godina LIII / broj 452 / julavgust 2008. V R T : EDVARD V. SAID Edvard V.

Said PREDGOVOR MOBI DIKU

Svojom odvanom estetskom lepotom i zastraujuom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadrao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upeatljiviji, originalniji i bolje osmiljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mranim, talasastim obrisima , a sa mnogim najboljim proznim delima deli veito bogat i neodoljiv odjek hodoasnike pripovesti i prie o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu oigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uivati. Ne postoje, meutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatini kao Mobi Dik, iji su tvorci toliko skloni upuivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, ije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktinim (i nepraktinim) savetima, argumentima i prekrasno privlanom, opinjavajuom visokoparnou. Kao najvee i najekscentrinije knjievno delo stvoreno u Sjedinjenim Dravama, Mobi Dik opti na toliko razliitih nivoa i putem tako brojnih naina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, meutim, retko kada u svom ivotu, barem spolja gledano, bio neobian kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je roen u Njujorku 1819. kao tree dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proivljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom ivotu dugo nakon njegove enidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladi. Iako je njegovo obrazovanje bilo ogranieno, nekoliko godina je obavljao razne inovnike i nastavnike poslove, potom je putovao irom zemlje, da bi se konano ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. sluio je na kitolovcu Akunet; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, izmeu ostalih i na amerikoj ratnoj fregati Sjedinjene Drave. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajui iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovakog ivota i egzotinih mesta koji e oplemeniti njegovo pisano delo dugovenom temom i osobenou. Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i ini se da je zapoeo karijeru profesionalnog pisca ponajvie zbog toga to nije mogao da zarauje za ivot ni na jedan drugi nain. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovakog ivota. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo trite, pa je Melvil, nakon to je poeo da pie, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kaemo i uspean. Oenio se, dobio dete 1849, kada je i poeo da radi na Mobi Diku, kojeg je zavrio u drugoj polovini 1851. Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada vie napie neto slino, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba,

Melvilu su se divile i takve knjievne linosti kao to su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posveen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena Mobi Dik je, na primer, uronjen u estoke drutvene i politike rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Graanskom ratu Melvil je, paradoksalno, bio predodreen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa knjievne scene jo za vreme Melvilovog ivota i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred iroku publiku sve do sredine 1920 -ih kada je ponovo otkriven. Od tada uiva u uspehu kao nenadmano knjievno delo, to, u sutini, i jeste. Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglaava potpuno ameriku prirodu njegovog ivota i dela: njegove nespok ojne meditacije o puritanskoj i porodinoj prolosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i politikim sporovima (poput ropstva, indijanskog naslea i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematinu poziciju pisca u relativno novoj repu blici ija knjievna tradicija jo uvek nema oblije i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tano i izuzetno zanimljivo. Meutim, kao to sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To nita manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budui da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove velianstvene prie o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tano ako se kae da je samo jedan Amerik anac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino udesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takoe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogunosti. On je u Mobi Diku doarao susret izmeu smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlane i potpuno tajanstvene sudbine. to konture i svrha lika kapetana Ahaba kvekera, moreplovakog kapetana iz Nove Engleske i traginog junaka postaju jasnije, to ga vie privlai udovini albino kit, a ceo sukob izmeu njih dvojice, naizgled, sve tee je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu. Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobino podsea na Dozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog amerikog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruenju, ija su istraivanja perifernih, nepoznatih ili egzotinih oblasti, zapravo, bila rizina putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom sluaju evropskog i belog sveta svog doba, a u Melvilovom amerikog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika izmeu njih je u tome to je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatie novu afriku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se Pikvod otiskuje da otkrije veoma star svet venih mora o kojem se mnogo toga pisalo. Jedna jo zanimljivija slinost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste udnovatost i neuobiajena nepravilnost njihovih idioma. Iitavanje obojice predstavlja iitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno nauio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotinih i vrlo esto gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku:

Re slonovaa odzvanjala je u vazduhu, kroz apat, kroz uzdahe. ovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlaila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve leine. Melvilova proza a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom knjievne umetnosti govori o osobi koja se uvek udaljava od oekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv nain, stoga, putovanje Pikvoda u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od obinog ivota, u alternativni domen vizionarske mate i potpuno novog stremljenja. To je lako uoljivo u pasusima poput ovoga: Sve to dovodi do bezumlja i mui, sve to pokree talog sa dna stvari, sva istina sa pakou u sebi, sve to kida miice i zgrudvava mozak, sve to je lukavo satansko u ivotu i u misli sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo olieno i postalo praktino napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opteg besa i mrnje koje je njegova celokupna rasa oseala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca. Danas znamo da je Melvil poeo da pie Mobi Dika kao priu koja je umnogome zavisila od njegovih mladalakih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukraeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku prie, meutim, obuzela ga je neobinija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slina nainu na koji kapetan Ahab, nakon nonog ukrcavanja na Pikvod, ostaje skriven u mnogo sledeih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom dogaaja. Drugi pokuaj, koji kritiari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno razliitu i mnogo uzvieniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono to je ve bio napisao. Postojei tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima znaajnu ulogu. U konanom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te oigledne omake, zaudo, pojaale Melvilov sveukupni utisak. Tako ovaj roman ostaje pria o Pikvodu i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizika potraga za apsolutnim, kao i preopirno, esto pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naunoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iitavanje starih knjiga, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujui, ba kao i nebrojeni odjeci najveih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadanjih. Prvo na ta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Dejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i ekspira koji potiu iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnaniji i najpoetiniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovaka literatura, savremene politike rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutranjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasinim piscima koje je on duboko uvaavao.

Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka reitosti koju mu je njegova neizmerna naitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, reitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveliavanje, nezgrapni humor i esto groteskna retorika ne upuuju na veoma obrazovanog oveka, ve na pisca koji neprestano pokuava da zadivi svoju publiku na naine koji odgovaraju brojnim protivrenim mestima, prikladnim i za obuzimanje panje posmatraa i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politiki skupovi, akademske uionice svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju buno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najvei deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik dri slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom miljenju, stalno kree, smenjujui, uz veliku snagu i neobian efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera: Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije nita drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zakljuak nateran i razmiljanjima koja se odnose na veliku uroenu dostojanstvenost i uzvienost potovu; ja ga ne smatram obinim, praznim stvorenjem, utoliko pre to je neosporna injenica da ga nikad nisu nali u pliacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je teak i dubok. Ja sam ubeen da sa glava svih tekih i dubokih stvorenja, kao to su Platon, Pir, avo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o venosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo pred a se, i nije mnogo prolo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobino zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave. Ovo je skoro pa neuspeno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti poetka do reenica gde teak i dubok prerasta u tekih i dubokih, nakon ega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lano herojsko poreenje koje se razvija izmeu pota i govornika, kao pisca jedne male rasprave o venosti sa nekim neobinim zapletenim vijuganjem i talasanjem iznad glave. Ovde se osea silazak sa uzvienih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komine samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruenja orator se premeta sa predavake katedre u kafanu. Iz ozbiljnog uenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedaa neverovatnih pria. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluuju, one pruaju veliko zadovoljstvo, kao i ulno uzbuenje pri itanju Mobi Dika. Razlog tome je psiholoke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti ije iitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi sukob se razotkriva do svoje ogoljene sutine. Istovremeno, meutim, kao da odlae vatreno uzbuenje koje donosi kljuni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog Pikvoda, posmatrajui, uei, eksperimentiui, smejui se, razmiljajui i pripremajui se, sve vreme oseajui neumitni, vrebajui pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suoiti. Premda se veina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proistiu iz Melvilove osobene pripovedne linosti, onoga to ona smatra da ini i kako i

gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedaa u prvom licu. On nam se neposredno obraa ve na samom poetku, izgovarajui moda najuveniju uvodnu reenicu iz velikih proznih dela: Zovite me Ismail. A njegov ivot i podvizi u celibatu, uzvieni, melanholini, usamljeni i razigrani, smeteni na rub samoubistva uokviruju pravu obznanu prie, ali je ne sadre u potpunosti. Ismail je svedok veine dogaaja u Mobi Diku, mada ne moe da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, ekspirovskih, dramatinih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil esto preuzima tok pripovedanja podravajui Ismaila. Ova neobina dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedaa, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao prie o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu vanost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignua. Istina je da se za to mogu pronai primeri i kod drugih naroda, ali pripoveda tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i vaan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u etrnaestom poglavlju Nantaket. Melvil tu pojanjava da je lov na kitove z a Nantaket, a i njegovu priu, ono to su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moi. Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kae: Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i sloi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve treine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakeaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao to je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovaki brodovi su samo produeni mostovi; a naoruani brodovi su samo plovne tvrave; ak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao to razbojnici hodaju drumovima, samo pljakaju druge brodove, druge delove zemlje kao to su i sami, a i ne pokuavaju da izvuku svoje izdravanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakeanin ivi i bakari se na moru; on jedini, po biblijskim reima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo -amo, kao neko svoje naroito poljsko dobro. Tu je njegova kua; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On ivi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se izmeu valova, pentra se na njih kao to se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad doe na njega, mirie mu ono kao neki drugi svet, udnije nego to bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje. Imperije su obeleje savremenog sveta; ranije pominjanje Aleksandara (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov oseaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajai. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugaiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika trai neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve o d jedne obale do druge ili kao poprite za ono to ine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naroito Nantakeani, ive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridolih imperijalista, koji grade manje-vie potpun, nezavisan oblik ivota na moru, toliko nezavisan da e samo kopno vremenom postati stran i neobian element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat ije e osobine moi da obezbede Amerikancima iz

Nantaketa alternativna sredstva preivljavanja, ali i mogunost ostvarivanja istinski drugaijeg, ak avangardnog, dostignua. Te preuveliane izjave o amerikoj potrazi za svetskom neprikosnovenou jesu, naravno, aljive i treba ih iitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, meutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je proitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uoio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlai kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Drava. Daleko od pojednostavljenog i uproenog, diskurs amerike posebnosti koji Melvil tako snano predoava u velianstveno energetinoj dikciji Mob i Dika, poinje puritanskom misijom u divljini, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, obezbeivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije i povlaenja crte. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom teili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, drave u Tihom okeanu i Evropu. Amerika posebnost je, pre svega, odvela dravu od belake naseobine do svetske hegemonije (kako je to V. Kirnan sroio), bez predrasude o svom moralnom aru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome to on predoava to korisno dejstvo, ali i pogubnost amerike prisutnosti u svetu, pokazujui i njene samoopinjujue pretpostavke o svom sudbinskom znaaju. Takva tumaenja umnogome se slau sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakeanskom brodu, ve odbaeno siroe i isolato. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sainjavaju posadu Pikvoda, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugaija i ekstremna, sa malo ogranienja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipinosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja poinje da zauzima svoje mesto meu drugim svetskim imperijama. S druge strane, poto je Melvil toliko nastrojen da pokae da su oni drugaiji a time i prinueni da budu sve razliitiji kako se pria razvija: razlika ima unutranju sklonost da se pojaava i udaljava od istovetnosti njegovi zahvati u romanu, koji podstiu na razmiljanje, jo vie udaljavaju Ahaba, Ismaila i Pikvod od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili ak razumevanja. Deo snage Mobi Dika i Melvilovog junatva kao pisca potie od svesne odluke da se ne rei u celosti ova apsolutno sutinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na slinu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipini pripadnici buroazije i neuobiajeno, ak ekscentrino drugaiji u isto vreme. Za njih nije bio prosean, porodini ivot, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili raunovoe. Svekolika svrha klasinog realistikog romana bila je da se pokae da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj drutvenoj formaciji, ali takoe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistiki roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilino uobiajene sudbine ili ponovo postanu deo drutva, kao u romanima Dejn Ostin koji se redovno zavravaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, poto , kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode. Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, ine istrajno osmiljavanu i osvedoenu ameriku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora rei da je

takoe u vezi sa jednim imperijalistikim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Dejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Dozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, ameriko drutvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog drutva, ak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeniko poreklo. Kao to je Henri Dejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nuno svesni nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom sreditu i oglednog elementa koji jo uvek nisu odbacili u svom velikom politikom poduhvatu. Nemajui suverena, dvor, linu odanost, aristokratiju, crkvu, svetenstvo, vojsku, diplomatsku slubu, zemljoposednike, palate (...) knjievnost, romane, sportsku klasu ni Epsom ili Askot,1 Dejms kae da ameriki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ogranien pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje etnji u prirodi i vonji koijama. Melvil je bio suvie ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman e nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno amerika varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci e biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov voa Ahab e prkositi gotovo svim najveim, najuzvienijim, a stoga i neovenim normama. Njegovo dranje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanistikog episkopa osvetava harpun u ime avola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemukog domainstva na brodu, Pikvodova posada e preokrenuti ceo svet zbog ega e Melvil ponovo napisati celu povest nae planete iz perspektive lova na kitove. Kao to je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svetenike kue (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun puritanske tmine i snage crnila. Dovodei tu uzvienu raspravu do zakljuka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to ini sa zapanjujue osionom, provokativnom nadmenou. ...nijedan ameriki pisac ne treba da pie kao Englez ili Francuz; neka pie kao ovek, jer onda e biti sigurno da pie kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese knjievnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvora va, neka to Engleska ini, a ne mi... Dok se urno pripremamo za meunarodnu politiku prevlast koja nas proroanski iekuje na koncu ovog stolea, mi smo u knjievnom smislu alosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponaanja... I negujmo sva ku verodostojnost... Istina je da je, po naem miljenju, ovo pitanje nacionalne knjievnosti otilo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki nain moramo postati nasilni, inae e nam ovaj trenutak umai ili e nadmo ostati daleko iza nas, pa emo je jedva i moi zvati naom. Ovo su jake rei koje su od male pomoi u objanjavanju energije, da ne kaemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbonog oveka nalik bogu. Premda Pikvod predstavlja ameriko odstupanje od evropske imperijalistike norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova re za njega je uzurpator) odstupanje od

odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje itaocu umnoavajui niz alternativa onome to su omoguili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajednikog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada Pikvoda je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika amerikih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadri opsesivno linu kao i nacionalnu put anju. Umesto da je rei, Melvil zapravo odrava tu napetost to due moe Pikvod nastavlja svoj put do konanog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraa na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroe i verovatno da bi zabeleio svoj iskaz. Ali snano motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu ini borba unutar ogranienja i protiv njih Ahab eli da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega to ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepratajui nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, linost, pa ak i kosmologiju pred svoj monomanini pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao to i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, ve u vidu Ismaila, poslednjeg preivelog lana Pikvodove posade i Melvilovog pripovedakog alter-ega moe i da nadivi samog samoubilaki nastrojenog kapetana. Kau da u prva dva ina prve i opravdano zaboravljene opere Riarda Vagnera svi junaci ginu, zbog ega u treem inu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupeatljivije se predoava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne moe odvratiti ili spreiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozniavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova dua ilebljena da juri; ak i on priznaje da je to pomamljena pomama, to je opaanje koje daje nebinu snagu esto ponavljanoj tvrdnji da Ahab je Ahab. Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maninog samotraenja i zatiranja. Ahab nikada nee prestati da bude Ahab, a injenica da on nije samo opskurni udak, ve i velianstveni junak koji je i potpuni vladar na Pikvodu, zapravo je Melvilov nain da pokae neku vrstu prilino pomahnitalog izvrnog duha. S. L. R. Dejms, izuzetni karipski istoriar i esejista, kae u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi amerikoj moi i uspehu. Melvil se, ipak, takoe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Dravama. Postoji jasna logika, meutim, u Melvilovoj dramatizaciji injenice da, kada se otponu osvajanje, traenje identiteta i vrsto stremljenje nekom velianstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati konice na tom ogromnom teretnjaku, niti oekivati da stvari ostanu iste. Energija osloboena u takvoj sili diskretno preobraava sve, jasno i oito do ispunjenja, pa ak sve do smrti ili potpunog unitenja. itati Mobi Dika znai biti preplavljen Melvilovom strau za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih reenja, bilo ega slabijeg od krajnje elje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takoe je tano da Melvil dareljivo daje naznake da je ovaj roman amerika nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije. Ali emu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za neto to je, naposletku, prozno delo? Namee se veliki broj mogunosti. Je dna je da Melvil nije samo

romanopisac, ve i nepopravljivi zanesenjak. Nauio je od Karlajla, a moda i Svifta, da ako svoju temu vidi iz osobene take gledita, onda mora da ode dalje i celu ljudsku istoriju sagleda iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj prii o lovu na kitove u Mobi Diku znaila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najvei heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a Pikvod ne samo Nojeva barka ve ua porodica, ba kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo drutvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Dejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidrutvo. Sa svojim kompletnim teajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najvei prirunik u amerikoj knjievnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktino sa filozofskim, stvarajui svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraivanja istorije, legendi, predanja i uenja i njihove rekonstrukcije ine Mobi Dika neto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmiljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkria sa neuporedivom virtuoznou. Drugi razlog za prihvatljivu, ak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj to je ovo, kao to sam rekao, knjiga o prelaenju granica, snanom upiranju i prekoraivanju ogranienja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato to, za razliku od njih, uvek trai nii sloj. Povrine za njega postoje da bi se ilo ispod njih, pravila da bi se krila, a autoritet da bi mu se obraalo sa gordou i jednom vrstom prezrive oholosti. To to je Ahab ovek koji pati zato to je s tugom ostavio mladu enu i porodicu da bi tragao za linom opsesijom ini ga jo verodostojnijim, moda i vie ovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludakom svetou i istotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajui Filoktet on svakoga privlai i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa ak i prezire. Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, vaan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. ini se da je on u ovom romanu omoguio pun izraz svojim najlinijim i najopasnijim mislima, iako se retko odrie prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnua same potrage za kitom. itajui Mobi Dika, stie se utisak da je Melvil zaao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumaenja Ahabovih stremljenja i znaaja Belog kita: svaa sa Bogom, neposredan sukob sa podsveu, iskustvo istog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuuje ih na neki nain i Melvil za k oga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kae ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajui niim oblicima postojanja sitnice poput reenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva. U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepaljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih kljueva za objanjavanje njegove impozantne velianstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od veine njih, meutim, on je vie usredsreen na izgraivanje tog sveta nego na njegovo poboljavanje ili odravanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momaki, tako pomno, neoprostivo muki. ene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti

obavljaju mukarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu mukarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu ena. Zapanjujue je uoiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika takoe muevne; tu nema harema, ni bati ulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima neto zajedniko sa Faustovom, onda njegova Green nije Jelena ve grubo, deaki imenovani mujak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moa Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada Pikvod, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvakog kovega sa celom posadom, ostavljajui Ismaila da ga spase Rahela, koja je pobono krstarila. Kao to mnogi kritiari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siroad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentrian nain u kojem se odstupanje zemlje pojaava jednom vrstom manijakalne promiljenosti. Ahab ne razmilja o teti koju nanosi sebi ili Pikvodu. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan Tatego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u nitavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je sakupio na polici ,titanske knjige (obeleene veliinom duha, odnosno ,uzvienou duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Brau Karamazove, Zar atustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napiem etvrtu na engleskom. U drugim svojim pismima Lorens je opisao te velike knjige i kao umetnike promaaje kojima nedostaje arhitektura, ravnotea delova, povezanost, aerodinaminost; dodao je da su to knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali. ta god mi mislili o Lorensovom linom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedareljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, titanske, izvanredan. Titani su bili vrsta grkih boanstava ije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao to su Zevs, Apolon i Hera. Najuveniji pripadnik ove najranije i neustraive skupine bio je Prometej, ija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo veno kazneno muenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upuuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veliinu i nepromiljenost njihovo zajedniko ostvarenje putem spektakla i drame moe se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i alosti koji zatvaraju roman, meutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeu ivotnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i mo potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragino vena potraga. Melvil uspeva da odri ta dva elementa u venoj antitezi. Oni ive jedan od drugog, ali u meusobnom opiranju Prometej prkosi Zevsu i leinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomei mu duh. Lepota je u tome to, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od oveka koliko i ovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja. Prema tebi se kotrljam, kite, to sve razara, ali ne pobeuje; do kraja u se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuu da te probodem; iz mrnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvake sanduke i sva mrtvaka kola u jedan zajedniki vrtlog! I poto nijedan od njih ne moe biti moj, vuci u komadiima dok te jo gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje! (S engleskog preveo Igor Cvijanovi)

1 Dva grada u Engleskoj u kojima se odravaju velike konjike trke. (Prim. prev.) Navodi u tekstu preuzeti iz: Dozef Konrad, Srce tame, prev. Zoran Paunovi, Stylos, Novi Sad, 2002. Herman Melvil, Mobi Dik, prev. Milan S. Nedi, Mono: Maana Press, Beograd, 2001. Izvornik: Edward W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Harward UP, Cambridge, Mass., 2002. Kulturni centar Novog Sada 2002-2008.