Boo Miloevi Filozofski fakultet Novi Sad

GRAANSKI IDENTITET NA BALKANU: IZMEU GLOBALIZACIJE I REGIONALIZMA

Dugotrajna istorijska prepoznatljivost Balkana, u evropsko-svetskim razmerama, vezivala se (i jo uvek se vezuje) za raznorodni kolektivni, etniki identitet njegovih stanovnika i za njihovu meusobnu borbu oko preraspodele teritorija. Otuda nas interesuje da li se u balkanskim drutvima danas sadre neki bitni inioci koji iz "pozadine" deluju na transformaciju takvog identiteta u smeru razvoja graanskog identiteta na Balkanu i da li ti inioci mogu da odreuju budui graanski identitet Balkana u Evropi i svetu. U narednom izlaganju pokuaemo da obrazloimo nau osnovnu (socioloku) zamisao, koja se sastoji u tvrdnji da razvoj graanskog identiteta na Balkanu zavisi, pre svega, od unutranjih sociokulturnih modernizacijskih procesa (urbane multikulturalnosti) u okviru pojedinih drutava, a, potom, i od spoljnih, meunarodnih procesa globalizacije (posebno "evropeizacije") i njenog uticaja na komplementarne drutvene procese regionalizacije. . . . Prvi aspekt sociolokog obrazlaganje oslanja se na saznanja o modernizacijskom potencijalu urbane multikulturalnosti i na osobenosti razvoja civilnog drutva; on se, dakle, odnosi na unutranje drutvene mogunosti razvoja graanskog identiteta na Balkanu. Kako je modernizacija osnovna kulturna podloga za razvojne procese u savremenim drutvima, to je i razvoj graanskog identiteta na Balkanu mogue ostvarivati na podsticanju modernizacijskih procesa urbane multikulturalnosti, posebno interkulturalnosti i akulturacije koje se oblikuju na njenoj osnovi. Mogunosti podsticanja tih procesa zavisi od razvijenosti civilnog drutva. Civilno drutvo nije mogue bez mnotva individualnih akcija i aktivnosti drutvenih grupa i pokreta; dakle, bez potkultura (i kontrakultura). Ti elementi civilnog drutva ve postoje, bar u drutveno respektivnom vidu, u urbanoj kulturi i gradskom nainu ivota.. Otvorenost i raznovrsnost drutvene strukture grada i u njenim okvirima izrasla (demokratska) multikulturalnost predstavljaju "kolevku" civilnog drutva. Te osobine grada doprinose povezivanju graana, kao linosti i vlasnika (imovine, prava, slobode i privatnog ivota), neposredno ili kroz graanske asocijacije, u cilju njihovog javnog delovanja relativno nezavisno od delovanja drave. Zbog toga se najznaajniji modernizacijski procesi vezuju za irenje urbane kulture i uopte urbanizacije. Modernizacija balkanskih drutava je karakteristian primer kako se pojaavaju sukobi izmeu drutvenih grupa sa specifinim (pre svega, etnikim) sociokulturnim obelejima uporedo sa poveavanjem njihovog meusobnog optenja (komunikacije) kao modernizacijske pojave. Tu je re o karakteristikom obrascu "polovine" (periferne) modernizacije, sa nizom modernistikih osobenosti, u kojoj sudeluju jaki tradicionalistiki uticaji. Intenzivnost tih uticaja je posebno vidljiva u drutvenim procesima ubrzane deagrarizacije i njoj komplementarne industrijalizacije, odnosno u ruralizaciji gradova i usporavanju razvoja moderne urbane kulture. Gradovi, kao civilizacijsko grupisanje ljudi u prostoru, od poetka predstavljaju ne samo sredite optedrutvenih uticaja, nego i graditelj novih drutvenih i kulturnih vrednosti. Manja ili vea diferenciranost drutvene strukture grada i njoj odgovarajue kulturne podloge uticali su i utiu na razgraivanje ogranienja i pritisaka patrijarhalne seoske izolovanosti, samodovoljnosti i kulturne uniformnosti, pa se grad javlja kao drutveno sredite uvaavanja razliitosti i kao osnova multikulturalnosti. Grad, dakle, predstavlja sredite izvorne modernosti i modernizacije uopte; odakle se 130

ona iri ("unosi") u seosku sredinu (urbanizacija). To, naravno, ne znai da se mogu zanemariti uticaji sela na grad (ruralizacija). Moderna multikulturalnost grada se odlikuje svojom interkulturnom usmerenou, koja tei oblikovanju civilnog drutva.. Moglo bi se, dakle, rei da urbana (gradska) kultura, pored ruralne (seoske), predstavlja jedan od dva naina izraavanja ili ivljenja kulture konkretnog drutva ili nekih podkultura u njemu. Iako se proces kulturnog ujednaavanja sve vie iri pod uticajem scijentifikacije (racionalizacija), tehnizacije (standarizacija), formalizacije (depersonalizacija) i birokratizacije (unifikacija), to ne znai da kultura u potpunosti gubi svoje osnovno (stvaralako) obeleje. Re je samo o tome da navedeni modernizacijski procesi utiu na postepeno nestajanje prostornogeografske (zaviajne) i uedrutvene potkulturne izolovanosti i tradicionalistike samo(za)dovoljnosti i ekskluzivnosti neke konkretne zajednice ili nekog njenog dela. Kao "kompenzacija" za nestajanje potkulturnih varijeteta tradicionalnog tipa, nastaju novi vidovi ispoljavanja kulturnog stvaralatva u kojima se sve vie prepoznaje linost stvaraoca (stvaralaca) a sve manje njegova "etninost", "zaviajnost", ili tradicionalna "potkulturalnost". Modernizacijski procesi drutvenog ivota podstiu sve izraeniju personalizaciju ivotnih stilova, u kome pojedinac/linost moe da oblikuje svoje drutveno predstavljanje i da se (pot)kulturno izrazi u nekom od mnotva kulturnih stilova. Na taj nain nastaju personalni identiteti u okviru uih ili irih drutvenih grupa, koji sainjavaju unutranje sociokulturne mree koje ne moraju uvek da budu vidljive spolja. (Vilis, 1990: 114) Tu se grad, kao grupisanje ljudi u prostoru, javlja kao otvorena (demokratska) zajednica koja potpomae "susrete" kultura i potkultura. Uporedo sa nastajanjem "personalizovanog" kulturnog stvaralatva, u savremenoj etapi modernizacije pojavljuju se specifini obrasci potkulturnog delovanja, koji se najee imenuju kao kontrakultura. Razuenost drutvene strukture grada i ovde se pojavljuje kao povoljan kataliktiki okvir za slobodnije izraavanje novih (kontrakulturnih/potkulturnih) vrednosti. Racionalizacija svih vidova drutvenog ivota u gradu, sa prevladavajuom pismenou i profesionalizacijom raznih vidova delatnosti, "otvaraju" njegov kulturni horizont iznutra (otkria i izumi) i spolja (akulturacijom i enkulturacijom). Tome pogoduju povoljniji (gradski) uslovi za ostvarivanje linih sloboda oveka i za mogunost slobodnijeg izbora sociokulturnih vrednosti. Akulturacioni (i enkulturacioni) procesi se odigravaju, kako u prostoru gde se daju, tako i u prostoru u kome se primaju kulturni uticaji. Otuda je grad, kao relativno otvorenija drutvena sredina od sela, povoljniji prostor za akulturacione procese. Ovde je potrebno naglasiti da su interkulturalni procesi (akulturacije i enkulturacije) sloeniji to je multikulturalnost razuenija. Grad je sam po sebi multikulturalno sredite u kome nastaju razne kulture i potkulture (polne, generacijske, slojne, profesionalne, regionalne/lokalne), a u vieetnikom i viekonfesionalnom drutvu multikulturalnost grada se uslonjava. U predmodernim drutvima urbana akulturacija (i enkulturacija) najee ima povrno, eklektiko obeleje, jer se ona zasniva na mehanikom spajanju razliitih (pot)kulturnih vrednosti i karakteristika (difuzija), koje nisu bitnije uticale na transformaciju kulturnih sadraja. U onoj meri u kojoj su savremeni gradovi "okupirani" predmodernim, pre svega ruralnim i malograanskim, potkulturama, u toj meri se i njihova urbana akulturacija zadrava na difuziji. to je multikulturalnost grada sloenija, to se, uporedo sa akulturacionim procesima, izraenije javljaju otpori tim procesima; posebno u prvim periodima intenzivne i nagle modernizacije. Otpori su (bili) izraeniji ukoliko je modernizacijski tok vie favorizovao neke regione drutva i grupe u njemu (Smith, 1979: 185). U tim periodima se ee istie razlika izmeu onog to je "nae" i "njihovo", izmeu "seljakog" i "gradskog", izmeu "doljka" i "starosedelaca" i sl. Tu je, pre svega, re o (parcijalnom) ideolokom predstavljanju, a ne o (celovitom) individualnom i/ili grupnom osveavanju. U stvari, to su pre svega socijalnopsiholoke reakcije oveka zatvorenih zajednica, koje karakterie kolektivizam i 131

nepoverenje prema drugima. Takve kontraakulturacijske reakcije poivaju na nedostatku empatije. Pod empatijom se podrazumeva visoko razvijena sposobnost linosti da se u to kraem roku identifikuje sa novim sociokulturnim uslovima, kako bi bre usvojila zahteve koje ti uslovi nameu, a koji ne potiu od njenog uobiajenog iskustva (Lerner, 1958: 49). Sutina empatije se izraava u prepoznavanju drugih u sebi i sebe u drugima. Samo moderno (postindustrijsko, urbano, pismeno i participativno) drutvo razvija empatine linosti. Empatine linosti su proizvod socijalizacije, koja oplemenjuje sirovost i kroti surovost. Posledice akulturacije se prepoznaju u drutvenoj strukturi u dvojakom smislu. Na jednoj strani, akulturacija se moe ispoljiti kao uzajamno oplemenjivanje kulturnih sadraja razliitih potkultura i kao njihovo razvijanje u pravcu transkulturalnosti, tj. u pravcu nastanka raznovrsnije i bogatije kulture (uzajamno vuenje nagore). Na drugoj strani, akulturacija moe da vodi potiskivanju jednih i favorizovanju drugih drutvenih grupa i njihovih (pot)kultura, zatim "razvodnjavanju" kulturnih celina i njihovom asimilovanju i, na kraju, meugrupnim sukobima (uzajamno sputavanje). Koja e strana da prevagne u akulturacijskim procesima, zavisi od tog da li se ti procesi odvijaju spontano i slobodno (kroz "igru kulturnih dodira"), ili organizovano i prisilno ( kao to je, na primer, sluaj sa kontrolisanim preseljavanjem razliitih drutvenih grupa u novu sociogeografsku celinu). Kako se modernost nekog globalnog drutva i, posebno, urbanih celina u njemu, prepoznaje po njegovoj otvorenosti za drugo i drugaije, to se navedeni prvi aspekt (strana) akulturacije u njemu pojavljuje kao pokazatelj njegove modernosti, dok se drugi njen aspekt (strana) pojavljuje kao tradicionalizam ili modernizam. Prvi aspekt se prepoznaje kao civilno drutvo koje povezuje graane neposredno ili kroz graanske asocijacije, u cilju njihovog javnog delovanja relativno nezavisno od delovanja drave (Pavlovi, 1995: 15, 28). Takvo povezivanje graana potrebuje politiku kulturu, koja poiva na moralnoj viziji drutvenog ivota i na njihovom poverenju u drutvo. Moralna vizija drutvenog ivota i poverenje u drutvo je mogue samo u onim sociokulturnim uslovima koji uvaavaju toleranciju kao prestinu vrednost modernosti. Iako se, kao manje poeljne i propratne pojave nastanka i razvoja civilnog drutva, u njemu javljaju sebinost, posesivnost, partikularizam, lokalizam, etnocentrizam i separatizam, njegove prednosti u odnosu na etatistiko posredovanje u drutvenom ivotu ogledaju se u neposrednosti, spontanoj solidarnosti i autonomnoj nepolitikoj kolektivnoj akciji pojedinaca ili raznih drtvenih grupa i pokreta. Na taj nain se civilno drutvo javlja pre kao alternativa (sve)moi drave nego kao opozicija (Mastnak, 1990: 439). Civilno drutvo nije mogue bez mnotva individualnih akcija i aktivnosti drutvenih grupa i pokreta; dakle, bez potkultura (i kontrakultura). Otuda se grad, sa svojom urbanom (multi)kulturom pokazuje kao plodonosan drutveni prostor za nastanak i razvoj civilnog drutva. Kao to istorija razvoja moderniteta grada pokazuje neiscrpnost i bezgraninost (pot)kulturnih raznolikosti, tako se i civilno drutvo pokazuje kao drutvo koje nema drugih granica osim granice u odnosu na dravnu aktivnost. Modernost civilnog drutva se upravo ogleda u povlaenju granice izmeu njega i (moderne) drave (Pokrovac, 1990: 472). Zbog toga treba naglasiti da civilno drutvo nije mogue bez politike kulture graana i njihovih asocijacija, sa jedne, i (moderne) drave, sa druge strane. Moglo bi se rei da raste znaaj civilnog drutva u svetu, Evropi. i, posebno, na Balkanu u onoj meri u kojoj opada znaaj dravnog suvereniteta kao prepoznatljivog identitetskog obeleja neke zajednice. Za razliku od patrijarhalnog drutva i njegovim potrebama saobraenog delovanja (nemoderne) drave, gde se drutveno znaajne odluke donose uz uee ljudi koji se lino poznaju i deluju u okviru unapred poznatih situacija, civilno drutvo je moderno drutvo zato to se u njemu neguje participativni stil odluivanja koji od pojedinaca i drutvenih grupa oekuje da se "otmu od neposrednosti" i da uestvuju u javnom ivotu zajednice. Iako se na pojmovnoj ravni podudaraju u znaajnoj meri osobenosti civilnog i 132

modernog drutva, u stvarnosti konkretnog globalnog drutva i njegovih pojedinih delova mogu se utvrditi, sociolokom analizom, koliko je neko modeno drutvo postalo civilno drutvo, i obratno. Kako je modernizacija osnovna kulturna podloga za razvojne procese u savremenim drutvima, to je i odrivi urbani razvoj balkanskih drutava mogu na podsticanju modernizacijskih procesa multikulturalnosti i akulturacije koja se oblikuje na njihovoj osnovi. Mogunosti podsticanja tih procesa zavisi od razvijenosti civilnog drutva i moi graana da preuzmu odgovornost za svoju slobodu i slobodu zajednice u kojoj ive i stvaraju uslove svoje egzistencije (Almond & Verba, 1963; RusArzenek, 1984: 367). . . . Drugi aspekt sociolokog obrazlaganja mogunosti zadobijanja graanskog identiteta Balkana oslanja se na saznanja o uticaju procesa globalizacije i, njima odgovarajuih, procesa regionalizacije na oblikovanje takvog identiteta; on se, dakle, odnosi na (spoljne) meunarodne uticaje na balkanska drutva i, posebno, na njihov dravni suverenitet. U osnovi globalizacije nalaze se modernizacijski procesi racionalizacije (u MaksVeberovom smislu), koji se ubrzano ire iz tehno-ekonomske u sve ostale sfere drutvenog ivota; utiui na nastanak svetskog drutva. Otuda globalizacija uzdrmava ustaljeni nain ivota u svim delovima sveta, a posebno u onim savremenim drutvima ije institucije nisu prilagoene izazovima ubrzanog kvantitativnog irenja racionalizacije/modernizacije, kao to je veina balkanskih drutava. U tom pogledu, globalizacija je samo nastavak jednog dugog procesa "racionalizacije sveta", koji izaziva ceo niz protivrenih posledica na individualnom, grupnom, drutvenom i meunarodnom planu. Te posledice su est predmet kritikih rasprava o globalizaciji, kao i ve izreenih zahteva pokreta "antiglobalista". Re je, dakle, o tome da se u globalizaciji ve zapaaju dva protivrena procesa; jedan koji vodi "sebinosti bez granica" i drugi koji potrebuje "etiku globalizaciju". Graanski identitet Balkana se, upravo, danas prepoznaje u svetu po njegovoj raspoluenosti izmeu poeljne "etike globalizacije" i "lokalno-etnikog regionalizma". Prevazilaenje takvog stanja prevashodno zavisi od toga kako e se i u ovom delu Evrope razvijati civilno(a) drutavo(a) i evropski graanski identitet Balkanaca. Otuda je, za socioloki pristup problemu graanskog identiteta na Balkanu koji se "situira" izmeu globalizacije i regionalizma, neophodno dvojiti pojmove regionalizam i regionalizacija. Pojam regionalizam se moe odrediti kao pravnopolitiki zahtev za preraspodelom drutvenopolitike moi i uticaja i, kao takav, uao je "iz pozadine" u "prvi plan" savremenih saznajnih i praktinopolitikih interesovanja uporedo sa "padom" reputacije drave i dravnog suvereniteta (Vilijams, 2001: 20). Otuda taj pojam, u sociolokom pristupu, ima ue (ideoloko) znaenje u odnosu na pojam regionalizacije. Regionalizacija je iri (teorijski) socioloki pojam, kojim se oznaava istraivanje mogunosti organizovanog i relativno usklaenog procesa sveukupnog drutvenog razvoja izmeu delova (teritorijalnih zajednica) jedne ili vie dravnih celina, sa ciljem da se uspostavljaju najprikladniji oblici socijalizacije, komunikacije i povezivanja pojedinaca, njihovih raznorodnih grupa i globalnih drutava. Re je o tome da se pojmovima regionalizam i regionalizacija oznaavaju razliiti akteri i razliiti smerovi postizanja drutvene integracije. Akteri regionalizma, kao i etatizma, su politike elite, koje su "okrenute" ka vroj drutvenoj integraciji delova u odnosu na celinu (integracija "odozgo"); dok je akter regionalizacije civilno drutvo, koje je "okrenuto" ka integraciji celine u onoj meri koja omoguuje zadovoljavanje specifinih potreba i interesa pojedinca, drutvenih grupa i njihovih asocijacija (integracija "odozdo").

133

Mogunosti razvoja graanskog identiteta Balkana zavisi, pored analizovanih unutranjih inilaca (prieljkivane urbane multikulturalnosti i uopte razvijenosti civilnog drutva), od spoljnih inilaca globalizacije i njima odgovarajuih procesa regionalizacije. Zbog toga je neophodno ukazati na karakteristine sociokulturne prepreke koje se opiru "regionalistikom fundamentalizmu", a koje su - manje ili vie - prisutne u okviru pojedinih drutvenih/dravnih celina na Balkanu. Re je o preprekama, koje se mogu imenovati kao strahovi od takvog regionalizma, posebno unutar pojedinih balkanskih drutava. To se posebno ogleda u ideolokim vizijama (pravnopolitikog karaktera) raznih politikih elita u tim drutvima. Re je o sledeim strahovima: a) Strah od ograniavanja dravnog suvereniteta ("na celoj dravnoj teritoriji"), koji je izazvan specifinim kulturnoistorijskim nasleem pojedinih delova modernog sveta: Interesantno je primetiti da je pojaan zajedniki interes drutvenih nauka (sociologije, ekonomije i politikologije) za (interdisciplinarno) prouavanje problema regionalizacije nastao kao posledica nastojanja da se podstakne modernizacija pojedinih regiona u Sjedinjenim Amerikim Dravama, posle Drugog svetskog rata (Volerstin i dr.1997: 47). Taj proces modernizacije je svakako doprineo skladnijem razvoju tog drutva i njegovom funkcionalnom jedinstvu (u sferi proizvodnje i trita, u sferi civilnog drutva i delovanja drave i u sferi multikulturne tolerancije i interkulturalnog proimanja). Potonja nastojanja da se taj "ameriki model" podsticanja regionalizacije prenese u Evropu, u pojedinim njenim delovima, kao to je Balkan, izaziva manje ili vee otpore koji su uglavnom povezani sa strahom od ograniavanja dravnog suvereniteta (na celoj teritoriji).1 Pri tome, nema bitnije razlike u tome da li se taj suverenitet drave izvodi iz nacionalnih ili iz socijalnih (klasnih) interesa i na njima zasnovanom idealu politike homogenosti. U onoj meri u kojoj se u nekom drutvu razvijaju osobenosti civilnog drutva, sa reciprono uspostavljenim odnosom izmeu pojedinca i drutva, u toj meri se moe zapaziti (i socioloki utvrditi) da ideal politike homogenosti (na bilo kom nivou drutvene organizovanosti) ne postoji i da je elja za tim i sama deo sociolokog problema (Bilefeld: 1998: 6). b) Strah od gubitka grupnog (nacionalnog) identiteta, koji je izazvan sociokulturnom uusmerenou ("policentrinou") pojedinih delova ("regiona") unutar konkretnog drutva; kao to je sluaj i sa usmerenou pojedinih balkanskih drutava u odnosu prema istorijski prepoznatljivim "centrima politike moi": Tekoe u pravnopolitikom "razgranienju nadlenosti" izmeu pojedinih regiona i drava koje se nalaze u Evropi, za razliku od SAD, proizilaze otuda to pojedina podruja nekih savremenih evropskih drava ne tee samo jednom centru (uticaj predmodernog naslea), ve mogu biti "okrenuta" ka vie centara u jednoj ili vie drava (ili jednom ili vie istorijski prepoznatljivih "centara politike moi" u Evropi i svetu). Tada se "strah" konkretne drave od gubitka suvereniteta nad odreenim regionom jo vie pojaava, pa otuda politike elite nastoje da bar uspore, ako ne i da spree, namere elita regionalizma u njihovoj nameri. to je centralizacija konkretne drave izraenija, u nekom istorijskom periodu, to je i "strah" od unutranje regionalizacije izraeniji, a samim tim i otpori regionalizaciji jai. Slino je i sa odnosom "nacionalnih" drava prema istorijski prepoznatljivom "savezniku" u Evropi i svetu. c) Strah od gubitka istorijskog identiteta ("dravne samobitnosti"), koji je izazvan borbom regionalnoh i centralnih politikih elita oko preraspodele materijalnog bogatstva, moi i politikog uticaja: Uticaj "situacionih" inilaca u drutvima jugoistonog dela Evrope,2 90-tih godina 20. veka, na pojaanu centralizaciju (nacionalnih) drava; u uslovima tzv. postsocijalistike
1

Otuda se, iz perspektive amerikog manje ili vie uspeno primenjenog modela regionalizacije, gleda na "balkanizaciju" kao na antitezu ideala "lonca za topljenje" (Todorova, 1999: 70). 2 Iako ta sintagma podsea na mnogo ranije odreenje geografskog pojma "Jugoistona Evropa" ("Sdosteuropa"), ona se treba shvatiti vie "situaciono" . O raznim znaenjima tog termina, kao i njegovog poreenja sa znaenjima Balkana, nezaobilazna je studija Marije Todorove (Todorova, 1999: 57).

134

tranzicije jo vie pojaava "strah" od regionalizacije; posebno regionalizacije unutar njih. Ukoliko se pravnopolitiki zahtevi za regionalizmom u tim drutvima podudaraju sa "istorijskim seanjem" na neka predmoderna (postfeudalna) nastojanja da se zadobije prostorno-geografski pod-identitet, u odnosu na nacionalni ili globalni drutveni, tada su "strahovanja" od gubitka "dravne samobitnosti" jo izraenija. Proizilazi da je pitanje (dravnog/drutvenog) identiteta kljuni aspekt novonastale globalne situacije, koja se posebno danas zapaa u jugoistonom delu Evropi. Sve dotle dok su politike borbe izmeu centralnih i regionalnih elita drave(a) stvar njihove "volje za mo", problem regionalizma se javlja pre svega kao pravnopolitiki problem, odnosno kao tenja za preraspodelom materijalnog bogatstva, moi i politikog uticaja. Meutim, ako imamo u vidu da se birokratski princip "nadlenosti" izmeu centralnih i regionalnih vlasti vrlo brzo transformie u problem opte i posebne homogenizacije, koji moe da vodi do sukobljavanja homogenizovanih grupa i organizacija na tom principu, onda problemu regionalizma sociologija pristupa na slian nain kao i problemu drutvene uloge drave. U tom sluaju se problem regionalizma moe posmatrati kao specifian izraz etatizma i, kao takav, pojavljuje se kao znaajna prepreka razvoju civilnog drutva. Naime, regionalizam, kao izraz kojim se oznaava ideoloka fragmentacija etatizma, ne mora da vodi razgradnji moi, ve vie upuuje na njenu "lananu" konsolidaciju. d) Strah od modernizacijskih procesa globalizacije, koji je izazvan "globalnom nesigurnou" u racionalno preureenje sveta, i Evrope posebno: Prethodna zanenja regionalizma i regionalizacije u sutini ne gube na znaaju ni kada se oni sagledavaju u vezi sa savremenim procesima globalizacije. Iako je pojam globalizacije ponikao u sferi rasprava o regulisanju tehno-ekonomskih (trinih) odnosa izmeu pojedinih drava sveta, on se sve ee protee i na vanekonomske (pravnopolitike i kulturnokomunikacijske) procese, koji se odvijaju preko granica nacionalnih drava. Globalizacija "uzdrmava" ustaljeni nain ivota u svim delovima sveta, a posebno u onim savremenim drutvima ije institucije nisu prilagoene izazovima ubrzanog kvantitativnog irenja racionalizacije/modernizacije (kao to je Balkan). U tom pogledu, globalizacija je samo nastavak jednog dugog procesa "racionalizacije sveta", koji izaziva ceo niz protivrenih posledica na individualnom, grupnom, drutvenom i meunarodnom planu. Te posledice su est predmet kritikih rasprava o globalizaciji, kao i ve izreenih zahteva pokreta "antiglobalista". Oni su povezani sa strahovima i nevericom u mogunosti racionalnog preureenja sveta. Od svih strahova, koji su u vezi sa nepoznanicama koje donosi globalizacija, posebno se naglaavaju oni koji se tiu (tradicionalnog) sociokulturnog identiteta "malih naroda" i naina ivljenja u lokalnim/regionalnim zajednicama. Da bi se ti strahovi sveli na to je mogue manju meru, procesi globalizacije se nastoje "nadopuniti" (komplementarnim) procesima lokalnog/regionalnog povezivanja (regionalizacijom). Unutranja (unutardrutvena) "regionalna buenja", posebno od 60-tih godina 20. veka, predstavljaju svojevrsnu "protivofanzivu provincijalnih identiteta" protiv Drave-Nacije; i to u otrijem vidu u onim Dravama-Nacijama koje su bile vie centralizovane (Morin, 1989: 117). Sa druge strane, regionalizacija se, u izvannacionalnim (izvandravnim) okvirima, javlja kao "garancija" da nacionalne i lokalne/regionalne sociokulturne osobenosti nee tako brzo isezavati, kao to to nameu "zahtevi" tehno-ekonomske racionalnosti i organizacionopolitike uniformnosti globalizacije. U tom smislu se globalizaciji nastoji pribaviti etiko obeleje. Meutim, etiko obeleje globalizacije ne mora da sledi direktno iz pravnopolitikih zahteva za regionalizmom. Naprotiv, iz te (etatistike) sfere pre se moe oekivati borba za preraspodelom bogatstva, moi/vlasti i statusa - sada i ovde - nego za etiko "prilagoavanje" globalizacije grupnim/etnikim i lokalnim/regionalnim granicama razumljivosti i odrivosti. Re je, dakle, o tome da se u globalizaciji ve zapaaju dva protivrena procesa; jedan koji vodi "sebinosti bez granica" i drugi koji potrebuje "etiku globalizaciju". U tom pogledu, "evropeizacija" se pojavljuje kao jedan oblik globalizacije, sa uporednim oivljavanjem nekih ideologija regionalizma. Moglo bi se, u stvari, rei da 135

globalizacija potpomae "evropeizaciju", u onoj meri u kojoj "nagriza" dravni suverenitet i nacionalni identitet i u kojoj se Evropa prepoznaje kao jedinstvena sociokulturna, a ne samo kao geografska, celina. Kada je re o ideologijama regionalizma u Evropi, onda se moe zapaziti da su one uvek "ulazile u prvi plan" sa pojaanim (politikim) zahtevima za "evropeizacijom". Na taj nain, ideologije regionalizma su bile vie usmerene na "otupljivanje otrice" dravnog suvereniteta na raun jaanja "zajednikih" kulturnoistorijskih osobenosti pojedinih nacija u odgovarajuim delovima Evrope ("regioima"). To je ilustrativno pokazao Miel Fue, napominjui da je u imenu Evropa saeta mo jednog imena koje dugo traje i koje govori o dugom trajanju (Fue, 2000: 21-38). Iako su ideologije regionalizma nastojale da odreene geografske celine Evrope "osmisle" i kao kulturnoistorijske (npr.: pojam Mittel-europa Friedricha Naumanna, u vreme austro-nemake hegemonije; ili najnoviji. posthladnoratovski, pojam "Jugoistona Evropa", gde se pored Balkana ubraja i Turska) (Fue, 2000: 35 i 105), opstajala je dugotrajua panevropska ideologija kao "iskonstruisana tradicija" (Hobsbaum, 1983; Fue, 2000: 25). U savremenim procesima (ekonomske) globalizacije u prvi plan se istie, posebno od strane SAD, ta panevropska ideologija, koja se sve vie prepoznaje kao "jedinstvo u nacionalnim razlikama" (Habermas, 1995), uz futuristika prieljkivanja "Evropske Republike" (Fue, 2000: 157). . . . Socioloki pristup regionalizaciji modernih drutava, pa i savremenog Balkana, poiva na jednoj bitnoj vrednosnoj (kulturnoj) osnovi, a to je propitivanje da li regionalizacija potpomae ili sputava opteljudske vrednosti (slobodu, solidarnost, stvaralatvo) u konkretnom globalnom drutvu (ili vie njih). Kako se kulturni sadraji difuzno rasprostiru u sve segmente drutvenog ivota, to se prisustvo ili odsustvo moderne urbane multikulturalnosti moe uzeti kao vrednosno "zalee" regionalizacije uopte i Balkana posebno. Polazei od tog "zalea" moemo jasnije da uoimo socioloke granice regionalizma i da ga "situiramo" u okvire kojima pripada; a to su pravnopolitiki okviri organizovanja drave i borbe politikih elita za preraspodelom materijalnog bogatstva, moi i politikog uticaja. Odatle sledi da se, pomou modernizacijskih potencijala urbane multikulturalnosti i njene prisutnosti u pojedinim drutvima na Balkanu, moe "zakoraiti" sa onu stranu regionalizma, kako bi se utvrdile stvarne drutvene i kulturne potrebe koje se mogu uspeno zadovoljavati na razliitim stepenima teritorijalne (i pravno-politike) organizovanosti. Zato smo se zadrali, u prvom delu izlaganja, na objanjavanju znaaja moderne urbane multikulturalnosti/interkulturalnosti za razvoj civilnog drutva, koja bi "pribavila" Balkanu evropski graanski identitet. Naravno, uz neophodno savladavanje strahova unutar pojedinih balkanskih drutava, koji su povezani sa izazovima globalizacije ("evropeizacije") i njoj komplementarnih regionalnih povezivanja. Literatura Almond, S.& Verba, S. (1963), The Civil Culture, Little-Brown, Boston Bilefeld, Ulrih (1998), Stranci: prijatelji ili neprijatelji, Biblioteka XX vek, Beograd Fue, Miel (2000), Evropska republika, Stubovi kulture, Beograd Habermas, J. (1997), "Reply to Grimm"; Gowan Peter et Anderson, Perry (ed.), The Question of Europe, Verso Lerner, D. (1958), The Passing of Traditional Society, The Free Press of Glencoe Mastnak, Toma (1990), "Civilno drutvo u Sloveniji: od opozicije do vlasti", Sociologija, Vol. 32, br. 4, str. 439 - 451 Morin, Edgar (1989), Kako misliti Evropu, "Svjetlost", Sarajevo 136

Pavlovi, Vukain (ed) (1995), Potisnuto civilno drutvo, Eko centar, Beograd Pokrovac, Zoran (1990), "Razlika graansko drutvodrava i nova vlast", Sociologija, Vol. 32, br. 4, str. 459477 Rus, Veljko-Arzenek, Vladimir (1984), Rad kao sudbina i kao sloboda, SNL, Zagreb Smith, A.D.S. (1979), Nationalizm in the Twentieth Century, Oxford Todorova, Marija (1999), Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd Vilijams, Endrju (2001), "Drava nakon Novog svetskog poretka - liberalni snovi i surova realnost", Habitus, Novi Sad, br 5 Volerstin i dr (1997), Kako otvoriti drutvene nauke, CID, Podgorica Willis, Paul (1990) Common Culture: Simbolic Work at Play in the Everyday Cultures of the Young, Open University Press, Milton Keynes

137