Kraljev ovek u Berlinu

16. jul 2010. Naa ambasada u Nemakoj dva puta kupljena. Spoljna politika na Balkanu bila je uvek lovite kraljeva

Rajhstag u Berlinu Embahade je panska re i znaila je poslanstva na strani. A zato moja knjiga uspomena nosi panski naslov, po ceremonijalu, to e italac videti, ako proita te moje uspomene. Kae mu se samo. Ja sam te knjige poeo da piem - prema svojim belekama - davno; i nosio sam ih, godinama, sa sobom - putem koji nas je sve vodio: oko Pariza, u Berlin i Rim, pa onda u London, da stignemo u Moskvu i posle u svoju zemlju. Sluajno je da te moje knjige govore o naoj diplomatiji. U stvari to su moje beleke o nesrei naeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istori jat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog oevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesrea, alosti, strahota, a koje e se uskoro initi neshvatljivo i davno prolo, neverovatno, kao to se mom narataju inilo doba Obrenovia.

*****

Moja pria e poeti za vreme Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. U grbu tog kraljevstva bila su tri slova: SHS. Taj grb se mogao videti i nad vratima poslanstva ivojina Balugdia, u Berlinu - koje je bilo jedna obina berlinska vila. U ulici koja je nosila ime regenta, a bila u blizini Bendlerovog mosta. Regente-nstrasse. Broj kue bio je 17. Balugdija nije mario ta tri slova grba. Veli, nemaki ministar spoljnih poslova, trezeman, rekao mu je, da to lii na vapaj davljenika: SOS. Veli, talijanski ambasador kae da je to neka hemijska formula. Pop Janji, poznati radikalski politiar, kae, da lii na monogram jezuita: SIS.Takav je bio nain Balugovog eretanja. Ja sam pokuavao da teim svog ministra. Tvrdio sam, da je taj grb na sasvim u redu. Odgovara naim omladinskim idealima. Kao to je bilo, na primer, rei: trojebratstvo. Balug je ponavljao da je sve to izmislio Pribievi i da emo propasti, zbog Preana. Izmiljeno je prema onom: Trojednica. Za vreme Cincar-Markovia, najzad, pisalo je, zlatnim slovima, na tabli: Jugoslavija. Meutim Cincar je bio nesrean i zbog toga. Veli, to nije u duhu, ni naeg, ni ikojeg slavenskog jezika. To je gramatika nakarada. Trebalo bi da glasi: Juna Slavija.

HITLER ULEPAVA GRAD Moda e neko zapitati, sad, posle toliko godina, ta je bilo sa tom naom embahadom? Zavrila je, kao to se sve, u prolosti, zavrava, neoekivano. Hitler je - uveren da e njegova Nemaka trajati hiljadu godina - bio, reio, da Berlin, prezida. Reio je bio da se povue, od Kapije pobede, od Brandenburke kapije, jedna prava, iroka, avenija, a da pod udar pijuka doe i kvart u kom je bila i ta naa kua. Ona je poruena. Da bi je mogao sruiti, Hitler je, tadanjoj Jugoslaviji, ponudio, da joj se na mesto stare, sazida nova zgrada, a Jugoslavija je to sa zahvalnou primila. Markovia je ljutilo, osim toga, da se na stranim jezicima pie, sa inicijalom ipsilon -a: pa emo biti uvek poslednji, i na paradama. I na olimpijadi, koja se spremala. Veli, to ne sluti na dobro. to se tie nae politike, prema Nemakoj, Balug je tvrdio, da nje i nema. Ona je u rukama kralja Aleksandra. Uloga poslanstva je tu mala. Na Balkanu, kae, spoljna politika bila je, uvek, lovite kraljeva. On je samo pismonoa. Kad je god neto poinjao, radio, govorio je, da je to elja kraljeva. Ako je morao da ide kod Hindenburga, predsednika republike, ako je iao u posetu kod nemakog ministra spoljnih

poslova, trezemana, to je bila poruka kraljeva. On, Balugdija, u Berlinu, samo je kraljev ovek u Berlinu. Zato je persona grata kod Nemaca. Balug je imao obiaj da ponavlja, i pred strancima, da je on stari socijalista, stari republikanac.Bio je bivi ministar Dvora.Fakat je, da je Balug sluio u Berlinu, i za vreme Hitlera i nacista. I posle ubistva kralja Aleksandra. U svakoj prestonici, u ono doba, diplomate su imale svoj kvart, gde su bile ambasade i poslanstva - obino raskone palate, sa parkom i sveanim ulazima. Smeno je bilo to, da su i siromane zemlje, u takvim kvartovima diplomata, imale palate. U Berlinu, bilo je, u ono vreme, dva takva kvarta, jedan kod Brandenburke kapije, a drugi kod Bendlerovog mosta, blizu Tijergartena. Nae poslanstvo bilo je kod tog mosta. Kod Benedlerovog mosta, blizu Tijergartena, bilo je nekoliko manjih ambasada i nekoliko poslanstava, manjih drava, a meu njima i poslanstvo Kraljevstva SHS. Pored poslanstva, bila je ambasada panije, a malo dalje, u tom kvartu, ambasada Italije. I mi smo dakle bili u otmenom kvartu. to rekao pokojni Ranko Mladenovi, u jednoj pesmi: "Otmenost nas naa bee prevazila". Ulica, u kojoj se nalazilo poslanstvo nae zemlje, nosila je, u Balugdia doba, starinski i sentimentalan naziv: Regentenstrasse. Posle, torestveno: Ulica velikoga admirala princa Hajnriha. Grossadmiral Prinz Heinrichstrasse. Adresa naa bila je br. 17. Bila je to jedna stara kua, vila, na tri oka, iz doba generala Moltkea i Valderzea. U stvari jedna straara. Jedna od onih kua carstva, gene rala i dvorskih savetnika, koje su se navrat-nanos prodavale, posle Prvog, svetskog, rata, kad se marka srozala. Naa "ambasada" u Berlinu, nije bila pogodna, ni za poslanstvo, ni za poslanika. Onaj, ko je kupovao tu kuu, birao je, oigledno, otmeni kvart, a ne zgradu. Balugdi mi nikad nije rekao, ko je to bio, rekao je samo da taj ovek ima izraslinu na elu, veliine kokojeg jajeta. to je bilo najgore, neto nije bilo u redu oko ugovora. Kupovina je, dva puta plaena. Revalorizacija.

Piscima karta za svet

17. jul 2010. Bio sam, kao profesor etvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogunosti, da se posvetim literarnom rad

U ministarstvo se ulazilo preko strina i tetaka Uao sam u diplomatsku slubu, i otiao kod Balugdia u Berlin, bez naroite elje i bez nekog cilja. Bio sam, kao profesor etvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogunosti, da se posvetim literarnom radu. Slobodan Jovanovi, siva eminencija Srpskog knjievnog glasnika, smatrao je, da bi bilo dobro, da nai pisci, u mladosti, provedu nekoliko godina, u inostranstvu. On je mislio da u u Berlinu, kod njegovog prisnog prijatelja, Balugdia, biti bez briga i moi da se posvetim, sasvim, pisanju romana. Zainteresovao je za mene Balugdia. A nagovorio ministra Dvora, Jankovia, svog drugog prijatelja, da me poalje u Berlin. Jankovi je i sam bio pisac, i saradnik pomenutog asopisa, pa je to svrio, protekcijom, kod ministra spoljnih poslova, Marinkovia. Jankovi je imao obiaj da kae: Treba, gospodine Crnjanski, da napiete jo jedan roman, kao Poplave! (Knjievnik, obino, ne p amti knjige drugog knjievnika. Stari gospodin hteo je da kae, da treba da napiem, jo jedne Seobe. Bio je zapamtio da kroz taj roman protie mnogo voda!) Marinkovi je, na taj nain, nagovoren, da me poalje u Berlin. Jo vie je prevagnulo, to sam, godinama, bio saradnik lista Politika, koji je imao mnogo uticaja. Urednik tog lista, Miomir Milenovi - bivi komita - bio me je zavoleo, zbog nekih reportaa, koje je on smatrao kao vane, u to doba. U Ministarstvo spoljnih poslova, u to doba, ulazilo se pomou tetaka i strina. Ja sam kod Baluga stekao mesto, jednim intervjuem, koji je bio vesela komedija. Nemaka je gradila most kod Paneva, na raun reparacija, prema Mirovnom ugovoru, i graenje odugovlaila, iz vie razloga. Kod nas se smatralo ak, da Nemci ele da obustave rad, i, oko toga, bila je nastala kriza. U Beograd je bio doao sam ef odseka nemakog ministarstva spoljnih poslova, da pregovara. Nemac nije hteo da vidi nijednog novinara. Meni je reeno, da se pokaem, sada. Nemac je bio odseo u hotelu Palas. U to doba to je bio karavansaraj, pun stranaca, sastajalite raznih diplomata i agenata iz inostranstva. U suterenu hotela bili su separeji - sa maarskim igraicama. Na veliki filosof, onog doba, Brana Petronijevi, bio je tu svakidanji gost, odmarajui se od svog duhovnog rada

preko dana. Ja sam tu, meu Maaricama, upoznao pomenutog vabu i on mi je odrao, ne znajui kome govori, malo predavanje o mostovima. Politika je moj intervju, idui dan, tampala. Nemako poslanstvo, protestvovalo je zbog toga. Balugdi se bio, u Berlinu, zacenio od smeha, i, odmah je pristao da mu doem, kad mu je agreman zatraen, za takvog ataeja. On je i sam, celog svog ivota, na spoljnu politiku gledao, kroz naoari novinara. italac e videti, da sam se ja, docnije, odvikao od toga. U to vreme poela je moda postavljanja takozvanih kulturnih ataeja po poslanstvima. Ako me seanje ne vara, ja sam bio, kod nas, prvi. Ministar spoljnih poslova, Marinkovi, letovao je na Bohinju, a ja sam bio u istom hotelu, pa smo se upoznali, a znala me je i njegova ena, koja je slikarka, a koja je bila veliki prijatelj pesnika, pisaca, slikara. Pesnici su, u to vreme, ulazili u diplomatiju, lako, jer se literatura jako cenila, kao jedan od puteva ujedinjenja naeg naroda. Dui, Raki, i mnogi, manji - ak i nekoliko literarnih bubavaba - razmileli su se bili po naim poslanstvima, kao omiljena lica. Moja generacija nije bila toliko omiljena, posle rata. Mi smo, uglavnom, bili zadrani na manjim mestima i samo je Ivo Andri, meu nama, doterao do ministra. to se mene tie, ja nikad nisam pokuao, da uem u ministarstvo. Uvek sam eleo da ostanem na mestu, sporednom, posmatraa. Pristao sam dakle da u Berlin odem, na poloaj nieg inovnika. Ja sam Balugdia znao, i pre mog odlaska u Berlin. On mi je, moj zadatak u Berlinu, protumaio, ovako: U Parizu imamo brojno osoblje u poslanstvu, reparacionu komi siju, prosvetni odsek, vojnu misiju i itavu bulumentu nezvaninih dopisnika i umetnika i studenata. U Berlinu - kae - on, nema, nikoga. Nemaka se oporavlja i bie, uskoro, opet, velika sila. Moj zadatak e biti, da upoznam mnogo Nemaca, diplomata, novinara, profesora, pisaca, umetnika. Imau strano mnogo posla. Treba da pratim, ta o nama piu, ta se o nama predaje u kolama. Treba da smetam propagandu, po nemakim redakcijama i asopisima. Imau posla od jutra do mraka. Kad sam kod njega uao, zagrlio me je. Dao mi je sobu, pored svoje, na spratu, sa leva. Kad sam ga zapitao za posao, rekao mi je, da ja u Berlinu neu imati nikakvog posla. Pesnici, kae, nisu ni za kakav posao. Oni ima da pevaju! On je u Atini imao, za savetnika, Duia. Dui je svraao u poslanstvo, pred podne - kad bi svratio. Gledao ga je, kae, sa prozora. Dolazi, koraa, proe. Prati neku lepu Grkinju na ulici. Iznenada, eto ga, pa se vraa. Prati, u protivnom pravcu, drugu, koja mu se valjda uinila jo lepa. Takav je bio nain prianja u Balugdia. Tako me je doekao u Berlinu.

IRILICA NIZ BISERA Moja ostarela mati, ivela je tada, kao penzionerka, u Panevu. Pisala mi je, esto, i, u svakom pismu, vajkala se: samo da opet ne doe do rata. Balug je, smejui se, zagledao njena staraka, gotska slova, pa je ponavljao da je naa irilica niz bisera. A kad bismo govorili o mogunosti da

doe do novog rata, Balug je sasvim sigurno tvrdio, da do rata vie ne moe doi. Veli: Nemaka je sad: DEMOKRATSKA. A da se ne bismo zamerili Francuzima - kae - u Berlinu nee da ima ni vojnog ataeja.

Pucnji do Berlina
18. jul 2010. Istina, znali smo i mi, tamo, u Berlinu, da je u Skuptini, stalna dernjava, i svaa, ali nismo oekivali, da e doi do praska revolvera

Atentat na Stjepana Radia Atentat na Stjepana Radia povod za nove napade na Beograd Prvu vest o krvoproliu u Skuptini, u Beogradu, Balug (ivojin Balugdi, ambasador) je dobio od Nemaca. On se, posle toga, dugo muio, da, telefonom neto vie dozna, iz na eg ministarstva spoljnih poslova i od svojih, politikih prijatelja. U poslanstvu je bila nastala zabuna. Istina, znali smo i mi, tamo, u Berlinu, da je u Skuptini, stalna dernjava, i svaa, ali nismo oekivali, da e doi do praska revolvera. Balug je tvrdio, da sve to tako mora da bude, kod nas, jer je u nas "velika demokratija". U poslanstvu, u to doba, nije bilo nikakve animoznosti meu Srbima, Hrvatima i Slovencima. Vest nas je sve porazila i svi smo smatrali da se dogodila velika nesrea. Prvi korak Balugov, posle tog groma iz vedrog neba, bio je, da naredi, da se zatvore vrata, i niko, kod njega, ne puta. Veli, dok ne dobije telegram iz Beograda, ne eli da vidi nikoga. U poslanstvo je odmah nagrnulo mnogo novinara a docnije i Balugovih kolega. Svi su eleli da vide Baluga i da uju novosti od njega. Pre Prvog svetskog rata, dopisnici "sa Balkana", imali su svoja gnezda u Beu. Odatle su izvetavali o nama. Posle tog prvog rata, centar dopisnika "sa Balkana", postao je Berlin. Poto

nikako nije imao uputstva iz Ministarstva, Balug nam ree da e biti najbolje, da se drimo recepta Ljube ivkovia. Veli, Ljuba ivkovi je, kad su oficiri ubili kralja Aleksandra (Obrenovia) bio meu onim radikalskim prvacima, koji su bili pozvani da sastave vladu. Pa kad je odrana prva sednica, Ljuba je predlagao, da se izda kominike za tampu, i da se kae, da su "noas Kralj i Kraljica poginuli u meusobnom razraunavanju". EMBAHADE Embahade je panska re i znaila je poslanstva na strani. A zato moja knjiga uspomena nosi panski naslov, po ceremonijalu, to e italac videti, ako proita te moje uspomene. Kae mu se samo. Ja sam te knjige poeo da piem - prema svojim belekama - davno; i nosio sam ih, godinama, sa sobom - putem koji nas je sve vodio: oko Pariza, u Berlin i Rim, pa onda u London, da stignemo u Moskvu i posle u svoju zemlju. Sluajno je da te moje knjige govore o naoj diplomatiji. U stvari to su moje beleke o nesrei naeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog oevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesrea, alosti, strahota, a koje e se uskoro initi neshvatljivo i davno prolo, neverovatno, kao to se mom narataju inilo doba Obrenovia. Balug je, dakle, spoetka, stvar predstavljao tako novinarima;da se radi o svai dva oveka. Radi i Rai, veli, bili su, dotle u dobrim odnosima i viali se pri ai piva. Do ubistva je dolo u trenutku razdraenja i uvreda. Balug je ubicu opisivao kao propalog, drvarskog trgovca. Balug je u to doba, kao to rekoh, bio zaao u ezdesetu godinu ivota, a ja u trideset petu. Kao to se to esto deava, i izmeu oca i sina, pri takvoj razlici u godinama, Balug je osetio da se ja ne slaem sa njim u tumaenju atentata. Zato mi je, po svom obiaju, kao od ale, podviknuo: "ta je sad opet, ta se to ne svia gospodi literatima, ta se to ne svia, moliu lepo, gospodi iz Preka"? (Balug je, po majci, i sam bio "iz Preka".) Ne svia mi se, velim mu ja, to pravite kafansku tuu od nesree naeg naroda. Ta dva oveka, ubijeni i ubica, sporedni su sad posle toga. U pitanju je naa, srpska, i hrvatska nesrea. Ja ne bih ekao nikakav telegram iz ministarstva. Ja bih rekao, otvoreno, tim novinarima, zato je krv pala. Balug mi na to podviknu, da su to ludorije jednog literata. I dodade, kao uvek, u takvim prilikama: "Propaemo zbog Preana". Ali kraj sveg trkanja Balugovog uredniku "Berliner Tageblatta" Teodoru Volfu, berlinska tampa napravila je uzbunu, od prvog dana atentata na Radia. Jugoslavija - pisali su nemaki listovi, bez razlike partija - se raspada. To je bila, vele, kratkotrajna, versajska tvorevina. Neki listovi su donosili i geografske karte, kako e se raspasti ta tvorevina versajska. Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, na tim kartama, bilo je raspodeljeno, u nekoliko delova. Napravljena je bila velika Hrvatska, Maarska je opet dobila Baranju, Baku i Banat. Makedoniju Bugarska. Na raun srpskog naroda, i Beograda, pisane su stvari, koje se nisu bile ule, od vremena Sarajevskog atentata i ubistva Aleksandra Obrenovia. Nemaka je, o nama, progovorila, kao u doba Habzburga. Balugdija, koji je onako napadao kralja Milana, koji je bio gotov da odere

generala Petra ivkovia, koji je na Kosovu prenosio bombe u nedrima, bio se sad skljokao, kao onaj nonik Degaa sa utirkanim grudima. Nemaka, kao ena, bila ga je izneverila. Kad je, najzad, stigao telegram, iz Beograda, Balugu je kamen spao sa srca. Veli, odmah da se prevede i on e ga odneti Volfu, da se tampa. (Telegram je bio na francuskom.) U stvari, u telegramu, nije bilo niega, ni o situaciji u zemlji, ni o ubici, ni o motivima ubice, niti je bilo politikih direktiva. U telegramu se, uglavnom, prialo, kako je kralj, u bolnici, posetio Stjepana Radia, kako se Radi zaplakao, kad je ugledao kralja, kako je, sa suzama, poljubio u ruku kralja Aleksandra, i, kako ga je kralj teio". Sad, posle toliko godina, sasvim je svejedno, ta je Balug dao novinarima. Svejedno je i to se pisalo povodom tog atentata. Protivno oekivanju, versajska tvorevina se nije raspala. Niko nije, u to doba, jo smeo da dirne u tu dravu sa "versajskim" granicama. Balugdija je to tumaio prijateljstvom velikih demokratija, Francuske, Engleske, i ugledom nae zemlje u Drutvu naroda. Ve posle nekoliko dana, Balug je zaboravio atentat, kao da je neka stara pria. Poeo je, opet, da se ali, i veselo ereta. Ili smo na ruak u "Aidu" i Balug je, sa uivanjem, posmatrao Pirandela sa njegovim lepoticama. GLUPE PRIE PIJUNA Balug je ljubazno doekivao novinare, uzimao ih pod ruku, ispraao ih, i tociljao se po parketu, za njima. Izvinjavao se to nema vremena. Imao je sijaset podataka o radu Stjepana Radia u inostranstvu. Ali taj se materijal sastojao, uglavnom, od izvetaja raznih naih pijuna. Bila je to masa glupih pria.

Cenzor prvi urednik

19. jul 2010. Slobodu pisanja u novinama guio ak i dvor. Samo retki profesori predavali svoje predmete

Knez Pavle Karaorevi

Seanja iz drugog, Hitlerovog Berlina, traju od decembra 1935, pa do prolea 1938. Sa aneksijom Austrije zakljuno. To je doba pripreme Hitlerovog rata. Kod nas je to doba vlade regenta, princa Pavla, iji je predsednik vlade bio, u to doba, Milan Stojadinovi (on se i u privatnim pismima potpisivao dr Milan Stojadinovi). Poslanik u Berlinu bio je tada Aleksandar (Saa) Cincar-Markovi. Ja sam za to vreme bio atae za tampu berlinskog poslanstva. Izmeu mog prvog i drugog slubovanja u Berlinu, ja sam u Beogradu iveo trostrukim ivotom profesora, novinara i knjievnika. Sva tri su kod nas, u to doba, bila emerna. O profesuri u to doba, rei u samo toliko, da je bila, sa pedagokog gledita, besmislena. Profesori su dolazili na katedru posle duih studija i mnogih ispita, ali su uslovi rada, posle, bili smeni. Malo ih je predavalo predmete za koje su spremani, a rad je bio uvek improvizacija, u pretrpanim uionicama, sa kojekakvim udbenicima. Ne treba ni da dodam, sa bednim platama. Ja sam poloio ispit profesorski, "odlikujui se u svim delovima", ali sam, mesto istorije i knjievnosti, predavao katkad i gimnastiku, i katihizis! Profesor nemakog jezika drao je piljarnicu na jednoj pijaci Beograda. U zgradi gimnazije, mokraa je tekla, po hodnicima. Zgrada je bila etvrta beogradska gimnazija, preko puta jedne robijanice, a meu kolegama, seam se: Duana Matia, Momila Nastasijevia i Brane Miljkovia. Jo gore je bilo sa moralom, to se tie protekcija. Direktor te gimnazije (Jovanovi) imao je obiaj da menja ocene profesora, posle ispita, bez njihovog znanja. Direktor je spremao miraz za svoju erku. to se tie novinarstva, ja sam godinama bio saradnik tadanjih, velikih, beogradskih novina: "Politike" i "Vremena". Rad u tim novinama omoguio je da ivim ivotom i knjievnika, iako mi je zarada, i u novinama, bila vrlo mala, iz prostog razloga, to sam, kao profesor, dravni inovnik, bio samo "spoljni" lan redakcija. Smatram i danas, da je novinarstvo, dobra - a ne kodljiva - kola, za knjievnika. Naroito kod nas, gde se "knjievnikom" smatra svaki ko nadrlja nekoliko pesama. Drugo je pitanje, moralna strana, tadanjeg novinarstva. Postojala je - cenzura. Naveu samo dva-tri primera. DIPLOMATIJA KAO FAMILIJA Naa diplomatija, do balkanskih ratova, bila je jedna velika, srbijanska, familija. Poslanici su postajali preostaci iz diplomatije Obrenovia, ili ugledne linosti tadanjih, politikih, partija. Ta diplomatija nije bila najgora. Naprotiv. Maarska je u to vreme bila u znaku faizma i admirala Hortija i ja sam vodio kampanju protiv te Maarske, nekoliko puta. Uvek je ta kampanja bila defanzivna, izazvana. Bila je i uspena. Zbog mojih lanaka, dolo je, na primer, do interpelacija u maarskom parlamentu. Poslanik Korodi interpelisao je, a odgovarao ministar spoljnih poslova baron Kanja. Ministar spoljnih poslova je tvrdio da je moje ime pseudonim jednog Maara, koji je bio poslanik u naoj skuptini, pa je ogoren, to nije izabran ponova na izborima.

Moja kampanja je obustavljena telefonom, na izriito nareenje iz naeg Ministarstva spoljnih poslova. Tumaenje potrebe da se moja kampanja obustavi "odmah i bez daljega", glasila je ovako: Na Univerzitetu u varoi Klu, u Rumuniji, dolo je do sukoba, izmeu maarskih i rumunskih studenata. Sad je prilika da se mi povuemo, i seirimo. Jo je gora bila cenzura kad je u pitanju unutranja politika. Ja sam, na jednom putu za paniju, putovao brodom "Morava", koji je bio svojina takozvanog Jugoslovenskog "Lojda". Video sam teak ivot mornara i loaa, ija je prosena plata bila 600 dinara meseno. Dok su direktori tog subvencioniranog brodarskog drutva, dobijali meseno 30.000, iz subvencija. Poveo sam kampanju protiv "Lojda". Kampanja je obustavljena na izriiti zahtev Dvora. Poto sam znao tadanjeg ministra Dvora, pitao sam, samo, da mi kae, kako ih je brodovlasnik uverio, da tako treba? Odgovoreno mi je, da je izloio kralju potrebu, da se "uvea" tonaa nae trgovake mornarice, pa da je to nemogue, bez "skromnih" plata. Pokuao sam da direktora lista nagovorim, da mi dozvoli, da bar nekako zavrim tu kampanju, ali je ona, bez daljega, prekinuta. ("Lojd" je direktoru "Vremena" predao pretplatu, na nekih 3.000 primeraka lista.) Moju kampanju pomagao je, svojim informacijama, Klub kapetana duge plovidbe, u Splitu. Od toga kluba dobio sam pismo, kojim mi zahvaljuju, to sam skinuo masku sa utroka subvencija. Klub je bio oglaen za "leglo komunista". Netano je da sam u Berlin otiao, jer sam eleo da uem u diplomatiju. U diplomatiju se, kod nas, u to vreme, ulazilo, preko tetaka i strina. Da sam hteo, ja sam, preko svoje tate, jo 1921. mogao ui u to ministarstvo, lako. Nikad nisam to hteo. Posle Prvog svetskog rata, pored Srbijanaca, u Ministarstvo spoljnih poslova ulazili su i Hrvati i Slovenci, na osnovu nekog, partijskog, kljua. (Veinom se, kod Hrvata, radilo, o srbijanskim zetovima.) Kao u Francuskoj, u diplomatiju je, i kod nas, ulo, nekoliko knjievnika, da spomenem samo Duia, Rakia, Andria, Rastka Petrovia, a da preem preko nekoliko literarnih bubavaba. Ja sam i u poslanstva - u svet, tada pun kretena - uao kao novinar, u ulozi posmatraa. to je taj stale bio tako nesposoban, u vreme mojih Embahada, to smatram da je uzrok - jedan od glavnih uzroka - naih velikih nesrea.

Cincar namee pravila

20. jul 2010. 19:43 Ambasador Markovi trai od ataea da pokae sve to alje Beogradu. Izbegavao Gebelsa zbog Geringove ljubomore

Predsednik vlade Milan Stojadinovi Putujem iz Beograda, ali udeavam tako da provodim nekoliko dana u Salcburgu i Minhenu. Iako nemaki znam, iz detinjstva, i Bea, elim da dva-tri dana sluam samo taj jezik, itam samo na tom jeziku, govorim sa ljudima samo nemaki, da bih se ugnezdio. Hou da stignem u Berlin tako da niko i ne sluti da se nisam u Nemakoj rodio. Govoriti stran jezik je procedura, kao kad zmija menja kou. Sedim zato u Salcburgu, u porodicama koje sam znao pre dvadeset godina, kada sam, godinama, tuda prolazio. Iz bolnice u bolnicu. Tada sam tueg cara sluio, i to je, katkad, bilo vrlo runo. Sada sluim svojoj zemlji, ali ni u njoj nije sve ba lepo. Odlazim, zatim, u Minhen, u jedan katoliki hotel u kom je velika tiina, i poseujem Pinakoteku, i slike koje sam toliko voleo. Nekad sam o njima uio, itao i pisao. Sad ih gledam samo kao slike. Uvee, pijem pivo i pevamo. Kroz dva-tri dana, kao iz groba ustao, stojim opet pred zgradom naeg poslanstva, u Berlinu. Posle est godina. Niti sam to eleo, niti sam se tome nadao. GERING I NAIVNI SRBI Fama da nas Gering voli, i da je Gering svemoan, pa nam moe pomoi, otpoela je ve pri sahrani kralja Aleksandra u Beogradu. Tada je Gering, iznenada, na elu nemakog odreda, promarirao lino pred mrtvim Aleksandrom. Srbe, naivne, to je zanelo. Maral Peten - koji je bio odseo u kui "Roche", u Beogradu - toliko je zbog toga bio ozlojeen, da je otputovao iz Beograda, uvreen. Na kui se nita nije promenilo, ona je isto onako povuena, mirna, u zelenilu, nedaleko od Bendlerovog mosta, samo vie nije u ulici Regenta, nego u ulici koja se sad zove Velikoga admirala princa Hajnriha - to zvui kao da neko duva u trumpetu.

Vrata u gvozdenoj ogradi ne otvara mi Balugov momak, Fric, nego Nikola, na novi momak kelner, iz Nia, koji me tuno posmatra. Njegova ena umire, u podrumskom stanu pored ulaza u poslanstvo, pa joj je jedina elja da je ostave da sedi tu, kod svog prozora, i posmatra one koji ulaze i one koji izlaze. Vratar Nikola kae mi odmah da je ministar hteo da ga otpusti zbog toga, ali da ih ministarka ne da. Ona je, kae, dobra. Ja, u prolazu, vidim jednu enu uvijenu u marame kraj prozora, uta lica, razrogaenih oiju. Ona nas, jo nekoliko meseci, gleda. Aleksandar (Saa) Cincar-Markovi bio je tada etrdeset est godina star, ali ve oteao, i oelavio. Da ima fes na glavi liio bi na nae vojvode iz Prvog ustanka. Da ima uniformu, na oficire Obrenovia. Ovako, odeven briljivo, lii na Rumuna, bogatog oveka, krupnih oiju, finih usta, glave kao u Rige od Fere. To je Cincarin, ali ne trgovac, nego ratnik sa Balkana. Grofu anu se uinila elavost Markovieva glavna crta. On kae u svojim uspomenama: "Trudi se jako da sakrije da je mnogo oelavio i, u tu svrhu, vri mobilizaciju sve svoje kose sa slepoonica i sa potiljka." Slika ana je tana. Markovi se dri vrlo ponosito, uljudno, govori malo, i utivo pita. Protivno Balugu, sve je kod njega konvencija. Ne pita za Stojadinovia - nego pita za Antia, ministra Dvora. Markovi je ve bolovao, od eerne bolesti, ali bolest nije uzimao ozbiljno. Taman je u licu, a pravi pariski gamen, kad bi se naalio - ali to mu se deavalo retko. Ja mu referiem o uputstvima koje sam od Stojadinovia dobio, a on mi kae da se nada da emo dobro da se slaemo. Kae, od Iva Andria uo je o meni mnogo, i lepo. Kae, deava se esto da atae za tampu u poslanstvu radi na svoju ruku. On bi eleo da mu pokaem sve to budem javljao Beogradu. Ja mu kaem da u mu davati kopiju svega to budem iz Berlina slao. A u sebi mislim na jednog pesnika - poslanika Rakia - kome je, u takvoj prilici, jedan njegov mlai inovnik ponudio da mu pokazuje ta pie, a kome je Raki, sa osmehom, odgovorio: "Piite vi samo!" Posle podne upoznajem i ministarku, koja nije lepa, ali je razborita, prirodna i lepog ponaanja. Cincar se, kao i Stojadinovi, oenio Grkinjom, na Krfu. Markovi radi u Balugovoj sobi, u prizemlju. Na spratu ima sekretara komitu, u engleskom prsluku. Pria da je bio torpedovan u ratu, i da je plivao etiri sata u moru. Meni je odredio, na spratu, poslednju, malu, mranu sobu, pod kojom se nalazi praonica. Kad ve peru u poslanstvu, ja i moja sekretarica sedimo kao Pitija, u oblaku. Kad je ministarka doznala to, naredila je da se ve vie ne pere tamo. Malo je sveta u Berlinu sa Markoviem razgovaralo. On je i samu Nemaku malo znao. Nije tano da je Cincar-Markovi ve u to doba sa nacistima bio u nekom velikom prijateljstvu. Niti je on tada iao Ribentropu, ni kao Balug, Rozenbergu, ni Hesu. A najmanje Gebelsu. Uskoro po svom dolasku u Berlin, on je mislio da je pronaao kvadraturu kruga. Igrao je na jednu jedinu kartu, dok sam ja u Berlinu bio. To je bio Gering. Gering je bio njegova (i mnogim

drugima u Beogradu) velika nada. Znam da je, i posle bombardovanja Beograda, priao da nas je Geringu "jako ao". Ta nada, Gering, nije bilo samo Markovievo ludilo. Markovi zbog te veze sa Geringom nije hteo ni da vidi Gebelsa, jer se bojao da izazove, kae, Geringovu ljubomoru.

Firer protiv Ovensa

23. jul 2010. 19:12 Crni ovek uzalud ekao estitku posle velikog trijumfa. Jugoslavija se osramotila na olimpijadi u Berlinu

Desi Ovens na pobednikom postolju Nemaki poslanik u Beogradu, preneo je Hitlerovu poruku, knezu, na dan 27. februara 1936, dakle osam dana pre nemakog izlaska na Rajnu. Hitler je u toj poruci uveravao kneza: ma kakva bila budua nemaka politika, njen princip ostaje, da Jugoslavija bude snana i nezavisna. Ve kroz tri meseca, uzbuna oko Hitlerovog izlaska na Rajnu, bila je legla. Berlin je bio u pripremi olimpijade. Nemaki ministar finansija doao je u Beograd poetkom juna. Stojadinovi je referisao knezu, da ima poruku Geringovu, da Nemaka garantuje kompletnu sigurnost Jugoslaviji, od Italije i Maarske. Ve u rano prolee, u Berlinu, zavrava se novi olimpijski stadion, koji je mogao da primi sto hiljada gledalaca - ogroman broj za ono doba. Stadion je bio zidan u kamenu, krenjaku, a u njega je sto hiljada gledalaca moglo da ue, i da iz njega izie, za nekoliko minuta. Zidala ga je uvena "Organizacija Tot". Ona je, u isto vreme, zidala i utvrenja na granici prema Francuskoj, ali ta se nisu pokazivala. Stadion u Berlinu, olimpijsko selo, gde e odsesti atlete iz inostranstva, parkovi, plivaki bazeni, pa i pozorite pod vedrim nebom, kao to su bila grka, sve se to pokazuje, diplomatama, i novinarima, ve od ranog prolea.

Iza stadiona, u olimpijskom selu, prilikom posete osoblja naeg poslanstva, pitam mladog majora, koji nam je dodeljen, kao pratilac, ta e posle olimpijade biti sa tim graevinama?On kae: bie kasarne. Prvog dana olimpijade, u ogromnom stadionu, sva su mesta zauzeta, a Hitler stoji, kao spomenik, kraj kojeg prolaze parade uesnika, koje pri prolazu pred njim, priklanjaju svoju zastavu. ODLIKOVAN DIPLOMATSKI KOR Posle olimpijade, ceo diplomatski kor Berlina (izuzev ambasade SSSR) dobija od Hitlera, orden. Za zasluge (?) oko olimpijade. Orden je bio lina zamisao Hitlerova, izraen, prema njegovom nacrtu. Liio je na krsti od belog emajla. Na krsti kakav nose kaluerice u manastiru. Ekipe atleta obilaze arenu, kao u rimskom cirku. U znak pozdrava, neke ekipe stiskaju svoje slamske eire na srce. Neki samo skidaju eir sa glave, a poto je veina gologlava, pozdravlja samo glavom, nadesno, a zastavnik sputa zastavu. Nemci i Talijani, razume se, pozdravljaju faistikim pozdravom. Nailazi zatim olimpijska ekipa Francuske. Na njenom zaelju koraaju jahai, oficiri, u lepoj, francuskoj, konjikoj uniformi. Kad su Francuzi stigli pred Hitlerovu lou, pozdravljaju rukom, ispruenom desno. A sto hiljada Nemaca, kao jedan, skae na noge, u tom trenutku, i vie, kao van sebe, od radosti, u deliriju. Uzalud su Francuzi, idui dan, uloili protest, i tvrdili, da su oni pozdravljali strogo po olimpijskom propisu, olimpijskim pozdravom, ispruenom rukom, kao antiki atleti u Olimpiji. Samo, ko je mogao da uveri u to, sto hiljada nemakih glava koje su u stadionu videle roenim oima, ono, to je za njih bio faistiki, nacistiki, pozdrav. Hitler u svojoj loi, svaki dan, ima ponekog stranog dravnika, ili krunisanu glavu, ili prestolonaslednika. Bivi kaplar, kad Nemac pobedi, ustaje, pljeska, i prinevi sa njim ustaju. Kad je pobedilac maratonskog tranja stigao u arenu, Hitler je vikao i mahao rukom, kao to srednjokolci mau. Pobeda. Jugoslavija se osramotila na toj olimpijadi. Ne samo da nije nikad pobedila, nego se nije pojavljivala, ni na startu. Sa radiofona je uzalud odjekivalo: Jugoslanjien! Jugoslanjien! Najlepi atlet na toj olimpijadi bio je Crnac. Amerikanac, Ovens - lekar po zanimanju - pravi Apolon po telu. Pobedio je na sto metara, na dvesta dvadeset jardi, pa i u skoku udalj. Tri zlatne medalje donosi Americi jedan ovek. Tri puta diu amerikansku zastavu. Tri puta sviraju amerikansku himnu. Ovens stoji, tri puta, na najviem pijedestalu. Svaki put, pobednika vode Hitleru, pred Hitlerovu lou, i on im prua, u znak estitanja ruku. Vodili su i Ovensa, tako. Hitler mu, u poslednjem trenutku, okree lea. Pravi se da ga ne vidi. Crnca zatim odvode i on odlazi pognute glave. Prati ga samo njegova crna senka. Svi su to videli. U svetini je bila nastala tiina. Amerikanci nisu ni protestovali. Olimpijada u Berlinu, uz uee celog sveta, izuzev SSSR, bio je veliki - i politiki - uspeh reima u Berlinu. Uspeo trik Hitlera. Sve je bilo zaboravljeno. I izlazak na Raj nu, i cepanje Mirovnog ugovora u Versaju, i Abisinija. Zapad je brbljao. Cela svetska tampa hvalila je

berlinsku olimpijadu. Bioskopi su bili prepuni, u Evropi, filmovima o olimpijadi. U julu, Musolini i Hitler, krenuli su, u paniji, u novu avanturu. Posle trijumfalnog zavretka olimpijade, nastaju diplomatski prijemi, u Berlinu, kao da smo u doba kralja Luja dI. Hitler prima osoblje ambasada i poslanstava, i svetsku tampu, kao da je pobedio u skoku uvis. Prima na svojoj jahti. Berlin, u to doba, jo nije znao ta ga eka, a nisu znali jo ni Jevreji u Nemakoj, kakav im kraj sprema reim nacista. Jednog dana, na pratilac mladi major, izostaje, ne samo iz naeg drutva, nego ga, ni na njegovoj adresi, nema. Pronali su mu semitsku krv, kod njegove staramajke, i on se ubio. Ako me seanje ne vara, zvao se Kristijansen.

Po notama Hitlera
22. jul 2010. 19:03 U Berlinskoj operi partijsku himnu prvi put zapevali i generali i admirali. Atentat na Stojadinovia zaboravljen za jedan dan

Adolf Hitler Priredba Olimpijade u godini 1936, bila je, ve pre dolaska na vlast nacista, poverena Nemakoj. Kao svi reimi, koji iskoriuju velike, teatralne, parade, sa masama, Hitlerov reim zapazio je od poetka politike mogunosti, koje mu takva, internacionalna, manifestacija, u Berlinu, prua. U meuvremenu, u Beogradu je bilo dolo do promene vlade, i za predsednika vlade knez je doveo Milana Stojadinovia, koji je ujedno bio i ministar spoljnih poslova.Za nae poslanstvo u Berlinu, iznenaenja, senzacije, tekoe, poele su, te godine u mesecu martu. Marta 6. bio je atentat na predsednika vlade, u Skuptini, za vreme sednice. Poslanik Arnautovi ispalio je tri metka. Prvi je promaio Stojadinovia, drugi i trei, atentator je ispalio, spreen da gaa, od trojice kolega. To je spreilo momka predsednika vlade, Blaa Turinovia,

da se i on umea. U svojim memoarima Stojadinovi kae da ga je video, kako klei, na jednoj nozi, sa revolverom u ruci, uperenim u Arnautovia. Kad je ula policija, prekinuta je sednica, a predsednik vlade uspeo je, posle, da na miru zavri ekspoze o spoljnoj politici Jugoslavije. Groteskno je, da taj skandal u Narodnoj skuptini, nije odjeknuo u svetu i novinama, dalje, od novosti jednog dana. Hitler je, naime, idueg dana, 7. marta, iziao na Rajnu, i uzbuna, koja je oko toga bila nastala u Evropi, bila je velika, ozbiljna. to je najlepe, Stojadinovi, u svojim memoarima, navodi dokaze kneza, da je atentat na njega pripremio general Petar ivkovi, sa grupom opozicionara. Na mestu ataea za tampu, u Berlinu, te godine, ja sam 6. mart proveo u davanju informacija o atentatu u Beogradu, prema informacijama od Presbiroa. Ve uvee tog dana, telefon je uutao. Meu novinarima se, uznemireno, govorilo, o iznenadnom sazivu, za idui dan, 7. mart, Rajhstaga. Stranoj tampi, bilo je reeno, samo, da se pozivnice mogu dobiti i da sednica otpoinje, tano, u uobiajeno vreme, u Operi Krol. Opera ta je sluila, kao zamena, izgorelom Rajhstagu. SPORAZUM SA TURSKOM to se tie Stojadinovia, Hoptner tvrdi, da ima u rukama i referat Stojadinovia, datiran, etiri dana posle izlaska Hitlera na Rajnu. Prema tom dokumentu od 11. marta 1936, Stojadinovi referie knezu, da ima sporazum sa Turskom, da se mir na Rajni svakako sauva, i ne uestvuje ni u kakvim sankcijama protiv Hitlera. Ako, meutim, bude dolo do Hitlerovog napada na Francusku, onda e i Turska i Jugoslavija, poi u pomo. Inae bi, kae, moglo da im se desi, da i Bugarska i Maarska pou putem Hitlera. Kad mi se, isto vee, pred pono, javio, savetnik ministra propagande, Bade, i pitao, da li u doi, i pitao kad dajem izvetaj Beogradu, mene je neto taknulo. Rekao je: treba da doem, svakako. Neu se kajati. Obeao mi je ak i da e se direktor Nemakog izvetajnog biroa potruditi, da Beograd dobije tekst Hitlerovog govora, to pre. Francuski ambasador u Berlinu, Ponse, je napustio Berlin, posle svega toga, ali se vratio. Prema privatnim informacijama, Markovi je tvrdio, da je Ponse bio iznenaen, preneraen, kad su mu rekli, da nemaka armija izlazi na Rajnu. Nije dotle znao. Prema mojim belekama, NIKO, nije znao, sem nekoliko ljudi u okolini Hitlera. Nisu znali ak ni komandanti jedinica, pri polasku, kuda, to jest dokle, idu. Posle sednice, kad je nastala guva - pri odlasku Hitlera - kroz delirinu masu partijaca i publike, koja je govor sluala napolju, ja sam video, da bi bilo mogue izvriti atentat i na Hitlera - da se naao anarhist, gotov da poloi i svoj ivot. Hitlerov izlazak, kroz guvu u Operi, i prolaz njegovih kola, kroz gomilu pred Operom, proao je u potpunom haosu, partijaca i publike, u ludilu. Kao da se sprema neka Vagnerova opera, guva je bila velika i na hodnicima tog teatra, a nedostajala je jo samo pozorina zavesa. tampa, i ataei za tampu, bili su smeteni, desno, od pozornice, na prvoj galeriji. Govornica nije bila dalje od nas, od jedno deset metara, i, kad zapevae, mogli smo da pratimo, i usta, generala i admirala, i ministara, koji su sedeli ispod pozornice, u nastavku Hitlera. Nad glavom Hitlera, na pozornici, na mestu predsednika, sedeo je, ogromno debeli, Gering. Hitler je govorio pri pultu dirigenta, na mestu aptaa.

Zaista nije aputao. Vikao je. Tog dana jo nije bio siguran, kako e se opera kojom je dirigovao, zavriti. Bio je crven u licu, udarao je i rukom po pultu. Bio je van sebe. - To jest, pretvarao se, da je van sebe. Njegova uloga inila se tim burnija, to je, iza njega, sve stajalo mirno. Pod zastavama sa munjama SS, i crnim, brandenburkim orlovima, kao na elu nekih legija Rimskog carstva. A stav mirno, u tim paradnim jedinicama, stav je sa raskreenim nogama. Pod lemovima. U trenutku kad je rekao, da je dao nareenje, da armija posedne take demilitariz ovane zone (Rajnu), u gledalitu je nastao pandemonijum. Stotine "narodnih poslanika" poskakale su sa mesta i pozdravljale ga. A zatim je cela opera zapevala himnu, dravnu, i himnu partijsku. Horst Njessel Lied. To je bilo prvi put, da sam video, da partijsku himnu peva, i armija i mornarica. I generali i admirali. Posle te sednice, Markovi ponavlja, da smo mi svoj mali brod vezali, za veliki brod "naih saveznika". Mi smo ostrvo mira u uzburkanoj Evropi. to je najlepe: mi, te godine, pa sve do rata, i nismo imali saveza ni sa Francuskom, ni sa Engleskom. Nemamo nijedan dokumenat vojnog saveza. Spremali smo ih, tek 1940.

Harem opavog Gebelsa

21. jul 2010. U partiji se prialo da je Gebels seksualno izuzetno moan. Hitler pod maskom u poetku ljubio ruke Jevrejkama

Jozef Gebels sa porodicom Pred berlinsku olimpijadu, u prolee godine 1936, ceo svet se jo trudio da sa nacistima odri vezu i da se dodvori Hitleru. Ni Hitler jo nije bio zbacio svoju masku. Jo je igrao ulogu Bizmarka, koga je naroito cenio. On se jo kretao, esto, u drutvu diplomata, pa jo nije bio ni antisemit. U tom drutvu - jo je i Jevrejkama, ako su bile u diplomatiji, ruke ljubio. Opisan je, tako, u memoarima italijanske

ambasadorke, docnije u Parizu (Elisabetta Gerutti), koja je, za vreme dok joj je mu bio u Berlinu, servirala Hitleru mlade krompire, jer meso ve nije jeo. Ljubio je, galantno, i jednu drugu Jevrejku, u ruku, ambasadorku sovjetsku. Kao pred Vartolomejsku no u Parizu, pred Olimpijadu u Berlinu, niko jo nije znao ta nas eka. Ataei za tampu, diplomate, i novinari, bar jednom meseno, idu na prijem, ili predavanje, Gebelsa, Rozenberga, Ribentropa, ili nekog drugog golemaa naciste. Najee u uveni hotel "Adlon". Sve je iskieno, pri tim prijemima, crvenim zastavama. Kao da smo u Moskvi. Meutim, kad se bolje pogleda, u tom krvavom crvenilu, crne se kukasti krstovi, simboli arijanski. Simbol nacizma koji lii na korpion na zastavi. Pod tim zastavama, u cveu, najglasniji je, pri tim prijemima, Gebels. On je mali gnom, pa kad mu predstavljaju goste, postavljaju ga na stepenite, na jedan stepen vie. Pomou savetnika, koji se zvao Bade, ja sam, od poetka svog rada, mogao da posmatram, izbliza, i Hitlera i golemae oko Hitlera. Poto je za novinare Gebels bio najvaniji, nadlean, njega sam upoznao prvo. Kad su me predstavljali, videh koliko je slabaan, omalen, sa nogama koje su bile, obe, opave, kao u kopitu. Gebels je imao lice majmunsko, lice panskih, dvorskih patuljaka, a kao majmun se i kretao. Meutim, imao je lepe, umne, crne, oi, a glas glumaca. Gebels zaista nije liio na Germana, nimalo - bar ne onako kako se u svetu Germani zamiljaju. Zbog Gebelsa - prialo se u Berlinu - izvesni profesori univerziteta, arheolozi, morali su da pronau, u davnoj prolosti, jedno naroito, crnomanjasto, pleme germansko, koje je bilo kao kepeci nisko ("nachgedunkelte Zwerg--Germanen"). O Gebelsu se u partiji, uz pivo, svata prialo. Naroito se prialo da je moan, seksualno. A poto je bio poslodavac i ef filmskim glumcima, i glumicama, u pozoritu, prialo se da je, sve, najlepe, imao, u svom haremu. Ono to me je interesovalo, bila je njegova polemika sa katolicizmom i njegova kampanja protiv Katolike crkve. To je bilo avolski lukavo voeno i demonski inteligentno. VOLEO SVOJU ZEMLJU Nije tano da je Cincar Markovi bio tada neki agent nacista - daleko od toga, daleko. Voleo je svoju zemlju i svoj narod, i te kako, bio je ist u novanom poslu - istiji daleko, daleko vie, nego mnogi nai diplomati, tada, u inostranstvu. Istina je, meutim, da je bio apsolutno apsolutno - uveren, u svemo vojnu Nemaca. Da odmah dodam, Gebels je znao za predilekciju Markovievu, i nau, za Geringa. Rekao mi je to, usiljeno, ali otvoreno. A bio je ironian, uvek, kad je za Markovia pitao, koji je sa njim i obine, drutvene, dodire izbegavao. Gebels nam se za to svetio, kad je mogao. (Pored Rozenberga, on je postao glavni protektor ustaa u Berlinu.) Kao leina, na fotografiji, Gebels je liio na mumiju. Sad, posle toliko godina, i svega to se u svetu, i kod nas, desilo, ja mislim da je, za nau zemlju, Cincar-Markovi, u Berlinu, bio isto toliko nekoristan, pa i fatalan, kao francuski ambasador Ponse, za Francusku. Kao to je britanski ambasador, ser Nevil Henderson, bio za Veliku Britaniju. Markovi je sedeo u svom kabinetu i javljao Beogradu ono, to je Beograd

mogao da vidi i iz novina. Niti je tumaio dogaaje u Berlinu, niti je to mogao, ni znao. Jo je manje, predviao. Bio je obian, uljudan, inovnik, u poslanstvu. Nabavljao je, iz Holandije, nabavke za "kraljicu majku", i menjao valutu, a to je za Cincar-Markovia bilo glavno. Da za Dvor, sve nabavke, budu u redu. Neverovatno, ali tano. Ja u to doba nisam ni sanjao, da se izvetaji ataea iz inostranstva, pa i njegove reenice, analize, sinteze, rei, fraze, u Presbirou, prekrajaju, skrauju, briu. Tek sam onda, kad sam bio u Rimu, sluajno doznao, da jedan gospodin u Presbirou, ima zadatak da izvetaje ataea udesi tako, da budu to ruiastiji i da izvetaji dopisnika M. Crnjanskog, "ne stvaraju paniku". Da ne pokvare ruak predsedniku. Taj bilten u Berlinu, ja, zatim, referiem, usmeno, stojei, Markoviu. On uzima kopiju. Kad doe kurir, piem predsedniku, privatno pismo. Nisam to krio, ali, kopiju toga, razume se, nisam davao poslaniku. To mi je bilo izriito nareeno. U tim pismima, nikad, nije bilo rei o Markoviu. Bile su analize i vesti, a naroito tumaenja, koja su trebala da stignu do predsednika - koji je ujedno ministar spoljnih poslova - poverljivo. A ne kroz mnoge ruke. Cincar-Markovi je, u takve dane, leden, i gleda me nabureno. Markovi je bio primer uvek uplaenog poslanika, koji zna da nije svom poslu dorastao. Kad je premeten iz Pariza, dugo i ozbiljno se nosio milju, da podnese ostavku. Bio je uveren da je i do savetnika jedva doterao, a da, do poslanika, nee doterati nikad. Da e biti ministar spoljnih poslova jednog dana, i to u jednom, sudbonosnom, trenutku za nau zemlju, to nije ni sanjao, sasvim sigurno.

Izmeu Berlina i Rima

24. jul 2010. 19:03 Jugoslavija i Rumunija za Hitlera vanije od Maarske. Knez Pavle i Stojadinovi vei dentlmeni od Engleza

Hitler otpoinje, te 1936. godine - ulogom koju igra Gering - hipnozu Jugoslavije. Udaljujemo se od Francuske, koju stalno nazivamo naa stara saveznica iako sa njom nema nikakvog ugovora o savezu, nego prosto jedan pakt o prijateljstvu. Francuska je poela da vri naoruavanje Poljske. Avgusta 1936. ef francuskog generaltaba ide u Varavu, a ef poljskog generaltaba u Pariz, gde potpisuje ugovor, koji je poznat u diplomatskoj istoriji, kao Ugovor Rambuje. (U to doba, diplomatski ugovori, idu uz lovove na fazane, a tako i danas, posle toliko godina, uasa i ratova) Zanimljivo je da je plan saradnje izmeu Poljske i Francuske, izradio predsednik Republike ehoslovake - Bene. to se tie Jugoslavije, njen predsednik vlade odrava prijateljske veze sa predsednikom vlade u Francuskoj. Leon Blum je smatrao da je - iako je bio socijalist, i Jevrejin - u svojoj politici prema Hitleru umeren. Stojadinovi sa njim ima svakojakih veza. to se tie Poljske, mi smo u Varavu poslali, za poslanika, oveka, koji je poremetio pameu i skoio kroz prozor. To je, u ono doba, bila velika senzacija u utoj kui. (Tako se nazivalo nae Ministarstvo spoljnih poslova, meu inovnicima) Treba priznati da smo mi - tojest, princ Pavle i njegov ministar spoljnih poslova, Stojadinovi - pokuavali da se osiguramo od Nemake, ne kod njenih satelita, u Peti i Beu, nego u samom Berlinu. Prilikom posete u Austriji, italijanski ministar spoljnih poslova, grof ano, pita austrijskog kancelara - iji je protektor jo bio Musolini: kakvi su odnosi izmeu Austrije i Jugoslavije? unig odgovara: normalni. Novembra 9. dravni sekretar unigov, dr Gvido mit, iao je tako daleko da je bio zbog nas zabrinut. Hitler mu je, kae, rekao, prilikom njegove posete (novembra 19), da su Jugoslavija i Rumunija, za njega, vanije, nego Maarska. (Hitler je rekao: kao odbrana od SSSR. Preko toga se, kod nas, prelazilo utke) Markovi nije odravao veze sa poslanikom Maarske u Berlinu. Iako je to udno, taj poslanik bio je Srbin, renegat, general Stoyai Dme. U stvari: Dimitrije Stojakovi. Mi smo Maarskoj dali niz Srba, oficira i pravnika, koji su ili, sa Maarima, ak i protiv svog naroda, kao pristalice razliite ideologije. (Na primer, general Damjani, komandant armije protiv nas u revoluciji 1848)

NEMA POVRATKA HABZBURGA Nemaka te 1936. nije bila sasvim pristala uz Maarsku u pitanju revizije versajskih granica. A u pitanju povratka Habzburga, bila je sasvim sa nama. To se vidi, na primer, iz cirkulara nemakog Ministarstva spoljnih poslova, od 28. novembra, koji je poslat svima nemakim poslanstvima i ambasadama. U tom se cirkularu kae, da je Nemaka apsolutno protivna restauraciji Habzburga. A sporazumna, u tom, sa svima okolnim dravama. Stojakovi je, kao austrijski oficir, posle Prvog svetskog rata, za svoju otadbinu izabrao Maarsku, a ne Srbiju, i nije bio u tome jedini. Ja sam svog ministra u Berlinu savetovao da

upozna tog oveka. Cincar-Markovi je smatrao da to nije potrebno. Smatrao je da je to zadatak naih u Peti. Mi smo doekali napad Maarske, uz Hitlera, na nas, sa jednim poslanikom u Peti, koji je bio, oigledno, ve ga-ga. A ija je ena bila Austrijanka. (Biva igraica, kau, iz orfeuma, Ronahera, u Beu) to se tie Stojakovia, njegove veze sa Nemakom dovele su ga, posle, na poloaj poslednjeg predsednika maarske vlade, a kad su Rusi uli u Maarsku: na veala. Zavrio je kao i general Damjani 1848. Ja sam svom ministru savetovao da bi trebalo da odrava kontakt sa poslanikom Maarske u Berlinu - ne zato to je to bio Srbin, renegat - nego zato, to je naa zemlja imala VITALNI interes u politici maarskog revizionizma, kod Hitlera. Austrijski dravni sekretar, mit, bio je toliko zabrinut, te godine, da je, prilikom svoje posete u Nemakoj, stavio nemakom ministru spoljnih poslova, otvoreno pitanje: da li je tano da izmeu Nemake i Jugoslavije postoji, u tom pitanju, sporazum, VOJNE vrste. Dobio je odgovor od barona Nojrata, nemakog ministra inostranih poslova, da to NIJE tano, ali da je tano da su odnosi sa nama, ekonomske i politike prirode, dobri i da postoji nada da e ubudue biti i bolji. Kao to je poznato, na ministar spoljnih poslova, i njegov naredbodavac knez Pavle, otpoeli su bili, te godine, politiku naslona na Italiju, i laviranja, izmeu Hitlera i Musolinija. Kad je Stojadinovi otpoeo nau NOVU politiku, prema Musoliniju, Englezi i Italijani pripremali su svoj sporazum, koji se spremao 1936., a koji je potpisan, januara 2., idue godine. Dobio je, kao to je poznato, naziv: dentlmenski sporazum. Oigledno je da, ni Stojadinovi, ni knez Pavle, nisu hteli da budu manji dentlmeni od Engleza. Italija je bila uzela Abisiniju, i pored sankcija, koje je i naa zemlja pripremila i primenjivala. Car Haile Selasije je uzalud iziao i pred Ligu naroda. Afrikanac je zavrio svoj govor pred Ligom, na adresu Engleske i Francuske, sa ovim reima: Bog i istorija nee zaboraviti vau presudu. Nije udo to je Musolini, u svom govoru (novembra 1), Ligu naroda nazvao olupinom, a za, takozvani dentlmenski sporazum sa Engleskom, rekao da odgovara psihologiji faistike Italije i da je kongenijalan TEMPERAMENTU Engleza. Posle Drugog svetskog rata, stalno se brblja o ratnim zloincima. Niko ne stavlja pitanje: ima li i zloinaca pacifista?

Dui javlja iz Rima

25. jul 2010. 18:55 Grof ano trai savez sa Beogradom po uzoru na osovinu Berlin - Rim. Poslaemo Pavelia u Etiopiju, ovamo, onamo...

Jovan Dui (u sredini) Razume se, diktatori nisu spavali, za vreme kadrila u diplomatiji. Evo ta je grof ano, italijanski ministar spoljnih poslova, i zet Musolinija, imao da slua, od nemakog ministra spoljnih poslova, barona Nojrata, prilikom posete u Berlinu, posle Olimpijade (22. oktobra 1936). Nemaka je, sa ZADOVOLjSTVOM, primila k znanju, poboljanje odnosa, izmeu Italije i Jugoslavije. U toj politici treba ii i dalje. TREBA JUGOSLAVIJU ODMAMITI OD ENGLESKE. Uzrok nemakog zadovoljstva je bio, dakle, jasan. to je jo lepe, Nemac je pokuavao da Italijana zaplai, jo vie, ba Engleskom. Engleska je poela, kae, da radi na pojaanju svojih pozicija u Beogradu, i eli da dobije BAZE na obali Jadrana, za sluaj rata sa Italijom. Engleska, na taj nain, eli da kompletira ZAOKRUIVANJE Italije. Tri dana, posle toga, grof ano bio je primljen kod Hitlera. O grofu anu, ja sam, od poetka, mislio, da se moe svata misliti, i poverovati, ali nikad, da ne ume da bude ono, to u Parizu zovu: gamin. Evo ta je on odgovorio Hitleru: Odnosi izmeu Italije i Jugoslavije su, u poslednje vreme, sve bolji, a Italija e, u tom pravcu, ii sve dalje! I zaista: Italija je sa nama, u septembru, potpisala jedan ekonomski ugovor i, tom prilikom, Stojadinovi je dao deklaraciju, da, mi, sa Italijom ulazimo u jedan period saradnje. Musolini je na to, dentlmenski, odgovorio (u svom famoznom govoru u Milanu, 30. oktobra) da su sad mogue i politike i moralne (?) veze sa Jugoslavijom. Novembra se polo dalje. Poeli su pregovori koje je Stojadinovi u Beogradu vodio, lino, sa italijanskim poslanikom, a njegov poslanik Dui u Rimu sa anom.

Sad, posle toliko godina, zanimljivo je itati, u originalu, Duia, o tome (Memoari Stojadinovia). Sada je ano otvoreno izjavio da trai s nama savez na principu osovina Berlin - Rim kako je to u milanskom govoru obeleio nedavno Musolini. Najudnije mi izgleda ovo: to Italija nije do sada u savezu ni sa jednom drugom dravom a danas ga eli s nama. Dui 17. decembra alje ovaj izvetaj: Ministar inostranih dela, grof ano, primio me danas i prihvatio sa puno spontanog zadovoljstva poruku Predsednika Vlade, Gosp. dr Stojadinovia, da e to pre mogue poslati delegate za pregovore. Grof ano zatim dodade: - Sa Nemakom sam potpisao do sada nita manje nego 16 raznih ugovora, a sve u toku od dva meseca. Zato da se i mi na prvom sastanku gubimo u detaljima, u sitnicama, u nitarijama. Glavno pitanje treba maem presei... kao to ja obino uradim... i kao to sam uradio sa Hitlerom. - Istina - rekoh ja sa puno opreznosti - Hitler je i druke prirode i drukeg poloaja nego na Predsednik Vlade, koji nije diktator... - Naravno, odvrati grof ano, sasvim dobrovoljno. BEOGRAD TREBA UMIRITI Hitler je rekao anu, da je JEDINA drava, sa kojom Nemaka ima dobre odnose Jugoslavija(?). Savetovao je ana da Maarsku uputi prema Pragu, a ne prema Beogradu. Jugoslavija je, kae, nespokojna, jer se boji italijanskih namera. Treba je umiriti! Ona bi se, na taj nain, mogla izvui iz uticajne sfere francuske, i, naroito, Engleske. Engleska - rekao je Hitler grofu anu - eli da Beograd bude CENTAR antiitalijanski. On je razumeo da se ova moja primedba odnosi na nastojanje koje postoji danas u Jugoslaviji da se zemlja vrati demokratiji, parlamentarizmu, odgovornim vladama. - Verujem da emo ipak svriti sve kako treba! Na primer, Hrvatska... poe opet da obeava ano. Osetivi da sam u tom momentu ja pomislio da je Hrvatska ipak deo moje otadbine, a ne njegov problem, on je zatim postao oprezniji: - Samo ta mislite kako to da uradimo? Kako da ih udaljimo iz Italije? Vi shvaate i na poloaj. Paveli mora da je alostan, jer ve osea da je njegova stvar propala... To sa mnom ne ide... Ja upadoh:

- Paveli i njegovi drugovi se zasad kreu slobodno po Rimu, uestvuju po javnim revijama i narodnim sveanostima, ako ne kao delegati, a ono bar kao turiste... - Gde? Ovde u Rimu? Ja njega ne viam. Ja s njim uopte nemam nikakva posla... I neu ga videti - kae grof ano imajui u oima samo Pavelia. Ja mislim da ih sve poaljemo... u Ameriku... ta mislite? Ili sve u Etiopiju... Ovamo, onamo... po Etiopiji. Na ovo sam odgovorio: - Ako se nai pregovori zavre, kao to odista treba svesrdno eleti, onda emo lako nai naina da se i ova alosna gomila uputi na asniji posao. - Koliko ih ima? - zapita me grof ano, ak ozbiljno. - Sa poslednjim registrovanjem - kako se kod nas veruje - ima ih, u Italiji, izmeu 1.000 i 2.000 ljudi. ano skrenu razgovor na Albaniju. - I sa Albanijom emo lako svriti! Kazau kralju (Zogu) da ne moe drukije. Mora se ii s vremenom. Uostalom i njemu je bolje da imadne sa sobom ne samo Italiju, nego i Jugoslaviju. Kada se nas dvoje sporazumemo, odista, kakvo iznenaenje za ceo svet! Grof ano je upotrebio ove poslednje rei onako kako ih u poslednje vreme ujem u celom rimskom drutvu, koje sporazum izmeu Jugoslavije i Italije smatra ve kao gotovu stvar. Zatim grof ano produi sa obeanjima: - to se tie Dalmacije... Gde su sad azzurri (lanovi drutva za Dalmaciju)? Jeste li videli kako ide sa mnom? Nema kod mene ovako i onako! To je sve ve prolo. Ja sam sve maem posekao. Grof ano je i ovaj put ponovo insistirao da sve ostane u krajnjoj diskreciji, inae bi bila nanesena stvarno ogromna teta. J. Dui, s. r.

Stranac u svojoj zemlji

26. jul 2010. Za odrpanog Tina Ujevia nekoliko flaa ilavke. Nemaki novinari, bivi oficiri, sluaju bajke o srpskoj vojsci

Tin Ujevi u svom ambijentu Zauzet oko Male Antante, Stojadin (Milan Stojadinovi) nije stigao na olimpijadu i jo nije bio stigao, do Berlina. Meutim, posle olimpijade, on je eleo da se i o njemu govori u Nemakoj. Pozvao je zato, u goste, nemake novinare, da vide da je Jugoslavija, pod Batlijom, srena. Po njegovom, izriitom, nareenju, imao sam da pratim tu grupu. Grupu je odabrao Bade savetnik Gebelsa. Bila je reprezentativna, za nemaku tampu onog vremena. Tako sam imao, te godine, priliku, da svoju zemlju vidim tuim oima. Ona se onda ukazuje sasvim druga, nego kad se gleda svojim oima. Prva stanica nam je, Beograd. Prijem kod Stojadina. Prijem kod neznanog junaka na Avali. Obilazak redakcija itd, itd. Pri svom odlasku u Berlin, imao sam samo povrne utiske o Stojadinu. Nisam ga, pre toga, poznavao uopte. Sad sam imao prilike, prvi put, da ga vidim na poslu. Prima Nemce veselo. Smeje se sa njima. Svi su oarani. Stojadin ne govori nemaki perfektno, ali je uio u Minhenu i zna nemake ale. Odgovara srdano, pita razborito. Nijedan na politiar (izuzev Davidovia), nije sa novinarima razgovarao tako "iskreno". Grei, meutim, idueg dana, jer se faljeka. Izgleda da bi eleo da Nemci pomisle da je, njegov rad, gigantskih razmera. Nemci poinju da me zapitkuju. Pada u oi da je Stojadin opkoljen stranim ulizicama. Poseta na groblju Nemaca, palih u ratu, 1914-1918. Jedan major naeg generaltaba dri predavanje, na brdu, kod groblja, o bitkama kod prelaska Save. Svi su Nemci bivi oficiri i paljivo sluaju. Predsednik me, uvee, pita: kako je bilo? Velim, taj major je predstavio srbijansku vojsku kao da je bila motorizovana, silna, moderna. A kako vi mislite da treba? - pita me predsednik. Velim, onako kako je bilo, kako sam sluao od oevidaca i uesnika. Na primer, Predia, direktora teatra, ili Nikole Vulia, profesora. A ta su oni priali? Pa priali su da je bila Ada Ciganlija, blato, voda, no, meseina, amci, bombe, no, "ura"! Meso je ljudsko visilo sa grana u vrbacima. vabe je doekao na ofucani geda, bombama. Tim je vea njegova slava. Gegula.

Predsednik mi kae da mu nije potrebna lekcija. Veli, Nemci treba da steknu utisak, da smo moderna drava. Sarajevo, posle Beograda. Nemci se interesuju za Sarajevski atentat i most Principa. Uvee, u jednom zadimljenom lokalu, blizu pozorita, nailazimo na Tina Ujevia, u krpama. On sedi sa jednim mladim ovekom, a na stolu lei njegova kona tana, puna knjiga, kao kupusara. Pita me gde sam ja? Velim, u stranim zemljama. Moe li da bude flaa ilavke, na moj raun? Velim, moe i nekoliko flaa. Njegove zelene oi gledaju me zahvalno, a zatim se dalje, ne interesuje. Daba. Nemci me pitaju ko mi je to? Velim, to je jedan od naih najveih pesnika. U mladosti, to je bio lep, ist, uredan, ovek Parizlija. Za vreme Prvog svetskog rata, on je stavio svoju glavu u torbu i doao, na jednoj francuskoj oklopnjai, do Kotora - da "die pobunu". Nemci me pitaju, pa zar nikog na svetu nema? SLAVOPOJKE NA CETINJU Na Cetinju veliki banket, sa banom i generalom, koji hvale Stojadinovia. Slavopojka banovine reimu kneza Potjomkina. Nemaki novinari dolaze, polako, do opasnog uverenja, da e Stojadin trajati sto godina i da je za Nemaku vano, vrlo vano, da ima tog oveka. Iluzija, koja je Nemaku skupo kotala.Poseta se zavrava diskusijom plana isuenja blata Skadarskog jezera. Velim, i ne treba. Zatim silazimo u Dubrovnik. Nemci dobijaju sobe u hotelu "Petka" i protestvuju, jer sobe nemaju kupatila, hotel nije elegantan, i jo kojeta. Dopisnik Centralnog pre-sbiroa im se izvinjava, da je to zato, to smo stigli u dane nekog lekarskog kongresa. Nemci prete da e prekinuti put i nee ii, ni do Cetinja.

Ja im onda kaem, da nije kriv kolega, da je krivica do Beograda, ali da u i ja prekinuti slubu u Berlinu i izvestiti o tome ako oni prekinu. Nego, predlaem, da se, uopte, te noi, ne spava. A no, koju smo im priredili, bila je vesela. Idui dan, idemo, autima, do Cetinja. Nemci, koji su uestvovali u ratu, zatvaraju oi, na serpentinama Lovena. oferi su Crnogorci. Menjaju brzinu na okukama. Utakmicom u pijenju crmnikog vina, izmeu dopisnika Centralnog presbiroa, Lukaevia, i urednika jednog, rajnskog lista. Nemac (Rae) natpija Crnogorca. U Splitu, pri banketu, prvi put nekoliko praznih tanjira. Demonstracija. Ne-mci misle da je to protiv Nemake. A ne smemo da im kaemo, da je protiv Stojadinovia. Ponavljam: Nemci stiu uverenjeda u Jugoslaviji ima-ju samo njega. U Zagrebu banket u Banskim dvorima. Pri veeri jedan bivi ministar (Frange), harangira Nemce. Poto sam ja stalno sa Nemcima i sedim meu Nemcima, misli da sam i ja Nemac. Direktor Nemakog informativnog biroa (DNB), podsea Frangea, da je drukije govorio, dok je bio ministar. Razilazimo se, zatim, po salonima. Jedan biskup (Salis Sevis) harangira Nemce, jo gore od Frangea. I on misli da sam i ja Nemac. A kad vidi da se prevario, grli me oko vrata i kae da mu pomognem da Nemcima protumaimo ta su pogreke Stojadinovia. Jedan meu nemakim novinarima, grof Rajah, pita me kako mogu tako mirno da sluam tog popa. Ja mu onda kaem da je stvar sa crkvom u Jugoslaviji, komplikovana. Stojadinovi, u Srbiji, zbog Srba, ne sme da crkvi dozvoli nita. U Hrvatskoj, zbog Hrvata, mora da crkvi dozvoli svata. Rajah me onda moli da mu to ponovim. Veli, ne razume. Velim, to je naa unutranja politika.

Emanuel sa tri krune

28. jul 2010. 20:45 | Komentara: 0 Narod burno pozdravio kraljicu Jelenu i kneginju Olgu. Kneza Pavla u Rimu doekao kralj, to dueu nije bilo po volji

Kralj Viktor Emanuel Nastavci 1. Kraljev ovek u Berlinu 2. Piscima karta za svet 3. Pucnji do Berlina 4. Cenzor prvi urednik 5. Cincar namee pravila 6. Firer protiv Ovensa 7. Po notama Hitlera 8. Harem opavog Gebelsa 9. Izmeu Berlina i Rima 10. Dui javlja iz Rima 11. Stranac u svojoj zemlji 12. Emanuel sa tri krune 13. London iza prevrata 14. Marioneta pod krunom 15. Otimanje oko ordenja Srodne teme

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluaj Artemije Sve ene Lotara Mateusa

ITALIJA je, na takozvani Veliki petak, pred Uskrs, godine 1939, okupirala Albaniju. Faistike armije iskrcale su se u Albaniji aprila 7. Ve kroz dve nedelje dolo je do posete jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, kod talijanskog ministra spoljnih poslova, do sastanka u Veneciji, izmeu Cincar-Markovia i grofa ana. Diplomatski kor, i strani dopisnici u Rimu, smatrali su taj sastanak kao dokaz nemoi Jugoslavije i elje da - po svaku cenu - ouva dobre odnose sa faistikom Italijom.

Posetu kneza Pavla u Rimu - ve posle sedamnaest dana - razume se, da su smatrali, kao jo jedan dokaz vie potpunog poputanja Italiji. Prilikom svoje audijencije, kod kneza, pri mom premetaju u Rim, on je, po mom miljenju, otkrio, da eli da prema Italiji vodi politiku intrige, izmeu monarhije i faizma, izmeu Viktora Emanuela i Musolinija, u nadi da e, za nas, tako, biti najbolje. Musolinija je mrzeo, to se moglo primetiti, a kralja Emanuela (iji je sin Umberto posle nekoliko godina, postao tast njegovog sina, Aleksandra) smatrao je, kako mi otvoreno ree: za kretena. emu se nadao polazei u Rim, to, po mom miljenju pokazuje itinerer u planu njegovih poseta te godine: Rim - Berlin - London. Ja mislim da je u to vreme, knez, jo, bio jako, vezan za Englesku, naroito dvor; naroito lorda Halifaksa, engleskog sekretara za spoljne poslove. Bio im je koristan, bio im je savetodavac, pa i informator. Knez je u Rim stigao maja 10. Na eleznikoj stanici Rima, bio je doekan od kralja i Musolinija, sa ve uobiajenom teatralnou. Doek na stanici vrio je monarh. Kralj Italije. Car Etiopije. Kralj sad i Albanije. Knez se i nadao da e ga doekati monarh i to je i eleo. Dolazio je u posetu, kao regent, "suveren", to nije bio. Poverljivo nareenje, meni, za tampu, bilo je: regent dolazi u goste svom roaku (?) kralju, ne Musoliniju. Ja sam skretao panju, poslaniku, da e takve izjave izazvati zabunu. Kneza je, pri izlazu iz voza, saekao monarh, to Musoliniju nije bilo ba po volji. ano kae, u svom Dnevniku da due, prilikom takvih ceremonija, gde se kralj istie, govori o kralju uvek runo. Tog dana je rekao: da e, jednog dana, objaviti manifest, kojim e prosto ukinuti monarhiju u Italiji. Kao to je poznato, kralj je faizam ukinuo, jednim manifestom. Istina, tek u ratu, posle izgubljenog rata, kad je bilo dockan. Pozdravio je svog roaka (?) srdano, a stalno ga je drao za rukav, dok je sa njim prolazio ceremoniju. (Poasna straa talijanskog dvora birana je meu ljudima viim, po stasu, nego 180 santimetara. A stoje u paliru sa isukanim sabljama.) Musolini je pozdravio kneza vrlo "srdano". ano, sa faistikim pozdravom, vrlo uobraeno. Starae je merkao kneginju Olgu. Mnogo prijatnije figure, pri tom sastanku, svakako, bile su supruge, kraljeva, i kneeva.

SMENI KRALj VIKTOR Na paradama, pa i pri doeku u Rimu, kralj je izgledao smeno. Viktor Emanuel bio je nii rastom (jedva malo preko 150 santimetara), a bio je i ostareo. I mundir, i naroito akire, nisu na njemu stajale dobro. Nisu bili ni skrojeni dobro. A to je bilo najgore, tako mali, imao je na glavi onu, inae lepu, visoku kapu talijanskih oficira. Kraljica Jelena, iako zala davno u godine, bila je jo junonska pojava, a kretala se kao na pozornici antike drame. U ekaonici, ona je bila prila osoblju naeg poslanstva, koje joj je poslanik predstavljao, i rekla svakom dve-tri rei. Govorila je na jezik - svoj maternji jezik - kao da se dan pre bila dovela iz Crne Gore. Sekretar poslanstva, Ilija Plamenac, moj prijatelj, bio joj je roak i sa njim je izmenila malo vie rei. Stajao sam pored njega i sluao, i nehotice, sve, to mu kae. Imala je ak i pravi crnogorski naglasak pri govoru. Supruga kneza Pavla trudila se, oigledno, ve na prvom koraku, da se dopadne kraljici. Njen dvorski reverence, pred kraljicom, ispao je tako dubok, da se inilo, kao da je klekla. To je kraljici Jeleni, oevidno, bilo milo. Smeila se zadovoljno. One su obe, pred stanicom, bile burno pozdravljene od klake. Knez je, sa sobom, bio doveo i jak odred policije, u civilu, iz Beograda, i ti ljudi ispali su, pred stanicom, upadljivo vidni. Bojei se atentata, ustaa, na kneza, oni su bili opkolili grupu oko kneza, pod vostvom svoga efa, Dragog Jovanovia, a poto su bili nervozni, mogla su ih i deca prepoznati. Jedan je, oigledno, stiskao u depu, ogromnu revolverinu. Da odmah, uzgred, dodam, i to, da je bojazan nae policije, ovoga puta, od ustaa, bila sasvim neopravdana. Knez je bio, to znam, uveren, da je Musolini glavni inicijator ubistva kralja Aleksandra, ali je morao znati, da se takve stvari ne ponavljaju, u takvoj prilici. A to se tie ustaa, oni i nisu bili prisutni, nisu mogli biti prisutni. Nalazili su se svi na drugom mestu. Na talijanskom spisku. Talijanske policije. ano, u svom Dnevniku, sa one strane groba, kae: da su se pregovori vodili u palati Musolinija, u Palazzo Venezia, sa Cincar-Markoviem. ano kae da su potvrene sve take ugovorene u Veneciji. Ima, meutim, jedna novost. To je stav Jugoslavije prema Turskoj. Predlog je CincarMarkovia, da se stvori jedan blok rumunsko-jugoslovensko-bugarski, protiv Turske. Da bi se dotle stiglo - kae ano - treba doi do sporazuma, izmeu Maara i Rumuna. Stvar je, kae: interesantna.

to se mene tie, ja smatram, da je to jedna od najveih burgija, koje je Cincar-Markovi izmislio, ako je verovati grofu anu.

London iza prevrata

29. jul 2010. 20:30 | Komentara: 0 eril tvrdi da je Simovi bio voljan za rat jo 1940. Opozicija knezu Pavlu drala vezu sa masonima

Vinston eril Nastavci 1. Kraljev ovek u Berlinu 2. Piscima karta za svet 3. Pucnji do Berlina 4. Cenzor prvi urednik 5. Cincar namee pravila 6. Firer protiv Ovensa 7. Po notama Hitlera 8. Harem opavog Gebelsa 9. Izmeu Berlina i Rima 10. Dui javlja iz Rima 11. Stranac u svojoj zemlji 12. Emanuel sa tri krune 13. London iza prevrata 14. Marioneta pod krunom 15. Otimanje oko ordenja Srodne teme

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluaj Artemije

Sve ene Lotara Mateusa

DUAN Simovi je uao u srpsku vojsku, jo za vreme poslednjeg Obrenovia, godine 1900. To je bilo vreme, kad su oficiri polagali ispite, dobro, meali se, tajno, u politiku, a, na apki, nosili, rajerovo pero. Simovi je, posle, celog svoga veka, to pero, nosio nevidljivo. Za vreme Balkanskog rata Simovi je bio ordonans komandanta I armije, ali ja sam uveren da je on, ve onda, mislio, da to nije pravo. Trebalo bi da bude obrnuto? Kad sam jednom pitao, u Londonu, generala Radovia, Simovievog klasnog druga, otkud kod Simovia, to, Radovi mi je odgovorio: "Simovi je uvek bio prvi na ispitu!" Vojvoda Putnik to nikad nije bio, na ispitu - nego na bojitu. Za vreme svetskog rata, Simovi je napravio udo. On se suprotstavio vrhovnom komandantu i zadrao u povlaenju srbijansku vojsku, i naterao vrhovnog komandanta, da pree u ofanzivu. Simovi je, dakle, imao, u vojsci, mitoloku famu. Toj fami je doprineo i sin vojvode Miia, sa jednim lankom u "Srpskom knjievnom glasniku". Ja sve to smatram za burgiju. Kad je general pao, Slobodan Jovanovi, i neki drugi ministri u Londonu, osporavali su Simoviu, ak i lino junatvo. Takvi su ljudi, kod nas, kad se raspadne prijateljstvo. Apologetiari "dravnog udara" od dvadeset i sedmog marta 1941. hteli bi sad da dokau, da se Simovi reio da odigra politiku ulogu, u Beogradu, tek posle potpisa pakta, od 25. marta. To nee biti tano. GIZDAVI GENERAL Nisam pitao Simovia, u Londonu, kako je mogao da se gizda, dok su Nemci ubijali u Beogradu ene i decu, i kako je mogao da Beograanima nareuje da "svaki ostane na svom pragu", dok je on, general, beao, ali sam iz onoga to sam od Simovia, uzgred, uo, doao do uverenja, da je Simovi smatrao, da je glavno, da on, sa Petrom II, iznese glavu, u inostranstvo - i da je to glavno. Prema onom to sam ja o Simoviu znao, Simovi je odigrao politiku ulogu, ve u doba kad je bio delegat pri Narodnom vijeu, u Zagrebu, pri kraju god. 1918. Simovi je, prema prianju Milana Gavrilovia, Grola i Slobodana Jovanovia, pripremao politiku akciju, jo kad je bio iz Beograda premeten u Sarajevo. On je u Sarajevo i otiao, tek posle dogovora sa takozvanom srbijanskom opozicijom knezu Pavlu. Trifunovi mi je to u Londonu, izriito, potvrdio. Opozicionari knezu Pavlu nesumnjivo su drali vezu za masonsku lou, u Londonu, a Simovi je imao vezu - prema prianju Vilhara - svog oveka u vajcarskoj, sa Intelidensom, od poetka rata.

eril, u svojim memoarima kae da je Simovi bio voljan da ue u rat, ve prilikom posete emisara prezidenta Ruzvelta, u Beogradu (puk. Donovan). eril kae da je Simovi spremao "direktnu akciju" i "revolucionarni udar" ve meseca decembra 1940. Ne treba sumnjati u ono to eril pria - kad se ne radi o nekom engleskom interesu. U takozvanim kraljevim memoarima (delo gospodina Majera), Simovi je jedini koji trai, da se ne poputa Hitleru. U tim memoarima se tvrdi da je Simovi, sa knezom Pavlom, imao oko toga ak i otvorenu svau. Da mu je rekao, u lice, da vojska nee trpeti potpis pakta u Beu. Zlo je samo u tome da nema dokaza, da je sve to bilo, i kako je bilo, i da nema toga na papiru (sem na agentskom papiru). Milan Gavrilovi, ministar Simoviev, pria ("Poruka" od 1. jan. 1956) da se izmeu predsednika vlade, Cvetkovia, i generala Simovia, na stanici u Topideru, posle potpisa pakta u Beu, vodio ovakav razgovor. Cvetkovi pita: Kako je odjeknuo pakt u Narodu? Simovi odgovara: Bogami - ravo! Cvetkovi kae: Eh, svako udo za tri dana! Simovi odgovara: Bogami, ovog puta nee biti ni tri dana! Samo, Gavrilovi dodaje, da mu je, tako, Simovi, u Londonu, priao, ali da ni on ne veruje da je bilo tako. Da se Simovi bio reio na dravni udar tek posle dvadeset i petog marta, na tome insistiraju "dvadesetisedmomartovci" naroito "kad je sve to ve davno prolo". Glavni apologetiar dravnog udara, prof. Radoje Kneevi, bivi ministar Dvora, kae: "tek poto je Trojni pakt potpisan, pala je odluka o udaru"! I dodaje izriito: "da nije bilo 25. marta, ne bi bilo ni 27. marta"! ta se takvim pisanjem eli postii, sasvim je jasno. Ta apologija je dobila i jednu veselu notu, u prianju (de fakto organizatora pua) generala Mirkovia, koji pria da je on dravni udar nudio kao na tanjiru - i generalu Stankoviu, i generalu Iliu, i generalu Nediu, jer se Simovi kolebao. Kad se Simovi, najzad, primio, pria Mirkovi, posle tolikog nutkanja, i kad je doao taj dan i Mirkovi ga je izvestio o pripremljenom udaru, Simovi se, veli Mirkovi, zaprepastio. Zatim se predomislio, i pristao.

Njegovi ministri, kad je pao, priali su, i pisali su, o njemu, kao da je Simovi u Londonu bio osedio, ostareo, komedijant, i zablesavio. To nije tano. Simovi je stigao u London, sa svojih pedeset devet godina, pa, razume, se, nije mogao biti ono, to je u mladosti bio, ali je jo bio lepa pojava, teatralan, marcijalan, prijatan za oko. Ja sam nalazio da je bio i ekspeditivan, i razborit, u poslu, a jo vie u razgovoru. Meu onim mnogim, "istorijskim" (?) figurama, koje su se bile stekle u Londonu, u prolom ratu, Simovi je izgledao sasvim dobro. Njegovo drutvo nije izgledalo dobro. Ja sam ispitivao ministre u Londonu, kako treba razumeti, da je Simovi, za vreme bombardovanja Beograda, bio tako hladan, drzak, elegantan i da se presvlaio, prisustvovao venanju erke, pa je tog dana ak i uljeve sekao.

Marioneta pod krunom

30. jul 2010. 20:30 | Komentara: 0 General Simovi je nosio kralja Petra ispod ruke, kao lutku. Planirano da Jugoslavija organizuje ceo Balkan

Demonstracije u Beogradu 27. marta 1941. Nastavci 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Kraljev ovek u Berlinu Piscima karta za svet Pucnji do Berlina Cenzor prvi urednik Cincar namee pravila Firer protiv Ovensa Po notama Hitlera

8. Harem opavog Gebelsa 9. Izmeu Berlina i Rima 10. Dui javlja iz Rima 11. Stranac u svojoj zemlji 12. Emanuel sa tri krune 13. London iza prevrata 14. Marioneta pod krunom 15. Otimanje oko ordenja Srodne teme

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluaj Artemije Sve ene Lotara Mateusa

Nije svejedno, ni sad, kako izgleda general i predsednik vlade Duan Simovi u dokumentima o tom dobu. Mi emo ga prikazati, dakle, iz dokumenata njegove roene vlade, koji se mogu videti u "Slubenim novinama", koje je Simovi (kao na nekom Krfu), u Londonu, izdavao - a Perica Ivankovi, ureivao. U svojoj proklamaciji - prvoj po redu - on izvetava zemlju da su namesnici podneli svoju ostavku, svojevoljno. To bi, samo po sebi, moglo biti revolucionarno, i humoristino, ali je mnogo zanimljivije kako Simovi obavetava zemlju o ratu. Simovi i njegovo drutvo, u svojoj proklamaciji - ma koliko se to sad inilo neverovatno - rekli su, za istoriju, da smo mi uli u rat, protiv Hitlera, zato to nije hteo da primi nau kolaboraciju! Sa isto toliko brbljivosti, nehata i nepismenosti, sastavljena je i prva deklaracija vlade, u Jerusalimu. Simovi tu ovako tumai dolazak na vlast svoje vlade. Veli, ona je dola na upravu zemlje "poverenjem Njegovog velianstva", a podrana je "jednodunim raspoloenjem naroda"! Kada je izvren niim neizazvan napad na nau zemlju - kae tu Simovi - i kad je nastalo bombardovanje Beograda i "ubijanje stanovnitva u masi"... onda se "u svim redovima drutvenim oseala gotovost na sve rtve u borbi za nacionalnu slobodu" i neprijateljska propaganda nije nigde uspela "da pokvari to opte dobro raspoloenje". Opte dobro raspoloenje! Neverovatno i istinito. U isti mah, Simovi i njegovo drutvo smatrali su za potrebno, da e biti pametno, da objave svetu da su, i oni, priznavali pakt sa Hitlerom od 25. marta.

Vele: Do rata je dolo "i ako su prijateljski odnosi izmeu Jugoslavije i Nemake bili utvreni skoranjim ugovorima". Do rata je dolo, iako se Simovieva vlada, kau, drala strogo "ispunjena primljenih meunarodnih obaveza". Bilo je oigledno, prema prvim deklaracijama vlade, da Simovi misli da se etablira, u Londonu, pod kiobranom monarhije. On je nosio Petra II ispod ruke, kao lutku koja prevre oima, i kmei, kad treba, sentimentalno. Da bi taj kiobran monarhije izgledao to noviji, Simovi i njegovo drutvo reili su da, to pre, bace stari. Oni su, u Tanturi, u Jerusalimu, objavili ukaz kojim se takozvani kraljevski dom isti. Iz kraljevskog doma iskljuen je, ne samo bivi regent, knez Pavle, nego i njegovi sinovi. Simovi je u tom ukazu izriito naveo ko sainjava kraljevski dom: "Kraljica, supruga kraljeva. Sestre vladajueg kralja. Njegovi ivi pretci." Petar II bio je neenjen. Sestre nije imao, niti je vie mogao imati. A njegov ivi predak - govorio mi je, docnije, ministar Dvora - bio je princ ore! ivi predak! Poto su tako svrili "najhitnije" dravne poslove, reili su da progovore i protumae sebe. Otpoeli su, prvo, kraljevi intervjui stranoj tampi, koji, dabogme, nisu bili kraljevi. Pri dolasku u London, Petar II nije bio sposoban ni da proita neto bez greaka. Kralj je izjavio dopisniku Rojtera da Nemci u ratu nisu bili ravni "njegovim trupama". Da ni on ne bi izostao iz te napoleonovske dnevne zapovesti, dodao je da je "njegov povratak u zemlju blii nego to se misli". Ali je mudro dodao: "Treba samo istrajati!" Valjda da bi se i njegovi ministri prouli, Simovi je tom prilikom, preko radija, rekao da su oni "izali iz zemlje kao vojnici, u poslednjem trenutku prkosei sigurnoj smrti"! Zato? Zato, "da bi spasli ast zastave!" Ono to Simovi, izgleda, nije znao, to je bio jedan izvetaj engleskog poslanika iz Beograda, koji je javio svojoj vladi, kad je stigao u Portugaliju, da se Simovi, i njegova vlada, "uopte i nisu borili". Na prvi pogled, izgledalo bi, dakle, da je Simovi, vrlo lukavo, zabaurio svoju katastrofu i da je pod kiobranom monarhije, vrsto etabliran, u Londonu. Simoviu to nije bilo dosta.

Prvo je, po hrabrosti, Petra II uporedio sa Karaorem, a zatim je objavio da e Petar II otii i "korak dalje" nego to je njegov prethodnik iao. On e, veli Simovi, da ponese "zastavu balkanske zajednice" i pod nju da okupi "sve narode Balkana i Podunavlja!" Jugoslavija e, posle rata, pod Petrom II, imati da uzme inicijativu na organizovanju Balkana i Podunavlja u ekonomskom pogledu. Njegova vlada, veli Simovi, o kraljevom roendanu, smatra da je najvanije posle rata stvoriti evropske sjedinjene drave! Dok je to Simovi poruivao svetu, naa je zemlja gorela i u njoj su se dizala itava brda leina.

Otimanje oko ordenja

27. jul 2010. 20:45 | Komentara: 0 ef vlade poruio da se ordenje deli ve korpama. Nemaki novinari puni hvale za Stojadinovia

Milan Stojadinovi sa narodom Nastavci 1. Kraljev ovek u Berlinu 2. Piscima karta za svet 3. Pucnji do Berlina 4. Cenzor prvi urednik 5. Cincar namee pravila 6. Firer protiv Ovensa 7. Po notama Hitlera 8. Harem opavog Gebelsa 9. Izmeu Berlina i Rima 10. Dui javlja iz Rima 11. Stranac u svojoj zemlji 12. Emanuel sa tri krune 13. London iza prevrata 14. Marioneta pod krunom 15. Otimanje oko ordenja

Srodne teme

Rekonstrukcija Vlade Sabor SPC Sluaj Artemije Sve ene Lotara Mateusa

DOK smo obilazili Hrvatsku, vlasti su bile pronale da je u Zagorje bilo ubaeno 4.000 primeraka Gebelsovih pamfleta. Nemaki novinari su stekli utisak, opet, da samo Stojadin znai onakvu Jugoslaviju, kakva Nemakoj treba. Nemaka tampa, zatim, danima, puna je glorifikacije Stojadinovia i Nemci stiu uverenje da bi sve izgubili bez njega. Pre povratka u Berlin, vraam se u Beograd, kod predsednika. On me pita, kakav je rezultat? Vrlo je zadovoljan mojim izvetajima iz Berlina i ponavlja da nikad nee zaboraviti iz mog izvetaja ahta, sa cipelama na pertle, meu generalima i admiralima. Ne vidi da ja hou da kaem da je to drutvo, oko Hitlera, drama. Uiva, kae, u prognozama u mojim izvetajima i kae da od sada mogu da mu piem, kurirom, i privatna pisma. Veli, nada se da emo se uskoro videti, na sred Berlina. Ohrabren, ja mu onda kaem da mi se, mnogo ta, u Berlinu, u naem poslanstvu, ne dopada. Da mi se mnogo ta, i sa ovog puta, ne dopada. Da mi se naroito njegova okolina ne dopada. Kaem to vrlo utivo, vrlo uzdrljivo. Veli, ja sam hiperkritian, ja sam hiperkritian. Ja onda putujem sam, posle Nemaca, u Nemaku, i, u noi, razmiljam kako Stojadin, tako dobroudan, snaan, razborit, moe da vidi pitoreskno, pertle, ministra finansija ahta. A ne vidi da mu ja opisujem ljude oko Hitlera, sa detaljima, da primeti da je to dramska grupa, dramatina, drama. Isto tako primeujem da je uzaludno upozoriti ga, na njegovu okolinu. Kao od brega odvaljen, Stojadin je uveren da e trajati sto godina. VLADAMA KRATAK ROK Seam se kako sam sa trinaest novinara iz celog sveta - tri godine ranije, i ja putovao, kroz paniju, kao gost vlade iji je predsednik bio, Azanja. Azanja, blizu ezdesete, bokser, oenjen mladom enom, odnedavna, priao nam je kule i gradove, o tome, kako je SVA panija leviarska. A kad sam ga pitao - ja jedini - zar se ne boji skretanja nadesno, prilikom iduih izbora, optinskih, pod pritiskom ena i reakcionara, seam se kako mi je Azanja podviknuo: "da je on najvei reakcionar" koga ima panija.Trajao je dve godine posle toga.Toliko je, posle te posete, trajala i vlada Stojadinovia. Pisanje nemakih novinara, sa tog puta, moe se videti u nemakim arhivama. Naa tampa, onog vremena, isto tako, donosila je izvetaje sa tog puta. Ne verujem da to, sad, posle toliko godina, moe, uopte itaoce, da zanima.

Rezultat te posete bili su ogromni lanci u slavu Stojadina. Ono to se meni inilo vanije, bila je ogromna koliina turistikog materijala. To je donosilo naoj zemlji novaca. Lepota, skromnost, ponositost, naeg naroda, ostavljali su dubok utisak na svakog stranca, bez obzira u ijim je rukama bila vlada, Stojadina, Janka, ili Marka. Cincar-Markovi, posle mog povratka, pita kako je bilo? Velim, ini mi se da je poseta bila malo preuranjena. Nemci su siromaniji za nekoliko iluzija. Videli su i uli su tota, to nisu znali, do sada. Cincar-Markovi mi onda trai jedan izvetaj za ministra Dvora. I za mene je ta poseta nemakih novinara bila vrlo korisna. Nemci su sa mnom, na tom putu, razgovarali, kako se u Nemakoj vie ne razgovara. Kad bismo bili nasamo, u vozu, pevali su jednu obeenjaku, partijsku pesmu, iji je sadraj bio, ukratko: zar smo se za to borili ? Pomenuti Rae, na primer, ekspert za probleme oko Francuske, sasvim mi je drugojaije govorio, o Francuskoj, na putu, nego kod kue. A jedan meu tim Nemcima, ija je ena filmska glumica bila intimni poznanik Hitlerov (ali ne u skaradnom smislu) dao mi je vie intimnih podataka o Hitleru, za nekoliko dana, nego to sam ih stekao u Berlinu, za godinu dana. Njegovo prepriavanje eninih pria, bilo je puno naravouenija. Sva njegova predskazivanja pokazala su se, docnije, tana. Sem u linom razgovoru sa Stojadinom, ja te njegove podatke nikad nisam upotrebio. Najzad dolazi pitanje ordena. Cincar-Markovi me pita, kakva su, u tom pogledu, nareenja Stojadinovieva? Velim, rekao je, da moemo davati, ve korpama. Poslanstvo onda sastavlja spisak odlikovanja i odlikuje sve novinare sa tog puta. Poto je voa puta - savetnik Bade - ve ranije dobio Svetog Savu III stepena, ja mu upisujem plaku II stepena. Meutim, neko previa, da je, de fakto, ef Odeljenja za tampu u ministarstvu Gebelsa, jedan drugi savetnik - koji je, u rang listi inovnika, jedan stepen vie od Badea (Fon Bernt koji je za vreme prolog rata bio, u Africi, autant Romela). Pa i on dobija Svetog Savu III stepena. Cincar kae: za poetak mu je, i to, dosta. Bernt onda III stepen odbija i orden vraa. Nastaje komedija. Ja onda trkaram i umirujem Bernta. Obeavam mu plaku. A Badeu obeavam da e, idui put, biti, lenta.

Zatim idem, umoran, Cincar-Markoviu i kaem mu da se sve dobro svrava. Velim, ova stvar nije bez znaaja. Markovi me onda pita podrugljivo zato je ta stvar vana? Podrugljivo pita. Ja mu onda priam, kako je jedan od nemakih novinara, molio mog prethodnika, Vinavera, da mu se da orden. I kako mu je Vinaver izradio da dobije. Ali kako je to nekako dolo do uiju Hitlera, Hitler je tog oveka dao dovesti u svoju kancelariju i udario mu taj orden, za koji je moljakao, pesnicom, u usta. Velim, a eto, sad, i Gebelsovi ljudi, otimaju se, oko ordenja.