Doba revolucija

Malo ledeno doba 1300-1700.

Svet 80-ih godina 18. veka Svet tog vremena je bio mnogo manji mnogo veci od naseg. Svet je geografski bio manji u smislu da je bio neistrazen u odnosu na danas, stanovnistvo je bilo malobrojnije i ljudi su bili sitnije gradje, slabe konstitucije. Teskoce i nesigurnost komunikacije cinile su svet vecim, putovalo se sporo, ali posta je dobro funkcionisala. Biti nadohvat luke znacilo je biti nadohvat sveta. Iako je pomorski saobracaj bio manje ucestao. Novine su postojale samo za gornju klasu. Svet je bio pretezno seoski. Pojam urban ima visestruki smisao: 1. odnosi se na dva evropska grada koja 1789. mozemo smatrati velikim, London i Pariz 2. na dvadesetak gradova sa po 100 000 stanovnika i vise po raznim evropskim zemljama 3. niz malih provincijskih gradova u kojima je stalno zivela vecina stanovnika koji nisu bili manje urbani jer su bili mali Granica izmedju gradskih i seoskih zanimanja (samim tim grada i sela) bila je ostra, toliko da su se gradjani negde i fizicki razlikovali od seljaka. Provincijski grad je ziveo na racun okolnih seljaka. Ali nakon uspeha u kasnom srednjem veku gradovi su poceli da propadaju. Prosperitet gradova koji nisu propadali se temeljio na selu. Agrarni problem je veoma vazan u svetu 1789. Francuski fiziokrati su smatrali da je zemlja i zemljisna renta jedini izvor dohotka. Srz problema je bila izmedju onih koji su obradjivali zemlju i onih koji su je posedovali (onih koji su stvarali bogatstvo i onih koji su ga trosili). Privreda tipicna za polufeudalno imanje bila je primitivna i zatvorena. Tipican zemljoposednik u podrucjima kmetstva bio je plemic, vlasnik i korisnik velikih imanja. U Evropi su plemici svoje suparnike nizeg porekla istiskivali iz placenih kraljevskih sluzbi. U Francuskoj je ta feudalna reakcija ubrzala revoluciju . Tipican seljak vise nije bio kmet koji je radio na zatvorenom imanju, ali je posed na kome je radio postao oblik sakupljanja rente ili drugih novcanih prihoda. U Engleskoj se agrarni razvoj najvise priblizio kapitalistickoj privredi. Tipican obradjivac zemlje je bio srednji farmer zakupac koji je proizvodio za trziste i zaposljavao najamne radnike. Evropska poljoprivreda bila je tehnicki staromodna i neefikasna. Proizvodi su bili tradicionalni. 18. vek nije bio period poljoprivredne stagnacije, jer je dugo razdoblje demografske ekspanzije, povecane urbanizacije, trgovine i manufakture zahtevalo poboljsanja u poljoprivredi. Razvoj trgovine bio je povezan sa eksploatacijom kolonija. Kucna industrija je bila glavni oblik sirenja industrijske proizvodnje. Nauka se deli na visu cistu i nizu primenjenu sferu i trazi resenja za proizvodne probleme. Jos nije institucionalizovana kao u 19. veku. Najveci napredak ostvarila je hemija jer je bila najuze vezana za proizvodnju. Uverenje o napredovanju ljudskog znanja, razuma, bogatstva, civilizacije i kontrole nad prirodom, kojim Drustveni ugovor je politicki je bilo prozeto prosvetiteljstvo 18. veka, crpilo je snagu iz razvoja proizvodnje, i fi l ozofski koncept koji Lunar society /Mesecevo obja snjava odnos izmedju trgovine, ekonomskog i naucnog racionalizma. A njegovi najveci pobornici bili su drustvo udruzenje za pojedinca i vl asti pojedinci prouca vanje prirode. ekonomski najnapredniji slojevi, najneposrednije ukljuceni u napredovanje epohe: s e ujedinjuju u polit. Cl a nstvo se sastajalo trgovacki krugovi i ekonomski prosveceni plemici, novcari, naucno nastrojeni za jednicu na osnovu jednom mesecno uoci privredni i drustveni upravljaci, obrazovana srednja klasa, manufakturisti i s a glasnosti da s e pridrzavaju punog meseca. Josiah preduzetnici (Bendzamin Frenklin je pozdravljen ). Sloboda, jednakost, bratstvo pra vi la i obaveza da s e Wedgewood, James (koje proistice iz slobode i jednakosti) bile su parole prosvetiteljstva, a kasnije su za s tite medjusobno od Wa tt, Ma tthew Boulton, na s ilja i nepravdi. Hobs, Lok, postale i parole Francuske revolucije. Jos eph Pri estley, Erasmus Ruso, Spinoza Da rwi n (Darvi nov deda) i Teoretski, cilj prosvetiteljstva bio je oslobodjenje svih ljudskih bica. Emancipacije s ta mpar Baskervi lle s u koje su vodjene u vreme prosvetiteljstva bile su delovanje srednje klase a drustveni Prirodno pravo proi stice bi l i clanovi. poredak koji proistice iz toga je burzoaski, kapitalisticki. Prosvetiteljstvo je i z bozanskog provi djenja revolucionarna ideologija prosvecenost je znacila unistenje vladajuceg poretka u vecem delu Evrope. Bilo ( Akvinski), s a me prirode ( Lok, Ruso) i l judskog je nedovoljno ocekivati da ce se stari rezimi srusiti dobrovoljno, jer su se oni ucvrscivali protiv napretka ra zuma ( racionalisti) novih drustvenih snaga. Pos tulati skole prirodnog Koliko god vladari apsolutnih monarhija pokusavali da usvoje ciljeve i ideje prosvetitelj stva, i koliko god pra va s u ugradjeni u Fr. modernisticka monarhija bila, ona nije mogla da se oslobodi hijerarhije zemljoposednickog plemstva, cije revol uciju sa zeljom da je vrednosti simbolizovala i u praksi je pripadala feudalizmu (taj termin je popularizovan kroz Francusku s e pozitivno pravo revoluciju). Feudalne agrarne odnose u zapadnoj i srednjoj Evropi slomila je tek francuska revolucija i dovede u s klad sa revolucija 1848. Stvarao se pritisak usled sukoba starog i novog, zahtevi novih snaga i otpori starih interesa pri rodnim. privilegovanog sloja.

Doslo je do odvajanja kolonija ali to nije bio najveci problem vec medjunarodno suparnistvo (rat). Sukob Britanije i Francuske (novog i starog poretka). Britanija je pobedjivala osim na kraju kada je Francuska stala na stranu SAD. Ali ipak sve to je Francuska tesko podnela i drzava je pala u krizu iz koje je usledila revolucija. Pamuk je glavna sirovina Industrijska revolucija u industrijskoj revoluciiji Hobsbaum dvojna revolucija Francuska revoluija i Industrijska revolucija proces izmedju 60 i 80 godina 18.veka, ali naziv nastaje tek u 19. veku (30 godina kasnije) Doslo je do raznih otkrica koja su uslovila promenu. Fernan Brodel kaze Adam Smit koji zivi u sred Britanije u vreme revolucije i koji pise svoje radove u to vreme, nigde ne pominje da se desava revolucija u svojih 5 tomova Zeleznice nastaju i to menja koncepciju vremena (1820). Timse se petostruko skracuje putovanje, i omogucen je prenos uglja. Posledice revolucije su revolucionarne i zato se ona tako naziva. Fiziokratska teorija je zamenila merkantilizam i to je preteza liberalizma. Ogradjivanje zemlje ogradjivanje opstinske i sopstvene zemlje i teranje seljaka zbog uzgoja ovaca je rezultat razvoja tekstilne industrije. Seljaci koji su bili proterani odlaze u fabrike, to je unutrasnja migracija. Tomas Mor Ovce su pojele ljude Posledice industrijske revolucije (pojava kapitalizma) pocele su da se osecaju tek 1830ih godina u literaturi i umetnosti. Tek 1840ih su se pojavile velike plave knjige, statisticka ispitivanja, Engelsov Polozaj radnicke klase u Engleskoj... Engleski i francuski socijalisti izmislili su rec revolucija 20ih godina 19. veka verovatno po analogiji sa politickom revolucijom u Francuskoj. Uzlet u neprekidni rast odnosi se na probijanje ogranicenja koja su postojala u predindustrijskim drustvima kad je proizvodnja u pitanju: drustvena struktura, manjkava nauka i tehnologija, glad i velika smrtnost. Za pocetak industrijske revolucije uzimaju se 80te godine 18. veka. Uzrok Britanskog napredka nije bila samo naucna i tehnicka superiornost jer u tome nisu bili mnogo ispred npr . Francuza, koji su mozda cak bili i ispred Engleza. Socijalni strah visih klasa stvarao je zapreke obrazovanju siromasnih. Poljoprivredna proizvodnja pocela je da se okrece ka trzistu. Poljoprivreda je vrsila tri osnovne funkcije u eri industrijali zacije: povecati proizvodnju i produktivnost (da bi mogla da prehranjuje sve vecu nepoljoprivrednu populaciju), pruziti veliki visak potencijalne radne snage za gradove i industriju, osigurati mehanizam akumulacije kapitala koji ce se upotrebiti u modernim privrednim granama. Industrijalcima je, da bi se ucvrstili medju upravljace drustva bilo potrebno samo dovoljno novca. Industrijski razvoj uglavnom nije tekao neposredno ili u okviru predvidljive buducnosti.Doslo je do stvaranja mehanickog sistema fabrike, koji proizvodi velike kolicine robe, smanjujuci troskove toliko brzo da vise ne zavisi od postojece potraznje, vec moze da stvara vlastito trziste. Svuda vodjstvo u indsutrijskom rastu preuzimaju proizvodjaci dobara masovne potrosnje pretezno tekstila jer je trziste za tu robu vec psotojalo, a poslovni ljudi su ovde lako mogli da uoce mogucnost ekspanzije. Razvoj pamucne industrije povezan je sa prekomorskom trgovinom i koriscenjem proizvoda iz kolonija. Razvila se u velikim gradovima lukama: Bristol, Glazgov, Liverpul (koji je bio i centar trgovine robljem). Ropstvo i tekstilna industrija su usko povezani, jer su se africki robovi kupovali indijskom pamucnom robom. Posto je pocela industrijalizacija u Britaniji, ostale zemlje mogle su da uzivaju u koristima ekonomskog razvoja koji je Britanija podstakla. Ona je pokazala sta sve moze da se postigne, i ostali su mogli da oponasaju njihovu tehniku i da uvezu znanje i kapital. Izmedju dve revolucije Evropu i Ameriku su preplavili britanski strucnjaci, parne masine, tekstilni uredjaji i investicije.

Francuska

revolucija

Ako je privreda 19. veka stvorena pod britanskim uticajem, onda su politika i ideologija stvorene pod francuskim uticajem. Trobojnica je simbol nacije u nastajanju. Uticaji Francuse i Britanije bili su komplementarni. Kasni 18. vek bio je doba krize starih rezima i njihovih eknomskih sistema. U Francuskoj revoluciji termin sloboda, koji je do tada samo oznacavao suprotnost ropstvu, dobija novi politici znacaj. Francuska je imala najjaci sukob sluzbene strukture i interesa starog rezima s novim, sve jacim drustvenim snagama. Turgot, ekonomista fiziokrata, zastupao je efikasnu eksploataciju zemlje, slobodno poslovanje i trgovinu , standardizovanu, delotvornu administraciju za jedinstvenu, homogenu, nacionalnu teritoriju i ukidanje svih ogranicenja i drustvenih nejednakosti koje su stajale na putu razvoju nacionalnih izvora i racionalnoj nepristrasnoj upravi i oporezivanju. Njegov

pokusaj reforme nije uspeo. Otpor starih interesa je bio vrlo efikasan.Posledica toga je da se burzoazija okrenula narodu, jos vise razocarana u monarhiju. Plemstvo je bilo povlasceni sloj, bili su izuzeti niza poreza i imali su pravo da ubiru feudalna davanja. Medjutim njihov politiki polozaj nije bio tako povoljan. Feudalna monarhija je smanjila njih ove institucije koliko je bilo moguce i lisila plemstvo politicke nezavisnosti i odgovornosti. Ekonomski problemi plemstva nisu bili zanemarljivi. Zbog toga su poceli da koriste priznate privilegije na osnovu polozaja. Prisvajali su sluzbene pozicije iako nisu bili strucno kompetentni. To je slabilo drzavu. Javlja se profesija feudista koji treba da ozive zastarela prava i povecaju korist postojecih. Babef je bio vodja prve komunisticke pobune u modernoj istoriji. Tada se rodila komunisticka ideja o jednakosti u raspodeli. Trgovinu i zakon ponude i potraznje je trebalo da zameni planska privreda i drzavna distribucija. Od Rusoa je preuzeo stav da je privatna svojina izvor svih drustve nih zala. Bogatstvo se uvek temelji na kradji, a cak je i obrazovanje greh ako se temelji na nejednakosti. On je bio zagovornik pretezno agrarnog komunizma koji je jos daleko od industrijskog socijalizma Sen Simona.To je sve znak da plemstvo nije bilo neprijatelj samo srednje klase vec i seljastva. Seljaci su uglavnom bili slobodni i cesto vlasnici zemlje. Problemi su bili tehnicki zaostatak. i opsta glad za zemljom koja se povecala zog rasta stanovnistva. Feudalne dadzbine, porezi i takse oduzimali su sve veci deo prihoda seljaka a inflacija je smanjila vrednost onoga sto mu je ostajalo. Francuska se uplela u americki rat za nezavisnost. Pobeda nad Engleskom dobijena je po cenu konacnog drzavnog bankrota i tako se americka revolucija moze smatrati konacnim uzrokom francuske revolucije. Aristokratija i plemstvo su se usprotivili drzavi i odbili da pomognu izvlacenje iz krize ako se ne povecaju njihove privilegije. Medjutim nisu se dobro preracunali i potcenili su nezavisne teznje treceg staleza, u koji je spadao i mnogobrojni srednji sloj. Ideje burzoazije bile su ideje klasicnog liberalizma. Oni su izneli revoluciju. Svoje zahteve su izneli u Deklaraciji o pravima coveka i gradjanina (pisani ustav, slobodno izabran parlament, podela vlasti, zastita privatnog vlasnistva, Najbolja je ona vlada koja najmanje vlada) Privatno vlasnistvo je proglaseno prirodnim pravom, svetim, neotudjivim i nep ovredivim. Ljudi su rodjeni jednaki pred zakonom i imaju jednake mogucnosti. Narod postaje francuska nacija, i kralj je kralj Francuz a a ne Francuske. Poistovecenje naroda i nacije bio je revolucionarni koncept, revolucionarniji nego burzoaski liberalni program. Vecina izabranika treceg staleza bila je burzoazija, i borili su se dobiju predstavnisko telo veliko kao plemicko i svestenic ko zajedno. To je skupstina pojedinacnih prestavnika koji kao takvi i glasaju. Tada je izbio prvi revolucionarni sukob. Treci stalez je sebe proglasio nacionalnom skupstinom 6 nedelja nakon otvaranja skupstine staleza. Apsolutizmu je dosao kraj. Ograniceni pokret za reformom u revolciju je preobrazila okolnost sto je skupstina staleza sazvana u trenutku duboke ekonomske i drustvene krize. Krizu je zaostrila losa zetva 1788 god. i vrlo tesa zima. Cene zita je diktirala glad. Lose zetve su pogadjale i gradsku sirotinju jer su se njeni zivotni troskovi hleb je bio osnovna hrana tada mogli udvostruciti. Siromasenje sela je smanjilo i trziste manufakture, a to je izazvalo industrijsku depresiju. Opste uzbudjenje u kraljevstvu, propagandna kampanja i izbori dali su nezadovoljstvu naroda politicku perspektivu.Najznacajniji rezultat tog pokreta bilo je osvajanje Bastilje, drazavnog zatvora koji je simbolizovao kraljevski autoritet a u kome su pobunjenici ocekivali da nadju oruzje. Taj dan je proglasen nacionalnim praznikom. Pad Bastilje je preneo revoluciju u provincijske gradove i sela. Sve feudalne privilegije srednje klase i aristokrata su ukinute. Feudalizam nije potpuno srusen do 1793. Formalni manifest revolucije bila je Deklarac ija o pravima coveka i gradjanina. Medjutim tome se kralj opirao. U vecini burzoaskih revolucija koje su usledile umereni liberali su u vrlo ranom stadijumu uzmicali ili prilazili konzervativcima. Osobnost francuske revolucije je u tome sto je deo liberalne srednje klase bio spreman da ostane revolucionaran sve do praga antiburzoaske revolucije, pa cak i preko njega, to su bili jakobinci cije je ime ostalo svuda sinonim za radikalnu revoluciju. Nakon 1794. umerenima ce postati jasno da je jakobinski rezim odveo revoluciju predaleko za burzoasku udobnost i ocekivanja. Jakobinci su sebi mogli da dopuste takav radikalizam jer u njihovo vreme nije postojala klasa koja bi postavila koherentnu drustvenu alternativu njihovoj. Takva klasa ce nastati tek tokom industrijske revolucije, s proletarijatom, tj ideologijama i pokretima koji se na njemu osni vaju. U francuskoj revoluciji radnicka klasa jos nije imala znacajnu nezavisnu ulogu. Radnici su se bunili ali njihove vodje su bile neproleterske. Sankiloti su bili bezoblican, pretezno gradski pokret radne sirotinje, malih obrtnika, trgovaca, zanatlija, sitnih preduzetnika i sl. Sankiloti su bili organizovani i bili su glavna udarna snaga revolucije stvarni demostranti, pobunjenici, graditelji bariada. Oni su formulisali politiku iza koje je stajao neodredjen ideal u kome se preplicu postovanje za malu privatnu svojinu s mrznjom prema bogatima, zahtevi da vlada osigura rad, plate i socijalno osiguranje za siromasne i teznja za krajnje egalitarnom, slobodnom demokratijom, lokalizovanom i direktnom. Oni su bili izmedju burzoazije i proletera ali su
egalitarizam - s i s tem koji promovi se jednakost medju l judima

cesto mozda bili blizi proleterima jer su uglavnom bili siromasni. Ali ni sankilotizam nije davao realnu alternativu. Njegov ideal nije bio ostvariv, i zato su uglavnom zaboravljeni ili se smatraju sinonimom za jakobince.

Nacionalizam
Osnovne komponente zapadnog modela istorijska teriotrija, zajednicki mitovi i istorijska secanja, pravno politicka jednakost svih njenih pripadnika, zajednicka ekonomija sa teritorijalnom mobilnoscu pripadnika nacije, zajednicka gradjanska masovna kultura i ideologija istocni model nacionalizma naglasnavanje zajednice rodjenja i rodne kulture, zajednica ljudi iste loze, nacija je samo fiktivna nadporodica (braca i sestre dramaticni nacionalizam), genealogija i uspostavljanje veze prema lozi. Nacionalizam je u svojoj osnovi svetovna ideologija alli su nacionalisti cesto izgradjivali naiju kroz poistovecenje nacije i verske zajednice. Djuzepe Macini je osnovao ili inspirisao mlade pokrete i razvoj samosvesnog nacionalnog pokreta. Macini je bio jedan od ideologa italijanskog ujedinjenja, sirio propagandu i imao malo savremenije shvatanje Italije kao republike. Pojava ovih nacionalnih pokreta je posledica dezintegracije evropskog revolucionarnog pokreta. Svi ti segmenti imali su prilicno slican politicki program, strategiju i taktiku, cak i slicnu zastavu (trobojnicu ). Clanovi tih pokreta nisu videli kontradikciju izmedju svojih zahteva i zahteva drugih nacija i zamisljali su bratstvo svih u istovremenom oslobodjenju. Nemacka i Italija imale su jedinstveno nacionalno trziste koje je bilo ocigledna prednost jer su karakteristicni proizvodi postigli ono sto duh nacionalnosti nije bio kadar da ostvari pravi osecaj nacionalnog jedinstva. Veliki pobornici nacionalizma medju srednjom klasom u tom su stadijumu bili srednji i nizi pripadnici slobodnih zanimanja, administrativni i intelektualni krugovi, drugim recima, obrazovani strojevi. Razvoj skola i sveucilista moze da bude mera razvoja nacionalnog pokreta jer su upravo skole i sveucilista postali njegovi najsavesnihi zastupnici. Razvoj obr azovnih ustanova bio je zapanjujuc iako je ukupni broj obrazovanih ostao malen. Ali broj se povecavao. Kada jednom sloj obrazovanih postane dovoljno veliki namece se nacionalni jezik. Trenutak kada se knjige i novine pocnu izdavati na nacionalnom jeziku ili kad se on prvi put upotrebi u neke sluzbene svrhe je odlucujuci korak u nacionalnom razvoju. Taj trenutak je 30ih godina nastupio u velikom delu Evrope. Odvajanje ljudi od korena, sto je mozda, najznacajniji pojedinacni fenomen 19. veka ce razrusiti duboki, stari lokalni tradicionalizam seljackih masa. Odvajanje od korena jos nije izazivalo blagu ceznju za domom, koja ce postati karakteristicna psiholoska bolest 19. veka, vec neposredan, ubitacni bol za domovinom. Te osecaje je otkrila mobilizacija za revolucionarni rat. Zapravo, mozemo govoriti samo o jednom zapadnom nacionalnom pokretu organizovanom u koherentnom obliku pre 48, koji se zaista oslanjao na mase, a cak je i taj mogao zahvaliti svoju golemu prednost pred drugim pokretima identifikaciji s crkvom, najsnaznijim nosiocem tradicije. To je bio irski pokret opoziva, pod vodjstvom Daniela O Konela, demagoga seljackog porekla koji je bio jedini harizmaticni narodni vodja koji oznacava budjenje politicke svesti dotad zaostalog naroda. Jedine licno sti koje sa njim mogu da se porede od pre 48, jesu Feargus O Konor, isto irac, i donekle Lajos Kosuta, koji je, mozda nesto od svoje popularnosti stekao pre 48.

Radna sirotinja
Tri mogucnosti su imali siromasi na stazi burzoaskog drustva kad ih vise nije stitilo tradicionalno drustvo: mogli su da pokusaju da postanu burzuji, da se pomire s propadanjem ili da se pobune. Prvi put je bio tezak jer nisu svi imali minimalna pocetna sredstva ili obrazovanje, a vecini je bio odvratan. Novonastali sistem, utilit aristicki, individualisticki, u kome vlada moto svako za sebe a djavko neka nosi ostale bio je odbojan onima koji su odrasli u tradicionalnom drustvu. Odatle njihov otpor i najracionalnijim ponudama burzoaskog drustva, za njih je sve bilo isprepletano neljudskoscu. Otpor ponudama burzoaskog drustva pojacavala je i opozicija cistom individualnom slobodnom takmicenju koja je dolazila cak i od burzuja kada od takve konkurencije nisu imali koristi. Cartizam politiki i socijalni pokret Neki radnici su pokusavali da se pridruze srednjoj klasi i li da makar slede njene engleskih radnika (1836-1848) protiv pouke o stedljivosti, samopomoci i samousavrsavanju. aristokratije velikog poseda i kapitala; borio Ali bilo je mnogo vise onih koji su, suoceni sa socijalnom katastrofom koju nisu se za iroke demokratske slobode, naroito razumeli, pali u bedu, bili iskoriscavani, saterani u slamove u kojima su patili zbog za opte pravo glasa i tajno glasanje. (Ovo je, hladnoce i prljavstine, ili u mala industrijska naselja, te tonuli u demoralizaciju. Liseni po Lenjinu, prvi iroki, stvarno masovni, tradicionalnih ustanova i uputa za ponasanje, oni zive od danas do sutra, i cesto se politiki formiran proleterski revolucionarni
pokret.)

odaju alkoholu. Masovni alkoholizam je bio neizbezan pratilac nagle i nekontrolisane industrijalizacije i urbanizacije. Gradovi i industrijske zone rasli su brzo, bez plana i nadzora a najelementarnije sluzbe u gradovima nisu mogle da isprate to sirenje. Posledica takvog stanja (necistoce) bila je ponovna pojava epidemija zaraznih bolesti.Sist emska izgradnja i poboljsanje uslova poceli su tek nakon 48. Pijanstvo nije bilo jedini znak demoralizacije. Ubijanje dece, prostitucija, samoubistva i mentalna poremecenost poceli su da se dovode u vezu sa tom drustvenom i ekonomskom kataklizmom. Tome se pridruzio porast broja zlocina i cesto besmislenog nasilja sto je bila reakcija pojedinaca protiv snaga koje su pretile da progutaju sve koji ostanu pasivni. Vladala je masovna apatija koja je mnogo znacajnija nego sto se obicno pretpostavlja. Alternativa begu ili porazu bila je pobuna. I ona je bila neizbezna.Revolucija 48. bila je posledica masovnih socijalnih revolucionarnih nemira i pojave radnickog i socijalistickog pokreta iz prve polovine 19v. Na selu su uslovi bivali sve gori ali najveca beda je vezana za graove i industrijske zone, gde se umiralo od gladi manje pokorno i manje neprimetno. Jaz izmedju bogatih i siromasnih postajao je sve veci i sve vidljiviji. Za slobodnog coveka ulazak u fabriku gde je postajao samo ruka bio je jedva nesto bo lji od ropstva i svi su, osim najgladnijih, pokusavali da izbegnu to, a ako su vec bili u fabrici, opirali su se o drakonskoj disciplini mnogo upornije nego zene i deca, koje su zato vlasnici fabrika radije zaposljavali. A kakva god bila trenutna situacija radne sirotinje, nema sumnje da je svaki radnik koji je mislio tj nije prihvatao patnje siromasnih kao deo sudbine i vecnog poretka stvari shvatao da njega i njemu slicne iskoriscavaju i osiromasuju bogati, koji postaju sve bogatiji dok siromasni postaju sve siromasniji. Siromasni su trpeli z ato sto su bogati izvlacili korist. Radnicki pokret je dao odgovor na krik siromasnih. Novost u radnickom pokretu ranog 19. vea bila je klasna svest i klasni ciljevi. Vise se nisu suromasni susretali sa bogatima. Posebna klasa, radnicka klasa, ili proletarijat, sukobljavala se sa klasom poslodavaca ili kapitalista. Pokret je imao organizaciju i delovao je preko sindikata, kooperativnih udruzenja, novina, obrazovanja radnia i agitacija. U zemljama dvojne revolucije klasna svest se budi izmedju 1815. i 1848. Tacnije oko 1830. U Britaniji i Francuskoj se u intelektualnim diskusijama tokom 20ih godina uvodi pojam socijalizam. Odmah ga prihvataju radnici, manje francuski a vise britanski koji ce na celo masovnog pokreta dovesti Roberta Ovena, sto njemu nije odgovaralo. Iz radnickog iskustva nastali su glavni oblici svakodnevne samoodbrane radne sirotinje sindikati i drustva za medjusobnu pomoc, i glavna oruzja kolektivne borbe, kao sto je solidarnost u strajku. Radnike nije drzalo zajedno samo to sto su bili siromasni i okupljeni na jednom mestu vec i cinjenica da je redovno mnogo njih sudelovalo u zajednickom radu u kome su se medjusobno dopunjavali i oslanjali jedni na druge. Cvrsta solidarnost bila je jedino njihovo oruzje, jer to je ujedno i bila jedina i odlucujuca prednost njihova kolektivna neophodnost u industrijskom drustvu. Radnicki pokret bio je organizacija samoodbrane, protesta, revolucije. Ali za radnju sirotinju bio je vise nego orudje borbe bio je nacin zivota.

Liberalizam
Imanuel Kant, Dzon Lok Covek je vlasnik sopstvene licnsoti Liberali su bili protiv radikalizma jakobinaca (zato su stali na stranu konzervativaca) i podrzavali su umerene reforme. Tokvil Demokratija je pravednija od aristokratske vlade i to ce biti sistem u buducnosti Ali tu moze da dodje do drzavnog despostizma ? Zahtev da se upostavi opste pravo glasa ali se odnosi na ispunjenje vlasnickih uslova i drzavnu sluzbu. Merkantilizam kontrola drzave sto je moguce vise visoke takse, formirao se davno ali oblike koje je kritikvoa smit je oblik iz 18 veka u francuskoj . Drzavna moc potice iz akumulacije sto vece kolicine zlata (novca/bogatstva). Maltus - Stanovnistvo raste vecom brzinom nego sto ima zaliha hrane, to dovod i do smrtnost i itd, nesreca siromasnih nisu male plate ili los odnos institucija prema njima vec puno dece. drzava ne moze to da popravi jer je to prirodni zakon. siromasnima nedostaje samo disciplina da se suzdrze od seksualnih aktivnosti. ispervertivano protestantsko razmisljanje.monthy python protestantska vs. katolicka porodica. Uvodjenje plate omogucava borbu za vise funkcije. Tomas Pejn - Jedina legtimna vlada jeste predstavnicka demokratija kojom je obezbedjeno pravo svih ljudi da ucestvuju. Verovao je da je republikanska vlada manje sklona ratu a vise obicnom coveku. Porzavao revoluciju jer se stvara istinski pravedno drustvo koje za vodic uzima razum i privredu. Borba koju su Amerikanci imali protv Britanije je bio gradjanski rat jer nema kulturnih razlika i jezickih razlika. Vise je gradjanski rat nego revolucija jer oni samo hoce da zastite svoja prava. Pejn i Smit su korisceni jer je to unetu u Americki ustav i na tome se zasniva sam nastanak Amerike.

Dzeremi Bentam - Predstavnik humanizma prosvetiteljstva. Odbacivao doktrinu prirodnih prava. Najveca sreca najveceg broja ljudi cilj da predlozi mere koje uvecavaju a ne umanjuju srecu zajednice. podrzavao opste pravo glasa i tajno glasanje. zeleo je oslobodjenje od monarhije i raspustanje anglikanse crkve. Bol je los jer uskracuje zadovoljstvo. Ljude definise licni interes (zadovoljstvo vs. bol). Jako je bitno sto je hteo da se oslobodi uticaja anglikanske crkve u obrazovanju. Uspeli su njegovi saborci da naprave USCL prva britanska skolska ustanova oslobodjena od crkve. Medju prvima prihvatili teoriju revolucije, tamo je predavao Darvin.To je model razvoja prve visokoskolske ustanove u Evropi. LSI krade pare.

Ujedinjenje Italije
Kraljevina Sardijnija (Pijenomnt) i Sicilija. Kavur je za italiju ono sto je Bizmark za Nemacku. Austrija je namestila Italiji da udje rat protiv Napoleona? Rim je formalno bio papska republika ali franuska vojska je omogucavala opstanak te drzave. Garibaldi je Italijanski revolucionar koji je bio sirom sveta. Revolucionar koji se bori z a zemlje koje teze liberalnom oslobodjenju od autokratskih rezima bez nadoknade. Macini je bio jedan od ideologa italijanskog ujedinjenja, sirio propagandu i imao malo savremenije shvatanje Italije kao republike.

Doba kapitala
Prolece naroda
1848. Tokevil fr. politicki mislilac upozoravao na revoluciju. Marks i Engels (nemacki prognanici) formulisali principe proleterske revolucije na koju je ovaj gore upozoravao, pisuci za savez komunista (Manifest casopis) Francuska proglasava republiku 24. februara, a do 2. marta revolucija se prosirila na Nemacku. Smenjivanje vlada po celoj evropi. Veliki odjek, slaba uspesnost. Slabiji uticaj na periferiji, u izlovanim zemljama i tamo gde nema sloja koji ce da vo di revoluciju (rusko i tursko carstvo), ali ni u zemljama koje su industrijalizovane ali ciji se politicki zivot vec odvijao po novim pravilima. Cilj ka kome su tezili radikali bila je bez sumnje unitaristicka centralizovana demokratska republika, stvorena u skladu sa iskusanim principima francuske revolucije: takva republika nakon rusenja svih kraljeva i knezeva dize svoju verziju trobojnice koja je po francuskom uzoru bila model nacionalne zastave. Od svih tih pokusaja revolucija u Nemackoj, Madjarskoj, Italiji i Becu koje su na kraju ugusene, jedina promena do koje je doslo jeste ukidanje kmetsva u Habzburskom carstvu. U prvom redu sve su u kratkom roku usple ali brzo su potpuno propale. Tokom prvih meseci sve vlade u revolucionarnoj zoni bile su zbrisane ili nemocne, sve su pale ili se povukle bez otpora. A li u kratkom periodu revolucija je skoro svuda izgubila pocetni zamah. Ono sto je pomoglo propasti revolucija je njihov socijalno radnicko sirotinjski karakter, jer je to preplasilo radikalnije politicare. Revoluciju je bez sumnje digla radna sirotinja. Glad radne sirotinje dala je demonstracijama snagu koja ih je pretvorila u revoluciju. Ali revoluciju nije samo digao proletarijat, ona je pocela kao svesna socijalna revolucija . Sam strah od revolucija rezultuje ukidanjima kmetstva npr u Madjarskoj. Mihail Bakunjin je bio poznati ruski Cilj revolucije nije bio bilo kakva republika vec demokratska i socijalna republika . revolucionar, savremenik Karla Liberali su se vise plasili levice nego starog rezima. To je dovelo do toga da svi umereni Marksa. Cesto se smatra ocem liberali postanu potencijali konzervatvci. modernog anarhizma. Ucestvovao je Revolucije su se odrzale samo tamo gde su radikali bili dovoljno jaki da za sobom povuku u Prvoj Internacionali, ali je izbacen i liberale. To se dogodilo u zemljama gde je kljucno pitanje bilo pitanje nacionalnog zbog razilazenja u misljenju oslobodjenja. (marksizam anarhizam) Radnici su bili dovoljno jaki da pretnju socijalne revolucije ucine stvarnom, ali preslabi da ucine nesto vise od plasenja neprijatelja. Ukoliko je gradski puk, ili redje, novi proletarijat, bio izlozen delovanju jakobinske, socijalisticke ili demokratsko republikanske ideologije koju su sirili buntovni studenti kao u Becu postajao je politicka snaga barem kao sudionik u pobuni. Najpre treba ostvariti demokratsku republiku, zatim sledi prelaz Sensimonizam - socijalistiki od nepotpune burzoaske na proletersko pucku revoluciju, te konacno diktatura proletarijata sistem koji je utemeljio grof ili permanentna revolucija izraz koji je Marks mozda preuzeo od Blankia, u cemu se Claude Henry de SaintSimon odrazava privremena bliskost dvojice velikih revolucionara u razdoblju neposredno nakon 48. (1760-1825) i njegovi ucenici: Sukob nije izmedju starog rezima i snaga napretka vec poredak vs. socijalna revolucija , a zato dravom trebaju vladati je revolucija i propala. U Italiji i Madjarskoj je bilo pitanje nacionalnog oslobodjenja i to je privrednici, a ne plemstvo i razlog odrzanja revolucije.

visoko cinovnitvo; drutvo treba preustrojiti u duhu nacela prvih hriscana

Lajos Kosuta Madjarska dobija nezavisnost dok je Habzburzi ponovo ne osvoje. Madjarska je jedina ugusena vojnom silom a ne zbog unutrasnjih slabosti. Rusi su pobedili Madjare i omoguc ili opstanak Austrije 48. Burzoazija je prestala biti revolucionarna snaga. To nije bila revolucija intelektualaca jer oni nisu imali nista veci uticaj nego u drugim revolucijama, mada jeste postojalo par znacajnih ljudi iz intelektualnog sveta koji jesu uticali, od kojih se najopasnijim pokazao Marks a tu je bio i Viktor Igo i Lamartine. S jedne strane imamo radikale (republikance) levicari? u sredini su umereni (liberali) i sa druge strane konzervativci desnic ari? Radikalni demokrati nisu tako lako menjali strane, samo nikad nisu otisli previse udesno. U Francuskoj je na izborima 1848 pobedio Luj Bonaparta koji nije bio ni liberal ni radikal (a nije bilo monarhistickog kandidata. on nije bio zastupnik socijalne revolucije, ali nije bio ni konzervativac. Njegove pristalice iskoristile su njegov interes za sensimonizam i navodnu naklonost prema siromasima. Za njega su glasali jer su glasali protiv republike bogatih.Taj izbor je pokazao da cak i demokratija sa opstim pravm glasa koja je izjednacavana sa revolucijom, moze da bude spojiva sa odrzanjem drustvenog poretka. On je bio prvi moderni sef drzave koji nije vladao samo oruzanom silom, vec i demagogijom i propagandom. U toku revolucije 1848, pokazano je da ce srednje klase, liberalizam, politicka demokra tija, nacionalizam, pa cak i radnicka klasa, postati stalni elemnti politickog zivota. , ."" . ( 19. ) . . " ", , 1778. . . . " ". . 6-8 , , . 1847, . - . 10 . , . 1815. 1848. : , . .

Nacije u nastajanju
Medjunarodna i unutrasnja politika bile su u ovom periodu tesno povezane a povezivalo ih je ono sto mi nazivamo nacionalizmom, i 19. vek je nazvan nacionalnim principom. Revolucija 1848 izmedju ostalog bila je isticanje nacinalnih zahteva, odnosno zahteva suparnickih nacija, a u medjunarodnim odnosima upravo je njen vid bio najizrazitiji. F rancuska je vec bila nezavisna nacionalna drzava, ali zbog toga nije bila nista manje nacionalisticka. Tzv Istocno pitanje , sada se postavljalo najpre kao pitanje kako podeliti evropsku Tursku jos neodredjenom broju novih drzava jos neodredjenih dimenzija koje tvrde i veruju da predstavljaju nacije. A u Habzburskom Carstvu, glavni problemi su dolazili od teznji raznih nacija od kojih su neke postavljale zahteve od umerene kulturne autonomije do otcepljenja. Pojam nacije uzimao se zdravo za gotovo. U doba stvaranja nacija pretpostavljalo se da postojanje kolektivnog identiteta vodi logicnom nuznom i pozeljnom preobrazaju nacija u suverene nacionalne drzave sa jedinstvenom teritorijom na kojoj zive pripadnici nacije, koju odredjuju zajednicka istorija, kultura, etnicki sastav i zajednicki jezik. Evropa je bila podeljena na nacije cije su drzave ili teznje da stvore drzave bile opste priznate i one u vezi s kojima je bilo sumnji. U prvu grupu su spadale Francuska, Engleska, Spanija, Rusija jer su nesumnjivo bi le nacije i njihove drzave su se poklapale sa podrucjima na kojima zive Francuzi, Englezi itd. Madjari i Poljaci su bili nacije jer se Madjarsko kraljevstvo odrzalo kao posebna celina i unutar Habzburskog Carstva, a poljska drzava je dugo postojala pre nego sto je unistena krajem 18. veka. Nemci s bili nacije jer su njihove drzave, iako nika ujedinjene, dugo cinile Sveto Rimsko Carstvo

nemackog naroda, a i obrazovani Nemci su delili jezik i knjizevnost. U Italiji je, iako nikad nije bila politicki jedinstvena, postojala mozda najstarija zajednicka kultura elite. Ideoloski argument nacionalizma zasnivao se na cinjenici da bez obzira na kulturu i istoriju ni jednim narodom ne treba da vlada drugi narod i iskoriscava ga. Da su Irci Irci a ne Englezi itd. Osnova osecaja izdvojenosti nije bila nuzno etnicke prirode, ni lingvisticke. I kulturni aspekt se nije zasnivao na elitnoj kulturi, vec pre na usmenoj kulturi pesme, epovi, obicaji naroda obicnih ljudi. Prv i stupanj nacionalne obnove sastojao se obicno u sakupljanju, otkrivanju i vrednovanju tog narodnog blaga. Samo po sebi, to nije bilo politicko. Nema nikakvog svedocanstva da su balkanski sloveni ikad sebe smatrali delom iste nacije, no nacionalni ideolozi koji su se pojavili u prvoj polovini 19. veka razmisljali su o nekoj Iliriji koja nije bila mnogo stvarnija od Sekspirove, tj o jugoslovenskoj drzavi koja bi ujedinila Srbe, Hrvate, Bosance, Slovence, Makedonce i dr. Djuzepe Macini je 1857. objavio svoju mapu idealne Evrope koja je imala 11 drzava. Po njemu, male nacije moraju da budu integrisane po federalnom principu ili drugacije, uz neku neodredjenu autonomiju ili bez nje, u vece nacionalne drzave. Postojala je ideja o sluzbenom jeziku koji bi bio obavezan u obrazovanju i

upravi, a govornici ostali jezika mogli bi da se snalaze kako znaju.

Postojala je bitna razlika izmedju pokreta za osnivanje nacionalnih drzava i nacionalizma. Prvi je imao program stvaranja politickih jedinica koje bi bile zasnovane na drugom. No kakvi god bili programi i narav, pokreti koji su zastupali nacionalnu ideju rasli su i mnozili se. Faza masovnog nacionalizma, koji se obicno stvarao pod uticajem Fenijanci - lanovi revolucionarnog irskog organizacija i liberalno-demokratskih srednjih slojeva bila je donekle udruenja, osnovanog 1861 u Americi, kome povezana sa ekonomskim i politickim razvojem. Ova vrsta masovnog je bio cilj otcepljenje Irske od Engleske i nacionalizma se razlikovala od nacionalizma elite ili srednje klase kakav je osnivanje samostalne irske republike; svoje
bio tipican za italijanski i nemacki nacionalni pokret.

Cionizam zauzimanje teritorija, izmisljanje jezika i stvaranje politickih struktura za narod cije se istorijsko jedinstvo sastoji iskljucivo u pripaddanju istoj religiji

U najboljem slucaju mozemo govoriti o protonacionalizmu kao medju Rumunjima koji su bili svesni da se njihov jezik razlikuje od jezika kojima su govorili narodi oko njih. Koliko god bili snazni nacionalni osecaji i odanost naciji, pojam nacije nije

ciljeve hteli su da postignu krajnje nasilnim sredstvima (ubistvima, paljevinama i dr.). Marks ih je snazno podrzavao i dopisivao se s fenijanskim vodjama.

nastao spontano. Naciju je tek trebalo stvoriti. Kljucno znacenje su imale srzavne institucije kao obrazovanje, zaposljavanje i

sluzenje vojnog roka.Obrazovni sistem se sirio.To je imalo veliki znacaj jer je tim putem nacionalni jezik (koji je stvoren naporima pojedinaca) ucinjen jezikom kojim se sluzi narod, barem u neke svrhe. Zato je nacionalnim pokretima bila bitna kulturna autonomija, a to je kontrola nad bitnim delom drzavnih institucija, da bi mogli da uvedu vlastii jezik. Jer namecuci jezik, nameta se i odredjena kultura i nacionalnost. Osnovno obrazovanje je najmocnije sredstvo za stvaranje nacije.

Snage demokratije
U razvijenim i industrijalizovanim zemljama Zapada postalo je jasno da ce pre ili kasnije politicki sistem morati otvoriti prostor za obicne ljude. Liberalizmu svojstven oblik politicke organizacije bila je predstavnicka uprava kroz birane skupstine koje nisu predstavljale (kao u feudalnim drzavama) pojedine drustvene interese ili zasebne zajednice, vec skupine pojedinaca jednakog zakonskog statusa. U Francuskoj koja je vec prosla tri revolucije, iskljucivanje masa iz politike izgledalo je kao utopijs ki poduhvat. Napoleon III je bio prvi vladar neke velike drzave osim SAD koji je dosao na vlast opstim pravom glasa (za muskarce) i to nikada nije zaboravio. Njegov stav prema izbornog politici bio je dvojan. Kao parlamentarac, pokusao je da pridobije vecinu glasova u skupstinim ali u toj parlamentarjon igri nije imao velikog uspeha, narocito kad je odlucio da ublazi ostru birokratsku kontrolu nad izborima i stampom. Sa druge strane, imao je rezervno oruzje plebiscit. Plebiscit je zakon donesen narodnim glasanjem, narodno glasanje, opredeljivanje naroda putem opsteg glasanja (referendum). Ova narodna podrska koju je uzivao nije bila politicki organizovana. Napoleon III nije imao za sobom neki pokret, ali to mu nije ni bilo

potrebno. Njegovi biraci su bili raznovrsni. U praksi se oslanjao na konzervativne snage, posebno na seljastvo. Napoleon je bio izvrsna vlast koja sebi potcinjava drustvo, a u tome su parcelni seljaci nasli svoj politicki uticaj. Razvoj prema predstavnickom obliku vlasti postavio je dva politicka problema: problem klasa i problem masa, odnosno problem elita gornjih i srednjih slojeva i problem siromasnih koji su uglavnom ostali van sluzbenog p olitickog zivota. Liberali su ostajali na vlasti jer su predstavljali jedinu ekonomsku politiku za koju se verovalo da omogucava razvoj, a postojalo je i gotovo opste uverenje da oni predstavljaju nauku, razum, istoriju i progres. Sami radikali nisu mogli ponuditi stvarnu alternativu svemu onome sto su liberali predstavljali. Za njih je stvaranje prave opozicije bilo, ako ne bas nemoguce, onda barem politicki nezamislivo. I jedni i drugi bili su deo levice. Prava opozicija liberalima (desnica) dolazila je od onih koji su se opirali silama istorije, nedostupni dokazima. U evropi se malo ko nadao povratku u proslost, poput romaticnih reakcionara iz vremena nakon 1815. Reakcionari su tezili da zaustave ili barem uspore preteci progres. Konzervativizam je uspevao da privuce one pojedince i grupe liberalne burzoazije koji su se plasili revolucije. U biti konzervativizam se oslanjao na one koji su branili tradiciju, stari drustveni poredak i obicaje, protiveci se promenama i svemu sto je bilo novo. Zbog toga je konzervativizam bio toliko vazan za sluzbene crkve kojima je pretilo ono sto su zastupali liberali. Crkva je bila uz konzervativce i ona je imala moc utoliko sto je imala kontrolu nad ceremonijama rodjenja vencanja i smrti i neki deo obrazovnih ustanova, ali nisu imali veliku kontrolu nad obrazovanjem pa je to bio uzrok politickih borbi izmedju konzervativaca i liberala. Sve te sluzbene crkve su bile konzervativne, ali je samo najveca medju njima, rimokatolicka crkva, izrazavala otvoreno neprijateljstvo prema liberalnoj plimi. To je sve dovelo do podele i u crkvi na antiklerikalizam i klerikalizam. Prvoj grupi su pripadali nevernici u katolickim zemljama ali i manje verske zajednice nazivane sektama izvan drzavne crkve. Biracko pravo bilo je uglavnom toliko ograniceno da se ne moze govoriti o modernoj ili uopste ik akvoj masovnoj politici. Bizmark je postigao sjajne uspehe u unutrasnjoj politici , veliki deo liberalne burzoazije prihvatio je njegov program i to sto im je uskracena moc, jer nisu imali velike mogucnosti izbora. On je bio konzervativac koji je vesto sprovodio liberalnu politiku. Seljastvo je uglavnom bilo konzervativno. Ali dok je jos bilo moguce da se konzervativci u mnogim krajevima jos neko vreme oslanjaju na zaostalo seljastvo, u sve vecem industrijskom i urbanom sektoru, gubili su oslonac. Stanovnici gradova nisu zeleli klasicni liberalizam ali to nije nuzno znacilo da su skloni konzervativnim vlastima pogotovo kad su ove provodile u sustini liberalnu ekonomsu i socijalnu politiku.

Zakljucak
Razdoblje pobednickog liberalizma pocelo je slomom revolucije a zavrsilo se dugotrajnom krizom. Novo razdoblje koje ce uslediti nakon ere trijumfa liberalizma bice posve drugacije. U ekonomskom zivotu neograniceno konkurentsko privatno preduzetnistvo, potpuno nemesanje vlasti u privredu ubrzo biti zamenjeni velikim industrijskim korporacijama, znatnim mesanjem vlasti u privredu, drugacijom ortodoksijom u politici, ali ne uvek i u ekonomskoj teoriji.Nakon doba individualizma koje se zavrsilo 1870, pocelo je doba kolektivizma. Pocela je nova tehnoloska era, era novih izvora energije elektricitet i nafta, turbine i motori sa unutrasnjim sagorevanjem, novih masina od novih materijala, novih industrijskih grana zasnovanih na naucnim otkricima. Privreda je sve vise pocela da se oslanja na trziste domacih potrosaca.Pocelo je razdoblje masovne potrosnje, ukljucujuci i proizvodnju robe siroke potrosnje. Ekonomski rast postao je i ekonomska borba koja je sluzila tome da se odvoje jaki od slabih, da jedn ojacaju a drugi da se obeshrabre, da se nove, gladne nacije razviju na racun starih. Svet je usao u razdoblje imperijalizma. Doslo je do promene u strukturi ekonomske organizacije, uvodjenje monopolistickog kapitalizma, ali pocela je i nova integracija nerazvijenih zemalja u svetsku privredu kojom vladaju razvijene zemlje. Ova podela svetskih razmera na razvijene i nerazvijene krajeve nije bila nova ali je nakon 70ih godina 19 veka pocela da dobija moderan oblik. Moderna verzija ljudskih prava ukljcuuje pravo na rad i sredstva za zivot. Ljudi vise nisu spremni da najvitalnija pitanja prepuste drustvu jer zele nemogu ce i nadaju se da bi im to mogao osigurati samo pritisak drzave Jakob Burkhart. Mase zele svoj mir i svoje plate. Priklonit ce se drzavi koja ce im to osigurati, bila to republika ili monarhija. Ukoliko i m postojeca drzava ne moze to pruziti, priklonice se prvoj organizaciji koja im obecava ono sto zele

Iz zbrkanih napetosti novog razdoblja ekonomske krize koje je gotovo svuda donelo socijalne nemire i nezadovoljstva proizasla je pojava nezavisnih radnickih stranaka i pokreta, uglavnom socijalisticke orjentacije.

GRADJANSKA EVROPA Balkanske zemlje Istocno pitanje

U vreme francuske revolucije ceo Balkan je jos uvek ulazio u sastav Osmanske imperije. Istocno pitanje je otvoreno u 18. veku i odnosilo se na sve probleme koji su tu postojali. Taj izraz se prvi put pojavio u vreme grckog ustanka. To je pravi izraz za slozenu problematiku politicke istorije Balkanskog poluostrva i Levanta u vezi s osmanlijskom vlasti u tim oblastima. To je bio problem opstanka turske drzave u Evropi tj na Balkanskom poluostrvu. Istocno pitanje je za neke autore sukb dveju religija i dveju civilizacija koje na njima pocivaju i traje od 14 do 20 veka, a neki to suzavaju na 18-20 vek, ali sire njegove tematske komponente. Kriza Turske se ispoljavala kao borba za oslobodjenje od osmanske vlasti, za nacionalnu afirmaciju i stvaranje samostalnih nacionalnh drzava neturskih naroda. Tek od druge polovine 18. veka od Katarine II u Rusiiji i Josifa II u Austriji, projekti o proterivanju Turaka i deobi Balkana postaju politicka realnost. Veliki becki rat je doneo prelom u odnosima snaga na jugoistoku Evrope. Od tada Turska je bila u stalnoj defanzivi. To je rezultat jacanja neprijateljskih sila i ubrzanog i produbljenog procesa dezorganizacije unutrasnjeg drustvenog i politickog sistema Turske. Doslo je do razgradnje spahijskog sistema na kome je pocivala politicka i vojna snaga carstva. Klasni sukob izmedju islamskih gospodara i hriscanskih podanika se povecava i polako prerasta u nacionalne pokrete, jer se eksploatisan narod pocinje nacionalno identifikovati. Uprkos svim otporima Turska ispusta stvar iz ruku. Neke oblasti se od nje osamostaljujua druge sticu odredjenu meru samostalnosti. Postoje dva faktora: sepratisticke tendencije u redovima provincijskih uprava gde vlada bezakonje i nasilje (uticaj centralne vlasti tamo slabi i narod je nezasticen) a sa druge strane spoljni ratovi turske sa neprijateljima, a to vodi do opadanja vojnih potencijala Turske. Balkanski narodi su vekovima cuvali svoju etnicku i duhovnu samosvest i individualnost ziveci pod otomanskom vlascu kao ugnjetene i eksploatisane mase stanovnistva. Ocuvanje srednjevekovne tradicije i uspomena ,negovanje specificnih oblika narodnog stvaralastva usmena poezija npr ta patrijaralnost sredine balkanskog seljastva pomogle su razvijanje nacionalne svesti. Sirenju te svesti pomoci ce velika migraciona kretanja kojima je Balkan bio izlozen tokom citave epohe turske vladavine.

Levant u ops tem znacenju i s tok, istocne zemlje. U uzem s mi slu, zemlje koje leze uz obale i s tocnog Mediterana. Pojam se ugl avnom podudara sa pojmom Bl i ski istok.

Nacionalni pokreti na Balkanu (velike drzave)

Period 30ih i 40h godina obelezen je vidljivim ekonomskim i socijalnim napretkom balkanskih zemalja. Napredak u Srbiji znatno je ubrzan posle 30 zahvaljujuci definitivnoj likvidaciji turskog feudalizma, sirenju slobodnog seljackog poseda osvajanjem obradivih povrsina, razvoju zanata i trgovine, blizem povzivanju sa trzistima centralne Evrope itd. Narocito znacajan za razvoj nacionalnih pokreta je uspon hriscanske carsije po pojedinim turskim oblastima. Pojavom i razvojem nacionalnih burzoazija stvaraju se uslovi za brzi prodor modernih evropskih ideja, liberalizma i demokratskog nacionalizma medju balkanske narode. To im omogucava izgradjivanje razvijenih nacionalnih ideologija i formulisanje dalekoseznih i preciznih nacionalno-politickih i drzavnih programa. Srpski nacionalni program poznat u nauci pod imenom Zah-Garsaninovo Naccertanije formulisan je 1844. Taj pokret nastao je na osnovu Plana slovenske politike Srbije. Zahov plan bio je postavljen na siroke jugoslovenske osnove, s ciljem da se obrazuje velika i snazna drzava sposobna da se odupre ruskom i austrijskom sirenu na balkan. Garasanin je prihvatio ove ideje, i nesto je suzio te ciljeve i ublazio rusofobiju poljskog plana. Predvidjao je ostvarenje kroz dve etape : ujedinjavanje srpskih zemalja, podrazumevajuci obnovu Dusanovog carstva, zatim, prikljucenje ovoj velikoj srpskoj drzavi i drugih juznoslovenskih zemalja (Bugarska i Hrvatska). Jugoslovenski narodi ne bi mogli sami da ostvare ovaj poduhvat jer je ta teritorija rusevina dveju imperija (Turske i Austrije), on je oslonac nasao u veliki m evropskim silama. To su Francuska i Velika Britanija, koje nemaju direktnih stratesko politickih interesa u tom delu Evrope. Te ideje su bile dalekosezne i odigrale su kapitalnu ulogu u istoriji srpskog naroda one ce upravljati celokupnom nacionalnom politikom srbije sve do 1918. I grcki nacionalni program poznat pod imenom Velika ideja formulisan je 1844. Podrazumevao je oslobodjenje i ujedinjenje svih Grka. To je znacilo obnovljeno Grcko carstvo koje bi Grcima kao najstarijem evropskom narodu, s

najvecom i najmocnijom kulturom i duhovnom tradicijom i bastinom obezbedilo dominaciju na jugoistoku Evrope i istocnom mediteranu. Bugarski program je nastao nesto kasnije. On je tezio obnovi Simeonovog carstva, oslobadjanju i ujedinjenju svih bugarskih zemalja Svi ovi politicki i drzavni programi balkanskih naroda u doba njihovog nacionalnog romantizma sadrzali su zajednicka svojstva: svi su demokratski, emancipatorski i revolucionarni, istovremeno ekspanzivni agresivni i osvajacki. Temelje se na modernom revolucionarnom i demokratskom nacelu narodnosti ali su isto tako nadahnuti idejama i ciljevima istoricizma nacionalne megalomanije i iskljucivosti. Doslo je do stvaranja raznih tajnih nacionalno revolucionarnih organizacija radi tajne realizacije naci onalnog programa. U srbiji su organizovani nacionalne borce i delatnike, buntovnike i povezivali se sa hrvatskim bugarskim i dr nacionalnim pokretima, izgadjivana je mreza tajnih organizacija ciji je zadatak bio priprema naroda za opstebalkanski oslobodilacki pokret. Temelje te mreze uspostavio je Ilija Garasanin sa svojim saradnicima.

Sirenje nacionalne ideologije - Grcka

U okvirima uskomesanog i uznemirenog etnickog sarenila Balkana (koje je posledica migracija i mesanja i islamizacije dela stanovnistva) javljaju se i znacajna pomeranja u socijalnim strukturama. Pod uticajem trgovine i ekonomske razmene sa Evropom dolazi do socijalnog raslojavanja, novih podela rada i zacinjanja pocetnih oblika buduceg burzoaskog drustva. Ovaj proces je veoma znacajan za Grke. Fanarioti su bili Grci iz Fanara i oni su bili trgovci-zanatlije. U Grckoj je bio centar pravoslavnih Hriscana u Turskoj i imali su podrsku Carigradske patrijarsije. Doslo je do kolonijalizacije. Grcka trgovacka burzoazija postala je opstebalkanska pojava. U manjoj meri se opazaju ovi procesi i u Srbiji, pod uticajem trgovine sa juznim oblastima Habzburske monarhije i uticajem srpskog gradjanstva koje se formiralo u Ugarskoj. Grci i Srbi a za njima Rumuni i Bugari polako su sticali svoju burzoaziju koja ce dalje da siri nacionalnu svest i ideologiju. To su bili prvi slojevi nacionalne inteligencije. Vodece licnsti lokalne autonomne upravo obrazuju novu narodnu hijerarhiju koja ce voditi seljastvo u njegovoj borbi protiv ekonomskog ugnjetavanja i otomanske uprave. Trgovci, vojne i politicke staresine (vojvode, knezevi, primasi, serdari), verski poglavari i drugi su u borbu povukli seoske mase i stavili im se na celo. Pod uticajem svega toga u 18. veku pocinje nacionalno budjenje balkanskih naroda. Riga od Fere je grcki revolucionar u cijoj delatnosti se najvise ispoljio uticaj francuske revolucije na grke. On je oko sebe u Becu okupio zaverenicku grupu grckih patriota i izazvao je paznju austrijske plicije koja je bila vrlo ostra prema ovakvim aktivnostima. Uhapsen je i predat Turcima. Bio je prva zrtva ustanka protiv Turaka. Prodor ideja francuske revolucije pripremljen je od strane prosvetiteljskih ieja koje su nasle pristalice medju srpskom inteligencijom i gradjanstvom u Ugarskoj a to najbolje olicava delo Dositeja Obradovica. I kod Srbia i kod Grka uticaj racionalizma i ideja fr. revolucije dosao je do izrazaja i na planu nacionalne ideologije. 90ih godina Jovan Rajic obajavljuje svoju Istoriju raznih slovenskih naroda. Stvaraju se ideje o velikom srpskom carstvu.Sve to pokazuje visok nivo nacionalne i slobodarske svesti u grckom i srpskom narodu. Tada otpocinju i prakticne politicke pripreme za nacionalno revolucionarnu akciju. Doslo je do stvaranja oslobodilackog pokreta, tajnih drustava itd. Sav ovaj ideoloski i politicki rad najavljivao je bliske i krupne dogadjaje na Balkanu. Prvi srpski ustanak 1804 ce ih otvoriti. Zahvaljujuci tome, ovaj ustanak ce steci najsire istorijsko znacenje: opstesrpsko, juznoslovensko, balkansko a preko istocnog pitanja i Evropsko.

Stanovnistvo Evrope u 18. veku - teorije

Merkantilizam kolicina zlata koje drzava poseduje je uslov drzavnog bogatstva. Protekcionizam (ekonomska mera ograicavanja stranih proizvoda na domacem trzistu) i kolberizam u Francuskoj. Oni su nalazili da bogatstvo, ekonomska, vojna i politicka snaga drzave zavise direktno i od broja stanovnika pa su preporucivali mere za njegovo povecavanje. Te mere su bile kocenje emigracije, naseljavanje pustih predela, smanjenje smrtnosti jacanjem zdravstvenih sluzbi i javne higijene, stimulisanje braka i radjanja Fiziokratska teorija je zamenila merkantilizam i to je preteza liberalizma.

Adam Smit je smatrao da je stanovnistvo vazan faktor u stvaranju materijalnog bogatstva drustva. I drugi pripadnici ove skole (klasicne engleske politicke ekonomije) su to priznavali ali su dodavali da porast stanovnistva dovodi i do prenaseljenosti a t o dovodi do pauperizacija (lat.), materijalno propadanje; masovno osiromaenje.

Tomas Maltus je teoreticar demografskog razvoja iz doba industrijske revolucije, i on je objavio Esej o principima stanovnistva. U ovom radu Maltus je formulisao prirodni zakon populacije koji govori o disproporciji izmedju porasta stanovnistva i porasta proizvodnje.Raskorak izmedju bogatstva (aritmeticki progres) i stanovnisva (geometrijski progres) je sve veci. Mora da se ogranici prirastaj stanovnistva. Seksualno uzdrzavanje, smanjenje radjanja, podsticanje celibata i druge moralne mere. Ako to ne uspe onda epidemije, glad, ratovi, revolucije i druge k atastrofe. Marksizam se usprotivio maltuzijanstvu klasnim prilazom problemu demografskog razvoja. Nije sve univerzalno vec zavisi od nacina proizvodnje i ukupne drustvene situacije. Od raspodele zavisi da li ce postojati suficit ili deficit radne snage. Stanovnistvo nije faktor samo po sebi vec je funkcija sistema drustvene proizvodnje i odnosa koji na tome pocivaju. Posle Marksa, od kraja 19. veka postoje razne teorijeneke su pesimisticke, a neke optimisticke. Ali zakljucak je da je rast stanovnistva u sustini pozitivan i podsticajan za drustvo, i nosilac istorijskog razvoja. U kretanju populacije postoje dve pojave: prva je porast broja stanovnika. Jos uvek je visoki natalitet koji nadmasuje cak i vrlo visoku stopu mortaliteta. U drugoj polovini veka postepeno se smanjuje natalitet ali i smrtnost opada, pa je prir. prirastaj jos uvek pozitivan. Dva velika uzroka rane i velike smrtnosti evropskog stanovnistva su prvo teski ekonomski uslovi zivota, pothranjenost, ceste nerodice i gladi i drugo losi sanitarni i higijenski uslovi, epidemije i bolesti. Na prvom mestu od bolesti su tuberkuloza i malarija. Takodje se javljaju i tifus kuga i kolera. Druga stvar su dinamicna pomeranja stanovnistva. Dolazi do dve vrste migracija: unutrasnjih i spoljasnjih. Unutrasnj a je selo grad. Najvaznije spoljasnje migracije su bile u pravcu americkog kontinenta, a pred kraj 19. veka i u Australiju. Najprivlacnija meta je nesumnjivo SAD.

Razvoj Evrope (industrija, urbanizacija..)

Razvoj industrije i trgovine, masovne migracije i menjanje strukture drustva, dovesce do menjanja izgleda evropskih gradova. Grad je u 19. veku zagospodario selom, ne samo administrativno-politicki vec i ekonomski. On je regulator robno-novcane privrede na kojoj pociva kapitalizam. Lik gradova se menja brze nego zivotni uslovi u njima. Industrijski centri se reformisu i postaju ruzni. Drustveni standard, higijenski uslovi i udobnost stanovanja su se mnogo sporije razvijali od velicine i broja stanovnika evropskih gradova. U vecini gradova jos nema tekuce vode, dobre kanalizacione mreze, redovnog odrzavanja cistoce ulica, solidne jave rasvete itd. Cena velikog i svestranog socjalnog, ekonomskog i civilizacijskog napretka starog kontinenta bila je teska eskploatacija i zrtve milionskiih masa radnog stanovnistva grada i sela. Taj rast nije kontinuiran, bio je prekidan i imao je padove zbog priodnih, demografskih, drustvenih i politickih razloga. Zbog svega toga drustveno-ekonomski zivot i razvoj Evrope bili su u epohi liberalnog kapitalizma potresani nizom kriza i poremecaja. Ekonomski rezultati industrijske revolucije i industrijalizacije u Evropi su bili visesutruki i protivrecni. Na jednoj strani se povecava produktivnost rada, kolicine vrst e i kvalitet proizvoda, procvetala je trgovina itd, a sa druge strane veoma je umnozen proletarijat cime je povecana masa eksploatisanih. Rasponi izmedju bogatstva i siromastva su rastegnuti.Klasni sukob se nije stisavao vec zaostravao.

Drustveni odnosi
Sva evropska drustva izuzimajuci Englesku, do kraja 60ih godina 19ve ka su pretezno agrarna drustva. Dok su u istocnoj evropi ona jos uvek imala mnoga obelezja feudalnih struktura, u zapadnoj Evropi su stekla karakteristike kapitalisticke epohe. To znaci da je i osnovna seljacka masa stanovnistva vec bila raslojena i da su i na selu preovladavali robnonovcani ekonomski i kapitalisticki drustveni odnosi. U privredno zaostajalim zemljama Evrope koje do sredine 19veka nisu prosle ni kroz ekonomsku (industrijsku) revoluciju ni kroz politicku revoluciju, vladajucu drustvenu klasu predstavljalo je jos uvek staro, feudalno plemstvo. To plemstvo nije jedinstveno vec se deli na dve kategorije: krupno i sitno (dzentrijsko) plemstvo. Feudalna aristokratija vlada ili sama (u savezu sa apsolutnom monarhijom) ili tu vlast deli sa najkrupnijom drzavnom birokratijom, vojnim vrhovima i klerom. Uticaj sitnog plemstva na politicku vlast je neznatan ili vrlo ogranicen.Burzoaski

drustveni slojeve se ovde tek formiraju u klasu ili su jos malobrojni. Njih zastupaju bankari i novcani kapitalisti i delimicno uticu na vlast jer su povezani sa administracijom. Srednje slojeve burzoazije cine krupni trgovci, manufakturisti industrijalci i intelektualci. Sitna burzoazija je mnogobrojnija, tu su zanatlije, sitni trgovci i ducandzije, prevoznici, si tni proizvodjaci u proljoprivredi, ucitelji, lekari itd. Ti slojevi nemaju ucesca u vlasti. Potlacene i eksploatisane mase naroda cine najveci deo seljaka i malobrojni proletarijat. Po poreklu i karakteru zapadnoevropska burzoazija se deli na dvegrupe: prvi su potekli iz stare vladajuce klase feudalne aristokratije. To je poburzoazeno plemstvo koje je napustilo feudalni i preslo na kapitalisticki nacin proizvodnje. Drugu mnogobrojniju vrstu cine oni slojevi koji se nazivaju novim klasama i potekli su iz naroda, iz seljastva, nizih slojeva gradjanskog staleza i retko iz proletarijata. Na samom vrhu su dve kategorije krupne burzoazije: zemljisna i finansijska aristokratija.U ovu grupaciju ulaze jos i bankari, najkrupniji industrijalci, veletrgovci i brodovlasnici. Samo jednu stepenicu nize je sloj krupne burzoazije, onda imamo srednji burzoaski sloj i red sitne burzoazije. Burzoasko drustvo je veoma slojevito i u materijalnom pogledu izdiferencirano. Kao klasa u celini, burzoazija je veoma dinamicna drustvena kategorija. Unutar nje su kretanja i pomeranja neprestana. Najbitnije socijalno-psiholosko obelezje burzoazije kao klase jeste da joj je ekonomski i poslovni uspeh merilo svake vrednosti, cak i osnovni kriterijum u zivotu. Novac vlada odnosima unutar burzoazije a burzoazija vlada drustvom tako da je novac najvazniji pokretacki faktor i regulator drustvenog zivota u celini. Osnovni ton i najbitnija obelezja gradjanskom drustvu 19veka davala je burzoazija. Politicke i idejne temelje tog drustva predstavljala su sledeca nacela: pravna jednakost, kapitalisticko privatno vlasnistvo, slobodan rad, pravo na neograniceno sticanje bogatstva. Tu imamo stalnu borbu unutar te klase zbog razlicitih interesa. Drugo obelezje gradjanskog drustva je stalna klasna borba izmedju radnicke klase i burzoazije, koja je dobila karakter nepomirljivog drustvenog sukoba. Borba unutar gradjanske klase se vodila oko dve koncepcije drustva i drzave: liberalne i demokratske. Liberalizam jaka drzava, ogranicena politicka prava naroda i prevaga krupne burzoazije u upravljanju javnim poslovima. Demokratija potpuna politicka jednakost gradjana, prisustvo naroda na politickoj sceni i uticaj na politicku vlast preko narodnog predstavnistva, opste pravo glasa. Zatev za slobodom stampe se provlaci kroz sve rasprave i sukobe izmedju liberalizma i reakcije. U tu raspravu se ukljcuju teme o demokratizaciji politickog zivota i politickih institucija. Povecava se uloga opsteg i politickog obrazovanja, opste i politicke kulture u zivotu gradjanskog drustva. Srednja i sitna burzoazija su slojevi koji su uvek bili izmedju ostalih slojeva i koje su ostali slojevi pokusavali da pridob iju jer su njeni zaokreti cesto odlucivali ishode politickih bitaka. Posto su bili u stalnom konfliktu sa aristokratijom i krupnom burzoazijom, cesce su nalazili osnovu za klasnu solidarnost i saradnju sa proletarijatom. Permanentna borba burzoazije i proletarijata vodice se u rasponu izmedju dva koncepta: reformisanje vs revolucija. Industrijska revolucija je dovela do raslojavanja burzoaske klase a isto tako do porasta proletarijata. Tek tada se stvara taj treci stalez u koji spadaju i radnici i seljastvo i burzoazija.Brojcano povecanje radnicke klase bilo je rezultat stalnog pocvecavanja evropskog stanovnistva i razvoja industrije. Privredni zamah zapocet industrijskom revolucijom zahtevao je sto vecu i sto brzu akumulaciju kapitala, a to je burzoazija ostvarila na racun radnicke klase, povecavanjem eksploatacije: niske nadnice + dugo radno vreme.

Nacionalne ideologije epohe liberalnog kapitalizma

Nacionalni pokreti 19veka politicki su rezultat procesa formiranja modernih evropskih nacija. Dolazi do sve vece komunikacije (kulturne, politicke, drustvene i ekonomske) izmedju sve veceg broja ljudi. Do toga je doveo razvoj privrede, sirenje trzista i razvoj saobracaja. Ta komunikacija se najlakse izvodila u okviru zajednica istog jezika obicaja, duhovnih tradicija i vrednosti. Kako je to povezivanje bilo sve vece pocela je da se javlja svest o pripadnosti jednom narodnom (nacionalnom) kolektivitetu. S pojavom te svesti stala se vrsiti intenzivna integracija etnickih grupa u zajednice viseg drustveno-politickog tipa nacije. Za to je uslov bio postojanje razvijene gradjanske klase, nacionalne inteligencije izasle iz te klase, subjekta koji formulise nacionanu svest, teznje i programe. Zavrsni cin u procesu izgradnje vecine evropskih nacija odigrao se u toku gradjanskih revolucija koje su potresale kontinent krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka. Uzrok toga je osnovni politicki princip revolucionarne burzoazije (iz francuske revolucije) narodni suverenitet +

nacionalni suverenitet. Tako je sankcionisana protivrecnost izmedju opsteljudskih prava gradjana i posebnih prava pripadnika nacija. Tako se lepo videlo da je carstvo razuma i vecite pravde koje su zamislili prosvetitelji zapravo gradjansko pravo, koje u seb nosi neke druge protivrecnosti. Protivrecnost izmedju raznih nacija i njihovih interesa favorizovanje svoje na stetu tudjih nacija sto je novo znacenje nacionalizma. Drugo znacenje principa nacionalnog suvereniteta oformljenje nacionalne svesti. To teznja svih nosilaca nacionalne svesti da se okupe u jedinstvenu nacionalnu drzavu sa svim potrebnim politickim i drugim institucijama nacionalnog karaktera. Tamo gde to nije bilo odmah moguce, doslo je do stvaranja nacionalnih pokreta koji ce najcesce imati svoju ideolosku politicku i oruzanu stranu. Nacije, nacionalne ideologije i nacionalni pokreti bili su cedo burzoaskog drustva i to epohe liberalnog kapitalizma. Iz te cinjenice proistekla je bitna karakteristika da se vecina tih ideologija u prvim fazama odlikuje teznjom ka univerzalnom pravnom poretku, drustvu politicke pravde, demokratije i progresa. Ali nakon sto ispune svoju prvobitnu oslobodilacku misiju, lako se izvrcu u politiku i ideologiju hegemonije, dominacije, nacionalizma i sovinizma. Kolevkom nacionalnih ideologija 19. v. smatraju se Nemacka i Italija. Dva najistaknutija predstavnika bili su Fihte i Macini. Pretecom Fihteovog ucenja o naciji smatra se Herder ko ji je svojim istrazivanjem dosao do pojma narodnog duha i jedinstvenog duhovnog obelezja pojedinih naroda. Literalno stvaralastvo, muzika i folklor a na prvom mestu jezik. Fihte je, polazeci od Herderovih shvatanja, dosao do ideje da je nacija ona zajednica ljudi koja se odlikuje odredjenim nacionalnim osobenostima, razlicitim od drugih slicnih zajednica, a da je nacinalna drzava najbolje sredstvo za razdvajanje i unapredjivanje nacionalnih osobenosti. Jedinstvo jedne zajednice se uspostavlja u jedinstvu misli karaktera i teznji njenih pripadnika. Jedan narod je snazniji u nacionalnom smislu ako je jedinstvo cvrsce. A ta snaga i velicina se zasniva na ispunjenju nekog istorijskog zadatka koji je bozanski zakon. Od nacionalnog jezika zavise svi duhovni izrazi. Fihte je ucio da su sloboda i samostalnost osobenosti koje krase razvijene istorijske narode. To su nacije i njima trebaju jedinstvene drzave da bi afirmisali principe slobode. Deli nacije na istorijke i neistorijske (kao Hegel), a to su oni koji imaju nacionalnu svest i drzavu i oni koji nisu to jos stekli. Nacionalna drzava je samo klica univerzalnog, to je stupanj u razvoju ka univerzalnoj zajednici. Nacionalno je klica univerzalnog. Svest naroda o potrebi borbe za nacionalnu drzavu i preko nje za univerzalnu zajednicu slobode je zapravo svest o onoj istorijskoj misiji koju je Fihte oznacavao kao bitno obelezje nacije. To nije nista neobicno za romanticarsku epohu prve polovine 19.v. Taj utopijski univerzalizam vazi i za drugog najveceg nacionalnog ideologa tog doba Macinija. Hegel takodje u naciji vidi jedan od stupnjeva u ostvarenju apsolutnog duha. Najvisi stupanj nacija dostize u nacionalnoj drzavi. Nacija koja nije u stanu da stvori nacionalnu drzavu, nije nacija i nema prvo da postoji. Po tom kriterijumu posedovanja i neposedovana nacionalne drzave Hegel je delio narode na istorijske i neistorijske. Istoricar H. fon Trajcke u naciji i nacionalnoj drzavi vidi zivo bice koje raste i to zahvaljujuci nesvesno akciji neke vise sile kojom i on smatra nacionalni duh ili genije. Spoljne znake nacionalne pripadnosti Trajcke nalazi u jedinstvu jezika i vernosti ljudi odredjenim obicajima i kultovima starih tradicija. Ljudi koji imaju te osobine pripadaju jednoj naciji bili toga svesni ili ne. Uredjenje Italije se oduvek shvatalo kao kolektivni fenomen nacionalne svesti svojstvene narodu. Ovo shvatanje imalo je vrlo konkretnu nacionalnu i politicku osnovu. To je bila teznja naroda da prevlada feudalni separatizam kako bi se Italija oslobodila strane vlasti. Ono bi imalo karakter gradjanske revolucije jer bi donelo ostvarenje narodnog i nac. suvereniteta, pravnu i politcku jednakost ljudi i ustavni poredak. Makijaveli je ulogu ujedinitelja dodeljivao vladaru koji nece birati sredstva. Djoberti je video snagu u autoritetu katolicke crkve. Balbo je video mogucnost jedinstva Ita. politickom pogodbom sa Austrijom. Macini je u osnove svoje nacionalne ideologije postavio dva pojma: revoluciju i republiku.Pri tom je mislio na nacionalnu revoluciju i demokratsku republiku. On je vrhunac u razvoju ideja liberalno-demokratskog nacionalizma u celoj Evropi. On je te ideje pokusavao i da ostvari.On naciju posmatra kao duhovno-istorijsku a ne kao rasnu ili teritorijalnu pojavu. Nacija je svest ljudi jednog kolektiva da mu sudbinski pripadaju, a ta svest se stice dugim zajednickim zivotom. Macinijev glavni ideal je jedinstvena nacionalna drzava koja bi po obliku i unutrasnoj organizaciji bila unitaristicki ustrojena republika. Odlucno je protiv monarhije ali i federalizma jer bi on doveo do nemoci zemlje i vratio srednjevekovni lokalni

rivalitet. Stepen centralizacije te drzave je vrlo visok jer cela drustvena, politicka i pravna organizacija mora da bude unitarna. Sa druge strane mora da bude i demokratska. Zato ni nacionalna revolucija ne sme da bude klasna. On poistovecuje demokratsku organizaciju i slobodu drzave.Osnovni moralni princip nacije je razvijanje pozitivnih kreativnih snaga naroda i njegovo vaspitanje u duhu bratske saradnje i stvaranje opste ljudske zajednice. U tome pomaze religija, kao faktor kohezije. A konacni cilj potpune afirmacije nacija je univerzalna ljudska zajednica. Savez nacija je covecanstvo ciji je cilj ostvarenje ljubavi i mira. Dakle, pre nego sto se pristupi konacnom ujedinjenju mora da dodje do stvaranja posebnih nacionalnih drzava. A svaka od tih drzava (11-14kom) ce imati svoj zadatak, naravno zadatak Italije je da pocne eru nacija i izdigne covecanstvo na rusevinama papinstva i carstva. To je sve romanticarsko i utopicno. Ideja je realna i racionalna kada se zalaze za jedinstvene nacionalne drzave ali je nerealna i utopisticka kad predvidja dalju sudbinu nacije. Kantaneo je nasuprot Maciniju bio protiv politicki centralizovane i duhovno monolitne nacije jer je smatrao opasn om za slobodu i demokratiju. Njegov ideal je konfederacija sa pluralizmom kultura, politickih i institucionalnih resenja. Glavna pretnja tome su Austrija i Rusija. Esencijalni momenat kod vecine francuskih i italijanskih teoreticara je volja da se zivi zajedno, i nacija nije toliko stvar jezika i kulture koliko svesti i savesti. Otadzbina to je svest o otadzbini. Dve stvari spadaju u duhovno nacelo: jedna je posedovanje bogatog zavestaja uspomena a druga je saglasnost i zelja da se zivi zajedno. Najznacajniji nosioci i ideolozi nacionalnih pokreta kod Srba su Vuk Karadzic, Vladimir jovanovic, Mihailo Polit-Desancic, Svetozar Miletic. Dekabristi pri pa dnici ruskog plemickog opozicionog

Drustvena misao u Rusiji

U razvoju ruske drustvene misli do 70ih godina 19og veka uocava se nekoliko struja koje mogu da se grupisu u dva osnovna pravca: ideje samodrzavlja i slovenofilstva i ideje revolucionarne demokratije. Zvanicna politika apsolutisticke Rusije imala je svoju ideologiju. Najvazniji principi su p ravoslavlje, samodrzavlje, narodnost. Najistaknutiji njen tvorac Pagodin zastupao je misao da su putevi istorijskog razvoja Rusije i zapadnog sveta razliciti pa moraju da imaju i razlicitu buducnost. U Rusiji je drzava formirana dobrovoljnim priznavanjem vlasti knezeva nad mesnim i lokalnim organizacijama (suprotno zapadnim klasnim borbama). Rusija je zemlja politicke harmonije i saglasnosti izmedju vladara i naroda, i izmedju plemstva i seljastva jer postoji patrijarhalni autoritet starijeg nad mladjim. Iz sluzbene ideologije samodrzavlja razvila se sredinom 19v ideja slovenofilstva. Njeni predstavnici su Homjakov, Aksakovi, Kirjejevski, Samarin. Ono sto je direktno preuzeto je protivljenje razvoju kapitalizma, odbacivanje gradj. liberalizma i fr. revolucije, prihvatanje samodrzavlja kao specificne institucije ruske istorije gde nema posrednika izmedju cara i naroda. Osnovna nacela: pravoslavlje, drzava i neokrnjeni vladarski autoritet. Hteli su da se ocuvaju od demokratije i socijalistickih ideja. Oni su konzervativci. Velki doprinos izgradnji slovenofilske ideologije dao je Danlievski knjigom Rusija i Evropa koja je postala popularna brzo nakon objavljivanja. Pokusao je da objasni odnos slovenskog sa germano-romanskim svetom. Po njegovom misljenju nema razloga za sukob ova dva sveta, iako sukob postoji. Razlog za to je razlicitost kulturno-istorijskih tipova civilizacija. On odbacuje tezu o nadmocnosti germansko romanske civilizacije pomocu svoje ciklicne koncepcije kretanja istorije i smenjivanja civilizacija. Civilizacije nastaju rastu stare i umiru. Opstecovecanska civilizacija ne postoji i ne moze da postoji. Postoje pojedinacne samo. Pocinje sumrak Evrope, a ruski kulturno istorijski tip pocinje da cveta i ulazi u najkreativniji period. To je uzrok rivaliteta. Ideja revolucionarne demokratije javila se kao otpor sumornoj drustvenoj stvarnosti apsolutisticke Rusije i vid konfrontacije sa slovenofilskom ideologijom. Glavni uticaji na formiranje tih ideja su nemacka klasicna filozofija i francuski utopijski socijalizam od Sen-Simona do Prudona. Hegelova filozofija za njih je bila algebra revolucije. Oni su bili socijalisti. Bjelinski je bio hegelijanac. On je bio za raskrinkavanje ruske feudalne stvarnosti.Za njega je Hegelova filozofija revolucionarna algebra ociscena od svake konzervirajuce premise. Nije nasao resenje globalnog konflikta kod Hegela i dosta je lutao po idealistickoj antropologiji, trazeci to resenje u sferi covekovog duha. Glavna njegova preokupacija je oslobodjenje kmetova. Jedini nacin da se to ostvari je revolucija. Time je i udario temelje revolucionarno-demokratskoj

pokreta, clanovi ta jnih drustava i organizatori pobune proti v ca rskog rezima u decembru 1825, odatle ime.

ideologiji. On smatra revoluciju fazom istorijskog razvoja i ona je prolazna. Socijalizam definise kao drustvo bez nepravdi i nasilja. Hercen, je ideolog revolucionar koji je formirao svoje ideje na primeru dekabrista i pod uticajem francuskih prosvetitelja Hegela i socijalista utopista. Glavni ciljevi borbe Hercena, Ogarjova i njihovih sledbenika bili su Oslobadjanje reci od cenzure! Oslobadjanje seljaka od spahija! Oslobadjanje poreskog sistema od batine!. Revolucija je nas ilje i ne podrzava je. Ne veruje u sposobnost ugnjetenih masa da resavaju drustvena pitanja. To resenje mora da ponude progresivni i prosveceni pripadnici vladajuce klase. Prvi korak u reformama mora da bude oslobadjanje seljaka. Njega nije zadovoljila ref orma iz 61. Ucestvovao je sa Ogarjovom u stvaranju tajne organizacije Zemlja i sloboda kojoj je zadatak da spremi narodni ustanak u Rusiji. Po obliku ta drzava ce biti demokratska republika radnih ljudi. Republika koja ne vodi socijalizmu nije prava. Hercen ispoljava patriotizam ali je dosledan internacionalizmu ustajuci otvoreno protiv slovenfilskog nacionalizma i sovinizma. Ogarjov je isto pripadao prvoj generaciji ruske revolucionarne demokratije. Borio se za koreniti drustveni preobrazaj Rusije, a to je oslobodjenje kmetova i podela zemlje seljacima. On je isto pre za reformu nego revoluciju. On se zalaze za uvodjenje federativne republike pre bilo kakvih drugih reformi, i svestan je da to moze samo revolucijom. Drugu generaciju ruskih ideologa koji su ustali protiv samodrzavlja predstavljaju pripadnici raznocinske inteligencije koji su se okupli oko Cernisevskog i casopisa Savremenik.I njihov prvi i najvazniji zadatak je oslobodjenje seljastva i podela zemlje seljacima bez ikakve naknade plemstvu. Cernisevski je i sam intelektualac raznocinac. Krajem 50ih postao je glavni idejni vodj ruske revolucionarne demokratije. Borac protiv samodrzavlja i feudalizma ali i protiv burzoaskog liberalizma i konzervatizma, a za seljacku revoluciju i socijalizam specificnog tipa. Odlucan protivnik religiozne zatucanosti, misticizma i duhovne ucmalosti, bio je uporan branilac filozofskog materijalizma i teza o jedinstvu sile, kretanju i materiji itd. Njegov pogled je materijalisticki i prozet dijalektikom. Zaokupljen opstom vizijom revolucije, nije zanemarivao ni njene najneposrednije ciljeve: oslobadjanje seljastva, licna sloboda gradjana, smanjivanje vojnog i administ. aparata drzave , emancipacija zena, prosvecivanje naroda. Glavnu snagu revolucije on vidi u narodu, koji treba da bude prosvecivan duhovno i uzdizan materijalno. Prenaglasava moc znanja ideja i vaspitanja. Privatna svojina je dovela do podele drustva na klase, klasne borbe i stvaranja drzave. Klasna borba nije presudni faktor u nastanku drzave vec spasioc drustva od sveopste borbe interesa koja se vezuje za privatnu svojinu. To shvatanje je blize prosvetiteljima nego socijalistima. Po Cernisevskom, socijalizam je istorijska nuznost i o njemu razmislja na nacin predmarksovskog socijalizma.On veruje u svetlu buducnost covecanstva i komunisticki raj na zemlji, a to mogu da stvore samo neobicni novi ljudi koje je on ionako nastojao da vaspita. Dobroljubov je bio jedan od saradnika Cernisevskog. On je isto materijalista i dijalekticar, a prakticno revolucionar. Verovao je da grupa profesionalnih revolucionara treba da vodi narod u borbu protiv feudalizma i samodrzavlja. Pisarev je bio medju najblizim ucenicima Cernisevskog, a ostao je upamcen tako sto je doveo do krajnosti poglede Cernisevskog i Dobroljubova o drustvenoj svrsi knjizevnosti. Zadatak knjizvenosti je da sluzi revoluciji i drustvenom napretku pa je njena estetska funkcija zanemarljiva. On je postao tvorac teze o unistenju estetike . Zalagao se za nasilnu revoluciju a posle je krenuo da zagovara prosvecenje naroda. U svetu postoji samo jedno zlo a to je neznanje i jedini lek je nauka.

Habzburska monarhija 1815-1848.

Privredna struktura i drustveni odnosi
U prvoj polovini 19v Habs. monar. je bila pretezno agrarna zemlja neujednacenog nivoa i tempa razvo ja sa preovladjujucim feudalnim odnosima u poljoprivredi i mnogobrojnim izvoristima privredne, finansijske, drustvene i politicke krize. Veci deo seljastva bio je jos u kmetovskoj zavisnosti, snoseci sve materijalne i radne terete koji su iz toga proisticali. U samoj Austriji i u nekim drugim pokrajinama klasicni oblici feudalne zavisnosti zamenjuu se ugovornim odnosom plemica i seljaka, dok u Ugarskoj tece i dalje proces nasilnog zahvatanja seljacke zemlje od strane plemstva, tj svojevrsni oblik prvobitne akumulacije kojim je seljastvo eksproprisano i pretvarano u bezemljase. Eksproprijacija je prinudno oduzimanje privatne imovine u opstem interesu i vrsi se u korist drzave za potrebe ostvarenja javnog interesa.

Zahvaljujuci tome, ugarsko plemstvo ce pred revoluciju 1848 drzati u svjim rukama skoro 3 puta vise obradivih povrsina nego seljastvo. U Austriji plemstvo zeli veliki otkup za parcele koje drzi seljastvo, a mase siromasnog stanovnistva koje nemaju novac za otkup sanja o revolucionarnom ukidanju feudalizma. U Ugarskoj plemstvo je svesno da privredni zaostatak kao i zaostatak cele zemlje, moze da se resi jedino prelaskom sa feudalnog na kapitalisticki nacin proizvodnje u poljoprivredi. Ne slazu se u tome koji su putevi da se do toga dodje, ali slazu se da treba da bude bez revolucije i uz ocuvanje svog veleposeda. Krupno plemstvo nema toliki problem kao sitno koje je pogodjeno trzisnom krizom i pritisnuto dugovima. Ta grupa umerenijeg srednjeg i sitnog plemstva okupljena oko grofa Secenjija, zadovoljava se trzenjem kredita i otkupa seljaka cijim bi se novcem ti krediti izmirili a preostalim delom unapredila proizvodnja. Na njihov zahtev usvojen je zakon o fakultativnom otkupu seljaka ali bez mnogo koristi. A radikalnija, nacionalno snazno nadahnuta grupa sitnog i srednjeg plemstva na celu sa Lajosom Kosutom zalagala se 40ih za razvoj kapitalisticke privrede u Madjarskoj, a do novca za to bi se doslo obaveznim otkupom seljastva. Taj plan nije mogao da da ocekivane rezultate, i nije mogao da otkloni agrarno socijalnu revoluciju. Zaostajanje u resavanju agrarnog pitanja i reformisanju feudalnih odnosa na selu je dovodilo do zaostatka i na drugim privrednim poljima. I Austrija ce proci kroz proces industrijske revolucije (prva polovina 19v) ali sa zaostatkomu odnosu na evropske zemlje za nekoliko decenija. Uslovi za razvoj industrije bili su stvoreni apsolutistickom ekonomskom politikom Marije Terezije i Josifa II jos u 18v, i tada su stvoreni veliki centri manufakturne proizvodnje. Tekstilna manufaktura je bil a dobro razvijena, i zato je to i bio najbrzi industrijski preobrazaj. Ali nije bio ravnomeran razvoj svih grana industrije, a time je usporen ukupni privredni razvoj. Do toga je doslo zbog oskudnosti nekih ruda, novcano trziste je bilo nerazvijeno, i nemo gucno za investicije, a razvoj je kocio i veliki birokratski sistem drzavne uprave. Plemstvu se takodje nije isplatilo da izgubi trenutnu mogucnost eksploatacije suma. To je sve kocilo i razvoj saobracaja.Nesto brze je razvojan pomorski i recni saobracaj. Iakoi sam kocen nizom ekonomskih i drustveno-politickih okolnosti, razvoj trgovine je takodje isao napred.Moze se reci da je apsolutisticki politicki sistem odigrao pozitivnu ulogu u fazi merkantilististicke i manufakturne privrede ali d a je epohi industrijske revolucije postao nekoristan i suvisan.Cilj apsolutizma je bio da ocuva stari odnos drustvenih snaga i odbrani politicki monopol dvora, krupnog plemstva i vrha drzavne uprave. Industrijska i trgovacka burzoazija nije bila zadovoljna svojim politickim i drustvenim polozajem (bili su drzani daleko od drzavne uprave), ali su jos bili nedovoljno brojni i ne preterano borbeni u izlaganju za svoja prava. Nju nisu pritiskali samo vladajuci slojevi vec i proletarijat koji je narastao zajedno sa burzoazijom. Radnicka klasa, neobrazovana, bila je bez organizacija koje ce se prvi put pojaviti 48. Zbog svoje mnogobrojnosti i nezadovoljstva predstavljali su stalnu opasnost za vladajuce slojeve i burzoaziju. Bilo je mnogo pobuna i demonstracija radnika u raznim krajevima Monarhije, a sredinom 40 javlja se na vise mesta u Austriji pokret protiv masina ( ludizam). Lome se masine, pale fabrike i preti se bunom. Vlast reaguje ostro pa se pobune smiruju, ali u Becu se 45 obnavljaju pokreti gladnih i demonstracije. U to vreme javljaju se prvi sledbenici Blana, Sen-Simona i Furijea u Austriji. Seljaci su se takodje bunili, najcesce odbijanjem da plate dadzbine. Sve to ukazuje na postojanje duboke krize drustvenoekonomskog sistema u Habz.monarh.

Apsolutisticki sistem i gradjanska opozicija

U periodu 1815-1848, nacionalni pokreti i gradjanska opozicija apsolutizmu izrastaju do neslucenih razmera, organizovani su i imaju ideolosku osnovu. Ove dve pojave imale su izrazito politicki karakter.Vladari su se drzali principa Nista ne menjati u temeljima drzavne zgrade , a tom mislju se dosledno vodio i najmocniji covek Carevine, kancelar knez Meternih. Administrativni aparat na koji se vladar oslanjao i pomocu kojeg je upravljao zemljom sastojao se od jednog tela najvisih cinovnika aristokarata koji je iz Beca komandovao svim i najsitnijim poslovima u najzabacenijim krajevima Carstva. Ali ovaj aparat je bi spor i neefikasasn. Njegov najsnazniji covek je bio Meretnih da bi mu se pridruzio kao suparnik liberal sklon reformama Kolovrat. On je bio zaduzen za pitanja unutrasnje politike a Meternih se okupirao spoljnom politikom. Njihov sukob je cesto paralisao delatnost vlade. U pojedinim oblastima Carevine (krunskim zemljama) postojale su lokalne staleske skupstine , cije je telo birano od samog vladara.Tako neefikasna a svemocna vlast Carstva plivala je tokom 15-48 u moru teskoca, a drzavni budzet je

jos iz vremena ratova bio u stalnom deficitu. Vlada se cesto zajmila i uvlacila u probleme vrhvnu finansijsku burzoaziju. Ministar policije Seflnicki bio je najzaposleniji zbog nastojanja da se suzbije opoizicija i zatre svaka klica revolucije.Ali i pored svih preduzetih mera, opoizicija se nije mogla suzbiti, jer tu su bili osim tankog sloja krupnih kapitalista i svi sloj evi burzoazije. Najradikalnija je bila opozicija intelektualne omladine, tu su usvajane racionalisticke i socijalutopijske ideje. Oni su se skupljali u tajnoj organizaciji Mlada Austrija. Dolazilo je do buntovnih istupa omladine demonstracije i protesti protiv vlade i politike apsolutizma. Vlada je pokusavala da suzbija te pokrete slanjem studenata u vojsku u istocne krajeve zemlje (Banat). Pripadnici pokreta protiv apsolutizma i duhovne neslobode, zalagali su se za liberalnu drzavu slobode, pravde i progresa.

Nacionalni pokreti
Dok je opozicija u nemackoj javnosti Habs. carevine nosila pre svega gradjansko-liberalni ili demokratsko-politicki karakter,u javnosti mnogih drugih nenemackih naroda, 15-48, poprima sve jasniju i konkretniju nacionalisticku formu. Komplikovana etnicka struktura i izmesanost stanovnistva razlicitih nacionalnih pripadnosti nije jedini faktor koji ce u prvoj polovini 19v odredjivati karakter nacionalnog problema u Habs monar. Drustveni, politicki i pravno-institucionalni faktori bice takodje od velikog znacaja u stvaranju te karakteristike. U sistemu pravno politickih ustanova, tradicija i odnosa ispoljavao se privilegovani polozaj nemackog naroda u mnogim delovima Carstva. Oni su imali povlascen polozaj na drugim etnickim teritorijama. Uzrok toga je sto se nemackim jezikom sluzili gornji drustveni slojevi. Od etnicke i drustveno politicke, nista manje nije slozena i administrativno-politicka struktura Habs monarh. Najpre treba reci da tzv Habs nasledne zemlje (cisto nemacke etnicke teritorije i li Austrija u uzem smislu, zatim ceske zemlje, poljska Slezija, Slovenija, Tirol, Trst i Goricca) ulaze u sastav Nemacke Konfederacije kojoj Austrija i predsedava. Za unutrasnje prilike u Habs monarh to malo znaci jer se sve odluke u vezi s tim donose u Be cu, ali je ovo austrijsko clanstvo u Nem Konfed znacajno za jacanje nemacke nacionalne svesti u Austriji, sto ce se i 1848. pokazati faktorom od politicke vaznosti. Najvazniji pravno politicki problem Habs monarh koji ce u periodu 15 -48 prerasti u najkrupnije nacionalnopoliticko pitanje bio je specifican polozaj Ugarske u sastavu Carstva. Ta specificnost se odnosila na podeljenost politicke vlasti Ugarske izmedju kralja koji je i austrijski car, i staleskog Sabora. Nadleznost sabora je vojska ciji je vrhovni komandant kralj, i porezi. Takodje sabor ubira prihode od carina, rudnika, solana i sl. Plemstvo je oslobodjeno poreza. Izvrsnu vlast u Ugarskoj vrsi Ugarska dvorska kancelarija (Namesnicko vece) koje imenuje kralj. Prva osobenost drzavno pravnog polozaja Ugarske u okviru Habs monarh je dakle apsolutna dominacija plemstva, koje je u ovoj zemlji i brojcano vece nego u drugim. Druga osobenost je da je Ugarska samo prividno drzava u drzavi. Treca je da je iz njenih automnih prava izuzeta vojna granica koja je potcinjena direktno Dvorskom ratnom savezu. U Transilvaniji za Rumune nije bilo mesta. U okviru Ugarske izvesna mera posebnosti i specificnosti uocava se i u polozaju Srba i Rumuna. Carske privilegije date srbima posle velike seobe 1690. garantovale su im verska prava i posebnu crkvenu organizaciju. Srbi su se, pozivajuci se na te privilegije, uporno borili u izvesnom pogledu za vojnopoliticku, kulturnu i versku autonomiju u okviru Ugarske. Ponekad je Bec izlazio u susret tim zahtevima, ako je zele o da izvrsi pritisak na madjarsko plemstvo. Polozaj Rumuna u Ugarskoj bio je najtezi: bez prava i zastite oni su bili stavljeni pod jurisdikciju srpske crkvene organizacije Karlovacke mitropolije. Kada je apsolutisticka i centralisticka politika Dvora bila na vrhuncu, nemacki jezik kao sredstvo povezivanja heterogenih delova Carstva je favorizovan na sve strane. U toj politici germanizacije Carstva pomocu jezika Habzburzi nisu ispoljavali nikakvu nemacku nacionalisticku motivaciju vec zelju da se ojaca jedinstvo labavo povezane drzave. Nenemacki jezici su tretirani kao jezici seljaka i najnizih stupnjeva skolovanje i na njih su prevodjenei samo oni dokumnti koji su bili bitni za siroke narodne mase da ih upoznaju. Posle smrti Josifa II ta politika uvodje nja nemackog kao sluzbenog se nije odrzala. Medjutim ideju o naturanju nemackog jezika u 19v preuzele su austrijska birokratija i burzoazija, sa novm motivacijom: hegemonistickom teznjom mladog nemackog nacionalizma. To je dovelo do jos veceg otpora od one prethodne.Tome ce doprineti da je u to vreme nacionalna svest vecine naroda bila probudjena i formirana. Formiranju nacionalne svesti kod naroda Habs mon. doprinosili su isti faktori kao i drugde u evropi: oslobadjanje

seljastva od feudalne zavisnosti, razvoj kapitalistickih oblika privredjivanja, jacanje gradjanske klase, prodiranje modernih ideja liberalizma i prosvecenosti. To je dovelo do pojave kulturnih pokreta ciji je cilj negovanje i kodifikacija narodnog jezika, proucavanje vlastite istorije, folklora itd.Tamo gde je te tradicije bilo, pokretima je bilo lakse. Kod Srba u Ugarskoj u drugoj polovini 18v formira se, pod uticajem racionalizma jedna nva gradjanska kultura, nezavisna od pravoslavnog klera. Najznacajnija pojava nacionalne srpske kulture ovog doba su dela Dositeja Obradovica objavljena 80ih god 19v: Zivot i prikljucenija, Sovjeti zdravog razuma i Basne. Sve do poslednje decenije 18v nacionalne ideje koje su se javljale sirom Habs monar. ostajale su u sferama lingvistike, istorije i poezije, i nisu dobijale odredjenije politicko obelezje.Zato su ih vlasti tolerisale. Posle smrti Josifa II, nacionalna svest pocinje da se pretvara u politicku pojavu. Ugarsko plemstvo restaurise latinski jezik u administraciji, hrvatsko plemstvo se zalaze za vracanje latisnkog.Rumuni u Transilvaniji postavljaju zahtev da budu priznati kao cetvrta nacija ali im je zahtev odbijen. Ideje tek rodjenog nacionalnog preporoda nasle su mesta i u programu Martinovicevih jakobinaca cija pojava predstavlja najekstremniji vid odjeka francuske revolucije u Habs mon. U tom programu je predvidjeno preuredjenje Ugarske na 4 jedinice: Madjarska, Ilirija, Slavonika i Valahika. Svaka od tih jedinica imala bi svoj sabor, nacionalni jezik i unutrasnju samoupravu. Meternih je odlucio da se pridrzava jozefinskog stava prema nacionalnim pokretima unutar monarhije: da ih tolerise dok su u sferi kulture i nauke i da ih odlucno suzbija cim predju na teren politike. To je bila politika legitimizma, ali ona nije mogla dati trajne rezultate. Madjarski nacionalni pokret je bio najsnazniji i zato je bio najveca briga vladajucih vrhova Monarhije. Najvazniji zahtevi tog pokreta su: sto veca samostalnost Ugarskog sabora, uvodjenje madjarskog jezika u citavu administraciju. Ideja o ekonomskom jacanju Madjarske ugradjena je odmah u same osnove pokreta za njeno sto vece politicko osamostaljenje od Beca i formiranje kao nacionalne madjarske drzave. Medjutim, trazeci preustrojstvo svoje drzave na bazi primene principa nacionalnosti, madjarsko plemstvo se odmah suocilo sa cinjenicom da i drugi, nemadjarski narodi koji zive na teritoriji Ugarske zahtevaju sovja nacionalna prava i ocekuju primenu principa nacionalnosti u popravljanju svog politickog polozaja u okviru ove drzave. Na tu cinjenicu madjarski reformatori reagovali su istovetno kao Meternih kad je cela Habs mon bila u pitanju: priznavanje nacionalnog prava i nedmadjarima znacice dezintegraciju drzave. Kao najdinamicnija grupacija na celu nacionalistickog pokreta naslo se srednje plemstvo okupljeno oko Lajosa Kosuta. Ciljevi su da se ocuvaju svi posedi, materijalna dobra i politicke privilegije plemstva i da se ostvari puna hegemonija Madjara nad ostalim narodima u okviru Ugarske. Nastojeci da ostvari drugo stvar, madjarsko plemstvo je razvilo teoriju o tome da su u Ugarskoj samo Madjari nacija i istorijski narod jer su samo oni ocuvali kontinuitet svoje drzavnosti.Ostali narodi to nisu jer nije dovoljno da imaju samo jezik i kulturu vec i vekovno politicko jedinstvo u obliku drzave. Tako su se oni opredelili ne za legitimisti - pristalice principa legitimiteta, po kome pravo na presto jedne vladalake demokratsko nacelo prirodnog prava (kao Fihte, Macini i dr) vec za dinastije ne zavisi od volje narodne, te se, konzervativno nacelo istorijskog prava. Madjarizacija nije sama po sebi kao i svako privatno pravo, ne moe i ne stvorila ostale nacionalne pokrete u Ugarskoj ali ih je ubrzala i ojacala. Tome sme krnjiti; u Francuskoj: strankak koja je doprinela i politika Beca koja je bila blagonaklona prema pokretima Hrvata, priznaje pravo na presto samo starijojlozi Srba, Slovaka i Rumuna jer su oni bili protivteza madjarskom separatizmu. Burbona; maarski legitimisti pristalice U slovackom nacionalnom pokretu izmedju 1830 i 1848, ispoljavaju se dve ponovnog dovoenja Habzburgovaca na tendencije: razvijanje svesti o opstelosvenskoj solidarnosti i razvijanje osecaja kraljevski presto Maarske. zajednstva sa Cesima (narocito kod protestanata). Karakteristicno za polozaj Srba u Ugarskoj bilo je postojanje dosta razvijene trgovacke i zanatlijske burzoazije po mnogim gradovima. Ta burzoazija razvijala je srpsku nacionalnu kulturu na filozofskiim osnovama racionalizma 18 veka. Nac pokret Srba nosio je prvenstveno kulturna obelezja a uporiste je imao i u pravoslavnoj crkvi koja je uzivala carske privilegije. Vukove knjige i pravopisna reforma su najvaznije tekovine srpskog nacionalnog preporoda do 48. Na scenu hrvatskog intelektualnog zivota stupila je inteligencija koja pod vodjstvom Ljudevita Gaja ceo jedan pokret poznat u istoriji kao ilirski pokret. Oni propovedaju duhovno i kulturno jedinstvo.Posto nisu nasli na sirok odziv kod

ostalih Juznih slovena, pretvorili su se u Hrvatsu narodnu stranku. Imali su udela u stvaranu hrvatskog knjize vnog jezia i nacionalne svesti. U razdoblju 15-48. u punom razvoju je nemacki nacionalizam u Austriji. Njegovi nosioci nisu v ladajuca aristokratija i biokratija vec opoziciona liberalna burzoazija. I njihovim politickim idejama sadrzana je misao da se sudbina Habs mon ne sme odvajati od sudbine nemackog naroda u celini. Posto je ovaj nemacki nacionalizam u Austriji jos uvek imao vise teorijski i ideoloski nego prakticno politicki karakter, njegov ticaj na formiranje nacionalnih pokreta kod drugih naroda bio je nesto manji nego sto je bio uticaj madjarskog nacionalizma u istocnoj polovini Carevine. To je jedan od razloga zasto su ovi pokreti ostajali najvecim delom u sferi kulture. I kod Ceha je pocetak nacionalnog preporoda obelezen borboom za Rec panslavizam prvi put je upotrebio pravo upotrebe narodnog jezika. Borba se vodila za njegovo ucenje u slovak Herkel 1826. godine sa namerom da skolama, upotrebu u administraciji... oznaci postojanje svesti o opsteslovenskoj Dve pojave vazne su za istoriju nacionalnih pokreta slovensih naroda i duhovnoj i kulturnoj pripadnosti. Medjutim, nakon toga, taj izraz su vise koristili obe su se javile i u toku i posle revolucije 48, sve do 20 veka. To su neprijatelji Slovena nego oni sami. Taj panslavizam i austroslavizam. termin se koristio kad god se zeleo suzbiti Rec panslavizam prvi put je upotrebio Slovak Herkel 1826. s namerom bilo koji nacionalni zahtev bilo kog da oznaci postojanje svesti o opsteslovenskoj duhovnoj i kulturnoj slovenskog naroda. pripadnosti. Od tada, medjutim, taj termin upotrebljavali su vise Madju austrijskim Slovenima javlja se svest nperijatelji Slovena nego oni sami (panslavisticka zavera dirigovana od o potrebi cuvanja Austrije i iz te ideje ruske vlade kojoj je krajnji cilj da sve slovenske zemlje i narode pripoji proizici ce misao o federativnom ustrojstvu svom carstvu). Ta ideja nije nova, jos u 17 veku je bilo utopijskih ideja o Habzburske monarije. - austroslavizam potrebi politickog ujedinjavanja citavog slovenstva. U 18. veku bilo je ideja da razvoj slovenskih jezia ide u pravcu prevazilazenja dijalekatskih razlika i unifikacije slovenskog jezika. Medjutim, da to nije bio znacajan idejni osnov slovenskih nacionalnih preporoda u Habs mon pokazuje druga pojava, da je medju austrijskim Slovenima u prvoj polovini 19v bila znatno rasprostranjena svest o potrebi cuvanja Austrije. Sve ideje o Austriji kao ipak najpogodnijem okviru za sopstvenu nacionalnu afirmaciju poznate su pod imenom austroslavizam a susrecemo ih i kod Ceha i Slovaka i Slovenaca i Hrvata a i dr. Ni ideja panslavizma ni austroslavizma nisu nikad postale vladajuce i dominantne ideje slovenskih nacionalnih pokreta u Habs mon. Habs mon je bila mnogonacionalna drzava ali bez zajednicke drzavne ideje koja bi te narode povezivala.

Ime Balkana
U isto vreme kad je Balkan poceo da se upotrebljava ao oznacivac u geografskom smislu on je polako vec poceo da pridobija socijalino i kulturno znacenje. Balkan ima vise znacenja (polisemija). 1794. britanski putnik Dzon Morit krenuo je na putovanje po Levantu.Na svom putu, presao je planinu Balkan i opisao je u pismu sestri kao nista manje impresivnu od antickog Hemusa, iako ponizenu imenom Bal Kan.Ovo je bio jedan od najranijih slcajeva da se taj planinski venac naziva Balkanom. Pre njega su uglavnom koristili anticki termin Hemus. Edvard Braun je smatrao da se planina Hemus prostire od Crnog do Jadranskog mora. Najstariji pomen imena Balkan potice iz 15v iz beleski Kalimaka. On je ostaivo kratak opis Hemusa, napisao je da lokalno stanovnistvo tu planinu naziva Balkan . Antun Vranicic je bio biskup i on je po obrazovanju bio humanista i autor mnogobrojnih naucnih raspr ava. Vodio je dnevnik svojih putovanja i on iskljucivo pominje Hemus pozivajuci se na anticke autore . U svom drugom putvovanju on spominje slavjanobugarsko ime Ztara Planina (stara planina) za Hemus. To je prvo pominjanje Hemusa pod bugarskim imenom. Nemac Svajger u svom dnevniku o putovanjima tokom 70ih godina 16v koji je objavljen 1608 on daje detaljan opis Hemusa koji naziva Emum, Hemo i Hemus. On je prvi posle Kalimaka koji prenosi tursko ime planine Balkan sto svedoci o sirenju tog imena. On je takodje jedini koji pominje slavjanobugarsko ime za koje kaze da je hrvatsko Komonica. Ime Balkan ponovo je pomenuo Martin Grinberg ali za Rodope. Kod Francuza prvi put je to ime upotrebio u svom dnevniku Kormanen koji kaze da je italijani zovu Lanac sveta, a Turci Dervent (sumovita planina), a Balkan je ime za gole litice. Rudjer Boskovic je takodje koristio ime Balkan iako je bio

svestan da je u pitanju anticki Hemus. Oba imena su se i dalje upotrebljavala za istu planinu tokom 19v. Sve omiljenije ime Balkan u pocetku se odnosilo samo na planinu. Ni jedan putnik ne upotrebljava ime Balkan kao imenitelj za citavo poluostrvo vec samo kao sinonim za planinu Hemus. August Cojne prvi je u svom delu Gea 1808. skovao i upotrebio termin Balkansko poluostrvo. Pogresno ubedjenje da su Balkanske planine severna granica poluostrva, nadahnulo je Cojnea da po njima nadene ime poluostrvu, zeleo je da upotrebi ime analogno Apeninskom i Pirinejskom. Ana Komnina znacajna vizantijska spisateljica i knjgeinja je verovala da se taj venac nastavlja ka zapadu dalje od Jadranskog mora. Odatle je verovatno preuzet naziv catena mundi. Rec balkan vezuje se za planinu: u vecini otmanskih i turskih recnika ona ima znacenje i gusto posumljene i krsevite zone . Rec i ime Balkan stigli su na poluostrvo sa otomanskim Turcima. Neki misle da bi to ime moglo poticati i iz preotomanskog perioda. Sve do Berlinskog kongresa 1878 najcesce su koristili naziv Evropska Turska i slicne nazive koji su se odnosili na prisustvo Otomanskog carstva na poluostrvu. U drugoj polovini 19v Balkansko poluostrvo ili jednostavno Balkan potvrdilo se kao zamena za termin Evropska Turska. Teobald Fiser u nameri da ispravi Cojneovu gresku, predlozio je termin Jugoistocna Evropa za poluostrvo (1893). Pocetkom 20.veka termin Balkan je sve vise dobijao politicku konotaciju. Posle 1918 termin Balkansko poluostrvo bio je osporavan zbog geografske neadekvatnosti ali nije nestao. Smatrano je da je termin Jugoistocna Evropa adekvatan i da bi termin trebalo da bude neutralan, nepoliticki i neideoloski koncept. Jugoistocna Evropa postala je znacajna u geopolitickim pogledima nacista. Imala je jasno odredjeno mesto u njihovom svetskom poretku (nemacki rajh na jugoistoku). U 20om veu termni Balkan i balkanizacija su postali pogrdni izrazi. Vrlo je verovatno da je u posleratnom periodu termin Jugoistocna Evropa zbog zloupotrebe od strane nacista postao nepozeljan. Zbog toga su pokusaji da se taj termin vrati (umesto Balkansko poluostrvo) bili neuspesni. U skladu sa najsirim tumacenjem pojma Jugoistocna Evropa koje je dao Karl Kazer, njegovom geografskom pristupu, granice te regije odredjuju Karpatske planine na severu, Crno more na istoku, Egejsko na jugu i Jonsko i Jadransko na zapadu. Po ovom tumacenju Jugoistocna Evropa je sveobuhvatni entitet a Balkan samo podregion. Definicije Jugoistocne Evrope i Balkana najcesce se razilaze oko polozaja Madjarske i Rumunije. Tako se pojam Balkana tretirao ili kao sinonim za pojam Jugoistocne Evrope ili kao uzi od njega.