Predgovor

Knjiga Borile smo se za vazduh iz vie razloga predstavlja znaajan doprinos razumevanju oruanih sukoba i atmosfere koja ih je pratila u zemljama bive Jugoslavije. S obzirom na to da dr Bojan Bili analizira politiku istoriju koja je prethodila izbijanju nasilja i primenjuje savremenu teoriju politike sociologije, njegova studija problematizuje jedno poluzvanino objanjenje dogaanja u regionu od 1991. godine nadalje. Koje su glavne crte tog poluzvaninog objanjenja? Veliki broj aktera, meu kojima su politiari, novinari, komentatori, zvanine i nezvanine diplomate, uglavnom dobrih namera, ali bez znanja i iskustva, stvorio je svojevrsnu meavinu projekcija nacionalne parapsihologije, reciklirane hladnoratovske ideologije, reprodukcija urnalistike opsesije s politikom povrinom i preteranog itanja Rebeke West. Najistaknutije elemente te meavine ine sledee pretpostavke: 1. Politika istorija poinje (ponovo) raspadom socijalistikog sistema. U periodu do 1945. region pati od vika istorije (Churchill), ali je prestao da proizvodi novu istoriju sve dok je postojala socijalistika Jugoslavija. Istorija koja je proizvedena u prethodnom periodu ostala je zamrznuta, da bi nestankom drave neki maioniari bili u stanju da je probude. Tako je nasilje koje prati raspad drave samo nastavak istorije koju su komunisti navodno decenijama drali u suspenziji. 2. Stanovnitvo regiona podeljeno je na vie ideoloki jedinstvenih naroda. Svaka osoba je pripadnik samo jednog naroda i nije nita vie od pripadnika tog naroda. Svako pripada svom narodu na nain koji se ni po emu ne razlikuje od reimske propagande. Osnovni element pripadanja je
9

mrnja prema drugima. Po nekim autorima (Kaplan), mrnja, zajedno s elementima istorijskog pamenja, moe da se prepozna u fizikim karakteristikama stanovnika regiona. 3. Interes svih ljudi u regionu je identian interesu politikog vrha. Zato kad se govori o tome ta trai drava ili paradrava gde su nastanjeni Srbi, ne kae se ova garnitura eli nego se kae Srbi ele. Isto pravilo vai i za Hrvate, Albance i druge. Tu i tamo mogu da se spomenu grupe koje nude alternativne politike opcije i prioritete, ali je u tom sluaju nuno unapred ih diskvalifikovati time to e se oznaiti kao mali, umereni ili prozapadni. Oni koji nude drugaija shvatanja ne dolaze iz samog regiona. 4. Jedino je naoruan subjekt politiki subjekt. im krene nasilje, osnovni cilj medijacije je formula koja e svakoj oruanoj grupi omoguiti nepobitnu kontrolu nad odreenom teritorijom. U suprotnom, jedna oruana snaga mora biti pobeena. Sudbina onih koji ive na toj teritoriji je pitanje za kasnije i nikako nije proizvod nezavisnog politikog i drutvenog delovanja samih graana, ve deo meunarodnih sporazuma ili paketa uslova koji dolazi izvan same zemlje. Ovo meunarodnim posrednicima i administratorima daje priliku da se hvale time to su u marginalne drave uveli zapadne standarde (Holbrooke, Owen). Takve pogubne pretpostavke se lako mogu rekonstruisati iz izjava i delovanja politiara i novinara, mada ni akademska zajednica, a naroito njen mainstream, nije nevina. Pored velikog broja istraivaa koji su preuzeli teze o prirodnom karakteru nacionalizma (Smith) kao polaznu injenicu a ne hipotezu koju treba dokazati (Banac, Ignatieff, Cohen), od 1991. nadalje u akademskim radovima postoje dve tendencije koje oteavaju razumevanje i uvruju dominantne narative s politikom pozadinom. Jedna od te dve tendencije je fetiizam civilnog drutva. Jo od pre sloma komunizma preovladava utisak da je jak civilni sektor 1. uslov bez kojeg je nemogue razvijanje demokratskog drutva i 2. neto o emu lokalno stanovnitvo nema pojma, te neophodan
10

proces ne moe da pone bez saveta, finansiranja i projekata koji dolaze izvana (to na due staze marginalizuje samonikle lokalne akcije). Inicijative koje prethode periodu stranih asistencija su sumnjive, jer korene moraju imati u komunistikom periodu. Druga tendencija je metodoloki nacionalizam. Bez obzira na to to su pokreti kao feminizam, pacifizam i kosmopolitizam nastali kao deo transnacionalnih pomeranja, dominantan pogled na bive jugoslovenske zemlje (kao i na istok uopte) podrazumeva da su drave realnog socijalizma delovale izvan globalnih tokova, pa su sledstveno tome ljudi bili neupueni u te dogaaje. Autsajderi su uglavnom iznenaeni injenicom da je (i) Jugoslavija imala, izmeu ostalih, svoje feministe/kinje i pacifiste/kinje. Drugi vid metodolokog nacionalizma u istraivanju oruanih sukoba u bivoj Jugoslaviji je pretpostavka da akteri s raznih strana novoformiranih granica nisu delili iskustva i nisu komunicirali. Zato postoji (odve) snaan impuls da se na pokrete u zemljama bive Jugoslavije gleda kao da nisu povezani, pa se njihovo postojanje vie pripisuje zapadnom uticaju nego lokalnom angamanu. Takve tendencije su imale svoje odjeke u razvijanju zapadne politike prema eks-Jugoslaviji, zbog ega se meu lokalnim akterima za vreme sukoba pojavljuju tenzije i frustracije iji su izvori u velikoj meri povezani s nedostatkom politike reprezentacije za veinu koja je bila protiv nasilja, odsustvom analize istorijskog i drutvenog konteksta u najprisutnijim objanjenjima tekuih dogaaja, kao i tekoama komunikacije antiratnih pokreta meu sobom i s veim delom javnosti. Moglo bi se ak rei da ukoliko je politiki neuspeh antiratnih pokreta u velikoj meri i bio oekivan, nedostatak komunikacije svakako je ograniio njihov intelektualni i publicistiki domet. U tom smislu je lake razumeti injenicu da su se pomenute frustracije iz vremena oruanih sukoba zadrale do danas. Kada sve navedeno uzmemo u obzir, postaje jasno koliko ovo nezaobilazno istraivanje Bojana Bilia nudi nove i korisne elemente za razumevanje burnih deavanja 90-ih, kao i politikih i drutvenih pokreta u periodu koji je usledio. Pre svega, ova studija stavlja (post)jugoslovenski civilni angaman u istorijski i drutveni kontekst i prati razvojni put feministikih, ekolokih i pacifistikih inicijativa 70-ih i 80-ih godina, pokazujui na koji su se nain one presekle u antiratnom pokretu 9011

ih. Dok su neki istoriari i analitiari (Popov, Kuzmani, Klasi) osvetlili manje poznate dogaaje, ovo istraivanje ide korak dalje i opisuje veze izmeu raznih vidova drutvenog angamana u razliitim vremenima. Drugo, umesto ideoloke i ateorijske idolatrije civilnog sektora, autor primenjuje savremene teorije politike sociologije k ako bi objasnio ko se i zato angaovao u antiratnim pokretima, ali i ispitao s kojim su se pritiscima suoavali aktivisti /kinje i kakve su bile podele i dileme antiratnog angamana. Tree, umesto da se upusti u fetiizam margina koji bi prihvatio nebitnost pokreta koje analizira, a usput ih proslavio kao svete izgubljene bitke, autor se koncentrie na injenice. Rezultat je konkretna i empirijski solidno utemeljena interpretacija neuspeha i podela meu uesnicima antiratnog pokreta koja ostaje primenljiva i u analizi posleratnih tenzija na regionalnoj civilnoj sceni. Konano, autor uspeno izbegava redukcionizam tipian za mnoga retrospektivna istraivanja, gde je analiza dogaaja ograniena samo na politike elite. Umesto ve oekivanih miloevia i tumana, narativ se razvija kroz lina iskustva konkretnih ljudi s kojima je istraiva razgovarao, a koji su prethodno duboko i ozbiljno razmiljali o smislu svog angaman. Nema u ovoj studiji stereotipa i karikatura. Borile smo se za vazduh je u svakom pogledu vredna i korisna knjiga koja e, nadamo se, podsticajno delovati na budue istraivae. Previe se gledalo na povrinu, a premalo na ambijent u kojem su se stvari dogodile. Neka ovaj rad poslui kao korektiv i inspiracija!

Eric Gordy London, oktobar 2013.

12