Copyright 2012, Mimi Vlaovi Copyright ovog izdanja 2012, LAGUNA

Bog je oznaio svetu put kojim svaki ovek treba da ide. Treba samo proitati ono to je on za tebe napisao. Paulo Koeljo, Alhemiar

p.u.t.

Put? Najlepi dogaaj na celom svetu. Uvek je bio tu za mene, i uvek e biti. Taj fantastian oseaj koji ti prostruji kroz itavo telo kad vidi samo prvu od milion slika dosad nepoznate drave. Poinje iz poetka. Novi ljudi, nove zgrade, nove ulice, nova atmosfera. Pokuava da se prilagodi u novoj sredini i promeni nain na koji si iveo. Spreman si da ue u novi svet, da proba nove stvari, prilagodi se kulturi, naui jezik. Da tumara ulicama koje nikada nisi video i trai neko posebno mesto na tei nain, bez mape. Da upozna ljude koji se kreu u tom okruenju svaki dan, i pretvara se da si isti kao oni. Da je to tvoj dom. Kao da svaki dan mirie to cvee, pria na tom jeziku, ivi tim pluima (koja su kod nekih naroda puna, a kod nekih naroda se u njima nae jedva malo vazduha). Ali u tome je dra. Ui da bude neko drugi. Koliko sam ja ljudi do sada bila! Stara baka Italijanka koja svakog dana kupuje novo cvee i tvrdi da joj je ono

M imi V laovi

najbolji prijatelj. Mlada devojka iz Londona koja izlazi svake noi i studira na Regent Collegeu u isto vreme. Biznismen na Menhetnu koji ne zna ni za ta drugo osim za poslovne sastanke i posao. Mala Eskimka kojoj je svakodnevica da upeca neku ribu, i pobegne od belog medveda A ja? Pronalazim se u svim tim ljudima koji me inspiriu, fotografiem ih svakodnevno i u toj zemlji pravim izlobu fotografija. Moj cilj je da ljudi shvate koliko su te male stvari koje svakodnevno ponavljaju zapravo zanimljive i ispunjavajue. Da. To sam ja. Lala Vi. Ili Visovi, kako glasi moje puno prezime. Stalno putujem i uivam u svom poslu. Ali najtei deo je povratak. Treba imati srca da se rastanete od te osobe za koju ste disali, iveli i mislili. Uli u svaki kutak njegovog ili njenog mozga. Tih ljudi je u mojoj dosadanjoj karijeri bilo ba mnogo. Toliko da sam poela da zaboravljam njihova lica, misli, pa ak i imena. Zar je to ispravno? iveti sa njima, misliti, oblaiti se kao oni, a posle Posle se ne seati ni njihovog imena! I evo me ponovo. Avionom se vraam iz Afrike, od jednog malog deaka. Bio mi je to najtei posao do sada. Nisam ni mislila da e biti tako teko biti malo dete, sa tunim oima, veoma utljivo. Kada sam ga prvi put videla, mislila sam da nema anse da prodrem u njegove misli. Nikad nita nije priao, nije me gledao u oi, nije imao prijatelje. A onda sam, kada sam ga jednog dana zatekla kako crta raketu granom po pesku shvatila da je u njegovoj glavi neto to niko od nas ne bi pomislio. Normalno, fotografisala sam taj trenutak. Oduvek sam mislila da sam prosena kada je u pitanju mata. Nije da je nisam imala, crtala sam, pisala neke

P.U.T. na prvi pogled

prie, ali nisam bila kao neki Kao, recimo, ovaj deak. Tako pametan, a zaglavljen u vremenu. Zaglavljen u nekoj zemlji gde nije bilo anse da se upie na fakultet, a pogotovo da ostvari svoj san. Zato, u elji da mu pomognem, kao i svakom od svojih identiteta, poklonila sam mu mnogo novca. Meni jednostavno nevanog, a njima i te kako vanog. Tako sam usreila mnogo ljudi. Stigla sam u Beograd. Za taj grad nemam rei. Ponekad ne mogu da doekam da doem, da vidim Knez Mihailovu, Kalemegdan, 25. maj, Hram Svetog Save. A ponekad mi je glava i dalje u drugom telu, i sve to elim jeste da ostanem tu gde mi je kua bila est meseci. Kad samo pomislim na to da e me ljudi, kad se vratim, prvo obasuti gomilom pitanja na koja nisam voljna da odgovorim I posle toga u moi da se vratim svojoj ovdanjoj rutini. Ustajem oko jedanaest, dorukujem kornfleks, oblaim se u jednu od kombinacija koje sam pokupila u silnim gradovima u kojima sam bila. Izlazim u jutarnju etnju Knezom i stiem do svoje drugarice koja mi prepriava ta se sve deavalo za est meseci mog odsustva, onda svraam u knjiaru da prouim koju bih sledeu zemlju mogla da posetim. Kada je odaberem, sva srena se vraam kui i guglam o toj zemlji. Onda ve rezerviem karte, planiram put i stupam u kontakt s jednim od njenih stanovnika sa kojim se dogovaram ko e da mi bude sledea inspiracija. Dok sve to uradim, ve je vee i izlazim sa Kristinom u oblinji kafi. Uglavnom se neverovatno dosaujem i jedva ekam da stignem kui, a zatim, iako je ve kasno, pregledam albume fotografija sa svojih izlobi i navlaim osmeh na lice. Zatim spavam, i ujutro sve ispoetka. Lepo je to. Ali pomalo zastraujue. A porodica?

PUT? Tako naporna stvar Prvo, proe venost dok doe do svog odredita. Drugo, mora da se prilagodi tom narodu u iju zemlju si doao. A zato bih se prilagoavao kada tako gubim svoje ja. Tako postepeno gubimo svoje obiaje, kulturu, jezik. Ja lino nikada nisam uio drugi jezik. Smatram da je prianje na tuem jeziku kao izdaja svog. Ali zato znam sve srpske praznike, srpske obiaje, srpske pesme, srpske igre, srpske znaajne linosti i celu srpsku istoriju i geografiju. Odgajan sam tako da mislim da je najbolje ostati u svojoj zemlji i konstantno je poboljavati. Jedem samo srpska jela, gledam samo srpske te-ve programe, itam samo knjige srpskih pisaca i samo srpske asopise. Neki ljudi misle da sam lud. Ubeeni nacionalista. Ja samo mislim da potujem Srbiju i Beograd vie nego ostali. Naalost, mnogo Srba prezire svoju zemlju, svoj narod, svoj jezik. I ja shvatam da moj narod ima loih strana, ali zato sam tu ja koji istiem svaku dobru crtu naeg naroda i nae prelepe zemlje! U Beogradu, najlepem gradu Balkana, znam svaku ulicu. Odrastao sam ovde i mislim da lepeg grada nema na celoj planeti!

P.U.T. na prvi pogled

11

Stvarno ne razumem zato ljudi toliko vole da putuju Od koga i ega bee, da li misle da e se svi njihovi strahovi izbrisati dok su na putu? A tek ne razumem zato se ljudi sele u inostranstvo. Da li ele da svoj narod ostave na cedilu, i svoje pretke koji su se toliko borili za nezavisnost i za bolji ivot u ovoj zemlji? Za mene, oni su obine kukavice i veoma sebini ljudi. Ja sam Vetar Levi. Mnogi ljudi se iznenade kada uju moje ime. Nije mi ba jasno zato? Vetar je srpska re i nije nimalo udna. Mnogi mi kau da i liim na vetar, tvrdoglavo uvek mislim da sam u pravu, i ostavljam utisak na svaku osobu s kojom razgovaram. Moj posao Imam galeriju-atelje i drim kurseve na temu Srbija kao pozitivan brend, posle kojih vodim radionicu za mlade gde oni crtaju, slikaju, piu, fotografiu, smiljaju koreografije i na sve naine ispoljavaju svoju kreativnost na pomenutu temu. Kursevi u mom ateljeu su veoma poseeni i ak su postali obavezni deo nastave za sedmi razred osnovne kole. Ali, naravno, kurseve drim svima koji ele da me sasluaju, u bilo koje doba dana i noi. Gotovo uvek sam u svojoj galeriji zato to imam stan sprat iznad nje. A kada nisam, poseujem svoja omiljena mesta u mom omiljenom gradu. Danas je divan dan, a ja sedim u svojoj fotelji, gledam kroz prozor, pijem malo domae rakije i pokuavam da naem neto zanimljivo da itam. Meutim, svi nai asopisi su puni pria o Lali Vi, koja je naa poznata fotografkinja. Verovatno mislite da je volim zato to je Srpkinja, i to uspena, ali ne, ja je ne razumem jer ona pomae svakom moguem narodu i svakoj zemlji na ovoj planeti osim svojim sopstvenim. Ne bih se zaudio da vie ne zna srpski, toliko je stranih jezika nauila. Zar nije logino poboljati ugled prvo svojoj zemlji, a tek onda drugim? Zna li ona ta je dom?

d.o.m.

Dom? ta je to? Imala sam ih toliko dosad i, mada se uvek vraam Beogradu, ne oseam se kao da je to moj dom. Porodica mi je tu, i sve je to lepo, samo Ne znam ta vie da radim? Svakog dana mi se deavaju zanimljive stvari. Svakog dana milion dogaaja za koje bi ljudi ubili. Ali da li sam nenormalna ako mogu iskreno da kaem da ponekad samo poelim da ivim kao i ostali. Sa muem, decom, psom, problemima. Da. U srednjoj koli nisam znala ta elim. Ali kada sam otila u Madrid sa najboljom drugaricom, jednostavno mi se javilo. To je to. elim da putujem. Celog ivota samo elim da putujem. I tako sam izmislila atipian, veoma zanimljiv posao, koji niko na svetu ne radi sem mene. Sa jedne strane tako savren. A sa druge potpuno nesavren. Da li smo mi isti takvi? Da li ja izgledam savrena drugim ljudima. A da se razumemo, nisam. Nikad nisam ni bila. Da vidimo. Nisam jo ni stigla u Beograd, a ve mi se putuje nekud drugde. Samo elim nekud da idem, da pobegnem od sveta koji me eka. Da li?

P.U.T. na prvi pogled

13

Vozau, zaustavite kola! ta ja to radim? Vozite nazad na aerodrom molim vas. I okreemo se. Ponovo idem nekud, a ne znam kud. Kada sam stigla na aerodrom, stojim izbezumljena i gledam raspored letova: PARIZ 14.00 LONDON 14.10 TIVAt 15.00 RIM 15.45 BUDIMpEtA 16.00
UKRCAVANJE UKRCAVANJE

Budimpeta? Tako blizu, a tako daleko. Nikada nisam ni pomislila da otputujem u zemlju pored Srbije, dok sam uvek bila vie raspoloena za druge kontinente, i dalje zemlje. Sreeno. Idem u Maarsku. Pitam se kakva je hrana, kakva kultura, da li im je jezik mnogo teak. Jesu li srani ili hladni? Mirni ili avanturisti? Da li je Budimpeta toliko lepa kao to svi kau? Da li je grad usklaen sa ljudima ili nije? Kako e mi biti da est meseci ivim tamo? A taj period obuhvata i Novu godinu i Boi. Kako li ih slave tamo? iji u ivot odsad da pratim? Devojice, devojke, ene, bake, moda prabake? Ili deaka, momka, mukarca, deke, pradeke? I odjednom, sva sumnja mi je nestala. Ovo je ono to elim da radim. Tako sam uzbuena, tako srena! Jedva ekam da vidim koja avantura mi predstoji. Jedva ekam da fotografiem! Arhitektura, hrana, ulice, priroda i, najvanije ljudi. Ta tako magina bia, koja se svaki dan raaju i prelaze u neki drugi svet. Izmiljaju sve i svata. Tako lepi na toliko razliitih naina.

14

M imi V laovi

Kupujem kartu. Znam. Upoznau se s nekim Maarom u avionu. I nekako u nauiti jezik na brzinu. Veoma brzo uim jezike, to mi je ve postalo veoma lako. Ljudi su uvek bili zadivljeni tom mojom vetinom. Znam ve sedamnaest jezika, a u sedamnaest zemalja sam i bila, uvek u zemlji u kojoj se govori razliit jezik. Ali veoma tuno je to to nikada nikome nisam rekla volim te, ni na jednom jeziku. Naravno da sam to rekla lanovima svoje porodice. Ali nije isto to rei nekom koga zna krae od celog ivota. I uvek mora da se pita koji je odgovor na to tvoje volim te. Da li e sve proi dobro? Da li e odgovor biti volim te? I ako e biti, da li je to iskren odgovor, ili samo automatski, nauen? Jeim se im pomislim na to. Zato sad idem da putujem.

DOM? Ja imam predivan dom. Nedeljom idem kod svojih roditelja na ruak, poseujem svoju sestru bar jednom nedeljno, imam apsolutno iskren odnos sa njima. Naravno, imam i svoj dom. Svoj predivan veliki stan, sav u toplim bojama. Imam i psa koji moj dom ini domom. Zove se Dobroduan. Svi umiru od smeha kada im kaem ime svog zlatnog retrivera, ali ime je srpsko i u potpunosti ga opisuje. On mi je najbolji drug i nikada nije pobegao, iako su vrata uvek otvorena ili otkljuana. Naao sam ga kada je imao tek nekoliko dana. Bio je sm, uuren u nekoj rupi poput mia. Dok sam jednog jesenjeg dana, sa svojih esnaest godina, vozio bicikl na 25. maju, zauo sam tiho zavijanje. Stao sam da pogledam ta proizvodi taj umilan zvuk, i tada sam ga video. Ne seam se, ali mislim da je jo uvek bio slep. Uzeo sam ga i poneo kui. Roditelji su se prvo malo predomiljali, do tada nikada nismo imali kunog ljubimca, ali kada je spustio svoju malenu apu na moju ruku, znao sam da e zauvek ostati deo nae porodice. Branio me je od kolskih nasilnika, uvek bio dobro drutvo kada sam gledao filmove. Bio je tu ak i kada sam se prvi put

16

M imi V laovi

poljubio sa devojkom. Iao je sa mnom svuda. I pored mojih odlinih prijatelja on mi je uvek bio najbolji drug, a i sada je. Danas slavimo devetu godinjicu mature. Slavimo svaku godinjicu, ali se ionako esto viamo. Svi mi iz odeljenja smo nerazdvojni, sada dosta njih ve ima suprunike i decu, ali to ih ne spreava da se vidimo bar jednog dana u godini. Nas trideset dvoje. Svi smo uvek zajedno beali sa asova, pravili smicalice i kriom upisivali ocene u dnevnik. Ali ipak, uvek smo se izdvajali moja tri druga i ja. Nas etvorica (i naravno Dobroduan) stalno smo bili na meti devojaka, profesora Imali smo dobre ocene (uglavnom nam je uspeh bio vrlo dobar), ali je zezanje uvek bilo vrhunsko. Filip, Radovan, Neboja i ja. Sada: Filip je ugledni advokat koji ima divnu enu (svoju prvu devojku i nau kolsku drugaricu) i dvoje dece, Radovan je nasledio porodinu pekaru, a Neboja je poznati pisac. Svi smo ostali u zemlji, i tu lepo ivimo. Svakog utorka se viamo u Radovanovoj pekari i tom dogaaju se posebno radujem. Meutim, kako godine idu, sve ree uspevamo da doemo sva etvorica. Ja sam uvek tu, ali ponekad izvisim i niko se ne pojavi, a sutra se pravdaju. Od kada smo odrasli, ini mi se da kao da bee od svog detinjstva.

b.e.g.

Beg? Da li beim? Da li beim od ljubavi? Da li sam kriva zbog toga? Posle toliko filmova, tekstova, pesama o nesrenoj ljubavi, mnogo eoj nego to je srena, zar stvarno treba da ne gubimo nadu i da tragamo za nekim sa kim emo biti do kraja ivota, makar nas to kotalo kraja ivota! Zar je normalno da posle toliko neuspeha i dalje mislimo da emo doiveti uspeh, i nastavimo da tragamo za srodnom duom? Nije. Posle brojnih neuspeha, ja sam poela da se bojim, a zatim sam postajala prestraena samo kada mi kroz glavu proe situacija koja bi mogla da mi se desi: da na nekog protraim silno vreme, i sve ivce, a da se na kraju ispostavi da on nije pravi! Postoji li taj princ na belom konju ili ene, od prve pojave oveka, uzaludno tragaju, a sebi ne ele da priznaju da je moda, samo moda, neko izmislio pojam savrenog mukarca i time zavarao celu civilizaciju lepeg pola. Lepe jesmo. Nenije, takoe. Ali kada neko kae slabiji pol, poelim da mu svaka od etiri milijarde ena na svetu lupi

18

M imi V laovi

najjau amarinu, pa da vidi koji je pol slabiji. Jedno vreme, negde oko 10.000 godina p.n.e. postojalo je matrijarhalno doba. Jedini put u ivotu civilizacije. I to kada je ena otkrila zemljoradnju, ali evo ta se desilo. im su mukarci otkrili plug, smislili su da je suvie teko da se tim bake ena i oni krenuli da obrauju zemlju. I eto ti ga patrijarhalno doba. Dugo. Dugo. Trajalo je nekoliko milenijuma. A sada smo kao izjednaeni. Samo to nismo. Nikad. Uvek je neko jai. Zar stvarno zauvek moramo da budemo podeljeni u ta dva tima? Kao najgori divljaci, mi se borimo jedni protiv drugih krvolonije nego navijai kada igraju Zvezda i Partizan. ene vs Mukarci. Veita borba u kojoj nikada nije bilo pobednika. A kako to da objasnim? Ne moemo jedni bez drugih! Ako planiramo da nastavimo sa ljudskom rasom, jo uvek su nam potrebna oba pola. Dok neki naunici ne izmisle neto drugo to bi moglo da zameni jedan. A mislim, iako nisam nikakav naunik, da to nije mogue. Takve nas je Bog stvorio. I zauvek emo morati da trpimo jedni druge. Znam. Mislite da sam pesimista. Da ne znam za one najlepe trenutke koje provodimo upravo jedni s drugima. Ali ako smo ve podeljeni u ta dva tabora, zar nije svaka ljubav zabranjena ljubav? to je ini jo lepom, slaom i kraom. Zato je tako komplikovano? Zato svi ne moemo da se volimo i uivamo u ivotu? Odgovor je jednostavan: ne moemo svi da budemo hipici. Nekima to lei, a drugima, kao na primer meni, uopte ne lei. Ali, u sutini, razlika nije velika. Mukarac, ena, svi elimo jednu stvar. Ne! Nije ono to ste odmah pomislili svi elimo da budemo sreni. Samo to. Ni manje ni vie. Ali

P.U.T. na prvi pogled

19

kada emo biti sreni? Kada emo zastati sa svojim mnogobrojnim prohtevima, zahtevima i eljama? ta u stvari znai biti srean? ta to podrazumeva? Da li je to ono i iveli su sreno do kraja ivota. Ili je to i vie od toga? A opet, da li uopte elimo da znamo da emo zauvek biti sreni? Gde je tu onda onaj mali strah, mala neizvesnost, nada? Smorila bih se da znam da u uvek iveti sreno to jednostavno nije normalno ni dobro za nas. Nismo programirani tako da, kad neko klikne esc, jednostavno zavrimo sa neim i odustanemo u stvari, ee emo uraditi ba obrnuto. Mada bih stvarno volela da negde u mom mozgu postoji dugme dilit. Nekad je neke stvari bolje zaboraviti, jednostavno izbrisati, potedelo bi nas mnogo patnje, bola i tuge. A sad. F5 bi bilo ba strava dugme, jednostavno u glavi izlista da li ti je neko poslao mejl. To bi bilo perfektno! Ponekad razmiljam da li smo mi tako napravljeni? Kao kompjuter? Sa svim tim komandama koje nam neko daje Ali onda se setim situacija kada mi je ba bila potrebna pomo: niko umesto mene nije kliknuo neko dugmence i sve stavio na svoje mesto, ipak sam sve to morala da obavim sama. Mi jednostavno ne moemo da budemo kompjuteri. Previe smo svojevoljni. Da se vratimo u realnost. Jo petnaest minuta do leta, stojim u free shopu i gledam u gomilu zanimljivih stvari. Ali malo je alosno to nemam kome da ih kupim. Kristini sam ve donosila po milion poklona sa svakog puta, i ona ba i ne voli kada je neko obasipa poklonima. Izlazim iz shopa i kreem.