F U K O: ARHEOLOGIJA I EPISTEMA Fuko preduzima ispitivanje zapadnoevropske misaone tradicije s namerom da obele`i epistemolo{ko polje episteme koje je omogu}ava.

a. Na taj na~in izgra|uje istoriju uslova mogu}nosti misaonih formi. On nastoji da ovakvu analizu saznajnih formi oslobodi zavisnosti i od istorije ideja i od istorije nauka. Njegovo istra`ivanje je usmereno na istorijski a priori koji omogu}ava i odre|uje svako saznanje. Po{to saznajne forme imaju kona~an, istorijski karakter, ne mo`e se govoriti o nekom rastu}em usavr{avanju spoznaje i kontinuiranom razvoju racionalnosti. Fuko govori o smenjivosti razli~itih racionalnih obrazaca {to podrazumeva postojanje prekida, rezova, diskontinuiteta izme|u njih. U otkrivenom epistemolo{kom polju razli~ite saznajne forme nau~ni ili filozofski sistemi - se pokazuju kao jasno razdeljene na osnovu osobene unutra{nje organizacije. Me|utim, oni su zajedno upleteni u delatnu mre`u odnosa razli~itih sila i njihovo neprekidno vrenje. Stoga Fuko tra`i prvobitni prostor saznanja, ili bolje, istorijsko-prakti~ni a priori u kome se konstitui{u i raspadaju racionalne forme. Dakle, umesto ispitivanja objektiviteta saznanja po ~emu se prepoznaju dana{nje nauke, Fuko ho}e da obelodani "epistemolo{ko polje, episteme, u kome saznanja, posmatrana izvan svih kriterija koji se pozivaju na njihovu racionalnu vrednost i njihovu objektivnu formu, u~vr{}uju svoj koren pozitiviteta i tako potvr|uju jednu istoriju koja nije istorija njihovog rastu}eg sav{enstva, nego upravo istorija uslova njihove mogu}nosti."259 Za razliku od istorijskog istra`ivanja u tradicionalnom smislu re~i, Fuko ovakvo istra`ivanje naziva "arheologija". On otkriva polje na kom se saznanje prvobitno formira u prakti~no-istorijskom prostoru koji se nalazi izme|u fundamentalnog kodeksa jedne kulture i nau~ne i filozofske racionalnosti. Fundamentalni kodeks jedne kulture je odre|en prakti~ni poredak koji upravlja njenim jezikom, opa`ajnim shemama, vrednostima, hijerarhijom njene prakse. Nau~ne teorije i filozofske interpretacije su refleksije o ovom fundamentalnom poretku koje treba da ga na neki na~in opravdaju. Izme|u ova dva pola Fukoa zanima podru~je ispitivanja koje je, mada konfuzno, mra~no i nepristupa~no, za analizu najbitnije. Ova sredi{nja regija rasvetljava poredak u njegovoj su{tini, smatra on, jer otkriva vidokrug koji prethodi re~ima, percepcijama i gestovima. "Tako u svakoj kulturi izme|u onog {to bismo mogli nazvati kodeksom koji raspore|uje i refleksije o poretku, postoji golo iskustvo o poretku i njegovim na~inima bivanja."260 Pokazivanje "golog iskustva poretka" jeste zadatak arheologije koja prou~ava istorijski karakter saznanja. Arheolo{ko ispitivanje ukazuje da ne postoji neprekidan istorijski razvoj saznanja. Istorija saznanja se stvara na osnovu svega onog {to mu je bilo savremeno. Izme|u saznanja i onog {to mu je savremeno ne postoji recipro~ni uticaj, ve} je savremeno istorijski a priori saznanja. U tom poduhvatu arheologija ne traga za skrivenim smislom stvari, ve} ho}e da opi{e razli~ite vrste govora u njihovom pozitivitetu. Predmet njenog zanimanja nisu govori knjiga ili nau~nih teorija, nego govori medicine, pozitivnih zakona i sli~no. Ona istra`uje "kazane stvari" da bi ih predo~ila u njihovoj osobenosti i pozitivitetu. Arheologija, stoga, prou~ava uslove u kojim su se pojavili ovi iskazi, pravila u skladu sa kojim se oni menjaju, prekide u njihovom razvoju. Od svih filozofija saznanja ona se razlikuje po tome {to "kazane stvari", iskaze sa prakti~nim zna~enjem "ne dovodi u odnos sa instancom jedne izvorne datosti koja bi u transcedentalnom subjektu utemeljivala ~injenicu i pravo na va`enje, nego je odvodi u odnos sa procesom jedne istorijske prakse."261 Njen cilj nije otkrivanje neke izvorne regije stvarnosti koja prethodi diskursu, ve} u tome da diskurzivne predmete, bez pozivanja na osnovu stvari, dovede u odnos sa skupom pravila koja ih omogu}avaju. Tako se ispisuje jedna mre`a pravilnosti koja upravlja raspr{enim diskurzivnim objektima. Arheolo{ko istra`ivanje se odvija po osi praksa - znanje - nauka. Za razliku od istorije ideja, koja ta~ku oslonca nalazi u saznanju i tako u nekom obliku neminovno konstitui{e transcedentalnu subjektivnost, arheologija se oslanja na znanje kao oblast u kojoj je subjekt
259 260 261

Fuko, M.: Rije~i i stvari , s. 65-66. isto, s. 64-65. Foucault, M.: Arheologie der Wissenschaft, Mnchen, 1973. s. 263.

67