanog filma - zamenjeni su proteinima zbunjujuih imena, kao to su prethodnik plazma tromboplastina ili kininogen velike molekularne teine. Meutim, unutranja ravnotea i precizno dejstvo isti su.

O tetrapaku mleka i poseenom prstu

Dok se arls Darvin penjao na stene ostrva Galapagos traei zebe koje e kasnije nositi njegovo ime verovatno je s vremena na vreme posekao prst ili ogrebao koleno. Poto je bio mladi avanturista, verovatno nije obratio panju na mlazi krvi. Bol je bio ivotna injenica za neustraivog istraivaa ostrva, i morao je strpljivo da se podnosi ako je trebalo obaviti bilo kakav posao.

Na kraju bi krv stala i posekotina bi zarasla. Da je Darvin to primetio, ne bi mu puno koristilo nagaanje o tome ta se deava. Nije imao dovoljno informacija ni da pretpostavlja mehanizam formiranja ugruka; struktura ivotnih molekula otkrivena je nakon vie od jednog veka. Krv se ponaa neobino. Kada sud sa tenou kao to je tetrapak mleka, ili cisterna benzina pone da proputa, tenost istie. Stopa oticanja moe da zavisi od gustine tenosti (na primer, sirup od maline e curiti sporije od alkohola), ali na kraju sva 93

Darvinova crna kutija tenost iscuri. Nikakav aktivan proces ne suprotstavlja se oticanju. Nasuprot tome, kada se ovek posee, obino samo kratko krvari pre nego to ugruak (koagulum) zaustavi tok; ovrsne i posekotina se zaceli. Formiranje krvnog ugruka izgleda nam tako obino da veina ljudi uopte ne razmilja o tome. Meutim, biohemijska istraivanja su pokazala da zgruavanje krvi predstavlja veoma sloen, isprepleten sistem koji se sastoji iz niza meusobno zavisnih proteinskih delova. Odsustvo, ili znaajni nedostaci u bilo kojoj od brojnih komponenti, izazivaju gubitak funkcije sistema: krv se ne zgruava u odgovaraje vreme ili na odgovarajuem mestu. Neki zadaci ostavljaju malo mesta za greku. Na primer, za mene je sletanje najstraniji deo leta avionom. Znaajan deo straha javlja se zbog saznanja da avion mora da preleti kue ili drvee koji se esto nalaze u blizini aerodroma, kao i da avion mora da se zaustavi pre kraja piste. Pre nekoliko godina jedan avion je skliznuo sa piste na La Gvardija aerodromu, pri emu je nastradalo nekoliko ljudi; a i naslovi nas esto obavetavaju o avionima koji su se sruili nedaleko od piste. Da je pista duga 30 umesto 2 kilometra, ja bih se prvi oseao sigurnije. Sletanje aviona samo je jedan primer sistema koji mora da radi unutar veoma strogih ogranienja kako bi se izbegla katastrofa. ak su i braa Rajt morala da brinu oko pravilnog sletanja. Malo krae ili malo due sletanje, ili malo prenisko ili previsoko prilaenje, i avion i putnici su u velikoj opasnosti. Ali zamislite veu potekou: sputanje aviona autopilotom bez svesnog inioca koji bi ga vodio! Zgruavanje krvi je na autopilotu, i zahteva krajnju preciznost. Kada je sistem za cirkulaciju krvi pod pritiskom oteen, ugruak mora brzo da se formira ili e ivotinja iskrvariti na smrt. Meutim, ako se krv zgrua u pogreno vreme ili na pogrenom mestu, ugruak moe da blokira cirkulaciju kao pri sranim udarima ili logu. Zatim, ugruak mora da zaustavi krvarenje celom duinom posekotine, potpuno je zatvarajui. Istovremeno, zgruavanje mora da bude ogranieno na posekotinu ili bi celokupni krvni sistem ivotinje mogao da ovrsne, to bi je ubilo. 94

4. Rubi Goldberg u krvi Zbog toga zgruavanje krvi mora biti strogo kontrolisano tako da se ugruak formira samo kada i gde je potreban.

Zakrpa
Na nekoliko narednih strana susreete niz proteinskih igraa u igri zgruavanja krvi i nauiti neto o njihovim ulogama. Kao i lanovi sportskog tima, neki od igraa imaju udna imena. Nemojte se zabrinuti ako brzo zaboravite imena ili uloge belanevina cilj rasprave nije da zapamtite detalje. (Uostalom, imena i odnosi bie prikazani na slici 4-3.) Umesto toga, moj cilj je da vam pomognem da uvidite sloenost zgruavanja krvi i da odredite je li ono moglo da nastane korak po korak.

Oko 2 do 3 procenta belanevina u krvnoj plazmi (deo koji ostaje nakon to se crvena krvna zrnca uklone) sastoji se iz belanevinskog kompleksa zvanog fibrinogen.1 Ime fibrinogen lako je zapamtiti jer protein pravi vlakna (engl. fiber = vlakno) koja formiraju ugruak. Pa ipak, fibrinogen je samo potencijalni materijal za zgruavanje. Kao i telefonski stub pre nego to je oboren u prii o petlu Sofroniju, fibrinogen je oruje koje eka da se oslobodi. Skoro svi drugi proteini koji su ukljueni u zgruavanje krvi kontroliu vreme i mesto zgruavanja. Ovo je takoe slino naem primeru crtanog filma: sve komponente sem telefonskog stuba potrebne su za kontrolu pada stuba. Fibrinogen je sastavljen od est proteinskih lanaca koji sadre parove tri razliita proteina. Elektronska mikroskopija pokazala je fibrinogen kao molekul u obliku tapa sa dve okrugle kvrge na oba kraja i jednom u sredini. Fibrinogen, prema tome, podsea na komplet jednorunih tegova sa dodatnim tegovima na sredini ipke. Fibrinogen je normalno rastvoren u plazmi, kao to je so rastvorena u okeanskoj vodi. On plovi unaokolo, mirno gledajui svoja posla, dok posekotina ili povreda ne izazove krvarenje. Zatim drugi protein zvan trombin iseca nekoliko malih delova sa dva od 95

Darvinova crna kutija tri para proteinskih lanaca u fibrinogenu. Podrezani protein sada nazvan fibrin2 ima lepljive delove koji su izloeni na povrini koja je bila pokrivena delovima koji su iseeni. Lepljivi delovi su precizno komplementarni delovima drugih molekula fibrina. Komplementarni oblici omoguavaju meusobno udruivanje velikog broja molekula fibrina, kao tubulin konzerve tunjevine iz treeg poglavlja. Meutim, kao to se tubulini ne udruuju kako bi formirali grudvu sluajnog oblika ve formiraju dimnjak, tako se ni fibrini ne slau nasumino. Zbog oblika molekula fibrina, formiraju se dugake niti, jedna preko druge, i (kao to ribarska mrea zarobljava ribu) prave mreu koja hvata krvne elije. To je inicijalni

Slika 4-2

Krvna elija uhvaena u fibrinsku proteinsku mreu ugruka.

Manfred Kage/Peter Arnold Inc.

96

4. Rubi Goldberg u krvi ugruak (slika 4-2). Mrea prekriva veliku oblast minimalnom koliinom proteina; kada bi jednostavno formirala grudvu, bilo bi potrebno daleko vie proteina da se zaepi oblast.

Trombin, koji iseca delove fibrinogena, deluje kao kruna testera iz crtanog filma sa petlom Sofronijem. Kao testera, trombin preduzima zavrni korak kontrolisanog procesa. Meutim, ta kada bi se kruna testera neprestano okretala, tj. kada ne bi bilo potrebe da je ukljue drugi koraci? U tom sluaju testera bi trenutno presekla ue koje dri telefonski stub, daleko pre nego to bi se Sofronije pribliio stubu. Slino tome, kada bi jedini proteini ukljueni u zgruavanje krvi bili trombin i fibrinogen, proces bi bio nekontrolisan. Trombin bi brzo isekao sve fibrinogene proizvodei molekule fibrina; masivni krvni ugruak bi se formirao irom krvnog sistema ivotinje, pretvarajui ga u vrsto stanje. Za razliku od likova u crtanim filmovima, prave ivotinje bi brzo uginule. Da bi se izbegao takav nesrean kraj, organizam mora da kontrolie aktivnost trombina.

Kaskada
Telo obino ostavlja enzime (proteine koji su katalizatori hemijske reakcije, kao to je isecanje fibrinogena) u neaktivnom obliku za upotrebu po potrebi. Neaktivni oblici se nazivaju proenzimi. Kada se primi signal da je potreban odreen enzim, aktivira se odgovarajui proenzim kako bi dao zreo enzim. Kao i u sluaju pretvaranja fibrinogena u fibrin, proenzimi se esto aktiviraju isecanjem dela proenzima koji blokira kritinu oblast. Ova strategija se esto koristi kod enzima za varenje. Velike koliine se mogu uskladititi u obliku neaktivnih proenzima, a zatim se brzo aktivirati kada se pojavi sledei dobar obrok. Trombin prvobitno postoji kao neaktivni oblik, protrombin. Poto je neaktivan, protrombin ne moe da isee fibrinogen, i ivotinja nee uginuti od masivnog, neodgovarajueg zgruavanja. Jo uvek ostaje nedoumica oko kontrole. Ako je testera iz crtanog 97

Darvinova crna kutija filma iskljuena, telefonski stub ne bi pao u pogreno vreme. Meutim, ako nita ne ukljuuje testeru, onda ona nikada ne bi presekla ue; stub ne bi pao ak ni u odgovarajue vreme. Kada bi fibrinogen i protrombin bili jedini proteini na putu zgruavanja krvi, naa ivotinja bi ponovo bila u loem stanju. Kada bi se povredila, protrombin bi jednostavno bespomono plutao pored fibrinogena dok ivotinja krvari do smrti. Poto protrombin ne moe da isee fibrinogen do fibrina, potrebno je neto to bi ga aktiviralo. italac moda moe da vidi zato se sistem za zgruavanje krvi naziva kaskada sistem gde jedna komponenta aktivira drugu, koja aktivira treu komponentu, i tako dalje. Poto stvari postaju sloene, slika 4-3 e pomoi u praenju rasprave.

Protein zvani Stjuartov faktor iseca protrombin, preobraujui ga u aktivni trombin koji moe da isee fibrinogen do fibrina da bi se formirao ugruak.3 Naalost, kao to ste moda pogodili, kada bi Stjuartov faktor, protrombin i fibrinogen bili jedini proteini u procesu zgruavanja krvi, Stjuartov faktor brzo bi pokrenuo kaskadu, zgruavajui svu krv u organizmu. Zbog toga Stjuartov faktor takoe postoji u neaktivnom obliku koji se prvo mora aktivirati. Ovde postoji mali problem u naem kokoka-i-jaje razvojnom scenariju. ak ni aktivirani Stjuartov faktor ne moe da aktivira protrombin. Stjuartov faktor i protrombin mogu se meati u epruveti due nego to bi povelikoj ivotinji bilo potrebno da iskrvari do smrti i ne bi dolo ni do kakve primetne proizvodnje trombina. Ispostavlja se da je potreban jo jedan protein, zvani akcelerin, da bi se pojaala aktivnost Stjuartovog faktora. Dinamiki duet akcelerin i aktivirani Stjuartov faktor isecaju protrombin dovoljno brzo da bi ivotinja koja krvari imala koristi od toga. Zato su nam u ovom koraku potrebna dva razliita proteina da bi se aktivirao jedan proenzim.

Da, akcelerin takoe prvobitno postoji u neaktivnom obliku, zvanom proakcelerin (uzdah). A ta ga aktivira? Trombin! Ali trombin se, kao to smo videli, u regulacionoj kaskadi nalazi na niem mestu od proakcelerina. Prema tome, regulacija proizvodnje 98

4. Rubi Goldberg u krvi

Slika 4-3
Kaskada zgruavanja krvi. Proteini ija su imena napisana obinim slovima ukljueni su u podsticaj zgruavanja krvi; proteini imenovani italikom ukljueni su u spreavanje, lokalizaciju ili uklanjanje krvnih ugruaka. Strelice koje se zavravaju crticom oznaavaju proteine koji deluju u spreavanju, lokalizovanju ili uklanjanju krvnih ugruaka.

akcelerina trombinom je kao da unuka regulie nastanak bake. Svejedno, zbog veoma niske stope isecanja protrombina Stjuartovim faktorom, ini se da uvek postoji mala koliina trombina u krvotoku. Zgruavanje krvi je prema tome autokatalitiki proces, jer proteini u kaskadi ubrzavaju proizvodnju vee koliine istih proteina. 99

Darvinova crna kutija Ovde moramo malo da zastanemo jer, kako se ispostavlja, protrombin koji se prvobitno proizvodi u eliji ne moe da pree u trombin, ak ni u prisustvu aktiviranog Stjuartovog faktora i akcelerina. Protrombin se prvo mora modifikovati (nije prikazano na slici 4-3) tako to se deset specifinih aminokiselinskih ostataka, zvanih glutamatski (Glu) ostaci, menjaju u -karboksiglutamatske (Gla) ostatke. Modifikacija se moe uporediti sa postavljanjem donje vilice na gornju vilicu lobanje. Zavrena struktura moe da grize i da se zakai za ugrizen objekat; bez donje vilice, lobanja ne bi mogla da se zakai. U sluaju protrombina, Gla ostaci grizu (ili se vezuju za) kalcijum, omoguavajui protrombinu da se privrsti za povrine elija. Samo se ceo, modifikovan kompleks kalcijumprotrombin, vezan za elijsku membranu, moe isei aktiviranim Stjuartovim faktorom i akcelerinom da bi se dobio trombin.

Modifikacija protrombina ne odigrava se sluajno. Kao i praktino sve biohemijske reakcije, zahteva katalizu specifinim enzimom. Meutim, pored enzima za preobraaj Glu u Gla potrebna je jo jedna komponenta: vitamin K. Vitamin K nije protein; to je mali molekul, (kao 11-cis-retinal, opisan u 1. poglavlju, potreban za vid). Kao pitolju, enzimu koji menja Glu u Gla potreban je vitamin K za delovanje. Jedan tip otrova za pacove zasnovan je na ulozi koju vitamin K igra u koagulaciji krvi. Sintetiki otrov, zvan varfarin (po Wisconsin Alumni Research Fund, koji prima deo profita od njegove prodaje), proizveden je tako da enzimu koji ga koristi lii na vitamin K. U prisustvu varfarina enzim nije u stanju da modifikuje protrombin. Kada pacov pojede hranu otrovanu varfarinom, protrombin niti se modifikuje niti iseca, a otrovana ivotinja krvari do smrti.

Meutim, izgleda jo nismo mnogo napredovali sada moramo da se vratimo i zapitamo ta aktivira Stjuartov faktor. Ispostavlja se da postoje dva razliita puta, unutranji i spoljanji. Kod unutranjeg puta, svi proteini koji su potrebni za zgruavanje nalaze se u krvnoj plazmi; kod spoljanjeg, neki proteini zgruavanja javljaju se na elijama. Ispitajmo prvo unutranji put. (Molim vas nastavite, koristei sliku 4-3.) 100

4. Rubi Goldberg u krvi Kada se ivotinja posee, protein zvani Hagemanov faktor prianja za povrinu elija blizu rane. Vezani Hagemanov faktor se zatim iseca proteinom zvanim HMK dajui aktivirani Hagemanov faktor. Odmah zatim, aktivirani Hagemanov faktor preobraa drugi protein, zvani prekalikrein, u njegov aktivni oblik, kalikrein. Kalikrein pomae HMK-u da ubrza preobraaj vee koliine Hagemanovog faktora u njegov aktivni oblik. Zatim, aktivirani Hagemanov faktor i HMK zajedno preobraavaju naredni protein, zvani PTA, u svoj aktivan oblik. Aktivirani PTA zauzvrat, zajedno sa aktiviranim oblikom drugog proteina zvanog konvertin (o kome se govori kasnije), menjaju protein zvani Krismasov faktor u njegov aktivni oblik. Konano, aktivirani Krismasov faktor, zajedno sa antihemofilnim faktorom (koji se aktivira trombinom na slian nain kao i proakcelerin) menja Stjuartov faktor u njegov aktivni oblik.

Kao i unutranji put, spoljanji put takoe predstavlja kaskadu. Spoljanji put otpoinje kada se protein zvani prokonvertin pretvara u konvertin aktiviranim Hagemanovim faktorom i trombinom. U prisustvu drugog proteina, tkivnog faktora, konvertin menja Stjuartov faktor u njegov aktivni oblik. Meutim, tkivni faktor se javlja samo na spoljanjoj povrini elija koje obino nisu u kontaktu sa krvlju. Prema tome, spoljanji put e biti pokrenut samo kada povreda dovede tkivo u kontakt sa krvlju. (Posekotina igra ulogu slinu onoj kada petao Sofronije podie dolar. To je pokretaki dogaaj neto van samog kaskadnog mehanizma.) Unutranji i spoljanji put ukrtaju se u nekoliko taaka. Hagemanov faktor, aktiviran unutranjim putem, moe da ukljui prokonvertin spoljanjeg puta. Konvertin moe zatim povratno da utie na unutranji put i da pomogne aktiviranom PTA da aktivira Krismasov faktor. Sam trombin moe da pokrene obe grane kaskade zgruavanja aktivirajui antihemofilni faktor, koji je potreban kao pomo aktiviranom Krismasovom faktoru u pretvaranju Stjuartovog faktora u aktivni oblik, a takoe i aktiviranjem prokonvertina. Analiza opisa sistema za zgruavanje krvi ini da ovek udi za jednostavnou prikazane maine Rubija Goldberga. 101

Darvinova crna kutija

Slinosti i razlike
Postoje neke konceptualne razlike izmeu naprave u crtanom filmu o petlu Sofroniju i stvarnog sistema za zgruavanje krvi; razlike naglaavaju veu sloenost biohemijskog sistema. Prvo: kaskada zgruavanja mora u nekom trenutku da se iskljui pre nego to organizam u potpunosti ovrsne (o ovome e ubrzo biti rei). Zatim se kontrola puta za zgruavanje krvi deli na dva dela. Prema tome, postoje dva mogua naina da se otpone zgruavanje. Relativan znaaj dva puta u ivim organizmima jo uvek je prilino nejasan. Mnoge eksperimente u vezi sa zgruavanjem krvi teko je izvesti; neki proteini naroito oni ukljueni u rane stupnjeve puta nalaze se samo u malim koliinama u krvi. Na primer, deset litara krvi sadre samo oko jedan hiljaditi deo grama antihemofilnog faktora. tavie, poto poetni stupnjevi zgruavanja deluju povratno, proizvodei vie poetnih aktivirajuih proteina, esto je prilino teko proceniti ko koga u stvari aktivira.

Takoe, postoji znaajna konceptualna slinost izmeu sistema za napad na Sofronija i puta zgruavanja krvi; oba su neumanjivo sloena. Ostavljajui na stranu sistem pre ravanja puta, gde su neki detalji manje poznati, sistem zgruavanja krvi uklapa se u definiciju neumanjive sloenosti: to je jedinstven sistem sastavljen od nekoliko meusobno zavisnih delova koji doprinose osnovnoj funkciji, i uklanjanjem bilo kog dela, sistem gubi funkciju. Funkcija sistema za zgruavanje krvi je formiranje vrste barijere u pravo vreme i na pravom mestu koja je u stanju da sprei isticanje krvi iz povreenog krvnog suda. Komponente sistema (bez grananja puta) su fibrinogen, protrombin, Stjuartov faktor i proakcelerin. Kao to nijedan od delova sistema za napad na Sofronija nije korien ni za ta drugo osim za kontrolisanje pada telefonskog stuba, isto tako se nijedan od kaskadnih proteina ne koristi ni za ta drugo osim za kontrolisanje formiranja krvnog ugruka. U odsustvu bilo koje komponente, krv se ne zgruava i sistem gubi funkciju. 102

4. Rubi Goldberg u krvi Postoje drugi naini za spreavanje isticanja krvi iz rana, ali ti naini ne predstavljaju korak-po-korak prethodnike kaksadi za zgruavanje krvi. Na primer, telo moe da suzi krvne sudove u blizini posekotine to pomae zaustavljanju toka krvi. Takoe, krvne elije zvane krvne ploice lepe se za oblast oko posekotine, pomaui zaepljenju malih rana. Meutim, ti sistemi se ne mogu postepenim evolutivnim koracima preobraziti u sistem za zgruavanje krvi, nita lake nego to se lepljiva zamka moe preobraziti u mehaniku miolovku.

Najjednostavniji zamislivi sistem za zgruavanje krvi bi mogao da bude i samo jedan protein koji bi se nasumino grupisao kada bi se organizam posekao. To moemo da uporedimo sa telefonskim stubom koji je potpuno preseen, nesigurno balansirajui, zavisei od malih vibracija zemljita koje ga obaraju dok Sofronije prolazi. Meutim, vetar ili drugi faktori mogu lako da srue stub kada petao nije u blizini. tavie, stub nije usmeren ni u jednom odreenom pravcu (kao na primer prema mamcu) prema mestu gde e se Sofronije verovatno nalaziti. Slino tome, jednostavan sistem za zgruavanje krvi bi se aktivirao u neprikladnom trenutku, izazivajui nasuminu tetu i troei zalihe. Pojednostavljeni sistemi u crtanom filmu ili sistemu za zgruavanje krvi ne bi zadovoljili kriterijum minimalne funkcije. U sistemima Rubi Goldberga, nije zavrna aktivnost (padanje telefonskog stuba, formiranje ugruka) ta koja predstavlja problem ve kontrolni sistem. Mogao bi se zamisliti sistem za zgruavanje krvi koji je donekle jednostavniji nego pravi gde, na primer, Stjuartov faktor, nakon aktiviranja ostatkom kaskade, direktno iseca fibrinogen kako bi se formirao fibrin, izostavljajui trombin. Ostavljajui nakratko u stranu pitanja kontrole i vremenskog usklaivanja formiranja ugruka, razmiljanjem brzo moemo da vidimo da ak ni takav neznatno pojednostavljen sistem ne moe postepeno da se promeni u sloeniji, celovit sistem. Ako bi se novi protein ubacio u sistem bez trombina on bi ili trenutno aktivirao sistem izazivajui brzu smrt ili ne bi radio nita, i ne bi postojao razlog da ga prirodna selekcija izabere. Zbog prirode kaskade, novi protein bi odmah 103

Darvinova crna kutija morao da bude regulisan. Od samog poetka, novi korak u kaskadi bi zahtevao i proenzim kao i aktivirajui enzim koji bi aktivirao proenzim u pravo vreme i na pravom mestu. Poto svaki korak neizbeno zahteva nekoliko delova, ne samo da je celokupni sistem za zgruavanje krvi neumanjivo sloen, ve i svaki njegov stupanj.

Mislim da vodeni kanal predstavlja dobro poreenje za ovu osobinu sistema za zgruavanje krvi. Panamski kanal omoguava brodovima da preko zemljouza preu iz Pacifika u Karipsko more. Poto je kopno na viem nivou od nivoa mora, voda u predvodnici die brod do nivoa na kome moe da plovi izvesno vreme. Zatim druga predvodnica podie brod do sledeeg nivoa, a predvodnice na drugoj strani sputaju brod do nivoa mora. Na svakoj predvonici postoji kapija koja zadrava vodu dok se brod izdie ili sputa; takoe postoji odvod ili vodena pumpa koja prazni ili puni predvodnicu. Od samog poetka svaka predvodnica mora da poseduje obe odlike kapiju i odvod ili ne funkcionie. Prema tome, svaka od predvodnica du kanala je neumanjivo sloena. Isto tako, svakoj kontrolnoj taki kaskade sistema za zgruavanje krvi je potreban i neaktivan proenzim i drugi enzim da ga aktivira.

Jo nije gotovo
Kada zgruavanje jednom otpone, ta ga spreava da se ne odigrava dok se sva krv u ivotinji ne zgrua? Zgruavanje je ogranieno na mesto povrede na nekoliko naina. (Pogledajte sliku 4-3.) Prvo, protein plazme zvani antitrombin vezuje se za aktivne (ali ne za neaktivne) oblike veine proteina zgruavanja i deaktivira ih. Meutim, sam antitrombin je relativno neaktivan, osim ako se ne vee za supstancu zvanu heparin. Heparin se javlja u unutranjosti elija i neoteenih krvnih sudova. Drugi nain na koji se zgruavanje ograniava je delovanjem proteina C. Nakon aktiviranja trombinom, protein C unitava akcelerin i aktivirani antihemofilni faktor. Konano, protein nazvan trombomodulin oblae povrine elija sa unutranje strane krvnih sudova. 104

4. Rubi Goldberg u krvi Trombomodulin vezuje trombin, inei ga manje sposobnim da iseca fibrinogen, istovremeno poveavajui njegovu sposobnost da aktivira protein C.

Maina iz crtanog filma koja je udarila petla Sofronija zavisila je od preciznog rasporeda, vremenskog usklaivanja i strukture mnogih komponenti. Da je uzica koja je vezivala dolarsku novanicu bila predugaka, ili top pogreno usmeren, ceo sistem ne bi funkcionisao. Isto tako, kaskada sistema za zgruavanje krvi zavisi od vremenskog usklaivanja i brzine kojom se razliite reakcije odigravaju. Krv ivotinje bi mogla da ovrsne ako bi trombin aktivirao prokonvertin u pogreno vreme; ili bi iskrvarila na smrt ako bi proakcelerin ili antihemofilni faktor bili presporo aktivirani. Organizam bi uginuo ako bi trombin aktivirao protein C mnogo bre nego to aktivira proakcelerin, ili ako bi antitrombin inaktivirao Stjuartov faktor istom brzinom kojom se formira. Kada bi plazminogen bio aktiviran neposredno nakon formiranja ugruka, onda bi on brzo razloio ugruak. 105

Ugruak je na poetku formiranja prilino osetljiv: ako se povreena oblast pritisne, ugruak se lako moe poremetiti i krvarenje iznova poinje. Da bi se to spreilo, telo ima metod da ovrsne ugruak kada se oformi. Aktivirani protein zvani FSF (od fibrin stabilizirajui faktor), koji formira hemijske veze izmeu razliitih molekula fibrina, vezuje meusobno nakupljeni fibrin. Meutim, krvni ugruak se mora ukloniti nakon to je zarastanje rane napredovalo. Protein zvan plazmin deluje kao makaze, specifino isecajui fibrinske ugruke. Na sreu, plazmin ne deluje na fibrinogen. Meutim, plazmin ne sme da deluje previe brzo jer rana ne bi imala dovoljno vremena da u potpunosti zaraste. Zbog toga se on prvobitno javlja u neaktivnom obliku zvanom plazminogen. Pretvaranje plazminogena u plazmin katalizuje protein zvan TPA. Postoje i drugi proteini koji kontroliu razlaganje ugruka, ukljuujui 2-antiplazmin, koji se vezuje za plazmin, spreavajui ga da razori ugruke fibrina.

Darvinova crna kutija Formiranje, ograniavanje, ovravanje, i uklanjanje krvnog ugruka predstavlja integrisani bioloki sistem, i zbog problema sa samo jednom komponentom ceo sistem moe da izgubi funkciju. Nedostatak nekih faktora zgruavanja krvi, ili proizvodnja defektnih faktora, esto izaziva ozbiljne zdravstvene probleme ili smrt. Najei oblik hemofilije se javlja zbog nedostatka antihemofilnog faktora, koji pomae aktiviranom Krismasovom faktoru u pretvaranju Stjuartovog faktora u njegov aktivni oblik. Nedostatak Krismasovog faktora je drugi najei oblik hemofilije. Ozbiljni zdravstveni problemi takoe mogu da se jave ako su drugi proteini kaskade sistema za zgruavanje defektni, iako su takvi sluajevi rei. Poremeaji i krvarenja takoe prate nedostatke FSF-a, vitamina K, ili 2-antiplazmina, koji nisu direktno ukljueni u zgruavanje. Pored toga, nedostatak proteina C prouzrokuje smrt kod odojadi zbog pojave brojnih, neodgovarajuih ugruaka.

Kombinovanje
Da li je mogue da je ovaj ultra-sloeni sistem mogao da evoluira u skladu sa darvinistikom teorijom? Nekoliko naunika je uloilo velike napore pitajui se kako je proces zgruavanja krvi mogao da evoluira. U narednom odeljku ete videti kakvo se izuzetno objanjenje o zgruavanju krvi nalazi u profesionalnoj naunoj literaturi. Ali prvo treba razmotriti nekoliko detalja.

Poetkom 1960-tih je primeeno da neki proteini imaju aminokiselinske sekvence koje su sline sekvencama drugih proteina. Na primer, pretpostavimo da su prvih deset aminokiselina u jednoj proteinskoj sekvenci ANVLEGKIIS, a u drugom proteinu ANLLDGKIVS. Te dve sekvence su identine u sedam pozicija, a razliite u tri. Kod nekih proteina, sekvence mogu da budu sline u stotinama aminokiselinskih pozicija. Da bi se objasnila slinost dva proteina teoretisalo se da se u prolosti gen nekako duplirao, a vremenom su dve kopije gena nezavisno nagomilavale promene (mutacije) u svojim sekvencama.4 Nakon odreenog vremena postojala bi dva proteina ije su sekvence sline, ali ne istovetne. 106

4. Rubi Goldberg u krvi Kralj Sijama je jednom zatraio od svojih mudraca poslovicu koja bi bila pogodna za svaku priliku. Oni su predloili poslovicu: I to e proi. U biohemiji je podjednako prikladna izreka za svaku priliku: Stvari su sloenije nego to izgledaju. Sredinom 1970-tih godina pokazano je da se geni mogu javljati u delovima. To jest, deo DNK koji kodira levi deo proteina moe da bude razdvojen du sekvence od delova koji kodiraju srednji, a oni mogu da budu odvojeni od DNK koja kodira desni deo. To bi bilo kao kada biste u reniku traili re karneval i pronali je navedenu kao hkkasafjrnevckjealksa. Jedan tip gena bi mogao da bude iz jednog dela; drugi tip bi mogao da bude iz dvanaest delova. Otkrie razdvojenih gena (egzona i introna, prim.red.) je dovelo do hipoteze da su novi proteini moda mogli da nastanu kombinovanjem DNK fragmenata gena koji kodiraju delove starih proteina kao to se karte mogu uzeti sa nekoliko gomila i dati novi raspored. Da bi poduprli hipotezu, zastupnici ukazuju na slinosti aminokiselinske sekvence i oblike zasebnih delova (zvanih domeni) razliitih proteina.

Proteini kaskade sistema za zgruavanje krvi se esto koriste kao dokaz za ovakvo kombinovanje. Neki regioni kaskadnih proteina kodirani odvojenim delovim gena poseduju slinosti u svojim aminokiselinskim sekvencama sa drugim regionima istog proteina to jest, ispoljavaju samo-slinost. Takoe, postoje slinosti izmeu regiona razliitih proteina kaskade. Na primer, prokonvertin, Krismasov faktor, Stjuartov faktor i protrombin poseduju slian region aminokiselinskih sekvenci. Pored toga, kod svih tih proteina sekvenca je modifikovana vitaminom K. Dalje, regioni su sline sekvence sa drugim proteinima (koji nisu ukljueni u koagulaciju krvi) koji su takoe modifikovani vitaminom K. Svi mogu videti slinosti u sekvencama i one se ne mogu negirati. Meutim, hipoteza o duplikaciji i kombinovanju gena sama po sebi ne govori nita o tome kako je bilo koji konkretan protein ili proteinski sistem isprva nastao sporo ili naglo, prirodnim odabiranjem ili nekim drugim mehanizmom. Setite se, opruga miolovke 107

Darvinova crna kutija moe na izvestan nain da podsea na oprugu asovnika, a poluga moe da lii na udara miolovke, ali slinosti ne govore nita o tome kako je miolovka nastala. Da bi se tvrdilo da se sistem razvio postepeno darvinistikim mehanizmom, moralo bi se pokazati da je funkcija sistema mogla da se formira brojnim uzastopnim, sitnim promenama.

Stanje u oblasti
Sada smo spremni da nastavimo. U ovom odeljku u izneti jedan pokuaj evolucionog objanjenja zgruavanja krvi koji je ponudio Rasel Dulitl (Russell Doolittle). On je u svojoj hipotezi izneo niz koraka po kojima su se proteini za zgruavanje krvi pojavili jedan za drugim. Pa ipak, kao to u pokazati u narednom odeljku, objanjenje je potpuno neodgovarajue jer nije dat nijedan razlog za pojavu proteina, nije izvren nijedan pokuaj da se izrauna verovatnoa pojave proteina, kao ni pokuaj da se procene osobine novih proteina.

Rasel Dulitl, profesor biohemije pri Centru za molekularnu genetiku Univerziteta u Kaliforniji, u San Dijegu, je najistaknutija linost zainteresovana za evoluciju kaskade sistema za zgruavanje krvi. Od vremena svoje doktorske teze, Uporedna biohemija zgruavanja krvi (1961), profesor Dulitl je prouio sisteme za zgruavanje razliitih, jednostavnijih organizama u nadi da bi to dovelo do razumevanja pojave sisarskog sistema. Dulitl je nedavno u lanku u asopisu Thrombosis and Haemostasis izneo pregled stanja trenutnog znanja.5 asopis je namenjen profesionalnim naunicima i doktorima medicine koji rade u oblasti zgruavanja krvi. itaoci ovog asopisa su u sutini oni ljudi koji znaju vie o zgruavanju krvi od bilo koga drugog na Zemlji. Dulitl zapoinje svoj lanak postavljajui veliko pitanje: Kako je uopte ovaj sloeni i osetljivo uravnoteen proces evoluirao?... Paradoks je bio da, ako je svaki protein zavisio od aktivacije drugim, 108

4. Rubi Goldberg u krvi kako je sistem ikada mogao da se razvije? Od kakve bi koristi bio bilo koji deo sistema bez cele skupine?

Postavljena pitanja zadiru u sr potrage ove knjige. Korisno je navesti Dulitlov lanak. (itaocu e od pomoi biti slika 4-3.) U navodu sam promenio neke tehnike izraze da bi ga opta publika mogla lake itati. Zgruavanje krvi je osetljivo uravnoteen fenomen koji ukljuuje proteaze, antiproteaze i supstrate proteaza. Uopteno govorei, svaka direktna akcija izaziva povratni odgovor. Mogu se primeniti razliite metafore za njegovu korak-po-korak evoluciju: akcijareakcija, punkt i kontrapunkt, ili dobre vesti i loe vesti. Meutim, moja omiljena je jin i jang.

U drevnoj kineskoj kosmologiji, sve to postaje je rezultat kombinovanja suprotnih principa jina i janga. Jang je muki princip koji obuhvata aktivnost, visinu, toplotu, svetlost i suvou. Jin, enski princip, oliava pasivnost, dubinu, hladnou, tamu i vlanost. Njihov brak stvara pravu bit svih stvari. Imajui na umu da je to samo metafora, razmotrimo sledei jin i jang scenario za evoluciju zgruavanja krvi kod kimenjaka. Proizvoljno sam oznaio enzime ili proenzime kao jang, a neenzime kao jin. Jin: Tkivni faktor (TF) se javlja kao rezultat udvajanja gena za [drugi protein] koji vezuje EGF domene. Novi genski proizvod dolazi u kontakt sa krvlju ili hemolimfom samo nakon povrede tkiva. Jang: Protrombin se javlja u drevnom vidu sa vezanim EGF domenom (domenima), rezultat... duplikacije proteaznog gena i... kombinovanja. EGF domen slui kao mesto za vezivanje i aktivaciju izloenim TF. Jin: Trombinski receptor nastaje duplikacijom gena za [region proteina koji e se nalaziti u elijskoj membrani]. Isecanje TF aktiviranim protrombinom utie na elijsku kontraktilnost ili grupisanje. 109

Darvinova crna kutija Jin ponovo: Raa se fibrinogen, meani protein nastao od trombin-senzitivnog [izduenog] oca i [proteina sa kompaktnom strukturom] majke. Jin ponovo: Javlja se Antitrombin III, proizvod duplikacije [proteina sa slinom optom strukturom]. Jang: Plazminogen se obrazuje od velikog izbora... ve dostupnih proteaza. Javlja se sa... domenima koji mogu da se vezuju za fibrin. Njegova aktivacija vezivanjem za baterijske proteine... odraava prethodnu ulogu kao antibakterijskog inioca. Jin: Antiplazmin nastaje duplikacijom i modifikacijom [proteina sa slinom celokupnom strukturom], verovatno antitrombina. Jin i Jang: Trombin-aktivirajui [protein za stvaranje poprenih veza] se oslobaa. Jang: Tkivni aktivator plazminogena (TPA) se pojavljuje. Razliito izmeani domeni mu omoguavaju da se vezuje za nekoliko supstanci, ukljuujui fibrin. Brak: Modifikacija protrombina sticanjem gla domena. Dobija sposobnost da vezuje kalcijum i da se vezuje za specifine [negativno naelektrisane] povrine. Jin: Pojava proakcelerina6 kao rezultat duplikacije [gena za protein sa slinom optom strukturom] i sticanje nekih drugih [delova gena]. Jang: Javlja se Stjuartov faktor, duplikat protrombina nedavno krunisanog gla domenom; njegova sposobnost da se vezuje za proakcelerin moe da izazove... aktivaciju protrombina, nezavisnu od... aktivacije TF-om. Jang ponovo: Prokonvertin se duplicira na osnovu Stjuartovog faktora, oslobaajui protrombin za bolje vezivanje za fibrin. U kombinaciji sa tkivnim faktorom, prokonvertin moe da aktivira Stjuartov faktor [isecajui ga]. 110

4. Rubi Goldberg u krvi Jang ponovo: Krismasov faktor od Stjuartovog faktora. Izvesno vreme, oba se vezuju za proakcelerin. Jin: Antihemofilni faktor od proakcelerina. Brzo se prilagoava da reaguje sa Krismasovim faktorom. Jang: Protein C se genetiki izvodi iz protrombina. Deaktivira proakcelerin i antihemofilni faktor ogranienim [isecanjem]. Razvod: Protrombin se ukljuuje u razmenu [genetskih delova] koja ga ostavlja sa [domenima] za vezivanje za fibrin na mestu njegovih EGF domena, koji vie nisu potrebni za interakciju sa TF.

Kako, molim?
Izdvojimo malo vremena da kritiki razmotrimo scenario profesora Dulitla. Prva stvar koja se opaa je da se ne navodi nijedan uzroni faktor. Tako se tkivni faktor javlja, fibrinogen se raa, antiplazmin nastaje, TPA se pojavljuje, protein za stvaranje poprenih veza se oslobaa, i tako dalje. Mogli bismo da zapitamo ta tano prouzrokuje svo to pojavljivanje i oslobaanje? Izgleda da Dulitl ima na umu korak-po-korak darvinistiki scenario koji ukljuuje neusmerenu, nasuminu duplikaciju i rekombinaciju genetskih delova. Meutim, razmotrimo ogromnu koliinu sree neophodne da bi se pravi delovi postavili na prava mesta. Eukariotski organizmi imaju poprilino genetskih delova, i proces koji ih zamenjuje je izgleda nasumian. Pravljenje novog proteina za koagulaciju krvi kombinovanjem je kao nasumino odabiranje desetak reenica iz enciklopedije u nadi da e se dobiti smislen odeljak. Profesor Dulitl se ne mui da izrauna koliko bi nepravilnih, neaktivnih, beskorisnih raznovrsno pomeanih domena moralo da se odbaci pre nego to se dobije protein sa, na primer, aktivnou nalik na TPA aktivnost. Da bismo ilustrovali problem, izvrimo sopstveni brzi proraun. Uzmimo da ivotinje sa kaskadom sistema za zgruavanje krvi imaju oko 10.000 gena, od kojih je svaki u proseku podeljen na tri dela 111

Darvinova crna kutija (egzona). To daje ukupan zbir od oko 30.000 genskih delova. TPA ima etiri razliita tipa domena.7 Raznovrsnim kombinovanjem, anse da se ta etiri domena dobiju zajedno8 je 1 prema 30.000 na etvrti stepen, to je priblino 1 prema deset na osamnaesti stepen.9 Kada bi irska lutrija imala anse za dobitak od 1 na prema deset na osamnaesti, i kada bi svake godine milion ljudi igralo lutriju, bilo bi potrebno u proseku oko hiljadu milijardi godina pre nego to bi bilo ko (ne samo odreena osoba) dobio nagradu. Hiljadu milijardi godina je otprilike sto puta vie od trenutno procenjene evolucionistike starosti svemira. Dulitlovo nonalantno izraavanje (pojavljuje se, itd) skriva ogromne potekoe. Isti problem ultra-malih ansi bi smetao pojavi protrombina (rezultat... duplikacije proteaznog gena i... kombinovanja), fibrinogena (kombinovani protein nastao od...), plazminogena, proakcelerina i svakom od nekoliko predloenih prerasporeivanja protrombina. Dulitl oigledno mora da promea pil i podeli sebi nekoliko savrenih brideva da bi dobio igru. Naalost, svemir nema vremena da eka.

Drugo pitanje koje treba razmotriti je podrazumevana pretpostavka da bi protein nainjen od dupliranog gena odmah posedovao nova, neophodna svojstva. Tako nam se kae da se tkivni faktor javlja kao rezultat duplikacije gena za [drugi protein]. Meutim, kao rezultat duplikacije se svakako ne bi javio tkivni faktor, ve taj drugi protein. Ako bi se duplirala fabrika za proizvodnju bicikala, ona bi proizvodila bicikle, a ne motocikle; to se misli reju duplikacija. Gen za protein bi mogao da se duplira nasuminom mutacijom, ali se ne deava jednostavno da takoe poseduje sofisticirane nove osobine. Poto je dupliciran gen samo kopija starog gena, objanjenje za pojavu tkivnog faktora mora da sadri pretpostavljeni put kojim je iao da bi stekao novu funkciju. Ovaj problem se diskretno zaobilazi. Dulitlov scenario zapada u iste probleme u proizvodnji protrombina, trombinskog receptora, antitrombina, plazminogena, antiplazmina, proakcelerina, Stjuartovog faktora, prokonvertina, Krismasovog faktora, antihemofilnog faktora i proteina C praktino svakog proteina u sistemu! 112

4. Rubi Goldberg u krvi Trei problem sa scenarijem zgruavanja krvi je da izbegava sutinska pitanja koliko, kojom brzinom, kada, i gde. Nita se ne govori o prvobitno dostupnoj koliini materijala za zgruavanje, jaini ugruka koji bi se formirao primitivnim sistemom, vremenu koje bi bilo potrebno da se ugruak formira od trenutka pojave posekotine, kom pritisku tenosti bi se taj ugruak opirao, koliko bi bilo tetno formiranje neodgovarajueg ugruka, ili o stotine drugih takvih pitanja. Apsolutne i relativne vrednosti tih i drugih faktora bi mogle da uine bilo koju odreenu hipotezu ili moguom ili (daleko verovatnije) krajnje pogrenom. Na primer, kada bi bila dostupna samo mala koliina fibrinogena - ne bi prekrila ranu; ako bi primitivni fibrin formirao nasumini mehur umesto mree, bilo bi malo verovatno da e zaustaviti tok krvi. Ako bi prvobitno dejstvo antitrobina bilo prebrzo, prvobitno dejstvo trombina presporo, ili ako bi se prvobitni Stjuartov faktor ili Krismasov faktor ili antihemofilni faktor vezivali previe labavo ili previe vrsto (ili ako bi se vezivali za neaktivne oblike svojih meta kao i za aktivne oblike), onda bi se ceo sistem sruio. Ni kod jednog jedinog koraka Dulitl ne prua model koji ukljuuje brojeve ili koliine; a bez brojeva nema nauke. Kada se iznese samo verbalna slika razvoja tako sloenog sistema, nema nikakvog naina da se zna da li bi stvarno funkcionisala. Kada se ignoriu tako sutinska pitanja, ostavljamo nauku i ulazimo u svet Kalvina i Hobsa.

Pa ipak, do sad iznete zamerke nisu najozbiljnije. Najozbiljnija, i moda najoiglednija, tie se neumanjive sloenosti. Naglaavam da prirodno odabiranje (selekcija), motor darvinistike evolucije, deluje samo ako postoji neto to moe da se odabere neto to je korisno upravo sada, a ne u budunosti. Meutim, ak i ako prihvatimo njegov scenario u srvhu rasprave, samim Dulitlovim opisom nikakvo zgruavanje krvi se ne odigrava najmanje do treeg koraka. Formiranje tkivnog faktora u prvom koraku je neobjanjeno, poto bi on stajao ne radei nita. U narednom koraku (protrombin koji iskae sa ve steenom sposobnou da vezuje tkivni faktor, koji ga nekako aktivira) jadni proto-protrombin bi takoe vrteo palevima nemajui nita da radi dok se, konano, ne pojavi 113

Darvinova crna kutija hipotetiki trombinski receptor u treem koraku i fibrinogen padne sa neba u etvrtom. Plazminogen se javlja u jednom koraku, ali se njegov aktivator (TPA) javlja tek dva koraka kasnije. Stjuartov faktor se uvodi u jednom koraku, ali provodi vreme ne radei nita dok se njegov aktivator (prokonvertin) ne pojavi u sledeem koraku, a tkivni faktor nekako odluuje da je to kompleks za koji eli da se vee. Praktino svaki korak predloenog puta se suoava sa slinim problemima.

Jednostavne rei kao aktivator se javlja tek dva koraka kasnije moda ne zvue impresivno dok se ne razmisli o posledicama. Poto su oba proteina proenzim i njegov aktivator potrebni za jedan korak u putu, onda su anse da se oba proteina dobiju zajedno priblino jednake kvadratu ansi da se dobije jedan protein. Izraunali smo da su anse da se dobije samo TPA - 1 prema deset na osamnaesti stepen; anse da se dobiju zajedno TPA i njegov aktivator bi bile priblino 1 prema deset na trideset i esti stepen! To je zastraujue veliki broj. Ne bi se oekivalo da se takav dogaaj desi ak i ako bi se ivot svemira od deset milijardi godina saeo u jednu sekundu i ponovo odigravao svake sekunde u toku deset milijardi godina. Meutim, situacija je u stvari daleko gora: ako bi se protein pojavio u jednom koraku10 ne imajui ta da radi, onda bi mutacije i prirodno odabiranje teili da ga eliminiu. Poto ne radi nita bitno, njegov gubitak ne bi bio tetan, a proizvodnja gena i proteina bi troila energiju koju druge ivotinje ne troe. Proizvodnja beskorisnog proteina bi, prema tome, najmanje u nekoj marginalnoj meri, bila tetna. Darvinov mehanizam prirodnog odabiranja bi u stvari ometao formiranje neumanjivo sloenih sistema kao to je kaskada sistema za zgruavanje krvi.

Dulitlov scenario preutno priznaje da je kaskada sistema za zgruavanje krvi neumanjivo sloena, ali pokuava da zataka dilemu nizom metaforikih pozivanja na jin i jang. Sutina je da cela grupa proteina mora odjednom da se ubaci u kaskadu. To se moe izvriti samo postuliranjem udovita koje obeava koje sreno dobija sve proteine odjednom, ili usmeravanjem od strane inteligentnog inioca. 114

4. Rubi Goldberg u krvi Sledei profesor Dulitlov primer, mogli bi da predloimo put kojim je postala prva miolovka: Udara se javlja kao rezultat duplikacije poluge u naoj garai. Udara dolazi u kontakt sa postoljem, koje je rezultat meanja nekoliko tapia za sladoled. Opruga iskae iz dedinog sata koji je korien za merenje vremena. Spojna poluga se obrazuje od slamke koja je virila iz odbaene konzerve koka kole, a kukica se oslobaa od zatvaraa sa pivske boce. Meutim, stvari se jednostavno ne odigravaju na taj nain, osim ako neko ili neto ne vodi proces. Setiete se da su Dulitlova publika za lanak u asopisu Thrombosis and Haemostasis vodei naunici u istraivanju zgruavanja krvi oni znaju stanje u oblasti. Pa ipak, lanak im ne objanjava kako je zgruavanje moglo da se javi i da zatim evoluira; umesto toga, on samo pria priu. injenica je da niko na zemlji nema ni najmaglovitiju ideju o tome kako je nastala koagulaciona kaskada.

Aplauz, aplauz
Prethodna rasprava nije imala nameru da omalovai Rasela Dulitla, koji je godinama radio u oblasti proteinske strukture. U stvari, on zasluuje veliki deo priznanja jer je jedan od nekolicine mogue i jedina linost koja ustvari pokuava da objasni kako se ovaj sloeni biohemijski sistem razvio. Niko drugi nije uloio toliko napora da utvrdi poreklo zgruavanja krvi. Rasprava je namenjena jednostavno da bi ilustrovala ogromnu potekou (zaista, lii na nemogunost) problema koji se opirao reenim naporima vrhunskog naunika tokom etiri decenije. Zgruavanje krvi je paradigma zapanjujue sloenosti koja lei u osnovi ak i prividno prostih telesnih procesa. Suoena sa takvom sloenou ak i jednostavnih fenomena, darvinistika teorija stoji nema. Kao neka vrhunska maina Rubi Goldberga, kaskada zgruavanja predstavlja zapanjujui in odravanja ravnotee pri kome menaerija biohemikalija pokazujui raznovrsne ukrase i prerasporeivanja koje su dodelili modifikujui enzimi odskau 115

Darvinova crna kutija jedne sa drugih pod preciznim uglovima paljivo utvrenim redosledom dok, u raspletu, petao Sofronije ne odgurne telefonski stub i ustane sa zemlje, i vidimo da su njegove rane prestale da krvare. Publika ustaje i dugo aplaudira.

116

5. poglavlje

Odavde do tamo
Male boginje
Na klinici, doktorka pregleda treeg mladog pacijenta koji je izostao iz kole zbog groznice, bolova i zakrvavljenih oiju. Kao i prva dvojica, deak je imao boginje. Ne Rubela. Rubeola (male boginje). Kao i prva dvojica, deak nikada nije bio vakcinisan. Male boginje su danas retke. Ljudi zaboravljaju koliko one mogu da budu opasne. Roditelji o njima misle kao o jednostavnom problemu privremenih pega i odmora u krevetu. Gree. Male boginje ine pacijenta podlonijim drugim infekcijama. Kao to je encefalitis. Doktorka dobija informaciju da je prvi pacijent upravo umro. Tri sluaja u istom susedstvu u roku od nedelju dana znai da se bolest iri. Doktorka se plai da je epidemija na pomolu. Odmah zove gradske zdravstvene zvaninike i saoptava im problem. Naelnik gradskog sekretarijata za zdravstvo alje Centru za kontrolu zaraze (CDC) u Atlanti zahtev za deset hiljada doza vakcine protiv malih boginja. Plan je da se zapone hitan program vakcinisanja u neposrednom susedstvu kako bi se zaustavilo irenje bolesti. Zaraena deca e biti stavljena pod karantin; kada se irenje bolesti obuzda, zapoee se sa obrazovnim programom kako bi se roditelji upoznali sa posledicama koje virusi mogu da prouzrokuju kod dece. Ali pre svega: vakcina je neophodna odmah.

U CDC-u zahtev je primljen i odobren. Tehniar odlazi u skladite gde se nalazi niz velikih prostorija punih vakcina protiv malih boginja, variole, ovjih boginja, difterije, meningitisa i mnogih drugih bolesti. Tehniar proverava oznake na pakovanjima, vidi da pakovanja u uglu sadre vakcine protiv malih bogin117

Darvinova crna kutija ja, i stavlja ih na kolica. Gura kolica do hladnjae koja nosi pakovanja do aerodroma. Na aerodromu kamion dolazi do terminala komercijalne slube za isporuku paketa. Vei broj aviona je parkiran kod terminala, ali voza kamiona pronalazi oznaku koja ukazuje na avion koji leti do odgovarajueg grada.

Pakovanja vakcina se unose u avion koji polee. Na aerodromu pogoenog grada, druga hladnjaa doekuje avion. Pakovanja vakcina se prepoznaju po oznakama, odvajaju od drugih pakovanja iz aviona, i tovare u hladnjau. Voza ita adresu klinike sa papira zakaenog na pakovanja i kree. Na klinici, medicinski radnici istovaruju kamion i otvaraju kutije. Ubrzo gomila dece dolazi na kliniku da bi bila vakcinisana. Pri prolasku svakog deteta, medicinska sestra uzima boicu vakcine, skida mekani metalni poklopac, ubacuje iglu prica u boicu, izvlai tenost, i ubrizgava je u ruku deteta koje pravi grimase.

Strategija deluje. Jo odreen broj dece dobija boginje, ali niko vie ne umire. Epidemija je obuzdana, a gradski zvaninici prelaze na obrazovnu kampanju.

Uh-Oh
Reiser se smeta u fotelju i baca scenario na sto. Epidemija! njegov prvi film namenjen televiziji dobro napreduje. Sadri dramu, akciju, slatku deicu, privlane doktore i medicinske sestre, i plemenite vladine zvaninike. Smrtonosna bolest je poraena ljudskom domiljatou, planiranjem i tehnikom strunou. Bah! Reiser ne voli hepi-end. Cinik od glave do pete, naiao je na previe glupih, nesposobnih ljudi da bi progutao tako neto. Vet hirurg je uklonio uni mehur njegovoj sestri; naalost, ona je otila u bolnicu radi uklanjanja slepog creva. Oblasna komisija kojoj je predsedavao susedov ujak dopustila je susedu da otvori igraonicu u njegovom tihom susedstvu. Mangupi iz oblinje kole su mu izbuili automobilske gume. Reiser, dakle, ne voli doktore, mrzi politiare, a dece se boji. 118

5. Odavde do tamo Pored toga, eli da bude veliki umetnik. Veliki umetnici moraju da ukazuju na ljudske nedostatke i tragedije prouzrokovane ljudskom ogranienou. Zar nije to ono to je ekspir radio? Oni se ne ulaguju osetljivosti prostog naroda. Reiser zato zatvara oi i poinje da zamilja razliite scenarije.

Epidemija otpoinje, zvaninici panie, i poziv se upuuje CDC-u. Tehniar silazi do prostorija sa friiderima i uzima kutije sa oznakama vakcine protiv malih boginja. Na kamion, u avion, do grada, i konano do klinike. Deca buno prolaze pored medicinskih sestara i primaju vakcine. Dva meseca kasnije, dvesta maliana je mrtvo, a na hiljade je bolesno. Skoro svi su primili vakcinu. Zbunjeni zvaninici nareuju sprovoenje istrage koja pokazuje da su pakovanja bila pogreno oznaena; vakcine su za difteriju, a ne za male boginje. Skoro sva deca u gradu su sada bolesna. Nita se ne moe uiniti. Bolest e ii svojim tokom.

Ipak, moda je filmu potrebno vie neizvesnosti pri razvoju epidemije. Kada poziv stigne do CDC-a, moda tehniar silazi do skladita i uvia da su sve etikete pale sa kutija. Ventilator za hlaenje razbacao ih je uokolo, beznadeno ih pomeavi. Znoj se sliva tehniaru niz lice; zna da e biti potrebne sedmice za analizu kutija kako bi se utvrdilo koje vakcine su prave. Tokom tih sedmica bolest e se rairiti, politiari e urlati, deca e umirati. Moda e biti otputen. Lako se mogu zamisliti varijacije na temu. Kamion smeta kutije vakcina na pogrean avion. Avion istovaruje svoj teret na pogrean kamion. Neko otima kamion na putu do klinike. Kamion doprema vakcinu do pogrene zgrade. Poklopci na boicama sa vakcinom su sluajno nainjeni od tvrdog umesto mekog metala, i ne mogu se ukloniti bez razbijanja boice i kontaminacije vakcine. Reiser sa zadovoljstvom zapaa da se u svim ovim sluajevima istie ljudska nesposobnost. Velika dostignua nauke vakcine za savladavanje bolesti, avioni i automobili za bri prenos opreme do cilja su osujeena istom, jednostavnom glupou. 119

Darvinova crna kutija Zadovoljno trlja ruke. Da, tema filma e biti bitka, epska borba: Albert Ajntajn protiv tri bezumnika. Ajntajn nema anse.

Sluba za isporuku
Svi problemi koji su se nagomilali u reiserovim scenarijima javljaju se u vezi sa isporukom paketa do konanog odredita. Iako film prikazuje smrt i bolest, isti problemi su zajedniki za sve pokuaje dopremanja specifinog paketa do specifinog odredita. Pretpostavimo da ste otili na stanicu u Filadelfiji da biste autobusom stigli do Njujorka. Na stotine autobusa je uredno poreano u nizu, motori rade, spremni da krenu ka svojim destinacijama. Avaj, na autobusima nema oznaka, a voza i putnici odbijaju da vam kau gde autobus ide. Zbog toga ste uskoili u najblii autobus i zavrili u Pitsburgu.

Autobuski sistem mora da se izbori sa istim problemom koji je imao i CDC: isporuivanje pravih paketa (putnika) do pravog odredita. Poni ekspres je imao isti problem. Dok bi jaha u naletu uzimao dak sa potom, neko je morao da se pobrine da pota koja se nalazila u daku treba da ide u mesto do koga je konj iao. A jaha je morao da prepozna svoje odredite kada stigne do njega. Svi sistemi za isporuku tovara suoavaju se sa zajednikim problemima: tovar se mora obeleiti tanom prijemnom adresom; prenosilac mora da prepozna adresu i smesti tovar u odgovarajue prenosno sredstvo za raznoenje; prenosno sredstvo mora da prepozna kada je stiglo na odgovarajue odredite; i tovar se mora izruiti. Ako bilo koji od ovih koraka nedostaje, onda ceo sistem izneverava. Kao to smo videli u filmu, ako je pakovanje pogreno oznaeno ili oznaka nedostaje, pakovanje se ne iznosi iz skladita. Ako se pakovanje izrui na pogrenu adresu ili se boica ne moe otvoriti kada stigne, onda nije moralo ni da se alje. Celokupan sistem mora da bude potpun da bi funkcionisao. 120

Ernst Hekel je mislio da je elija homogena kap protoplazme. Nije bio u pravu; naunici su pokazali da su elije sloene strukture.

5. Odavde do tamo Eukariotske elije (u koje spadaju elije svih organizama osim bakterija) imaju puno razliitih odeljaka u kojima se vre razliiti zadaci. Kao to kua ima kuhinju, perionicu, spavau sobu i kupatilo, tako i elija ima specijalizovane oblasti odvojene radi osobenih zadataka (slika 5-1). U te oblasti spadaju jedro (u kome se nalazi DNK), mitohondrije (koje proizvode energiju za eliju), endoplazmatini retikulum (koji obrauje proteine), Goldijev aparat (usputna stanica za proteine koji se prenose negde drugde), lizozomi (elijske strukture za unitavanje smea), sekretorne vezikule (koje skladite tovar pre nego to se alje van elije), i peroksizomi (koji pomau u metabolizmu masti). Svaki odeljak je izolovan od ostatka elije sopstvenom membranom, kao to je soba odvojena od ostatka kue zidovima i vratima. Same membrane se mogu smatrati odvojenim odeljcima, jer elija smeta u membrane materijal koji se ne nalazi na drugim mestima.

Slika 5-1

Delovi ivotinjske elije

Iz Alberts et al., fig. 12-1, Korieno uz dozvolu.

121

Darvinova crna kutija Neki odeljci imaju nekoliko posebnih odeljaka. Na primer, mitohondrije su okruene sa dve razliite membrane. Prema tome, moe se smatrati da mitohondrija sadri etiri odvojena odeljka: prostor unutar unutranje membrane, sama unutranja membrana, prostor izmeu unutranje i spoljanje membrane, i sama spoljanja membrana. Uzimajui u obzir membrane i unutranje prostore, postoji vie od dvadeset odeljaka u eliji.

elija je dinamiki sistem; neprestano proizvodi nove strukture i reava se starog materijala. Poto su odeljci elije zatvoreni, svaka oblast se suoava sa problemom pribavljanja novih materijala. Postoje dva naina na koje bi mogla da ga rei. Prvo, svaki odeljak bi mogao da proizvodi sopstvene zalihe, kao veliki broj samodovoljnih sela. Po drugom, novi materijali bi se mogli proizvoditi centralno, a zatim prenositi do drugih odeljaka, kao veliki grad koji pravi farmerke i radio ureaje da bi se slali u naselja. Ili bi mogla da postoji meavina ove dve mogunosti. Iako neki odeljci proizvode odreene materijale sami za sebe, u eliji se veina belanevina proizvodi centralno i alje u druge odeljke. Prenoenje proteina izmeu odeljaka je zadivljuju i sloen proces. Detalji mogu da se razlikuju u zavisnosti od odredita proteina, kao to se detalji raznoenja mogu razlikovati u zavisnosti da li se paket alje unutar grada ili preko okeana. U ovom poglavlju u se usredsrediti na mehanizme koje koristi elija kako bi prenela protein do lizozoma, elijske strukture za unitavanje smea. Videete da elija mora da rei iste probleme na koje nailaze Centri za kontrolu zaraze pri slanju neophodnog pakovanja.

Izgubljeni u svemiru
Nov protein, tek proizveden u eliji, nailazi na mnoge molekularne maine. Neke od maina ga hvataju alju do mesta na koje je odreen da stigne. Ubrzo emo pratiti protein na njegovom putu od poetka do kraja. Meutim, proteinske maine imaju prilino egzotina imena i mnogim ljudima je teko da ih zamisle ako 122

5. Odavde do tamo nisu navikli da razmiljaju o njima. Zbog toga u prvo upotrebiti poreenje koje e zauzeti nekoliko sledeih strana.

Vreme je daleko u budunosti. oveanstvo je pokualo da istrai svemir iz prve ruke, ali izmeu kometa, magnetskih oluja i vanzemaljaca pljakaa, opasnosti su prevelike. Zato je posao preputen mehanikim svemirskim sondama koje su lansirane u kosmos kako bi istraile spoljanje ivice nae galaksije i dalje od toga. Naravno, potrebno je izvesno vreme da bi se stiglo do ivice galaksije, a jo vie da bi se otilo dalje, pa su sonde izgraene da budu samo-dovoljne. Mogu da se spuste na puste planete i kopaju sirovine; uz pomo rude mogu da proizvode potpuno nove maine; i mogu da prihvataju svetlosnu energiju zvezda i koriste je za punjenje baterija. Svemirska sonda je maina, pa mora da izvri sve zadatke uz pomo bolno detaljnih mehanizama, a ne magije. Jedan zadatak je recikliranje starih baterija; baterije se posle izvesnog vremena kvare, pa sonda pravi nove. Nove baterije se prave sitnjenjem starih baterija, povraajem starih komponenti, njihovim topljenjem, ponovnim oblikovanjem okvira, i dodavanjem novih hemikalija. Jedna od maina koja se koristi pri ovom procesu se zove drobilica baterija. Svemirska sonda je u obliku velike sfere. Unutar sfere nalazi se niz manjih, samostalnih sfera, od kojih svaka sadri maineriju za specijalizovane zadatke. U najveoj od unturanjih sfera nazovimo je biblioteka nalaze se planovi za proizvodnju svih maina u svemirskoj sondi. Meutim, to nisu obini planovi. Mogu se zamisliti kao planovi ispisani Brajovom azbukom ili zapisi muzike za mehaniki klavir gde fizika udubljenja u planu navode glavnu mainu da proizvodi mainu koju kodira plan.

Jednog lepog dana svemirska sonda oseti (nekim mehanizmom koji emo ignorisati) da mora da proizvede jo jednu drobilicu baterija i da je poalje da radi u prostoriji za obradu otpada, gde e pomagati u reciklai starih baterija. Zbog toga se pokree proces: plan za drobilicu baterija se fotokopira u biblioteci i kopija 123

Darvinova crna kutija plana lebdi do prozora u biblioteci (setite se, nema gravitacije). Na ivici plana se nalaze rupe rasporeene po odreenom rasporedu, koji precizno odgovara rasporedu klinova na mehanizmu za itanje na prozoru. Kada se plan zakai na ita, otvor prozora se otvara kao blenda kamere. Nacrt se otkainje sa itaa i lebdi van biblioteke u glavnu oblast sonde. U glavnoj oblasti se nalazi veliki broj maina i mainskih delova; zavrtnji, navrtnji i ice slobodno lebde unaokolo. U ovom odeljku se nalazi veliki broj proizvodnih maina iji je posao da prave druge maine. One to vre itajui izbuene rupe na nacrtu, hvatajui zavrtnje, navrtnje i druge delove koji lebde unaokolo, mehaniki sastavljajui mainu deo po deo.

Nacrt za drobilicu baterija, lebdei u glavnoj oblasti, brzo dolazi u kontakt sa proizvodnom mainom. Okretanjem produetaka na proizvodnoj maini hvataju se neki zavrtnji i navrtnji i zapoinje se sklapanje drobilice. Meutim, pre nego to sastavi telo drobilice, proizvodna maina prvo pravi privremeni ukras etiketu koja oznaava drobilicu kao mainu koja treba da napusti glavnu oblast. U glavnoj oblasti se nalazi druga maina, zvana vodi. Oblik vodia je komplementaran obliku ukrasa, a mali magneti na vodiu mu omoguavaju da se vrsto prikai. Pri priljubljivanju vodia uz ukras, vodi povlai nadole prekida proizvodne maine zbog ega ona prekida konstrukciju drobilice.

Na spoljanjoj strani jedne od unutranjih sfera (zvaemo sferu prostorija za obradu #1) nalazi se prijemno mesto koje ima oblik komplementaran delu vodia i delu ukrasa. Kada vodi, ukras i prikaeni delovi udare u taj oblikovani odeljak, prekida proizvodne maine se ponovo ukljuuje to izaziva nastavljanje konstruisanja drobilice. Neposredno pored tog oblikovanog odeljka nalazi se prozor. Kada se ukras sudari sa prozorom (tu se odigrava puno komeanja), aktivira se prenosna traka unutar prostorije za obradu i prenosna 124

5. Odavde do tamo traka povlai novu drobilicu baterija u prostoriju za obradu, ostavljajui proizvodnu mainu, nacrt i vodi van prostorije.

Dok je drobilica prolazila kroz prozor druga maina je uklonila sada nepotreban ukras. Sada, na iznenaenje, konstrikcione maine ugraene u savitljive zidove prostorije za obradu #1 prouzrokuju da deo zida zatvori i okrui neke od maina, formirajui novu, slobodno lebdeu podprostoriju. Ostatak zida se samostalno zatvara.

Podprostorija sada lebdi prelazei odreenu razdaljinu kroz glavnu oblast pre nego to naleti na drugu prostoriju za obradu. Podprostorija se spaja sa zidom, i izbacuje svoj sadraj u prostoriju za obradu #2. Drobilica baterija zatim prolazi kroz prostoriju za obradu #3 i #4 uz pomo mehanizama koji su slini onima koji su je preneli iz prostorije #1 u prostoriju #2. Prostorije za obradu su te u kojima maine primaju oznake koje ih usmeravaju do njihovih krajnjih odredita. Na drobilicu baterija se postavlja antena i brzo obrauje kako bi se dobila veoma posebna konfiguracija; posebni oblik obraene antene e rei drugim mehanizmima da usmere drobilicu do prostorije za obradu otpada.

U zidu poslednje prostorije za obradu se nalaze maine (tegljai) iji je oblik komplementaran obliku obraene antene drobilice baterija. Drobilica se kai za tegljae, i ta oblast zida poinje da se menja i formira podprostoriju. Van podprostorije se nalazi jo jedna maina (prepoznava isporuke) sa oblikom koji je komplementaran obliku maine (prihvata) koja tri iz prostorije za obradu otpada. Podprostorija se zakainje za prostoriju za obradu otpada preko ove dve komplementarne maine. Naredna maina (kapija) zatim prolazi pored njih. Kapija ima oblik koji je komplementaran delu prepoznavaa isporuke i prihvataa. Kada se zakai za njih, kapija bui mali otvor u prostoriji za obradu otpada, i pokretna sfera se spaja sa njom izbacujui svoj sadraj. Drobilica baterija je konano spremna da zapone svoj posao. Moda do ovog trenutka italac lako moe da vidi kako je prenosni sistem koji je poslao drobilicu baterija do njenog odredita 125

Darvinova crna kutija neumanjivo sloen. Ako bilo koja od njegovih brojnih komponenti nedostaje, drobilica se ne isporuuje do prostorije za obradu otpada. tavie, osteljiva ravnotea sistema se mora odravati; svaka od velikog broja komponenti koje se meusobno spajaju mora to da vri precizno, a da se zatim odvoji, i svaka mora da stigne i da se od odvoji u odgovarajue vreme. Bilo koja pojedinana greka e izazvati gubitak funkcionalnosti sistema.

Provera realnosti
Ovo je nauna fantastika, zar ne? Ovako sloene stvari ne postoje u prirodi, zar ne? elija je homogena masa protoplazme, zar ne? Pa ne, da, i ne.

Sve zamiljene maine u naoj svemirskoj sondi imaju odgovarajue strukture u eliji. Sama svemirska sonda je elija, biblioteka je jedro, plan je DNK, kopija plana je RNK, prozor biblioteke je jedarna pora, proizvodne maine su ribozomi, glavna oblast je citoplazma, ukras je signalna sekvenca, drobilica baterija je lizozomna hidrolaza, vodi je estica prepopoznava signala (SRP), prijemno mesto je SRP receptor, prostorija za obradu #1 je endoplazmatini retikulum (ER), prostorije za obradu 2 do 4 predstavljaju Goldijev kompleks, antena je sloeni ugljeni hidrat, podprostorije su vezikule obloene klatrinom, a raznovrsni proteini igraju ulogu obraivaa, tegljaa, prepoznavaa isporuke, prihvataa i kapija. Prostorija za obradu otpada je lizozom. Razmotrimo ukratko opis naina na koji protein koji se sintetie u citoplazmi na kraju nalazi svoj put do lizozoma. Za to e biti potreban samo jedan odeljak. Nemojte brinuti ako brzo zaboravite imena i procedure elijskog transporta; cilj opisa je samo da vam prui uvid u sloenost elije. RNK kopija (zvana informaciona RNK, ili samo iRNK) se proizvodi na osnovu DNK gena koji kodira protein koji radi u elijskom odeljku za odlaganje otpada lizozomu. Zvaemo ga protein ista. iRNK se proizvodi u jedru, zatim pluta do jedarne 126

5. Odavde do tamo pore. Proteini u pori prepoznaju signal na iRNK, pora se otvara, a iRNK dolazi u citoplazmu. U citoplazmi elijske proizvodne maine ribozomi poinju da proizvode protein ista koristei informaciju iz iRNK. Prvi deo nastajueg proteinskog lanca sadri signalnu sekvencu sainjenu od aminokiselina. im se signalna sekvenca formira, estica prepoznava signala (SRP) se vezuje za signal i izaziva pauzu u radu ribozoma. SRP i povezani molekuli (ukljuujui i ribozom) se zatim kreu do SRP receptora na membrani endoplazmatinog retikuluma (ER). To istovremeno izaziva da ribozom ponovo pone sa sintezom i da se u membrani ER otvori proteinski kanal. Dok protein prolazi kroz kanal i u ER, enzim odseca signalnu sekvencu. Kada se nae u ER-u, na protein ista se postavlja veliki sloeni ugljeni hidrat. Proteini oblagai prouzrokuju da se vezikula (kapljiasto odvojen deo membrane ER-a, prim.red.) sa ER-a, koja sadri protein ista i drugih proteina, oslobodi, doe do Goldijevog kompleksa i spoji sa njim. Neki proteini se vraaju do ER-a ako poseduju odgovarajui signal. Ovo se odigrava jo dva puta dok protein napreduje kroz nekoliko odeljaka Goldijevog kompleksa. Unutar Goldijevog kompleksa enzim prepoznaje signalni deo na proteinu istau i postavlja na njega jo jedan ostatak ugljenog hidrata. Drugi enzim obrauje novozakaen ugljeni hidrat, ostavljajui manozo-6-fosfat (M6P). U poslednjem odeljku Goldijevog kompleksa, klatrinski proteini se skupljaju i formiraju pupoljak. Unutar klatrinske vezikule nalazi se receptorni protein koji se vezuje za M6P. M6P receptor prihvata M6P proteina istaa i uvlai ga u vezikulu pre nego to se odvoji sa Goldijevog kompleksa. Na spoljanjoj strani vezikule se nalazi v-SNARE protein koji specifino prepoznaje t-SNARE na lizozomu. Kada jednom pristane, NSF i SNAP proteini stapaju vezikulu sa lizozomom. Protein ista je sada stigao na svoje odredite i moe da pone sa poslom za koji je proizveden. Zamiljena svemirska sonda je toliko sloena da jo uvek nije konstruisana, ak ni u grubom obliku. Stvarni elijski sistem ve postoji i svaki dan ovaj proces se odigrava nebrojeno milijardi puta u vaem telu. Nauka je udnija od mate. 127

Darvinova crna kutija

Zahtevi posla
Protein ista na svom putu od citoplazme do lizozoma prelazi razdaljinu od oko jednog desetohiljaditog dela centimetra, a ipak su mu potrebne usluge desetina drugih proteina da bi se obezbedio njegov bezbedan dolazak. U naem zamiljenom televizijskom filmu, vakcina je putovala moda hiljadu kilometara od Centra za kontrolu zaraze do velikog grada u kome je bila potrebna milijardu puta vie od puta proteina istaa. Mnogi zahtevi za prenos vakcine su, meutim, bili isti kao i oni za prenos enzima iz citoplazme do lizozoma. Zahteve postavlja tip zadatka koji treba izvriti; oni ne zavise od razdaljine koju treba prei, vrste prenosnog sredstva koje se koristi, ili materijala od kojih su znaci. Savremeni udbenik razlikuje tri metode koje elija koristi kako bi dopremila proteine u odeljke.1 Prvi, pri kome se velike vratnice otvaraju ili zatvaraju kako bi regulisale prolaz proteina kroz membranu je poznat kao transport kroz kapiju. To je mehanizam koji regulie tok materija kao to je novoproizvedena iRNK izmeu jedra i citoplazme (ili na jeziku u primeru svemirske sonde, prelaz nacrta iz biblioteke u glavnu oblast). Drugi metod je transmembranski transport. To se odigrava kada jedan protein prolazi kroz proteinski kanal, kao kada protein ista prolazi iz citoplazme u ER. Trei nain je vezikularni transport, kada je proteinski teret natovaren u kontejenere za prenos, kao to se odigralo na putu od Goldijevog kompleksa (poslednja prostorija za obradu) do lizozoma (prostorija za preradu otpada). Za nae potrebe prve dve metode se mogu smatrati istim: obe koriste prolaze u membrani koji selektivno proputaju proteine. U sluaju transporta kroz kapiju prolaz je prilino veliki, i proteini mogu da prou u svom uvijenom obliku. U sluaju transmembranskog transporta prolaz je manji i proteini moraju da prou u obliku niti. Meutim, u principu nema prepreka irenju ili suavanju veliine prolaza, pa su oni ekvivalentni. Zbog toga u oba naina da zovem transport kroz kapiju. 128

5. Odavde do tamo ta predstavlja osnovne, sutinske zahteve za transport kroz kapiju? Zamislite garau koja je rezervisana za osobe sa diplomatskim tablicama. Umesto slubenika, garaa ima skener koji ita bar kod sa tablica, i ako je bar kod odgovarajui, vrata garae se otvaraju. Automobil sa diplomatskim tablicama prilazi, skener skenira bar kod, vrata se otvaraju, i automobil ulazi. Nije vano da li je auto preao deset metara ili deset hiljada kilometara da bi stigao do garae, niti da li je vozilo kamion, dip ili motor; ako je bar kod tu, moe da proe. Prema tome, u sluaju garae potrebne su tri osnovne komponente za transport kroz kapiju: identifikaciona oznaka; skener; i vrata koja aktivira skener. Ako bilo koja nedostaje, ili vozilo nee ui ili garaa vie ne predstavlja rezervisanu oblast. Poto transport kroz kapiju zahteva najmanje tri zasebne komponente da bi funkcionisao, neumanjivo je sloen. Zbog toga se pretpostavljena postepena, darvinistika evolucija tranporta kroz kapiju u eliji suoava sa ogromnim problemima. Ako proteini nisu sadrali signal za transport, ne bi bili prepoznati. Ako nije bilo receptora za prepoznavanje signala ili kanala za prolaz, ponovo se transport ne bi odigrao. A ako je kanal bio otvoren za sve proteine, onda se zatvoreni odeljak ne bi razlikovao od ostatka elije.

Vezikularni transport je jo sloeniji od transporta kroz kapiju. Pretpostavimo sada da, umesto da diplomatska vozila ulaze u garau jedno po jedno, sve diplomate moraju kolima da uu u zadnji deo velikog kamiona, kamion ulazi u specijalnu garau, a vozila zatim silaze sa kamiona i parkiraju se. Sada nam je potreban nain da kamion prepozna odgovarajua kola, nain da garaa prepozna kamion, i nain da kola izau iz kamiona unutar garae. Takav scenario zahteva est zasebnih entiteta: (1) identifikacionu oznaku na automobilima; (2) kamion koji moe da prenosi vozila; (3) skener na kamionu; (4) identifikacionu oznaku na kamionu; (5) skener na garai; (6) garana vrata koja je mogue aktivirati. U elijskom vezikularnom transportnom sistemu te komponente odgovaraju manozo-6-fosfatu, klatrinskoj vezikuli, M6P receptoru na klatrinskoj vezikuli, v-SNARE, t-SNARE, i SNAP/NSF proteinima. U odsustvu 129

Darvinova crna kutija bilo koje od ovih funkcija, ili vezikularni transport ne moe da se odigra ili je integritet ciljnih odeljaka doveden u pitanje.

Poto vezikularni transport zahteva nekoliko dodatnih komponenti u odnosu na transport kroz kapiju, ne moe postepeno da evoluira od njega. Na primer, ako bismo imali nalepnice sa bar kodom na automobilima diplomata, smetanje vozila unutar kamiona (vezikule za transport) bi prikrilo nalepnice, i ne bi mogli da uu u garau. Ili pretpostavimo da je kamion imao istu oznaku koju su imali i automobili, pa je mogao da ue u garau. Meutim, i dalje bi nam nedostajao mehanizam za smetanje automobila u kamion, pa kamion ne bi bio od koristi. Ako bi neki automobili nasumino ulazili u kamion, onda bi, ponovo, automobili nediplomata ulazili u garau. Vraajui se na svet elije, ako bi se vezikula jednostavno formirala ne bi postojao mehanizam za prepoznavanje proteina koji treba da uu u nju, kao ni nain za preciziranje odredita. Smetanjem proteina koji sadre adresne oznake u neobeleenu vezikulu, oznake bi postale nedostupne, to bi bilo tetno za organizam koji je imao lepo funkcionalan sistem transporta kroz kapiju. Transport kroz kapiju i vezikularni transport su dva odvojena mehanizma; nijedan ne pomae u razumevanju drugog.

Kratka skica zahteva za transport kroz kapiju i vezikularni transport izneta u ovom poglavlju nije uzela u obzir veliki broj sloenih detalja sistema. Ali poto oni ine sistem sloenijim, ne mogu da olakaju neumanjivu sloenost razmatranog transporta.

Polovna rua
Neumanjivo sloeni sistemi kao to su miolovke, maine Rubi Goldberga, i meuelijski transportni sistem ne mogu da evoluiraju na darvinistiki nain. Ne moete da ponete sa platformom, uhvatite nekoliko mieva, dodate oprugu, ulovite jo nekoliko mieva, dodate udara, ulovite jo nekoliko mieva, i tako dalje: celokupan sistem mora odjednom da bude sastavljen ili mievi pobegnu. Slino tome, ne moete zapoeti signalnom sekvencom i da 130

5. Odavde do tamo protein pree mali put ka lizozomu, dodate signalni receptorski protein, protein pree jo malo, i tako dalje. Imamo sve ili nita.

Ipak, moda smo neto zanemarili. Moda je neki deo miolovke korien za drugu funkciju umesto za hvatanje mieva, a moda je to bio sluaj i sa drugim delovima. U jednom trenutku se nekoliko delova koji su korieni za druge svrhe odjednom okupilo kako bi proizveli funkcionalnu miolovku. Moda su komponente meuelijskog transportnog sistema prvobitno vrile druge zadatke u eliji, a onda prele na svoju sadanju ulogu. Da li je to moglo da se desi? Ne moe se izvriti iscrpno razmatranje svih moguih uloga odreene komponente. Meutim, moemo da razmotrimo nekoliko moguih uloga za neke od komponenti transportnog sistema. To nas navodi na zakljuak da je krajnje neverovatno da su se komponente koriene u druge svrhe sluajno prilagodile na nove uloge u sloenom sistemu.

Pretpostavimo da poinjemo sa proteinom koji boravi u elijskoj membrani jer ima hidrofoban deo. Pretpostavimo dalje da je bilo korisno da se protein tu nalazi jer je inio membranu vrom, inei je otpornom na cepanje i stvaranje rupa. Da li je taj protein nekako mogao da postane kanal sa vratnicama? To je kao da postavite pitanje da li drvene grede u zidu mogu da se preobraze, darvinistiki korak po korak, malu mutaciju po mutaciju, u vrata sa skenerom. Pretpostavimo da su drvene grede spojene i da je oblast izmeu njih toliko popustila da je gips naprsnuo i rupa se formirala u zidu. Da li bi to bilo poboljanje? Rupa u zidu bi proputala insekte, mieve, zmije i druge stvari u prostoriju; isputala bi toplotu. Slino tome, mutacija koja je prouzrokovala da se proteini grupiu u membrani, ostavljajui mali otvor, dovela bi do isputanja uskladitenih hranljivih materija, soli, ATP-a i drugih potrebnih materija. To nije poboljanje. Kua sa rupom u zidu nikad ne bi bila prodana, a elija sa rupom bi bila u vrlo nepovoljnom poloaju u odnosu na druge elije. 131

Darvinova crna kutija Pretpostavimo umesto toga da je protein mogao da se vezuje za poetne krajeve novih proteina dok ih ribozom sklapa. Pretpostavimo da je to poboljanje, jer su novi, jo neuvijeni proteini ranjiviji, tako da bi ih smetanje ve uvijenog proteina na njih zatitilo dok se ne zavri njihovo sklapanje i uvijanje. Da li bi takav protein mogao da se razvije u, recimo, esticu prepoznava signala (SRP)? Ne. Takav protein bi pomogao novom proteinu da se brzo uvije, ne bi ga odravao neuvijenim suprotno od onoga to sadanja SRP ini. Meutim, uvijeni proteini ne mogu da prou kroz kanale sa vratnicama gde ih savremena SRP prihvata. tavie, ako bi proto-SRP uticala na ribozom da zaustavi sintezu, kao to to savremena SRP ini, a da mainerija za ponovo aktiviranje ribozoma jo nije uspostavljena, to bi ubilo eliju (neki smrtonosni otrovi ubijaju iskljuivanjem elijskih ribozoma). Prema tome, imamo dilemu: u poetku bi nekontrolisani inhibitor sinteze proteina ubio eliju, ali je privremeni zastoj u sintezi proteina sutinski bitan u sadanjim ivim elijama. Ako ribozom ne zastane, novi protein postaje toliko velik da ne moe da proe kroz kanal sa vratnicama. Prema tome, izgleda da savremeni SRP nije mogao da se razvije od proteina iji je posao bio da se vezuju za nove proteine i da ih tite od degradacije. Pretpostavimo da je enzim postavljao veliku ugljenohidratnu grupu na proteine dok su se jo sklapali. Pretpostavimo da je to nekako pomoglo stabilizaciji proteina, tako da je on due mogao da traje u eliji. Da li je taj korak na kraju mogao da postane deo meuelijskog transportnog lanca? Ne. Ugljenohidratna grana bi, jer bi uinila protein veim, spreavala njegov prolaz kroz bilo koja budua vrata koja bi liila na savremene vratnice u ER. Grana bi u stvari predstavljala smetnju razvoju transportnog sistema. Na isti nain, drugi izolovani delovi sistema bi u stvari bili tetni za eliju, a ne od koristi. Enzim koji bi odsecao signalnu sekvencu (ukras) bio bi tetan ako je signalna sekvenca igrala pozitivnu ulogu u primitivnoj eliji. Odsecanje grane bi bilo korak unazad ako je grana imala svoju ulogu. Zarobljavanje proteina kao to je 132

5. Odavde do tamo protein ista unutar vezikule bi bilo tetno ako je protein ista prvobitno morao da radi na otvorenom.

U drugom poglavlju sam napomenuo da nije mogue uzeti specijalizovane delove drugih sloenih sistema (kao to je opruga iz dedinog sata) i koristiti ih direktno kao specijalizovane delove drugog neumanjivo sloenog sistema (kao to je miolovka), osim ako se delovi prvo znaajno ne promene. Uporedivi delovi koji imaju druge uloge u drugim sistemima ne mogu da ublae neumanjivu sloenost novog sistema; centar panje se jednostavno pomera sa proizvodnje komponenti na njihovo modifikovanje. U oba sluaja, nema nove funkcije ako inteligentni inilac ne vodi izgradnju. U ovom poglavlju vidimo da se konstrukcija transportnog sistema suoava sa istim problemom: sistem se ne moe sastaviti deo po deo, bilo sa novim, bilo sa polovnim delovima.

Smrt u ranoj dobi

U jednoj verziji naeg televizijskog filma o epidemiji, pogrena etiketa je postavljena na kutiju sa vakcinama i deca su pomrla. Na sreu, to je bilo samo zamiljeno: pria o prii. Ali u stvarnom ivotu, pomeane etikete ili njihovo nepostojanje mogu da prouzrokuju prave smrtne sluajeve.

Uplakana dvogodinja devojica stoji kako bi joj izmerili visinu, uz pomo roditelja. Visoka je samo ezdeset centimetara. Lice i oi su joj naduveni, a noge su joj krive. Kree se kruto. Ozbiljno je zaostala. Medicinski pregled pokazuje uveano srce, jetru i slezinu. Kaalj i nos koji curi govore o mnogim infekcijama gornjih disajnih puteva koje je pretrpela u svom mladom ivotu. Doktor uzima uzorak tkiva i alje ga u laboratoriju na analizu; laboratorijski radnik uzgaja elije iz uzorka u Petri olji i pregleda ih pod mikroskopom. Svaka od tih elija sadri hiljade malih, gustih zrnaca koja nisu prisutna u normalnim elijama. Ta zrnca se zovu inkluziona tela; devojica ima bolest I-elija.2 Poto je oboljenje 133

Darvinova crna kutija progresivno, skeletne i nervne potekoe e se vremenom pogorati. Dete e umreti pre pete godine. Bolest I-elija je prouzrokovana nedostatkom u transportnom sistemu proteina. elijama pacijenata sa ovom boleu nedostaje jedna od maina u dugom nizu koji prenosi proteine od citoplazme do lizozoma. Zbog te mane, enzimi namenjeni lizozomu nikada ne stignu dotle. Umesto toga su usmereni u pogrene vezikule do elijske membrane i izbaeni u meuelijski prostor. elija je dinamian sistem, i kao to mora da izgrauje nove strukture, neprestano mora i da razgrauje stare. Stari materijal se doprema do lizozoma radi razgradnje. Kod dece sa oboljenjem I-elija, otpad se baca u odeljak za unitavanje otpada kao to i treba, ali odeljak nije funkcionalan: ni protein ista ni drugi razgraujui enzimi koji normalno razlau stare strukture nisu prisutni. Zbog toga se otpad nagomilava, i lizozomi se pune. elija proizvodi nove lizozome kako bi smestila rastuu koliinu otpada, ali se novi odeljci na kraju ispune otpacima elijskog ivota. Vremenom se cela elija naduje, tkiva se uveaju, i pacijent umire. Dete moe da umre zbog samo jednog nedostatka u jednoj od mnogih maina potrebnih za prenoenje proteina do lizozoma. Samo jedna greka u elijskom lavirintu puta za transport proteina moe da bude fatalna. Ako celokupni sistem nije odmah postojao, nai preci bi doiveli slinu sudbinu. Pokuaji postepene evolucije sistema za transport proteina predstavljaju recept za izumiranje.

Zbog medicinskih problema povezanih sa otkazivanjem transportnog sistema, i poto je sistem toliko sloen i zadivljujui, mogli bismo da oekujemo da evolucioni razvoj vezikularnog proteinskog transporta predstavlja oblast intenzivnog istraivanja. Kako je takav sistem mogao da se razvije korak-po-korak? Koje bi prepreke elija morala da savlada pri prelasku sa jednog metoda reavanja problema otpada na sistem sa vezikulama sa omotaem koje specifino ciljaju lizozom i opremljene su za spajanje sa njim? Ponovo, ako bismo u literaturi potraili objanjenje evolucije vezikularnog transporta, bili bismo veoma razoarani. Nema niega. 134

5. Odavde do tamo asopis Annual Review of Biochemistry (ili ARB) predstavlja seriju knjiga, veoma popularnu meu biohemiarima, koja daje pregled trenutnog stanja saznanja u odabranim istraivakim oblastima. Jedan lanak je 1992. godine objavljen u ARB pod naslovom Sortiranje proteina posredovanjem vezikula.3 Autori zapoinju pregled navoenjem oiglednog: Transport proteina izmeu organela ogranienih membranom je neizmerno sloen proces. Nastavljaju na profesionalan nain, opisujui sisteme i najnovija istraivanja u ovoj oblasti. Meutim, moemo da itamo od jednog kraja pregleda do drugog i ne nailazimo na objanjenje kako je takav sistem mogao postepeno da evoluira. Teme nema na vidiku.

Prikljuivanje na kompjutersku bazu podataka profesionalne literature iz biomedicinskih nauka vam omoguava da izvrite kratku pretragu preko kljunih rei u naslovima doslovno stotina hiljada radova. Pretraga radi utvrivanja koji naslovi sadre i re evolucija i vezikula se zavrava bez zajednikih rezultata. Proeljavanjem literature na staromodan nain se pronalazi nekoliko razbacanih radova koji iznose pretpostavke o moguem nainu razvoja transporta kroz kapiju izmeu odeljaka eukariotske elije.4 Meutim, svi radovi pretpostavljaju da je transportni sistem nastao od ranije postojeih bakterijskih transportnih sistema koji su ve imali sve komponente koje imaju i savremene elije. To nam nije od koristi. Iako pretpostavke govore neto o tome kako su transportni sistemi mogli da se dupliraju, ne govore nita o tome kako su se prvobitni sistemi pojavili. U nekom trenutku te sloene maine su morale da se pojave, a to nije moglo da se odigra na korak-po-korak nain. Moda je najbolje mesto gde se moe pronai pregled vezikularnog transporta udbenik Molekularna biologija elije (Molecular Biology of the Cell) od predsednika Nacionalne akademije nauka Brusa Albertsa (Bruce Alberts), dobitnika Nobelove nagrade Dejmsa Votsona, i jo nekoliko koautora. Udbenik troi 100 strana na fine detalje vezikularnog i transporta kroz kapiju.5 U tih 100 strana se nalazi odeljak od jedne i po strane pod 135

Darvinova crna kutija nazivom Topoloki odnosi organela ogranienih membranom se mogu protumaiti na osnovu njihovog evolucionog porekla. U ovom odeljku autori istiu da, ako se vezikula odvoji od elijske membrane i ue u eliju, onda je njena unutranjost ekvivalentna spoljanjosti elije. Zatim predlau da su jedarna membrana, ER, Goldijev kompleks, i lizozomi nastali tako to su se delovi elijske membrane odvojili. To moe ili ne mora da bude tano, ali se uopte ne objanjava nastanak proteinskog transporta, bilo vezikularnog bilo kroz kapiju. Klatrin se ne spominje u ovom kratkom odeljku, kao ni problemi smetanja odgovarajueg tereta u pravu vezikulu i ciljanje odgovarajueg odeljka. Ukratko, rasprava nije znaajna za pitanja koja postavljamo. Na kraju nae pretrage literature, ne znamo nita vie nego na poetku.

Sumiranje i pogled unapred

Vezikularni transport je zapanjuju proces, nita manje sloen od potpuno automatizovane isporuke vakcine od skladine oblasti do klinike udaljene hiljadama kilometara. Nedostaci u vezikularnom transportu mogu da imaju iste smrtonosne posledice kao i neuspela isporuka neophodne vakcine gradu opsednutom boleu. Analiza pokazuje da je vezikularni transport neumanjivo sloen i da se njegov razvoj vrsto odupire gradualistikim objanjenjima kakva bi darvinistika evolucija pruila. Pretraga profesionalne literature i udbenika pokazuje da niko nikada nije predloio detaljan put kojim je takav sistem mogao da nastane. Suoena sa ogromnom sloenou vezikularnog transporta, darvinistika teorija ostaje nema. U sledeem poglavlju u istraiti vetinu samoodbrane - ali, naravno, na molekularnom nivou. Kao to automatske puke, teke krstarice i nuklearne bombe neizbeno predstavljaju sofisticirane maine u naem veem svetu, videemo da su i siuni elijski odbrambeni mehanizmi takoe sloeni. Malo stvari je jednostavno u Darvinovoj crnoj kutiji. 136

6. poglavlje

Opasni svet
Svih veliina i oblika
Neprijatelja je puno. Paranoja nema nita sa tim; okrueni smo stvorenjima koja, iz jednog ili drugog razloga, ele da nas unite. Poto veina ljudi jo uvek ne eli da umre, oni preduzimaju odreene mere da bi se odbranili.

Velike pretnje kao to je rat su vane, ali i druge vrste napada mogu da ubiju. Teroristi koji postavljaju bombe u avione ili isputanje gasa u metrou, naalost, postaju sve ei. to je jo gore, nijedno od gore spomenutih oruja nee pomoi u spreavanju napada metroa gasom. Kada se priroda neprijatelja dramatino promeni od strane zemlje u domau teroristiku grupu mora da se promeni i priroda odbrane. Umesto bombi, dravni zvaninici 137

Opasnosti od napada postoje u svim veliinama i oblicima, tako da odbrana mora da bude raznovrsna. Opasnost najvee razmere je rat izmeu naroda. Izgleda da vladari nacija uvek ele resurse susednih zemalja, pa ugroene zemlje moraju da se brane ili da trpe neprijatne posledice. U savremenom dobu, drave mogu da imaju zaista prefinjene naine odbrane. Sjedinjene Drave su nagomilale atomske bombe; ako nam neka druga zemlja zapreti reima, mi moemo da zazveckamo atomskim bombama. Ako pretnje prerastu u nasilje, a mi iz bilo kog razloga ne elimo da upotrebimo atomske bombe, mogu se primeniti druge maine: mlaznjaci koji bacaju pametne bombe, avaksi koji nadgledaju vazduni prostor, tenkovi opremljeni za nonu borbu, rakete zemlja-vazduh koje presreu rakete zemlja-zemlja, i jo puno toga.

Darvinova crna kutija ugrauju metalne detektore na aerodromima i postavljaju uvare sa orujem na stratekim mestima.

Terorizam i rat nas ugroavaju, ali se ne deavaju esto. Pljakai i nasilnici svakodnevno napadaju vie ljudi u svom susedstvu nego to to ine egzotine grupe ili strane zemlje. Svesni gradski stanovnik e imati reetke na prozorima, koristiti interfon ili pijunku kako bi video ko je na vratima, i nositi sprej sa biberom kada eta psa. U zemljama u kojima su takve savremene pogodnosti nepoznate, kameni ili drveni zidovi se mogu izgraditi oko kolibe kako bi se uljezi drali podalje (i dvononi i etvorononi), a koplje se dri pored kreveta u sluaju da neko pree zid.

Motka, kamen, prepreka, pitolj, alarm, tenk i atomska bomba se mogu koristiti za odbijanje napada. Poto okolnosti u kojima je neko oruje od koristi mogu znaajno da variraju, postoji dosta preklapanja. I motka i pitolj mogu da odvrate pljakaa; pitolj i tenk mogu da zastrae teroristiku grupu; i tenk i atomska bomba se mogu koristiti protiv druge drave. Gledano na taj nain, moemo da govorimo o evoluciji odbrambenih sistema. Moemo da govorimo o trci u naoruanju u kojoj oprema suparnikih strana postaje sve prefinjenija. Moemo da priamo prie o ivotu kao borbi u kojoj opstaju ljudi ili drave sa najboljom odbranom. Ali pre nego to uskoimo u kutiju i odletimo sa Kalvinom i Hobsom, moramo da se podsetimo razlike izmeu konceptualnih i fizikih prethodnika. I kamen i pitolj mogu da se koriste za odbranu, ali se kamen ne moe pretvoriti u pitolj nizom malih koraka. Sprej sa biberom nije fiziki prethodnik rune granate. Mlaznjak se ne moe promeniti u atomsku bombu promenom jednog po jednog zavrtnja i navrtnja, iako i avion i bomba zaista sadre navrtnje i zavrtnje. U darvinistikoj evoluciji, raunaju se samo fiziki prethodnici. Ljudi i velike ivotinje ne predstavljaju jedine opasnosti na koje ovek nailazi. Postoje i siuni napadai protiv kojih su bombe ili pitolji ili kamenje nedelotvorni. Bakterije, virusi, gljivice svi bi voleli da nas pojedu ako im se prui prilika. Ponekada im to i uspe, 138

6. Opasni svet ali uglavnom ne, jer naa tela imaju niz odbrambenih sistema za sueljavanje sa napadima mikroskopskih dimenzija. Prva linija odbrane je koa. Kao ograda, koa se slui relativno jednostavnim metodom: ona predstavlja prepreku koju je teko probiti. rtve opekotina esto podleu masivnim infekcijama jer je kona barijera probijena i unutranji sistemi odbrane ne mogu da izau na kraj sa ogromnim brojem napadaa. Meutim, iako je koa vaan deo telesne odbrane, ona nije fiziki prethodnik imunog sistema.

Da bi se obeshrabrio uljez koji uspe da se popne na vrh, na ograde se nekad postavljaju iljci. U delu Bronksa u kome sam iveo, skoro sve ograde su imale na vrhu otru icu, koja je izgleda efikasnija u povreivanju uljeza od staromodne bodljikave ice. iljci i otra ica nisu sastavni delovi ograde, oni predstavljaju male dodatke koji poveavaju uspenost prepreke. Ipak, kao ni sama ograda, otra ica nije fiziki prethodnik, recimo, pitolja ili nagazne mine.

Koa, takoe, ima dodatke koji poveavaju njenu efektivnost kao prepreke. U biohemijskoj laboratoriji esto morate da nosite rukavice da biste se zatitili od materijala kojim rukujete, ali ponekad morate da nosite rukavice da biste zatitili materijal od vas. Ljudi koji rade sa RNK nose rukavice jer ljudska koa lui enzim koji iseca RNK. Zato? Ispostavlja se da su mnogi virusi izgraeni od RNK. Za takav virus, enzim je kao otra ica na koi: bilo koja RNK koja pokua da probije prepreku biva poseena. Postoje drugi tipovi iljaka na koi. Jedan od najzanimljivijih je jedna klasa molekula zvana magainini, koju je otkrio biolog Majk Zazlov (Mike Zasloff) dok je istraivao zato ive laboratorijske abe koje se raseku i zatim zaiju u nesterilnim uslovima retko dobijaju infekcije. On je pokazao da njihova koa lui supstancu koja moe da ubije bakterijske elije; od tada su magainini otkriveni kod mnogih vrsta ivotinja. Meutim magainini, kao enzimi koji razaraju RNK, nisu prethodnici prefinjenih odbrambenih sistema koji se nalaze ispod koe ivotinja. 139

Darvinova crna kutija Da bismo pronali teko naoruanje, moramo da zavirimo pod nau kou. Unutranji odbrambeni sistem kimenjaka je izuzetno sloen. Kao i savremena vojske, on ima niz razliitih oruja ija upotreba moe da se preklapa. Ali kao i u sluaju oruja o kojima smo malopre govorili, ne smemo odmah da pretpostavimo da su razliiti delovi imunog sistema fiziki prethodnici jedni drugima. Iako telesni odbrambeni sistem i dalje predstavlja aktivnu oblast istraivanja, dosta toga je do detalja poznato. U ovom poglavlju u govoriti o izabranim delovima imunog sistema i ukazati na probleme koje oni predstavljaju za model postepene evolucije. Oni koje domiljatost sistema zainteresuje i ele da saznaju vie mogu da uzmu bilo koji tekst iz imunologije radi detalja.1

Prava stvar
Kada mikroskopski napadai probiju spoljanju odbranu tela, imuni sistem kree u akciju. To se odigrava automatski. Telesni molekularni sistemi su, kao anti-raketni sistem rata zvezda koji je vojska nekad planirala, roboti dizajnirani za upravljanje autopilotom. Poto je odbrana automatizovana, neki mehanizam mora da bude zaduen za svaki korak. Prvi problem na koji nailazi automatizovana odbrana je kako prepoznati napadaa. Bakterijske elije moraju da budu razlikovane od krvnih elija i virusi od vezivnog tkiva. Za razliku od nas, imuni sistem ne moe da vidi, pa mora da se oslanja na neto to lii na ulo dodira.

Antitela su prsti slepog imunog sistema omoguuju mu da razlikuje stranog napadaa od samog tela. Antitela se formiraju spajanjem etiri lanca aminokiselina (slika 6-1): dva identina laka lanca, i dva identina teka lanca. Teki lanci su oko dva puta vei od lakih lanaca. U eliji, etiri lanca sainjavaju kompleks koji lii na slovo Y. Poto su dva teka lanca identina, a i dva laka lanca su identina, Y je simetrino: ako biste uzeli no i isekli ga po sredini dobili biste identine polovine, sa po jednim tekim i lakim lancem u svakoj polovini. Na kraju svakog vrha kraka ovog kompleksa u obliku slova Y nalazi se ulegnue (zvano mesto vezivanja). 140

6. Opasni svet Mesto vezivanja oblau delovi i lakog i tekog lanca. Mesta vezivanja postoje u niz oblika. Jedno antitelo moe da ima mesto vezivanja na kome deo tri na jednom mestu, rupa se nalazi na drugom, a hidrofobni ostatak stoji na ivici. Drugo antitelo moe da ima pozitivan naboj na levom delu, pukotinu u sredini, i izboinu na desnoj strani.

Slika 6-1

ematski crte molekula antitela

Ako je oblik mesta vezivanja sluajno komplementaran obliku molekula na povrini virusa ili bakterije napadaa, onda e se antitelo vezati za taj molekul. Da bi vam bilo jasnije, zamislite kuni predmet sa ulegnuem i nekoliko izboina koje tre iz ulegnua. Moja najmlaa erka ima vozilo igraku sa prednjim i zadnjim seditima ono e nam posluiti za primer. Uzmite sada auto (objekat), obiite kuu i razmotrite koliko e se drugih predmeta lepo uklopiti u ulegnue, ispunjavajui i prednje i zadnje sedite ne ostavljajui prazan prostor. Ako naete makar jedan, sreniji ste od mene. Nita u mojoj kui se ne uklapa u auto, kao ni u kancelariji 141

Darvinova crna kutija ili laboratoriji. Pretpostavljam da postoji neki predmet negde u svetu kome je oblik komplementaran obliku autia, ali ga jo uvek nisam pronaao.

Telo ima slian problem: anse da se bilo koje dato antitelo vee za bilo kog datog napadaa su prilino male. Da bismo obezbedili da je bar jedna vrsta antitela dostupna za svakog napadaa, proizvodimo milijarde do hiljadu milijardi njih. Obino je, za svakog odreenog napadaa, potrebno 100.000 da bi se pronalo antitelo koje radi. Kada bakterije napadnu telo, one se umnoavaju. Do vremena za koje se antitelo vee za bakteriju moe da postoji puno, puno kopija napasti koje plutaju unaokolo. Protiv trojanskog konja koji die, telo ima 100.000 pitolja, ali samo jedan radi. Jedan pitolj nee biti od velike koristi protiv horde; nekako se mora dovesti pojaanje. Postoji nain da se to izvede, ali prvo moram da zastanem i malo bolje objasnim odakle antitela.

Postoje milijarde razliitih antitela. Svaka vrsta antitela se proizvodi u zasebnoj eliji. elije koje proizvode antitela se zovu B elije, to je lako zapamti jer se proizvode u kotanoj sri (eng. bone marrow).2 Kada se B elija rodi, mehanizmi u njoj nasumino biraju jedan od velikog broja gena za antitela koji su kodirani u njenoj DNK. Za taj gen se kae da je ukljuen; svi drugi geni za antitela su iskljueni. Zbog toga elija proizvodi samo jednu vrstu antitela, sa jednom vrstom mesta za vezivanje. Sledea proizvedena elija e najverovatnije imati ukljuen neki drugi gen za antitela, pa e proizvoditi drugaiji protein sa drugaijim mestom za vezivanje. Princip je, prema tome, jedna elija, jedna vrsta antitela. Moda biste pomislili da e, kada se jednom elija posveti proizvodnji antitela, antitelo napustiti eliju kako bi moglo da patrolira telom. Ali kada bi sadraj svih B elija bio izbaen u telo, ne bi bilo naina da se sazna iz koje elije je antitelo dolo. elija je fabrika koja proizvodi odreen tip antitela; ako antitelo pronae bakteriju, moramo da saoptimo eliji da nam poalje pojaanje. 142

6. Opasni svet Ali sa ovakvom hipotetikom postavkom, ne moemo da poaljemo poruku nazad.

Na sreu, telo je pametnije. Kada B elija prvi put proizvede antitelo, antitelo se usidri u elijsku membranu pri emu grane kompleksa u obliku slova Y tre ka spoljanosti (slika 6-2). elija sprovodi taj trik koristei gen za normalno antitelo, kao i mali deo gena koji kodira hidrofobni rep proteina. Poto je i membrana hidrofobna, deo se umee u membranu. Ovaj korak je bitan, tako da je mesto za vezivanje antitela spojeno sa svojom fabrikom. Cela B elija fabrika patrolira telom; kada strani napada ue, odgovarajue antitelo sa spojenom elijom vezuje se za njega.

Slika 6-2

ematski crte B elije

143

Darvinova crna kutija Sada imamo celu fabriku u blizini napadaa. Ako bi se eliji moglo signalizirati da proizvodi vie antitela, onda bi borba mogla da bude olakana pojaanjima. Na sreu, postoji nain da se poalje signal; naalost, prilino je izuvijan. Kada se antitelo na B eliji vee za strani molekul pokree se sloen mehanizam za gutanje napadaa: u sutini, fabrika municije uzima taoca. Antitelo zatim otcepljuje deo membrane kako bi napravilo malu vezikulu lino napravljen taksi. Taoc se u ovom taksiju dovodi do B elije fabrike. Unutar elije (jo uvek u taksiju) strani protein se iseca, i deo stranog proteina se vezuje za drugi protein (zvani MHC protein). Taksi se zatim vraa do membrane elije. Van fabrike, nailazi druga elija (zvana T elija pomaga). T elija pomaga se vezuje za B eliju, koja prezentuje iseeni deo napadaa (strani komad vezan za MHC protein) T eliji na razmatranje. Ako se precizno uklapa, T elija pomaga lui supstancu zvanu interleukin. Interleukin je kao poruka ministarstva odbrane fabrici municije. Vezujui se za drugi protein na povrini B elije, interleukin pokree niz dogaaja ime se alje poruka do jedra B elije. Poruka je: rasti! B elija poinje da se umnoava znaajnom stopom. T elije nastavljaju da lue interleukin ako su vezane za B eliju. U jednom trenutku rastua B elija fabrika proizvodi niz sporednih fabrika u obliku specijalizovanih elija zvanih plazma elije. Umesto da proizvode oblik antitela koji se vezuje za membranu, plazma elije izostavljaju poslednji hidrofobni deo proteina. Sada se velike koliine slobodnih antitela izbacuju u vanelijsku tenost. Prelazak je kritian. Da nove plazma elije fabrike lie na staru B eliju fabriku, antitela bi bila vezana za elije i bila bi mnogo manje efektivna u savladavanju napadaa.

Korak po korak
Da li je ovaj sistem mogao da evoluira korak po korak? Razmotrimo veliku koliinu milijardi do hiljadu milijardi B elija fabrika. Proces odabiranja prave elije iz meavine elija koje proizvode antitela se naziva klonalna selekcija. Klonalna selekcija predstavlja 144

6. Opasni svet elegantan nain ostvarivanja specifinog odgovora u obliku velikog broja antitela na veliku raznovrsnost moguih stranih napadaa. Proces zavisi od velikog broja koraka, pri emu o nekima jo nisam govorio. Ostavljajui ih za sad po strani, zapitajmo se koji su minimalni zahtevi za sistem klonalne selekcije, i da li su ti minimalni zahtevi mogli da se ostvare korak po korak.

Kljuna stvar kod sistema je fiziki spoj vezivne sposobnosti proteina sa genetikom informacijom za njegovu proizvodnju. Teorijski bi se to moglo ostvariti proizvodnjom antitela pri emu bi se rep kompleksa u obliku slova Y vezivao za DNK koja kodira njegovu proizvodnju. Meutim, u stvarnom ivotu, takav korak ne bi bio funkcionalan. Protein bi mogao da bude vezan za svoju genetiku informaciju, ali poto je elija okruena membranom, antitelo nikada ne bi dolo u kontakt sa stranom materijom, koja pluta uokolo van elije. Sistem u kome bi se i antitelo i njegov vezan gen izbacivali iz elije bi prevaziao taj problem, samo da bi naiao na drugaiji: van elije ne bi bilo elijske mainerije koja bi prevodila DNK poruku u jo proteina.

Smetanje antitela u membranu je dobro reenje problema; sada antitelo moe da dolazi u kontakt sa stranim telima, a da i dalje bude blizu svoje DNK. Ali, iako antitelo moe da vee strani materijal, a da se ne odvoji od elije, ne ostvaruje direktan kontakt sa DNK. Poto su protein i DNK slepi, mora da postoji nain da se poruka prenese od jednog do drugog. Samo trenutno, u cilju rasprave, zaboravimo na vijugav nain kojim poruka o vezivanju dolazi do jedra B elije (koji zahteva taksi, gutanje, MHC, T elije pomagae, interleukin i tako dalje). Umesto toga zamislimo jednostavniji sistem u kome postoji jo samo jedan protein. Recimo da se, kada se antitelo vee za strani molekul, deava neto to privlai neki drugi protein glasnik koji e jedru fabrici preneti poruku o taocu. Moda se, kada se talac prvi put uhvati, oblik antitela menja, moda pomerajui malo rep antitela. Moda deo repa antitela tri u unutranjost elije, to pokree glasniki protein. Promena u repu bi mogla da navede glasniki 145

Darvinova crna kutija protein da se uputi u jedro i vee za DNK na odreenom mestu. Vezivanje za pravo mesto na DNK je ono to navodi eliju da pone da raste i da zapone proizvodnju antitela bez hidrofobnog repa antitela koja se alju van elije u borbu protiv invazije. I u tako pojednostavljenoj emi ostaju tri kritina sastojka: (1) oblik antitela koji se vezuje za membranu; (2) glasnik; i (3) oblik antitela koji se izbacuje iz elije. Ako bilo koja od ovih komponenti nedostaje, sistem ne moe da funkcionie. Ako nema tela u membrani onda nema naina da se pravo antitelo koje vezuje ba tog stranog napadaa spoji sa elijom koja sadri genetiku informaciju. Ako ne postoji oblik antitela koji se izbacuje, onda se pri primanju signala nita ne alje u borbu. Ako nema glasnikog proteina, nema spoja izmeu vezivanja membranskog antitela i aktiviranja pravog gena (ime je sistem koristan koliko i zvono na vratima ije su ice preseene). elija koja pokuava da razvije takav sistem postepenim darvinistikim koracima bila bi u dilemi. ta prvo da uini? Izluivanje male koliine antitela u velika prostranstva predstavlja troenje resursa ako ne postoji nain da se sazna da li ima ikakve koristi od toga. Isto vai i za proizvodnju antitela. A zato prvo proizvesti glasniki protein ako nema nikog ko e da mu preda poruku, i nikog ko e da primi poruku ako je ipak dobio neku? Neizbeno dolazimo do zakljuka da ak ni ovakva, u velikoj meri pojednostavljena klonalna selekcija, nije mogla da nastane postepenim koracima. Prema tome, ak i na ovom pojednostavljenom nivou, sva tri sastojka su morala da evoluiraju istovremeno. Svaki od ova tri objekta fiksirano antitelo, glasniki protein i slobodna antitela morao je da bude proizveden u odvojenom istorijskom dogaaju, moda koordinisanim nizom mutacija, menjajui ranije postojee proteine koji su vrili druge poslove u komponente sistema antitela. Darvinovi mali koraci su postali nizovi krajnje neverovatnih skokova. A naa analiza je uz to zanemarila mnoge sloene delove: kako elija prelazi sa postavljanja dodatnog hidrofobnog dela na 146

6. Opasni svet membrani na njegovo izostavljanje? Glasniki sistem je viestruko sloeniji od nae pojednostavljene verzije. Gutanje stranog proteina, njegovo isecanje, prezentovanje ka spoljanjosti na MHC proteinu, specifino prepoznavanje kompleksa MHC i fragmenta od strane T elije pomagaa, luenje interleukina, vezivanje interleukina za B eliju, slanje signala da se interleukin vezao u jedru izgledi za korak po korak nastajanje ovakvog puta su dovoljni da i snaan ovek prebledi.

Meanje i spajanje
Fabrike plutaju uokolo u velikom broju kako bi se obezbedila antitela koja se mogu vezati za napadaa praktino bilo kakvog oblika. Ali, kako telo proizvodi te milijarde razliito oblikovanih antitela? Ispostavlja se da postoji elegantan trik za proizvodnju velikog broja raznovrsnih antitela koji ne zahteva da ogromne koliine genetikog materijala kodiraju proteine od kojih su antitela izgraena. Na sledeih nekoliko strana u opisati sistem do odreene mere. Ponovo, nemojte se brinuti ako brzo zaboravljate detalje; moja namera ovde je samo da vam pomognem da steknete uvid u sloenost imunog sistema.

Bilo je potrebno zadivljujue otkrie da bi naunici razreili sloenu prirodu imunog sistema. Otkrie je poelo potencijalno surovim, ali neophodnim, eksperimentom. Samo da bi videli ta bi se desilo, hemiari su nainili neke molekule koji se ne javljaju u prirodi i onda ih vezali za protein. Kada je protein koji je nosio sintetike molekule ubrizgan u zeca, naunici su bili zapanjeni utvrdivi da je, zaista, zec proizveo antitela koja su se vrsto vezivala za sintetiki molekul. Kako je to mogue? Ni zec ni njegovi preci nikada nisu sreli sintetiki molekul. Kako je onda znao kako da proizvede antitela protiv njega? Zato bi prepoznao molekul koji nikada ranije nije sreo? Zagonetka raznovrsnosti antitela je privlaila naunike koji su prouavali imunologiju. Nekoliko ideja je kruilo kao mogue 147

Darvinova crna kutija objanjenje. Bilo je poznato da su proteini savitljivi molekuli, a antitela su proteini. Prema tome, moda se pri ubrizgavanju novog molekula u telo antitelo obmotava oko njega, pravi kalup tog oblika, a onda nekako zadrava taj oblik. Ili moda, poto je odbrana toliko znaajna, DNK organizama sadri ogroman broj gena za antitela sa velikim brojem razliitih oblika dovoljno da im omogui prepoznavanje stvari koje nikad nisu videli. Ali tako veliki broj antitela bi zauzeo vie od stvarno dostupnog kodirajueg prostora u DNK. Moda je onda bilo samo nekoliko antitela, a kada se elija podelila, moda je postojao neki nain za izazivanje velikog broja mutacija samo u oblastima koje kodiraju mesto vezivanja antitela. Na taj nain bi svaka nova B elija u telu mogla da nosi razliite mutacije, kodirajui antitelo razliito od svih u drugim B elijama. Ili je moda odgovor bio kombinacija ovih naina, ili je moda ukljuivao neto potpuno novo.

Odgovor na problem raznovrsnosti antitela je morao da eka zapanjujue otkrie: gen koji kodira protein nije uvek morao da bude neprekidan segment DNK mogao je da ima prekide.3 Ako uporedimo gen sa reenicom, to bi bilo kao kada bi proteinski kod, brza smea lisica preskae lenjog psa mogao da bude izmenjen (bez unitavanja proteina) tako da glasi Brza smdkdjf bufjvkv nhruea lisica preskae lepfekmzda lfibnek sibagjufu njog psa. Smislena DNK poruka je razloena nizovima besmislenih slova koja, iz nekog razloga nisu bila ukljuena u protein koji nastaje kao proizvod tog koda. Dalje prouavanje je pokazalo da su za veinu gena vrene ispravke isecanje besmislenih delova nakon to je proizvedena RNK kopija DNK gena. ak i sa isprekidanom DNK, elijska mainerija bi mogla da koristi itampanu i ispravljenu poruku u RNK za proizvodnju odgovarajueg proteina. to jo vie zapanjuje, i sama DNK za gene antitela moe da bude isecana. Drugim reima, DNK koja je nasleena se moe izmeniti. Zadivljujue! Isecanje i preureivanje DNK igra veliku ulogu u objanjavanju velikog broja antitela koje telo moe da proizvede. Sledi kratak opis istraivanja koje je zahtevalo mnogo godina rada mnogih 148

6. Opasni svet naunika; zahvaljujui njihovim naporima, zagonetka raznovrsnosti antitela je reena.

Pri zaeu, u oploenoj eliji postoji niz delova gena koji doprinose proizvodnji antitela. Geni su rasporeeni u grupe koje u jednostavno zvati grupa 1, grupa 2, i tako dalje. Kod ljudi postoji oko 250 segmenata gena u grupi 1; daleko niz DNK od grupe 1 se nalazi deset genskih segmenata koji formiraju grupu 2; dalje niz DNK put nalazi se grupa od est segmenata koji sainjavaju grupu 3; a malo dalje se nalazi jo osam genskih segmenata koji predstavljaju grupu 4. To su igrai. Nakon to malian poraste i odlui da se rodi, jedna od stvari koju e eleti je da proizvodi B elije. Tokom proizvodnje B elija, odigrava se neto udno: DNK u genomu se prerasporeuje, a deo se odbacuje. Jedan segment iz grupe 1 se odabira, po svemu sudei nasumino, i pridruuje jednom segmentu iz grupe 2. Neodabrana DNK se iseca i odbacuje. Zatim se bira segment iz grupe 3, ponovo naizgled nasumino, i pridruuje segmentu 1-2.

Rekombinacija segmenata je pomalo aljkava nije ono to bi se obino oekivalo od elije. Zbog aljkave procedure, kodiranje nekolicine aminokiselina (setimo se, aminokiseline su gradivni blokovi proteina) se moe dodati ili izgubiti. Kada je jednom segment grupa 1-2-3 sastavljen, prerasporeivanje DNK je zavreno.4 Kada doe vreme za proizvodnju antitela, elija pravi RNK kopiju kombinacije grupa 1-2-3 i dodaje joj RNK kopiju segmenta iz grupe 4. Sada se, konano, regioni koji kodiraju neprekidne proteinske segmente sami nalaze u neprekinutom nizu na RNK. Kako ovaj proces objanjava raznovrsnost antitela? Ispostavlja se da delovi segmenata iz grupa 1, 2 i 3 formiraju delove mesta za vezivanje vrhove kompleksa u obliku slova Y. Meanje i spajanje razliitih segmenata iz tri razliite grupe poveava broj mesta za vezivanje razliitih oblika. Na primer, pretpostavimo da jedan segment iz grupe 1 kodira izboinu u mestu vezivanja, a drugi za pozitivan naboj. Pretpostavimo i da segmenti iz grupe 2 kodiraju hidrofobni deo, negativni naboj, i duboko ulegnue. Nasuminim 149

Darvinova crna kutija odabiranjem jednog segmenta iz grupe 1 i grupe 2 mogli bismo da imamo est moguih kombinacija: izboinu pored hidrofobnog dela, negativnog naboja, ili dubokog ulegnua; ili pozitivan naboj pored hidrofobnog dela, negativnog naboja, ili dubokog ulegnua. (Ovo je u sutini isti princip kojim izvlaenje tri broja iz eira objanjava raznovrsnost dravne lutrije; odabiranje samo tri broja od 0 do 9 daje ukupno hiljadu moguih kombinacija.) Pri proizvodnji tekog lanca antitela elija moe da odabere jedan od 250 segmenata iz grupe 1, jedan od deset iz grupe 2 i jedan od est iz grupe 3. tavie, aljkavost tokom rekombinacije pretura segmente (uguravajui jo jednu aminokiselinu u lanac, ili izostavljajui jednu); ovaj efekat dodaje raznovrsnosti jo jedan faktor od oko 100. Meajui i spajajui DNK segmente dobijate 250 x 10 x 6 x 100, to predstavlja oko milion razliitih kombinacija sekvenci tekog lanca. Slini procesi proizvode oko deset hiljada razliitih kombinacija sekvenvci lakog lanca. Nasumino sparivanje jednog gena lakog lanca sa jednim genom tekog lanca proizvodi ukupno deset hiljada puta milion, ili deset milijardi kombinacija! Veliki broj razliitih antitela obezbeuje toliko puno razliitih mesta za vezivanje da je skoro sigurno da e se bar jedno vezati za praktino bilo koji molekul ak i sintetiki. A sva ta raznovrsnost dolazi od ukupno samo oko 400 razliitih genskih segmenata.

elija raspolae i drugim trikovima da pomeri navie broj moguih antitela. Jedan se odigrava nakon strane invazije. Kada se elija vee za strani materijal, prima signal za poetak replikacije; tokom velikog broja ciklusa replikacije, elija namerno doputa veoma visok nivo mutacija samo u genima za promenljive regione tekih i lakih lanaca. To proizvodi varijacije na uspenu temu. Poto je roditeljska elija kodirala za antitelo za koje se ve znalo da se prilino dobro vezuje, mutiranje sekvence bi moglo da proizvede jae vezivanje. U stvari, istraivanja su pokazala da se antitela koja elija proizvede kasnije tokom infekcije mnogo vre vezuju za strane molekule od antitela proizvedenih na poetku infekcije. Ovo somatsko hipermutiranje poveava raznovrsnost moguih antitela za jo nekoliko redova veliine. 150

6. Opasni svet Da li se seate razlike izmeu B-elija fabrika i plazma fabrika? Tog hidrofobnog dela kompleksa u obliku slova Y koji usidrava antitelo u membrani B-elije? Kod plazma elije, kada se naini RNK kopija gena, membranski segment se ne kopira. Taj segment se nalazi nizvodno od ostatka gena. DNK se moe zamisliti kao poruka koja glasi Brza smdkdjf bufjvkv nhruea lisica preskae lepfekmzda lfbnek fibagjufu njog psa kdjif jdjkekivif vmnd i jede mnaiuv zeca. Poslednje rei se mogu ostaviti ili izostaviti, a da poruka i dalje ima nekog smisla.

Centimetar po centimetar
Sistem raznovrsnosti antitela zahteva nekoliko komponenti da bi radio. Prva su, naravno, sami geni. Druga je signal koji prepoznaje poetak i kraj genskih segmenata. U savremenim organizmima, pored svakog segmenta se nalaze specifini signali koji kau enzimu da prie i spoji delove. To je kao reenica koja glasi Brza smiseci ovde[fjvkv]iseci ovdeea lisica preskae leiseci ovde [lfibnek ki]iseci ovdenjog psa - sve dok su poetak i kraj prisutni, elija zna da ih dri zajedno. Trea komponenta je molekularna maina koja specifino prepoznaje signale za isecanje i spaja delove u pravilnom redosledu. Ako nema maine, delovi se ne isecaju i ne spajaju. Ako nema signala, to je kao da oekujete da maina koja nasumino iseca papir napravi papirnu lutku. I naravno, u odsustvu poruke za samo antitelo, druge komponente bi bile besmislene. Potreba za minimalnom funkcijom utvruje neumanjivu sloenost sistema. Zamislite da na splavu za spasavanje plutate po uzburkanom moru, i sluajno doplovi kutija koja sadri vanbrodski motor. Vaa radost u nadi za spasenjem bi bila kratkotrajna ako bi se, nakon to ste ga privrstili za amac, propeler okretao stopom od jednog obrtaja na dan. ak i ako sloeni sistem funkcionie, sistem je beskoristan ako je nivo rada nedovoljan. 151

Darvinova crna kutija Problem nastanka raznovrsnosti antitela odmah postavlja zahtev za minimalnom funkcijom. Primitivan sistem sa samo jednim ili nekoliko molekula antitela bio bi nalik na propeler koji se okree stopom od jednog obrtaja na dan: nedovoljno da bi proizveo razliku. (To bi takoe bilo kao da FBI nacionalna baza podataka za identifikaciju sadri otiske prstiju samo dva lica. Od stotina hiljada kriminalaca, FBI bi samo za tu dvojicu mogao da se nada da e ih uhvatiti.) Poto je verovatnoa da e oblik antitela biti komplementaran obliku pretee bakterije moda jedan na prema sto hiljada - ivotinja koja bi troila energiju za proizvodnju pet ili deset gena za antitela troila bi resurse koji su mogli da budu uloeni u ostavljanje brojnijeg potomstva, ili izgradnju vre koe, ili proizvodnju enzima za izluivanje koji bi razgraivao RNK. Da bi bio od bilo kakve koristi, sistem koji proizvodi antitela bi od samog poetka morao da stvara veliki broj antitela.

Plaeni ubica
Pretpostavimo da smo hiljadu godina u prolosti i da sa grupom ljudi ivite u velikoj naseobini. Poto je u blizini obale, morate da se pazite od vikinga pljakaa. Naseobina je okruena jakom, visokom drvenom ogradom; tokom napada, kotlovi sa vrelim uljem se prolivaju na ljude koji pokuavaju da se popnu uz merdevine. Jednog neobinog dana, stranac zakuca na kapiju naseobine. Otvarajui svoj sveanj, nudi vam na prodaju oruje iz budunosti. On ga zove pitolj. Pri povlaenju okidaa, kae on, pitolj ispaljuje projektil u smeru u kom naciljate. Pitolj je prenosiv i lako se moe preneti sa jednog kraja naselja na drugi ako bi neprijatelj podmuklo preusmerio svoj napad. Vi i drugi lanovi naseobine plaate strancu dve krave i etiri koze za oruje.

U jednom trenutku dolazi do napada na vae naselje. Kljualo ulje se proliva, ali napadai imaju drvenog ovna za probijanje. ujete kako udara u kapiju naselja, samouvereno kreete prema kapiji sa pitoljem u ruci. Kapija je konano probijena i pljakai nadiru, urlajui i zamahujui bornim sekirama. Ciljate pitoljem 152

6. Opasni svet i pucate na njihovog vou. Projektil leti kroz vazduh i prilepljuje se za nos vikinkog voe. Na burencetu pitolja se, slovima koje ne umete da itate, nalazi natpis vrhunski pitolj igraka na strelice. Poglavica zastaje, zuri u vas, i poinje da se ceri dok va osmeh nestaje. On i njegovi drugovi jure ka vama; na sreu, budite se i shvatate da je to bio samo san.

Antitela su kao gumene strelice: ne povreuju nikog. Kao znak za ruenje postavljen na staru kuu ili narandasti X kojim je obeleeno drvo koje treba ukloniti, antitela su samo signali drugim sistemima da unite oznaeni objekat. Iznenaujue je uvideti da je nakon to je telo prolo sve muke kako bi razvilo sloeni sistem za stvaranje raznovrsnosti antitela, i nakon to je sa naporom odabralo nekoliko elija vijugavim procesom klonalne selekcije, i dalje praktino bespomono protiv juria napadaa. Veliki deo samog ubijanja stranih elija koje su oznaene antitelima vri sistem komplemenata, koji se tako naziva jer dopunjuje delovanje antitela u cilju unitavanja napadaa. Put je izuzetno sloen (slika 6-3); umnogome lii na kaskadu zgruavanja krvi

Slika 6-3

Put komplemenata

153

Darvinova crna kutija o kojoj smo govorili u etvrtom poglavlju. sastoji se iz oko 20 vrsta proteina koji formiraju dva povezana puta, zvana klasini i alternativni put. Klasini put zapoinje kada se velika skupina proteina, zvanog C1, vee za antitelo koje je i samo vezano za povrinu strane elije. Neophodno je da C1 kompleks prepozna samo vezano antitelo; ako bi se C1 vezivao za antitelo koje pluta unaokolo u krvotoku, onda bi se iskoristili svi C1 proteini i bili bi nedostupni za delovanje protiv neprijatelja. Ili, ako bi se C1 vezivao za antitela koja su usidrena u membrani B elija, zapoeo bi reakcije koje bi na kraju dovele do ubijanja dobrih elija.

Nakon to je C1s iseen, jo uvek moramo da preemo dug put pre nego to se zavri posao unitavanja elije napadaa. Proteini C1 kompleksa se zbirno zovu jedinica za prepoznavanje. Naredna 154

C1 je izgraen iz 22 proteinska lanca. Oni se mogu podeliti na tri grupe. Prva se zove C1q. Ona sadri est kopija tri razliita tipa proteina, to ukupno predstavlja 18. Druge dve grupe se zovu C1r i C1s. Obe imaju po dve kopije od svakog proteina. Tri razliita tipa proteina iz C1q zapoinju specijalnom aminokiselinskom sekvencom koja lii na sekvencu kolagena, proteina iz koe. Ta sekvenca omoguava repovima ta tri C1q proteina da se obmotaju jedan oko drugog kao pletenice. Ovaj raspored dri jedan od svakog tipa proteina u mini kompleksu. Ostatak proteinskih lanaca se zatim uvija u sloene, loptaste oblike na vrhu pletenice. Zatim se est ovakvih kompleksa skuplja. est pletenica se meusobno spajaju po duini kako bi oformile centralnu nit, iz koje tri est glava. Slike C1q-a snimljene elektronskim mikroskopom pokazuju neto to lii na udovinu vieglavu hidru. (Drugi su povezali sliku sa buketom lala, ali ja vie volim dramatine prikaze.) C1q glave se prikainju za kompleks antitelo-strana elija. Najmanje dve glave moraju da se prikae pre nego to se put zapone. Kada se jednom prilepe, neto u C1q se menja, i promena u C1q prouzrokuje da se C1r i C1s vre veu za C1q. Kada se to odigra, C1r iseca sama sebe (novinski naslov: Pas ujeo psa!) dajui C1r. (Aktivirani proteini su oznaeni crtom ispod broja i malog slova.) Zatim C1r moe da isee C1s dajui C1s.

6. Opasni svet grupa proteina (zvana C2, C3, i C4) se naziva aktivaciona jedinica. Za razliku od one za prepoznavanje, aktivaciona jedinica se ne sastoji odmah iz jednog komada; mora da se sastavi. Prvi korak u formiranju aktivacione jedinice je isecanje C4 proteina uz pomo C1s. Kada C1s isee C4, veoma reaktivna grupa koja se nalazila unutar jednog dela (C4b) se izloi okolini. Ako je grupa blizu membrane, moe hemijski da reaguje sa njom. Prikainjanje C4b je neophodno, kako bi ostali proteini u aktivacionoj jedinici mogli da imaju sidro koje bi ih dralo blizu napadaa. Nasuprot tome, ako je C4b usmeren u pogrenom smeru ili pluta uokolo u rastvoru, reaktivna grupa brzo propada ne vezujui se za odgovarajuu membranu.

Nakon to se C4b prikaio za ciljnu membranu, u saradnji sa C1s iseca C2 na dva dela. Vei deo, C2a, ostaje prilepljen za C4b proizvodei C4b,2a, takoe poznat kao C3 konvertaza. C3 konvertaza mora da deluje brzo, ili se raspada pri emu se C2a plutajui udaljava. Ako je C3 molekul u blizini, C3 konvertaza ga iseca na dva dela. C3b prianja za C3 konvertazu formirajui C4b,2a,3b, koji se takoe naziva C5 konvertaza. Poslednja reakcija aktivacione jedinice je isecanje C5 na dva fragmenta. U ovom trenutku sistem je konano spreman da zabije no u napadaa. Jedan od delova C5 prianja za C6 i C7. Ova struktura ima izuzetno svojstvo da moe da se ubaci u elijsku membranu. C5b,6,7 se zatim vezuje za molekul C8 proteina, i promenljiv broj (od jednog do osamnaest) molekula C9 proteina se tome dodaje. Meutim, proteini ne formiraju bezoblinu grudvu. Umesto toga, organizuju se u cevast oblik koji pravi rupu u membrani bakterijske elije napadaa. Poto se u unutranjosti elije nalaze veoma koncentrisani rastvori, osmotski pritisak izaziva prodiranje vode u eliju. Zbog prodiranja vode bakterijska elija otie dok ne prsne. Postoji alternativan put za aktivaciju kompleksa za napad na membranu, koji moe da deluje brzo nakon infekcije, ne morajui da eka na proizvodnju specifinih antitela. U alternativnom putu, mala koliina C3b proteina, koji se izgleda neprestano proizvodi u 155

Darvinova crna kutija malim koliinama, se vezuje sa proteinom zvanim faktor B. C3b,B moe zatim da bude iseen drugim proteinom, faktorom D, dajui C3b,Bb. On sada moe da deluje kao C3 konvertaza. Kada se jo C3b proteina proizvede, drugi C3b molekul se moe spojiti dajui (C3b)2Bb. Interesantno, to je sada C5 konvertaza, koja proizvodi C5b, koja zatim zapoinje formiranje kompleksa za napad na membranu na ve opisan nain za prvi, klasian put.

C3b je opasan protein da bi plutao uokolo, poto moe da aktivira destruktivni kraj puta komplemenata. Da bi se spreila nasumina teta, dva proteina (faktori I i H), trae, prianjaju za, i unitavaju C3b u rastvoru. Ali ako je C3b na povrini elije, onda se drugi protein (properdin), vezuje i titi C3b od razgradnje kako bi mogao da vri svoj posao. Kako C3b cilja strane elije u odsustvu antitela? C3b je efektivan samo ako se prikai za povrinu elije. Hemijska reakcija kojom to sprovodi se bre odvija u prisustvu molekula koji se tipino nalaze na povrini mnogih bakterija i virusa.

Problemi, problemi
Kao i put zgruavanja krvi, put komplemenata predstavlja kaskadu. Neizbeno, u oba sluaja se nailazi na iste probleme u pokuajima da se zamisli njihov postepeni nastanak. Nije poslednja aktivnost kaskade ta koja predstavlja problem. Formiranje rupe u membrani ne zahteva neizbeno nekoliko razliitih komponenti; jedan protein ubica bi mogao da izvri posao. Niti formiranje skupine proteina, kao pri zgruavanju krvi, ne zahteva nuno viestruke komponente; pod pravim uslovima, bilo koji protein e se gomilati. (Meutim, posebni oblici komplemenata upljinakompleks i skupine fibrina su naroito podesni za poslove koje vre, to se mora objasniti.) Kao to smo videli, telefonski stub bi sam mogao da udari petla Sofronija. Kontrolni sistemi su ti koji predstavljaju problem. Na svakom kontrolnom mestu i regulatorni protein i maskirani protein kojeg 156

6. Opasni svet on aktivira moraju da budu prisutni od samog poetka. Ako bi C5b bio prisutan, ostatak kaskade bi odmah bio pokrenut; ali ako bi C5 bio prisutan bez iega da ga aktivira, ceo put bi bio iskljuen. Ako bi C3b bio prisutan, ostatak kaskade bi odmah bio pokrenut; ali ako bi C3 bio prisutan bez iega to bi ga aktiviralo, onda bi ceo put uvek bio iskljuen. ak i ako zamislimo znatno skraen put (u kome, na primer, C1s direktno see C5), ubacivanje dodatnih kontrolnih taaka u sredinu kaskade nailazi na isti problem: neumanjivu sloenost prekidaa.

Pored optih problema uspostavljanja kaskade, put komplemenata deli jo jedan problem sa kaskadom zgruavanja krvi: privrivanje proteina za membranu je presudno. Nekoliko faktora zgruavanja prvo mora biti modifikovano da bi sintetisali Gla ostatke kako bi mogli da se zakae za membranu. U putu komplemenata, i C3 i C4 imaju neobine, veoma reaktivne unutranje grupe koje se hemijski vezuju za membranu, nakon to su proteini iseeni drugim faktorima. Ove posebne odlike moraju da budu dostupne pre nego to je put funkcionalan, dodajui jo jednu veliku prepreku njihovom postepenom razvoju. Brojne male odlike sistema komplemenata predstavljaju kamen spoticanja postepenom razvoju. Razmotrimo neke suptilne karakteristike samo C1 sistema. Tri tipa proteina u C1q se me]usobno umotavaju jedan oko drugog, ali se tipovi ne upliu sami oko sebe. Ako bi to inili, onda bi odnos razlilitih tipova lanaca u kompleksu bio promenjen, i postojala bi mnogo manja ansa dobijanja pravog C1q kompleksa sa est kopija tri razliita lanca. Ako vezivanje C1q za kompleks antitelo-strana elija ne bi pokretalo samoisecanje C1r-ova, kaskada bi bila zaustavljena na samom poetku. Nasuprot tome, ako bi C1r isecao sebe pre nego to se C1q vee za kompleks sa antitelom, kaskada bi bila prerano pokrenuta. I tako dalje. 157

Darvinova crna kutija

Sizif bi saoseao
Pravilno funkcionisanje imunog sistema je preduslov za zdravlje. Teke bolesti kao to su rak i sida imaju ili svoj uzrok ili svoj lek, ili oboje, u udljivosti ovog sistema. Zbog svog uticaja na zdravstvenu zatitu, imuni sistem je predmet intenzivnog istraivanja. Na hiljade istraivakih laboratorija irom sveta radi na razliitim aspektima imunog sistema. Njihovi napori su ve spasili mnoge ivote i obeavaju da e u budunosti spasiti jo mnogo vie.

Iako su nainjeni veliki koraci ka razumevanju funkcije imunog sistema, ne znamo kako je nastao. Ni na jedno od pitanja postavljenih u ovom poglavlju nije odgovorio niko od hiljada naunika u toj oblasti; malo njih ga je uopte i postavilo. Pregled imunoloke literature pokazuje rad u oblasti uporedne imunologije (prouavanje imunog sistema kod razliitih vrsta) koji je u toku. Ali ta ispitivanja se, iako su znaajna, ne bave molekularnim detaljima pitanja kako je imuni sistem nastao. Moda se do sada najbolji pokuaji da to uine mogu nai u dva kratka rada. Prvi, od dobitnika Nobelove nagrade Dejvida Baltimora (David Baltimore) i druga dva istaknuta naunika, sa mukom je nazvan Molekularna evolucija imunog sistema kimenjaka. Ali teko je dorasti takvom naslovu na samo dve strane. Autor istie da: da bi bilo koji organizam imao imuni sistem srodan onom vienom kod sisara, minimum molekula koji su potrebni su receptori antigena (imunoglobulin i TCR), antigen prezentujui molekuli (MHC), i proteini za prerasporeivanje gena.5

(Imunoglobulini su antitela. TCR molekuli su srodni antitelima.) Autori zatim tvrde da ajkule, koje su u veoma dalekom srodstvu sa sisarima, izgleda imaju sve tri komponente. Meutim, jedna je stvar rei da organizam ima kompletan, funkcionalan sistem, a druga objasniti kako se sistem razvio. Autori to svakako uviaju. Napominju da: geni i za imunoglobuline i za TCR molekule zahtevaju RAG proteine za prerasporeivanje. S druge strane, RAG proteini zahtevaju 158

6. Opasni svet specifine rekombinacione signale kako bi izvrili prerasporeivanje gena za imunoglobuline i TCR molekule. (RAG je komponenta koja prerasporeuje gene.) Oni vre herojski pokuaj da objasne poreklo komponenti, ali na kraju, to je skok u kutiju sa Kalvinom i Hobsom. Autori pretpostavljaju da je gen iz bakterije mogao srenom okolnou da bude prebaen u ivotinju. Srenim sluajem, protein koji je kodiran genom bi sam mogao da prerasporeuje gene; i sreom, u ivotinjskoj DNK su se nalazili signali koji su bili blizu gena za antitela; i tako dalje. U krajnjoj analizi, autori prepoznaju kljune probleme povezane sa gradualistikom (postepenom) evolucijom imunog sistema, ali njihova ponuena reenja u stvari predstavljaju samo maskirano sleganje ramenima.

Postoje drugi radovi i knjige koji govore o evoluciji imunog sistema.7 Meutim, veina njih je na nivou elijske biologije pa se ne bavi detaljnim molekularnim mehanizmima, ili se jednostavno bave poreenjem DNK ili proteinskih sekvenci. Poreenje sekvenci 159

Drugi rad koji hrabro pokuava da objasni deo imunog sistema je objavljen pod nazivom Evolucija sistema komplemenata.6 Kao i gore pomenuti rad, on je veoma kratak i predstavlja lanak tipa komentara drugim reima, nije istraivaki. Autori iznose neke matovite pretpostavke o tome ta bi moglo da nastane prvo ili drugo, ali se neizbeno pridruuju Raselu Dulitlu u predlaganju neobjanjenih proteina koji se osloboaju i izbijaju (U jednom trenutku kritino spajanje gena je stvorilo proteazu sa mestom za vezivanje za primitivni C3b; Evolucija drugih komponenti alternativnog puta je dalje poboljala amplifikaciju i specifinost; i C2, stvoren duplikacijom gena za faktor B, bi zatim omoguio dalje razdvajanje i specijalizaciju dva puta). Nikakvi kvantitativni prorauni se ne pojavljuju u radu. Kao ni priznanje da duplikacija gena ne bi odmah proizvela novi protein. Niti bilo kakva briga o nedostatku kontrole za regulaciju puta. Ali opet, bilo bi teko smestiti te razloge za zabrinutost u etiri odeljka koji se bave molekularnim mehanizmima.

Darvinova crna kutija bi mogao da bude dobar nain za prouavanje srodnosti, ali nam rezultati nita ne mogu rei o mehanizmu koji je prvi put proizveo sisteme. Moemo svuda da traimo, u knjigama ili asopisima, ali je rezultat isti. Nauna literatura nema odgovore na pitanja o nastanku imunog sistema. U ovom poglavlju sam razmatrao tri odlike imunog sistema klonalnu selekciju, raznovrsnost antitela i sistem komplemenata i pokazao da svaka zasebno predstavlja ogromne izazove pred navodnu korak-po-korak evoluciju. Meutim, pokazati da delovi ne mogu da nastanu korak po korak predstavlja samo deo prie, jer delovi utiu jedni na druge. Kao i to vam kola bez sistema za upravljanje, ili akumulatora, ili karburatora nee biti od neke koristi, ivotinja koja ima sistem klonalne selekcije nee ostvariti neku korist od njega ako ne postoji nain za ostvarivanje raznovrsnosti antitela. Veliki repertoar antitela nee biti od velike koristi ako ne postoji nain za njihovo identifikovanje. Na svakom koraku nas zaustavljaju ne samo problemi lokalnog sistema, ve i zahtevi integrisanog sistema. Razmotrili smo neke pozitivne odlike imunog sistema, ali postoje i opasnosti pri noenju napunjenog oruja. Morate da se postarate da se ne upucate u nogu. Imuni sistem mora da pravi razliku izmeu sebe i ostatka sveta. Kada, na primer, napadne bakterija, zato telo proizvodi antitela protiv nje, ali ne i protiv crvenih krvnih zrnaca koja neprestano krue krvotokom, ili bilo kojih drugih tkiva o koja se stalno odbijaju? Kada telo proizvede antitela usmerena na sebe, uglavnom dolazi do katastrofe. Na primer, ljudi koji pate od multipleks skleroze proizvode antitela koja su usmerena protiv izolacije koja okruuje nerve. Imuni sistem time unitava izolaciju, izlaui nerve i izazivajui kratak spoj meu njima, dovodei do paralize. Kod mladalakog dijabetesa, proizvode se antitela protiv elija pankreasa, dovodei do njihovog razaranja. Nesrena osoba vie ne moe da proizvodi insulin i obino umire, osim ako se insulin ne obezbedi vetaki. Jo uvek nije 160

6. Opasni svet jasno kako telo stie toleranciju na sopstvena tkiva, ali bez obzira na mehanizam, znamo jednu stvar: sistem samo-tolerancije je morao da bude prisutan od poetka postojanja imunog sistema. Raznovrsnost, prepoznavanje, razaranje, tolerancija - sve ovo, i jo toga, reaguje meusobno. Kako god da okrenemo, gradualistiko objanjenje imunog sistema je onemogueno viestrukim isprepletenim zahtevima. Kao naunici udimo da shvatimo kako je ovaj velianstven sistem nastao, ali sloenost sistema osuuje sva darvinistika objanjenja na neuspeh. Sam Sizif bi nas saaljevao.

Moda ne iznenauje otkrie sveprisutne sloenosti u takvim mainama ratova zvezda koje izgrauju imuni sistem. Ali ta je sa skromnijim sistemima? ta je sa fabrikama koje proizvode navrtnje i zavrtnje iz kojih su molekularne maine izgraene? U poslednjem poglavlju koje se bavi opisivanjem istraiu sistem koji izgrauje jednu vrstu gradivnih blokova. Videemo da sloenost dosee do najsuptilnijih struktura elije.

161

7. poglavlje

Smrt na drumu
Gledajte na obe strane
Moja porodica i ja ivimo osam kilometara od studentskog grada, na jednoj od mnogih lepih planina koje krase Pensilvaniju. Oblast je, iako blizu grada, ruralna, sa gustom umom gde god prostor jo uvek nije raien za kue. Do naeg doma vodi uzan seoski put, vijugajui tamo-amo, penjui se uz planinu. Dok se vozim na posao ujutru, ili kui uvee, uvek vidim nekoliko ivotinjica pored puta, spremnih da ga pretre. Da li prihvataju izazov, pokuavaju da zadive suprotan pol, ili su samo nestrpljive da stignu kui, ne znam. Meutim, opasna je ta igra koju igraju, i neke plate cenu.

Veverice su najgore. Za razliku od razumnijih ivotinja, vevericama cilj nije da jednostavno preu preko puta. Kako se pribliavate, one pretravaju na drugu stranu, zastaju, okreu se, i urno se vraaju na sredinu. Sve ste blii, a one su jo na putu. Konano, dok prolazite pored njih, one odluuju da je vaa strana ona gde stvarno ele da budu. Veverice mogu da prou ispod kola, tako da uvek postoji nada dok nestaju ispod prednjeg kraja da ete ih moda videti u retrovizoru, kako jure u bezbednost. Nekad uspeju, nekad ne.

Mrmoti se uglavnom kreu po pravoj liniji prelazei put, zbog ega je lako predvideti njihov poloaj, ali ne dobijate puno upozorenja. Obino vozite putem, razmiljajui o veeri, kada odjednom mali, okrugli obris gegajui izlazi iz tame ka vaoj traci puta. U tom trenutku sve to moete da uinite je da stisnete zube i ekate udarac za razliku od veverica, mrmoti ne mogu da prou ispod 162

7. Smrt na drumu kola. sve to je ostalo do sledeeg jutra je mrlja na putu, poto su druga kola zbrisala le.

Iako se saobraaj na putu u poslednje vreme pojaao, i dalje je prilino spor jedna kola svakih nekoliko minuta tokom dana, jedna svakih pola sata nou. Veina ivotinja koja prelazi put zahvaljujui tome lako uspeva da stigne na drugu stranu. Nije svuda tako. ajlkil (Schuylkill) autoput, glavni autoput koji ulazi u Filadelfiju sa severozapada, u nekim delovima je irok osam ili deset traka. Obim saobraaja lako moe da bude hiljadama puta vei u odnosu na saobraaj na putu pored moje kue. Ne bi bilo pametno kladiti se da e mrmot koji kree sa jedne strane ajlkila tokom pica prei na drugu stranu.

Pretpostavimo da ste na mestu mrmota koji sedi pored jedne strane puta nekoliko stotina puta ireg od ajlkil autoputa. Postoji hiljadu traka u jednom i hiljadu traka u drugom smeru, pri emu se svakom kree puno kamiona, brzih kola i kombija koji voze maksimalnom brzinom. Jedna mrmotica se nalazi na drugoj strani, pozivajui vas da doete. Zapaate da se ostaci vaih prijatelja uglavnom nalaze u prvoj traci, uz nekoliko u drugoj traci, i pokoji u trakama tri i etiri; nema nikog dalje od toga. Pride, postoji romantino pravilo da morate da drite oi zatvorenim tokom prelaska, nadajui se da e vas sudbina bezbedno prevesti na drugu stranu. Vidite slatko smee lice vae izabranice kako se smei, mali brkovi mrdaju, mekane oi vas prizivaju. ujete osamnaesto-tokae kako urlaju. A sve to moete da uinite je da zatvorite oi i molite se. Primer mrmota koji prelaze put ilustruje problem za gradualistiku evoluciju. Do sada sam u knjizi naglaavao neumanjivu sloenost - sisteme koji zahtevaju nekoliko komponenti da bi funkcionisali, ime predstavljaju mamutske prepreke postepenoj evoluciji. Govorio sam o nizu primera; jo puno se moe videti obinim prelistavanjem udbenika biohemije. Meutim, neki biohemijski sistemi nisu neumanjivo sloeni. Oni ne zahtevaju neizbeno nekoliko delova da bi funkcionisali, i izgleda kao da 163

Darvinova crna kutija postoje (bar na prvi pogled) naini da se sastave korak-po-korak. Svejedno, pri bliem razmatranju, izbijaju neprijatni problemi. Navodno gladak prelaz nestaje kada se razmotri pri dnevnoj svetlosti. Prema tome, iako neki sistemi nisu neumanjivo sloeni, ne znai neizbeno da su sastavljeni na darvinistiki nain. Kao i u sluaju mrmota koji pokuava da pree autoput sa hiljadu traka, nema apsolutne prepreke postepenom sastavljanju nekih biohemijskih sistema. Ali je verovatnoa da neto krene naopako ogromna.

Gradivni blokovi
Veliki molekuli koji vre rad u eliji proteini i nukleinske kiseline predstavljaju polimere (to jest, izgraeni su od odvojenih jedinica nanizanih u lanac). Gradivni blokovi proteina su aminokiseline, a nukleinskih kiselina nukleotidi. U velikoj meri nalik na deje perle na nizanje, aminokiseline ili nukleotidi se mogu nanizati dajui skoro neogranienu raznovrsnost razliitih molekula. Ali, odakle perle? Deje perle na nizanje se proizvode u fabrici; ne mogu se jednostavno pronai kako lee po umi. Fabrika pravi perle posebnih oblika tako da je mala rupa na jednom kraju, prave veliine za izboinu koja viri sa drugog kraja. Da su izboine prevelike, perle ne bi mogle da se spoje; da su rupe prevelike, niska perli bi se raspala. Proizvoa dejih perli posveuje veliku panju njihovom oblikovanju u pravi oblik i korienju odgovarajue vrste plastike. I elije posveuju veliku panju proizvodnji svojih gradivnih blokova.

DNK, najpoznatija nukleinska kiselina, sainjena je od etiri vrste nukleotida: A, C, G i T.1 U ovom poglavlju u uglavnom govoriti o gradivnom bloku A. Kada gradivni oblik nije vezan za polimer, moe se nalaziti u nekoliko oblika, oznaenih AMP, ADP ili ATP. Oblik koji se u eliji prvi sintetie je AMP. Kao i deje perle, AMP se mora paljivo izgraditi. Veina molekula u biolokim orga-nizmima je izgraena od samo nekoliko razliitih vrsta atoma, i AMP nije izuzetak. Sastoji se od pet vrsta atoma: deset uglje164

7. Smrt na drumu nika, jedanaest vodonika, sedam kiseonika, etiri azota i jednog fosfora.

Koristio sam poreenje sa dejim perlama da bih predstavio kako se aminokiseline i nukleotidi sastavljaju u duge lance. Da bismo razumeli kako se AMP sintetie, pomislimo na neto kao to su Tinkertojs (Tinkertoys) igrake. Za itaoce koji nisu upoznati sa njima, Tinkertojs igrake imaju dve vrste delova drvenih tokova sa rupama izbuenim po obodu i u centru, i drvenih tapia koji imaju isti prenik kao rupe. Gurajui tapie u rupe, moete da spojite nekoliko tokova. Koristei jo tapia i tokova moete da izgradite itavu mreu. Strukture koje moete da izgradite od samo ova dva tipa delova, od zamkova i automobila do kua za lutke i mostova, ograniene su samo vaom matom. Atomi su kao delovi kompleta ovih igraaka: atomi su drveni tokovi, a hemijske veze formirane izmeu atoma su tapii. Kao i ove igrake, atomi se mogu spojiti kako bi formirali puno razliitih oblika. Meutim, velika razlika je da je elija maina, tako da mehanizam za sastavljanje ivotnih molekula mora biti automatizovan. Zamislite sloenost maine koja bi automatski mogla da sastavi Tinkertojs igrake u, na primer, oblik zamka! Mehanizam koji elija koristi za proizvodnju AMP je automatizovan, i kao to je oekivano, daleko je od jednostavnog.

Atomi se skoro uvek nalaze u sastavu molekula; ne lee razbacani slobodno kao delovi igraaka. Zato, da biste proizveli nov molekul, uglavnom morate da uzmete stare molekule i spojite njihove delove. To je kao uzimanje kule sa zamka od Tinkertoj igraaka da bi se iskoristila kao karoserija automobila, korienje avionskog propelera kao automobilskog toka, itd. Slino tome, novi molekuli se izgrauju od delova starih molekula. Molekuli koji se koriste za izgradnju AMP-a imaju prilino duge i zamorne hemijske nazive; neu ih koristi tokom opisivanja osim ako ne budem morao. Umesto toga u samo reima opisati molekule i dati im bezopasna imena kao prelazni oblik (intermedijer) IV (i IV) ili enzim VII (e VII). 165

Darvinova crna kutija Slika 7-1 prikazuje molekule koji su ukljueni u korak-po-korak sintezu. Veina italaca e verovatno lake pratiti opis na nekoliko narednih strana ako esto budu bacali pogled na sliku. Ne brinite se neu govoriti o bilo kakvim ezoterinim konceptima; samo o tome ko je spojen sa kim. Cilj je da se oseti sloenost sistema, da se vidi broj ukljuenih koraka, da se zapazi specifinost reagujuih komponenti. Formiranje biolokih molekula se ne odigrava na neki zbrkan nain Kalvina i Hobsa; zahteva specifine, visoko prefinjene molekularne robote za izvrenje posla. Molim vas da prelistate naredna dva odeljka i udite se.

Poinje izgradnja
Za izgradnju kue potrebna vam je energija. Ponekad je energija samo u miiima radnika, ali je ponekad u gorivu koje pokree buldoere ili elektrinoj energiji koja okree builice. eliji je potrebna energija za proizvodnju AMP-a. elijska energija dolazi u zasebnim paketima; zvau ih energetske kuglice. Razmiljajte o njima kao o molekularnim okoladama, za obezbeivanje energije miiima, ili kantama benzina, za napajanje maina. Postoji nekoliko razliitih tipova energetskih kuglica, ukljuujui ATP i GTP. Ne brinite o tome kako izgledaju ili kako deluju; samo u napomenuti u kojim koracima su nam potrebni.

Prva dva koraka u sintezi AMP-a nisu prikazana na slici 7-1 odigravaju se van scene. Kao to gradnja kue zapoinje temeljem, tako zapoinje i sinteza AMP-a. Temelj predstavlja sloeni molekul o ijoj sintezi neu govoriti. Sastoji se iz prstena od atoma: etiri ugljenika i jedan kiseonik. Za tri ugljenika iz prstena vezani su atomi kiseonika. Za etvrti ugljenik u prstenu je vezan drugi ugljenik, za koji je zakaen kiseonik, za koji je prikaen fosfor sa tri kiseonika. U prvom koraku sinteze AMP-a enzim I prebacuje grupu od dva atoma fosfora i est atoma kiseonika na jedan od kiseonika temelja, proizvodei intermedijer II. To zahteva ATP energetsku kuglicu. Telo koristi intermedijer II kao poetnu taku za proizvodnju nekoliko razliitih molekula, ukljuujui AMP. 166

7. Smrt na drumu

Slika 7-1
Biosinteza AMP. Slika zapoinje intermedijerom III. F predstavlja osnovu ribozo-5-fosfat. Beli kvadratii predstavljaju atome azota, crni atome ugljenika, a sivi atome kiseonika. Atomi su oznaeni brojevima po redu kojim se vezuju. Numerisani su samo atomi koji e biti deo konanog proizvoda. Atomi koji se vezuju, ali se zatim zamenjuju ili isecaju, oznaeni su sa X.
X I-III 1 F I-VII 6 3 2 4 5 1 F I-XI X 9 6 8 7 3 2 4 5 1 F

-III

-VII

-XI

I-IV 3 X 2 1 F 4

I-VIII

X X 7 3 2 4 5 1 F

I-XII 8 9

X 7 3 2 6 4 5 1 F

-IV

-VIII

-XII

X X I-V X 4 3 2 1 F 5 X I-IX X X X X X X X 6 8 X 7 3 2 4 5 1 F 10 8 9 6 7

X X X X X X I-XIII 4 5 1 F

3 2

-V

-IX

-XIII

I-VI 6

4 3 2 1 F 5 X -VI

I-X

X 8 7 3 2 4 5 1 F -X

AMP 8 9

10 7 3 2 6 4 5 1 F

167

Darvinova crna kutija U narednom koraku enzim II uzima atom azota iz aminokiseline glutamina i postavlja ga na ugljenik prstena proizvodei intermedijer III. U istom koraku se odbacuje fosfor/kiseonik grupa koja je bila vezana u prethodnom koraku. To je mesto na kome slika 7-1 stupa na scenu. Da bi bilo lake pratiti sliku, predstaviu temelj slovom F. Tako na ovom koraku na slici 1 vidimo atom azota vezan za slovo F.2 Atomi azota su na slici obojeni belo, ugljenika crno, a kiseonika sivo. Atomi koji e zavriti u krajnjem proizvodu (AMP) oznaeni brojem u skladu sa redosledom kojim se vezuju. Atomi koji nee zavriti u AMP-u su oznaeni sa X.

Pod vostvom enzima III, aminokiselina zvana glicin (koja se sastoji iz atoma azota koji je vezan za ugljenik, koji je vezan za drugi ugljenik vezan za dva kiseonika) uklizava i zakainje se za azot intermedijera III preko jednog od svojih atoma ugljenika. Za ovo se koristi ATP energetska kuglica. Tokom procesa se jedan od dva atoma kiseonika, prvobitno vezanih za ugljenik #2, odbacuje. U ovom trenutku molekul izgleda kao da osnova ima rep koji leluja na povetarcu. Zavren proizvod, AMP, e izgledati veoma drugaije: par krutih, spojenih prstenova vezanih za temelj. Da bismo tu stigli sa mesta na kom se nalazimo, molekul mora hemijski da bude pripremljen.

U narednom koraku molekul mravlje kiseline (u stvari njegov jon), koji se sastoji iz dva atoma kiseonika vezana za atom ugljenika, vezuje se za azot #4 intermedijera IV dajui prelazni V oblik. Tokom procesa jedan od kiseonika jona mravlje kiseline se odbacuje. Jon mravlje kiseline je obino nereaktivan, pa su, da bi se prikaio za druge molekule, potrebne odreene pripreme. Udbenik biohemije naglaava problem: Jon mravlje kiseline... je prilino nereaktivan pod fiziolokim uslovima i mora se aktivirati kako bi mogao vriti efikasan prenos formil grupe... Osnovni znaaj [THF-a] je da odrava formaldehid i jon mravlje kiseline u hemijski uravnoteenom stanju, ne toliko reaktivnom da predstavlja toksine pretnje eliji, ali dostupnom za neophodne procese delovanjem specifinih enzima. 168

7. Smrt na drumu Na sreu, kao to navod istie, jon mravlje kiseline nije ostavljen da jednostavno pluta uokolo u rastvoru. Prvo je zakaen za vitamin zvan THF, koji je srodnik folne kiseline, vitamina iz B grupe (nemojte ni da pitate kako se vitamin sintetie). Kada se uz pomo enzima vee za vitamin (u reakciji koja zahteva ATP energetsku kuglicu), jon mravlje kiseline je spreman za delovanje. Meutim, formil-THF kompleks se ne bi spojio sa intermedijerom IV kako bi dao intermedijer V ako ga na to ne usmeri enzim IV; otplutao bi u eliji i plovio dok ne bi reagovao sa neim drugim ili se raspao, a to bi omelo nau sintezu AMP-a. Meutim, to se ne deava jer enzim vodi reakciju dovodei do pravilnih proizvoda. Sledei korak je zamenjivanje atoma kiseonika koji je zakaen za ugljenik #2 intermedijera V atomom azota. To se moe hemijski izvriti izlaganjem molekula amonijaku ali ne moete jednostavno ubaciti amonijak u eliju jer bi, hteo on to ili ne, reagovao sa puno stvari sa kojima ne bi smeo da reaguje. Zbog toga se koristi deo aminokiseline koji daje atom azota koji je potreban. Aminokiselina glutamin, pod budnim okom enzima V, dolazi do intermedijera V tako da je azot aminokiseline u blizini prvog kiseonika prelaznog V oblika. Uz pomo katalitikog umea po kome su enzimi poznati, azot skae sa aminokiseline, kiseonik se izbacuje sa intermedijera V, i azot zauzima svoje mesto dajui intermedijer VI. Ovaj korak koristi ATP energetsku kuglicu.

Prsten oko Rouzi

Naredni korak u naoj izgradnji molekula AMP-a je u odreenoj meri nalik na prethodni korak. Ponovo emo uzeti atom azota da bismo zamenili atom kiseonika koji je vezan za ugljenik, i ponovo za ovaj korak koristiti ATP energetsku kuglicu. Meutim, ovog puta ne moramo da dovodimo azot spolja. Umesto toga emo koristiti azot #1, koji se ve nalazi u naem molekulu. Prvi azot koji je postavljen na temelj onaj koji je izbacio fosfor/kiseonik grupu pre nekoliko koraka - sada stupa u igru. Zauzima mesto atoma kiseonika koji je poslednji u lancu. Ali za razliku od azota koji je 169

Darvinova crna kutija u prethodnom koraku doao iz aminokiseline, ovaj azot ne raskida nijednu od svojih veza sa drugim atomima. Samo stvara novu, to vidimo kod intermedijera VII. Zanimljiva stvar u vezi ovog rasporeda je da sada nastaje prsten izgraen od atoma; prsten ima pet lanova, uz dve grupe koje tre sa njega. Prva grupa je azot #6, koji je uveden u prethodnom koraku, a druga grupa je temelj.

Rezultat, intermedijer X, predstavlja poluizgraen molekul. Jo jedan molekul aktiviranog jona mravlje kiseline ponovo zakaenog za vitamin - vezuje se za azot #6 intermedijera X, dajui intermedijer XI. U narednom koraku, enzim XI usmerava azot #8 da izbaci kiseonik iz formil grupe koja je upravo vezana i da stvori vezu sa ugljenikom #9; to daje intermedijer XII. Poto reagujui azot ne raskida svoju vezu sa ugljenikom za koji je prvobitno vezan, reakcija formira jo jedan prsten. Dva spojena prstena inter170

Sada je vreme da se doda jo jedan amonijak. Ovaj korak e takoe koristiti ATP energetsku kuglicu. Kao i prethodni put kada je amonijak dodavan, neemo ga pronai kako slobodno pluta po rastvoru (kako je to inio ugljen-dioksid); dae ga aminokiselina. Meutim, ovog puta e to biti aminokiselina zvana asparaginska kiselina. I, u jo jednom preokretu, azot ne naputa aminokiselinu kada reaguje sa intermedijerom VIII: dobijamo azot koji elimo, ali takoe i ruan dodatni lanac atoma koji se njie sa jednog kraja intermedijera IX. Enzim IX uklanja neeljeni dodatak, isecajui samo nepotreban deo.

Kada protresete konzervu gaziranog pia i otvorite poklopac, obino ete biti poprskani mlazom tenosti. Mlaz se stvara naglim oslobaanjem gasa ugljen-dioksida koji je bio rastvoren u tenosti. Odreena koliina ugljen-dioksida je takoe rastvorena u elijskoj tenosti i moe se koristiti u biohemijskim reakcijama. To je dobro, jer sledei korak u sintezi AMP-a zahteva ugljen-dioksid. U ovoj reakciji enzim VII postavlja molekul gasa (u stvari bikarbonat, poto je rastvoren u vodi) na ugljenik #3 proizvodei intermedijer VIII. ATP energetska kuglica obezbeuje energiju za ovaj korak.4

7. Smrt na drumu medijera XII su kruti, nesavitljivi kao lanci atoma koji su prethodili formiranju prstena. Formiranje estolanog prstena u ovom koraku je slino formiranju petolanog prstena pre nekoliko koraka, a i reakcija formil grupe u poslednjem koraku je hemijski slina prethodnom dodavanju formil grupe. Ali iako su dva niza koraka slina, katalizovani su uz pomo dva razliita niza enzima. To je neophodno jer se oblik molekula promenio tokom sinteze, a enzimi su esto osetljivi na promene oblika.

Intermedijer XII predstavlja nukleotid zvan IMP, koji se koristi u nekim biomolekulima (na primer, jedan poseban tip RNK koji uestvuje u proizvodnji proteina sadri malu koliinu IMP-a). Da bi se od IMP-a proizveo AMP, potreban je par razliitih koraka koji su prikazani na slici 7-1. U koraku koji podsea na raniji, enzim XII vezuje molekul aminokiseline asparaginske kiseline za estolani prsten, izbacujui atom kiseonika atomom azota nadolazeeg molekula. To daje prelazni XIII oblik. Reakcija koristi energetsku kuglicu, ali ne ATP; umesto toga, zbog razloga o kojima u kasnije govoriti, koristi GTP. Ponovo, kao to se desilo i proli put kada je asparaginska kiselina vezivana, ostajemo sa runim, tetnim dodatkom. Enzim IX se vraa (jedini enzim koji se koristi dva puta u ovom procesu) da isee nepotrebni deo, a ostavi potrebni atom azota. Konano imamo AMP jedan od gradivnih blokova nukleinskih kiselina.

Dostizanje
Pretpostavljam da sam do sada izgubio veinu italaca u lavirintu, pa mi dopustite da sumiram biosintezu AMP-a. Sinteza se vri u trinaest koraka i ukljuuje dvanaest enzima; jedan od enzima, IX, katalizuje dva koraka. Pored molekula osnove, ribozo-5fosfata, sinteza zahteva pet molekula ATP-a radi obezbeivanja energije za odigravanje hemijskih reakcija pri razliitim koracima, jedan molekul GTP-a, jedan molekul ugljen-dioksida, dva 171

Darvinova crna kutija molekula glutamina koji daju atome azota u razliitim koracima, molekul glicina, dve formil grupe iz THF-a u odvojenim koracima, i dva molekula asparaginske kiseline koji daju atome azota u druga dva koraka. Pored toga, u dva odvojena koraka, ostaci molekula asparaginske kiseline se moraju isei, a pri dva odvojena koraka delovi rastueg molekula moraju meusobno da reaguju da bi se dva prstena zatvorila. Svih trinaest koraka se odigravaju kako bi se proizvela samo jedna vrsta molekula. Molekuli prekursori (prethodnici) du puta sinteze intermedijeri III do XI nemaju nezavisnu ulogu; ne koriste se ni za ta drugo sem za proizvodnju AMP-a i GMP-a.

Ranim 1960-ih godina su naunici zainteresovani za poreklo ivota otkrili zanimljiv nain za sintezu adenina.6 Uvideli su da e jednostavni molekuli cijanovodonik i amonijak za koje evolucionisti smatraju da su bili obilni u ranim danima Zemlje formirati adenin pod pravim uslovima. Jednostavnost reakcije je toliko impresionirala Stenlija Milera (Stanley Miller) da ju je nazvao temelj vere istraivaa porekla ivota.7 Meutim, postoji problem koji vreba u pozadini: cijanovodonik i amonijak se ne koriste u biosintezi AMP-a. Ali ak i da su se nalazili na drevnoj Zemlji, i ak i da je to imalo nekakve veze sa postankom ivota (to je problematino zbog niza drugih razloga), sinteza adenina iz jednostavnih molekula u posudi hemiara nam ne daje apsolutno nikakve informacije o tome kako se put za proizvodnju molekula prvi put razvio u eliji. 172

Postoji puno naina za sintezu AMP-a. Knjiga za hemiare koju imam na polici navodi osam razliitih naina za proizvodnju adenina (koji predstavlja gornji deo AMP-a, bez temelja);5 ostatak molekula se takoe moe dodati na niz naina. Meutim, hemiari koji ele da sintetiu adenin koriste potpuno razliite rute od one koju koriste elije. Poto oni ukljuuju reakcije u uljanim tenostima pri velikoj kiselosti, ti uslovi bi prouzrokovali brzu smrt bilo kog poznatog organizma.

7. Smrt na drumu Stenli Miler je bio impresioniran lakoom sinteze adenina iz jednostavnih molekula, ali elija izbegava jednostavnu sintezu. U stvari, ako bismo u vodi rastvorili (koristei formalna hemijska imena) ribozo-5-fosfat, glutamin, asparaginsku kiselinu, glicin, N10-formil-THF, ugljen-dioksid, i energetske pakete ATP-a i GTP-a - sve male molekule koje elija koristi za izgradnju AMP-a i ostavili ih da stoje dugo (recimo, hiljadu ili milion godina) ne bismo dobili ni malo AMP-a.8 Da je Stenli Miler pomeao ove hemikalije nadajui se jo jednom temelju vere, bio bi prilino razoaran.

Cipele bi mogle da budu sve to nam treba da stignemo do Rima iz Milana. Meutim, trebae nam vie od cipela da bismo stigli do Rima sa Sicilije; bie nam potreban brod. A da bismo do Rima stigli sa Marsa, bila bi nam potrebna visoko tehnoloka oprema. Da bismo proizveli AMP od sastojaka koje koristi elija takoe nam je potrebna visoko teholoka oprema: enzimi koji katalizuju reakcije ovog biohemijskog puta. U odsustvu enzima, AMP se jednostavno ne proizvodi reakcijama prikazanim na slici 7-1. Sutina je da se ak i adenin ili AMP mogu proizvesti jednostavnim putevima, ti putevi nisu u nita veoj meri prethodnici biolokog puta sinteze nego to su cipele prethodnice svemirskim brodovima.

ABCD
Razmotrimo metaboliki put u kome se jedinjenje A preobraava u jedinjenje D preko prelaznih jedinjenja tj. intermedijera B i C. Da li je put mogao postepeno da evoluira? Zavisi. Ako su A, B, i C korisna jedinjenja za eliju, i ako ni B, C, ni D nisu neophodni od samog poetka, onda je spor razvoj moda mogu. U tom sluaju moemo da zamislimo eliju koja je proizvela A, kako lagodno mutira tako da se, srenom okolnou, proizvede jedinjenje B. Ako ono ne bi tetilo, onda bi moda vremenom elija pronala upotrebu za jedinjenje B. Moda bi se zatim scenario mogao ponoviti. Nasumina mutacija prouzrokuje da elija proizvede neto jedinjenja C iz B, pronae se upotreba za C, i tako dalje. 173

Darvinova crna kutija Meutim, pretpostavimo da je D neophodan od poetka. AMP je potreban za ivot na zemlji: koristi se za proizvodnju DNK i RNK, kao i za niz drugih kritinih molekula. Moda postoji nain za konstrukciju ivog sistema koji ne zahteva AMP, ali ako postoji, niko nema predstavu kako da to uini. Problem za darvinistiku evoluciju je sledei: ako se samo krajnji proizvod sloenog biosintetikog puta koristi u eliji, kako je put evoluirao u koracima? Ako A, B, i C nemaju drugu upotrebu osim to su prethodnici proizvoda D, kakva je prednost za organizam da proizvodi samo A? Ili, ako proizvodi A, da proizvodi B? Ako je eliji potreban AMP, kakva e biti korist od proizvodnje samo intermedijera III, ili IV, ili V? Metaboliki putevi u kojima prelazna jedinjenja nisu korisna predstavljaju veliki izazov za darvinistiku emu evolucije. To se odnosi na neto kao to je AMP, jer elija nema izbor: AMP je potreban za ivot. Ili odmah poseduje nain da proizvede ili obezbedi AMP, ili je elija mrtva. Nekoliko udbenika spominje ovaj problem. Tipino objanjenje je ekonomino izrazio Tomas Krajton (Creighton): Kako je biohemijska sloenost metabolikih puteva mogla da evoluira? U sluaju biosintetikih puteva koji proizvode gradivne blokove aminokiseline, nukleotide, eere, i tako dalje, mogue je da su ti gradivni blokovi prvobitno bili prisutni u primordijalnoj supi i da su korieni direktno. Meutim, kako se broj organizama poveavao, ovi sastojci bi postali retki. Bilo koji organizam koji bi mogao da proizvodi jedan od njih koristei neku neupotrebljavanu komponentu primordijalne supe, koristei novo-evoluirani enzim, ostvarivao bi selektivnu prednost. U trenutku kada bi dostupnost te komponente postala ograniavajui faktor, dolo bi do odabiranja za bilo koji organizam koji bi mogao da ga proizvede iz nekok drugog sastojka primordijalne supe. Po ovom scenariju, enzimi metabolikog puta bi evoluirali obrnutim redosledom u odnosu na onaj kojim su danas rasporeeni u savremenim biohemijskim putevima.9 174

7. Smrt na drumu Jednostavno reeno, Krajton kae da, ako put reakcija u savremenom organizmu glasi, na primer, ABCD, onda je D bio dostupan u primordijalnoj supi - sintetisan uz pomo jednostavnih hemijskih prekursora bez korienja enzima. Kako se koliina supstance D smanjivala, neki organizam bi nauio da proizvodi D koristei C. Kako se koliina supstance C smanjivala, proizvodio bi C koristei B. Kada bi ponovo nastupila glad, nauio bi da proizvodi B koristei A, i tako dalje. Ista ema je opisana u knjizi Molekularna biologija elije (Molecular Biology of the Cell), popularnom udbeniku koji su napisali dobitnik Nobelove nagrade Dejms Votson (Watson), predsednik Nacionalne akademije nauka, Brus Alberts, i nekoliko drugih koautora. U opisu slike nam se kae da je primordijalna elija: obezbeena zalihom srodnih supstanci (A, B, C, i D) proizvedenih prebiotikom sintezom. Jedna od njih, supstanca D, je metaboliki korisna. Kako elija iscrpljuje dostupnu koliinu supstance D, selektivna prednost se ostvaruje evolucijom novog enzima koji je u stanju da proizvede D koristei blisko srodnu supstancu C.10

Da, svi se slau da, ako vam ponestane D, ono to treba da uinite je da ga proizvedete koristei C. I naravno, svakako je jednostavno preobratiti B u C. Na kraju krajeva, nalaze se jedno pored drugog u abecedi. A odakle dobijamo A, B i ostala? Iz primordijalne abecedne supe, naravno. Stvar je u tome da niko ne stavlja prava hemijska imena ni na jedno od mitskih slova u ABCD prii. U gore spomenutim udbenicima, objanjenja crtea nisu dalje razvijena, iako se knjige koriste za obrazovanje postdiplomaca koji bi lako mogli da prate detaljna objanjenja. Svakako da nije teko zamisliti da je primordijalna supa mogla da sadri odreenu koliinu C-a koja pluta unaokolo i koja bi lako mogla biti preobraena u D; Kalvin i Hobs bi to mogli da zamisle bez ikakve potekoe. Meutim, daleko je tee verovati da je bilo puno adenilosukcinata (intermedijer XIII) za preobraanje u AMP. A jo tee je verovati da je 5-aminoimidazol-4-karboksilat ribotid (intermedijer VIII) stajao 175

Darvinova crna kutija unaokolo ekajui da se preobrati u 5-aminoimidazol-4-(sukcinilokarboksamid) ribotid (intermedijer IX). Teko je verovati zato to, kada date prava imena hemikalijama, onda morate da iznesete prave hemijske reakcije koje bi mogle da ih proizvedu. Niko to nije uinio.

Problemi sa ABCD teorijom su bezbrojni. Pogledajmo nekoliko istaknutijih. Prvo, osim prelaznog oblika (intermedijera) X, eksperimenti prebiotike sinteze nisu dali nijedan od prelaznih oblika u biosintezi AMP-a.11 Iako se adenin moe proizvesti reagovanjem amonijaka i cijanovodonika, biohemijski prekursori adenina se ne mogu dobiti. Drugo, postoje dobri hemijski razlozi za miljenje da se prelazni oblici u biohemijskom putu ne mogu proizvesti osim pod paljivim vostvom enzima. Na primer, da pravi enzimi nisu dostupni za odigravanje reakcija ka intermedijerima V i XI, jon mravlje kiseline bi verovatnije reagovao na neproduktivne naine, nego na naine potrebne za dobijanje AMP-a. Zapazite da bi ti enzimi morali da budu dostupni pre nego to bi enzimi za naredne korake mogli da se razviju, jer u suprotnom, ovi drugi enzimi ne bi imali sa ime da rade. Zatim, koraci koji zahtevaju energetske kuglice moraju paljivo da budu voeni kako se energija ne bi rasipala na vrenje neeg beskorisnog. Na primer, energija benzina moe da pokree auto jer je uz pomo sloene maine kanalisana na pravi nain; paljenje benzina u lokvi ispod kola ih ne pokree ni malo. Ako ne bi postojao enzim koji usmerava upotrebu ATP energetskih kuglica, energija bi se rasipala. Zapazite jo jednom da bi enzimi koji su neophodni za usmeravanje tih koraka bili potrebni pre nego to bi organizam imao jedinjenje koje se proizvodi u narednom koraku puta.

Trei problem sa ABCD priom je da su neki od intermedijera u putu hemijski nestabilni. Tako da i kada bi, nasuprot svake verovatnoe, nastali pri neusmernoj prebiotikoj reakciji, ili bi se brzo raspali ili bi brzo reagovali na pogrean nain; ponovo ne bi bili dostupni za nastavljanje puta. Postoje i drugi razlozi koji bi se mogli izneti protiv ABCD prie, ali i ovo je dovoljno. 176

7. Smrt na drumu

Onda i sad
Pre nekoliko godina sam proitao knjigu Sumrak amerikog uma (The Closing of the American Mind) Alena Bluma (Allan Bloom). Bio sam zapanjen njegovom tvrdnjom da mnoge amerike ideje u stvari imaju svoje poreklo u starim evropskim filozofijama. Bio sam naroito iznenaen da je pesma Mack the Knife bila prevod nemake pesme, Mackie Messer, ije nadahnue Blum prati do radosti noa ubice koju Nie opisuje u Tako je govorio Zaratustra.12 Veina nas voli da misli da su nae ideje nae sopstvene ili bar, ako ih je predloio neko drugi, da smo se sloili sa njima tek nakon paljivog razmatranja i saglasnosti. Uznemiravajue je pomisliti, kako Blum tvrdi, da su mnoge nae znaajne ideje o nainu na koji svet funkcionie jednostavno pokupljene bez razmiljanja iz kulturnog okruenja u kome se nalazimo. ABCD pria predstavlja staru ideju koja je prenoena bez razmiljanja. Prvi put ju je predloio 1945. godine N. H. Horovic (Horowitz) u asopisu Proceedings of the National Academy of Sciences. Horovic vidi problem:

Poto prirodno odabiranje ne moe da ouva nefunkcionalne osobine, najoiglednija posledica injenica bi izgleda bila da je evolucija biosinteze korak-po-korak, odabiranjem jedne po jedne genske mutacije, nemogua.13

Ali postoji nada:

U sutini, predloena hipoteza navodi da se evolucija osnovne sinteze odigrava na korak-po-korak nain, ukljuujui jednu po jednu mutaciju, ali da se redosled sticanja pojedinanih koraka javljao u suprotnom smeru od onog kojim se sinteza odvija, to jest, poslednji korak u lancu je bio prvi steen tokom evolucije, zatim pretposlednji korak, i tako dalje. Ovaj proces zahteva za svoje delovanje posebnu vrstu hemijske sredine; to jest, onu u kojoj su krajnji i potencijalni intermedijarni proizvodi dostupni. Odlaui za trenutak pitanje kako je takva sredina nastala, razmotrimo delovanje predloenog mehanizma. Pretpostavlja se da vrsta od samog 177

Darvinova crna kutija poetka (zahteva) neophodan organski molekul, D... Kao rezultat bioloke aktivnosti, koliina dostupnog D se troi do trenutka kada ograniava dalji rast vrste. U tom tenutku, znaajnu selektivnu prednost e uivati mutanti koji su u stanju da izvre reakciju B + C = D... Tokom vremena B moe da postane ograniavajue za vrstu, zahtevajui njegovu sintezu korienjem drugih supstanci.14 Ovde je izvor objanjenja razvoja biohemijskih puteva koja iznose savremeni udbenici. Ali kakvo je bilo stanje nauke u Horovicevo vreme? Kada se ovaj lanak pojavio, 1945. godine, priroda gena je bila nepoznata, kao i strukture nukleinskih kiselina i proteina. Nikakvi eksperimenti jo uvek nisu bili izvreni kako bi se utvrdilo da li je posebna vrsta hemijske sredine kakvu je Horovic postulirao bila mogua. U meuvremenu je biohemija izuzetno napredovala, ali napredak ne ide u prilog njegovoj hipotezi. Poznato je da su strukture gena i proteina daleko sloenije nego to se smatralo u Horovicevo vreme. Postoje dobri hemijski razlozi za zakljuak da prelazni oblici pri AMP sintezi ne bi bili dostupni van ive elije, a nijedan eksperiment nije pokazao drugaije. Trenutak za koji je Horovic odloio pitanje kako je takva sredina nastala se sada rastegao na poslednjih pedeset godina. Uprkos ispoljenim potekoama, stara pria se ponavlja u udbenicima kao da je oigledna kao nos na vaem licu; napredak tokom pet decenija kao da nas nije uinio mudrijima. itajui savremene tekstove, skoro da moete da ujete izuzetnu napetost pesme Mack the Knife.

Iako udbenici prenose standardnu ideju, neki ljudi su uznemireni. Dobitnik Nobelove nagrade Kristijan de Div (Christian de Duve), u svojoj knjizi Nacrt elije (Blueprint for a Cell), izraava skepticizam znaaja puta cijanovodonika/amonijaka. Umesto toga predlae da je AMP nastao protometabolikim putevima u kojima se jednostavno desilo da puno malih proteina ima sposobnost da proizvodi puno razliitih hemikalija, od kojih su neke bile prelazni oblici u AMP putu. Da bi ilustrovao teoriju, daje sliku u kojoj su crtice usmerene od rei abiotika sinteza prema slovima A, B, C, i D. Ali, ne zaustavljajui se na tome, ima strelice koje su usmerene 178

7. Smrt na drumu od A, B, C i D prema M, N, S, T i W, i odatle prema P, O, Q, R i U. Pored svake strelice je napisao kat (kao skraenicu od katalizator) kako bi pokazao kako su nastala slova, ali to nije objanjenje: jedini dokaz za emu je slika! Ni on, ni bilo koji drugi istraiva, nigde ne pripisuju imena pravih hemikalija mitskim slovima. Istraivai porekla ivota nikada nisu pokazali da su prelazni oblici u sintezi AMP-a ikada postojali ili uopte mogli da postoje u prebiotikoj supi, a kamoli prefinjeni enzimi za preobraanje prelaznih oblika. Nema dokaza da slova postoje bilo gde osim u umu de Diva. Da bi uopte funkcionisao, metabolizam bi minimalno morao da se sastoji od povezanih serija katalizovanih preobraaja koji vode od hrane ka potrebnim proizvodima. Meutim, suprotno tome, bez povezane mree za odravanje protoka energije i proizvoda, kako je mogao da postoji ivi entitet koji bi evoluirao povezane metabolike puteve?15

Drugi uznemireni naunik je Stjuart Kaufman sa Santa Fe instituta. Sloenost metabolizma ivih organizama ga navodi da sumnja da bi korak-po-korak pristup delovao:

Da bi odgovorio na sopstveno pitanje on predlae, veoma matematikim izrazima, neto slino ime se de Div igrao: sloenu meavinu u kojoj su se neke hemikalije sluajno preobrazile u druge hemikalije koje su i same preobraene u druge, i nekako to formira samo-odrivu mreu. Iz njegovih radova je jasno da je Kaufman veoma pametan momak, ali je veza njegove matematike sa hemijom u najboljem sluaju tanka. Kaufman izlae svoje ideje u poglavlju pod nazivom Postanak povezanog metabolizma, ali ako proitate poglavlje od poetka do kraja neete pronai ime nijedne hemikalije ni AMP, ni asparaginsku kiselinu, nijednu. U stvari, ako pretraite celokupni indeks pojmova knjige, ni tamo neete pronai ime bilo koje hemikalije. Don Mejnard Smit (Maynard Smith), Kaufmanov stari mentor, optuio ga je za bavljenje naukom bez injenica.16 To je otra optuba, ali potpuni nedostatak hemijskih detalja u njegovoj knjizi izgleda opravdava kritiku. 179

Darvinova crna kutija Kaufman i de Div prepoznaju pravi problem za gradualistiku evoluciju. Meutim, reenja koja predlau predstavljaju samo varijacije stare Horovicove ideje. Umesto ABCD, oni jednostavno predlau ABCD puta sto. Jo gore, kako se broj imaginarnih slova poveava, javlja se tenja ka udaljavanju od prave hemije i zarobljavanju u mentalni svet matematike.

Previe dobre stvari

Svako dete u nekom trenutku uje priu o kralju Midi. Pohlepni kralj je voleo zlato vie od iega, ili je tako mislio. Kada mu je dat magini dar preobraanja svega u zlato dodirom, isprva je bio oduevljen. Stare vaze, bezvredno kamenje, stara odea, sve je postajalo prelepo i neprocenjivo samim dodirom sa njim. Meutim, olujni oblaci su se mogli nazreti kada je Mida dodirnuo ve prelepo cvee, koje je time izgubilo svoj miris. Znao je da je bio u velikom problemu kada se hrana koju je pokuao da pojede preobratila u zlato. Konano, igraka je postala plaka kada ga je erka, Merigold, zagrlila i pretvorila se u zlatnu statuu. Pria o kralju Midi nas ui nekim oiglednim lekcijama: nemojte biti pohlepni, ljubav je vrednija od novca, i tako dalje. Meutim, postoji jo jedna, manje oigledna lekcija o znaaju regulacije. Nije dovoljno imati mainu ili proces koji neto vri; morate biti u stanju da ga ukljuite ili iskljuite po potrebi. Da je kralj poeleo zlatni dodir, i sposobnost da ga ukljui i iskljui kada eli, mogao je da pretvori nekoliko kamena u zlatno grumenje, a da ne usmrti svoju erku. Mogao bi da pretvori tanjire u zlato, ali ne i hranu. Potreba za regulacijom je oigledna u sluaju maina koje koristimo u svakodnevnom ivotu. Motorna testera koja se ne bi mogla iskljuiti bi bila prilino opasna, a kola bez konica bila bi od male koristi. Biohemijski sistemi su takoe maine koje koristimo u svakodnevnom ivotu (bez obzira da li razmiljamo o njima ili ne), tako da i one moraju da budu regulisane. Da bismo to ilustrovali, 180

7. Smrt na drumu potroimo naredna tri odeljka razmatrajui naine na koje je regulisana sinteza AMP-a (skicirana na slici 7-2).

Slika 7-2

Regulacija AMP puta. Debele bele strelice oznaavaju jedinjenja koja usporavaju sintezu a debele crne strelice oznaavaju jedninjenja koja je ubrzavaju.
Intermedijer I

ADP, GDP AMP, ADP, ATP, GMP, GDP, GTP

Intermedijer II

Intermedijer III

Intermedijer II

AMP

GTP

Intermedijer XII

GMP

ATP

Enzim I zahteva ATP energetsku kuglicu da bi preobrazio ribozo-5-fosfat (temelj) u prelazni oblik (intermedijer) II. Enzim na povrini poseduje oblast koja moe da vee ili ADP ili GDP kada postoji viak tih hemikalija u eliji. Vezivanje ADP-a ili GDP-a 181

AMP

GMP

Darvinova crna kutija deluje kao ventil, umanjujui aktivnost enzima i usporavajui sintezu AMP-a. To ima dobar fizioloki razlog: poto ADP predstavlja ostatak potroenog ATP-a (kao aura metka nakon to je pitolj opalio), velika koncentracija ADP-a u eliji znai da je koncentracija ATP-a, elijske energetske kuglice, mala. Umesto da pravi AMP, intermedijer I se tada koristi kao gorivo za proizvodnju ATP-a.

U biohemiji je uobiajeno da je prvi enzim koji neopozivo usmerava molekul niz odreeni metaboliki put strogo regulisan. AMP put nije izuzetak. Iako se intermedijer II moe koristiti za druge stvari, kada se jednom preobrazi u intermedijer III, molekul se drugim enzimima tokom puta neizbeno menja ili do AMP-a ili do GMP-a. Prema tome, enzim koji katalizuje kritinu reakciju (enzim II) je takoe regulisan. Enzim II, pored mesta vezivanja molekula s kojim reaguje, poseduje dva druga mesta za vezivanje na svojoj povrini: jedno koje e vezivati AMP, ADP, ili ATP, i drugo koje e vezivati GMP, GDP, ili GTP. Ako je jedno mesto popunjeno, enzim funkcionie sporije; ako su oba mesta popunjena, funkcionie jo sporije. tavie, pored mesta na kome se odigrava reakcija, enzim II sadri jo jedno mesto koje vezuje intermedijer II, koji je ujedno i reaktant. Vezivanje intermedijera II za drugo mesto ubrzava rad enzima. To ponovo ima fizioloki smisao: ako ima toliko intermedijera II da se vezuje za oba mesta enzima, znai da elija zaostaje sa sintezom i potrebno je da bre obrauje intermedijer II. Sinteza je regulisana i na jo nekoliko drugih mesta. Nakon to je proizveden IMP, put se deli da bi proizvodio ili AMP ili GMP. Enzim XII, koji katalizuje prvi korak od IMP-a ka AMP-u, biva usporen vikom AMP-a. Slino tome, kataliza prvog koraka od IMP-a ka GMP-u je inhibirana vikom GMP-a. (Za razliku od kralja Mide, enzimi mogu da procene kada imaju previe dobre stvari.) Konano, enzim XII koristi GTP kao energetsku kuglicu jer, ako se uokolo nalazi puno GTP-a, potrebno je vie A nukleotida (AMP, ADP, i ATP) da bi se zaliha odravala u ravnotei. Poslednji korak u sintezi GMP-a koristi ATP kao energetski izvor iz slinih razloga. 182

7. Smrt na drumu

Otkazivanje regulacije
Kada regulacija metabolizma otkae, rezultat je bolest ili smrt. Jedan primer je dijabetes; unoenje eera u elije je usporeno, iako se molekuli eera koji uspeju da uu u elije normalno metaboliu. Bolest, daleko rea od dijabetesa, koja se javlja zbog neuspeha regulacije AMP sinteze se zove Lesch-Nyhan-ov sindrom. Kod Lesch-Nyhan-ovog sindroma enzim potreban za recikliranje korienih nukleotida iz razgraene DNK ili RNK nedostaje ili je neaktivan; to indiretkno izaziva nagomilavanje intermedijera II. Naalost, kao to je gore spomenuto, on stimulie enzim II, koji zauzvrat poveava sintezu AMP-a i GMP-a. Poveana sinteza dovodi do proizvodnje vika mokrane kiseline (proizvod razlaganja AMP-a i GMP-a), koja izlazi iz rastvora i kristalie se. Nasumine naslage kristala mokrane kiseline mogu da poremete normalne telesne funkcije, kao u sluaju gihta. Meutim, kod Lesch-Nyhanovog sindroma, posledice su mnogo ozbiljnije. Ukljuuju mentalnu retardaciju i sklonost ka samopovreivanju pacijent grize sopstvene usne i prste. Regulacija AMP biosinteze predstavlja dobar primer sloenih mehanizama neophodnih za odravanje zaliha biomolekula na pravom nivou: ni previe, ni premalo, i u pravom odnosu sa molekulima s kojima je u vezi. Problem za darvinistiki gradualizam je da elije ne bi imale razlog da razviju regulatorne mehanizme pre pojave novog katalizatora. Ali bi pojava novog, neregulisanog puta, daleko od toga da predstavlja blagodat, za organizam izgledala kao genetika bolest. To vai i za krhke drevne elije, koje su se navodno razvijale korak po korak, i koje bi imale malo prostora za greku. elije bi bile pritenjene izmeu Scile neizbenosti i Haribde regulacije. Niko nema pojma kako se AMP put razvio. Iako je nekoliko istraivaa zapazilo da sam put predstavlja ozbiljan izazov gradualizmu, niko nije pisao o prepreci koju postavlja potreba za regulisanjem elijskog metabolikog puta od samog poetka. Malo udo niko ne eli da pie o ubistvu na putu. 183

Darvinova crna kutija U dalekoj prolosti, elija posmatra irok autoput. Na drugoj strani se nalazi potpuno nov metaboliki put. Hemijski kamioni, autobusi, karavani i motori prolaze jurei i ne primeuju maliana. U prvoj traci, oznaenoj nema intermedijera u supi, vidi ostatke veine ranijih elija koje su ule zov sirena. Nekoliko elijskih ostataka se nalazi u traci dva, oznaenoj potrebni usmeravajui mehanizmi. Jedna ili dve se nalaze u treoj traci, nestabilnost prelaznih oblika. Nema tragova elija u etvrtoj traci, regulacija; nijedna nije stigla dotle. Druga strana je zaista daleko.

Stroga konstrukcija
Deveti amandman Ustava Sjedinjenih Drava uspostavlja da nabrajanje odreenih prava u Ustavu, nee biti tumaeno tako da negira ili omalovai druga koja su ljudi ostvarili. To je zgodan nain da se kae da ne moemo oekivati da kratak dokument pokrije sve osnove, tako da se nita ne zakljuuje o stvarima o kojima nije govoreno. Ja bih eleo da iznesem slino ograivanje u pogledu ove knjige. U 3. i 6. poglavlju govorim o nekoliko neumanjivo sloenih biohemijskih sistema, iznosei puno detalja da bih pokazao kako nisu mogli da nastanu na gradualistiki nain. Detalji su bili neophodni da bi italac mogao tano da shvati u emu je problem. Poto sam potroio puno vremena na tim sistemima, nisam imao vremena da se pozabavim i drugim sistemima, to ne znai da oni nisu problemi za darvinizam. Drugi primeri neumanjive sloenosti su brojni, ukljuujui DNK replikacije, transport elektrona, sinteze telomera, fotosinteze, regulacije transkripcije, i jo puno toga. Ohrabrujem itaoca da pozajmi udbenik biohemije iz biblioteke i razmotri koliko problema za gradualizam moe da uoi. Ovo poglavlje je bilo donekle drugaije. U ovom poglavlju sam eleo da pokaem da nisu samo neumanjivo sloeni sistemi problematini za darvinizam. ak se i sistemi koji na prvi pogled izgledaju podobni za gradualistiki pristup pri bliem prouavanju ili kada stignu eksperimentalni rezultati pokazuju kao veliki 184

7. Smrt na drumu problem, bez razloga za oekivanje da e biti reeni unutar darvinistikog okvira.

Ideja koju je ponudio Horovic je bila dobra u svoje vreme. Mogla je da funkcionie; mogla je da bude tana. Ako se sloeni metaboliki put ikada razvio postepeno, ema koju je Horovic skicirao je sigurno bila nain na koji se to odigralo. Ali, kako su godine prolazile i nauka napredovala, preduslovi za njegovu emu su se raspali. Ako negde postoji detaljno darvinistiko objanjenje za proizvodnju AMP-a, niko ne zna kako ono glasi. Uporni hemiari su poeli da utapaju svoje frustracije u matematici.

AMP nije jedina metabolika dilema za Darvina. Biosinteza veih aminokiselina, masti, vitamina, hema, i drugih jedinjenja nailazi na iste probleme, a postoje i druge potekoe pored metabolizma. Ali nas drugi problemi ovde nee zanimati. Sada u skrenuti panju sa same biohemije i koncentrisau se na druga pitanja. Naune pretpostavke o kojima se govori u pet poslednjih poglavlja e sluiti kao pravi primeri planina i ponora koji blokiraju darvinistiko objanjenje ivota.

185

Trei deo

ta nam kutija govori?

8. poglavlje

Objavljuj ili nestani

asopis molekularne evolucije
Od treeg do sedmog poglavlja sam pokazao da niko nije objasnio nastanak sloenih biohemijskih sistema o kojima sam govorio. Meutim, u Sjednjenim Dravama postoje na desetine hiljada naunika koje zanima molekularna osnova ivota. Veina njih provodi vreme u napornom radu na izolovanju proteina, analiziranju struktura, i razjanjavanju detalja funkcionisanja siunih sistema. Svejedno, neki naunici su zainteresovani za evoluciju i objavili su vei broj radova u profesionalnoj literaturi. Ako su sloeni biohemijski sistemi neobjanjeni, kakvi su biohemijski radovi bili objavljeni pod naslovom evolucija? U ovom poglavlju ete videti ta je prouavano a ta nije. Kada je molekularna osnova ivota otkrivena, evoluciona misao je poela da se primenjuje na molekule. Poto se broj profesionalnih istraivakih radova u ovoj oblasti poveavao, uspostavljen je specijalistiki asopis, Journal of Molecular Evolution (JME). Pokrenut 1971. godine, JME je posveen iskljuivo istraivanjima iji je cilj da objasne kako je nastao ivot na molekularnom nivou. Vode ga istaknute linosti iz te oblasti. Meu vie od pedeset ljudi koji sainjavaju uredniko osoblje i odbor, nalazi se oko desetak lanova Nacionalne akademije nauka. Urednik je Emil Zakerkendl (Emile Zuckerkandl), koji je (zajedno sa Linusom Paulingom) prvi predloio da bi se razlike u aminokiselinskim sekvencama slinih proteina iz razliitih vrsta mogle koristiti za odreivanje koliko je vremena prolo od kada su vrste delile zajednikog pretka. 189

Darvinova crna kutija Svako meseno izdanje JME-a sadri oko deset naunih radova o razliitim vidovima molekularne evolucije. Deset radova meseno znai oko sto radova godinje, i oko hiljadu radova za deceniju. Prouavanje hiljadu radova u odreenoj oblasti vam moe dati prilino dobru ideju o tome koji su problemi reeni, koji su spomenuti, a koji problemi se, pak, ignoriu. Pogled unazad na prolu deceniju pokazuju da se radovi u JME mogu prilino lako podeliti na tri odvojene kategorije: hemijska sinteza molekula za koje se smatra da su neophodni za postanak ivota, poreenje DNK ili proteinskih sekvenci, i apstraktni matematiki modeli.

U poetku
Pitanje postanka ivota je izuzetno znaajno i zanimljivo. Biologija se mora na kraju pozabaviti pitanjem: ak i ako ivot evoluira prirodnim odabiranjem koje deluje na varijacije, kako se ivot uopte pojavio? Radovi koji se bave hemijskom sintezom molekula za koje se smatra da su neophodni za postanak ivota predstavljaju oko 10 procenata svih radova u JME.

Metan, amonijak, vodena para i vodonik su generalno neaktivni. Miler je znao da je, da bi naveo gasove da proizvedu potencijalno zanimljiva jedinjenja, morao da upumpa odreenu koliinu energije u sistem da bi uskomeao stvari. Izvor energije koji bi bio 190

Pria o Stenli Mileru (Miller) je jedna od najbolje poznatih u savremenoj nauci. Radei kao mladi postdiplomac nakon Drugog svetskog rata u laboratoriji dobitnika Nobelove nagrade Harolda Jurija (Urey) na Univerzitetu u ikagu, Miler je eleo da odredi koje su hemikalije mogle da budu prisutne pre vie milijardi godina na drevnoj, beivotnoj Zemlji. Znao je da je vodonik najobilniji element u svemiru. Kada vodonik reaguje sa ugljenikom, azotom i kiseonikom uobiajenim elementima na Zemlji formira metan, amonijak i vodu. Miler je zbog toga odluio da vidi koja bi jedinjenja mogla nastati u simuliranoj atmosferi koja je sadrala metan, amonijak, vodenu paru i vodonik.1

8. Objavljuj ili nestani dostupan na drevnoj Zemlji su munje. Zbog toga je Miler konstruisao aparat koji je sadrao gasove za koje je pretpostavljao da su bili prisutni na ranoj Zemlji, plus voda, kao i varniave elektrode radi simulacije munja. Miler je zagrevao vodu i ubacivao varnice u meavinu gasova oko nedelju dana. Tokom tog vremena uljasti, nerastvorljivi katran, se nagomilavao na stranama posude, a voda je postajala sve crvenkastija kako se materijal nagomilavao. Na kraju sedmice Miler je analizirao meavinu hemikalija koje su bile rastvorene u vodi i video da je sadrala nekoliko vrsta aminokiselina. Rezultat je uzbudio svet. Poto su aminokiseline gradivni blokovi proteina, na prvi pogled je izgledalo da su materijali za proizvodnju maina ivota mogli da budu obilni na ranoj Zemlji. Uzbueni naunici nisu imali problema da zamisle kako su prirodni procesi mogli da izazovu okupljanje aminokiselina radi formiranja proteina, da bi neki od proteina katalizovali znaajne hemijske reakcije, da bi proteini bili zarobljeni unutar malih membrana nalik na elije, da bi nukleinske kiseline bile proizvedene slinim procesima, i da bi se postepeno rodila prva samo-replicirajua elija. Kao i kod izmiljenog Frankentajna Meri eli (Mary Shelley), izgledalo je da je kruenje elektriciteta kroz neivu materiju zaista moglo da proizvede ivot.

Drugi istraivai su pourili da razrauju poetni rad Stenli Milera. On je registrovao nekoliko razliitih tipova aminokiselina u eksperimentu, ali ivi organizmi ih sadre dvadeset. Drugi istraivai su varirali Milerove eksperimentalne uslove. Meavina gasova u vetakoj atmosferi je menjana, izvor energije je promenjen od elektrinih varnica na ultraljubiastu svetlost (za simuliranje suneve svetlosti) ili veoma snane pulseve pritiska (za simuliranje eksplozija). Prefinjeniji analitiki metodi su registrovali hemikalije koje su bile prisutne u veoma malim koliinama. Neprekidni napori niza istraivaa su se isplatili; skoro svih dvadeset vrsta aminokiselina je otkriveno u eksperimentima porekla ivota. 191

Darvinova crna kutija U prvim godinama istraivanja porekla ivota prijavljivani su i drugi uspesi. Moda je najistaknutije dostignue ostvarila laboratorija Huana Oroa (Juan Oro). Oni su pokazali da jednostavna hemikalija cijanovodonik moe da reaguje sama sa sobom i da proizvede niz proizvoda ukljuujui adenin, koji predstavlja komponentu jednog od gradivnih blokova nukleinskih kiselina. Rezultati su postavili DNK i RNK kao mete hemijskog istraivanja porekla ivota. Tokom godina, druge komponente nukleinskih kiselina druge baze, kao i eer riboza koja formira deo RNK bile su proizvedene hemijskim simulacionim eksperimentima.

U svetlu ovih dobro dokumentovanih uspeha, autsajderu bi se moglo oprostiti zbog oseaja oka pri nailasku na pesimistike preglede istraivanja porekla ivota u profesionalnoj literaturi, kao na onaj koji je napisao Klaus Doze (Dose), istaknuti istraiva u toj oblasti. U njegovoj proceni stanja problema, Doze pie bez pardona. Vie od 30 godina eksperimentisanja o poreklu ivota u oblasti hemijske i molekularne evolucije je dovelo do boljeg shvatanja ogromne veliine problema postanka ivota na Zemlji, a ne do njegovog reenja. Do sada sve rasprave o osnovnim teorijama i eksperimentima u oblasti zavravaju ili u pat poziciji ili u priznavanju neznanja.2

ta navodi profesionalca u oblasti na tako mrano gledite, naroito nakon napretka u lepim danima posle Milerovog pionirskog eksperimenta? Ispostavlja se da uspeh, iako realan, bledi pred obiljem problema koji se mogu shvatiti samo kad se situacija razmotri detaljnije od jednostavne hemijske proizvodnje nekih od osnovnih ivotnih komponenti. Razmotrimo nekoliko tih problema.

Proizvoenje ivotnih molekula hemijskim procesima van elije je u stvari prilino lako. Svaki sposoban hemiar moe da kupi neto hemikalija, izmeri ih u pravim proporcijama, rastvori ih u odgovarajuem rastvarau, zagreva ih u posudi tokom unapred odreenog vremena, i preisti eljeni hemijski proizvod 192

8. Objavljuj ili nestani od neeljenih nusproizvoda nastalih u sporednim reakcijama. Ne samo da se mogu proizvesti aminokiseline i nukleotidi gradivni blokovi, ve moe da uzme njih i proizvede same graevine: proteine i nukleinske kiseline. U stvari, taj proces je automatizovan, i niz komercijalnih firmi prodaje maine koje meaju hemikalije i izazvaju reakcije proizvodei proteine i nukleinske kiseline. Bilo koji student moe da proita prirunik sa upustvima i proizvede dugaak lanac DNK moda gen koji kodira poznati protein za dan ili dva. Veina italaca e brzo uvideti problem. Na poetku istorije Zemlje nije bilo hemiara. Niti je bilo snabdevakih kua, posuda za destilaciju, niti bilo koji od mnogih drugih ureaja koje savremeni hemiari svakodnevno koriste u laboratoriji, a koji su neophodni da bi se ostvarili dobri rezultati. Ubedljiv scenario postanka ivota zahteva da se inteligento usmeravanje hemijskih reakcija umanji to je vie mogue. Svejedno, ukljuenost inteligencije u odreenoj meri je neizbeno. Razumne pretpostavke o tome koje su supstance bile dostupne na ranoj Zemlji kao one koje je Stenli Miler izneo predstavljaju neophodnu poetnu taku. Trik za istraivaa je da odabere verovatnu poetnu taku, a da zatim nita ne dira.

Kao poreenje, pretpostavimo da je uveni kuvar rekao da nasumini prirodni procesi mogu da proizvedu okoladnu tortu. U naporu da to dokae, neemo mu zameriti ako uzme cele biljke ukljuujui penicu, kakao i eernu trsku i postavi ih blizu toplog izvora, u nadi da e vrua voda izvui prave materije i ispei ih. Meutim, postali bismo donekle sumjniavi ako bi kuvar doneo preraeno brano, kakao i eer iz radnje, tvrdei da nije imao vremena da eka da topli izvor izvue sastojke iz biljaka. Odmahivali bismo sa nevericom ako bi on zatim u eksperimentu topli izvor zamenio elektrinom penicom, da ubrza stvari. A otili bismo razoarano ako bi paljivo izmerio koliine sastojaka, izmeao ih u erpi, postavio ih u pleh, i ispekao u penici. Rezultati ne bi imali nita sa prvobitnom idejom da prirodni procesi mogu da proizvedu tortu. 193

Darvinova crna kutija Eksperiment koji je Stenli Miler objavio 1952. godine je zapanjio svet. Meutim, kako je Miler objasnio, taj eksperiment nije bio prvi takve vrste koji je isprobao. Ranije je postavio aparaturu na donekle drugaiji nain i utvrdio da se formiralo neto ulja, ali nijedna aminokislina. Poto je smatrao da bi bilo najzanimljivije pronai aminokiseline, premetao je delove aparature u nadi da e ih proizvesti. Naravno, ako su uslovi na drevnoj Zemlji u stvari podseali na Milerove neuspene pokuaje, onda u realnosti ne bi nastalo ni malo aminokiselina.

tavie, spajanje velikog broja aminokiselina, kako bi se formirao protein sa korisnom biolokom aktivnou, predstavlja daleko sloeniji hemijski problem od samog formiranja aminokiselina. Glavni problem u spajanju vie aminokiselina je da, hemijski, ukljuuje uklanjanje molekula vode za svaku aminokiselinu pridruenu rastuem proteinskom lancu. Suprotno tome, prisustvo vode snano inhibira udruivanje aminokiselina radi formiranja proteina. Poto je voda toliko obilna na Zemlji, i poto se aminokiseline lako razlau u vodi, istraivai porekla ivota su bili prinueni da predlau neobine scenarije kako bi zaobili problem vode. Na primer, naunik Sidni Foks (Sidney Fox) je predloio da su moda neke aminokiseline izbaene talasima iz primordijalnog okeana na veoma vruu povrinu, kao to je obod aktivnog vulkana. Tamo bi, kako pria kae, bile zagrejane iznad take kljuanja vode; poto je voda isparila, aminokiseline bi mogle da se spoje. Naalost, drugi istraivai su ranije pokazali da zagrevanje suvih aminokiselina daje tamno smei katran odvratnog mirisa, ali ne i proteine. Meutim, Foks je pokazao da, ako se jedan izuzetno veliki deo jedne od tri razliite aminokiseline doda meavini preienih aminokiselina i zagreje u laboratorijskoj penici, onda e se aminokiseline spojiti. Ali ak i tada se ne spajaju dajui proteine - struktura koju formiraju je hemijski razliita. Zato je Foks sa saradnicima nazvao te strukture proteinoidi, a zatim nastavio pokazujui da protenoidi imaju neka zanimljiva svojstva, ukljuujui umerene katalitike sposobnosti, koje su podseale na prave proteine. 194

8. Objavljuj ili nestani Nauna zajednica je ostala duboko skeptina u pogledu tih eksperimenata. Kao i u sluaju naeg zamiljenog kuvara, snaan miris ukljuenosti istraivaa visi nad proteinoidima. Posebne okolnosti potrebne za njihovu proizvodnju vrui, suvi uslovi (koji navodno predstavljaju retka mesta kao to su obodi vulkana) sa tanim koliinama ve preienih aminokiselina izmerenim unapred baca tamnu senku nad znaajem eksperimenata. Jo gore, poto proteinoidi nisu pravi proteini, ostaje znaajan problem proizvodnje pravih proteina. U svojoj knjizi koja daje pregled potekoa u teorijama porekla ivota, Robert apiro (Shapiro) zapaa da je rad na proteinoidima proizveo zapanjujuu jednoglasnost miljenja: [Proteinoidna teorija] je privukla niz estokih kritiara, u opsegu od hemiara Stenli Milera... do kreacioniste Djuena Gia (Duane Gish). Moda ni po jednom drugom pitanju u teoriji porekla ivota ne bismo mogli da naemo takav sklad izmeu evolucionista i kreacionista kao u negiranju znaaja eksperimenata Sidnija Foksa.3

Drugi istraivai su predloili neke druge naine kojima bi aminokiseline mogle da se udrue dajui proteine. Svi manje ili vie pate od problema koji mue i proteinoide, i nijedan nije privukao znaajnu podrku naune zajednice.

RNK svet
Naunik Tomas Ke (Thomas Cech) je 1980-ih godina pokazao da postoji odreena RNK koja ima umerene katalitike sposobnosti.4 Poto RNK, za razliku od proteina, moe da deluje kao matrica pa potencijalno moe da katalizuje sopstvenu replikaciju, predloeno je da je RNK a ne proteini usmerila Zemlju na put ka ivotu. Od kada je Keov rad objavljen, entuzijasti su zamiljali vreme u kome je svet bio natopljen sa RNK na svom putu ka ivotu; ovaj model je nazvan RNK svet. Naalost, optimizam koji okruuje RNK svet ignorie poznatu hemiju. Na vie naina pomodnost RNK-sveta 195

Darvinova crna kutija iz 1990-ih podsea na fenomen Stenli Milera iz 1960-ih: nada u herojsku borbu protiv eksperimentalnih podataka.

Zamiljanje realistinog scenarija kojim su prirodni procesi moda mogli da proizvedu proteine na prebiotikoj Zemlji iako krajnje teko predstavlja laganu etnju kroz park u poreenju sa zamiljanjem formiranja nukleinskih kiselina kao to je RNK. Veliki problem je da je svaki gradivni blok nukleotid i sam izgraen od nekoliko komponenti, a procesi koji formiraju komponente su hemijski neuklopivi. Iako hemiar lako moe da proizvede nukleotide u laboratoriji sintetiui komponente odvojeno, preiavajui ih, a zatim kombinujui komponente da bi ostvarile meusobnu reakciju, neusmeravane hemijske reakcije proizvode prevelike koliine neeljenih proizvoda i bezoblinu masu na dnu epruvete. Derald Dojs (Gerald Joyce) i Lesli Orgel (Leslie Orgel) dva naunika koja su dugo i naporno radila na problemu porekla ivota nazivaju RNK prebiotikom nonom morom. Oni su brutalno iskreni:

Naunici zainteresovani za poreklo ivota su, izgleda, uredno podeljeni na dve klase. Prva, obino ali ne uvek predstavljena molekularnim biolozima, veruje da je RNK morala da bude prvi replicirajui molekul i da hemiari preuveliavaju potekoe sinteze nukleotida... Druga grupa naunika je daleko pesimistinija. Oni veruju da bi de novo pojava oligonukleotida na primitivnoj Zemlji bila priblino ravna udu. (Autori se slau sa ovim drugim gleditem.) Vreme e pokazati koje gledite je tano.5

Meutim, ak i kada bi se sluaj nalik udu mogao odigrati i RNK proizvesti, Dojs i Orgel ne vide pred sobom nita osim prepreka. U delu lanka pod naslovom Jo jedan kokoka-i-jaje paradoks oni iznose sledee:

Ova rasprava... se, u odreenom smislu, koncentrisala na kulu od karata: mit o samoreplicirajuem RNK molekulu koji je nastao de novo iz supe nasuminih polinukleotida. Ne samo da je takva predstava nerealistina u svetlu naeg sadanjeg razumevanja prebiotike hemije, ve bi morala da napregne lakovernost ak i 196

8. Objavljuj ili nestani optimistikog gledita na RNK katalitiki potencijal... Bez evolucije izgleda malo verovatno da je mogao da nastane samoreplicirajui ribozim, ali bez nekog oblika samoreplikacije nije mogue sprovesti evolucionu potragu za prvim, primitivnim samoreplicirajuim ribozimom. Drugim reima, udo koje bi proizvelo hemijski celovitu RNK ne bi bilo dovoljno. Poto veina tipova RNK ne poseduje korisne katalitike osobine, bilo bi potrebna jo jedno sluajno udo da bi se dobila iskljuivo odgovarajua, hemijski celovita RNK.

Hemija porekla ivota izuzetno pati od problema ubistva na putu, o kome smo govorili u prethodnom poglavlju. Kao to nema apsolutne prepreke koja bi spreila mrmota da pree autoput irok hiljadu traka tokom saobraajnog pica, tako nema ni apsolutne prepreke nastanku proteina, nukleinskih kiselina, ili bilo koje druge biohemikalije zamislivim, prirodnim hemijskim procesima; meutim, pokolj na autoputu je nepodnoljiv. Reenje nekih prebiotikih hemiara je jednostavno. Oni oslobode hiljadu mrmota pored puta, i vide da jedan pree prvu traku. Zatim unesu hiljadu novih mrmota u helikopter, prelete do poetka druge trake, i spuste ih na autoput. Kada jedan preivi prelazak iz druge u treu traku, oni helikopterom prenesu narednih hiljadu do ivice tree trake. Zastupnici RNK sveta, koji zapoinju svoja istraivanja dugim, preienim molekulima RNK koje je sintetisao istraiva, prenose mrmote do trake 700 i posmatraju kako jedan prelazi do trake 701. To je herojski napor, ali ako ikada dosegnu do druge strane, pobeda e biti prilino uplja. Naunici koji rade na poreklu ivota imaju puno zasluga; napali su problem eksperimentom i proraunima, kao to naunik i treba da radi. Iako eksperimenti nisu ispali kako su se mnogi nadali, zahvaljujui njihovim naporima imamo jasnu predstavu o ogromnim potekoama sa kojima je suoen postanak ivota prirodnim hemijskim procesima. Privatno mnogi naunici priznaju da nauka nema objanjenje za poetak ivota.7 Sa druge strane, mnogi naunici smatraju da je, uz 197

Darvinova crna kutija dato poreklo ivota, lako zamisliti dalji tok evolucije, uprkos velikih potekoa naznaenih u ovoj knjizi. Razlog za tu udnu okolnost je da, dok hemiari pokuavaju da testiraju scenarije postanka ivota eksperimentima ili proraunima, evolucioni biolozi uopte ne pokuavaju da testiraju evolucione scenarije na molekularnom nivou eksperimentima ili proraunima. Posledino, evoluciona biologija je zarobljena u isti misaoni okvir koji je dominirao istraivanjima porekla ivota ranih pedesetih godina, pre nego to je izvrena veina eksperimenata: u mati koja je divljala. Biohemija je, u stvari, otkrila molekularni svet koji se snano opire objanjenju istom teorijom koja je tako dugo primenjivana na nivou organizma. Nijedna od Darvinovih poetnih taaka postanak ivota, ili poreklo vida nije objanjena njegovom teorijom. Darvin nikad nije pretpostavljao izuzetnu sloenost koja postoji ak i pri najosnovnijim nivoima ivota.

Tokom proteklih godina asopis Journal of Molecular Evolution je objavio istraivanja postanka ivota koja su se bavila pitanjima, poput: Da li se i druge aminokiseline koje Miler nije dobio mogu proizvesti? ta ako je u drevnoj atmosferi preovladavao ugljen-dioksid umesto metana? Da li su nukleotidi razliiti od savremenih mogli da zaponu ivot? Takva pitanja su obraivana u JME u radovima sa naslovima kao to su Prebiotika sinteza u atmosferi koja sadri CH4, CO, i CO2,8 Radioliza vodenih rastvora cijanovodonika (pH 6): jedinjenja od interesa u istraivanjima hemijske evolucije,9 Alternativne baze u RNK svetu: prebiotika sinteza urazola i njegovih ribozida,10 i Ciklizacija nukleotidnih analoga kao prepreka polimerizaciji11. To su zanimljiva pitanja za naunike, ali ona ni ne poinju da odgovaraju na izazov koji evoluciji postavljaju zgruavanje krvi, elijski transport, ili borba protiv bolesti.

Nauni radovi koji nedostaju

Druga kategorija radova koja se esto nalazi u asopisu Journal of Molecular Evolution, koja predstavlja oko 5 procenata njihovog 198

8. Objavljuj ili nestani ukupnog broja, bavi se matematikim modelima evolucije ili novim matematikim metodama za poreenje i tumaenje podataka sekvenci. Tu spadaju radovi sa naslovima kao to su Izvoenje svih linearnih konstanti za neravnoteni model transverzije12 i Monte Karlo simulacija u filogeniji: primena na test konstantnosti evolucionih stopa.13 Iako korisna za razumavanje naina na koji se postepeni procesi ponaaju tokom vremena, matematika pretpostavlja da je evolucija u stvarnom svetu postepen, nasumian proces; ona to ne (i ne moe da) dokazuje.

Daleko najveu kategoriju radova objavljenih u JME, inei vie od 80 procenata svih radova, predstavlja poreenje sekvenci. Poreenje sekvenci predstavlja aminokiselinu-po-aminokiselinu poreenje dva razliita proteina, ili nukleotid-po-nukleotid poreenje dva razliita dela DNK, beleei pozicije u kojima su identini ili slini, i mesta pri kojima se razlikuju.

Kada su 1950-ih razvijene metode za odreivanje sekvenci proteina, postalo je mogue porediti sekvence jednog proteina sa drugim. Pitanje koje je odmah postavljeno bilo je da li su analogni proteini u razliitim vrstama, kao na primer ljudski hemoglobin i konjski hemoglobin, imali istu aminokiselinsku sekvencu. Odgovor je bio zanimljiv: konjski i ljudski hemoglobin su bili veoma slini, ali ne i identini. Aminokiseline su bile identine u 126 od 146 pozicija u jednom od proteinskih lanaca hemoglobina, ali razliiti u preostalih 20. Kada su sekvence hemoglobina majmuna, pileta, abe i drugih vrsta postale dostupne, njihove sekvence su mogle da se porede sa ljudskim hemoglobinom kao i meusobno. Majmunski hemoglobin je imao 5 razlika u odnosu na ljudski; pilei je imao 26 razlika; a ablji 46 razlika. Te slinosti su bile veoma sugestivne. Mnogi istraivai su zakljuili da sline sekvence snano podupiru poreklo od zajednikog pretka.

Za vei deo je pokazano da analogni proteini iz vrsta za koje se ve smatralo da su blisko srodni (kao ovek i impanza, ili patka i kokoka) imaju prilino sline sekvence, a proteini iz vrsta za koje se smatralo da su u dalekom srodstvu (kao tvor i kupus) nemaju 199

Darvinova crna kutija toliko sline sekvence. U stvari, za neke proteine se mogla uspostaviti korelacija izmeu slinosti sekvenci i procenjenog vremena od kada su, kako se pretpostavlja, poslednji put delili zajednikog pretka, i korelacija je bila prilino dobra. Emil Zakerkendl i Linus Pauling su zatim predloili teoriju molekularnog asovnika, koja tvrdi da je korelacija prouzrokovana nagomilavanjem mutacija u proteinima tokom vremena. Vodila se otra rasprava o molekularnom asovniku od kada je predloen, i o mnogo pitanja koja ga okruuju se jo uvek raspravlja. Meutim, sve u svemu, ostaje samo kao mogunost vredna panje.

Iako korisno za odreivanje moguih predakih linija, to samo po sebi predstavlja zanimljivo pitanje, poreenje sekvenci ne moe da pokae kako je sloen biohemijski sistem stekao svoju funkciju pitanje koje nas u ovoj knjizi najvie zanima.18 Kao poreenje, uputstva za rukovanje za dva razliita modela kompjutera koje 200

Krajem 1970-ih, brze i lake metode za sekvenciranje DNK postale su dostupne. Tako se mogla prouavati ne samo sekvenca proteina ve i gena za protein, kao i DNK sekvence ispred i iza gena koji sadre kontrolne regione i druge odlike. Pokazalo se da geni viih organizama sadre prekide (zvane introne) u kodirajuim sekvencama. Neki geni su imali na desetine introna; drugi geni samo jedan ili dva. Biohemiar je sada mogao da objavi poreenja sekvenci introna u genima razliitih vrsta, kao i istraivanja ukupnog broja introna, njihov relativan poloaj u genu, njihovu duinu i bazni sastav, i niz drugih faktora. Drugi vidovi genetikog aparata su takoe mogli da se porede: poloaj gena u odnosu na druge gene, uestalost kojom se jedan tip nukleotida nalazio pored drugog, broj hemijski modifikovanih nukleotida, i tako dalje. Veliki broj takvih radova je tokom godina objavljen u asopisu Journal of Molecular Evolution, ukljuujui Istraivanje homologija proteinskih sekvenci: Dvadeset sedam bakterijskih ferodoksina,14 Evolucija gena za - i - tubulin zakljuena na osnovu nukleotidnih sekvenci cDNK klonova morskog jea,15 Filogenija protozoa zakljuena na osnovu 5s rRNK sekvenci,16 i Rep-ka-repu orijentacija gena za alfa i beta globin atlantskog lososa.17

8. Objavljuj ili nestani sastavlja ista kompanija mogu da imaju mnoge identine rei, reenice, ak i odeljke, ukazujui na zajedniko poreklo (moda je isti pisac napisao oba uputstva), ali nam poreenje sekvenci slova u uputstvima za rukovanje nikada nee rei da li se kompjuter moe proizvesti korak-po-korak poinjui od pisae maine.

Tri glavne teme radova objavljenih u JME poreklo ivota, matematiki modeli evolucije, i analiza sekvenci su obuhvatile mnoga sloena, teka i uena istraivanja. Da li takvi vredni i zanimljivi radovi protivree poruci ove knjige? Ni najmanje. Kada kaem da darvinistika evolucija ne moe da objasni sve u prirodi ne kaem da se neki od evolutivnih procesa, kao sluajne mutacije ili delovanje prirodne selekcije, ne odvijaju; oni su zapaeni (ali samo na nivou mikroevolucije) mnogo puta. Kao i oni koji se bave analizom sekvenci, verujem da injenice mogu da govore u prilog zajednikom poreklu. Ali osnovno pitanje ostaje bez odgovora: ta je prouzrokovalo formiranje sloenih sistema? Niko nikada nije detaljno i na nauan nain objasnio kako mutacije i prirodno odabiranje mogu da izgrade sloene strukture o kojima se govorilo u ovoj knjizi.

U stvari, nijedan rad objavljen u JME tokom itavog njegovog postojanja kao asopisa nikada nije predloio detaljan model kojim su sloeni biohemijski sistemi mogli da budu proizvedeni na postepen, darvinistiki korak-po-korak nain. Iako mnogi naunici pitaju kako sekvence mogu da se menjaju ili kako se jedinjenja neophodna za ivot mogu proizvesti u odsustvu elija, niko nikada na stranama JME-a nije postavio pitanja kao to su: Kako se razvio fotosintetiki reakcioni centar? Kako se javio intramolekularni transport? Kako je otpoela biosinteza holesterola? Kako je retinal postao ukljuen u proces vienja? Kako se razvio fosfoproteinski signalni put? Sama injenica da nijedan od ovih problema nije ak ni razmatran, a kamo li reen, predstavlja veoma snanu naznaku da darvinizam ne prua odgovarajui okvir za razumevanje nastanka sloenih biohemijskih sistema. 201

Darvinova crna kutija Da bi razmotrili pitanja postavljena u ovoj knjizi, morali bismo da pronaemo radove sa naslovima kao to su Dvanaest prelaznih koraka koji vode do bakterijskog fotosintetikog reakcionog centra, Proto-cilija bi mogla da ostvari zamah dovoljan da okrene eliju za deset stepeni, Meuoblici u biosintezi adenozina efektivno oponaaju sam adenozin u RNK funkciji, i Primitivan ugruak izgraen od nasumino naslaganih vlakana bi blokirao cirkulaciju u venama uim od 0,3 milimetra. Ali, radovi nedostaju. Nita ni nalik na to nije objavljeno.

Moda moemo da razumemo zato detaljni modeli nedostaju iz JME-a postavljajui pitanje kako bi izgledalo pravo nauno istraivanje evolucije miolovke koje bi sprovodio inspirisani mladi naunik. Prvo bi morao da zamisli prethodnika savremenoj miolovci, koji bi bio jednostavniji od nje. Pretpostavimo da je poeo samo sa drvenom platformom? Ne, to ne bi ulovilo mia. Pretpostavimo da je poeo sa savremenom miolovkom koja ima skraenu spojnu polugu? Ne, ako je poluga prekratka ne bi mogla da dosegne klopku, i zamka bi se beskorisno zaklopila dok bi je drao. Pretpostavimo da je poeo sa manjom miolovkom? Ne, to ne bi objasnilo sloenost. Pretpostavimo da su se delovi pojedinano razvili za druge funkcije kao tapi od sladoleda za platformu, opruga asovnika za oprugu zamke, i tako dalje a da su se onda sluajno nali zajedno? Ne, njihove prethodne funkcije bi ih uinile nepodesnim za hvatanje mia, a naunik bi i dalje morao da objasni kako su se oni postepeno razvili u miolovku. Zbog pribliavanja procenitelja njegovog akademskog rada, pametni mladi naunik bi promenio svoj interes na lake reive teme. Pokuaji da se evolucija visoko specifinih, neumanjivo sloenih sistema bilo miolovke bilo cilija ili zgruavanja krvi objasni gradualistikim putem su do sada bili nedosledni, kao to smo videli u prethodnim poglavljima. Nijedan nauni asopis ne bi objavio oigledno nedosledne radove, pa se ne moe pronai nijedno istraivanje koje postavlja detaljna pitanja o molekularnoj evoluciji. Kalvin i Hobs prie se ponekad mogu pojaviti ignoriui kritine detalje, kao to je to uradio Rasel Dulitl kada je zamiljao evoluciju 202

8. Objavljuj ili nestani zgruavanja krvi, ali su ak i takvi povrni pokuaji retki. U stvari, iz literature nedostaju evoluciona objanjenja ak i sistema koji izgleda nisu neumanjivo sloeni, kao to su specifini metaboliki putevi. Razlog za to je izgleda isti razlogu za neuspeh objanjenja postanka ivota: izuzetna sloenost osujeuje sve takve pokuaje.

Pretraivanje uzdu i popreko

Postoji niz asopisa posveenih biohemijskim istraivanjima. Iako JME sadri lanke koji se bave iskljuivo molekularnom evolucijom, drugi asopisi takoe sadre takve lanke, pomeane sa istraivanjima drugih problema. Moda je onda pogreno izvoditi prevelike zakljuke samo na osnovu pretraivanja JME-a. Moda drugi, nespecijalizovani asopisi objavljuju istraivanja o postanku sloenih biohemijskih sistema. Da bi utvrdili da li je JME pogreno mesto za pretraivanje, razmotrimo nakratko prestini asopis koji pokriva irok opseg biohemijskih tema: Proceedings of the National Academy of Sciences.

Izmeu 1984. i 1994. godine PNAS je objavio oko dvadeset hiljada radova, od kojih je veina iz oblasti prirodnih nauka. Svake godine asopis sastavlja indeks u kom nabraja radove objavljene te godine po kategorijama. Indeks pokazuje da se za tih deset godina oko 400 radova bavilo molekularnom evolucijom.19 To predstavlja priblino jednu treinu broja radova u Journal of Molecular Evolution objavljenih tokom istog vremenskog perioda. Broj godinje objavljenih radova na ovu temu u PNAS-u se znaajno poveao, kreui se od 15 u 1984. godini do oko 100 u 1994. godini; oigledno da je to oblast u usponu. Meutim, najvei deo (oko 85 procenata) se bavi analizom sekvenci, kao i veina radova u JME, zanemarujui osnovno pitanje kako. Oko 10 procenata radova iz molekularne evolucije predstavlja matematike studije ili nove metode za poboljanje poreenja sekvenci ili veoma apstraktne modele. Nijedan rad koji predlae detaljne puteve kojima su sloene biohemijske strukture mogle da se razviju nije objavljen 203

Darvinova crna kutija u PNAS-u. Pretraivanje drugih asopisa biohemije pokazuje isti rezultat: sekvence i sekvence, ali bez objanjenja.

Ako nema odgovora u asopisima moda bi trebalo da ih traimo u knjigama. Darvin je predloio svoju revolucionarnu teoriju u knjizi, i Njutn takoe. Prednost knjige je da autoru prua puno prostora za razvijanje ideja. Postavljanje novih ideja u kontekst, iznoenje odgovarajuih primera, objanjavanje velikog broja detaljnih koraka, susretanje sa mnogim neoekivanim zamerkama sve to moe da zauzme prilino prostora. Dobar primer u savremenoj evolucionoj literaturi predstavlja knjiga Neutralna teorija molekularne evolucije (The Neutral Theory of Molecular Evolution) Moto Kimure (Motoo Kimura).20 U knjizi je imao prostora da objasni svoju ideju da veina promena sekvenci koje se odigravaju u DNK i proteinima ne utie na nain na koji oni obavljaju svoj posao; mutacije su neutralne. Drugi primer je Poreklo ureenosti (The Origins of Order) Stjuarta Kaufmana (Kauffman), koji tvrdi da postanak ivota, metabolizam, genetiki programi i telesni planovi prevazilaze darvinistika objanjenja, ali da mogu spontano nastati samo-organizacijom.21 Nijedna knjiga ne objanjava biohemijske strukture: Kimura se jednostavno bavi sekvencama, a Kaufmanov rad predstavlja matematiku analizu. Ali moda u nekoj od biblioteka irom sveta postoji knjiga koja nam kae kako su se javile biohemijske strukture. Naalost, kompjuterska pretraga bibliotekih kataloga pokazuje da nema takve knjige. To nije iznenaujue u ovom vremenu i dobu; ak i knjigama kao to su Kimurina i Kaufmanova koje predlau novu teoriju, obino prethode radovi na tu temu koji se prvo objavlje u naunim asopisima. Odsustvo radova o evoluciji biohemijskih struktura skoro da ubija svaku ansu da postoji neka knjiga objavljena po tom pitanju. Tokom kompjuterske pretrage za knjigama o biohemijskoj evoluciji, nailazite na niz sonih naslova. Na primer, knjiga Dona ilespija (John Gillespie) je objavljena 1991. godine pod primamljivim naslovom Uzroci molekularne evolucije (The Causes of Molecular 204

8. Objavljuj ili nestani Evolution). Meutim, ne bavi se specifinim biohemijskim sistemima. Kao i Kaufmanova, predstavlja matematiku analizu koja izostavlja sve specifine odlike organizama, svodei ih na matematike simbole, a zatim manipulie simbolima. Priroda je oguljena. (Morao bih da dodam da matematika, naravno, predstavlja veoma mono orue. Ali, matematika je korisna nauci samo kada su pretpostavke sa kojima matematika analiza zapoinje tane.) Druga knjiga, objavljena iste godine, je Evolucija na molekularnom nivou (Evolution at the Molecular Level).22 Iako zvui obeavajue, to nije knjiga nekog ko predlae novu ideju. To je jedna od mnogih akademskih knjiga koja predstavlja kolekcije lanaka razliitih autora, pri emu svaki obrauje odreenu oblast nita dublje od lanka iz asopisa. Sadraj knjige neizbeno u velikoj meri podsea na sadraj asopisa: puno sekvenci, neto matematike, i bez odgovora. Donekle drugaiji tip knjige je onaj koji iznosi rezultate naunih skupova. Cold Spring Harbor Laboratories sa Long Ajlenda je tokom godina sponzorisala niz skupova u vezi razliitih tema. Tamo je 1987. godine odran skup na temu Evolucija katalitike funkcije, i oko sto radova uesnika je objavljeno u obliku knjige.23 Kao tipina knjiga sa skupova, oko dve treine radova jednostavno predstavlja pregled onoga to se odigravalo u laboratoriji autora u to vreme, uz malo ili bez pokuaja da se povee sa temom knjige. Od preostalih radova, veina predstavlja analizu sekvenci, a neki se bave prebiotikom hemijom ili jednostavnim katalizatorima (ne sloenom enzimskom mainerijom poznatih organizama). Pretraivanje se moe proiriti, ali su rezultati isti. Nikada nije bilo skupa, knjige, ili rada o detaljima evolucije sloenih biohemijskih sistema.

Modernizacija
Mnogi naunici sumnjaju da darvinistiki mehanizmi mogu da objasne celokupan ivot, ali veliki broj veruje u to. Poto smo 205

Darvinova crna kutija upravo videli da profesionalna biohemijska literatura ne sadri radove ili knjige koji detaljno objanjavaju kako su sloeni sistemi mogli da nastanu, zato je darvinizam svejedno prihvaen meu mnogim biohemiarima? Veliki deo odgovora je da su kao deo svoje biohemijske obuke ueni da je darvinizam taan. Da bi se razumeo kako uspeh darvinizma, kao prihvaenog verovanja, tako i njegov neuspeh kao nauke na molekularnom nivou, moramo da prouimo udbenike iz kojih ue ambiciozni naunici.

Jedan od najuspenijih udbenika biohemije tokom poslednjih nekoliko decenija je 1970. godine napisao Albert Leninder (Albert Lehninger), profesor biofizike na Dons Hopkins univerzitetu, i nekoliko puta je dopunjivan tokom godina. Na prvoj strani prvog poglavlja svog prvog udbenika, Leninder spominje evoluciju. On postavlja pitanje zato biomolekuli koji se pojavljuju u praktino svim elijama izgledaju tako izuzetno podesni za obavljanje svojih zadataka:

U ovom poglavlju, prvom u nizu od 12 posveenih strukturama i osobinama glavnih klasa biomolekula, razviemo ideju da se biomolekuli trebaju prouavati sa dve take gledita. Moramo naravno da prouimo njihovu strukturu i osobine na nain na koji bismo prouili i nebioloke molekule, principima i pristupima korienim u klasinoj hemiji. Ali, takoe moramo da ih prouimo u svetlu hipoteze da su biomolekuli proizvodi prirodnog odabiranja, da mogu da budu najpodesniji mogui molekuli za njihovu bioloku funkciju.24

Leninder, izvrstan predava, prenosio je svojim studentima gledite profesionalnih biohemiara irom sveta da je evolucija znaajna za razumevanje biohemije, da je ona jedna od samo dve take gledita po kojima oni moraju da prouavaju molekule ivota. Iako bi neiskusan student mogao da prihvati Leninderovo tvrenje bez pitanja, nepristrasan posmatra bi traio dokaz znaaja evolucije za prouavanje biohemije. Odlino mesto za poetak je indeks knjige. 206

8. Objavljuj ili nestani Leninder je u svojoj knjizi obezbedio veoma detaljan indeks kako bi pomogao studentima da lako pronau informacije. Mnoge teme u indeksu imaju viestruke unose, jer se moraju razmotriti iz razliitih uglova. Na primer, ribozom ima 21 unos u indeksu Leninderovog prvog izdanja; fotosinteza ima 26 unosa; bakterija E. coli ima 42 unosa; a pod proteinima je uneseno 70 odrednica. Ukupno, postoji skoro 6.000 unosa u indeks, ali samo 2 pod nazivom evolucija. Prvi citat je iz rasprave o proteinskim sekvencama; meutim, kao to smo ranije razmotrili, iako se podaci sekvenci mogu koristiti za izvoenje zakljuaka o srodnosti, ne mogu se koristiti za odreivanje kako je sloena bioemijska struktura nastala. Leninderova druga odrednica je na poglavlje o postanku ivota u kojima govori o proteinoidima i drugim temama koje nisu izdrale test vremena. Uz samo 2 citata od 6.000, Leninderov indeks protivrei njegovom predavakom savetu svojim studentima u vezi znaaja evolucije za njihova prouavanja. Leninder je u njemu ukljuio gotovo sve od znaaja za biohemiju. Ipak, izgleda da evolucija retko predstavlja temu od znaaja.

Leninder je objavio novo izdanje svog udbenika 1982. godine; njegov indeks je sadrao samo 2 odrednice na evoluciju od 7.000 unosa. Nakon to je Leninder umro 1986. godine, Majkl Koks i Dejvid Nelson sa Univerziteta u Viskonsinu su dopunili i obradili tekst iz 1982. godine. U uvodu novi autori ukljuuju i sledee na listu ciljeva: Zaista, u indeksu novog izdanja postoje 22 odrednice na evoluciju od ukupno 8.000, vie nego desetostruko poveanje u odnosu na prethodno izdanje. Ali, kada preemo hemiju postanka ivota i poreenje sekvenci (dve odrednice u Leninderovom ranijem tekstu), vidimo da novo izdanje koristi re evolucija kao tapi za mahanje nad misterijama. Na primer, jedan citat je iz evolucija, 207

Da prenese jasno i ponovljeno naglaavanje glavnih tema, naroito onih koje se odnose na evoluciju, termodinamiku, regulaciju i odnos izmeu strukture i funkcije.25

Darvinova crna kutija adaptacija uljeture. Kada otvorimo naznaenu stranu, uimo da kitovi uljeture imaju nekoliko tona ulja u glavi, koje na niim temperaturama postaje gue. To omoguava kitu da ostvari gustinu vode na veim dubinama do kojih esto roni i da tako lake pliva. Nakon opisivanja kita udbenik napominje: Time vidimo kod uljeture izuzetnu anatomsku i biohemijsku adaptaciju, usavrenu evolucijom.26 Ali ta jedina reenica je sve to je reeno! Kit je igosan kao usavren evolucijom, i svi idu kuama. Autori ni ne pokuavaju da objasne kako je kit uljetura stekao strukture koje poseduje.

Dodatne odrednice koje upuuju na evoluciju u najnovijem izdanju Leninderovog teksta se mogu uvrstiti u tri kategorije: slinosti sekvenci, komentari o poreklu elija, i pobona ali nepoduprta pripisivanja savrenih odlika evoluciji. Meutim, nijedna od njih, ak ni u principu, nam ne moe rei kako je molekularna mainerija nastala korak-po-korak. Ni u jednom trenutku nije dat detaljan put kojim je bilo koji sloeni biohemijski sistem mogao da nastane na darvinistiki nain.

Pregled trideset udbenika biohemije (saet na tabeli 8-1) korienih na velikim univerzitetima tokom prole generacije pokazuje da mnogi udbenici u potpunosti ignoriu evoluciju. Na primer, Tomas Devlin (Thomas Devlin) sa Deferson univerziteta u Filadelfiji napisao je udbenik biohemije koji je prvi put objavila izdavaka kua John Wiley & Sons 1982. godine; nova izdanja su usledila 1986. i 1992. godine. Prvo izdanje ima oko 2.500 unosa u indeks; drugo takoe oko 2.500; a tree ima 5.000. Od njih, broj koji se odnosi na evoluciju je nula, nula i nula. Udbenik Frenka Armstronga (Frank Armstrong) sa dravnog univerziteta u Severnoj Karolini, koji je objavio Oxford University Press, je jedini skoriji udbenik koji ukljuuje istorijsko poglavlje koje daje pregled znaajnih otkria u biohemiji, poinjui sintezom uree koju je izvrio Fridrih Veler (Friedrich Whler) 1928. godine. Poglavlje ne spominje Darvina ni evoluciju. U tri izdanja Armstrongove knjige autor je smatrao da nije neophodno spomenuti evoluciju u indeksu. Drugi udbenik koji je objavila kua John Wiley & Sons sadri jedno pozivanje na evoluciju u svom indeksu od ukupno 208

8. Objavljuj ili nestani

Tabela 8-1
Odrednice koje upuuju na evoluciju u indeksu udbenika biohemije
Ukupan broj unosa u indeks 6.000 7.000 8.000 3.500 2.500 5.000 3.000 4.000 4.000 4.000 9.000 10.000 6.000 4.500 9.000 5.000 5.000 6.000 7.000 2.500 3.000 4.000 3.000 4.500 6.000 4.000 2.500 2.500 3.500 1.000 Unosi koji se odnose na evoluciju 2 2 22 0 0 0 0 0 14 9 12 13 9 11 12 1 3 19 2 0 0 0 0 0 5 1 0 1 0 0

Autor Lehninger Lehninger Lehninger et al. Devlin Devlin Devlin Stryer Stryer Stryer Stryer Voet &Voet Voet &Voet Mathews & van Holde Horton et al. Moran et al. Zubay Zubay Zubay Zubay et al. Armstrong & Bennett Armstrong Armstrong Scheve Abeles et al. Garrett & Grisham Wood et al. Conn & Stumpf Conn et al. Kuchel & Ralston Gilbert

Godina 1970 1982 1993 1982 1986 1992 1975 1981 1988 1995 1990 1995 1990 1993 1994 1983 1988 1993 1995 1979 1983 1989 1984 1992 1995 1981 1976 1987 1988 1992

Izdava Worth Worth Worth John Wiley & Sons John Wiley & Sons Wiley-Liss Freeman Freeman Freeman Freeman John Wiley & Sons John Wiley & Sons Benjamin Cummings Prentice Hall Prentice Hall Addison Wesley Macmillan Wm. C. Brown Wm. C. Brown Oxford University Oxford University Oxford University Allyn and Bacon Jones and Bartlett Harcourt Brace Benjamin Cummings John Wiley & Sons John Wiley & Sons McGraw-Hill McGraw-Hill

209

Darvinova crna kutija oko 2.500 unosa. Odnosi se na reenicu sa etvrte strane: Organizmi su evoluirali i prilagodili se na promenljive uslove na geolokoj vremenskoj skali i nastavljaju to da ine.27 Nita drugo nije reeno.

Mnogi studenti ue iz svojih udbenika kako da promatraju svet kroz evoluciono soivo. Meutim, oni ne ue kako je darvinistika evolucija mogla da proizvede bilo koji od izuzetno sloenih biohemijskih sistema koje ti udbenici opisuju.

Neki udbenici se svesrdno trude da studentima utisnu u glavu evoluciono gledite na svet. Na primer, udbenik Vojta i Vojta (Voet & Voet) sadri udesan crte u boji koji fino oslikava pravoverni stav.28 Gornja treina crtea prikazuje vulkan, munju i okean, i male suneve zrake, da predloi kako je ivot zapoeo. Sredina slike sadri stilizovan crte DNK molekula koji izlazi iz okeana u kome je zapoeo ivot i ulazi u bakterijsku eliju, kako bi pokazali kako se ivot razvio. Donja treina slike bez ale lii na rajski vrt, prikazujui niz ivotinja koje su proizvedene polaganom evolucijom. U gomilu su ukljueni i mukarac i ena (ena nudi mukarcu jabuku), oboje izuzetno privlani i nagi. To bez sumnje poveava interesovanje studenata, ali je crte samo za zadirkivanje. Podrazumevano obeanje da e tajne evolucije biti otkrivene se nikada ne ostvaruje.29

Kako zna?
Kako znamo ono za ta kaemo da znamo ne u nekom dubokom filozofskom smislu, ve na praktinom, svakodnevnom nivou? Bilo kog odreenog dana moete da kaete nekom da znate da je vaa dnevna soba okreena u zeleno, da znate da e tim Filadelfija igls pobediti na ampionatu, da znate da se Zemlja okree oko Sunca, da znate da je demokratija najbolji oblik vladavine, da znate put do San Hozea. Jasno je da su ova razliita tvrenja zasnovana na razliitim nainima saznavanja. Koji su to naini? 210

8. Objavljuj ili nestani Prvi nain da se neto sazna je, naravno, kroz lino iskustvo. Znate da je vaa dnevna soba okreeno u zeleno jer ste bili u svojoj dnevnoj sobi i videli da je zelena. (Neu se ovde baviti stvarima kao to su kako znate da ne sanjate ili da niste ludi ili slino.) Slino tome, znate ta je ptica, kako deluje gravitacija (ponovo, u svakodnevnom smislu), i kako da stignete do najblieg trnog centra, sve zahvaljujui direktnom iskustvu.

Ali ta je sa Filadelfija iglsima? Kako znate da e da pobede ove godine? Ako vas primoraju, mogli biste da priznate da ih nijedan sportski komentator nije odabrao za favorite, to znai da se ne oslanjate na autoritet. tavie, ne posedujete informaciju iz prve ruke da, recimo, neki od igraa tajno treniraju pod okriljem zen uitelja, koji je obeao da e im uveliko poboljati okretnost. Svoj stav ne zasnivate na njihovoj igri u nedavnoj prolosti, koja se kretala od prosene do oajne. Ako vas stvarno primoraju mogli biste da ukaete na uspeh u dalekoj prolosti (kao na njihove ampionate iz 1948, 1949, 1960. ili 1981.) i da kaete da jednostavno znate da je njihov red za uspeh ove godine. Tako da u stvari vi ne znate da e iglsi da pobede ove godine, to je bila samo elja. Vae tvrenje nije zasnovano ni na iskustvu ni na autoritetu. To je nagaanje. 211

Drugi nain da znate neto je po autoritetu. To jest, pouzdate se u neki izvor informacije, verujui da je pouzdan, kada nemate sopstvenog iskustva. Tako skoro svaka osoba koja je ila u kolu veruje da se Zemlja kree oko Sunca, iako bi mali broj ljudi mogao da vam kae kako bilo ko uopte moe da registruje takvo kretanje. Oslanjate se na autoritet ako, kada vas pitaju da li znate put do San Hozea, odgovarate sa da i izvlaite mapu. Mogli biste lino da proverite pouzdanost mape koristei je da stignete do San Hozea, ali dok to ne uinite oslanjate se na autoritet. Mnogi ljudi veruju da je demokratija bolja u odnosu na druge oblike vladavine iako nisu iveli pod bilo kojom drugom vladavinom. Oslanjaju se na autoritete udbenika i politiara, i moda na verbalni ili slikovit opis ivota u drugim drutvima. Naravno, druga drutva ine isto, i veina njihovih zastupnika se oslanja na autoritet.

Darvinova crna kutija Naunici su takoe ljudi, pa moemo da zapitamo kako naunici znaju ono za ta tvrde da znaju. Kao i svi drugi, naunici znaju stvari ili kroz sopstveno iskustvo ili preko autoriteta. Votson i Krik su 1950-ih razmatrali difrakcioni obrazac proizveden snopom X zraka usmerenom na niti DNK i, koristei svoje matematike sposobnosti, odredili da je DNK u obliku dvostrukog heliksa (spirale). To su znali radom, iz sopstvenog iskustva. Kao student, ja sam nauio da je DNK dvostruka spirala, ali nikada nisam sproveo eksperiment da bih to proverio; oslanjam se na autoritet. Svi naunici se oslanjaju na autoritet za skoro celokupno svoje nauno znanje. Ako zapitate naunika kako zna o strukturi holesterola, ili ponaanju hemoglobina, ili ulozi vitamina, on e vam skoro uvek ukazati na naunu literaturu pre nego na sopstvene zapise onoga to je on sproveo u svojoj laboratoriji.

Lepa stvar u vezi nauke je da je autoritet lako locirati: nalazi se u biblioteci. Rad Votsona i Krika o strukturi DNK se moe pronai i proitati u asopisu Nature. Struktura holesterola i druge stvari se takoe mogu nai tamo. Prema tome, moemo da kaemo da znamo strukturu DNK ili holesterola na osnovu naunog autoriteta, ako se radovi po tim temama nalaze u literaturi. Meutim, ako bi Dejms Votson ili predsednika nauna komisija dekretom objavili da je DNK izgraena od sira, ali ne bi u literaturi objavili dokaze koji to podupiru, onda ne bismo mogli da kaemo da je verovanje u DNK od sira zasnovano na naunom autoritetu. Nauni autoritet se bazira na objavljenim radovima, a ne na razmiljanjima pojedinaca. tavie, objavljeni rad takoe mora da sadri znaajne dokaze. Da je Votson objavio samo izjavu o uvijenom obliku DNK u radu posveenom u najveoj meri neemu drugom, ne iznosei znaajne dokaze, onda i dalje ne bismo imali nauni autoritet kao podlogu naoj tvrdnji. Molekularna evolucija nije zasnovana na naunom autoritetu. Nema radova u naunoj literaturi u prestinim asopisima, specijalizovanim asopisima, ili knjigama koji opisuju kako se molekularna evolucija bilo kog realnog, sloenog, biohemijskog sistema bilo odigrala ili uopte mogla da se odigra. Postoje 212

8. Objavljuj ili nestani tvrenja da se takva evolucija odigrala, ali apsolutno nijedno nije podrano eksperimentima ili proraunima od znaaja. Poto niko ne zna za molekularnu evoluciju iz direktnog iskustva, i poto nema autoriteta na kome bi se zasnovale tvrdnje o tom znanju, moe se iskreno rei da je kao tvrdnja da e Filadelfija iglsi osvojiti ampionat ove godine tvrenje o darvinistikoj molekularnoj evoluciji samo nagaanje.

Objavljuj ili nestani (engl. publish or perish) je izreka koju akademici uzimaju za ozbiljno. Ako ne objavite svoj rad da bi ga ostatak zajednice prouio, onda vam nije mesto u akademskim krgovima (ako ve nemate katedru, biete proterani). Meutim, izreka se moe primeniti i na teorije. Ako teorija tvrdi da moe da objasni neki fenomen, ali ne prui ak ni pokuaj objanjenja, onda je treba odbaciti. Uprkos poreenja sekvenci i matematikom modeliranju, molekularna evolucija se nikada nije pozabavila pitanjem kako su sloene strukture nastale. Teorija darvinistike evolucije, prema tome, to nije objavila, pa treba da nestane.

213

9. poglavlje

Inteligentni dizajn
ta se deava?
Znaaj darvinistike teorije za objanjavanje molekularne osnove ivota je oigledan ne samo na osnovu analize u ovoj knjizi, ve i na osnovu potpunog odsustva u profesionalnoj naunoj literaturi bilo kakvih detaljnih modela kojim su sloeni biohemijski sistemi mogli da nastanu, kao to je pokazano u 8. poglavlju. Suoena sa ogromnom sloenou koju je savremena biohemija otkrila u eliji, nauna zajednica je paralizovana. Niko sa Harvarda, niko iz nacionalnih instituta zdravlja, nijedan lan Nacionalne akademije nauka, nijedan dobitnik Nobelove nagrade niko ne moe da iznese detaljan opis kako je cilija, ili vid, ili zgruavanje krvi, ili bilo koji sloen biohemijski proces mogao da se razvije na darvinistiki nain. Ali, mi smo ovde. Biljke i ivotinje su ovde. Sloeni sistemi su ovde. Sve to je ovde nekako dolo; ako ne na darvinistiki nain, kako onda? Oigledno, ako neto nije sastavljano postepeno, onda mora da je sastavljeno brzo ili ak trenutno. Ako dodavanje pojedinanih delova neprestano ne poboljava funkcionisanje sistema, onda se viestruki delovi moraju dodati zajedno. Naunici su poslednjih godina predloili dva naina za brzo sastavljanje sloenih sistema. Razmotrimo ukratko te predloge, a zatim dublje razmotrimo i treu mogunost.

Prvu alternativu gradualizmu je zastupala Lin Margulis. Umesto darvinistikog gledita napretka nadmetanjem i borbom, ona predlae napredak saradnjom i simbiozom. Po njenom gleditu, organizmi pomau jedni drugima, udruuju snage, i zajedno 214

9. Inteligentni dizajn ostvaruju ono to ne bi mogli da ostvare pojedinano. Primenila je tu ideju na probleme elijske strukture jo dok je bila na postdiplomskim studijama. Iako je prvobitno omalovaavana i ismevana, Margulis je na kraju dobila nedragovoljno odobravanje a zatim i prihvatanje (primljena je u Nacionalnu akademiju nauka) za ideju da su delovi elije nekada bili slobodno-ivei organizmi. Eukariotska elija je, kao to smo videli, pretrpana sloenim molekularnim mainama uredno razdvojenim u mnoge zasebne odeljke. Najvei odeljak je jedro, koje se moglo videti ak i grubim mikroskopom iz 17. veka. Manji odeljci nisu otkriveni dok poboljani mikroskopi nisu postali dostupni krajem 19. i u 20. veku. Jedan od manjih odeljaka je mitohondrija.

Moda treba rei da mnogi od manjih odeljaka predstavljaju mitohondrije: tipina elija sadri oko dve hiljade njih, a one zauzimaju ukupno oko 20 procenata elijske zapremine. Svaki od malih odeljaka sadri maineriju neophodnu za dobijanje energije iz hrane i njeno skladitenje u hemijski stabilnom, a ipak lako dostupnom obliku. Mitohondrijalni mehanizmi koji to vre su prilino sloeni. Sistem koristi protok kiseline za napajanje svojih maina, koje prebacuju elektrone izmeu pola tuceta prenosilaca, zahtevajui izuzetno osetljivo meudejstvo izmeu mnogih komponenti. Mitohondrije su otprilike iste veliine i oblika kao i neke slobodno-ivee bakterijske elije. Lin Margulis je predloila da je u jednom trenutku na drevnoj Zemlji vea elija progutala bakterijsku eliju, ali je nije svarila. Umesto toga, dve elje od kojih jedna ivi u drugoj - su se prilagodile situaciji. Manja elija je primala hranljive materije od vee elije, a zauzvrat je deo uskladitene hemijske energije koju je proizvodila predavala veoj eliji. Kada se vea elija reprodukovala, isto je inila i manja elija, i njeni potomci su nastavili da borave unutar domaina. Vremenom je simbiotska elija izgubila mnoge sisteme koji su bili potrebni slobodno-iveim elijama, i sve vie se specijalizovala za obezbeivanje energije domainu. Na kraju je postala mitohondrija. 215

Darvinova crna kutija Prigueni osmesi koji su doekali Margulisin predlog su polako izbledeli kada su nove tehnike sekvenciranja, razvijene nakon to je ona predloila svoju teoriju, pokazale da mitohondrijalni proteini vie lie na bakterijske nego na proteine elije domaina. Zatim su zapaene i druge slinosti izmeu mitohondija i bakterija. tavie, zastupnici simbiotskog porekla su ukazali na simbiotske elije u savremenim organizmima kako bi poduprli svoju teoriju. Na primer, jedna vrsta pljosnatih crva nema usta jer nikada ne mora da jede - sadri fotosintetike alge koje joj obezbeuju energiju! Takve vrste dokaza su ubedili mnoge. Margulisina teorija u vezi mitohondrija je postala prihvaeno gledite u udbenicima. Periodino tokom poslednje dve decenije Margulis i drugi naunici su predlagali da su i drugi elijski odeljci rezultat simbioze. Ti predlozi nisu toliko iroko prihvaeni. U cilju diskusije pretpostavimo da je simbioza kakvu je Margulis zamislila bila u stvari uobiajena pojava tokom istorije ivota. Znaajno pitanje za nas biohemiare je, da li simbioza moe da objasni postanak sloenih biohemijskih sistema?

Jasno da ne moe! Sutina simbioze je pridruivanje dve odvojene elije, ili dva odvojena sistema, od kojih oba ve funkcioniu. U scenariju o mitohondriji, jedna ve postojea elija je ula u simbiotski odnos sa drugom takvom elijom. Ni Margulis ni bilo ko drugi nije ponudio detaljno objanjenje o nainu nastanka ranije postojeih elija. Zastupnici simbiotske teorije mitohondrija izriito pretpostavljaju da su unete elije ve mogle da proizvode energiju iz hrane; izriito pretpostavljaju da je elija domain ve bila u stanju da odrava stabilnu unutranju sredinu koja bi koristila simbiontu. Poto simbioza zapoinje sloenim, ve funkcionalnim sistemima, ne moe da objasni postanak osnovnih biohemijskih sistema o kojima smo govorili u ovoj knjizi. Teorija simbioze moda ima znaajne ideje o razvoju ivota na zemlji, ali ne moe da objasni prvobitni nastanak sloenih sistema. 216

9. Inteligentni dizajn Druga alternativa darvinistikom gradualizmu predloena poslednjih godina je poznata kao teorija sloenosti i zastupao ju je Stjuart Kaufman. Ukratko, teorija sloenosti tvrdi da se sistemi sa velikim brojem sadejstvujuih komponenti sami organizuju u ureene obrasce. Ponekad postoji nekoliko dostupnih obrazaca za sloen sistem, i remeenje sistema moe da izazove promenu jednog obrasca u drugi. Kaufman je predloio da su se jedinjenja u prebiotikoj supi same organizovale u sloene metabolike puteve. On dalje predlae da prelazak na razliite elijske tipove (kao kada organizam u razvoju zapone samo oploenom jajnom elijom, ali zatim proizvodi elije jetre, koe, itd) predstavlja preureivanje sloenog sistema i rezultuje iz samo-organizacije kakvu on zamilja.

Gornje objanjenje moe da zvui pomalo nejasno. Deo nejasnoe se nesumnjivo javlja zbog mojih skromnih moi opisivanja. Ali dobar deo se javlja zbog injenice da se teorija sloenosti javila kao matematiki koncept za opisivanje ponaanja nekih kompjuterskih programa, a njeni zastupnici jo uvek nisu uspeli da je poveu sa stvarnim ivotom. Umesto toga, glavni oblik argumentacije je zastupnicima do sada bio da ukazuju na kompjuterski program i tvrde da ponaanje kompjutera lii na ponaanje biolokog sistema. Na primer, Kaufman pie o promenama (koje naziva mutacijama) u nekim kompjuterskim programa koje je napisao: Veina mutacija ima male posledice zbog prirode sistema (opire se promeni). Meutim, nekolicina mutacija izaziva vee kaskade promena. Stabilni sistemi e se prema tome uobiajeno postepeno prilagoditi na promenljivu sredinu, ali ako je neophodno, povremeno se mogu promeniti brzo. Ove osobine su opaene kod organizama.1

Drugim reima, neke male promene u kompjuterskom programu izazivaju velike promene u izlazu programa (obino obrazac taaka na kompjuterskom ekranu), tako da moda male promene u DNK mogu da proizvedu velike, koordinisane bioloke 217

Darvinova crna kutija promene. Argument nikada ne ide dalje od toga. Nijedan zastupnik teorije sloenosti jo uvek nije otiao u laboratoriju, pomeao veliki niz hemikalija u epruveti, i promatrao da li se samo-odrivi metaboliki putevi spontano organizuju. Ako ikada pokuaju da sprovedu takav eksperiment, samo e ponavljati frustrirajui rad istraivaa porekla ivota koji su se bavili time pre njih i koji su videli da sloene meavine daju samo puno bezobline mase na stranama retorti, i ne mnogo iega drugog.

U svojoj knjizi o ovom pitanju, Kaufman pretpostavlja da bi teorija sloenosti mogla da objasni ne samo postanak ivota i metabolizma, ve i telesne oblike, ekoloke odnose, psihologiju, kulturalne obrasce i ekonomiju.2 Meutim, nejasnost sloenosti je poela da odbija rane zagovornike teorije. asopis Scientific American je tokom vie godina objavljivao povoljne lanke (jednom je autor bio sam Kaufman). Meutim, izdanje iz juna 1995. je na koricima zapitalo: Da li je sloenost prevara? Unutra se nalazio lanak pod nazivom Od sloenosti do zbunjenosti koji je napomenuo sledee: Vetaki ivot, glavna podoblast istraivanja sloenosti, je nauka bez injenica, po jednom kritiaru. Ali je izvrsna u generisanju kompjuterske grafike.

Umesto toga, neki zastupnici vide veliki znaaj u injenici da mogu da piu kratke kompjuterske programe koji prikazuju slike na ekranu koje lie na bioloke objekte kao to je pueva kuica. Zakljuak je da nije previe teko da nastane pu. Meutim, biolog ili biohemiar bi eleo da zna, ako biste otvorili kompjuterskog pua, da li biste unutra videli biser? Ako biste dovoljno uveali sliku, da li biste videli cilije i ribozome i mitohondrije i unutarelijske transportne sisteme i sve druge sisteme koji su neophodni stvarnim ivim organizmima? Samim postavljanjem pitanja ve smo odgovorili na njega. U lanku, Kaufman zapaa da u odreenom trenutku vetaki ivot luta take gde ne mogu da odredim granicu izmeu prie o svetu mislim, o svemu to je oko nas i stvarno finim kompjuterskim igrama i umetnikim oblicima i igrakama. 218

9. Inteligentni dizajn Sve vie ljudi smatra da se trenutak kad neko zaluta iz jednog u drugi svet javlja veoma rano.

Opet u cilju diskusije pretpostavimo da je teorija sloenosti tana da su se sloena jedinjenja nekako samo-organizovala, i da je to imalo veze sa postankom ivota. Ako prihvatimo njene premise, da li teorija sloenosti moe da prui objanjenje za sloene biohemijske sisteme o kojima smo govorili u ovoj knjizi? Ne verujem. Sloena, meusobno reagujua meavina hemikalija kakvu ona zamilja je moda i mogla da se javi pre pojave ivota (ipak, ponovo, nema praktino nijednog dokaza koji bi podrao ak i to), ali to ne bi bilo bitno jednom kada bi zapoeo elijski ivot. Sutina elijskog ivota je regulacija: elija kontrolie koliko i koje vrste supstanci proizvodi; kada izgubi kontrolu, umire. Kontrolisana elijska sredina ne doputa sretne sluajne interakcije meu jedinjenjima (uvek neodreene) koje su potrebne Kaufmanu. Poto normalna elija strogo kontrolie svoja jedinjenja, teila bi da sprei nasumino organizovanje novih, sloenih metabolikih puteva.

Pretpostavimo dalje da se obrazac gena koji se ukljuuju i iskljuuju u eliji, svojstveni razliitim vrstama elija jednog organizma, moe promeniti na nain izloen u teorijama Stjuarta Kaufmana. (Razlika meu elijama jednog orgaizma nastaje tokom embrionalnog razvoja tako to se razliiti geni ukljuuju ili iskljuuju. Na primer, geni za hemoglobin protein koji prenosi kiseonik do tkiva se ukljuuju u elijama koje proizvode crvena krvna zrnca, ali se iskljuuju u ostalim elijama.) Iako nema dokaza za to, pretpostavimo da teorija sloenosti ima veze sa prekidaem koji pretvara jednu eliju u crveno krvno zrnce, a drugu u nervnu eliju. Da li to moe da objasni postanak sloenih biohemijskih sistema? Ne. Kao teorija simbioze, ovaj vid teorije sloenosti zahteva ranije postojee, ve funkcionalne sisteme. Tako da ako elija iskljui skoro sve gene osim onih za proizvodnju hemoglobina, mogla bi da se pretvori u crveno krvno zrnce; ako druga elija ukljui drugi niz gena, mogla bi da proizvodi proteine karakteristine za nervnu eliju. Ali nijedna eukariotska 219

Darvinova crna kutija elija ne moe da ukljui ranije postojee gene i da odjednom proizvede bakterijski bi (flagelum), jer nema tih ranije postojeih proteina u eliji koji bi meusobno reagovali i proizveli ga. Jedini nain na koji bi elija mogla da proizvede bi je ako je struktura ve kodirana u njenoj DNK. U stvari, Kaufman nikada nije tvrdio da se takva nova i sloena struktura moe iznenada proizvesti po teoriji sloenosti. Teorija sloenosti e moda tek pruiti znaajan doprinos matematici, a jo uvek bi mogla da prui umeren doprinos biohemiji. Ali ne moe da objasni nastanak sloenih biohemijskih struktura koje izgrauju ivot. ak ni ne pokuava.

Detekcija dizajna
Zamislite sobu u kojoj lei izmrcvareno telo, spljoteno kao palainka. Desetak detektiva puzi po podu, pregledajui pod sobe i lupom traei bilo kakav trag o identitetu poinioca. Nasred sobe, pored tela, stoji veliki, sivi slon. Detektivi paljivo izbegavaju noge debelokoca dok puze, i ne gledaju ga ni za trenutak. Vremenom detektivi postaju frustrirani zbog nedostatka napretka, ali odluno nastavljaju, pretraujui pod sa jo vee blizine. Vidite, udbenici kau da detektivi moraju da uhvate svog oveka, tako da nikada ne uzimaju u obzir slonove.

Slon postoji i u sobi punoj naunika koji pokuavaju da objasne razvoj ivota. Slon nosi naziv inteligentni dizajn. Osobi koja se ne osea obaveznom da ogranii svoje istraivanje na neinteligentne uzroke, neposredan zakljuak je da su mnogi biohemijski sistemi dizajnirani. Nisu dizajnirani prirodnim zakonima, ni sluajnou ni neizbenou; umesto toga, oni su planirani. Dizajner je znao kako e sistemi izgledati kada budu potpuni, a zatim je preuzeo korake da izgradi sisteme. ivot na zemlji na svom najosnovnijem nivou, u svojim najkritinijim komponentama, predstavlja proizvod inteligentnog dizajna. 220

9. Inteligentni dizajn Zakljuak o inteligentnom dizajnu prirodno sledi iz samih podataka ne iz svetih knjiga ili zatucanih uverenja. Zakljuivanje da je biohemijske sisteme dizajnirao inteligentan inilac predstavlja jednostavan proces koji ne zahteva nikakve nove principe logike ili nauke. Jednostavno proizilazi iz napornog rada koji je biohemija sprovela tokom poslednjih etrdeset godina, zdruenim sa razmatranjem naina na koji svakodnevno izvodimo zakljuke o dizajnu. Svejedno, tvrenje da su biohemijski sistemi dizajnirani e svakako mnogim ljudima zvuati udno, pa mi dopustite da pokuam da to malo razjasnim.

ta je dizajn? Dizajn jednostavno predstavlja svrhovito rasporeivanje delova. Sa tako irokom definicijom moemo da vidimo da bi bilo ta moglo da se smatra dizajniranim. Pretpostavimo da dok se vozite na posao jednog vedrog jutra, opaate pored puta kola u plamenu njihov prednji deo je ulubljen, razbijeno staklo razbacano unaokolo. Oko 5 metara od kola vidite nepokretno telo kako lei u praini. Gazei konice, zaustavljate se pored puta. Trite do tela, hvatate runi zglob da biste osetili puls, a onda opaate da iza oblinjeg drveta stoji mladi ovek sa minikamerom. Viete mu da pozove hitnu pomo, ali on nastavlja da snima. Okreui se ponovo telu, zapaate da vam se ovek smei. Nepovreeni glumac objanjava da je postdiplomac u oblasti socijalnih pitanja i da vri istraivanje o spremnosti vozaa da pomognu nepoznatim povreenim osobama. Besno gledate u arlatana koji se ceri dok ustaje i brie lanu krv sa lica. Zatim mu pomaete da ostvari realistiniji izgled i zadovoljno se udaljavate dok kamerman jurei odlazi da pozove hitnu pomo. Prividna nesrea je bila dizajnirana; niz delova je namerno rasporeen da izgleda kao nezgoda. Drugi, manje uoljivi dogaaji takoe mogu biti dizajnirani: kapute na iviluku u rastoranu je moda rasporedio vlasnik pre nego to ste uli. Kante i konzerve pored puta je moda postavio neki umetnik koji pokuava da iznese neku udnu izjavu o ivotnoj sredini. Izgleda da bi i sluajni susreti mogli da budu rezultat velikog dizajna (teoretiari zavere uivaju postulirajui takav dizajn). Na zemljitu u okviru mog 221

Darvinova crna kutija univerziteta nalaze se skulpture za koje bih, da sam ih video kako lee pored puta, pretpostavljao da su rezultat sluajnih udaraca u metal sa otpada, ali one su dizajnirane. Ishod ovog zakljuka da bi bilo ta moglo da bude namerno rasporeeno je da ne moemo da znamo da neto nije bilo dizajnirano. Nauni problem onda postaje kako da pouzdano registrujemo dizajn? Kada je razumno zakljuiti, u otsustvu znanja iz prve ruke ili opisa oevidaca, da je neto dizajnirano? U sluaju viedelnih fizikih sistema ako nema postepenog puta za njihovu proizvodnju dizajn je oigledan kada je niz zasebnih, meusobno dejstvujuih komponenti ureen na takav nain da ostvaruje funkciju koju pojedinane komponente nisu ostvarivale.3 to je vea specifinost meusobno reagujuih komponenti potrebnih za nastanak funkcije, to je vea naa uverenost u zakljuak o dizajnu.

To se jasno moe videti na primerima raznovrsnih sistema. Pretpostavimo da ste jednog nedeljnog popodneva sa branim drugom ugostili drugi par radi igre slaganja rei. Kada se igra zavri, izlazite iz sobe na pauzu. Vraate se nazad i nalazite slova slagalice ostavljena u kutiji, neka licem navie, a neka licem na dole. Ne razmiljate o tome dok ne primetite da slova okrenuta na gore glase Izvedite nas na veeru, cicije. U trenutku zakljuujete da je u pitanju dizajn, ni ne pokuavajui da razmotrite varija-ntu da su vetar ili zemljotres ili maka mogli srenim sluajem da preokrenu prava slova. Zakljuujete da je u pitanju dizajn jer je niz zasebnih komponenti (slova) ureen kako bi ostvario svrhu (poruku) koju nijedna od komponenti ne bi mogla pojedinano da ostvari. tavie, poruka je visoko specifina; zamena nekoliko slova bi je uinila nejasnom. Iz istog razloga, ne postoji postepen put do poruke, dodavanje jo malo slova ne daje jo malo poruke, i tako dalje. Uprkos mojoj nesposobnosti da prepoznam dizajn u skulpturama oko univerziteta, esto je lako prepoznati dizajn u drugim umetnikim delima. Na primer, batovani ureuju cvee u blizini studentskog centra tako da ono ispisuje ime univerziteta. ak i da ih niste videli kako rade, lako biste mogli da zakljuite da je cvee 222

9. Inteligentni dizajn svrhovito rasporeeno. to se toga tie, ako biste duboko u umi naili na cvee koje jasno ispisuje ime MARKO, ne biste sumnjali da je obrazac rezultat inteligentnog dizajna.

Zakljuak o dizajnu se najlake moe izvesti u sluaju mehanikih objekata. Dok etate otpadom mogli biste da uoite odvojene navrtnje i rafove i delove plastike i stakla veina razbacana, deo naslagan jedan preko drugog, deo meusobno privren. Pretpostavimo da vam je oko zapalo za gomilu koja je izgledala naroito zbijena, a kada ste podigli polugu koja je virila iz gomile, cela gomila je krenula sa njom. Kada ste pritisnuli polugu ona je glatko skliznula na jednu stranu gomile i povukla za sobom privren lanac. Lanac je zauzvrat obrnuo zupanik koji je okrenuo tri druga zupanika koji su pokrenuli ipku, glatko je vrtei. Brzo ste mogli da zakljuite da gomila nije predstavljala sluajno nagomilavanje otpada ve je dizajnirana (to jest, inteligentni inioc ju je uredio), jer vidite da komponente sistema reaguju meusobno uz veliku specifinost za vrenje neega.

Sistemi u potpunosti izgraeni iz prirodnih komponenti takoe mogu da ukazuju na dizajn. Na primer, pretpostavimo da sa prijateljem hodate po umi. Iznenada, va prijatelj je izbaen visoko u vazduh i ostavljen da visi vezan za noge puzavicom privrenom za granu drveta. Nakon to ga oslobodite, rekonstruiete zamku. Vidite da je puzavica omotana oko grane, a kraj vrsto privren za zemlju. vrsto je uvren za zemlju ravastom granom. Grana je privrena za drugu puzavicu sakrivenu liem tako da kada se puzavica okida pomeri, povlai ravasti tap, oslobaajui zategnutu puzavicu. Kraj puzavice je u obliku ome kako bi uhvatio nogu i povukao je u vazduh. Iako je zamka u potpunosti nainjena od prirodnih materijala, brzo biste zakljuili da je proizvod inteligentnog dizajna. U sluaju jednostavnog vetakog objekta kao to je elina ipka, za izvoenje zakljuka o dizajnu esto je vaan kontekst. Ako biste videli ipku van eliane, zakljuili biste da je u pitanju dizajn. Pretpostavimo, meutim, da ste svemirskim brodom doputovali 223

Darvinova crna kutija do puste nepoznate planete koja nikada nije istraivana. Ako biste videli desetak cilindrinih elinih ipki kako lee pored vulkana, bilo bi vam potrebno vie informacija pre nego to biste mogli da budete sigurni da nepoznati geoloki procesi prirodni za tu planetu nisu proizveli ipke. Nasuprot tome, ako biste pronali desetak miolovki u blizini vulkana, uplaeno biste se osvrtali strepei od pojave dizajnera.

Funkcija sistema je odreena iz unutranje logike sistema: funkcija nije neizbeno isto to i svrha za koju je dizajner eleo da primenjuje sistem. Osoba koja prvi put vidi miolovku moda ne bi znala da je proizvoa oekivao da se ona koristi za hvatanje mieva. Umesto toga bi mogla da je koristi za odbranu od provalnika ili kao sistem za upozorenje od zemljotresa (ako bi vibracije aktivirale zamku), ali i dalje na osnovu posmatranja kako delovi meusobno deluju zna da je dizajnirana. Slino tome, neko bi mogao da pokua da koristi kosaicu kao ventilator ili kao vanbrodski motor. Ali je funkcija opreme da rotira seivo najbolje definisana njenom unutranjom logikom.

Da biste doli do zakljuka o neemu to nije vetaki objekat (na primer, raspored puzavica i grana u umi za sklapanje zamke), ili da biste doli do zakljuka o dizajnu za sistem sastavljen od niza vetakih objekata, mora da postoji prepoznatljiva funkcija sistema. Ipak, pri definisanju funkcije mora se biti paljiv. Najnoviji kompjuter se moe koristiti za pritiskaanje papira; da li je to njegova funkcija? Sloeni automobil se moe koristiti kao prepreka vodenom toku; da li bismo to trebali razmatrati? Ne. Pri razmatranju dizajna, funkcija sistema koju moramo da razmatramo je ona koja zahteva najveu koliinu unutranje sloenosti sistema. Tada moemo da procenjujemo koliko dobro delovi odgovaraju funkciji.4

Ko je tamo?
Zakljuivanje o dizajnu ne zahteva da imamo kandidata za ulogu dizajnera. Moemo da odredimo da je sistem dizajniran 224

9. Inteligentni dizajn istraivanjem samog sistema, i moemo da se drimo ubeenja u dizajn daleko snanije nego ubeenja o identitetu samog dizajnera. U nekoliko gornjih primera, identitet dizajnera nije oigledan. Nemamo predstavu ko je sastavio napravu sa otpada, ili zamku sa puzavicom, niti zato. Svejedno, znamo da su sve te stvari dizajnirane zbog ureenosti nezavisnih komponenti u svrhu ostvarivanja nekog cilja.

Izvoenje zakljuaka o dizajnu se moe sprovesti uz visok stepen uverenosti ak i kada je dizajner veoma udaljen. Arheolozi koji kopaju traei nestali grad bi mogli da naiu na kockaste kamene blokove, zatrpane desetine stopa pod zemljom, sa slikama kamila i maaka, grifona i zmajeva. ak i da je to bilo sve to su pronali, oni bi zakljuili da su blokovi dizajnirani. Ali, moemo da idemo i dalje od toga. Bio sam tinejder kada sam gledao film 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey). Da vam kaem istinu, zaista nisam mario za film; jednostavno ga nisam shvatio. Poeo je sa majmunima koji su tukli jedni druge tapovima, onda je preao na svemirsko putovanje sa ubilakim kompjuterom, i zavrio se starcem kome se prosipa pie i neroenim detetom koje pluta u svemiru. Siguran sam da je imao neki dubok smisao, ali mi nauniki tipovi ne shvatamo brzo te umetnike svari. Meutim, postojala je jedna scena koju sam brzo shvatio. Prvi svemirski let je sleteo na Mesec, i astronaut je izaao da istrauje. U svom vijuganju naiao je na glatko oblikovan obelisk koji se nadvijao nad meseevim predelom. Ja, astronaut, i ostatak publike smo odmah shvatili, bez potrebe za reima, da je predmet bio dizajniran da je neki inteligentni inilac bio na Mesecu i formirao obelisk. Film nam je kasnije pokazao da su vanzemaljci bili na Jupiteru, ali to nismo mogli da zakljuimo na osnovu obeliska. Koliko smo mi mogli da zakljuimo posmatranjem samog objekta, mogli su da ga dizajniraju vanzemaljci, aneli, ljudi iz prolosti (bilo Rusi bilo itelji nestale civilizacije Atlantide) koji su mogli da putuju svemirom, ili ak jedan od drugih astronauta na letu (koji ga je, kao alu, drao skrivenog, a zatim postavio na Mesec pre nailaska astronauta koji ga je kasnije pronaao). Da se zaplet zaista 225

Darvinova crna kutija razvijao du bilo koje od ovih ideja, publika ne bi mogla da kae da je zaplet protivreio izgledu obeliska. Meutim, da je film pokuavao da tvrdi da obelisk nije dizajniran, publika bi zvidala dok filmski operator ne bi zaustavio film. Zakljuak da je neto dizajnirano se moe izvesti sasvim nezavisno od znanja o dizajneru. Kao stvar procedure, prvo se mora prihvatiti injenica o dizajnu, pre postavljanja daljih pitanja o dizajneru. Moemo se drati zakljuka o dizajnu sa svom vrstinom koja je mogua na ovom svetu, bez bilo kakvog znanja o dizajneru.

Na ivici
Svako moe da vidi da je planina Ramor (Mt. Rushmore) dizajnirana (jedna cela padina ove planine je isklesana tako da prikazuje likove nekoliko velikih amerikih predsednika, prim. red..) ali, kako je kralj Sijama esto govorio, i to e proi. Kako vreme prolazi, a kia pada i vetar nosi, planina Ramor e promeniti svoj oblik. Hiljade godina u budunosti, ljudi e moda proi pored planine i videti samo neznatne naznake lica u stenama. Da li bi osoba mogla da zakljui da je erodirana planina Ramor bila dizajnirana? Zavisi. Zakljuivanje da je u pitanju dizajn zahteva identifikaciju zasebnih komponenti koje su ureene radi ostvarivanja svrhe, a snagu zakljuka nije lako za kvantifikovati. Arheolozi iz budunosti bi mogli da prepoznaju planinu Ramor ako bi mogli da vide bar neto to bi liilo na uvo, nos, donju usnu, i moda bradu razliitih likova predsednika. Delovi nisu zaista ureeni jedan u odnosu na drugi i mogli bi jednostavno da predstavljaju neobinu stensku formaciju. Na povrini Meseca se nalazi neto to lii na lice oveka. Moe se ukazati na tamnije oblasti koje lie na oi i usta. To je moda neko dizajnirao, moda vanzemaljci, ali broj i specifinost komponenti nisu dovoljni za utvrivanje da li je svrha pripisana obrascu stvarno bila i namenjena. Italija je moda namerno dizajnirana da lii na izmu, ali moda i nije. Nema dovoljno podataka za donoenje pouzdanog zakljuka. asopis National Enquirer je 226

9. Inteligentni dizajn jednom objavio priu koja je elela da pokae ljudsko lice na povrini Marsa; meutim, slinost je bila neznatna. U takvim sluajevima moemo samo da kaemo da je, kao bilo ta, moglo da bude dizajnirano, ali ne moemo to da tvrdimo sa sigurnou.

Kako se broj i kvalitet komponenti koje se meusobno uklapaju radi formiranja sistema poveava, moemo da budemo sve vie ubeeni u zakljuak o dizajnu. Pre nekoliko godina je izveteno da je bu koja je rasla u friideru jedne gospoe iz Tenesija formirala Elvisov lik. Ponovo, slinost se mogla videti, ali je bila neznatna. Meutim, pretpostavimo da je slinost bila oigledna. Pretpostavimo da lik nije bio izgraen samo od crne bui. Pretpostavimo da je uestvovala i Serratia marcescens bakterija koja raste u crvenim slojevima. Pretpostavimo da su tu bile i kolonije kvasca Saccharomyces cerevisiae, koje su sjajno bele. Tu je takoe bila i Pseudomonas aeruginosa, koje je zelena, i Chromobacterium violaceum, koja je ljubiasta, i Staphylococcus aureus, koja je uta. I pretpostavimo da su zeleni mikroorganizmi rasli u obliku Elvisovih pantalona, a da su ljubiaste bakterije formirale njegovu koulju. A veoma male take smenjujuih crvenih i belih bakterija su dale njegovo lice sa bojom mesa. U stvari, pretpostavimo da su bakterije i bu iz friidera formirale Elvisov lik koji je skoro identian jednom od onih postera koji se mogu videti u muzikim radnjama. Da li tada moemo da zakljuimo da je lik dizajniran? Da, moemo uz istu uverenost sa kojom zakljuujemo da su posteri iz radnji dizajnirani.

Da je ovek na Mesecu imao bradu i ui i naoare i obrve zakljuili bismo da je dizajniran. Da Italija ima proreze za dugmad i pertle i da Sicilija veoma lii na fudbalsku loptu, sa obojenim traftama i imenom, mislili bismo da su dizajnirani. Kako se broj i kvalitet delova meuzavisnih sistema poveava, tako se poboljava i naa procena o dizajnu i moe da dosegne sigurnost. Teko je koliinski odrediti te stvari.5 Meutim, lako je zakljuiti da je tako detaljan sistem kao to je celovit bakterijski Elvis - dizajniran. 227

Darvinova crna kutija

Biohemijski dizajn
Lako je videti dizajn u Elvisovim posterima, miolovkama i porukama iz slagalica rei. Ali biohemijski sistemi nisu mrtvi objekti; oni su deo ivih organizama. Da li ivi biohemijski sistemi mogu biti inteligentno dizajnirani? Nije prolo ba mnogo vremena od kada se smatralo da je ivot izgraen od posebne supstance, razliite od supstance koja izgrauje neive objekte. Fridrih Veler (Friedrich Wohler) je pobio tu ideju. Dugo vremena nakon toga, sloenost ivota je poraavala veinu pokuaja da se ona razume i menja. Meutim, poslednjih decenija biohemija je napredovala tako krupnim koracima da naunici dizajniraju osnovne promene u ivim organizmima. Razmotrimo nekoliko primera biohemijskog dizajna. Kada sistem za zgruavanje krvi zakae, svojevoljan ugruak moe da blokira protok krvi kroz srce, ugroavajui ivot. Po sadanjem nainu leenja, protein koji se prirodno javlja se ubrizgava pacijentu da bi se ugruak razgradio. Meutim, prirodni protein ispoljava neke negativne efekte, pa domiljati istraivai pokuavaju da u laboratoriji proizvedu novi protein koji moe da obavi posao bolje.6 Ukratko, strategija je sledea (slika 9-1). Mnogi proteini sistema za zgruavanje krvi se aktiviraju drugim faktorima koji odsecaju njegov deo, time ga aktivirajui. Meutim, deo koji se odseca cilja samo njegov aktivator i nijedan drugi. Plazminogen prekursor plazmina, proteina koji razlae krvne ugruke ima metu koja se iseca veoma sporo, nakon to se ugruak formirao i zaceljivanje otpoelo. Meutim, za tretiranje infarkta, plazmin je odmah neopodan na mestu na kome se nalazi krvni ugruak koji spreava cirkulaciju.

Da bi plazmin bio odmah dostupan na pravom mestu, istraivai su izolovali i izmenili gen za plazminogen. Zamenjuje se deo gena koji kodira mesto u plazminogenu koje se iseca da bi se aktivirao protein. Zamenjen je delom gena za drugu komponentu puta za zgruavanje krvi (kao to je prethodnik plazma tromboplastina, ili PTA) koji se brzo iseca trombinom. Ideja je sledea: formira228

9. Inteligentni dizajn

Slika 9-1
(1) Izoluje se gen za plazminogen. (Na slici su prikazane aminokiseline koje kodira gen, a ne sama DNK.) (2) Izbacuje se deo gena koji kodira oblast proteina koji se tokom aktivacije iseca sporo. (3) Deo drugog gena koji kodira proteinski region koji se brzo iseca trombinom se ubacuje u gen za plazminogen. (4) Sada postoji dizajnirani, hibridni gen koji e, kada se ubaci u eliju, proizvesti plazminogen koji se brzo aktivira trombinom.

1) 2)

DCGKPQVEPKKCPGRVVGGCVAHPHSWPWQ DCGKPQVEPKKC-VGGCVAHPHSWPWQ

3)

-TTKIKPRI-VGGCVAHPHSWPWQ

DCGKPQVEPKKC-

4)

DCGKPQVEPKKCTTKIKPRIVGGCVAHPHSWPWQ

ni plazminogen, koji nosi deo koji se iseca trombinom, e brzo biti iseen i aktiviran u blizini ugruka, poto je trombin prisutan na tom mestu. Ali aktivnost koja se brzo oslobaa nije aktivnost PTA, ve plazmina. Oekuje se da bi, ako bi se takav protein brzo ubrizgao u rtvu infarkta, plazmin pomogao rtvi da se oporavi uz minimalno trajno oteenje. Novi protein je proizvod inteligentnog dizajna. Neko sa znanjem o sistemu za zgruavanje krvi je seo za sto i skicirao put za proizvodnju proteina koji bi kombinovao osobine plazmina u razlaganju ugruka sa osobinom brze aktivacije kod proteina koji se isecaju trombinom. Dizajner je znao ta e krajnji proizvod njegovog 229

Darvinova crna kutija rada da vri, i radio je na ostvarivanju tog cilja. Nakon to je plan nacrtan, dizajner (ili njegov postdiplomac) je otiao u laboratoriju i preuzeo korake za izvravanje plana. Rezultat je protein koji niko u svetu nije do tada video protein koji e izvriti plan dizajnera. Biohemijski sistemi zaista mogu biti dizajnirani. Inteligentan dizajn biohemijskih sistema je u stvari sasvim est ovih dana. Da bi dijabetiarima obezbedili ljudski insulin koji je teko dobiti, istraivai su pre jedne decenije izolovali gen za ljudski insulin. Ubacili su ga u deo DNK koji je mogao da preivi u bakterijskoj eliji i uzgajali su izmenjene bakterije. Bakterijska elijska mainerija je zatim proizvela ljudski insulin, koji je izolovan i korien u leenju pacijenata. Neke laboratorije sada menjaju neke organizme ugraivanjem promenjene DNK direktno u njihove elije. Dizajnirane biljke koje su otporne na mraz ili insekte tetoine postoje ve izvesno vreme; neto noviji je inenjering krava koje daju mleko koje sadri velike koliine korisnih proteina.

Moglo bi se zapaziti da iako gore opisani primeri sistema predstavljaju primere biohemijskog dizajna, u svim sluajevima dizajner je samo prerasporedio delove prirode; nije proizveo novi sistem poevi od nule. To je tano, ali verovatno nee jo dugo biti tako. Naunici danas aktivno rade na otkrivanju tajni o tome ta proteinima daje njihove posebne sposobnosti. Napredak je bio spor ali stabilan. Nee puno proi, a proteini e se proizvoditi od nule, dizajnirani za specifine, nove funkcije. to je jo impresivnije, organski hemiari proizvode nove hemijske sisteme koji oponaaju ivotne aktivnosti. To je isticano u popularnim medijima kao sintetiki ivot. Iako to predstavlja preterivanje osmiljeno radi prodaje asopisa, rad pokazuje da inteligentni inilac moe da dizajnira sistem koji ispoljava osobine nalik biohemijskim bez korienja jedinjenja za koje se zna da se pojavljuju u ivim sistemima. Poslednjih godina neki naunici su ak poeli da dizajniraju nove biohemikalije koristei principe mikroevolucije mutacije i odabiranje.7 Ideja je jednostavna: hemijski se proizvede veliki 230

9. Inteligentni dizajn broj razliitih delova DNK ili RNK, a zatim se iz meavine izvadi nekoliko delova koji imaju osobinu koju dizajner eli, kao to je sposobnost vezivanja vitamina ili proteina. To se vri meanjem vrstih estica za koje je protein ili vitamin prikaen sa rastvorom koji sadri meavinu DNK ili RNK delova, a zatim ispiranjem rastvora. Delovi DNK ili RNK koji vezuju vitamin ili protein ostaju prilepljeni za vrste estice; svi delovi koji se ne vezuju su isprani. Nakon odabiranja pravih delova eksperimentator koristi enzime kako bi proizveo veliki broj tih delova. Derald Dojs (Gerald Joyce), vodei strunjak u toj oblasti, poredi ovaj proces sa selektivnim uzgojem: Ako neko eli crveniju ruu ili pufnastiju persijsku maku, on odabira za uzgajanje one jedinke koje u najveoj meri ispoljavaju eljenu crtu. Prema tome, takoe, ako neko eli molekul koji ispoljava odreenu hemijsku crtu, onda iz velike populacije molekula odabira one koji najbolje ispoljavju osobinu.8 Kao i selektivni uzgoj, metod ima prednosti mikroevolucije, ali takoe ima ogranienja. Jednostavne biohemijske aktivnosti se mogu proizvesti, ali ne i sloeni sistemi o kojima smo govorili u ovoj knjizi.

Na vie naina ova tehnika lii na klonalnu selekciju antitela, o kojoj smo govorili u 7. poglavlju. Zaista, drugi naunici koriste sposobnost imunog sistema da proizvodi antitela protiv skoro bilo kog molekula. Naunici ubrizgavaju ivotinji molekul od interesa (na primer, lek) i izoluju antitela koja se proizvedu protiv njega. Antitela se zatim mogu koristiti kao kliniki ili komercijalni reagensi za detekciju molekula. U nekim sluajevima se mogu proizvesti antitela koja se ponaaju kao jednostavni enzimi9 (nazivaju se abzimi). Oba ova pristupa DNK/RNK ili antitela obeavaju da e pronai niz primena u industriji i medicini u bliskoj budunosti.

injenicu da biohemijske sisteme mogu da dizajniraju inteligentni inioci za sopstvene potrebe priznaju svi naunici, ak i Riard Dokins. U svojoj najnovijoj knjizi Dokins zamilja hipotetiki scenario u kome je vodei naunik kidnapovan i primoran da radi na biolokom oruju za zlu, militaristiku zemlju.10 Naunik alje 231

Darvinova crna kutija poziv za pomo kodirajui poruku u DNK sekvenci virusa gripa: zaraava sebe izmenjenim virusom, kija na gomilu ljudi, i strpljivo eka da se grip rairi svetom, uveren da e drugi naunici izolovati virus, sekvencirati njegovu DNK, i deifrovati njegov kod. Poto se Dokins slae da biohemijski sistemi mogu biti dizajnirani, i da ljudi koji nita ne znaju o dizajniranju svejedno mogu da ga registruju, onda se pitanje da li je biohemijski sistem bio dizajniran jednostavno svodi na iznoenje dokaza koji podupiru dizajn.

Takoe moramo da razmotrimo ulogu prirodnih zakona. Prirodni zakoni mogu da organizuju materiju na primer, tok vode moe da nagomila mulj dovoljno da zagradi deo reke, primoravajui je da promeni tok. U ovom sluaju su bitni zakoni bioloke reprodukcije, mutacije i prirodnog odabiranja. Ako se bioloka struktura moe objasniti prirodnim zakonima, onda ne moemo da zakljuimo da je dizajnirana. Meutim, tokom ove knjige sam pokazao zato mnogi biohemijski sistemi ne mogu nastati prirodnim odabiranjem koje deluje na mutacije: ne postoji nijedan direktan, postepen put do ovih neumanjivo sloenih sistema, a hemijski zakoni snano govore protiv neusmerenog razvoja biohemijskih sistema koji proizvode molekule kao to je AMP. Alternative gradualizmu koje se zasnivaju na neinteligentnim uzrocima, kao to su teorije simbioze i sloenosti, ne mogu (a ak i ne pokuavaju) da objasne osovne biohemijske maine ivota. Ako prirodni zakoni karakteristini za ivot ne mogu da objasne bioloki sistem, onda kriterijumi za izvoenje zakljuka o dizajnu postaju isti kao i za neive sisteme. Nema magine take neumanjive sloenosti od koje je darvinizam logiki nemogu. Ali prepreke gradualizmu postaju sve vie i vie kako strukture postaju sloenije i meuzavisnije. Da li bi mogao da postoji jo uvek neotkriven prirodni proces koji bi objasnio biohemijsku sloenost? Moemo da kaemo da ako takav proces postoji, niko nema predstavu kako bi delovao. Dalje, delovao bi nasuprot celokupnom ljudskom iskustvu, kao i pretpostavka da bi prirodni proces mogao da objasni kompjutere. Suoeni sa masivnim dokazima koje imamo u korist biohemijskog 232

9. Inteligentni dizajn dizajna, ignorisanje tih dokaza u ime nekog fantomskog procesa bi bilo jednako igranju uloge detekiva koji ignoriu slona.

Poto smo raistili ova preliminarna pitanja, moemo da zakljuimo da su biohemijski sistemi o kojima smo govorili u poglavljima od 3. do 6. dizajnirani inteligentnim faktorom. Moemo da budemo uvereni u na zakljuak po tom pitanju isto kao to smo uvereni u zakljuak da je miolovka dizajnirana, ili da su planina Ramor ili Elvisov poster dizajnirani. Nema pitanja o stepenu za ove sisteme, kao za ovekov lik na Mesecu ili oblik Italije. Naa uverenost u dizajn cilije ili unutarelijskog transporta se zasniva na istim principima kao i naa sposobnost da budemo uvereni u dizajn bilo ega: ureenost zasebnih komponenti kako bi se ostvarila prepoznatljiva funkcija koja znaajno zavisi od komponenti.

Funkcija cilije je da bude motorizovano veslo. Da bi ostvarile tu funkciju, mikrotubule, neksinski veznici i motorni proteini moraju da budu ureeni na precizan nain. Moraju meusobno prisno da se prepoznaju, i da ostvaruju precizno uzajamno dejstvo. Funkcija nije mogua ako bilo koja od komponenti nedostaje. tavie, mnogi drugi faktori pored gore navedenih su neophodni da bi sistem bio od koristi za ivu eliju: cilija mora da bude pozicionirana na pravom mestu, pravilno usmerena i iskljuena ili ukljuena u zavisnosti od potreba elje. Sistem za zgruavanje krvi ima funkciju vrste, ali privremene barijere. Komponente sistema su ureene u tu svrhu. Fibrinogen, plazminogen, trombin, protein C, Krismasov faktor, i druge komponente puta zajedno vre neto to nijedna od komponenti ne moe da vri sama. Kada vitamin K nije dostupan ili antihemofilni faktor nedostaje, sistem se rui sasvim sigurno kao to maina Rubi Goldberga ne funkcionie ako neka komponenta nedostaje. Komponente seku jedna drugu na pravim mestima, reaju se jedna za drugom na precizan nain. Deluju kako bi formirale finu strukturu koja ostvaruje specifian zadatak. 233

Darvinova crna kutija Funkcija unutarelijskog transporta je da prenosi tovar sa jednog mesta na drugo. Da bi to vrio paketi moraju biti oznaeni, odredita prepoznata, a vozila opremljena. Mehanizmi moraju biti na mestu radi naputanja jedne ograene oblasti elije i ulaenja u drugu ograenu oblast. Neuspeh sistema ostavlja manjak kritinih zaliha ovde, i zaguujui viak tamo. Enzimi koji su korisni u jednoj zatvorenoj oblasti (elijskoj organeli) donose pusto u drugoj oblasti. Funkcije drugih biohemijskih sistema o kojima sam govorio su lako prepoznatljive, a njihovi meuzavisni delovi mogu se prebrojati. Poto funkcije zavise od sloenih uzajamnih reakcija delova, moramo da zakljuimo da su i oni, kao miolovka, bili dizajnirani.

Dizajniranje koje se trenutno odigrava u biohemijskim laboratorijama irom sveta aktivnost koja je potrebna za planiranje novog plazminogena koji moe biti iseen trombinom, ili krava koja daje hormon rasta u svom mleku, ili bakterija koja lui ljudski insulin je uporedivo dizajniranju koje je prethodilo sistemu za zgruavanje krvi. Laboratorijski rad postdiplomaca u sastavljanju delova gena u namernom pokuaju da proizvedu neto novo je uporediv radu koji je izvren za stvaranje prve cilije.

Razluivanje
Samo zato to moemo da zakljuimo da su neki biohemijski sistemi dizajnirani, ne znai da su svi subelijski sistemi izriito dizajnirani. tavie, neki sistemi su moda dizajnirani, ali bi dokazivanje njihovog dizajna moglo da bude teko. Lice Elvisa bi moglo da bude jasno i razgovetno, a njegova (navodna) gitara impresionistiki mutna. Uoavanje dizajna u ciliji bi moglo da bude lako, ali bi dizajn u drugom sistemu mogao da bude granian ili neuoljiv. Ispostavlja se da elija sadri sisteme koji se prostiru od oigledno dizajniranih do onih kod kojih dizajn nije siguran. Imajui na umu da bi bilo ta moglo da bude dizajnirano, razmotrimo par sistema kod kojih je teko uoiti dizajn. 234

9. Inteligentni dizajn Osnov ivota je elija, u kojoj su biohemijski procesi koji lee u osnovi elijskog postojanja ograeni od ostatka sredine. Struktura koja ograuje eliju se naziva elijska membrana. Veinom je izgraena od molekula koji su hemijski slini deterdentima kojima peremo sudove i odeu. Taan tip molekula, nalik na deterdent, koji se koristi u membranama veoma varira od jedne vrste elije do druge: jedni su dui, neki su krai; neki su oputeniji, drugi krui; neki imaju pozitivni naboj, neki negativan, a neki su neutralni. Veina elija sadri meavinu razliitih tipova molekula u svojim membranama, a meavina moe biti razliita za razliite tipove elija.

Kada se molekuli deterdenta nau u vodi, oni tee da se meusobno udrue. Ova drueljubivost postaje oigledna u vidu mehuria koji se javljaju u ve maini tokom pranja. Mehurii se sastoje od veoma tankih slojeva deterdenta (plus neto vode) u kojima su molekuli upakovani jedan do drugog. Sferini oblik mehuria se javlja usled fizike sile zvane povrinski napon, koja tei da smanji povrinu mehuria na najmanju moguu povrinu za smetanje deterdenta. Ako uzmete molekule iz elijske membrane, preistite ih od svih drugih komponenti elije, i rastvorite ih u vodi, esto e se grupisati zajedno u sferian, zatvoren oblik. Poto ti molekuli formiraju mehurie sami od sebe, poto je udruivanje molekula nasumino, i poto nijedan naroit pojedinaan molekul nije potreban za formiranje membrane, teko je izvesti zakljuak o inteligentnom dizajnu elijskih membrana. Kao kamenje u kamenom zidu, svaka komponenta se lako moe zameniti drugom komponentom. Kao i u sluaju bui na mom friideru, dizajn nije oigledan.

Ili razmotrimo hemoglobin protein u crvenim krvnim zrncima koji prenosi kiseonik iz plua do perifernog tkiva. Hemoglobin je izgraen od etiri proteina koji su spojeni, i svaki od ta etiri proteina moe da vee kiseonik. Dva od etiri proteina su meusobno identina, kao i druga dva. Ispostavlja se da se, zbog naina na koji su etiri sastavna proteina hemoglobina meusobno spojena, 235

Darvinova crna kutija prvi kiseonik koji naie vezuje slabije od preostala tri. Razlika u snazi vezivanja kiseonika rezultuje ponaanjem zvanim kooperativnost. Jednostavno reeno, to znai da se koliina kiseonika vezanog veiim brojem molekula hemoglobina (kako se odigrava u krvi) ne poveava direktno sa koliinom kiseonika u vazduhu. Umesto toga, kada je koliina kiseonika u okruenju mala, praktino nijedan kiseonik se ne vezuje za hemoglobin daleko manje nego to bi se vezivalo da ne postoji kooperativnost. Sa druge strane, kada se koliina kiseonika u okruenju povea, koliina kiseonika vezanog za hemoglobin u krvi se poveava veoma brzom stopom. O tome se moe razmiljati kao o neemu nalik na domino efekat; potreban je odreen napor da bi se oborila prva domina (ili vezao prvi kiseonik), ali e ostale domine zatim pasti automatski. Kooperativnost ima vane fizioloke posledice: omoguava hemoglobinu da postane potpuno zasien kada ima puno kiseonika (kao to je u pluima) i da lako odbaci kiseonik tamo gde je potreban (kao to je u perifernim tkivima). Takoe postoji drugi protein, zvan mioglobin, koji je veoma slian hemoglobinu osim to ima samo jedan proteinski lanac, a ne etiri, i prema tome vezuje samo jedan kiseonik. Vezivanje kiseonika za mioglobin nije kooperativno. Pitanje je, ako pretpostavimo da ve imamo protein koji vezuje kiseonik kao to je mioglobin, da li iz funkcije hemoglobina moemo da izvedemo zakljuak o inteligentnom dizajnu? Dokaz za dizajn je slab. Poetna taka, mioglobin, ve moe da vezuje kiseonik. Ponaanje hemoglobina se moe ostvariti prilino jednostavnom modifikacijom ponaanja mioglobina, a pojedinani proteini hemoglobina veoma lie na mioglobin. Tako, iako se na hemoglobin moe gledati kao na sistem sa uzajamno dejstvujuim delovima, uzajamno dejstvo ne radi nita bitno drugaije od pojedinanih komponenti sistema. Poslednji biohemijski sistem je onaj o kome sam ve govorio u 7. poglavlju - sistem koji proizvodi AMP. Zakljuivanje o dizajnu je ovde kao zakljuivanje da je slika pripisana uvenom, ali mrtvom umetniku u stvari falsifikat druge osobe iz istog vremena. Moda vidite da slika ima upisano ime umetnika u donjem uglu, ali su 236

9. Inteligentni dizajn potezi etkicom, kombinacija boja, tema, materijal platna, i sama slika razliiti.

Poto je tako puno koraka potrebno za proizvodnju AMP-a, poto se meuproizvodi ne koriste, i poto sve nae znanje hemije snano govori protiv neusmerene proizvodnje takvog puta, izgleda da je dokaz za dizajn AMP puta prilino jak. Teoretski, zakljuak o dizajnu ovde je podloan tipu scenarija Stjuarta Kaufmana; meutim, teorija sloenosti trenutno nije nita vie od fantoma, a poznato hemijsko ponaanje molekula govori snano protiv scenarija. Takoe, zakljuak o inteligentnom dizajnu drugih biohemijskih sistema poveava pouzdanost pozivanja na dizajn i za ovaj sistem. Poto bi bilo ta moglo da bude dizajnirano, i poto moramo da iznesemo dokaze da bismo pokazali dizajn, nije iznenaujue da moemo da budemo uspeniji u prikazu dizajna kod jednog biohemijskog sistema, a manje uspeni kod drugog. Samo za neke odlike elije moemo da pretpostavimo da su, moda, rezultat jednostavnih prirodnih procesa. Veina drugih odlika su skoro sigurno dizajnirane. A za neke moemo da budemo potpuno uvereni da su dizajnirane.

237

10. poglavlje

Pitanja o dizajnu
Jednostavne ideje
Ponekad je potrebno iznenaujue puno vremena da bi se jednostavna ideja pravilno razvila, iako je ideja veoma mona. Moda je najuveniji primer toga izum toka. Pre toka ljudi su se vukli unaokolo u kolima koja su vukli konji i koja su klizala na motkama, tarui zemlju i proizvodei veliko trenje. Bilo koji osnovac naeg doba bi mogao da ih posavetuje da naprave zaprena kola sa tokovima, jer je uio o tokovima. Ideja toka je istovremeno veoma mona i, osvrui se unazad, zapanjujue jednostavna, a prua niz praktinih prednosti u ivotu. Pa ipak, ideja se formirala i razvijala uz velike potekoe.

Jo jedna mona ideja je fonetska azbuka. Fonetska azbuka je sastavljena iz simbola koji oznaavaju zvukove; spajanjem nekoliko ovih simbola, dobija se niz koji predstavlja zvuk prave rei. Fonetska azbuka stoji kao suprotnost u odnosu na sistem pisanja u vidu hijeroglifa, kod koga slikoviti simboli predstavljaju rei. Hijeroglifi na vie naina predstavljaju mnogo prirodniji nain za pisanje, naroito za nekoga ko tek poinje. Neko ko ne poseduje znanje o pisanoj komunikaciji e daleko verovatnije nacrtati sliku psa koji grize kost nego to e na papiru napisati znakove u ovoj formi: pas grize kost, a zatim rei prijateljima da znak koji lii na krug sa linijom koja se sputa sa jedne strane (p) oznaava zvuk p, krug sa uvijenom linijom sa druge strane (a) oznaava zvuk a, i tako dalje. Ako bi ve postojao, prirodniji sistem hijeroglifa bi teio da sprei usvajanje fonetske azbuke, iako je fonetski sistem u stvari jednostavniji i daleko raznovrsniji kada je jezik sloeniji. 238

10. Pitanja o dizajnu U osnovnoj koli uimo da u broju 561 cifra 1 oznaava 1, ali cifra 6 oznaava 60, a cifra 5 oznaava 500. Zbog ovog malog trika sa vrednou u zavisnosti od pozicije, rad sa brojevima postaje tako jednostavan da i dete moe da radi sa njima. Desetogodinjak koji je pravilno nauen moe da sabere 561 i 427 i dobije 988, a svaki 12-ogodinjak ume da pomnoi 41 sa 17 i dobije 697. Ali pokuajte da saberete ili pomnoite te brojeve koristei rimske brojeve! Pokuajte da saberete XXIV i LXXVI da biste dobili C (a da prvo ne pretvorite rimske brojeve u arapske). Rimski brojevi su korieni u Evropi do srednjeg veka; zbog toga, veina populacije nije mogla da vri jednostavne proraune koje savremeni blagajnik ili kasirka mogu da izvre. Jednostavna sabiranja su zahtevala talenat posebno obuenih ljudi koji su zaraivali za ivot raunajui.

Vukui se prema dizajnu

Ideja o inteligentnom dizajnu je takoe jednostavna, mona, oigledna ideja koja je bila gurnuta u stranu pri takmienju sa, i kontaminacijom, stranim idejama. Od samog poetka glavni takmac hipotezi strogog dizajna je bilo nejasno oseanje da, ako neto odgovara naoj ideji o nainu na koji su stvari ureene, onda je to bio dokaz za dizajn. Rani grki filozof Diogen je video dizajn u regularnosti godinjih doba: Takva raspodela ne bi bila mogua bez inteligencije, da sve stvari moraju da imaju svoju meru: zima i leto, i no i dan, i kia i vetar i periodi lepog vremena; i za druge stvari e se, ako se podrobno proue, pokazati da imaju najbolji mogui raspored.1 Kae se da je Sokrat zapazio: Zar nije za divljenje... da su usta kroz koja prolazi hrana postavljena tako blizu nosa i oiju kako bi se spreio neopaen prolaz bilo ega to je nepodesno za ishranu? I zar jo moe da se dvoumi, Aristodeme, da li je ovakav raspored delova delo sluaja, ili mudrosti i vetine.2 239

Darvinova crna kutija Takva sentimentalna razmiljanja, iako ljudski razumna, su zasnovana jednostavno na oseanju da je svet prijatno mesto, i nita vie. Nije teko zamisliti da bi Diogen, da je iveo na Havajima gde nema zime, lako mogao da smatra da je nedostatak godinjih doba najbolji mogui raspored. Da su se Sokratova usta nalazila pored ake mogli bismo da zamislimo kako tvrdi da je to podesno za prenos hrane do usta. Argumenti u korist dizajna zasnovani na obinom uveravanju u njihovu podesnost nestaju kao jutarnja rosa kada se suoe i sa najmanjim skepticizmom. Tokom ljudske istorije, veina uenog naroda (i jo vie neuenog) je smatrala da je dizajn oigledan u prirodi. U stvari, do Darvinovog vremena argument da je svet dizajniran je bio uobiajen i u filozofiji i u nauci. Meutim, intelektualna zasnovanost argumenta je bila slaba, verovatno zbog nedostatka drugih, suprotnih ideja. Predarvinistika snaga argumenta za dizajn je dostigla vrhunac u spisima anglikanskog svetenika iz devetnaestog veka Vilijema Pejlija (William Paley). Nadahnuti sluga svog Boga, Pejli je imao iroko nauno obrazovanje koje se ogleda u njegovim rukopisima, ali je, ironino, preterivanjem omoguio pobijanje njegovog argumenta. uveni uvodni odeljak Pejlijeve Prirodne teologije pokazuje mo argumenta, ali sadri i neke nedostatke koji su kasnije doveli do odbacivanja: Pretpostavimo da sam, pri prolasku kroz pustaru, udario nogom u kamen, i da sam upitan kako se kamen tu naao, mogao bih da odgovorim da se koliko ja znam on tu nalazio oduvek; niti bi, moda, bilo sasvim lako pokazati apsurdnost tog odgovora. Ali pretpostavimo da sam na zemlji pronaao asovnik, i da treba utvrditi kako se asovnik tu naao, teko da bih pomislio na odgovor koji sam malopre dao, da je koliko ja znam asovnik mogao tu da se nalazi oduvek. Ali zato ovaj odgovor ne bi bio podesan za asovnik kao za kamen; zato nije podjednako prihvatljiv u drugom sluaju kao u prvom? Zbog tog razloga, i nijednog drugog, to jest, da kad pregledamo asovnik, uviamo ono to ne moemo da otkrijemo 240

10. Pitanja o dizajnu kod kamena da su nekoliko njegovih delova uokvireni i sastavljeni radi svrhe, na primer da su oblikovani i podeeni tako da prouzrokuju kretanje, i to tako regulisano kretanje da pokazuje vreme dana; a da su razliti delovi drugaije oblikovani nego to jesu, ili postavljeni na drugaiji nain ili po bilo kakvom drugaijem redosledu od onog po kom su postavljeni, ili se nikakvo kretanje ne bi vrilo u maini, ili nijedno koje bi odgovaralo upotrebi kojoj sada slui. Da razmotrimo nekoliko najjednostavnijih delova i njihove uloge, koje zajedno tee jednom rezultatu: Vidimo cilindrinu kutiju koja sadri navijenu elastinu oprugu, koja, svojom tenjom da se opusti, okree kutiju. Zatim opaamo savitljiv lanac... zatim nalazimo niz tokia... Opaamo da su tokii sainjeni od mesinga, da ne bi rali;... da je preko lica asovnika postavljeno staklo, materijal koji nije primenjen ni u jednom drugom delu, ve na mestu gde se, da se nalazila bilo koja neprovidna supstanca, vreme ne bi moglo oitati bez otvaranja okvira. Poto je mehanizam razmotren zaista zahteva prouavanje instrumenta, i moda neto prethodnog znanja o predmetu, da bi se razabrao i shvatio; ali kada je jednom, kako rekosmo, opaen i shvaen, zakljuak za koji mi mislimo da je neizbean, je da je asovnik morao da ima tvorca da je morao da postoji, u nekom vremenu i na nekom mestu, zanatlija ili zanatlije koje su ga nainile za svrhu za koju, kako vidimo, stvarno i odgovara, koje su razumele njegovu konstrukciju i dizajnirale njegovu upotrebu.3 U poreenju sa argumentima Grka, Pejlijev je dosta poboljan. Iako u Prirodnoj Teologiji daje brojne slabe primere dizajna (sline Diogenovim i Sokratovim), esto pogaa pravo u metu. Meu drugim stvarima, Pejli pie o diskretnim (zasebnim) sistemima, kao to su miii, kosti, mlene lezde, za koje veruje da bi prestale da funkcioniu ako bi jedna od nekoliko komponenti nedostajala. To je sutina argumenta za dizajn. Meutim, za savremenog itaoca se mora naglasiti da je, ak i u najboljim primerima, Pejli govorio o biolokim crnim kutijama: sistemima veim od elije. Nasuprot tome, Pejlijev primer asovnika je odlian jer asovnik nije bio crna kutija; njegovi delovi i njihove uloge su bili poznati. 241

Darvinova crna kutija

Gurnut u stranu
Pejli izraava argument o dizajnu tako dobro da ak zadobija potovanje predanih evolucionista. Knjiga Riarda Dokinsa Slepi asovniar (The Blind Watchmaker) je dobila naslov po Pejlijevom poreenju sa asvnikom, ali svejedno tvrdi da evolucija, a ne inteligentni inilac, igra ulogu asovniara:

Pejli iznosi stavove divnim i predanim opisima disecirane mainerije ivota, poinjui ljudskim okom... Pejlijev argument je izgraen sa strasnom iskrenou i informisan je najboljim biolokim znanjem tog doba, ali je pogrean, velianstveno i potpuno pogrean... Ako se za [prirodno odabiranje] moe rei da igra ulogu asovniara u prirodi, onda je ono slepi asovniar... Ali jednu stvaru koju neu da uradim je da omalovaim udo ivih asovnika koje je tako nadahnulo Pejlija. Sasvim suprotno, pokuau da ilustrujem moj oseaj da je Pejli ovde mogao da ode jo dalje.4

Ali gde je tano, moemo da zapitamo, Pejli pobijen? Ko je odgovorio na njegov argument? Kako je asovnik proizveden bez inteligentnog dizajnera? Iznenaujue je ali tano da glavni argument osporenog Pejlija nikada nije pobijen. Ni Darvin ni Dokins, ni nauka ni filozofija, nisu objasnili kako neumanjivo sloen sistem kao to je asovnik moe da nastane bez dizajnera. Umesto toga, Pejlijev argument je bio gurnut u stranu napadima na nerazumne primere i teoloke rasprave van ove teme. Pejlija, naravno, treba kriviti to nije vre uokvirio svoje argumente. Ali treba kriviti i 242

Dokinsovo oseanje prema Pejliju je oseanje osvajaa prema dostojnom, ali poraenom neprijatelju. Velikoduan u pobedi, oksfordski naunik moe da priuti da oda poast sveteniku koji je delio Dokinsovu zainteresovanost za sloenost u prirodi. Dokins smatra da je Pejli poraen; mali broj filozofa i naunika se jo uvek poziva na njega. Oni koji to ine, kao Dokins, rade to samo da bi odbacili, a ne koristili njegov argument. Pejli je bio ukljuen i u astronomiju koja je postavljala Zemlju u centar Sunevog sistema i flogistonsku teoriju sagorevanja jo neke neuspele pokuaje nauke u borbi da objasni svet.

10. Pitanja o dizajnu mnoge Pejlijeve klevetnike jer su odbili da se pozabave njegovim glavnim argumentom, pravei se nemi kako bi doli do za sebe povoljnijih zakljuaka.

Meavina
U Prirodnoj filozofiji Pejli ukazuje na bioloke primere koji, kako on tvrdi, predstavljaju sisteme uzajamno zavisnih komponenti kao kod asovnika i prema tome ukazuju na dizajnera. Pejlijevi primeri predstavljaju meavinu, koja se kree od zaista zapanjujuih preko blago zanimljivih do prilino naivnih, od mehanikih sistema preko instinkta do obinih oblika. Skoro nijedan od ovih primera nije bio posebno pobijen pokazivanjem da bi odlike mogle da se razviju bez dizajnera, ali poto se u mnogobrojnim primerima Pejli ne poziva na princip koji bi spreio postepen razvoj, od Darvinovog vremena ljudi su pretpostavili da je takav postepeni razvoj mogu. Pejli je najbolji kada pie o mehanikim sistemima. U vezi srca, opaa sledee: Jasno je da mu je potrebno umetanje zalistaka da uspeh njegovog delovanja zaista zavisi od njih; jer kada se bilo koja od njegovih komora gri, neizbena tenja sile e biti da potiskuje okruenu krv ne samo u otvor arterije gde i treba da ide, ve i nazad u otvor vene iz koje je dotekla... srce, sainjeno kako jeste, ne moe da radi bez zalistaka nita bolje nego to to moe pumpa.5

Ovde on prepoznaje funkciju sistema i saoptava itaocu zato je srcu potrebno nekoliko delova ne samo pumpa, ve i zalisci. Meutim, Pejlijev opis je osrednji pri opisivanju instinkta: ta bi navelo enku ptice da pripremi gnezdo pre nego to poloi jaja?... Punoa ili rastezanje koje bi mogla da oseti u odreenom delu tela, od rasta i vrstine jajeta u njoj, ne bi nikako moglo da je informie da e uskoro proizvesti neto to, kada izae, treba 243

Darvinova crna kutija uvati i paziti... Kako ptica moe da zna da njena jaja sadre njene mladunce?6 Primer moe da bude zanimljiv, ali je teko uperiti prstom na tanu funkciju u ovom primeru. Takoe, mnogi sastavni delovi sistema (koji se moda nalaze u ptijem mozgu) su nepoznati, tako da je to crna kutija. Pejli je verovatno bio previe umoran kada je pisao o razvoju fetusa: Oko nije ni od kakve koristi u vreme kada se formira. Ono je optiki instrument nainjen u tamnici; konstruisano za prelamanje svetlosti do fokusa, i savreno za svoju svrhu pre nego to mu je svetlosni zrak imao pristup... To je obezbeivanje za budunost.7

U ovom primeru Pejli nas poziva da se divimo jednostavno vremenskom odreivanju pojave dogaaja, a ne bilo kojoj odlici tog sistema.

Pejli izgleda aktivno priziva podsmeh kada pie o onome to naziva kompenzacija tj. nadoknaivanje: Kratak nesavitljiv vrat slona se nadoknauje duinom i savitljivou surle... Vrste aplji ive i trae hranu meu vodama; ipak nemajui plovne koice na nogama, nesposobne su za plivanje. Da bi se kompenzovale taj nedostatak, opremljene su dugim nogama za gacanje i dugim kljunom za ispipavanje, ili obino sa oboje. To je nadoknaivanje.8 Takav nain razmiljanja moe da obezbedi bogat izvor materijala za podsmevanje (visok je da bi nadoknadio to to je ruan; bogata je da bi nadoknadila to to je glupa; i tako dalje), ali ini malo za dokazivanje dizajna. Da budemo milosrdni, Pejli je moda smatrao da njegovi vrsti primeri ine dizajn neizbenim, a slabe primere je koristio kao lag na torti. Mogue je da nije oekivao da e kasniji protivnici odbaciti njegov argument napadajui lag. 244

10. Pitanja o dizajnu

Pobijanje Pejlija
Uprkos mnogih njegovih zastranelih primera, Pejlijev uveni prvi odeljak u vezi asovnika je precizno taan niko ne bi negirao da ako pronaete asovnik, odmah ete, sa pouzdanou, zakljuiti da je bio dizajniran. Razlog za taj zakljuak je upravo onaj koji je Pejli istakao: ureenost zasebnih komponenti radi ostvarivanja funkcije koju pojedinane komponente nisu mogle da ostvare. Funkcija asovnika je da slui kao ureaj za merenje vremena. Njegove komponente su raznovrsni zupanici, opruge, lanci, i ostalo to Pejli nabraja.

Za sada je dobro. Ali, ako Pejli zna ta da trai u svojoj mehanikoj paradigmi, zato se strmoglavio tako brzo? Jer se zaneo i poeo da razmatra pogrene odlike asovnika. Problemi zapoinju kada Pejli pravi digresiju sa sistema izgraenog od komponenti koje neophodno uzajamno deluju da bi govorio o rasporedima koji se jednostavno uklapaju u njegovu ideju o nainu na koji bi stvari trebale da budu. Prvi nagovetaj problema se javlja u Pejlijevom uvodnom odeljku, kada spominje da su tokii asovnika napravljeni od mesinga da bi se spreilo ranje. Problem je da konkretan materijal, mesing, nije potreban da bi asovnik funkcionisao. Mogao bi da pomogne, ali asovnik moe da funkcionie sa tokiima nainjenim od skoro bilo kog tvrdog materijala verovatno ak i od drveta ili kosti. Stvari se samo pogoravaju kada Pejli spominje stakleni poklopac asovnika. Ne samo da konkretan materijal nije potreban, ve je cela komponenta izlina: poklopac nije potreban za funkciju asovnika. Poklopac asovnika samo predstavlja pogodnost koja je dodata neumanjivo sloenom sistemu, a ne deo samog sistema.

U itavoj svojoj knjizi Pejli zastranjuje od odlike asovnika sistema uzajamno delujuih komponenti koja ga je uopte navela da ga odabere kao primer. Kao to je i sa nama esto sluaj, njegov argument bi bio vidno bolji da je manje govorio. 245

Darvinova crna kutija Zbog njegove nepromiljenosti, Pejlijev argument se vremenom pretvorio u kulu od karata koju je trebalo poruiti. Umesto da se pozabave stvarnom sloenou sistema (kao to je asovnik ili mrenjaa oka), neki zastupnici Darvinizma su zadovoljni nuenjem prie radi objanjavanja sporednih odlika. Kao poreenje, darvinistiko objanjenje asovnika sa poklopcem bi zapoelo pretpostavljanjem da je fabrika ve proizvodila asovnik bez poklopca! A zatim bi se objanjenje nastavilo pokazivanjem kako poklopac predstavlja veliko poboljanje.

Jadni Pejli. Njegovi moderni protivnici smatraju da je opravdano pretpostavljati neverovatno sloene poetne take (kao to je asovnik ili mrenjaa) ako misle da mogu da objasne jednostavna poboljanja (kao to je poklopac asovnika ili zakrivljenost oka). Nikakvi dalji argumenti se ne iznose; nikakvo objanjenje se ne daje za pravu sloenost, neumanjivu sloenost. Tvrdi se da je pobijanje Pejlijevog preterivanja ujedno i pobijanje Pejlijevog glavnog argumenta, ak i od strane onih koji znaju bolje.

Argument protiv dizajna

Kao to je argument za inteligentni dizajn postojao dugo vremena, isti sluaj je i sa argumentom protiv dizajna. Najbolje argumente su izneli Darvin i njegovi naslednici, ali su neki argumenti stariji od Darvinove teorije. Filozof Dejvid Hjum (David Hume) je govorio protiv dizajna u knjizi Dijalozi o prirodnoj religiji (Dialogues Concerning Natural Religion), objavljenoj 1779. godine. U Slepom asovniaru Riard Dokins spominje razgovor za veerom sa dobro poznatim ateistom koji se dodirnuo pitanja: Ja sam rekao da ne mogu da zamislim da bih bio ateista pre 1859. godine, kada je objavljen Darvinov Postanak vrsta. ta je sa Hjumom?, odgovorio je filozof. Kako je Hjum objasnio organizovanu sloenost ivog sveta? upitao sam. Nije, rekao je filozof. Zato bi to zahtevalo bilo kakvo posebno objanjenje?9 Dokins nastavlja objanjavajui: 246

10. Pitanja o dizajnu to se tie samog Dejvida Hjuma, ponekad se kae da se veliki kotski filozof reio argumenta na osnovu dizajna vek pre Darvina. Meutim, Hjum je kritikovao logiku korienja vidljivog dizajna u prirodi kao sigurnog dokaza postojanja Boga. On nije pruio alternativno objanjenje za sloeni bioloki dizajn.10 Savremeni filozof, Eliot Sober (Elliott Sober) sa Univerziteta u Viskonsinu, u svojoj knjizi Filozofija biologije, nam detaljnije objanjava Hjumovo razmiljanje:

Hjum veruje da... moramo da se zapitamo koliko su asovnici i organizmi zaista slini. Kratko razmiljanje pokazuje da su vrlo razliiti. asovnici su napravljeni od stakla i metala; oni ne diu, ne lue, ne metaboliu, niti se reprodukuju... Neposredna posledica je, naravno, da argument za dizajn predstavlja veoma slab argument na osnovu poreenja. Nedopustivo je zakljuiti da organizmi imaju dato svojstvo samo zato to ga asovnici jednostavno imaju.11 Meutim, Sober se ne slae sa Hjumom: Iako je Hjumova kritika razarajua ako je argument za dizajn argument na osnovu poreenja, ne vidim razlog zbog koga bi argument za dizajn morao da bude konstruisan na ovaj nain. Pejlijev argument o organizmima stoji sam po sebi, bez obzira da li su asovnici i organizmi sluajno slini. Svrha spominjanja asovnika je da se itaocima pomogne da uvide da je argument o organizmima nesumnjiv.12

Drugim reima, Dejvid Hjum je smatrao da se argument za dizajn razvio na osnovu slinosti u nasuminim detaljima biolokih organizama sa drugim dizajniranim objektima. Meutim, takav tok razmiljanja bi razorio svaku analogiju, jer e se bilo koja dva neidentina objekta razlikovati u vie elemenata nego to e biti slini. Na primer, po Hjumovom nainu razmiljanja ne biste mogli da uporedite kola sa avionom, iako oba predstavljaju prevozna sredstva, jer avion ima krila, a kola ih nemaju, i tako dalje. Sober odbacuje Hjumovo razmiljanje, jer on tvrdi da je argument za inteligentni dizajn u stvari neto to se zove pozivanje na najbolje 247

Darvinova crna kutija objanjenje. To jednostavno znai da bi, pri datom izboru izmeu suprotstavljenih objanjenja o inteligentnom dizajnu i neusmerenim prirodnim procesima, Pejlijev argument izgledao verovatniji.

Soberov zakljuak je dobar u meri u kojoj je iznesen, ali je takoe mogao da napomene da je argument na osnovu poreenja jo uvek valjan; samo to ga je Hjum izobliio. Poreenja su uvek data da ili neposredno ili (ee) posredno predloe da A lii na B u ogranienom podskupu osobina. Ra je nalik zubnom karijesu po tome da oboje zapoinju malim takama pa se ire, iako se karijes zuba odigrava u ivoj materiji, prouzrokovan je bakterijama, i moe se spreiti fluorom. Maina Rubi Goldberga je nalik sistemu za zgruavanje krvi po tome da su oboje neumanjivo sloeni, iako imaju puno razlika. Da bi se doneo zakljuak na osnovu poreenja, neophodno je samo da zakljuivanje proistie iz zajednikih osobina: neumanjivo sloena maina Rubi Goldberga je zahtevala inteligentnog dizajnera da bi nastala; prema tome neumanjivo sloen sistem za zgruavanje krvi takoe zahteva dizajnera.

Uzgred, ak i po Hjumovom kriterijumu, poreenje izmeu asovnika i ivog organizma se moe uiniti veoma vrstim. Savremena biohemija bi verovatno mogla da proizvede asovnik, ili ureaj za merenje vremena, od biolokih materijala ako ne sada, onda sigurno u bliskoj budunosti. Mnogi biohemijski sistemi mere vreme, ukljuujui elije koje daju ritam srcu, sistem koji pokree pubertet, i proteine koji kau eliji kada da se podeli. tavie, poznato je da biohemijske komponente mogu da deluju kao zupanici i savitljivi lanci, a mehanizmi sa povratnom spregom (koji su potrebni za regulaciju asovnika) su esti u ivim sistemima. Hjumova kritika argumenta za dizajn koja zastupa sutinsku razliku izmeu mehanikih sistema i ivih sistema je zastarela, razorena napretkom nauke koja je otkrila maineriju ivota. Sober nastavlja svoju analizu Hjuma: 248 Sada prelazim na drugu Hjumovu kritiku argumenta za dizajn, koja nije nita uspenija od prve... [Hjum] tvrdi da, ako mislimo da

10. Pitanja o dizajnu imamo dobar razlog da smatramo da su organizmi u naem svetu proizvod inteligentnog dizajna, onda mora da smo videli puno drugih svetova i uoili inteligentne dizajnere kako tamo proizvode ivot.13 Hjum kritikuje dizajn kao argument indukcijom. Primer indukcije je argument da, poto nikada nije uoeno da svinje lete, onda svinje najverovatnije ne mogu da lete. Zakljuak o dizajnu zasnovan na indukciji bi zahtevao da posedujemo iskustvo o dizajniranju ivih stvari. Hjum smatra da, poto u naem svetu nismo uoili takvo dizajniranje, moramo takvo iskustvo da traimo u drugim svetovima. Meutim, poto ne posedujemo znanje o drugim svetovima, onda nemamo iskustvo iz koga bismo izveli indukciju. Sober smatra da Hjumov argument nije valjan jer, ponovo, Sober smatra da je inteligentni dizajn u stvari pozivanje na najbolje objanjenje, a ne induktivni argument.

Ponovo, Soberov zakljuak je dobar u meri u kojoj je iznesen, ali je mogao da ide dalje. Iako je Hjumova zamerka iduktivnom argumentu mogla moda da bude valjana u njegovo vreme, razorena je napretkom nauke. Savremena biohemija rutinski dizajnira biohemijske sisteme, za koje se sada zna da predstavljaju osnov ivota. Prema tome imamo i iskustvo posmatranja inteligentnog dizajna ivotnih komponenti. Izvreno je verovatno na desetine hiljada eksperimenata u kojima su sastavljeni novi biohemijski sistemi, a u budunosti e ih biti jo mnogo, mnogo vie. Neuspeh Dejvida Hjuma je naveo savremene protivnike dizajna da iznesu druga obrazloenja za svoja gledita. U ostatku poglavlja u razmotriti najee savremene argumente protiv dizajna.

Poreenje sa gatarom
Filozof, prijatelj Riarda Dokinsa, koji je smatrao da je Hjum pobio argument na osnovu dizajna, pogreio je i filozofski i nauno. Eliot Sober je uspeniji u svojoj filozofiji, ali je izgleda neupoznat sa razvojem u naunoj oblasti o kojoj je re. Iako smatra da je Hjum 249

Darvinova crna kutija pogreio, Sober ne gleda sa naklonou tvrdnje o inteligentnom dizajnu jer smatra da darvinistika evolucija obezbeuje mehanizam za nastanak ivota. On ne zasniva svoj zakljuak na objavljenim modelima za postepeni nastanak neumanjivo sloenih biohemijskih sistema; ak ni ne razmatra molekularnu osnovu ivota. Umesto toga, odbacuje dizajn i usvaja darvinizam prvenstveno (i ironino) na osnovu poreenja. On objanjava u Filozofiji biologije:

injenicu da se proces mutacija-selekcija sastoji iz dva dela... je ivopisno izneo Riard Dokins u svojoj knjizi Slepi asovniar. Zamislite ureaj koji je neto kao brava sa kombinacijom. Sastavljena je od niza diskova postavljenih jedan pored drugog. Po ivici svakog diska je razmeteno dvadeset i est slova abecede. Diskovi se mogu vrteti odvojeno tako da se razliiti nizovi slova mogu pojaviti u prorezu za posmatranje.

Koliko razliitih kombinacija slova moe da se pojavi u okviru? Postoji 26 mogunosti na svakom disku i 19 diskova ukupno. Prema tome, postoji ukupno 2619 razliitih moguih nizova. Jedan od njih je JAMISLIMDAJEJAZAVAC... Verovatnoa da nakon okretanja svih diskova pojaviti JAMISLIMDAJEJAZAVAC je 1/2619, to je zaista veoma mali broj... Ali zamislite sada da se disk ukoi, ako se dogodi da smesti u prorez slovo koje odgovara ciljnoj poruci. Preostali diskovi koji se ne poklapaju sa ciljnim nizom se zatim okreu nasumino, i proces se ponavlja. Koja je sada ansa da e diskovi prikazati poruku JAMISLIMDAJEJAZAVAC nakon, recimo, pedeset ponavljanja? Odgovor je da se moe oekivati da e se poruka pojaviti nakon iznenaujue malog broja generacija procesa.... Varijacija se proizvodi nasumino, ali odabiranje varijacije nije nasumino.14 Ovo poreenje je imalo nameru da rasvetli pitanje kako su sloeni bioloki sistemi mogli da nastanu. Od nas se, prema tome, trai da zakljuimo, na osnovu poreenja sa obrtnim diskovima, 250

10. Pitanja o dizajnu da se cilija razvila korak-po-korak, da su poetni koraci u pojavi vida mogli da nastanu postepeno, i tako dalje. Poreenje se nudi umesto stvarnih injenica i dokaza kako su ti i drugi sloeni sistemi mogli da evoluiraju na darvinistiki nain. A Sober smatra da je poreenje toliko ubedljivo da, na osnovu njega, darvinistika evolucija sad pobeuje kao pozivanje na najbolje objanjenje. Dokinsovo poreenje (koje je neznatno drugaije u detaljima u njegovoj knjizi u odnosu na Soberovo izvoenje) je, iako vidljivo pogreno, izgleda zaokupilo matu nekih filozofa biologije. Pored Sobera, Majkl Rjus (Michael Ruse) je koristio slian primer u svojoj knjizi Odbranjeni darvinizam (Darwinism Defended), kao i Denijel Denet (Daniel Dennet) u knjizi Darvinova opasna ideja (Darwins Dangerous Idea).

Evolucija, kako nam kau zastupnici ove teorije, nije usmerena ka cilju. Ali zato onda, kada zaponemo od nasuminog niza slova, zavravamo sa JAMISLIMDAJEJAZAVAC umesto sa MOJADRAGAKLEMENTINA ili JASAMTARZANATIDEJN? Ko, pri okretanju diska, odluuje koja e se slova ukoiti i zato? Umesto poreenja za prirodno odabiranje koje deluje na nasumine mutacije, 251

ta nije u redu sa Dokins-Soberovim poreenjem? Samo sve. Predstavlja se kao poreenje za prirodno odabiranje, dakle potrebna joj je funkciju odabiranja. Ali koja funkcija postoji u bravi sa kombinacijom koja je pogrena? Pretpostavimo da smo nakon izvesnog vremena okretanja diskova, dobili polovinu slova u eljenom redosledu, neto kao JTMUSKITDOJUJRZLVIC (svako drugo slovo je ispravno). Poreenje tvrdi da ovo predstavlja poboljanje nad nasuminim nizom slova, i da bi nam to nekako pomoglo da otvorimo bravu sa ifrom. Ali ako bi va ivot zavisio od otvaranja brave koja ima kombinaciju JAMISLIMDAJEJAZAVAC, a vi ste pokuali JTMUSKITDOJUJRZLVIC, bili biste u grobu. Ako bi va reproduktivni uspeh zavisio od otvaranja brave, ne biste ostavili potomstvo. Ironino je, za Sobera i Dokinsa, da je brava sa ifrom visoko specifian, neumanjivo sloen sistem koji prelepo ilustruje zato se, za takve sisteme, do funkcije ne moe doi postepeno.

Darvinova crna kutija Dokins-Soberov scenario je ustvari primer sasvim suprotnog: inteligentnog inioca koji usmerava konstrukciju neumanjivo sloenog sistema. inilac (ovde Sober) ima ciljni izraz (kombinaciju brave) u umu i vodi rezultat u tom smeru podjednako dobro kao to gatara navodi au na slova kad priziva duhove. Teko da to izgleda kao vrst temelj na kome se moe izgraditi filozofija biologije.

Nije teko uoiti smrtne probleme koje ima ovo poreenje. Robert apiro, profesor hemije sa Univerziteta u Njujorku, zabavno ga je izokrenuo u svojoj knjizi Poreklo: vodi za skeptike o postanku ivota (Origins: A Skeptics Guide to the Origin of Life), koja je objavljena sedam godina pre Soberove knjige.13 injenica da ugledni filozof previa jednostavne logike probleme koje hemiar lako uvia ukazuje da bi poseta biohemijskoj laboratoriji bila pametna odluka.

Rupa u oku
U raspravi o inteligentnom dizajnu, nijedna zamerka se ne ponavlja ee od argumenta o nesavrenosti. Moe se ukratko rezimirati: Ako postoji inteligentni faktor koji je dizajnirao ivot na Zemlji, onda bi bio sposoban da stvori ivot koji ne bi imao nedostatke; tavie, uinio bi tako. Argument izgleda privlaan. Meutim, to je samo preokrenut Diogenov argument: poto se neto ne uklapa u nau predstavu o nainu na koji stvari treba da budu ureene, onda je to dokaz protiv dizajna. Argument su ponavljali istaknuti naunici i filozofi, ali ga naroito dobro iznosi Kenet Miler, profesor biologije sa Braun univerziteta: Drugi nain za odgovor na teoriju o inteligentnom dizajnu je paljivo prouavanje sloenih biolokih sistema traei greke koje nijedan dizajner ne bi napravio. Poto inteligentni dizajn zapoinje praznim listom papira, morao bi da proizvede organizme koji su optimalno dizajnirani za zadatke koje vre. Suprotno tome, poto 252

10. Pitanja o dizajnu je evolucija ograniena na menjanje postojeih struktura, ne mora neizbeno da proizvede savrenstvo. ta to znai? Oko, taj navodni uzor inteligentnog dizajna, prua odgovor. Ve smo opisali vrline ovog izuzetnog organa, ali nismo razmatrali specifine aspekte njegovog dizajna, kao to je neuralno spajanje njegovih jedinica osetljivih na svetlo. Fotoreceptorne elije, koje se nalaze u mrenjai, prenose impulse do niza meusobno spojenih elja koje na kraju prenose informaciju do elija optikog nerva, koji vodi do mozga. Inteligentni dizajner, koji radi sa komponentama ovog spoja, bi odabrao usmerenost koja proizvodi najvei stepen kvaliteta vida. Niko, na primer, ne bi predloio da nervne veze treba postaviti ispred fotoreceptornih elija blokirajui time prodor svetlosti umesto iza mrenjae. Neverovatno je, ali to je upravo nain na koji je konstruisana mrenjaa... Ozbiljniji nedostatak se javlja jer nervne veze moraju da se probiju direktno kroz zid mrenjae da bi preneli do mozga nervne impulse koje proizvode fotoreceptorne elije. Rezultat je slepa mrlja u mrenjai region u kome su hiljade elija koje prenose impulse gurnule u stranu senzorne elije... Ne treba na osnovu toga tvrditi da oko slabo funkcionie. To je izuzetan instrument za vid koji nas odlino slui... Klju za teoriju o inteligentnom dizajnu... nije da li organ ili sistem radi dobro ve da li je njegov osnovni strukturni plan oigledan proizvod dizajna. Strukturni plan oka to nije.16 Miler elegantno izraava bazinu zabunu; klju za teoriju o inteligentnom dizajnu nije da li je osnovni strukturni plan oigledan proizvod dizajna. Zakljuak o inteligentnom dizajnu za fizike meuzavisne sisteme lei na opaanju visoko specifine, neumanjive sloenosti ureenosti zasebnih, dobro uklopljenih komponenti radi ostvarivanja funkcije koju nijedna od sastavnih komponenti ne moe sama da ostvari. Iako naglaavam da je potrebno 253

Darvinova crna kutija prouiti molekularne sisteme radi dokaza o dizajnu, iskoristimo Milerov esej kao odskonu dasku za ispitivanje drugih problema sa argumentom o nesavrenosti.

Najosnovniji problem je da argument o dizajnu uopte zahteva savrenstvo. Oigledno, dizajneri koji imaju sposobnost da naine bolje dizajne ne rade to uvek. Na primer, pri proizvodnji, ugraena zastarelost nije retka proizvod je namerno nainjen da ne traje koliko bi mogao, zbog razloga koji prevazilaze samo cilj inenjersko savrenstva. Drugi razlog je line prirode: ja ne dajem svojoj deci najbolje, najmodernije igrake jer ne elim da ih razmazim, i jer elim da naue vrednost dinara. Argument na osnovu nesavrenosti previa mogunost da je dizajner mogao da ima vie motiva, pri emu se inenjerskoj savrenosti daje sekundarno mesto. Veina ljudi tokom istorije je smatrala da je ivot dizajniran uprkos bolestima, smrti i drugim oiglednim nesavrenostima.

Jo jedan problem sa argumentom o nesavrenosti je da kritino zavisi od psihoanalize neidentifikovanog dizajnera. Ipak, nije mogue znati razloge zbog kojih bi dizajner uradio neto ili ne bi osim ako vam dizajner posebno ne navede koji su to razlozi. Treba samo otii u galeriju savremene umetnosti kako bi se nailo na dizajnirane objekte ija je svrha potpuno nejasna (bar meni). Dizajner je odlike u dizajnu koje nama izgledaju udne moda postavio tu sa razlogom zbog umetnikih razloga, zbog raznovrsnosti, radi razmetanja, zbog neke jo uvek neotkrivene praktine svrhe, ili zbog nekog nepojmljivog razloga ili bez njega. Koliko god da su udne, i dalje je mogla da ih dizajnira inteligencija. Cilj naune zainteresovanosti nije unutranje mentalno stanje dizajnera, ve da li se dizajn moe utvrditi. Pri raspravi o tome zato bi vanzemaljci na drugim planetama izgradili vetake strukture koje bismo mi mogli da uoimo sa Zemlje, fiziar Frimen Dajson (Freeman Dyson) je napisao: Ne moram da raspravljam o pitanjima motivacije, ko bi eleo da ini takve stvari i zato. Zato ljudi bacaju hidrogenske bombe ili alju rakete na Mesec? Teko je tano rei zato.17 254

10. Pitanja o dizajnu Kada su razmatrali da li bi vanzemaljci pokuali da poseju ivot na drugim planetama, Frensis Krik i Lesli Orgel su napisali:

Psihologija vanzemaljskih drutava nije nita bolje shvaena od ljudske psihologije. Sasvim je mogue da bi vanzemaljska drutva inficirala druge planete zbog sasvim drugaijih razloga od onih koje smo mi predloili.18

U svojim radovima, ovi autori su pravilno zakljuili da bi dizajn mogao da bude uoen u odsustvu informacije o motivima dizajnera. Sledei problem je da zastupnici argumenta o nesavrenosti esto koriste svoju psiholoku procenu o dizajneru kao injenicu u prilog neusmerenoj evoluciji. Razmiljanje se moe napisati u obliku silogizma: 1. Dizajner bi napravio kimenjako oko bez slepe mrlje. 2. Oko kimenjaka ima slepu mrlju. 3. Prema tome, oko je proizvela darvinistika evolucija.

Zbog razmiljanja poput ovog postoji izraz non sequitur. Nauna literatura ne sadri nikakav dokaz da prirodno odabiranje koje deluje na mutacije moe da proizvode bilo oko sa slepom mrljom, bilo oko bez slepe mrlje, kapka, soiva, mrenjae, rodopsina ili retinala. Uesnik rasprave je doneo zakljuak u korist darvinizma iskljuivo na osnovu emocionalnog oseanja o nainu na koji bi stvari trebale da budu ureene. Objektivniji posmatra bi samo zakljuio da oko kimenjaka nije dizajnirala osoba koja je zadivljena argumentom o nesavrenosti; razmiljanje o drugim iniocima nije mogue. Ken Milerov lanak nije napisan za asopis Readers Digest, ve za Technology Review. italatvo je tehniki obueno, sposobno da se bavi apstraktnim naunim konceptima, i naviknuto da prati teku raspravu do vrstih zakljuaka. injenica da on tim itaocima prua raspravu zasnovanu na psihologiji i emocijama, umesto na vrstoj nauci, prua suprotnu poruku o relativnoj snazi 255

Darvinova crna kutija inteligentnog dizajna nasuprot evolucije, od one koju je on nameravao da iznese.

emu to slui?
Postoji jo jedna podkategorija nijedan-dizajner-ne-bi-uradio-to-na-taj-nain argumenta koja zahteva drugaiji odgovor. Umesto da kae da korisna struktura sadri mane koje nije trebalo dopustiti, pisac istie neke odlike koje nemaju nikakvu vidljivu ulogu. esto odlika lii na neto to druge vrste u stvari koriste, pa izgleda da je to neto to je korieno izvesno vreme, ali je zatim izgubilo funkciju. Rudimentirani (zakrljali) organi igraju istaknutu ulogu u ovom argumentu. Na primer, evolucioni biolog Daglas Futujma (Douglas Futuyma) navodi rudimentirane oi peinskih ivotinja, siune, beskorisne noge mnogih zmijolikih gutera; [i] ostatke karlice kod pitona kao dokaze da se evolucija odigrala.19 Poto sam ja biohemiar, vie mi se svia molekularna verzija ovog argumenta. Ken Miler govori o nekoliko gena koji proizvode razliite forme hemoglobina kod ljudi:

Da li pet gena ovog kompleksa predstavljaju elegantan proizvod dizajna, ili niz greaka koje je iskoristila evolucija? Sama grupa, ili odreenije esti gen globina u grupi, daje odgovor. Ovaj gen je... skoro identian sa preostalih pet gena. Meutim, udno je da ovaj gen... ne igra ulogu u proizvodnji hemoglobina. Biolozi nazivaju takve regione pseudogenima, odraavajui injenicu da koliko god liili na gene koji funkcioniu, oni to u stvari nisu.20

Miler kae itaocima da pseudogenima nedostaju odgovarajui signali za informisanje ostatka elijske mainerije da moe da proizvodi protein na osnovu njega. On zatim zakljuuje na sledei nain:

Teorija o inteligentnom dizajnu ne moe da objasni prisustvo nefunkcionalnih pseudogena, osim ako nije voljna da dopusti da je dizajner nainio ozbiljne greke, troei milione baza DNK na nacrt pun smea i vrljotina. Evolucija, nasuprot tome, lako moe da ih 256

10. Pitanja o dizajnu objasni kao nita vie od neuspelih eksperimenata u nasuminom procesu duplikacije gena koji se zadravaju u genomu kao evolucioni ostaci.21 Ovaj argument je neubedljiv iz tri razloga. Kao prvo, to to mi jo uvek nismo utvrdili svrhu strukture ne znai da ona ne postoji. Nekada se smatralo da su krajnici beskorisni organi, ali je otkriveno da imaju znaajnu funkciju u imunitetu. Karlica pitona moda ima neku korisnu funkciju koju nismo ustanovili. Ovo se takoe odnosi i na molekularni nivo; pseudogeni hemoglobina i drugi pseudogeni se, iako se ne koriste za proizvodnju proteina, moda koriste za druge stvari o kojima ne znamo. Par moguih upotreba koje mi padaju na pamet dok sedim za radnim stolom su vezivanje za aktivne gene za hemoglobin tokom DNK replikacije radi stabilizacije DNK; usmeravanje dogaaja tokom DNK rekombinacije; i rasporeivanje proteinskih faktora u odnosu na aktivne gene. Da li je bilo koja od njih stvarna svrha pseudogena za hemoglobin - nije vano. Sutina je da se Milerovo ubeenje zasniva samo na pretpostavkama.

Drugi razlog zato Milerov argument nije ubedljiv je da, ak i da pseudogeni nemaju nikakvu funkciju, evolucija nije objasnila nita o tome kako su pseudogeni nastali. Da se proizvede ak i pseudokopija gena, potrebno je desetak sofisticiranih proteina: da razdvoje dva DNK lanca, da rasporede maineriju za kopiranje na pravo mesto, da naniu nukleotide u lanac, da ubace pseudokopiju nazad u DNK, i jo mnogo toga. U svom lanku Miler nam nije rekao kako je ijedna od tih funkcija mogla da nastane na darvinistiki, korak-po-korak, nain; niti je ukazao na lanke u naunoj literaturi gde bismo mogli da pronaemo informacije o tome. To i ne moe da uini, jer se takve informacije ne mogu nigde pronai. Ljudi kao to je Daglas Futujma, koji navode zakrljale organe kao dokaz za evoluciju, imaju isti problem. Futujma nikada ne objanjava kako su se prava karlica ili oko uopte razvili, kako bi kasnije mogli da daju zakrljale organe, pa ipak i funkcionalni i zakrljali organ zahtevaju objanjenje. Ja ne tvrdim da znam sve o dizajnu ili evoluciji 257

Darvinova crna kutija daleko od toga; ja jednostavno ne mogu da zanemarujem dokaze za dizajn. Ako ubacim pismo u fotokopir aparat, na primer, i ona napravi deset dobrih kopija i jednu kopiju koja ima na sebi par velikih mrlja, pogreio bih ako upotrebim umrljanu kopiju kao dokaz da je maina za fotokopiranje nastala sluajem. Argumenti zasnovani na navodnim nedostacima i zakrljalim genima i organima ispoljavaju istu greku kao i Diogenov argument da smenjivanje godinjih doba pokazuje inteligentan dizajn. Nauno je neosnovano iznositi pretpostavke o nainu na koji bi stvari trebalo da budu ureene.

Vreme stvaranja
Trei razlog zato Milerov argument promauje metu je prilino razumljiv. Nastaje iz meanja dve razliite ideje teorije da je ivot inteligentno dizajniran i teorije da je Zemlja mlada. Poto su naunici koji zastupaju obe ove ideje izneli mnotvo jakih dokaza za svoje tvrdnje, veliki deo javnosti smatra da su te dve ideje neizbeno povezane. U Ken Milerovom argumentu o pseudogenima, podrazumevana i apsolutno neophodna za njegov zakljuak, je ideja da je dizajner morao da proizvede ivot nedavno. To ne mora nuno da bude deo teorije o inteligentnom dizajnu. Zakljuak da su neke odlike ivota bile dizajnirane se moe doneti u odsustvu znanja o tome kada se dizajniranje odigralo. Dete koje posmatra lica na planini Ramor odmah zna da su dizajnirana, ali ne mora da ima predstavu o njihovoj istoriji; koliko ono zna, lica su mogla da budu dizajnirana dan pre nego to je ono dolo, ili su moda tu od nastanka sveta. Muzej umetnosti bi mogao da izloi bronzanu statuu make navodno izraenu u Egiptu pre vie hiljada godina dok statua ne bi bila pregledana tehnoloki naprednim metodama pri emu bi se ispostavilo da je falsifikat. Ipak, u bilo kom sluaju, bronzana maka je svakako dizajnirana inteligentnim iniocem. Neumanjivo sloeni biohemijski sistemi o kojima sam govorio nisu morali da budu proizvedeni nedavno. Teoretski je mogue, 258

10. Pitanja o dizajnu na osnovu prouavanja samih sistema, da su proizvedeni pre vie milijardi godina i da su prenoeni do danas normalnim procesima elijske reprodukcije. Kada se razmotri sama po sebi odvojeno od logiki nepovezanih ideja uvia se da je teorija o inteligentnom dizajnu prilino izdrljiva, i da lako odgovara na argument o nesavrenosti.

Sloen svet
Nastanak nekih biolokih poboljanja mutacijom i prirodnim odabiranjem evolucijom je po nekima sasvim saglasna sa teorijom inteligentnog dizajna. Stiven Dej Guld (Stephen Jay Gould) sa Harvarda je napravio veliku stvar od pandinog palca. Veliki panda se hrani bambusom. Da bi otkinuo lie sa izdanaka bambusa panda ih hvata apom sa kotanim izratajem koji proistie iz zgloba; normalnih pet prstiju su takoe prisutni. Guld tvrdi da bi dizajner dao pandi pravi palac nasuprot ostalih prstiju, i zbog toga zakljuuje da pandin palac evoluirao. Guldov zakljuak, meutim, pati od istih problema o kojima sam ranije govorio. On pretpostavlja da bi dizajner radio onako kako bi on to inio, te da je pandin palac trebalo da bude drugaije rasporeen. On zatim ta ubeenja uzima kao pozitivan dokaz za evoluciju. Guld nikada nije izneo naune dokaze kao potporu svojoj ideji: nije pokazao ili proraunao koliki produetak zgloba bi bio potreban za pomo pandi; nije dao objanjenje promena ponaanja koje bi bile potrebne da bi se iskoristila prednost promene kotane strukture; i nije spomenuo kako su pande jele pre nego to su stekle palac. Nije uradio nita osim ispredanja prie. ivimo u sloenom svetu gde se moe desiti puno razliitih stvari. Pri zakljuivanju kako su razliite stene dobile oblik koji imaju, geolog mora da razmotri itav niz faktora: kiu, vetar, pomeranje gleera, aktivnost mahovine i liajeva, vulkansko dejstvo, nuklearne eksplozije, udar asteroida, ili ruku vajara. Oblik jedne stene je mogao prvenstveno da bude odreen jednim mehanizmom, a 259

Darvinova crna kutija oblik druge stene drugim mehanizmom. Mogunost meteorskog udara ne znai da se vulkani mogu zanemariti; postojanje vajara ne znai da mnoge stene nisu oblikovane meteorolokim faktorima. Slino tome, evolucioni biolozi su utvrdili da je niz faktora mogao da utie na razvoj ivota: zajedniko poreklo, prirodno odabiranje, migracije, veliina populacije, efekat osnivaa (efekti koji mogu da se javljaju usled ogranienog broja organizama koji zainju novu vrstu), genetiki drift (irenje neutralnih, neselektivnih mutacija), protok gena (unos gena u populaciju iz druge populacije), vezanost gena (raspored dva gena na istom hromozomu), mejotiko voenje (povlaeni odabir jedne od dve kopije gena nasleenih od roditelja organizma koji se javlja tokom proizvodnje polnih elija), transpozicija (prenos gena izmeu nesrodnih vrsta bespolnim putem), i jo puno drugih. injenica da je inteligentni inilac moda dizajnirao neke biohemijske sisteme ne znai da je bilo koji od drugih faktora nefunkcionalan, redak ili beznaajan.

ta e nauka uiniti?
Otkrie dizajna proiruje broj faktora koji nauka mora da razmatra pri pokuaju da objasni ivot. Za razliku od darvinistike evolucije, teorija inteligentnog dizajna je nova za savremenu nauku, tako da postoji niz pitanja na koja treba odgovoriti i puno posla stoji pred nama. Za one koji rade na molekularnom nivou, izazov e biti da strogo odrede koji sistemi su bili dizajnirani, a koji su mogli da se razviju drugim mehanizmima. Da bi doli do zakljuka o dizajnu bie potrebno utvrivanje komponenti meuzavisnog molekularnog sistema i uloga koje igraju, kao i utvrivanje da sistem nije sastavljen od nekoliko zasebnih sistema. Da bi se dolo do vrste pretpostavke o nedizajnu bie potrebno dokazati da sistem nije neumanjivo sloen ili da nema znaajne specifinosti meu njegovim komponentama. Da bismo odredili granine sluajeve dizajna bie potrebno eksperimentalno ili teorijski istraiti modele kojima bi sistem mogao da se razvije 260

10. Pitanja o dizajnu na kontinuiran nain, ili ukazati na mesta gde bi razvoj sistema neizbeno bio isprekidan.

Dalja istraivanja bi mogla da se kreu u nekoliko smerova. Mogao bi se zapoeti rad na utvrivanju da li bi informacija za dizajnirane sisteme mogla da miruje dug vremenski period, ili bi informacija morala da se doda neposredno pre nego to bi sistem postao funkcionalan. Poto najjednostavniji mogui scenario o dizajnu pretpostavlja samo jednu eliju koja je ve sadrala celokupnu informaciju za proizvodnju potomakih organizama, druga istraivanja bi mogla da testiraju ovaj scenario pokuavajui da proraunaju koja koliina DNK bi bila potrebna za kodiranje. Ako je sama DNK nedovoljna, moglo bi se zapoeti sa istraivanjima kako bi se utvrdilo da li se informacija moe u eliji skladititi na druge naine na primer, kao poziciona informacija. Druga prouavanja bi mogla da se koncentriu na pitanje da su vei, sastavljeni sistemi (koji sadre dva ili vie neumanjivo sloenih sistema) mogli postepeno da se razviju ili postoje sloene, komponentne neumanjivosti.

Ovo su samo oigledna pitanja koja proistiu iz teorije o dizajnu. Nesumnjivo, vie, bolje strukturiranih pitanja e se javiti kako sve vei broj naunika bude postajao zainteresovan za dizajn. Teorija o inteligentnom dizajnu obeava da e oiveti oblast nauke umrtvljenu usled nedostatka valjanih reenja za orsokake. Intelektualno nadmetanje stvoreno otkriem dizajna e izazvati otriju analizu profesionalne naune literature i zahtevae da tvrdnje budu poduprte vrstim podacima. Teorija e pokrenuti eksperimentalne pristupe i nove hipoteze koje u suprotnom ne bi bile isprobane. Stroga teorija o inteligentnom dizajnu e biti korisno sredstvo za napredak nauke u oblasti koja je decenijama bila na umoru.

261

11. poglavlje

Nauka, filozofija, religija

Dilema
Tokom poslednje decenije savremena biohemija je otkrila tajne elije. Napredak je ostvarivan uz velike napore. Zahtevao je da desetine hiljada naunika posveti veliki deo svog ivota temeljnom radu u laboratoriji. Znanje koje danas posedujemo o ivotu na molekularnom nivou je sastavljeno na osnovu bezbrojnih eksperimenata u kojima su proteini preiavani, geni klonirani, elektronske mikrografije snimane, elije uzgajane u kulturi, strukture odreivane, sekvence poreene, parametri menjani i vrene kontrole. Radovi su objavljivani, rezultati proveravani, kritike pisane, slepe ulice istraivane i nove smernice otkrivane. Rezultat ovih kumulativnih napora u cilju prouavanja elije da bi se istraio ivot na molekularnom nivou je glasan, jasan, prodoran uzvik Dizajn! Rezultat je toliko nedvosmislen i tako znaajan da se mora okarakterisati kao jedno od najveih dostignua u istorji nauke. Ovo otkrie parira otkriima Njutna i Ajntajna, Lavoazjea i redingera, Pastera i drugih. Uoavanje inteligentnog dizajna ivota je izuzetno koliko i uoavanje da se Zamlja kree oko Sunca ili da bolest izazivaju bakterije ili da se zraenje izrauje u kvantima. Oekivalo bi se da se veliina pobede, ostvarene uz tako veliku cenu uz neprekidan napor tokom niza decenija, proslavlja u laboratorijama irom sveta. Ovaj trijumf nauke bi morao da izaziva povike Eureka! iz desetina hiljada grla, da prui povod za puno tapanja po ramenu i meusobnog pobednikog udaranja ruke o ruku i nazdravljanja, i moda ak da bude izgovor za uzimanje slobodnog dana. 262

11. Nauka, filozofija, religija Ali nijedan ampanjac nije otvoren, niije ruke nisu aplaudirale. Umesto toga, neobina, neprijatna tiina okruuje nenadmanu sloenost elija. Kada se tema pomene u javnosti, stopala poinju da trupkaju i disanje postaje donekle oteano. Privatno su ljudi neto oputeniji; mnogi izriito priznaju ono to je oigledno, ali zatim zure u zemlju, odmahuju glavama i ostavljaju da ostane na tome.

Zato nauna zajednica ne prigrli poudno svoje zapanjujue otkrie? Ideja da bie kao to je Bog postoji nije nepopularna daleko od toga. Ankete pokazuju da vie od 90 procenata Amerikanaca veruje u Boga, a da oko polovina njih redovno prisustvuje religijskim slubama. Politiari prizivaju Boga veoma redovno (ee u vreme izbora). Mnogi treneri ragbija se sa svojim timovima mole pred utakmice, muziari komponuju himne, umetnici slikaju prikaze religijskih dogaaja, organizacije biznismena se okupljaju radi molitava. Bolnice i aerodromi imaju kapele; vojska i kongres zapoljavaju svetenike. Mi kao zemlja odajemo poast ljudima kao to je Martin Luter King, ije je delovanje bilo duboko ukorenjeno u veru u Boga. Uz svo ovo javno odobravanje, zato je nauci teko da prihvati teoriju koja podupire ono u ta veina ljudi ionako veruje? Postoji nekoliko razloga. Prvi je problem kome su mnogi od nas skloni obini ovinizam. Drugi razlozi zavise od istorijskih i filozofskih odnosa koji su osobeni za nauku. Ovi razliiti razlozi utiu jedni na druge na sloene naine, ali pokuajmo da ih malo razmrsimo.

Vernost
Ljudi koji posvete svoj ivot plemenitom cilju esto mu postaju estoko privreni. Na primer, predsednik koleda moe da posveti sve svoje napore ojaavanju svoje ustanove, jer je obrazovanje ljudi ugledna delatnost. Profesionalni vojni oficir radi na poboljanju svoje grane delatnosti, jer je odbrana zemlje dostojna svrha. Meutim, ponekad, odanost odreenoj delatnosti dovodi do sukoba interesa sa ciljem kojem delatnost slui. Oficir bi mogao da 263

Darvinova crna kutija uvede trupe u bitku kako bi peadija dobila zasluge za pobedu, iako bi moda bilo razboritije pustiti da vazdune snage prve krenu u akciju. Predsednik koleda bi mogao da ubedi kongresmena svoje drave da nameni savezni novac za novu zgradu na fakultetskom zemljitu, iako bi novac mogao bolje da slui obrazovanju ako se iskoristi za neto drugo.

Nauka je plemenit cilj koji moe da izazove estoku privrenost. Svrha nauke je da objasni fiziki svet veoma ozbiljan poduhvat. Meutim, druge akademske discipline (prvenstveno filozofija i teologija) se takoe bave objanjavanjem delova sveta. Iako se najvei deo vremena te discipline nemaju dodirnih taaka, ponekad dou u sukob. Kada se to desi, neki posveeni ljudi postavljaju svoju disciplinu ispred cilja kom bi trebalo da slui.

Dobar primer naunog ovinizma se moe videti u knjizi Roberta apira, Poreklo: skeptini vodi o postanku ivota na Zemlji (Origins: A Skeptics Guide to the Creation oof Life on Earth). Nakon to je izneo veoma itljivu, veoma razornu kritiku naunih istraivanja postanka ivota, apiro objavljuje svoju vrstu odanost ne cilju objanjavanja fizikog sveta, ve ateistikoj nauci:

Jo uvek bi mogao da doe dan kada e svi razumni hemijski eksperimenti za utvrivanje mogueg porekla ivota jednoglasno utvrditi neuspeh. Novi geoloki dokazi mogu da ukau na iznenadnu pojavu ivota na Zemlji. Konano, moda emo istraiti svemir, a da ne naemo nikakve tragove ivota, ili procese koji vode do ivota, nigde drugde. U takvom sluaju, neki naunici bi mogli da odlue da se okrenu religiji u potrazi za odgovorom. Meutim, drugi, u koje spadam i ja, e pokuati da razvrstaju preostala manje verovatna nauna objanjenja u nadi odabiranja onog koje je jo uvek verovatnije od preostalih.1

apiro ivo nastavlja, govorei da stvari trenutno ne izgledaju tako crne, i u velikoj meri protivrei svemu to je napisao do tog trenutka. Moe da bude miran znajui da nikada nee doi vreme kada e se svi eksperimenti pokazati neuspenim, kao to nikada nee doi vreme kada e postojanje udovita iz Loh Nesa biti 264

11. Nauka, filozofija, religija potpuno odbaeno. A vreme kada e svemir biti potpuno istraen je udobno daleko.

Neko nepristrasan bi mogao da pomisli da, ako nijedna od najverovatnijih hipoteza nije uspela, moda je potrebno sutinski drugaije objanjenje. Na kraju krajeva, postanak ivota je bio istorijski dogaaj ne kao, recimo, istraivanje leka za rak, gde naunici mogu da pokuavaju dok ne uspeju. Moda se nastanak ivota jednostavno nije odigrao neusmerenim hemijskim reakcijama, kako se apiro nada. Meutim, za aktivnog uesnika u istraivanju, zakljuak o dizajnu moe da bude duboko razoaravajui. Pomisao da znanje o mehanizmima korienim za proizvodnju ivota mogu zauvek da ostanu izvan njihovog domaaja je zaista razoaravajue za mnoge naunike. Svejedno, moramo da budemo paljivi i da ne dozvolimo da nam odbojnost prema teoriji ne stvori predrasude protiv potenog tumaenja podataka. Odanost odreenoj delatnosti je u redu, ali sama odanost nije argument. Sve u svemu, efekat naunog ovinizma na teorije o razvoju ivota predstavlja znaajan socioloki proizvod koji treba razmotriti, ali je na kraju njegov intelektualni znaaj za temu inteligentnog dizajna nikakav.

Lekcija iz istorije
Drugi razlog za protivljenje nauke da se pozabavi ranije pomenutim slonom proizilazi iz istorije. Od kada je prvi put predloena, neki naunici su se sukobljavali sa nekim teolozima oko Darvinove teorije evolucije. Po nekima, ovakav odnos je verovatno uspostavljen kada je anglikanski svetenik Semjuel Vilberfors (Samuel Wilberforce) raspravljao sa Tomasom Henrijem Hakslijem (Huxley), naunikom i otrim zastupnikom evolucije, oko godinu dana nakon to je Darvinova pionirska knjiga objavljena. Izveteno je da je svetenik dobar teolog ali slab biolog zavrio svoj govor pitanjem: Pitam se, da li Haksli vue svoje poreklo od majmuna 265

Darvinova crna kutija preko babe ili dede? Haksli je promrljao neto kao: Gospod mi ga je predao u ruke, i nastavio da publici i biskupu dri uenu lekciju iz biologije. Na kraju svog izlaganja Haksli je objavio da ne zna da li je srodnik majmunu preko babe ili dede, ali da bi radije bio poreklom od majmuna nego od oveka koji poseduje dar razuma, a koristi ga kako ga je ovaj svetenik koristio tog dana. Mnoge dame su padale u nesvest, evolucionisti klicali, a izvetai trali da objave naslov: Rat izmeu nauke i teologije. Dogaaj koji je u Americi definisao javno sagledavanje evolucione nauke i teologije je bio sudski proces Skoups (Scopes). Don Skoups, nastavnik biologije u srednjoj koli u malom gradiu Dejtonu, u Tenesiju, se 1925. godine dobrovoljno prijavio da bude uhapen zbog krenja prethodno neprimenjivanog dravnog zakona koji je zabranjivao predavanje evolucije. Uee istaknutog advokata Klerensa Deroua (Darrow) na strani odbrane i Vilijema Deningsa Brauna, koji je tri puta izgubio predsednike izbore, na strani tuilatva garantovalo je medijski cirkus koji je usledio. Iako je Skoupsov tim izgubio na suenju, presuda je odbaena zbog tehnikih nedostataka. Znaajnije je da je taj publicitet stvorio u javnosti sliku da postoji antagonizam izmeu nauke i religije.

Suenje Skoupsu i Haksli-Vilberfors debata su se odigrali davno, ali su skoriji dogaaji odravali sukob u stanju laganog kljuanja. Tokom proteklih nekoliko decenija, grupe religioznih naunika koje smatraju da je Zemlja relativno mlada (reda veliine deset hiljada godina) elele su da se i njihovo gledite predaje njihovoj deci u dravnim kolama. Socioloki i politiki faktori ukljueni u situaciju su prilino sloeni mona meavina takvih potencijalno zavaujuih tema kao to su religijska sloboda, roditeljska prava, vladina kontrola obrazovanja i dravna nasuprot saveznih prava a uinjeni su jo emocionalnijim jer je sukob oko dece. Mnogi evolucioni naunici su se suprostavili konceptu mlade Zemlje smatrajui da se ti zakljuci moogu izvesti iz fizikih merenja i da su im verujui naunici uli u posed ekspertize pozivajui ih na odgovornost. Kada su im zastupnici mlade Zemlje ponudili fizike 266

11. Nauka, filozofija, religija dokaze koji podravaju tvrdnju, ovi su ih izvidali omalovaavajui ih kao inkompetentne i sa predubeenjima. Naravi su se razbuktale na obe strane, i nakupilo se mnogo netrpeljivosti. Ta netrpeljivost je ak i institucionalizovana: na primer, organizacija zvana Nacionalni centar za nauno obrazovanje (National Center for Science Education) je uspostavljena pre desetak godina u vreme kada je nekoliko saveznih drava donelo zakone u vezi naune opravdanaosti koncepta biblijskog stvaranja (kreacionizma) koji ukljuuje uenje o mladoj Zemlji za borbu protiv zastupnika ovog koncepta kada god pokuaju da utiu na politiku dravnih kola.

asopis je odbio da ga zaposli. asopis Scientific American je bio uplaen da bi samo prisustvo zastupnika stvaranja meu zaposlenim osobljem tetilo njegovom ugledu meu naunicima, iako je Mims bio dobro kvalifikovan i nije imao planove da pie o evoluciji. Nesumnjivo je da su scene iz filma Naslediti vetar (film zasnovan na slobodnom tumaenju Skoups suenja) i medijski iselci o borbama izmeu zastupnika stvaranja (kreacionista) i njihovih politikih neprijatelja treperile u umovima urednika asopisa. Takvi brojni izvetaji o minornim sukobima, kao to je Mims afera iako nemaju nikakve direktne veze sa pravim intelektualnim pitanjima o tome kako je nastao ivot na Zemlji dodaju ulje na istorijsku vatru nazovi-sukoba izmeu nauke i religije, stvarajui kod ljudi dojam da se moraju opredeliti za jedan od tabora. 267

Ti sukobi odjekuju i danas. asopis Scientific American je 1990. godine zamolio naunog pisca Foresta Mimsa (Forrest Mims) da pie nekoliko tekstova za odeljak asopisa Naunik amater. Naunik amater se bavi temama kao to su merenje duine munja, izgradnja prenosivih solarnih opservatorija, i proizvodnja kunog seizmometra za beleenje pokreta zemlje zabavni projekti za one iji je hobi nauka. Sporazum je bio da bi, ako se urednitvu i itaocima svide tekstovi, Mims bi bio zaposlen kao stalni pisac. Probni tekstovi su proli dobro, ali kada je Mims doao u Njujork na zavrni intervju bio je upitan da li veruje u evoluciju. Mims je odgovorio Pa, ne jer je verovao u biblijski izvetaj o stvaranju.

Darvinova crna kutija Istorijski dogaaji u kojima su se evolucioni naunici sukobili sa religioznim naunicima su stvarni i izazivaju stvarne emocionalne reakcije. Zbog toga neki dobronamerni ljudi misle da izmeu ove dve grupe treba odravati demilitarizovanu zonu, bez bratimljenja. Meutim, kao i u sluaju naunog ovinizma, znaaj ovih sukoba za stvarno nauno razumevanje razvoja ivota je u sutini nikakav. Ja se ne nadam naivno da se biohemijska otkria mogu proceniti slobodno, bez senki istorije, ali se do najvee mogue mere to treba uiniti. Za razliku od ovinistikih i istorijskih argumenata, filozofski argumenti koji pokuavaju da obezglave zakljuak o inteligentnom dizajnu su znaajni; oni utiu na pitanja na intelektualnom nivou, ne samo na emocionalnom. Postoji nekoliko razliitih filozofskih pitanja. Razmotrimo ih.

Pravilo
Riard Dikerson (Richard Dickerson) je istaknuti biohemiar, izabrani lan prestine Nacionalne akademije nauka koji se specijalizovao u kristalografskim istraivanjima proteina i DNK. Sa saradnicima je u laboratoriji ostvario znaajne doprinose naem razumevanju strukture molekula ivota. Nije najistaknutiji naunik u Sjedinjenim Dravama, i njegovi doprinosi nisu bili najobjavljivaniji, ali Dikerson na vie naina predstavlja paradigmu posveenog naunika. On predstavlja vrstu osobe, i vrstu institucije, kakvu na hiljade postdiplomaca ima na umu kao svoj posao danju i nou u laboratoriji, sanjajui o danu kada e i oni biti ugledni lanovi naune zajednice. Dikersonova objavljena gledita lepo prikazuju nain na koji mnogi naunici sagledavaju svet religije. Pre par godina je napisao kratak esej u kome iznosi saetak svojih gledita na evolucionu nauku nasuprot religije i koji je objavio i u asopisu Journal of Molecular Evolution (svetovni nauni asopis) i asopisu Perspectives on Science and Christian Faith (asopis koji objavljuje 268

11. Nauka, filozofija, religija Ameriko Nauno Udruenje, organizacija naunika koji su takoe i religiozni). Prema tome, bezbedno je zakljuiti da Dikerson nije uputio svoje napomene samo ljudima koji su ve delili njegove ideje iskreno je pokuao da predstavi ono za ta je mislio da su razumna i ubedljiva gledita osobama sa suprotnim gleditima: Nauka je, u osnovi, igra. To je igra sa jednim presudnim i definiuim pravilom: Pravilo broj 1: Razmotrimo koliko daleko i do koje mere moemo da obajsnimo fiziki i materijalni svemir isto fizikim i materijalnim uzrocima, bez pozivanja na natprirodno. Operativna nauka ne zauzima stav prema postojanju ili nepostojanju natprirodnog; samo zahteva da se taj faktor ne priziva pri naunim objanjenjima. Pozivanje na uda specijalne svrhe, kao objanjenja, predstavlja oblik intelektualnog varanja. ahista je potpuno u mogunosti da fiziki ukloni protivnikog kralja sa table i razbije ga usred turnira. Ali to ga nee uiniti ahovskim prvakom, jer pravila nisu potovana. Trka bi mogao da doe u iskuenje da krene preicom preko unutranjeg terena krune staze kako bi stigao na cilj pre svojih brih kolega. Meutim, on se uzdrava od toga, poto to ne bi predstavljalo pobedu u okviru pravila sporta.2 Izrazimo Dikersonovo pravilo na sledei nain: nauka mora da se poziva samo na prirodne uzroke, i da daje objanjenja ukazivanjem samo na prirodne zakone.3 Ovakva formulacija ini jasnim ono to se podrazumeva izrazom Razmotrimo koliko daleko.

U svom eseju, prema tome, Dikerson ne kae da su nauni dokazi pokazali da natprirodno nikada nije uticalo na prirodu (za one koji su zabrinuti zbog izraza natprirodno, zamenite to slobodno sa via inteligencija). Umesto toga, on tvrdi da u principu, nauka ne treba da se poziva na natprirodno. Jasna posledica je da se ne treba prizivati, bez obzira da li je tano ili nije. Za nau procenu njegovog argumenta je od znaaja da je Dikerson lan i Amerikog Naunog Udruenja, pa prema tome veruje u Boga. On nema a priori 269

Darvinova crna kutija razlog da smatra da ne postoji nita iznad prirode, ali misli da nauka nije dobra ako nudi natprirodno kao objanjenje za prirodan dogaaj. (Uzgred, naunici koji veruju u Boga ili realnost iznad prirodne su mnogo brojniji nego to popularne medijske prie navode nema razloga smatrati da se cifra od 90 procenata opte populacije koja veruje u Boga bitno razlikuje za naunike.)4

Znaajno je napomenuti da sam Dikersonov argument nije nauni nije otkriven ekserimentom u laboratoriji; nije rezultat meanja hemikalija u epruveti; ne predstavlja proverljivu hipotezu. Umesto toga, argument je filozofski. Moda predstavlja dobru filozofiju, a moda ne. Razmotrimo ga izbliza.

Veina ljudi bi bila iznenaena da uje da je nauka, u osnovi, igra. Svakako da bi poreski obveznici koji finansiraju nauku u iznosu od nekoliko desetina milijardi dolara godinje bili iznenaeni. Oni verovatno misle da daju svoj novac za pronalaenje lekova i naina za leenje raka, side i sranih bolesti. Graani zabrinuti zbog bolesti koje imaju ili koje mogu da dobiju u starosti ele da nauka bude u stanju da lei bolesti, a ne da igra igru koja nema veze sa stvarnou. Sumnjam da su Darvin ili Njutn ili Ajntajn gledali na nauku na taj nain. Divovi nauke su bili nadahnuti udnjom ka spoznaji realnog sveta, a neki (kao Galileo) su platili cenu za svoja saznanja. Udbenici studentima ne predstavljaju nauku kao igru ve kao plemenitu potragu za istinom. Veina ljudi, od obinih poreskih obveznika do istaknutih naunika, bi radije gledala na nauku ne kao na igru ve kao predan pokuaj iznoenja istinitih tvrdnji o fizikom svetu.

Tvrdnja da je nauka igra se ne moe odrati ak ni pri povrnom ispitivanju. Niko ne bi veoma dugo zastupao takav stav ozbiljno kada bi bio suoen sa pitanjima u vezi njega. Sam Riard Dikerson bi verovatno brzo povukao svoju izjavu ako bi morao da je brani pred skeptinom publikom. Svavako da Dikerson ima neto drugo na umu. Moda misli da je nauka, kao i igre, aktivnost ograniena pravilima. Druge ozbiljne aktivnosti, kao krivina suenja i 270

11. Nauka, filozofija, religija politike kampanje, takoe predstavljaju aktivnosti ograniene pravilima. Da li to vai i za nauku? Ako je tako, koja su to pravila?

Koncentriimo se na drugo pitanje. Dikerson spominje samo jedno pravilo, ono koje zabranjuje natprirodno. Gde ga je pronaao? Da li je napisano u udbenicima? Da li se nalazi u statutima naunih drutava? Ne, naravno da ne. Moete da prelistate sve udbenike koji se koriste za nauno obrazovanje u svim veim univerzitetima ove zemlje i neete pronai jedno presudno i definiue pravilo. Niti ete pronai bilo kakvo drugo pravilo koje propisuje kako treba vriti nauku (osim za bezbedonosne mere, podsticanja na iskrenost i tome slino).

Svejedno, zapitajmo se kako nam Dikersonovo pravilo pomae? Da li nam pravilo kae koja pitanja se nalaze van domena nauke? Da li nam prua smernice za razlikovanje nauke od pseudo nauke? Da li uopte daje definiciju ta je to nauka? Odgovor na sva ova pitanja je ne. Pre nekoliko godina je u prestinom naunom asopisu objavljen lanak dobitnika Nobelove nagrade; lanak je analizirao racionalnost ljudi koji svojevoljno nisu imali dece da bi proveli ivot pomagajui drugima iz ugla evolucionih reproduktivnih strategija.5 Takva nauka ne kri Dikersonovo pravilo. Dikersonovo jedno presudno i definiue pravilo bi dragovoljno tolerisalo osporenu nauku frenologije (pokuaj da se inteligencija i karakter ljudi proceni na osnovu oblika njihovih lobanja) iz 19. veka. Njegovo pravilo nam ne daje nikakve smernice po pitanju opravdanosti marksizma i frojdizma, nauka istorije i uma. Pravilo nam ne pomae da unapred odluimo da li e stavljanje pijavica na bolesne ljude i putanje njihove krvi pomoi smanjenju groznice ili nee. Prema tome, izgleda da pod Dikersonovim pravilom mnoge stvari mogu da prisvoje naziv nauka, sve dok se pozivaju samo na materijalne sile, bez obzira koliko bile nejasne i maglovite. U stvari, Dikersonovo pravilo vie lii na profesionalni aforizam kao muterija je uvek u pravu. To je pravilo po kojem su stari profesionalci iveli, za ta misle da je delotvorno, i ono uokviruje deo mudrosti koju ele da prenesu mlaoj profesionalnoj 271

Darvinova crna kutija generaciji. Iza Dikersonovog pravila stoje nejasne predstave Vikinga koji gromove i munje pripisuju delovanju bogova, i vraeva koji pokuavaju da isteraju zle duhove iz bolesnih ljudi. Blie savremenoj nauci su seanja da je sam Isak Njutn predloio da je Bog povremeno delovao kako bi stabilizovao Sunev sistem. Strepi se da, kada bi se jednom natprirodno dopustilo kao objanjenje, vie se ne bi moglo zaustaviti esto bi bilo pozivano za objanjenje mnogih stvari koje imaju prirodna objanjenja. Da li je to razumno strahovanje?

Niko ne moe da predvidi ponaanje ljudi, ali mi se ini da je strah da e se natprirodno pojavljivati svuda u nauci veoma preteran. Ako bi mi moj postdiplomac doao u kancelariju i rekao da je aneo smrti ubio njegovu bakterijsku kulturu, ne bih bio sklon da mu poverujem. Malo je verovatno da e asopis Journal of Biological Chemistry pokrenuti novi odeljak o duhovnoj regulaciji enzimske aktivnosti. Nauka je tokom poslednjih petsto godina nauila da svemir funkcionie uz veliku regularnost tokom najveeg vremenskog perioda, i da jednostavni zakoni i predvidivo ponaanje objanjavaju veinu fizikih fenomena. Istoriari nauke su naglasili da je nauka roena iz religiozne kulture srednjevekovne Evrope iji su religijski pogledi ukljuivali racionalnog Boga koji je stvorio racionalan, razumljiv svemir ogranien zakonima.6 I nauka i religija oekuju da e se svet skoro uvek okretati u skladu sa utvrenim zakonom gravitacije.

Ali, postoje izuzeci. Ponekad se za objanjenje neke posledice moraju prizvati jedinstveni uzroci. Fosili pokazuju da su dinosaurusi naglo izumrli u jednom istorijskom momentu. Jedna od teorija koja je ponuena kao mogue objanjenje je da je veliki meteor pogodio Zemlju, podiui oblake praine visoko u atmosferu, to je zatim prouzrokovalo pomor biljaka i, prekidajui lanac ishrane, ugrozilo dinosauruse. Neki indirektni dokazi podravaju ovu hipotezu: nivo elementa Iridiuma, koji je redak na Zemlji a znatno ei u meteorima povien je u slojevima za koje se smatra da potiu iz tog geolokog perioda. Hipoteza je prihvaena od mnogih naunika. Ipak, niko nije pohrlio da meteore upotrebi kao 272

11. Nauka, filozofija, religija objanjenje za mnotvo drugih pitanja. Niko zbog prethodne hipoteze nije tvrdio da je Grand kanjon nastao usled udara meteora, niti da su zato izumrli divlji konji u Severnoj Americi. Niko nije ustvrdio da siuni , nevidljivi meteori uzrokuju astmu niti da iniciraju tornado. Hipoteza o udelu meteora u izumiranju dinosaurusa evaluirana je na osnovu fizikih injenica vezanih za taj specifian istorijski dogaaj. Sasvim je razumno oekivati da injenice moraju biti ispitivane za svaki pojedinani sluaj kada se meteori prizivaju kao mogue objanjenje nekog istorijskog fenomena.

Slino tome, hipoteza o ukljuenosti inteligentnog inioca u razvoju ivota ili drugim istorijskim dogaajima se mora proceniti sluaj-po-sluaj. Kao to je napomenuto u 9. poglavlju, dokazi koji su ubedljivi za neke biohemijske sisteme, neuoljivi su u sluaju drugih. Ako naunik pretpostavi ukljuenost inteligencije u nekom drugom dogaaju, odgovornost podupiranja te tvrdnje opazivim dokazima lei na njemu. Nauna zajednica nije toliko krhka da bi se njen zdravi skepticizam preobratio u naivnost.

Drugi razlog za zabrinutost koji bi mogao da stoji iza Dikersonovog eseja je u vezi naunog metoda. Hipoteza, paljivo testiranje, ponovljivost - sve ovo je dobro sluilo nauci. Ali kako se moe testirati inteligentni dizajner? Da li se Tvorac moe staviti u epruvetu? Ne, naravno da ne. Problem je to, kad god nauka pokua da objasni istorijski dogaaj, paljivo testiranje i ponovljivost su po definiciji nemogui. Nauka moe da bude u stanju da prouava kretanje sadanjih kometa, i da testira Njutnove zakone kretanja koji opisuju kako se komete kreu. Ali nauka nikada nee biti u mogunosti da prouava neku kometu koja je navodno pogodila Zemlju pre nekoliko hiljada godina. Meutim, nauka moe da opaa zaostale efekte komete na savremenu Zemlju. Slino tome, nauka moe da vidi efekte dizajnera na ivot. Poslednji stav koji elim da iznesem o argumentu Riarda Dikersona je da, iako autor svakako nije to nameravao, on predstavlja recept za plaljivost. Pokuava da ogranii nauku na jednolinost, ne doputajui sutinski razliita objanjenja. Pokuava da smesti 273

Darvinova crna kutija realnost u urednu kutiju, ali se svemir ne moe smestiti u kutiju. Postanak svemira i razvoj ivota su fizika osnova koja je rezultovala svetom punim svesnih entiteta. Ne postoji a priori razlog za smatranje da se ti osnovni dogaaji moraju objasniti na isti nain kao i drugi fiziki dogaaji. Nauka nije igra, i naunici bi trebalo da slede fizike dokaze tamo gde ih vode, bez vetakih ogranienja.

Isterivai duhova
etvrti i najmoniji razlog za odbijanje nauke da prihvati teoriju inteligentnog dizajna je takoe zasnovan na filozofskim ogradama. Mnogi ljudi, ukljuujui i mnoge znaajne i veoma ugledne naunike, jednostavno ne ele da postoji neto iznad prirode. Oni ne ele da natprirodno bie utie na prirodu, bez obzira koliko bi kratko ili konstruktivno to dejstvo moglo da bude. Drugim reima, oni unose u svoju nauku a priori filozofsku posveenost koja ograniava koju e vrstu objanjenja o fizikom svetu prihvatiti. Ponekad to dovodi do veoma neobinog ponaanja. Istaknuti naunik A. S. Edington je verovatno govorio u ime mnogih kada je izraavao svoje potpuno gaenje takvom idejom: Filozofski, predstava o naglom poetku sadanje ureenosti prirode mi je odbojna, kao to, mislim, mora biti za veinu; ak i oni koji bi sa radou doekali dokaz o delovanju Tvorca bi verovatno uvideli da jedno pokretanje u nekoj dalekoj prolosti nije zaista vrsta odnosa izmeu Boga i Njegovog sveta koja donosi zadovoljstvo umu.7

Tokom istorije, mnogi naunici su varali i izvrtali u svojim naporima da se odupru naunoj teoriji koja je prirodno sledila iz podataka jer su smatrali da e biti primorani da prihvate neprijatne filozofske ili teoloke zakljuke.

Nemojte me ograivati
Uspeh modela Velikog praska kod evolucionih naunika nije imao nita sa religioznim implikacijama. Izgledalo je da se slae 274

11. Nauka, filozofija, religija sa Judeo-Hriianskim shvatanjem poetka Univerzuma, dok je u nesuglasju sa religijama koje su smatrale da je svemir vean. Teorija je sebe opravdala pozivanjem na opservacione podatke na irenje Univerzuma - a ne pozivanjem na svete tekstove ili mistina iskustva svetih ljudi. Model je proistekao iz tumaenja opservacionih podataka a ne iz proivoljnog kalupa raznih religioznih dogmi.

Izgleda da je ideja o ciklinom svemiru izgubila naklonost dananje fizike. Primeen je nedostatak materije koji bi izazvao budue gravitaciono saimanje Svemira a ak i kad bi potrebna koliina materije bila prisutna, prorauni su pokazali da bi sukcesivni ciklusi bivali sve dui zavravajui sa nekontraktilnim Svemirom. A i kad bi ovaj model pao, stalno se pojavljuju nove teorijske aoke da preuzmu vodstvo od teorije Velikog praska. Skoriji predlog meu evolucionistima glasi da je Svemir znatno vei od onoga to mi opaamo, i da je deo Svemira koji vidimo samo mehur u beskonanom Svemiru. A fiziar Stiven Hoking (Hawking) je 275

Ipak treba primetiti da teorija Velikog praska, iako prijateljski naklonjena religioznom stanovitu, ne namee nuno takav zakljuak. Ni od koga ne zahteva da logikom doe do bilo kakvog odreenog natprirodnog zakljuka samo na osnovu naunih opaanja i teorija. To se vidi i pri prvobitnom Ajntajnovom i Hojlovom pokuaju da osmisle alternativne modele koji bi se uklopili u opaene podatke, a izbegli neprijatnu pomisao na poetak Svemira. Kada je teorija stabilnog stanja (Svemira, prim.red.) konano diskreditovana, iznikle su druge teorije koje bi preduhitrile i uklonile logian filozofski zahtev za apsolutnim poetkom. Najpopularnija opcija je bila ideja o ciklinom svemiru, po kojoj bi se irenje koje je zapoelo Velikim praskom na kraju usporilo i, pod dejstvom gravitacije, celokupna materija bi se ponovo zgusnula. Odatle bi se, kako pria kae, moda odigrao jo jedan Veliki prasak, i beskrajna ponavljanja ovog ciklusa bi ponovo osvojili vremenski beskrajnu prirodu. Zanimljivo je (iako nauno nebitno) da bi gledite o ciklinom svemiru bilo saglasno sa mnogim religijama, ukljuujui religije drevnog Egipta, Asteka i Indijanaca.8

Darvinova crna kutija predloio da Svemir, iako je konaan, ne bi imao poetak ako bi stvarno postojalo neto to u svojim matematikim jednainama naziva imaginarnim vremenom. Druga ideja je da postoji beskonano mnogo svemira, a da Svemir u kome se nalazimo jednostavno ima uske uslove potrebne za ivot. Ova ideja je popularizovana pod imenom Antropijski princip. U sutini antropijski princip navodi da postoji veliki (ili beskonaan) broj svemira sa razliitim fizikim zakonima, i da e samo oni sa uslovima podesnim za ivot u stvari i proizvesti ivot, moda ukluujui svesne posmatrae. Prema tome, moda negde postoji zilion pustih svemira; mi ivimo u zilion i prvom Svemiru jer poseduje fizike osobine koje su podesne za ivot.

Antropijski princip veini ljudi jednostavno izaziva osmeh, verovatno jer nisu sasvim sigurni gde bismo smestili sve te svemire. Meutim, dostupne su i druge ideje za osobu koja jo uvek ne eli da se poziva na natprirodno. U kvantnoj fizici se veruje da mikroskopski entiteti zvani virtuelne estice mogu da nastanu pozajmljujui energiju iz okruenja (zbunjujue nazvanog vakum, iako fiziari ne koriste tu re u znaenju praznina). Neki fiziari su tu ideju razvili samo malo dalje i predloili da je ceo svemir jednostavno nastao, ne iz nikakvog okruenja, ve iz apsolutno nieg kvantna kolebanja iz nepostojanja u postojanje i bez uzroka. To pokazuje kako su naunici nauili da budu preduzimljivi u poreenju sa danima kada je Fred Hojl skromno predlagao povremeno bezuzrono nastajanje atoma vodonika.

Nije izvren nijedan eksperiment koji bi podrao ideju mehurastih svemira, imaginarnog vremena ili bezbrojnih antropijskih svemira. Zaista, izgleda da ih nijedan eksperiment u principu ne moe registrovati. Poto se oni ili njihovi efekti ne mogu uoiti, onda oni predstavljaju metafizike postulate, nita pristupanije eksperimentalnom istraivanju od natprirodnog bia. Nisu od nikakve koristi nauci. Oni jedino slue kao izlaz za bekstvo od natprirodnog. Da bi objasnila Svemir osoba moe da pretpostavi neopaljive stvari, kao teorija da postoji beskonano mnogo svemira i teorija 276

11. Nauka, filozofija, religija da na predstavlja samo mehur u veem svemiru. Neko moe da se nada da bi teorije koje danas izgledaju nemogue, kao to je teorija stabilnog stanja ili teorija oscilirajueg svemira, sutra mogle da izgledaju verovatne kada se ponovo izvre prorauni ili se sprovedu nova merenja. Ili neko moe jednostavno da napusti princip uzronosti (kauzalni princip), kao to se vidi u teorijama koje predlau da je Svemir nastao bez uzroka. Veina drugih ljudi moe da smatra takve ideje besmislenim; svejedno, one ne naruavaju uoene injenice.

Vanzemaljci i putnici kroz vreme

Rei da je Svemir zapoeo Velikim praskom je jedno, ali rei da je inteligencija dizajnirala ivot je drugo. Sam izraz Veliki prasak izaziva predstave eksplozije, a ne neizbeno osobe. Izraz inteligentni dizajn zvui hitnije i brzo priziva pitanja o tome ko je mogao da bude dizajner. Da li e osobe sa filozofskom posveenou protiv natprirodnog ovom teorijom biti saterane u oak? Ne. Ljudska mata je previe mona. Za mnoge ljude, Frensis H. C. Krik (Francis Crick) je pametan ovek. Pre vie od etrdeset godina, dok je jo uvek bio postdiplomac na Kembridu, Krik i Dejms Votson su koristili kristalografske podatke za izvoenje zakljuka o strukturi DNK u obliku dvostruke spirale, dostignue za koje su kasnije dobili Nobelovu nagradu. Krik je nastavio doprinosei razumevanju genetikog koda i postavljajui provokativna konceptualna pitanja o funkciji mozga.

Meutim, Frensis Krik takoe smatra da je ivot na Zemlji mogao da zapone kada su vanzemaljci sa druge planete poslali svemirski brod koji je sadrao spore za zasejavanje Zemlje. Krik ju je prvi put predloio sa hemiarem Leslijem Orgelom (1973. u lanku pod nazivom Usmerena panspermija u profesionalnom naunom asopisu zvanom Icarus. Deceniju kasnije Krik je napisao knjigu, Sam ivot (Life Itself), ponavljajui teoriju; u intervjuu 277

Darvinova crna kutija iz 1992. godine u asopisu Scientific American pred objavljivanje svoje poslednje knjige, Krik je potvrdio da smatra da je teorija razumna.

Prvenstveni razlog zbog koga se Krik vezuje za ovo neobino gledite je da procenjuje da je neusmeren nastanak ivota praktino nepremostiva prepreka, ali eli naturalistiko objanjenje. Za nau raspravu zanimljiv deo Krikove ideje je uloga vanzemaljaca, za koje pretpostavlja da su poslali svemirske bakterije na Zemlju. Ali bi sa podjednako dokaza mogao da kae da su vanzemaljci u stvari dizajnirali neumanjivo sloene biohemijske sisteme ivota koji su poslali ovamo, i da su takoe dizajnirali neumanjivo sloene sisteme koji su se razvili kasnije. Jedina razlika je prelaz na pretpostavku da su vanzemljaci konstruisali ivot, dok je Krik prvobitno pretpostavljao da su ga samo poslali ovamo. Rei da je civilizacija sposobna za slanje svemirskih brodova, takoe verovatno sposobna za dizajniranje ivota, ne predstavlja tako velik skok naroito ako ta civilizacija nikada nije detektovana. Moe se istai da dizajniranje ivota ne zahteva neizbeno natprirodne sposobnosti; umesto toga, zahteva puno inteligencije. Ako postdiplomac u laboratoriji na Zemlji danas moe da isplanira i proizvede vetaki protein koji moe da vezuje kiseonik, onda nema logike prepreke smatranju da je napredna civilizacija na drugom svetu mogla da dizajnira celu vetaku eliju.

Scenario i dalje ostavlja otvoreno pitanje ko je dizajnirao te dizajnere tj. kako je ivot prvobitno nastao? Da li je filozof naturalista sada sateran u oak? Ponovo, ne. Pitanje dizajna dizajnera se moe odloiti na vie naina. Moe se odbiti pozivanjem na neviene entitete: moda se prvobitni ivot potpuno razlikuje od naeg, sastojei se iz kolebajuih elektrinih polja ili gasova; moda mu nisu potrebne neumanjivo sloene strukture za odravanje. Druga mogunost je putovanje kroz vreme, koju su poslednjih godina ozbiljno predlagali profesionalni fiziari. Scientific American je informisao itaoce izdanja iz marta 1994. da: 278

11. Nauka, filozofija, religija daleko od toga da predstavlja logiku apsurdnost... teoretska mogunost preduzimanja takvog izleta u sopstveni raniji ivot je neizbena posledica osnovnih fizikih principa. Moda e, prema tome, biohemiari u budunosti slati unazad na ranu Zemlju elije koje sadre informacije za neumanjivo sloene strukture koje danas uoavamo. Po ovom scenariju ljudi mogu da budu sopstveni vanzemaljci, sopstvena napredna civilizacija. Naravno, putovanje kroz vreme dovodi do oiglednih paradoksa (kao na primer da unuci grle dedu i babu pre nego to se njihova deca rode), ali su bar neki fiziari spremni da ih prihvate. Veini ljudi e, kao i meni, ovakvi scenariji biti potpuno nezadovoljavajui, ali e biti dostupni onima koji ele da izbegnu neprijatne teoloke implikacije. U Slepom asovniaru Riard Dokins kae itaocima da ak i kada bi im statua Bogorodice mahala oni ne bi trebalo da zakljue da su prisustvovali udu.9 Moda su se svi atomi ruke statue jednostavno kretali u istom smeru u isto vreme dogaaj male verovatnoe, ali mogu. Veina ljudi koja bi videla oivelu statuu bi rekla Dokinsu da na nebesima i Zemlji postoji vie stvari nego to on moe da sanja u svojoj filozofiji, ali ne bi mogli da ga privole da se pridrui anglikanskoj crkvi.

ivi i pusti druge da ive

Niti bi trebalo da pokuavaju. Svaka osoba ima dostupne podatke sopstvenih ula i, u veini sluajeva, moe da se saglasi sa drugim ljudima o tome kakvi su to podaci. Ljudi razliitih filozofskih i teolokih sklonosti u velikoj meri mogu da se sloe oko naunih teorija, kao to su gravitacija ili elektromagnetizam, da organizuju podatke (ak i ako su teorije u sutini netane). Ali primarni filozofski principi koji obrazuju predstavu realnosti i teoloki principi, ili nedostatak principa, koji se mogu sakupiti iz filozofije i istorijskog iskustva predstavljaju osnov koji odabira pojedinac. ovek mora da bude slobodan da traga za dobrim, istinitim, i lepim. 279

Darvinova crna kutija Odbijanje da se drugima prui velika sloboda u njihovim osnovnim verovanjima je iznova dovodilo do katastrofa. Netolerancija se ne javlja kada mislim da sam otkrio istinu. Javlja se samo kada mislim da, poto sam je otkrio, svi moraju da se sloe sa mnom. Riard Dokins je napisao da je svako ko ne veruje u evoluciju ili neuk, glup, ili lud (ili zloban ali to radije ne bih razmatrao).10 Nije potreban veliki korak od nazivanja nekog zlobnim do preduzimanja nasilnih mera za zaustavljanje njihove zlobe. Don Medoks (John Maddox), urednik asopisa Nature, napisao je u svom asopisu da moda nee puno proi pre nego to e se religija neizbeno smatrati za anti-nauku.11 U svojoj skorijoj knjizi Darvinova opasna ideja, filozof Danijel Denet poredi religiozne ljude 90 procenata svetske populacije sa divljim ivotinjama koje moda treba smestiti u kavez, i kae da roditelje treba spreiti (verovatno prinudom) da dezinformiu svoju decu po pitanju istinitosti evolucije, koja je po njemu tako oigledna.12 To nije recept za porodini mir. Jedno je pokuati ubediti nekog raspravom; sasvim je drugo primorati nekog ko se ne slae sa vama. Kako se teina naunih dokaza dramatino pomera, ovo treba imati stalno na umu. Riard Dokins je rekao da je Darvin omoguio da svako moe da bude intelektualno spokojan ateista.13 Neuspeh Darvinove teorije na molekularnom nivou ga moda navede da se osea manje zadovoljan, ali niko ne bi trebalo da ga sprei da nastavi svoju potragu. U naunoj zajednici postoje mnogi izvrsni naunici koji smatraju da postoji neto iznad prirode, a i mnogi izvrsni naunici koji to ne misle. Kako e se onda nauka zvanino odnositi prema pitanju identiteta dizajnera? Da li e biohemijski udbenici morati da budu pisani sa jasnim izjavama da je Bog to uradio? Ne. Nauka e jednostavno ignorisati pitanje identiteta dizajnera. Istorija nauke je bogata primerima odgoenih osnovnih, ali tekih pitanja. Na primer, Njutn je odbio da objasni ta izaziva gravitaciju, Maksvel je odbio da precizira medijum za svetlosne talase kada je postojanje etra negirano, a kosmolozi su kolektivno ignorisali pitanje o tome ta je izazvalo poetak Svemira. Iako se injenica o dizajnu lako vidi u biohemiji elije, prepoznavanje dizajnera 280

11. Nauka, filozofija, religija naunim metodama bi moglo da bude krajnje teko. Na isti nain, Njutn je lako mogao da uoi gravitaciju, ali je preciziranje njenog uzroka ostavljeno za budunost. Kada je pitanje preteko da bi se nauka odmah pozabavila njime, rado se zaboravlja dok se druga, pristupanija pitanja ne istrae. Ako u meuvremenu filozofija i teologija ele da se pozabave tim pitanjem, mi naunici im elimo dobro, ali zadravamo pravo da se ubacimo u raspravu kad nauka ima neto da doda.

Sve znatieljniji i znatieljniji

Odbijanje nauke da prihvati zakljuak o inteligentnom dizajnu koji se ispoljio zahvaljujui njenom dugom i napornom radu nema opravdanu osnovu. Nauni ovinizam predstavlja razumljivo oseanje, ali ne bi trebalo dopustiti da utie na ozbiljna intelektualna pitanja. Istorija arki izmeu religije i nauke je za aljenje, i izazvala je rasprostranjenu netrpeljivost. Meutim, nasleen bes nije osnov za vrenje naunih procena. Filozofski argument (koji iznose neki teisti) da nauka treba da izbegava teorije koje ukljuuju natprirodno, predstavlja vetako ograniavanje nauke. Njihov strah da bi natprirodna objanjenja preplavila nauku je neosnovan. Ne treba dopustiti da filozofska posveenost nekih ljudi principu da ne postoji nita izvan prirode, ometa teoriju koja prirodno proistie iz utvrdivih naunih podataka. Lino pravo tih ljudi da izbegavaju natprirodan zakljuak treba strogo potovati, ali njihova averzija ne treba da bude presudna. Kako se bliimo kraju ove knjige, ostajemo bez znaajne odbrane protiv onoga to nekima izgleda kao neobian zakljuak: da je intelegentni inilac dizajnirao ivot. Ipak, na odreeni nain, celokupan napredak nauke tokom poslednjih nekoliko stotina godina predstavljao je postojan mar prema neobinom. Ljudi su do srednjeg veka iveli u prirodnom svetu. Stabilna Zemlja bila je centar stvari; Sunce, Mesec i zvezde beskrajno su kruile da bi 281

Darvinova crna kutija pruile svetlost danju i nou; iste biljke i ivotinje bile su poznate od davnina; kraljevi su vladali mnogim zemljama. Iznenaenja su bila retka.

Tada je predloeno da se, apsurdno, sama Zemlja kretala, obrui se dok je kruila oko Sunca. Niko nije mogao da oseti da Zemlja rotira; niko nije mogao to da vidi. Ali vrtela se jeste. Sa naeg savremenog preimustva, teko je shvatiti kakav su napad na ula izvrili Kopernik i Galilej; praktino su rekli da ljudi vie ne mogu da se pouzdaju ak ni u ono to vide. Stvari su tokom godina postepeno postajale gore. Otkriem fosila postalo je oigledno da poznate poljske i umske ivotinje nisu oduvek bile na zemlji; svet je nekad bio nastanjen ogromnim, stranim stvorenjima kojih vie nema. Savremeni fiziari kau da vrsti objekti predstavljaju uglavnom prazan prostor, da subatomske estice nemaju definitivan poloaj, da je svemir imao poetak.

Sada je red na fundamentalnu nauku ivota, savremenu biohemiju, da se umea. Pokazalo se da je jednostavnost za koju se nekad oekivalo da predstavlja osnov ivota fantomska; umesto toga, sistemi zastraujue, neumanjive sloenosti nastanjuju eliju. Rezultujue uvianje da je inteligencija dizajnirala ivot predstavlja ok za mnoge u 20. veku koji su navikli da gledaju na ivot kao na rezultat jednostavnih prirodnih zakona. Ali i druga vremena su imala svoje okove, i nema razloga pretpostaviti da smo mi zatieni od njih. oveanstvo je opstalo dok se sredite nebesa pomerilo sa Zemlje do iza Sunca, dok se istorija ivota proiravala obuhvatajui izumrle gmizavce, i kada je veni svemir pokazao da ima poetak. Preiveemo i otvaranje Darvinove crne kutije.

282

11. Nauka, filozofija, religija

283

Dodatak

Hemija ivota
Ovaj dodatak e zainteresovanom itaocu pruiti pregled biohemijskih principa koji lee u osnovi ivota. Nije neophodno proitati dodatak da bi se pratili argumenti izloeni u knjizi, ali e postaviti te argumente unutar ireg okvira. Ovde u govoriti o eliji i strukturama nekoliko glavnih klasa biomolekula proteinima i nukleinskim kiselinama, i ukratko, mastima i ugljenim hidratima. Zatim u se usredsrediti na pitanje kako se genetika informacija prevodi i prenosi. Naravno, na tako malom prostoru opis mora biti povran, pa zbog toga molim one koje ivotni mehanizmi zainteresuju da pozajme uvodni udbenik iz biohemije iz biblioteke. Oekuje vas zadivljujui siuni svet.

elije i membrane
Ljudsko telo je sastavljeno od stotina milijardi elija. Druge velike ivotinje i biljke takoe predstavljaju skupine ogromnog broja elija. Meutim, sa smanjenjem veliine organizma smanjuje se i broj elija; na primer, mali crv C. elegans sadri samo oko hiljadu elija. Sputajui se niz skalu veliine na kraju stiemo do jednoelijskih organizama, kao to su kvasci i bakterije. Nikakav nezavisan ivot ne postoji ispod jednoelijskog nivoa. Istraivanje strukture elije pokazuje zato je ona osnovna jedinica ivota. Odlika koja definie elije je membrana hemijska struktura koja odvaja spoljanji svet od unutranjosti elije. Uz zatitu koju prua membrana, elija moe da odrava unutranje koncentracije koje se razlikuju od onih koje preovladavaju spolja. 284

Dodatak Na primer, elije mogu da koncentriu hranljive materije u svojoj unutranjosti tako da budu dostupne za proizvodnju energije, i mogu da spree jednostavno ispiranje novoproizvedenih strukturnih materijala. U odsustvu membrane, veliki stroj metabolikih reakcija neophodnih za odravanje ivota bi se brzo rasuo. elijske membrane su sainjene od amfifilnih molekula koji su donekle slini sapunima i deterdentima koji se koriste za ienje u domainstvu. Re amfifilan potie od grkog znaenja voli oboje; amfifilan molekul voli dve razliite sredine: ulje i vodu. Oblik molekula je donekle slian lizalici sa dva tapia koji tre sa iste strane kugle slatkia. Ovi tapii se obino sastoje od ugljovodonika (nainjenih od atoma ugljenika i vodonika), i kao i drugi ugljovodonici kao to je benzin, ne meaju se dobro sa vodom. To je deo molekula koji voli ulje. Takvi regioni molekula se nazivaju hidrofobni, od grke rei plae se vode. Kugla molekula lizalice, nasuprot tome, uglavnom ima hemijsku grupu koja, kao kuhinjska so ili eer, uiva da je u vodi. Takvi regioni se nazivaju hidrofilni (vole vodu). Dva suprotna dela membranskih molekula su hemijski spojena, i kao sijamski blizanci moraju da se kreu zajedno uprkos razliitih odlika. Ali, ako jedan deo molekula eli da bude u vodi, a drugi deo eli da bude van vode, gde se molekul smeta? Amfifilni molekuli reavaju ovu dilemu grupiui se sa drugim amfifilnim molekulima. Kada se veliki broj amfifilnih molekula udrui, hidrofobni repovi se gomilaju zajedno kako bi izbacili vodu dok hidrofilne glave dodiruju vodu. Efikasan nain da se repovi zatite od vode, a da se istovremeno grupama koje je vole dopusti pristup vodi je formiranjem dva sloja (slika A-1), nazvanih lipidni dvosloj. Meutim, ako bi dva sloja ostala ravna, ugljovodonici na krajevima slojeva bi ostali izloeni vodi. Zbog toga se slojevi zatvaraju, kao mehur sapunice. Poto je srednji deo membranskog dvosloja uljast, mnogi molekuli koji su veoma skloni vodenoj sredini (kao to su soli i eeri) ne mogu da preu membranu. Na taj nain dobijamo 285

Darvinova crna kutija strukturu sa zatvorenom unutranjou koja se moe razlikovati od spoljanjeg okruenja prvi korak u sainjavanju elije.

Slika A-1

Segment lipidnog dvosloja

Pored elijske membrane samo jo nekoliko komponenti se istie na mikrografijama (fotografije nainjene elektronskim mikroskopom, prim.red.) prokariota.2 Jedna je nukleoid, masa elijske DNK (dezokiribonukleinska kiselina) koja udobno stoji u sredini citoplazme (rastvoreni elijski sadraj). Pored membrane, prokarioti imaju i drugu strukturu koja okruuje eliju -elijski zid. Za razliku od membrane, elijski zid je sainjen od polisaharida i on je krut ali i slobodno propustan za hranljive materije i manje molekule. Prua mehaniku snagu, spreavajui pucanje elije pod pritiskom. Nekoliko struktura tri van membrane mnogih prokariotskih elija. Funkcija dlakolikih pila je u velikoj meri nepoznata. Bakterijski flagelum (bi) se koristi za kretanje; flagelum brzo rotira kao propeler kako bi pokretao prokariotski organizam. 286

U ivom svetu postoje dva sutinski razliita tipa elija: eukariotske, u kojima druga membrana, razliita od elijske membrane, zatvara jedro elije; i prokariotske, koje nemaju tu odliku.1 Prokariotski organizmi su bez izuzetka jednoelijski i po mnogo emu su puno jednostavniji od eukariota.

Dodatak Druga kategorija elija je eukariotska i one sainjavaju sve vieelijske organizme, kao i neke jednoelijske organizme kao to su kvasci. Eukariotske elije sadre niz subelijskih prostora koji su odvojeni od citoplazme sopstvenim membranama i nazivaju se organele, jer podseaju na organe u telu ivotinje. Organele omoguavaju eukariotskoj eliji da vri specijalizovane funkcije u odvojenim odeljcima. Prva specijalizovana organela je jedro, koje sadri DNK elije. Membrana koja okruuje jedro je visoko specijalizovana struktura sa velikim osmostranim otvorima zvanim jedarne pore. Meutim, pore nisu pasivni otvori; to su aktivni vratari. Nijedan veliki molekul (kao to su proteini ili RNK) ne prolazi kroz jedarne pore bez tane lozinke. To dri molekule koji pripadaju citoplazmi van jedra, i obrnuto.

Niz drugih organela je rasut u citoplazmi. Mitohondrije su elektrane elije; one su specijalizovane za hemijske reakcije koje preobraaju hranljive materije bogate energijom u oblike hemijske energije koje elija moe da koristi direktno. Mitohondrije imaju dve membrane. Kontrolisano sagorevanje molekula hranljivih materija proizvodi razliku izmeu kiselosti prostora koji zatvara unutranja membrana i onoga koji je zatvoren izmeu unutranje i spoljanje membrane. Kontrolisan protok kiseline izmeu dva odeljka proizvodi energiju, kao to protok vode preko brane proizvodi elektrinu energiju.

Lizozomi su male organele ograniene jednom membranom; u sutini, oni predstavljaju vree sa enzimima koji razgrauju molekule kojima je istekla koristnost. Molekuli koji su odreeni za razgradnju se prenose do lizozoma u malim, obloenim vezikulama (videti 5. poglavlje). Kiselost u lizozomu je sto do hiljadu puta vea od one u citoplazmi. Poveana kiselost ini da se vrsto uvijeni proteini otvore, a otvorene strukture zatim lako napadaju enzimi koji vre razgradnju. Endoplazmatini retikulum (ER) predstavlja obiman, spljoten, izuvijani membranski sistem koji je podeljen na dva razliita odeljka: 287

Darvinova crna kutija granularni ER i glatki ER. Granularni ER dobija svoj grebenasti izgled zbog brojnih ribozoma koji su vezani za njega; ribozomi predstavljaju elijsku maineriju koja sintetie proteine. Glatki ER sintetie lipide molekule masti. Goldijev kompleks (nazvan po Kamilo Goldiju (Camillo Golgi) koji ga je prvi uoio) predstavlja gomilu naslaganih spljotenih membrana gde mnogi proteini proizvedeni u ER-u odlaze radi dorade.

elija moe da bude raznih oblika koji se razlikuju od sferinih (na primer, spermatozoid), i moe da promeni oblik kao odgovor na promene u okruenju. Citoskelet prua potporu obliku elije i kao to mu ime govori, predstavlja strukturni okvir elije. Citoskelet je sastavljen od tri glavna strukturna materijala: mikrotubula, mikrofilamenata i intermedijarnih filamenata. Mikrotubule slue za niz funkcija. Meu njima su formiranje mitotikog vretena aparata koji, tokom elijske deobe, postavlja jednu kopiju svakog hromozoma u svaku erku eliju. Mikrotubule takoe predstavljaju kimu eukariotskih cilija, koje, kao vesla, mogu da pokreu eliju kroz njenu sredinu. Na kraju, mikrotubule mogu da deluju kao eleznike ine za molekularne motore koji prenose teret u razliite delove elije. Mikrofilamenti, tanji od mikrotubula, su sainjeni od proteina aktina, koja takoe predstavlja glavnu komponentu miia. Mikrofilamenti poseu jedni za drugima i klize kako bi se zgrili. To oblikuje eliju savijajui elijsku membranu na pravim mestima. Intermedijarni filamenti, koji su deblji od mikrofilamenata, ali tanji od mikrotubula, naizgled deluju jednostavno kao strukturna potpora (kao elini nosai). Intermedijarni filamenti su najraznovrsnije strukture citoskeleta. Skoro sve eukariotske elije sadre gore opisane organele. Meutim, biljne elije sadre nekoliko dodatnih organela. Hloroplasti su, na vie naina, slini mitohondrijama poto obe organele imaju odgovornosti u proizvodnji energije. Hloroplasti sadre pigment hlorofil, koji deluje kao antena za hvatanje svetlosti. Energija svetlosti se prenosi na krajnje sloenu molekularnu maineriju koja proizvodi razliku u kiselosti du membrana hloroplasta. Biljne elije takoe imaju veliki prostor zatvoren 288

Dodatak membranom zvan vakuola. Ona je rezervoar za otpadne i hranljive materije kao i za pigmente, a takoe ima i strukturnu ulogu. Vakuola zauzima oko 90 procenata zapremine nekih biljnih elija i pod velikim je osmotskim pritiskom. Pritisak koji ona vri na snani biljni elijski zid daje vrstinu eliji.

Struktura proteina
Gore opisane elije i organele su, iako prilino male po svakodnevnim standardima, veoma velike u poreenju sa gradivnim materijalima od kojih su izgraene. Gradivni materijali elije i subelijskih struktura su u osnovi izgraeni od atoma vezanih u molekule. Hemijska veza, ili kovalentna veza, se formira kada svaki od dva atoma doprinese po jedan elektron elektronskom paru koji meusobno dele. Molekul predstavlja dva ili vie atoma koji su kovalentno vezani jedni za druge. Iznenaujue je da se samo mali broj hemijskih elemenata nalazi u biolokim molekulima. Skoro svi biomolekuli su sainjeni od atoma est elemenata: ugljenika (C), kiseonika (O), vodonika (H), fosfora (P) i sumpora (S). Neki drugi elementi (kao to su hlor, natrijum, kalcijum, kalijum, magnezijum i gvoe) se nalaze u obliku jona u biolokim sistemima. (Joni su naelektrisane estice koje se kreu vie ili manje slobodno u vodi.)

Atomi C, H, O, N, P i S mogu meusobno da se vezuju. Ugljenik moe da se vezuje sa do etiri razliita atoma u isto vreme, a bioloki fosfor takoe moe da vezuje etiri razliita atoma (skoro uvek etiri atoma kiseonika). Azot moe da formira tri veze (etiri u posebnim sluajevima), a kiseonik i sumpor mogu da formiraju dve. Vodonik moe da formira samo jednu vezu sa drugim atomom. Ugljenik je jedinstven meu elementima po tome to moe da formira stabilne veze sa drugim atomima ugljenika kako bi formirao duge lance. Poto je ugljenik u sredini lanca iskoristio samo dve svoje veze jednu da se vee za ugljenik sa svoje desne strane, a drugu da se vee za ugljenik sa -leve strane treba da 289

Darvinova crna kutija ostvari jo dve veze. Moe da iskoristi jednu da vee, na primer, atom azota, a drugu da se moda vee za drugi lanac ugljenikovih atoma.

Gradivni blokovi (slova) proteina se zovu aminokiseline. Dvadeset razliitih aminokiselina koje sainjavaju sve proteini imaju zajedniku strukturu. Sa leve strane molekula se nalazi grupa koja sadri azot i naziva se amino grupa, a sa desne strane, vezana za amino grupu centralnim atomom ugljenika, nalazi se grupa karboksilne kiseline (otuda ime aminokiselina). Za centralni atom ugljenika je, pored jednog atoma vodonika, vezana jo jedna grupa, zvana boni lanac (slika A-2). Boni lanac varira u zavisnosti od vrste aminokiseline. Boni lanac je taj koji aminokiselini daje poseban karakter.

Broj molekula koji se mogu izgraditi na osnovu ugljenika i drugih biolokih elemenata je zaista velik. Meutim, bioloki sistemi ne koriste veliki broj potpuno razliitih molekula. Umesto toga, proizvodi se ogranien broj molekula i veliki makro molekuli ivota kao to su proteini, nukleinske kiseline i polisaharidi koji se konstruiu nizanjem ogranienog broja molekula u razliitom rasporedu. To se moe uporediti sa sainjavanjem ogromnog broja razliitih rei i reenica od azbuke od 26 slova.

Aminokiseline se mogu grupisati u nekoliko kategorija. Prva sadri ugljovodonine bone lance (boni lanci samo sa atomima ugljenika i vodonika). Ovi boni lanci su uljasti, kao benzin, i vie vole da izbegavaju kontakt sa molekulima vode. Sledea grupa su naelektrisane aminokiseline; postoje tri pozitivno i dva negativno naelektrisana lana. Naelektrisani boni lanci vole da su u kontaktu sa vodom. Sledea grupa su polarne aminokiseline. Polarni molekuli, iako nisu potpuno naelektrisani, imaju u svom sastavu delimino naelektrisane atome. To se javlja kada jedan atom snanije vue elektrone od svog partnera atoma u hemijskoj vezi, dovodei elektrone blie sebi. Atom sa lavovskim delom elektrona ima donekle negativno naelektrisan karakter, dok atom sa nedostatkom elektrona ima delimino pozitivan naboj. Interakcije 290

Dodatak

Slika A-2
(Gore) etiri aminokiseline. Aminokiseline se razlikuju samo po bonim lancima. (Dole) etiri aminokiseline su hemijski povezane. Proteini predstavljaju duge lance velikog broja hemijski vezanih aminokiselina.

izmeu pozitivno i negativno naelektrisanih bonih lanaca, i izmeu delimino pozitivno i negativno naelektrisanih atoma polarnih bonih lanaca, mogu da budu veoma znaajne u strukturi proteina. Tokom sinteze proteina, dve aminokiseline se hemijski vezuju reakcijom aminogrupe jedne aminokiseline sa karboksilnom grupom druge kako bi oformile peptidnu vezu (slika A-2). Novi molekul i dalje ima slobodnu amino grupu na jednom kraju i slobodnu karboksilnu grupu na drugom kraju, tako da se naredna aminokiselina moe vezati doprinosei svojim amino krajem kako bi se formirala jo jedna peptidna veza. Ovaj proces se moe neogranieno ponavljati dok se makromolekul, koji sadri stotine 291

Darvinova crna kutija ili hiljade aminokiselinskih ostataka (deo ostao nakon hemiijske reakcije koja vezuje dve aminokiseline), ne formira. Takvi makromolekuli su poznati kao polipeptidi ili proteini. Tipini protein sadri od pedeset do oko tri hiljade aminokiselinskih ostataka. Redosled aminokiselina nekog proteina se naziva primarna struktura. Kompletiran protein i dalje ima slobodnu amino grupu na jednom kraju, to se oznaava kao N-kraj, i slobodnu karboksilnu grupu na drugom kraju, oznaenom C-kraj. Atomi proteina povezani u liniji od N do C kraja se nazivaju kima proteina; tu su ukljueni svi atomi osim atoma bonih lanaca.

Novonastali protein ne pluta unaokolo kao savitljiv lanac. U upeatljivom procesu, praktino svi bioloki proteini se uvijaju u naroite i veoma precizne strukture (slika A-3) koje su sasvim razliite za razliite proteine. To se vri automatski kroz interakcije kao to su pozitivno naelektrisan boni lanac koji privlai negativno naelektrisan boni lanac, dva hidrofobna bona lanca koji se priljubljuju meusobno kako bi istisnuli vodu, izbacivanje velikih bonih lanaca iz malih prostora, i tako dalje. Na kraju procesa uvijanja, koji se tipino odigrava od delia sekunde do minuta, dva razliita proteina se mogu uviti u strukture koje su toliko precizne i razliite jedne od druge kao francuski klju i testera. Kao i kuni alati, ako su proteini deformisani, ne mogu da vre svoj posao. Kada se proteini uvijaju, ne izvijaju se kao uzica zgnjeena u ruci; postoje pravilnosti u uvijanju. Pre nego to se protein uvije, polarni atomi kime atomi kiseonika i azota i vodonika u svakoj peptidnoj vezi formiraju takozvane vodonine veze sa molekulima vode. Vodonina veza se formira kada delimino negativno naelektrisani peptidni atomi kiseonika i azota ostvaruju blisku vezu sa delimino pozitivno naelektrisanim atomima vodonika iz vode. Meutim, kada se protein uvija mora da istisne svu (ili skoro svu) vodu kako bi se hidrofobni boni lanci mogli efikasno pakovati. Ovo predstavlja problem: polarni peptidni atomi moraju da pronau suprotno naelektrisane partnere u uvijenom proteinu ili se protein nee uviti. 292

Slika A-3

etiri nivoa strukture proteina

Dodatak

293

Darvinova crna kutija Postoje dva naina na koji proteini reavaju ovaj problem. Prvo, segmenti proteina mogu da formiraju heliks. U ovoj strukturi kima proteina se uvija spiralno. Geometrija spirale ini da je atom kiseonika peptidne veze usmeren direktno prema vodoniku peptidne grupe sa kojim i ostvaruje vodoninu vezu, a koji se nalazi etiri aminokiselinska ostatka unazad na lancu (slika A-3). Vodonik sledeeg ostatka se vezuje sa narednim ostatkom etiri mesta unazad, i tako dalje. heliks obino ima od 5 do 25 aminokiselinskih ostataka pre nego to se spiralna struktura (ali ne obavezno i proteinski lanac) zavri. heliks omoguava belanevini da se uvije u kompaktni oblik istovremeno formirajui vodonine veze izmeu peptidnih atoma. Druga struktura koja omoguava stvaranje regularnih vodoninih veza peptidnih atoma se naziva ploa. U ovoj strukturi kima proteina se kree gore i dole, kao nabori posteljine, a peptidni atomi tre upravno na smer pruanja proteinskog lanca. Lanac se zatim okree, vraa nazad, a atomi kiseonika peptidnih grupa povratnog niza stvaraju vodonine veze sa peptidnim grupama prvog niza. Kao i kod heliksa, ploe doputaju polarnim atomima kime da formiraju vodonine veze.

heliksi i ploe su poznati kao sekundarne strukture proteina. Tipian protein ima oko 40 do 50 procenata svojih aminokiselinskih ostataka ukljuenih u helikse i ploe. Preostali ostaci su ukljueni u zaokrete izmeu delova sekundarnih struktura, ili formiraju nepravilne strukture. Heliksi i ploe se pakuju jedni nasuprot drugih kako bi formirali, u veini sluajeva, kompaktne, globularne proteine. Taan nain na koji se elementi sekundarne strukture upakuju se naziva tercijarna struktura (slika A-3) proteina. Pokretaka sila za pakovanje heliksa i ploa dolazi od uljaste (hidrofobne) prirode mnogih bonih lanaca proteina. Kao to se ulje odvaja od vode kako bi formiralo poseban sloj, tako se i uljasti, hidrofobni boni lanci zbijaju kako bi formirali bezvodnu zonu u unutranjosti proteina. Meutim, setite se da su neki boni lanci proteina polarni ili naelektrisani, i oni ele da ostanu u vodi. Obrazac uljastih i polarnih bonih lanaca du aminokiselinskog niza, i potreba da se proteinski lanac uvije kako bi veina hidrofobnih 294

Dodatak grupa bila u unutranjosti proteina, a veina hidrofilnih grupa na spoljanjem delu, obezbeuju informaciju koja navodi dati protein da se uvije u specifinu strukturu.

Jo jedan faktor doprinosi specifinosti proteinskog uvijanja. U svim uvijenim proteinima neki polarni boni lanci neizbeno ostaju zatvoreni u unutranjosti. Ako zatvoreni polarni atomi ne pronau partnere za formiranje vodonine veze, onda je protein destabilizovan. U veini proteina oko 90 procenata zatvorenih polarnih atoma bonih lanaca je, u stvari, vezano vodoninom vezom za druge bone lance ili proteinsku kimu na uhvati-kako-stigne nain. Uvijanje tipinog proteina sa svojim potrebama da smesti hidrofobne i hidrofilne grupe i da formira mreu vodoninih veza moe se uporediti sa trodimenzionalnom slagalicom. esto se nekoliko odvojenih polipeptida spaja zajedno na veoma specifian nain kako bi formirali sloenu strukturu koja funkcionie kao jedna celina. U ovim sluajevima se obino o povezanim polipeptidima govori kao o jednoj belanevini sastavljenoj od nekoliko subjedinica. Na primer, hemoglobin, protein koji prenosi kiseonik, sastavljen je od etiri polipeptida, i sastavljeni protein ima sposobnost vezivanja kiseonika koju nemaju pojedinani polipeptidi. Funkcionalni bioloki protein predstavlja kompleks od etiri polipeptida. Specifian raspored zasebnih polipeptida je njegova kvatenerna struktura (slika A-3).

Struktura nukleinske kiseline

Kao i proteini, nukleinske kiseline su polimeri malog broja gradivnih blokova, zvanih nukleotidi. Sam nukleotid ima nekoliko delova. Prvi deo je ugljeni hidrat, ili riboza (kod RNK) ili dezoksiriboza (kod DNK). Za ribozu se vezuje jedna od etiri baza, bilo adenin (A), citozin (C), guanin (G) ili uracil (U). Ako je ugljeni hidrat dezoksiriboza, onda je U zamenjen slinom bazom zvanom timin (T); A, C i G se takoe koriste sa dezoksiribozom. Za drugi deo prstena ugljenog hidrata (za 5-OH kraj) je vezana fosfatna grupa. 295

Darvinova crna kutija eer-fosfatni deo nukleotida je uporediv sa kimenim delom aminokiseline, a baza je uporediva bonom lancu aminokiseline. Samo po svojoj bazi se jedan nukleotid razlikuje od drugog.

elijska RNK se nalazi u obliku pojedinanih polinukleotidnih lanaca. Postoji nekoliko biolokih klasa RNK. Prva se naziva informaciona RNK (mRNK ili iRNK); lanovi ove klase se proizvode kao verni prepisi DNK gena; genetiku informaciju koju nosi iRNK zatim tumai aparat za sintezu proteina kako bi izgradio belanevinu. Drugi tip RNK se naziva ribozomalna RNK (rRNK). Polinukleotidi u ovoj klasi se vezuju sa velikim brojem razliitih proteina kako bi oformili ribozom, primarnu mainu za sintezu proteina. Poslednja kategorija RNK se naziva transportna RNK (tRNK). lanovi ove klase su relativno mali, duine 70 do 90 nukleotida, i slue kao veza izmeu iRNK i rastueg proteina koji se proizvodi delovanjem ribozoma.

Dva nukleotida se mogu hemijski spojiti reakcijom fosfata jednog nukleotida sa 3-OH grupom ugljeno-hidratnog dela drugog nukleotida (slika A-4). To jo uvek ostavlja slobodnu fosfatnu grupu na jednom kraju i 3-OH grupu na drugom kraju, koje mogu dalje reagovati sa drugim nukleotidima. Ponavljanje ovog procesa moe da izgradi zaista veoma duge polinukleotide. elijska RNK varira u duini od oko 70 do oko 50.000 nukleotida. Jedan molekul DNK se kree od nekoliko hiljada do oko milijardu nukleotida. Polinukleotidni niz se konvencionalno obeleava poinjui od 5 kraja do 3 kraja.

Molekul elijske DNK se nalazi u obliku dvostrukog niza dva isprepletena polinukleotidna lanca (uveni dvostruki heliks) koji se vrsto dre zajedno vodoninim vezama. Da bismo razumeli razlog za to moramo da razmotrimo strukturu baza nukleotida (Slika A-4). Nukleotidi se mogu podeliti na dve kategorije purine (A i G), koji nose vee baze (sastavljene od dva spojena prstena), i pirimidine (C i T), koji imaju samo jedan prsten. Ako se A i T pravilno orijentiu, mogu da formiraju dve vodonine veze jedan sa drugim, a G moe da formira tri vodonine veze sa C u drugom 296

Dodatak

Slika A-4
Deo DNK sa etiri nukleotida

Iz Conn, E. E., Strumpf, P. K., Bruening, G., and Doi, R. H. (1987) Outlines of Biochemistry, 5th ed., John Wiley & Sons, New York, fig. 6.1. 297

Darvinova crna kutija nizu, i obrnuto; i gde god se nalazi A u jednom nizu, postoji T u drugom nizu, i obrnuto. Otuda se dva niza nazivaju meusobno komplementarnim. Da bi bili pravilno orijentisani za formiranje vodoninih veza, dva niza moraju biti usmerena u razliitim smerovima, pri emu se jedan prua u 5 prema 3 sa leva na desno, a drugi u 5 prema 3 smeru sa desna na levo. DNK eukariota se sastoji od dva komplementarna linearna lanca, ali se DNK mnogih bakterija iznenaujue sastoji od dva komplementarna kruna lanca. Koliina DNK u eliji grubo varira u zavisnosti od sloenosti organizma. Bakterije imaju oko nekoliko miliona nukleotida DNK. Koliina eukariotske DNK varira od nekoliko desetina miliona nukleotida kod gljiva do nekoliko stotina milijardi kod nekih biljaka cvetnica. Ljudi sadre oko tri milijarde nukleotida.

Lipidi (masti) i polisaharidi

Druge dve glavne kategorije biomolekula su masti i polisaharidi. Polisaharidi su polimeri molekula eera ili njihovih derivata i igraju niz uloga. Mogu se koristiti kao strukturni materijali, kao to je celuloza koja se nalazi kod drvenastih biljaka; kao skladite energije, kao to je glikogen koji se skladiti u jetri. Masti, za razliku od proteina, nukleinskih kiselina i polisaharida, nisu polimeri sainjeni od posebnih gradivnih blokova; umesto toga, svaki molekul masti se mora sintetisati od osnovnih poetnih molekula. Masti nisu makromolekuli, ali se mogu udruivati kako bi formirale velike strukture kao to su membrane.

Transkripcija
DNK, skladite genetske informacije, predstavlja polinukleotidni lanac. Meutim, informacije koje nose govore eliji kako da izgrauje polipeptide proteine. Kako se informacija prevodi sa jednog jezika polimera na drugi? Ubrzo nakon otkria dvostruke 298

Dodatak spiralne strukture DNK fiziar Dord Gamov (George Gamow) je predloio veoma nehemijsku ideju da je genetika informacija uskladitena u kodiranom obliku, i da izraavanje informacije ukljuuje deifrovanje polinukleotidnog niza i prevoenja poruke u polipeptidni jezik proteina.3 Iako je pogreio u vezi specifine prirode koda, Gamova intuicija je bila proroka.

Veliki broj koraka ukljuenih u izvlaenje informacije koja je sadrana u DNK se moe podeliti na dve konceptualne kategorije zvane transkripcija i translacija. Ukratko, pri transkripciji elija pravi RNK kopiju malog dela svoje DNK (koji zovemo gen), koji kodira protein; pri translaciji se informacija sadrana u toj RNK koristi za sintezu proteina. Transkripcija (prepisivanje) gena zahteva niz odluka, od kojih je prva - gde du velikog lanca DNK zapoeti. Poetna pozicija je obino oznaena sa nekoliko specijalnih DNK sekvenci, zvanih promotori. Kod prokariota sekvenca DNK nukleotida (obino TCTTGACAT) zvana -35 region se javlja oko 35 nukleotida pre gena; druga sekvenca (obino TATAAT) zvana Pribnovljev blok se javlja pet do deset baznih parova udaljena od mesta poetka 299

Tokom ranih 1960-tih godina kod je otkriven. Nobelovci Maral Niremberg, Sivero Ohoa, H. Gobind Korana i njihovi saradnici su pokazali da u genetikom kodu tri uzastopna nukleotida odgovaraju jednoj aminokiselini (slika A-5). Poto postoji 64 moguih kombinacija etiri baze uzetih u grupe po tri, ima vie nego dovoljno permutacija da se kodiraju svih dvadeset aminokiselina. elija koristi sve mogue kodone od tri baze, tako da je genetiki kod izroen, to znai da nekoliko razliitih kodona moe da odreuje istu aminokiselinu. Na primer ACU, ACC, ACA i ACG kodiraju za aminokiselinu treonin. Veina aminokiselina ima dva ili vie kodona koji ih odreuju; meutim, nekoliko ima samo jedan. Ukupno 61 od moguih 64 kodona odreuje aminokisleine; preostala tri se koriste kao stop kodoni. Kada dekodirajui aparat naie na jedan od tih posebnih signala, zaustavlja svoju proizvodnju proteina na tom mestu.

Darvinova crna kutija

Slika A-5
Genetiki kod UUU Fenilalanin UUC UUA CUU CUC CUA CUG UUG
Leucin

UCU UCC UCA UCG CCU CCC CCA CCG ACC

Serin

UAU UAC UAA UAG CAU CAC CAA CAG AAC

Tirozin Stop Histidin Glutamin Asparagin Lizin

UGU UGC UGA CGC

Cistein Stop

Prolin

UGG Triptofan CGU CGA CGG AGC

Arginin

AUU AUA GUC

AUC Izoleucin GUU GUA GUG

ACU ACA GCC

Treonin

AAU AAA AAG

AGU AGA AGG

Serin Arginin

AUG Metionin ACG

Valin

GCU GCA GCG

Alanin

GAU Asparagin- GGU GAC ska kiselina GGC GAA Glutaminska GGA GAG
kiselina

Glicin

transkripcije. Pored slinih signala, eukarioti imaju DNK sekvence zvane pojaivai koje se nalaze hiljadama baznih parova udaljene od mesta otpoinjanja transkripcije; pojaivai mogu da utiu na stopu prepisivanja gena. Da bi otpoela transkripcija, kod prokariota se enzim sa vie subjedinica, zvani RNK polimeraza, vezuje za DNK. RNK polimeraza se sastoji od pet polipeptidnih lanaca. Prvobitno se enzim vezuje labavo, kreui se du DNK kao kola na toboganu dok ne pronae promotorski region gena. Kada to izvri, jedna od subjedinica proteina, zvana , prepoznaje promotorsku DNK sekvencu. Neposredno nakon to RNK polimeraza pronae promotorsku 300

GGG

Dodatak sekvencu, se udaljava, poto je zavrila svoj posao. U odsustvu , RNK polimeraza se prilino vrsto vezuje za DNK i ne moe vie slobodno da se kree. Sada zapoinje njen posao. RNK polimeraza topi oko deset baznih parova DNK, razdvajajui dva polinukleotidna lanca jedan od drugog u tom regionu. To je neophodno da bi RNK lanac koji e biti proizveden mogao da ita DNK matricu ostvarujui sa njom vodonine veze. Sada se polimeraza vezuje za aktivirani oblik ribonukleotida koji je komplementaran prvoj DNK bazi odakle transkripcija otpoinje. Zatim vezuje drugi ribonukleotid, komplementaran drugoj DNK bazi. Kada se jednom prva dva pravilna ribonukletida poklope sa matricom, RNK polimeraza ih hemijski vezuje. Polimeraza se zatim pomera jednu poziciju du DNK matrice, odravajui DNK lance odvojene na svom putu. Sparuje treu poziciju sa odgovarajuim aktiviranim ribonukleotidom, i pridruuje ga rastuem lancu. Ti koraci se ponavljaju du gena veoma velikom brzinom, kreui se priblino 20 do 50 nukleotida u sekundi.

Transkripcija se zaustavlja kada RNK polimeraza naie na specijalnu DNK sekvencu. Kod prokariota to je palindromski5 region koji sadri oko est ili sedam GC baznih parova nakon koga se nalazi region iste duine bogat AT baznim parovima. Neki, ali ne svi, geni zahtevaju dodatni protein, zvani , kako bi se polimeraza odvojila od DNK.

Transkripcija prouzrokuje problem: kretanje polimeraze kroz isprepletenu, spiralnu DNK izazivajui prekomernu uvijenost DNK ispred polimeraze.4 To bi usporilo ili potpuno zaustavilo transkripciju da nije drugog proteina, zvanog topoizomeraza, koji odvija DNK. To ostvaruje sloenim manevrom sekui jedan kraj uvijene DNK, provodei nepreseeni DNK lanac kroz preseeni lanac, a zatim ponovo vezujui preseeni deo.

Genska regulacija
Tipina bakterijska elija sadri na hiljade gena, a sisarska desetine hiljada. Kako elija zna kada da prepisuje gen, i kako 301

Darvinova crna kutija odabira specifian gen meu hiljadama dostupnih? Problem genske regulacije predstavlja veliku oblast istraivanja. Mnogi detalji su otkriveni, ali dosta toga ostaje nejasno. Jedan od najjednostavnijih primera genske regulacije je regulacija ivotnog ciklusa bakteriofaga . Bakteriofagi analozi virusima, koji napadaju prokariote su delovi DNK obloeni proteinskim omotaem. Kako bi napravio kopije sopstvene DNK, bakteriofag mora da pronae podesnu bakterijsku eliju, da se zakai za eliju i ubaci svoju DNK u domaina. DNK faga je prilino mala, kodirajui za samo oko pedeset gena. To nije dovoljno da proizvede sopstvenu maineriju za replikaciju tako da fag lukavo otima maineriju domaina. Prema tome, fag je parazit, nesposoban za samostalan ivot.

Ponekad kada bakteriofag napadne eliju, elija proizvede tako puno njegovih kopija da prsne. To se naziva litiki ciklus virusa. Meutim, u drugim prilikama ubacuje svoju DNK u bakterijsku DNK, spajajui dva molekula u jedan. DNK tu moe da miruje, kopirajui se zajedno sa ostatkom bakterijske DNK kada se elija deli, i eka podesnu priliku. To se naziva lizogeni ciklus. Kada bakterija, moda vie generacija kasnije, naie na problem (na primer, na velike doze ultraljubiaste svetlosti), DNK u bakterijskoj DNK prelazi na litiki ciklus. Tek tada fag proizvodi na hiljade sopstvenih kopija, pri emu elija prska i otputa nove bakteriofage.

ta prebacuje bakteriofag sa lizogenog na litiki ciklus? Kada DNK bakteriofaga ue u eliju, RNK polimeraza se vezuje za transkripcioni promotor bakteriofaga. Jedan od prvih gena koji se ispoljava je za enzim, zvan integraza, koji hemijski ubacuje DNK u bakterijsku DNK. Enzim to vri sekui krunu DNK na specifinom mestu koje ima sekvencu slinu mestu na DNK domaina, koje integraza takoe see. To ostavlja oba dela DNK sa komplementarnim, lepljivim krajevima koji se vezuju vodoninim vezama. Integracioni enzim zatim udruuje delove DNK. Drugi gen kodira protein zvan represor. Represor se vrsto vezuje za sekvencu DNK za koju RNK polimeraza mora da se vee 302

Dodatak kako bi se zapoeo litiki ciklus. Meutim, kada je tu represor, RNK polimeraza ne moe da se vee, tako da je litiki ciklus iskljuen. U stvari, postoji tri mesta vezivanja za koji moe da se vee represor sva tri u nizu. Represor se vezuje za prvo mesto vre nego za drugo, a za drugo vre nego za tree. Tree mesto preklapa promotor za gen koji kodira sam represor. Ovaj raspored omoguava da se represor neprestano sintetie dok se ne ispuni tree mesto, kada se sinteza zaustavlja. Ako se koncentracija represora smanji tako da se odvaja sa treeg mesta, onda se gen za represor ponovo aktivira.

Ovim mehanizmom represor regulie sopstvenu proizvodnju. Meutim, u prisustvu nekih hemikalija, ultraljubiastog svetla ili drugih, za domaina tetnih inilaca, aktivira se gen za enzim koji specifino razara represor. Kada se represor ukloni sa prvog mesta, gen za protein zvan Cro se aktivira. Cro protein se vrsto vezuje za tree mesto vezivanja represora, onesposobljavajui ga za stalno i pokreui litiki ciklus bakteriofaga. Svi geni potrebni za pravljenje kopija DNK i njihovo pakovanje u proteinske omotae se sada prepisuju. Kontrola ivotnog ciklusa bakteriofaga je jedan od najjednostavnijih primera genske regulacije. Regulacija drugih genskih sistema, naroito kod eukariota, moe da ukljuuje desetine proteina. Svejedno, smatra se da je veina gena regulisana sistemima koji su uporedivi sa sistemom bakteriofaga, sa kontrolom tipa povratne sprege i viestrukim faktorima koji odreuju da li bi gen trebao da bude aktiviran.

Translacija
Kada se informaciona RNK proizvede, zadatak postaje prevoenje poruke u protein. Ovaj proces je najbolje prouen kod prokariota. Prepisana iRNK je vezana za telace zvanuo ribozom. Ribozomi su veliki kompleksi koji se sastoje iz 52 odvojena proteina (od 303

Darvinova crna kutija kojih je nekoliko prisutno u viestrukim kopijama) i tri lanca RNK sa duinama od 120, 1.542 i 2.904 nukleotida. Ribozom se lako moe razloiti na dva velika dela, zvana 30S subjedinaca i 50S subjedinica.6 Neverovatno je da je ribozom samo-sklapajui. Eksperimenti su pokazali da kada se ribozomi razdvoje na svoje komponente, a zatim ponovo pomeaju, pod pravim uslovima komponente e spontano ponovo formirati ribozome.

Ribozomi ne mogu sami direktno da se veu za iRNK; potrebni su neki drugi faktori. Kod prokariota su potrebna tri proteina zvana faktori inicijacije oznaeni IF-1, IF-2, i IF-3. Da bi translacija otpoela, IF-1 i IF-3 se vezuje za 30S subjedinicu ribozoma. Ovaj kompleks se zatim vezuje (1) za prethodno formirani kompleks tRNK molekula koji nosi metionin i vezuje se za IF-2, i (2) za iRNK molekul na mestu inicijacije. Zatim se 50S ribozomalna subjedinica vezuje za rastui kompleks, prouzrokujui odvajanje IF-1, IF-2, i IF-3. Kod eukariota inicijacija translacije prolazi kroz sline korake, ali broj faktora inicijacije moe da bude deset ili vie. U narednom koraku drugi tRNK molekul, povezan sa proteinom zvanim elongacioni faktor Tu (EF-Tu), se pribliava nosei odgovarajuu aminokiselinu i vezuje se za ribozom. Peptidna veza se formira izmeu dve aminokiseline vezane za ribozom. Prvi tRNK molekul je sada izgubio svoju aminokiselinu, a dva kovalentno vezana aminokiselinska ostatka su povezana za drugu tRNK. U tom trenutku se prva tRNK odvaja sa ribozoma, druga tRNK se pomera na mesto na ribozomu koje je prethodno zauzimala prva tRNK, a zatim se ribozom pomera tano tri nukleotida niz iRNK. 304

Ribozom ima slian problem kao i RNK polimeraza: ribozom mora da pronae mesto na iRNK od koga treba da otpone translaciju (prevoenje). Kod prokariota mesto je oznaeno delom zvanim ajn-Delgarnova sekvenca, oko deset nukleotida uzvodno od poetnog mesta. Otpoinjanje se javlja od prvog AUG niza posle sekvence (AUG kodira aminokiselinu metionin). Kod eukariota poetak translacije se jednostavno vri od prvog AUG niza sa 5kraja iRNK.

Dodatak Ovaj translacioni proces zahteva jo jedan protein zvan EF-G za neku jo uvek neutvrenu funkciju.

Ovi koraci se ponavljaju dok ribozom ne naie na niz od tri nukleotida koji odgovara stop kodonu. Drugi protein, zvan faktor otputanja, se vezuje za stop kodon, spreavajui da ribozom dopre dotle. Pored toga, faktor otputanja menja ponaanje ribozoma. Umesto da jednostavno stoji na iRNK ekajui da se faktor otputanja pomeri, ribozom iseca zavren polipeptidni lanac od poslednjeg tRNK molekula za koji je jo uvek vezan, i slobodan protein odlazi u rastvor. Neaktivan ribozom se zatim odvaja od iRNK, udaljava se, i slobodan je da otpone jo jedan krug sinteze proteina. Neophodni su i drugi faktori, previe brojni da bi se spomenuli u ovom kratkom povrnom pregledu, za funkcionisanje translacionog sistema. Tu spadaju enzimi koji hemijski postavljaju odgovarajuu aminokiselinu na pravu tRNK, razliiti mehanizmi koji proveravaju pravilnost translacije, i uloga hemijske energije, u obliku aktiviranog nukleotida GTP, na svakom stupnju translacije. Ovaj pregled moe da prui itaocu ideju o procesu kojim se genetika informacija izraava kao i uvid u sloenost sistema koji ga ostvaruje.

DNK replikacija
U ivotu svake elije doe vreme kada pone da misli na deobu. Jedna glavna briga pri elijskoj deobi je obezbeivanje da se genetika informacija kopira i prenese neiskvarena; veliki napor se ulae u taj zadatak.

Artur Kornberg je 1957. godine pokazao da bi odreeni enzim mogao da polimerizuje aktivirane oblike dezoksinukleotida u novi DNK molekul koji je precizna kopija bilo koje DNK matrice koju bi Kornberg ubacio u reakcionu smeu. Enzim je nazvao DNK polimeraza I (Pol I). Nauna zajednica je bila uzbuena nalazom. Meutim, tokom godina je utvreno da prvenstvena uloga enzima 305

Darvinova crna kutija Pol I nije da sintetie DNK tokom elijske deobe; umesto toga, njena uloga je da popravlja DNK koja je oteena izlaganjem ultraljubiastoj svetlosti, hemijskim mutagenima ili drugim sredinskim dejstvima. Kasnije su otkrivene druge dve polimeraze, Pol II i Pol III. Uloga Pol II ostaje nejasna: mutantne elije kojima nedostaje enzim ne ispoljavaju nikakve vidljive mane. Utvreno je da je Pol III jedan od glavnih enzima ukljuenih u replikaciju kod prokariota.

DNK polimeraza III u stvari predstavlja kompleks od sedam razliitih subjedinica, koje variraju u veliini od 300 do oko 1.000 aminokiselinskih ostataka. Samo jedna subjedinica vri samo hemijsko vezivanje nukleotida; druge subjedinice su ukljuene u kritine pomone funkcije. Na primer, polimerizujua subjedinica tei da se odvoji od DNK matrice nakon vezivanja samo deset do petnaest nukleotida. Ako bi se to deavalo u eliji, polimeraza bi morala da se vraa stotinama i hiljadama puta pre nego to se replikacija zavri, drastino usporavajui replikaciju. Meutim, kompletna Pol III sa svih sedam subjedinica se ne odvaja dok se cela DNK matrica (koja moe da bude vie od milion baznih parova duga) ne iskopira. Pored polimerizujue aktivnosti, Pol III poseduje, ironino, 3 5 nukleaznu aktivnost. To znai da moe da razlae polimerizovanu DNK na slobodne nukleotide, poinjui od 3 slobodnog kraja i napredujui nazad prema 5 kraju. Zato bi polimeraza takoe razgraivala DNK? Ispostavlja se da je nukleazna aktivnost Pol III enzima veoma znaajna u obezbeivanju tanosti procedure kopiranja. Pretpostavimo da se pogrean nukleotid ugradi u rastui DNK lanac. Nukleazna aktivnost Pol III enzima mu omoguava da se vrati i ukloni nepravilan, pogreno sparen nukleotid. Pravilno spareni nukleotidi su otporni na nukleaznu aktivnost. Ova aktivnost se zove korektura; bez nje, pri kopiranju DNK bi se provuklo na hiljade puta vie greaka. DNK replikacija poinje od odreene DNK sekvence, poznate kao mesto poeka replikacije, i nastavlja se u oba pravca 306

Dodatak odjednom du roditeljske DNK. Prvi zadatak koji treba reiti tokom replikacije, kao i prilikom transkripcije je razdvajanje dva roditeljska lanca. To je zadatak DnaA proteina. Nakon to su lanci razdvojeni, druga dva proteina, zvana DnaB i DnaC, se vezuju za pojedinane lance. Naredna dva proteina se dodaju rastuem mehuru otvorene DNK: proteini za vezivanje jednog lanca (SSB), koja dre dva roditeljska lanca razdvojena dok se DNK kopira; i iraza, koja raspetljava zamrene delove koji se javljaju pri prolasku kompleksa kroz dvolananu DNK.

Tada DNK polimeraza moe da zapone sa sintezom. Meutim, javlja se nekoliko problema. DNK polimeraza ne moe da zapone sa sintezom spajanjem dva nukleotida na isti nain na koji RNK polimeraza zapoinje sa transkripcijom; DNK enzim moe samo da dodaje nukleotide na kraj ve postojeeg polinukleotidnog niza. Zbog toga elija primenjuje drugi enzim za proizvodnju kratke RNK na izloenoj DNK matrici. Ovaj enzim moe da otpone RNK sintezu od dva nukleotida. Kada RNK lanac postane oko deset nukleotida dug, DNK polimeraza moe da koristi RNK kao prajmer, dodajui dezoksinukleotide na njen kraj. Drugi problem se javlja kada se replikaciona viljuka otvori. Sinteza jednog lanca novog DNK moe da se odigrava bez potekoa; to je lanac koji polimeraza proizvodi dok ita matricu u 35 smeru, proizvodei novi lanac u 53 smeru , kao to to ine sve polimeraze. Ali kako proizvesti drugi lanac? Ako bi se vrilo direktno, polimeraza bi morala da ita matricu u 5 3 smeru i da sintetie novi lanac u 35 smeru. Iako nema teorijskog razloga zato to nije moglo da se javi, nijedna poznata polimeraza ne sintetie u 35 smeru. Umesto toga, nakon to se lanac DNK otvorio, RNK prajmer se proizvodi blizu viljuke i DNK sinteza se odigrava unazad, od replikacione viljuke u 53 smeru. Dalja sinteza na ovom zaostajuem lancu mora da eka dok replikaciona viljuka ne otvori novi deo DNK; zatim se mora proizvesti novi RNK prajmer, i DNK sinteza se odigrava unazad prema ranije izgraenom fragmentu. RNK prajmeri se moraju 307

Darvinova crna kutija zatim ukloniti, praznine popuniti sa DNK, a krajevi DNK delova meusobno spojiti. To zahteva jo nekoliko enzima.

Gore iznesen opis prokariotske DNK replikacije je sastavljen ogromnim naporom velikog broja laboratorija. Replikacija eukariotske DNK je izgleda daleko sloenija, pa se otuda daleko manje zna o njoj.

308

Beleke
Predgovor 1. Cameron, A. G. W. (1988) Origin of the Solar System, Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 26, 441-472. 2. Johnson, P. E. (1991) Darwin on Trial, Regnery Gateway, Washington, DC, chap. 5; Mayr, E (1991) One Long Argument, Harvard University Press, Cambridge, MA, pp. 35-39. 1. poglavlje 1. Pod biohemijom podrazumevam sve nauke koje prouavaju ivot na molekularnom nivou, ak iako je nauno prouavanje vreno u odseku sa drugaijim imenom, kao to je molekularna biologija, genetika ili embriologija.

2. Za kratki istorijski pregled koji je ovde predstavljen je koriena uglavnom Singer, C. (1959) A History of Biology, Abelard-Schuman, London. U dodatne izvore spadaju Taylor, G. R. (1963) The Science of Life, McGraw-Hill, New York; i Magner, L. N. (1979) A History of the Life Sciences, Marcel Dekker, New York. 4. Darwin, C. (1872) Origin of Species, 6th ed. (1988), New York University Press, New York, p. 151. 3. Opisano u Weiner, J. (1994) The Beak of the Finch, Vintage Books, New York.

5. Dobar pregled biohemije vienja se moe pronai u Devlin, T. M. (1992) Textbook of Biochemistry, Wiley-Liss, New York, pp. 938-954. 309

6. Na primer, kao oekivani obrazac koji su ostavili procesi specijacije koji su se odigrali u izolovanim populacijama.

Darvinova crna kutija 7. Farley, J. (1979) The Spontaneous Generation Controversy from Descartes to Oparin, Johns Hopkins University Press, Baltimore, p. 73.

8. Mayr, E. (1991) One Long Argument, Harvard University Press, Cambridge, chap. 9. 2. poglavlje 1. Mann, C. (1991) Lynn Margulis: Sciences Unruly Earth Mother, Science, 252, 378-381.

2. Eldredge, N. (1995) Reinventing Darwin, Wiley, New York, p. 95.

3. Eldredge, N., and Gould, S. J. (1973) Punctuated Equilibria: An Alternative to Phyletic Gradualism u Models in Paleobiology, ed. T. J. M. Schopf, Freeman, Cooper and Co., San Francisco, pp. 82115.

4. Beardsley, T. Weird Wonders: Was the Cambrian Explosion a Big Bang or a Whimper? Scientific American, June 1992, pp. 3031. 5. Ho, M. W., and Saunders, P. T. (1979) Beyond Neo-Darwinism An Epigenetic Approach to Evolution, Journal of Theoretical Biology 78, 589. 6. McDonald, J. F. (1983) The Molecular Basis of Adaptation, Annual Review of Ecology and Systematics 14, 93. 7. Miklos, G. L. G. (1993) Emergence of Organizational Complexities During Metazoan Evolution: Perspectives from Molecular Biology, Paleontology and Neo-Darwinism, Memoirs of the Association of Australasian Paleontologists, 15, 28. 8. Orr, H. A., and Coyne, J. A. (1992) The Genetics of Adaptation: A Reassessment, American Naturalist, 140, 726. 310

Beleke 9. Endler, J. A., and McLellan, T. (1988) The Process of Evolution: Toward a Newer Synthesis, Annual Review of Ecology and Systematics, 19, 397. 11. Kaplan, M. (1967) Welcome to Participants u Mathematical Challenges to the Neo-Darwinian Interpretation of Evolution, ed. P. S. Moorhead and M. M. Kaplan, Wistar Institute Press, Philadelphia, p. vii.

10. Yockey, H. (1992) Information Theory and Molecular Biology, Cambridge University Press, Cambridge, England, chap. 9.

12. Schtzenberger, M. P. (1967) Algorithms and the Neo-Darwinian Theory of Evolution u Mathematical Challenges to the NeoDarwinian Interpretation of Evolution, ed. P. S. Moorhead and M. M. Kaplan, Wistar Institute Press, Philadelphia, p. 75. 14. Smith, J. M. (1995) Life at the Edge of Chaos? New York Review, March 2, pp. 28-30. 15. Mivart, St. G. (1871) On the Genesis of Species, Macmillan and Co., London, p. 21.

13. Kauffman, S. (1993) The Origins of Order, Oxford University Press, Oxford, England, P. xiii.

16. Aneshansley, D. J., Eisner, T., Widom, J. M., and Widom, B. (1969) Biochemistry at 100C: Explosive Secretory Discharge of Bombardier Beetles, Science, 165, 61; Crowson, R. A. (1981) The Biologz of the Coleoptera, Academic Press, New York, pogl. 15. 17. Hitching, F. (1982) The Neck of the Giraffe, Pan, London, p. 68. 18 Dawkins, R. (1985) The Blind Watchmaker, W. W. Norton, London, pp. 86-87.

19. Eisner, T., Attzgalle, A. B., Eisner, M., Aneshansley, D. J., and Meinwald, J. (1991) Chemical Defense of a Preimitive Australian Bombardier Beetle (Carabidae): Mystropomus regularis, Chemoecology, 2, 29. 311

Darvinova crna kutija 20. Eisner, T., Ball, G. E., Roach, B., Aeshansley, D. J., Eisner, M., Blankespoor, C. L., and Meinwald, J. (1989) Chemical Defense of an Ozanine Bombardier Beetle from New Guinea, Psyche, 96, 153. 21. Hitching, pp. 66-67. 22. Dawkins, pp. 80-81. 24. Darwin, C. (1872) Origin of Species, 6th ed. (1988), New York UniversityPress, New York, p. 154. 23. Dawkins, pp. 85-86.

25. Dawkins, R. (1995) River Out of Eden, Basic Books, New York, p. 83. 3. poglavlje 1. Dobar opti uvod u cilije se moe nai u Voet, D., and Voet, J. G. (1995) Biochemistry, 2nd ed., John Wiley and Sons, New York, pp. 1253-1259.

2. Postoje i drugi spojnici u ovom sistemu. Na primer, kontakti koje dineinske ruice ostvaruju sa mikrotubulama takoe slue kao spojnici. Kao to je ranije spomenuto, sistem moe da bude sloeniji od najjednostavnijeg zamislivog sistema, i cilija je primer takvog sistema. 3. Cavalier-Smith, T. (1978) The Evolutionary Origin and Phylogeny of Microtubules, Mitotic Spindles, and Eukarzote Flagella, BioSystems, 10, 93-114. 4. Szathmarz, E. (1987) Early Evolution of Microtubules and Undulipodia, BioSystems, 20, 115-131. 5. Bermudes, D., Margulis, L., and Tzertinis, G. (1986) Prokaryotic Origin of Undulipodia, Annals of the New York Academy of Science, 503, 187-197. 6. Cavalier-Smith, T. (1992) The Number of Symbiotic Origins of Organelles, BioSystems, 28, 91-106; Margulis L. (1992) Proto312

Beleke cists and Polyphyly: Comment on The Number of Symbiotic... od T. Cavalier-Smith, BioSystems, 28, 107-108. 7. Pretraivanje indeksa Science Citation Index pokazuje da svaki rad prima u proseku manje od jednog navoda godinje. 8. Dobar opti uvod u flagelume (bieve) moe se nai u Voet and Voet, pp. 1259-1260. Detaljniji opis flagelarnog motora moe se pronai u: Schuster, S. C., and Khan, S. (1994) The Bacterial Flagellar Motor, Annual Review of Biophysics and Biomolecular Structure, 23, 509-539; Caplan, S. R., and Kara-Ivanov, M. (1993) The Bacterial Flagellar Motor, International Review of Cytology, 147, 97-164. 9. Voet and Voet, p. 1260. 4. poglavlje 1. Dobar opti uvod u zgruavanje krvi moe se pronai u Voet, D., and Voet, J. G. (1995) Biochemistry, John Wiley & Sons, New York, pp. 1196-1207. Za detaljniji opis vidi bilo ta od sledeeg: Furie, B., i Furie, B. C. (1988) The Molecular Basis of Blood Coagulation, Cell, 53, 505-518; Davie, E. W., Fujikawa, K., and Kisiel, W. (1991) The Coagulation Cascade: Initiation, Maintenance, and Regulation, Biochemistry, 30, 10363-10370; Halkier, T. (1991) Mechanisms in Blood Coagulation, Fibrinolysis and the Complement System, Cambridge University Press, Cambridge, England. 3. Re faktor esto se koristi tokom istraivanja kada priroda supstance koja se istrauje nije utvrena bilo da je u pitanju belanevina, mast, ugljeni hidrat ili neto drugo. Meutim, ak i kada je identitet utvren, ponekad stara imena nastavljaju da se koriste. U putu zgruavanja krvi, svi faktor su proteini. 4. Gen je deo DNK koji daje uputstva eliji kako da proizvodi protein. 313 2. Sufiks -ogen oznaava neaktivni oblik aktivnog molekula.

Darvinova crna kutija 5. Doolittle, R. F. (1993) The Evolution of Vertebrate Blood Coagulation: A Case of Yin and Yang, Thrombosis and Haemostasis, 70, 24-28. 6. Proteini ukljueni u zgruavanje krvi se esto oznaavaju rimskim brojevima, kao na primer faktor V i faktor VIII. Dulitl koristi tu terminologiju u svom lanku u Thrombosis and Haemostasis. Radi jasnoe i doslednosti ja sam u navodu koristio uobiajena imena proteina. 7. TPA ima ukupno pet domena. Meutim, dva domena su istog tipa.

8. anse nisu smanjene ako su domeni spojeni u razliito vreme kada se domeni 1 i 2 spajaju u jednom dogaaju, a zatim im se pridruuje domen 3, i tako dalje. Mislite o ansama odabiranja etiri crne loptice iz kutije koja sadri crne i bele loptice. Ako odmah uzmete etiri, ili prvi put uzmete dve, a zatim po jednu u naredna dva uzimanja, anse da zavrite sa etiri crne loptice su iste.

10. Dobro je imati na umu da bi korak mogao da predstavlja i na hiljade generacija. Mutacija mora da se javi samo kod jedne ivotinje, a zatim da se rairi kroz populaciju. Da bi se to ostvarilo, potomci mutantne ivotinje moraju da potisnu potomke svih drugih ivotinja. 314

9. Ovaj proraun je izuzetno velikoduan. Pretpostavlja samo da bi etiri tipa domena morala da budu u pravilnom linearnom redosledu. Meutim, da bi radila, kombinacija bi morala da se nalazi u aktivnoj oblasti genoma, odgovarajui signali za isecanje i spajanje delova bi morali da budu na mestu, aminokiselinske sekvence etiri domena bi morale da budu meusobno uklopive, a i drugi uslovi bi uticali na ishod. Ovi drugi uslovi samo ine dogaaj daleko neverovatnijim.

Beleke 5. poglavlje 1. Alberts, B., Bray, D., Lewis, J., Raff, M., Roberts, K., and Watson, J. D. (1994) Molecular Biology of the Cell, 3rd ed., Garland Publishing, New York, pp. 556-557.

2. Kornfeld, S., and Sly, W. S. (1995) I-Cell Disease and PseudoHurler Polydystrophy: Disorders of Lysosomal Enzime Phosphorylation and Localization, u The Metabolic and Molecular Bases of Inherited Disease, 7th ed., ed. C. R. Scriver, A. L. Beaudet, W. S. Sly, and D. Valle, McGraw-Hill, New York, pp. 2495-2508. 3. Pryer, N. K., Wuestehube, L. J., and Schekman, R. (1992) Vesicle-Mediated Protein Sorting, Annual Review of Biochemistry, 61, 471-516.

4. Roise, D., and Maduke, M. (1994) Import of a Mitochondrial Presequence into P. Denitrificans, FEBS Letters, 337, 9-13; Cavalier-Smith, T. (1987) The Simultaneous Simbiotic Origins of Mitochondria, Chloroplasts and Microbodies, Annals of the New York Academy of Science, 503, 55-71; Cavalier-Smith, T. (1992) The Number of Simbiotic Origins of Organelles, BioSystems, 28, 91106; Hartl, F., Ostermann, J., Guiard, B., and Neupert, W. (1987) Successive Translocation into and out of the Mitochondrial Matrix: Targeting of Proteins to the Inner membrane Space by a Bipartite Signal Peptide, Cell, 51, 1027-1037. 5. Alberts et al., pp. 551-651. 6. poglavlje 1. Dobar uvod u imuni sistem se moe nai u Voet, D. And Voet, J. G. (1995) Biochemistry, 2ed., John Wiley & Sons, New York, pp. 1207-1234; and Alberts, B., Bray, D., Lewis, J., Raff, M., Roberts, K., and Watson, J. D. (1994) Molecular Biology of the Cell, 3rd ed., Garland Publishing, New York, 23. poglavlje. 315

Darvinova crna kutija 2. elije se u stvari zovu B elije jer su prvi put otkrivene kod Bursa fabricius ptica.

3. elije prolaze kroz ogromne napore da spoje delove gena primenjujui veoma sloenu maineriju za pravilno nizanje krajeva i spajanje delova. Meutim, osim u sluaju gena za antitela, razlog za postojanje isprekidanih gena ostaje misterija. 4. Osim za elije koje proizvode posebne klase antitela. Neu raspravljati o tom dodatnom uslonjavanju. 5. Bartl, S., Baltimore, D. and Weismann, I. L., (1994) Molecular Evolution of the Vertebrate Immune System. Proceedings of the National Academy of Sciences, 91, 10769-10770.

6. Farries, T. C., and Atkinson, J. P. (1991) Evolution of the Complement Syste, Immunology Today, 12, 295-300.

7. U primere spadaju: DuPasquier, L. (1992) Origin and Evolution of the Vertebrate Imune System, APMIS, 100, 383-392; Stewart, J. (1994) The Primordial VMR System and the Evolution of Vertebrate Immunity, R. G. Landes Co., Austin; Sima, P., and Vetvicka, V. (1993) Evolution of Immune Reactions, Critical Reviews in Immunology, 13, 83-114. 7. poglavlje 1. RNK je izgraena iz etiri nukleotida A, C, G, i U.

2. Koristie se i nekoliko drugih pojednostavljenja. O atomima vodonika u molekulu se nee govoriti niti e se oznaavati na slici 7-1. Atomi vodonika se uglavnom samo prenose sa drugim atomima pri sintezi AMP-a, tako da nije stvarno neophodno obraati na njih panju da bi se pojasnila ideja. Pored toga, nee se praviti razlika izmeu dvogubih (dvostrukih) i jednostrukih veza, poto nas zanima samo spojivost. 316

Beleke 3. Zubay, G., Parson, W. W., and Vance, D. E. (1995) Principles of Biochemistry, Wm. C. Brown Publishers, Dubuque, 1A, pp. 215216. 4. Iako se ranije smatralo da ovaj korak nije zahtevao ATP, noviji rad je pokazao da je ATP neophodan da bi se reakcija odigravala pri fiziolokim koncentracijama bikarbonata. Voet, D., and Voet, J. G. 1995. Biochemistry, 2nd ed., John Wiley & Sons, New York, p. 800. 5. Hall, R. H. (1971) The Modified Nucleosides in Nucleic Acids, Columbia University Press, New York, pp. 26-29.

6. Or, J. (1961) Mechanism of Synthesis of Adenine from Hydrogen Cyanide Under Plausible Primitive Earth Conditions, Nature, 191, 1193-1194. Treba imati na umu da se reakcijama amonijaka i vodonik cijanida proizvodi samo baza adenin. Krajnje je teko proivesti nukleotid AMP pod pretpostavljenim uslovima na ranoj Zemlji, kao to je napomenuo Joyce, G. F. (1989) RNK Evolution and the Origins of Life, Nature, 338, 217-224. 7. Navedeno u Joyce, G. F., and Orgel, L. E. 1993, Prospects for Understanding the Origin of the RNK World, u The RNA World, ed. R. F. Gesteland and J. F. Atkins, Cold Spring Harbor Laboratory Press, Cold Spring Harbor, NY, p. 18. 8. Osim razgradnjom ATP-a, koji se i sam prvo mora proizvesti od AMP-a.

10. Alberts, B., Bray, D., Lewis, J., Raff, M., Roberts, K., and Watson, J. D. (1994) Molecular Biology of the Cell, 3rd ed., Garland Publishing, New York, p. 14.

9. Creighton, T. (1993) Proteins: Structure and Molecular Properties, W. H. Freeman and Co., New York, p. 131.

11. Ferris, J. P., and Hagan, W. J. (1984) HCN and Chemical Evolution: The Possible Role of Cyano Compounds in Prebiotic Synthesis, Tetrahedron, 40, 1093-1120. Treba imati na umu da jedinjenja opisana u ovom radu nemaju privezanu osnovu. 317

Darvinova crna kutija 12. Bloom, A. (1987) The Closing of the American Mind, Simon and Schuster, New York, p. 151. 13. Horowitz, N. H. (1945) On the Evolution of Biochemical Syntheses, Proceedings of the National Academy of Sciences, 31, 153-157.

14. Zbog doslednosti sa drugim opisima, promenio sam slova A i D u Horovicevom radu.

16. Smith, J. M. (1995) Life at the Edge of Chaos? New York Review, March 2, pp. 28-30. 8. poglavlje

15. Kauffman, S. (1993) The Origins of Order, Oxford University Press, New York, p. 344.

1. Sada se smatra da je atmosfera rane Zemlje bila prilino drugaija od one kakvu je Miler zamislio, i daleko manje verovatno sposobna da proizvode aminokiseline atmosferskim procesima. 3. Shapiro, R. (1986) Origins: A Skeptics Guide to the Creation of Life on Earth, Summit Books, New York, p. 192.

2. Dose, K. (1988) The Origin of Life: More Questions then Answers, Interdisciplinary Science Reviews, 13, 348. 4. Ke je dobio Nobelovu nagradu za svoj rad. Navod sa dodele govori o uticaju Keovog rada na istraivanje porekla ivota. Meutim, sam Ke retko spominje poreklo ivota u vezi sa svojim radom.

5. Joyce, G. F., and Orgel, L. E. (1993) Prospects for Understanding the Origin of the RNA World u The RNA World, ed. R. F. Gesteland and J. F. Atkins, Cold Spring Harbor Laboratory Press, Cold Spring Harbor, NY, P. 19. 6. Joyce and Orgel, p. 13. 318

Beleke 7. Iako su mnoge izjave u asopisima i knjigama same naune zajednice pesimistike, javne izjave medijima tee da budu varijacije tipa sve-je-pod-kontrolom. Retoriar Univerziteta u Memfisu John Angus Campbell je zapazio da Ogromne strukture ideja kao to je pozitivizam nikada zaista ne umiru. Mislei ljudi ih postepeno naputaju i ak meu sobom ismejavaju, ali odravaju ubedljive korisne delove za planje neupuenih. Campbell, J. A. (1994) The Comic Frame and the Rhetoric of Science: epistemology and Ethics in Darwins Origin, Rhetoric Society Quarterly, 24, 27-50. To se svakako odnosi na nain na koji se nauna zajednica bavi pitanjima postanka ivota. 8. Schlesinger, G., and Miller, S. L. (1983) Prebiotic Syntheses in Atmospheres Containing CH4, CO, and CO2, Journal of Molecular Evolution, 19, 376-382.

9. Niketi, V., Dragani, Z. D., Nekovi, S., Jovanovi, S., i Dragani, I. G. (1983) Radiolysis of aqueous Solutions of Hydrogen Cyanide (pH 6): Compounds of Interest in Chemical Evolution Studies, Journal of Molecular Evolution, 19, 184-191. 10. Kolb, V. M., Dworkin, J. P., and Miller, S. L. (1994) Alternative Bases in the RNA World: The Prebiotic Synthesis of Urazole and Its Ribosides, Journal of Molecular Evolution, 38, 549-557.

11. Hill, A. R., Jr., Nord, L. D., Orgel, L. E., and Robins, R. K. (1989) Cyclization of Nucleotide Analogues as an Obstacle to Polymerization, Journal of Molecular Evolution, 28, 170-171. 12. Nguyen, T., and Speed, T. P. (1992) A Derivation of All Linear Invariants for a Nonbalanced Transversion Model, Journal of Molecular Evolution, 35, 60-76.

13. Adell, J. C., and Dopazo, J. (1994) Monte Carlo Simulation in Phylogenies: An Application to Test the Constancy of Evolutionary Rates, Journal of Molecular Evolution, 38, 305-309. 319

Darvinova crna kutija 14. Otaka, E., and Ooi, T. (1987) Examination of Protein Sequence Homologies: IV. Twenty-Seven Bacterial Ferredoins, Journal of Molecular Evolution, 26, 257-268.

15. Alexandraki, D., and Ruderman, J. V. (1983) Evolution of and -Tubulin Genes as Inferred by the Nucleotide Sequences of Sea Urchin cDNA clones, Journal of Molecular Evolution, 19, 397410. 16. Kumazaki, T., Hori, H., and Osawa, S. (1983) Phylogeny of Protozoa Deduced from 5s rRNA Sequences, Journal of Molecular Evolution, 19, 411-419. 17. Wagner, A., Deryckere, F., McMorrow, T., and Gannon, F. (1994) Tail-to-Tail Orientation of the Atlantic Salmon Alpha-and Beta-Globin Genes, Journal of Molecular Evolution, 38, 28-35. 18. Zaista, neki proteini o kojima smo govorili u knjizi imaju sekvence ili oblike sline drugim proteinima. Na primer, antitela su oblikovana slino proteinu zvanom superoksid dismutaza, koji pomae zatiti elije od oteenja kiseonikom. A rodopsin, koji se koristi u procesu vida, je slian proteinu pronaenom kod bakterija, zvanom bakteriorodopsin, koji je ukljuen u proizvodnju energije. Svejedno, slinosti nam nita ne govore o tome kako su vid ili imuni sistem mogli da se razviju korak-po-korak. Oekivalo bi se da bi pronalaenje proteina sa slinim sekvencama dovelo do predlaganja modela naina na koji su sloeni biohemijski sistemi mogli da se razviju. Suprotno tome, injenica da nam takvo poreenje sekvenci ne pomae da razumemo postanak sloenih biohemijskih sistema govori snano protiv teorije postepene evolucije. 19. U ovu kategoriju sam svrstao radove koji su navedeni u indeksu asopisa pod naslovima Molekularna evolucija, Evolucija proteina, i nekim raznovrsnim temama. 320

20. Kimura, M. (1983) The Neutral Theory of Evolution, Cambridge University Press, New York.

Beleke 21. Kauffman, S. A. (1993) The Origins of Order: Self-Organization and Selection in Evolution, Oxford University Press, New York.

22. Selander, R. K., Clark, A. G., & Whittam, T. S. (1991) Evolution at the Molecular Level, Sinauer Associates, Saunderland, MA.

23. Cold Spring Harbor Symposia on Quantitative Biology (1987), vol. 52, Evolution of Catalytic Function, Cold Spring Harbor Laboratory Press, Cold Spring Harbor, NY. 24. Lehninger, A. L. (1970) Biochemistry, Worth Publishers, New York, p. 17. 26. Lehninger et al. (1993), p. 244. 25. Lehninger, A. L., Nelson, D. L., and Cox, M. M. (1993) Principles of Biochemistry, 5th ed., Worth Publishers, New York, p. viii. 27. Con, E. E., Stumpf, P. K., Bruening, G., and Doi, R. H. (1987) Outlines of Biochemistry, 5th ed., John Wiley & Sons, New York, p. 4.

28. Voet, D., and Voet, J. G. (1995) Biochemistry, 2nd ed., John Wiley & Sons, New York, p. 19. 29. Njemu u prilog, tekst Voet and Voet na poetku standardne rasprave sadri ograivanje od scenarija o postanku ivota nalik na Stenli Milerov, koje navodi da postoje valjane naune zamerke ovom scenariju. 9. poglavlje 1. Kauffman, S. A. (1991) Antichaos and Adaption, Scientific American, August, p. 82.

2. Kauffman, S. A. (1993) The Origins of Order, Oxford University Press, Oxford, England. 3. Registrovanje dizajna u obrascima bacanja novia ili drugim sistemima koji ne reaguju uzajamno se vri na druge naine. 321

Darvinova crna kutija Videti Dembski, W (1996) The Design Inference:Eliminating Chance Through Small Probabilities, Ph. D. Dissertation, University of Illinois. 4. To je stvar procene. Nikada se ne moe dokazati da je odreena funkcija ujedno i jedina namenjena ili ak da je uopte namenjena. Ali, nai dokazi mogu da budu prilino ubedljivi. 5. Teko je koliinski odrediti dizajn, ali nije nemogue, i budua istraivanja bi trebala da nastave u tom smeru. Odlian poetak je izvrio Bill Dembski u svojoj disertaciji (Dembski, 1996), koja pokuava koliinski da odredi zakljuak o dizajnu na osnovu onoga to naziva resursi verovatnoe sistema. 6. Dawson, K. M., Cook, A., Devine, J. M., Edwards, R. M., Hunter, M. G., Raper, R. H., and Roberts, G. (1994) Plasminogen Mutants Activated by Thrombin, Journal of Biological Chemistry, 269, 15989-15992. 7. Dat pregled u Gold, L., Polisky, B., Unhlenbeck, O. & Yarus, M. (1995) Diversity of Oligonucleotide Functions, Annual Review of iochemistry 64, 763-797. 8. Joyce, G. F. (1992) Directed Molecular Evolution, Scientific American, December, p. 90.

9. Benkovi, S. J. (1992) Catalytic Antibodies, Annual Review of Biochemistry 61, 29-54. 10. Dawkins, R. (1995) River Out of Eden, Basic Books, New York, pp. 17-18. 10. poglavlje 1. Cited in Barrow, J. D., and Tipler, F. J. (1986) The Anthropic Cosmological Principle, Oxford University Press, New York, p. 36. 2. Barrow and Tipler, p. 36. 322

Beleke 3. Paley, W. Natural Theology, American Tract Society, New York, pp. 9-10. 5. Paley, pp. 110-111. 6. Paley, pp. 199-200. 7. Paley, pp. 171-172. 8. Paley, pp. 184-185. 9. Dawkins, p. 5. 11. Sober, E. (1993) Philosophy of Biology, Westview Press, Boulder, Co, p. 34. 12. Sober, pp. 34-35. 13. Sober, p. 35. 14. Sober, pp. 37-38. 10. Dawkins, p. 6.

4. Dawkins, R. (1985) The Blind Watchmaker, W. W. Norton, London, p. 5.

15. Shapiro, R. (1986) Origins: A Skeptics Guide to the Creation of Life on Earth. Summit Books, New York, pp. 179-180.

16. Miller, K. R. (1994) Lifes Grand Design, Technology Review February/March, pp. 9-30. 17. Dyson, J. F. (1996) The Search for Extraterrestrial Technology u Perspectives in Modern Physics, ed. R. E. Marshak, John Wiley and Sons, New York, pp. 643-644. 18. Crick, F. H. C., and Orgel, L. E. (1973) Directed Panspermia, Icarus, 19, 344. 20. Miller, pp. 31-32. 19. Futuyma, D. (1982) Science on Trial, Pantheon Books, New York, p. 207. 323

Darvinova crna kutija 21. Miller, p. 32.

22. Gould, S. J. (1980) The Pandas Thumb, W. W. Norton, New York. 11. poglavlje 1. Shapiro, R. (1986) Origins: A Skeptics Guide to the Creation of Life on Earth, Summit Books, New York, pp. 643-644.

2. Dikersonov esej se moe pronai u Journal of Molecular Evolution, 34, 277 (1992), i Perspectives on Science & Christian Faith, 44, 137-138 (1992).

3. Preformulisano pravilo je u sutini identino onome o emu je peripatetiar filozof nauke Majkl Ruso svedoio da su definiue karakteristike nauke tokom suenja 1981. radi utvrivanja ustavnosti zakona u Arkanzasu Balanced Treatment for CreationScience and Evolution-Science Act. Odluka sudije Vilijema Overtona o povlaenju zakona se u velikoj meri oslanjala na Ruseove ideje. Drugi filozofi nauke su strogo kritikovali odluku kao nepodesnu. Mnogi dokumenti koji se tiu suenja se mogu nai u Ruse, M., ed. (1988) But Is It Science? Prometheus Books, Buffalo, NY.

Sudija Overton je, nalik Rusou, napisao da je nauka (1) voenja prirodnim zakonima; (2) Mora da objanjava stvari pozivanjem na prirodne zakone; (3) Proverljiva je u empirijskom svetu; (4) Njeni zakljuci su privremeni; to jest ne predstavljaju neizbeno poslednju re; i (5) Oboriva je (svedoenje Rusoa i drugih naunika svedoka). Drugi naunici su primili Overtonovo miljenje sa prezirom. Filip Kvin je napisao: Rusoova gledita ne predstavljaju reenu saglasnost miljenja meu filozofima nauke, Jo gore, neka od njih su oigledno pogrena, a neka su zasnovana na oigledno pogrenim argumentima (u Ruse, 1988, p. 384). Leri Laudan je zabeleio probleme: Neke naune teorije su dobro testirane; neke nisu. Neke grane nauke trenutno pokazuju visok stepen rasta; druge ne. Neke naune teorije su ostvarile niz uspenih 324

Beleke predvianja iznenaujuih fenomena; neka su ostvarila malo, ako uopte, takvih predvianja. Neke naune hipoteze su ad hoc; druge nisu. Neke su ostvarile indukcionu saglasnost; druge nisu (u Ruse, 1988, p. 384). Laudan je naveo mnoge izuzetke od Overtonovog miljenja: Taj zahtev [za objanjenjem prirodnim zakonima] predstavlja potpuno neodgovarajui standard za utvrivanje da li je tvrdnja nauna. Naunici su vekovima uviali razliku izmeu ustanovljavanja postojanja fenomena i objanjavanja tog fenomena zakonom... Galilej i Njutn su tvrdili da su uspostavili postojanje fenomena gravitacije, daleko pre nego to je bilo ko mogao da iznese uzroan ili objanjavajui opis gravitacije (U Ruse, 1988, p. 354). Laudan nije video razlog za radovanje: Pobeda u sluaju Arkanzasa je bila prazna, jer je ostvarena samo na raun produavanja i uspostavljanja lanog stereotipa o tome ta je nauka i kako funkcionie (u Ruse, 1988, p. 355). 4. Naravno, da li su evolucija i religija uklopive zavisi od toga kako definiete i jedno i drugo. Ako neko zauzme stav da se evolucija odigrala ne samo neprekidanim prirodnim zakonima, ve i da je proces besciljan i nepredvidljiv u metafizikom smislu, onda to posavlja evoluciju u sukob sa mnogim religijskim veroispovestima. Filip Donson (Phillip Johnson) je izvrio zadivljujui posao ukazivanja na veliki broj naina na koji se re evolucija koristi, i kako menjanje znaenja moe da zbunjuje u javnim raspravama. Johnson, P. E. (1991) Darwin on Trial, Regnery Gateway, Washington, DC. 6. Uticaj razliitih religijskih kultura na razvoj nauke opisuje Jaki, S. (1986) Science and Creation, Scottish Academic Press, Edinburgh. 5. Simn, H. (1990) A Mechanism for Social Selection and Successful Altruism, Science, 250, 1665-1668.

7. Reakcija nauke na hipotezu o Velikom prasku, ukljuujui Edingtonovu i drugih istaknutih naunika, opisana je u Jaki, S. (1980) Cosmos and Creator, Regnery Gateway, Chicago. 325

Darvinova crna kutija 8. Jaki, S. (1986)

9. Dawkins, R. (1986) The Blind Watchmaker, W. W. Norton, London, p. 159. 10. Dawkins, R. (1989) New York Times, April 9, 1989, sec. 7, p. 34. 11. Maddox, J. (1994) Defending Science Against Anti-Science, Nature, 368, 185. 12. Dennett, D. (1995) Darwins Dangerous Idea, Simon & Schuster, New York, pp. 515-516. 13. Dawkins, R. (1986), p. 6. Dodatak 1. Prokariote se mogu podeliti u dve kategorije: arhebakterije i eubakterije. Razlika nije bitna za nae trenutne potrebe opisivanja unutranje arhitekture elija.

2. Poto su elije toliko male, potrebni su moni mikroskopi da bi se uinile vidljivim. Najdetaljnije slike se dobijaju elektronskom mikroskopijom, pri kojoj se koriste elektroni umesto svetla za osvetljavanje. 3. Gamow, G. (1954) Possible Relation Between Deoxyribonucleic Acid and Protein Structure, Nature, 173, 318; Gamov, G., and Ycas, M. (1958) The Cryptographic Approach to the Problem of Protein Synthesis, u Symposium on Information Theory in Biology, ed. H. P. Yockey, R. L. Platzman, and H. Quastler, Pergamon Press, New York, pp. 63-69. 4. Problem se moe razumeti uz pomo sledeeg primera: Obmotajte jednu pertlu nekoliko puta oko druge, i zamolite nekoga da vrsto dri oba kraja sa dve ruke. Sada uzmite olovku, ubacite je izmeu pertli blizu jedne ruke, i gurnite olovku prema drugoj ruci. 326

Beleke Pertla ispred pokretne olovke e postajati zategnutija. Pertla iza olovke e biti, u argonu biohemije, otopljena.

5. Palindrom je re ili reenica koja jednako glasi kada se ita sleva i zdesna. Primer je potop. Kada se primeni na DNK, palindrom oznaava sekvencu nukleotida koja isto glasi kada se ita u 53 smeru na oba lanca dvostruke spirale. 6. Skraenica S oznaava Svebergovu jedinicu, i predstavlja meru brzine sedimentacije estice u tenosti.

327