THEORIA 3 BIBLID 0351274 : (1997) : 40 : p.

105-122

O STATUSU ISKAZA MUROVSKOG TIPA1 Meri Mekgin

U prethodna dva poglavlja sam u glavnim crtama opisala dve razvojne linije Vitgentajnovog spisa O izvesnosti (OI) koje utiru put novom objanjenju prirode naeg odnosa prema sudovima koji tvore okvir nae prakse. Na svoju ocenu da ovim sudovima nedostaje neophodno opravdanje, skeptik je naveden zbog toga to on na odnos prema njima tumai kao epistemoloki odnos prema empirijskim sudovima. Vitgentajnovo alternativno objanjenje treba da nam omogui da na odnos prema ovim sudovima posmatramo na takav nain da odsustvo opravdanja u njihovom sluaju vie ne deluje kao nerazumno ili dogmatsko. Objanjenje treba da nam omogui da shvatimo ta nije u redu kako sa Murovim pokuajem polaganja prava na to da ih zna, tako i sa skeptikovim pokuajem da sumnja u iskaze murovskog tipa, ili u sudove okvirnog tipa. Dve razvojne linije uzete zajedno treba da pokau i zato i kako na odnos prema murovskim iskazima valja da pojmimo na potpuno neepistemiki nain. Prva razvojna linija OI, o kojoj je prethodno raspravljano u poglavlju 6, pokuava da ukae na neobinost epistemikog tvrenja koje ukljuuje murovske iskaze, pokazujui da se odreene implikacije nae uobiajene upotrebe rei Ja znam ili ne mogu objasniti, ili u potpunosti razumeti u sluaju tvrenja koja ukljuuju takve sudove. Ukazala sam na to da na ovu razvojnu liniju OI ne bi trebalo da gledamo kao na celovit Vitgentajnov odgovor skeptiku, ve da bi trebalo da je smatramo neim to motivie ideju prema kojoj na odnos prema ovim sudovima nije epistemiki odnos. Neuspesi implikacije slue da obelodane da ovi sudovi imaju posebno mesto u naoj praksi. S jedne strane, oni konstituiu sistem sudova koje mi kao zajednica ili delimo ili smo voljni da bespogovorno prihvatimo; dok, s druge strane, oni sainjavaju k amen temeljac naih uverenja, nespornu zavrnu taku svih naih istraivanja i opravdanja saznajnih tvrenja. Nita od ovoga ne moe da bude upotrebljeno kao osnov za utemeljenje saznajnih tvrenja koja ukljuuju iskaze murovskog tipa, i Vitgentajn ne pokuava da upotrebi ove zakljuke na taj nain. {tavie, ovi zakljuci su upotrebljeni kao deo opteg argumenta koji otkriva greku skeptike poetne i kobne pretpostavke da na odnos prema iskazima murovskog tipa treba da bude shvaen kao epistemiki odnos. Druga razvojna linija OI, o kojoj je raspravljano u poglavlju 7, potie od Vitgentajnove reinterpretacije prirode izvesnosti koja pripada iskazima logike i matematike. Ova razvojna linija sainjava pravu osnovu opisa prirode naeg odnosa prema sudovima okvira. Vitgentajnovo miljenje je da naa izvesnost u pogledu iskaza logike i matematike nije stvar neposrednog i nepogreivog uvida u apsolutno nune istine, ve odraz logike ili gramatike uloge koju ovi iskazi imaju vis--vis nae prakse zakljuivanja i raunanja. Pitanja istinitosti i lanosti, tanosti i netanosti, postavljaju se u okviru nae prakse raunanja i zakljuivanja; ali ona se ne
1

Ovaj tekst predstavlja prevod gotovo celog osmog poglavlja knjige Marie McGinn koja nosi naziv Sense and Certainty (Oxford: Basil Blackwell Ltd, 1989, str. 137-162).

Meri Mekgin postavljaju, u istom smislu, na nivou na kome su same tehnike raunanja i zakljuivanja konstituisane ili definisane. Prema tome, iskaze za koje se prima facie ini da tvore neku doktrinu Vitgentajn shvata kao iskaze koji imaju status pravila ili regulativnih principa i sainjavaju tehnike koje mi primenjujemo u milion razliitih konteksta. Naa izvesnost u pogledu tih iskaza samo je odraz naeg legitimnog autoriteta, kao priznatih uesnika u praksi, kada je re o tome ta su nae tehnike zakljuivanja i raunanja. Vanost svega ovoga za razmiljanje o skepticizmu je oigledno u tome to nam prua model za razumevanje izvesnosti kao neepistemikog stava prema sudovima koji imaju neempirijsku ulogu. Pokazalo se da naa izvesnost u pogledu iskaza matematike i logike prethodi naem znanju rezultata primene logikih i matematikih tehnika u empirijskim kontekstima, i da je temelj naeg vladanja tehnikama koje upotrebljavamo. To je vrsta izvesnosti za koju je pitanje opravdanja sudova koje prihvatamo odista neumesno; prihvatanje ovih sudova samo je ispoljavanje priznate praktine sposobnosti. Osim toga, pokazalo se da nae sudelovanje u praksi zakljuivanja i raunanja zavisi (gramatiki) od toga da se vrsto pridravamo ovih iskaza; okolnost da ih ne dovodimo u pitanje preduslov je ili kriterijum vladanja tehnikama koje primenjujemo u naoj praksi zakljuivanja i raunanja. Ne moemo uopte sudelovati u praksi, to jest vladati neim, a da istovremeno greimo u pogledu, ili ak dovodimo u pitanje, iskaze koji definiu tehnike koje emo primeniti; ispravno shvatiti ove iskaze i smatrati ih bespogovornim jeste kriterijum nae sposobnosti da raunamo i rasuujemo. Sada moramo da vidimo kako se ovo tumaenje primenjuje na iskaze murovskog tipa, i na nau praksu opisivanja sveta empirijskim sudovima. U Filozofskim istraivanjima (FI), Vitgentajn izlae problem sa kojim se suoava ideja da se znaenje rei sastoji u nekoj vrsti njene interpretacije, u neemu to se, da tako kaem, predoava umu kada je poimamo ili razumemo njeno znaenje. Problem sa kojim se suoava ovakvo shvatanje znaenja je predstavljen u obliku paradoksa. Tako, on tvrdi da neemo, dok god mislimo o znaenju kao interpretaciji (ili razumevanju kao poimanju interpretacije), a s obzirom na okolnost da se svaka interpretacija uvek moe interpretirati na nebrojeno mnogo naina, uopte biti u stanju da znaenje (razumevanje) uinimo odreenim, ili da utemeljimo pojam ispravne upotrebi rei. {ta god da inim, jeste, po nekoj interpretaciji, u skladu sa (nekim) pravilom To ne bi trebali da kaemo, ve pre: bilo koja interpretacija jo uvek lebdi, zajedno sa onim to interpretira, i ne moe mu obezbediti nikakvu potporu. Interpretacije, same po sebi, ne odreuju znaenje (FI, 198). Problem je, dakle, u tome to interpretacije ne ukazuju, niti ve sadre, primene koje bi trebale da budu sastavljene od njih; interpretacije moraju da budu primenjene. Kako god da je neka interpretacija primenjena, primena uvek moe da bude opravdana nekom njenom odgovarajuom interpretacijom. Prema tome, interpretacije ne mogu da obezbede krajnju taku za opravdanje primene rei; one nam ne mogu pokazati kako re treba da bude primenjena, ili utemeljiti ideje pravilne i nepravilne upotrebe rei. Naravno, elimo da razmiljamo o znaenju neke rei kao o specijalnoj vrsti interpretacije, vrsti koja ne moe da bude interpretirana ali koja ini neumoljivu vezu izmeu rei i upotrebe koja treba da bude sainjena od nje. Ovim se eli 2

O statusu iskaza Murovskog tipa rei sledee: Svaki znak je mogue interpretirati, ali znaenje ne sme da bude podlono interpretaciji. Ono je krajnja interpretacija (Plava knjiga, str.23). Paradoks koji nastaje iz ovog shvatanja znaenja pokazuje da je ovaj pojam superlativne interpretacije prazan: interpretacije se uvek mogu razliito interpretirati. Iz ove rasprave nastaje jedno potpuno drugaije shvatanje znaenja i razumevanja. Ono to nam paradoks koji proistie iz shvatanja znaenja kao interpretacije pokazuje, jeste da postoji nain poimanja pravila koji nije interpretacija, ali koji se ispoljava u onome to zovemo pokoravanjem pravilu i naruavanjem pravila u stvarnim sluajevima (FI, 201). Tako je stvorena veza izmeu koncepcije znaenja i postojanja uobiajenog naina upotrebe izraza (Onoga to mi nazivamo pokoravanjem pravilu i naruavanjem pravila u stvarnim sluajevima). Znaenje nekog izraza se sastoji u njegovoj uobiajenoj upotrebi u praksi. Prema tome, normativni pojam o tome kako izraz treba da bude primenjen stie sadraj time to postoji praksa njegovog primenjivanja. Data primena izraza (ili pravila) moe doi u sukob, ili se prilagoditi, ne sa upotrebom koja je na neki misteriozan nain ve sadrana u superlativnoj interpretaciji, ve sa time kako je izraz (ili pravilo) uobiajeno upotrebljen u okviru prakse. Dakle, osoba prolazi pored putokaza samo utoliko ukoliko postoji redovna upotreba putokaza, neki obiaj (FI, 198). Pokoriti se pravilu, dati izvetaj, izdati naredbu, igrati partiju aha, jesu obiaji (upotrebe, institucije) (FI, 199). Prema ovom tumaenju znaenja, o razumevanju rei ne treba vie misliti kao o pogaanju njene ispravne interpretacije; zapravo, ono uopte nije, osim u veoma posebnim sluajevima, pitanje pogaanja njene interpretacije. Razumeti neki izraz znai, pre, posedovati praktinu sposobnost upotrebe izraza na nain koji je saglasan uobiajenoj praksi njegove upotrebe. Kao to bi o znaenju rei trebalo da mislimo kroz uobiajene tehnike za njenu primenu, tako bi o razumevanju rei trebalo da mislimo kao o praktinom ovladavanju tom tehnikom. Razumeti neki jezik znai vladati tehnikom (FI,199). Razumevanje biva shvaeno, ne kao stanje saznavanja iskaza (interpretacija), ve kao praktina sposobnost. Kriterijum za posedovanje pomenute sposobnosti sastoji se, bar delimino, u tome da govorno lice stvarno treba da bude u stanju da ispravno upotrebi izraz, to jest, u saglasnosti sa uobiajenom praksom njegove upotrebe. Prema tome: Ali pogreno je rei: Dete koje je ovladalo jezikom igrom mora da zna odreene stvari Ukoliko bi se umesto toga reklo mora da bude u stanju da uradi odreene stvari to bi bio pleonazam, pa ipak, to je ba ono to elim da suprotstavim prvoj reenici. (OI, 534) Dete, eleo bih da kaem, ui da reaguje na takav-i-takav nain; i reagujui tako ono jo uvek ne zna nita. Znanje poinje tek na kasnijem nivou. (OI, 538) U sklopu ovog objanjenja znaenja i razumevanja, praksa jezikog opisivanja sveta tumai se na skoro isti nain na koji je Vitgentajn, kao to smo ve videli, tumaio praksu raunanja i zakljuivanja. Jeziko opisivanje sveta, poput raunanja i zakljuivanja, pretpostavlja postojanje tehnika, a u ovom sluaju, deskriptivnih tehnika. Tehnike su odreene sistemom sudova koje 3

Meri Mekgin lanovi zajednice ili dele, na osnovu toga to su uesnici u praksi, ili koje su spremni da prihvate, bez pitanja ili sumnje, na osnovu autoriteta govornih lica. Uzet u celini, ovaj sistem sudova utemeljuje praksu primene rei kako bi se opisali objekti. Sistem sudova koji zajedno sainjavaju nae tehnike za opisivanje sveta, tako ima, vis--vis nae deskriptivne prakse, ulogu analognu ulozi koju iskazi logike i matematike imaju vis--vis nae prakse raunanja i zakljuivanja. Razume se, Vitgentajn smatra da su sudovi koji imaju ovu specijalnu ulogu izraeni iskazima murovskog tipa. Murovski iskazi nisu kontekstualno nezavisni ili univerzalno prihvaeni na nain na koji su to iskazi logike i matematike, ali su oni ipak, u kljunom smislu, iskazi koji su, u datom kontekstu, postojani za nas oni tvore temelj koji mi ili automatski delimo, ili koji smo spremni da usvojimo bez pitanja. Prema tome, iskazi koje tvrdi Mur Ovo je ruka, Svet je postojao davno u prolosti, Ja sam ljudsko bie smatraju se iskazima koji, u datom kontekstu, odreuju, ili tvore, nae tehnike empirijskog opisivanja. Ovi iskazi pokazuju kako su upotrebljene rei naeg jezika; oni nam pokazuju ta je to ruka, ta je to svet, ta je ljudsko bie, i tako dalje. Kada Mur kae da zna to i to, on u stvari nabraja puno empirijskih iskaza koje mi tvrdimo bez posebne provere: to jest, iskaza koji imaju posebnu logiku ulogu unutar sistema naih empirijskih iskaza (OI,136; moj kurziv). Prema tome, o murovskim iskazima ne treba da mislimo kao o iskazima kojima se tvrde empirijske istine, u smislu neega to se ispostavilo tanim, ali to se moglo ispostaviti drugaijim. Sudovi koji tvore okvir ne primenjuju na jezik u iskazima ija su znaenja nezavisna od njihove istinosne vrednosti; za ove sudove, okolnost da su istiniti delimino odreuje znaenje izraza koji su upotrebljeni. Tako da, za ove sudove ideja o slaganju sa stvarnou nema jasnu primenu (OI, 215). Uloga koju ovi sudovi imaju u konstituisanju tehnike zahteva da se njihova istinitost podrazumeva, ili, bolje reeno, da se oni ne dovode u pitanje. Svrha murovskih iskaza je da nam pokau (da nas naue), na primer, ta je ruka, ta je stolica, ta je crvena boja, i tako dalje. Ja znam da je to ruka. A ta je ruka Pa, ovo na primer (OI, 268). Oito da sumnjanje u sud koji pokazuje o kojoj vrsti stvari govorimo liava rei koje izriemo njihovog znaenja budui da podriva praksu, ili sistem sudova, koja konstituie njihovo znaenje. Jedino stavljanjem suda Ovo je ruka van domaaja sumnje moemo uspeti da neto tvrdimo iskazima Oseam bol u ovoj ruci, Jednom sam slomio ovu ruku, Ova ruka je slabija od druge, i tako dalje. Ako bih sumnjao da je ovo moja ruka, kako bih izbegao sumnju da li re ruka ima bilo kakvo znaenje (OI, 369). }injenica da upotrebljavam re ruka i sve ostale rei u mojoj reenici bez premiljanja, te da bih se ak naao pred ponorom ukol iko bih samo i pokuao da sumnjam u njihovo znaenje pokazuje da odsustvo sumnje pripada sutini jezike igre (OI, 370). Dokle god murovski iskazi imaju ulogu fiksiranja naih empirijskih pojmova, biti siguran u pogledu tih sudova postaje, naravno, kriterijum vladanja jezikom. Da bi postalo ili bilo priznato gospodarem jezike igre, dete je moralo da prilikom ukrcavanja ponese gomilu sudova koji tvore osnovu nae sposobnosti da opiemo svet jezikom, i ono mora biti spremno da prihvati druge takve sudove na osnovu autoriteta govornih lica, bez sumnje ili pitanja. Jedini nain da stekne sredstva kako bi izrazilo sumnju o bilo emu, jeste da prihvati, ili bude spremno, da 4

O statusu iskaza Murovskog tipa potvrdi sudove koji, uzeti zajedno, slue da odrede ta naa sumnja znai. Sumnja do lazi posle verovanja (OI, 160). Uiti kako suditi o svetu, ili kako ga opisati, postati kadar da izrazi miljenje o njemu, prvenstveno znai postati uesnikom u praksi suenja, u okviru koje miljenja mogu biti izneta i branjena. Moram da ponem ne sumnjajui: to je deo suenja (OI, 150). Mur ne zna ono to tvrdi da zna, ali smatrati ga neim vrstim jeste deo naeg metoda istraivanja (OI, 151). Da bi pogreio izrazio se i dao miljenje, izloio hipotezu, formulisao sumnju, i tako dalje (M. Mek Gin) ovek ve mora da sudi u skladu sa oveanstvom (OI, 156). Ukoliko niste sigurni niti u jednu injenicu, ne moete da budete sigurni u pogledu znaenja vaih rei (OI, 114). Jedna znaajna posledica ovog objanjenja uloge murovskih iskaza sastoji se u tome da nam ono dozvoljava da interpretiramo izvesnost koju pojedinano govorno lice ima u pogledu njih na, manje vie, istovetan nain na koji smo ranije shvatili nau izvesnost u pogledu iskaza matematike i logike. Prema tome, moja izvesnost koja se tie, recimo, suda Ovo je ruka, treba da bude shvaena kao preepistemiki stav koji je, delom, zavisan od moje praktine sposobnosti da govorim jezik. Sud da je ovo ruka nije neto to se zna istinito, opravdano verovanje, zasnovano na svedoanstvu ve autoritativni izraz mog utvrenog vladanja datim jezikom. Kao i u sluaju nae izvesnosti u pogledu iskaza logike i matematike, moja izvesnost u pogledu ovih sudova se najbolje moe razumeti kada je izraena u formi Tako postupamo; ona predstavlja moje stvarno vladanje jezikom govornom praksom. Prema tome, ona nije vrsta izvesnosti za koju se postavlja pitanje opravdanja. U principu, nama nije potreban dokaz za to kako e se rei naeg jezika primeniti, ve svako od nas, kao gospodar jezika, moe nesvesno i autoritativno da pokae kako su upotrebljene rei naeg jezika. Ukoliko bi se pokrenulo pitanje ekspertize, njega je, kao to smo videli, uvek mogue reiti. Kada tradicionalni epistemolog upravi svoj refleksivni stav ka naoj praksi, on po pravilu na odnos prema naem sistemu sudova iskljuivo shvata kao epistemiki. On veruje da ukoliko bilo koji sud unutar sistema treba da bude opravdan, onda moramo da budemo u stanju da pokaemo da su sudovi koji obino sainjavaju na okvir i koje, kao to on veruje, implicitno tvrdimo da znamo, valjano utemeljeni. Interpretirajui okvirne sudove kao implicitno saznajna tvrenja, skeptik je, razume se, u stanju da celokupnu nau praksu predoi kao neprihvatljivo samouverenu ili dogmatinu: izgleda kao da mi pretpostavljamo da znamo da su ovi sudovi istiniti, a da ipak, uopte nismo kadri da opravdamo nae verovanje u njih. Vitgentajn smatra da ovakav prikaz predstavlja pogreno razumevanje i prirode sudova koji sainjavaju na okvir, i naeg odnosa prema njima. Ovi sudovi nisu empirijki iskazi koje znamo, ili u koje verujemo na osnovu svedoanstva. Oni, pre, konstituiu nae deskriptivne tehnike, i nae prihvatanje ili potvrivanje takvih sudova, je izraz nae praktine sposobnosti da koristimo jezik. U osnovi nae prakse ne poiva znanje, ve praktine sposobnosti za primenu pojmovnih tehnika. Ideja o utemeljenju u izvesnom znanju zamenjena je idejom o osnovi koja se nalazi u praktinom vladanju sistemom sudova koji zajedno odreuju nae tehnike za jeziko opisivanje sveta. Kraj nije neutemeljena pretpostavka: on je neutemeljen nain delanja ( OI, 110). Davanje osnova ... opravdavanje svedoanstva, biva okonano; ali kraj ne ine odreeni iskazi 5

Meri Mekgin koji nam smesta deluju kao istiniti, to jest, ne poiva neka vrsta naeg vienja, ve nae delanje u osnovi jezike igre (OI, 204). U logiku naih naunih istraivanja spada da se u odreene stvari delotvorno ne sumnja (OI, 342). Ono to nam, prema tome, Vitgentajn nudi jeste alternativno shvatanje ljudske prakse unutar koje se naa tvrenja o znanju o objektivnom svetu javljaju. Naa praksa ne poiva na znanju za koje se pitanje opravdanja moe veno postavljati, ve na praktinom vladanju deskriptivnim tehnikama koje je izraeno u nainu na koji delamo, to jest, u sudovima koje tvrdimo (bilo eksplicitno bilo implicitno) u toku naeg aktivnog, svakodnevnog ivota. Nae praktino vladanje tehnikama deskripcije je u znaajnom smislu primarno, budui da bez ovog vladanja ne bi mogao da bude nainjen ni jedan korak. Ono je ivotni element argumenata (OI, 105). Praksa u kojoj nam nae vladanje omoguuje da uestvujemo treba da bude pojmljena kao prirodni fenomen, neto to je proizalo i razvilo se u toku ljudske istorije. Praksa primenjivanja deskriptivnih tehnika je neto to nasleujemo kroz vebanje koje sainjava na metod indukcije i akulturacije. O praksi kao takvoj moramo da mislimo kao o neemu to je odreeno kao prirodan fenomen u svetu; ona postoji nezavisno od bilo koje posebne individue, ali je i neto u emu svi uestvujemo. Ona je neto to lei izvan onoga to je opravdano ili neopravdano; tako rei, neto ivotinjsko (OI, 359). Ona nije utemeljena. Nije razumna (ili nerazumna). Ona je tu kao na ivot (OI, 559). |elim da dokaem da nam ovo prevrednovanje temelja na kojima poiva naa praksa obezbeuje nedogmatsko odgonetanje skeptike problematike. Ono nam prua objanjenje sudova okvira pomou koga moemo da razumemo zato se ne postavlja pitanje naeg opravdavanja njihovog prihvatanja ili potvrivanja; pokazuje nam zato odsustvo opravdanja za ove sudove nije nedostatak. Verujem da ovo objanjenje, za razliku od tumaenja skepticizma koji su ponudili Mur, Ostin i Kavel, nije samo odbrana odsustva opravdanja za sudove okvira unutar uanene perspektive zdravog razuma, koji, po samoj svojoj prirodi, nije u stanju da sagleda opravdanja koja skeptik smatra neophodnim. Zbog toga na Vitgentajna treba da gledamo kao na nekoga ko sledi skeptika u zauzimanju refleksivnog ili filozofskog stava prema ljudskoj praksi, a potom pokazuje zato je skeptika procena sudova okvira kao nedovoljno utemeljenih zasnovana na pogrenom poimanju njihove prirode. Vitgentajnova neskeptika procena odsustva opravdanja za sudove okvira otkriva nam da oni imaju takvu ulogu koja pitanje utvrivanja njihove istinitosti ini potpuno neprimerenim. Ovi sudovi su apsolutno sigurni, ali ne u tom smislu da su oni intrinsino izvesni, kako je to shvatao tradicionalni epistemolog. Nau uverenost u takve sudove ne treba shvatiti kao epistemiku izvesnost u pogledu istine empirijskih iskaza, za koje pitanje opravdanja mora neminovno da se postavi, ve kao neposredno upranjavanje naeg praktinog vladanja tehnikama za opisivanje sveta, za koje pitanje opravdanja nema nikakvog smisla. Bilo kako bilo, mislim da u ovoj taki verovatno postoji jako iskuenje da se pomisli da u pozadini Vitgentajnovog navodnog odgonetanja skeptike problematike poiva dogmatsko pobijanje skepticizma. U ime skeptika se moe prigovoriti da e, dokle god je Vitgentajnovo objanjenje ljudske prakse dato u potpuno naturalistikom duhu, iz nae uobiajene perspektive, 6

O statusu iskaza Murovskog tipa u njemu neminovno biti prisutno implicitno dogmatsko odbacivanje skepticizma. Dakle, dokle god su prirodni svet vidljivih objekata, naa svest o ovim objektima i naa praksa upotrebe jezika u njihovom opisivanju i objanjenju pretpostavljeni kao nesporni, moe se initi da se u svim vanim takama jednostavno pretpostavlja ono to treba dokazati protiv skeptika. Moe se pokazati da neuspeh u opravdavanju ili legitimizovanju naturalistikog stanovita, koje ini pozadinu objanjenja, samo znai dogmatsko ukopavanje u nae zdravorazumsko shvatanje, koje ostavlja problem skepticizma potpuno netaknutim, i koje sam ja ranije upotrebila kako bih obesnaila odgovore Mura, Ostina i Kavela. Prema tome, iako se u poetku moglo initi da Vitgentajn zauzima stav filozofske kontemplacije o uobiajenoj praksi, kada usredsredimo panju videemo da je on u stvari preneo potpuno netaknuto zdravorazumsko stanovite u refleksivnu poziciju, zbog ega njegovo celokupno objanjenje moe poivati na dogmatskoj pretpostavci da je skepticizam laan. Sasvim je tano da nigde u OI Vitgentajn ne pokuava da dokae realnost ljudske prakse. Stanovite knjige, a verujem i celokupne Vitgentajnove kasnije filozofije, jeste do kraja sproveden naturalizam. Filozofski poduhvat je pojmljen kao ispitivanje posebnog prirodnog fenomena fenomena ljudske prakse u pokuaju da se njegova delovanja shvate na takav nain da se filozofske zagonetke i nedoumice vie ne pojavljuju. Pitanje je, naravno, da li je odgovor skeptiku, koji je utemeljen u ovakvoj koncepciji, nuno dogmatian. Sigurno se moe uiniti da izgleda takvim. Shodno tome, moe se uiniti da izgleda da je Vitgentajn, poput Mura, primoran da prizna da niti je dao, niti je pokuao da da dokaz koji je filozofskom skeptiku zaista potreban, ve da je jednostavno preokrenuo pitanje protiv skeptika. I skloni smo da Vitgentajnu prigovorimo, kao to se ini da je u jednom trenutku on prigovorio Muru, da kada je data poetna pozicija sve ostalo moe da bude doputeno, ali da sama poetna pozicija jednostavno pretpostavlja lanost skeptikog razmatranja. |elim da dokaem da je, iako se sve ovo ini primamljivim, re o potpuno pogrenoj proce ni naturalizma koji ini osnovu Vitgentajnovog objanjenja uloge sudova okvira. Da bismo razumeli zato je pogrena, moramo ponovo da pogledamo nain na koji se skepticizam pojavljuje unutar filozofskog konteksta. U prvom poglavlju sam tvrdila da skepticizam ne bi trebao da bude jednostavno poistoveen samo sa poznatim Skeptikim Hipotezama koje ine osnovu skeptikog prigovora tipinom saznajnom zahtevu koji sadri sudove okvira. {tavie, skepticizam treba posmatrati kao kompleksan fenomen koji zapoinje zauzimanjem refleksivnog ili kontemplativnog stava prema ljudskoj praksi. U ovoj poetnoj fazi, dakle, skeptik ne bi trebao da bude vien kao neko ko zauzima drugaiji stav od nekog ko eli da filozofira sa prirodnog stanovita; ukoliko postoji razlika, inilo bi se da ona lei u nedostatku obaveze, od strane skeptika, da ouva na uobiajeni stav ili shvatanje naeg odnosa prema objektivnom svetu. Kada ovu razliku ostavimo po strani, skeptik takoe poinje ispitivanjem fenomena ljudske prakse kako bi stekao refleksivno razumevanje njenih delovanja; on eli da otkrije koje su saznajne pretenzije o svetu, postavljene unutar te prakse, valjano utemeljene. Budui da je postao ovako refleksivan, prva stvar koju skeptik primeuje o ljudskoj praksi jeste to da izgleda da ona deluje unutar okvira sudova koji se ili nikada ne razmatraju ili, ukoliko 7

Meri Mekgin se razmatraju, nikada ne bivaju dovedeni u pitanje. Skeptik veruje da ukoliko moramo biti shvaeni tako kao da implicitno tvrdimo da znamo ove sudove, onda bi se izgleda inilo da nae pravo da ih tvrdimo zavisi od nae sposobnosti da im pribavimo zadovoljavajue opravdanje. Sledei skeptikov korak je da tvrdi da bismo mi, u cilju opravdanja ovih sudova, morali da pokaemo da ih svedoanstva na kojima oni poivaju zaista podravaju. Ovo je trenutak u kome ideja dokaza epistemoloki prethodi bilo kom sudu o objektivnom svetu to jest, pojam iskustva koji je u potpunosti shvaen subjektivno, kao osnova ljudskog saznanja izlazi na videlo. Da bi ljudska praksa bila valjano utemeljena, moramo biti u stanju da pokaemo da je iskustvo, pojmljeno na ovaj isto subjektivni nain, pouzdan vodi ka prirodi objektivnog sveta. Naravno, ini se da skeptik otkriva da naa jo nepotvrena pretpostavka o pouzdanosti ulnog iskustva ne moe da bude ispunjena, i da su svi sudovi i tvrenja uobiajene prakse u toj meri defektni. Budui da je doao do ovog otkria, skeptik je sada obavezan da prizna da bi ova tvrenja i sudovi trebali da budu obustavljeni ili povueni. Verujem da skeptikovo navodno otkrie da ljudska praksa nije valjano utemeljena vodi u dvostruku nedoumicu. Prvi izvor nedoumice, onaj koji sam razmatrala tokom ove knjige, potie otuda to je skeptik naveden na filozofsku procenu uobiajene prakse koja se u potpunosti kosi sa procenom koju on neizbeno donosi kada se ponovo vrati na angaovano vienje te prakse. On je, iz filozofske perspektive, pokazao da su dogmatski ili samouvereni sudovi za koje, iz druge perspektive, ne moe a da ne osea da su potpuno sigurni i sasvim bez potrebe za opravdanjem. Meutim, postoji drugi izvor nedoumice kojeg se nisam ranije dotakla: skeptiki zakljuak, koji se tie naeg prava da donosimo sudove o prirodi stvarnosti, je bitno razliit od pozicije koju skeptik zauzima na poetku svog filozofskog istraivanja. Na poetku svog istraivanja skeptik pristupa naoj praksi tvrenja da posedujemo znanje o stvarima objektivne stvarnosti, kao fenomenu koji tek treba da bude istraen. Drugi izvor nedoumice lei u injenici da zakljuak koji je on naveden da izvede, a koji se tie ljudske prakse, ima kao posledicu to da ga liava prava da veruje u fenomen kojim je zapoeo istraivanje. U ovakvom vienju naina na koji izrasta skepticizam, svest o skeptikovoj potpunoj izolovanosti unutar iskustva ili, to se svodi na isto, o njegovom potpunom gubitku objektivnog sveta, jeste neto to dolazi tek u toku njegovog istraivanja i to nije u njemu od poetka. Miljenja sam da je skeptiki korak tumaenja naih okvirnih sudova kao empirikih tvrdnji koje moraju da budu uvrene kao istinite na osnovu nezavisnog dokaza, korak zbog koga se ova problematina koncepcija iskustva pojavljuje. Bilo kako bilo, kada jednom shvatimo da je sama skeptikova solipsistika koncepcija iskustva produkt onoga za ta Vitgentajn veruje da je pogreno razumevanje prirode sudova koji sainjavaju okvir nae prakse, moi emo da vidimo kako objanjenje koje ne sadri ovo pogreno razumevanje nema potrebu da pristupa problemima koje uzrokuje ovakvo shvatanje iskustva. Objanjenje koje poinje zauzimanjem refleksivnog stava spram ljudske prakse ali koje nikada nije navedeno, kao to je sluaj sa skeptikom, ili da tvrdi da sudovima okvira nedostaje sutinsko opravdanje, ili na prizivanje ideje iskustva kao neeg to je iskljuivo subjektivno pojmljivo, prema tome, ne bi trebalo da bude posmatrano kao da preokree bilo kakva pitanja. Poenta je da takvo objanjenje nikada ne 8

O statusu iskaza Murovskog tipa doputa da se skeptikova pogrena razumevanja pojave i ugroze ili uobiajenu praksu ili naturalistiko stanovite koje karakterie nau poetnu poziciju u filozofiji. Prema prirodnom stanovitu koje je Vitgentajnova poetna taka, dakle, ne bi trebalo da se odnosimo kao prema potrebi da se povrati tle od skeptika: skeptikom zakljuku jo uvek nije bilo dozvoljeno da se pojavi i ugrozi ga. Pre e biti da se, ukoliko sledimo skeptika u njegovom pogrenom razumevanju prirode nae uobiajene prakse, skeptiki zakljuak neizostavno pojavljuje unutar kontemplativne pozicije i guta, ne samo zdrav razum, ve, to je paradoksalnije, i skeptikovu sopstvenu poetnu poziciju. Ukoliko objanjenje uobiajene prakse, koje izvodimo iz refleksivne perspektive, nikada ne dopusti da se pojavi skeptiko pogreno razumevanje i zakljuak koji sledi, onda i uobiajena praksa i naturalizam poetne pozicije ostaju u potpunosti bezbedni. Tvrdi se , prema tome, da je optuba za dogmatizam na osnovu naturalizma koji karakterie Vitgentajnovo refleksivno stanovite pogreno shvaena. Vitgentajnovo pobijanje skeptika ostaje bitno razliito od odgovora Mura, Ostina i Kavela. U sluaju tri potonja filozofa nije re samo o tome da su njihova istraivanja voena u okviru naturalistikog odnosa prema fenomenu ljudske prakse. Argumenti na osnovu kojih oni blokiraju skeptiki zakljuak zavise od pretpostavke da je zdravorazumska procena sudova okvira, kao izvesno i van svake sumnje istinitih, ispravna. Dakle, samo ukoliko dogmatski odbacimo skeptikovu ocenu sudova okvira, i prihvatimo ih kao istinite ili jarko oigledne, Mur, Ostin i Kavel mogu uspeno da pokau da nemamo potrebu da poklanjamo panju skeptikovim sumnjama. A to je, verujem, neprihvatljivo dogmatino. Argumenti koji poinju od zdravorazumskog opisa sudova okvira nuno ne uspevaju da nam prue sredstva pomou kojih emo da se odupremo skeptikovoj moi, pre svega, da nas ubede da zauzmemo refleksivno stanovite, a potom da nas nateraju da mislimo, iz ove perspektive, da sudovi okvira zahtevaju opravdanje koje im ne moe biti dato. Vitgentajnov odgovor, naprotiv, nije samo izlaganje injenice da iz zdravorazumske perspektive namamo potrebu da odgovorimo na skeptikove sumnje. Vitgentajnovo objanjenje uloge sudova okvira, kao i prirode nae izvesnosti u pogledu njih, prua filozofsko razumevanje koje nam omoguuje da vidimo zato je neprimereno pitanje naeg opravdanja za prihvatanje ili potvrivanje ovih sudova. Oito je da ovakva procena Vitgentajnovog odgovora skeptiku smatra da postoji prisna veza izmeu naeg shvatanja skeptike problematike i nae sposobnosti da je prozremo ili reimo. Mislim da ne bi trebalo da bude iznenaujue kako izvesnost u pogledu toga kako razreiti problematiku treba presudno da zavisi od izvesnosti u pogledu preciznog naina na koji se ona pojavljuje. Ipak, verujem da se neuhvatljivost zadovoljavajueg reenja pojavila uglavnom zbog toga to su filozofi ba to zapostavili. Filozof je uglavnom pokuavao da se uhvati u kotac sa skepticizmom u trenutku kada je kritika naeg sistema sudova i saznajnih tvrenja ve poela, pri emu je ignorisao pitanje prirode refleksivnog stava koji konstituie skeptikovu poetnu poziciju. Posledica toga je da se on neizbeno naao u poziciji iz koje pokuava da povrati izgubljeno tle. On radi na tome da povrati od skeptika ne samo nae uobiajene sudove i ocene saznajnih tvrenja, ve i naeg prava da govorimo o ljudskoj zajednici i njenoj praksi prosuivanja i zastupanja pretenzija za znanjem o svetu. Ukoliko nismo prvo razumeli da je skepticizam sam po 9

Meri Mekgin sebi neto to nastaje iz sutinski naturalistikog stanovita, koje on tek kasnije paradoksalno podriva, onda emo pogreno pojmiti na zadatak ne kao spreavanje nastanka skepticizma, ve kao pokuaj povraaja naturalizma od skeptika. U izvesnom smislu, dakle, filozofi nisu otili dovoljno unazad u svom pokuaju da se izbore sa skeptikom, pri emu su prinueni da pokuavaju da uspostave bezbedno tle protiv plime njegovog argumenta. Izbor koji se tada neminovno namee je ili da se povuemo i prihvatimo idealistika ogranienja naih zdravorazumskih tvrenja, ili da postanemo dogmatini i jednostavno ponovo tvrdimo stanovite za koje se ini da ga skepticizam podriva. Prema tome, posveujui panju poetnim pretpostavkama skeptikog argumenta, u kojima skeptik zauzima svoj refleksivan stav prema ljudskoj praksi, bili smo u mogunosti da tvrdimo da Vitgentajnovo pobijanje skeptika ne pretpostavlja ono to tek treba dokazati. Dokle god nam Vitgentajn prua alternativnu procenu injenice da ne posedujemo ili ne zahtevamo opravdanja za sudove koji sainjavaju okvir nae prakse, on spreava nastajanje skepticizma, pri emu se mi nikada ne nalazimo lieni bilo prirodnog stava bilo nestrunog zdravog razuma. Kljuno je to da Vitgentajnovo objanjenje uloge murovskih iskaza treba da nam prui mogunost da izbegnemo da ikada izgubimo tle u skeptikovu korist. Prema tome, Vitgentajnov naturalizam ne dolazi nakon to je skeptiki argument bio izgraen, da bi se pokazalo kako nae nepoljuljano uverenje u sudove okvira ini argument zaludnim. Pre je re o tome da naturalizam tvori temelj objanjenja prirode naih uverenja i uloge sudova okvira, koji nam omoguuje da vidimo zato odsustvo opravdanja za ove sudove nije propust ili nedostatak. O Vitgentajnovom objanjenju uloge murovskih iskaza trebalo bi, dakle, da mislimo kao o objanjenju sudova koja donose ljudska bia tokom svog aktivnog ivota i unutar svog prirodnog okruenja. Ne treba, prema tome, da budemo zabrinuti da nas Vitgentajn vodi u neku vrstu idealizma kada insistira da nita od onoga to kae o iskazima murovskog tipa ne potvruje da je pogled na svet koji oni izraavaju svakako ispravan. Jasno je da Vitgentajn nije privuen vrstom naturalizma koji pokuava da tvrdi da na pogled na svet, budui da se kao takav pojavio, mora zacelo odgovarati stvarnosti. Njegovo alternativno stanovite uopte nije idealistiko. Smisao mu je pre u tome da ivimo u prirodnom svetu, i da smo tokom naeg aktivnog ivota u njemu razvili tehnike za njegovo opisivanje. Pitanje da li je ovaj sistem istinit ili laan je jednostavno gramatiki neumesno. Nisam stvorio svoju sliku sveta zadovoljavajui se njenom tanou. Ne: to je nasleeno tle na osnovu koga razlikujem istinito od lanog (OI, 94). Imam sliku o svetu. Da li je istinita ili lana Iznad svega, ona je temelj mog celokupnog istraivanja i tvrenja (OI, 162). Ukoliko je istinito ono to je zasnovano, onda osnova nije istinita, niti je pak lana (OI, 205). Osnova ili temelj je sistem sudova koje mi donosimo kao po sebi razumljive ili smo skloni da ih bespogovorno prihvatimo i koji, uzeti zajedno, sainjavaju nae lingvistike tehnike. Ukoliko neko ne prihvati sudove koji konstituiu nau praksu upotrebe rei, onda on nee sumnjati u istine u koje mi ne sumnjanjamo, ve e tako reagovati na uenje prakse opisivanja sveta da tu nikada nee moi da stekne sposobnost da misli ili da koristi jezik. Ukoliko bi nas neko upitao no da li je to istinito mogli bismo da mu odgovorimo jeste; a ukoliko bi traio razloge mogli bismo da kaemo Ne mogu ti dati nikakve razloge, ali ukoliko bude uio vie, i 10

O statusu iskaza Murovskog tipa ti e misliti isto. Ako se to nije dogodilo onda on, na primer, ne bi mogao da ui istoriju ( OI, 206). Do sada je moje razmatranje bilo usredsreeno na Vitgentajnovu zamisao da bi naa izvesnost u pogledu murovskih iskaza trebala da bude protumaena po uzoru na nau izvesnost u pogledu logikih i matematikih iskaza; to jest, kao praktina izvesnost vezana za nain na koji su izrazi naeg jezika upotrebljeni, i koja je potpuno nezavisna od pitanja opravdanja. Stoga sam veoma povrno govorila o tome kako murovski iskazi igraju istu ulogu vis--vis nae prakse opisivanja sveta kao to, recimo, iskazi aritmetike igraju vis--vis nae prakse raunanja. Ali moemo li mi zaista shvatiti iskaze poput Ovo je ruka, Moje ime je Meri Mek Gin, Svet je postojao dugo vremena u prolosti, i tako dalje, kao jednake iskazima kao to je 2 + 2 = 4 Da se Vitgentajn prema njima odnosio kao prema jednako izvesnim je jasno: Fizika igra je isto toliko izvesna koliko i aritmetika (OI, 447). Mi uimo sa istom neumoljivou da je ovo stolica kao i da je 2 + 2 = 4 (OI, 455). Znamo sa istom izvesnou sa kojom verujemo bilo kom matematikom iskazu kako se izgovaraju slova A i B, kako se zove boja ljudske krvi, da druga ljudska bia imaju krv i zovu je krv (OI, 340). Meutim, kako emo da objasnimo injenicu da nismo (da nismo mogli) sistematizovati iskaze murovskog tipa u logikoj knjizi ( OI, 628) To jest, kako emo da protumaimo sopstveno oseanje da postoje vane razlike izmeu iskaza koje Vitgentajn prua kao primere murovskih iskaza i iskaza matematike i logike Vitgentajnovo shvatanje uloge sudova okvira zahteva od nas da prihvatimo da je, recimo, iskaz Ovo je ruka, kada funkcionie kao iskaz murovskog tipa, kako nuan tako i a priori. On je nuan priblino na isti nain na koji je nuan iskaz Ovaj tap je dug jedan metar kada se govori o uzorku metra. Pojmovi o kojima je re se ne primenjuju na objekte na osnovu ovih dokaza. Zapravo, objekti o kojima govorimo funkcioniu kao uzorci ili standardi; objekti slue da pokau nama (ili detetu) ta je metar, ili ta je ruka. Mi se, tako rei, drimo objekta i koristimo ga da pokaemo kakva je to vrsta stvari koju zovemo ruka u naem jeziku. Nikakvo pitanje opravdanja za tvrenje sudova se ne postavlja. Oni koji su veti u praksi upotrebe jezika pokazuju svoje vladanje jezikom u pokuaju da podue druge njegovim deskriptivnim tehnikama. Prema tome, iskaz je a priori u tom smislu da je odnos govornog lica prema sudovima koje tvrdi takav da se nikakvo pitanje njegove pogreke ne pojavljuje. Govorno lice ne tvrdi neto u ta veruje na osnovu svedoanstva, ve koristi svoju praktinu sposobnost da primenjuje rei svog jezika na nain na koji je bio nauen, u skladu sa praksom, to jest, ispravno. Ludilo i pogreno razumevanje se mogu ponekad pojaviti, ali njihovo pojavljivanje ne predstavlja, u savreno obinim okolnostima, osnov za sumnjanje u kompetentnost datog govornog lica. Meutim, ak i ako smo voljni da sve ovo prihvatimo, i smatramo da su murovski iskazi nuni i a priori na upravo opisani nain, jo uvek postoji oseaj da se Ovo je ruka razlikuje od 2 + 2 = 4. Zaista, ini se da je Vitgentajn spreman da prizna da, na kraju krajeva, postoji razlika izmeu iskaza murovskog tipa i iskaza logike i matematike. U OI, 655-7 on kae:

11

Meri Mekgin Matematikom iskazu je, tako rei, zvanino utisnut peat neosporljivosti. To jest: Sporite se oko drugih stvari, ovo je nedodirljivo to je arka na kojoj nae sporenje moe da se odvija. A to se ne moe rei za iskaz da mene zovu Ludvig Vitgentajn. Moglo bi se rei da su iskazi matematike okotali. Iskaz Mene zovu ... nije. Iskaz 2 + 2 = 4, prema tome, nikada nije podloan upitanosti. Njegov status iskaza koji konstituie tehniku je, tako rei, univerzalan: nema okolnosti, bez obzira koliko neobine one bile, u kojima bi imalo smisla tumaiti ga kao neto to je moralo biti potvreno. Njegov status pravila ne zavisi od konteksta ili govornog lica; utisnut mu je, tako rei zvanino, peat neosporljivosti. Vitgentajn ukazuje da isto ne vai za iskaze murovskog tipa. U izvanrednim okolnostima, Moje ime je Meri Mek Gin, ili Imam dve ruke, moe da funkcionie poput pravih empirijskih iskaza u pogledu kojih bi eventualno mogao da pogreim, i za koje legitimno mogu tvrditi da ih znam (ili da u njih sumnjam). Upravo je ova mogunost pruila filozofovom saznajnom tvrenju nekakav prostor da bude smisleno. Pa ipak, ovo ne menja injenicu da su u normalnim okolnostima iskazi murovskog tipa neosporivi, to jest, nuni i a priori na gore opisani nain. Prema tome, za njih, kao i za iskaze logike i matematike, odsustvo sumnje pripada sutini jezike igre (OI, 370). Jer ukoliko mi elimo da se vrata otvore, arke moraju da ostanu privrene (OI, 343). Dakle, razlika koja postoji izmeu iskaza murovskog tipa i iskaza logike i matematike ne ugroava Vitgentajnov osnovni uvid da iskazi empirijskog oblika, a ne samo iskazi logike, sainjavaju osnovu celokupnog operisanja mislima jezikom (OI, 401). Sumnjanje u empirijske iskaze koji imaju ovu ulogu je isto toliko besmisleno kao i sumnjanje u postavke tablice mnoenja. To je kao da ukazujemo na to da je igra oduvek bila igrana pogreno ( OI, 496). Ono to tvrdimo u okviru nae prakse je ono to moe biti istinito ili lano. Ovi pojmovi nisu primenljivi, ili bar nisu primenljivi u istom smislu, na sudove koji sainjavaju nae deskriptivne tehnike. Naa praksa jezikog opisivanja sveta je jednostavno fenomen ljudske istorije. Deskriptivne tehnike koje su razvijene su nesumnjivo uslovljene prirodom bia koja ih koriste, kao i sredine koju ona nastanjuju. Ali odnos nae prakse prema ovim injenicama treba da bude shvaen kao srodan odnosu izmeu vrsta i ivotne sredine u kojoj one funkcioniu, ali ne u smislu preslikavanja ili poklapanja. Re je o tehnikama koje su se dokazale. U poglavlju 6, razmatrali smo etiri naina na koja saznajna tvrenja vezana za murovske iskaze ne zadovoljavaju implikacije koje u sebi nosi naa uobiajena upotreba rei Ja znam. Moda je dobro ukratko se vratiti na ta razmatranja, kako bismo ta tvrenja sagledali u svetlu nove interpretacije nae izvesnosti u pogledu njih. Pre svega, ukazano je na to da saznajna tvrenja koja se tiu iskaza murovskog tipa ne mogu da slue svrsi nekog uobiajenog saznajnog tvrenja dokle god su ovi sudovi ili opte prihvaeni ili e biti bespogovorno prihvaeni kao sudovi za koje se ne postavlja pitanje dokaza ili strunosti. Sada je jasno da je razlog zbog kojeg 12

O statusu iskaza Murovskog tipa ne moemo da predstavimo iskaze murovskog tipa kao informaciju zasnovanu na svedoanstvu, ili strunom znanju, taj to ove sudove govorna lica ili dele ili ih mogu autoritativno tvrditi na osnovu svog vladanja praksom. Moemo da tvrdimo iskaze murovskog tipa dok druge upoznajemo sa delom okvira koji oni jo uvek ne dele (na primer Moje ime je Meri Mek Gin), ili tokom poduavanja deteta jeziku, ali u ovim sluajevima mi ili proirujemo okvir unutar koga na sluatelj deluje, ili ga uvodimo u to kako su rei naeg jezika upotrebljene. Priznavanje nekoga kao gospodara jezika ima za nunu posledicu (sastoji se od) tumaenja njega kao nekog ko donosi odreene sudove kao samorazumljive i ko e biti spreman da prihvati druge sudove bespogovorno ili van svake sumnje. Ne moemo da zadovoljimo implikaciju koja se tie posebne informacije ili ekspertize u sluaju iskaza murovskog tipa budui da je u prirodi nae prakse da ovi sudovi treba da budu oni koje mi ili delimo ili koje govorna lica mogu autoritativno da tvrde, jednostavno na osnovu toga to su kompetentni uesnici u odreenoj praksi. Vitgentajnova druga kritika filozofove upotrebe rei Ja znam je dokazivala da implikacija da ovek moe da tvrdi kako neko zna, da da osnovu neijeg saznajnog zahteva, ne moe da bude prihvaena kada su u pitanju iskazi murovskog tipa, dokle god nismo u stanju da valjano razumemo ideju osnove koja je povezana sa njima. Dakle, Vitgentajn smatra da naa izvesnost u pogledu ovih iskaza predstavlja kamen temeljac naih uverenja; ne bismo ni u ta mogli da budemo sigurniji nego to smo u njih. Sada moemo rei da izvesnost svojstvenu iskazima murovskog tipa ne treba shvatiti kao najvii stepen na skali epistemike izvesnosti, koja poinje oklevajuim miljenjem a zavrava se uverenjem da su izvesne stvari to to jesu. Ne radi se o tome da neko pokuava da izrazi... najveu subjektivnu izvesnost, ve pre o tome da odreeni iskazi izgleda da lee u pozadini svih pitanja i svakog miljenja (OI, 415). Ovde ne treba da mislimo o izvesnosti samo kao o izgraenoj taki koju neke stvari doseu vie a neke manje. Ne. Sumnja postepeno gubi svoj smisao (OI, 56). Gde sumnja gubi smisao nemamo izvesne iskaze koji nam se neposredno ine kao istiniti, ve neutemeljen nain delanja. Izvesnost iskaza murovskog tipa je praktina sigurnost koja dolazi uz ovladavanje jezikom. Nema pukotine kroz koju bi se uvukla ideja osnove, budui da je tvrenje ovih iskaza stvar neposrednog upranjavanja lingvistikih sposobnosti, a ne stvar formiranja ili izraavanja miljenja. Vitgentajn pokuava da zahvati sutinu u OI, 510-11 na sledei nain: Kada kaem Naravno da znam da je to pekir ja neto izriem. Ne pomiljam na proveravanje. Za mene je to neposredno izricanje. Ne mislim o prolosti ili budunosti. (Naravno, isto vai i za Mura.) To je kao neposredno posezanje, kao to, ne sumnjajui, poseem za mojim pekirom. Ali ovo neposredno posezanje ipak odgovara sigurnosti, a ne znanju. No zar tako ne poseem i za imenom neke stvari

13

Meri Mekgin Trea kritika sugerie da rei Ja znam znai tumaiti ugraeni iskaz kao hipotezu, i njom se tvrdi da mi ne moemo da stvorimo traenu epistemiku distancu izmeu nas i iskaza murovskog tipa. Na isti nain, etvrta kritika dokazuje da ne moemo ispravno da razumemo kako bi izgledalo kada bi se pokazalo da smo pogreili u pogledu ovih iskaza. Obe ove poente sada mogu da budu bolje shvaene. Epistemika distanca, koja je od sutinskog znaaja da bi pojmovi hipoteze i pogreke imali smisla, nedostaje, budui da ovi iskazi izraavaju praktinu sigurnost nekoga ko je ovladao tehnikama nae lingvistike prakse. Ideja da bi opovrgavanje ovih sudova znailo da je neko u potpunosti izgubio tlo pod nogama treba, prema tome, shvatiti prilino doslovno: neija sposobnost da dela to jest, da upotrebljava jezik je ono to bi bilo potkopano, i mi bismo bili baeni u prelingvistiki haos ili nitavilo. A ako nema garancije da se ovo opovrgavanje nee dogoditi, odsustvo takve garancije ne treba da utie na mene. Jednostavno nastavljam da inim ono to sam ionako oduvek inio, prilino nezavisno od razuma: iveu i radiu na naine koje su mi priroda i uenje uinili neizbenim. Bitno je, naravno, da ovo ne moe da bude protumaeno kao dogmatizam s moje strane, budui da se pitanje opravdanja za nain na koji sam oduvek iveo, kada se nije pojavilo nita to bi mi predstavljalo problem, jednostavno ne postavlja. Opis nae izvesnosti u pogledu iskaza murovskog tipa, koji je ponudio Vitgentajn, takoe nas stavlja u poziciju iz koje emo tano da ustanovimo neuspehe i skeptikovog pokuaja da u njih sumnja i Murove tvrdnje da ih zna. Murova saznajna tvrenja neizbeno predstavljaju iskaze koji, u datom kontekstu, imaju ulogu odreivanja znaenja naih rei, kao empirijske sudove, neto to tvrdimo na osnovu svedoanstva, ija istinitost ili lanost mora da bude utvrena. Predstavljanjem iskaza murovskog tipa na ovaj nain, Murova tvrenja samo slue da pokau da ovi iskazi nemaju poseban epistemiki status. Kada su upotrebljeni kao empirijski sudovi njima isto toliko treba utemeljenje, i isto toliko su podloni sumnji, kao bilo koji empirijski sud koji donosimo. Naravno, ovo je razlog zbog kojeg je Murovo kasnije odbijanje da se obazire na skeptikovu sumnju, prema naelima nae uobiajene jezike igre, vrsta neprihvatljivog dogmatizma. Zaista, jednako nezadovoljavajue alternative sumnje i dogmatizma postaju neizbene im Mur naini korak pogrenog predstavljanja naeg odnosa prema sudu Ovo je ruka, u kontekstu u kome on funkcionie kao sud koji konstituie tehniku, kao epistemikog odnosa. Sutinski neuspeh skeptikovog pokuaja da sumnja u iskaze murovskog tipa sada takoe moe da bude shvaen jasnije. Pre svega, moemo da vidimo da je skeptikova nemogunost da se odri u svojoj sumnji postala neizbena zbog uloge koju iskazi murovskog tipa imaju u praksi, ili obliku ivota, koji i sam upranjava. Predanost iskazima murovskog tipa je konstitutivna za sposobnosti koje su ukorenjene u svemu to radimo, govorimo i mislimo. Odstraniti predanost bi bilo isto to i prestati opisivati, videti, reagovati, i delovati u svetu na naine koji su za nas postali prirodni. {to je vanije, Vitgentajnov opis naeg odnosa prema iskazima murovskog tipa nam sada omoguuje da vidimo zato su skeptikove sumnje, s jedne strane, neumesne, a s druge strane nekoherentne. Skeptikove sumnje su pogreno upravljene iz potpuno istog razloga zbog kog su to i Murova saznajna tvrenja: Njegove sumnje pogreno predstavljaju na odnos prema 14

O statusu iskaza Murovskog tipa iskazima koji su, u datom kontekstu, iskazi koji konstituiu tehniku i tumae ga kao epistemiki odnos prema empirijskim sudovima. Naa izvesnost u pogledu ovih iskaza nije neopravdana pretpostavka o saznanju istina, koju skeptik razotkriva, a potom neuspeno pokuava da ispravi. Ona, pre, predstavlja praktino vladanje naim deskriptivnim tehnikama, koje mi neprestano upotrebljavamo u toku naih svakodnevnih ivota. Pitanje opravdanja nije zapostavljeno ve je irelevantno: na autoritet kao gospodara prakse je sve to nam je potrebno za nau posveenost ovim iskazima. U isto vreme, Vitgentajnovo objanjenje uloge iskaza murovskog tipa otkriva skeptikov pokuaj da ih dovede u pitanje kao koherentne. Rasprava o sleenju pravila koja, kao to smo videli, podupire njegovo pobijanje skeptika, utvruje da jezik postoji dokle god postoji praksa upotrebe izraza, ili oblik ivota. Govoriti smisleno, prema tome, znai govoriti u okviru prakse. A govoriti u okviru prakse, znai govoriti unutar okvira sudova koji konstituie deskriptivne tehnike, ili uobiajeni nain upotrebe izraza. Prema tome, stav posveenosti iskazima murovskog tipa je uslov smislene upotrebe izraza naeg jezika. Skeptik ne moe da zameni nau posveenost stavom dovoenja u pitanje, a da ne uniti znaenje izraza (deskriptivnih tehnika) pomou kojih pokuava da izrazi svoje istraivanje. Dakle, kakav god da smo imali preostali utisak da ne razumemo u potpunosti skeptikov pokuaj da sumnja da je objekat ispred njega ruka, on je sada razotkriven kao forma praktine nedoumice. Zar ovo nije tano ono to nazivamo rukom, tano ono to ruka jeste Ukoliko sam eleo da sumnjam da li je ovo moja ruka, kako sam mogao da izbegnem sumnju u to da re ruka ima neko znaenje (OI, 369). Ako... ja sumnjam ili nisam siguran da je ovo moja ruka (u bilo kom smislu), zato isto ne bi vailo i u sluaju znaenja ovih rei (OI, 456). Vitgentajnovo razotkrivanje zagonetke skepticizma sastoji se, dakle, u tome to nam ono prua takvo objanjenje prirode sudova koji sainjavaju okvir nae prakse, da bivamo kadri da vidimo zato je skeptikovo miljenje kako je za njih potrebno dati opravdanja fundamentalno pogreno. Velika snaga njegovog pobijanja skeptika lei u injenici da nam ono prua stvarno razreenje napetosti koja postoji izmeu toga da je na skepticizam nemogue odgovoriti ali i da ga je nemogue iveti. S jedne strane, on je pokazao kako delovanja nae jezike igre ine skeptiki argument neminovnim, kada je jednom bio nainjen korak da se na odnos prema sudovima okvira tumai kao epistemiki odnos. S druge strane, on je otkrio zato skeptikov argument nema nikakvu mo da utie na nae uverenje koje se tie ovih sudova. Naa izvesnost u pogledu sudova okvira je takve vrste da zahtev za njihovim opravdanjem ne moemo osetiti kao istinsku potrebu. Re je o praktinoj izvesnosti, pouzdanom zauzimanju stava, koja ne potie od posedovanja dobrih razloga, ve je izraz uspene upotrebe naih deskriptivnih tehnika. Ovaj pristup ne pokuava da se izbori sa skepticizmom tako to e preuzeti nemogui i potpuno pogreno shvaen zadatak dokazivanja da je nae vienje sveta sigurno ispravno. Ali on isto tako ne zavisi od naeg dogmatskog prihvatanja iskaza murovskog tipa kao izvesno tanih, bez dokaza, da bi obelodanio ispraznost tradicionalnog istraivanja. On pre pokazuje zato pojmovi istinitosti i lanosti, i svi epistemiki pojmovi, nisu primenljivi na nivou na kom su konstituisane nae tehnike za opisivanje sveta. Naa predanost sudovima koji tvore okvir istraivanja nije stvar 15

Meri Mekgin neispitane pretpostavke da su izvesne stvari to to jesu, ve praktina posveenost upotrebi tehnika koje nam same po sebi daju mo miljenja i smislenog izraavanja. Tvrdim, dakle, da nam Vitgentajn zaista prua filozofsko razumevanje za koje sam ja sve vreme sugerisala da je od sutinske vanosti za filozofski zadovoljavajue opovrgavanje skeptika. On nam prua takvo razumevanje odsustva opravdanja za sudove okvira, koje ne vodi skeptikoj oceni nae uobiajene prakse. On nam omoguuje da vidimo zato je potpuno ispravno nae uobiajeno oseanje da opravdanja za ove sudove nisu potrebna, kao i zato time to ne pribavljamo opravdanja ne proputamo da uradimo neto to je potrebno. Vitgentajn ne koristi injenicu da se mi vrsto drimo uobiajene prakse kao osnovu za dogmatsko odbacivanje skeptika. On prua takvo filozofsko razumevanje onoga to lei u osnovi uobiajene prakse koje pokazuje da skeptikova ocena sudova okvira nije na mestu i da je netana. Prema tome, neto vano je saznato razmatranjem mogunosti izgradnje skeptikog napada na uobiajenu praksu, i nae nemogunosti da napad osetimo kao bilo kakvu vrstu istinske pretnje. Za Vitgentajna, ove dve injenice se povezuju kako bi razotkrile istinsku prirodu sudova koji sainjavaju okvir nae prakse, kao i nau izvesnost u pogledu takvih sudova. Ranije sam tvrdila da bi Murov Dokaz trebalo shvatiti kao argument kojim se dokazuje da nemo skepticizma da nas ubedi u neistinitost ili neopravdanost naih uobiajenih sudova i saznajnih tvrenja vodi njegovoj potpunoj intelektualnoj propasti. Ukazala sam na to da se ambivalentnost koju oseamo u pogledu Dokaza pojavljuje zato to nas on navodi da osetimo napetost koja postoji izmeu nemogunosti da se na skepticizam odgovori i nemogunost da se on oivi. S jedne strane, moramo priznati da delimo Murovu ubeenost u pogledu suda Ovo je ruka; s druge strane, ne moemo a da ne oseamo da on, dok skeptiki argument ostaje bez odgovora, nema prava da ga tvrdi. Murov Dokaz je smatram nezadovoljavajuim utoliko to on niim ne izaziva ubeenost koju mi obino imamo u pogledu sudova koje on uzima kao premise svog Dokaza. On ne pokazuje zato njegova nesposobnost da opravda ove sudove, kako bi zadovoljio skeptika, nije njegov propust. Gledajui sada unazad na Dokaz, u poloaju smo da shvatimo nedogmatinu osnovu Murove sigurnosti da je objekat ispred njega ruka. Vitgentajnovo objanjenje prirode naeg odnosa prema iskazima murovskog tipa nam omoguuje da vidimo zato Murova predanost sudu, Evo jedne ruke i evo druge, ne mora da bude opravdana. Sutinski filozofski posao koji je Mur zanemario je obavljen, i na podvojeni stav prema Dokazu sada moe da bude shvaen u potpunosti... Prevod: Dejan Stankovi

16