Ivana Simi

DVOBOJ U TASOVOM OSLOBOENOM JERUSALIMU

Osloboeni Jerusalim kao slika jednog prelaznog vremena i intimni odraz svoga tvorca Osloboeni Jerusalim mnogi nazivaju poslednjim velikim delom stare italijanske knjievnosti. Torkvato Taso (15441595) je pisao ovo delo punih trideset godina, posvetivi mu ne samo najbolje godine, ve i vie od polovine svog ivota. Stoga ono ne samo da na poetski nain izraava duh jednog izuzetno dramatinog vremena prepunog previranja i kontrasta, kakva je bila kontrareformacija, ve i linu dramu samog pisca, koja se odvijala u njegovom grevitom pokuaju da se prilagodi vremenu u kojem je iveo i nemogunosti, s druge strane, da tako neto i ostvari. Renesansni ideali nestajali su sa horizonta, a kult lepote, vera u vitalnost i snagu uma bivaju odbaeni. Jedino to ovek druge polovine XVI veka vidi oko sebe jeste propadljivost materije i klimavost nekadanjih ideala. Zbog toga postaje opsednut preispitivanjem svoje savesti i grehom. Iznalazi jedno novo poverenje, ne vie u sopstveni um, nego u sopstvenu volju, kojom e pobediti i uguiti sve nemire koji ga pritiskaju. Na mesto poljuljane vere u oveka, ponovo stupa, sada jaa nego ikada, vera u Boga. Godine 1548. izlaze iz tampe Duhovne vebe Ignasija Lojole, prirunik meditativnih vebi, iji je cilj upravo preispitivanje savesti i kaljenje duha. Lojola pie: Neprijatelj paljivo posmatra da li je neka dua gruba ili nena; ako je nena, uinie da postane nena do krajnosti, kako bi je nakon toga jo vie muio i kuao.1 I zaista, kao da je sam avo epao preosetljivu duu Torkvata Tasa da bi sproveo svoj manevar do kraja. Ne znajui kako da pomiri svoju duboku senzitivnost i oseaj za lepotu, naslee prolih vremena, sa novom religijom koja ponitava svako ja, Taso postaje sam svoj inkvizitor. U ludakoj elji da poniti sebe samog, on ludi, rastrzan izmeu manije gonjenja, sopstvenih religioznih skrupula i ala za punoom ivljenja. Celokupnu viziju ovog kratkotrajnog ivota, proivljenog kroz iskonsku borbu dobra i zla, Taso e upisati u stranice svog herojsko-religioznog speva Osloboeni Jerusalim. Pesnik se prihvata anra sa izuzetno bogatom tradicijom, ija aktuelnost ne jenjava ni u XVI veku. To je vreme kada spev aktivno ivi i u teoretskoj misli, iji su plod brojni traktati i polemike koji imaju za cilj da uspostave ili opovrgnu nova nalija ovog anra i ustanove njegovu formu i modele na koje treba da se ugleda, a koji e uticati na potonje knjievno
1

ILUMINACIJE

El enemigo mucho mira si una nima es gruesa o delgada; y si es delgada, procura de ms la adelgazar en extremo, para ms la turbar y desbaratar. I. De Loyola, Ejercicios Espirituales, Editorial Sal Terrae, 1990, str. 178.

54

stvaralatvo.2 Sam Taso, pored neumornog rada na pisanju svog kapitalnog dela, predano se bavio i teoretskom stranom njegovog nastanka. Na samom poetku svog traktata Discorsi dellarte poetica, Taso pie o trima kljunim stavkama na koje pisac herojskog speva treba da obrati panju: Svako ko namerava da napie herojski spev treba da vodi rauna o trima stvarima: da izabere takvu materiju koja je podobna da u sebe primi onu najizvrsniju formu koju e pesnikova vetina pokuati u nju da uvede; da joj prui takvu formu; i da je, na kraju, odene najnijim ukrasima koji njenoj prirodi odgovaraju. 3 to se tie same materije, inspirisan tadanjom istorijsko-politikom klimom i neposrednom opasnou koja je pretila od Turaka, Taso se vraa unazad kroz vreme i u XI veku pronalazi slinu atmosferu i jedan dogaaj koji se zaista odigrao, a koji e iskoristiti kao osnovu za svoj ep. Radi se o Prvom krstakom ratu, borbi hriana, na elu sa Gotfridom Bujonskim, protiv muslimana za osloboenje Hristovog groba. Izbor je bio i u skladu sa pievom poetikom, koja je oliena kroz harmonian spoj istine (za temu uzima poznat istorijski dogaaj) i pesnike uobrazilje, kcije (predstavljene kroz borbu nebeskih i demonskih sila), kroz stalno poigravanje istinitim i verodostojnim (verosimile), kako bi italac imao oseaj 4 da lino prisustvuje dogaajima, da ih vidi i da ih uje. Stoga, ve u prvom pevanju, Taso postavlja itaoca pred brojnu hriansku vojsku koja se nalazi u blizini jerusalimskih zidina. A onda, nakon kratkog pregleda dotadanjih hrianskih pobeda, ta beskrajna gomila krstaa, kao lmskom kamerom, biva zumirana i mi gledamo na njih iz ptije perspektive. Nae oi su sada u blizini Bojih oiju, a istorijski plan prelazi u metaistorijski. Veni otac sedi na svom prestolu, posmatra prizor i u jednom trenu i jednim pogledom, vidi sve ono to svet skriva (I, VII: 7-8).5 Jasno je, dakle, da su svi dogaaji plod boanske zamisli i provienja, ime svevinja sila nije samo hermeneutiki neophodan element, deus ex machina, ve i jedan od protagonista.6 Dvoboji u Osloboenom Jerusalimu Ipak, krstaki rat je samo okvir prie, a vitetvo, koje je u XVI veku polako prelazilo u legendu, nostalgini izgovor kojim e se pisac posluiti da opie krizu svog vremena i sopstvena unutranja previranja. Prava naracija, u skladu sa Aristotelovom poetikom, odigrava se, zapravo, u epizodama,7 u zainima uivanja, kako e ih poetino nazvati ugled-

U ovom smislu najvei doprinos dali su, pored samog Torkvata Tasa, i Sperone Speroni, Antonio Minturno, ambatista iraldi incio, ovani Batista Pinja. Prema: Poetika humanizma i renesanse (uredio M. Panti), knjiga I/II, Prosveta, Beograd, 1963. Up. takoe i J. Popov. Rasprava oko vitekog speva prilog istorijskoj poetici romana,Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik49, 1-2 (2001): 35-46. 3 Up. T. Tasso, Discorsi dellarte poetica e del poema eroico, Gius. Laterza & Figli, Bari 1964, str. 3. 4 Ibidem, str. 4-5. 5 Sve navode iz Osloboenog Jerusalima dali smo u sopstvenom prevodu, oslanjajui se u nekim sluajevima na izdanje Torquato Tasso, Osloboeni Jeruzalem, Matica Hrvatska Zora, Zagreb, 1965. 6 Up. F. Iovine, La licenza del ngere Nota per una lettura della Liberata, Bulzoni editore, Rim 1980, str. 11. 7 Up. Aristotel, O pesnikoj umetnosti (XVII, 1455b), Dereta, Beograd 2008, str. 84.

55

ni italijanski pisac i teoretiar iraldi,8 odnosno u intimnim priama pojedinih junaka, rastrzanih izmeu oseaja dunosti i linih strasti. Tasovi junaci su veliki ljudi, vrli hrianski paladini i neustraivi paganski ratnici, uronjeni u ovozemaljski (be)smisao, u kojima e Taso prepoznati i neke ideale svog vremena, a zatim e te boje ratnike, spremne da se odreknu ovozemaljskog ivota za venu slavu na nebesima, iskvariti egzistencijalnim pitanjima i nemirima, koji su ga i samog proganjali, suoivi ih sa prolaznou ivota i sumnjom u sopstvene izbore i veru. itava drama lei ne toliko u borbi za osloboenje Jerusalima, koliko u borbi sa samim sobom, zbog ega su se brojni kritiari sloili da je lepota Osloboenog Jerusalima prvenstveno u intimi, u pojedinanim strastima, koje vie 9 od samih dogaaja odreuju likove. Ovu traginu borbu sa unutranjim demonima, prvenstveno e iskusiti paganski junaci, sa kojima e pisac, bez obzira na njihovu veru, duboko saoseati. U njima e oseaji prolaznosti i kraha ideala dostii svoju kulminaciju. Dok bude posmatrao svoj grad u plamenu, jerusalimski kralj Aladin e, osetivi smrt kako se pribliava i neminovnost kraja, rei: iveh i kraljevah; vie nit ivim, nit vladam. / Mi bejasmo, moe se slobodno rei. (XIX, XL:67). Najvea tragedija ogleda se zapravo u prekasnom uvidu u uzaludnost borbe i saznanje da je pojedinac, ma koliko silan i neustraiv, zapravo nemoan naspram promisli i sile Svevinjeg. Budui da borba proima itavo delo, to na doslednom to na prenesenom planu, logino je da dvoboj zauzima jedno od centralnih mesta u Tasovom epu. Dvoboj je, uostalom, bio izuzetno blizak pesniku, s obzirom da je bio neizostavni deo dvorske kulture XVI veka u kojoj je Taso direktno uestvovao, kao zvanini pesnik porodice DEste na ferarskom dvoru. To je vreme kada u Italiji nastaju i brojni traktati o maevanju i dvobojima, kao to su Dvoboj (Il duello) irolama Mucija (Girolamo Muzio) iz 1550. godine, zatim Razgovor (Dialogo) ovanija Batiste Posevina (Giovanni Battista Possevino) iz 1553. godine, Dvoboj (Il duello) Darija Atendola (Dario Attendolo) iz 1560. godine itd. Oni direktnu inspiraciju crpe iz plemikog okruenja i ivota na dvoru, raspravljajui o pitanju asti, dvorskim manirima, idealnom dvoraninu, ija je jedna od presudnih karakteristika upravo veto baratanje orujem.10 Ovi traktati dosta dre do vitekog obrasca ponaanja, te se stoga u mnogome oslanjaju na raniju viteku tradiciju, kao i na bogatu viteku knjievnost, da bi potom i sami uticali na potonju knjievnost, to je sluaj s Osloboenim Jerusalimom koji, izmeu ostalog, reektuje i dvorske ideale Tasovog vremena. Sam Taso je, pak, bio veliki poznavalac vetine maevanja i procedure dvoboja, zbog ega je umeo dosta ver...stoga to ova raznolikost zbivanja nosi sobom pogodnost grae koja u sebi ima arenila, a to je zain uivanja, i to se tako piscu daju iroke mogunosti da isti predmet zaini epizodama... Up. ambatista iraldi incio, O vitekim spevovima, u Poetika humanizma i renesanse, I, nav. delo, str. 243. Takoe up. J. Popov, Rasprava oko vitekog speva prilog istorijskoj poetici romana,Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik49.1-2 (2001): 39. 9 Up. L. Caretti, Ariosto e Tasso, Piccola Biblioteca Einaudi, Torino 1970, str. 81. 10 Godine 1528. objavljen je uveni traktat Baldasara Kastiljonea, Dvorjanin (Il Cortegiano), u kojem pisac iscrpno opisuje idealnog renesansnog dvoranina i kao njegovu kljunu osobinu navodi ba vetinu baratanja orujem: Ma per venire a qualche peculariet, estimo che la principale e vera profession del cortegiano debba esser quella dellarme, up. B. Castiglione, Il libro del Cortegiano, Einaudi, Torino 1965, str. 19.
8

56

no da prikae njegovu tehniku stranu, zasluivi time da se i jedan od Manconijevih junaka, grof Atilio, u Verenicima pozove na njegov autoritet.11 Ali, kao to smo jo na poetku naglasili, ovaj par excellence epski motiv ne treba posmatrati samo kao techn, kao jo jednu viteku vetinu u nizu, ve je njegov znaaj bitan upravo na simbolikom planu. Kroz zveket oruja i dobro osmiljene kretnje i poteze odzvanjaju i moralno-ideoloki naumi pesnika, kao i ekstatika oseanja ljubavi i religioznosti, u kojima pesnika kreacija doivljava svoj vrhunac. Moemo onda slobodno rei da dvoboj ima privilegovanu ulogu u itavom Osloboenom Jerusalimu, jer je uspeno posluio u svrhu izraavanja najtananijih oseanja Tasovih junaka (i samog Tasa), ali i agonije jednog vremena. Dvoboj izmeu Tankredija i Argantea Kroz itav Osloboeni Jerusalim smenjuju se brojni dvoboji: hrianski vitez Tankredi dva puta e se okuati u dvoboju sa paganskom ratnicom Klorindom (I i XII pevanje) i isto toliko puta sa Arganteom (VI i XIX pevanje), neobuzdanim varvarskim ratnikom; Argante e u dvoboju pokoriti hrianskog viteza Otonea (VI pevanje); zatim, tu je i dvoboj bez konanog ishoda izmeu Argantea i starog Rajmonda (VII pevanje), kojem Bog u pomo alje anela uvara, itd. Svaki od ovih dvoboja je poseban i moe se posmatrati iz vie uglova. Meutim, za nas je moda najinteresantniji dvoboj izmeu Argantea i Tankredija, koji zapoinje u VI pevanju i biva prekinut zbog mraka, i nastavljen tek u XIX pevanju, na veliko nestrpljenje i njegovih aktera i itaoca. Prvi deo dvoboja, koji se odigrava u VI pevanju, mogli bismo da svrstamo u dvoboj na mah, budui da protivnici odmah (posle odreenih peripetija) stupaju u borbu, dok drugi deo, koji se odvija u XIX pevanju, nalikuje na dvoboj la mazza, s obzirom da se odvija daleko od oiju radoznalaca, iako i u njemu primeujemo izvesna odstupanja u odnosu na klasian primer ove vrste dvoboja. Posmatran u celini, ovaj dvoboj predstavlja jednu od centralnih epizoda Osloboenog Jerusalima, jer se u njemu bori najbolji protiv najboljeg (ako izuzmemo Rinalda i Solimana), to vodi razreenju glavnog sukoba, budui da su pojedinci koji uestvuju u ovom dvoboju, nosioci kolektivnih snaga. S druge strane, ovaj dvoboj nam, pored uivanja u njegovoj tehnikoj strani i prepoznatljivog vitekog kodeksa koji u njemu donekle vlada (donekle budui da e se paganski junak tek delimino pridravati vitekog ponaanja), prua i jasan uvid u onu simboliku stranu, neku drugu vrstu borbe, koja se ne odvija na bojnom polju, ve u unutranjem biu i iji je krajnji ishod ne pobeda ili poraz, ve tragedija pojedinca. Jer, na kraju krajeva, kao to je primetio an Mario Anselmi, s obzirom na to da je herojski ep ep sukoba, neizostavno je u isto vreme i tragedija.12 Kao to smo ve naglasili, dvoboj koji emo na ovom mestu analizirati, odvija se izmeu hrianskog viteza Tankredija i muslimanskog ratnika Argantea i zapoinje u pevanju punom dogaaja i kontrasta, kakvo je VI pevanje. Kolika je ozbiljnost sukoba i vanost
Up. A. Manzoni, I promessi sposi, V. Balelli, 1827, str. 141. Gian Mario Anselmi, Gerusalemme liberata di Torquato Tasso, u Alberto Asor Rosa (priredio), Letteratura italiana Einaudi. Le Opere, tom II, Einaudi, Torino 1993, str. 14.
12 11

57

ove borbe, vidimo na osnovu njenih glavnih aktera, koje italac polako upoznaje, kako pevanja odmiu. Tankredija Taso uvodi gotovo na samom poetku i to na jedan vrlo neobian nain. Naime, sam Gospod, posmatrajui hriansku vojsku, zaustavlja svoj sveznajui pogled na ovom krstau i razgoliuje ga u samo dva stiha, iznevi pred itaoca ne njegovu viteku nadmo, religiozni zanos i udnju za borbom, ve ba ono suprotno njegovu slabost zbog koje on prezire ivot jer pusta ga ljubav mui i izjeda (I, IX:4). Jo kada znamo da je predmet njegove ljubavi niko drugi no paganska ratnica Klorinda, shvatamo da postoji velika prepreka na putu ka njegovom usponu ka nebesima. Pred sobom, dakle, imamo junaka kojeg ve od samog poetka zatiemo raspoluenog izmeu ljubavi i dunosti, onog kljunog jaza koji je odgovoran za ljudsku tragediju. Ubrzo nakon ovog gospodnjeg prikaza Tankredija, ka njemu e biti usmeren i piev sveznajui pogled koji ga posmatra u koloni sa drugim krstaima. U tom prvom opisu Taso e mu posvetiti itavu oktavu, koju zapoinje velianjem ovog junaka, superiornog i u borbi i u lepom ponaanju i u izgledu i u odvanosti, da bi zatim ingeniozno stvorio neku vrstu verbalnog chiaroscuro efekta, pomraivi Tankredijev viteki sjaj: Ako kakva sen krivice njegove velike podvige / pomrauje, to je samo ludilo ljubavi: / roena pod orujem, ljubav jednog pogleda, / koja se mukom hrani i iz nje snagu stie (I, XLV: 4-8).13 Deniui je kao ludost, pisac ovu ljubav gotovo automatski osuuje na propast, pridruivi je i ostalim nesrenim ljubavima svog epa, u kojem je ovo, do tada uzvieno, boansko oseanje, koje je nepogreivo vodilo ka moralnom uzdizanju i savrenstvu, predstavljeno prvenstveno kao iluzija koja odvraa sa pravog puta, a samim tim i kao greh. Nekoliko oktava kasnije, nakon to je opisao fatalni susret izmeu Tankredija i Klorinde, vidimo da se ljubav prosto utisnula na njegovom licu, sasvim zaokupivi njegove misli: A razborit ovek lako bi mogao / sa njegovog lica da proita: Ovaj bez nade izgara; / tako on uzdiui hodi / sputena pogleda punog sete (I, XLIX:1-4). Dominantno raspoloenje kod Tankredija jeste umor malinconico, potitenost, isto ono stanje koje je proganjalo Tasa i bilo poetak njegove duevne bolesti.14 U labilnoj i osetljivoj linosti Tankredija, Taso e paljivo posmatrati sopstveni odraz. Koliko bismo Tankredija mogli da svrstamo u melanholini tip linosti, toliko Argante potpada pod onaj kolerini. Ovog erkeskog ratnika Taso uvodi u II pevanju, kada zajedno sa drugim glasnikom, Aleteom, odlazi do hrianskog tabora, s misijom da milom ili silom nagovori Gotfrida na predaju. Taso prvo opisuje Aletea, a potom Argantea, posvetivi i jednom i drugom po jednu oktavu. Njih dvojica otelovljuju dve ljudske snage: prvi snagu uma, shvaenu kao lukavstvo, a drugi snagu tela, shvaenu kao nasilje,15 inei gurativno jedinstvo koje neodoljivo podsea na Makijavelijevog idealnog vladara, u ko-

S alcun ombra di colpa i suoi gran vanti / rende men chiari, sol follia damore...; O efektu chiaroscuro kod Tasa, up. G. Getto, Nel mondo della Gerusalemme, Bonacci editore, Rim 1977, str. 111. 14 U nekoliko pisama, Taso e denisati svoje stanje kao umor malinconico. Primera radi, u Tasovom pismu iz bolnice Sv. Ana upuenom Kurciju Ardiciju, njegovom prijatelju, stoji sledee: Gospar Kurcio, ve godinama patim od potitenosti i ludila: i tako mahnit sroio sam razne vrste stihova kako bih uinio zadovoljstvo prijateljima i sluio gospodarima... Up. J. Black, Life of Torquato Tasso, tom II, James Ballantyne and co., Edinburg 1810, str. 372. 15 Up. G. Getto, Nel mondo della Gerusalemme, nav. delo, str. 15.

13

58

jem se stapaju osobine lisice i lava.16 Dok je Alete predstavljen kao neko ko se iz puka uzdigao do najviih pozicija, prvenstveno zahvaljujui prevari i vetini pretvaranja i ulagivanja, ve iz prvih rei naredne oktave: Drugi je erkez Argante... (II, LIX:1),17 punih konsonanata u kojima odzvanjaju vrletni kavkaski predeli, kao da izbija zastraujua Arganteova linost. I odmah nakon uvodnih rei, Taso ga opisuje u nekoliko rei: nestrpljiv, nemilosrdan, okrutan, / u borbi neumoran i nepobediv, / svakog boga prezire i polae / u ma svoj zakon i svoju pravdu (II, LIX:48). Na ovoj meavini Ahileja i Turna Taso gradi lik Argantea, skoro neljudskog bia, koji predstavlja olienje varvarskog duha. Dok u opisu Tankredija preovlauju pridevi koji naglaavaju njegovu ljudskost, ukljuujui i hrabrost i plemenitost duha, ali i line slabosti (Taso koristi prideve kao to su nepobeen (invitto), poboan ( pio), jadan (misero), dobar (buon), sa akcentom na ovom poslednjem, koji ponavlja nekoliko puta), u opisima Argantea Taso samo uvruje njegovu dinovsku, nehumanu pojavu, nadenuvi mu prideve kao to su nehajan (non curante), prkosan (dispettoso), neustraiv (intrepido), odvaan (audace), ohol (superbo), zastrauju (minaccievole), istrajan ( pertinace), netrpeljiv (intollerante) itd. Ali, pridev koji denitivno dominira Arganteovim opisom i kojem Taso pribegava nekoliko puta jeste pridev fero, u znaenju okrutan, surov, divlji, iji isti koren ima i italijanska re era, zver. I upravo e animalni aspekt biti dominantan u linosti Argantea i na njemu e Taso insistirati vie puta. U njegovom ponaanju preovlauju impulsivnost i agresija. Kada Gotfrid bude odbio Aleteovu i Arganteovu ponudu da se preda, prisustvovaemo prvoj Arganteovoj transformaciji. Njegovo lice se izobliuje, usne mu nabreknu od besa i on gotovo u svoje ime izaziva Gotfrida i njegove krstae na smrtonosni rat: i to ree tako divljaki i surovo / da se inilo da otvori vrata Janusovog hrama (II, XC:7-8). Taso preko niza sugestivnih slika i poreenja iz mitologije uobliuje lik Argantea. Jasno je da slika otvorenih vrata Janusovog hrama ukazuje na rat. Potom Taso prelazi na Arganteove oi (opis oiju je kod Tasa od izuzetne vanosti) u kojima vidi kako gori baklja Alekte i Megere, dveju Furija, koje raspaljuju bes i predskazuju smrt, da bi na kraju njegovu dinovsku pojavu i oholost uporedio sa Nimrodom, koji je isto tako dizao elo i pretio zvezdama (II, XCI:7-8). Argante tako postaje personikacija rata i smrti, strana pojava koja ne preza ni pred kakvom silom, bila ona ljudska ili boanska. On e se urno oprostiti od Aletea i ne marei za no, nestrpljivo iekujui borbu, po prijateljskoj tiini zvezda (II, XCV:5-6) odjahati ka zidinama Jerusalima. Nakon ove sinestezije, Argante ulazi u sr sopstvenog bia koje svoj smisao zadobija samo kroz borbu. Interesantno je Momiljanovo opaanje da je u ovom prizoru pisac prvi put ublaio Arganteov lik, dozvolivi da lepota i duhovnost beskrajne prirode u noi i apsolutne tiine nadvladaju okrutnu i divlju prirodu njegovog junaka i najave na 18 neki nain uzvienost i veliinu Arganteovih poslednjih trenutaka. Sve ove osobine Tankredi i Argante zadravaju i u VI pevanju. Ovo pevanje je izuzetno interesantno i zbog same strukture. Pre svega, uviamo dva razliita dela u kojima dominiraju razliite atmosfere i tonaliteti. U prvom delu, koji traje do 55. oktave, preovlauje
16 17

Up. N. Macchiavelli, Il Principe, Einaudi editore, Torino 1972, str.30. Laltro il circasso Argante..., u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, Einaudi, Torino 1971, str. 57. 18 T. Tasso (priredio M. Savini), Gerusalemme liberata, Newton, Rim 2008, str. 83.

59

herojska tematika, iji sredinji deo zauzima dvoboj izmeu Tankredija i Argantea, dok u drugom delu preovlauje sentimentalni tonalitet, u ijem je centru gura lepe Erminije, antiohijske princeze, koja je strasno i, opet beznadeno, zaljubljena u Tankredija. Pored ove dvojne prirode, pevanje se razvija unutar irokog vremenskog raspona, od izlaska sunca pa sve do duboko u no. Svaki ovaj period takoe stie svoju preciznu simboliku funkciju. Na kraju, prisutna je i raznolikost mest odvijanja radnje, koja zapoinje unutar zidina Jerusalima da bi potom izala iz gradskih okvira i polako se otvarala, spustivi se isprva na mesto odabrano za dvoboj, a potom se jo vie proirila, stopivi se sa beskrajem noi po kojoj se Erminija daje u beg. Na samom poetku pevanja zatiemo grad Jerusalim u radovima, u podizanju novih utvrenja i jaanju starih. Buku i zveket koju proizvode kovai, pravei nova oruja, elenke i titove, nadjaava Arganteov glas: I dokle e nas drati u zatoenitvu / me ovim zidinama u kukavikoj i sporoj opsadi? (VI, III:1-2). Ve iz ovog distiha potvruje se nestrpljiv karakter ovog paganskog junaka, koji ne moe vie da podnese odugovlaenja i koji istupa pred kralja Aladina, ne skrivajui ni pred njim svoju aroganciju i osionost. Jer, kao to smo ve naglasili, Argante van bitke kao da i ne postoji, zbog ega konstantno nastupa kao neko ko se ili priprema za bitku ili je ve bije. S obzirom da ne nailazi na slian entuzijazam, primeujemo kako se njegovo ja polako sve vie izdie i izdvaja, da bi, kako pevanje bude odmicalo, dostiglo gotovo konotaciju usamljenosti i neke vrste individualne borbe. U tom smislu nam je indikativna peta oktava, koja naglaava poetak tog preobraaja, u kojoj se samo smenjuju razne vrste zamenica prvog lica: Ja za sebe ne elim da sramna smrt / moje dane mranim zaboravom prekrije / nit elim da me me ovim vratima sledeeg dana / blagotvorna suneva svetlost zatvorenog zatekne. / Sa ovim mojim ivotom sudbina nek ini / ono to je gore ve odreeno: / nee valjda dopustiti da bez isukanog maa / bez slave i osvete ja padnem (VI, V:1-8).19 Primeujemo ponovno pievo poigravanje efektima mraka i svetlosti, pri emu se mrak vezuje za zaborav i zatvoren prostor, a svetlost za prostranstvo i, indirektno, za slavu i osvetu. Nakon to bude saznao da kralj zapravo sve vreme iekuje dolazak i pomo nikejskog vladara Solimana, Arganteovog starog takmaca, njegova metamorfoza dostie svoju kulminaciju. On sada sav postaje zaodenut u svoje ja i otpoinje borbu sam protiv svih: Neka i nebeski glasnik doe k tebi / osloboditelj paganskog naroda / ali ja mislim da sam dovoljan samom sebi, / i sam elim slobodu od ove ruke. / Sada, dok drugi se odmaraju, neka mi bude doputeno / da siem u polje da ratujem: / kao vitez sam, a ne jedan od tvojih / s Francima u da izaem na dvoboj u dvoje (VI, XIII:1-8). Rasprava se zavrava tako to kralj poputa pred Arganteovom usredsreenou na samog sebe i slepom verom u sopstvenu snagu i od tog momenta, zapravo, poinje prava punoa bivstvovanja ovog junaka na stranicama Osloboenog Jerusalima. Trenuci koji prethode samom dvoboju, mnotvo razliitih epizoda u gradacijskom nizu, imaju ulogu da samo jo vie podignu tenziju i naglase vanost dvoboja koji predIo per me non vuo gi chignobil morte / i giorni miei doscuro oblio ricopra, / n vuo chal novo d fra queste porte / lalma luce del sol chiuso mi scopra. / Di questo viver mio faccia la sorte / quel che gi stabilito l di sopra; non far gi che senza oprar la spada / inglorioso e invendicato io cada u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, nav. delo, str. 175.
19

60

stoji. Sve se odvija u skladu sa strogim vitekim pravilima. U hrianski tabor isprva odlazi glasnik, ogrnut purpurnim platom, kako dolikuje glasnicima, koji u Arganteovo ime, upuuje izazov pred Gotfridom, a koji sa svoje strane, glasniku obeava potpunu zatitu i sigurnost20 i garantuje slobodno i sigurno polje za dvoboj. Nakon to je dobio potvrdan odgovor, vidimo Argantea kako se prihvata oruja i eljan borbe, nestrpljivo naputa Jerusalim u pratnji Klorinde i hiljadu paganskih ratnika i dolazi na dogovoreno mesto: Mesto bee izmeu zidina i atora / i nemae nieg to je neravno ili to tri: / iroko i prostrano, inilo se da je napravljeno s namerom / da za nekog postane Marsovo polje (VI, XXII:4-8). Ne moemo da se otrgnemo utisku da nas pisac priprema za svojevrsni pozorini spektakl. Imamo jedan ograeni prostor, koji moemo da posmatramo kao neku vrstu scene, posmatrae odnosno publiku, sainjenu od krstaa i paganskih junaka, koja se polako okuplja, i jednog sigurnog protagonistu u potrazi za sebi dostojnim partnerom. I evo kako Argante oivljava u neposrednim trenucima pred dvoboj i zadobija punu snagu. On se bukvalno izdie u svojoj veliini i okrutnosti, nalik na nekog giganta: Tu sam on sjae, sam stade / pred oima neprijatelja okrutni Argante, / zbog velikog srca, zbog velikog tela i zbog velike snage, / oholog je i preteeg izgleda, / ko Enkelad u Flegri, ili kao kada se ukaza / u niskoj dolini listejski gorostas (VI, XXIII:1-6). I ponovo Taso ne nalazi poreenja u stvarnom svetu oko sebe koja bi mogao da primeni na Argantea, ve je prinuen da se jo jedanput poslui klasinom mitologijom, sasvim nas uverivi u skoro nadljudsku prirodu erkeskog junaka. Kao i prethodna, i ova poreenja su izuzetno sugestivne prirode, jer u njima moemo da naslutimo Arganteov kraj, budui da su i Enkelad i Golijat, uprkos svojoj zikoj snazi, bili nadjaani prvi posredstvom boanske sile, a drugi od strane neuporedivo manjeg Davida. U Arganteovom sluaju, sudbine Enkelada i Golijata e se preklopiti i njegov ivot e zavisiti od volje gospodnje, koja u svakom trenutku budno motri nad sudbinama pojedinaca, kao i od za glavu nieg Tankredija.21 Tankredi, savreni meu najboljima (VI, XXIV:5), biva jednoglasno izabran ve samim pogledima i aputanjima, a zatim i zvaninom Gotfridovom potvrdom za Arganteovog protivnika, na ta on ponosno i radosno pristaje. Meutim, taj njegov mladalaki polet pomutie jo jedna sporedna, ali nimalo beznaajna epizoda, koja prethodi dvoboju. Bie to iznenadna pojava Klorinde, koja se poput kakvog boanstva ukazuje pred njim na vrhu brda, sa belim platom i visoko podignutim vizirom koji oslobaa svu njenu lepotu, sa pogubnim efektima po Tankredija: Ne gleda vie Tankredi gde erkez / zastraujue elo k nebu die, / ve tera svog konja laganim kasom, / upirui pogled k brdu gde je ona; / potom nepokretan staje i nalik je na kamen: / sav leden vani, ali iznutra kljua. / Samo mu gledanje uitak daje, a za bitku / vidi se da ne mari (VI, XXVII:1-8). Klorinda deluje hipnotiki na hrianskog junaka: on je omamljen njenom pojavom i sasvim nespreman za borbu. Ova epizoda pokazuje se kao izuzetno vana sa vie aspekata. U njoj, isprva, prepoznajemo viestruko preplitanje prethodne tradicije, poev od viteke knjievnosti (Lanselot e, primera radi, isto tako iznenada ugledati Genovevu), preko Dantea i Petrarke. S
Upravo je nain ophoenja prema glasniku bio predmet rasprave koju su na veeri kod don Rodriga pokrenuli junaci u Manconijevim Verenicima. Up. fusnota br. 11. 21 Vitkog je i okretnog tela Tankredi, / brze ruke i hitrih nogu; / za glavu celu vii i dosta / krupnijih udova je Argante (XIX, XI:1-4) u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, nav. delo, str. 672.
20

61

druge strane, u njoj dolazi do izraaja naroito interesantna i kompleksna pesnikova postavka perspektiva, gde se na pogled materijalizuje kroz vie tuih pogleda-svedoka, stvarajui svojevrstan sistem ogledala. Pored publike sastavljene od krstaa i Arganteove pratnje, Klorinde, isti prizor posmatra sa vrha kule i Erminija, ime se jo vie postie efekat verodostojnog (verosimile) i vanosti predstojeeg dvoboja. Na kraju, kroz ovu epizodu, moemo da sagledamo i Tasovo vienje ovozemaljske ljubavi, poistoveene sa Amorom, koji deluje kao razorna, a ne kao plemenita i uzviena sila. Amor je, kao to smo ve naglasili, kljuna prepreka u ovekovom putu ka nebesima, to Taso vie puta kroz ep 22 naglaava. Ljubav je u Osloboenom Jerusalimu opsenarska, kao to deluje i Klorindina pojava na visoravni. Iz stanja omaijanosti, Tankredi e se trgnuti posramljen tek kada bude shvatio da je umesto njega, neko drugi (vitez Otone) krenuo u juri na Argantea. Ni ova epizoda nije sluajna. Otoneov dvoboj sa Arganteom je samo preludijum koji nalikuje na poetak borbe sa bikovima, kada pikadori pripremaju teren za matadora. Otone e biti taj koji e podbosti Argantea, raestiti ga toliko da e pesnik u njemu ponovo ugledati Alektu, ali i Meduzu lino. Tek kada animalno u Arganteu bude kulminiralo i kada na konju bude prelazio preko Otoneovog tela, Tankredi e se sasvim probuditi iz ljubavnog zanosa i prkosno izai pred Argantea. Do ovog trenutka, antagonizam izmeu hrianskog i paganskog junaka je u potpunosti sazreo i relacije u okviru kojih oni delaju, moemo uprostiti sledeim shematskim prikazom: BOG AMOR TANKREDI ARGANTE ARGANTE

mi : ja viteko / hriansko : varvarsko / pagansko melanholija : agresija ljudsko : animalno ivot : smrt Uz Tankredija se, dakle, vezuje sled pozitivnih osobina i pojmova iji je sklad naruen jedino prisustvom melanholije (iji je krivac Amor), ime se ovaj krsta, me biranim izabran (III, XVII:1-4) udaljava od one tradicionalne slike bezgrenog viteza, ali i od Ariostovog Orlanda i njegove parodijske vizije ljubavnog ludila. Tasov vitez zadobija jednu humaniju dimenziju, kroz lik vrlog, ali pokleklog junaka, naspram kojeg stoji dinovska, neljud22

Jedan od najeksplicitnijih primera u ovom smislu predstavljaju stihovi na koje nailazimo u IV pevanju: to li je udo ako je hrabri Ahilej / bio Amorov plen, i Herkul i Tezej, / kad i onog to za Hrista sablju opasava / zlikovac u svoje okove ponekad stee (IV, XCVI: 4-8) u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, nav. delo, str. 138.

62

ska i nadljudska pojava Argantea koji veruje samo u sopstvenu snagu, sasvim nesvestan metazikih sila koje odreuju njegovo postojanje. U trenutku kada Tankredi istupa pred Argantea, dolazi do izraaja veina suprotstavljenih parova iz sheme koju smo naveli. Tankredi pre svega nastupa smelo, ali i otmeno, rei su paljivo odabrane, govor nadahnut: Sramna duo, / koja si u pobedama nedostojna slave, / kakvu uzvienu i plemenitu re pohvale / oekuje od takvih neasnih i podlih dela? / Me arapskim lupeima ili me slinom / varvarskom gomilom valja ti biti. / Bei sa svetla i me drugim zverima / idi divljaj po planinama i umama (VI, XXXVII:1-8). Ono to se deava sa Arganteom mogli bismo da svrstamo u jednu od onih metamorfoza u kojoj ivotinjski instinkt postaje dominantan. Ova transformacija se dogaa u trenutku kad on shvata da ne ume reima da odgovori na Tankredijevu uvredu i, frustriran svojom verbalnom nemoi, njegovo ponaanje gubi ljudske obrise: Da odgovori bi hteo, ali zvuk isputa nejasan / kao krik ivotinje to rie (VI, XXXVIII:3-4). Na ovom animalnom principu, poiva Tasova ingeniozna zamisao varvarskog duha, vienog kao neto to je u apsolutnom raskoraku sa vitetvom, koje na jednom irem planu, postaje simbol oveka i civilizacije. Nakon to su i jedan i drugi junak doiveli svojevrsnu metamorfozu, dvoboj moe da otpone. Ali, ba u trenutku kada se dvojica junaka spremaju na juri, pesnik ponovo pravi pauzu i zaziva Muzu da mu pomogne da to vernije prikae trenutak koji sledi. Ne zaboravimo da Taso kroz itav ep zaziva Muzu svega nekoliko puta. Za razliku od uvodne invokacije, koja je neophodni deo epskog uvoda, ovde je njena funkcija isto emfatike prirode. Dvoboj otpoinje na konjima, sa kopljima podignutim uvis, spremnim za prvi okraj. Od samog poetka duel je izuzetno silovit, da se ini da se tlo pomera, a planine odzvanjaju. U prvom naletu, pod estinom udarca, i jedan i drugi konj padaju na zemlju i dva velika majstora ratovanja (VI, XLI:7-8) isukae maeve i nastaviti dvoboj na tlu. Interesantno je primetiti da se veina dvoboja kod Tasa odvija ne na konjima, ve prvenstveno na tlu. U njima pisac uspeva da prikae odlino poznavanje vetine maevanja. U narednim oktavama pratimo dvoboj u njegovom tehnikom savrenstvu i skladu: svaki pokret Taso je paljivo osmislio i prouio, oigledno uivajui u kretnjama svojih junaka. Na osnovu vrlo preciznih opisa, u stanju smo da i sami osetimo pokret koji struji narednim stihovima. Smenjuju se razne pozicije: as istupaju maevima napred (prepoznajemo ofanzivnu tehniku, napad aondo), as se povlae unazad, as pokuavaju da namame jedan drugog na pogrean potez putem dobro osmiljenih varki. Preokret se deava tokom jednog Arganteovog juria na Tankredija, kada u nameri da ga rani, biva sam ranjen. Okrutni Argante, koji sam sebe ugleda / sopstvenom krvlju umrljan i natopljen, / izuzetno razbenjen dre i uzdie / od jadi i bola pometen i lud; / i ponesen estinom i besom, / istovremeno podie ma i isputa krik / i vraa se da rani, ali vrhom / je uboden tamo gde se rame sa rukom spaja (VI, XLIV:1-8). Iako bi se oekivalo da e dva puta ranjeni Argante klonuti, dogaa se ipak neto sasvim suprotno, to samo jo vie naglaava njegovu nadljudsku prirodu.On zadobija neverovatnu snagu i od tog trenutka menja se i tonalitet do tada proraunate borbe. Podivljali Argante podsetie Tasa na ranjenu medvedicu, kojoj bol samo jo vie raspaljuje srdbu i koja hrli u napad, ne marei na opasnost, eljna osvete.23 U sistem pra23

Interesantno je da e medvedicu, kao simbol prodrljivosti i divljatva, Taso iskoristiti i nekoliko oktava kasnije, kada otpoinje, slobodno reeno, drugi deo istog pevanja, budui da se njegova

63

vila, u dvoboj shvaen kao techn, pokuljae varvarska snaga. Argante u hiperbolinom naletu vitla maem da zemlja dre, a nebo bleti i, naravno, pred takvom jednom bujicom Tankredi, uuren, uzalud eka / da oluja proe (VI, XLVII:1-2). Ovaj opis je u savrenom skladu sa neto ranijim poreenjem koje je Taso iskoristio za Argantea, uporedivi ga sa munjom koja para oblake,24 ime se lik varvarina uspostavlja kao kakva elementarna nepogoda, nezaustavljiva sila, koja, shodno tome, rui sva pravila: Srdbom pobeeni su razum i umee, / a snage pomama vodi sve silnije (VI, XLVIII:1-2). Argante se, dakle, predaje mahnitoj borbi, odustavi od pravila i vitekog ponaanja. Smatramo da je ovaj distih izuzetno vaan, jer nam prua uvid u prelaz sa doslovnog na gurativni plan. Od posebnog znaaja su parovi rei koji se iz njega izdvajaju: srdba stoji u paru sa pomamom, a razum sa umeem. Do ovog trenutka moemo rei da je dvoboj posmatran iskljuivo sa tehnikog aspekta. Na ovom mestu, meutim, deava se prelaz u kojem Taso iskoriava dvoboj u vie svrhe, reektujui kroz njega svoja uverenja i zamisli, jer upravo na kontrastu izmeu Tankredijeve snage voene raciom i sirove snage njegovog protivnika Taso gradi temelje za buduu pobedu krstaa, odavi takoe, na neki nain, oma i samom maevanju, u kojem je presudna inteligencija, a ne zika snaga. Ali, u ovom trenutku pesnik jo uvek ne eli da nam eksplicitno otkrije svoje naume, pa nam kroz oi publike, koja unezvereno posmatra do tada nevien prizor, i dalje predstavlja ovaj dvoboj kao borbu dveju istovetnih snaga, koju prekida tama noi, a ne konano nadjaavanje protivnika. Ova pesnikova verbalna varka naii e na podrku i u reima paganskog glasnika Pindora, koji prekida borbu priznavi podjednaku snagu obojici junaka, pozvavi ih da dvoboj nastave po danu, kada je vreme za velika dela. Oigledna je veza izmeu dana i slave, zbog ega Argante, nepokolebljivo siguran u sebe, ne elei da mrak proguta njegovu pobedu, pristaje na prekid, pod uslovom da se Tankredi vrati u dogovoreno vreme. Na ovom mestu dvoboj se okonava, kao u predstavama srednjovekovnih ulara, ba u trenutku kada postaje najzanimljiviji, sa pitanjem i iekivanjem koje lebdi u vazduhu: ko e pobediti srdba ili vrlina, u ije ruho Taso zaodeva Argantea i Tankredija. Od ovog momenta, tanije od druge polovine 55. oktave, poinje Erminijina no.25 Erminija je, ne zaboravimo, posmatrala dvoboj od samog poetka sa vrha kule, i sada se daje u beg, sasvim potpala pod uticaj Amora, elei da Tankredija vida od Arganteovih ljutih rana. Ali, kad smo ve kod publike, ne smemo da zaboravimo jednu od kljunih gledateljki, Klorindu, koju pesnik, od trenutka njenog pojavljivanja na vrhu brda, vie ne
tematika sasvim razlikuje od one koja je do tada dominirala. U sreditu je gura nene i krhke Erminije, koju Amor kua reima: Roena nisi od prodrljive medvedice (VI, LXXIII:3), suprotstavivi je tim reima, indirektno, Arganteu. 24 Up. VI, XXXVIII: 4-8 u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, nav. delo, str. 187. 25 Opet moramo da naglasimo podvojenost i izrazitu kompleksnost VI pevanja, koje osim antagonizma izmeu Tankredija i Argantea, naglaava jedan mnogo suptilniji antagonizam izmeu Argantea i Erminije. Dok Argante dela danju, Erminija se preputa noi. Arganteova no je izuzetno mrana i gusta, Erminijina no je vedra i sjajna, sasvim drugaija, ime Arganteov dan postaje hijat Erminijine noi. Vie o vremenskoj simbolici u F. Iovine, La licenza del ngere Nota per una lettura della Liberata, nav. delo, str. 18.

64

spominje, kao ni Tankredi, od trenutka kada je uao u dvoboj. Mogli bismo da pomislimo da je pesnik jednostavno zaboravio na prisustvo ove heroine, prepustivi se arima dvoboja. Ali, budui da smo do sada imali prilike da se uverimo nekoliko puta da je Taso vodio rauna i o najsitnijim pojedinostima, ova teza ne moe tako lako da opstane. S druge strane, injenica da je Taso svojevoljno ostavio ovaj prostor nedovrenim, stvorivi neku vrstu namernog obscuritas-a, otvara itave predele ka novim pretpostavkama. Jedna od tih pretpostavki jeste vanost uticaja prisustva/odsustva odreenih enskih likova na, uslovno reeno, muki princip, njegovo raanje, odnosno odumiranje. Ponovo emo se posluiti shemom koja ima za cilj da objasni ovaj mehanizam delovanja na primeru Tankredija. KLORINDA TANKREDI ERMINIJA

ARGANTE

Tankredi je zarobljen izmeu dveju enskih energija, upleten u mreu nesrenih i neostvarljivih ljubavi, svoje prema Klorindi i Erminijine prema njemu. Ovaj ljubavni trougao, u kojem se ljubav oslobaa i apsorbuje, prvenstveno onaj njegov svesni deo koji se tie Tankredijeve ljubavi prema Klorindi, imae kljuan uticaj na postojanost mukog principa, odnosno skupa svih onih osobina koje bi Tankredija trebalo da ine savrenim vitezom. Primeujemo, tako, da u Klorindinom prisustvu ovaj princip ima tendenciju da naglo izbledi, ak i da sasvim nestane, zbog ega Tankredi postaje jadan (misero), nezatien (inerme), ponizan (supplichevole), drhtav (tremante); gotovo da bismo mogli da pomislimo da je u pitanju opis nekog enskog lika. Tek kada je Amor daleko, kad ne moe da mami svojim vizualizacijama, poinje da oivljava umrtvljena snaga i Tankredi se preobraa u sranog i odvanog viteza. Ovo nas samo vraa na onu poetnu priu o Amoru kao demonskoj sili koja nastupa jednako smrtonosno kao i bilo kakvo oruje Ah, okrutni Amore, iji i pelin i med / koji me nas alje jednako ubijaju / i svagda su jednako smrtonosni / i melemi i bolesti to od tebe dolaze! (IV, XCII:4-8) s tim da je njegova panja usmerena prvenstveno ka ubijanju mukosti. Stenjen izmeu dve ene, Tankredi je istovremeno i omekan. Za razliku od njega, Argante nesmetano moe da razvija svoju mukost, budui da je usmeren iskljuivo na sebe. Tako se njegov muki princip, u harmoniji sa varvarskom prirodom i ivotinjskim temperamentom, poistoveuje sa prirodom alfa mujaka i, u skladu sa time, on tako i postupa. Na osnovu svega reenog, moemo da zakljuimo da je pisac Klorindu tokom borbe namerno uklonio sa vidika, ako ne i sasvim sklonio, kako bi, zahvaljujui njenom odsustvu, mogao da oslobodi Tankredijevu uspavanu mukost. U XII pevanju Klorinda i ziki nestaje sa stranica Osloboenog Jerusalima u traginom dvoboju sa Tankredijem, tako da njeno prisustvo nee ometati nalni susret izmeu Tankredija i Argantea, koji se odvija u sasvim drugaijem tonu. Budui da i jedan i drugi muki princip nesputano mogu da deluju, ovaj dvoboj je mnogo agresivniji, ali jednako slojevit. U njemu se, pre svega, istie lik Argantea koji doivljava jo jednu u nizu transfor-

65

macija, s tim to nam se ovog puta prikazuje u sasvim drugaijem svetlu, ime e Taso zaokruiti svoju pesimistiku misao, dok e istovremeno, s druge strane, kroz lik Tankredija zaokruiti svoju etiko-religiozno shvatanje. Ve na samom poetku XIX pevanja, kao prstom sudbine, Tankredi nalee na Argantea. Iako je prolo neko vreme od njihovog poslednjeg susreta, Argante ga odmah prepoznaje i, pre zikog, dolazi do njihovog verbalnog okraja. Argante je kao i uvek samouveren, agresivan, rei su mu izazivake, uvredljive, podrugljive, sa jasnim ciljem da pogode tamo gde je Tankredi najosetljiviji: od ruku mojih smrt nee izbei / o, ti silni, ubojico ena (XIX, III:7-8). Tankredi, pak, nastupa dostojanstveno, jo jednom potvrdivi svoj plemenit i odvaan karakter, ali i dokazavi svoju umnu superiornost, upotrebom ironije: Poi sa mnom, ti, koji ubija / samo gorostase i junake: / ubojica ena te izaziva (XIX, V:1-3). U sledeim oktavama videemo Tankredija i Argantea kako se probijaju kroz gomilu, u potrazi za mestom na kojem e se boriti, prvi put zdrueni i usmereni jedan na drugog: mrnja ih zajedno prati, a srdba ini da neprijatelj onog drugog sad postane zatitnik (XIX, VI:7-8). U ovoj sjajnoj antitezi vidimo da je elja za dokazivanjem toliko jaka da Tankredi ak brani Argantea od moguih napada drugih krstaa, postavi, opet ironino, neka vrsta njegovog zatitnika. Za razliku od prostrane istine koja je bila iskoriena za prvi dvoboj, drugi dvoboj se odvija na skuenijem prostoru, izvan gradskih zidina, ali ija ograenost opet neodoljivo podsea na teatar, polje za boj ili lov. Iako su aluzije na teatar ponovo prisutne, primeujemo odsustvo publike. Sve se odvija samo pred budnim okom pisca i pod isto tako budnim okom Gospodnjim. Meutim, doavi na utvreno mesto, Argante nije vie onaj stari. On upire poslednji pogled ka gradu u plamenu, ija e se sudbina, igrom sluaja, preklopiti sa njegovom. Ponovo, na osnovu spoljanjih karakteristika, mi donosimo zakljuak o unutranjem biu junaka. Zatiemo ga okrenutog od Tankredija, odloenog tita, sasvim utonulog u sopstvene misli, neobino statinog. Iz takvog jednog prizora mi uviamo nesreu ovog junaka, jer on, neumorni, nikad posustali Argante, koji je donkihotovski (ako izuzmemo ponovo parodijski element) usamljen jahao kroz no vitlajui maem,26 vei od samog ivota, prvi put kao da nasluuje neka svoja ogranienja i nemogunosti. U intimnom rastanku od voljenog grada on uvia uzaludnost svoje borbe koja kobno nagovetava i njegov kraj, zbog ega i odlae tit i na jednom podsvesnom planu simboliki se predaje pred stihijom sudbine. Insistiramo na slutnji i predoseaju, jer videemo da se na svesnom nivou Argante nimalo ne miri sa krajem. Na pitanje zbunjenog Tankredija, zateenog ovim prizorom, ta ga je obuzelo, Argante odgovara: Mislim na drevni kraljevski grad / judejskog carstva, / koji sad pobeen pada, a ja se zalud trudih / da ga spasem od kobnih ruevina (XIX, X:1-4). Paljivom itaocu Osloboenog Jerusalima ne moe da promakne slinost sa stihovima iz XV pevanja, u kojima Taso, da bi opisao upravo prolaznost i propadljivost stvari, takoe pribegava opisu nekada velianstvenog grada koji je vremenom postao ruevina Kartagine: Poiva uzviena Kartagina: / jedva titi obala tragove njenih slavnih ruevina. / Umiru gradovi, umiru kraljevstva, / sjaj i rasko pokrivaju pesak i trava, / a ovek
26

Nuda ha la spada e la solleva e scote / gridando, e laria e lombre in van percote (VII, LIII: 7-8) u T. Tasso (priredio L. Caretti), Gerusalemme liberata, nav. delo, str. 238.

66

se posle stidi to je smrtan: / ah, pameti naa pohlepna i ohola! (XV, XX:1-8). I propast Jerusalima, koja se odvija pred Arganteovim oima, i propast Kartagine odraavaju Tasovu viziju ovozemaljskog ivota sve je prolazno, sve umire, itave civilizacije nestaju sa lica zemlje, ostavivi za sobom tek slabano seanje, a ivot je u svakom svom segmentu uvek povezan sa smru. Ovim bolnim uvidom u pravo stanje stvari Arganteova dinovska gura biva smanjena na ljudske dimenzije, prvi put omekana; propast grada za Argantea predstavlja i propast ideala, odnosno izneverenu veru u slavu i seanje, iji su gradovi personikacije. Kroz ovakvu sliku pisac je rehabilitovao Arganteov lik, koji se nakon ovog momenta pridruuje ostalim traginim junacima Osloboenog Jerusalima. Meutim, kao to smo nagovestili, ni pred oiglednom propau, Argante se ne predaje. Gledajui Jerusalim, on ne osea strah, ve nevericu, kao da ne moe da poveruje da neto za ta se on lino borio moe da propadne (ja se zalud trudih). On je svestan propasti grada, ali ne i sopstvene propasti. Dok god postoji njegovo uzvieno ja, postoji i borba. A borba koja sledi je najnemilosrdnija i najokrutnija do sada. U poetku akcenat je ponovo na tehnikoj strani dvoboja. U prvih nekoliko oktava smenjuju se najrazliitiji maevalaki pokreti i pozicije. Preciznost opisa je, kao i uvek, zadivljujua. Tankredi se izdvaja po svojoj vitkosti, okretnosti i maevalakoj spretnosti, a Argante po svojoj nezgrapnoj i gorostasnoj pojavi zbog ega e ih Taso uporediti sa dva broda u pomorskoj bici, u kojoj jedan prednjai po vetini, a drugi po visini. Ali, ipak e Argante zadati prvu ranu Tankrediju, uputivi mu zlobnu opasku: Maevalac je svladan vetinom maevanja (XIX, XIV:8), samoproglasivi se vetijim maevaocem. Meutim, ne smemo da izgubimo iz vida da je Tankredi sada osloboen melanholije koja je pomraivala njegove viteke sposobnosti i on nastupa u punom sjaju. Za razliku od prethodnog dvoboja, Tankredi ovoga puta deluje jednako silovito i neobuzdano kao i Argante. On uspeva da prepolovi Arganteov ma i da ovoga rani u desnicu: Potom hitro istupi levom nogom / i levom rukom njegovu desnicu zgrabi, / a svojom mu desnom, utom, u njegovu desnu / smrtonosne udarce zada (XIX, XVI:1-4), ne propustivi ni da mu odgovori na prethodno upuenu porugu. Vidimo da Taso konstantno insistira na preciznom opisu Tankredijevih pokreta, koji odaju hladnokrvnu proraunatost voenu inteligencijom. Njegovu vetinu i okretnost naglaava jo vie Arganteovo apsolutno nepoznavanje pravila, ime nas pesnik, polako ali sigurno, vodi ka unapred zacrtanom usudu svojih junaka. Taso e nam priutiti itav repertoar borbe, od maevanja do direktnog hvatanja u 27 kotac dva ljuta protivnika. Kako dvoboj odmie, sve vie se pretvara u okrutnu borbu na ivot i smrt izmeu dva muka principa. Tehnika vetina i viteko ponaanje sve vie blede, ustupivi mesto slepoj i bezonoj snazi i nasilju: Sad se stadoe meusobno udarati: / borbi umea ponestaje i sve vie je nemilosrdna (XIX, XIX:7-8). Primeujemo kako Argante posustaje. Ranjena desnica sve tee i tee podnosi teret oruja. Na Tankredijev plemenit predlog da se preda, ponositi Argante e poput ranjene zveri skupiti preostalu
27

Borba prsa u prsa, svojevrsno rvanje, takoe je bilo predmet brojnih rasprava u XV i XVI veku. Neki su, poput Parisa de Putea, smatrali da ako je jednom od duelista slomljen ma on moe da nastavi borbu sluei se svim sredstvima koje ima na raspolaganju: uvrtanjem protivnikove ruke, ugrizima, itd. Drugi su, pak, poput Antonija Posevina, bili protivni ovoj praksi, smatrajui je neasnom, budui da dvoboj treba da predstavlja test vetine, izdrljivosti i intelekta, a ne iskljuivo zike snage.

67

snagu u elji da poslednje trenutke svog ivota obasja herojskim krajem (ponovo prisutna veza izmeu svetla i slave). Neumoran u ivotu, neumoran je i u smrti. Usledie poslednji trzaji neobuzdanog, paganskog duha, kojima, iako su poslednji, ne nedostaje estina onih prvih: Onaj jo jae bije, al uzalud je u vetar / svoju snagu i srdbu rasplinuo, / jer Tankredi na udar pazi / izbegnu ga i na stranu se baci. / Ti, svojom teinom povuen, na bradu / pade, Argante i vie ti spasa nema: / sam od sebe pade i na sreu ti je / to pad tvoj drugom na hvalu nije (XIX, XXIV:1-8). Dvodelnost oktave je oigledna. Dok u prvoj polovini dominira jo uvek objektivni prikaz dvoboja, u drugom delu Taso poinje intimno da se oprata od svog junaka, obraajui mu se direktno i priutivi mu paralelni dvoboj sa samom smru, u skladu sa neumornom prirodom svog junaka. Smrt ga dakle ne obara u prvom naletu. I poto bude pao, on ne umire. Niti se predaje, niti se miri sa krajem, jer kao to smo ve vie puta naglasili, borba u njegovom sluaju znai ivot. Prizor je stravian: dinovska gura varvarina Argantea, sa otvorenim ranama, ustaje iz lokve krvi, drznuvi se da i dalje kua sudbinu i da na prevaru rani Tankredija u petu. Ovo e razjariti krstaa, ugasiti svaki traak samilosti i ubrzati Arganteov kraj. Prisustvujemo svojevrsnom masakru, koji podsea na esto vienu formulu u holivudskim lmovima, kada zlikovac nikako da umre iako je nebrojeno puta ranjen: Tankredi zabija svoj ma u Arganteov vizir, a onda jo jednom, sigurnosti radi, prolazi maem kroz isto mesto. Sve Arganteove osobine nastavljaju da ive i u samrtnom asu. Kao nikad do tada, njegova pojava prevazilazi sve granice ljudskog. On jo uvek nije umro, on umire (moriva). Kroz ovaj imperfekat protiu poslednji otkucaji njegovog ivota, u kojima Argante ostaje dosledan samom sebi: Mre Argante i mre k to iveo je: / pretei mre i ne posustaje. / Oholi, zastraujui i okrutni / behu poslednji trzaji, poslednje rei (XIX, XXVI:5-8). Do poslednjeg trenutka varvarski heroj ostaje veran svome ja i postaje jedan od malobrojnih koje ni Bog ni usud nisu uspeli da preobrate do samog kraja, pobeen ne Tankredijevom rukom, ve sopstvenom snagom koja je nadjaala i njegove mogunosti. U ovoj njegovoj upornosti da pobedi svevinje sile, iji je Tankredi samo pion, ogleda se i sva tragedija njegovog bia, ime se on pridruuje grupi junaka kakvi su Prometej ili, na primer, Danteov Farinata, koji, iako etiketirani kao negativci od strane nebesa, u svom buntu bude simpatiju i potovanje. Poslednji put Argante se pojavljuje na stranicama Osloboenog Jerusalima u 102. oktavi istog pevanja, kada na njegovo beivotno telo nailaze Erminija i Vafrino, Tankredijev titonoa: u krvi mrtva ratnika tad spaze / koji ceo put zauzima i lice u nebo / upire i mrtav i dalje preti (XIX, CII:6-8). Iako ga pesnik ne imenuje, nema sumnje da se radi o Arganteu, koji je, kao to je primetio ovani eto, otuen i od same smrti i ija smrt 28 samo produbljuje njegovu ovenost. Kroz Arganteov lik odraava se nestabilnost ljudskih sudbina, uobliuju se al za punoom ivljenja i poraz vere u jedinku, u neogranienu snagu pojedinca koji menja svet i ustrojstva oko sebe. Tragedija ovog junaka nije u njegovoj smrti, nego u uzaludnosti njegove borbe i slepog uverenja da je sopstvenom snagom i voljom ovek kroja svoje sudbine. Dakle, dvoboj je Tasu posluio da iskae najtananija razmiljanja o nekim venim temama, kao to su ivot i smrt, svrha postojanja, venost i propadljivost, a ne samo puku
28

Up. G. Getto, Nel mondo della Gerusalemme, nav. delo, str. 103.

68

ziku borbu. Najprostiji zakljuak bi bio da dobro pobeuje zlo. Ali, Taso nas ostavlja prilino zateenim pred svojim opredeljenjem da i nije sve tako dvostrano, crno ili belo. Umesto da se dobro poznata pria o dobijenom krstakom ratu zavri dvostrukim slavljem, na nebesima i na zemlji, itaoev ukus pobede je gorak: za srce su nam prirasli paganski junaci, nebesa nam kroz itav ep deluju nedoseno i hladno, a i kroz pobedu se provlai stalno prisutna misao o ovekovom ivotu kao patnji. Svaka borba za promenu je besmislena, jer ovekova promisao je krajnje nebitna naspram one Boje. Ali, Taso ipak nudi neko reenje, koje i nije toliko uteno, budui da je jedino. Naime, pojedinac uspeva lake da podnese svojevrsni dvoboj sa ivotom u zavisnosti od toga koliko je sposoban da pogleda izvan ovozemaljskih okvira i odrekne se sopstvene tatine. Kroz pomirenje sa sudbinom, kroz samovoljnu predaju nebesima, koja predstavlja ono to se uobiajeno naziva verom, omoguena je uteha. Uteha kod Tasa nije priznavanje sopstvene nemoi koliko Boje svemoi. Ona, naravno, nastupa u nekom drugom ivotu i zove se osloboenje.

69