NEKOLIKO STRANICA IZ KWIGE BORBA NA BUKOVIKU Na jednoj vi[oj zaravni, na severoisto;noj strani planine okru/enoj selima Podgorac, Mozgovo

i Crni Kao, sukobile su se dve vojske u gra]anskom ratu u Srbiji 24. jula 1944. godine. Velikomoravska grupa korpusa JVUO ]enerala Dra/e Mihailovi'a i 23. Titova komunisti;ka divizija. U obe vojske Srbi iz Srbije - Srbijanci - kako nas zovu Srbi preko Drine, Save i Dunava. Prve su predvodili oficiri Kraqevine Jugoslavije koji nisu priznali kapitulaciju, ali nisu /eleli ni boq[evizam, a druge, pla'eni;ke protuve Kominterne. U obe vojske bili su prete/no srpski seqaci u guwevima i opancima. Srbija je u to vreme imala skoro devedeset posto seoskog stanovni[tva pa ni struktura vojske nije izgledala druga;ije. Na prvoj strani su Srbi iz doma'inske Srbije iz Velikog Pomoravqa, a na drugoj Srbi iz zatucanog i zaostalog dela, iz Ju/ne Srbije. Komunisti;ki istori;ari jo[ uvek ovaj gra]anski rat, koji je po;eo jo[ 1941. godine nazivaju narodnooslobodila;kim ratom. Bila je to najve'a bitka u gra]anskom ratu u tom delu Srbije, u kojoj je desetkovano qudstvo na obe strane. Iako su Rusi tek kroz dva meseca izbili na Dunav, komunisti;ke snage sa juga u/urbano su im hitale u susret. U Isto;noj Srbiji i Timo;koj Krajini, bile su vrlo jake snage ]enerala Mihailovi'a> Kraji[ki korpus pod komandom potpukovnika Velimira Pileti'a, i Timo;ki, pod komandom potpukovnika Qubomira Jovanovi'a, svaki sa po pet hiqada qudi. Zato su komunisti poku[ali prodor prema severu kod Boqevca, ali Timo;ki juri[ni korpus odbacio ih je nazad prema Ozrenu, potukav[i ih do nogu. Snage 23. komunisti;ke divizije, koja je poku[ala ovaj prodor, sa;iwavale su sedma, deveta i ;etrnaesta srpska brigada. Prema memoarima Titovog generala i biv[eg Kraqevog majora Save Orovi'a (str. 614), osnovana je 28. maja 1944. godine, od gore pomenutih brigada koje su osnovane nekoliko meseci pre we. U momentu osnivawa imala je oko 1.600 qudi, ali je mobilizacijom udvostru;ena do bitke na Bukoviku. Snage Velikomoravskog korpusa ]enerala Dra/e Mihailovi'a, pod komandom potpukovnika Todora Gogi'a, sa;iwavalo je qudstvo Juri[nih bataqona> Ivankova;kog korpusa, Varvarinskog, Resavskog i Deligradskog, sa oko 3.000 qudi, a sa qudima u rezervi oko 5.000 ukupno. O;ekivalo se da 'e komunisti;ka divizija poku[ati da prodre preko Bukovika, da zaobi]e Rtaw sa leve strane i da se probije u Ku;ajske planine, a zatim daqe na sever prema Dunavu.

Snage Velikomoravske grupe korpusa zaposele su Bukovi;ku kosu 20. jula 1944. godine. Ja sam se u to vreme vra'ao sa jednim vodom Ivankova;kog krpusa, koji je sproveo ameri;ke pilote u Prawane ispod Ravne Gore. Usput smo se prikqu;ili u selu Riqcu pratwi komandanta Glavnog [taba Srbije, ]enerala Miroslava Trifunovi'a, koji je tako]e krenuo na Bukovik. Kada smo na dva dana pred bitku stigli u selo Vito[evac, komandant Glavnog [taba Srbije je ostao u wemu, a mi smo sa komandantom Velikomoravske grupe korpusa, potpukovnikom Todorom Gogi'em, iste ve;eri stigli u selo Podgorac ispod same planine i tu zano'ili. Sutradan smo se ispeli na planinu gde sam zatekao moje iz Ivankova;kog korpusa i prikqu;io se wima. Potpukovnik Gogi' je obi[ao polo/aj du/ine skoro tri kilometra, pregrupisao je neke jedinice i naredio je plitko ukopavawe - samo grudobran. Opredelio se za zapre;avawe pravca i odbranu od o;ekivanog napada. Nije mi se to dopalo, jer ve' naviknut na gerilsko ratovawe na Jastrepcu, vi[e sam voleo iznenadne napade u pokretu, nego pozicionu odbranu. Me]utim, ovo nije bilo slu;ajno. Potpukovnik Gogi' je 1943. godine do[ao iz Kaira sa grupom oficira i uputstvima iz Kaira i Vlade iz Londona, da ni po koju cenu ne napadamo prvi komuniste, ne bi li se izbegao gra]anski rat koji je trajao ve' tri godine. Zato su oni nas napadali jo[ od 1941. godine gde god im se pru/ila prilika, i mnogo nam je trebalo dok smo i mi takvu borbu prihvatili. Za na[e oficire, bez obzira na instrukcije iz Kaira i Londona, bio je to kukavi;luk. Evo me na polo/aju me]u svojim i ukopavamo se kako je nare]eno. Zapravo improvizujemo grudobran od kamena i zemqe. Oni su tu ve' peti dan i ve' su iscrpqeni i nervozni zbog le/awa i i[;ekivawa. Iako sam tu tek jedan dan, ve' sam nervozan i ja. Vojnike koji su se navikli na gerilsko ratovawe, neizvesnost gore iscrpquje nego celodnevno pe[a;ewe. Da bi prekratili vreme, zapitkuju me kako sam pro[ao na putu i kako izgleda Ravna Gora. Kada im ka/em da sam je video iz daleka, oni me razo;arano pitaju> ~Jesi li video bar :i;u|~ Tada jo[ nisam mogao da znam za posleratnu komunisti;ku pri;u> ~I Pinki je video Tita~, pa im rekoh> ~Jesam, ali i wega sam video iz daleka~. ~Kako, bre, iz daleka| {to mu ne pri]e bli/e|~ pitaju me jo[ vi[e razo;arani. ~Pa [ta vi mislite, da je on ;ekao ba[ mene. Iza[ao ;ovek da pozdravi ameri;ke pilote. Ko sam, bre, ja|~ Ovim pitawem ih zbuwujem. ~Kako izgleda :i;a|~ insistiraju i daqe za informacije iz prve ruke.

~Izgleda kao na slici - eto kako izgleda~, odgovaram. ~Pa dobro, jel` visok, jel` krupan kao Kara]or]e|~ - pita me Dobrosav iz Zabrege i o;ekuje potvrdan odgovor. ~Kada si ti video Kara]or]a|~ ~Pa na sliku u ;itanku~, odgovara mi ubedqivo. ~E, i :i;a ti je isti kao na sliku~, [alim se ja i daqe sa wim. ~Ma, nisi ti wega ni video~, svi konstatuju razo;arano, pa opet pitaju za Ravnu Goru. ~Jel` istina da je ravna kad se tako zove|~ ~Pa vaqda je ravna, kad svi avioni sle'u i pole'u i dawu i no'u.~ Ovaj odgovor im zvu;i ubedqivo i zadovoqava ih. *** Osvanuo je 24. juli 1944. godine. Iako je leto, Bukovik je obavijen maglom. Nalazim se sa jo[ dvojicom na predstra/i na blagoj padini na ivici [ume, udaqeni od polo/aja oko sto metara. U slu;aju napada trebalo je da se pod vatrom povu;emo na polo/aj. Spokojni smo i ne razmi[qamo kako bi nam to uspelo, da se iz [ume povu;emo uzbrdo preko brisanog prostora i to pod vatrom do polo/aja. Ju;e je na[a izvidnica prokrstarila oko dvadeset kilometara u dubinu prema Ozrenu i Soko Bawi i nigde nisu nai[li na komuniste. Kada su upitali seqake, da li je pro[la ne;ija vojska kroz wihovo selo, dobili su odgovor> ~Mlogo su lajali ku;i'i no'as, mo/da su neki i pro[li al mi nismo izlazili napoqe~. Jedan od nas, protivno svim propisima, rastavio je ma[inku engleski ~pikavac~ - pa je ;isti. Magla je sve gu['a i skoro se vaqa po zemqi, a ve' je deset sati pre podne. Iznenada pripuca na levom krilu, jedno trista metara od nas. Odgovori[e vatrom Resavci, koji su se tamo nalazili. Odmah zatim pripuca[e i moji u na[em pravcu. Fiju;u nam meci iznad glave. :ekamo da se vatra sti[a, pa da poku[amo da se povu;emo do svojih. Me]utim, vatra je sve ja;a i sve bli/a i puca se sa obe strane. Odjednom iznad nas grunu minobaca;. Zatim jo[ jedan, ali jo[ bli/e. Postaje sve ozbiqnije i povla;imo se malo dubqe u [umu - pobi'e nas na[i. Do na[eg polo/aja je bio prili;an uspon iz sela Mozgovo, pa su komunisti zato izvr[ili napad na levo krilo, jer je tamo uspon bio najmawi. I na desnom krilu je sli;no i odjednom pripuca[e i odande. Zakqu;ujemo da je napad izvr[en iz dva pravca, jer je i odande vatra sve bli/a. Baca;i biju sve /e['e i sve bli/e, ali stalno podbacuju na[ polo/aj. Samo je na krajwem desnom krilu jo[ uvek ti[ina. Tamo je Juri[ni bataqon Deligradskog korpusa. Desno od nas je Juri[ni bataqon Varvarinskog korpusa, ;ija je vatra sve ja;a. U pravi ;as, rezervni kapetan }oka, u;iteq iz sela Sewe,

zamenik komandanta na[eg Juri[nog bataqona, nare]uje juri[ na komuniste. Bio je zadwi trenutak, jer su komunisti bili skoro na pedeset metara od nas. Razle/e se urlik kroz maglu> ~Juri[ napred i ura!~ Utr;a[e u [umu iz na[eg Juri[nog bataqona, a ispred svih kapetan }oka sa komandom> ~Za mnom!~ Prikqu;ismo im se nas trojica i u prvoj jaruzi izme[asmo se sa komunistima. Nastupi op[ti haos. Glavno wihovo oru/je minobaca;i - u'uta[e. Oko podne magla se podi/e polako, a tek tada nastade jo[ /e['a vatra. Sada se ta;no vidi ko na koga puca i odakle. Poterali Resavci komuniste sa leva, mi sa ;ela i Varvarinci sa desna i sabijemo ih u jaruge prema selima Mozgovo i Crni Kao. Nedaleko od sebe ugledah komandanta, potpukovnika Todora Gogi'a i wegovog ro]enog brata, poru;nika Gogi'a. Tu je i na;elnik [taba, major Qubi[a Terzi'. I on je 1943. godine do[ao iz Kaira sa potpukovnicima Gogi'em, Baleti'em i Novakovi'em. U wihovoj pratwi je pu[komitraqezac Radi[a iz moje ;ete. Svi le/imo i prebacujemo se prema komunistima, koje uspe[no potiskujemo, samo potpukovnik Gogi' stoji iza jednog drveta, dok ga brat moli da legne. Oko dva sata popodne nam se u;ini da 'e sve biti ubrzo gotovo, kada do]e do jo[ /e['eg otpora komunista. Izgleda da im je stiglo poja;awe. Komandant nare]uje da se ubaci i na[a rezerva, koja je u tom trenutku stigla iz Podgorca. Sa novom snagom potiskujemo ih jo[ za oko trista metara i usput nailazimo na wihove, ali i na[e mrtve i rawene. Od mrtvih uzimamo municiju a rawenima pru/amo pomo' i poku[avamo da ih makar malo izvu;emo nazad. Ne znam kako se to dogodilo, da se [tab Velikomoravske grupe korpusa na]e u /ari[tu bitke. Moj drug Vule se u skoku prebacuje napred, izme]u dva rafala. Ustaje major Qubi[a Terzi', na;elnik [taba, i tek [to se pridigao da se prebaci do jedne bukve, pada poko[en. Metak je u[ao kroz gu[u a iza[ao kroz ki;mu, i momentalno umire. Prilazi mu potpukovnik Gogi', uzima wegova li;na dokumenta i sat, kle;e pored wega i zaklopi mu o;i, dok tre[ti svuda oko nas. Pao je i Radi[a, pu[komitraqezac i ispustio svoju ~zorku~ od koje se nije razdvajao ni kada spava. Pronese se glas da je nedaleko od nas poginuo i major Ivanovi'. Pored mene, koji sam tako]e lak[e povre]en, ginu moji [kolski drugovi> Jovica Matovi' i Dragan {tajner, sin komandanta Artiqerijsko-podoficirske [kole u "upriji. Rawen je i Poqak Stanislav Rastavicki iz Lo]a, }oka Eri' iz "uprije, a Milun iz Sewa, koji je sat ranije zgrabio Radi[inu ~zorku~ koju je oduvek /eleo, pada previjaju'i se od bolova, pridr/avaju'i creva rukama. Pogibe i Petar Bizeti' iz "uprije.

Opkoqeni i prite[weni, komunisti se povla;e prema selima Mozgovo i Crni Kao i bitka se prenosi u podno/je planine. Trajala je do pred ve;e, kada se 23. komunisti;ka divizija sasvim potu;ena, povukla u neredu prema selima Trubarevcu i Vrbovcu u pravcu Soko Bawe. Juri[ni bataqoni Velikomoravskog korpusa vratili su se na polazni polo/aj da pokupe rawenike. Otpremamo ih na drugu stranu u selo Podgorac, a zatim u bolnicu, dok je polako padao mrak. U zoru odlazi jedna ;eta, da po jarugama planine sakupi i sahrani poginule. Obe strane su imale velike gubitke u qudstvu. Sutradan je na polo/aju ispod Bukovika, iznad sela Skorica, komandant potpukovnik Todor Gogi', izvr[io smotru jedinica koje su u;estvovale u sukobu sa komunistima i odao im priznawe, posle minute 'utawa za poginule. Slava im! Prolomilo se Bukovikom. Komandant Glavnog [taba Srbije, ]eneral Miroslav Trifunovi', naredio je da se obrazuje Kombinovani juri[ni korpus od najboqe naoru/anih qudi, ja;ine oko 700 boraca, pod komandom majora Bore Stanisavqevi'a i zamenika, kapetana Mihajla "a'i'a. Wihov zadatak je bio gowewe razbijene 23. komunisti;ke divizije prema Boqevcu. Ovaj bataqon uspeo je da zaustavqa prodor novih komunisti;kih snaga sa juga na pravcu Soko Bawa - Boqevac, i uspe[no im je odolevao sve do kraja avgusta 1944. godine. Pod naletom znatnijih komunisti;kih snaga, daleko boqe naoru/anih od nas, ni ovaj bataqon nije vi[e mogao da odoleva bez municije. U grupi rawenika koje smo otpremili u selo Podgorac, nisam spazio svog najboqeg druga Budu Mija;a, a nema ga ni me]u /ivima. Zna;i da je i on poginuo i ostao u nekoj jaruzi Bukovika. Mi koji nismo u[li u sastav Juri[nog bataqona majora Bore Stanisavqevi'a usled slabog naoru/awa i nedostatka municije, vra'amo se u [tab na[eg korpusa. Re[ismo da sa;ekamo onu ;etu, koja je jo[ pre smotre oti[la da sahrani poginule i da vidi ima li jo[ koji raweik. Na /alost, od wih doznajem da Budu nisu prona[li me]u poginulima. Zna;i da je zarobqen - opet zakqu;ujem. Me]utim, Buda je te[ko rawen na vi[e mesta, i te iste no'i otpuzao je kroz paprat do podno/ja planine, do izvora, i tu se onesvestio. Imao je sre'u da ne iskrvari. Okrepquju'i se vodom sa izvora, odr/avao se u /ivotu. Sakrivenog u gustoj paprati, prona[ao ga je pored izvora neki ;obanin, zapravo, Buda ga je iz paprati pozvao sam. Na velikoj vru'ini sve rane su se ucrvqale. Lekari ka/u da ga je to spasilo od sepse i gangrene. Prenet je istoga dana u Podgorac, a zatim u bolnicu, ostao je /iv ali ne zadugo. Pre/iveo je prvi pogrom posle ~oslobo]ewa~ jer je jo[ bio u krevetu. Kada je prezdravio, ubili su ga komunisti;ki zlikovci kao psa 1945.

godine bez su]ewa, ne zna se ni danas gde mu je grob, kao i hiqadama pre wega. (Prema kasnijem saznawu, otac ga je prona[ao u prole'e 1945. vezanog i mrtvog kod sela Ostrikovca i Majura, nedaleko od "uprije.) Posle formirawa Juri[nog korpusa majora Bore Stanisavqevi'a, mi koji nismo u[li u wegov sastav, na putu prema [tabu korpusa koji se nalazio u Ku;ajskim planinama na mestu zvanom Kozji rog, zaustavili smo se u selu Plana da se odmorimo. Nabavili smo u selu mleko i hleb, nadrobismo u jednu veliku [erpu i tek po[to smo po;eli da kusamo, ugledah jedna kowska kola koja su i[la nama u susret. Prenerazih se kada ugledah u wima moju majku. Ona zanemela, ni re; da progovori ve' samo zuri u mene, i kao da ne veruje svojim o;ima da me vidi /ivog. Zurim i ja u wu, pa je kona;no upitah> ~Otkuda ti ovde|~ Ona mi ni[ta ne odgovara ve' stric koji je po[ao sa wom. ~U "upriju stigao glas da si poginuo, pa smo do[li da te ku'i odnesemo. Ja joj sve vreme usput govorim> `Ko zna koga su oni to videli.` Jel` vidi[ da sam pogodio|~ obra'a se woj. U tom momentu niko od nas nije znao da je poginuo moj brat od strica ?ikica Pe[i', a verovatno da to nisu znali ni wegovi roditeqi ;im nisu po[li po wega. I oni su poverovali da je re; o meni. Zadivila me je prisebnost moje majke - kao u anti;koj tragediji. Niti je plakala, niti se radovala [to me je ugledala /ivog, iako sam joj bio jedinac i jedina mu[ka glava u ku'i. Samo mi re;e> ~:uvaj se, sinko!~ Stric okrete kola i odo[e nazad, dok sam ja dugo gledao za wima. Komunisti su svojima posle rata podigli spomenik na vrhu Bukovika, a Srbima sa druge strane srpski narod jo[ uvek duguje spomenik. Poginulom na;elniku [taba, majoru Terzi'u, ni grob se ne zna, iako je grob bio kamewem ozidan i obele/en. Komunisti;ki zlotvori su grob zatrli. Planina Bukovik i ovo svedo;ewe su mu spomenik. Podseti'u ;itaoce kako je Kraq Aleksandar Prvi Kara]or]evi', postupio sa izginulim Sribma, pripadnicima 35. Zagreba;ke i 19. Vara/dinske pukovnije na Gu;evu u Prvom svetskom ratu. Naredio je da ih sahrane zajedno sa izginulim vojnicima Srpske vojske u zajedni;ku kosturicu na Gu;evu. Prilikom osve'ewa kosturnice Kraq je rekao> ~WIHOVA ZAJEDNI:KA TRAGIKA BILA JE {TO SU SE BORILI JEDNI PROTIV DRUGIH. SMRT IH JE POMIRILA I NEKA SADA ZAJEDNO PO:IVAJU U MIRU KAO VELIKA OPOMENA ZA BUDU"A POKOQEWA! SLAVA IM!~ Biv[i Srbi - kriptokomunisti - za ovakav vite[ki postupak nisu sposobni. Oni ne znaju, da je i mar[al Makenzen u

Top;iderskom parku podigao spomenik hrabrim srpskim braniocima Beograda sa natpisom> ~Ovde po;ivaju srpski junaci!~ Na[ ve;iti neprijateq je to u;inio!!! *** Pre desetak godina do[le su mi u ruke kwige> ~23. Srpska divizija~, ;iji je autor wen biv[i komandant Miladin Ivanovi', koji u vreme bitke na Bukoviku nije bio wen komandant, ve' Radovan Petrovi', poru;nik Jugoslovenske vojske, i kwiga ~9. Srpska brigada~, ;iji je autor wen biv[i komandant Jovan Kecman, koji tako]e nije u;estvovao u bici na Bukoviku, jer je wegova brigada dr/ala odstupnicu i bila u rezervi. Obe kwige pisane su u wihovom uobi;ajenom maniru - deset na jednoga. Osim svojeg glavnog protivnika u bici na Bukoviku, pomiwu i> 103. pe[adijski puk 22. bugarske divizije, Srpski dobrovoqa;ki korpus (qoti'evce), ni[ta mawe nego pet pukova Srpske dr/avne stra/e (nedi'evce), kao da se radilo o bici na Staqingradu ili na Marni u Prvom svetskom ratu. Verovatno da bi bilo [to dramati;nije i wihova ~pobeda~ ve'a. Ne'emo da se zadr/avamo na hipertrofiranom broju mrtvih, rawenih i zarobqenih ;etnika (Bugare i ostale pukove i korpuse ne pomiwu), kao i na wihovim /rtvama u toj bici jer je sve neta;no i izmi[qeno. Naravno, wihovi gubici su neznatni. Pesni;ki obdaren kao svi Crnogorci, Miladin je sro;io ovu ~epsku~ re;enicu, koja mo/e da u]e u antologiju gluposti> ~I krv je lila i lopila na Bukoviku, glave su padale a /ivoti nestajali. Rat je u/as, ali kada brani[ svoje - nu/an je!~ {ta je to ~svoje~ branio Miladin na Bukoviku, i to tamo gde nije ni bio, i od koga je branio to ~svoje~, upita'e se svaki pametan ;ovek| I ratni plen mu je u srazmeri sa onim silnim divizijama i pukovima, iako ratni plen zadobijen od wih i ne pomiwe, ve' samo plen od ;etnika> [est te[kih mitraqeza i ;etiri protivavionskih (zaplewene avione je zaboravio), 300 pu[aka i nebrojenu koli;inu municije, pet minobaca;a od 81 mm i dve radio stanice. Zatim, 5.000 komada hlebova, 200 kgr masti, 1.500 kgr [e'era, 50 kgr cigareta, 22 jaha'a kowa i [est volova za klawe. A tek sutradan kada ~navali[e~ seqaci sa darovima u deset zapre/nih kola (poznati kao izda[ni u ratnim prilikama) sa> poga;ama, pe;enim mesom, gibanicama (odao se da su i oni jeli gibanice), sirom, kajmakom, jajima i mlekom i raznim slatki[ima. Do[le su i devojke sa> ko[uqama, ga'ama, xemperima, pletenim vunenim rukavicama i ;arapama. Shvati'emo ovo kao pesni;ku hiperbolu jer je bio mesec juli - osim ga'a, jer su mnogi morali da ih promene.

*** Bitka na Bukoviku zabele/ena je i u IZVE{TAJIMA SRPSKE DR?AVNE STRA?E ZA OKRUG MORAVSKI 1941-1944. u izdawu Istorijskog arhiva u Jagodini 2001. godine. Pod rednim brojem 159 stoji> ~24. jula 1944. godine u selu Mozgovo sreza Aleksina;kog i Ra/awskog, vo]ena je borba izme]u ;etnika DM i komunista. Prema prikupqenim podacima do sada ima vi[e ;etnika mrtvih i oko 70 rawenih. U ovoj borbi poginuo je komandant Korpusa major Qubi[a Terzi', a rawen je komandant brigade poru;nik Vuka[in Petkovi'. Prema nepotvr]enim podacima na strani komunista bilo je oko 500 mrtvih, a za rawene nema podataka.~ (...) INKVIZITORI [ef OZN-e u Jagodini bio je radnik Vita Cvetkovi'. Ja ga nisam li;no upoznao, ali na mojoj otpusnici je wegov potpis. Otpusnicu mi je uru;io islednik OZN-e Milutin Zubovi', student iz Beograda. Na wega ne mogu da se po/alim> nikada nije bio grub prema meni, a i prema drugima. Kasnije sam saznao da mu je otac profesor univerziteta u Beogradu. :uo sam da su ga wegovi istomi[qenici za vreme IB-a strpali na Goli otok. Ne znam [ta je tra/io tako fin mladi' sa wima< kada je shvatio, bilo je i za wega kasno. Probisvet i pla'enik Kominterne perfidno je smislio da se biv[i Srbi obra;unaju sa ~izdajni;kim~ Srbima, pa je ]eneralu Mihailovi'u i ostalim optu/enim sa wim, postavio za javnog tu/ioca Milo[a Mini'a iz Preqine kod :a;ka, a za predsednika suda Mihajla }or]evi'a iz Kragujevca. Na zadovoqstvo hrvatskog probisveta oni su taj zadatak priqe/no obavili - dok je on likovao. Predsednika suda su ubrzo ~nagradili~ za savesno obavqen zadatak. Izbili su mu zube na Golom otoku, ali ipak je dobro pro[ao, jer je /ivu glavu izvukao. Narod bi rekao> ~Ima Boga!~ Ako ga ima, kako se ostali bez kazne izvuko[e| Organizatori nove komunisti;ke vlasti u Moravskom okrugu su Qubinka Milosavqevi', Dragoslav }or]evi' Go[a, Mom;ilo :upi' (ubila ga Qubinka zbog izneverene qubavi), Antonije Isakovi', Milorad Konstantinovi', Jure Sari'-}uro, Vitomir Cvetkovi', ?ivorad Kosti', Voja Gra;anin, Tanasije Mladenovi', Milorad Powavi', Karaklaji', Bora Nikoli' {antorovac, Milosav ?ivanovi' i drugi. Organizatori nove vlasti bili su i organizatori masovnog zlo;ina. I svi ostali koji su u toj vlasti u;estvovali, sau;esnici su u tom masovnom zlo;inu.

Egzekutori su bili pripadnici Petnaeste kraji[ke brigade. Wima je poverena uloga da se obra;unaju sa ~izdajni;kom~ Srbijom. Tada im je Tito ~bio miliji i dra/i~ - iako Hrvat. Srpski narod im je oprostio, jer nisu znali [ta rade. Bratski ih je prihvatio, pola miliona izbeglica je zbrinuo, kao i pedeset godina ranije. Po[to je ve' bila javna tajna da se vr[e masovna streqawa gra]ana bez su]ewa, u Jagodini su, reda radi, objavili jedan ve' pomenuti plakat na kome su bila slede'a imena> Spira Risti', Branko Mili'evi', Uro[ Pa/ina, Vlada Tasi', Toma Bla[kovi', ?ivota }uri', Milorad Radosavqevi', Krsta Dejanovi', Pavle Mi[i', Vojislav Miladinovi', Marko ?ivadinovi', Dobrivoje Milo[evi'. Na spisku nema mnogih koji su tako]e ubijeni, a izme]u wih i Tome }or]evi'a, u ;iju se ku'u odmah uselila Qubinka Milosavqevi'. Od vi]enijih gra]ana, u "upriji mnogi su odmah streqani bez su]ewa. Nave['u samo nekoliko imena, jer bi spisak bio preduga;ak> }or]e Isajlovi' advokat, Mile Milenkovi' trgovac, ?ivojin Ostoji' trgovac, in/ewer Kvasnevski upravnik ~Dobri;eva~, Milan Jovanovi' direktor gimnazije, Ange Gan;evi' direktor gimnazije u penziji, i mnogi drugi. Moj najboqi [kolski drug Vukosav Pavqakovi' Vule streqan je tako]e me]u prvima. Iz moje sobe je izveden nekoliko dana posle hap[ewa sa jo[ desetak qudi. Se'am se da je u toj grupi bi i moj kom[ija Sreten ~:kabin~, gradski stra/ar. Narod je bio prepla[en gore nego za vreme okupacije. To je i bio ciq komunista, i oni su ga pogromom nad Srbima i postigli. Niko nikom ni[ta ne govori iako svi znaju [ta se radi, [apu'u i 'ute, iako svake no'i skoro iz sva;ije ku'e ponekoga odvedu. O;evi, u po;etku zabrinuti za sebe - da li 'e do;ekati zoru, vi[e nisu brinuli o sebi, ve' za golobradu golu i bosu decu, oteranu u sred zime na front bez ikakvog iskustva i obuke. Svedok sam svakodnevnih sahrana u selima oko Jagodine, mladi'a koje su roditeqi uspeli da prona]u i odnesu. Tek sada se razlegao jauk Srbijom. :itava Srbija je bila skamewena i zbuwena, a pedeset godina joj je trebalo da se od toga oporavi, da oprosti, ali da ne zaboravi. Taj masovan zlo;in odvijao se pred o;ima celokupne svetske javnosti. Tada, kao da nisu za wih postojala qudska prava, kada se radilo o drugima. Svi su zatvarali o;i, i nije ih se ticalo, ve' u se po/urili da taj zlo;ina;ki re/im priznaju, jer im je tako odgovaralo. Potegli su pitawe qudskih prava u zemqama u kojima ona nisu nikada ni po[tovana, tek kada je ~crveni virus~ inficirao ;itav svet, i po;eo da ugro/ava i wih i ;itav demokrtaski poredak. Posle pedeset godina, ceo srpski narod je opet ka/wen od strane

istih biv[ih Saveznika, zato [to nije uspeo da se oslobodi re/ima koji su oni uspostavili i priznali. Krug se zatvorio, a mi se vrtimo bespomo'no pedeset godina u wemu... Zakleti neprijateqi kapitalista, avangarda ~novog pretka~, do ju;e silom prilika askete koji preziru rasko[ i bogatstvo, krenuli su za Qubinkinim primerom i razba[karili su se po ku'ama svojih /rtava, a wihove porodice izbacili na ulicu. ~Pravda~ je zadovoqena. ~I na[a osveta crvena 'e biti...~ pevali su, a narod ih nije na vreme ozbiqno shvatio... Saveznici su prepustili ceo srpski narod komunistima na milost i nemilost. Boqeg egzekutora nisu mogli da na]u. Kaznili su ga [to ih je ~izdao~, jer nije hteo uludo da gine za wihov ra;un kao 1941. godine, koja je odnela preko 20.000 /rtava radi nekoliko stotina ubijenih Nemaca. Kragujevac, Kraqevo, Gorwi Milanovac, {abac, Ni[, Kru[evac, Vaqevo, Po/arevac i mnogi drugi gradovi i sela zavijeni su u crno. Biv[i Saveznici su bombardovawem Srba na wihov najve'i praznik Uskrs, izvr[ili i li;nu odmazdu. VLADA ~BRNO~ Jedne ve;eri, u drugoj polovini februara 1945. godine, do]o[e, xipom, u Ribare, dvojica iz OZN-e. Jednoga od wih sam poznavao, i on me odmah upita> ~Da l` ti be[e iz Ravani;ke brigade|~ Odgovorih mu potvrdno. ~Ima li ovde jo[ neko osim tebe iz tvoje brigade|~ - opet me upita. ~Ima jo[ jedan~ - odgovorih. ~U susednoj ku'i.~ ~Zovi ga odmah!~ - naredi mi on. Po[to sam pozvao tog drugog, on odvoji jo[ dvojicu, pa re;e> ~Pewite se!~ Mi se zgledasmo> preturamo po glavi [ta bi to moglo da bude| Mo/da su re[ili da nas po[aqu na front. Ali, za[to tra/e ba[ iz Ravani;ke| Mo/da se neko od nas izlanuo i rekao rodbini gde im je ro]ak streqan|! Dan ranije su dolazili ro]aci komandanta sela iz nekog sela u okolini Svilajnca. Znali smo gde je taj ;ovek streqan i zakopan. Zapamtili smo ga po duga;kim brkovima, jer je za nas, tada, to bio vrlo star ;ovek. Nas dvojica smo rekli wegovim ro]acima u poverewu, i oni su uspeli slede'e no'i da ga prona]u i odnesu. Mo/da je to u pitawu| Dok smo razmi[qali, xip stade pred Komandu podru;ja. Za[to pred komandu podru;ja| Sigurno nas [aqu na front, zakqu;ismo mi.

~Izlazi!~ - povi;e jeda od wih, uvedo[e nas u zgradu i zatvori[e nas u jednu prostoriju. Ubrzo u]e komandant podru;ja major Kosti', sa jo[ jednim iz OZNE koji nas je doveo. Sa wima je i jedna mla]a /ena u crnini, sva utu;ena. Reko[e nam da je ta /ena dobila odobrewe od najvi[e instance da mo/e da odnese telo svog brata, ukoliko uspe da ga prona]e. ~Ko je od vas iz Ravani;ke|~ - upita nas Kosti'. Obojica odgovorismo u glas> ~Mi smo!~ ~Jeste li poznavali Vladu iz Beograda|~ - nastavi on. ~Ja sam ga poznavao i sahranio~ - odgovorih. ~Onda po]ite sa ovom /enom na to mesto i poku[ajte da ga prona]ete!~ - naredi, pa nam usput pripreti> ~I nikome ni re;i o ovome!~ Vlada je streqan ranije, u januaru mesecu, a ja sam ga sahranio po;etkom februara 1945. godine, za vreme jedne jugovine. Le/ao je pored mnogih le[eva u jednom duga;kom rovu u vrbacima, kraj Rakitova. Bilo je najmawe pedeset le[eva u tom rovu. Odmah sam ga prepoznao kad sam do[ao do wega, jer je ve' svitalo. Kao da sam znao da 'u kad-tad mo'i da ka/em rodbini gde se nalazi, malo sam ga izdvojio u pravcu jednog drveta. Nisam uspeo dovoqno duboko da ga sahranim, ali ipak dovoqno da mu psi ne razvla;e kosti. Uputili smo se u Rakitovo i stigli smo tamo pred zoru. Zemqa se ponovo u me]uvremenu smrzla kao beton. Nalo/ili smo vatru, i posle nekoliko sati zemqa se iznad wega razgrejala, pa smo uspeli da ga izvu;emo iz zemqe. Ja sam ;itavo vreme strahovao dok smo i[li prema Rakitovu, da li 'u uspeti da ga prona]em. Strahovao sam i da su mu psi za vreme one jugovine razvukli kosti, po[to nisam uspeo dovoqno duboko da ga zakopam. Proveli smo celo prole'e i deo leta 1944. godine u borbama sa komunistima na Jastrepcu, Kopaoniku i Ibru. Mnogo sam ga voleo. Bio je pet godina stariji od mene, radije je voleo da se sme[ka, nego bilo [ta da pri;a, jer bio je po prirodi 'utqiv. Zatekao sam ga u brigadi 1943. godine, u jesen, i odmah smo se sprijateqili. Kada smo ga izvadili, krik i vapaj sestre za izgubqenim, ubijenim bratom, za;uo se do neba. Ta epska scena mi stalno stoji pred o;ima. Ne mogu da je zaboravim, i stalno poku[avam da je zamenim slikom kako Vlada sedi na pu[komitraqezu ~brno~ i pu[i. Voleo je na wemu da se odmara.

~MAJKA HRABROST~ Tragedija diplomiranog pravnika Milivoja Kupusinca mogla bi u

nekom novinskom ;lanku da se iska/e jednom re;enicom> ~Spasi se od usta[kog no/a, a /ivot mu je prekratio komunisti;ki metak~. Ali drama, koju je do/iveo on i wegova porodica, ne mo/e da se iska/e ovom suvoparnom re;enicom. Raspad Kraqevine Jugoslavije 1941. godine zatekao ga je u Sarajevu, na mestu ;inovnika u Upravi policije. Posle progla[avawa Nezavisne dr/ave Hrvatske, iako policijski ;inovnik, da bi izbegao usta[ki pogrom, sa /enom i dvoje male dece be/i bez igde i;ega u Srbiju. Po[to je ro]en 1908. godine u selu Derowe u Ba;koj, upu'en je u Suboticu, ali on se odmah posle prelaska u Srbiju zadr/ava u U/icu. Tu ga kao izbeglicu raspore]uju na mesto ;inovnika u Srpskoj dr/avnoj stra/i (nedi'evcima) koja je tek osnovana. Pre/iveo je sa porodicom burne doga]aje u jesen 1941. godine> po;etak gra]anskog rata u Srbiji i takozvanu ~U/i;ku republiku~. Da bi sklonio porodicu na mirnije i bezbednije mesto, zahteva preme[taj bli/e Beogradu i raspore]uju ga 1942. godine u "upriju, na mesto ;inovnika Srpske dr/avne stra/e. Nije bilo birawa, svako je raspore]ivan u svoju struku. Koliko se se'am, komandant Srpske dr/avne stra/e bio je major Milojevi', ro]eni brat Titovog generala Miloja Milojevi'a, podoficira biv[e Jugoslovenske vojske. Major Milojevi' je imao sre'u da ga uhapse Rusi, jer su dva dana pre komunista stigli u "upriju. Nemci su se pod wihovim naletom, posle ru[ewa mosta na Velikoj Moravi, povukli u Jagodinu. Rusi su majora Milojevi'a proterali u Sibir, odakle se posle vi[e godina vratio u Srbiju, kako je ve' ranije re;eno. Milivoj Kupusinac nije bio te sre'e da ga uhapse Rusi, ve' je rade'i svoj posao da bi prehranio porodicu, spokojno do;ekao komuniste, duboko uveren da ni[ta nije u;inio radi ;ega bi morao da be/i ispred wih. To su mnogi pripadnici Srpske dr/avne stra/e ve' u;inili. Na /alost, prevario se. Komunisti ga odmah hapse i po kratkom postupku, bez su]ewa i izricawa presude, streqaju po odluci jednog ;oveka. Presudu je izrekao [ef OZNE Miodrag Novakovi' - ~Xuxa~, biv[i grafi;ki radnik. Izrekao ju je s nogu u dvori[tu ku'e svoga oca, i saop[tio je Milivojevoj /eni Du[anki u prisustvu wenog sedmogodi[weg sin;i'a Dragoslava. Vrati'emo se malo unazad... ~Xuxa~ se 1941. godine odmetnuo u partizane, i okupacijske vlasti hapse kao taoce wegovog oca i najstariju sestru. Radi wega bi sigurno zavr[ili u logoru na Bawici ili u nekom logoru u Nema;koj, ali tu je Milivoje Kupusinac koji je dotle mnogima pomogao da se izvuku. ~Xuxina~ majka uzima najmla]e dete za ruku i polazi kod Milivoja, da potra/i spas za 'erku i za hranioca porodice. Vodi

dete sa sobom, zna da je i on roditeq, sa/ali'e se. Milivoje ;ini sve da ih oslobode, garantuje za wih i spasava im /ivote, kao [to je i dotle ;inio... Posle hap[ewa Milivoja, wegova /ena Du[anka uzima sedmogodi[weg sin;i'a Dragoslava za ruku i odlazi ~Xuxinoj~ ku'i, da potra/i spas za Milivoja. Postupi'e vaqda kao [to je i wen mu/ postupio, kada su wegovi otac i sestra bili u pitawu. Misli kao i svaka majka, kada vidi dete sa/ali'e se. Do;ekao ih je u dvori[tu ku'e svoga oca i nervozno je lupio nogom o zemqu, kada je ;uo da je Du[anka do[la da moli za Milivoja. Pred detetom od sedam godina izrekao je smrtnu presudu za Milivoja rekav[i> ~Tvoj mu/ 'e biti streqan kao narodni neprijateq i ne uznemiravaj me vi[e~. Du[ankini jauci i ridawe deteta nisu kosnuli bezdu[nog zlo;inca. Milivoje je ve' posle nekoliko dana streqan na streli[tu biv[e Jugoslovenske vojske na levoj obali Velike Morave. Bezdu[nik je bio ~milosrdan~ i dozvolio je susret Milivoju sa /enom i decom uo;i pogubqewa. {ta se zbivalo u glavici sedmogodi[weg deteta dok je on izricao smrtnu presudu wegovom ocu, to wega nije interesovalo. Ka/u da je jedan od wih, koji je Milivoja i mnoge druge ispratio na put bez povratka, u pijanom stawu progovorio. Na streqawe su samo u ga'icama, preko mosta na Moravi na strati[te sprovedeni. Mla]i su pevali> ~Gorom jezde ki'eni svatovi~, a Milivoje je plakao od tuge [to je od usta[a spasao glavu a gubi je od svojih. I ono malo [to su kao izbeglice stekli, wegovoj porodici je oduzeto, i Du[anka se na[la sa dvoje male dece bez igde i;ega na ulici. Niko nije verovao, da 'e tako bezdu[ni zlikovci bilo kome sre'u da donesu. Isto su kasnije postupali i sa porodicama svojih doju;era[wih istomi[qenika, u me]usobnim obra;unima za vreme IB-a. Posle ubistva mu/a, nastupio je za wegovu /enu Du[anku i dvoje male dece hod po mukama. Prijateq lekar rizikuje i izdaje joj uverewe da joj je jedno dete te[ko obolelo. Na osnovu toga ona dobija 20. decembra 1944. godine dozvolu da otputuje u Beograd lekaru sa obolelim detetom, sa ograni;enim rokom od deset dana. ~Majka hrabrost~ rizikuje i vodi sa sobom i drugo dete, jer nema nameru da se vra'a u "upriju. Uspeva da se sa bugarskim vojnim transportom prebaci u Beograd, a posle petnaestak dana opet bugarskim vojnim transportom kod mu/evqevih roditeqa u Derowe. Rat jo[ uveliko bukti, tek 'e se dogoditi bitka na Batini u kojoj i bugarske trupe u;estvuju. Do kraja rata je jo[ daleko, ali u oslobo]enim delovima zemqe [kole po;iwu sa radom, i Du[anka uspeva da se zaposli u svojoj struci, na mesto u;iteqice u osnovnoj [koli u selu Derowe. ~Xuxa~ je 1955. godine izvr[io samoubistvo, ali to nije nikakva

satisfakcija obezglavqenim porodicama. Sedmogodi[we dete nije nikada svoju traumu prebolelo, ostalo je bez oca kada mu je najvi[e potreban. To dete iz ove tu/ne pri;e danas je primarijus dr Dragoslav Kupusinac. Objava broj 170 od 20.12.1944. godine izdata od strane Sreskog narodnooslobodila;kog odbora u "upriji, svedo;i gde se posle oslobo]ewa zemqe nalazila sloboda. Me]u prvima je uhap[en i prota crkve Sv. }or]e Jovan Risti' iz "uprije. I wega su zatvorili u podrum ispod sedi[ta OZNE, koja se smestila u ku'u advokata Vlade Martinca. Zatekao je u wemu mnoge vi]ene gra]ane koji su pre wega uhap[eni. Kada su ugledali svoga stare[inu crkve, kao da im je laknulo. Mnogo godina kasnije pri;ao mi je moj kum Toza ~;eketalac~, kada je otac lokalnog inkvizitora ~Xuxe~ upitao svoga sina> ~Za[to si i protu Jovu uhapsio~, da mu je ovaj odgovorio> ~Da bude zajedno sa svojim vernicima~. Wih dvojica su pre rata zajedno u;ili grafi;arski zanat i zajedno su po ;itavoj Jugoslaviji frentovali. Verujem da me nije lagao, jer se nije 1941. godine odmetnuo u [umu sa ~Xuxom~, iako su bili najboqi drugovi. Cinik je bio u pravu. Na[av[i se u dru[tvu sa svojim vernicima, prota Jovan je i u tim uslovima vr[io svoju sve[teni;ku du/nost i olak[avao im je patwe i stradawa. :inio je to, bez obzira [to je i protiv wega bila optu/ba dovoqno te[ka, da i bez toga izgubi glavu. Optu/en je [to je vr[io obred zakletve ;etnika Kraqu i Otaxbini, i [to je navodno nasilno pokr[tavao slovena;ke izbeglice. Vr[e'i svoju du/nost, rizikuju'i da izgubi glavu, ispovedio je i pri;estio je mnoge vernike pre nego [to su ih komunisti;ki zlo;inci odveli na gubili[te. Nave['u samo neka imena, sa uverewem da 'u se ogre[iti ne pomiwu'i mnoge> Mile Mileti' trgovac, Dragi Markovi' Vla;e trgovac, Jovan Andrejevi' Talijan fijakerist, Dragi Zmaj;e i mnogi drugi. Sve[tenik Jovan Risti' je nekako /ivu glavu izvukao i nije mu se desilo da podeli sudbinu sa preko dve stotine ubijenih sve[tenika. Samo jedan od wih je i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac.