ELEMENTI POSTMODERNIZMA U DELU ISTRAJNA LJUBAV IJANA MEKJUANA

Jelica Rajkovi 11077d

Postmodernizam je identifikovan kao nastavak, tj. kasnija faza, naslednik prethodne epohe, modernizma. Zbog toga, ovaj prelaz je ukljuen u oigledan termin postmodernizma. Njegova je sudbina da bude definisan u opoziciji sa modernizmom. Dva velika koncepta su esto postavljena kao kontrastivna i ovo su neke vee manifestacije njihovog nepodudaranja. Dok je modernizam afirmativan, pouzdan ili, drugim reima, tei totalitetu, postmodernizam podrava ambivalentnost, to odstupa od totalistike tendencije. Postmodernizam izraava sumnju u sveobuhvatnost drutvenog programa, pokuaje da se izlee sve bolesti drutva jednom ideologijom. Podela interesovanja ukljuuje verovanje modernizma u autonomiju nasuprot afirmaciji razliitosti i relativnosti u postmodernizmu. Ono to se deava u postmodernistikom diskursu je to da je nauno znanje, koje je ranije bilo privilegovano, u moderno doba, doivelo izvesnu degradaciju. Liotar, postmoderni teoretiar, izraava sumnju u validnost nauke. Prema njegovom miljenju, nauno znanje ne moe biti superiorno u odnosu na ostale diskurse. Drugim reima, postmodernizam degradira nauku i, na taj nain, postavlja je kao ravnopravnu sa drugim nainima objanjenja sveta. Tvrdnje postmodernih teoretiara da su istina i realnost zastarele ideje, da je znanje uvek i svuda funkcija epistemike volje za mo takoe zauzimaju bitno mesto u Mekjuanovom romanu. Razumevanje postmodernog doba ukljuuje i izvesno negiranje racionalizma i nauni prioritet budui da je snaga objanjenja zajednika velikom broju mislilaca. To predstavlja osnovno stanovite za opis postmoderne u Istrajnoj ljubavi. Mekjuanov plan je da destabilizuje Rouzovu veru u postojanje konane istine. Pitanje njegovih individualnih stavova prema projektu prosvetiteljstva, vere u racionalizovanje moi nauke, dobijaju na znaaju. Na osnovu Istrajne ljubavi o postmodernizmu se moe zakljuiti da je to pokret ija je svesna namera da premai ideje koje su svojstvene modernizmu, naroito po pitanju naracije. Delii postmoderne ratrkani su po itavom romanu. Mekjuan izgleda veoma zainteresovan za kontraprosvetiteljski impuls u postmodernizmu, njegov otvoreni antiracionalizam. U Istrajnoj ljubavi, Mekjuan razmatra postmodernistiko razoaranje u vrednosti prosvetiteljstva i povezanu kritiku humanizma. Istrajna ljubav se tie konflikta izmeu racionalizma, emocionalizma i religije, koji se u postmodernom jeziku smatraju razliitim, ali podjednako znaajnim nainima razmiljanja. Znaajno je u ovom trenutku razmotriti i to da se jedan poststrukturalista, ak Derida, protivi zapadnoj tradiciji racionalistikog miljenja i njenoj premisi razuma koji je formiran

traganjem za sigurnou i nazvan logocentrizam. Logocentrizam je, takoe u postmodernom vienju, nevalidan predmet dekonstrukcije. Mada Do Rouz prvo prihvata logocentristiki nain posmatranja sveta, njegovo rezonovanje neizbeno istovremeno ukljuuje dekonstruktivni impuls tendenciju da sebe podrije. Dekonstrukcija dokazuje da tekstovi imaju viestruka znaenja i da nasilje izmeu razliitih znaenja teksta moe biti razjanjeno detaljnom teksutalnom analizom. Derida, meutim tvrdi da dekonstrukcija nije ni metod ni orue, ve da se pojavljuje u okviru samog teksta. Subverzivni obrt jasnog znaenja se opaava u Mekjuanovom tekstu. U Istrajnoj ljubavi moemo govoriti o nepouzdanom autoru, o knjievnom sredstvu u kome je kredibilitet naratora, bilo da je u prvom ili treem licu, ozbiljno ugroen. Nepouzdanost Rouza kao lika pripovedaa razvija se kroz ceo roman. Mekjuanov lajtmotiv u romanu je kontemplacija validnosti velikih pria. Ono to je bitno jeste da skepticizam prema njima prevlauje u postmodernim uslovima. Nauna misao je podlona tome da se posmatra kao velika pria i tako sklona dekonstrukciji, takoe. Uprkos konanoj pretencioznoj afirmaciji naina razmiljanja Doa Rouza na kraju romana, roman neopozivo ispituje racionalistiko vienje kroz celu priu. Zbog toga, tok misli u romanu ostaje istinski postmodernistiki, uprkos uprkos istaknutom favorizovanju Doa Rouza i njegovog racionalizma. Beri Luis pokuava da identifikuje dominantna svojstva postmoderne knjievnosti i predlae fragmentaciju i paranoju kao primere karekteristicnog rastrojstva postmodernog romana. Oba se mogu uoiti u Istrajnoj ljubavi. Pojava fragmentacije u knjievnosti tie se potekoe u odreenju teme datog romana. Postmoderni pisac ne veruje u celovitost i potpunost tradicionalnih pria i preferira suoavanje sa drugim nainima strukturiranja prie (Luis 127). Jednoznano ostvarenje prie romana nije ostvarljivo zbog postmodernog projekta. Vodei princip naracije postaje izvrtanje. Glavni likovi postmodernih romana esto sumnjaju da su zarobljeni u sreditu intrige, esto opravdano. U ovom romanu Doa Rouza proganja opsednuti lik Deda Parija i njegova homoerotska opsesija. Ipak, Rouzova paranoja se na kraju romana otkriva da je opravdana i racionalno utemeljena. Mekjuan nagovetava da je njegov lik koji pripoveda nepouzdan, s tim to to na kraju porie. Metafiktivni impuls je veoma prisutan u Istrajnoj ljubavi, iji narator esto komentarie proces pisanja. Ovaj roman direktno se tie postmodernistikog preispitivanja modernistike fundamentalne ideje racionalnosti. Roman praktino komentarie okolnosti tranzicije od

modernizma do postmodernizma. U postmoderno doba relativizam dobija novi znaaj. Univerzalizam, modernistiko insistiranje na velikim priama je naputeno. Postmoderno doba je skeptino prema modernistikim idejama o napretku, objektivnosti, razumu, sigurnosti i linom identitetu. Mekjuan je jo uvek jednom nogom na polju modernih ubeenja, ali se odmie od njih u isto vreme. Nesrea sa balonom u Istrajnoj ljubavi, na primer, ne znai nita do produbljujue budalatinena kraju. Mekjuan potvruje postmodernu, kao to teorije postmodernizma prihvataju nieovsko vienje smrti tragedije. Ipak, Do u Istrajnoj ljubavi ne moe da prestane da razmilja o svom moralnom padu, o tome to je pustio u e od balona. Glavni lik romana muen je sumnjiavim oseajem krivice. Etiki principi tiho se grupiu oko toka misli romana. Ponaanje likova postaje neosudivo u postmodernoj. Tu raste etika sumnja. Istrajna ljubav smetena je u posthumanistikom, postmukomsvetu, ali jo uvek se uju odjeci ideja humanizma i superiornosti mukaraca. Roman je i kontemplacija o konceptu paranoje, vrlo estog motiva u postmodernom pisanju. Nema bespomonost. Sada je ve bio dve stotine metara daleko od nas, moda devedeset metara iznad zemlje. To utanje bilo je neka vrsta naeg mirenja sa injenicama, neka vrsta smrtne presude. Ili je to moda bio uasnuti stid, jer je vetar dotle prestao, i jedva da smo ga oseali na leima. (2007:19) Istrajna ljubav komentarie poslemodernu situaciju to je ilustracija problema sa kojima se postmoderna individua suoava u periodu nakon promena u kulturnoj logici. Glavna dilema Doa Rouza je da li da prihvati zamku postmoderne o relativnoj etici ili ne. On prihvata modernistiki stil miljenja jer osea osipanje tradicionalnog morala u postmodernoj eri. Ali ideali modernizma, koji su na mnogo naina i ideali lika naratora u Istrajnoj ljubavi, Doa Rouza, nisu ideali i postmoderne. Mekjuan beskrajno ali u Istrajnoj ljubavi za gubitkom tragedije u postmodernoj. Drugim reima, tragini diskurs nosi moralnu osudu i sa propau tragedije, dolazi do postmoderne fragmentacije moralnosti. Iako se Mekjuan protivi traginoj perspektivi, ona postaje predmet latentne nostalgije u Istrajnoj ljubavi. izofrenija romana je stoga takoe odreena i oscilacijama glavnog lika izmeu predavanja traginoj viziji i opiranja uz pomo racionalistikog diskursa, koji ne podie barijere protiv svesti o sebi. Ipak, sumnja u moralnost u postmodernoj eri utie na priu

Istrajne ljubavi istovremeno. Rouz traga za univerzalnom moralnou, ali je odbija jer eli da pobegne od oseanja krivice. Tragini pogled na svet, praen aurom moralnosti, izgubio je validnost u postmodernom kontekstu. Moral u Istrajnoj ljubavi je tamo gde nema sigurne moralnosti. Rouzova vizija ne dozvoljava tragini uvid, bar ne na osnovnom nivou svesti. Njegovo poimanje smrti Dona Logana je zauujue injeniki, ali postoji i svest o nedostatku traginog uvida. Gledali smo kako pada. Moglo se uoiti ubrzanje. Bez oprotaja, bez oprotaja za meso, ili hrabrost ili ljubaznost. Samo nemilosrdna gravitacija (2007:16) Rouzova pria o padu jadnog oveka je okrutno injenika, ali doputa ideju da neto to nedostaje treba jo da se ukljui. Postoji i oseanje ozlojeenosti, ali kao pretpostavka o sentimentalnom pogledu. To samo moe biti Klarisa, iji se glas prvo javio u udnom devetom poglavlju. Sa evolucijom od postmodernizma ka onome to sledi nakon toga i pomeranjem fokusa od sumnje ka poverenju, savremena proza belei povratak osnovama etikim vrednostima, moralu i Teoriji, dilemama uporedo sa oivljavanjem naracije. Naspram pozadine onoga to se ini problematinom intertekstualnou, roman preispituje racionalizam i moralni relativizam, kao i vrednosti poput istine, poverenja, ljubavi. Na kraju izraava veu skolnost ka istini lepote nego ka istini nauke. Mekjuanovo pisanje se moe okarakterisati kao podvojeno, jer je njegovo razmiljanje ambivalentno, a interpretacije beskrajno variraju. Autorov narativni glas izbegava jednoznanost, dok izofreno gledite autorovog pisanja ga ini postmodernim. Predmet zakljuka e prema tome biti identifikacija (postmodernistike) izofrenije Istrajne ljubavi. Bogata serija suprotstavljenih perspektiva uoava se u romanu. Dok Istrajna ljubav je smetena u postmodernistikoj i postmukoj sredini, jo uvek odjekuju ideje humanizmai muke superiornosti. Svakako, u svom razmatranju narativne dorme i sline muevnosti, Istrajna ljubav nije tekst afirmacije. Umesto toga, artikulisanje nespokoja zbog efikasnosti oba je svuda prisutno u romanu (Morison). Istrajna ljubav je tekst destabilizacije. Mekjuanovi kasniji romani stvaraju novu fazu u njegovom stvaralatvu. On naputa klasini uitak u svom zatitnom znaku: okantnim patologijama modernog ivota. Potresne scene i tragini sukobi ne nestaju potpuno iz njegovog pisanja. Ipak, poklanja im se manje panje u smislu opisa sa manje detalja. Prilino pozitivan opis porodice u Suboti u kontrastu

je sa opisom rasturene porodice u Betonskom vrtu. okantna tema je praktino transformisana, reciklirana, liena glavne uloge. Potreba za okiranim itaocem ne dominira vie u Mekjuanovom pisanju. Ipak uznemirujua moralna pitanja postaju lajtmotivi svih pomenutih romana kasnijeg razdoblja, mada Mekjuan ne pokazuje saoseajnost sa traginom perspektivom. U kasnijoj prozi, Mekjuan ispituje svrhu i vrednost knjievnosti. Predlog je da je pisanje proze nepotrebno i frivolno zanimanje. Autor prua svojim romanima kritiku knjievnosti, koliko god paradoksalno ovo moe izgledati. Mekjuan nikada potpuno ne umanjuje svoju umetnost, mada je odreena tolerancija uvek prisutna. Latentna osuivanja moralne validnosti knjievnog pisanja nije nikada upotpunjena. U ovoj polemici koja preovlauje, pieva moralna ambivalentnost dolazi do izraaja. Mekjuanovo oklevanje ogleda se u likovima njegovih romana. Peroun u Suboti gnua se knjievnosti, ali je u pitanju viktorijanska pesma, na kraju, ono to praktino spaava porodicu od kasnijih problema. U Iskupljenju, destruktivni impuls knjievnog stvaralatva je iscrtan, a prinuda glavnog junaka da pripoveda postaje izvor zloina. Ali da li Brajoni treba kriviti? U Istrajnoj ljubavi Rouz, mada uspeva da pronae smisao u neobinom ponaanju Deda Perija tako to ga je okarakterisao kao patoloko stanje, ali biva ostavljen sa nerazumevanjem partnera. Ambivalentnost je zadrana i postmodernizam teksta potvren. Mekjuanova proza moe biti okarakterisana u smislu borbe da se artikulie mogunost narativnog glasa koji je samosvestan u odbijanju pune koherencije ili kontrole i nemoan ili nevoljan je da otkrije do koje je mere nestabilan ili nespokojan. (Morison) Ideja o traginim ehoima postoji u svim Mekjuanovim kasnijim romanima. Likovi vie nisu sposobni da budu tragini junaci, ali oseaju potencijal u sebi. Nevolja je u tome to vreme u kome oni ive ne dozvoljava istinski tragina oseanja. U Iskupljenje, Brajoni reciklira tragediju svoje porodice u pisanju. Narator koristi oseaj krivice kao okvir za njen roman. Iskupljenje moe da se opie kao nostalgino priseanje etike humanizma. Ono to Mekjuan implicitno oplakuje ovde je to to e se postmodernizam pre opredeliti za estetiku nego za etiku (npr. Brajonino nemilosrdno estetizovanje iskustva kao postmodernog impulsa). Iskupljenje je pokuaj da se priseti istorije i da se tako rekonstruisana istorija zabelei. Lajtmotiv u Brajoninom liku je potreba da se racionalizuje nered. Njena psiha je podeljena na posledice realizacije krivice. Brajonin ureivaki duh ini da ona konstantno iznova stvara svoj svet tako to mu namee red. Metafikcionalni komentar ovde je da je autor

autoritet, kontrolor teksta. Ipak, Brajonina tenja za definisanou, njena elja za dramatizacijom, pokazala se tetnom. Do Rouz u Istrajnoj ljubavi ima isti poriv kao i Brajoni i njegovo razumevanje je takoe, na neki nain, tetno (npr. veze izmeu Rouz i Klarise). Istrajna ljubav prefigurira zakljuke izvedene u Iskupljenju na mnogo znaajnih naina. Pojava izofrenije je ve prisutna u nazivu knjige. Postoji oigledna ironija u dvostrukom znaenju rei istrajna: to je pridev koji daje pozitivni ton znaenju ljubavi kao dugotrajne, one koja prkosi vremenu, ali je i glagolska imenica koja upuuje na doivljavanje neprijatnog, bolnog ili nametnutog iskustva znaenje koje negira uivanje. Stoga se ini da sam naziv destabilizuje znaenje ljubavi i pria koje ga podravaju. Na slian nain je destabilizovan i glavni lik i njegova ambivalentnost koja proima roman. Struktura misli u romanu u skladu je sa pojmom fragmentovane moralnosti izdie se iz postmoderne ere. Mekjuan naglaava injenicu da postoje razliiti svetovi i pluralnost prihvatljivih etika treba biti uzeta u obzir. Jedno od osnovnih pitanja koje Mekjuan postavlja u Istrajnoj ljubavi je: I ta ako drugo, koga ne elim da pritiskam ni u kom smislu i koga sam ve spreman da smatram jednakim, uprkos razlici, odbija da igra igru prihvatljivosti razliitosti i pokuava da pokae svoju superiornost? Miroljubivi um tolerantnog oveka je ugroen u tom sluaju. Rouz je gotovo ivopisno nemoan da se izbori sa autoritarnim ubeivanjem Deda Parija. Njegova ukorenjena pretpostavka o solidarnosti onemoguuje ga da efektivno protivrei, da se suoi i izbori sa psihotinim uzurpatorom. Ono to ini, u poetku, je prihvatanje neurotiarevih pravila igre, u kojoj je primetan njegov impuls tolerancije. Rouzovo manje istaknuto, ali svakako prisutno tolerantno postmoderno ja prati moderni i opresivni alter ego, koji zapravo obuzima Rouzovu savest. Lik pesnika romantiara, Dona Kitsa, o kome se govori od poetka, ini se da je centralni: najpre, nejgova uloga je da naglasi kljunu tematsku opoziciju u romanu, izmeu naunog racionalizma i estetske i intuitivne percepcije. Nije uzalud jedan od lika u romanu, Klarisa strunjak iz oblasti Kitsovog stvaralatva i nisu sluajno Kitsovi stihovi iz poslednje strofe Ode grkoj urni citirani: Beauty is truth,truth beauty. Verovatno je i za Klarisu, kao i za Kitsa, lepota poslednji kriterijum istine pogled koji se suprotstavlja sa racionalnim vienjem njenog partnera Doa Rouza vienjem koje e se pokazati kao ranjivo i koje nee poloiti test pred izazivakim i preteim okolnostima stvarnog ivota. Takoe, Kitsova eterina ljubav prema Fani, koja je konstantna pozadina do trenutka kada se pretovri u podtemu Istrajne ljubavi, predstavlja jedno vienje ljubavi, jedno od kljunih pitanja u ovom

romanu. Postaje pokazatelj u odnosu na koju se posmatraju razliite vrste ljubavi prisutne u romanu. Kitsova ljubav, tako nevina i daleka 200 godina, pripada sasvim drugom svetu mate i predstavlja i paralelu i komentar na ono to je u poetku bila strastvena ljubav Doa i Klarise, a potom bledela pod pritiskom. Predstavlja i komentar na morbidnu opsesiju Deda Parija, tu karikaturu ljubavi koja najzad ulazi u ivote ovog para i obuzima njihovu sreu. Klarisin i Doov svakodnevni ivot i ljubav postaju zarobljeni u izvetaenost bolesne opsesije Deda Parija, neprilici iz koje , kao to se na kraju ispostavilo, jedva da postoji izlaz. Ali nikada nije prestao da misli na nju. Tih decembarskih dana oseao se dovoljno snaan i silno ju je voleo. Lako ga je zamisliti kako pie pismo koje nema nameru da poalje. Stisnuo sam joj ruku i nita nisam odgovorio. Malo sam znao o Kitsu i njegovoj poeziji, ali sam pomislio da u svom beznadenom stanju verovatno nije ni eleo da joj pie, ba zato to ju je toliko voleo. U poslednje vreme mislio sam da Klarisino zanimanje za ta hipotetika pisma ima veze sa naom situacijom, sa njenim ubeenjem da ljubav koja se ne iskae u pismu nije savrena. (2007:11) Paljivo gradei svoje likove i njihove pokrete, autor polako, ali konstantno otkriva kako manijana opsesija i razoaranje mogu da od savreno zdrave i razumne osobe dovedu do osobe koja je na ivici ubistva i ludila. U jednom trenutku e postojati snana potreba da se cela pria odbaci kao delirijum ludaka. Ipak, ono to se na prvi pogled ini kao potpuni apsurd i budalatina, uskoro e se pretvoriti u komar koji je otrovao lini ivot glavnog junaka. Situacija se otima kontroli i postaje opasna. Progonitelj, Ded Peri i njegova homoerotska opsesija postaju destruktivni ne samo za njegov lini integritet, ve i testiraju granice Rouzove mentalne stabilnosti i naunog racionalizma, istovremeno ugroavajui Klarisin i njegov ivot. Pari je zatvorio oi i duboko udahnuo, jo se nije molio, samo je prikupljao snagu. Odluio sam da se vratim uz brdo. Kada je uo da se udaljavam, ustao je i priao mi. Nije hteo da me ostavi na miru. Oajniki je hteo da me ubedi, ali je i dalje bio strpljiv, pun razumevanja. Kao da se smeio kroz nekakav zastor bola. (2007:27) Mekjuan uvodi oprene perspektive Klarise i Deda, od kojih svako predstavlja drugaiji nain razmiljanja od Doovog. Do kraja romana, italac je u nedoumici ijoj

perspektivi da veruje. Mekjuan uvodi razliite perspektive koje se tiu istog dogaaja. Tako ispostavie se, reflektuju opsesiju teoretiara savremene naracije identitetom kao relativnim znaenjem koje se ne moe nai unutar osobe ve se nalazi u odnosima jedne osobe i okoline, sa posebnim naglaskom na razliitost perspektiva Klarise i Deda po pitanjima koje Do smatra bitnim. ak je i relevantniji drugi vei osnov na koji se savremeni teoretiari naracije oslanjaju kada se radi o identitetu. Budui da postoji verovanje da identitet nije u okviru nas, takoe je od vitalnog znaaja da mi ispriamo nae prie. Identitet postoji samo kao pria: jedini nain da kaemo ko smo je kroz priu, da izaberemo kljune dogaaje koji nas karakteriu i da ih organizujemo prema formalnim principima naracije, da prikaemo sebe tako kao da priamo o drugome. Stoga postaje jako bitno da Do ispria svoju priu iz prolosti kako bi prikazao sebe da bi opravdao svoju pogrenu odluku u nesrei. U susretu sa Loganovom enom, svako ima svoju priu. Dok je za Doa njegov kukaviluk ono to ga uznemiruje, za Loganovu enu je bitno da pronae enu sa kojom je povezala svog biveg supruga, to pokazuje u svojoj prii: That's what he would have done without her, and it's pathetic. He was showing off to a girl, Mr. Rose, and we're all suffering for it now." This was a theory, a narrative that only grief, the dementia of pain, could devise. "But you can't know this," I protested." It's so particular, so elaborate. It's just a hypothesis. You can't let yourself believe init." (1998:123) Kada je re o nametanju naracija, naratori e pokuati sve da njihove prie budu prihvaene, ak i kada proces dostizanja eljenog zakljuka se ne moe podrati realistino. Mekjuan namerno razbija linearno odvijanje vremena jer eli da kritikuje pojam apsolutnog vremena, u korist teorije relativiteta. Ovo se deava u romanu kada nemamo linearno odvijanje dogaaja, ve prekid sa poetkom poglavlja u poziciji kada prvo moramo da dekodiramo, a zatim i pratimo. Kao itaoci, kada se otvori poglavlje, a to se deava uglavnom u poglavljima u drugom delu knjige, potrebno je da dekodiramo vreme naracije, to, naroito u pogledu radnje o kojoj se pria, stvara efekat metafikcionalne igre. Vreme je krucijalno u naraciji. Neophodno je za naraciju jer ona ima koristi od toga. Samo da se ukljui vreme bilo bi puko listanje dogaaja, dok naracija prua uzronost i

povezuje dogaaje u vremenu. Logina ili kauzalna veza izmeu dva dogaaja stvara fundamentalni aspekat svake prie. Proces prie, uvod-razrada-zakljuak, naglaava teleoloki napredak. Prema Piteru Bruksu, pria usmerava itaoevu elju ka kraju, a povremeno kroz neizvesnost ubacuje i digresije. Paradoksalno, imamo i napredovanje ka i digresiju od kraja prie. Narativna tehnika razbijanja velike prie na manje je u harmoniji sa viestrukim konstrukcijama identiteta, jedinstvenim za Doa, Klarisu, pa ak i Parija. Mada je Doova pria najjaa, budui da su mnoga poglavlja fokusirana na njegovu priu, samo kada Klarisa ili Pari dobiju ansu da izraze svoje prie, mogu da steknu odreenu mo u odnosu na Doa. I kako bi se zadrala mo u odnosu na druge, potrebno je ubediti ljude u svoju priu, to je Doova opsesija: If you lived in a group, like humans have always done, persuading others of your own needs and interests would be fundamental to your well-being. (1998:104) Ton opisa toka romana esto je ironian. Prethodno hronoloki ispriana pria je primer takmiarskih tendencija i utvrivanje kontradiktornih znaenja. Mnogo je paradoksa u naraciji Istrajne ljubavi. Rouzova paranoja se tek na kraju prie potvruje kao osnovana. Meutim znaajno je to da je pouzdanost ovog razreenja nesigurna. U naraciji Istrajne ljubavi, Mekjuan je preuzeo korake da osigura sunjiavost naratora u prvom licu. Nije beznaajno i to da Mekjuan kombinuje opis prie o progonitelju Doa Rouza i istovremeno razgrauje odnos Doa i Klarise sa rouzovim ekstenzivnim filozofiranjem o pravednosti svojih likova. Do Rouz internalizuje neeovski koncept volje za istinom. Koncept koji se provlaio kroz tekst u obliku pitanja je Koji je dokaz da je moj dokaz validan? Roman je primer toga kako su uverljivi dokazi oigledni i kako se na neki nain bilo koje tumaenje moe pokazati kao pogreno. Sve se moe videti iz druge perspektive i osporiti. Da dodamo, Mekjuanovim reima, italac treba da se pita da li moe da veruje svom naratoru. Mekjuan je posvetio Istrajnu ljubav debati oko postmodernog stanja, na veoma specifian nain. Mekjuanova osnova Rouzovog lika takoe postaje studija subjektivnosti. Naracija u prvom licu, koju ovaj lik ostvaruje, ima svoju svrhu. Postmoderni koncept subjektivnosti moe se uoiti po suprotnosti sa kartezijanskim pojmom subjekta koji ga definie kao vrsto ogranienog inioca racionalnog samoprava zasnovanog na t radicionalnoj epistemologiji, od dekarta do Kanta, kao suprotnost objektu. Uprkos razliitim i ponekada

suprotnim formulacijama, kritiari postmodernizma i poststrukturalizma dele impuls da dekonstruiu humanistikog subjekta kao nameravani izvor znanja i znaenja. Takve prie redefiniu ljudsko ja kao entitet koji je konstruisan, a ne samo reflektovan u kulturnim i drutvenim diskursima, lingvistikim strukturama i znaenjskim praksama. Kritika individue koja prihvata sveobuhvatno objanjenje sveta oigledan je lajtmotiv u Istrajnoj ljubavi. Razgovor koji proima roman je o neemu to se definie kao lana svest. U jednom trenutku u romanu Rouz razmatra prirodu vere, nazivajui je strastvenim ubeenjem, brutalnom snagom jednoumlja koja donosi koheziju i identitet, i oseaj da ste vi i vai prijatelji u pravu, ak, ili naroito, kada niste (2007:159). Bilo gde drugde u Istrajnoj ljubavi druge mogunosti nesrenog prihvatanja na sopstveno insistiranje su navedene i u njima je prisustvo motiva u prii ojaalo. Na primer, u razgovoru za Klarisinim roendanskim rukom sa Doselin Kejl, pomenuta je pria o Mieru. Razgovor je o zagonetnosti naunih otkria. Ponekada i revolucionalna otkria prou neopaeno. He was absolutely certain that DNA was a boring irrelevant molecule containing randomsequences of those four letters, ACGT. He dismissed it, and then, in that peculiar human way, it became a matter of faith with him, deep faith. What he knew, he knew, and the molecule was insignificant. (1998:165). Neizvesnost uvodnog poglavlja Istrajne ljubavi je neto emu se mnogi kritiari dive. Uspelo je da na izvanredan nain uvue itaoca u priu. Idealni tok klasinog romana: komplikacije likova i situacija koje stvaraju uspon radnje koja kulminira u vrhunskom trenutku ne tie se u potpunosti Istrajne ljubavi. Specijalnost ovog romana poiva na injenici da se kljuni dogaaj desio na poetku romana. italac bi trebalo ovo neslaganje da shvati kao otkrovenje. Sumnja u normalnost forme romana e tek nastupiti. I sam Mekjuan priznaje: O romanima razmiljam kao o arhitekturi. Morate da proete kroz vrata, a vrata moraju biti konstruisana tako da italac stekne istog trenutka poverenje u snagu graevine. Neslaganje zaodenuto u neobian poetak romana sa kulminacijom radnje to je pokazatelj dalje destabilizacije romana. Fundamentalna situacija sa balonom se razvija u istom poglavlju, sa otkrivanjem prirode samih likova. Do Rouz, kao glavni lik romana i narator u prvom licu, daje itaocu pogrean utisak da je blizu kraja prie. Pravo znaenje naracije u prvom licu u ovom romanu e dobiti svoj potpun oblik tek kasnije. Mekjuan ima razloga to je svom glavnom mukom liku dao i ulogu naratora.

Ve u prvom poglavlju, nakon nesree sa balonom, Rouz je prikazan kao osoba koja je sklona estom racionalnom razmiljanju. Prirodno, suoavanje sa traginom smru pogaa Rouzovu sposobnost da prihvati ivot kao niz injenica. Drugo poglavlje je posveeno Rouzovom alosnom priseanju neposrednih posledica nesree. Tree poglavlje daje Klarisi glas dok izraava ideju da Rouz zapravo pati zbog nesree vie nego ona jer ne moe da se izbori sa odgovornou za skoranji dogaaj jer racionalizuje sve to se oko njega deava. Rouz nekako ne moe da razume svoje uskomeano emotivno stanje ili ga ak i ne shvata. Nasmeila se i odmahnula glavom. Priao sam joj, stao uz njenu stolicu, zagrlio je i zatitniki je poljubio u glavu. S uzdahom je prislonila lice uz moju koulju i obgrlila me oko struka. Glas joj je bio mukao: E, ba si blesav. Tako si racionalan ponekad, kao dete... (2007:33) U etvrtom poglavlju, vidimo Rouza kako pie i razmilja o prii u nauci. Dok raspravlja protiv preterane fabule, narativnog preterivanja u nauci, shvata da veruje u intuiciju pre nego u dostupni injenini svet. Neobino je za Rouza da bude toliko siguran u to da ga Ded Pari pratio u biblioteci. Nije ga video, tako da ne moe da bude potpuno siguran i tu svoju sigurnost zasnuje na injenici. Ali ga to ne spreava da veruje da je Pari bio tamo. U petom poglavlju ne uspeva da saopti Klarisi da je Pari zvao telefonom prethodne noi. Rekao je itaocu da je to zato to nije eleo da pokvari lepo vee udvoje. Meutim, pravi razlog italac nikada nee saznati. Ovo je taka u kojoj Klarisina kontrapostmodernistika netolerantnost poinje. Ipak je privilegija naratora u prvom licu da izabere interpretacije. Ne shvatajui u potpunosti da to ini, Rouz zapravo opisuje kako njegovo normalno racionalno ja bezrezervno veruje u intuiciju, kada se radi o Dedu Pariju. Rouz zna da je on opasan i pokuava da objasni ovu pretpostavku policiji. Policija zauzvrat sumnja u Rouziv zdrav razum. Njegova autonomija sada propada zbog nedostatka injenica koje bi ubedile policiju. Ipak, Rouz je naunik. Normalno on bi se sloio sa policijom po pitanju toga da odsustvo injenica ugroava validnost pretpostavke. Menjutim, njegovo zdravorazumsko zakljuivanje je ugroeno. Da li on to primeuje? Mekjuan je stvorio izuzetno komplikovan i itljiv roman u kojem je izazvan um osobe koja je suoena sa obinim razumevanjem sveta. Istrauje se, drugim reima, um u tranziciji. Pitanje je da li e tranzicija obii ceo krug? Ili e lik zavriti u poricanju?

Mahao sam stranicama nastojei da smislim jop neko uteno opravdanje. Korisno sam skrenuo panju s drugih stvari, sada mogu da napravim i poseban, ujednaen tekst od protivargumenata (u 20.veku je doplo do saimanja narativa u nauci, itd.) i u svakom sluaju, bio je to tek prvi nacrt kome u se vratiti kroz desetak dana. Bacio sam stranice na pisai sto i kad su pale uo sam, po drugi put tog dana, kako iza mene kripi daska u podu. Neko mi je stajao iza lea. (2007:47) Deveto poglavlje dovodi itaoca efektivnije do shavtanja da je narator nepouzdan. Ne sme se zaboraviti da lik pripoveda usmerava panju i priznaje injenicu da on obezbeuje priu. On je manifestacija sopstvene latentne sumnje u sebe. Do ima drugu vrstu problema. Njegova oseanja se sporo pretvaraju u gnev, pa ak i kada se to dogodi, zbog svoje pogrene inteligencije, zaboravlja ta treba da kae i ne moe da osvoji poene. Ne moe da se odlui od navike da na optubu odgovori razumno i razlono, umesto da odmah ubaci svoju optubu. Lako ga je nadigrati iznenadnom nebitnom opaskom (2007:77) U jedanaestom poglavlju i Ded Pari dobija glas. Njegovo pismo Rouzu pokazuje Parijevu psihotinu kompleksnost i razraeno argumentovanje njegovog naina razmiljanja. Do, Do, Do... priznau, na pet listova sam ispisao tvoje ime. Moe da mi se smeje ali ne previe. Moe i da bude surov prema meni ali da ne pretera- iza tih igara koje igramo nalazi se cilj koji ni ti ni ja ne treba da dovodimo u pitanje. Sve to zajedno uradimo, sve to jesmo, u Boijim je rukama i naa ljubav svoje postojanje, oblik i znaenje crpe iz Njegove ljubavi. (2007:87) U sledeem poglavlju Rouz shvata da je verovanje Din Logan zapanjujue ubeujue i logino, ali i zauujue neosnovano. Da li on takoe shvata i da, na isti nain kao to je um Din Logan fiksiran za tumaenje smrti njenog mua, svi su uvek neizbeno robovi svojih linih ubeenja? to se tie dvanaestog poglavlja, Rouz priznaje da, iako je moda video to drugaije u trenutku, verovatno je otiao do Din Logan da je vidi kako bi objasnio i utvrdio svoju krivicu

i nevinost za smrt. Oseanje krivice, koliko god da je potisnuto, prisutno je, a da Do Rouz nije potpuno ni svestan toga. Do Rouz je nevoljan da pristane na vienje Din Logan. Jo je i znaajnije to to u etrnaestom poglavlju postoje eksplicitni glasovi koncepata moralnog relativizma i verovati je videti. Shodno tome, dolazi do velikog paradoksa. Ba posle objanjenja da nije poverovao Dininom detaljnom tumaenju okolnosti u kojima je njen mu umro ba zbog tanosti njenog razmiljanja, Do Rouz dolazi na ideju Kleramboovog sindroma, psihijatrijskog koncepta koji prilino lako objanjava ponaanje Deda Parija. Tipino, Rouz oigledno nije svestan kontradiktornosti. Poto je otkrio nain na koji Din racionalizuje situaciju, on predstavlja itaocu svoje paradoksalno slino vienje. esnaesto poglavlje nam daje Parijeve pretpostavke ponovo, od kojih je jedna miljenje da Do Rouz mora biti osloboen iz njegovog malog kaveza razuma (2007:133). italac mora da pone da prati Rouzovo tumaenje na sumnjiav nain, nakon to je Rouz doputio da se i drugi glasovi uju. Parijeva pisma kao i Rouzova priseanja na Klarisine rei postaju deo naracije. Kada Klarisa istakne da nije videla Parija ispred njihove kue, mada Rouz tvrdi da je on uvek tamo, sumnja itaoca se povea. Osamnaesto poglavlje opisuje Rouzovo ponovljeno neuspeno pokuavanje da ubedi policiju da je Pari pretnja. Primetie se da je dokaz koji Pari donosi u policijsku stanicu da podri svoju izjavu paljivo i pragmatino izabran skup odlomaka iz Parijevih pisama, pre nego objektivni dokaz. I ovde Rouz protivrei samom sebi. U devetnaestom poglavlju, Klarisa, Rouz i Doselin Kejl razgovaraju o tome kako naunik postaje rtva nevalidnog linog ubeenja. Shodno tome, jo jedan incident postaje deo Rouzovog i Klarisinog ivota. Desio se napad u restoranu gde su ruali, posle kog je Rouz znao da je napad bio isplaniran i usmeren na njega, a ne na osobu koja je sedela u njegovoj blizini. Problem je ponovo, nedostatak dokaza. Policija ima drugo miljenje i to osnovano. Do Rouz postaje oajan. Niko ne veruje u njegovu priu da je Pari pretnja za njegovu linost. To nas dovodi u iskuenje da pretpostavimo da je itava pria zapravo obmana koju je smislio narator. italac sumnja u kredibilitet Doa Rouza. Dvadeseto poglavlje tako obezbeuje odgovarajui rezime glavnog pitanja u knjizi. Rouz, narator, dosta razmilja o konceptu samoubeenja i postojanju sveobuhvatnog i subjektivnog pripovedanja: [W]e lived in the mist of half-shared, unreliable perception, and our sense data came warped by a prism of desire and belief, which tilted our memoriestoo. We saw and remembered in our own favor and we persuaded ourselves along

the way. Pitiless objectivity, especially about ourselves, was always a doomed social strategy. Were descended from the indignant, passionate tellersof half truths who in order to convince others, simultaneously convinced themselves [] when it didnt suit us we couldnt agree on what was in front of us. Believing is seeing. (1998:180-81) Koliko je to udno, odjednom, poevi od dvadeset prvog poglavlja, stvari se odvijaju u Rouzovu korist. Rouzovi strahovi se ostvaruju. On dobija poziv od Deda Parija, koji je u njegovom stanu sa Klarisom i preti joj noem. Sledee poglavlje donosi samoubistvo Deda Parija u prisustvu Rouza i Klarise, Rouzovo hapenje i ubrzo oslobaanje na osnovu prethodna tri svedoenja u policijskoj stanici. Lik narator dozvoljava da se uje i Klarisino miljenje u dvadeset treem poglavlju. Ona se izvinjava to je nije verovala Rouzu. Ipak, postoji neto to ona ne moe da prihvati i zato predlae raskid. Rouz ne prihvata Klarisino pravo da se osea kao da nije u pravu. Nakon svega, sve injenice su pokazale istinu njegovu istinu. Takoe, dvadeset etvrto poglavlje dokazuje da Din Logan nije bila u pravu. Do Rouz je na kraju osoba koja je imala pravo u svemu. Pouzdanost njegove prie je dokazana u apendiksu 1 za koje se tvrdi da je preuzeto iz medicinskog asopisa Britush Review of Psychiatry. Taj prvi apendiks o Kleramboovom sindromu ukljuuje studiju sluaja, to je saeta rekapitulacija Rouzove prie. Prilino primetno, ova studija sluaja ima par koji se miri, a to su oigledno Rouz i Klarisa. To moe biti i elja Rouza. Nakon svega, u njegovoj je moi, kao naratora teksta, da uini da se stvari dogode onako kako on hoe. Sluaj istog (primarnog) oblika De Clerambaultovog sindroma opisan je kod mukaraca ija su verska uverenja u sreditu njegovih sumanutosti. Pacijent je opasan za druge i ima suicidalne tendencije. Ovaj sluaj podrava nedavno objavljene tekstove koji dokazuju da ovaj sindrom predstavlja nozoloki entitet. (2007:200) Drugi dodatak donosi jo jedno pismo od Parija, koje se sada ini previe nejasnim. Razoaravajue je da jedna knjiga poinje tako otvoreno, a zavrava se studijom, referencama i dodacima. Ovaj kraj ne ispunjuje zapravo oekivanja itaoca naroito kada se radi o najednom jasnom vienju istine Doa Rouza. Razoaranje itaoca na kraju je ono na ta je

Mekjuan raunao. Tako je isplanirao kako bi dodatno destabilizovao glavnog lika i prpovedaa u jednoj osobi. Iako to dobro zna, moram opet da ti kaem da te oboavam. Za tebe ivim. Volim te. Hvala ti na tvojoj ljubavi, hvala to si me prihvatio, hvala to si shvatio ta sve inim za nau ljubav. Poalji mi uskoro poruku i zapamti vera je radost. Ded (2007:211)

Postoje tri istaknuta lika u romanu i svaki od njih predstavlja primer po jednog predloenog naina razmiljanja: Do je primer racionalizma, Klarisa emocionalizma, a Ded Pari verskog fanatizma. Na prvi pogled, roman podrava ideju modernog doba o superiornosti racionalizma ili nauke. U svakom sluaju, Istrajnom ljubavi upravlja ono to se esto naziva kreativnom moi izofrenije, u kojoj prividna pobeda naune misli ne moe biti odrana, a izofrenija je jedno od kljunih svojstava postmoderne kulture. Dok se Istrajna ljubav fokusira na racionalistini lika pripovedaa, naunika i stoga ne moe da izbegne podravanje validnosti nauke kao superiornog naina objanjavanja sveta, ali takoe doputa ovom liku da sumnja u legitimitet prie. U postmodernom realmu, Do Rouz se smatra vernikom takoe. Vera glavnog junaka neozbeno se suoava sa drugim verzijama istine, naroito sa Klarisinim romantinim verovanjem u vrednost emocije ili sa relogioznim fanatizmom Deda Parija. Osim toga, njegova volja za istinom poistoveuje se sa naunim objanjenjem. Kao to je ve nagoveteno, mnogo ideja Doa Rouza tie se ideala izvesnosti znaenja. Rouzov strukturalistiki hiperracionalizam je doveden u pitanje, mada, nakon to je njegovo normalno potvreni racionalizam uznemiren iskustvom posmatranja tragin e smrti druge osobe. Verovatno se smatra da Do Rouz bar jednom treba da ostavi svoj uobiajeni, gotovo dogmatski kredo o izvesnosti razloga i da prilino nepromiljeno se preda uitku bespomonosti. Naputanje naunog rezonovanja uspostavlja opciju za Rouza u smislu hvatanja u koac sa oajem. Meutim, ovo je za njega neostvarljivo. Rouzova racionalistika osnova misli spreava ga da se na pravi nain suoi sa neobinim iskustvom. Umesto aktivnog suoavanja sa nepriznatim emotivnim nespokojem koji ga mui od nesree sa balonom, koji se ne moe prihvatiti samo razumom, Rouz ga nespotreno potiskuje i fokusira na proganjanje Deda Parija. Drugim reima, sasvim je verodostojno istai intenzivan iritiran Rouzov interes za Parija. Rouzovo tvrdoglavo insistiranje na verodostojnosti naunog

znanja, kome prkosi postmodernizam, liava ga anse da se suoi sa etikom konfuzijom koja ga je obuzela. Mekjuan pokuava kroz ceo tekst da prizna i druge likove, tj. druge inioce koji uestvuju u prii, slobodu govora, ali odbija njihove istine ka kraju prie. Do Rouz izraava racionalno razmiljanje i to preterano. Ishod je njegova oslabljena sposobnost da odgovara za svoja i oseanja svojih blinjih. Rouzov emotivni svet je udno aktiviran, kada se lik suoi sa smru druge osobe. Od ovog kulminacijskog trenutka, Rouzov nauni um prolazi kroz niz razoaranja. Bez potpune svesti likova, njegovo standardno racionalno rezonovanje je esto izvrnuto i tako podriveno kroz priu. Mekjuan suprotstavlja dva paralelna jastva Doa Rouza, od kojih je jedan tolerantan (na postmodernistiki nain), drugi opresivan (moderno). Lik postaje metafora za nauku, to, kada dobije privilegovan status u moderno doba, doivljava izvesnu degradaciju i umanjuje svoj zvanini znaaj, u postmodernoj (usled postmodernistikog razgovora o zavisnosti nauke od prie). Postmodernizam degradira naunu objektivnu istinu, kao to je Liotar objasnio svoj rad sa jezikom. Problem sa saveu Doa Rouza je u tome to on samo moe da identifikuje kada drugi likovi usvoje totalizujue diskurse. Njegovo prihvatanje naune misli ini da on pretpostavi svoj privilegovani pristup iluzorno objektivnoj istini. Kao rezultat, Rouz kritikuje druge likove i njihovu projekciju stvarnosti. Problem je u tome to je Rouz u nemogunosti da vidi sopstveno prisvajanje sveta. Poenta vere postmodernizma u viestrukost, raznolikost i relativnost. Istine su diskurzivni proizvodi i Rouzovi propali pokuaji da objektivizuje stvarnost prikazuju da je nesvestan svog neznanja. U poetku Doa Rouza ugroava progonitelj Ded Pari. Meutim, on uspeva da ponaanje svog progonitelja okarakterie kao Kleramboov sindrom, ubedi policiju da je Pari opasan, i u svemu tome, rehabilituje svoju racionalnost i muevnost. Mada je Do rouz sposoban da opie mane u rezonovanju drugih likova, njihove line prie i identifikuje njihovu pogrenu divnu ubeenost i nedostatak interesovanja za vrednovanje na drugi nain osim iznutra, nemoan je da vidi iste nedostatke u sopstvenom razmiljanju. Ovo se tie bar primarnog Doa Rouza. Drugi Do je takoe prisutan u prii i stalno podriva oigledan glas i priznaje Rouzovu injeninu netoleranciju prema Klarisi, partneru koji je negde izmeu i kome je dodeljena tolerancija uprkos injenici da je sve vreme Rouzova antiteza. Moral koji se u ovom romanu raa iz postmodernizma nastaje kao takav iz potrebe za solidarnou. Klarisa, njegov partner je manje sklona intelektualnoj depresiji posle nesree jer ume da prihvati svoje oseanje oaja nakon neobinog spektakla smrti. Rouzova veza sa Klarisom prola je kroz krizni period zbog njegove nesposobnosti da tolerie Klarisino

nepoverenje u njegovo insistiranje na injeninosti. Istrajna ljubav, na odreenom nivou, uspeva da se priblii Klarisinom vienju, u kojem se Rouz iskupljuje za svoj netolerantni moderni stav koji je uzrokovao raskid ovog para. To je namera postmodernizma: da ispita koncepte univerzalne istine i racionalnosti. Mnogo je vrsta znanje koje koegzistiraju i postmodernizam trai njihovu pozitivnu afirmaciju. Voenje rata o totalitetu i istovremenoj validnosti razlika deo je postmoderne etike. Dvostrukost naracije dotie se ambivalentnosti lika naratora i uzima oblik izofrenije koja kontrolie Istrajnu ljubav. Autonomija naratora konstantno se podriva. Rouzovo priseanje prolosti o kojoj govori nosi latentnu oseajnost prema Klarisi. Kada se sve uzme u obzir, narator je svestan svog statusa kao tvorca prie, to je postmoderno gledite, i osuenosti na subjektivnost. Rouzova podsvest vidi da ne postoji istina koja je osloboena od samog interesa i u kojoj priznaje i nepouzdanost Rouzovog teksta Istrajne ljubavi. Rouz pokuava da ukljui i razmiljanja drugih likova u tekst, da se postara da postoji istovremeno isticanje kontradiktornih diskursa u prii u kojoj je sveobuhvatna potreba eliminisana i pluralnost potvrena. Ono to iz toga proizilazi je potovanje razlika koje proistiu iz teksta, njegovog izofrenog impulsa i to ini Istrajnu ljubav etinu na postmoderan nain, na koji i brojnost i koegzistiranje proistiu kao kulturne vrednosti. ak i muen krivicom, Do pokuava da racionalizuje sva oseanja i emocije tako da pronae logino opravdanje za svoj moralni izbor: I ko je bio ta prva osoba? Ja nisam. Ja nisam. ak sam i rekao naglas. (...) Da li treba kriviti tu osobu? (...) Teko je to promisliti. (...) Sa jedne strane, prvi kameni u lavini, a sa druge pravljenje nereda. Uzrok, ali ne moralno odgovoran inilac. Vaganje od altruizma do samointeresa. Da li je u pitanju bila panika ili racionalna kalkulacija? Da li smo ga zaista ubili ili samo odbili da umremo sa njim? Ali da smo bili sa njim, da smo ostali sa njim, niko ne bi umro.

Zakljucak Kritika univerzalnosti prosvetiteljstva je centralna u razmiljanju filozofa

postmodernog perioda. Istrajna ljubav prouava racionalno razmiljanje glavnih likova. Roman je kontemplacija modernistike strategije jedinstva protiv postmodernistike strategij e pluralnosti. Debata prisutna u ovom romanu tie se promene pristupa nauci u periodu posle propasti pro-prosvetiteljske modernosti. Tendencija glavnog lika da pretpostavi objektivnu istinu, njegov beskrajni napor da se racionalizuje istina i obezbedi ujedinjena pria o tome, bie ispriana, zajedno sa povezanim postmodernistikim interesom za dekonstruisanjem shvatanja istine i racionalnosti. Postmoderna ideja Istrajne ljubavi je da nikakvo znanje nema privilegovan pristup realnosti i njenim objanjenjima. Drugim reima, centralne vrednosti postmodernizma su brojnost i razliitost. Stoga etiki podsloj postmoderne uzima u obzir potrebu za tolerancijom prema heterogenosti. Nepoverenje postmodernizma prema racionalnom projektu moderne postaje lajtmotiv Istrajne ljubavi. Pitanja ivota u postmodernom dobu i drutvu su oigledno glavne teme ovih romana. Okruenja u koja su smeteni noviji Mekjuanovi romani ima postmodernistike odlike i pievi opisi esto evociraju saznatljivost teoretski pria modernizma, kao to je to sluaj sa implicitnim komentarima o hiperrealnosti u Suboti. Ian Mekjuan rekonstruie postmoderno iskustvo u prozi. Takoe, njegov narativni glas pogaaju dileme postmoderne. Sam pisac se moe tumaiti kao postmoderni lik, koji oscilira izmeu povratka realizmu i metafikcionalnog postmodernog pisanja; prilino izofreni lik, zaista. Primetna je hibridnost Mekjuanove proze, njegova simultana upotreba knjievnog realizma i ukljuivanje postmoderne ere u smislu sadraja romana. Takoe se moe tvrditi da Mekjuan pakuje svoju nostalgiju ka modernizmu u oigledno posmodernistiki omot. Roman istrauje nauni um glavnog lika Doa Rouza i istovremeno, Mekjuan suprotstavlja razliite naine razmiljanja u individualnim likovima. Interesantno, glavni intelektualni pandan racionalnosti glavnog lika Rouza je enski protagonista. Zapravo, Klarisa ima afiniteta ka knjievnosti, ona je strunjak za Kitsa. Susret Doovog naunog racionalizma i Dedovog izrazito individualistikog hrianstva ini se da sumita neumitni mar ka sekularizaciji. Konflikt u romanu izmeu patologije i racionalnosti, izmeu teorija evolutivne psihologije i romantine intuicije o istini i lepoti, izmeu linearne naracije i postmoderne fragmentacije sve to prikazuje potekoeu pronalaenju adekvatnih i dovoljnih uzroka istrajne ljubavi.

Istrajna ljubav je roman u kojem Mekjuan dela manje sa radnjom dogaaja nego li sa njegovim posledicama i uticajem na ivot glavnog lika, Doa Rouza. Doova borba da rekonstruie svoj identitet kroz naraciju otkriva se kao plodno tlo za razmatranje o uskoj povezanosti naracije i identiteta i reflektuje koncept narativnog identiteta koji prua reenje za aporije linog identiteta. Mekjuan, na oito postmodernistiki nain, razgrauje humanistiki lik Doa Rouza. Do je oigledno kontradiktorna individua. Do Rouz dolazi do parcijalne realizacije nemogunosti objektivnosti. Fokusiranjem panje na injenicu da mi priamo poluistine, glavni lik podriva i kredibilitet sopstvenog glasa. Takoe, njegov autoritet kao autora je uspostavljen, ali i podriven. Do Rouz usvaja izofreno stanovite u svom ponaanju na mestu nesree, ne moe da odlui da li je kriv ili ne. Nesigurnost njegovog morala izaziva nelagodnost u njemu. Ova nesigurnost je prezrena u okviru modernosti, ali je postala prihvatljiva u smislu postmodernosti. Istrajna ljubav predlae da su moda obe opcije, prihvatanje i odbijanje ove nesigurnosti, sa manama. Jezik potrebe, sigurnosti i apsolutne istine ne moe nita drugo do da artikulie ponienje ponienje drugih, razliitog, nedoraslog standardima. Jezik sluajnosti, nasuprot tome, stvara ansu da se bude ljubazan da izbegava ponienja drugih. Tako je poriv Doa Rouza ka apsolutnim naunim objanjenjem izazvao njegovo nedovoljno prihvatanje Klarisinog prava na sopstvenu autonomiju. Rouzu je potrebno da potuje Klarisinu drugost, da se pomiri sa zahtevima postmodernizma. U pogledu etike u postmodernoj, potrebno je pomenuti jo jedno ambivalentno stanovite Doa Rouza. Ono se tie Rouzove uporne vere u naunu objektivnost koja ga je uinila nemonim da se izbori sa iskustvom koje je imao kao glumac na sceni nesrene smrti jednog oveka. Susret sa smru, koji je oseao da je mogao da sprei da mu nije ponestalo moralne hrabrosti, postao je inicijalna kapisla u Rouzovom razoaranju naunim umom. Rouzova dilema je da li da prihvati postmodernu etiku, u kojoj su individue baene u sopstvenu subjektivnost kao krajnji etiki autoritet, ili ne. Rouzov um je naviknut na utehe modernistikih totaliteta u kojima je pretpostavka objektivnosti oslobodila individue etike odgovornosti. Ipak, nauno objanjenje ga ne oslobaa oseanja krivice koje osea. Kako bi prestao da krivi sebe, Rouzu je potrebno da postane subjektivan, jer je njegova krivica relativna. Postmoderna nosi ideju tolerancije koja se ugodno navikava na raznolikost. Postmoderna je tolerantna na Rouzov moralni pad u nesrei sa balonom, jer priznaje svoj lini interes u tom dogaaju.

Ovaj roman predstavlja Mekjuanovu kasniju prozu, ali pitanje morala nije neto novo u Mekjuanovom delu. Briga o moralu i pokuaj da se obezvredi je deo Mekjuanovog autorskog glasa od poetka njegove karijere. U vezi sa njegvom kolekcijom kratkih pria i kratkim romanom Betonski vrt, postoji pria da on evocira nemirni oseaj beznadenosti u razvoju ovih dogaaja i stvara udna neizvesnost po pitanju standardnog morala i oekivanja u prii. Mekjuan itaoca ini nervoznim u toku itanja. Moe se povui paralela izmeu autorovog neizvesnog narativnog glasa i tragine teme koju provlai kroz svoje romane.

Literatura:

1. Byrnes, C. (2002)

The Work of Ian McEwan: A Psychodynamic Approach.

Nottingham: Paupers Press. 2. Chetrinescu, D. (2001) Rethinking Spatialiy:The Degraded Body in Ian McEwans Amsterdam 3. Childs, P. (2005) Contemporary novelists: British fiction since 1970.

Hampshire:Palgrave Macmillan. 4. Childs, P. ed. (2006) The Fiction of Ian McEwan. Basingstoke: Palgrave Macmillan. 5. Clewell, T. (2001) Subjectivity. Encyclopedia of Postmodernism. Eds. Victor E. Taylor and Charles E. Winquist. London: Routledge, 2001. 381-383. 6. Docker, J. (1997) Postmodernism and Popular Culture. A Cultural History. Cambridge: Cambridge University Press. 7. Easthope, A. (2003) Postmodernism and Critical and Cultural Theory. The Routledge Companion to Postmodernism. Ed. Stuart Sim. London: Routledge, 15-27. 8. Giddens, A. (1991) Modernity and Self-Identity. Self and Society in the Late Modern Age. Cambridge: Polity Press, 1991. 9. Halperin, J. (1974) University Press 10. Head, D. (2007) Ian McEwan: Contemporary British Novelists. Manchester: The Theory of the Novel- New Essays.New York: Oxford

Manchester University Press. 11. Kahane, C. Fleeing Clarissa: A Meditation on the Nature of Love, Enduring or Otherwise. SUNY-Buffalo/UC Berkeley. (15 May. 2013) 12. Makjuan, I. (2007) Istrajna ljubav. Beograd:Paidia 13. Malcolm, D. (2002) Understanding Ian McEwan. Columbia: South Carolina Press. 14. McEwan, I. (1998) Enduring Love. London: Vintage 15. McEwan. I (1994) Forked Tongues?: Comparing Twentieth-Century British and American Literature. Eds. Ann Massa and Alistair Stead. Harlow: Longman, 1994. 104-8 16. Morrison, J. (2003) Unravelling Time in Ian McEwans Fiction. Contemporary Fiction. London: Routledge. 67-80. 17. Reynolds, Margaret and Jonathan Noakes, eds. (2002) Ian McEwan: the Essential Guide. London: Vintage.

18. Roberts, T. (2001) Nietzsche, Friedrich. Encyclopedia of Postmodernism. Eds. Victor E. Taylor and Charles E. Winquist. London: Routledge, 263-5. 19. Rudaityte, R. (2008) The Ethical Component in Contemporary British Writing. ISSN 02580802. LITERATRA 50(4) 20. Smejkalova, S (2007) Characters Transformations in Ian McEwans Works. Brno:Masaryk University 21. Walker, M. "Ian McEwan's Enduring Love jed is obsessed with sex in a Secular Age". Journal of Religion and Popular Culture, Vol. 21 (1) Spring 2009.