RENDGENSKO ZRAENJE

Milo Preli

Otkrie rendgenskih zraka

Rendgenske zrake je otkrio nemaki fiziar Rendgen i za to je dobio Nobelovu nagradu, 1901. godine. On je primetio da katodni zraci koji se dobijaju u Kruksovoj cevi (lampa iz koje je izvucen vazduh, koja ne svetli) uslovljavaju sjaj njenih unutranjih zidova. Rendgen je nastojao da ispita zato sjaji zid Kruksove cevi. Uvio je lampu crnom hartijom pa je njene nevidljive zrake usmerio ka ekranu premazanom fluorescentnim materijalom: ekran je zasvetleo. To je znailo da su zraci proli kroz hartiju, i da se inae nevidljivi, opaaju na fluorescentnom ekranu. Tada je Rendgen stavio ruku izmedju cevi i ekrana: na ekranu su se ocrtale njegove kosti, tamne na svetloj pozadini. Zraci su proli kroz kou, delimicno kroz miie, ali ne i kroz vrsto i gusto tkivo kostiju. Zatim je uspeo da snimi aku svoje supruge i napravi prvi rendgen aparat.

Mehanizmi nastajanja rendgenskog zraenja

Ovo zraenje nastaje na dva naina:
- koenjem elektrona pri udaru u anodu ( antikatodu ) - zakono zraenje - izbijanjem elektrona iz K ili L sloja elektronskog omotaa ( iz dubljih slojeva elektronskog omotaa atoma) karakteristino zraenje.

ZAKONO ZRAENJE
Zakono zraenje nastaje tako to se elektron, ubrzan naponom od 50000 do 200000 Volti, pri ulasku u antikatodu usporava dejstvom odbojne sile i pri tome zrai elektromagnetne talase x-zrake. Ako se problem posmatra sa aspekta Ajntajnove teorije fotoefekta nalazi se da kvant x-zraka ima maksimalnu energiju kad se sva kinetika energija elektrona emituje u vidu x-zraka. To znai da fotoni imaju razliite talasne duine jer svaki elektron ima razliiti stepen koenja, tj. spektar je kontinualan.

KARAKTERISTINO ZRAENJE
Mogue je da x-zraci nastaju izbijanjem elektrona iz K ili L sloj elektronskog omotaa atoma antikatode. Nastala prazna mesta se popunjavaju elektronima iz viih ( daljih ) slojeva L, M, N... elektronskog omotaa. Emitovani kvanti x-zraka, pri ovom prelasku, obrazuju spektralne serije K, L, M... Dakle, talasne duine x-zraka su odredjene prelazima atoma antikatode sa viih na nie energetske nivoe. Posto su svojstva x-zraka koji nastaju na ovaj nain zavisna od atoma od kojih je gradjena antikatoda, nazvani su karakteristini, a njihov spektar-diskretan (linijski).

Kompjuterska tomogtafija ( CT ) - skeneri

CT ureajima skenerima, prethodilo je otkrivanje nove metode rendgenske pretrage koja se uvodi dvadesetih godina 20. veka i dobiva naziv tomografija. Tomografsko ili slojevito snimanje omoguava prikaz odreenog sloja bolesnikova tela pomou rendgenskih zraka. Daljem razvoju ove dijagnostike metode su doprineli A. M. Cormack i G. N. Hounsfield. Njihova je zasluga u tome to su prvi izveli tomografsko snimanje pomou raunara koji rekonstruie sliku i za taj izum dobili Nobelovu nagradu za medicinu 1979. godine. U poetku se snimala samo glava, a nekoliko godina kasnije CT-ureaj koristi se za preglede svih delova tela. Glavni delovi CT-ureaja su pokretni sto na kome lei bolesnik, kuite u kojem se nalazi rendgenska cev i detektori, potom generator, komandni sto i radni sto s monitorom i raunarom. Za vrijeme pregleda rendgenska cev rotira oko bolesnika. Rendgensko zraenje koje emituje rendgenska cev prolazi kroz zadani sloj bolesnikovog tela. Rendgenski zraci prolaskom kroz razliita tkiva nejednako slabe, zavisno od gustine, sastava i debljine tkiva. Tako nejednako oslabljeno rendgensko zraenje pada na detektore, a raunar sintetizuje sliku nakon prethodne analize podataka dobivenih s detektora. Danas je u primjeni nekoliko generacija CT-ureaja. Zahvaljujui napretku tehnike, na CT-ureaje prikljuuju se radne stanice s razliitim programskim paketima (software), prilagoenim za prikaz pojedinih organa i organskih sastava. Takvi ureaji omoguavaju nam dvodimenzionalni i trodimenzionalni prikaz snimanog dela, to znaajno unapreuje dijagnostiku. Glavna je prednost kompjutorske tomografije pred klasinim radiolokim metodama u mogunosti mjerenja gustine pojedinog patolokog procesa, tanoj proceni veliine i odnosa sa susednim anatomskim strukturama. Upotrebom kontrastnih sredstava omoguen je prikaz krvnih sudova.

Dzepni rendgen-aparat ( liksiskop )

Od dana kada je Vilhelm Konrad Rendgen 1895. godine otkrio x-zrake do izrade prvog rendgenaparata nije proteklo mnogo vremena. Svet je u ovom aparatu dobio jedan od najdragocenijih medicinskih i naunih instrumenata koji je spasio mnoge ivote i doveo do znacajnih otkria u nauci, a Rendgen je 1901. godine primio prvu Nobelovu nagradu za fiziku. Pored mnogih odlika koje ga krase, ovaj jedinstveni aparat ima i ozbiljne nedostatke. Glomazan je, zavisi od izvora elektrine energije, zbog intenzivnog zracenja moe da bude opasan po zdravlje rukovaoca, skup je... O svemu tome razmiljao je Lo Jin, saradnik Godardovog centra za vasionske letove u S AD, koji je konstruisao liksiskop, minijaturni rendgen-aparat koji moze da se dri u ruci i nosi u dzepu! Pronalaskom liksiskopa otklonjeni su mnogi nedostaci klasinog rendgen-aparata. Liksiskop je, takodje, aparat u kome se stvaraju iks-zraci. Ali, za razliku od rendgen-aparata, u liksiskopu iks-zraci nastaju zahvaljujui radioaktivnom izvoru koji zamenjuje rendgensku cev. I ovde iks-zraci prolaze delom kroz posmatrani predmet ili ovekovo telo i izazivaju svetlucanje na jednom malom ekranu koji je veoma sli an ekranu siunog televizijskog prijemnika. Uz ovaj ekran prislonjen je svetlosni pojaava - cev minijaturnih razmera koju je pronalaza Lo Jin ranije koristio u astronomskoj opservatoriji kada je tragao za veoma slabim izvorima iks-zraenja u Svemiru. Svetlosni pojaava predstavlja jedan od najvanijih elemenata liksiskopa. On pojaava slabana svetlucanja izazvana iks-zracima ak do 40.000 puta! Tako pojaanu sliku baca na ekran na kome se moe videti prelom kosti, metak u telu, struktura tranzistora i mnogo ta drugo - kao i rendgen-aparatom. Liksiskop za rad koristi malu bateriju od 2,5 volta, staje oko 10 puta manje od obi nog rendgenaparata i, to je moda najvanije, ozrauje pacijente ili predmete hiljadu puta slabijom dozom zraenja. On predstavlja idealan instrument za brz pregled zuba, za otkrivanje stranih tela u organizmu, mo e da se upotrebi na mestu udesa, u kolima hitne pomoci. Veoma je mali i lak, pa ga mogu nositi i lekari peaci, medicinske sestre i tehniari koji obilaze udaljena podruja u siromanim zemljama da bi stigli do svojih bolesnika.

O Rendgenu
Vilhem Konrad Rendgen je rodjen 27. marta 1845. godine u Lenepu u Pruskoj. Otac Fridrih i majka arlota su ga zbog nemira 1848. godine poslali u Apeldurn, gde je zavrio osnovnu kolu. Srednju kolu je pohadjao u Utrehtu, ali je pred samu maturu bio iskljuen iz kole, zbog nestaluka. Nije mogao na univerzitet, pa je otiao na Politehniku u Cirih, gde je poloio doktorat 1869. godine. Zavoleo je fiziku, pristao da bude asistent profesora Kunta. Oenio se Bertom Ludvig. Sledee godine Rendgen je zajedno sa profesorom Kuntom otiao na Univerzitet u Vircburgu. Tu je kao asistent tampao svoj prvi naucni rad " O odnosu specijalnih toplota vazduha". Medjutim, nasuprot sposobnostima koje je tako rano pokazao, Univerzitet u Vircburgu mu je osporavao pravo da dobije katedru zato to nije imao poloenu maturu. On odlazi u Strazbur, gde prvo postaje privatni docent 1874, a zatim 1876. vanredni profesor fizike. Posle tri godine postaje redovan profesor i upravnik Fizickog instituta u Gisenu, a od 1888. u Vircburu. Vircburki univerzitet bio je ponosan sto je njihov profesor Rendgen 1895. godine pronaao x-zrake. Prilikom svog predavanja 1896. godine u Fiziko- hemijskom drutvu u Vircburgu, pokazao je prvi snimak nainjen pomou konstruisanog " Rendgenovog aparata. Medjutim, ubrzo su se u mnogim dravama vec fabriki proizvodili rendgenski aparati, poto Rendgen svoj proizvod nije patentirao. Prilikom sveanosti odrane u njegovu ast u svojstvu dobitnika Nobelove nagrade, Rendgen je rekao: " Prema unutranjem zadovoljstvu zbog uspeno reenog problema, svako spoljanje priznanje je bez znaaja." Za njega je najvee zadovoljstvo bila bakljada koju su mu priredili njegovi uenici u Vircburgu posle pronalaska x-zrakova. Da nije mario za poasti i titule, vidi se i po tome to je odbio da primi titulu plemia koja mu je dodeljena kao dravnom savetniku. Ali, 1901. godine Rendgen je postao prvi nobelovac za fiziku. Ve za ivota imao je veliki broj sledbenika koji su se isticali naunim radovima iz oblasti rendgenskog zraenja, kao sto su: Laue, Fridrih, Kniping, Zender, Debaj, Serer, otac i sin Breg i drugi. Osim x-zrakova, ispitivao je i objavljivao radove o specifinim toplotama gasova; obrtajima polarizacione ravni u pari sumpor-ugljenika, ispitivao je i piezo-elektricitet, elektromagnetna dejstva dielektrine polarizacije itd.