Skeptike strategije

GISELA STRIKER

Pre nego to se upustim u ispitivanje skeptikih argumenata, moda ne bi bilo na odmet da kaem nekoliko rei o samom pojmu skepticizam. !a skepticizam bi se, onako kako ja predlaem da ovu re upotrebljavamo, moglo re"i da se sastoji od dve stvari# teze $ da nita ne moemo znati, i preporuke $ da bi trebalo da se uzdravamo od suda po svim pitanjima. % &va dva momenta su logiki nezavisna jedan od drugog, poto teza nije dovoljna da opravda preporuku. &ba su podlona razliitim interpretacijama, tako da
1

'zgleda da je re skeptik (skeptikj), koja se u istorijama grke *ilozo*ije tradicionalno koristi da oznai i +kademiju u periodu od +rkesilaja do ,arneada, i pironovce, kao terminoloka odrednica uvedena relativno kasno tokom razvoja helenistike *ilozo*ije. -ilon .udejski je jo uvek upotrebljavao u smislu istraiva, kao sinonim za *ilozo* ( De ebr. %/% 0). +ko je -ilonov izvor bio, kao to esto pretpostavlja, 1nesidem, to bi moglo da ukazuje na injenicu da ova odrednica ne potie od 1nesidema (ona se ne pojavljuje u -otijevom prikazu njegove knjige). 2ajranije pojavljivanje pomenute rei u njenom terminolokom smislu je, ini se, u spisu +ula 3elija (+ulus 3ellius, '4 5). 6o Sekstovog vremena, re skyij ili skeptik filosofa postala je standardna oznaka za pironistiku *ilozo*iju, iako ne i za *ilozo*iju +kademije# Sekst suprotstavlja ove dve kole u PH .7 (up. 2umenius apud 1us. PE 4'8 9, 7, gde upotreba rei skeptikj verovatno ne potie od samog :imona, kao i naslov spisa PE 4'8 ;). <oda je ovo delimino bila posledica :eodosijevog uticaja, koji je doveo u sumnju opravdanost upotrebe imena pironovac, i svoju knjigu nazvao Skeptik keflia (6= >.?/). <e@utim, ve" u vreme 3elija vidimo da su i pironovci i akademiari bez razlike nazivani skeptiko (pored ostalih imena koja su im se pripisivala), a izvesno da je ovakva upotreba preovladala i u kasnijoj tradiciji, verovatno kao pogodan nain za re*eriranje na obe kole odjednom. 2e vidim nita loe u tome da po ovom pitanju sledimo tradiciju. Ap. 6= >.9 B Stough [%>], 7. :re"i aspekt koji Stouova pominje $ praktina orijentacija $ pre opisuje same skeptike nego njihovu *ilozo*iju (ako uopte i vai za akademiare, to ja smatram sumnjivim). <islim da je njeno shvatanje grkog skepticizma pomalo iskrivljeno usled ve"eg znaaja koji pridaje poricanju mogu"nosti saznanja na raun uzdravanja od suda. Ap. -redeov osvrt, -rede [9%]. 2eko mogao da prigovori da karakterizacija koju sam upravo dala opisuje skepticizam kakvim on izgleda iznutra. A pore@enju sa drugim *ilozo*skim uenjima, moe se na trenutak initi da skepticizam predstavlja samo jednu me@u mnogima teoriju, no sami skeptici bi, naravno, poricali da tako neto poput skeptikog uenja uopte moe postojati. Stoga, kada govorim o skeptikoj poziciji, to znai da mislim na poziciju u prilog koje su oni argumentisali, a ne na poziciju koju su sCmi zauzimali. A stvari, samo pitanje da li su skeptici imali ili nisu imali nekakvu poziciju je jedna od tema ovog rada.

ne odre@uju detalje skeptike *ilozo*ije. <islim da bi bilo vrlo poteno kada bismo rekli da se u moderna vremena vie istie teza, dok su antiki mislioci i preporuku smatrali jednako vanom. A ovom eseju, ja "u se mahom baviti skeptikom preporukom, tj. epochDom, iako "u se dota"i i skeptike teze prilikom razmatranja odbrane koju su skeptici izneli u prilog sopstvenih stavova. 'pak, njena valjanost nam ne"e biti od posebnog interesa ovde. Poe"emo sa problemom interpretacije koji proizilazi iz tradicije vezane za ,arneada. !atim "emo, jedan za drugim, razmotriti odgovore +rkesilaja i ,arneada na dva (stoika) argumenta protiv skepticizma, kao primere dva razliita naina na koje se skeptika pozicija moe braniti. 2a kraju "emo se vratiti na prvi problem, kako bismo videli da li ispitivanje ,arneadovog naina argumentisanja moe da baci neto svetla tu poziciju.

1.
A slavnom pasusu Eiceronove Akademike, ,litomah priznaje da mu nikada nije polo za rukom da otkrije kakva su stvarno bila ,arneadova gledita. F 2aime, ,litomah je bio ,arneadov najpaljiviji uenik, i njegov naslednik na elu +kademije. Stoga nimalo ne udi to su ,arneadova stvarna gledita, ako ih je on uopte ikada i izneo, nakon njegove smrti postala predmet spora. <islim da bi pokuaj da razreimo taj spor danas bio jedan sasvim zaludan posao. &no to ja elim ovde da razmotrim je jedan konkretan momenat ove raspre, na koji je Gircel (Girzel [7;], 9%D;/) nedavno ponovo skrenuo panju. 2aime, on je ukazao na injenicu da se u Eiceronovoj Akademici mogu otkriti dve suprotstavljene tradicije u vezi sa ,arneadovim epistemolokim stanovitem. Prema jednoj od njih, koju Eiceron pripisuje ,arneadovom ueniku <etrodoru i svom sopstvenom uitelju -ilonu ( Acad. '' ?;), ,arnead je smatrao da mudrac moe da Hnita ne zna, a ipak da poseduje mnenja $ ili, manje slikovito govore"i, da, iako ne moemo da postignemo znanje, mi ipak ponekad moemo opravdano da posedujemo verovanja. 7 <e@utim, prema ,litomahu, sa kojim se i sam Eiceron slae, ,arnead se ovog gledita pridravao samo za potrebe rasprave. &vaj spor pokre"e dva pitanja na koja komentatori ne obra"aju uvek dovoljno panje. Prvo, mogli bismo spor oko ,arneadovog skepticizma da shvatimo kao spor oko odre@enog epistemolokog uenja. A tom bi se sluaju pitanje sastojalo u tome da li je on zastupao umereni oblik uzdravanja od
3 4

Acad. '' F>. Acad. '' ?;# licebat enim nihil percipere et tamen opinari, Iuod a Earneade dicitur probatum# eIuidem Elitomacho plus Iuam Philoni aut <etrodoro credens hoc magis ab eo disputatum Iuam probatum puto. Ap. tako@e 5>, %, 7;. <oja para*raza uzima u obzir injenicu da je mudrac taj za koga se kae da nita ne zna, a da ipak ima mnjenja. :o ne samo to znai da je tako neto mogu"e $ to je trivijalno $ ve" i da bi tako neto tako@e bilo i ispravno.

suda, prema kome je skeptiku doputeno da ima mnenja dokle je god svestan da bi mogao da ne bude u pravuB ili se moda drao mnogo radikalnijeg stava da skeptik nita ne"e prihvatiti kao istinito, tj. da ne"e posedovati ak ni mnenja. 6rugo, s obzirom na injenicu da antiki skepticizam predstavlja svojevrsni stav a ne nekakvu teoriju, ,litomahova opaska nas podse"a na teko"u koja se javlja kada se prema njemu ophodimo kao prema odre@enom epistemolokom uenju# ako se skepticizam sastoji u odsustvu bilo kakvih sigurnih gledita, kako bi onda trebalo da shvatimo same skeptikove argumenteJ :o jest, bilo da je ,arnead zastupao umerenu ili jaku varijantu epochDa, mi to ne moemo jednostavno da protumaimo kao izlaganje nekakvog skeptikog uenja $ moda je on pritom samo pobijao neku tezu dogmatiara. &va dva pitanja nisu nepovezana. Slede"i <etrodorovu tradiciju, mogli bismo da pokuamo da skeptiku teoriju primenimo na samu sebe, smatraju"i da je ,arnead ipak iznosio sopstvena gledita, ali uz stalnu mogu"nost da bi ona mogla biti lana. S druge strane, ako odluimo da se sloimo s ,litomahom, mora"emo ili da objasnimo kako neko moe biti radikalni skeptik a opet izlagati odre@enu teoriju, ili da uzmemo da je ono to izgleda kao teorija u stvari samo argument iji je cilj da pokae da ne moramo biti dogmatini. 2ije sasvim jasno ta je ,litomah imao na umu kada je rekao da je ,arnead branio mnenje samo sa potrebe rasprave. S jedne strane, ini se da je on ,arneadu pripisivao radiklanu verziju epochDa, te bismo stoga mogli pomisliti da je smatrao da je ,arnead zastupao strogo uzdravanje od suda. S druge strane, ako se setimo primedbe citirane na poetku ovog odeljka, moda je on time samo eleo da kae da ak ni ,arneadove epistemoloke argumente ne bismo smeli shvatiti kao odraz njegovih sopstvenih gledita. Gircel je $ oigledno se posve"uju"i prvom od naa dva pitanja, tj. pitanju da li je ,arnead zastupao strogo uzdravanje od suda ili ipak doputao posedovanje neke vrste opravdanog verovanja $ nakon paljivog prouavanja Eicerona i ostalog relevantnog materijala, odluio da se opredeli za <etrodorovo tumaenje, i u tome ga je sledila ve"ina savremenih komentatora.5 2ajistaknutiji izuzetak predstavlja Pjer ,uizin (Pierre Eouissin), sa svojim lankom iz >%>. [9/], koji ve"u panju posve"uje drugom pitanju. &n je izveo zakljuak da se za argumente, pomo"u kojih je ,arnead doao do svog navodno manje radikalnog stava, nepogreivo moe pokazati da su upereni protiv stoika, i da oni uvek podrazumevaju premise preuzete od stoika.9 <e@utim, ako je mogu"e pokazati da su svi ovi argumenti bili ad hominem, tj. da su za pobijanje stoika koristili njihove sopstvene premise, onda se, kako je ,uizin zakljuio, nikako ne moe re"i da imamo valjanih razloga da ih pripiemo ,arneadu kao njegova stvarna gledita. A stvari, ova vrsta ad hominem argumenta upravo jeste ono to bi se moglo oekivati od
5

Krochard [%5], F7 i daljeB Lobin [%;], >>B implicitno 3oedeckmeMer [%9], 97B Stough [%>], 5; $ da navedemo samo nekoliko istaknutijih imena. Gartman (Gartmann [7?], 77) smatra da se pozicije ,litomaha i <etrodora uglavnom svode na isto. 'sto smatra i dal Pra (dal Pra [%?], %>;). &vo je, u stvari, primetio jo Sekst, up. M ?. 5/, >. .

*ilozo*a koji tvrdi da nema sopstvenih teorija. Pored toga, ako prouimo svedoanstva koja bi trebalo da dokazuju da je ,arnead odustao od radikalnijeg +rkesilajevog stanovita, na"i "emo da su njihovi autori obino imali nekakav motiv da ,arneada prikau kao preruenog dogmatiara $ bilo da su sami prkosili skepticizmu i eleli da njega navode kao primer neodrivosti stava o strogom uzdravanju od suda, poput 2umenija, ? ili da su, poput Seksta, pokuavali da povuku jasnu granicu izme@u njegove i svoje vrste skepticizma.; Stoga je ,uizin zakljuio da il est a prNsumer Iue EarnNade . . . nOa pro*essN aucune doctrine positive (Eouissin [9/], %9;).P 'maju"i u vidu ove zakljuke, mi bismo ipak mogli da pokuamo da odgovorimo na nae prvo pitanje u smislu da je, bez obzira da li je to smatrao delom svog uenja ili ne, ipak mogu"e da je ,arnead dosledno zastupao jai ili slabiji oblik epochDa. 6ok je Gircel pokuao da na ovo pitanje odgovori prevashodno sa istorijskih osnova, ini se da glavni razlog zbog koga je njegov pristup stekao mnogo sledbenika lei u uspenom sistematinom objanjenju kojim je pokazao da, ono to se ponekad smatra ,arneadovim ublaavanjem skeptike pozicije, moe predstavljati jednu sasvim valjanu verziju skepticizma. 2apokon, ,arnead nikada nije tvrdio da u vezi sa neim moemo posti"i izvesnost, i neko ne prestaje da bude skeptik $ barem u modrenom smislu te rei $ ako prihvati mogu"nost da verodostojno ili razlono verovanje postoji. Stoga bi se moda i moglo re"i da je prigovor ,arneadu da je ublaio skeptiko stanovite koji moemo na"i u nekim izvorima nepravedan u tome to poredi skepticizam +kademije sa radikalnijim pronistikim stanovitem, koje zaista ne doputa mogu"nost opravdanog verovanja. :ako, u svojoj najnovijoj istoriji grkog skepticizma, Qarlot Stou (Eharlotte Stough) jedva da i pominje na problem, i to u *usnoti ( [%>], 5;). &na polazi od stava da skepticizam +kademije ne predstavlja deo pironovske tradicije, ve" jednu posebnu, i prilino drugaiju skeptiku *ilozo*iju ( [%>], F7), a potom pre"utno sledi onu tradiciju koja ,arneadu pripisuje epistemoloko uenje o opravdanom verovanju. 8erovatno je tano da akademski i pironovski skepticizam predstavljaju dve odvojene, i od samog poetka me@usobno nezavisne struktureB tako@e, njihovi argumenti u prilog skeptikog stava se zaista razlikuju. 'pak, mislim da ova injenica ne reava problem sa kojim smo se suoili. 6ozvolite mi, me@utim, pre svega da, na primeru argumenata koje su ove dve kole iznele u prilog svog zvaninog epistemolokog stava o epochD u, pokaem zato bi neko mogao smatrati da je isticanjem njihove razliitosti problem reen. A sluaju pironizma, vrlo je lako odgovoriti koji su razlozi za uzdravanje od suda (iako to ne mora nuno da vai i za istorijskog osnivaa ili sledbenika same ove kole)# Sekst jasno kae da je argument koji potkrepljuje skeptiki stav isos heneia, odnosno jednaka vrednost uzajamno suprotstavljenih

7 8

Apud 1us. PE 4'8 ;, 7B up. 4'8 ?, 5. Ap. PH .%%9DF . [Prevod ove reenice sa *rancuskog]

iskaza kako na polju ula, tako i na teorijskom planu. > &vaj argument, zasnovan na slavnim skeptikim tropama, kao i na veoma opirnim razmatranjima uzajamno oprenih teorija u Sekstovim knjigama Ad!ersus ma hema icos, uglavnom se zavravao zakljukom da se, poto ne postoji nain da utvrdi koja je od strana u sporu u pravu, skeptik uzdrava od suda. / &vaj argument vodi do epochDa direktnim putem# ako nemamo nikakvog razloga da nekom stavu damo prednost u odnosu na njemu protivrean stav, jasno je da "e najrazumnije biti da izbegnemo odluku i da se klonimo bilo kakvog pozitivnog verovanja. <e@utim, ini se da je za akademiare situacija mnogo komplikovanija. ,od njih obino moemo prona"i dva razloga za epoch# prvi je oprenost iskaza (enan io s "n #o$"n, 6= 7.%;), odnosno sukob dve jednako potkrepljene kontradikcije, a drugi, aka a#psia, tj. teza da se nita ne moe znati. Prvi od ovih razloga oigledno predstavlja neku verziju isos heneiaDe. +kademiari su svoje sluaoce pokuavali da navedu na uzdravanje od suda izlau"i argumente i za i protiv odre@ene teze, i obino se pretpostavljalo da su ovi argumenti bili jednake snage. <e@utim, izgleda da oni ovu vrstu argumentisanja nisu proirivali van polja teorijskih rasprava. % &ni su se u pogledu ulnog opaanja oslanjali na svoj slavni argument protiv skeptikog ka a#p ik phan asia, koji je ,arnead kasnije uoptio tako da moe da se primeni na svaki zamislivi kriterijum istrine. 'pak, ovaj argument, sam po sebi, ne obezbe@uje dovoljno osnova za uzdravanje od suda. <oda je 2umenije zato pokuao da ga svede na argument o isos heneiaDi, F to je pogreno# ovaj argument ne pokazuje da mi uvek imamo dobrih razloga da verujemo u suprotno od onog to nam se
9

Svedoanstva za ovu tvrdnju u PH ima u izobilju. 2eka od najeksplicitnijih mesta su PH .;, >9. 6ruga su pobrojana sub !erbo sos !eia u .anRekovom 'ndeksu [;]. 6a je ovaj argument kasnije stekao paradokslani status dogme pironovskog skepticizma, na koju ste se mogli pozivati argumentiu"i protiv neke teorije ak i u nedostatku jakh protivDargumenata, jasno se vidi iz PH .FFD7. 2pr. PH .9 , ;;, opisuje u PH %.?>. ?, M ?.77F, ;. 5>. Sekst proces dolaenja do uzdravanja

1"

11

!a prvi, up. 6= 7.%; (+rkesilaj), 1us. PE 4'8 7, 5, Acad. ' 75, 3alen, %p . doc r. , str. 7/ , (str. ;%, D5 <). !a drugi, 1us. loc. cit., Acad. loc. cit., up. '' 5>, 3alen, %p . doc r. % str. 7F , (str. ;5, 7D; <). !a izraz #katal$ya, 6= >.9 , PH . (dalje re*erence mogu se na"i u .anRekovom 'ndeksu [;] sub !erbo), 3alen, %p . doc r. str. 7% , (str. ;F, 9 <). Ap. de =acM [9?], kao i slede"u *usnotu. Apud 1us. PE 4'8 ;, ?# pa%ala&'! (% #l$ e) *! +*oio! ye,-oj. katal$ptik/ - fa!tasa katal$pt0! [sic] +*oio! ka1 #(a'! ej tj 2saj. o3k e2ase! o4te t0 #l$ j e!ai o4te t0 ye,-oj. 5 o3 *6llo! t0 7te%o! to, 8te%o9. 5 *6llo! #p0 to, pi a!o, . ,ako prime"uje 6elejsi (de =acM), poslednje rei ukazuju da je 2umenije otkrio da ,arneadova teorija verovatno"e nije saglasna sa naelom o3 *6llo!. Poto je njegovo otkri"e tano, sledi da argument akademiara protiv stoika ne predstavlja *ormu o3 *6llo!Da. Prema 6elejsiju, jedini drugi izvor koji, kada je re o opaanju, naelo o3 *6llo! pripisuje +kademiji, je Gipolit (Haer. .%F.F), koji ne pravi razliku izme@u akademskog i pironovskog skepticizma (up. de =acM [9?], 9;, *usn. , %).

12 13

pojavljuje kao istinito, ve" samo to da za svaki ulni utisak, ma koliko on bio jasan i razgovetan, mi moemo da opiemo okolnosti pod kojima bi drugi utisak, koji kvalitativno ne bismo mogli da razlikujemo od prvog, bio laan. Sak i ako bismo sumnju u istinitost iskaza p u nekom smislu mogli da nazovemo razlogom za verovanje u neDp, iz toga zasigurno ne sledi da su ovi razlozi jednako dobri kao prvobitni razlozi za smatranje da p. Sve to iz ovog argumenta moemo izvesti je da nikada ne moemo biti sigurni da je dati utisak istinit. 6a bismo od ovog zakljuka stigli do epochDa, potrebna nam je neka dodatna premisa $ kao npr. da ne bi trebalo da u neto verujemo osim ako nismo potpuno sigurni u istinitost toga verovanja. 6ok argument o uzajamno protivrenim teorijama obezbe@uje dovoljan osnov za uzdravanje od suda kada je re o *ilozo*skim uenjima $ posebno ako je, kako neki sauvani izvori sugeriu, odbijanje da se prihvati neka od strana u sporu bilo smatrano svojevrsnim didaktinim pravilom, pomo"u kojeg su se akademiari trudili da izbegnu uticaj prostog autoriteta na svoje uenike 7 $ argument o aka a#psiaDi deluje prilino slabo. Qtavie, jasno je da su akademiari uoili potrebu za dodatnom premisom da bi od ovoga doli do epochDa# oni su, za razliku od stoika, insistirali na tome da njihov argument protiv ka a#p ik phan asia ne implicira zakljuak da "e sve biti onoliko neizvesno koliko je neizvesno da li je broj zvezda na nebu paran ili neparan. 5 Sama ,arneadova teorija kriterijuma pokazuje kako moemo popuniti nastali jaz ako izvesno znanje ostane van naeg domaaja. !ato bi onda akademiari uopte prihvatali tezu da ne smemo posedovati puka mnenjaJ A poznatom argumentu kojim je +rkesilaj dokazao da stoiki mudrac mora da se uzdri od suda u vezi sa svim pitanjima, ova premisa je eksplicitno preuzeta od stoika. 9 Lazlog zbog koga su je stoici zastupali leao je, naravno, u injenici da mudrac raspolae neim boljim $ naime, znanjem $ ega se moe drati, te mu mnenja uopte nisu potrebna. <e@utim, teko da je ovo bio razlog zbog koga su skeptici prihvatili pomenutu tezu. Eiceron sugerie da je pravi razlog leao u elji da se izbegne pogreno verovanjeB ? poto su skeptici pokazali da se nijedno mnenje ne nalazi van domaaja sumnje, te da stoga nije imuno na greke, oni su radije odluili da se uzdre od sveukupnog verovanja. <e@utim, insistiranje na izbegavanju pogrenog verovanja je opet mogla biti teza preuzeta od stoika $ Eiceron istie da su se !enon i +rkesilaj veoma dobro slagali po pitanju izbegavanja pogrenog verovanja ( Acad. '' 99). &sim ako ne smatramo, poput stoika, da pogreno verovanje predstavlja krupan greh, izgleda da ne preostaje ni jedan dobar razlog da odbacimo posedovanje odre@enih mnenja koja bi bila pra"ena sve"u da bi ona ipak mogla biti
14

Ap. Eic. Acad. '' 9/, &D ' 5. /, Di!. '' 5/, 3alen, %p . doc r. str. 7 , (str. ;F, %D5 <). Acad. '' F%, 57, /, PH ' %%?, 2umen. apud 1us. PE 4'8 ?, 5. A vezi sa navedenim primerom, up. M ;. 7?, PH %.>?. Acad. '' ??, up. 99, 9;, M ?. 55D?, +ugustine, 'on r. Acad. '' v vi 7, ''' Tiv F . Acad. ' 75, up. '' 99, 9;, 5. , up. ibid. ''

15

16

17

pogrena. Apravo je to stav za koji izvori tvrde da ga se ,arnead pridravao (Acad. '' 7;). 6akle, s obzirom na argument akademiara, izgleda da je ,arnead imao mnogo dobrih razloga da usvoji odre@enu vrstu umerenog skepticizma, i ni jedan jak razlog da zastupa strogo uzdravanje od suda. Stoga bi se ,litomahovo svedoanstvo o ,arneadu moglo odbaciti kao neto to dolazi od skeptika previe revnosnog u elji da izbegne svaki oblik dogmatinosti. ; &ni komentatori koji su u naelu sledili ovaj pravac razmiljanja, tako su mogli da zakljue da se sasvim opravdano moe smatrati da ,arneadova teorija kriterijuma izraava njegovu stvarno gledite, te se prema njoj moemo ophoditi kao prema zvaninom uenju kome on, naravno, ipak nije eleo da dC prizvuk dogmatike izvesnosti. > <e@utim, kao to sam napomenula ranije, ovo ne reava zagonetku o tome da li je ,arnead zaista zastupao verovanje. 2aime, u pasusu u kome Eiceron, eksplicitno se pozivaju"i na ,litomaha, izlae ono to se ponekad naziva ,arneadovom teorijom ogranienog prihvatanja, %/ on insistira na tvrdnji da skeptik usvaja pozitivan ili negativan stav bez prihvatanja ( Acad. '' /7). Pozitivan stav se obino naziva pra"enjem ili kori"enjem odre@ene predstave, odnosno njenim odobravanjem.% <e@utim, mnenje, barem prema stoikoj terminologiji u okvirima koje se rasprava obino i odvijala, implicira prihvatanje, te se ini da je, prema ,litomahovom svedoanstvu, ,arnead imao na umu neto slabije ili drugaije od mnenja. Aprkos verodostojnosti koju ,arneadova teorija prua doktrini o opravdanom verovanju, mogli su tu postojati i neki razlozi za insistiranje na strogom uzdravanju od suda. +kademiari su imali obiaj da svoj metod iznoenja razloga i za i protiv svake teze opravdavaju govore"i da sve mogu"nosti moraju
Ap. dal Pra [%?], %>? i dalje. Ap. npr. von +rnim [57], >9;, =ong [%/], >5. Leid [?], *usn. za Acad. '' /7, Gicks [ >], F77, Stough [%>], 95. &vaj izraz je bez sumnje nadahnut Eiceronovim reima u Acad. '' /7, gde on prevodi ,litomahove rei da postoje dva naina uzdravanja od suda, od kojih skeptik prihvata samo jedan. &vo bismo mogli shvatiti kao da znai da skeptikovo odobravanje predstavlja ogranieni oblik prihvatanja. <e@utim, kao to je to Gircel ve" istakao (Girzel [7;], 9; *usn. ), grki original je verovatno koristio samo re :po;< ili :p;ei!. Sak i ako je, kao to je pokuao da pokae ,uizin (Eouissin [9 ] F>/ i dalje), glagol :p;ei! prvobitno znaio uzdravanje od suda, njemu moe biti pridat i iri smisao, tako da to to ,litomah u istom pasusu nastavlja govore"i da mudrac moe da odreaguje na neku stvar pozitivno ili negativno pod uslovom da tu stvar ne prihvati (dum sine adsensu) ne predstavlja kontradikciju (up. Eouissin, ibid. F>%). SeIui# Acad. '' ;, FF, F5, F9, 5>, >>, /; (up. M 8'' ;5 katakolo9 e)!, ;9 8p*e!oj, ;? 7po!tai)B uti# Acad. '' >>, /, up. M ?. ?5 ;%=s ai, ;5 pa%ala*&!ei!B probare# Acad. '' >>, /7, /?, , PH .%%>DF (pe es ai). :ano je da Eiceron ne prime"uje uvek terminoloku distinkciju izme@u adsentiri i aprobare, ali je uvek istie na kljunim mestima. 'ako Sekst zaista dvaput upotrebaljava re s9(katat es ai u M ?. ;;, njegovo podvlaenje razlike izme@u akademiarskog i pironovskog znaenja pojma pe es ai u PH .%%>DF/ sugerie da je pe es ai bio zvanini pojam +kademije.

18 19 2"

21

biti ispitane ako elimo da otkrijemo istinu.%% <ogli bismo re"i da bi za nekoga ko jo nije otkrio istinu bilo mnogo preporuljivije da se sasvim uzdri od prihvatanja, poto bi prihvatanje odre@enog iskaza, ak i sa rezervom, moglo da ga sprei da nastavi sa istraivanjem. Qtavie, ,arneadovo uenje o kriterijumu, bilo da ga je on smatrao istinitim ili samo verodostojnim, oigledno predstavlja jednu epistemoloku teoriju. Svedoanstvo koje govori u prilog uzdravanju od suda u pogledu *ilozo*skih teorija kod akademiara je mnogo jae od svedonastava koje govore u prilog epochDa u pogledu svega $ u stvari, ini se da je ova prva verzija uzdravanja implicitno sadrana u njihovom poznatom metodu zastupanja obeju strana odre@ene teze bez izvo@enja zakljukaB stoga u pripisivanju bilo kakvog uenja ,arneadu, pa ak i uenja o ogranienom statusu uzdravanja od suda, moramo biti veoma oprezni. 2ae sumnje potvr@uje i injenica da se, kao to je ,uizin ubedljivo pokazao, i +rkesilajeve i ,arneadove navodne *ilozo*ske doktrine oslanjaju na stoike premise, ili bar stoike pojmove. 'pak, ne slaem se sa ,uizinovim stavom da ovo ukazuje na njihov ad hominem karakter. 2aime, iako su ove teorije bez sumnje bile oslonjene na stoike argumente, moda bi ipak trebalo da razlikujemo antiDstoike argumente, koji napadaju pozitivne stoike doktrine, od argumenata kojima su skeptici branili sopstveno stanovite od stoikih prigovora. ,ao to "u pokuati da pokaem, takozvane pozitivne skeptike doktrine razvile su se kao naini odbrane skepticizma. Sini se da u vezi sa tom injenicom imamo dve mogu"nosti# s jedne strane, akademiri su moda samo pokuavali da pokau da su ti prigovori neodrivi $ npr. dokazuju"i da ak ni na osnovu stoikih premisa iz njih ne slede izneseni zakljuci, ili pozivaju"i se na neku drugu *ilozo*sku teoriju koja se ne oslanja na premise kori"ene u stoikim prigovorimaB izgleda da je ovo bila +rkesilajeva strategija, te stoga oigledno nema razloga da mu doktrine koje je na ovaj nain upotrebljavao pripiemo kao teorije kojih se sam pridravao. S druge strane, skeptici su tako@e mogli i da skeptiku epistemologiju brane kao alternativu stoikoj teoriji saznanja, u kom bi sluaju injenica da su time izraavali sopstvena gledita bila u najmanju ruku mogu"a. ,arneadov pristup bi mogao predstavljati ovu poslednju varijantu# on je izneo odre@enu teoriju kako bi pokazao da postoji alternativa epistemolokom dogmatizmu. 6a li je time zaista iznosio i svoje line stavove, razmotri"emo kasnije. A odeljku koji sledi, pokua"u da proanaliziram raspravu u kojoj su se argumenti skeptika razvili, kako bih pokazala da su njihove teorije nastale kao odgovori na konkretne stoike prigovore. <islim da bi, stoga, bilo korisno da +rkesilajeve i ,arneadove reakcije na te prigovore razmatramo naizmenino. Asput, naa analiza "e, tako@e, posluiti kao odgovor na Gircelovo pitanje da li je ,arnead zastupao slabiji ili snaniji oblik epochDa. 2a kraju, vrati"u se na drugo od pitanja koje sam postavila na poetku, ne bih li otkrila da li paljivije ispitivanje ,arneadovih argumenata moe da nam pomogne da razreimo problem njihovog statusa.
22

Eic. Acad. '' 9/, &D '

2.
Lasprava koju "emo sada analizirati tie se jednog argumenta koji je, pored poznatog argumenta o samoDpobijanju,%F od uvek predstavljao polaznu taku antiDskeptikog kriticizmaB re je o argumentu koji tvrdi da skepticizam ivot ini nemogu"im,%7 time to vodi ka potpunoj neaktivnosti. !arad kratko"e, nazva"u ga apra(iaDargumentom.%5 Postoje dve verzije ovo argumenta, me@u kojima Eiceron pravi jasnu razliku, iako to ne ine ostali nai izvori# prva napada skeptikovu tezu da je znanje nemogu"e, dok je druga uperena protiv mogu"nosti potpunog uzdravanja od suda. Prvi prigovor tvrdi da skeptik nikada ne"e mo"i da odlui ta da radi, a drugi ak da on uopte ne"e mo"i da dela. &ve dve verzije su oigledno povezane $ ako skeptikovo delanje treba da se odvija na racionalan nain, onda mu je neophodan metod za odluivanje ta da radi $ no, za potrebe naeg izlaganja, bolje je da usvojimo Eiceronov pristup da je re o dva posebna prigovora.%9 Prvi argument, dakle, tvrdi slede"e# ako nita ne moemo znati, onda nam na raspolaganju ne"e biti nijedan kriterijum prema kojem bismo mogli da odluimo ta je sluaj, ili ta bi trebalo da radimoB stoga "emo biti primorani na neaktivnost, ili makar na potpunu dezorijentisanost kada je re o praktinim pitanjima. 2avodne posledice aka a#psiaDe esto su ivopisno ilustrovane primerima koji za cilj imaju da doaraju njenu apsurdnost, np. Plu. 'o#. %% e# +li kako to da ovek koji se uzdrava od suda ne uri da se popne na hladnu planinu, umesto to radosno tri ka toplom kupatilu . . . J %? &vo pokazuje da, kako bismo delali, moramo biti sposobni da, verovatno pomo"u ulnog opaanja, otkrijemo ta je stvarno sluaj. <e@utim, mi tako@e moramo raspolagati i nekakvom predstavom o tome ta je najbolje initi, ili, kako su to stoici tvrdili, da bismo postupali u skladu sa vrlinom, mi moramo
23 24 25

!a ovaj argument, up. KurnMeat [55]. t0 >=! #!ai%o,si!, Plu. 'o#. /; d, up. > cd, 6= >. /7, Acad. '' F , >>. !a ovaj izraz, up. Plu. 'o#. %% a. Sekst upotrebljava pojam #!e!e%($sa, up. M . 9% i pojam #!e!%($toj u PH .%F, %7, %%9, M ?.F/. Pomenuti argument koristili su stariji stoici, to pokazuje injenica da se Plutarh pozivao na njegaB on je u stvari jo stariji, poto ga jo +ristotel koristi kao argument protiv stava o3 *6llo!, Me a). U7, //;b /D >. +vgustin ovaj argument naziva *umosum Iuidem iam et scabrum, sed . . . validissimum telum ( 'on r. Acad. ''' Tv FF). 'zgleda da se on odrao jo dugo nakon antikog perioda. Eiceron prvu verziju ovog argumenta izlae u Acad. '' F%, a drugu u odeljku F?B odgovor na prvu verziju izlae u VV >> i /F, a na drugu u VV /7 i /;D>. A V?;, on ispravno uoava da argument o :po;<Du nema nikakve veze sa raspravom o mogu"nosti saznanja (vidi nie, str. ?5). &vu distinkciju tako@e impliciraju odeljci Plu. 'o#. %% aDe, gde se tekst aDd bavi drugom, a eD* prvom verzijom pomenutog argumenta. Ap. prie o Pironu, 6= >.9%.

26

27

>

da znamo koji su postupci ispravni ( Acad. '' %7D5)B dakle, neophodno je da posedujemo i injenino i normativno znanje. %; 2o, poto je normativno znanje $ barem prema stoicima $ zasnovano na injeninom, razmatranje ovog prigovora se esto ograniava na sluaj injeninog znanja. Poto ovaj argument nema nameru da pokae da je skepticizam samoD protivrean, ve" samo da ima paradoksalne posledice na ivot, jedan od mogu"ih odgovora bi se sastojao u jednostavnom prihvatanju zakljuka, i isticanju da, ako su sve stvari neizvesne koliko i to da li je broj zvazda na nebu paran ili neparan, to nije skeptikova krivica. &vaj odgovor zaista pominje Eiceron (Acad. '' F%), koji ga, me@utim, tretira kao stav odre@enih desperadosa, na koje nadalje vie ne"e obra"ati svoju panju. <i ne znamo ko su bili Hdesperadosi koje Eiceron pominje, no nije nemogu"e, kao to sugerie Kroar (Krochard [%5], %75), da Eiceron misli na radikalnije pripadnike +kademije poput 1nesidema. Kilo kako bilo, ni +rkesilaj ni ,arnead nisu krenuli ovim pravcem. Amesto toga, oni su pokazali da pomenuti argument nije valjan, poto nije istina da, u odsustvu znanja, ostajemo sasvim bez kriterijuma delanja. +rkesilajev odgovor %> je zabeleio Sekst (M ?. 5;)# on kae Sovek koji se uzdrava od suda "e birati ili izbegavati postupke, i uopte upravljati sve svoje delanje, prema kriterijumu onoga to je razlono ( o eu#o$on). 6a pojam eu#o$on potie od stoika uoeno je odavno.F/ .edan razloan ili verovatan iskaz stoici de*iniu kao iskaz koji vie tei da bude istinit nego laan, poput, npr., iskaza O.a "u i sutra biti ivO (6= ?.?9).
28

Sekst normativni aspekt istie u M . 9F, dok injenini aspekt izbija na videlo, recimo, u PH .% D7 (u vezi sa kriterijumom skeptike *ilozo*ije). .edan drugaiji odgovor ponudio je Plutarh, 'o#. %% e*# +ti fa!etai -<po9 e! a3t? &ala!e)o! o3 t @%oj #ll t0 &ala!e)o!. ka1 A%a o3; B po);oj #llC D A%a. ka1 tE! FllG! B*oGj 7kasto!H B (% t=j :po;=j l0(oj o3 pa%at%pei t! a2s $si!. o3- to)j #l(oij p esi! a3t=j ka1 ki!<*asi! #lloGsi! :*poie) -iata%tto9sa! t0 fa!tastik!. #ll tj -Iaj *!o! #!ai%e). ;%=tai - to)j Flloij Jj pf9ke! . &ve rei nisu eksplicitno pripisane +rkesilaju, i sasvim je mogu"e da je Plutarh u vezi sa ovim pretrpeo uticaj nekih kasnijih $ pironovskih $ izvora, kao to je izgleda sluaj i sa paralelnim odeljkom ; ab, gde je kljuni pojam fai!*e!o!. <e@utim, postoje odre@ene indikacije da se on tu moda ipak oslanjao na neki stariji izvor. 2aime, u odeljku koji prethodi citiranom (u %% aDd), on govori o jednom argumentu koji mora da je bio stariji od ,arneada, poto ga je ve" Grisip kritikovao (Plu. S oic. rep. /5? a). :u se ini da glavnu ulogu ima re f9sikEj (up. nie, str. 9>), a ista re pominje se i nekoliko redova kasnije, u jednom Platonovom citatu (Dr*a!a 75; d)# f9sika)j o3 (eG*et%ika)j 8lk*e!oj #!(kaij. Ponovo se, u citiranom odeljku, za skeptika kae da ula koristi Jj pf9ke!. Le f9sikEj se, tako@e, pojavljuje i u biogra*iji +rkesilaja u 6= 7.F9# f9sikEj - pGj :! t? -ial(es ai :;%=to t? f$*C :(K . . . na nain koji sugerie da se ona oslanja na neto to bi sCm +rkesilaj rekao $ on ju je verovatno upotrebljavao da ukae na injenicu da svojim tvrdnjama nije pridavao nikakvu teorisku teinu. Stoga izgleda da se +rkesilaj ponekad radije pozivao na prirodu, nego na t0 e4lo(o! da bi objasnio skeptikove postupke ili stavove. +ko je ovaj zakljuak ispravan, onda on sasvim dobro objanjava primetno odsustvo pojma e4lo(o! u pasusu koji smo citirali iz Plutarha, kao i u PH .%%/DF5, gde je Sekst sasvim lako mogao da ga upotrebi da podvue razliku izme@u akademskog i pironovskog skepticizma (up. Eouissin [9/], %55 i dalje). &vo bi, tako@e, moglo da dokae da je +rkesilaj zaista bio mnogo blii pironovcima nego ,arnead. Ap. von +rnim [5F], 9? i dalje, Eouissin [9/], %7>, Lobin [%;], 9 i dalje.

29

3"

6akle, to se tie injenikih iskaza, ini se da se o eu#o$on asvodi na ono to je verovatno. Pojam eu#o$on se tako@e javlja i u de*inicijama odgovaraju"eg ina ( o ka hkon)# odgovaraju"i in je onaj koji ima razumno opravdanje (eu#o$os apo#o$ia). &vo opravdanje bi trebalo da se oslanja na ono to je u skladu sa ljudskom prirodom, tako da se ini da u ovim sluajevima eu#o$on pre znai razlono nego verovatno.F A svakom sluaju, izgleda sasvim jasno da je, i u injeninim i u praktinim pitanjima, o eu#o$on moglo da se upotrebi tamo gde je do znanja nemogu"e do"i. F% :ako je +rkesilaj, predlau"i ono to je razlono kao kriterijum, jednostavno eleo da ukae stoicima da je njihova sopstvena teorija pruila drugi po redu najbolji princip delanja koji "e, na alost $ usled nemogu"nosti postizanja znanja $ morati da poslui i kao jedini. :ako je on, oigledno parodiraju"i stoiko uenje, dokazivao da je o eu#o$on tako@e dovoljno i za delanje u skladu sa vrlinom ( ka or h"ma) $ jednostavno zamenivi de*iniciju za ka hkon de*inicijom za ka or h"ma (M ?. 5;). Ad hominem karakter +rkesilajevog odgovora mi se ini oiglednim, i ne vidim ni jedan razlog da ga shvatim kao njegovo sopstveno gledite, a kamo li kao nekakvu racionalistiku alternativu ,arneadovom empirizmu, kako je Gircel predloioFF $ Sekstov izvetaj predstavlja jedino svedoanstvo koje posedujemo to se tie ovog +rkesilajevog argumenta, i u njemu nema nikakve naznake da je +rkesilaj pojam onoga to je razlono eleo da objasni drugaije od stoika. .ednako mi oigledno deluje i da je ovaj odgovor teko mogao da zadovolji stoike, ija je distinkcija izme@u postupaka koji su u skladu sa vrlinom i postupaka koji su samo odgovaraju"i, bila zasnovana na razlici izme@u savrenog znanja mudraca i slabanog, pogreivog mnenja obinog oveka. 'ako u vezi sa ovim pitanjem ne raspolaemo ni jednim eksplicitnim zapisom stoikih protivDargumenata upu"enih +rkesilaju, mislim da ta injenica jasno izbija na povrinu u argumentima sa kojima su oni kasnije suoili ,arneada. F7 Qtavie, stoici su mogli prigovoriti da bi jedno razlono opravdanje i sCmo moralo biti zasnovano na znanju, npr. o ljudskoj prirodi $ na kraju krajeva, samo mudrac prave stvari ini iz pravih razloga F5 $ a izgleda da se +rkesilaj uope nije potrudio da objasni kako skeptik moe do"i do uvida da je ovaj ili
31

A vezi sa ovom primedbom, up. :sekourakis [?;], %9D;B dobar primer ovakvog znaenja pojma e4lo(oj javlja se u jednom citatu Grisipa, 3alen, P#ac. Hipp. P#a . '8 7. 7 , str. F59 < (S+, ''', str. %9, %> i dalje). Pretpostavljam da bi slede"i citat Grisipa mogao da poslui kao ilustracija vrste zakljuivanja o kojoj se ovde radi (1pict. Diss. '' 9.>)# Li to,to kalEj B M%Asippoj l(ei +ti WNI%ij #! F-$la *oi O t 8I=j. #e1 tE! e3f9est%G! P;o*ai p%0j t0 t9(;!ei! tE! kat fAsi!Q a3t0j (% *C B e0j toAtG! :klektik0! :po$se!H R - (e S-ei! +ti !ose)! *oi ka e*a%tai !,!. ka1 T%*$! U! :pC a3tO. Ap. tako@e i anegdotu o S*eru, +then. 8''' F57 e i 6= ?. ?? $ iako u vezi sa njom imam izvesnu nedoumicu, poto je S*er jednostavno mogao da kae da on nije mudrac. &na, me@utim, ilustrujue kako se e4lo(o! upotrebljavalo kada je re o injenikim iskazima. Ap. Girzel [7;], ;%n. Ap. argument da mudrac, da bi postupao u skladu sa vrlinom, mora posedovati i izvesnost, Acad. '' %FD5, %?, Stob. Ec#. '' , ; i dalje 0 ( S+, ''', str. 7?, i dalje).

32

33 34

onaj iskaz verovatan, odnosno razloan. 'z tih razloga, smatram da u +rkesilajevoj teoriji ne treba traiti nita vie do jedan spreman odgovor na tu@e teorije, lien ambicija da se bavi problemima pokrenutim stoikim prigovorom. Pre no to razmotrimo ,arneadovu reakciju na isti argument, proanalizirajmo +rkesilajev stav o drugoj verziji apra(iaDargumenta. &vaj argument uperen je protiv skeptike teze da je mogu"e uzdravanje od suda po svim pitanjima, s tim da sada poenta nije u tome da skeptik ne"e znati kako da postupa, ve" da "e on doslovno biti primoran na potpunu neaktivnost zato to (voljno) delanje logiki implicira prihvatanje neeg kao istinitog. &vde se stoici oigledno oslanjaju na svoju teoriju o voljnom delanju. &ni su, naime, smatrali da voljno delanje podrazumeva tri stvari# predstavu ( phan asia), prihvatanje (sunka a hesis), i nagon (impuls), odnosno apetit ( horm), za koji se ponekad kae da i sCm predstavlja odre@enu vrstu prihvatanja. F9 Predstava bi, kada je re o delanju, trebalo da bude misao, bilo da ju je prouzrokovao neki spoljni objekat, ili da proizilazi iz razmiljanja osobe koja dela, da bi ona trebalo da preduzme odre@eni postupak.F? 2jeno prihvatanje ove predstave rezultira u $ ili i samo jeste $ impuls koji ga navodi na delanje. Sinjenica da je prihvatanje neto to je u naoj mo"i, tj. da slobodno moemo prihvatati neto kao istinito ili se od prihvatanja uzdravati, objanjava stav da osoba koja dela to ini slobodno, te da je stoga odgovorna za svoje postupke. ,ada prihvatanje ne bi bilo u naoj mo"i $ prema onome to su stoici tvrdili $ moralna nagrada ili krivica ne bi mogle biti opravdane. <e@utim, poto delanje implicira prihvatanje, zaista se moe smatrati da smo odgovorni za ono to inimo.F; &vaj stoiki koncept uloge prihvatanja oigledno je veoma slian +ristotelovoj teoriji izbora (prohairesis), i moda su stoici samo do kraja razvili implikacije onoga o emu je povremeno +ristotel govorio tvrde"i da svakom voljnom inu prethodi prohairesis.F>
35 36

Ap. dokaze u S+, ''', str. F; i dalje. Eic. ,a . 7/ i dalje, Acad. '' %5, /;, Plu. S oic. rep. /55 * D /5? c, +leT. +phr. De an. ?%, F i dalje, ,a . ;F, 5 i dalje, Sen. Ep. E4''' ;. !a B%*< kao odre@enu vrstu s9(kat esijDa# Stob. Ec#. '' ;;, 0 (S+, ''', str. 7/, %?), up. +leT. +phr. De an. ?%, %9. Ap. Sen. Ep. E4''' ;, i Plu. S oic. rep. /F? *. A vezi sa stoikim uenjem o slobodnoj volji, up. S+, '', str. %;%D>;, i =ong [ /9]. &vu analogiju je uoio =ong (=ong [ /F], FF?D>)B za +ristotela, up. .. <. Eooper, Reason and Human Good in Aris o #e (Eambridge, <ass., >?5.), 9D /. 6a ova teorija ne bi delovala previe neverovatno, moda bi valjalo primetiti da se ona ne mora shvatiti tako da implicira da svakom pojedinanom voljnom inu prethodi jedan svestan menatlni in prihvatanja. Stoici su bili sasvim svesni da mi esto delamo bez ikakve re*leksije (up. npr. Plu. S oic. rep. /5? ab). <e@utim, da bismo osobi koja dela pripisali nekakvu odgovornost, mi moramo pretpostaviti barem da je ona bila svesna ta radi, tj. da joj je neki adekvatni opis njenog delanja bio poznat, i da je preduzimanje ili nepreduzimanje datog postupka zavisilo od nje same (to nuno ne znai da je ona mogla da odreaguje drugaije $ kako su stoici primetili, up. +leT. +phr. ,a . ;%.7D%/, >9.%7D >?.F). Stoici su ove uslove predstavili kao svojevrsnu odluku da se postupa na osnovu datog iskaza, ne impliciraju"i time da smo uvek te

37 38

39

'maju"i u vidu ovu teoriju, prigovor u vezi sa epochDom svodi se na tvr@enje da "e, poto je logiki nemogu"e voljno delati bez prihvatanja, svakim pojedinanim inom koji sprovede, skeptik naputati svoj teorijski stav o uzdravanju od suda, i time pokazati njegovu neodrivost u praksi. +rkesilajev odgovor na ovo izloio je Plutarh, 'o#. %% b i dalje#
6ua poseduje tri pokretaa# opaanje, nagon i prihvatanje. &paanje se, kao pokreta, ne moe odstraniti, osim ako sCmi ne umremoB naprotiv, pri susretu s nekim predmetom, mi nuno primamo njegov otisak i na nas se vri odre@eni uticaj. 2agon, podstaknut opaanjem, pokre"e nas u obliku postupka preduzetog u pravcu ostvarivanja odgovaraju"eg cilja# kao da neko spusti teg na tas vage rukovode"eg dela nae due, pokre"u"i time sprovo@enje jednog usmerenog postupka. Stoga, oni koji se u vezi sa svime uzdravaju od suda, ne mogu time odstraniti ni ovaj duevni pokreta, jer i oni slede svoje nagone, koji ih ins ink i!no vode ka dobru koje im je predstavljeno putem ula. Pa ta onda to oni uzdravanjem od suda otklanjajuJ Samo ono u emu la i greka mogu nastati, naime, stvaranje mnenja, a time i neoprezno prihvatanje, jer je takvo prihvatanje jedno robovanje pojavama koje nastaju usled slabosti, i koje nam nije ni od kakve koristi. 6ve su stvari potrebne za delanje# ula moraju da predoe neto kao dobro, a nagon mora da nas pokrene ka dobru na taj nain predoenomB nijedno od ova dva ne kosi se sa uzdravanjem od suda. (prev. 1inarson X de =acM)

,ao to terminologija pokazuje, +rkesilaj se ponovo trudi da, to je mogu"e vie, upotrebljava stoike premiseB tako se za predstavu koja pokre"e nagon kae da je oikeion (u skladu sa prirodom osobe koja dela)B pojmovi phan asia i horm se koriste u stoikom znaenju, samo se sunka a hesis tendenciozno naziva do(a (mnenje), verovatno na osnovu poznate injenice da, prema akademiarima, svaki sluaj prihvatanja predstavlja sluaj stvaranja mnenja. 7/ 'ako Plutarh nije mogao ovaj prikaz da preuzme od samog +rkesilaja, jer on nije ostavio nita napisano, mi iz injenice da je Grisip argumentisao protiv gledita koje se u ovom odeljku brani (Plu. S oic. rep. /5? a), moemo da zakljuimo da on potie od samog +rkesilaja, a pojmovi koje Plutarh u njemu upotrebljava sugeriu da se oslanjao na neki pouzdan izvor. +rkesilaj svoj odgovor zapoinje stoikom tezom o onim mo"ima due koje su ukljuene u proces delanja, a potom nastavlja dokazuju"i je jedna od ovih mo"i, prihvatanje, suvina, budu"i da su dve, phan asia i horm, sasvim dovoljne. 8rlo je mogu"e da se on ovde oslanja na peripatetiko uenje, poto +ristotel na nekoliko mesta u svojim tekstovima kae da se neki voljni inovi preduzimaju i bez prohairesisDa.7 <e@utim, da bi delanje mogao da objasni iskljuivo pomo"u phan asia i hormDa, +rkesilaj, naravno, morao dokae da prihvatanje nije nuno ni u jednom sluaju. A ovoj taki njegov odgovor bi stoicima ponovo mogao da deluje nezadovoljavaju"e. .edina re u Plutarhovom tekstu koja ukazuje na nain na koji horm vodi ka delanju je phusik"s. 1jnarson (1inarson) i 6elejsi (de =acM) je prevode sa instinktivno. <oda je ovakav prevod prejak, poto moe implicirati spornu tezu da mi uvek delamo instinktivno. <oda je +rkesilaj eleo da ostavi otvorenom mogu"nost
odluke i svesni.
4" 41

M ?. 59, Acad. '' 9?. E&

b

9D /, up.

%a 7D ?, MA ?/ a %;DF9.

da mi prirodno moemo da odluimo da delamo bez prihvatanja. <e@utim, u tom sluaju bi stoici imali pravo da trae objanjenje kako je to mogu"e. +ko bismo, sa druge strane, re phusik"s shvatili u jaem smislu, onda bismo unitili koncept moralne odgovornosti. +ko je +rkesilaj bio u pravu u vezi sa time da je mogu"e delati bez do(aDe ili sunka a hesisDa, on je morao da pokae da koncept voljnog delanja ne implicira prihvatanje. 2o, jasno je da ovo ne bi bilo jedno zadovoljavaju"e objanjenje voljnog delanja, to je bio cilj stoike teorije o sunka a hesisDu. Stoga ne iznena@uje to je za Grisipa i +ntipatra reeno da su grubo napadali akademiare zbog njihove teorije delanja. 2i ovde ne vidim nijedan valjani razlog da +rkesilajev odgovor na stoiki argument ocenim kao njegovo sopstveno pozitivno uenje. .edino to on pokuava da pokae, verovatno oslanjaju"i se na peripatetiko uenje, je da za delanje nije nuno prihvatanje. &n potpuno zanemaruje kljuni momenat stoike teorije. 2jemu je izgleda samo bilo stalo da pokae da je odre@ena alternativa mogu"a $ recimo, da je celokupno delanje mogu"e objasniti samo pomo"u pojmova phan asia i horm $ ali nije naao za shodno da prui tumaenje razlike izme@u voljnog i, recimo, instinktivnog postupka. :ako@e, ne bi bilo poteno smatrati ni da je +rkesilaj eleo zastupa stav da neto kao to je moralna odgovornost ne postoji. A stvari, njegov odgovor na prvi prigovor prua, iako ne ozbiljno, svojevrsno objanjenje moralno ispravnog ina, koji svakako pretpostavlja odre@eni okvir za razlikovanje voljnih i nevoljnih inova. 6akle, to se +rkesilaja tie, moemo slobodno zakljuiti da ne postoje dokazi na osnovu kojih bi njemu mogli da pripiemo bilo kakvo pozitivno epistemoloko uenje $ i zaista, on je, kada je re o epochDu, u svim sauvanim izvorima jednoglasno predstavljen kao mnogo stroiji od ,arneada.

3.
,ao to sam ve" napomenula, +rkesilajevi odgovori nisu mogli da zadovolje stoikeB zato ne iznena@uje injenica da se ,arnead suoio sa mnogo razra@enijim verzijama istih prigovora. 8rlo je verovatno da je na njihovom usavravanju marljivo radio Grisip, za koga izvori tvrde da je Stou spasao upornih napada +kademije, pa ak i da je anticipirao kasnije ,arneadove napade (Plu. 'omm. no . /5> aDc). ,arneadova reakcija na oba stioka prigovora se u nekoliko pogleda znaajno razlikuje od +rkesilajeve. 2a prvi argument $ da skeptik sve ini neizvesnim $ on je odgovorio svojom poznatom teorijom o kriterijumu. Prema ovoj teoriji, koja je najpotpunije izoena kod Seksta ( M ?. 99 i dalje), iako nikada ne moemo biti sigurni da je bilo koja konkretna predstava koju imamo istinita, mi se, sa razlonom nadom, moemo osloniti na one predstave (a) koje izgledaju istinito (pi hanos)B (b) koje ne protivree nijednoj drugoj 7

predstavi steenoj u istoj situacijiB i (c) koje su $ ako vreme to dozvoljava $ proverene s obzirom na okolnosti u kojima su nastale $ npr. da li je osoba koja opaa budna, zdrava itd., da li je objekat opaanja dovoljno velik, da nije preterano udaljen, itd. 2a prvi pogled, ovo vie lii na teoriju opravdanja injenikih iskaza nego na teoriju o kriterijumu delanja.7% Svi primeri koje Sekst navodi su injenine prirode (&vo je SokratB 'spred je nekakva zasedaB A uglu se nalazi zmija), iako se, u primerima sa zasedom i zmijom, pravi veza sa delanjem, jer je osoba primorana da momentalno dela, poto bi je svaki zastoj i proveravanje da li je u pravu mogao kotati ivota. <e@utim, ako je Sekstov prikaz taan, izgleda da je ,arnead pre svega bio zainteresovan da pobije primedbu da aka a#psia implicira potpunu nezivesnost kada je re o injeninim pitanjima. Pored toga, sude"i po Sekstovom izlaganju, ini se da ,arneadova teorija kriterijuma vai samo za perceptivne iskaze. 'pak, oigledno je da je uslove de*inisane za dosledne i proverene predstave lako mogu"e proiriti i van tog polja. !ato Eiceron u raspravu uvodi primer oveka koji pokuava da odlui da li da krene na pomorsko putovanje# ako nema nikakvih pokazatelja da bi brod mogao da potone $ vreme je dobro, vetrovi povoljni, brod dobro opremljen i sa pouzdanim kapetanom $ on "e pouzadno zakljuiti da moe krenuti na put, iako, naravno, ne moe iskljuiti mogu"nost neke nepredvidive nesre"e ( Acad. '' //). A ovom sluaju, naravno, stoici bi priznali da do pravog znanja ne moemo do"i, tako da bismo morali slediti Hono to je verovatno. Stoga nije nimalo sluajno to je, izlau"i svoj kriterijum, ,arnead insistirao na sluajevima u kojima je, prema stoicima, mogu"e posti"i ka a#psis, kako bi pokazao da ak i tada postoji mesto za sumnju. Eiceron na mnogim mestima kae da istinoliko tako@e moe da slui i kao praktini kriterijum.7F 2ije ba oigledno kako bismo ga, recimo, mogli koristiti kao princip za donoenje moralnih sudova, a on verovatno i nije bio zamiljen da slui toj svrsi. <oda ipak postoji jedan razlog zato je ,arnead razmatrao samo perceptivne sudove# kada god bi stoici insistirali na neophodnosti kriterijuma istine, oni bi odmah poeli da brane svoj koncept ka a#ep ik phan asia. Sesto u izvornim tekstovima moemo na"i stav da su
42

'zraz teorija opravdanja je verovatno previe jakB up. KurnMeat [5;], koji dokazuje da ,arneadova teorija kriterijuma razvija stav da "e mudrac pre imati mnenja $ druga strana nedoumice u koju je ,arnead doveo stoikeB up. str. ?9 nie $ nego to "e pokuati da pobije primedbu da je, u kontekstu strogog uzdravanja od suda, sve neizvesno. 'stinoliku predstavu Eiceron navodi kao neto to predstavlja odgovor na omnia incerta prigovor (Acad. '' F%), odnosno jednu verziju #p%aIaDe (Acad. '' >>, up. tako@e i 2umen. apud 1us. PE 4'8 ;, 7)B ,litomah je kombinuje s tezom da "e se mudrac uzdravati od suda u Acad. '' >>D / i /7. ' Sekst je uoio neophodnost odre@enog kriterijuma za vo@enje ivota kako bi se izbegla potpuna neaktivnost (PH .%FB M ?.F/), a smatram da i prigovara u M ?. 99 ima istu tu stvar na umu. Pojavljivanje pojma s9(katat es ai u Sekstovom izvetaju (M ?. ;;) bi moglo biti proizvod Sekstove neopreznosti, jer tei da pi a!! teoriju prezentujekao zvanino uenje +kademije (to je u stvari ona i postala u vreme -ilona). A PH .%%>D F , s druge strane, izgleda da on namerno izbegava da upotrebi re s9(katat es ai, sureriu"i da je pojam koji su koristili i akademiari i pironovci bio pe es ai. Ap. str. 9 *usn. % gore u vezi sa ovom terminologijom. Acad. '' F%, /7, /, up. M ?. ?5.

43

stoici ka a#ep ik phan asia koristili i van polja ulnog opaanja. 2a jednom drugom mestu77 sam pokuala da dokaem da je ovo pogreno $ odnosno, bar da ne raspolaemo dovoljnim dokazima koji bi ili u prilog ovoj tezi. :o ne znai da znanje na ostalim poljima ne zavisi od ka a#ep ik phan asia, ve" da je nain na koji ono od njega zavisi mnogo sloeniji no to se to obino smatra. :ako, npr. ovek koji prihvata iskaz :rebalo bi da malo proetam (Senekin primer) oigledno ne prihvata neki ulni utisak. :ako@e, ne moe se re"i da se njegovo prihvatanje u ovom sluaju odvija na istim osnovama na kojim bi se odvijalo u sluaju ulnog opaanja $ recimo, na osnovu oiglednosti ili nekog drugog obeleja istinitosti. Pre bi se moglo re"i da on pomenuti iskaz prihvata kao neto to je svojstveno, odnosno u skladu sa njegovom prirodom (oikeion).75 :ano je da su stoici prihvatali da odre@ene stvari neposredno ose"amo kao oikeia, tako da je u tim sluajevima (kada osoba koja dela opaa objekat svoje elje) moda i mogu"e govoriti o ka a#ep ik phan asia.79 <e@utim, ovde je re samo o poetnoj *azi, i sasvim je oigledno da "e, u ve"ini sluajeva, prihvatanje odre@enog postupka morati da zavisi od opteg pojma osobe koja dela o tome ta je u skladu sa (njenom sopstvenom ili univerzalnom) prirodom.7? :ako su, na +rkesilajev stav da bi skeptik moe da koristi ono to je razlono kao naelo delanja, stoici mogli da odgovore primedbom da mi ne moemo da utvrdimo ak ni da li je neto razlono, ako pritom ne moemo da se oslonimo na nae poimanje onoga to je u skladu sa prirodom, koje je uvek zasnovano na ka a#ep ik phan asia.7; Apravo su zbog toga stoici smatrali da skeptik, koji porie da je saznanje zasnovano na opaanju mogu"e, porie tako@e i da je mogu"e odluivati u vezi sa tim ta initi. ,arnead je, time to se usredsredio na ulno opaanje, odluio da se sa stoicima sukobi na njihovom spostvenom terenu. 'pak, njegova teorija ne objanjava dovoljno kako se moe izvriti prelaz na moralna pitanja. +ko sam u pravu da su se stoici, objanjavaju"i ovo, oslanjali na opte pojmove, ,arnead je moda mogao da proba da pokae kako ak i neDkognitivni ulni utisci mogu biti osnova za stvaranje optih koncepata. <e@utim, iako znamo da su opti pojmovi igrali odre@enu ulogu u raspravi izme@u Stoe i +kademije (Plu. 'omm. no . /5> bc), izgleda da najbitniji argumenti u vezi sa ovim pitanjem nisu sauvani.
44 45 46

Striker [% ], +ppendiT, /?D /. Acad. '' %5. Ap. Acad. '' F/, F;. Poslednji pasus sugerie da izme@u opaanja injenica i opaanja stvari kao oke)a postoji nekakva paralelnost pre nego identinost. Ap. objanjenja pojma okeGsij, 6= ?.;9, Eic. ,in. ''' %/ i dalje, FF, kao i de*iniciju pojma summum bonum, ibid. F # vivere scientiam adhibentem earum rerum, Iuae natura eveniant, seligentem Iuae secundum naturam et Iuae contra naturam sint reicientem. Pretpostavljam da bi, ako bi se moralne ili praktine odluke uvek donosile s obzirom na oke)a ili #llt%ia, u tom sluaju obian ovek morao da ima pogrenu ideju onoga to je u skladu sa prirodom, a ne da smatra da je uskla@ivanje sa prirodom neto irelevantno. !a detaljnije objanjenje pojma oke Gsij i stoike epistemologije moralnih sudova, up. Pembroke [ 7] i =ong [ /5]. Eic. Acad. '' F/D , ,in. ''' % .

47

48

6akle, u pobijanju prve skeptike primedbe, ,arnead je razvio alternativnu teoriju koja je mogla da ispuni neke od zadataka koje je ispunjavala stoika teorija zasnovana na ka a#ep ik phan asia. 'ako je ,arnead, poput svog prethodnika +rkesilaja, koristio stiki okvir $ npr., distinkcija izme@u istinolikih i istinitih predstava, tj. onih koji se osobi koja ih opaa javljaju kao istinite i onih koje zaista odgovaraju stvarnosti, preuzeta je od stoika ( M ?.%7% i dalje) $ ini se da je sama teorija ipak njegova. 7> 2a primer, ona ne uzima u obzir stoiku distinkciju izme@u mudraca, iji bi svaki postupak trebalo da bude zasnovan na znanju, i obinog oveka, koji se oslanja na mnenja. ,oliko ja vidim, nigde u Akademici '' ne postoji direktni odgovor na argument, izloen u odeljku %FD5, da vrlina zahteva znanje. 'pak, Eiceron na nekoliko mesta kae da najve"a greka koju treba izbegavati moe biti neobazrivost koja lei u brzopletom prihvatanju#5/ moda je ipak bolje biti umereni skeptik nego arogantni dogmatik. Qtavie, Sekst na jednom mestu ( M ?. ;7) kae da, prema sledbenicima ,arneada, moramo biti najobazriviji upravo u vezi sa pitanjima koja se tiu sre"e $ tako da ,arneadova teorija ipak prua nain za razlikovanje brzopletih od obazrivih odluka. <e@utim, putem primera sa zasedom i zmijom, on istovremeno ukazuje da se ova distinkcija ne moe uoptiti kako bismo na osnovu nje razlikovali mudraca od obinog oveka $ u nekim situacijama jednostavno nema vremena za paljivo prouavanje podataka. +ko su akademiari ponekad sledili stoike raspravljaju"i o epistemologiji i etici u kontekstu de*inicije mudraca, 5 oni su to verovatno inili zato to im je
49

Sini mi se da ,uizin i dal Pra potcenjuju ,arneadovu originalnost time to istiu samo injenicu da je svoje osnovne koncepte preuzeo od Grisipa. <oda je to donekle i tano, ali je malo verovatno da je ,arnead od Grisipa preuzeo argumenteB ini se da je u mnogim stvarima bio sasvim originalan $ npr. u ukazivanju na to da utiske ne smemo razmatrati izolovano, kao i u panji koju je poklonio metodama koje koristimo da proverimo istinitost injeninih iskaza. (!a prikaz koji istie ,arneadove inovacije $ moda ak i previe $ up. Stough [%>], 5/D97). 2e bi valjalo da ,arneadove teorije, ak i ako su bile *ormulisane polemiki, smatramo svo@enjima ad absurdum stoikih doktrina, kako to ini dal Pra ([%?], %?5)# nedoslednost tu@ih teorija se ne dokazuje dodavanjem nedolsednih premisa. ,arnead nije pokazao da su stoici protivreili sami sebi $ vrlo je verovatno da su njhove teorije bile logiki konzistentne, uprkos Plutarhovoj kolekciji naizgled uzajamno kontradiktornih stoikih teza $ ve" da su neke njihove premise bile pogrene. 2e bismo smeli da dopustimo da nas zavede poznati akademiarski trik kojim oni pokuavaju da pokau da zakljuci akademiara slede iskljuivo iz stoikih premisa. 2ezavisno od svoje kritike stoikih uenja, ,arnead je tako@e pokuao da pokae da nikakva protivrenost ne sledi ako odbacimo sporne premise $ u stvari, kako to Eiceron kae (Acad. '' 79), skeptik odbacuje samo ono to nikad nije sluaj, ostavljaju"i sve to je potrebno. Stoga ,arneadova *ilozo*ija nije bila negativna u potpunosti $ iako iz toga ne sledi da je on ikada stvorio svoj sistem. Ap. umereniju procenu Lobina, [%;], %;D >. Acad. '' 9;, ;?, /;, 5, %;, FF, F;, 7 . Eiceron celu svoju raspravu u Akademici '' smeta upravo u ovaj kontekst, up. 5?, 99, 5. !a re*erence na ostale njegove spise, up. Lejdovu primedbu na pasus Acad. '' 99 (Leid Y?Z, %57). Sekst i Plutarh piu u kontekstu osobe koja se uzdrava od suda, akademiara i sl. (M ?. 5;, ?F, ?7, ?>, ;7, PH .%%>, %F/, Plu. 'o#. %% cDeB up. tako@e ,litomaha u Acad. '' /7). 2ije nemogu"e da su akademiari koristili ovu terminologiju samo kada su iznosili argumente protiv stoika.

5" 51

ovaj kontekst pruao pogodno okruenje za raspravu o tome ta treba raditi, kao neemu to je suprotstavljeno onome to se obino radi, ili o tome ta se u principu moe raditi, kao neemu to je suprotstavljeno onome to svi ljudi mogu da rade. +ko je mudrac onaj koji uvek dela onako kako treba, sigurno niko ne bi za sebe tvrdio da je mudrac (up. Acad. '' 99)B no, iz toga ne sledi da je mudrac neki superDovek. !ato je akademiarski mudrac, koga Eiceron na nekim mestima suprotstavlja stoiarskom ( Acad. '' /5B />D /B %;), verovatno mnogo oprezniji i obazriviji od nas ostalih koji nismo mudri, ali se i on, poput ostalih obinih ljudi, mora zadovoljiti samo onim to je istinoliko. +naliziraju"i razlike izme@u +rkesilaja i ,arneada u reakcijama na omnia incerta argument, zaista padamo u iskuenje da pomislimo da je ,arnead stvarno izlagao sopstvene stavove. 2a kraju krajeva, on nudi jedno novo reenje za problem izbora izme@u razliitih predstava, i, tavie, to reenje je konzistentno sa njegovim skepticizmom, barem u meri u kojoj uspeva da inkorporira tezu da se nita ne moe znati. <e@utim, jedan problem ipak preostaje $ zastupaju"i odre@enu epistemoloku teoriju, ,arnead bi morao da napusti obiaj +kademije da se argumentie i za i protiv odre@ene teze, bez donoenja konanog zakljuka. +ko je ovu teoriju predstavio kao sopstveni stav, mi ga, bar u Sekstovom smislu te rei, moramo proglasiti dogmatikom, bez obzira to je njegov dogmatizam ogranien. 8rati"emo se na ovaj problem nakon to razmotrimo ,arneadov odgovor na drugu verziju apra(iaDargumenta. ' Grisip i +ntipater su opirno argumentisali protiv onih koji su Hsmatrali da [nas], po primanju odgovaraju"e (oikeia) predstave, odmah obuzima nagon za delanjem bez bilo kakvog prethodnog prihvatanja (Plu. S oic. rep. /5? a). 8e" sam ranije pomenula ta je verovatno bio osnovni cilj njihove kritike# naime, da voljni in implicira prihvatanje, koje je u naoj mo"i, i da oni koji ovo odbacuju, implicitno poriu i mogu"nost moralno odgovornog delanja. &vaj argument se u svom najneposrednijem obliku javlja u Acad. '' F?D>. =ukul je ve" pokazao da delanje podrazumeva prihvatanje (%5)B sada on insistira da delanje u skladu sa vrlinom itekako zavisi od prihvatanja kao neega to je u naoj mo"i# i, najvanije od svega, ako je prihvatanje neto to je u naoj mo"i, onda nita ne"e zavisiti od onoga ko nita ne prihvata. A emu se, onda, sastoji vrlina ako nita ne poiva na nama samimaJ &vaj pasus zavrava se ponovnim izlaganjem stoikog uenja da delanje podrazumeva prihvatanje, iz ega sledi da onaj ko odbacuje prihvatanje time ivot potpuno liava delanja. ,arneadov protivDargument ponovo je mnogo razra@eniji od +rkesilajevog. Prvo, ini se da je uspeo da pokae stoicima da njihov argument ne moe pomo"i da dokau da je znanje mogu"e# ako je znanje nemogu"e, i ako delanje implicira prihvatanje, sve to iz toga sledi je da mudrac, kako ne bi postao neaktivan, mora da prihvati predstave koje ne dovode do znanja $ drugim reima, on mora da poseduje mnenja. 6a je ovo bila sutina ,arneadovog navodnog prihvatanja mnenja mislim da jasno proizilazi iz dva pasusa u kojima ga Eiceron pominje u svom govoru u prilog skepticizmu. ,renimo od drugog, Acad. '' ?;# tu Eiceron tvrdi da jedinu spornu taku koja preostaje ;

izme@u stoika i skeptika jeste pitanje da li ka a#ep ik phan asia uopte moe postojati $ problem epochDa ovde nije bitan jer, kako je ,arnead rekao, <ogu"e je da mudrac nema nikakvog znanja, a da ipak ima mnenja. Problem uzdravanja od suda je verovatno spadao u domen apra(iaD argumenta, glavnog stoikog oruja protiv epochDa.5% Eiceron istie da apra(iaDargument ne predstavlja deo spora oko toga da li je znanje mogu"e zato to on, kako je ,arnead pokazao, u najboljem sluaju moe da poslui da pokae da mudrac ipak mora da prihvati neto, to, ako su skeptici u pravu, znai da on mora da ima mnjenja $ on se ne moe upotrebiti da dokae da znanje mora biti mogu"e. 2a slian nain, pasus Acad. '' 9?D; pokazuje kako je ,arnead okrenuo apra(iaDargument protiv stoika. :u Eiceron govori o dva argumenta. Prvi potie jo od +rkesilaja, i pomo"u nega je stoicima dokazao da njihov mudrac mora da se uzdri od suda po svim pitanjima# +ko mudar ovek ikada neto prihvati, on "e u nekom trenutku imati odre@eno mnenjeB ali mudrac sebi nikada ne"e dopustiti da ima mnenjeB stoga, on nikada nita ne"e prihvatiti (up. M ?. 59D?). 6rugi argument je izriito pripisan ,arneadu# on je smatrao da je povremeno drugu premisu mogu"e modi*ikovati u stav da mudrac ponekad moe neto prihvatiti $ iz ega je sledilo da moe imati mnenja. Prilino je jasno, kao to je primetio ,uizin (Eouissin [9/], %9 ), da su ova dva argumenta imala za cilj da stoike dovedu u nedoumicu# s obzirom na prvu (skeptiku) premisu, ili "e zadrati tezu da mudrac nema mnenja, to onda vodio ka epochDu, ili "e $ slede"i apra(iaDargument $ insistirati da mudrac ipak mora ponekad neto da prihvati, ime se njegova posebnost umanjuje. !naajno je da se premisa da mudrac moe povremeno neto prihvatiti naziva ,arneadovim ustupkom (dabat) $ oigledno da je ovaj navodni ustupak nainjen kako bi se dedukovao zakljuak koji je potpuno neprihvatljiv za stoike. Stoga smatram da je Eiceron sasvim u pravu kada se slae sa ,litomahom u miljenju da je ,arnead mnenje branio samo za potrebe rasprave. 2aravno, posebno je pitanje da li bi ,arnead, poput Eicerona ( Acad. '' 99), priznao da i sCm, ili ljudi uopte, ponekad poseduju mnenja. :o se prosto moe pripisati ljudskoj slabosti $ na kraju krajeva, kao to je Eiceron ispravno primetio (Acad. '' /;), dosledno uzdravanje od suda nije nimalo lak zadatak. <e@utim, ne znai da nas to opravdava da ponekad imamo mnenja $ to je teza koju su stoici zastupali govore"i da mudrac ipak moe imati odre@ena mnenja. 6akle, to se tie ,arneadovog navodnog zastupanja mnenja, ini se da spor moemo razreiti u korist ,litomaha.

52

&vaj argument je zaista ponekad dopunjavan argumentom da ne moemo da spreimo prihvatanje onoga to je oigledno, tako da skeptik u stvari grei u vezi sopstvenog stava, up. Acad. '' F; i /?. Sekst (M ?.%5?) ovaj argument pripisuje mla@im stoicima (ibid. %5F), to moe da nagovesti da on nije bio deo prvobitnog uenja, ve" da je dodat kasnije, kao argument protiv skeptika. 2aravno, on ne protivrei njihovom uenju o voljnosti prihvatanja $ to se ne svodi na stav da mi moemo da biramo u ta "emo da verujemo, to bi bilo apsurdno, ve" da smo sami odgovorni za preputanje lanim predstavama, up. Krochard [?%], > i dalje.

>

&staje jo da ispitamo kako je ,arnead odgovorio na argument da delanje implicira prihvatanje. 6a je zaista prihvatio ovu stoiku tezu, verovatno bi smatrao da injenica da nuno moramo biti aktivni na neki nain opravdava to to ponekad imamo mnenja, bila ona valjano zasnovana ili ne. <e@utim, na osnovu Eiceronovih citata iz ,litomahovih knjiga, sasvim je jasno da ,arnead nikada nije uinio ovakav ustupak. Amesto toga, on je pokazao da stoiki argument mea dva razliita znaenja pojma sunka a hesis. +ko jasno razdvojimo ova dva znaenja, ispostavi"e se da je zaista mogu"e delati slobodno bez prihvatanja. 6va kljuna pasusa u kojima se o ovome govori su Acad. '' >>D / i posebno /7. Prvi pasus poziva se na ve" poznatu distinkciju izme@u kataleptinih i istinolikih predstava, tvrde"i da mudrac doputa istinolike, i koristiti ih kao naelo pri delanju. 2ezavisno od implicitne distinkcije izme@u pojmova doputa, odnosno koristi i prihvatanja, jo uvek nije jasno kako mudrac moe da izbegne prihvatanje pri delanju. A drugom pasusu, ,litomah uvodi eksplicitnu distinkciju izme@u dve vrste uzdravanja od suda, kao i odgovaraju"u distinkciju izme@u dva naina reagovanja na predstave# u jednom smislu, epoch znai da mudrac ne prihvata nita, a u drugom, da se on uzdrava bilo pozitivne, bilo negativne reakcije. +kademiari smatraju da mudrac nikada ne treba da prihvati nita, ali ipak doputaju da moe da kae da ili ne na osnovu istinolikog (onoga to lii na istinu), tako da mudrac raspolae metodom na osnovu kojeg usmerava svoje postupke, i svoje teorijsko miljenje. Eiceron insistira na tome da skeptikova pozitivna reakcija ne predstavlja prihvatanje. Poenta ,arneadove distinkcije bi se moda najbolje mogla shvatiti ako ukratko razmotrimo ulogu prihvatanja u stoikoj teoriji. Stoici su koncept prihvatanja koristili i u svojoj epistemologiji, i u svojoj teoriji delanja. A teoriji saznanja, ini se da je distinkcija izme@u imanja neke predstave i njenog prihvatanja, koju Eiceron eksplicitno pripisuje !enonu ( Acad. ' 7/D ), zasnovana na injenici da se moe desiti $ a zaista se naje"e tako i deava $ da imamo neke predstave a pritom ne verujemo da su one istinite. Stoga moemo da razlikujemo in prihvatanja odre@ene predstave kao istinite, od prostog imanja odre@enog utiska, koji je uzrokovan *aktorima na koje ne moemo uticati.5F &va distinkcija postala je deo evropske *ilozo*ske tradicije, iji je verovatno poslednji istaknuti potomak -regeova distinkcija izme@u prostog shvatanja neke misli, i suda da je stanje stvari izraeno tim iskazom zaista takvo.57 A njihovoj teoriji delanja, sunka a hesis ima dodatnu osobinu, naime, da vodi ka delanju $ to jest, pored toga to oznaava prihvatanje nekog iskaza kao istinitog (npr. :rebalo bi da uradim -), on tako@e oznaava i odluku da se in pomenut u iskazu sprovede. !bog toga su stoici ponekad tvrdili da nagon (horm) predstavlja vrstu prihvatanja. Stoga se ulogu prihvatanja u delanju
53 54

Ap. Acad. '' 75, M ;.F>?. Stoike je zbog ovog otkri"a hvalio Kroar (Krochard [?%], 79 i dalje). ,ao i obino, izgleda da prva naznaka o ovoj distinkciji dolazi od +ristotela, up. de an. ''' F 7%;a %7Db >.

%/

pre moe uporediti sa +ristotelovim prohairesisDom nego sa -regeovim ArteilDom. Stoici su oigledno razlikovali teorijsku i praktinu stranu takvih inova prihvatanja, tvrde"i da je ono to prihvatamo iskaz ( a(i"ma), dok se nagon odnosi na (akcioni) predikat (ka $orma) u tom iskazu.55 'pak, oni su oigledno smatrali da je, u praktinim pitanjima, sud :rebalo bi da uradim - identian odluci da se uradi -, i da ga nuno prati sprovo@enje ina - u delo. .a, me@utim, smatram da je ,arnead stoicima eleo da ukae da rasu@ivanje da treba uiniti neto i odluivanje da se ta stvar uini nisu jedna ista stvar# neko moe da odlui da uini odre@enu stvar ne prihvataju"i pri tom da je istina da treba da je uini, to znai da moe da dela voljno bez prihvatanja u teorijskom smislu. :ako, npr., ovek koji bei sumnjaju"i da se ispred njega na putu nalazi zaseda, ne mora da veruje da je stvarno ispred njega zaseda, niti da je beanje ispravna stvar koju u toj situaciji treba da uradi $ njegov postupak prouzrokovan je sumnjom da se ispred njega moe nalaziti zaseda, i on postupa bez obzira na svoje mogu"e sumnje u to da li zasita treba da pobegne ili ne. :ako da, ak ako stoici i nisu na teorijskim osnovama prihvatali najupeatljivije primere koji govore protiv izjednaavanja prihvatanja suda da neto treba da se uradi sa odluivanjem da se ta stvar uradi $ naime, sluajeve akrasiaDe, u kojima data osoba prosu@uje da ne bi trebalo neto da ini, a ipak tu stvar ini $ uvek mogu postojati drugi naini da se dokae da odluka da se neki postupak izvri nije identina moralnom sudu o izvravanju tog ina. 'ako ovo pokazuje da ipak moemo da delamo bez prihvatanja, ,arneadova distinkcija nam jo uvek doputa da pravimo razliku izme@u voljnih i
55

:ako ja tumaim pomalo nejasan odeljak iz Stob. Ec#. '' ;;. 0 (S+, ''', p. 7/.%?DF )# psaj - tj B%*j s9(kata seij e!ai. tj - p%aktikj ka1 t0 ki!$tik0! pe%i;ei!H S-$ - FllG! *! e!ai s9(kata seij. :pC Fllo - B%*jQ ka1 s9(kata seij *! #IiK*as tisi!. B%*j - :p1 kat$o%<*ata. t pe%ie;*e!a pGj :! to)j #IiK*asi!. oVj s9(kata seij B pace Eekurakis (:sekourakis [?;], ?? i dalje), koji ga tumai u smislu da svako prihvatanje jeste, ili je pra"eno B%*<Dom. 2ezavisno od oigledne problematinosti ovakvog tumaenja (u vezi sa im up. +leT. +phr. De an. ?%.%/ i dalje), izgleda da nema adekvatnih dokaza u tekstu koji bi mu ili u prilog. Eekurakis citira Por*irija apud Stob. Ec#. ' F7>.%F 0 (S+, '', str. %?, 9) t=j s9(kata seGj ka C B%*! o4s$j, tvrde"i da on time tvrdi da je prihvatanje odre@ena vrsta B%*<Da, dok Por*irije izgleda samo eli da kae da je prihvatanje voljno. (!a ovakvu upotrebu sintagme ka C B%*! up. 2emesius, &a . hom 448'' %5/ <atthaei# pe%1 t=j ka C B%*! 5 kat p%oa%esi! ki!<seGj. Wtij :st1 to, X%ektiko,B up. tako@e +leT. +phr. ,a . ;%.7D%/, gde izgleda ka C B%*! k!$sij izgleda znai namerni ili spontani pokret.) Por*irije jednostavno izlae stoiku teoriju a2s $sijDa, i deo koji Eekurakis citira verovatno se odnosi na sadraj rei e * s9(kat esij e2$ tE! :fC D*)! neto nie u tekstu. 2a osnovu Stobejevog teksta, Eekurakis zakljuuje da su, osim praktinih B%*a, morali postojati i druge vrste, i sugerie da bi me@u njima mogli biti i inovi prihvatanja teorijskih iskaza. <e@utim, ja nisam sasvim sigurna da li re p%aktikj zaista kvali*ikuje B%*j $ moda je njena uloga ovde samo da objasniB a na osnovu de*inicija B%*<Da koje daje sam Stobej, Ec#. '' ;9. ? (S+, ''', p. 7/, 7 i dalje), kao i na osnovu nekih drugih, ini se da je B%*< uvek usmereno na delanje. +ko bi p%aktika B%*a bili samo podklasa B%*a, moglo bi se sugerisati da su oni tako nazvani kako bi se razlikovali od a*ekata ( p $), koji tako@e predstavljaju vrstu B%*a (S+, ''', p. >F, 7 i dalje, > i dalje, p. >7, F i dalje). <oda je atribut p%aktik< sluio da napravi razliku izme@u odluka koje neposredno prethode delanju i duevnih stanja koja se javljaju pri prihvatanju.

nevoljnih postupaka na isti nain na koji su i stoici to eleli, poto se odluka o delanju, iako ne predstavlja prihvatanje, jednako moe nalaziti u mo"i osobe koja dela. 6istinkcija izme@u odluke da se dela na osnovu nekog iskaza i prihvatanja tog iskaza kao istinitog mogla bi da se, putem analogije, prenese i na teorijsko polje. .a mogu da odluim da neki iskaz upotrebim, recimo, kao hipotezu, a da se pritom ne obaveem na verovanje u njegovu istinitost# tako, na primer, za naunika koji testira neku svoju hipotezu ne treba da pretpostavimo da tu tezu smatra istinitom, iako "e se, naravno, on opredeliti da testira onu hipotezu koja mu najvie lii na istinu. Stoga se, imaju"i na umu pomenutu ,arneadovu distinkciju, ispostavlja da je skeptik slobodan i da dela i da spekulie, ne prihvataju"i pritom nijedan iskaz kao istinit. 59 A ovom sluaju, neko moe pomisliti da ,arnead izlae odre@enu modi*ikaciju stoike teorije. !adravaju"i poetnu distinkciju izme@u imanja predstave i reagovanja na istu, on jedinstveni stoiki koncept prihvatanja zamenjuje dvama paralelnim pojmovima# odluivanjem o delanju $ kada je re o praktinim pitanjima $ i kori"enjem neega (kao hipoteze) $ kada je re o teorijskim pitanjima. Poto ova dva pojma predstavljaju dovoljnu osnovu za delanje odnosno teoretisanje, skeptik moe da se bez kontradikcije uzdri od prihvatanja u punom smislu te rei, u kome ona znai usvajanje neeg kao istinitog. :ako ,arneadov odgovor na drugu verziju apra(iaDargumenta pokazuje da je uspeno odbranio mogu"nost strogog epochDa. 2eko bi mogao u ovoj taki da, poput Gartmana (Gartmanna [7?], 77), i dal Praa (dal Pra [%?], %>;), iznese prigovor da razlika izme@u tumaenja <etrodora i ,litomaha $ s jedne strane privremeno prihvtanje, s druge pozitivan stav $ i nije tako sutinska. 2jihova bitna slinost lei u injenici da se, prema oba prikaza, iskazi mogu prihvatati ili usvajati kao istiniti na osnovu svedoanstva $ i u tome je poenta distinkcije izme@u racionalnog skepticizma +kademije i iracionalizma pironovaca (up. PH .%FD7B %%>DF;B M . 95D9). 2o, bez obzira na, po mom miljenju, vanu razliku izme@u dva aspekta stoikog sunka a hesisDa u teoriji delanja, ini se da se i na teorijskom polju ova distinkcija ne moe zanemariti# ako za trenutak zanemarimo injenicu da je ,arnead koristio stoiku terminologiju, moe se smatrati da je izloio alternativnu teoriju verovanja, u kojoj prihvatanje, odnosno usvajanje neega kao istinitog ne predstavlja njen nuni element.5? Le"i da verovanje ne mora da implicira prihvatanje sasvim sigurno ne znai da koncept prihvatanja nema svoju primenu $ on je verovatno ima, npr., u sluajevima kada, nakon izlaganja nekog argumenta ili dokaza, uvi@amo

56

,arneadovska distinkcija izme@u prihvatanja neeg kao istinitog i usvajanja neeg kao osnove za delanje obezbedila je temelj za kasniju pironovsku distinkciju izme@u kriterijuma istine i kriterijuma delanja, odnosno vo@enja ivota ( PH .% B M ?.F/). 2aime, tu se ne radi o distinkciji izme@u teorijskih i praktinih pitanja, kako bi na prvi pogled moglo da izgleda# pironovac se oigledno uzdrava od su@enja na oba ova polja. Sutina je u tome to on dela u skladu sa onim to mu se pojavljuje kao istinito, ne obavezuju"i se na verovanje u istinitost svojih utisaka. !a ovaj zakljuak dugujem Lol*u 6ordu (Lol*u 3eorge).

57

%%

istinitost odre@enog iskaza, te ga onda usvajamo kao istinitog. 5; <e@utim, mi ovaj model ne bi trebalo da generalizujemo da vai za sve sluajeve verovanja.5> Kez obzira na neubedljivu sugestiju da verovanja uvek stiemo na ovakav nain, koju moemo zaobi"i ako kaemo da teorija u sutini ne tvrdi nita vie do da, ono u ta verujemo, smatramo istinitim (i, u sluaju stoika, da smo odgovorni za ono u ta verujemo), nije sasvim jasno da li verovanje zaista implicira smatranje njegovog sadraja istinitim. .er, teorija verovanja koja podrazumeva prihvatanje neega kao istinitog ne objanjava adekvatno injenicu da naa verovanja mogu da variraju u odre@enom stepenu. 'zgleda da, barem na svesnom nivou, prihvatanje iskaza p kao istinitog istovremeno iskljuuje prihvatanje iskaza neDp, a opet se ini da neko moe prilino konzistentno da veruje da p kao i, s neto manje pouzdanja, da neD p, kao npr. kada neko kae 8erujem da sam ga video jue, no moda je to ipak bilo prekju"e. Sovek koji iskreno veruje da njegova ku"a ne"e stradati u poaru, ipak moe da odlui da je osigura od poara, jer Sovek jednostavno nikada ne moe biti siguran. A takvim sluajevima ne pomae da delimino verovanje da p zamenimo potpunim verovanjem da verovatnoD p, poto stepen verovatno"e i stepen verovanja u neto ne idu uvek jedan s drugim. 9/ Stoga delimino verovanje ne bi trebalo da poistove"ujemo ni sa smatranjem nekog iskaza verovatnim, ni sa $ ak ni privremenim $ smatranjem nekog iskaza istinitim. 2aravno, ovo prevazilazi okvire spora koji se javio izme@u stoika i skeptika. <i ne raspolaemo nikakvim dokazima, ak ni naznakama, da je ,arnead kritikovao ili odbacio stoiku analizu pojma do(a. <e@utim, izlau"i ,arneadovu teoriju kriterijuma, Sekst nekoliko puta istie da verovanje, te stoga i ube@enje, moe da varira u svom stepenu. 9 2ije sasvim jasno da li je ,arnead pravio razliku izme@u stepena kon*irmacije i stepena ube@enosti. <e@utim, postoji poenta u tome to ,arnead pravi razliku izme@u prihvatanja i pozitivnog skeptikog stava, koja bi bila izgubljena ako bismo njegov angaman interpretirali, u skladu sa <etrodorom, kao zastupanje
58

<islim da bi bilo ispravno kada bismo rekli da odre@eni iskaz prihvatamo zato to u njega (ve") verujemo, tako da prihvatanje uopte ne predstavlja deo naeg verovanja (up. K. <aMo, Kelie* and Eonstraint, Proceedin$s o) he Aris o e#ian Socie . 97 ( >9FX7.), F>D59B navedeno prema +. P. 3ri**iths (ed.), Kno/#ed$e and 0e#ie) (&T*ord, >9?), 7?D>)B no, ostavimo na trenutak ovo po strani, upotrebljavaju"i re prihvatanje samo u smislu usvajanja neeg kao istinitog. !a probleme koji u vezi sa ovim nastaju, up. G. G. Price, Some Eonsiderations about Kelie*, Proceedin$s o) he Aris o e#ian Socie . F5 ( >F7X5.), %%>D5%B pretampano u 3ri**iths, op. cit., 7 D5>, ija je teorija u mnogim svojim aspektima neverovatno lii na stoiku $ koja bolje reeno predstavlja jednu doteranu ,arneadovsku verziju. !a teoriju deliminog verovanja, up. -. P. LamsaM, :ruth and ProbabilitM, u njegovoj knjizi The ,ounda ions o) Ma hema ics and % her Lo$ica# Essa.s (=ondon, >F .), 59D>;, kao i 6. <. +rmstrong, 0e#ie)1 Tru h and Kno/#ed$e (Eambridge, >?F.), /;D /. M ?. ?F, ?;, ; , ;7# od vanosti dotinog pitanja zavisi da li "e skeptika zadovoljiti samo istinolika predstava, ili "e on pokuati i da je potvrdi kako bi je nainio pouzdanijom.

59

6"

61

%F

privremenog prihvatanja. Prihvatanje neega kao istinitog moglo bi se smatrati graninim sluajem pomenutog pozitivnog stava, koji se moe opravdati samo pomo"u izvesnosti, i odre@eni stepen poverenja nije isto to i privremeno pretpostavljena izvesnost. +ko na trenutak uvedemo terminoloku distinkciju izme@u mnenja $ kako ga de*iniu stoici $ i verovanja, onda bismo mogli re"i da skeptik, prema ,arneadu, ne"e posedovati nikakva mnjenja, iako moe imati odre@ena manje ili vie vrsta verovanja. 2aime, ovo zasigurno ne predstavlja potpunu ravnodunost pironovskog skeptika, ali ipak predstavlja srtogu primenu epochDa u smislu potpunog uzdravanja od prihvatanja. Sada se moemo vratiti na pitanje da li je ,arnead svoju teoriju kori"enja istinolikih predstava zaista izloio kao sopstveno epistemoloku teoriju. 2a odre@eni nain, u iskuenju smo da kaemo da jeste, poto bismo, s obzirom na njegovu distinkciju izme@u prihvatanja neeg kao istinitog i usvajanja neega kao hipoteze, mogli re"i da je ovo verovatno upravo bila hipoteza koju je on usvojio. :ako@e, pomenuta teorija se moe nazvati njegovim gleditem barem u tom smislu da ne predstavlja niije tu@e gledite. <e@utim, u tom sluaju moramo razmotriti i okvir u kojem je ,arnead razvijao svoju teoriju. Pre izlaganja ,arneadove teorije o kriterijumu, Sekst iznosi argument pomo"u kojeg je ,arnead nameravao da pokae da apsolutni kriterijum istine ne moe postojati (M ?. 9/D5). Prvi deo ovog argumenta se oigledno oslanja na premise preuzete od stoika, i pokuava da pokae da bi jedini mogu"i kriterijum mogao da bude stoiki ka a#p ik phan asia. 2eto kasnije, razvijaju"i svoj kriterijum, ,arnead se ponovo oslanja na stoiku teoriju. 9% Stoga, ako ovu teoriju elimo da smatramo njegovim sopstvenim gleditem, mora"emo da prihvatimo $ kao to to npr. Stouova (Stough [%>], 7 ) eksplicitno prihvata $ da je veliki deo stoikog uenja on usvojio bez ikakvog razmatranja. <islim da to deluje malo verovatno. 6a bismo razumeli ,arneadove postupke, trebalo bi da se setimo kljunih aspekata metodologije +kademije. .edan dobar primer primene ove metodologije predstavlja nain na koji je ,arnead raspravljao o etikim pitanjima. Eiceron kae da je ,arnead ponekad branio odre@eno gledite s takvom ubedljivo"u da su ljudi esto smatrali da i sCm iskreno prihvata tu teoriju (Acad. '' F>). <e@utim, u ve"ini sluajeva izgleda da je ipak argumentisao u prilog razliitih teza $ no, kako Eiceron istie, samo da bi time napao stoike (Acad. '' F B Tusc. 8 ;7). :okom svog slavnog izaslanstva u Limu, s jednakom snagom i nadahnuto"u je, dan za danom, izneo argumente i za i protiv pravde (Eic. Rep. ''' ># =act. Ins . 5. 7.FD5). &vo je postupak koji Eiceron opisao kao upore@ivanje tvr@enja i iznoenje onoga to se u pogledu svakog od datih miljenja moe re"i (con*erre causas et Iuid in IuamIue sententiam dici possit eTpromere, Di!. '' 5/), zbog koje su akademiari smatrali nunim da istovremeno i brane i poriu miljenja svih ostalih *ilozo*a (&D ' B Acad. '' 9/).

62

&vo je sada sasvim detaljno objanjeno u KurnMeat [5;].

%7

<e@utim, dok je svoje etike stavove ,arnead usvajao iz isto kritikih razloga $ on je, ak, dokazivao da stoici treba da prihvate njegovu de*iniciju najvieg dobra, kao to je pre toga +rkesilaj dokazivao da stoiki mudrac treba da se uzdri od su@enja u vezi sa svim pitanjima 9F $ moe se uiniti da je, to se tie epistemologije, on izaao van ovih okvira kako bi dokazao da je konzistentan skepticizam mogu". !a razliku od +rkesilaja, njega oigledno nije moglo da zadovolji samo kritikovanje stoika i pobijanje njihovih prigovoraB on je eleo da na@e alternativna reenja za probleme koje su stoici postavili. :o je, tako@e, bio i nain da se pokae da se teze suprotne stoikim mogu zastupati sa jednakom ubedljivo"u. +ko smo ponekad i skloni da neka njegova reenja pripiemo ,arneadu kao njegove sopstvene teorije, to je verovatno posledica injenice da je, umesto da stvori situaciju u kojoj se obe alternative ine jednakim po verodostojnosti, on vrlo esto uspevao da svoje teze uini verodostojnijim od stoikih. <e@utim, ovakav zakljuak moe biti samo na utisak $ to se ,arneada tie, mnogo je verovatnije da je, kako u pogledu okvira iz koga su problemi njegovog doba proizilazili, tako i u pogledu reenja koje su on ili ostali *ilozo*i nudili, on ostao dosledan, i da se ni na ta nije obavezao.[

63 Y

Ap. =ong [ /%]. ,ritike i saveti Lol*a 6orda (Lol*a 3eorgea), ija se poseta 3etingenu sre"no poklopila sa vremenom u kome sam tamo pisala ovaj rad, bili su mi od neprocenjive pomo"i, kao i komentari <ajlsa Karnita (<Mles KurnMeata), 8ol*ganga ,arla (0ol*gang Earl), i 3intera Paciga (3\nther Patzig).

%5