Skripta Iz Uvoda I Principa Zastite Okruzenja

Skripta iz predmeta
Uvod i principi zatite okruenja
Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja
SADRAJ UVOD U INENJERSTVO ZATITE IVOTNE SREDINE KAO DISCIPLINU ......... 4 ivotna sredina u krizi............................................................................. 5 Simptomi krize ivotne sredine:............................................................... 5 Nova dimenzija krize ivotne sredine ...................................................... 6 Cilj inenjerstva zs ................................................................................. 6 Odrivi razvoj .......................................................................................... 7 Interdisciplinarnost i globalnost ............................................................. 8 OSNOVNI POJMOVI OPTEG INENJERSTVA OKRUENJA ................................ 9 Pojam sistema ......................................................................................... 9 Granice sistema ....................................................................................... 9 Razmena energije i materije kroz granice sistema.................................. 9 Tokovi, ciklusi i strukture sistema ivotne sredine ................................ 11 Struktura otvorenog sistema ivotne sredine ........................................ 11 Tokovi energije ...................................................................................... 12 Tokovi materije...................................................................................... 13 Ravnoteno stanje.................................................................................. 14 KRUENJE VODE I GLOBALNI CIKLUSI NEKIH HEMIJSKIH ELEMENATA ..... 15 Kruenje vode ........................................................................................ 15 Hemijski elementi .................................................................................. 16 Kruni tokovi ......................................................................................... 16 Globalni ciklus ugljenika u prirodi ....................................................... 17 Globalni ciklus sumpora u prirodi ........................................................ 19 Globalni ciklus azota u prirodi ............................................................. 20 MEUUTICAJ CIVILIZACIJE I IVOTNOG OKRUENJA .................................... 21 Razvitak gradova ................................................................................... 21 Demografska eksplozija ........................................................................ 22 Prehrana stanovnitva........................................................................... 24 ATMOSFERA, ZNAAJNI PARAMETRI ATMOSFERE I MDK ZAGAUJUIH SUPSTANCI U ATMOSFERI ...................................................................................... 26 Struktura atmosfere ............................................................................... 26 Temperatura u atmosferi ....................................................................... 26 BUKA KAO SPECIFIAN VID ZAGAENJA ........................................................... 29 Nastajanje zvuka i njegovo prenoenje ................................................. 29 ovekovo uho kao prijemnik zvuka ....................................................... 32 Ultrazvuk i infra zvuk ............................................................................ 32 Dozvoljeni nivoi buke u ivotnoj sredini ............................................... 33
DOZVOLJEN NIVO BUKE U dB .................................................................................................34
Hotelske sobe......................................................................................... 34 Zatita od buke ...................................................................................... 35 MAKSIMALNO DOZVOLJENE KONCENTRACIJE ZAGAUJUIH SUPSTANCI U VODI ........................................................................................................................... 36 Maksimalna dozvoljena koncentracija zagauluih supstanci u vodi .. 36 Osnovi odreivanja graninih koncentracija zagaujuih supstancija u otpadnim vodama ........................................................................................................ 36 OSNOVE EKOLOGIJE ............................................................................................... 38 Ekosistem, struktura ekosistema ........................................................... 38 Lanci ishrane i veze ............................................................................... 38 Stanita i nie ........................................................................................ 40
Departman za Inenjerstvo zatite ivotne sredine | Fakultet tehnikih nauka Novi Sad 1
Dinamika ekosistema............................................................................. 41 PRINCIPI OUVANJA RAVNOTEE ........................................................................ 43 Stanje ravnotee .................................................................................... 43 Stanje dinamike ravnotee ................................................................... 43 Prilagodljivost sistema .......................................................................... 44 IZVORI, KARAKTERISTIKE I EFEKTI ZAGAENJA .............................................. 46 Zagaenje vazduha ................................................................................ 46 Izvori zagaenja vazduha ...................................................................... 46 Primarni i sekundarni polutanti vazduha.............................................. 47 Emisioni faktori ..................................................................................... 47 Ukupna emisija ...................................................................................... 47 Efekti aerozagaenja ............................................................................. 47 Ekonomski gubici .................................................................................. 48 Uticaj aerozagaenja na zdravlje oveka ............................................. 48 Makro efekti zagaenja vazduha ........................................................... 49 Efekti kiselih kia ................................................................................... 49 Ozon kao problem u ivotnoj sredini..................................................... 50 Globalno zagrevanje ............................................................................. 51 ZATITA OD ZAGAIVANJA .................................................................................... 54 ZATITA VODE OD ZAGAIVANJA......................................................................... 55 Sistem zatvorenih ciklusa voda ............................................................. 55 Preiavanje otpadnih voda ................................................................ 55 Prirodno preiavanje otpadnih voda ................................................. 56 Sakupljanje i obrada otpadnih voda ..................................................... 58 Metode, postupci i ureaji za preiavanje otpadnih voda ................. 58 Mehanike metode preiavanja otpadnih voda ................................. 58 Meanje otpadne vode ........................................................................... 58 Grubo ceenje ....................................................................................... 59 Uklanjanje vlakana ............................................................................... 59 Odstranjivanje vrstih estica taloenjem (sedimentacijom) ................ 60 Odstranjivanje tenosti koje se ne meaju sa vodom ............................ 61 Odvajanje vrstih estica pomou hidrociklona ................................... 61 Odvajanje estica centrifugiranjem ...................................................... 62 Odvajanje estica filtracijom ................................................................ 62 Fizikohemijske metode preiavanja otpadnih voda ......................... 64 Koagulacija i flokulacija ....................................................................... 64 Preiavanje vode flotacijom .............................................................. 65 Preiavanje ekstrakcijom ................................................................... 65 Preiavanje vode evaporacijom......................................................... 66 Preiavanje vode adsorpcijom........................................................... 67 Preiavanje vode jonskom izmenom .................................................. 68 Preiavanje vode inverznom osmozom .............................................. 69 Hemijske metode preiavanja otpadnih voda .................................... 70 Preiavanje voda hemijskim taloenjem ............................................ 70 Neutralizacija otpadnih voda ................................................................ 70 Redukcija oksidacionih agenasa ........................................................... 73 Oksidacija hemijskim agensima ............................................................ 73 Aeracija vode......................................................................................... 74 ZATITA VAZDUHA OD ZAGAIVANJA ................................................................. 76 Uklanjanje estica ciklonima ................................................................ 76
Uklanjanje estica filtracijom ............................................................... 77 Uklanjanje estica elektrostatikim talonicima ................................... 78 Preiavanje apsorpcijom i adsorpcijom ............................................ 80 Upotreba katalizatora za kontrolu emisije iz automobila ..................... 83 Katalitiko uklanjanje NOx i SO2 iz gasovitih produkata sagorevanja 86 Uklanjanje NOx i SO2 ozraivanjem elektronskim snopom................... 86 Fotohemijsko uklanjanje NOx i SO2 iz vazduha .................................... 86
UVOD U INENJERSTVO ZATITE IVOTNE SREDINE KAO DISCIPLINU
U najirem smislu rei, ivotna sredina (the Environment, die Umwelt) je sve ono to ini okolinu ljudskog bia. Ona je ukupna kombinacija svega van ljudskog organizma ukljuujui tri sfere: vazduh, vodu i zemlju, kao i sva ostala bioloka bia. U ivotnu sredinu spadaju i parametri kao to su temperatura, pritisak, energetski resursi, raspoloivost hranljivih materija, kao i svi fiziko-hemijski faktori, kojima su izloena iva bia. ivotna sredina je, dakle sve ono to ima uticaj i to potpomae postojanje ivota. Kada se govori o zatiti ivotne sredine, u literaturi se mogu sresti i drugi izrazi, kao to su: ovekova sredina, okolina, prirodne sredina, radna sredina. Svaki od njih odnosi se na deo prostora na planeti Zemlji. U ovim podelama kljunu ulogu imali su socioloki, urbanistiki, medicinski i ekonomski prilazi, koji su doveli do lokalnih pristupa pojedinanim oblastima i u skladu sa time i do nuenja reenja za svaku oblast posebno. Meutim, ovakav, lokalan pristup posmatranja problema, iako je u poetnim fazama izgledao ekonomski vrlo opravdan i efikasan, u dalekosenom smislu pokazao je ozbiljne mane. Razlog tome je upravo pogreno izdvajanje manjih celina u okviru ivotne sredine i njihovo izolovano prouavanje. Planeta Zemlja je naa ivotna sredina i jedino ona predstavlja jedinstveni sistem. Postoje tri osnovna zadatka koja se nameu pri zapoinjanju diskusije o problemu zatite ivotne sredine: Odreivanje posmatranog sistema: -koje je neophodno zbog naglaavanja interakcije i meusobne zavisnosti izmeu razliitih delova ivotnog okruenja. Naglaavanje interdisciplinarnosti: -koja zapravo zahteva odbacivanje fokusiranja samo na jedan aspekt posmatranog problema. Ovo je kljuno za razumevanje funkcionisanja ivotne sredine i potovanje njene kompleksnosti i raznovrsnosti. Primena globalne perspektive: -Neki od najozbiljnijih problema ivotne sredine danas su globalni i shodno tome zahtevaju globalna reenja. Zatita ivotne sredine je disciplina koja nastaje kao reakcija na iskoriavanje Zemlje, jedine planete pogodne za ivot oveka, do krajnjih granica njenih mogunosti. Veliki broj naunika upozorava da je opstanak planete doveden u pitanje, zbog pogrenog iskoriavanja prirodnih resursa i naruavanja prirodne ravnotee. Unitavanje Zemlje ovek vri na sopstvenu tetu, jer nebriga o ivotnoj sredini dovodi do ozbiljnih ako ne i nepovratnih oteenja onoga to bi se moglo nazvati Zemljinim sistemima za odravanje ivota: ekolokih procesa koji reguliu kilmu, istog vazduha i vode, regulacije vodenih tokova, recikale sutinski znaajnih elemenata, obnavljanja zemljita i uopte sistema koji ine planetu pogodnom za ivot. Koji su najbitniji motivi izuavanja problema zatite ivotne sredine? Veina ovekovih aktivnosti utie na ivotnu sredinu i to, naalost, najee na negativan nain.
ivotno okruenje je na osnovni mehanizam za odravanje ivota: ona obezbeuje vazduh koji udiemo, vodu koju pijemo, hranu koju jedemo i zemlju na kojoj ivimo. ivotnu okolinu koristimo kao prirodni resurs energije, drveta i minerala. Naruavanje ivotne sredine dovodi do ozbiljnih problema za ivi svet. Mnogi delovi ivotne sredine su ozbiljno ugroeni prekomernom eksploatacijom ili neadekvatnim koriejem. Ako se nastavi sa dosadanjim tretiranjem ivotne sredine, oteenja e biti sve tea, trokovi vei i posledice sve ozbiljnije.
ivotna sredina u krizi Nagli porast interesovanja za problem zatite ivotne sredine zapoeo je ranih 70tih godina dvadesetog veka, u poetku samo meu naunicima, a neto kasnije i u javnosti i politici uopte. U tom peridu dolo je do pojave velikog broja studija o neemu to se tada nazivalo krizom ivotne sredine, do inkorporacije ove teme u svakodnevni ivot, to je za rezultat imalo osveavanje javnosti o uticaju linih postupaka na ivotno okruenje i prihvatanje zatite ivotne sredine, kao naeg, a ne problema nekog drugog. Od 1990. godine kljuni problemi u oblasti zatite ivotne sredine su efekat staklene bate i globalno zagrevanje, pojave ozonske rupe, kisele kie i unitavanje tropskih uma. Iako ovi problemi imaju velike razmere, uzroci i reenja ovih problema lee u stavu ljudi i u oekivanjima oveanstva u odnosu na ivotnu sredinu. Mi zapravo zahtevamo da ivotna sredina bude pogodna za ivot, korisna i lepa. Naalost, ona ne moe da bude sve ovo u isto vreme. Simptomi krize ivotne sredine: Rast populacije: Broj ljudi na Zemlji je povean 8 puta od poetka Industrijske revolucije. Korienje resursa: industrijska proizvodnja je poveana 100 puta u toku 20. veka. Krenje uma: za manje od 200 godina iskreno je vie od 6 miliona km2 uma. Erozija zemljita: sedimentni nanosi prouzrokovani erozijom zemljita poveani su 3 puta u velikim i 8 puta u basenima malih reka, koje se intenzivno koriste, u poslednjih 200 godina. Vodni resursi: U protekla dva veka potronja vode skola je sa 100 na 3600 km3 godinje. Zagaenje vazduha: Ljudska aktivnost od sredine 18. veka udvostruila je koncentraciju metana u atmosferi, poveala koncentarciju CO2 za oko 27%, i ozbiljno otetila sloj ozona u stratosferi. Zagaenje vode: Usled ljudskog delovanja udvostruena je emisija arsena, ive, nikla i vanadijuma, utrostruena emisija cinka. Emisija kadmijuma poveana je 5 puta, a olova osam puta. od najznaajnijih problema u pogledu zatite ivotne sredine je zagaenje
Jedan vazduha. Zagaenje vazduha, uglavnom nevidljivim gasovima, potie iz fabrika, stambenih objekata, energetskih postrojenja i transportnih sredstava. Gasoviti polutanti raznose
se vetrom na velika rastojanja od izvora i mogu prouzrokovati ozbiljna oteenja ivotne sredine. Primera radi, procena je da 625 miliona ljudi danas ivi u oblastima gde vazduh nije odgovarajueg kvaliteta i to uglavnom u industrijskim gradovima. Zagaenje vazduha gasovima koji izazivaju efekat staklene bate (CO2, NOx i CH4) prema naunim procenama prouzrokovae do 2030. rast prosene temperature od 1.5-4.5 C, koji e uzrokovati ozbiljne poremeaje, podizanje nivoa mora i pojavu estih i razornih oluja. Nova dimenzija krize ivotne sredine Mnogi se pitaju da li je kriza ivotne sredine zaista toliko ozbiljna? Optimisti kau da su i u prolosti postojale zastraujue prie o ivotnoj sredini, ali ljudska vrsta jo uvek opstaje. Meutim, zaboravlja se na nekoliko aspekata dananje krize, koji je bitno razlikuju od situacija u prolosti: Globalnost problema: U dananje vreme ovek ima sposobnost da menja ivotnu sredinu na globalnom nivou. Zagaenja koja se proizvode na jednom mestu vrlo brzo se prenose na iroku oblast i postaju opti problem. Polutanti ne poznaju granice. Nuklearno zagaenje koje je emitovano prilikom nesree u ernobilu 1986. za manje od nedelju dana proirilo se na celu Evropu. Brzo napredovanje problema: Zabrinjavajui je tempo kojim ozbiljni problemi po ivotnu sredinu napreduju. Stepen promena je sve vei. Dugoronost: Efekti zagaenja ostae kao problem i za budue generacije. Toksini hemijski otpad i radioaktivni otpad iz nuklearnih elektrana nee se degradirati ni za 1000 godina. Ne poznavanje potpunih efekata: Jo uvek nismo sasvim sigurni u to kakva dejstva imaju koji polutanti ni kakve efekte e imati neka ovekova delovanja. Razvijanjem novih tehnologija, kao i nepaljivim korienjem postojeih, razvijamo i nove rizike. Cilj inenjerstva zs Prilikom projektovanja bilo kojeg postrojenja potrebno je u obzir uzeti niz faktora: ekonomskih, tehnolokih, sociolokih, zatite ivotne sredine i drugih. Prilikom razmatranja postojeih reenja, planova, ponuenih tehnologija, lokacija i slino, potrebno je izbalansirati sve fakore i odrediti koja solucija bi sveobuhvatno predstavljala opti, javni interes. Cilj inenjerstva zatite ivotne sredine je u tome da u novim projektima i planovima, kao i u ve postojeim postrojenjima i delovanjima, prepozna potencijalne negativne uticaje na ivotnu sredinu, kao i da ponudi odgovarajua reenja. Inenjerstvo zatite ivotne sredine bi dakle, trebalo da osigura ukljuivanje i faktora zatite ivotne sredine u projektovanje i planiranje, kao i iznalaenje solucija koje su po ivotnu sredinu najbezopasnije. U tom smislu tipini zadaci inenjerstva zatite ivotne sredine su: Ustanovljavanje, analiza i ocena postojeeg stanja. Primena postupaka prevencije (pollution prevention). Ponovno korienje otpadnih materija (reciklaa-recycling). Procesno spreavanje zagaenja (pollutants treatment). Odlaganje tetnih i opasnih materija (disposal or release) Predvianje budueg ponaanja.
6
Departman za Inenjerstvo zatite ivotne sredine | Fakultet tehnikih nauka Novi Sad
Odrivi razvoj Jedan od osnovnih motiva, pri bavljenju problemima zatite ivotne sredine je odreivanje odrivog razvoja, odnosno odluivanje o tome da li je vie uvek i bolje. More is always better je zapravo princip koji najee favorizuju politiari i ekonomisti, a koji ohrabruje donoenje odluka koje uvek uvaavaju samo aspekt ekonomskog rasta. Osnovni problem odrivog razvoja sadri se u tome da eksponencijalni rast tehnologije i populacije, iji stepen rasta raste u toku vremena, nije praen dovoljnom koliinom dostupnih resursa kao ni produkcijom hrane. Pesimistiki nastrojeni naunici smatraju da e ovakav stepen rasta (naroito populacije i tehnologije), vrlo brzo dovesti do krajnje take odrivosti, odnosno do granica rasta. Sa takvog stanovita, ak i ne preduzimanje nikakvih mera u odnosu na postojee probleme u ivotnoj sredini, dovelo bi do kolapsa. Na slici 1. dat je grafiki prikaz dosadanjeg ponaanja relevantnih parametara, koji karakteriu ivotnu sredinu, kao i prognozu daljeg ponaanja i take u dvadeset i prvom veku, kada e nedostatak resursa dovesti do pada industrijske proizvodnje, ogranienog snabdevanja hranom i znaajnog pada u brojnosti ljudske populacije usled zagaenja, bolesti i stresa.
Slika 1. Granice rasta: Predvianja o globalnoj populaciji, zagaenju i resursima
Pojedini naunici smatraju da su postojei resursi sasvim dovoljni za naredni vek i da je ovakav tempo eksploatacije odriv, ukljuujui i probleme povezane sa njihovom eksploatacijom (formiranje otpada, emisija polutanata, zauzimanje zemljita). Ovakva teorija, naime predpostavlja da e rast populacije i razvitak tehnologije, pored svih negativnih efekata dovesti i do otkria novih resursa, koji e biti obnovljivi i ekonomini. Uz ovakve pretpostavke, raspodela prirodnih resursa prema dostupnosti i ekonominosti data je na slici 2.
Otkriveni resursi Neotkriveni resursi Dokazani resursi Resursi do kojih Hipotetiki je nemogue Poznati resursi ( ali nije resursi dopreti poznata njihova koliina) Obnovljivi resursi (nije izvesna njihova ekonominost u bliskoj budunosti) Resursi koji postoje, ali ih je sadanjom tehnologijom nemogue otkriti
Visok stepen geoloke sigurnosti Nizak
Interdisciplinarnost i globalnost Problemi koji se tiu zatite okoline su kompleksni, meusobno povezani i uslovljeni. Za njihovo sagledavanje i reavanje potrebni su znaajni naunoistraivaki napori i brojna originalna tehnoloka reenja. Zatita ivotne sredine je jedna vrlo iroka disciplina, koja zadire u praktino sve pore ljudske delatnosti. Obim problema u ivotnoj sredini prerastao je od lokalnih i regionalnih ka globalnim problemima. U skladu se tim je i pristup reavanju od specifinog prouavanja samo jednog vida problema i to od strane svake naune discipline posebno, prerastao u multidisciplinari i interdisciplinarni istraivaki program. Do pre nekoliko godina na zagaenje se gledalo sa lokalnog stanovita, odnosno razmatralo se samo neposredno zagaenje vazduha, vode, zemlje itd. Globalni efekti su se zanemarivali. Danas, meutim svi problemi zatite ivotne sredine se posmatraju globalno. Pokazalo se, naime, da se na vrlo velikim rastojanjima od izvora koji vre zagaenje, javljaju globalni, negativni efekti. Najpoznatiji takvi efekti su: pojava kiselih kia, promena klime, zagaenje mora i razaranje ozonskog omotaa. Pojedini problemi zatite ivotne sredine ne mogu biti u kompetenciji samo pojedinih zemalja, jer su globalnog karaktera i zahtevaju reavanje na meunarodnom nivou, jer utiu na uslove ivota u mnogim regionima, zemljama i kontinentima. Iz tog razloga potrebna je saradnja na meunarodnom nivou, standardizacija kriterijuma i mera predostronosti u pogledu zs. Dananja dva najvea internacionalna globalna istraivaka programa su International Geosphere-Biosphere Programme (IGBP) i Human Dimension of Global Change Programme (IGBP).
stepen ekonominosti
Slika 2. Raspodela prirodnih resursa prema dostupnosti i ekonominosti
OSNOVNI POJMOVI OPTEG INENJERSTVA OKRUENJA
Pojam sistema Termin sistem se iroko upotrebljava na veoma razliite naine. Ponekad se pod sistemom podrazumeva birokratska i politika struktura koja upravlja drutvom. Kompjuterski specijalisti govore o kompjuterskom sistemu, koji obuhvataju hadver i softver. Postoje socijalni sistemi, koji ukljuuju grupe razliitih veliina ukljuujui porodicu i zajednicu. Menaderi koriste sisteme proraunavanja, postoje sistemi puteva i sl. Kako se sistem definie, dakle, u mnogome zavisi od tipa problematike koja se izuava. U smislu u kojem ga podrazumeva inenjerstvo zatite ivotne sredine, sistem se definie kao skup komponenti, koje zajedno uestvuju u obavljanju neke funkcije. Ovakva definicija naglaava tri znaajne osobine sistema: 1. Sistem se sastoji od komponenata. 2. Delovi sistema funkcioniu zajedno. 3. Ceo sistem funkcionie sa nekim ciljem. Iz prve osobine sistema moe se zakljuiti da se sistem moe prouavati iz razliitih perspektiva. Naime, moe se posmatrati ceo sistem bez posebnog razmatranja njegovih pojedinanih delova. Sa druge strane moe se posmatrati koje komponenete su prisutne u sistemu i kako one funkioniu. Ova osobina takoe ukazuje na mogunost postojanja kretanja i dinamike unutar sistema. injenica da ovi pojedinani delovi u okviru sistema funkcioniu zajedno, ukazuje na oigledno postojanje struktura koje povezuju razliite komponente. To takoe ukazuje na meusobnu uslovljenost, tako da promene u okviru jednog dela sistema mogu biti uzrok promena u drugom delu sistema. Osobina funkcionisanja sa nekim ciljem ukazuje na to da sistem nije besmislena grupa komponenata, ve skupina sa nekim ciljem. Sistemi u ivotnoj sredini ukljuuju ive i neive komponente, koje interaguju i kreiraju svet oko nas. Granice sistema Svaki sistem funkcionie u okviru granica koje se mogu identifikovati i definisati. Granice sistema definiu oblast u okviru koje pojedine komponente sistema interaguju i stoga definiu prostiranje sistema i naine na koji su sistemi povezani. Sistemi u okviru zatite ivotne sredine su fiziki sistemi sa fizikim granicama. Neke granice su otre, kao na primer obale okeana ili jezera, koje odreuju granicu izmeu akvatinih (vodenih) i terestrijalnih (zemljanih) sistema. Druge garanice su manje otre i pokretljive, kao to je na primer granica oblasti sa vegetacijom i pustinjske oblasti. Razmena energije i materije kroz granice sistema Granice sistema nisu znaajne samo za definisanje samog sistema, ve i za definisanje tipa kojem dati sistem pripada. Na primer, neki sistemi imaju ulazne i
izlazne tokove materije i/ili energije i iz tog razloga oseaju uticaj drugih sistema i utiu na druge sisteme. Na osnovu ovog kriterijuma postoje tri grupe sistema (Slika 1): 1. Izolovani sistemi 2. Zatvoreni sistemi 3. Otvoreni sistemi
izolovani
zatvoreni
otvoreni
Tok energije Tok materije Granica sistema Okolina

Slika 1. Izolovani, zatvoreni i otvoreni sistem.
Izolovani sistemi su oni sistemi,koji nemaju ni razmenu energije ni razmenu materije kroz granice sistema. Takvi sistemi su veoma retki u prirodi i javljaju se preteno u laboratorijskim eksperimentima pod strogo kontrolisanim uslovima. Zatvoreni sistemi su sistemi koji mogu da razmenjuju energiju, ali ne mogu da razmenjuju materiju sa okolinom. Ovi sistemi su ee javljaju od izolovanih sistema. Na primer, globalni ciklus kruenja vode je zatvoreni sistem, jer u njemu postoji fiksni iznos materije, a cirkulacija vode se odrava pomou energije Sunca, znai pomou energije, koja dolazi iz okoline sistema. Otvoreni sistemi slobodno razmenjuju materiju i energiju sa okolinom, kroz granice sistema. Veina sistema koji se razmatraju u okviru zatite ivotne sredine su upravo otvoreni sistemi. Planeta Zemlja kao sistem Zemlja sama predstavlja jedan integrisani sistem, ali je vrlo korisno identifikovati njena etiri podsistema. Ova etiri podsistema svakako mogu predstavljati sisteme za sebe. Svi ovi sistemi su vrsto povezani, reaguju jedni na druge kao i na tokove materije i energije kroz sveobuhvatni sistem Zemlje. etiri glavna sistema za pitanja zatite ivotne sredine su: 1. 2. 3. 4. Litosfera, koju ine stene i minerali, koji formiraju samo telo Zemlje. Atmosfera, odnosno sloj vazduha, koji okruuje povrinu Zemlje. Hidrosfera, koju ine voda na povrini i u blizini povrine Zemlje. Biosfera, koja predstavlja skup ivih organizama, iji je deo i ljudska populacija.
10
Departman za Inenjerstvo zatite ivotne sredine | Fakultet tehnikih nauka Novi Sad
Ako bi planeta Zemlja bila nenaseljena, mogli bi smo samostalno razmatrati prirodne procese i strukture koje omoguavaju da sistem ivotne sredine funkcionie.Meutim, znajui dugu istoriju upotrebe i zloupotrebe ivotne sredine od strane oveka, uticaj oveka na ivotnu sredinu se ne moe zanemariti. Ovo uzrokuje veu kompleksnost, jer je vrlo esto teko zakljuiti koje su promene prirodne, a koje su indukovane ljudskim delovanjem. Promene u ivotnoj sredini su sve ee i sve vie kombinacija ove dve vrste delovanja. Pravilno razumevanje sistema ivotne sredine mora uzeti u obzir i sloenu interakciju izmeu Zemlje kao sistema i ljudske populacije. Neke od ovih interakcija su fizikog karaktera, kao to su postavljanja razliitih struktura (puteva, gradova, brana za odbranu od poplava itd.), kao i iskoriavanje Zemljinih prirodnih resursa. Ljudski uticaj je takoe evidentan i kroz menadment u zatiti ivotne sredine, kao i kroz institucionalne i organizacione strukture, koje odravaju moderno drutvo. Tokovi, ciklusi i strukture sistema ivotne sredine Veina sistema ivotne sredine su otvoreni sistemi i za njihovo opisivanje potrebno je poznavanje tokova energije i materije. Ovi tokovi, koji ine dinamiku sistema, posledica su zajednikog funkcionisanja delova sistema. Oni odreuju karakter sistema, sposobnost sistema da se menja i prilagoava, kao i nain na koji ovaj sistem interaguje sa ostalim sistemima. Dimnamika sistema je, generalno jako uslovljena nizom faktora, koji deluju izvan granica posmatranog sistema. Na primer, energija koja dolazi sa Sunca odrava energijski sistem Zemlje, kia iznad Istone Afrike obezbeuje vodu u reci Nil, a talasi na okeanu odreuju procese erozije obala i procese sedimentacije. Struktura otvorenog sistema ivotne sredine Osnovni cilj prilikom prouavanja ivotne sredine kao sistema jeste odreivanje glavnih komponenti, njihovo posmatranje i, ukoliko je mogue, njihovo merenje. Osnovnu strukturu otvorenog sistema ivotne sredine ine etiri kljuna dela: 1. 2. 3. 4. Ulazi, koji unose materiju i energiju kroz granice sistema Izlazi, koji iznose materiju i energiju kroz granice sistema Tokovi, koji nose materiju i energiju kroz posmatrani sistem Deponije, koje predstavljaju oblasti unutar sistema u kojima se energija i materija mogu deponovati u razliitim periodima vremena, pre no to se vrate u tokove.
Struktura sistema odreuje kako e delovi sistema funkcionisati kao celina, odnosno jedan jedinstveni sistem. Svaki deo sistema zavisi od ostalih delova. Promene u jednom delu sistema mogu uzrokovati promena u ostalim delovima. Zbog protoka energije i materije kroz granice sistema, svi sistemi u ivotnoj sredini interaguju sa svojom okolinom. To znai da okolina utie na sistem i sistem na okolinu. ematski prikaz grada kao otvorenog sistema, sa njegovim elementima i uticajima, dat je na slici 2.
ulaz energija, hrana, gorivo
sistem
izlaz
toplotno zagaenje voda ovek ovek vrst otpad
otpad domainstva,proizvodnja
zagaenje izvozna roba
zagaenje vazduha
Slika 2. Grad kao otvoren sistem
Tokovi energije Energija je fizika veliina, koja se definie kao sposobnost tela da vri rad. Energija pokree sisteme u okviru ivotne sredine. Postoje razliiti tipovi energije i svaki tip energije se u prisustvu materije moe transformisati iz jednog oblika u drugi. Tipovi energije, koji se javljaju u sistemima ivotne sredine su sledei: 1. Hemijska energija, koju poseduju supstance u svojim atomima i molekulima i koja se oslobaa prilikom odvijanja hemijskih reakcija. 2. Elektrina energija, koju naelektrisana tela. 3. Toplotna energija, koju poseduje telo usled kretanja njegovih atoma i molekula (ona je zapravo jedan oblik kinetike energije). 4. Kinetika energija, koju telo poseduje usled kretanja. 5. Potencijalna energija, koju telo poseduje usled svog poloaja u odnosu na neko drugo telo. Mogue je odrediti energijske bilanse za mnoge, pogotovo sisteme u ivotnoj sredini. Prouavanje naina na koji neki sistem dobija, deponuje, koristi i otputa energiju, daje mnogo informacija o tome kako posmatrani sistem funkcionie i kako su komponente sistema meusobno povezane. Odreivanje kako se u konkretnom sistemu menja energija u toku vremena, predstavlja vaan korak u odreivanju stabilnosti i promena datog sistema. Transformacije energije u okviru nekog sistema odreene su pomou prva dva zakona termodinamike.
I zakon termodinamike: U sistemu u kome je masa stalna, energija se ne moe ni stvoriti ni unititi; ona se moe samo transformisati iz jednog oblika u drugi. II zakon termodinamike: Ukupna dovedena energija nekom sistemu troi se na izvreni rad i poveanje unutranje energije sistema. Zemlja sama je jedan kompleksan otvoren sistem, koji dobija energiju od dva izvora, jednog unutranjeg i jednog spoljanjeg. Spoljanji izvor energije je Suneva energija, a unutranji je toplota generisana raspadom radioaktivnih elemenata u unutranjosti Zemlje. Ovi izvori obezbeuju relativno konstantan i stabilan dotok energije, koji pokree praktino sve sisteme na Zemlji. Tokovi materije Iako sistemi u ivotnoj sredini imaju beskonaan izvor energije (solarnu energiju), oni imaju konane i ograniene izvore materije (kao to su npr. voda ili ugljenik). Meutim, za razliku od energije, materija unutar nekog sistema se moe koristiti vie puta, odnosno moe se reciklirati. To podrazumeva postojanje materijalnih tokova koji transformiu i distribuiraju materiju tako da ona ostaje dostupna za ponovno korienje. Ove transformacije koriste energijske tokove sistema. Tri osnovna tipa materije koja protie kroz sisteme su: 1. Voda 2. Hranljive materije (nutricijenti) 3. Sedimenti Voda je integrativna supstanca sistema ivotne sredine, koja povezuje sve sisteme na Zemlji i igra znaajnu ulogu u veini fizikih, hemijskih i biolokih procesa u okviru ivotne sredine. Iz toga proistie i znaaj ciklusa vode i hidrosfere. Hranljive materije odezbeuju energiju (hranu) potrebnu za opstanak ivih organizama. Najpotrebniji hemijski elementi, u tom smislu, su: kiseonik (O), vodonik (H), ugljenik (C), natrijum (Na), fosfor (P), kalijum (K), kalcijum (Ca), magnezijum (Mg) i sumpor (S). Ovi elementi krue posredstvom biogeohemijskih ciklusa, izmeu litosfere, atmosfere, hidrosfere i biosfere. Sve ostale materije, koje postoje, a koje nisu potrebne ivim organizmima neposredno, kao hrana, spadaju u sedimente. Materija se kroz sisteme transportuje, u optem sluaju, razliitom brzinom, a ta brzina ima veoma veliki znaaj za ljudsku populaciju. Primera radi, od brzine transporta polutanata (tetnih materija) kroz vodu i vazduh, zavisie koncentracija polutanata u datoj sredini i srazmerno sa tim, rizici po zdravlje ljudske populacije, kao i interakcija sa drugim sistemima. Brzina i nain transporta , kao i reciklaa materije, moraju se uzeti u obzir prilikom donoenja odluka o deponovanju otpadnih materijala. Ovo je naroito znaajno kada su u pitanju toksini i nuklearni otpad, koji imaju veoma negativan uticaj na ivotnu okolinu i kod kojeg je potrebno deponovanje koje bi bilo sigurno za dug vremenski period.
Ravnoteno stanje Ravnoteno stanje nekog sistema predstavlja stanje balansa izmeu sistema i njegove okoline. Ako u nekom sistemu ne postoji ravnotea, ili ako se sistem izvede iz stanja ravnotee, prirodna stabilnost posmatranog sistema se gubi i u skladu sa tim moe doi do nepredvienih promena i poremeaja unutar sistema. Postoje dva razliita tipa ravnotenih stanja i to su: 1. Stanje stacionarne ravnotee 2. Stanje dinamike ravnotee U stanju stacionarne ravnotee, bilans energije na ulazu i na izlazu iz sistema je konstantan u toku vremena i ne postoji promena iznosa energije koji ostaje unutar sistema. Ovo stanje opisuje stabilne, otvorene sisteme. Stanje dinamike ravnotee opisuje otvorene sisteme, koji ostaju stabilni u toku dugih perioda vremena i koji imaju sposobnost da se adaptiraju na promene spoljanjih uslova. Uobiajeno je da se i ovakva stanja ravnotee mogu odravati samo ako promene spoljanjih uslova nisu ekstremno brze. Mnogi sistemi u ivotnoj sredini nalaze su upravo u stanju dinamike ravnotee, to znai da imaju sposobnost adaptacije u toku dugih vremenskih intervala. Najvei deo zabrinutosti oko uticaja oveka na ivotnu sredinu ne proistie iz injenice da uticaj postoji, ve upravo brzina kojim se sistemske ravnotee naruavaju. To dovodi do pojave neeljenih i nepredvidivih efekata.
KRUENJE VODE I GLOBALNI CIKLUSI NEKIH HEMIJSKIH ELEMENATA Dostupnost i transfer razliitih hemijskih elemenata u ivotnoj sredini, su kljuni faktori, koji utiu na ivot na Zemlji. Svi elementi od kojih zavisi ivot na Zemlji ukljueni su u cikluse velikog obima, koji ukljuuju zemljite, vodu, vazduh, minerale i ive organizme. Podsistem u okviru Zemlje kao sistema, koji je odgovoran za transfere i deponovanje ovih elemenata, predstavlja jedan niz meusobno povezanih i meusobno zavisnih, dobro izbalansiranih ciklusa. Biogeohemijski ciklusi funkcioniu na globalnom nivou, a nijhov podsistem, koji predstavlja ciklus elemenata neophodnih za ive organizme, predstavlja biogeohemijski ciklus nutricijenata. Kruenje vode Od ukupne povrine planete Zemlje, koja iznosi 510 miliona km2, mora i okeani zauzimaju 70.84%, a slatke vode tj. reke i jezera jo 0.4%. Pored vode koja se nalazi u hidrosferi, procenjuje se da je od ukupne koliine vode koja se nalazi na Zemlji, 94.7% u litosferi, vezano za minerale, odnosno nalazi se u njihovoj strukturi kao vezana voda. Procenjuje se da je ukupna koliina vode na Zemlji oko 26.6 triliona tona. Voda mora, okeana, kopna i atmosfere se pod uticajem toplotne enrgije Sunca i Zemljine tee nalazi u stalnom kruenju. Pojavom ivota na Zemlji ciklus kruenja vode je postao jo sloeniji s obzirom na injenicu da se procesima fizikog isparavanja prikljuio jo i proces biolokog isparavanja (eveporacija), koji je vezan za ivotne akivnosti biljaka i ivotinja. Pojavom oveka kruenje vode se dodatno uslonjavalo. Isparavanjem vode sa povrine Zemlje u zapremini od oko 525 000 km3 obrazuju se atmosferske vode u obliku vodene pare. Poto se ohladi u gornjim slojevima atmosfere, vodena para se kondenzuje i formira sitne kapljice ili kristale, koji se pod dejstvom sile gravitacije vraaju na povrinu Zemlje u obliku atmosferskih padavina. Voda koja isparava sa povrina mora ili okeana i u vidu atmosferskih padavina se i vraa na njihovu povrinu, obrazuje tzv. malo kruenje. U sluaju da atmosferse padavine padnu na povrinu kopna, jedan deo dospeva neposredno u reke i jezera, vei deo se, procesom filtracije kroz zemlju, obogauje mineralnim i organskim supstancijama i obrazuje podzemne vode. Zajedno sa oticanjem povrinskih voda one dospevaju u reke, a odatle se vraaju u okean. Voda koja isparava sa povrine kopna , obrazujui atmosferske vode moe takoe u vidu padavina da dospe u okean. Tako se zatvara veliko kruenje vode. Pri tome ukupna koliina vode na Zemlji ostaje stalna. Zahvaljujui kruenju ukupna koliina vode na Zemlji se ne menja, pa voda postaje praktino neiscrpna. Upravo u ovome se voda razlikuje od ostalih materija na Zemlji. Procena je da se pare atmosfere obnavljaje na svakih 10 dana, rene vode u renim koritima na svakih 11 dana, dok se zemljina vlaga obnavlja godinje. Najsporije se obnavlja voda u podzemnim vodama, jezerima, movarama i lednicima. U velikim jezerima proces obnavljanja traje i do 200 godina. Vodni bilans Zemlje dat je u tabeli 1.
Tabela 1. Vodni bilans Zemlje
PROCES Isparavanje sa povrina mora i okeana Isparavanje sa povrina kopna koja imaju sliv u mora i okeane Atmosferske padavine na povrinu mora i okena Atmosferske padavine na povrine kontinenta koje imaju sliv u mora i okeane Isparavanje sa povrine kopna koja nemaju slivove u mora i okeane (bezslivne oblasti) Atmosferske padavine bezslivnih oblasti
ZAPREMINA VODE (km3)
UKUPNA POVRINA (106 km2)
447 900 63 000 411 600 99 300
361 117 361 117
7 700 7 700
32 32
U optem kruenju vode na Zemlji vodeu ulogu ima malo (okeansko) kruenje, s obzirom da na kopno dospeva 113 500 km3 ukupnih padavina, a u okeane ostalih 411 600 km3. Padavine na povrini kopna stvaraju resurse povrinskih voda i javljaju se kao osnovni izvor nastajanja slatkih voda, koje se veinom nalaze u lednicima (99.2%), jezerima (0.73%), movarama (0.05%) i uima reka. Hemijski elementi Svim organizmima na Zemlji, biljkama, ivotinjama i oveku, potreban je veliki broj hemijskih elemenata za ivot, ali u razliitim koliinama. Svi hemijski elementi, koji su potrebni ivim organizmima su: ugljenik (C), vodonik (H), kiseonik (O), kalcijum (Ca), hlor(Cl), bakar (Cu), gvoe (Fe), magnezijum (Mg), kalijum (K), natrijum (Na), sumpor (S), male koliine aluminijuma (Al), bora (B), broma (Br), hroma (Cr), kobalta (Co), fluora (F), galijuma (Ga), joda (I), mangana (Mn), molibdena (Mo), selena (Se), silicijuma (Si), kalaja (Sn), titana (Ti), vanadijuma (V) i cinka (Zn). ive elije sastoje se uglavnom od ugljenika, vodonika i kiseonika, pa su stoga potrebne velike koliine ovih elemenata. Meutim, iako su koliine ostalih navedenih elemenata male, nijhovo postojanje je od jednako velikog zanaaja za postojanje i odravanje ivota. Kruni tokovi Globalni ciklusi baziraju se na krunim tokovima elemenata kroz organizme i njihovu okolinu. Tok materije kroz ivotnu sredinu je ciklian zbog ogranienih izvora i relativno konstantne forme pojedinanih elemenata. Individualni ciklusi mogu biti definisati za svaki element ponaosob, ali svi ovi ciklusi imaju istu formu, odnosno svi se sastoje od dve komponente:
1. Neorganske komponente ( koje ukljuuju abiotike ili neive delove iotne sredine) 2. Organske komponente ( koje ukljuuju nijhove fizike i hemijske interakcije) biljke, ivotinje, oveka,
Biljke uzimaju hemijske elemente u obliku rastvora, putem korenske osmoze, iz zemljita i preko biohemijskih procesa ih transformiu u oblik, koji mogu da iskoriste za sopstveni rast. Elementi se iz biljak mogu osloboditi na razliite naine. Ako se pojedini delovi biljke odvoje od same jedinke (kao to je opadanje lia u toku jeseni), oni bivaju razloeni putem delovanja bakterija u zemlji. Ovakvo razlaganje dovodi do oslobaanja organskih komponenata, u principu u rastvorljivoj, neorganskoj formi, koji onda mogu biti deponovani u zemlji ili nekom drugom rezervoaru (deponiji). Isto se daeava kada cela biljka ugine. Ako doe do sagorevanja vegetacije, koja moe biti uzrokovana prirodnim zagrevanjem, sluajnim ili namernim spaljivanjem od strane oveka, dolazi do emisije elemenata u vidu gasova, dima i pepela. Posredstvom lanaca ishrane znaajnu ulogu u ciklusima elemenata imaju i ivotinje i ovek. Biljojedi koriste elemente iz biljaka, mesojedi iz biljojeda, a svaki od pripadnika ovih klasa oslobaaju elemente u toku svog ivotnog ciklusa i naravno prilikom razlaganja samog organizma nakon njegove smrti. Globalni ciklus ugljenika u prirodi Globalni ciklus ugljenika tesno povezuje litosferu, hidrosferu, atmosferu i biosferu. Osnovni izvor ugljenika u prirodi je CO2 iz vazduha, ugljenik u ivim i mrtvim organizmima, ugljenik koji sa nalazi u hidrosferi, karbonati u litosferi i redukovani ugljenik u fosilnim gorivima. Biljke uzimaju ugljen-dioksid direktno iz vazduha. One ga transformiu u procesu fotosinteze u ugljenehidrate, koje mogu da koriste ivotinje i ovek i na taj nain ga dalje transportuju kroz lance ishrane. Kao produkt fotosinteze nastaje i kiseonik, koji biljke vraaju u atmosferu i na taj nain predstavljaju prirodne preiivae vazduha. Biljojedi jedu biljke, mesojedi jedu biljojede. Ugljenikova jedinjenja se razlau u telu ivotinja, u toku disanja. Oslobaa se energija i stvara se ugljen dioksid. Ugljen dioksid se oslobaa u atmosferu prilikom disanja ivotinja i oveka , kao i prilikom raspadanja organskog otpada i mrtvih organizama. Ugljen dioksid se u atmosferu otputa i prilikom sagorevanja vegetacije. Atmosferski CO2 je rastvorljiv u vodi i stoga moe direktno prei u rastvoreno stanje i formirati ugljenu kiselinu H2CO3. Ova kiselina se moe raspasti na vodonikov jon H+ i bikarbonatni jon HCO-3, koji se dalje raspada na vodonikov jon i karbonat CO-3. Karbonatni jon moe da reaguje sa pozitivnim jonima i da gradi soli. Neke od ovih soli, kao na primer kalcijum-karbonat CaCO3 su nerastvorljive. Kalcijum karbonat, koji se na ovakav nain formira u okeanima koriste ivotinje i neki jednoelijski organizmi. Kalcijum karbonat se u plitkim vodama taloi, a u vodama dubljim od 4000 m se rastvara, jer su temperature vode nie i voda je na tim dubinama zasiena ugljen-dioksidom. Ako se kalcijum-karbonat koji se taloi u
plitkim vodama transformie se u sedimentne stene, ugljenik je u njima deponovan, dok ne doe do njegovog hemijskog ispiranja. Zemljite takoe predstavlja znaajan izvor ugljenika. U zemljitu se nalazi oko dva puta vie ugljenika nego u atmosferi i oko tri puta vie nego u biljkama.
Osnovne reakcija, znaajne za ciklus ugljenik, koje se odvijaju u prirodi su sledee: rastvaranje CO2(g) degasifikacija CO2 + H2O CO2 + H2O CO2(aq) + H2O CaCO3 fiksacija ugljenika u biljkama +O2 disanje kod ivotinja +O2 H+(aq) + HCO-3(aq) Ca2+(aq) + CO2-3(aq) 2H+(aq) + CO32CO2(aq)
Prva hemijska reakcija predstavlja proces rastvaranja ugljen-dioksida, druga proces fotosinteze, a trea proces disanja kod ivotinja i oveka. etvrta hemijska reakcija pokazuje stvaranje najrasprostranjenije kiseline u prirodi, tj. ugljene kiseline i njeno razlaganje na jone. Poslednja reakcija predstavlja formiranje soli iz ovih jona. U poslednje vreme ovek je naruio odnos sadraja CO2 u vazduhu i vodi i karbonata u prirodi. Posledice koje e usled toga da nastupe jo uvek se ne mogu u potpunosti predvideti. Slikoviti prikaz ciklusa ugljenika dat je na slici 1.
Slika 1. Globalni ciklus ugljenika.

Globalni ciklus sumpora u prirodi Sumpor je esencijalni elemenat za ivi svet. U prirodi ovaj elemenat je ukljuen u veoma sloen biogeohemijski ciklus, to je posledica mogunosti sumpora da se pojavljuje u vie oksidacionih stanja i da se sa lakoom prevodi iz jednog u drugo stanje. Jedan od izvora sumpora u prirodi jesu vulkani. Iako se kod veine vulkana erupcije javljaju u nepravilnim vremenskim intervalima i prilikom njih se oslobaa mala koliina sumpora, kada se erupcije dogode one dovode do iznenednog poveanja koncentracije sumpora u atmosferi. Nakon emisije u atmosferu sumpor se transportuje pomou struja vetra i atmosferskih cirkulacija. Okeani takoe igaraju znaajnu ulogu u ciklusu sumpora. Nekoliko vrsta fitoplanktona proizvode dimetil-sulfid (DMS), koji se u velikoj meri razlae u vodi. Meutim izvestan deo ovako proizvedenog DMS-a odlazi u atmosferu gde biva oksidisan u sumpor-dioksid (SO2) i sulfatni aerosol. Ovaj proces ima uticaj na kontrolu kiselih kia u mnogim priobalnim oblastima. Sulfatni aerosol moe da se ponaa kao centar kondenzacije, dovede do pojave oblaka, to dodatno komplikuje situaciju. Slikovit prikaz ciklusa sumpora dat je na slici 2.
Slika 2. Globalni ciklus sumpora.
Globalni ciklus azota u prirodi Globalni ciklus azota obuhvata cirkulaciju ovog elemenata kroz biosferu. U poreenju sa drugim najvanijim biogeohemijskim ciklusima ovaj ciklus je relativno brz i veoma kompleksan. Atmosfera se sastoji uglavnom od azota N2, koji je hemijski neaktivan, to znai da ga biljke ne mogu direktno koristiti. Odreena koliina azota u atmosferi biva oksidovana uz pomo svetlosne energije i nakon toga rastvorena u kinim kapima, gradei nitratnu kiselinu HNO3. Vie od 90% azota u zemljitu je bioloki vezano. Azotni gas (N) koriste bakterije i prevode ga u amonijak. Neorganski nitrat, koji se nalazi u obliku oksida NO3 i amonijaka u zemji, apsorbuje se od strane biljaka i transformie u organske komponente u tkivima biljaka. Deo ovog azota ishranom unose biljojedi, koji koriste azot u obliku amino kiselina, iz kojih sintetiu proteine. Deo azota se ransportuje u formi proteina do mesojeda, koji se hrane biljojedima. Azot se na kraju vraa u zemljite, kao otpadni produkt ivotnog ciklusa (u vidu urina i izmeta) i nakon smrti i razlaganja organizma. Bakterije transformiu organski azot u amonijak NH3 ili amonijum NH4. Druge bakterije prevode azot u NO2, a zatim u NO3, koje mogu da koriste biljke. Deo azota i amonijuma koji ne apsorbuju biljke, spira se iz zemljita i dospeva u podzemne ili povrinske vode, gde predstavlja hranljivu materiju za akvatine organizme. Deo azota se deponuje, nakon transformacije, u obliku sedimentnih stena, koji se lako mogu rastvaranjem ponovo vratiti u vodu. Nakon to je osloboen amonijum brzo isparava u atmosferu, odakle se rastvara u kinim kapima i vraa na zemlju. Specifine bakterije kompletiraju ciklus, prevodei nitrate u nitrite, nitrite u amonijak i nitrate u gasoviti azot ili azotne okside. Globalni ciklus azota dat je na slici 3.
Slika3.ema globalnog ciklusa azota

MEUUTICAJ CIVILIZACIJE I IVOTNOG OKRUENJA Intenziviranje industrijske i poljoprivredne delatnosti oveka, demografska ekspanzija i rastui saobraaj sve vie i sve negativnije ordaavaju se na kvalitet ivotne sredine. ovekovim delovanjem dolazi do emisije otpadnih materija u sva tri agregatna stanja, koji iz industrijskih, energetskih ili komunalnih postrojenja direktno ili indirektno dospevaju u atmosferu, hidrosferu, litosferu i biosferu, dakle u sve podsisteme planete Zemlje. Razvitak gradova Grad predstavlja jedan veoma sloen sistem, ija se funkcija odrava zahvaljujui ljudskom delovanju i konstantnom unoenju velike koliine energije u vidu hrane i goriva, za njegovo odravanje. Urbanizacija, odnosno razvitak gradova i porast gradskog stanovnitva, stvara mnoge probleme u pogledu ivotne sredine, koje gradovi teko reavaju. esto se oko gradova formiraju nova naselja, koja se brzo sa njima stapaju. Pri tome, po pravilu nije planirano, ili nije kompletno i dobro reeno stvaranje novih delova urbane sredine. Mnogi gradovi u svetu se izgrauju i razvijaju po principima koje mahom diktiraju politiki, ekonomski i demografski principi, a briga za zatitu okoline ostaje u drugom planu. Zbog takvog sistema planiranja javljaju se mnogi problemi u izgradnji i funkcionisanju gradova. Ljudi koji ive u ruralnim sredinama imaju tendenciju migracije u gradske sredine, jer gradovi pruaju bolju mogunost kolovanja, zaposlenja, zabave i veu ekonomsku sigurnost. Veliki je priliv nekvalifikovane radne snage u gradove, a u njima, naprotiv, postoji potreba za strunim i kvalifikovanim kadrovima. Iz tog nesklada proizilaze konflikti, koji su naprimer, vrlo izraeni u gradovima SAD-a i velikim gradovima zapadne Evrope. Tu spadaju rasni problemi, visok porast kriminala, velike razlike u standardu itd. Zbog eksplozivnog rasta broja stanovnika u gradovima, kao i samih urbanih sredina dovodi do komunalnog kolapsa, u smislu nemogunosti dovoljno brzog razvoja komunalne infrastrukture. U gradovima se javljaju i vrlo su izraeni problemi uslova ivota. U gradskim sredinama su najizraeniji zagaenje vazduha, visok nivo buke i smanjenje zelenih povrina. Zbog poveanja broja motornih vozila u najprometnijim saobraajnicama dolazi do visokog stepena zagaenja. Naime, u procesu sagorevanja benzina u automobilskim motorima, kao produkt se izdvaja ugljen-monoksid (CO), otrovni gas, ije koncentracije na pojedinim raskrsnicama u okviru gradova postaju alarmantne. U gradovima postoje razvijene industrije, koje u ivotnu okolinu isputaju odreenu koliinu otpadnih materija. Izmeu stepena razvijenosti industrije i protoka zagaujuih supstanci postoji direktna veza: to je industrija razvijenija to ona u okolinu isputa vee koliine polutanata. Razvijene industrije takoe troe i vie energije, pa se javlja potreba za veom eksploatacijom prirodnih resursa.
Zbog sve veeg zagaivanja ivotne sredine, u gradskim oblastima dolazi i do postepene izmene klime. Prosena temperatura u gradovima je za 1C do 2C vea, a prosena vlanost vazduha za 4% do 6% manja, nego u okolini gradova. Ovo je posledica injenice da povrine kua i zgrada u okviru gradova apsorbuju velike koliine suneve toplotne energije, kao i dodatnog termalnog optereenja atmosfere usled postojanja velikog broja industrijskih postrojenja i loita centralnog grejanja. U gradovima je oblanost za 10% via nego u okolnim oblastima, a pojava magle ea za 30% do 100%, usled mnogo vee koncentracije vrstih estica u atmosferi. Iz istog razloga taloenje krutih estica je za 10% vee u gradovima, a koliina Suneve svetlosti je za 15% manja. Nad njima pada vea koliina atmosferskih padavina, od ega je jedina korist to to se atmosfera iznad gradova za nekoliko sati oslobodi od krutih estica. U manjim gradovima ima za 10% do 20% zelenih povrina, koje se vremenom sve vie smanjuju, jer se na njima izgrauju objekti, koji su neophodni za funkcionisanje grada. Zbog velikog broja motornih vozila i gustog saobraaja u gradovima vlada velika buka. Intenzitet buke, koji se meri u decibelima iznosi na nekim mestima ak 95 do 100 decibela. Intenzivna buka deluje na cirkulaciju krvi, pa buka dovodi do povienja krvnog pritiska i poremeaja u funkcionisanju vegetativnog nervnog sistema. Intenzivna buka od preko 95 decibela izaziva gluvou kod oveka. Buka je propratna pojava avionskog saobraaja, a na aerodromskim pistama njen intenzitet moe dostii i do 120-150 dB. Ceo razvijeni svet primeuje da u poslednjim decenijama nagli razvitak gradova dovodi do ozbiljnih poremeaja u zdravlju ljudi i stvara sve vie ekonomskih i socijalnih problema. Planiranom urbanom i ekolokom politikom gradovi bi morali postati sredine sa manjim zagaenjem okoline i boljim uslovima za ivot. Lep primer mogunosti poboljanja kvaliteta ivota u gradovima je London u kome su magla i smog vie nego znaajno smanjeni od kada je izbaena upotreba uglja kao goriva. U gradovima treba iriti zelene povrine, smanjiti broj privatnih automobila u korist efikasnijih gradskih prevoznih sredstava kao to su podzemna eleznica i tramvaji, koji ne zagauju ivotnu sredinu. Pored toga, zakonski bi trebalo regulisati rad industrijskih postrojenja. Industrija mora uvoditi nove, iste tehnologije, unapreivati postojee, a prilikom ureivanja i organizovanja gradova treba nai ravnoteu izmeu ivotne okoline i produkata ljudske aktivnosti. Demografska eksplozija Samo 25% povrine Zemljine kugle je kopno. Od tog dela ljudi naseljavaju oko 80% kopnene povrine, jer je ostalih 20% nepovoljno za ivot. Ovo se naroito odnosi na pustinjske i polarne oblasti, mada napredak nauke i tehnike dovodi do poboljavanja uslova ivota u ovim podrujima i njihovog prilagoavanja ljudskom ivljenju. Jo je u XVIII veku, engleski ekonomista Thomas Malthus upozoravao je na brz rast ljudske populacije. On je predvideo disproporciju izmeu ljudskog rasta i njene
mogunosti da preivi. Prema Malthusovoj teoriji faktori ivotne okoline ograniavaju rast svake poplacije ukljuujui i ljudsku. Bez obzira na to koliko e se usavriti naune metode, kojima se poveava proizvodnja hrane i ostalih ljudskih dobara, na Zemlji moe iveti velik, ali ipak ogranien broj ljudi. Koliina hrane predstavlja prvi ograniavajui faktor rasta ljudske populacije. Malthus je predpostavio da e stalni ratovi, bolesti i prirodne katastrofe donekle usporiti rast ljudske populacije. Iako je posle postavljanja ove teorije, odnosno u poslednjih 200 godina, na zemlji bilo mnogo ratova i prirodnih katatrofa, rast ljudske populacije na Zemlji nije usporen. Naprotiv, ljudska vrta se umnoava geometrijskom progresijom, odnosno zavisnost broja stanovnika od vremena se moe prikazati eksponencijalnom funkcijom. Na slici 1. data je zavisnost broja stanovnika na Zemlji u funkciji godine.
Slika 1. Kriva rasta ljudske populacije do 2000. godine
Poveanje broja stanovnika u pojedinim periodima razvitka ljudskog drutva dato je u tabeli 1.
Tabela1. Rast ljudske populacije
GODINA 8000 p.n.e. 1350 1850 1930 1970 1975 2000 2200
PROCENA SVETSKE POPULACIJE 5 miliona 500 miliona 1 milijarda 2 milijarde 2.4 milijarde 4 milijarde 6 milijardi 150 milijardi
VREME POTREBNO DA SE UDVOSTRUI 1500 godina 200 godina 80 godina 45 godina 37 godina 35 godina -
U starom veku nije ivelo mnogo ljudi, a i njih su desetkovali ratovi, glad, bolest i druge nepogode. Broj ljudi u starom veku zavisio je od stepena razvijenosti
poljoprivrede, pa su se razvijene nacije, kao to su Egipani, Kinezi, Hindusi i Vavilonci, koncentrisale u plodnim dolinama na obalama velikih reka. U srednjem veku stalni ratovi i bolesti smanjivali su porast ljudske populacije. Tako je u XIV veku od kuge umrlo 25% evropskog stanovnitva. Veliki porast ljudske populacije poinje izmeu 1850. i 1930. godine. Tada su ljudi poeli menjati svoju okolinu. Poela je industrijska revolucija, intenzivno se naseljavaju ovi kontinenti (obe Amerike i Australija), poveana je proizvodnja hrane i poboljane su higijenske i medicinske prilike. Kao posledica toga dolo je da smanjenja smrtnosti, naroito kod dece i produetka ivotnog veka ljudi. Tako je u X veku ivotni vek oveka bio 22-24 godine, a u XVIII veku je ve poveana na 30-33 godine. Nakon toga porast ljudske populacije je bio jo bri i 80% njenog ukupnog poveanja desilo se u poslednja dva veka. Danas se broj ljudi na Zemlji poveava za 2% godinje, to bi znailo da e, ako tendencija rasta ostane ista u narednom periodu, broj ljudi na Zemlji 2200. godine biti 150 milijardi. Ako se zna da je jo 1979. godine u svetu gladovalo oko 900 miliona ljudi, teko se moe poverovati da e takav rast ljudske populacije biti odriv. Ve dvadesetak godina u svetu vlada demografska eksplozija, odnosno ekstremno brz porast broja stanovnika. Kao posledica nauno-tehnolokog razvoja, smanjena je stopa smrtnosti dece, kao direktna posledica bolje i efikasnije zdravstvene zatite ljudi, proizvodnje vee koliine hrane, automatizacije industrijske proizvodnje, usavrenog transporta i komunikacije meu ljudima. Mnoge zemlje su preduzele niz mera, neke od njih ak vrlo rigoroznih, za usporavanje demografske eksplozije. Deo sveta koji definitivno nije zahvatila demografska eksplozija jeste Evropa. U veem delu evropskih zemalja broj stanovnika se sporo poveava, pri emu ima sve vie starih ljudi. Nizak natalitet je drutveni problem u nekim zemljama, meu kojima su Francuska, Maarska, Bugarska i naalost Jugoslavija. Na snienje nataliteta u Evropi uticao je niz faktora kao to su: planiranje porodice, povien nivo obrazovanja, bolji ekonomski i drutveni poloaj ena, bolja ekonomska situacija mladih, kasnije stupanje u brak, premalo deijih ustanova i meunarodna migracija. Prehrana stanovnitva Koliina hran epredstavlja glavni ograniavajui faktor rasta ljudske populacije na Zemlji. Taj problem je izrazito izraen u zemljama u razvoju. U svetu je sve vea suprotnost izmeu afrikih i azijskih zemalja sa jedne i severnoamerikih i evropskih zemalja sa druge strane. U prvi ima sve vie gladnog stanovnitva, a u drugima sve vie hrane. Problem nije samo u koliini hrane koju stanovnici kriznih podruja dobijaju, nego i u kvalitetu i kalorinosti. Tabela 2. prikazuje ove odnose. Jo 1979. godine u svetu je bilo oko 900 milijona gladnih ljudi, od ega je ak 650 milijona bilo u apsolutnoj gladi. Od ovog broja 95% ivi u zemljama u razvoju, a od toga ak 65% u junij Aziji. Najugroenija grupa usled nedostatka hrane su deca, a
situacija je oteana i usled razliitih infekcija, loih ivotnih uslova, nestaice zdrave pitke vode i nedostatak medicinske nege.
Tabela 2. Kalorinost i kvalitet dnevnih obroka hrane u svetu.
Juna Azija Severna Amerika Zapadna Evropa Istona Evropa
KALORIJA NA DAN 2037 3261 3051 3131
PROTEINI NA DAN/g 52.4 96.6 88.6 92.9
Zbog eksplozivnog rasta ljudske populacije, proizvodnja hrane se mora vrlo brzo poveati. Najrealnije je oekivati da e se porast proizvodnje hrane ostvariti na raun iskoriavanja rezervi hrane,koje ljudi trenutno nedovoljno koriste. Takav jedan potencijal predstavlja more. Okeani u prirodnim uslovima su veliki proizvoai hrane, ali samo u odreenim podrujima. Takvo podruje je naprimer Island, gde ima mnogo ribe. Inae, riblje meso spada u najkvalitetnije vrste mesa, jer ima visok sadraj proteina, minerala i nekih vitamina, a malo masti. Dans, meutim, ovek uzima samo prirodne proizvode iz mora i praktino vrlo malo radi na obnavljanju ribljeg fonda. Ako bi se proizvodnja hrane usmerila u ovom pravcu, stvorile bi se vrlo velike koliine hrane za ljude. Prema nekim procenama potencijali proizvodnje hrane na Zemlji su takvi da bi se na Zemlji moglo prehraniti do 43 milijarde ljudi.
ATMOSFERA, ZNAAJNI PARAMETRI ATMOSFERE I MDK ZAGAUJUIH SUPSTANCI U ATMOSFERI Atmosfera je najdinaminiji deo globalnog sistema ivotne sredine, koji vrlo brzo reaguje na promene spoljanijh faktora (npr. varijacije Sunevog zraenja), kao i promene unutranjih faktora (npr. razlika pritisaka u atmosferi). Upravo reagovanje atmosfere na promene ovih faktora uzrokuje promene vremenskih prilika, kao i samu klimu. Na taj nain atmosfera ima veliki uticaj na sve ive organizme na Zemlji, ukljuujui i oveka. Struktura atmosfere Atmosfera je gasoviti, nevidljivi sloj oko Zemlje, koja zapravo predstavlja smeu razliitih gasova. U satalne sastojke atmosfere spadaju: azot (78.08%), kiseonik (20.95%), argon ( 0.93%), kao i niz plemenitiha gasova, kao to su ksenon, kripton, neon, helijum, radon i ozon, dok u promenljive sastojke spadaju ugljenik-(II)-oksid i vodena para. Donju granicu atmosfere predstavljapovrina Zemlje, dok se njena gornja granica ne moe odrediti. Polazei od Zemlje atmosfera se deli na: Troposferu Stratosferu Mezosferu Termosferu Egzosferu. Troposfera je najgui deo atmosfere i u njoj se deavaju sve meteoroloke promene. Visina troposfere je na ekvatoro oko 17 km, a na polovima 8-10km. Na gornjoj granici troposfere temperatura je od 223K do 183K. Stratosfera se nalazi izmeu troposfere i njena visina je od 32 do 40km od povrine Zemlje. Stratosfera je praktiki bez vetrova i oblaka. Na gornjoj granici temperatura stratosfere je 218K. Iznad stratosfere nalazi se mezosfera, koju karakterie pad temperature do 188.15K, a na nekim mestima i do 165.15K. U tom sloju pojavljuju se svetlei noni oblaci i polarna svetlost. Ovo je takoe sloj u kome se, u najveoj meri, zadrava sloj ozona. Na slici 1. data je struktura atmosfere. Na slici 2. data je vertikalna distribucija temperature u atmosferi. Temperatura u atmosferi Temperatura predstavlja stepen zagrejanosti, a sama vrednost temperature, kao i varijacije njenih vrednosti, imaju veliki znaaj za ljude i sve sisteme u okviru ivotne sredine. Temperatura vazduha je jedan od paremetara vremenskih prilika, koji ivi organizmi direktno oseaju. ovek sam je veoma osetljiv na nivo promena temperature, jer ljudsko telo tei da zadri toplotu, ako je temperatura vazduha niska, odnosno da oslobodi toplotu, ako je temperatura visoka. Odea, kao i graevine, proistekli su, primarno, upravo iz ovekove osetljivosti na temperaturu vazduha.
U dananje vreme se ve uveliko razvijaju tehnologije za vetako regulisanje temperature vazduha unutar objekata, a sve u cilju to komfornijeg ivota i uslova rada, kao i posebnih namena, kao to su naprimer uvanje hrane u friiderima i zamrzivaima.
Slika 1. Struktura atmosfere
Slika 2.Vertikalna raspodela temperature u atmosferi
Ekstremno velike temperature dovode do velikih promena u ljudskom organizmu: usled perspiracije (znojenja) dolazi do gubitka velike koliine vode i hranljivih
materija, brzo se javlja zamor, nervoza i vrlo se teko obavljaju i sasvim rutinski poslovi. Ekstremno niske temperature, takoe utiu na oveka na razliite naine. Ovakve temperature ograniavaju aktivnosti trenutnih posetilaca i stalnih stanovnika hladnih oblasti. U ekstremnim sluajevima polarne zime dovode do hibernacije oveka i do smanjene osetljivosti. Jedinice u kojima se izraava temperatura su: K- Kelivin C- Celzijus F- Farenhajt
U tabeli 1. date su neke karakteristine vrednosti izmerenih temperatura vazduha na Zemlji.

Tabela 1. Ekstremne vrednost izmerenih temperatura na Zemlji
Tip ekstrema Najvia prosena godinja temperatura Najvia izmerena temperatura na Zemlji Najnia prosena godinja temperatura Najnia izmerena temperatura na Zemlji
Mesto Dallol u Etiopiji Al Aziziyah u Libiji Polus Nedostupnosti na Antartiku Vostok na Antartiku
Temperatura 34.3 C 58 C -57.8 C -88.3 C
BUKA KAO SPECIFIAN VID ZAGAENJA Zvuk predstavlja takvo mehaniko oscilovanje estica sredine, koje se moe registrovati ulom sluha. Buka predstavlja neprijatan ili neeljen zvuk. Iz ovakve definicije proizilazi da jedan konkretan zvuk moe za jednu osobu predstavljati buku, a za drugu ne. Meutim postoje zvuci takve jaine da prouzrokuju oteenja ula sluha i takav zvuk se naziva bukom, bez obzira na svoje ostale karakteristike. Buka se smatra zagaenjem, jer moe prouzrokovati neeljene promene ula sluha i psiholoke smetnje. Nastajanje zvuka i njegovo prenoenje Zvuk predstavlja mehaniki talas, koji prenosi oscilacije sredine, koje su u opsegu frekvencija od 16 Hz do 20 000Hz. Mehaniki talasi, koji imaju frekvencije manje od 16 Hz predstavljaju infra zvuk, a oni koji imaju frekvenciju iznad 20 000 Hz-ultra zvuk. Sam izvor zvuka predstavlja uvek neko telo koje je u vrstom stanju, koje izaziva turbulentno kretanje fluida, naglo irenje gasova ili neki drugi proces. Talasi, koji se rasprostiru od izvora zvuka nazivaju se zvuni talasi. Zvuk spada u tzv. sferni talas, to znai da se oscilacije sredine prenose ravnopravno u svim pravcima, od izvora zvuka. Najee se zvuk prenosi do ljudskog uha putem vazduha, ali je takoe prenosiv i kroz bilo koji gas, tenost ili vrsto telo, odnosno kroz bilo koju sredinu gde postoje estice koje mogu oscilovati. Brzina zvuka u nekoj sredini zavisi od elastinih svojstava same sredine. Pored frekvencije, osnovna karakteristika zvuka je intenzitet. Intenzitet zvuka se definie kao akustina snaga, koja u jedinici vremena proe kroz jedinicu povrine sredine u kojoj se zvuk prenosi. U praksi se mnogo ee upotrebljava tzv. relativni intenzitet zvuka, koji se izraunava na osnovu sledee relacije:
Q = 10 log I I0
gde je: I intenzitet zvuka I0- jedinini intenzitet zvuka, koji se naziva prag ujnost i koji je odreen meunarodnom konvencijom i iznosi 10-12 Wm-2. Jedinica relativnog intenziteta je decibel-dB. Ovakva veliina je uvedena, jer ljudsko uvo ne moe da uje intenzitete koji su ispod 1 dB, pa relativni intenziteti manji od ove vrednosti nemaju nikakv praktini znaaj. U procesu prenoenja zvuka, dolazi do sabijanja estica sredine i do stvaranja pritiska, koji je vei od pritiska , koji postoji u sredini, ako se zvuk kroz nju ne prenosi. Razlika ubiajenog pritiska u nekoj sredini i pritiska, koji postoji kada se kroz nju prostire zvuk naziva se pritisak zvuka. Uzimajui u obzir da instrumenti za merenje zvuka registruju upravo pritisak zvuka, a ne njegov intenzitet, uvodi se tzv. nivo zvuka koji se definie preko zvunog pritiska:
L = 20 log p p0
gde je: L- nivo zvunog pritiska p-pritisak zvuka p0-prag ujnosti Prag ujnosti zvunog pritiska iznosi 2*10-5 Pa.
Izvori buke
Izvor zvuka, a samim tim i izvor buke moe biti bilo koje vrsto telo koje moe da osciluje u opsedgu frekvencija od 16 Hz do 20 000 Hz. Prema poreklu, izvori buke se mogu podeliti na: Prirodne izvore Vetake izvore buke
U prirodne izvore spadaju: Grmljavine sa udarom groma Erupcije vulkana Seizmoloke pojave (zemljotresi i klizita) Huka vetrova, morskih talasa i vodopada Atmosferske padavine (kia i grad) Rika i masovno kretanje ivotinja itd.
U vetake izvore spadaju: Drumski saobraaj elezniki saobraaj Vazduni saobraaj Industrijska postrojenja
U tabeli 1. dati su karakteristini izvori buke i njihovi nivoi buke u dB.
Drumski saobraaj je veoma znaajan izvor buke. Njen nivo zavisi od toga koji je nivo znaaja saobraajnice na kojoj se buka posmatra, kao i od trenutne gustine saobraaja. Tako se najvii nivoi buke opaaju na magistralama gradskog znaaja: 68.8 dB-78.0 dB, a zatim na magistralama lokalnog znaaja: 62.6 dB- 78.2 dB. Relativno nizak nivo buke karakteristian je za stambene ulice 51.2 dB-59.8 dB. Jo jedan faktor je veoma bitan za nivo buke uzrokovane drumskim saobraajem, a to je stepen razvijenosti industrije grada, to neposredno implicira udeo teretnog saobraaja u drumskom saobraaju u datoj oblasti. Poveanje broja teretnih vozila u ukupnom saobraaju, pogotovo onih velike nosivosti i sa dizel motorima, dovodi do porasta nivoa buke. Procenjuje se da na putevima lokalnog znaaja kamioni predstavljaju 65%-67% ukupnog broja vozila. To znai da aki i pri beznaajnom saobraaju (to je negde oko 180 vozila na h) nivo buke prelazi 73 dB. Buka koja se proizvede na delu puta koji preseca naselje prenosi se i na stambene delove naselja i to u onoj meri koju odreuju akustiki i prostorni uslovi.
Tabela 1. Izvori buke i nivoi buke koju oni proizvode.
elezniki saobraaj predstavlja buku nastalu prilikom kretanja vozova, to naroito ima uticaj na one delove naselja, koji su u neposrednoj blizini pruga ili eleznikih stanica. Maksimalni nivo buke na rastojanju 7.5 m od elektrinog voza u pokretu iznosi 93 dB, od putnikog: 91 dB, a od teretnog 92 dB. Kretanje dizel lokomotiva, teretnih kompozicija, kao i zvuni signali lokomotiva mogu biti uzrok pojave buke. Vazduni saobraaj uzrokuje pojavu visokog nivoa buke, ali zbog svojih specifinosti i poloaja aerodroma u odnosu na stambena podruja, ispoljava svoje negativno dejstvo na relativno usko podruje u blizini aerodromskih pista. Nivo buke zavisi od preletno-sletnih pista itrasa preletanje aviona, intenziteta vazdunog saobraaja, tipa aviona, doba dana, godinjeg doba itd. Raspon intenziteta buke na aerodromima iznosi od 72 dB do 120 dB.
Znaajne izvore buke u stambenim etvrtima predstavljaju industrijska postrojenja, naroito kada se ona nalaze na malim rastojanjima. Intenzitet buke koja potie od industrijskih postrojenja u mnogome zavisi od veliine postrojenja, tipa
postrojenja, tj, privredne grane kojoj postrojenje pripada, kao i starosti opreme, materijala od kog je postrojenje izgraeno itd. Ono to uopteno vai za buku iz industrijskih postrojenja jese da ona po previlu prevazilizi 100 dB. Minimalan nivo buke od svih privrednih grana imaju postrojenja koja slue za dobijanje i distribuciju energije (111dB), a maksimalan brodogradnja (135 dB).
ovekovo uho kao prijemnik zvuka

Na slici 1 data je struktura ovekovog uha.
Slika 1. Struktura ovekovog uha.
ovekovo uho registruje irok spektar frekvencija, ali ih ne registruje sve pri istim intenzitetima zvuka. Pokazuje sa da je ovekovo uho najosetljivije u oblasiti frekvencija od 2000Hz do 5000 Hz, odnosno da u toj oblasti ono registruje najmanje intenzitete emitovanog zvuka. Oblast odreena frekvencijama i intenzitetima zvuka koje ovek uje naziva se oblast ujnosti (slika 2.).
Ultrazvuk i infra zvuk

Razliiti ureaji, maine, motori transportnih sredstava i razliiti delovi bilo kog postrojenja mogu, pored zvuka koji ovekovo uho moe da registruje, emitovati i mehanike talase ije su frekvencije nie od 20 Hz. Takvi mehaniki talasi predstavljaju infrazvuk. Infrazvuk nastaje i prilikom pucanja iz tekih artiljerijskih oruja, prilikom eksplozije granata i mina, kao i prilikom svakog naglog pomeranja nekog predmeta sa dovoljno velikom konturnom povrinom u prvcu kretanja. On takoe nastaje i u prirodnim okolnostima, kao to su nastanak olujnih vetrova i morskih talasa. Infrazvuk se moe primenjivati u medicini, za masau ovekovog tela, za vojna izvianja i sl. Sa druge strane infrazvuk ispoljava i veoma tetno dejstvo na organizam, izazivajui takozvanu vibracionu bolest.
Slika 2. Oblast ujnosti: Zavsnost nivoa zvunog pritiska od frekvencije zvuka koju registruje ljudsko uho.
Ultrazvuk ine mehaniki talasi ija je frekvencija vea od 20 000 Hz. Ultrazvuk niskih frekvencija (do 80 Hz) emituju organi nekih ivotinja kao na primer slepi mievi, delfini i kitovi. Ove ivotinje se pomou ultrazvuka orjentiu, trae hranu ili ak meusobno komuniciraju. Ultrazvuk visokih frekvencija dobija se pomou vetakih izvora, iji je osnovni deo generator elektrinih oscilacija odgovarajue frekvencije. Ovi talasi imaju veoma velike inenzitete koji dostiu i do 1000 W/cm2. Njihova primena je veoma raznovrsna, a svakako najznaajnija je primena u indutriji i medicini. Zbog velikih intenziteta ultrazvuni talasi se mogu koristiti za ultrazvunu defektoskopiju (otkrivanje greaka u metalnim odlivcima), za dobijanje tankih filmova i fotorafskih ploa, za dispergovanje supstanci, skidanje re, rezanje, glaanje i buenje materijala. U tehnolokim procesima ultrazvuk se koristi za ubrzavanje hemijskih reakcija oksidacije i polimerizacije, kao i procesa kristalizacije. U medicini ultrazvuk ima primenu u detekciji karcinoma na unutranijm organima, u operativnim zahvatima seenja ili spajanja kostiju. Prednost upotrebe ultrazvuka u ove svrhe ogleda se u velikoj preciznosti odnosno minimalnom povreivanju okolnog tkiva. Dozvoljeni nivoi buke u ivotnoj sredini
Osetljivost uha svakog oveka individualna je karakteristika i zavisi u mnogome od prirodnih predispozicija, prethodnog izlaganja buci, ranijih oboljenja i godina starosti. Zbog razliite osetljivosti uha menja se prag bola, kao i sva ostala povoljna i
nepovoljna dejstva zvuka. Ipak, neki intenziteti buke bez obzira na sve individualne faktore izazivaju bol ili ak trajno, mehaniko oteenje uha. U tabeli 1. dat je najvii dozvoljeni nivo buke u sredini u kojoj ovek boravi predvien Pravilinikom o dovoljenom nivou buke u ivotnoj sredini.
Tabela 1. Dozvoljeni nivoi buke u ivotnoj sredini.
DOZVOLJEN NIVO BUKE U dB
SREDINA U KOJOJ OVEK BORAVI DANJU U stambenoj zgradi (boravine prostorije pri zatvorenim prozorima) iz izvora buke u zgradi iz zvora buke van zgrade Bolnice, klinike, domovi zdravlja i slino bolesnike sobe ordinacije operacioni blok bez medicinskih ureaja i opreme Prostorije u objektima za odmor dece i uenika i spavae sobe za boravak starih lica i penzionera iz izvora buke u zgradi iz izvora buke van zgrade Prostorije za vaspitno obrazovni rad (uionice, kabineti i sl.) Bioskopske dvorane i itaonice u bibliotekama Pozorine i koncertne dvorane Hotelske sobe Iz izvora buke u zgradi Iz izvora buke izvan zgrade NOU
35 40 35 40 35
30 35 30 40 35
35 40
30 35
40 30 35 40
40 30 30 35
Prema odredbama ovog Pravilnika u zonama gde je buka ispod dozvoljenog nivoa, novi izvori buke ne smeju povisiti postojei nivo buke za vie od 5 dB u odnosu na zateeno stanje. U tabeli 2. date su prosene izmerene vrednosti buke iz razliitih izvora
Tabela 2. Vrednost nivoa buke.
KARAKTER I IZVOR BUKE um lia pri slabom vetru tihi apat na rastojanju od 1m tiha seoska sredina nou koraci, tiha periferija danju agor u srednje poseenom restoranu, trgovaki centar buka u srednje prometnoj ulici glasni govor, autobusi na udaljenosti 150m buka teretnog automobila, kamion i motocikl udaljen 150m, automobil udaljen 150m buka u prometnoj ulici, voz i podzemna eleznica na 150m mlazni avion na visini 300m zvuk automobilske sirene na rastojanju 5-7m buka turbomlaznog motora na rastojanju od 10m prag bola mehanika povreda uha Zatita od buke
Zatita od buke moe se realizovati na dva naina:
NIVO JAINE U dB 10-20 20-30 30 40 50 60 70

80 90 100 110 140 140 150
1. Usavravanjem maina, ureaja, postrojenja i transportnih sredstava ijim radom ona nastaje 2. Postavljanje zvune izolacije tj. pregrada koje apsorbuju zvuk i spreavaju njegovo prostiranje. Ako se smanjenje buke ostvaruje zvunom izolacijom, izolacione pregrade mogu da budu postavljene oko maina koje proizvode buku ili u zidovima prostorija gde ljudi borave. Smanjenje buke moe se postii i izgradnjom tunela, kao i presvlaenjem puteva posebnom podlogom za zvunu izolaciju. Uzimajui u obzir injenicu da buka koju proizvode tramsportna sredestva u mnogome zavisi od brzine kretanja vozila, smanjenje buke bi se moglo ostvariti i ograniavanjem brzine kretanja motornih vozila u naseljenim mestima na 30 km/h. U naseljima zvune izolacione pregrade predstavljaju drvoredi na ulicama, koji smanjuju intenzitet buke u stambenim zgradama od vozila, koja se kreu ulicom. Efikasnost ovakve zatite od buke u zavisnosti od irine pojasa data je u tabeli 3.
Tabela 3. Uticaj irine zasada na smanjenje nivoa buke
IRINA POJASA (m)

10-14 14-20 20-25 25-30
SNIENJE NIVOA BUKE (dB) 4-5 5-8 8-10 10-12
MAKSIMALNO DOZVOLJENE KONCENTRACIJE ZAGAUJUIH SUPSTANCI U VODI
Maksimalna dozvoljena koncentracija zagauluih supstanci u vodi Maksimalna dozvoljena koncentracija hemijske supstance u vodi je koncentracija (mg/dm3) koja ne sme ispoljavati neposredan ili posredan tetan uticaj na organizam oveka u toku njegovog ivota i na zdravlje narednih generacija i ne sme pogoravati higijenske uslove korienja vode. Za odreivanje MDK potrebno je ustanoviti ak i minimalne promene koje nastaju pri dejstvu odreenih doza neke hemijske supstance u vodi, na fizioloke funkcije u organizmu, ili njegove pojedine delove. Pri ispitivanju dejstva neke supstance veliki znaaj imaju istraivanja poznih posledica (alergenih, mutagenih, kancerogenih, itd.) Danas se MDK supstanci u vodi odreuje po onom obeleju kome odgovara najmanja pragovna ili podpragovna koncentracija. Poto ovo obeleje tetnosti odreuje karakter najvie verovatnog neprijatnog dejstva najmanjih koncentracija prouavane supstance ono se naziva limitirajue obeleje tetnosti. Uzimajui u obzir da su vode najee zagaene sa vie razliitih supstanci, higijensko normiranje u uslovima kombinovanog zagaenja realizuje se sa evidentiranjem kombinovanog dejstva onih tetnih supstancija za koje su ve razraene i zasnovane maksimalno dozvoljene koncentracije. Osnovi odreivanja graninih koncentracija zagaujuih supstancija u otpadnim vodama
Nekontrolisano isputanje zagaenih voda moe dovesti do potpune degradacije prirodnih. Da bi se to spreilo, nepohodno je odrediti maksimalno dozvoljene koncentracije supstanci u otpadnim vodama. Generalno, ove vrednosti moraju biti u granicama vrednosti koncentracija koje nakon isputanja nee promeniti kvalitet prirodne vode potreban za predvienu namenu. Postupak odreivanja MDK u otpadnim vodama obino predstavlja sloeno i interdisciplinarno istraivanje, ali se ono u osnovi moe podeliti na etiri dela: U prvom delu se na osnovu literaturnih podataka ukazuje projektnim i drugim organizacijama na znaaj istraivanih otpadnih voda i specifinih zagaujuih supstanci u njima. Ukazuje se na fizikohemijske osobine sastojaka i njihovih jedinjenja, kao to su: rastvorljivost u vodi, sposobnost disocijacije na jone, promene valentnosti i dr., kao i na oslobaanje otpadnih voda od tetnih supstancija, kao rezultat fizikohemijskih procesa: isparavanja, hemijske ili biohemijske oksidacije, hidrolize itd. U drugom delu se ispituje uticaj tetnih supstancija otpadnih voda na sanitarni reim voda, tj. na procese njihovog prirodnog samopreiavanja od organskih zagaujuih supstanci, prvenstveno komunalnih otpadnih voda. Pod uticajem industrijskih otpadnih voda asto se naruavaju procesi samopreiavanja voda zagaenih komunalnih otpadnih voda, usled baktericidnog delovanja industrijskih voda ili naruavanja kiseoninog reima, kao posledica zagaivanja supstancama, koje intenzivno oksiduju.
U treem delu istraivanja daje se objanjenje uticaja otpadnih voda i tetnih supstancija u njima na organoleptike osobine voda, tj. na kvalitit voda, koji mora odgovarati raznovrsnoj upotrebi vode, a ne samo vodosnabdevanju pijaom vodom. Higijenska ocena rezultata istraivanja zavisi od stepena dozvoljene izmene organoleptikih osobina, koncentracije supstancije koje vodi daju neprijatan miris i ukus. Na organoleptike osobine utiu i temperatura, tvrdoa vode, hlorisanje i niz drugih faktora. U etvrtoj, poslednjoj fazi istraivanja ispituju se uticaji tetnih supstanci optadnih voda na zdravlje stanovnitva, preko izvora snabdevanja pijaom vodom. U tabeli je dat spisak primarnih polutanata vodi, prema standardima EPA (Environmental Protection Agency). Ukupna lista polutanata prema ovom izvoru sadri 129 supstanci.
OSNOVE EKOLOGIJE Ekosistem, struktura ekosistema

Ekosistem je ekoloki sistem u kojem organizmi interaguju meusobno i sa okolinom. Ovaj termin prvi je uveo Britanski ekolog Arthur Tansley 1935., koji je uveo i dva sastavna dela ekosistema: 1. Biom: koji ini svi zivi organizmi (biljke i ivotinje), koji ive u harmoniji 2. Stanite: koji predstavlja prirodno okruenje bioma. Po miljenju Tansley-a svi delovi ekosistema, organski i neorganski, biom i habitat, mogu se smatrati interagujuim faktorima, koji su u ravnotei. Kroz interakciju se ceo sistem i odrava. Mnogi ekeolozi smatraju ekosistem osnovnom jedinicom ekologije, jer on predstavlja jedinicu grae biosfere. U tabeli 1. dati su ekoloki nivoi organizacije. Tabela 1. Ekoloki nivoi organizacije.
NIVO 1 2 3
4 5
JEDINICA organizam populacija zajednica

ekosistem biosfera
DEFINICIJA Individualna biljka ili ivotinja Grupa jedinki iste vrsta Skup razliitih populacija vrsta u datoj oblasti Skup zajednica i abiotikih faktora okoline u datoj oblasti Skup svih ekosistema
Ekosistem je dobar primer otvorenog sistema, koji ima itav niz ulaza i izlaza, koji odreuju unutranju dinamiku sisitema. Strukturu ovakvog sistema ine biotiki (ivi) i abiotiki (neivi) delovi ivotne sredine. Biljke, ivotinje i ovek su najznaajniji biotiki elementi ekosistema, dok su klima, tokovi energije, litosfera i ciklus vode najznaajniji abiotiki faktori.
Lanci ishrane i veze

Osnovni i najee upotrebljavani nain klasifikacije ivih organizama jeste klasifikacija na osnovu naina ishrane. To je podela na: 1. Organizme koji sami proizvode hranu iz neorganskih materija. To su tzv. autotrofni organizmi ili primarni proizvoai. 2. Organizmi koji nisu sposobni da sami proizvode hranu, te se hrane autotrofnim organizmima ili drugim organizmima. To su tzv. heterotrofni organizmi ili potroai. Hijerarhijska struktura organizama u skladu sa prethodno navedenom podelom je data na slici 1.
SUNCE
PROIZVOAI (Biljke koje vre fotosintezu, alge , bakterije)
PRIMARNI POTROAI (Biljojedi)
SEKUNDARNI POTROAI (Mesojedi)
TERCIJARNI POTROAI (Vii mesojedi)
Slika 1. Hijerarhijska struktura organizama na osnovu naina ishrane.
Zelene biljke su najnii i najznaajniji stupanj u lancu ishrane. Biljke samostalno proizvode hranljive materije putem fotosinteze iz: 1. Ugljen-dioksida koji preko lia uzimaju iz atmosfere 2. Neorganskih soli (kao to su fosforna i nitratna) i vode, koju uzimaju iz zemlje preko korenskog sistema, putem osmoze. ivotinje ne sadre hlorofil tako da one ne mogu vriti fotosintezu i same proizvoditi hranu. Odatle proizilazi da su one u potpunosti zavisne od biljaka i ostalih ivotinja koje koriste za ishranu, te se iz tog razloga i nazivaju potroaima. ivotinje koje se hrane biljkama-biljojedi, predstavljaju drugu kariku u lancu ishrane i predstavljaju primarne potroae. ivotinje koje se hrane drugim ivotinjama-mesojedi su tzv. sekundarni potroai i oni su trei u hijerarhiji lanaca ishrane. Iznad njih su tercijarni potroai ili vii mesojedi, koji mogu da postoje u lancu ishrane i koji mogu da se hrane praktino svim niim lanovima lanca ishrane. U ovu grupu spada i ovek, koji moe da se hrani i biljkama, biljojedima i mesojedima. Iako su lanci ishrane pogodan nain za prikazivanje relacija hranjeneja meu organizmima, ove relacije su vrlo retko jednostavne i linearne. Veina ivotinja se hrani razliitim vrstama organizama i predstavlja hranu za druge razliite vrste. Lanci ishrane se stoga najee prepliu i formiraju mree ishrane. Treba imati u vidu da ni ove mree nisu u potpunosti precizne, jer pojedini lanovi lanca vrlo esto menjaju
svoje navike u ishrani u skladu sa dostupnou odreene vrste hrane, tako da lanci i mree ishrane zapravo predstavljaju uobiajene relacije israne izmeu pojedinih vrsta. Hijerarhija organizama ukljuuje i bakterije i druge mikroorganizme, koji imaju najvei znaaj u razgradnji mrtvog tkiva biljaka i ivotinja na konstitutivne elemente, odnosno prostije hemijske komponente. Procesi razgradnje i elementi koji se na taj nain recikliraju unutar ekosistema imaju vitalni znaaj za veinu biogeohemijskih ciklusa i kao i za obnovu zemljita. Razgradnja je dakle fundamentalan deo ekolokih sistema, koji se realizuje na sledee naine: Biljke umiru i njihova struktura se razlae pomou razlagaa, koji oslobaaju energiju i hemijske elemente, koji postoje unutar biljnih organa i tkiva. ivotinje proizvode otpadne materije, a i same umiru. Oba ova procesa proizvode organsku materiju, koja se moe razlagati. Ljudi proizvode otpadne materije i takoe umiru. Materija koja se na taj nain dobija takoe se degradira.
Stanita i nie
Stanite predstavlja lokalno okruenje u kojem biljke ili ivotinje ive. Svako stanite definie se na osnovu svoje geologije, vegetacije i lokacije. Stanita variraju u veliini u skladu sa vrstma koje ih nastanjuju. Mesojedi obino zahtevaju i nastanjuju mnogo vea stanita od biljojeda, jer se svaki mesojed hrani velikim brojem biljojeda i stoga crpi svoju hranu sa velikog podruja. da bi neka vrsta preivela potrebno je da stanite ima sposobnost izdravnja populacije takve veliine da se ona moe samoreprodukovati. Mnoge vrste gube sposobnost obnavljanja kada broj jedinki na odreenom stanitu padne ispod odreenog broja takve vrste tadfa postaju ugroene ili ak izumiru. Iz ove injenice proizilazi i zabrinutost za istou stanita i ouvanje biodiverziteta. Stanite dakle predstavlja prostor u kojem jedinka ivi, hrani se i die. Nie su funkcionalni koncept, koji opisuje ulogu koju pojedina vrsta ima u nekom ekosistemu. Ova uloga se definie preko toga kako se pojedina vrsta ponaa, naina ishrane, ie i kada se hrani, kada i koliko dugo je ona aktivna, kako se reprodukuje, koji konkretni deo stanita zauzima i kako reaguje na temperaturu i vlagu. Iz same definicije nie proizilaze etiri bitna zakljuka: 1. Nie mnogih vrsta se meusobno preklapaju, ali vrste sa identinim niama ne mogu koegistirati u okviru jednog te istog ekosistema. 2. to je vea raznovrsnost nia u okviru jednog ekosistema, to je vei i raznovrsniji broj energetskih tokova i stoga je i ekosistem stabilniji. Fluktuacije populacije neke vrste unutar sistema e u ovkvim ekosistemima biti manje izraene, zbog toga to potroai imaju vei izbor vrsta kojima se mogu hraniti. 3. Uvoenje neuobiajenih vrsta u neki ekosistem, bilo namerno ili sluajno, moe uzrokovati probleme u ekosistemu, zbog potencijalnih borbi sa ve postojeim vrstama u ekosistemu za nie i izvore hrane. 4. Nestajanje pojedinih vrsta ili grupe meusobno povezanih vrsta ostavlja prazne pojedine nie i uzrokuje naruavanje energetskih to dovodi do nestabilnost i ugroavanja itavog sistema. Vrste mogu netati iz odreenog
ekosistema na najrazliitije naine, ukljuujui zagaenje, prekomernu ekspolataciju, gubitak stanita ili promene u ivotnoj sredini.
Dinamika ekosistema
Ekosistemi su tipian primer otvorenih sistema. Kao takvi njihovo ponaanje uslovljavaju stalni protoci energije i materije, koji se unose iz spoljanjosti kroz granice sistema i koji na kraju zavravaju ili u okolini ili u nekom drugom ekosistemu. Dva najznaajnija toka u ekosistemima su tokovi energije i tokovi materije. Energija se u ekosisteme dovodi u vidu Suneve energije, a materija iz spiranja stena, iz zemljita i iz raspadanja biolokih materija. Prenoenje energije u okviru nekog ekosistema odreeno je zakonima termodinamike. Osnovni izvor energije svih ekosistema na Zemlji je Sunce, ali samo 43% od ukupne solarne radijacije koja dopre do povrine Zemlje je pogodne talasne duine da se moe upotrebiti za procese fotosinteze. Fotosintezom biljke uzimaju ugljen-dioksid i proizvode kiseonik; ivotinje disanjem uzimaju kiseonik i oslobaaju ugljen-dioksid. Oba ova procesa su odluujua za odravanje atmosfere koja je pogodna za opstanak celokupnog ivota na Zemlji. Suneva energija dospeva u unutranjost biljaka preko zidova biljnih listova i posredstvom fotosinteze, a uz pomo hlorofila transformie se u oblik energije pogodan za iskoriavanje od strane biljke. Deo energije koja se koja se na ovaj nain transformie gubi se putem biljne transpiracije, dok se ostatak koristi za rast biljke i na taj nain se skladiti kao hemijska energija u tkivima biljaka. Kada primarni potroa pojede biljku energija deponovana u biljnim tkivima troi se za obavljanje ivotnih funkcija i za rast. Ovakav nain transporta energije nastavlja se du lanca ishrane. Kada biljke ili ivotinje uginu, ako njihovo telo padne na zemlju, organizmi razlagai transformiu prostalu energiju, koja onda moe biti vraena u atmosferu putem njihovog disanja ili moe biti potroena na rast i kretanje ovih organizama. Jedan od glavnih razloga postojanju samo etiri nivoa u hijerarhiji lanaca ishrane lei u neefikasnosti potronje energije. Naime, pokazano je da samo 5% od ukupne proizvedene energije od strane biljaka stigne do najviih potroaa. Dobar nain za izraavanje efikasnosti potronje energije u okviru razliitih delova ekosistema je u jednicama ekoloke efikasnosti, koja se definie kao kolinik izmeu produktivnosti dva sukcesivna nivoa u hijerarhiji organizama. Produktivnost predstavlja iznos energije koja u jedinici vremena proe kroz jedan nivo hijerarije. Na slici 2. data je principijelna ema energijskih tokova u ekosistemu.
vii mesojedi Sunevo zraenje mesojedi
biljojedi
biljke
povrina zemljita
razgraivai
hrana izluevine raspadanje disanje Slika 2. Principijalna shema energetskih tokova u ekosistemu
PRINCIPI OUVANJA RAVNOTEE Stanje ravnotee

Veina sistema u okviru ivotne sredine nalazi se u stanju ravnotee, odnosno u stanju balansa izmeu sistema i njegove okoline. Ako sistem nije u stanju ravnotee ili se pak izvede iz stanja ravnotee koja postoji, gubi se prirodna stabilnost i moe doi do kolapsa. Postoje razliite vrste ravnotee, ali za sisteme u okviru ivotne sredine najznaajnija su stacionarna i stanja dinamike ravnotee. Stasika ravnotea predstavlja ravnoteu izmeu ulaznih tokova u sistemu i kada ne postoji promena koliine deponovane materije i energije u vremenu unutar sistema. Energija i materija ulaze u sistem, prolaze kroz njega i izlaze iz sistema i u toku svog proticanja omoguuju funkcionisnaje sistema. Iako stanje stcionarne ravnotee odgovara stabilnim otvorenim sistemima, mogue je odravanje sistema u takvom stanju i pod promenjljivim uslovima, ako je sitema sposoban da se na ove promene brzo adaptira. Otvoreni sistemi, koji se nalaze u stanju dinamike ravnotee, ostaju stabilini u dugim vremenskim periodima i osim ako su promene spoljanih uslova ekstremno brze imaju mogunost adaptacije na novonastale uslove, te uvek ostaju stabilni. To znai da stanja staconarne ravnotee definiu stanja u kojima postoje kratkorone varijacije stanja u okolini nekog prosenog stanja koje nije promenljivo, dok je stanje dinamike ravnotee stanje malih varijacija u odnosu na neko generalno stanje koje se takoe menja. Grafiki prikaz stanja statike i dinamike ravnotee dat je na slici 1.
Stanje statike ravnotee Stanje sistema Dugorono proseno stanje Kratkotrajne varijacije
Stanje dinamike ravnotee

Stanje sistema
Stanje sistema
Slika 1. Stanje statike i dinamike ravnotee.
Prilagodljivost sistema
Prilagodljivost sistema odreuje njegovu sposobnost da se oporavi od oka ili iznenadne promene. Budui da su sistemi u okviru ivotne sredine veoma kpmpleksni, sa velikim brojem meusobno povezanih delova, ovi sistemi se relativno brzo oporavljaju od poremeaja u ravnotei, koji su posledica prirodnih promena spoljanjih uslova. Veoma je bitno uoiti da kompleksnost sistema ne dovodi do njegove vee osetljivosti na promene, ve naprotiv do veih mogunost za njegovu adaptaciju i do veih mogunosti za iznalaenje alternativa i naina prilagoavanja novonastaloj situaciji. Veoma jednostavni sistemi mogu vrlo jednostavno doi do stanja kolapsa, ili ak do potpunog prestanka funkcionisanja sistema, zbog poremaaja jednog njegovog dela. Predvideti kako e sistem ivotne sredine odreagovati na na odreenu promenu, kao to je na primer globalno zagrevanje, u principu je veoma teko. To zahteva dobro poznavanje i razumevanje mnogih faktora kao to su struktura sistema, veze i interakcije izmeu njegovih pojedinih elemenata, naine kruenja energije i materije kroz sistem, kao i faktore koji odreuju stabilnost odnosno ravnoteno stanje u sistemu. Neke promene, tj. prilagoavanja sistema su linearna i kontinuirana, a neka su sporadina tj. diskontinuirana. Diskontinuitet je najee povezan sa postojanjem graninih vrednosti izdrljivosti sistema. Granice izdrljivosti su kritine take stanja sistema u kojima sistem odgovara na nastalu promenu i dramatino poinje da se menja. Kao primer za ovakvu promenu moe posluiti reno korito. Nivo vode u renom koritu postepeno se poveava u skladu sa poveanim dotokom vode. Ova promena je postepena i linearna sve do momenta kada nivo vode u reci ne dostigne vrh renog korita. Ako posle te take doe do promene, u ovom sluaju daljeg povienja nivoa vode, doi e do izlivanja reke iz svog korita tj. do drastine promene u renom sistemu, koja e za rezultat imati pojavu poplave i svih naknadnih poremeaja u ivotnoj sredini koji su time uzrokovani. To znai da u svakom sistemu postoje kritina stanja, iznad kojih sistema ako biva primoran da se prilagodi, mora da zauzme neko novo ravnoteno stanje, koje se drastino razlikuje od prvobitnog stanja i u koje sistem stoga moe prei samo nizom drastinih promena. Jo jedan znaajan faktor u prilagodljivosti sistema je postojanje vremenskih zakanjenja, tj. odreenog vramenskog intervala izmeu pojave promene koja utie na posmatrani sistem i poetka prilagoavanja sistema novonastalim uslovima. Ova zakanjenja se nazivaju lags. Neki sistemi ili delovi nekih sistema mogu se brzo adaptirati na promene spoljanjih uslova i ne postoji vremenski interval izmeu promene uslova i promene u sistemu. U drugim sistemima, kao posledica kompleksnosti, potrebno je odreeno vreme dok se sistemom lananih reakcija kroz sistem sa nizom elemenata prilagoavanje prenese kroz sistem. Na slici 2. dat je ematski prikaz kritinih taaka sistema i vremenskih kanjenja adaptacije.
okida stanje st. sistema kritino vremensko zakanjenje
poetna ravnotea
prilagoenje
Slika 2. Prilagoavanje sistema sa vremenskim kanjenjem kod kojeg postoji kritino stanje
Okidai u ivotnoj sredini su zapravo promene, koje su takvog karaktera i intenziteta da uzrokuju promene u sistemima ivotne sredine. tj. takve promne koje sistem osea.
IZVORI, KARAKTERISTIKE I EFEKTI ZAGAENJA Zagaenje vazduha

Zagaenje vazduha se definie kao prisustvo jednog ili vie zagaivaa (polutanata) u spoljanjoj atmosferi u koncentracijama i u vremenskim intervalima, koji imaju tetan efekat na oveka, biljke ili ivotinje ili na bilo koji nain negativno utiu na raspoloenje, radnu sposobnost i slino. Svi zagaivai u vazduhu se na osnovu svojih fizikih karakteristika mogu podeliti na estice i gasove. Gasovi kao to su sumpor-dioksid ili azotni oksidi ispoljavaju difuzna svojstva i u normalnim uslovima predstavljaju gasove, koji se mogu prevesti u teno ili vrsto stanje samo kombinovanim efektima povienog pritiska i smanjene temperature. estice predstavljaju svaku dispergovanu materiju, vrstu ili tenu, koja se nalazi u formama veim od individualnog molekula (oko 0.0002 m u dijametru), ali manje od 500 m. Iz definicije zagaivaa vazduha sledi da ono podrazumeva i odreene koncentracije zagaujuih supstanci i njihovo trajanje u atmosferi. Odavde sledi da se oni zagaivai koji se u atmosferi nalaze u niskin koncentracijama ili pri vrlo kratkim periodima vremena nemaju znaaja za kvalitet vazduha. Pored ove dve vrste zagaivaa vazduha postoje i tri dodatna zagaivaa,koja se zbog svog znaaja i posebnosti izdvajaju kao zasebni zagaivai. To su smog, kisele kie i globalno zagrevanje. Smog predstavlja formiranje oksidujuih konstituenata u atmosferi, kao to je naprimer ozon, koji nastaju kao rezultat foto-indukovanih reakcija izmeu hidrokarbonata i azotnih oksida. Ova pojava je prvi put uoena u Los Anelesu posle drugog Svetskog rata, to je ozon uinilo glavnim polutantom u SAD-u. Kisele kie predstavljaju padavine ija je pH manja od normalne vrednosti kinih padavina, koja priblino iznosi 5.7 u stanju ravnotee ugljen-dioksida. Opasnost od pojave kiselih kia meu prvima su uoili istraivai iz centralne Evrope, Skandinavskih zemalja, Kanade i severoistonih delova Sjedinjenih Amerikih Drava. Agensi koji uzrokuju pojavu kiselih kia direktno su povezani sa emisijom sumpor-dioksida, azotnih oksida i hloro-vodonika. Globalno gledano sumpor-dioksid je osnovni uzronik pojave kiselih kia. Sledei globalni problem koji se javlje u okviru ivotne sredine je uticaj zagaenja vazduha na toplotne bilanse, odnosno odgovarajue apsorpcije i refleksije sunevog zraenja koje dopre do Zemlje. Kao rezultat povienog nivoa ugljen-dioksida u atmosferi, dolazi do poveanja temperature povrine Zemlje, koje dalje uzrokuje niz klimatskih poremeaja irom sveta.
Izvori zagaenja vazduha

Izvori zagaenja vazduha se mogu podeliti na osnovu tipa izvora, njihovog broja i prostorne raspodele, kao i na osnovu tipa emisije. Podela na osnovu tipa podrazumeva podelu na prirodne i vetake izvore. Tu spada polen biljaka, praina noena vetrom, vulkanske erupcije i umski poari uzrokovani prirodnim zagrevanjem. U vetake izvore zagaenja vazduha spadaju transportna vozila, industrijska postrojenja, energetska postrojenja, komunalni izvori zagaenja itd.
Na osnovu broja izvora i prostorne raspodele izvori mogu biti pojedinani ili takasti (koji mogu biti statiki ili mobilni), zatim grupa izvora (takoe mogu biti pojedinani ili mobilni) i linijski izvori. Takasti izvori su karakteristika emisije polutanata iz industrijskih postrojenja, kao i procesa sagorevanja goriva. Grupu izvora, odnosno izvornu oblast predstavljaju gradska podruja na kojima se odvija drumski saobraaj, kao i oblasti iz kojih se vri iskopavanje goriva, koje predstavljaju oblasti emisije vrstih estica i praine. U ovu kategoriju takoe spadaju gubici pri industrijskim procesima, kao i deponije vrstog otpada. Linijske izvore zagaenja vazduha predstavljaju autoputevi sa visokom frekvencijom saobraanja vozila i granine linije nekontrolisanih umskih poara. Prema tipu emisije izvori se dele na emitere estica i emitere gasova. U realnim izvorima ovako stroga podela se zapravo ne moe napraviti budui da su emiteri najee kombinovani, odnosno emituju i gasove i estice.
Primarni i sekundarni polutanti vazduha

Podela polutanata vazduha je podela na primarne i sekundarne. Primarni polutanti su takvi polutanti koji se nalaze u istoj formi u atmosferi kao i u izvoru zagaenja. Primeri primarnih zagaivaa vazduha su ugljen-monoksid i sumpor-dioksid. Sekundarni polutanti se formiraju u samoj atmosferi kao rezultat hidrolize, oksidacije i fotohemijske oksidacije primarnih polutanata. Sa stanovita menadmenta kvaliteta vazduha glavna strategija je usmerena ka kontroli primarnih zagaivaa vazduha. Budui da sekundarni polutanti nastaju reakcijama u atmosferi primarnih polutanata, ovo je ujedno i nain kontrole sekundarnih polutanata.
Emisioni faktori
Prilikom procene nivoa kvaliteta vazduha u nekoj oblasti, inenjer zatite ivotne sredine mora raspolagati tanim podacima o koliini i karakteristikama emisije svih izvora koji doprinose zagaenju vazduha. Jedan nain za identifikaciju vrste i procene koliine emisije je korienje tzv. emisionih faktora. Emisioni faktor je prosena koliina polutanta koji se emituje u nekom procesu, kao to je sagorevanje ili industrijska proizvodnja, podeljena sa stepenom aktivnosti. Emisioni faktori zavise od niza faktora kao sto su proizvodni kapaciteti, koliina sagorelog goriva ili kilometara koje je vozilo kao zagaiva prelo.
Ukupna emisija
Ukupna emisija predstavlja skup svih koliina polutanata vazduha, koji se emituju u atmosferu iz svih izvora u posmatranoj oblasti za dati interval vremena. Ona je vaan faktor u menadmentu kvaliteta vazduha, odnosno u planiranju mera zatite ivotne sredine. Dobro odreena ukupna emisija obezbeuje informacije o izvorima koji su uzeti u obzir, kao i njihove lokacije.
Efekti aerozagaenja
Efekti zagaenja vazduha u nekoj oblasti mogu imati uticaj na ljude, ivotinje, biljke materijale i klimatske promene u oblasti u kojoj postoji zagaenje vazduha. Potencijalni efekti zagaenja vazduha mogu se klasifikovati na osnovu razliitih
kriterijuma. Prvi nain jeste da se odredi vrsta efekta i identifikuje potencijalni polutant u vazduhu koji moe prouzrokovati taj efekat. Drugi pristup je da se odabere pojedinani polutant, kao naprimer sumpor-dioksid, te da se njemu pridrue svi potencijalni efekti koje on moe izazvati. Ovi potencijalni efekti mogu biti uticaj na zdravlje, ekonomski gubici, uticaj na radnu sposobnost ili raspoloenje oveka, kao i "estetski" u smislu gubitka prozirnosti atmosfere ili pojave mirisa koji se mogu osetiti. Gubitak prozirnosti atmosfere moe nastati usled zagaenja atmosfere vrstim esticama ili pak usled pojave smoga. Prisustvo neprjatnih mirisa u atmosferi moe biti posledica postojanja niza polutanata u atmosferi i to preteno onih koji su u gasovitom stanju. Primeri zagaujuih supstanci koje imaju neprijatan miris jesu sumpor-vodonik, amonijak i merkaptani.
Ekonomski gubici
Ekonomski gubici nastaju kao rezultat zaprljivanja, oteavanja vegetacije, ugroavanje stonog fonda i propadanja materijala koji su izloeni zagaenju. Zaprljivanje predstavlja uopteno poveanje neistoe u ivotnoj sredini, koje dovodi do potrebe za eim ienjem. Kao primer moe se navesti ee pranje odee, ee pranje automobila, kao i potreba za eim kreenjem i farbanjem stambenih objekata i unutranjih prostorija. Zaprljivanje je uvek posledica postojanja estica koje se taloe na objektima ili pak postojanja praine u atmosferi. Primeri oteenja vegetacije su brojni i oni obuhvataju oteenja useva, kao i oteenja biljakakoje se nalaze na javnim povrinama. Veina oteenja vegetacije potie od izloenosti biljaka gasovitim zagaivaima, posebno sumpornim i azotnim oksidima. Oksidanti koji se u atmosferi formiraju putem fotohemijski indukovanih reakcija, takoe mogu otetiti vegetaciju. Neka istraivanja ukazuju na negativan uticaj vrstih estica, koje se taloe na biljkama. Pretpostavlja se da ove lestice spreavaju normalno odvijanje pojedinih funkcija biljaka, kao to su fotosinteza, disanje i odavanje vode. Primer ovakvog ugroavanja biljaka moe se videti u okolini cementara, koje emituju veliku koliinu vrstih estica u atmosferu, koje se onda taloe na okolnom podruju, ukljuujui i biljke. Propadanje materijala izloenihatmosferskom zagaenju ukljuuje koroziju metala, ispiranje stena, promena boje materijala, ubrzano propadanje i pucanje gume i propadanje svih vrsta tkanina. Sumpor-dioksid ubrzava koroziju metala, to implicira potrebu za eim farbanjem metalnih struktura i mostova. Ispiranje i propadanje stena je posledica padanja kiselih kia. Kisele kie u svom sastavu imaju sumpornu, ugljenu ili azotnu kiselinu, koje svojim delovanjem na stenje dovode do oteenja graevina i spomenika.
Uticaj aerozagaenja na zdravlje oveka

Uticaj aerozagaenja na zdravlje oveka obuhvata niz efekata od uticaja na raspoloenje i radnu sposobnost do ozbiljnih oteenja ljudskog organizma. Najmanje opasan, ali ipak znaajan uticaj aerozagaenja na oveka manifestuje se kao iritacija oiju ili iritacija respiratornog sistema. Uticaj na respiratorni sistem se najdrastinije manifestuje kod osoba koje imaju astmu, bronhitis ili probleme sa sinusima. Sve ove negativne manifestacije najee su posledica delovanja oksidanata, azotnih oksida i estica u atmosferi. Efekti na zdravkje mogu biti akutni ili hronini u zavisnosti od vremana izlaganja. Akutni problemi se javljaju prilikom akcidentalne emisije polutanata u atmosferu. Smrtni sluajevi ili trajna oboljnje usled
izlaganja ovakvim, sporadinim i kratkotrajnim delovanjima polutanata u atmosferi zabeleeni su samo u sluajevima kada je u datim oblastima postojala visoka koncentracija emitovanih polutanata, dugotrajna (tri do est dana) temperaturna inverzija i veoma niska atmosferska disperzija. Dugorono izlaganje niskim koncentracijama polutanata uzrokuju pojavu hroninih respiratornih i kardiovaskularnih oboljenja, promena u funkcionisanju respiratornog sistema u smislu mogunosti uzimanja i transporta kiseonika. U ovu vrstu poremeaja spadaju i trajna oteenja organa za disanje, drela i oiju, kao i pogoranje sa letalnom posledicama ve postojeih oboljenje, kao to je npr. astma.
Makro efekti zagaenja vazduha

Makro efekti zagaenja vazduha predstavljaju takve posledice zagaenja atmosfere koja se manifestuju na velikim geografskim podrujima, od regionalnih dc globalnih efekata. Primeri ovakvih efekata su pojava kiselih kia, oteenje ozonskog omotaa i globalno zagrevanje.
Efekti kiselih kia

Kisele kie uzrokuju mnoge efekte kako u terestrijalnim tako i u akvatinim ekosistemima. Takoe, kisele kie, kao i ostaci kiselih kia nakon isparavanja, mogu uticati na materijale, pa ak i na ljudsko zdravlje. Efekti u terestrijalnim ekosistemima ukljuuju oteenja listova biljaka, gubitak hranljivih materija iz biljnih organa, smanjenje otpornosti prema bakterijama, ubrzavanje erozije voska sa povrine listova, smanjen stepen raspadanja biljnih ostataka, smanjenje formiranja pupoljaka, poveanje propadanja semena i akumulaciju tekih metala. Oteenja vegetacije i zemljita koje se odnose na ratarstvo su: poveanje kiselosti zemljita, uklanjanje kalcijuma, smanjenje rasta drvea, redukcija kvantiteta i kvaliteta prinosa, eliminacija korisnih mikroorganizama iz zemljita itd. Veoma znaajan efekat, koji je kao takav predmet velikog broja istraivanja, jeste uticaj kiselih kia na ume. Pokazano je da se u oblastima gde postoji znaajno zagaenje vazduha dolazi do redukcije rasta umskog drvea. Ovo je dovelo do potrebe za ispitivanjem mehanizama i brzine rasta uma, kao i uticaja polutanata u vazduhu i njihovih produkata na umske oblasti. Ovaj problem je dosta sloen, ako se uzme u obzir da efekti aerozagaenja na ume mogu biti direktni, ali i indirektni putem razliitih procesa u zemljitu. Ako se ovome doda i kompleksna hemijska priroda kombinovanog delovanja vie polutanata jasno sledi da je pitanje uticaja kiselih kia na ume veoma komplikovano, to implicira multidisciplinarnost problema i potrebu za angaovanjem timova istraivaa razliitih profila. Kisele kie mogu uticati na zemljite u smislu menjanja hemijskih procesa koji se u zemljitu prirodno deavaju, zatim na procese upijanja vode, kao i mikrobioloke procese u zemljitu. Bitno je zapaziti da razliite vrste zemljita pokazuju i razliite stepene osetljivosti na efekte koje mogu prouzrokovati kisele kie. Mikroorganizmi, kao i procesi u kojima uestvuju mikroorganizmi mogu biti znaajno izmenjeni zbog uticaja kiselih kia. To podrazumeva promene u broju i aktivnosti bakterija, promene u ciklusima minerala i hranljivih materija, kao i promene u procesima razgradnje organske materije.
Budui da kie dospevaju i do podzemnih voda jasno je da kisele kie nakon prolaska kroz zemljite mogu dospeti i do podzemnih voda i na taj nain uticati i na ovaj sistem. Kisele kie mogu uzrokovati veliki broj uoljivih, kao i teko uoljivih efekata na akvatine ekosisteme, u smislu promena u hemijskim procesima u vodi, kao i uticaja na akvatinu floru i faunu. Jedan razlog za promene u povrinskim vodama jeste ispiranje metala iz renih i jezerskih sedimenata. Slino kao kod zemljita, budui da povrinske vode imaju razliite lokalne hemijske procese, kao i razliite sedimente, tj. razliit sastav renih korita i jezerskih dna, neke povrinske vode su manje osetljive na promene od drugih. Kisele kie utiu i na mikrorazgraivae u vodi, kao i na ribe i ostale vodene ivotinje. Kisele kie mogu uticati na materijale i graevine, kao to su metalne konstrukcije, zgrade,zatim na zatitne i dekorativne boje i spomenike. Dokazano je da kisele kie koje nastaju zbog prisustva sumpor-dioksida imaju negativan uticaj na elik, galvanizirani elik, niklovan elik, bakar, aluminijum kao i elik premazan zatitnom farbom protiv korozije. Pokazano je da je stepen korozije materijala vei u urbanim nego u ruralnim sredinama, to je posledica vee koncentracije sumpornih polutanata u atmosferi.
Ozon kao problem u ivotnoj sredini

Ozon je gas koji je toksian za oveka ve pri koncentracijama od 1ppm u vazduhu. Postoje dve vrste problema u ivotnoj sredini koje su direktno vezane za ozon i oni se javljaju u razliitim delovima atmosfere: 1. Poveanje koncentracije ozona u niim slojevima atmosfere. 2. Unitavaje ozonskog sloja u stratosferi. Pojava poveane koncentracije ozona u niskim slojevima atmosfere, posledica je aerozagaenja, uglavnom iz industrijskih postrojenja i motornih vozila. Isputanje azotnih oksida i sumpor-dioksida u nie slojeve atmosfere, dovodi do pojave fotoindukovanih reakcija, koje daju niz produkata, od kojih je najopasniji ozon. Ozon je najopasniji polutant za vreme toplih leta, posebno u velikim gradovima ili industrijskim oblastima, gde ivi i radi veliki broj ljudi. Neki naunici predviaju da bi koncentracija ozona u niskim slojevima atmosfere mogla da poraste za 100% u narednih 100 godina. Ovo bi moglo da uzrokuje pojavu efekta staklene bate, u osnovi istog kao to je efekat koji uzrokuje ugljen-dioksid, koji apsorbuje Sunevu svetlost, deluje kao termalni omota oko Zemlje i uzrokuje zagrevanje Zemljine povrine. Ozon utie na promenu temperature, usporava rast biljaka i dovodi do korozije odreenih vrsta metala. On takoe negativno utie na zdravlje ljudi, uzrokujui niz respiratornih tegoba. Ozon se u niskim delovima atmosfere obino nalazi u okviru smoga, koji se javlja za vreme toplog i suvog vremena, kada se dogaa zarobljavanje polutanata iz motornih vozila i industrijskih postrojenja, usled mirovanja vazduha. Odatle proistie da je jedan od naina kontrole ozonskog smoga smanjenje emisije gasova koji su polutanti vazduha, posebno azotnih oksida. Drugi problem u ivotnoj sredini koji je vezan za ozon odnosi se na propadanje ozonskog omotaa Zemlje odnosno formiranje ozonsih rupa.
U stratosferi, na visini izmeu 20km i 25km nalazi se ozonski sloj, u kome se nalazi prirodno akumulirani ozon. Ozon (O3) se stalno formira, raspada i ponovo formira na visinama od oko 40km, sputa se na visinu od 20km-25km i tu se zadrava. Ozon je vrlo rektivan gas koji se formira kada se stabilan molekuk O2 rascepi pod dejstvom ultravioletnog zraenja ili elektrinog pranjenja. Ozonski omota nije uniformne debljine i njegova gustina varira. Njegova gustina je najmanja na ekvatoru, a najvea na velikim geografskim irinama, iznad 50C severne i june geografske irine. Stanje ozonskog omotaa takoe se menja i tokom godine. Najvie ozona se nagomilava u prolee i to iznad polarnih oblasti. Odreenje hemijske supstance unitavaju ozonski omota. To su uglavnom supstance, koje sadre hlor i brom, jer se ova dva elementa mogu dugo neizmenjeni zadravati u stratosferi. Najpoznatija ovakva supstanca je CFC, a tu spadaju i haloni, koji se koriste u aparatima za gaenje poara, metil-hloroform i ugljenik-tetrahlorid, pesticid metil-bromid i dr. Tzv. ozonske rupe predstavljaju zapravo znaajno istanjivanje ozonskog omotaa, odnosno smanjenje koncentracije ozona. Ozonska rupa koja je otkrivena iznad Antartika 1985. imala je tada koncentraciju ozona za 40% manju od normalne koncentracije u tom podruju. Ozonske rupe imaju veliki uticaj na zdravlje oveka, posebno na kou i oi. Ultravioletno zraenje, koje se inae najveim delom apsorbuje u ozonu, kroz ozonske rupe dolazi do ljudske koe i moe uzrokovati niz promena, od opekotina i ubrzanog starenja koe, do uzrokovanja karcinoma.
Globalno zagrevanje
Zemljina atmosfera prirodno funkcionie kao staklena bata. Ova pojava je posledica razliite talasne duine zraenja koje se apsorbuje i koje potie od Sunca i ezraenja koje odaje Zemlja. To omoguava postojanje optimalne temperature za ivot na Zemlji, odnosno zadravanje potrebne koliine toplote za funkcionisanje sistema u okviru ivotne sredine. Pojava koja se naziva globalno zagrevanje predstavlja naruavanje prirodne ravnotee i zadravanje vee koliine toplote u Zemljinoj atmosferi, to za posledicu
ima poveanje prosene temperature na Zemlji. Uzrok ovoj pojavi su razliiti gasovi, koji imaju sposobnost proputanja talasnih duina koje dolaze na Zemlju sa Sunca i zadravanja zraenja koje se emituje sa Zemlje. Ovakvi gasovi su: 1. Ugljen-dioksid (CO2) 2. Metan (CH4) 3. Azotni oksidi 4. CFC Naunici smatraju da udvostruavanje koncentracije ugljen-dioksida dovodi do poveanja prosene temperature na Zemlji od 1.5C do 4.5C i da e se dalje poveanje temperature vie osetiti na kopnu nego na okeanu. To e dalje dovesti do topljenja gleera i delova oblasti veitog leda, to e uzrokovati poveanje nivoa mora.
Web (o problemu ozonskih rupa): www.unep.org/ozone/ faq-science.shtml (o globalnom zagrevanju): http://yosemite.epa.gov/oar/globalwarming.nsf/content/ClimateFutureClimate.html
Sledea poglavlja preuzeta su iz knjige: Dragan A. Markovi, imon A. armati, Ivan A. Greti, Dragan S. Veselinovi "FIZIKOHEMIJSKI OSNOVI ZATITE IVOTNE SREDINE" Knjiga II "IZVORI ZAGAIVANJA POSLEDICE I ZATITA" Univerzitet u Beogradu
ZATITA OD ZAGAIVANJA
Ne moe biti tolerisano zagaivanje koje, kratkorono ili dugorono, predstavlja opasnost po zdravlje ljudi ili izaziva nepovoljne promene u ivotnoj sredini. Opti cilj je da se sprei ili smanji, i u krajnjem sluaju ukloni, svako zagaivanje koje ima negativno dejstvo na sredinu. Spreavanje isputanja nepoeljnih materija najbolje je ostvariti celovitim planiranjem procesa i kontrolom u proizvodnji i u ponaanju, to treba da bude prvi stepen u svakom programu zatite ivotne sredine. U oblasti industrije paljivim planiranjem i izradom postrojenja, izborom sirovina i opreme, primenom savremenih tehnolokih reenja i propisane procedure u proizvodnji, kao i odgovarajuim nainom odlaganja sirovina, proizvoda i otpada mogu se postii oekivani rezultati. Kod starijih postrojenja, gde nije mogue sprovesti navedene mere, alternative su: izmena tehnolokog procesa, izmetanje ili zatvaranje pogona. U svakom sluaju neophodan cilj je da isputanje zagaujuih supstancija u odnosu na koncentraciju i masu mora biti smanjeno do praktino najmanjeg mogueg stepena. Razvijene zemlje sveta, pre svih SAD i Japan, postigle su takav stepen industrijskog razvoja i takvu ekonomsku mo, da sada kao primarni zadatak istiu ekoloke probleme. Standardi iz oblasti zatite ivotne sredine koje su te zemlje uvele u praksu, spreavaju izgradnju nepodobne industrije na njihovim vlastitim teritorijama. Za postojee industrijske i druge aktivnosti uveli su striktna ogranienja, pa zato nije neoekivano to trend u isputanju osnovnih zagaujuih supstancija u tim zemljama opada. Meutim, u zemljama u razvoju emisija se jo uvek poveava. Kada se razmatraju posledice delovanja razliitih hemijskih agenasa onda posebna panja mora da bude posveena onim supstancijama koje dovode do pojave kiselih kia, nastanka efekta staklene bate, razaranja ozonskog omotaa i nastanka oksidanasa u troposferi, jer su posledice veoma ozbiljne po celu planetu Zemlju. Smanjivanje zagaivanja, tj. unoenja zagaujuih supstancija u ivotnu sredinu moe da se postigne na vie naina, od kojih su tri osnovna: 1. Izmene u procesu proizvodnje, koje dovode do nastajanja znatno manjih koliina zagaujuih supstancija ili potpunog prestanka njihovog stvaranja. 2. Razgradnja ili izdvajanje tetnih supstancija iz efluenata. 3. Odlaganje nepotrebnih materijala na posebno odreena mesta deponije.
ZATITA VODE OD ZAGAIVANJA

Zatita voda od zagaivanja moe se ostvariti na dva osnovna naina. Jedan je da se u prirodne vode ne isputaju otpadne vode sa zagaujuim supstancijama, a drugi je preiavanje otpadnih voda, kao i uklanjanje zagaujuih supstancija iz atmosferskog vazduha i pravilno odlaganje otpadnog materijala ime se spreava zagaivanje vode koja je u kontaktu sa atmosferom i zemljitem.
Sistem zatvorenih ciklusa voda

Ideja o proizvodnji bez otpadnih voda ostvaruje se pomou sistema zatvorenih ciklusa vode, tako da nema isputanja otpadnih voda u povrinske vode i druge vodene recipijente. Oni se zasnivaju na tome da se u procesu proizvodnje uvek nalazi ista koliina vode, koja se preiava u onoj meri koliko je potrebno za odgovarajui proizvodni proces, u koji se ponovo vraa. Sveom vodom se vri samo nadoknaivanje one koliine vode koja se u procesu proizvodnje izgubi, najee zbog isparavanja ili potronje pri ugraivanju u produkte proizvodnje. Pored zagaenja vode raznim zagaujuim supstancijama ovim zatvorenim ciklusom obuhvaene su i toplotno (termiki) zagaene vode.
Preiavanje otpadnih voda

Danas postoji znatan broj metoda i postupaka za preiavanje otpadnih voda. Koje e od ovih metoda biti primenjene zavisi od niza injenica. Prvi je vrsta zagaujuih supstancija i stepen zagaenja. Drugi je kvalitet preiene vode, tanije reeno stepen zagaenja koji se moe dozvoliti kada se voda isputa u prirodni vodotok ili jezero. Ove dozvoljene koncentracije zagaujuih supstancija u preienoj vodi zavise od kapaciteta prirodne vode ( reke ili jezera ), tj. od mase zagaujuih agenasa koju voda u prirodi moe da primi, a da ne doe do posledica koje bi uticale na organizme koji ive u njoj, na tlo sa kojim je voda u kontaktu i na oveka. Kapacitet vodotoka ili jezera je takoe veliina zavisna od niza inilaca. Prvi od njih je koliina prirodne vode, tj. zapremina vode u jezeru, odnosno protok vode u reci. Od ovih veliina zavisi do kog stepena e se razblaiti zagaujui agensi iz otpadne vode kada budu isputani u reku ili jezero. Ako su masa vode u jezeru ili protok vode u reci veliki, usled razblaenja, koncentracija zagaujuih agenasa u njima moe zbog toga da bude ispod dozvoljene granice. Kada su ove mase prirodnih voda manje ne postie se potrebno razblaenje. U ovom poslednjem sluaju otpadne vode moraju da imaju vei stepen preiavanja. Na primer, u odnosu na masu vode i protok Dunava i Kolubare, znatno vei stepen preiavanja mora da ima voda koja se isputa u Kolubaru nego ona koja se isputa u Dunav. Pri ovome mora da se vodi rauna i o sledeem. U jednu reku uliva se niz drugih reka, reica, potoka i sl. Ako su vode ovih pritoka prirodno iste onda otpadna voda koja se unosi u reku ispod ua pritoka moe da ima odgovarajui sadraj zagaujuih agenasa srazmeran njihovom razblaivanju po prispeu u reku. Meutim, kada pritoke ve sadre u sebi zagaujue supstancije onda se nizvodno od njihovog ua dozvoljava ulivanje otpadne vode koja ima manji sadraj zagaujuih agenasa nego u predhodnom sluaju. Pri svemu tome vodi se rauna da koliina zagaujuih supstancija koje se unose u reku, odnosno pritoke, sa otpadnim vodama, ne daje u reci sadraj iznad maksimalno dozvoljene koncentracije. Iz tog razloga stepen preiavanja otpadne vode nastale pri proizvodnji nekog produkta nije konstantna veliina. On zavisi od osobina i koliine prirodne vode u koju se otpadna
voda unosi. Drugi inilac koji moe da utie na dozvoljen sadraj zagaujuih agenasa u otpadnim vodama pred njihovo isputanje u vodotok je sposobnost samopreiavanja prirodne vode.
Prirodno preiavanje otpadnih voda

Prirodno preiavanje otpadnih voda, ili samopreiavanje, predstavlja skup niza procesa koji dovode do umanjenja sadraja zagaujuih agenasa u vodi. Ovi procesi se obavljaju spontano. Proces samopreiavanja se odvija u samoj prirodnoj vodi pod uticajem razliitih inilaca (fizikih, hemijskih, biolokih), usled ega dolazi do transformacije zagaujuih supstancija u druge oblike koji ne deluju tetno na ive organizme. Kao rezultat odvijanja ovih procesa, jedanput zagaena voda moi e da se regenerie posle dueg ili kraeg vremena. Meutim, ako se voda u prirodi neprekidno zagauje dolazi postupno do trajnih izmena u sastavu vode, koritu, flori i fauni koje se teko ili skoro nikako ne mogu ukloniti. Sposobnost samopreiavanja ne mora da bude jednaka za sve vode u prirodi. Prema tome, dve reke sa istim masama vode pri istim protocima mogu da imaju razliite sposobnosti samopreiavanja. Oigledno je da reka sa veoma izraenom sposobnou samopreiavanja moe da primi vee koliine otpadnih voda nego neka druga. Prema tome, pri utvrivanju sadraja zagaujuih supstancija u otpadnim vodama mora se voditi rauna i o ovoj veliini. Zagaujue supstancije koje se nalaze u prirodnim vodama mogu da budu zadrane na dnu renog korita, odnosno u tlu u koje prodire rena, ili jezerska voda. U kojoj meri e pojedina supstancija na ovaj nain biti zadrana zavisi od sastava tla kroz koji se kree reka, sastava mulja u koritu reke i sastava supstancija koje se nalaze u vodi. Usled ovoga moe da se dogodi da se u renom mulju nagomilavaju zagaujue supstancije dok se te iste supstancije u drugoj reci nee nagomilavati, ili e se to deavati u znatno manjoj meri. ak i u sluaju da je koncentracija neke zagaujue supstancije u vodi daleko ispod dozvoljene granice, njen sadraj u mulju na dnu renog korita moe vremenom da se znatno povea iznad dozvoljene koliine. Iz ovih primera moe da se zakljui da je odreivanje dozvoljenog sadraja zagaujuih supstancija u otpadnim vodama koje se isputaju u reku zavisno od niza inilaca. Takoe je bitno da se dozvoljeni sadraj zagaujue supstancije u otpadnoj vodi, utvren pri isputanju otpadne vode u jedan vodotok, ne sme primenjivati u sluaju kada se otpadna voda isputa u drugi vodotok. Iz ovoga proizilazi da se i stepen preiavanja otpadnih voda mora da utvrdi za svaki pojedinani sluaj. Izuzetak od ovoga to je do sada izneto je sluaj kada je otpadna voda preiena u tolikoj meri da se bez bojazni moe ispustiti i u najmanju reicu sa najnepovoljnijom sposobnou samopreiavanja i drugim nepogodnim osobinama. Meutim, u ovim sluajevima mora da se uzme u obzir i ekonomska strana, tj. cena kotanja preiavanja otpadne vode. Naime, nije opravdano troiti materije i sredstva da bi se voda preiavala vie nego to je potrebno. Procesi samopreiavanja su meusobno vezani. I pored toga mogu se svrstati u dve osnovne grupe. Jednu grupu sainjavaju bioloki procesi, koji se odvijaju dejstvom organizama koji ive u vodi, a druga grupa obuhvata ostale fizikohemijske i hemijske procese. Pod biolokim procesima mogu se obuhvatiti svi oni procesi pri kojima organizmi koji ive u vodi uklanjaju supstancije ili materijale iz vode koristei ih u procesu svoje ishrane. Ove supstancije mogu biti organske i neorganske. Tako, na primer, ribe koriste za ishranu razne otpatke hrane, mesa, hleba, itd. ime se spreava njihovo raspadanje
drugim putevima, koji bi dali i produkte toksine i za ribe. Vodeno bilje za ishranu koristi fosfate i azotna jedinjenja, ime se takoe smanjuje njihova koncentracija u EODI. Razni mikroorganizmi, koji igraju veoma vanu ulogu u procesu samopreiavanja, troe itav niz razliitih supstancija za ishranu kao to su ve pomenuti ostaci ivotnih namirnica, izluevine organizama, ostaci biljnih organizama, celulozni materijali, zatim niz organskih jedinjenja (ugljovodonici, jedinjenja azota, sumpora, itd.). Procesi pod dejstvom mikroorganizama dele se na aerobne i anaerobne. Prvi procesi obino kao produkte daju nekodljive supstancije dok drugi dovode do graenja i kodljivih jedinjenja, H2S i dr., ili inertnih, kao na primer metan. Aerobni procesi razgradnje organskih jedinjenja zahtevaju utroak kiseonika koji je srazmeran koliini organskih materija u vodi. Odvijanjem ovih procesa smanjuje se koliina kiseonika u vodi, to se odraava na postepeno guenje, a zatim izumiranje, organizama kojima je on potreban. Smanjenje kiseonika u vodi stvara anaerobne uslove, koji sada dovode do odvijanja anaerobnih procesa, koji jo vie degradiraju vodu. Drugi, fizikohemijski i hemijski procesi koji se dogaaju u prirodnoj vodi su oni koji imaju i dodatne efekte ne samo na zagaenje vode nego i na zagaenje korita i tla, mada dovode do preiavanja same vode. Prvi proces je oksidacija agenasa u vodi koja dovodi do osiromaenja sadraja kiseonika u vodi. Drugi je proces hidroliza iji produkti mogu da budu nekodljive supstancije, to je u veini sluajeva, ali mogu da dovedu i do graenja toksinijih produkata. Pored toga hidroliza jona metala koja dovodi do graenja tekorastvornih hidroksida dovodi do smanjenja koncentracije ovih elemenata u vodi, a do poveanja koncentracije u mulju. Nakon spreavanja zagaenja vode, preiavanjem otpadnih voda, doi e do njihovog rastvaranja i prelaenja u vodu, ime se u toku dugog vremena odrava odreen stepen zagaenja vode. Procesi sorpcije na zrncima vrstog materijala razliitih supstancija takoe doprinose smanjenju zagaenja vode. Taloenjem ovih zrnaca takoe dolazi do poveanja sadraja zagaujuih supstancija u mulju. Meutim, deo ovih supstancija, naroito ako su organskog porekla, moe biti putem aerobnih ili anaerobnih procesa razgraen, usled ega e se vremenom njihov sadraj smanjivati. To nije sluaj sa nerazgradljivim koje e se akumulirati stvarajui na taj nain sekundarni izvor zagaenja. Pored sorpcije, kada se radi o elektrolitima, moe doi do procesa jonske izmene pri emu neorganski materijali, soli i minerali, imaju ulogu izmenjivaa jona, kao na primer neki alumosilikatni minerali. Prisutne kiseline u vodi se vremenom neutraliu zbog reakcije sa karbonatnim jedinjenjima rastvorenim u vodi ili sa vrstim supstancijama to dovodi do poveanja tvrdoe vode. Alkalije u vodi se takoe vremenom neutraliu, pri emu se deo neutralie reakcijom sa CO2 rastvorenim u vodi, gradei karbonate i bikarbonate, a deo e se utroiti na procese hidrolize ili graenje tekorastvornih hidroksida. Meutim, supstancije koje dospeju u prirodnu vodu mogu poveati rastvaranje vrstih supstancija, stena, u koritu ili obale koja je u kontaktu sa vodom. Usled ovog rastvaranja poveava se sadraj materija u prirodnoj vodi. Na osnovu navedenog, moe se zakljuiti da procesi samopreiavanja prirodne vode dovode do smanjenja sadraja zagaujuih supstancija u vodi. Svakako da bioloki procesi samopreiavanja imaju najvei znaaj, jer su produkti ovog procesa u najveem broju sluajeva voda, CO2 i jedinjenja azota odnosno neke druge supstancije koje se i inae nalaze u prirodnoj nezagaenoj vodi. Fizikohemijski i hemijski procesi meutim, ne deluju tako radikalno. U odreenoj meri ovi procesi predstavljaju kariku ili prethodni stepen bioloke razgradnje, pri emu iz bioloki nerazgradljivog jedinjenja, njegovom hemijskom oksidacijom ili hidrolizom, nastaje bioloki razgradljivo jedinjenje. Ostali procesi svode se na deponovanje zagaujuih supstancija
bilo u mulju korita bilo u tlu. Mada su oni prevedeni ovim procesima u stabilnija jedinjenja ipak posle dovoljne akumulacije oni e postepeno da zadrane supstancije vraaju u vodu, odnosno bie stalan izvor zagaenja vode.
Sakupljanje i obrada otpadnih voda

Veliki broj razliitih industrijskih postrojenja i komunalnih objekata daje otpadne vode zagaene raznovrsnim organskim i neorganskim supstancijama. Ve kod sakupljanja otpadnih voda mora da se vodi rauna o cevovodima: da li su otporni na eventualne organske ili neorganske agense, da li odgovaraju svojim kapacitetima i da li se kroz njih moe efikasno odvoditi sav otpad koji voda sa sobom nosi. To znai da je projektovanje sistema za sakupljanje otpadnih voda iz industrije ili komunalnih izvora bitna komponenta da se otpadne vode efikasno sakupe, a potom i prerade.
Metode, postupci i ureaji za preiavanje otpadnih voda

Metode na kojima se zasnivaju preiavanja otpadnih voda mogu se podeliti na: Mehanike, Fizikohemijske, Hemijske, Bioloke (mikrobioloke).
1. 2. 3. 4.
Naravno, proces preiavanja otpadnih voda je sloen i u veini sluajeva zahteva korienje vie uzastopnih postupaka. Koje e metode u ovim postupcima biti primenjene i kojim redosledom, zavisi od toga koje zagaujue supstancije sadri otpadna voda kao i u kom stepenu one treba da budu uklonjene. Iz tog razloga proces preiavanja otpadne vode moe se podeliti na : 1. 2. 3. Primarno preiavanje, Sekundarno preiavanje, Tercijarno preiavanje, pri emu sa svakim stepenom preiavanja raste kvalitet preiene vode.
Pri preiavanju otpadnih voda koristi se niz postupaka i ureaja za preiavanje. Ne ulazei u tehnike detalje, u daljem tekstu dat je opis postupaka i ureaja za preiavanje otpadnih voda koji se najee primenjuju pri mehanikim, fizikohemijskim, hemijskim, biolokim (mikrobiolokim) i termikim metodama preiavanja.
Mehanike metode preiavanja otpadnih voda Meanje otpadne vode

Na ulaz u sistem za preiavanje, otpadna voda moe da dolazi iz vie izvora. Ujednaavanje sastava otpadne vode vri se njenim meanjem. Pored toga ako iz jednog izvora dolazi npr. alkalna voda, a iz drugog voda koja ima viak kiseline njihovim meanjem se postie delimina neutralizacija, to u kasnijim postupcima smanjuje utroak hemikalija za neutralizaciju.
Meanje se vri na taj nain to se otpadne vode ulivaju u kadu u koju su postavljene cevi za produvavanje vazduha. Mehuri vazduha meaju tenost i homogenizuju je. Sem ovog naina postoji i niz drugih reenja za homogenizovanje otpadnih voda.
Grubo ceenje
Ovim postupkom se iz otpadnih voda uklanjaju prvenstveno otpaci materijala kao to su npr.: komadi drveta, komadi koe, ostaci konzervi i druge ambalae i sl. Za ovo proceivanje obino se koristi metalna reetka napravljena od vertikalno poreanih ipki na meusobnom rastojanju od 15-20 mm. Reetka moe da bude nagnuta pod uglom od 60. Radi uklanjanja zadranih otpadaka izmeu ipki reetke kreu se zupci mehanike grabulje koju pokree elektromotor. (slika 1.)
Slika 1. Skica vertikalne reetke za grubo ceenje vode: 1-Reetka; 2-Motor; 3-Grabulje
Kretanje se vri odozdo navie pri emu ova grabulja odnosi otpatke zadrane na reetki i odbacuje ih u stranu. Ovi otpaci se zatim odnose pa ili kao sekundarna sirovina idu na dalju preradu, ili se odnose na skladite vrstih otpadnih materijala, nakon odgovarajue obrade. Grubo ceenje se vri obino pre daljeg preiavanja otpadnih voda iz naselja kao i pre dalje obrade industrijskih otpadnih voda, ako se ovakva vrsta otpadaka javlja u njima. Glavni cilj grubog ceenja je spreavanje zapuavanja otvora u ostalim ureajima za preiavanje. Postoje razliite konstrukcije ovih reetki ali je cilj korienja isti.
Uklanjanje vlakana
Postupak za uklanjanje vlakana iz otpadnih voda primenjuje se prvenstveno u tekstilnoj industriji i pri proizvodnji celuloze i papira. Skica jednog od ureaja koji se koristi za uklanjanje vlakana iz otpadnih voda tekstilne industrije data je na slici 2. Otpadna voda dolazi kroz cev za ulaz vode (1) u dobo (2). Iz doboa se u tankom sloju rasporeuje na disk (3), koji vibrira i polako se okree. Voda polako curi niz disk ka njegovim ivicama gde se nalaze sitni otvori kroz koji prolazi u prostor za odvod preiene vode (5). Vlakna koja se nalaze u vodi zadravaju se na disku. Stvoreni sloj vlakana sa diska skida se noem za skidanje i prebacuje na pokretnu traku, koja ih odnosi na dalju bradu. Dimenzije diska su oko 2m u preniku.
Slika 2. Skica ureaja za odstranjivanje vlakana iz otpadne vode: 1-Ulaz vode; 2-Dobo za nanoenje vode; 3-Okretni vibrirajui disk; 4-No za skidanje vlakana sa diska; 5-Transporter; 6-Kanal za odvoenje preiene vode
Drugi nain, koji se primenjuje obino kod preiavanja otpadne vode pri proizvodnji celuloze i papira je filtriranje otpadne vode. Pri ovom postupku u sud filtra se na reetku stavlja sloj napravljen od vlakana celuloze (otpadnih vlakana). Sloj se obrazuje unoenjem otpadne vode koja sadri veliku koliinu vlakana. Na taj nain se na mrei obrazuje filtracioni sloj, koji zadrava vlakna proputajui vodu. Po prikupljanju dovoljne koliine vlakana u ovom filtru ona se iz njega odstranjuju.
Odstranjivanje vrstih estica taloenjem (sedimentacijom)

Ovaj postupak se primenjuje za uklanjanje estica nerastvornih supstancija. Princip rada ovih ureaja zasniva se na tome da se pod dejstvom gravitacije vrste estice, koje imaju veu gustinu od tenosti u kojoj se nalaze, padaju na dno suda. Meutim, pored dejstva gravitacije, na estice deluju i molekuli vode koji se neprekidno kreu. Uticaj ovog kretanja ne osea se bitno kod estica ije su dimenzije vee od 10-5 cm, usled ega se one relativno brzo taloe na dno. Ako su estice manje dolazi do ometanja njihovog taloenja i one mogu dosta dugo da ostanu neistaloene. Iz ovog razloga u ureajima za uklanjanje vrstih estica, talonicima, vri se odstranjivanje samo onih estica koje imaju dimenzije vee od 10-5 cm.
Slika 3. Skica talonika: 1-Ulaz otpadne vode; 2-Usmeriva strujanja; 3-Putanja kretanja zrnaca u taloniku; 4-Cev za izlaz mulja
Danas postoji vie vrsta talonika. Na slici 3. data je skica jednog od njih. Voda koja kroz ulazni otvor (1) dolazi u talonik, prolazi izmeu zida talonika i usmerivaa strujanja (2). U taki, a na skici, neposredno iza usmerivaa strujanja voda se
najravnomernije kree, usled ega dolazi do meanja vode i podizanja estica vrstih supstancija. Kriva a, a', a" na slici obeleava putanju kretanja zrna u taloniku od take a, od koje se kree na vie, do take a" gde je prispelo na dno - istaloeno. Za zrna koja imaju veu masu dobijaju se sline krive kretanja, ali se zrna taloe na kraem rastojanju od oznaene take a". Zrna koja imaju manju masu trebala bi da se taloe iza take a" to ne moe da se desi jer ih struja vode nosi na vie, ka izlaznom otvoru. Ovakav nain kretanja zrna uslovljen je nainom kretanja vode. Deo vode koja se kree u taloniku, i u kojoj dolazi do taloenja vrstih estica, nalazi se u prostoru koji obuhvataju isprekidane linije. Ispod donje isprekidane linije nalazi se mulj nastao taloenjem estica. U donjem delu talonika izmeu taaka a i a' voda se kree turbulentno, podiui vrste estice koje postiu najveu visinu u taki a'. U delu talonika izmeu taaka a' i a" tenost se kree ravnomerno i laminarno. vrste estice se u ovom delu kreu ka dnu pod dejstvom Zemljine tee. Kretanje je ravnomerno jer sile trenja izmeu zrna i vode ne dozvoljavaju jednako ubrzano kretanje estice. Istovremeno, voda se ravnomerno kree ka izlazu, nosi sa sobom i estice, pa se i one kreu ka izlazu vode. Slaganje ova dva kretanja daje putanju taloenja. Kako estice vee mase lake savlauju sile trenja, to e se one kretati veom brzinom ka dnu, i pre e se taloiti. Lake estice e sporije padati i taloie se na veem rastojanju. estice ispod odreene mase i njoj odgovarajue veliine zrna nee uspeti da padnu na dno do take a". Iza ove take voda poinje da struji na vie ka izlaznom otvoru i odnosi sa sobom ove estice. Konstrukcijom talonika je odreeno koje estice e moi da se u njemu istaloe. Mulj nastao taloenjem estica odnosi se iz talonika na razliite naine: pokretnom trakom koja se nalazi na dnu talonika, izvlaenjem kroz otvore na proirenom delu dna talonika i dr. Mulj se odvodi na deponiju, ili ako je npr. ist pesak, koristi za odreene namene.
Odstranjivanje tenosti koje se ne meaju sa vodom

Za razdvajanje i uklanjanje masti, ulja, nafte, smola i drugih supstancija koje se ne meaju sa vodom koristi se praktino isti tip talonika. U njima tenosti koje su lake od vode isplivaju na povrinu i pomou pogodno konstruisanog skupljaa odvode iz talonika. Odvojene tenosti se obino dalje koriste kao sekundarne sirovine.
Odvajanje vrstih estica pomou hidrociklona

Ovi ureaji za odvajanje estica iz otpadne vode zasnivaju se na iskoriavanju centifugalne sile koja se javlja pri krunom kretanju vode. Skica jednog hidrociklona data je na slici 4.
Slika 4. Skica hidrociklona: 1-Cev za ulazak vode; 2-Cev za izlaz vode; 3-Cev za izlaz mulja
Hidrociklon sainjava cilindrina posuda iji je donji deo u obliku levka, sa otvorom za izlaz mulja (3). Preiena voda iz sredine ureaja izlazi kroz odvodnu cev (2). Otpadna voda ulazi kroz uvodnu cev (1) postavljenu tako da voda u unutranjosti hidrociklona nastavi da se kruno kree. Centifugalna sila nastala krunim kretanjem tenosti u hidrociklonu odvlai vrste estice iz vode ka zidovima hidrociklona. Pod dejstvom sopstvene teine i kretanja vode estice se postepeno sputaju u levkasti deo u kome se nagomilavaju u vidu mulja, koji odlazi kroz cev na dnu hidrociklona (3). Najistija voda koja se nalazi u centru hidrociklona, odlazi iz njega kroz izlaznu cev (2). Mulj iz hidrociklona odlazi na deponiju. Hidrocikloni slue za uklanjanje krupnijih estica.
Odvajanje estica centrifugiranjem

Za razdvajanje viefaznih smea, kao to su suspenzije i emulzije, koriste se centrifuge. One se sastoje od rotora i odgovarajuih posuda koje su privrene za osnovu rotora oko koje se okreu. Brzina obrtanja centrifuge moe da se menja u irokim granicama. Sa brzinom se menja i udaljenost posude sa tenou od ose rotora. Ubrzanje koje se postie u polju centrifugalne sile moe da bude vee od ubrzanja Zemljine tee za nekoliko stotina, hiljada, pa ak i nekoliko stotina hiljada puta. Sem toga i vreme centrifugiranja moe da se menja u irokim intervalima. Korienjem centrifuga mogu da se odvoje od tenosti i najsitnije estice, to druge metode ne omoguavaju. Upotrebljavajui razliite brzine okretanja mogu da se odvajaju estice iz tenosti, ili kapljice tenosti iz emulzije, po frakcijama. Rad centirfuga zasnovan je na korienju zakona krunog kretanja. Centrifuge se prvenstveno koriste za odvajanje vrstih estica ili razdvajanje emulzija u onim sluajevima kada to nije mogue postii drugim metodama, ili se to moe samo delimino uiniti.
Odvajanje estica filtracijom

Preiavanje voda filtracijom vri se u cilju udaljavanja suspendovanih vrstih estica koje se nisu mogle odvojiti drugim metodama mehanikog preiavanja (izuzev centrifugiranjem). Iz tog razloga se preiavanje otpadne vode filtracijom vri posle mehanikog preiavanja, ili kao meufaza nakon drugih metoda preiavanja. Proces filtracije sastoji se u tome to otpadna voda prolazi (filtruje se) kroz poroznu sredinu, koja se nalazi u ureajima - filtrima. Pri prolazu kroz porozan sloj vrste estice dispergovane u tenosti, ili u vodi, zadravaju se na povrini poroznog sloja, ili u njegovoj dubini, a iz poroznog sloja izlazi tenost bez vrstih estica. U odnosu na mesto gde se zadravaju vrste estice u poroznoj membrani filtracija se deli na: 1. povrinsku filtraciju i 2. filtraciju u dubini sloja. Pri povrinskoj filtraciji koriste se membrane od razliitih materijala: plastike, staklenih vlakana, metala i dr. koje sadre odreen broj otvora po jedinici povrine. Od veliine otvora zavisi i veliina estica koja e pri filtraciji biti zadrana. Membrane mogu biti napravljene tkanjem (od staklenih, plastinih i drugih vlakana) ili buenjem otvora u homogenoj ploi (obino ploama metala). Pored toga materijal membrane mora da bude otporan na dejstvo hemikalija koje se nalaze u otpadnim vodama. Iz tog razloga ne postoje univerzalne membrane, nego se biraju prema sastavu otpadnih voda i nekim drugim uslovima. Ako je filtar konstruisan tako da se na njemu zadravaju estice od 0.4-150 m onda se takva filtracija naziva mikrofiltracija, a odgovarajui filtri - mikrofiltrima. Ako filtar zadrava estice prenika od 0.4-0.004 m onda se
radi o procesu ultramikrofiltracije. Ovim tipovima filtracije mogu da se odstranjuju iz vode plankton i bakterije, a ne samo vrste estice. Pored postavljanja membrane filtra, mehanikim postupcima mogue je da se ona obrazuje na taj nain to se na mehaniku poroznu osnovu membrane nanese sloj materijala koji je vlaknast ili zrnast, i koji obrazuje tanak sloj. Filtracija u ovom sloju vri se ne samo mehanikim zadravanjem estica, nego i njihovim vezivanjem za materijal ovako stvorene membrane razliitim silama. Ovo omoguava zadravanje estica u filtracionom sloju, mada imaju manje dimenzije nego to su otvori na membrani. Sakupljanjem estica na membrani pri filtraciji dolazi postepeno do stvaranja debljih slojeva, koji pokazuju manju poroznost i propustljivost. Usled toga potrebno je povremeno ienje i sakupljanje materijala na filtru kao i ienje membrane filtra. Filtracija na membranama ovog tipa moe da se izvodi na atmosferskom pritisku ili na povienom pritisku, to zavisi od konstrukcije filtra i niza drugih uslova. Filtri u kojima se nalazi porozan sloj u k o m e s e v r i dubinska filtracija, konstruisani su na sledei nain. Na dnu ureaja za filtraciju nalazi se materijal u krupnijim komadima, na primer ljunak. U njemu se nalazi cev sa otvorima, u koji ulazi voda koja proe kroz porozni sloj i odvodi se van filtra. Iznad ovog sloja stavlja se sloj peska ili nekog drugog poroznog materijala (na primer ljunka, zrnaca mermera, antracita i dr.) u obliku sitnih zrna. Ovaj sloj mora da ima dovoljnu debljinu, to zavisi od vrste estica prisutnih u otpadnoj vodi i od vrste materijala od koga se pravi porozni sloj, potrebne brzine filtracije i dr.
Slika 5. . Skica filtra sa poroznim slojem 1-Drenana cev za odvod preiene vode; 2-Drenani sloj; 3-Sloj peska ili sitnozrnastog materijala: 4-Uvodnik vode iz ulazne komore; 5-Ulazna komora; 6-Uvodnik vode za ispiranje filtra: 7-Izlaz vode za ispiranje; 8-Izlaz preiene vode
U filtracionom sloju zadravaju se i estice koje imaju manje dimenzije od meuprostora izmeu zrnaca. Razlog ovome je to izmeu zrnaca materijala u poroznom sloju i vrstih estica u vodi dolazi do privlaenja, silama razliitog porekla, usled ega estice bivaju zadrane u sloju. Njihovim zadravanjem se smanjuju meuprostori izmeu zrnaca, ime se poveava filtraciona mo sloja. Na slici 5. data je skica filtra sa poroznim slojem. Nefiltrirana voda ulazi kroz ulaznu komoru (5) iz koje se kroz uvodnik (4) izliva iznad sloja za filtraciju. Nakon prolaska kroz sloj peska (3) voda dolazi u drenani sloj (2) u kome se nalazi ljunak ili slian materijal i drenanu cev (1) i izlazi iz filtra u odvod preiene vode (8). Vremenom, usled postupnog nagomilavanja estica u poroznom sloju, dolazi do stvaranja kompaktnog sloja slabe poroznosti. Radi ienja
filtra i razbijanja ovih slojeva uvodi se ista voda kroz uvodnik (6) tako da se kree kroz porozni sloj suprotno toku vode pri filtraciji. Ova voda za ispiranje, nakon prolaska kroz sloj peska, prolazi kroz uvodnik (1) u ulaznu komoru (5), a iz nje kroz odvod (7) izlazi iz filtra. Sem filtracionog sloja ovog tipa postoje i sloeniji. Pored toga filtracija moe da se vri sa smerom kretanja vode odozgo na nie, kao i odozdo na vie. Pored toga filtri mogu da rade na atmosferskom pritisku, a i na poveanom pritisku. Nadostatak ovih vrsta filtara je da moraju povremeno da se iste njihovi slojevi za filtraciju ili membrane. Razlog ovome je ne samo uklanjanje vrste supstancije koja je odvojena od vode, nego i postepeno zapuavanje otvora membrane ili stvaranje nepropusnih slojeva. Danas postoji veliki broj filtara razliitih konstrukcija, zavisno od namene. Meutim osnovni principi rada ovih filtara su isti.
Fizikohemijske metode preiavanja otpadnih voda Koagulacija i flokulacija

Preiavanje vode od koloidno dispergovanih estica danas se vri prvenstveno metodom koagulacije. Jedan od naina da se neutralie elektrini naboj koloidnih estica, koji daje stabilnost koloidnom rastvoru, i time izazove koagulacija je dodavanje koagulanata. To su supstancije koje u rastvoru mogu biti u vidu jona ili u vidu koloidnih rastvora sa suprotnim naelektrisanjem nego to imaju koloidne estice ija se koagulacija eli izazvati. Pored toga ovi koagulanti treba da pripadaju onoj hemijskoj vrsti supstancija koje mogu da se sorbuju na povrini koloidnih estica. Sorbujui se na njima koagulanti ponitavaju naelektrisanje koloidnih estica i na taj nain izazivaju koagulaciju. Koloidno dispergovane estice u vodi imaju obino negativno naelektrisanje. Iz tog razloga bistrenje vode vri se obino sa solima aluminijuma ili gvoa, koje u vodi podleu hidrolizi. Produkti hidrolize, meu koje dolazi i l()3 i F()3 su veoma brojni, zavisno od sredine, i oni izazivaju koagulaciju koloidnih estica u vodi. Hidroliza moe biti izazvana prisustvom dovoljne koliine (3)2 u vodi ili dodavanjem baza (()2, Na) odnosno soli koje zbog hidrolize daju alkalnu reakciju (Na23). Za koloidne estice u vodi vezuju se ili produkti hidrolize soli aluminijuma, odnosno gvoa koje imaju pozitivan naboj, a nastaju kao meuprodukti u procesu graenja hidroksida ovih metala, ili koloidne estice ovih hidroksida. Proces preiavanja vode koagulacijom je vrlo jednostavan i efikasan. On se sastoji u tome da se u reakcioni sud, pogodnog oblika, u kome se vri brzo meanje vode dodaje odreena koliina reagenasa, soli aluminijuma ili gvoa i baza u odreenom odnosu. Koagulacija je praktino trenutna. Nakon koagulacije dobijeni talog se odstranjuje nekom mehanikom metodom-preiavanja. Proces flokulacije je poseban nain ukrupnjavanja koloidnih estica, mada je rezultat jednak koagulaciji. Za razliku od koagulacije ukrupnjavanje koloidnih estica vri se pomou jedinjenja koja su obino makromolekuli, ili su u rastvoru polimerizovani. To su obino organske supstancije, neke vrste celuloze, skrob zatim polietileni, poliamini, poliamidi itd. Od neorganskih supstancija obino se koristi silicijumova kiselina, koja takoe gradi polimerne molekule, kao i neka jednostavnija jedinjenja, ali koja su znatno slabije efikasnosti. Osnovni mehanizam flokulacije je da se agensi koji izazivaju flokulaciju - flokulanti - vezuju za dve ili vie koloidnih estica, odreenim vrstama hemijske veze. Ovim vezivanjem slabi i meusobno odbijanje
koloidnih estica, to omoguava ukrupnjavanje ovih aglomeracija naizmeninim vezivanjem polimernih molekula i koloidnih estica. Ove krupne aglomeracije mogu se sada lako odvojiti iz vode filtracijom ili nekim drugim ranije pomenutom postupkom. Proces preiavanja vode flokulacijom vri se u skoro istim reakcionim sudovima kao i pri koagulaciji. Razlika je u tome to je proces flokulacije sporiji i to se vri uz sporo meanje vode nakon dodavanja flokulanata. Procesi flokulacije i koagulacije pored udaljavanja koloidnih estica pogodni su i za jednovremeno odvajanje malih koliina drugih jona. Mogunost ovog odvajanja zasniva se na tome to se na povrini agregacija stvorenih koagulacijom ili flokulacijom sorbuju pojedini joni iz vode, ili se delimino i hemijski vezuju za njih, pa sa njima zajedno bivaju povueni u talog i izdvojeni iz vode.
Preiavanje vode flotacijom

Ovaj nain preiavanja otpadnih voda od strane vrstih estica zasniva se na istim principima primenjenim i pri flotaciji ruda. Postoji vie vrsta ureaja koji se u ove svrhe koriste, a skica jednog od njih prikazana je na slici 6. Nepreiena voda kroz ulaznu cev (1) uliva se u rezervoar (2) odakle se kroz usisnu cev (3) pomou pumpe (5) uvodi u saturator (6). Istovremeno se u usisnu cev ubrizgava vazduh pod pritiskom (4) koji omoguava da se u saturatoru odrava pritisak od nekoliko atmosfera. Nakon nekoliko minuta stajanja u saturatoru da bi se dovoljna koliina vazduha rastvorila u vodi ona se pomou cevi isputa u filtracionu komoru (6). Ulaskom u komoru usled nagle dekompresije izdvajaju se mehurovi vazduha koji sa sobom povlae, u penu na povrini, vrste estice iz vode. Pena se pomou ureaja za sakupljanje (7) odvodi u poseban deo, a preiena voda se kroz odvod (8) odliva na dalju obradu. Po potrebi, zavisno od sastava otpadnih voda i vrste estica, pri odvajanju flotacijom ubacuju se u vodu potrebni reagensi. Pored toga deo preiene vode moe da se posebnom linijom uvodi u saturator, ime se postie smanjenje utroka reaktiva. Supstancije sakupljene u skupljau pene, ako mogu da se koriste, idu na dalju doradu. U protivnom se odbacuju na deponiju.
Slika 6. Skica ureaja za preiavanje vode flotacijom (kompresioni postupak): 1-Cev za ulaz otpadne vode; 2-Rezervoar; 3-Usisna cev; Ulaz vazduha; 5-Pumpa; 6-Komora za flotaciju; 7-Skuplja pene; 8-Odvod preiene vode
Preiavanje ekstrakcijom Ova metoda preiavanja otpadnih voda zasnovana je na izvlaenju iz vode organskih primesa male rastvorljivosti pomou organskih rastvaraaekstragenata, u kojima se ova jedinjenja dobro rastvaraju. Radi efikasnijeg
procesa ekstragent se dozira u oneienu vodu u sitnodispergovanom stanju. Primesa se rasporeuje izmeu ekstragenta i vode. Odnos koncentracije ekstrahovane supstancije (primese) u ekstragentu i u oienoj vodi u stanju ravnotee jeste konstantna veliina k : k = Ce/Cv
gde je Ce-koncentracija supstancije u ekstragentu, g/m3, Cv-koncentracija supstancije u vodi, kg/m3. a k-koeficijent raspodele Koeficijent raspodele karakterie ekstrakcionu sposobnost rastvaraa. Njegova veliina zavisi od koncentracije rastvorene supstancije, temperature, hemijske prirode primese i ekstragenta. Poto koeficijent raspodele zavisi od koncentracije rastvorene supstancije, zakon raspodele je aproksimativan i primenjiv samo za razblaene rastvore. Pri poveanju temperature koeficijent raspodele se smanjuje. Ovo je neophodno imati u vidu pri preiavanju industrijskih otpadnih voda. Tako se, na primer, pri izvlaenju fenola otpadna voda najpre mora ohladiti. Ekstrakcijom se pored fenola iz vode udaljavaju i masne kiseline, anilin i druge organske primese. Najpovoljniji je onaj ekstragent koji ima najvei koeficijent raspodele i malu rastvorljivost u vodi. Poto se jednokratnom ekstrakcijom primesa iz vode ne udaljuje u potpunosti, proces se mora odvijati u nekoliko stepena. Metodom ekstrakcije iz vode se izvlai 90% organske supstancije. Efikasnost ekstrahovanja zavisi od rastvorljivosti supstancija u vodi, pH i stabilnosti emulzije. Na proces ekstrakcije negativno utiu u vodi prisutne povrinski-aktivne supstancije, s obzirom da poveavaju stabilnost obrazovanih emulzija. Temperatura kljuanja ekstragenta mora biti nia od temperature kljuanja primesa koje se udaljavaju ili njihove azeotropske smee. U cilju poboljanja ekstrakcionog dejstva rastvaraa u praksi se primenjuje smea rastvaraa. Na primer, rastvara koji se sastoji od 40% amil alkohola i 60% diizopropiletra, ima koeficijent raspodele za fenole 66,4. Posle ekstrakcije rastvorena supstancija se od ekstragenta oslobaa destilacijom. Regenerisani ekstragent ponovo dospeva u ekstraktore, a sa ekstrahovanom supstancijom postupa prema njenoj vrsti vraa se u proces ili unitava. Ekstrakcija pripada regenerativnim metodama preiavanja otpadnih voda. Perspektivnost i iroka primena ove metode uslovljena je visokim tehniko-ekonomskim pokazateljima i mogunou primene u bezotpadnim tehnolokim procesima.
Preiavanje vode evaporacijom

Ovaj nain koristi se za udaljavanje supstancija koje isparavaju s vodenom parom (fenol, anilin). Ona je zasnovana na obrazovanju azeotropnih smea nekih supstancija sa vodom. Metoda iroku primenu nalazi za izvlaenje fenola iz otpadnih voda koksara. Sutina metode zasniva se na tome da se voda koja se preiava zagreva do 100C uvodi u kolonu sa puniocem koji omoguava poveavanje kontaktne povrine pare i vode. Nasuprot toku vode uvodi se vodena para temperature 102-103C. Pri kontaktu pare sa vodom u gasovitu fazu prelaze isparljive supstancije. Raspodela supstancije u gasovitoj i tenoj fazi podinjava se zakonu raspodele. Koeficijent raspodele za vodene rastvore fenola iznosi 2-2,5. Regeneracija vodene pare ostvaruje se na sorpcionim kolonama, razliitim metodama zasnovanim na obrazovanju neisparljivih jedinjenja. Proces se odvija na povienom pritisku. Tako se fenol iz pare
izvlai obradom sa 7-15% rastvorom natrijum-hidroksida zagrejanim do 102-103C. Pri tome dolazi do obrazovanja natrijum fenolata: 65 + NaOH = 65Na + 2 Koncentracija fenola u baznom rastvoru dostie 10-20%. Regeneracija fenola ostvaruje se pomou ugljendioksida: 2 65N + 2 + 2 = 2 65 + Na2 Na rad postrojenja u kojima se odvija ovaj proces negativno utiu vee koliine ugljendioksida i vodonik sulfida u vodi, jer sniavaju koncentraciju baze koja cirkulie. U vodi koja se na ovaj nain preiava ne smeju se nalaziti smole i masti koje stvaraju naslage na povrini punioca. Metoda evaporacije omoguava sniavanje koncentracije fenola u vodi sa 1000-2000 na 100 mg/dm3.
Preiavanje vode adsorpcijom

Preiavanje vode adsorpcijom vri se radi uklanjanja relativno malih koliina zagaujuih supstancija koje izazivaju znatne efekte ili se drugim postupcima ne mogu da uklone, odnosno kada je uklanjanje drugim metodama ekonomski necelishodno. U red ovih supstancija spadaju visoko toksine supstancije, boje, agensi koji utiu na miris i ukus vode i dr. Proces preiavanja otpadne vode sa adsorbensima uglavnom se vri na dva naina. Jedan od njih je da se adsorbens dodaje u vodu iz pravca suprotnog kretanju vode. Time se postie da voda na ulasku u toranj za preiavanje prvo dolazi u kontakt sa adsorbensom na kome su ve adsorbovana odreene koliine supstancija koje treba ukloniti iz otpadne vode. Pri daljem kretanju voda dolazi u kontakt sa adsorbensom koji ima sve manju i manju koliinu adsorbovanih supstancija, da bi pri kraju tornja, a pred isputanje iz njega, dola u kontakt sa potpuno istim adsorbensom, koji e ukloniti i zadnje koliine zagaujuih supstancija. Drugi nain, koji se dosta esto koristi, sastoji se u tome da otpadna voda koja se preiava ulazi sukcesivno u 2-3 tornja za preiavanje. U ovim tornjevima se nalazi aktivni ugalj ili drugo adsorpciono sredstvo. Skica ovog procesa data je na slici 7.
Slika 7. Skica sistema preiavanja vode na aktivnom uglju: 1,2,3-Redni brojevi tornjeva u procesu; 4-Toranj na regeneraciji; 5-Ulaz vode za preiavanje; 6-Izlaz preiene vode
Prva koliina vode ulazi u prvi toranj gde stupa u kontakt sa aktivnim ugljem. Iz njega ulazi u drugi toranj gde se uklanja deo preostalih supstancija. Nakon ovoga uvodi se u trei toranj gde se maksimalno oslobaa prisutnih zagaujuih supstancija. Za to vreme toranj br.4 nalazi se na regeneraciji (adsorbensa). Kada se toranj br. 1 zasiti, povlai se na regeneraciju. Sada se zagaena voda dovodi u toranj 2, iz njega u toranj 3 i
najzad u toranj br. 4 u kome je sve, regenerisan aktivni ugalj. Ovaj redosled izmena mesta tornjeva u ciklusu preiavanja omoguava maksimalno preiavanje voda od zagaujuih supstancija. Proces preiavanja vode adsorpcijom obino se vri posle prethodnih preiavanja, mehanikih, oksidacionih i dr. pa se ova voda isputa u prirodni vodotok ili eventualno koristi za druge namene. Ako je potrebno podvrgava se ostalim fizikohemijskim metodama preiavanja. Aktivni ugalj, kao i druga adsorpciona sredstva, prvenstveno sintetika, podvrgavaju se regeneraciji, tj. desorpciji adsorbovanih supstancija. Ovaj postupak je naroito vaan pri korienju aktivnog uglja zbog njegove relativno visoke cene. Regeneracija se obino vri na dva naina. Prvi, termiki postupak, sastoji se u zagrevanju aktivnog uglja na 800C u posebnoj pei sa regulisanim sastavom atmosfere, pri emu dolazi do isparavanja i razaranja adsorbovanih supstancija. Drugi, ee korien nain, sastoji se u desorpciji adsorbovanih supstancija na aktivnom uglju pomou organskih rastvaraa. Nakon desorpcije rastvarai se destilacijom razdvajaju od adsorbovane supstancije, koja se zatim odlae na otpad ili prerauje. Aktivni ugalj se adsorbovanih supstancija moe osloboditi i obradom alkalnim ili drugim rastvorima.
Preiavanje vode jonskom izmenom

Metoda jonske izmene koristi se za preiavanje vode od elektrolita. Kao i preiavanje adsorpcijom, ova metoda slui za uklanjanje niskih koncentracija jona koji predstavljaju izrazito tetne zagaujue supstancije. Sem toga koristi se i za dobijanje meke vode tj. vode osloboene mineralnih soli. Ovom metodom ne moe da se vri preiavanje vode od organskih supstancija, kao ni drugih koje ne spadaju u elektrolite. Pored katjonskih i anjonskih jonoizmenjivaa postoje i takvi koji istovremeno imaju i katjonsko-izmenjivaku grupu i anjonsko-izmenjivaku grupu u istom molekulu, pa mogu istovremeno da vre izmenu obe vrste jona. Proces preiavanja vode jonskom izmenom vri se korienjem kolona, odnosno tornjeva za preiavanje (slika 8.).
Slika 8. Skica tornja za preiavanje vode jonskom izmenom: 1-Jonoizmenjiva; 2-Nosa; 3-Ulaz otpadne vode; 4-Izlaz preiene vode
Ovi tornjevi sadre stacionarnu fazu koju sainjava jonoizmenjiva, napravljen u vidu sitnih kuglica tako da sainjava porozan sloj kroz koji voda moe da se kree. Jonoizmenjiva se nalazi na nosau, koji je porozan, ali spreava odnoenje izmenjivaa sa preienom vodom. Voda za preiavanje dolazi odozgo, prolazi kroz jonoizmenjiva gde se preiava, a zatim, iz donjeg dela tornja, izlazi preiena. Ovom konstrukcijom postignuto je da voda prolazei kroz stub jonoizmenjivaa
neprekidno dolazi u dodir sa sve istijim jonoizmenjivaem. Na kraju kolone izlazi voda vrlo visokog stepena istoe. Radi poreenja, voda preiena pomou jonoizmenjivaa ima sadraj elektrolita kao voda koja se preiava trostrukom destilacijom. Ako se eli preiavanje vode samo od katjona onda se u tornju za preiavanje koristi katjonski izmenjiva dok se pri preiavanju vode samo od anjona toranj puni anjonskim jonoizmenjivaem. Pored toga, birajui oblik jonoizmenjivaa, moe se izdvajati samo odreena vrsta jona. Treba napomenuti i to da danas postoji veliki broj jonizmenjivaa podeenih tako da vre selektivnu izmenu, tj. da se sa njima vezuje samo odreena vrsta jona dok se ostali ne mogu izmenjivati. Ova metoda se obino koristi za preiavanje otpadnih voda od niskih koncentracija jona visokotoksinih ili radioaktivnih elemenata. Regeneracija jonoizmenjivaa u najveem broju sluajeva vri se, sa rastvorima HCl (katjonskog izmenjivaa) i NaOH (anjonskog izmenjivaa). Dobijeni rastvori koji sadre visokokoncentrovane katjone, odnosno anjone zagaujuih supstancija podleu daljoj obradi.
Preiavanje vode inverznom osmozom

Osnova ove metode je korienje osmoze. Do pojave osmoze dolazi kada su rastvara (na primer ista voda) i rastvor (na primer nepreiena voda) u dodiru preko polupropustljive membrane. Ova membrana dozvoljava prolaz molekulima vode, ali kroz nju mogu da prou samo molekuli ili joni koji se nalaze rastvoreni u vodi. Usled ovoga molekuli vode e prolaziti kroz polupropustljivu membranu u rastvor (nepreienu vodu), pa e rasti nivo tenosti u delu stuba nepreiene vode (razlika nivoa nepreiene i preiene vode) i osmotski pritisak (pritisak pod ijim dejstvom molekuli iz iste vode prolaze kroz membranu u deo suda sa nepreienom vodom). Ako se sada, kao to se vidi na slici 9., deluje na nepreienu vodu pritiskom koji je vei od osmotskog pritiska doi e do obrnutog procesa - molekuli vode e iz prostora sa nepreienom vodom da prelaze u prostor sa istom vodom, dok e molekuli ili joni u njemu ostati, jer ne mogu da prou kroz membranu. Na ovom principu konstruisani su aparati sa specijalnim membranama kojima se dobija ista voda. Pored toga na ovom principu rade i ureaji za dobijanje pitke vode iz morske. Korienjem ovog postupka pri preiavanju otpadnih voda pored iste vode dobija se i otpadna voda sa poveanom koncentracijom supstancija, koja mora obino da se podrvrgne daljoj obradi.
Slika 9. Inverzna osmoza: A-Nepreiena voda; B-ista voda
Hemijske metode preiavanja otpadnih voda Preiavanje voda hemijskim taloenjem

Preiavanje otpadnih voda hemijskim taloenjem zasniva se na tome da se dejstvom odgovarajueg reaktiva dodatog u otpadnu vodu vri izdvajanje pojedinih supstancija u vidu teko rastvornih jedinjenja. Koncentracija zagaujue supstancije preostala u vodi odreena je rastvorljivou nastalog teko rastvornog jedinjenja. Procesi hemijskog taloenja primenjuju se za odvajanje niza tekih metala iz otpadne vode, kao na primer bakra, kadmijuma, hroma, nikla, cinka, gvoa i dr. taloenjem u vidu teko rastvornih hidroksida, pod uslovom da se ovi elementi nalaze u vodi kao joni. Ako su oni vezani u kompleksna jedinjenja nee doi do njihovog izdvajanja. Proces taloenja moe se pokazati na primeru izdvajanja bakra: u++ + 2 Na u()2 + 2 Na+ Nastali teko rastvorni hidroksid bakra kao vrsta supstancija moe se izdvojiti iz rastvora filtracijom. Koliina hidroksida tekih metala koji se izdvajaju kao teko rastvorni hidroksidi zavisi od pH rastvora. U oblasti pH od 8.5 - 9.5 izdvaja se veina hidroksida metala pri emu njihova rastvorljivost ostaje minimalno izmenjena. U ovoj oblasti pH moe takoe da doe do nastajanja i teko rastvornih bikarbonata nekih katjona, ako su prisutni bikarbonatni anjoni, to takoe dovodi do izdvajanja ovih jona iz otpadne vode. Iz iznetih primera moe da se zakljui da e pri procesima neutralizacije manje ili vie doi do istovremenog izdvajanja teko rastvornih jedinjenja, zavisno od primenjenih reaktiva i ostalih sastojaka u otpadnoj vodi. Tako, na primer, ako se vri neutralizacija alkalne otpadne vode koja u sebi sadri i jedinjenja kalcijuma, koristei CO2, izdvajae se istovremeno i CaCO3 ili Ca(HCO3)2 kao teko rastvorno jedinjenje. Pored toga, proces neutralizacije moe da se vodi na taj nain da se na primer, kisela otpadna voda dodatkom baza prevede u alkalnu vodu sa pH 8.5-9.5, pri emu e se istaloiti hidroksidi tekih metala. Zatim se nakon filtracije ovih hidroksida vri neutralizacija vode sa CO2. Redosled i nain korienja procesa neutralizacije za izdvajanje zagaujuih supstancija iz otpadne vode hemijskim taloenjem zavisie od sastava otpadnih voda i drugih uslova. Ako se u procesu hemijskog taloenja izdvoje teko rastvorna jedinjenja tekih metala ona se mogu koristiti za dalju preradu. Primera radi, rastvori kojima se nakon valjanja ili izvlaenja bakarnih proizvoda (cevi, limova i dr.) skidaju oksidi bakra sadre u sebi kiselinu i Cu(II) jone. Voda od ispiranja ovih proizvoda posle obrade preiava se po prethodno opisanom postupku od kiseline i Cu(II) jona.
Neutralizacija otpadnih voda

Vode koje sadre viak kiseline ili viak baze moraju se pre upuivanja na dalju obradu ili isputanja u prirodnu vodu to je rei sluaj, predhodno neutralizovati. Po neutralizaciji pH vode treba da bude u granicama u kojima se kree i pH prirodnih voda. Pri procesu neutralizacije za vode koje sadre kiseline koriste se prvenstveno otpadne vode koje su alkalne. Ovo se ini radi smanjenja utroka reagenasa. Za neutralizaciju kiselina koriste se obino 3, , ()2, g3, Na, , amini itd. Koji e se reagens koristiti, zavisi od naina izvoenja neutralizacije, daljeg procesa preiavanja vode, svrhe korienja neutralizovane vode i drugih inilaca. Za
neutralizaciju baza prvenstveno se koristi CO2. U sluajevima kada to nije mogue koriste se 2S4 i l. Izvoenje neutralizacije vri se uglavnom na dva naina, kada su u pitanju otpadne vode koje sadre kiseline. Prvi nain je filtracija kroz porozan sloj koji sadri karbonatne materijale kao to su krenjak, mermer, dolomit, magnezit i dr. Za ovaj tip neutralizacije koriste se ureaji kao i pri filtraciji u kojima je porozan sloj nainjen od izmrvljenih prirodnih karbonatnih materijala. Reakcija neutralizacije odvija se prema jednaini: 3 + 2 l => l2 + 2 + 2 U ovom sluaju voda koja proe kroz ovaj neutralizacioni filtar sadri neto vie CO2, koji se brzo izdvaja iz vode. Pored toga nije potrebno vriti tano doziranje sredstava za neutralizaciju, jer se radi o materijalima koji se nalaze i u prirodi u dodiru sa vodom. Potrebno je samo povremeno obnavljanje poroznog sloja. Upotreba ovih neutralizacionih filtara nije mogua ako je u vodi prisutna sumporna kiselina ija je koncentracija vea od 1.5 g/dm3, ili odgovarajue koliine rastvornih sulfata. Razlog ovome je da pri reakciji sa karbonatnim materijama koje ine soli kalcijuma dolazi do stvaranja gipsa (CaSO4) ija je rastvorljivost u vodi 2 g/dm3. Pri veim koncentracijma sumporne kiseline od pomenute doi e do izdvajanja i vrstog CaSO4, jer je prekoraena rastvorljivost ove soli, usled ega dolazi do zapuavanja poroznog sloja. Ako se upotrebi MgCO3 onda ovog problema nema jer je MgSO4 znatno rastorljiviji. Drugi nain neutralizacije voda sastoji se u unoenju odreenih koliina sredstava za neutralizaciju u odreenu zapreminu vode. Kod ovog postupka potrebno je znati sadraj kiseline da bi se sraunala potrebna koliina sredstava za neutralizaciju. Pored toga potrebno je da otpadna voda bude prethodno homogenizovana kao i da se pri procesu neutralizacije obezbedi meanje vode. Neutralizacija se ne vri pri protoku vode, kao to je sluaj pri korienju neutralizacionih filtara, nego u neutralizatorima, ija je konstrukcija slina ureajima za meanje tenosti. U ovom sluaju neutralie se odreena koliina vode, koja se zatim odvodi na dalje preiavanje, a zatim se postupak ponavlja sa drugom koliinom vode ulivenom u neutralizator. U toku procesa neutralizacije potrebno je obezbediti kontrolu pH vode. Kada se za neutralizaciju kisele otpadne vode koristi alkalna otpadna voda potrebno je poznavati koncentraciju alkalija u ovoj vodi, da bi se odredila koliina alkalne i kisele otpadne vode koju treba pomeati radi neutralizacije. Doziranje sredstava za neutralizaciju vri se obino pomou dozatora, koji kada su povezani sa sistemom za kontinualno merenje pH vode u neutralizatoru mogu automatski da doziraju potrebnu koliinu reagenasa. Na slici 10. data je osnovna ema sistema za neutralizaciju otpadnih voda, kada postoje kisele i alkalne otpadne vode. Pored toga, zbog nejednakih koliina ovih voda, potrebno je potpunu neutralizaciju izvriti sa neutralizacionim sredstvima.
Slika 10. Skica sistema za neutralizaciju otpadnih voda 1-Talonici; 2-Homogenizatori; 3-Skladite reaktiva; 4-Priprema reaktiva; 5-Dozator; 6-Ureaj za meanje; 7-Neutralizator; 8-Talonik; 9-Zgunjavanje mulja; 10-Vakuum filtracija; 11-Deponija osuenog mulja; 12-Polje za suenje mulja
Nakon grube filtracije, ako je potrebno, iz otpadnih voda se u talonicima (1) odvaja pesak i druge estice, a zatim se vri homogenizacija vode (2). Od uskladitenih sredstava za neutralizaciju (3) prave se potrebni rastvori ili smee u odgovarajuim rezervoarima (4) iz kojih dozator (5) preko ureaja za meanje (6) uliva potrebnu koliinu reagenasa za neutralizator. Iz ureaja za meanje takoe dolaze odreene koliine kiselih i alkalnih otpadnih voda u neutralizator. Nakon neutralizacije voda se u taloniku oslobaa od nagraenih vrstih estica (8) i odlazi kao neutralizovana. Mulj iz talonika odlazi u jednom sluaju na povrinu za suenje mulja, odakle se prebacuje na deponiju (11). U drugom sluaju mulj odlazi u ureaj za zgunjavanje mulja (9), zatim na vakuum filtraciju, posle ega se odvozi na deponiju. Neutralizacija alkalnih otpadnih voda vri se praktino po postupku kao i za kisele otpadne vode, koji je predhodno opisan, samo se u ovom sluaju kao reaktivi koriste rastvori kiselina. Izvesna razlika u postupcima za neutralizaciju kiselih i alkalnih otpadnih voda je u sluaju korienja SO2 kao sredstva za neutralizaciju alkalija. Ovaj proces neutralizacije vri se prema jednainama: NaOH + CO2 NaHCO3 Ca(OH)2 + CO2 CaCO3 + H2O pri emu se dobijaju u jednom sluaju rastvorne soli, a u drugom nerastvorne. Osnovna razlika ovih procesa je korienje gasovitog CO2 kao neutralizacionog sredstva. Iz ovog razloga se esto koriste zatvoreni neutralizatori da bi se smanjio gubitak CO2 i ubrzao proces. Pored toga u zatvorenim neutralizatorima moe da se koristi CO2 koji se nalazi pod poveanim pritiskom, to takoe dovodi do ubrzanja procesa neutralizacije. Pri procesima neutralizacije obino se dobijaju vode sa poveanim sadrajem elektrolita. Da li e se one dalje preiavati ili ne zavisi od vrste prisutnih elektrolita, njihove ukupne koncentracije i namene ove vode.
Redukcija oksidacionih agenasa

U vodi, prirodnoj i otpadnoj, kao oksidacioni agens prisutan je kiseonik. Udaljavanje kiseonika iz vode vezano je za specifine sluajeve kao to je na primer njegovo udaljavanje iz vode za napajanje postrojenja, gde njegovo prisustvo ubrzava koroziju metala. Prisustvo kiseonika u otpadnoj vodi ima povoljan uticaj na oksidaciju niza drugih agenasa koji se javljaju kao zagaujue supstancije. Drugi oksidacioni agensi, sa jaom oksidacionom moi od kiseonika, prisutni u otpadnim vodama dolaze u red agenasa sa izrazito nepovoljnim delovanjem. Kao primer ovih agenasa moe se ukazati na kalijum dihromat (K2Cr2O7), koji se u industriji koristi kao oksidacioni agens, a takoe i u kupatilima za hromiranje. Za redukciju oksidacionih agenasa u najveem broju sluajeva koristi se Na2SO3 i NaHSO3. Pored njih za redukciju dihromata mogu da se upotrebe i soli dvovalentnog gvoa. Proces redukcije dihromata odvija se po jednaini: H2Cr2O7 + 3 NaHSO3 + 3 H2SO4 Cr2 (SO4)3 + 3 NaHSO4 + 4H2O kada se upotrebljava NaHSO3, a po jednaini: H2Cr2O7 + 6 FeSO4 + 6 H2SO4 Cr2(SO4)3 + 3 Fe2(SO4)3 + 7 H2O kada se primenjuje Fe(II) sulfat. Prva reakcija se odvija praktino trenuto na pH oko 2,5, ali se brzina reakcije naglo smanjuje sa povienjem pH. Pri redukciji sa FeSO4 brzina je praktino ista pri vrednostima pH manjim od 6. Redukcijom dihromata nastaju jedinjenja trovalentnog hroma koja su manje toksina od dihromata, meutim i ona se moraju ukloniti jer su sline toksinosti kao i ostali teki metali. Iz tog razloga nakon redukcije dihromata, Cr3+ joni se uklanjaju hemijskim taloenjem, dejstvom alkalija, pri emu nastaje tekorastvorni hidroksid trovalentnog hroma Cr(OH)3 koji se uklanja iz vode kao i ostali hidroksidi. Nakon njegovog odvajanja potrebno je izvriti neutralizaciju vode. Proces redukcije oksidacionih agenasa u vodi slian je procesima neutralizacije ili hemijske precipitacije. U osnovi procesa je meanje zagaene vode sa rastvorom redukcionih agenasa, za ta se koriste ureaji za meanje tenosti, slini neutralizatorima sa automatskom regulacijom doziranja redukcionih agenasa. U istom ureaju moe da se vri i hemijsko taloenje, dodavanjem alkalija, takoe uz automatsku kontrolu njihovog doziranja. Nakon ovoga hidroksid se odvaja filtracijom ili nekim drugim, ranije opisanim, postupcima za odvajanje vrstih estica. Pri procesima redukcije oksidacionih agenasa, neutralizacije kiselina ili baza, nekim procesima hemijskog taloenja (npr. graenje hidroksida tekih metala) doziranje reaktiva vri se automatski iz dozatora. Ovakav nain rada ostvaruje se korienjem indikatorskog sistema koji neprekidno odreuje pH rastvora kod procesa neutralizacije i precipitacije hidroksida, a koncentraciju oksidacionih ili redukcionih agenasa kod procesa hemijske redukcije ili oksidacije.
Oksidacija hemijskim agensima

Unoenje oksidacionih agenasa u vodu ima dvostruki cilj. Prvi je da se putem oksidacije razgrade zagaujue supstancije ili prevedu u manje toksine agense, a drugi je unitavanje mikroorganizama, tj. dezinfekcija vode. Oksidacioni procesi prisutni su i u prirodnoj vodi, gde je kiseonik prisutan u vodi oksidacioni agens.
Kao oksidacioni agensi koriste se obino hlor, hlordioksid (ClO2), natrijumhipohlorit (NaOCl), ozon (O3), kalijumpermanganat, kiseonik kao i neki drugi agensi. Koji e od ovih agenasa biti upotrebljen zavisi od supstancija koje treba oksidisati, sastava otpadnih voda i niza drugih uslova, od kojih je i cena reagensa uvek prisutna. Pored toga, vano je da ne nastaju sporedni produkti, koje takoe treba uklanjati, kao i da produkat redukcije samog oksidacionog agensa nije onaj koga treba posebno uklanjati. Od svih oksidacionih agenasa danas se najvie upotrebljava hlor.
Aeracija vode
Ovaj vid preiavanja vode sastoji se u provoenju mehurova vazduha kroz vodu, ili rasprivanjem vode u sitne kapi u vazduhu. Pri ovim procesima ubrzava se meanje vazduha sa vodom i njeno zasiavanje sa gasovima iz vazduha. Cilj aeracije je dvostruk.
Slika 11. Skica ureaja za aeraciju vode: 1-Ulaz otpadne vode; 2-Dizne za raspravanje; 3-Sistem razvodnih cevi; 4-Otvori za ulaz; vazduha; 5-Izlaz vode posle aeracije
Poveava se sadraj kiseonika u vodi i ubrzava njegovo rastvaranje u njoj, a iz vode se uklanjaju sve one gasovite supstancije koje nisu prisutne u vazduhu, ili bolje reeno ubrzava se njihovo uklanjanje. Ubrzavanje rastvaranja kiseonika u vodi i poveanje njegovog ukupnog sadraja pri aeraciji zasniva se na tome da se povea povrina vode koja je u dodiru sa vazduhom. Zato se vri obino raspravanje vode u sitne kapi ili uvoenje vazduha u vidu sitnih mehura u vodu. Potreba za ovim je nastala zato to se rastvaranje gasova iz vazduha vri na povrini vode. Rastvoreni gasovi sa povrine vode difuzijom se rasprostiru u dubinu vode. Procesi difuzije su spori procesi. Usled ovoga u dubini sloja vode sadraj gasova iz vazduha, a naroito kiseonika, opada jer se oni delimino troe. Pri aeraciji pored poveanja povrine vode u kontaktu sa vazduhom ubrzava se stupanje u ovaj kontakt i dubinskih slojeva vode. Udaljavanje gasovitih agenasa iz vode aeracijom zasniva se na Henrijevom zakonu, po kome je koliina rastvorenog gasa u tenosti srazmerna njegovom parcijalnom pritisku u gasnoj fazi, koja je u dodiru sa tenou. Kada se u gasnoj fazi smanji parcijalni pritisak rastvorenog gasa dolazi do izmene ravnotenog stanja, usled ega dolazi do izlaenja gasa iz tenosti u gasnu fazu da bi se postigao ravnoteni parcijalni pritisak. Usled ovoga smanjuje se njegova koncentracija u tenosti. Ako se kroz tenost proputaju mehuri vazduha u kojima se ne nalazi gas rastvoren u tenosti, on e prelaziti u vazduh (u mehurima), da bi i u njima bio postignut ravnoteni parcijalni pritisak. Ovo dovodi do smanjenja koncentracije gasa u tenosti. Nailaskom novih mehura vazduha proces se ponavlja usled ega dolazi do daljeg smanjenja koncentracije gasa u tenosti.
Nakon odreenog vremena celokupna koliina gasa rastvorenog u tenosti bie uklonjena. Isti mehanizam uklanjanja gasa je i u sluaju kada se voda raspruje u vazduh. Usled strujanja vazduha, i drugih procesa, parcijalni pritisak gasa u vazduhu je manji od ravnotenog pa on neprekidno odlazi iz kapi tenosti. Pored ova dva efekta aeracije, treba pomenuti da se aeracija koristi i u sluajevima oksidacije redukcionih agenasa u otpadnoj vodi kada je oksidacioni reagens kiseonik. Tako se na primer sulfiti ili SO2 rastvoren u vodi mogu ukloniti oksidacijom sa kiseonikom vrei aeraciju vode. Odvijanje opisanih procesa pri aeraciji vezano je za nain rasprivanja vode u vazduhu ili za nain rasprivanja mehura vazduha u vodi. Osnovni cilj pri konstrukciji ureaja je da se stvori to vei broj sitnih kapljica vode u vazduhu ili to vei broj to sitnijih mehura vazduha u vodi.
ZATITA VAZDUHA OD ZAGAIVANJA

Preiavanje izlaznih gasova, odnosno dimova, moe se vriti na principijelno dva razliita naina. Jedan od njih je razlaganje tetnih supstancija do manje tetnih ili bezopasnih, koje se zatim isputaju u vazduh. Drugi nain je njihovo izdvajanje iz gasova i prevoenje u teno ili vrsto agregatno stanje, posle ega se ako je potrebno podvrgavaju daljoj obradi, odnosno deponovanju. Zagaujue supstancije vazduha mogu se razvrstati u dve osnovne grupe, estice i gasove, nezavisno od njihovog sastava i hemijske vrste kojoj pripadaju. Kada se radi o esticama jedina mogunost njihovog uklanjanja je njihovo prikupljanje iz dimnih gasova. Industrijski procesi daju vie od 50% ukupno emitovanih estica. Njihova emisija se moe kontrolisati i umanjiti velikim brojem razliitih ureaja za preiavanje gasova: ciklonima, mokrim skruberima, preistaima sa filtrima, elektrostatikim talonicima, sagorevanjem. Izbor opreme i metode zavisi od brojnih inilaca: karakteristika estica (posebno od veliine estica) i noseeg gasa, vrste procesa, ekonomskih inilaca. estice vee od 50 m mogu biti uklonjene inercijalnim ili ciklonskim separatorima i jednostavnim mokrim skruberima. estice manje od jednog m efikasno se uklanjaju elektrostatikim talonicima, boljim modelima mokrih skrubera i vlaknastim filtrima. U nekim industrijskim procesima efikasno uklanjanje estica iz dimnih gasova moe poveati ukupni kapacitet pogona, jer zahvata deo proizvoda koji bi inae bio emitovan u atmosferu. Na primer, sakupljai estica u industriji cementa mogu sauvati deo korisnog proizvoda. Najvei industrijski izvor estica, izuzimajui proizvodnju energije, je proizvodnja i prerada metala, posebno topionice gvoa. Visoke pei, pei za topljenje, procesi sinterovanja su veliki emiteri estica. Mokri i venturi skruberi, elektrostatiki talonici i filtri sa vlaknima su najee instalirani ureaji za uklanjanje estica. U rafinerijama najvei izvori estica su regeneracija katalizatora, proizvodnja asfalta i sagorevanje otpadnog mulja. U tipinim instalacijama najee se koriste dvostepeni ili trostepeni cikloni i elektrostatiki talonici. Veliki industrijski emiteri estica su i proizvodnja cementa, hartije, topionice olova i cinka, proizvodnja stakla, sapuna i deterdenata, tekstilna industrija, proizvodnja graevinskog materijala i slino. U svim ovim pogonima mogu se primeniti, pojedinano ili u kombinaciji, razliite vrste preistaa za efikasno ukljanjanje estica. Za razliku od estica, preiavanje od otpadnih gasovitih supstancija daje ire mogunosti. Pored razliitih metoda za izdvajanje iz gasovite faze, mogue je i njihovo razlaganje do bezopasnih. Treba napomenuti da se pojedine tehnike preiavanja gasova mogu koristiti za obe vrste zagaujuih supstancija, dok su ostale specifine.
Uklanjanje estica ciklonima

Princip uklanjanja estica iz gasovitog fluida pomou ciklona zasniva se na korienju centrifugalne sile pri krunom kretanju otpadnih gasova sa esticama. U prethodnom poglavlju na primeru hidrociklona je objanjen njihov nain rada. Pri primeni na otpraivanje gasnih fluida jedina razlika je u veliinama konstrukcionih parametara.
Uklanjanje estica filtracijom

Filtar uklanja estine materije iz struje noseeg gasa na taj nain to se estice zadravaju na filtarskom materijalu. U toku vremena nastaju vee naslage estica, tako da i same naslage poinju da deluju kao filtrirajua sredina. Kada naslaga postane suvie velika, potreban je vei pritisak da se gas protera kroz filtar. Pri tome se smanjuje protok gasa i slabi filtriranje. Tada filtar treba zameniti ili oistiti. Filtraciona sredina moe biti vlaknasta, kao tkanina, zrnastog oblika, kao pesak, ili od vrste materije, kao metalno sito. Moe biti u obliku cevi, tanke ploe, u obliku sloja, sloja sa vodom, itd. Materijali filtra mogu biti od prirodnih ili od vetakih vlakana, zrnastog materijala, papira, metala, keramike, stakla ili plastike. Stoga se filtri proizvode u velikom broju razliitih vrsta, veliina, oblika i od razliitih materijala. Na slici 1. prikazana su tri karakteristina mehanizma za uklanjanje estica pomou filtra.
Slika 1. Uklanjanje estica pomou elementa aktivnog dela filtra.
Neposredno zaustavljanje estica se dogaa dok god strujnice, koje nose estice, nailaze na elemenat materije filtra ija je zaustavna povrina u visini polovine prenika. Ima sluajeva u kojima bi estica premaila elemenat materije filtra kada bi pratila strujnicu noseeg gasa. Usled inercije estica se opire promeni kretanja noseeg gasa i ona nastavlja kretanje u takvom smeru da elemenat materije filtra moe da je zaustavi. Ovo je inercijalno zadravanje. Usled naelektrisanosti estica i elemenata materije filtra moe da doe do elektrinog privlaenja, koje savlauje inercione sile i tako privlai i zadrava esticu na elementu materije filtra. Sa uvoenjem novih kriterijuma i propisa za zatitu vazduha menja se i tehnologija preiavanja gasova. Tamo gde je to mogue, pre svega zbog investicionih ulaganja, uvode se efikasniji preistai. Tako su, na primer, svi mokri skruberi u vedskoj industriji gvoa i elika zamenjeni vlaknastim filtrima, poto ovi drugi imaju bolju efikasnost i kapacitet za uklanjanje estica, a osim toga ne javljaju se otpadne vode. Efikasnost ureaja sa vlaknastim filtrom prikazana je u tabeli 1.
Tabela 1. Efikasnost preistaa sa teflonskim vlaknima u topionici kalaja i olova (otpadni kalaj i olovo tope se u pei na mazut)
Vrsta estica estice u nepreienom gasu estice u preienom gasu Cink Olovo Kalaj Arsen
Sadraj 3-16g/m3 3 - 7 mg/mt3 0.1 - 0.8 0.2 - 0.8 <().1 0.1 -0.3
Uklanjanje estica elektrostatikim talonicima

Kod elektrostatikih talonika koristi se pojava da se naelektrisane estice, podvrgnute dejstvu elektrinog polja, taloe na elektrode koje privlae estice, usled polja koje stvaraju. Naelektrisavanje estica vri se proputanjem gasa sa prainom kroz sistem elektroda, tako napravljenih da dolazi do pranjenja u obliku korone. Na slici 2. prikazani su osnovni fiziki principi rada elektrostatikog talonika u procesu preiavanja gasa.
Slika 2. Procesi preiavanja gasa u elektrostatikom taloniku
Naelektrisavanje estica zahteva vrlo kratko vreme, manje od desetine sekunde, u poreenju sa vremenom od nekoliko sekundi u toku koga je gas podvrgnut dejstvu elektrinog polja. Kada se estice naelektriu, one prolazei kroz sistem elektroda trpe dejstvo sila postojeeg elektrinog polja. Stoga se estice kreu i taloe na elektrodama koje su suprotno naelektrisane. U sluaju tenih kapljica dolazi do koalescencije, tj. spajanja dve kapljice u jednu veu kap na elektrodi. Nataloeni teni sloj otie sa elektroda. Kada je u
pitanju suva praina na elektrodi se stvara jedan sloj koji se periodino zbacuje, udaranjem po elektrodi ili izazivanjem vibracija elektrode. Nastao sloj praine sa elektroda pada u smetajne sanduke, koji se nalaze ispod putanje kretanja gasa, iz kojih se zatim izbacuje kao otpad. Sile koje potiu od naelektrisanja i molekulskog privlaenja omoguuju da zbaena praina ostaje kao sabijena masa, sa dovoljno velikom brzinom slobodnog pada da bi mogla da stigne do sanduka. Ako se ovo ne ostvari, praina moe ponovo da ue u nosei gas i da ne bude uhvaena. U upotrebi postoje razliiti sistemi elektroda za naelektrisavanje estica i njihovo taloenje. Ovi sistemi su poznati kao jednostepeni sistem i dvostepeni sistem. Dvostepeni sistem je ematski prikazan na slici 3 a. Sastoji se iz prostora u kome se koronarno pranjenje koristi za naelektrisavanje estica i prostora gde se koristi elektrino polje za taloenje naelektrisanih estica na elektrodama suprotnog naelektrisanja, koje su obino uzemljene. Ovakav sistem ima prednost to se struja u ma kojoj veliini troi samo u stepenu gde se stvara korona, a to uslovljava relativno malu potronju energije. U praksi mu je primena ograniena na niske koncentracije praine (obino manje od 100 mg/m3).
Slika 3. Dvostepeni jednostepeni elektrotalonik. Raspored sakupljajuih elekroda. a) Dvostepeni sistem; b) Jednostepeni sistem
Drugi tip talonika predstavlja jednostepeni sistem. Najee se upotrebljava za preiavanje gasova u industrijskim procesima. Koristi se u sluajevima kada su koncentracije veoma velike, po nekoliko stotina mg/m3 i pod razliitim uslovima rada filtra. Na slici 3 b. prikazan je elektrostatiki talonik koji se najee koristi u industriji.
Glavne karakteristike elektrostatikog talonika su sledee: 1. 2. 3. 4. 5. estice i do ispod 0,01 m mogu da se uklone iz gasova. Mogue je koristiti irok opseg radnih temperatura, iji je maksimum obino ogranien na 450C. Odabiranjem podesnog konstrukcionog materijala moe da se koristi skoro u svim uslovima rada koji izazivaju koroziju. Pomou elektrostatikog talonika moe da se ukloni bilo koja vrsta lebdeih zagaujuih materija. Moe se postii eljeni stepen korisnosti preiavanja, ali se zna da pri poveanju stepena korisnosti od 90 na 99 procenata treba udvostruiti veliinu elektrostatikog talonika. Stoga se tako konstruiu da postiu onaj stepen korisnosti preiavanja koji se trai, to normalno zavisi i od veliine industrijskog postrojenja.
Najvei pojedinani izvor estica su termoelektrane sa pogonom na ugalj, iz kojih se uglavnom emituju fine estice leteeg pepela. Za njihovo efikasno uklanjanje najee se koriste elektrostatiki talonici, kod kojih je elektrini otpor estica kritian parametar za njihovu efikasnost. Ako su postignuti optimalni operacioni uslovi elektrostatiki talonici mogu raditi sa efikasnou veom od 99%. Upotreba elektrostatikih talonika znaajna je i u industriji papira, cementa, metalurkim postrojenjima, pri sagorevanju gradskog otpada. Efikasnost elektrostatikih talonika prikazana je u tabeli 2.
Tabela 2. Efikasnost mokrog elektrostatikog talonika u topionici olova i cinka
Sadraj estica u gasu, mg/m3 na standardnom p i t estice Nepreien gas Preien gas Ukupne estice 150-5400 <3,0 Cink 100-1350 0,1-1,5 Olovo 28-520 0,1-0,8 Arsen 1,2-5,4 <0,05 Kadmijum 0,13-0,21 <0,05 Preiavanje apsorpcijom i adsorpcijom
Apsorber je ureaj u kome se ostvaruje blizak kontakt izmeu gasovitih tetnih materija i rastvora koji ih apsorbuje. Apsorpcija se moe vriti zbog hemijske reakcije izmeu gasovite faze i apsorpcionog rastvora. Ako se proces apsorpcije vri bez hemijskih promena, samo prostim rastvaranjem, onda je to proces ispiranja. Ovi procesi su vezani za meanje gasa i tenosti koje zavisi od: 1. Koncentracije apsorpcione tenosti, 2. "Koncentracije tetnih materija, 3. Temperature, 4. Pritiska i 5. Vremena kontakta.
Kontakt izmeu gasovite i tene faze se ostvaruje na vie naina. Ako se koriste kolone, onda se vea povrina kontakta ostvaruje na punjenju koje je od inertnog materijala, koji moe biti u obliku mreica, spirala, prstenova, kuglica ili sitnih paradi keramike. Vazduh se proputa pod pritiskom u smeru odozdo-nagore, a apsorpciona tenost moe dolaziti: u susret vazduhu (protiv-strujno), zajedno sa vazduhom (paralelno) i bono u smeru odozgo-nadole (popreno protivstrujno). Tanost se ubacuje u proces ako u kontaktu sa gasom nema burne reakcije i ako struja gasa, osloboena poetnih tetnih materija, ne nosi sa sobom druge materije iz apsorpcionog rastvora.
Slika 4. Skruberi A) Skruber sa suprotnim strujama fluida; B) Skruber sa bono usmerenim kretanjem fluida C) Venturi skruber; D) Skruber sa paralelnim strujama fluida
Mokri preistai (skruberi) su pogodni za irok opseg razliitih gasova, ukljuujui i korozivne. Njihove osnovne prednosti su: konstantna izlazna zapremina, eliminacija sekundarnih problema koji prate odlaganje sakupljene praine, male dimenzije i sposobnost da preiavaju vrele i vlane gasova. Osnovni nedostatak su problemi koji nastaju sa daljom obradom visoko zagaene vode koja izlazi iz tih
ureaja. Oko 90% takvih sistema instalirano je u tri zemlje - Japanu, SAD i Nemakoj i veina se koristi u termoenergetskim objektima sa loitima na ugalj i mazut. Rauna se da je do 1989. u svetu instalirano oko 3.000 razliitih tipova skrubera za uklanjanje SO2 i NOx, iz izlaznih gasova, a od tog broja 3/4 je postavljeno u Japanu. Skruberi se javljaju u razliitim varijantama izgleda, veliina, efikasnosti i principa rada. Pomou njih se mogu uklanjati rastvorljivi gasovi, mokre i suve estice. Osnovni procesi koji se primenjuju u ovim ureajima mogu se svrstati u etiri kategorije: suva apsorpcija, mokra apsorpcija, adsorpcija i katalitika oksidacija. Kod ovih poslednjih koristi se vanadijum-pentoksid kao katalizator za prevoenje sumpordioksida u sumportrioksid, koji se dalje koristi za proizvodnju sumporne kiseline. Apsorpcija gasova se obino ostvaruje kontaktom gasne struje i tene faze. Osnovni inioci koji kontroliu ovaj proces su stepen reaktivnosti ili rastvorljivosti gasova koje treba ukloniti u skruberskoj tenosti i nain ostvarivanja kontakta izmeu gasa i struje tenosti. Za uklanjanje gasova sa dobrom rastvorljivou, kao to su HF ili HCl, koristi se voda. U nekim drugim sluajevima, upotrebljavaju se rastvori baza ili soli, koji hemijski reaguju sa manje rastvornim gasovima. Tako se rastvor natrijum-hidroksida koristi u reakciji sa hlorom dajui kao produkt natrijumhipohlorit. Postoji pet osnovnih tipova mokrih skrubera: sa ukrtenim protokom, sa kontra protokom, ciklonski, venturi i vertikalni vazduni ispirai. Kod suvih skrubera na put gasnoj struji postavlja se sorpcioni materijal u obliku upakovanog granuliranog materijala koji zadrava eljenu supstanciju, a ova se potom ispira sa filtra ili se pulverizovani sorpcioni materijal injektira nasuprot struji gasa. U odnosu na mokri postupak efikasnost suvih skrubera je manja, ali je njihova pogodnost u lakem odravanju i nioj ceni kotanja. Ipak njihova upotreba zbog male efikasnosti je dosta ograniena. Desulfurizacija izlaznih gasova je veoma koriena metoda za smanjivanje emisije sumpordioksida. Preko 50 razliitih procesa za desulfurizaciju gasa razvijeno je i ispitano u laboratorijama, od kojih je desetak nalo praktinu primenu. Uglavnom se primenjuju razliiti tipovi skrubera (preistaa) u kojima se izlazna struja gasa preiava u kontrastruji vlanog ili suvog sorpcionog materijala. Sa malim brojem izuzetaka suvi procesi uglavnom uklanjaju NOx dok su vlani postupci primenjivi prvenstveno za SO2 i u manjem stepenu za azotove okside. Danas se za odsumporavanje najvie koriste mokri skruberi sa krenjakom kao sorpcionim materijalom, koji kao sporedan proizvod daju gips, mada ima i onih kod kojih je sporedan proizvod sumpor ili sumporna kiselina. Pored krenjaka, koga ima svuda u velikim koliinama i stoga mu je cena niska, kao apsorbenti mogu se koristiti jedinjenja natrijuma, magnezijuma ili amonijak. U ovom poslednjem sluaju dobija se amonijumsulfat koji se moe korisno upotrebiti kao ubrivo. U sistemima za preiavanje koriste se i adsorpcioni sistemi, prvenstveno kada se radi o visokotoksinim supstancijama ili supstancijama niskih koncentracija. vrst materijal koji se koristi kao adsorbens je obino vrlo porozan, sa jako razvijenom povrinom u odnosu na zapreminu koju zauzima. Najee se upotrebljavaju aktivni ugalj, aluminijum-oksid i silikagel. Aktivni ugalj je pogodan za uklanjanje lakih ugljovodonika koji mogu biti praeni sa materijama vrlo neprijatnog mirisa. Aluminijum-oksid je pogodana za hemisorpciju SO2 i njegovo prevoenje u aluminijum-sulfat. Silikagel je materijal koji se esto koristi za uklanjanje vlage i H2S. Molekulska sita ili zeoliti pokazuju izvanredne osobine kao adsorbensi. Oni se sve vie upotrebljavaju za suenje i dobijanje istih gasova. Uklanjanje azotovih oksida pomou molekulskih sita se sastoji u oksidaciji NO do NO2 a zatim adsorpciji NO2 na sitima. Posle regeneracije sita oslobaa se NO2 koji se moe vratiti u proces
proizvodnje HNO3. Zbog toga je ovaj postupak pogodan za preiavanje otpadnih gasova pri proizvodnji azotnog ubriva, gde se troi HNO3. Sem sposobnosti da mogu vezivati pojedine gasove, adsorbensi moraju imati i pogodan oblik pakovanja u kolonama. Vrlo je znaajna njihova sposobnost za regeneraciju, kao i to da zadravaju neznatne koliine adsorbovane materije posle regeneracije. Isto tako je vano da se sa adsorbensa desurbuje adsorbovani gas radi njegovog korienja u nekim granama hemijske industrije. Efikasnost zadravanja adsorbovane supstancije je visoka i ostaje konstantna sve dok se adsorbens ne zasiti.
Upotreba katalizatora za kontrolu emisije iz automobila

Osnovne katalitike reakcije koje treba da se deavaju pri upotrebi katalizatora izduvnih gasova date se u sledeim jednainama: Oksidacione reakcije 2CO + O2 2CO2 (ugljovodonici) HC + O2 CO2 + H2O Redukcione reakcije 2CO+ 2NO2 2CO2 + N2 HC + NO CO2 + H2O + N2 Ove reakcije su bile poznate davno pre upotrebe katalizatora za automobile, ali su uslovi pri kojima su ovi katalizatori trebalo da rade bili drastino razliiti od uobiajenih. Tu se pre svega misli na brzu izmenu temperature, zapremine i sastava izduvnih gasova. Na slici 5. prikazana je konverziona efikasnost Rd/Pt katalizatora u zavisnosti od ekvivalentnog odnosa smee vazduh/gorivo.
Slika 5. Konverziona efikasnost Rd/Pt katalizatora u zavisnosti od ekvivalentnog odnosa vazduh/gorivo

Samo u ogranienoj oblasti tog odnosa (oko 1) mogu CO, NOx, i ugljovodonici zajedno reagovati na katalizatoru uz stepen konverzije vei od 90%. Kada se zahteva kontrola ugljenmonoksida i ugljovodonika, kako je inae po evropskom "Euronorm" standardu, dovoljna je upotreba oksidacionog katalizatora. Kod takvog sistema koristi se dodatni dovod vazduha u izduvne gasove da bi se ubrzala oksidacija, a smanjivanje emisije azotovih oksida postie se recirkulacijom izduvnih gasova. Za efikasnije uklanjanje azotmonoksida nije dovoljna recirkulacija izduvnih gasova, ve je potreban katalizator za konverziju ovog gasa. Zbog toga se ispred oksidacionog postavlja jo jedan katalizator koji slui za redukciju azotmonoksida. Da bi se osigurali redukcioni uslovi mali viak goriva se dodaje u smeu sa vazduhom, a potom se ispred oksidacionog katalizatora ubacuje dodatni vazduh radi potpunije oksidacije ugljenmonoksida i ugljovodonika. Najnovije usavravanje motora i napredak u tehnologiji katalizatora omoguio je upotrebu samo jednog katalizatora za konverziju svih zagaujuih komponenata. Ovaj TWC2 katalizator radi u oblasti najpovoljnijeg odnosa smee vazduh/gorivo sa stepenom konverzije veim od 90% za sve tri komponente. Opravdanost upotrebe katalizatora za konverziju automobilskih gasova najbolje je ilustrovati primerom SAD. Tamo su standardi koji su ograniavali emisiju CO, NOx i ugljovodonika prvi put uvedeni jo poetkom sedamdesetih godina, to je primoralo automobilsku industriju da u sve automobile proizvedene posle 1975. ugrauje katalizatore (slika 6.). Rezultat toga je smanjenje emisije ugljenmonoksida u proseku za 5% godinje, to je ukupnu emisiju CO za deset godina smanjilo za oko 33%. Najmanja redukcija emisije je postignuta za azotove okside. U periodu od 1975. do 1984. nivo emisije azotovih oksida opao je za oko 6%. No bez obzira na tako skroman rezultat upotreba katalizatora je znaajan napredak u borbi za istiji vazduh i rezultati bi svakako bili i znatno vei da ukupan broj automobila, stepen njihovog korienja i emisija azotovih oksida iz stacionarnih izvora nisu rasli tako progresivnim tempom.
Slika 6. Norme za emisiju ugljovodonika (a) i azotovih oksida (b) u nekim zemljama; KASKanada
Tabela 3. Emisija ugljovodonika iz automobila sa i bez katalizatora
Emisija aldehida automobili bez katalizatora automobili sa katalizatorom Emisija benzo(a)pirena automobili pre kontrole emisije kontrola po standardima iz 1968. kontrola po standardima iz 1970. automobili sa katalizatorom Emisija policiklinih aromatinih ugljovodonika (g/km) Fenantren Antracen Piren
g/km 0.088 0.014 g/km 7.52 1.73 1.00 0.55 bez katalizatora 1.16 0.38 1.82 sa katalizatorom 0.01 0.02 0.94
Emisija ugljovodonika iz motornih vozila obuhvata veliku grupu jedinjenja. U vaeim standardima ne postoje zahtevi za kontrolu pojedinih jedinjenja koja pripadaju ovoj grupi, ve se trai smanjivanje emisije ukupnih ugljovodonika. Katalitiki pretvarai su se pokazali posebno efikasnim u smanjivanju koncentracije biohemijski najaktivnijih jedinjenja iz ove grupe. Tako je, na primer, emisija aldehida, iz kojih nastaju peroksiacil radikali PAN i slini, i aromatinih jedinjenja znaajno smanjenja upotrebom katalizatora (tabela 3.) Emisija ugljenmonoksida i ugljovodonika iz dizel motora je relativno mala, ali je zato emisija azotmonoksida, a naroito estica, visoka. Da bi se oksidacijom uklonile estice katalitiki pretvarai za dizel motore moraju da rade na relativno visokim temperaturama (> 300 C). Zato dalji razvoj katalizatora za dizel motore ide u smeru sniavanja radne temperature. Ipak i sadanji katalizatori kod dizel motora pokazuju dobru efikasnost (tabela 4.).
Tabela 4. Efikasnost katalizatora kod dizel motora (g/km)
HC
bez katalizatora sa katalizatorom 0.15 0.03
CO
0,63 0.1
NOx
0.56 0.49
estice
0.14 0,07
Iz prikazanih tabela se vidi da je upotreba katalizatora, mada povezana sa poveavanjem cene vozila, pokazala povoljne efekte. Potreba za niskom emisijom iz automobila javlja se iz najmanje dva razloga. Prvi je stalno rastui broj automobila, a drugi je da ti automobili emituju gasove koji su odgovorni za neke od najvanijih problema u oblasti zatite ivotne sredine. Ugljovodonici i azotovi oksidi su osnovne komponente iz kojih nastaju troposferski fotooksidanti. Azotovi oksidi imaju znaajan udeo u nastajanju kiselih kia, a zajedno sa ugljendioksidom i HFU jedinjenjima (koriste se za rashladne sisteme u automobilima) doprinose efektu staklene bate i osiromaenju ozonskog omotaa. Ipak, mada je upotrebom katalizatora uinjeno mnogo u pogledu kvaliteta vazduha javljaju se i odreene negativne strane. To se pre svega odnosi na poveanu emisiju azotsuboksida (N2O), koga u izduvnim gasovima ima deset puta vie sa katalizatorom nego bez njega. Zbog toga se procenjuje da je za Japan emisija azotsuboksida iz automobila oko 60% od ukupne emisije tog gasa, ukljuujui i onu iz prirodnih izvora. Azotsuboksid ima dugo vreme
ivota u atmosferi, sto puta jai radijacioni efekat od ugljendioksida i znaajnu ulugu u destrukciji ozonskog omotaa.
Katalitiko uklanjanje NOx i SO2 iz gasovitih produkata sagorevanja

Mada oksidujua atmosfera, kakvu predstavlja smea gasova u pei, oteava katalitiku redukciju uobiajenim redukcionim sredstvima, amonijak je sposoban da u prisustvu kiseonika i katalizatora selektivno redukuje azotove okside do molekularnog azota i vode. Kao katalizatori mogu se koristiti plemeniti ili bazni metali i aktivni ugalj. Zeoliti ZSM-5 koji sadre jonski izmenjen Cu2+ jon pokazuje neuobiajeno visoku i konstantnu aktivnost za katalitiko razlaganje azotmonoksida, sa stepenom konverzije od oko 98%. Brojni ureaji za selektivnu katalitiku redukciju koji koriste amonijak i katalizator na 300 - 400C instalirani su u Japanu, Nemakoj, SAD, Austriji. Jedan interesantan postupak predloen je od strunjaka firme el. U reaktoru se SO2 prevodi preko bakar (I) oksida ime nastaje CuSO4. Zatim se u drugom stepenu vri redukcija NOx do azota pomou amonijaka uz CuO katalizator. Desnoks proces koristi amonijak uz zeolitski katalizator za redukciju NOx, a potom se SO2 uz viak kiseonika prevodi u SO3 i sumpornu kiselinu.
Uklanjanje NOx i SO2 ozraivanjem elektronskim snopom

Azotni i sumporni oksidi mogu se ukloniti kao vrste amonijane soli, ozraivanjem izlaznog gasa elektronskim snopom iz akceleratora u prisustvu amonijaka. Pod dejstvom elektronskog snopa u gasnoj smei nastaju veoma reaktivni slobodni radikali, tako da prisustvo dodatnog katalizatora nije potrebno. Postupak je veoma efikasan jer iz polazne gasne smee sa koncentracijama SO2 od 800 ppm i NOx od 220 ppm, nastaje izlazni gas sa koncentracijama gasnih oksida manjim od 50 ppm. Sekundarni proizvodi se mogu koristiti kao vetako ubrivo. Slian postupak se moe primeniti i na uklanjanje NOx, SO2 i HCl iz gasa koji se dobija sagorevanjem otpadaka iz gradskih deponija. U drugoj varijanti ovog postupka koristi se elektronski snop koji estice SO2 i NOx, prevodi u sloenu prakastu smeu, koja se izdvaja elektrostatikim talonikom iz gasne struje. Nedostatak ovog postupka je visoka cena i problemi sa sekundarnom otpadnom prainom.
Fotohemijsko uklanjanje NOx i SO2 iz vazduha

Mada ne pripada kategoriji ureaja i postupaka o kojima je do sada bilo rei, kao veoma interesantan, treba pomenuti postupak koji je eksperimentalno razvijen i isproban u Japanu za uklanjanje zagaujuih gasova iz vazduha u gradu. Poluprovodniki oksidi, kao TiO2, aktiviraju se fotohemijskim putem, svetlou iz spektra zraenja Sunca (365 nm), stvarajui na svojoj povrini jake oksidujue agense O2- i OH radikale. Oksidi azota i sumpora se oksiduju ovim supstancijama i prevode do nitrata i sulfata. Meajui TiO2 (30%) sa aktivnim ugljem (10%) kao adsorbensom i vezivnim polimerom dobija se materijal u obliku platna. Sa ovakve podloge nastali sulfati i nitrati mogu se isprati vodom (kiom) i neutralisati u drenanom sistemu.

Skripta Iz Uvoda I Principa Zastite Okruzenja

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Skripta Iz Uvoda I Principa Zastite Okruzenja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Skripta iz predmeta

Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

UVOD U INENJERSTVO ZATITE IVOTNE SREDINE KAO DISCIPLINU

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 1. Granice rasta: Predvianja o globalnoj populaciji, zagaenju i resursima

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 2. Raspodela prirodnih resursa prema dostupnosti i ekonominosti

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

OSNOVNI POJMOVI OPTEG INENJERSTVA OKRUENJA

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Tok energije Tok materije Granica sistema Okolina

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

ulaz energija, hrana, gorivo

toplotno zagaenje voda ovek ovek vrst otpad

zagaenje izvozna roba

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Tabela 1. Vodni bilans Zemlje

ZAPREMINA VODE (km3)

UKUPNA POVRINA (106 km2)

447 900 63 000 411 600 99 300

361 117 361 117

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 1. Globalni ciklus ugljenika.

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 2. Globalni ciklus sumpora.

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika3.ema globalnog ciklusa azota

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 1. Kriva rasta ljudske populacije do 2000. godine

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Juna Azija Severna Amerika Zapadna Evropa Istona Evropa

KALORIJA NA DAN 2037 3261 3051 3131

PROTEINI NA DAN/g 52.4 96.6 88.6 92.9

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Slika 1. Struktura atmosfere

Slika 2.Vertikalna raspodela temperature u atmosferi

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

U tabeli 1. date su neke karakteristine vrednosti izmerenih temperatura vazduha na Zemlji.

Temperatura 34.3 C 58 C -57.8 C -88.3 C

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

U tabeli 1. dati su karakteristini izvori buke i njihovi nivoi buke u dB.

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

Tabela 1. Izvori buke i nivoi buke koju oni proizvode.

Skripta iz predmeta - Uvod i principi zatite okruenja

ovekovo uho kao prijemnik zvuka

Slika 1. Struktura ovekovog uha.

Ultrazvuk i infra zvuk