Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA

http://www.znaci.net/00001/9.
htm
Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

sledeca glava
Uvodna re U APRILSKOM RATU U SRBIJI NA RAVNOJ GORI SA PARTIZANIMA U VRHOVNOM TABU

sledeca glava
http://www.znaci.net/00001/9_1.htm Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

sadraj prethodna glava sledeca glava
UVODNA RE
Trudio sam se da u periodu koji obuhvata ova knjiga, pored seanja i zabeleaka o onom to sam lino doiveo i uz pomo mnogih istorijskih dokumenata i svedoenja drugih uesnika, prikaem dogaaje onako kako su se zbili u to vreme, a ne gledano sa docnijih ili dananjih pozi cija. Iako je to poznato, napominjem da sam 1941. godine, od zavretka aprilskog rata, tj. od kapitulacije bive jugoslovenske vojske, do sredine avgusta iste godine, bio u grupi pukovnika Dragoljuba-Drae Mihailovia. Po odlasku sa Ravne gore, kroz borbu protiv okupatora i saradnju sa partizantma, traio sam svoj put, da bih novembra 1941. godine, dolaskom u Uice, k vrhovnom komandantu drugu Titu, definitivno naao svoj pravi put u borbi protiv okupatora. Zbog toga sam ovoj knjizi i dao naziv Od Ravne gore do Vrhovnog taba. Nadam se da e dogaaji kako sam ih prikazao, biti zanimljivi za itaoce i korisni za istoriare. Ratko Martinovi

U APRILSKOM RATU
Sedeo sam u kancelariji naelnika taba Vrbaske divizije, generaltabnog pukovnika Crvenanina. Doao sam samoinicijativno da obavestim tab divizije o udnom ponaanju dvojice pukovnika, Majetia i Grbia, i potpukovnika Sulentia. Dvadeset petog marta, kada je izdato saoptenje o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, oni su se sastali u kantini 33. peadijskog puka i javno se veselili i lumpovali. Hvalili su Hitlera i vladu Cvetkovi Maek, a pomonik komandanta 33. peadijskog puka, potpukovnik Sulenti, nije se ustruavao da izjavi kako bi trebalo pozvati Hitlera da i kod nas napravi malo reda. U ovom delu kantine, koji je bio rezervisan za oficire, toilo se i alkoholno pie. Oba pukovnika, komandant 33. peadijskog i komandant 9. artiljerijskog puka, bili su toliko oduevljeni da su i ostale oficire u kantini astili. Inae nisam pio, ali sam prihvatio ponueni okanj da bih 6uo emu se gospoda pukovnici raduju. Nekoliko meseci ranije isledniku 33. peadijskog puka, poruniku Hinku Smigocu, ukradena je vea suma novca iz kancelarije. Po postojeim propisima, istragu nije mogao voditi on kao oteena strana, ve je odreeno da ja vodim istragu. Posle nekoliko dana doao sam do podataka da je najverovatniji poinitelj ove krae bio Vencel Keler, ak -redov, koji je radio kod islednika kao pomom pisar. Posle sasluavanja Kelera i prikupljanja podataka ustanovio sam da Keler nije mogao sluiti aki rok i da su podaci o njegovim kvalifikacijama falsifikovani. U svojim izjavama, takoe, toliko se upetljao da je bilo dovoljno dokaza da je on poinio krau. T ada sam izdao nalog za pritvor. Izvrio sam pretres Kelerovih stvari. U njegovom vojnikom sanduku naao sam planove protivavionske odbrane Banjaluke i plan mobilizacijskog razvoja Vrbaske divizije. Na sasluanju Keler je tvrdio da novac na pozajmicu dobija od potpukovnika Sulentia jer su oni prijatelji. Sulenti je bio tada na putu i po povratku zaista je potvrdio da Keler dolazi njegovoj kui. Pokuao je da na mene izvri pritisak da prekinem istragu, pa mi je ak i oteeni Hinko Smigoc rekao da e od Sulentia dobiti obeteenje jer je Keler, toboe, taj novac uzeo samo na pozajmicu. Meu Kelerovim pismima bilo je i pisama koja su mu pisali Sulenti i njegova ena, i to jo dok nije bio na odsluenju roka. Nameravao sam to komisijski pregledati pa sam sve popisao i, uz potpis svedoka, overio, zavodei u isledniki registar. Jo isto popodne pozvao sam Kelera na sasluanje, predoio mu sve dokaze kojima sam raspolagao i predloio da prizna krau kako bi se istraga okonala. On nije pristao i ja sam m u rekao da jo jednu no u zatvoru dobro razmisli. Sutradan, kada sam doao u kancelariju, doekalo me je iznenaenje. Dobio sam obavetenje da je te noi Keler izvrio samoubistvo i poziv da se javim u sudsko odeljenje divizije na sasluanje. Spakovao sam ceo predmet i dokumenta u torbu i otiao u tab divizije. Bio sam uzbuen. Sasluanje je preuzeo kapetan Rozimir Petkovi. U Vojnoj akademiji mi je bio dve godine pomonik odeljenjskog stareine, i to ba kada je zavravao studije prava. Dobro mi je dolo to smo se poznavali jer me je on brzo smirio, rekavi da ja tu nisam nita kriv i da je ovo sasluanje samo formalno, da bi dalju istragu preuzeo islednik divizije. Posle sasluanja molio sam Petkovia da mi, zbog mog mira, kae sve ta istraga bude ustanovila. Kada sam mu se posle dvadesetak dana javio, kapetan Petkovi mi je rekao u poverenju da se istraga prenela na potpukovnika Sulentia. Nije hteo nita vie da kae, a ja nisam bio ni mnogo znatieljan jer mi je tada bilo najvanije da se reim toga sluaja. Uskoro sam video da nije sve ba tako prosto, jer me je komandant puka pozvao da mu predam pisma. Kada sam mu rekao da sam korespondenciju izmeu Kelera i Sulentia predao isledniku divizije, pukovnik Majeti je primetno pocrveneo. Sve ovo i dogaaji od 25. marta prohujali su mi kroz glavu kada sam to pre podne, 27. marta 1941. godine, sedeo pred naelnikom Vrbaske divizije, pukovnikom Crvenaninom. On mi je smireno objasnio da se o svemu vodi rauna i da ja ne moram da brinem o potpukovniku Sulentiu. Hteo je jo neto rei, ali ga je prekinuo telefon. Kada je spustio slualicu, razdragan mi je priao i zagrlio me. "Pala vlada CvetkoviMaek i knez Pavle. General Simovi obrazovao novu vladu. Poite u svoju jedinicu jer emo sada objaviti da sve jedinice budu u strogoj pripravnosti." Poao sam prema svojoj kasarni koja je bila oko jedan kilometar od taba divizije, odmah pored Uiteljske kole, u tzv. "malom logoru". Prolazio sam pored Tvornice duvana kada sam iz mase radnika koja se poela okuplj ati u
krugu fabrike, uo uzvike "Bolje rat nego pakt!" Poao sam dalje a neka jeza me je sve vie obuzimala. Odjednom se oglasila fabrika sirena. Nije prestajala pa sam znao da to nema veze sa uzbunom. Pre nego to sam stigao do svoje ete, naila je velika grupa aka, bila je to cela uiteljska kola. Ljudi su prilazili sa strane. Bio sam i sam ponesen tom ushienom masom i, zaboravivi kuda sam poao, i ja se pridruih masi. Neki aci oko mene uzviknuli su: "iveli oficiri!" Naglo, kao bujica, rasla je povorka koja se kretala prema centru grada. Tu su se slivale povorke, isto tako bune, iz drugih pravaca. Neko je pokuao da govori. Sve to se gubilo u graji i skandiranju "Bolje rat nego pakt!" Neobjanjivo brzo pojavilo se mnogo zastava. Meu njima je bilo i crvenih. Buna povorka od nekoliko hiljada graana krenula je Gospodskom ulicom, kroz centar grada, do taba Vrbaske divizije. Tu se zaustavila prekrivi ceo prostor izmeu Narodnog pozorita, Dejeg zabavita i Komande divizije. Iz mase se izdvojila d elegacija koja je pola da estita komandantu divizije. Doavi do sredine malog parka ispred zgrade divizije, srela se sa komandantom, divizijskim generalom Alimpiem. U toj masi nisam mogao videti ta se sve dogaalo. General se posle pozdrava i kraeg razgovora ponovo rukovao s nekim graanima i poao ka zgradi Komande. Na drugom kraju masa se uskomeala i video sam da je neko govorio. Nije se dobro ulo jer sam bio podalje, a i masa je neprekidno amorila. U trenutku kada bi govomik prestao, ulo se povremeno skandiranje "Bolje rat nego pakt!", a onda "Dole faizam!" i ponekad "Hoemo savez sa Rusijom!". Osetio sam da sam suvie odsutan iz svoje ete i krenuo sam pored Pozorita i Tvornice duvana ka "malom logoru". Ovog puta u dvoritu tvornice bio je mir. Nije bilo nikog jer su svi otili na manifestacije. Bio sam komandir ete za vezu. To je bila eta koja je ve 50% bila mobilisana i imala je tri voda. Prvi vod je bio radio-telegrafski, drugi telefonski i trei pionirski. Tek to sam stigao, telefonom me je pozvao autant komandanta 33. peadijskog puka, porunik Smiljani. Ree da me ve nekoliko sati trai komandant puka. Stajao sam u stavu mirno a pukovnik Majeti me je pitao gde sam celo prepodne. Bio sam ve zbunjen pitanjem "Znam li da je nareena stroga pripravnost?" Poznato mi je bilo da se za vreme stroge pripravnosti ne sme naputati jedinica pa se oficiri ak i hrane sa kazana, ako nema organizovane oficirske kuhinje. Umalo da se izreknem da sam bio kod naelnika taba divizije, ali se na vreme trgoh. Rekao sam da to nareenje nisam primio i da sam poao da vidim kakva je to guva u Tvornici duvana, koja je u neposrednoj blizini "malog logora". Pokuao sam da se pravdam oduevljenjem koje me je zahvatilo kad sam uo da je sruena vlada Cvetkovi Maek, ali nisam ni dovrio misao, kad je Majeti pozvao autanta, porunika Smiljania, i naredio mu da mi trai pismeno izjanjenje. Pukovnik Majeti je bio besan. Shvatio sam da se ne ljuti samo na mene, ve da je ljut zbog obrta dogaaja. Tog dana izrekao je vie kazni. Isterao me je iz kancelarije, a autant mi je dobacio da saekam. U povratku, u svoju etu nisam poneo nareenje za mobilizaciju, ve nareenje u kome se od mene trai pismeno izjanjenje u 5 taaka. Znojio sam se kada sam ih proitao, a jo vie kada sam seo da napiem izjanjenje. Rok za podnoenje izjanjenja je bio 29. mart. Posle toga bi trebalo ekati kaznu ili istragu, ako bi se moj prestup okvalifikovao kao krivino delo. Meutim, ni za moje izjanjenje ni za Sulentievu istragu nije bilo vremena. Mobilizacija i rat su sve izmenili. Ve tri dana jedinice 33. peadijskog puka su na prostoru svog mobilizacijskog razvoja. Moja eta je u rejonu sela Simii, nekoliko kilometara od Banjaluke. Ve sam bio izuzeo svu opremu i naoruanje za svoju etu. Oseao sam da bi puk odmah po zavretku mobilizacije koja je ila sporo, jer su obveznici dolazili po pozivima poto opta mobilizaclja nije bila proglaena mogao dobiti pokret na koncentracijski prostor negde na graninom frontu. Reio sam da to vee pobegnem da bih se oprostio sa roditeljima. Sa narednikom Kleutom dogovorio sam se da prikrije moje odsustvovanje ako bi me neko u meuvremenu traio. Zatekao sam roditelje zakljuane u kui koja je bila sasvim na periferiji grada u tzv. "Jeli-Polju". Jo kad sam prilazio, uo sam radio. Moje kucanje ih je malo uplailo. Nisu se nadali to vee nikome. Mati Darinka odmah se ustumarala oko tednjaka. Njoj je uvek glavna briga bila kuhinja. Roena i odrasla u bogatoj banatskoj porodici, na to je bila navikla. Kroz glavu su mi munjevito proletele misli o svom dosta estom neslaganju sa majkom. Poelo je to jo u detinjstvu jer sam roen u vreme kada su glad i oskudica kucali na svaija vrata. Bio sam nestaan jer sam, kao tree dete, borei se za svoje mesto u porodici, prelazio svaku granicu, i esto dobijao batine. Bio sam oev mezimac. Voleo sam da mu pomaem u mesarskom poslu ili da mu nosim ruak kada je kao mainbravar ili kova radio u ipadovoj pilani. Ne seam se da je bar jedanput podigao glas kada je sa mnom razgovarao. Kada su me roditelji upitali hoe li biti rata, palo mi je na pamet kako sam, tako rei, prisilno posl an u Vojnu akademiju. Mati je odredila ili zanat ili Vojna akademija. Mislio sam da sam od dva zla izabrao manje, a moje elje da uim dalje i uivam u mladosti i slobodi uguio sam u stezi vojne discipline ve od svoje etrnaeste godine. Osetih da sam za trenutak bio odsutan pa odgovorih: "Mislim da e nas Hitler napasti." Zatim smo jo dugo i toplo razgovarali o ivotu i to je bio moj oprotaj i poslednje vienje sa majkom.
estog aprila moja eta je izvrila pokret radi ukrcavanja u voz na rampi koja je tih dana napravljena na izlazu iz grada. Dvoumljenja vie nije bilo. Poeo je rat. Vesti o bombardovanju Beograda. Ukrcavanje je trebalo da bude uvee. Kada sam sa etom stigao na Banjaluko polje, video sam tamo svog oca Vasu sa velikom torbom u kojoj je nekada nosio mesarski alat. Bila je puna pohovane piletine i druge hrane. Ponudili smo i vojnike i seli da jedemo. Otac je bio uzbuen, i kada se niko nije nadao, poeo je govoriti. Rekao je dvadesetak rei, i meni je u uima ostalo samo: "Dole Hitler!" a na rastanku zagrljaj i rei: "Sine, nemoj nas osramotiti!" 33. peadijski puk bio je i u ratnom sastavu Vrbaske divizije, koja je bila rasporeena na mobilizacijskom prostoru; 33. peadijski puk mobilizacijsko mesto selo Simii, oko 10 km od Banjaluke; 90. peadijski puk razvijen iz 33. peadijskog puka u rejonu Trapista, 5 km od Banjaluke; 17. dopunski puk, 1. i 3. bataljon, razvijen u Banjaluci a 2. bataljon u Capragu; 17. artiljerijski puk u Petrinji, razvijen iz mirnodopskog 17. artiljerijskog puka; 17. konjiki divizion, mobilizacijsko mesto rejon Trapista. Mobilizacija ovih jedinica bila je zavrena, tj. trebalo je da bude zavrena do 6. aprila, ali je procenat popunjenosti ljudstvom bio 70 do 90%, a konjiki divizion uopte nije imao konja. Bio sam u jednoj od dugakih kompozicija sastavljenih od furgona (zatvoreni vagoni za prevoz tereta i stoke). Po propisima, za oficire treba da bude vagon II razreda, ali toga nije bilo, pa su mnogi oficiri, silom prilika, bili sa svojim vojnicima. Jedan od furgona, u koji je bilo ubaeno dosta slame za leanje, bio je odvojen za oficire. Voz se kretao sporo i esto je zastajkivao. Ilo se na front. Raspoloenje od 27. marta zamenile su brige i razmiljanja o sutranjici. Postepeno, umor nas je savladavao i svi smo spavali, budila nas je samo lupa i trzanje vagona, sto je bilo esto. Mene je pri svakom buenju pratila jedna misao koje se nikako nisam mogao osloboditi. Kao kad se oveku uvrti u glavu melodija neke pesme, meni se uvrtila misao o mom komiji Hansu Kali hu. Bili smo vrnjaci, ili u istu kolu. Njegov otac i stariji brat bavili su se cvearstvom i povrtarstvom. Ne jedanput sedeli smo na brani na Vrbasu, skakali u vodu, krali voe i lubenice. Zajedno se vozili amcem ili svaki u svojoj sandolini, koje smo zvali "laste". Toga leta etrdesete, kupali smo se, kao obino, na "Santrau", jednoj brani na Vrbasu kod Rebrovake crkve, Hans student, ja oficir. Razgovaralo se o Hitleru. Celo drutvo je bilo na jednoj strani, a Hans na drugoj. Meu nama su bila i dva brata Ljubo i Sveto Boi, za koje se govorilo da su komunisti, iako im je otac bio posebno religiozan, a pop, tako rei, nije izbijao iz njihove kue. Za mene oni su bili komije i preda mnom nikada nisu ispoljavali da su komunisti. Ovde moram rei da je tada moja predstava o komunistima bila onakva kako su nas uili u Vojnoj akademiji i kako smo itali u obaveznim biltenima koje je "pod pov." izdavalo samo za oficire Ministarstvo vojske. To to su Boii i ostali govorili protiv Hitlera, ja nisam ni pomi ljao da dovodim u vezu sa komunizmom, mada se kasnije, u narodnooslobodilakoj borbi, pokazalo da su Boii zaista bili komunisti i veliki rodoljubi. Malo-pomalo razgovor se pretvorio u svau. Ja sam, valjda, imao manje teorijskih argumenata od drugih pa sam preao na fizike argumente. Da li zato to sam bio neto jai i borbeniji, da li zbog podrke celog drutva, ili zbog Hansovog ustruavanja jer sam bio oficir, Hans je izvukao deblji kraj i napustio nae drutvo gotovo pobegavi. Sada, u vozu, stalno sam sluao njegove rei: "Pokazae vama Hitler svima", a ja sam produavao svojim mislima: "Eto, dolo vreme da se vidi ko e kome pokazati." Hans Kalih se docnije, u toku rata, kada je trebalo stupiti u Hitlerovu vojsku i otii na Istoni front, protiv Rus a, ipak predomislio i ne znam kakvim je manevrima izbegao da postane zloinac Hitlerove soldateske. Bavio se veterinarskom slubom za vreme rata, ali je, na koncu, ipak izbegao iz Jugoslavije. Ve je svanulo jutro 8. aprila kada smo proli kroz elezniku stanicu Kapela Batrena. Videli smo da je bila bombardovana. Nita naroito, nekoliko polupanih vagona i dve -tri rupe od bombi. Mi smo bez smetnji proli, ak ni skretnice nisu bile oteene. Posle dva-tri sata vonje iskrcali smo se u rejonu Naica. Putovali smo suvie dugo. iri rejon Naica bio je koncentracijski prostor Vrbaske divizije. Ratni komandant Vrbaske divizije, general Dragoslav Milosavljevi, kako sam neto kasnije saznao, ve je bio u Naicama. Mene je preko autanta puka,
porunika Smiljania, pozvao komandant puka, pukovnik Majeti. I on je ve stigao u Naice. tab puka je bio u kui iz koje su iseljeni civili. Kada sam uao, Majeti me je doekao nabusito i sedei. Pred njim su bile karte na kojima je neto ucrtano crvenom olovkom. "S kim imate vezu, gospodine porunie?" postavio mi je pitanje. Iznenadio sam se, jer sve to je do tada raeno, bilo je po planovima i po usmenim nareenjima. "Gospodine pukovnie, molim vas zadatke i veza e biti odmah uspostavljena." "ta vi hoete, da vam ja traim gde su bataljoni i susedni pukovi i gde je divizija?" Osetio sam da Majeti hoe da me izazove pa sam uutao. "Vi ste u manifestacijama vikali bolje rat nego pakt, pa sada ratujte", rekao mi je Majeti. On e uskoro to jo jednom ponoviti. Kao da je time zadovoljio neku svoju unutranju skrivenu misao, odjednom je produio slubeno, pokazujui mi na karti poloaje koje treba da posedne puk. Tako sam dobio prvi zadatak u aprilskom ratu. Kada sam izvrio potrebnu organizaciju, ostavivi narednika Kleuta da uspostavi radio-vezu sa tabom divizije i sa susednim pukovima, uzeo sam iz kurirskog odeljenja ete motociklistu da me prebaci do prvog bataljona, iji je komandant bio major Brusi. Bataljon je bio u pokretu ka Virovitici, u prethodnici puka, i trebalo je da smeni delove konjike divizije, koja je posela granini front, do dolaska operativnih jedinica. Dok sam vrio organizaciju veze i razmetaj ete, bio sam iznenaen mnotvom pitanja koj a su mi u razgovoru postavljali vojnici. Pitali su me da li su Nemci preko Novog Sada prodrli ka Beogradu, da li je Beograd do temelja poruen, da li e sa Nemcima biti sklopljeno primirje. Ovo je bilo malo udno, ali ja nisam ni sanjao da "peta kolona" iri jo i gore glasove. To u tek docnije osetiti, kada za mene i za sve druge koji su hteli da se bore bude suvie kasno, jer emo biti bespomoni, zbunjeni i ne samo suvie slabi ve i potpuno onemogueni da ma ta uinimo. Moji odgovori bili su kratki i jasni. "Pa gde su vam Nemci? Nema ih nigde. Ako naiu, boriemo se." Motocikl sa prikolicom polako se kretao blatnjavim putem. Povremeno smo nailazili na vojnike koji su se u kolonama kretali istim putem. U prikolici je sedeo radista sa radio-stanicom. Sitna kia, kao da je jesen, sipila je neprekidno. Konano smo stigli i prvi bataljon. Poznao sam majora Brusia, koji je jahao gotovo na zaelju svog bataljona. Javio sam se, rekavi da sam doao lino, ukoliko bi dolo do borbe, da mogu odmah slati izvetaj e. Brusi je odmahnuo rukom. "Do kakve borbe?" rekao je. Zanoili smo u selima u blizini Podravske Slatine. Zaudio sam se to major Brusi ne postavlja obezbeenje pa sam ga o tome pitao, a on mi je rekao da je ispred nas konjika divizija. Uspostavio sam radio-vezu sa stanicom u tabu puka i nisam dobio nikakva nareenja. Privatno sam razgovarao sa narednikom Kleutom, koji mi je rekao da nema nita novo sem paninih vesti koje neko pronosi. Jo dok smo se kretali, primetio sam da se sa raznih breuljaka signalnim sredstvima odrava veza. Ova signalizacija mi je bila udna. Nisam znao detaljan raspored jedinica koje su titile granicu pa sam mislio da one izmeu sebe korespondiraju. Pokuao sam da uhvatim signale. Meutim, znaci Morzeove azbuke nisu mi davali nikakav odgovor. Shvatio sam da su to ifrovani znaci. Ostalo mi je samo da se udim nerazumljivom rasporedu jedinica, a uvee se to signaliziranje jo bolje videlo. Pokuao sam da razgovaram sa majorom Brusiem, ali on je do krajnosti bio nezainteresovan. Po nareenjima koja je izdavao, video sam da mu je glavna briga da se dobro smesti i nahrani. Ceo dan 9. aprila nismo dobijali nikakvih naredenja. Mislio sam da smo zbog ono nekoliko preletanja nemakih aviona obustavili dalje pokrete. Tek to sam pred vee uspostavio radio -vezu redovno javljanje stigla je depea lino za komandanta bataljona, majora Brusia. On mi je saoptio, posle deifrovanja depee, da smo odsad u zatitnici puka, da je naredeno odstupanje i da se jake nemake tenkovske snage kreu od Virovitice.
Mene je uputio nazad u sastav puka. Pokusao sam da razgovaram s njim, a on mi je, ne prikrivajui svoju zluradost to moramo odstupati, rekao neka samo radim svoj posao i da emo posesti front na Savi, dobacivi: "ako Nemci ne stignu pre nas". Poelo je odstupanje. Kretali smo se i nou i danju. Moja tehnika eta za vezu bila je ispred komore puka. Po selima i umarcima du puta, naroito nou, ula se puana i mitraljeska paljba. Nou preeni put nije odgovarao utroenom vremenu. esto se zastajalo, po ko zna ijem nareenju, ekalo, a onda bi i ono pripucavanje unosilo zabunu. Vojnici i podoficiri moje ete, ako bih naiao pored stroja i na zastancima, pitali su me ta je ovo. Ko to puca? Sa Kleutom sam kriom razgovarao o "petoj koloni". Za povlaenje sam mislio da je to strategijsko skraivanje fronta pa me to i nije posebno uzbuivalo. Nas dvojicu zbunjivalo je to t o smo nailazili na grupe vojnika koje su "izgubile" svoje jedinice. Neke su bile i bez oruja. Ispred Naica neko je iz dosta velike daljine pripucao na komoru. Ve je bio dan pa sam intervenisao sa delom svoje ete. Meutim, na uviku sa koga je pucano, nije bilo nikoga, nekuda su pobegli ili su se sakrili. U komori je bilo panike i opet je izgubljeno dosta vremena. Primetio sam da ono svetlosno signaliziranje ne prestaje ni danju ni nou u razmacima od po dva sata, ali uvek sa drugog mesta. Sve ee smo sretali neorganizovane grupe koje su se izgovarale da trae svoje jedinice. Gotovo posle svakog takvog susreta Kleut i ja smo morali da suzbijamo razne glasine. Kolale su prosto neverovatne vesti: nemake tenkovske kolone prodrle u pozadinu, gradovi padaju jedan za drugim: Novi Sad, Ni, Beograd, Zagreb ... Samo na naem pravcu odstupanja nije bilo neprijatelja. Neuhvatljivo je bilo kako su se te glasine irile, iz kojih su izvora poticale. Branei komoru i raiavajui guve, ujutro, 11. aprila, naao sam se na zaelju puka sa vodom pukovske protivtenkovske ete. Komandir voda je bio aktivni narednik Bogdan Konar, dobro sam ga poznavao jer smo bili zajedno neko vreme u mitraljeskoj eti 1. bataljona 33. peadijskog puka. Priao sam mu i krenuli smo zajedno. Razgovarali smo o protivtenkovskim topovima M 38, kalibra 47 mm. Ulazili smo u akovo. Kue zatvorene, na prozorima kapci. Odjednom, na jednoj raskrsrnci doeka nas mitraljeska vatra. Bez komande, kako je ko stigao, uzimali smo zaklone. Posle kratkotrajnog iznenaenja i nekoliko mitraljeskih rafala video sam da sa zvonika akovake katedrale mitraljez bije po nama. Privukao sam se do Konara, a on me upita da nije to neka greka. Moda misle da smo Nemci. Ubrzo smo se uverili da to nije bila greka, ve su to bili "frankovci". Mitraljez je i dalje kosio du ceste. Da mi njega skinemo, iji je da je, a ve smo uz put uli da su dosta vojnika razoruali "frankovci". Osmotrili smo dvogledom i utvrdi li da je mitraljesko gnezdo na prozoru zvonika. Konar je brzo postavio protivtenkovac i namanio. Jak pucanj i Konarova psovka. Na prozoru tornja oblai belkastog dima. Vie nije bilo mitraljeske vatre, ali Konar, za svaki sluaj, opali jo jedan metak . Granata se rasprsnu na zidu ispod prozora. Nismo gaali protivtenkovskim granatama. uvali smo ih ako naiu tenkovi. Prikupio sam vojnike. Bili su, sem nekoliko kadrovaca, svi rezervisti, uglavnom iz podgrmekih sela. Pogledah jo jedanput na katedralu, i kolona produi raskaljanim putem ka Bosanskom amcu. Uskoro smo sustigli kolonu puka. Bila je to komora, iako komora treba da bude na elu pri odstupanju. Bataljoni su je preli. Popravljali su nekoliko natovarenih kola. Pogledavi ta je u tim kolima, video sam da ima mesnih konzervi i dvopeka, pored drugih u kojima je bila odea i atori. Pokuao sam da naem nekoga ko bi bio nadlean da izda odobrenje da uzmemo suve hrane, jer smo svoje rezerve pojeli ovih dana. Vojnici, koji su petljali oko kola, kao da su bili sreni da ih neko rei tog balasta, a jedan rezervni podnarednik ree da uzmemo koliko hoemo, samo da im damo potvrdu. Iskoristio sam priliku da snabdem svoju etu, a to je uradio i narednik Konar za svoje vojnike. Bio je ve peti dan rata i ne znam da li sam video vie od desetak nemakih aviona. Bili su to samo izviai koji su sa velike visine nadletali, rekao bih, neodreeno, ceo prostor. Nijedanput se nisu sputili nisko da bi osmatrali nau kolonu koja je odstupala, kao da ih nije interesovala. I pored toga, guva je postajala sve vea. Uskoro se uopte nije moglo ii putem koji je bio potpuno zakren vozilima i zapregama. Neke grupe, pa i itave kolone, dolazile su iz suprotnog pravca, govorei da e posesti poloaje kod akova. Oficira gotovo da nije bilo sa vojskom. Koga god sam pitao gde im je komandir, dobijao sam odgovor: "Otiao u tab." Sa etom sam se probijao kraj puta da bismo sustigli puk. To nam je uspelo tek u zoru 12. aprila, kada smo prolazili kroz amac. Bukvalno reeno, 33. peadijski puk leao je po dvoritima. Umor je toliko savladao ljude da su mnogi leali na mokroj zemlji, zaboravivi da prostru bar atorsko krilo ispod sebe. Dok sam ja traio autanta puka da bih dobio zadatak za etu, i moji vojnici su polegali kao i ostali. Traei autanta, stigao sam na obalu Save. Preko Save kod amca prevozile su tri skele, sa motorima "kova", i dva monitora. Za prevoenje je bilo svega i svaega. Porunik Smiljani je stajao kod jedne skele i galamio iz sveg grla. Napravila se velika guva jer je svako hteo to pre da pree Savu, kao da je tamo bio spas od Nemaca. Dan je bio vedar i visoko na nebu
pojavio bi se, s vremena na vreme, po neki, ko zna iji avion. Prevoenje preko Save niko nije uznemiravao. Desetine hiljada vojnika, mnotvo topova i zaprega polako su prelazili na drugu obalu i umo kretali dalje. Po prelasku Save 33. peadijski puk trebalo je da posedne odsek na desnoj obali reke Bosne, a 90. peadijski puk na levoj obali. Takvo obavetenje dao mi je Smiljani, na ijim sam ramenima tek tada primetio kapetanski in. Ocenivi da u dugo ekati, vratio sam se u etu. Na jednoj terasi prostro sam malo sena i zaspao. Probudio me je etni narednik (etni stareina) Pavle Cop. Mislio sam da sam dugo spavao i, pogledavi na sat, video sam da su prola svega dva sata. Cop me je obavestio da smo dobili nareenje za pokret. Prostor oko prelaza bio je jo zakreniji. Neko je naredio da se prvo prebace komore i artiljerija, dok su neki nastojali da, pored kola i zaprega, ukrcaju na skele i vojnike. Svi su bili u pravu i niko nije bio u pravu, a prevozio se onaj ko je bio energiniji. Prolo je dosta vremena dok sam uspeo da prebacim etu. Na moje iznenaenje, na drugoj obali sreo sam komandanta puka. Javio sam se da bih dobio zadatak, jer je Majeti bio meni prvopretpostavljeni stareina. Mislio sam, trebae da se organizuje veza, pa da mi ne prebacuje kao kod Naica. Iznenadio sam se kada je Majeti sasvim odmereno rekao: "Produite pokret preko Modrie ka Doboju. Puk e tamo posesti poloaje i dobiete dalja nareenja." Samo to se ne onesvestih od uda. Potinjenima nisam smeo ni rei kakvo sam nareenje primio . Hteo sam da raistim sam sa sobom to pitanje, protiv koga emo posesti poloaje kod Doboja. Pa to je, maltene, geometrijski centar Jugoslavije. Da li je moguno da su sve one glasine o nemakim prodorima tane? Nisam to verovao i nisam hteo verovati. Umesto da se razuverim, sretao sam kolone koje su ile u suprotnom pravcu. Uskoro sam uvideo da ovo vie nije obina guva, ve opte rasulo. Pored puta je bilo puno stokova hrane, municije raznih sanduka, kuhinja. Odmakli smo od Save ve desetak kilometara kada sam kraj jednog umarka naiao na neke kuhinje. Nisam imao nareenje do kog vremena i gde tano treba da stignem, pa sam zaustavio etu. Stoje nove kuhinje a podalje i sanduci svakovrsne hrane u konzervama, vree pasulja i gerle. Sve to uvaju straa ri, ali nema ko da izdaje hranu. Vie silom nego milom uzimamo ta nam treba. Za veeru emo skuvati gerlu poto se bre kuva, a za sutra pasulj. Uzeli smo i dosta mesnih konzervi i dvopeka. Uto je naila jedna kolona sa zapregama i tu se zaustavila. Jedan intendantski kapetan sie sa kola i ree da ovde treba da se obrazuje divizijsko skladite. Rekoh kapetanu da smo mi uzeli za nau etu hranu za dva dana. Umesto da to odobri, kapetan je poeo vikati i pretiti. Traio je da sve vratimo. Pitao sam ga gde su mu oi, zar ne vidi kakav je nered. Posle je i sam s nama veerao. Na livadama pored ume nali smo nekoliko plastova sena i to nam je bilo dovoljno da tu prenoimo. Ujutro, posle jo jednog toplog obroka, postrojili smo se i ubacili u kolonu koja se neprestano kretala. etrnaestog aprila posle podne stigli smo u blizinu Doboja. Raspored jedinica vie je liio na bivakovanje nego na posedanje poloaja za borbu. Naao sam komandanta puka Majetia. Stajao je na proplanku sa grupom oficira. Dvogledima su posmatrali prema Doboju. Oekivao sam da e nam pukovnik Majeti izdati nareenje za posedanje poloaja. Umesto toga, saoptio nam je da od Banjaluke prema Doboju kree oklopna nemaka kolona. Bilo je dosta oficira koji nisu poverovali u takvu vest. Nekoliko nas predloili smo da u toku noi izviamo Doboj da bismo spremni doekali Nemce. Predlagano je da se organizuje artiljerijska odbrana, jer se tu moglo da nae bar pedesetak topova. Majeti nas je raspustio, rekavi da do daljeg ekamo njegova nareenja, jer jo iz divizije nije stigla zapovest. Kada sam docnije razmiljao o njemu, video sam da je on bio svestan da je onaj haos sam po sebi bio dovoljan da ubrza rasulo, nije potreban jo i njegov "frankovaki" doprinos. Ovako kako je uinio, imao je za svaki sluaj pokrie. U toku noi i sutradan, situacija meu vojnicima i u jedinicama koje su ostale na okupu jako se pogorala. Sistematski su irene razne glasine, najvie se govorilo da se vlada u Beogradu predala, da e biti sklopljeno primirje, da su Nemci tenkovskim kolonama presekli sve odstupnice. Pojavilo se dezerterstvo. Niko nije ni spreavao naputanje jedinica, a kamoli da je neko primenio ratni zakon. Oficiri su masovno tragali za civilnim odelima, ne pitajui kakva su i kolika im je cena. Vojnici su bili unezvereni. Mislim na one koji su, kao u mojoj eti, iako pokolebani, jo ekali nareenja za posedanje poloaja, verujui da e doi do borbe sa Nemcima. Vojnici nisu imali nikakve mogunosti da se presvlae u civilno odelo, ali je zato bilo dosta pojedinaca i grupa koji su ostavljali oruje. I to je bila zasluga "pete kolone", koja je pronosila glasove da e Nemci takve odmah putati kuama. Pokuavao sam preko radija, koji je imala eta, da uhvatim Radio -Beograd, ali nije bilo emisija. Na radio-talasima koje je hvatala etna radio-stanica, uli su se samo korespondenti na nemakom jeziku. Ni na ta se nisam mogao osloniti.
Naiao je jedan izviaki avion. Spustio se tako nisko da bi ga, to se kae, mogao iz pitolja gaati. To je unelo paniku i jo vie povealo dezorganizaciju. Retko da je koji oficir reagovao tako da bi spreavao paniku. Svoju etu sam jo drao na okupu. Neko je proneo glas da je komandant puka izvrio samoubistvo. To mi je rekao narednik-vodnik Pavle Cop i upitao da li je to istina. Gotovo da je plakao za Majetiem. Poao sam na komandno mesto puka. Tamo sam naao samo jednog narednika koji je bio delovoa u tabu puka. Kada sam ga pitao za komandanta i autanta, odgovorio je: "Kud koji, mili moji." Upitao sam da li je tano da je Majeti izvrio samoubistvo. On me je pogledao kao da sam pao s Marsa. "Taj! E, nee se taj ubiti, gospodine porunie", rekao je to s ironijom, a onda se uozbiljio: "To se ubio potpukovnik Maurani, komandant 90. peadijskog puka." Vraao sam se u etu, razmiljajui o potpukovniku Mauraniu. Tada sam o njemu znao malo. U toku mobilizacije, poto je 33. peadijski puk davao kadrovsko jezgro za 90. peadijski puk, odveo sam deo voda za vezu u 90. peadijski puk. Tom prilikom sam se javio potpukovniku Mauraniu, i on me primio srdano. Uoio sam da je na grudima imao vie ratnih odlikovanja, po emu sam zakljuio da je uestvovao u ratu 19141918. godine. U kontaktu sa komandirom kome sam predao vojnike, podoficire i deo sredstava veze, saznao sam da je Maurani svom puku 27. marta odrao patriotski govor, posle ega je vojnoj muzici naredio da svira kolo, koje je on poveo, razdragan zbog ovog dogaaja. Jedan od oficira kojeg sam poznavao iz 33. peadijskog puka, ili major Prelevi ili kapetan Domazet, ispriao mi je da je Maurani iz porodice Maurania koja je dala i takvog velikana kao to je bio pesnik i ban Ivan Maurani. Docnije, posle rata, saznao sam vie o Bogoslavu Davidu Mauraniu. Taj izuzetni ovek zasluuje da se i o njemu bar neto kae. Bogoslav Maurani dobio je nadimak David da bi se razlikovao od dra Bogoslava, svog strica, koji je ujedno bio staratelj i vaspita Davidov. U Novom Vinodolskom jedna ulica dobila je ime dra Bogoslava Maurania, koji je bio veliki narodni dobroinitelj i patriota. Leio je mnoge besplatno, a 1912, posle balkanskog rata, pozvao je srpske ranjenike i invalide da se odmore i lee u odmaralitu u Novom Vinodolskom o troku optine i itelja ovog mesta. Takav ovek vaspitavao je Davida, svog sinovca i ti -enika. I kako se kae da iver ne pada daleko od klade, tako je i vaspitanje dobijeno u mladosti dalo dobre rezultate. Kao svreni ak trgovake akademije, David je 1915. bio mobilisan u austrougarsku vojsku. Tu obavezu nije mogao izbei, ali je zato, im je doao na Ruski front, ve u prvim borbama sa celim vodom prebegao Rusima. Seao se mladi devetnaestogodinji David, rezervni lajtnant, i svog Novog Vinodolskog, i priao o borbama senjskih i novljanskih uskoka na malim vratima u starom gradu Vinodolskom , kada su sasekli mnoge Mleie i vratili plen i roblje. Seao se David i po sto puta itane knjige Smrt Smail-age engia, ponosan to potie iz porodice koja je dala velikog pesnika Maurania. Bio je meu prvima koji su stupili u dobrovoljce. Noen idejom slovenstva i pun mrnje protiv stranog tlaitelja, uskoro se naao u borbama u Dobrudi u sastavu slavne 1. dobrovoljake divizije. Nestrpljivo je ekao kada e divizija biti upuena na front. Oduevljavao se Brusilovljevom ofanzivom 1916, pa je svojom hrabrou i delom pokazao kako se bori za ideju jugoslovenstva. Tako je ve u avgustu 1916. imao priliku da se rame uz rame sa braom Srbima i Rusima bori u Dobrudi protiv turskih i bugarskih napadaa, jer je njegova divi -zija bila u sastavu 42. ruskog dobrudanskog korpusa. Borbe su bile teke i krvave i trajale su od 1. septembra do sredine oktobra 1916. godine. Prva dobrovoljaka divizija, prema prilino tanim podacima, imala je u tim borbama 42 poginula oficira, 718 poginulih podoficira i vojnika, ranjena 203 oficira i oko 6.000 podoficira i vojnika i nestalih oko 1.500 oficira i vojnika. Sve skupa ovo ini oko 50% sastava divizije, to svedoi da su borbe sa Bugarima i Turcima bile estoke.
Napadali su Turci i Bugari, a poloaji su prelazili iz ruke u ruku. Svojom hrabrou David se u tim borbama istakao i nagraen je visokim odlikovanjima. Od 230 ruskih oficirskih ordena, dodeljenih za hrabrost u ovim borbama, Mauranieve grudi krasio je Orden sv. Ane II reda. To je zaista visoko odlikovanje kojim je Bogoslav Maurani odlikovan meu prvima, jo 1916. godine, a saveznika Rumunija odlikovala ga je Ordenom rumunske krune V reda sa maevima. Poznata je injenica da su borbe u Dobrudi primorale neprijatelja da sa Solunskog fronta povue etiri bugarske peadijske i jednu konjiku diviziju, zatim dve turske i jednu nemaku peadijsku diviziju. Ve tada, posredno, dobrovoljci su uestvovali u borbama protiv Austrougarske Monarhije i nemakog imper ijalizma. Posle ovih borbi dobrovoljaka divizija se spremala da se prebaci na Solunski front, to nisu spreili ni dogadaji 1917. godine. Ne ulazei u detalje tekog puta koji je Bogoslav Ma -urani kao mlad rezervni potporunik preao od Dobru -de, preko cele Rusije, i preplovio nekoliko mora, istiem da je takve ljude nosila velika ljubav prema rodnoj grudi i elja za osloboenjem od austrougarsko-nemakog jarma. Kako se borio Maurani, vidi se i iz naredbe komandanta Timoke divizije koju u celini citiram: Naredba ad. Br. 56965 Komandanta Timoke divizije za 23. XII 1918. godine za sve jedinice ove komande. Rezervni peadijski potporunik, vodnik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona 15. puka Bogoslav Maurani u borbi 12. septembra tek. god. dobio je zadatak, da se sa poloaja Beli Kamen kota 907 po zavrenom prebacivanju prve ete 3. bataljona u pravcu golog uvika, sa svojim vodom prebaci, prati je i vatrom svoga orua olaka zauzee golog uvika ... Kada je prva eta htela prei suvu jarugu, koja je delila goli od zelenog uvika, neprijateljska peadija i mitraljezi otvorili su ubitanu vatru protivu ove ete, i dalje joj kretanje onemoguili, sopstvenom njegovom inicijativom odmah je prebacio 2 mitraljeza svoga voda na uvik jugozapadno od zelenog uvika, a pozadi prve ete i odatle je otvorio najjau vatru na ne -prijateljske delove te ih je tom vatrom naterao na odstupanje i time omoguio prvoj eti zauzee "golog uvika" i njeno prebacivanje sa ovog na "zeleni uvik". U ovoj borbi svojom hrabrou, hladnokrvnou i solidnom spremom vrlo mnogo je doprineo naoj pobedi nad neprijateljem. Cenei napred izneta dela, ja pohvaljujem rez. pead. potporunika Bogoslava I. Maurania. Komandant Autant Njeg. Veli. Kralja eneral ura Doki, s.r. Za ovakvo dranje u ovoj i u drugim borbama 1919. godine dobio je David visoko ratno odlikovanje Belog orla sa maevima, a odlikovala ga je i saveznika Grka komanda Grkim ratnim krstom. Sluaj je hteo da je Bogoslav David Maurani, gonei razbijene austrougarske jedinice, borbena dejstva zavrio izbivi na poloaje na Trsatu kod Suaka. Borei se za slobodu, doao je do svog Primorja. Zavrio se rat a David je zavoleo oficirski poziv, pa je zamolio da bude preveden u aktivnu slubu. Kraljevim ukazom je 1920. godine kao rezervni potporunik preveden u in aktivnog peadijskog potporunika. Do rata 1941. godine Bogoslav Maurani je napredovao do ina potpukovnika. esto je dolazio u svoj Novi Vinodolski. Mlai ga se seaju po vedrini i drugarstvu. Leti, poto je u N ovom Vinodolskom bilo odmaralite kraljice Marije, dolazila je iz Beograda vojna muzika "kraljeve garde" i svakodnevno svirala u parku ili pred crkvom u Starom gradu. David bi tada uvek traio da sviraju "vranjanku" i druga narodna kola, koja bi on poveo sa enom Jelenom, koja je bila Srbijanka, a mlai su se hvatali u kolo i uili od njih. Igrao je David i primorska kola uz svirku "supile", trudei se da ne ustupa mlaima i pokazujui da nije zaboravio svoj kraj i svoje more. Voleo je da sa svojim vrnjacima lovi na "sviu" i da se uz dobro crno primorsko vino i prut proveseli.
10
Na slubi je bio stalno u Srbiji, a pred rat u Glavnom generaltabu. Do Davida, kao i do veine drugih oficira, nisu dopirale napredne ideje. Na razne naine, poev od zabrane itanja obine dnevne i druge tampe do zabrane bavljenja politikom, kao i propagandom pomou antikomunistikog biltena itd., bili su izolovani i usmereni samo na odanost monarhiji. U vreme ekspanzije Hitlerovog faizma nije se moglo spreiti da i tako izolovanom delu drutva, kakva je bila biva jugoslovenska vojska, ne budu poznati Hitlerovi stavovi: "Sloveni e raditi za nas, ukoliko nam nisu potrebni mogu da umru"; ili obeanja koja je davao svojim hordama: "Sve to je dobro na Istoku moete uzeti za Nemaku ili ubiti", itd. Maurani, kao i veina rodoljuba, nije mnogo mislio o politikoj i idejnoj strani faizma, on je za njega bio samo jedno novo izdanje porobljavanja drugih naroda. Nemaka soldateska ojaala je do nevienih razmera i zapretila itavoj Evropi. Pubujui od Beograda do Banjaluke da bi primio dunost komandanta 90. peadijskog puka, po svom ratnom rasporedu, bio je spreman da svoj ivot opet zaloi u borbi protiv nemakih osvajaa, protiv Hitlerovog faizma. Sve je to izbilo u jednom trenu oduevljenja kada je stao pred stroj svog puka 27. marta 1941. i uzviknuo: "Junaci! Doao je as..." i produio unosei sebe, svoje rodoljublje i ar svog srca, da bi, na kraju, pozivajui svoj puk u borbu protiv faizma i ne slutei do ega e sve doi, uzvi knuo: "Neka budu prokleti sve kukavice i izdajnici!" Vojna muzika je na njegov znak zasvirala kolo i komandant je poveo. O tom rodoljubivom govoru prialo se po jedinicama Vrbaske divizije, koja se okupljala i razvijala po selima oko Banjaluke. I do mene je doprla ta vest kada sam bio slubeno u 90. puku radi predaje kadrovaca i sredstava veze. Uinio je potpukovnik Bogoslav David Maurani sve da svoj puk dovede na koncentracijski prostor i da posedne poloaje odreene ratmm planom. Sve je dobro polo, a onda je dolo nareenje o odstupanju pre nego to je i dolo do borbe. Evo kako je opisao to jedan od uesnika tih dogaaja Duan Staki u "Politici": "Moj zadatak je bio da na maru presretnem 90. puk i da njegovom komandantu, pukovniku Mauraniu, predam pismeno nareenje komandanta divizije. Umesto u Pikurevce, puk je imao da skrene i nastavi odstupanje kroz movarni teren ka Savi, zapadno od Bosanskog amca. Tu novu marrutu imao sam da objasnim na topografskoj karti. Jurei loim putem kroz slavonske ume pune barutina, presreo sam taj puk. im sam se predstavio pukovniku Mauraniu i pokazao mu na karti pravce, on se zgranuo: 'Pobogu kapetane, kako da tuda povedem svoj puk? Ta i sami vidite da su to movare!' Rekao sam da sam to odmah shvatio, ali ta mogu kad tako nareuje general. 'Najzad, ovo vam je jedini izlaz, gospodine pukovnie! Preko Pikurevca vam je put preseen!' On me je na to upitao ta se to dogodilo, jer ni o emu nije bio obavetavan. Rekao sam mu da su Nemci zauzeli Zagreb, da smo uli preko radija Kvaternikovu proklamaciju o osnivanju 'nezavisne' ustake drave. Maurani je tuno zaklimao glavom. 'Toliko smo krvi prolili da stvorimo ovu Jugoslaviju, a sada se sve raspada! Pa ta oni tamo gore rade? Zato su pukovi toliko vremena bili preputeni sebi, bez orijentacije? Mi se moramo boriti, ne smemo dopustiti da izdajnici caruju!'" Taj nered koji se sve vie pretvarao u rasulo, obavetenje da je Kvaternik proglasio "nezavisnu" Hrvatsku i razne petokolonake vesti o prodorima Nemaca pogaale su i Davida u srce. Takav ovek to nije mogao preiveti. Napisao je kratko pismo svojoj eni Jeleni i sestri Katici: "Mile i dobre moje Jelena i Sejo,
11
Oprostite mi to vam ovakvom svojom odlukom priinjavam ogroman bol, a neka mi oproste i svi drugi nai. Sa ovdanjim tekoama, stvorenim improvizacijom, lutanjem i neorganizovanou od strane viih pretpostavljenih starema. ja posle 24 i 1/2 godine asne i potene slube Kralju i Otadbini ne mogu vie da se borim. Slaite se i volite u uspomeni na mene. Umirem mislei na Vas, Va Bogo David" David se povukao u samou. Verovatno su njegove misli krenule sudbonosnim tokom. Pred oima mu je lebdela slika njegovog puka. Pogledao je svoj mauzer na stolu. Na tren se u mislima preneo u prolost na Solun ski front. Kao da je video lik nasmejanog mladog francuskog oficira, ratnog druga, koji mu je poklonio taj mauzer. A onda iz neke dubine izronie slike sa Dobrude. On, mlad, sa delegacijom ide kod Lenjina. Nejasno, kao u magli, pojavi se pred njim lik voe ruske revolucije Lenjina, kao da ga i sada gleda, a nezaboravne rei iz daleke podsvesti postae jasne. "Mladi prijatelji, vaa domovina je okupirana i va osnovni zadatak je osloboenje vae zemlje. Potom emo videti ta se moe uiniti!" Ne, Maurani nee u ropstvo. I takav ovek nee i ne moe preiveti sramotu izdaje. Pogledao je jo jedanput na pismo i kao da je imao jo mnogo da napie, ali ruka je dohvatila pitolj i jedan pucanj je zan avek ugasio njegov ivot. Niko ga ne moe osuditi to nije video izlaz, to nije mogao znati kakva e se borba jo voditi i da e biti baeni na kolena ba oni koji su tih dana pobedonosno jurili i po njegovoj otadbini. Umesto novih odlikovanja i priznanja koja bi, sigurno, ovaj hrabri i asni ovek dobio za nove podvige, postoji samo "Spomenica" kojom Prezidijum skuptine Srbije priznaje da je Bogoslav Maurani pao kao rtva faistikih okupatora i njihovih slugu. Ovome bih mogao dodati i kao rtva izdaje vojnog i politikog rukovodstva Kraljevine Jugoslavije. David Bogoslav Maurani je umro, a njegov mauzer, udnim sticajem okolnosti, dospeo je u ruke jedne partizanke Tene Veri, uiteljice iz Babine Glave, koja je s njim doivela osloboenje. Tih dana kada se ubio potpukovnik Bogoslav David Maurani i kada sam za to saznao, i ja sam razmiljao ta treba uraditi u ovoj tekoj situaciji. Kad sam se vratio u etu, rekao sam da je la da se ubio pukovnik Majeti. Porazgovarao sam sa narednikom Kleutom, koji mi je jo iz Banjaluke bio blizak i u koga sam imao poverenja. Kao da je i on traio priliku za razgovor, bez ustezanja mi je rekao: "Ovo je totalna izdaja i svaki as treba oekivati kapitulaciju. Ako doe do kapitulacije, ja u u Banjaluku da sredim neke stvari, a potom u moju Liku." Ja neu u Banjaluku, ja u u Srbiju. Meni se uvrtela u glavu misao da e se u Srbiji borbe nastaviti. Zamolio sam ga da svrati do mojih u Banjaluci i da im kae da se neu vratiti kui dok ne pobedimo Nemce, a onda sam se zamislio i dodao, ako ostanem iv. Rekao sam mu da uzme onu pisau mainu koju sam od njega kupio, a nisam je jo otplatio. Video sam da mu je bilo neugodno. Rekao je da e uzeti mainu samo ako mu bude neophodna. Bilo je to posle podne 15. aprila 1941. godine. Iako vremena nije bilo mnogo, moji vojnici su uz velike napore uspostavili telefonske veze, ali sem razgovora telefonista niko se od pretpostavljenih nije javljao. Ipak jedan kurir je iskoristio telefonski kabl da bi idui pored ice pronaao etu. Bolje da me nije naao. Kada je prilazio, neka slutnja me je obuzela. Moda radi razgovora koji sam vodio sa Kleutom. Predao mi je koverat. Otvorivi ga zanemeo sam i pruio ga Kleutu. Bilo je to kratko saoptenje svim stareinama i jedinicama. Potpisano je primirje sa Nemakom. Stajao je jo i okrugi tambilj i potpis pukovnika Majetia. Malo zatim neko se javio telefonom. Proveravao je da li smo primili pomenuto saoptenje. Kada sam potvrdio, rekao je glasom kao da nareuje: "Sa jedinicom ostanite na svojim poloajima i odloite oruje. Vojnicima saoptite da je sklopljeno primirje."
12
Kleut i ja smo bili van sebe. To vie nisu bile glasine "pete kolone". To je bilo nareenje, i kao iz daljine sam uo Kleutov glas: "Kapitulacija". Postrojili smo etu. Odrao sam kratak govor. Bilo je to samo upoznavanje sa situacijom. Rekao sam da, prema onome to mi je saopteno preko telefona, treba oekivati da nas sve odvedu u ropstvo. Nekolicina vojnika se obradovala sklopljenom primirju . Veina je nemo utala. Oni koji su se iskazali, osetili su da su pogreili. Jedan se javio i pokuao da objasni da nije mislio da to znai ii u ropstvo. "Nemam nameru da se predajem i idem u ropstvo... Imam nameru da sa vama krenem u Srbiju jer mislim da tamo nema kapitulacije", rekao je. Naredio sam eti da veera dok ja unitim i sakrijem tehniku da ne padne Nemcima u ruke. Poao sam sa etiri radista da sakrijemo radio-stanice, dok je Kleut preuzeo da uniti kablove telefonske centrale i aparate. Kada sam se vratio, ekalo me je samo dvadesetak vojnika, a bio je tu i Kleut. Narednik-vodnik Pavle Cop iskoristio je priliku i raspustio etu a oruje sloio na kamaru. Oni koji su ostali, rekli su mi da je vodnik sve pustio da idu svojim kuama a da je on otiao u ta b puka. Jedan rezervni podoficir rodom iz Podgrmea ponudio mi je da sa orujem svi krenemo u sela ispod Grmea, jer da nam tamo niko nee moi nita. Uvek emo moi da se sakrijemo u Grmeu. O takvoj kombinaciji nisam razmiljao. Veerali smo pa smo se povukli dublje u umu. Poneli smo dosta ebadi i atorskih krila. Zanoili smo na miru. Pucnjava koja se u daljini prema Doboju moda jo i dalje ula, nije liila ni na kakvu borbu. Uvio sam se u ebe i prilegao na atorsko krilo. Nisam mogao zaspati. Puio sam, palei cigarete jednu na drugu. Onda sam naloio vatru. Uloio sam krajnji napor da smislim ta dalje da radim, ali stalno sam se navraao na slike iz mog detinjstva u Banjaluci. Video sam sebe kako se etam korzom a sablja mi se vue po asfaltu. Mam uze zveckaju, interesuje me da li sam kojoj devojci zapao za oko. Kako bih sada iao pognute glave pored nemakog vojnika koji bahato gazi po Banjaluci i po celoj zemlji. Ne, to se ne moe. I tako stalno, razne misli i uvek nad njima nemaka izma. Nikako da smislim kako bi bilo stii sa vojnicima na Grme. Ne, ne, bolje u Srbiju. Moda tamo Nemci nisu sve okupirali? U jednom trenutku sam zaspao. Sanjam, u kupaim gaicama na Adi peemo halvu. To smo zaista nekad radili, svaki od nas doneo bi neko brano, neko mast a neko eer, kako bi bilo po redu, pa smo amcima preli na "Kumia adu", jer su oni smatrani za nekakve vlasnike ade, mada je ada bila, kako bi se reklo, dravna. U snu ujem kako Vrbas hui i vidim kako se penua, razbijajui se o sedre i ste nje. Saginjem se da se napijem vode sa studenca koji je nadaleko bio poznat, i probudim se edan. Grlo mi hrapavo od duvana, pa ipak ponovo palim cigaretu. Privuem vatrom naioe dvojica. Odazvali su se strai kao vojnici. Pozvao sam ih k vatri. Pitam ih ko su i odakle su? Od Vlasenice su, jedan je bio podnarednik. Ili su svojim kuama. Podnarednik, koga nisam poznavao, ispriao je kako je video kako se pukovnik Majeti sa grupom oficira i belom zastavom uputio ka Doboju. Grejui se kraj vatre, kadikad bi se nekom od nas otkinula po koja re koja bi najee utonula u tminu, ne zapevi ni o ije uho. Probudio sam Kleuta, koji je leao odmah pored mene. Drhtao je od hladnoe i primakao se vatri. Pogledao sam u njega i odjedanput u sebi odluio da idem u Srbiju. Kleut me upita ta mi je, i ja mu rekoh ta sam odluio. On e, kae, u Banjaluku, ali najpre e potraiti hrane pa da svi ruamo zajedno pre nego to se rastanemo. Setio se da je nedaleko odavde video kazane i skladite hrane pa je otiao da neto donese. Kada je svanulo, vratio se, ali nigde nije naiao na neprijatelja. Video je ostavljene gomile topova, puaka, municije. Kakva izdaja! Prolaze grupe uplaenih vojni -ka, neki dignue ruke uvis kada ih videe sa orujem. Sa Kleutom je doao i redov-ak Radoman Damjanovi. On je bio sa mnom neko vreme dok sam radio u komisiji za ishranu neposredno pre mog postavljenja za komandi-ra voda za vezu. Sluajno je naiao na Kleuta i kad je 6uo da u ja u Srbiju, poao je s njim. Kad sam upitao hoe li jo ko sa mnom, javie se jo tri vojnika. Ostale e Kleut povesti do Banjaluke, a dalje neka se sami snadu. U etnom kancelarijskom sanduku imali smo komplet sekcija karata 1:100.000. Kleut i ja smo ih podelili, uzeo sam sekcije od Doboja do Uica. Doao je as rastanka sa vojnicima. Veina je bila mobilisana pre 27. marta i proveli smo vie od mesec dana zajedno. U ovim vremenima dovoljno da rastanak bude dirljiv. Posebno mi je bilo teko rastati se s Kleutom. Sa vojnicima sam se vrsto rukovao, neki su me zagrlili. Sa mnom su krenuli tri vojnika iz ete i redov-ak, profesor Radoman Damjanovi. Nismo mnogo mislili na Nemce pa smo se zaustavili na konaitu u Graanici. Naili smo na jednog uitelja Muslimana. Dugo je odbi -jao
13
da nas primi na konak. Nije to bilo iz razloga to smo mi hriani, ve vie iz straha da e ga sutra, kad dou Nemci, moda neko prijaviti da je primio naoruane vojnike. Kua je imala dvorite ograeno visokim zidom. Na jednom kraju je bila tala, a iznad nje senjak. Video sam merdevine prislonjene na otvor senjaka. Profesor Radoman je uhvatio uitelja pod ruku i poveo ga u stra -nu. Razgovarali su desetak minuta, a onda nam je Radoman rekao da moemo na senjak. Dobili smo karlicu kiselog mleka i kaike. Hleba nije bilo, ali nismo bili ni mnogo gladn.i. Kada su vojnici zaspali, Radoman mi je apatom priao kako je ovaj Musliman dobar ovek, da mrzi faiste pa se odobrovoljio kad je uo da se nismo predali Nemcima. Vojnici su bili iznenaeni kada nas je ujutro doekala vrua " kuruza", istina, umesto mrsa, bilo je pekmeza od ljiva, ali obiaj je obiaj. Uitelj nam je skrenuo panju da se pria da nailaze Nemci i molio da se to pre sklonimo. U poetku sam mislio da najkraim pravcem pre-ko Tuzle i Zvomikia izbijemo na Drinu i da se tu negde prebacimo na Guevo. Tek to smo odmakli neko-liko kilometara, uli smo zujanje motorizacije. Brzo smo se popeli na malu uzviicu tridesetak metara od puta i prikrili iza jedne vrzine. Motorizovana kolona je dosta sporo promicala. Nemci nas nisu primetili. Sedeli su ukrueno u svojim kami -onima, u tamnozelenim uniformama, sa ljemovi.ma na glavama, kao na paradi ili na manevrima. Obuzela me je tuga i srdba ponienog kada sam video neprijateljske vojnike kako slobodno i bezbrino prolaze naim drumovima. Za trenutak isam bio u nedoumici da li da bacim bombu. Uinio sam, moda, nesvestan pokret prema opa -sau, na kome sam imao dve bombe, kada mi Radoman zadra ruku i ree: "Nemojte, tako ne bismo daleko stigli." To je bio moj prvi susr(et sa nemakom vojnom silom; dok sam iz prikrajka gledao nemake vojnike, mo -gao sam im razaznati likove pa i oznake inova na njihovim uniformama. Kolona je bila dugaka oko desetak kilometara, pa smo vie od jednog asa tu leali ekajui da prou. Tada sam doneo odluku da skrenem na jug i da se prebacim preko Ozrena u dolmu reke Krivaje. Tako sam smislio jo dok sam studirao karte kod uitelja u Graanici. Nisam se ipak usudio da izvadim i rairim kartu dok su Nemci prolazili. Promena pravca donela je i nove nevolje. Trebalo se penjati i gubiti vreme. Noge su me poele boleti. Dobio sam uljeve od novih skijakih cipela. Penjali smo se polako uz brdo i zaustavili se da ruamo tek u nekom selu na jugoistonoj padmi Ozrena. Nadao sam se da emo se do Han -Pijeska prebaciti vozom. Opti pravac kretanja sam promenio prema Viegradu. Raunao sam, odatle bih mogao okrenuti prema Cmoj Gori. To sam rekao Radomanu, i on se obradovao. Ve je padao mrak kad smo doli do prvih kua u selu Vozue, koje su bile iz -nad same pruge. Pokucasmo na jedna vrata. Postariji ovek ih odkrinu i upita koga traimo. Radoman zapita za uitelja. Otiao u rat, ree nam ovek, i jo se nije vratio. ia je govorio sa nekim prezirom, dodavi: "Ni kraeg rata, ni vee sramote. Ako traite uena oveka, javite se popu, star je pa nije iao u rat." Nali smo pravoslavnog svetenika, bio je sam sa popadijom. Uplaio se kada nas je video sa orujem. Kad smo mu rekli da bismo se zadrali samo dok naie voz, njemu kao da je laknulo. Moemo li dobiti ta za veeru. "Ima, dao bog", ree pop, a popadija, kao da je samo to ekala, ode u kuhinju. Zaas se vratila nosei povei posluavnik sa tanjirom sira, kajmaka i suve unke sa slanmom. Dok se popadija vratila po hleb, upitah popa ima li dece. "Imam jednog sina studenta, a on ti je bezbonik." Radoman dodade: "Neka je dobar i poten pa makar i bezbonik, bog mu pomogao." "Bog mu pomogao", ree pop, a popadija imese povei hleb peen ispod "saa" i nenaet, kao da je oekivala sina pa je bila za -dovoljna da ga potroi i uini dobro delo. Za vneme veere svetenik je ipak navijao da odemo i da ne zanoimo. Govorio je da se vie ne zna vozni red, treba ekati, pa kada vidi voz, onda i zna da je tu. Upitali smo ga ida li kakva vojska kontrolie putnike. "N ema vam, bogami, nikakve vlasti, ni Nemaca, samo se grabe vojnici, koji se vraaju kao i vi, ko e se utrpati u vagone. Jue je bila takva guva da su vagoni bili nabijem kao ipak kotica." Dogovorivi se izmeu sebe, zahvalili smo popu i njegovoj popadiji i uputili se na elezniku stanicu. Tamo smo zatekli grupu od desetak vojnika. Neki su imali i oruje. Obavestili su nas da je pre nekoliko sati otiao jedan voz za Zavidovie i da je bio pun vojske, ali da oni idu prema Han -Pijesku. Nisu znali koliko treba ekati. Posedali smo uza zid i tako i zaspali. Budili smo se kada bi naila nova grupa vojnika ili kada su pojedinci pokuavali da se smeste pored nas. Tako se ekaonica punila dok je bilo mogue ui u nju. Pre nego to je svanulo, izali smo iz ekaonice. to pred stanicom, to u ekaonici, bilo nas je stotinak. Iz stamce odjednom istra prometnik sa barjaetom. Do tada se nije nikako pojavljivao, mada smo ga pokuavali dozvati. Bio je zakljuan u svojoj kancelariji. Nastade amor i komeanje. uo se zviduk voza a malo zatim voz se zaustavi. Odjedanput iz voza izae dvadesetak ljudi u nekakvim vatrogasnim uniformama. Bili su do zuba
14
naoruani i, rekao bih, prenaoruani. Oni su u svakoj ruci imali po pitolj, a puku prebaenu preko lea. Bili su naikani bombama kao novogodinje jelke. Desetak tih vatrogasaca ostade pored voza sa pitoljima uperenim prema gomili pred stanicom. Onda su poli prema nama i poeli da nas pretresaju, uz upereno oruje!" Neke su pregledali i odgurnuli u stranu, a neke su udarali kundakom. Stajali smo pored ograde u ovoj gomili i bili bespomoni. Izvui se neprimeeno. nismo mogli, ni oruje u ovoj masi vojnika nismo mogli upotrebiti. Zakljuili smo da je bolje da i mi odloimo oruje. Doao je red i na nas. etvorici mojih vojnika naredie da puke koje su leale pored njih odnesu na gomilu. Meni su oduzeli pitolj, a drugi imao sam skriven u zadnjem depu. Rizikovao sam sam ga predao. Vatrogasac koji me je pregledao zadrao se oko mog "kodaka", fotografskog aparata, poto mu je, ini mi se, bio korisniji. Rekao sam mu da ''ne ''dri tako pitolj, moe me ubiti, i on prestade da me pretresa. Bombe sam bio neprimetno spustio iza ograde- Nadao sam se da u ih kasnije uzeti, ali mi se za to nije pruzila prilika. "Vatrogasci", koji su naili od Zavidovia, imah su na kapama hrvatske trobojke i veliko slovo "U". To isto su imali i na trakama od zastave na rukavima. Znao sam odmah ko su. Sa takvima sam se sukobljavao jo kad sam bio na slubi u Otocu. Voa im je bio, koliko se seam, neki Zubrini, s kojim smo se ja i moj klasni drug Branislav Bulovan jednom sukobili kada je pokuao da po zidovima pie parolu "AP". Bilo je to 1937, kada su andarmi kod Senja ubili nekog "ustau". Bili su ovo "frankovci" kao i oni u Otocu. Jedan vatrogasac, novopeeni ustaa, poeo je sa platforme vagona da dri nekakav govor. Otprilike je rekao: "Vojnici, proglaena je Nezavisna Drava Hrvatska." Govorio je smueno o slobodi, veliajui Hitlera i Nemaku. Jedan ustaa vatrogasac viknuo je histerino: "ivio Hitler!" a drugi: "ivio Ante Paveli!" Ostali su to, isto tako histerino, prihvatili. Niko od vojnika nije prihvatio njihove parole, mada je, koliko sam te noi iz razgovora saznao, medu njima, sem Srba, bilo i drugih nacionalnosti. Govor se zavrio obavetenjem da e nas sve predati nemakom Vermahtu u Han -Pijesku i nareenjem da uemo u vagone. Vagoni su bili otvoreni i poluotvoreni za prevoz grae i ogrevnog drveta. Jedino je prvi vagon bio zatvoren, i kada je voz ve kretao, u njega su ule ustae. Nas petorica uspeli smo da ostanemo zajedno i da se ukrcamo u zadnji vagon. Malo-pomalo, da nas ne bi uli drugi, dogovorili smo se da pogodnom prilikom iskoimo iz voza. Ovaj umski voz je i u redovno vreme iao veoma sporo, tako da iskakanje nije bilo problem. Jedino je trebalo izabrati pogodno mesto. "Kad ja iskoim, iskaite svi, i trkom za mnom", rekoh im. Razgledao sam teren. Onda se voz odjednom zaustavi. ekalo se dugo. Neko je proneo glas da je pruga poruena. Ustae su izale iz voza i gotovo panino hodale oko vagona. Pretrnuo sam od straha da nam to ne pokvari plan, a onda je voz opet krenuo, jo sporije nego do tada. Neki v ojnici su me prezrivo gledali, a ja sam se stideo kao da sam jedini krivac to se sada besplatno vozimo u ropstvo. im sam naiao na prvu pogodnu krivmu, iskoio sam. Za mnom su skoila jo trojica, meu njima i Radoman. Jedan je, ko zna zato, ostao. Brzo smo iza neke stene krenuli uz jarugu. Samo to dalje. Oekivao sam da e ustae pucati za nama. Medutim, inilo se da to niko nije ni primetio. Poto sam ja govorio dobro bosanskim dijalektom, dogovorili smo se da ubudue istupam kao Musliman. I ja i Radoman defmitivno smo se uverili da su nedavni glasovi, koje smo sluali, bili istiniti i da je proglaena NDH. Naumili smo da budemo oprezni, jer nas je ovaj susret sa ustaama upozorio da je ovo sada teritorija koju smatraju "Nezavisnom Dravom Hrvatskom". A mi o takvoj dravi nismo ba nita znali sem da su "frankovci", uz pomo Nemaca, u fazi preuzimanja vlasti. Ve u prvom selu dobio sam podatke o kojima je trebalo razmisliti. Bilo je to srpsko selo desetak kilometara od Vozue St. koliko smo odmakli vozom pre nego to smo iskoili. Nekoliko seljaka se okupilo oko nas da uje o onome to nam se dogodilo u Vozuu. Rekli su nam da su se ustae pojavile u Olovu i u mnogim muslimanskim i hrvatskim selima. Govorili su nam da skidaju uniforme vojnicima, da ih maltretiraju, a negde su ubili jednog oficira. Nismo mogli oceniti koliko su te prie istinite a koliko uveliane, ali smo i dalje bili oprezni u kretanju. Naa mala vojska se i ovde nahranila. Poto je odmah ispred nas bilo muslimansko selo, a niko nam nije mogao rei jesu li se i u njemu pojavile ustae, morali smo prei na drugu obalu Krivaje, to je znailo prei i preko pruge. Privukli smo se pruzi i dugo osmatrali jedino brvno preko reke. Poto smo ustanovili da nema nikoga, krenuli smo preko reke. Meutim, pod jedmm usekom, stajao je jedan od onih vatrogasaca ustaa. Uzviknuo je "S -t-o-j!" Trgli smo se od iznenadnog uzvika, a on jepozvao da jedan pride. Po ranijem dogovoru krenuo sam ja. Vatrogasac je
15
u jednoj ruci drao cigaretu. Drugom rukom, nekako labavo, drao je pitolj. Zavukoh ruku u dep, gde sam drao mali revolver. Reio sam, ako bude gusto, da ga ubijem. Prilazei, video sam da je produio da pui. Ne dozvoljavajui da on prvi mene neto upita, pozdravio sam ga po bosanski: "Merhaba" i odmah zatraio cigaretu. On mi mahmalno prui kutiju, pri emu pitolj zadenu za opasa. Meni laknu pa mu zatraih i ibicu i jo nek u cigaretu za drugove. Kad je upitao ko smo, rekao sam da idemo u Rogaticu. Pruio mi je celu kutiju cigareta. Tek tada je primetio moje epolete i upitao ta e mi to. Odgovorio sam da e, moda, zatrebati. Natezali smo se i nadmudrivali oko toga nekoliko minuta i ve sam pomiljao da ga ubijem, ali nisam bio siguran da je sam. On odluno dohvati moje epolete i strgnu mi ih sa ramena. Krajnjim naporom se savladah. Stegoh zube i u sebi pomislih platiete vi ovo, i ono u Vozuu, i sve drugo, kad tad. Vraajui se k brvnu, preznojavao sam se ili zato to sam oekivao metak u lea ili od besa, ni sam nisam znao. Posle nekoliko sati napornog hoda, opet smo se zaustavili u jednom selu. Moje noge postadoe problem. uljevi su toliko krvarili da gotovo nisam mogao hodati. Saznao sam da jedan lugar prodaje dobre opanke, koje su ovde zvali oputari, i poao sam da kupim jednie. Dobio sam ih, ali za 200 dinara, a samo mesec dana ranije, u tzv. mirno doba, za pedesetak dinara mogle su se dobiti cipele. Moda sam pogreio to sam sa bluze skinuo epolete i stavio ih na dolamicu pa se i spolja videlo da sam oficir. Jo mi je ostalo nekoliko stotki i ta onda? Do hrane se sve tee dolazi. Ova sela, inae, nisu bila bogata. Seljaci su iveli krto pogotovo u ovo doba godine, kada je sve bilo na izmaku. Nakon nekoliko sati hoda utvrdio sam da oputari nisu za moje noge, podbijali su mi tabane i klizao sam se. Moramo se odmoriti. U jednom zaseoku, gde nam se uinilo da emo biti bezbedni, zanoili smo. Iako nismo imali oruja, odluili smo da jedan uvek bude. budan. Jedna starija ena privi mi kozji loj na uljeve. Nisam znao da li je to dobro, ali drugo nita nisam imao pa sam pristao. Vojnici nisu dozvolili da ja deuram. Ujutro jedan vojnik dade mi dobre obojke i kada sam uvio noge, bilo mi je bolje. Toga dana, idui od sela do sela, morali smo vie puta prelaziti prugu i reku. Vise nismo ni videli ustae. Samo se po brdima i selima podalje od pruge ula pucnjava koja mi je liila na enluenje. Neko vreme smo ak ili prugom kr oz klisuru. Ocenio sam da se u takvoj klisuri nee niko zadravati, ako voz naie, moemo se na vreme u umi sakriti. Doli smo do sela Solun. Od seljaka smo sluali kako su neki vii oficiri i vojnici poruili prugu i stanine ureaje u Solunu i Olovu. Stanica u Solunu bila je svega dva kilometra udaljena, ali nam nije bilo zgodno da silazimo u dolinu na otvoreni prostor, pa nismo znali ta je od pria tano. Govorilo se da sa sobom vode konje natovarene mitraljezima i da ne priznaju kapitulaciju. Mislio s am da je to neka grupa slina mojoj, samo da ih je vie, i nadao sam se da u ih stii pre dolaska u Srbiju, iako su bili ispred nas na dva -tri dana hoda. Probuene nade dale su nam novu snagu. Nai marevi su postali dui, a odmori krai. Naili bismo i na po neku seosku kuu, gde su bili prema nama dareljivi, elei da, moda, i njihovog sina negde neko tako nahrani. Dogovarali smo se samo ja i profesor Radoman, dok su ostali odobravali nae odluke. Ocenili smo da se moramo ponovo uhvatiti brda i obii eleznike stanice i mesta Solun i Olovo. Obilazei sa severne strane, izii oemo na prugu i uputiti se prema Han-Pijesku. itao sam dobro kartu i pratio staze kroz ume, ali kako su seljaci, odlazei u seu drva, napravili mnogo vie staza nego to ih je bilo na karti, jedva sam ekao da se ponovo dokopam pruge. Kada smo prolazili kroz prvu stanicu na koju smo naili posle obilaenja Olova, zaista smo videli da je pruga oteena. Jedan elezniar je ponovio priu o "vojsci" koja je pre dva dana tuda prola, uskijama i koljem izvalila desetak metara pruge i jedinu skretnicu u stanici. Zbunilo me je to je ovaj elezniar rekao da ih je bilo najvie tridesetak. Sutradan, prolazei kroz jedno selo pre nego to smo stigli do Han Pijeska, naili smo na tri anda rma. Bila je to patrola koja se tu i ranije, da kaem u mirno doba, zadravala, a kafana im je sluila kao "andarmerijska stanica", mada je stanica bila, koliko se seam, u Pjenovcu ili u Han -Pijesku. Utapali su svoju nemo u rakiji. Ko bi znao koja je flaa stajala ve gotovo prazna pred njima. Kafedija im nije naplaivao rakiju jer je za njih od seljaka dobijao vie nego to su mogli popiti. Mi smo andarme razoruali. Nisam oekivao da e to biti tako jednostavno. Jedan od njih, andarmerijski podnarednik, oslovljavao me sa gospodine porunie. andarmi su nam rekli da su iz Sokolca dobili nareenje da prikupljaju oruje i da su ovde zbog toga. Oekivali su da im seljaci donose oruje od onih koji su se vratili kui sa orujem. Kad sam ve za njih bio gospodin porunik, naredio sam da odu u taj Sokolac, a oruje i seljake da ostave na miru. Nisu se bunili, a i mi nismo mogli znati ta je bilo posle toga. Nekoliko seljaka koji su se tu zadesili, nisu ekali da im se to dva puta ponovi, ve su otili, pokupivi nekoliko puaka vie nego to su doneli. Mi smo se ponovo naoruali, a ja sam opet doao do vojnog dravnog pitolja i dve bombe "kragujevke". Sada nam je bilo lake, neemo doi pred tu prugu, za kojom smo jurili, bez oruja kao kakvi dezerteri, a ako nas neko uz put napadne, moemo se braniti. Inten-zivno razmiljanje o onome to nas oekuje, potiskivalo je sve vie misll o sramoti koju sam od 6. aprila do sada doiveo. Ta sramota i ponienje uvreili su se negde duboko u mojem biu, da ih se mkad vie ne oslobodim. Pravio sam nove kombinacije i u mislima iznalazio mogunost borbe protiv Nemaca. Ali te moje misli bile su kratkog dometa, a iza njih teka neizvesnost koja me je brzo vraala u stvarnost.
16
Tako smo se pribliili i Han-Pijesku. Znao sam da tu postoji kraljev dvor. Nisam znao za ta mu slui i da je sastavni deo velikog imanja Karaorevia, jer mi, akademski oficiri, nismo se bavili takvim "ekstremmm" razmiljanjima. Uostalom, dvor je bio pred nama, a noiti se moralo. Privlaili smo se oprezno kroz umu, jer je drumom prolazila nemaka motorizacija, otprilike je -dan puk Nemaca. Bilo je i tenkova. Ili su prema Sara -jevu. Izmeu dva ealona prebacili smo se preko ceste i umesto da noimo udobno u kuama ili u dvoru, opet nas je oekivalo noenje u umi. Dugo nismo smeli ni vatru zapaliti, iako je svuda vladala tiina. Goreo sam od elje da se privuemo dvoru ne bismo li ta saznali. Bo-jao sam se da ne zalutam u noi jer nisam imao ni lam -pe ni baterije, a ne bih se usudio ni paliti osvetljenje da gledam u kartu da bih pratio pravac kretanja. Ipak smo zaloili vatru i zadnemali, ali se od hladnoe nije dugo spavalo. U toku ovih nekoliko dana Radoman i ja smo dosta razgovarali. Ja sam stvari posmatrao onako kako sam uio u Vojnoj akademiji, govorei o strategiji u vezi s ovim to se deavalo otkako je Hitler poeo porobljavati Evropu. Radoman mi je priao da je bio poslan u kolu rezervnih oficira na odsluenje akog vojnog roka. Za njim je stiglo obavetenje da je komunista pa su ga izbacili iz kole. Dok je bio u Banjaluci, znao sam samo da je po kazni bio upuen u 33. peadijski puk. Na ovom putu objanjavao mi je zbog ega je kanjen. Tako je on polako poeo ruiti moje zablude o komunistima, mada mu je vie bilo stalo do toga da shvatim da postoji zemlja koju je on zvao SSSR, a ja Rusija, koja e doi u sukob sa faizmom. Moja objanjenja su se odnosila na vojnu i ekonomsku premo ostalog sveta. Nabrojao sam Englesku, sa njenom flotom, Ameriku, sa industrijom, Indiju, sa milionima ljudi koji mogu bili vojnici, Rusiju ... Ponegde smo se i sa seljacima uputali u razgovore, kada bi nas, svaki na svoj nain, pitali hoe li ko Hitleru stati na put. Radoman je govorio o Rusiji, a ja o Engleskoj i Americi. Ako udari na Ruse, govorio bih ja, proi e kao Napoleon. Za mene je Rusija bila prostor koji Nemci, sa svojom motorizacijom, ne mogu savladati. Po neki seljak je pitao o ustaama. Mi smo u vojsci zna-li ustae kao teroriste i dravne neprijatelje, pa sam ja priao o Janka Pusti, ubistvu kralja Aleksandra. Radoman ne bi propustio da me ne dopuni da su to faisti koji hoe da podele Jugoslaviju i zavedu faizam. U takvim razgovorima esto sam se mogao uveriti da seljake ne mteresuju iroka objanjienja, jer bi postavljali pitanja na koja je trebalo drugaije odgovoriti. Pi-tali bi zato pustie tog Hitlera i Pavelia? Ko e sada nas tititi? Sta e sada biti s nama, kad se raspadne vojska. Ova no u umi kod Han-Pijeska bila je hladna i vie smo razgovarali i razmisljali nego to smo spavali. Dok uz vatru greje jednu stranu, druga se mrzne, i tako smo sutradan, prilino promrzli, produili pokret. U narednom selu Kusae saznali smo da je grupa viih oficira, sa konjima natovanenim mitraljezima i sanducima sa municijom, i sa dosta podoficira i vojnika, prola kroz ovo selo prema Mislovu. Nosili su i vojnu zastavu. Opis je bio isti, samo su sada dodali da imaju i zastavu. To me je obradovalo, jer sam u zastavi gledao simbol koji mi je ulivao nadu da jo nismo pobedeni. Poto smo se okrepili sirom i jemenom pogaom, to smo kupili u jednoj imunijoj kui, krenuli smo ka Mislovu, urili smo da stignemo vojsku "koja nee da se preda Hitleru", kako nam rekoe seljaci. U toku pokreta, prelazei preko livada, doiveli smo jo jiedno iskuenje. Naila je neka gomila ljudi koji su ili prema Rogatici i presecali nam put. Mi smo zastali i prilegli, a oni, primetivi nas, otvorie vatru na nas. I pre nego to smo legli, pucali su. Prebacujui se pojedmano, uputili smo se natrag ka ivici ume. Ovi su produili put i, kao da nisu bili mnogo zainteresovani za nas, pucali su i dalje uvis. Mi smo saekali da se udalje i krenusmo ka naem cllju, za koji nismo znali kakav je. U gustoj umi borova i jela, pred samo vee, bilo je tamno kao da je ve pala no. Izlazei iz te ume, pred nama je odjedanput postalo svetlije jer se otvorila prostrana visoravan. Stotinak metara od ivice ume bila je grupa kuica pokrivenih slamom. Malo dalje, razbacane, jo dve -tri takve grupe. Sve su bile nekako zbijene i pritisnute uza zemlju, kao da je sva sila ovog rata pala ba na njih. Dim se iroko razvlaio iznad svake grupe kua kao da hoe da sakrije i njih i sv,e tegobe koje se u njima kriju. Zastali smo neodluni pred ovom slikom. Jo trenutak ranije gotovo da smo trali da bismo stigli nau vojsku koja nee da se preda, a sada samo slika jednog zabitog sela u ovoj divljini, gde su ga vrebale opasnosti sa svih strana a, pre svega, siromatvo, i pored bogate i velian.stvene prirode. Sluajno primetismo neku priliku ispred najbliih kua. Liila je na vojnika. Nije se dobro videlo jer se ve dosta i smrailo, a bilo je i daleko. Krenuli smo u koloni po jedan. Kad smo se pribliili, videli smo da je to straar pred kuom, a on je nas video. Sa dosta velike daljine viknuo je: "Stoj, ko ide!" Iz kue su istrala jo tri vojnika. Bili su nai. Poelo je sporazumevanje i ubrzo smo mogli da im priemo. Ponekad ovek zanemi pred omm ta sve moe da se slui.
17
Prvi ovek koga sam sreo od te "velike" vojske, bio je moj dobar poznanik Milovan ivi. Njega sam poznavao iz Vojne akademije, gde smo od pet, etiri godine proveli zajedno. Pripadao je starijoj, 60. a ja 61. klasi. Obradovali smo se jedan drugom i na trenutak zaboravili u kakvoj se situaciji nalazimo. Moja "vojska" se tako spojila sa ivievom, bilo nas je svega osam. Dva oficira i est vojnika. iviu sam postavljao pitanje za pitanjem i on mi je odgovarao. "Grupu koju e videti, vodi generaltabni .pukovnik Draa Mihailovi, naelnik taba II armije" 'Poveo nas je u Srbiju jer mi ne priznajemo kapitulaciju. Uz put smo ruili prugu Zavidovii Han-Pijesak. Ovde smo nas etvonca, a ima nas svega dvadesetak", poeo je hvaliti Drau Mihailovia. Na mom licu je primetio razoaranje. Ja sam se u sebi nadao da e to biti neka vea "vojska", a ispala je mnogo manja nego to su bili glasovi koje je iza sebe ostavljala. Tako smo razgovarali, moda jedan sat i, valjda, zbog mog izgleda, poeo me nagovarati da ostanem, mada ja u tim trenucima nisam o odlasku ni mislio. ivi mi je objasnio gde u nai Drau Mihailovia i ja sam krenuo da mu se javim. Pred kuom iz koje je mirkala jedva vidljiva svetlost straario je andarm. Znao sam znake: "Poslao me porunik ivi." Propustio me je u kuu koja je bila neto bolja od drugih. Na vratima sam zastao i u sobi video est oficira. Preletevi pogledom, odabrah pukovrnka Drau Mihailovia i propisno ga oslovih: "Gospodine pukovnie, ja sam porunik Ratko Martinovi iz 33. peadijskog puka, koji se kod Doboja raspao. Javljam vam se da sam spreman da se stavim pod vau komandu za borbu protiv Nemaca. Sa mnom su jo tri vojnika." Sedeli su na slami preko koje je bilo prostrto atorsko krilo, Draa u planinskoj pelerini malo nalaken i neto izdvojen. Miris ovsene svee slame meao se sa mirisom vatre na ognjitu i mirisom petrolejke. Pukovnik Mihajlovi je imao u ustima lulu. mirkao je kroz zlatom uokvirene naoare. Glavu je drao malo nakrivljenu. Kao da se trudio da odmah pri prvom susretu stavi do znan ja da je glavni stareina. Ujedno je odavao utisak da svoga sagovomika pomno slua i da duboko razmilja o onome to mu se govori. Oseao sam kao da me odmerava od glave do pete. Uinilo mi se da to traje dugo, kad me odjednom upita da li sam negde vodio borbu. Neoekivano pitanje. Zbunih se i kao pravdajui se rekoh da nigde nije bilo borbe sa Nemcima. Nijedno nareenje za posedanje poloaja nisam dobio, a onda se prisetih i ispriah mu ta se desilo na eleznikoj stanici Vozua, i kako smo se ponovo naoruali razoruavi neke andarme. Kad sam priao kako su ustae objavile da je proglaena Nezavlna Drava Hrvatska, pod zatitom velikog nemakog Rajha, pukovnik Mihailovi upade. "Da, da, vidite kako su nas Hrvati izdali", gledao je u mene upitno, i ja sh vatih da od mene oekuje odgovor. "Da, gospodine pukovnie, ustae proglasie Nezavisnu Dravu Hrvatsku", rekoh bez mnogo razmiljanja. Draa mi dozvoli da sednem i razgovor koji je mojim dolaskom bio prekinut, produi se. Rezervni potporuiuk, koji mi se malo pre predstavio kao Vladimir Lenac, poeo je govoriti o dravnom ureenju Jugoslavije. Priao je kako su sve politike stranke bile trule i bez ideja, a politiari korumpirani. Kada je sve ocrnio, poeo je odjednom da hvali Ljotia i da tvrdi da je njemu trebalo dati vlast. Ljoti je najsposobniji i najpoteniji politiar, rekao je, on bi organizovao Jugoslaviju. Dok je Lenac govorio, ja sam, gotovo ne sluajui ga, razmiljao o ljotievcima u Banjaluci. Kao kroz san uo sam poslednje rei koje je Lenac naglasio: "Ljoti je genije." Mene to pogodi i ja upadoh nepromiljeno: "Zvala bi se naa drava Strmoglavija, a ne Jugoslavija." Lenac skoi besno i, unevi mi se u lice, poe da galami histerino. Bio je crne puti, a meni se uinio jos crnji. Polako sam se i ja digao i obraun je bio na pomolu. Da bi spreio svau, Draa mi strogim glasom naredi da se javim poruniku iviu.
18
"Biete u rijegovoj grupi 1 pod njegovom komandom." Odlazei, bio sam zbunjen ovakvim prijemom. Vratio sam se iviu. Od umora svi su ve spavali, a i ivi je, malo od rakije a malo od neispavanosti, jedva gledao. Rasporedili smo se na slami i posle dueg vremena zaspao sam bez straha ta mi se moe nou dogoditi. Za ovo kratko vreme ve sam postao kao zec, lagan na snu, budio me je svaki uanj. Ove noi bio sam kao polumrtav. Jutro je svanulo davno. Kada sam se probudio, svi su ve bili budni, ali su leali i puili. ivi mi prvi nazva dobro jutro. "Sada e doneti puru", ree smejui se. Ponaao se kao da je on domain, a ja gost. Mislei da sam Bosanac, jer je znao da sam roen u Banjaluci, eretski se nasmejao na ono "pura". Oraspoloivi se, odvratih mu: "Da li e sa kaamakom biti mrsa?" Tada smo poveli razgovor o ishrani. Rekao sam iviu da nemam novca jer sam poslednju platu prirmo 1. aprila u Banjalukom garnizonu i da sam uz put sve potroio. Brojali smo dane koliko smo ve dugo u ratu. Bio je to 22. april 1941. i u mojem seanju ostae urezano da sam Drau Mihailovia prvi put sreo 21. aprila 1941, posle 15 dana rata koji je bio sve samo ne rat. ivi ispria kako mu je kapetan Milojko Uzelac, koji je poneo nekakvu blagajnu, isplatio dve ratne plate. Svi koji nisu primili ratnu platu, dobili su je od njega. Vojnici su dobili samo po dve stotine dinara, ali za njih sada, kako ree ivi, on plaa hranu. Sa ovog razgovora preli smo na razgovor o Ljotiu. Vojnik uto unese bakra sa kaamakom, koji se puio. Kaamak je bio zainjen prenom slaninom, pa se taj miris rairi i zagolica tako jako da opet presta svaki razgovor. ivi posla drugog vojnika da donese sira. Izaao sam da se umijem. Pogledao sam uokolo. Selo je bilo okrueno umom i panjacima. Obradive zemlje je bilo malo, razbacane kao i grupe kua. Pored svake kue bila je niska pojata sa torom za ovce, koji je bio ograen visokim koljem. ini mi se da vukovi ovde nisu bili retki gosti. Video se ponegde i seljak ogmut dugakim gunjem od ovje koe. Jedan od mojih vojnika polivao mi je iz testije da se umijem. Odjednom osetih da mi je brada ve dobro narasla. Trebalo je doneti odluku da li da se brijem. Poeo sam o tome misliti, i jo dugo sam mislio dok se nisam konano odluio. Neu se brijati dok Nemce ne isteramo iz nae zemlje. Nisam znao da e ta moja bra da biti posmatrana sa raznih stanovita, da e mnogima smetati, dok e je drugi isticati, i to uvek bez mog uticaja, zasluge ili krivice, pa, mogu rei, sve do dananjih dana. Brzo i lako smo sve podelili i pojeli. Potom smo vojnike poslali po drva a neke da pomau gospodi oficirima. Nisam imao volje da idem meu ostale oficire koji su bili sa Draom. Hteo sam da malo porazgovaram sa iviem jer mi s|e dosad nije za to pruila prilika. Poeo sam kako su me sino primili kod Drae. Ispriah o Lencu, a ivi upade: "Ala si naleteo. Lenac se celim putem hvali kako je Ljotiev sekretar i voa Ljotieve omladine." Rekoh kako me je Draa gotovo isterao, umesto da njemu zabrani da tako govori sa mnom kao starijem po inu. Produio sam priu kako sam imao kolskog druga Gotovca, koji je sa mnom uio gimnaziju. Dok sam bio na slubi u Banjaluci, za njega se javno govorilo da je hitlerovac i da je, navodno, pisao Adolfu Hitleru da mu poalje novanu pomo za irenje Ljotievih ideja meu omladinom. Inae sam znao i za dogaaje pred izbore, kada je bio zakazan zbor na kome e Ljoti govoriti. Bilo je to upravo kada sam iz Otoca premeten u Banjaluku. Graani su pocepali sve Ljotieve plakate i, kako se govorilo, jajima gaali Ljotia. Ja tada, svakako, nisam znao da su komunisti bili inicijatori demonstracija, pa sam iviu priao kako su to uradili graani. Isto tako, jedanput je dolo do tue na banjalukom korzu rzmeu ljotievaca i etaa koji su bili preteno aci. To sam sluajno posmatrao, jer sam svako vee izlazio na korzo. Ljotievei, koji su naili, poeli su da viu: "iveo Ljoti!" i da pevaju svoje pesme. Ali za tren oka su bili rasterani. I ovde naleteh ba na ljotievce. Bio sam malo deprimiran. "Ovaj Lenac je jo vei fanatik nego oni u Banjaluci. Zna ta, Ratko, glavno je da odguramo do Srbije pa emo onda videti ta emo. Nee biti oni jedini, a moemo se i odvojiti." Ja se sloih i odoh do kapetana Uzelca da uzmem platu.
19
andarm koji je stajao pred kuom bio je suv i povisok. Odavao je utisak jakog, koatog oveka. Bio je to Blagoje Kovaevi. O njemu e jo biti rei. Dobio je nareenje da prijavi svakog ko hoe k Drai. Upitavi me koga traim, odgovorio sam da sam poao do kapetana Uzelca po platu. Blagoje mi pokaza na susednu kuu. Stigavi tamo, primetio sam ovna, obeenog o jednu granu i dopola oderanog. Pored ovna stajao je Uzelac i posmatrao seljaka koji je derao ovna. Kad sam mu rekao da nemam novaca i da bih molio da i meni da platu, pogledao me je i rekao da priekam. Bio je okrugao, iri nego dui, odelo masno, donja dugmad na koporanu otkopana da mu ne steu salo na stomaku koji je prelazio preko irokog vojnikog opasaa. ekao sam dok seljak nije izvadio digericu koju je Uzelac uzeo i tada tek poao sa mnom. Gustirao je kako e za gospodina pukovnika napraviti gula. Uzelac je bio smeten u drugoj kui, sa jo dva andarma. Od seljanke je uzeo zdelu i stavio digericu u nju. Priao je jednom sanduetu. Zatim, pogledavi me, izvadi o hiljadu dinara iz njega i pruio mi ih. Upitao sam ta je to. "Nemamo vie para, i ne moe dobiti ratnu platu." "Kako su ostali dobili?" "Pukovnik je sino naredio da vie ne dajemo." Ovaj ovek nije ostavljao lo utisak, jer je cela njegova fizionomija odavala dobriinu kome je vano ta e pojesti. Video sam i da je malo nakresan, ali tada jo nisam znao da je Uzelac alkoholiar. "Od ega u plaati hranu za svoje vojnike? Do sada sam gotovo celu svoju platu potroio." Uzelac se uputio ka zdeli sa digericom, a ja, videvi da je on sve to je smeo rekao, krenuh ka svojoj grupi. Novaca je sigumo bilo, jer mi je ivi rekao da je pre dva dana ovde bio blagajnik bosanske divizije sa sandukom novca, blagajnom divizije. Taj sanduk je sada kod Uzelca. Postepeno sam upoznao ovu grupu, koja je docnije postala nosilac "ravnogorskog pokreta". Obaveteni smo da danas nee biti pokreta i da emo za ruak svi dobiti ovnujskog peenja. Znai, jo je neki ovan zaklan. ivi i ja smo imali vremena da priamo o aprilskom ratu. "Bio sam u 41. peadijskom puku. Bez borbe, ne opalivi ni metka, napustili smo Baranju", priao je ivi. "irili su se razni glasovi." Sve isto, kapitulirali su samo nekoliko dana pre 33. peadijskog puka. Moda stoga to je vei deo ljudstva bio iz tih krajeva pa su mogli bre do svojih kua. Stav njihovog komandanta puka, pukovnika Ukmara, bio je kao i Majetiev. Prema ivievom kazivanju, major Mirko Stankovi okupio je dvadesetak oficira i podoficira. Dogovorili su se da formiraju "Srpski odred" i da krenu prema Srbiji. Kako je dogovor trajao dugo, od tog odreda ostala je samo jedna grupica u kojoj je bio i narednik-vodnik Boo Perovi. Kao pukovski zastavnik, poneo je pukovsku zastavu. Sada mi je bilo jasnije zato sam, odstupajui od Virovitice, ve izmeu Naica i akova sretao vojnike iz raznih jedinica, pa i iz 41. peadijskog puka. "Major Stankovi, vodnik Boa Perovi i nekoliko vojnika prebacili su se sa mnom preko Save kod Brkog. Stankovi je saznao da je u Graanici tab II armije i krenusmo tamo. Svugde haos. Niko nikom ne komanduje. Jedan pukovnik u planinskoj uniformi galami, bio je to Dragoljub-Draa Mihailovi. Sakuplja vojnike i oficire za borbu sa Nemcima. Sedamo u kamione i kreemo prema Derventi. Uskoro nailazimo na nemaku prethodnicu. Posle krae borbe odstupili smo preko Doboja ka Maglaju. Ostalo nas je malo. U ovom pokretu sam prvi put sreo i upoznao pukovnika Drau Mihailovia", priao je ivi. "Tu, u blizini Maglaja, Draa nas je sakupio i, kao to vidi, poveo u Srblju. Jo smo uz put pokupili kapetana Uzelca sa nekoliko andarma." "Kako da ranije nisam naiao na vas?" "Mi smo ve 16. aprila krenuli vododelnicom reka Spree i Krivaje pa smo se posle spustili na prugu." "Ja. sam jo 17. aprila bio u Graanici i tako sam iao iza vas." ivi nije ni pokuavao da ovu borbu sa nemakom prethodnicom prikae kao podvig. "Ostao sam sa etiri vojnika i prihvatio borbu, dok su se ostali ili povukli ili razbeali. Jedva sam se izvukao, da bih ih kasnije stigao, i sad vidi koliko nas je."
20
Dobili smo dobar komad ovnujskog mesa i vrue "kuruze". Tek to smo pojeli, pojavio se porunik Ilija Pain sa nareenjem za pokret. Prebaciemo se u selo Sjeversko, da bismo bili blie Drini. U Sjeversko emo ui kad padne mrak, radi tajnosti. Razvlaei u govoru bosansko-hercegovakim dijalektom, Pain je dovoljno isticao svoju vanost. Kada je otiao, ivi mi ree da je on autant pukovnika Mihailovia. A ta je onda Lenac? I on je autant ili sekretar, tako neto. Izgleda da je ba dobru dvojicu izabrao, s njima neemo lako izii nakraj. Poeli smo se spremati za pokret. U stvari, nismo imali ta da spremamo, ve smo doli do kua gde su bili Draa Mihailovi i ostali oficiri, koji su stajali posmatrajui kako andarmi i vojmci tovare konje. aroliki izgled ove vojske podstae me da ponem brojati koliko nas je: 8 oficira, 4 andarma podoficira i jedan kaplar, ve pomenuti Blagoje Kovaevi, zatim jo 4 podoficira, sa vodnikom Boom Peroviem i zastavom. Ako pribrojim ivieve i moje vojnike (nas osam), znai da je ova "velika vojska" brojala oko 26 ljudi raznih inova. Predvoeni pukovnikom Draom Mihailoviem, krenuli smo dalje ka Srbiji. U koloni po jedan, sa patrolom na elu i patrolom na zaelju, ba kao prava vojska. Na jednoj poljam izmeu sela Babljak i Sjeversko. iznenada smo ugledali seljaka koji bei pred nama. Ugledavi relativno dugu kolonu, verovatno se uplaio i poeo beati preko livade. elna patrola je otvorila vatru na njega a on je, vrdajui, i dalje beao. Draa je imao jahaeg konja, ali ga nije jahao. On naredi Painu.da.uhvati seljaka. Pain, koji .je bio artiljerijski oficir, uzjaha konja i potera ga u galopu da sustigne begunca. Seljak je ba prilazio jednoj ogradi kada ga Pain sustie. uli smo na ovoj daljini slab pucanj iz pitolja porunika Paina, koji i ne zaustavi konja. Onda obie oko seljaka, koji je pao, i u galopu se vrati. Svi ostali smo stajali i posmatrali ta se dogaa, kao da gledamo film. Pain pritera konja do Drae pa skoivi stade mirno i raportira: "Gospodine pukovnie, jedan Turin manje." Draa ne ree nita, ve samo kruto naredi: "Pokret." Proli smo dosta blizu seljaka koji je ispruen leao na livadi. Po odjei se moglo videti da je Musliman. Umesto crvenog fesa koji je leao pored njega, sa ela mu je tekao mlaz crvene krvi. Niko nije proveravao da li je mrtav, niti je ko izdao nareenje da se pokopa. Ugrabivi u jednom trenutku priliku, pitao sam Paina zato je ubio seljaka. "ta se ti mea? Da nije kriv, ne bi beao. ta bi bilo s nama da nas prijavi Nemcima?" "Kojim Nenicima, po bogu brate? Odakle ovde Nemci?" "Jesam li vam rekao da se to vas ne tie. Zna se ko ovde nareuje." Ba kao da je on, porunik Pain, komandant ove grupe. Uutao sam, ali nisam prestao razmiljati. Gotovo da sam zaboravio na katedralu u akovu. Tamo su ustae pucale na vojsku, na nas, i mi na njih. To je ipak neto drugo, a ovo, ta ovo znai? Kod akova, uostalom, nisam video mrtve, a ovde u planini, kako se kae, daleko i od boga i od sveta, pade jedan Musliman, jedan "Turin", kako ree porunik Ilija Pain. Major Mirko Stankovi, osrednjeg rasta, smee kose i plavih oiju, da nije imao duguljasto lice, rekao bih slian meni, samo znatno stariji, smatrao je da je potrebno da mi i on poneto objasni. Sluao je moj razgovor sa Painom, pa mi ree: "Video sam i jue da ste se svaali sa Lencom. ini mi se da se vama ovde ne svia. Vidite, svuda oko nas je uma pa izvolite kuda vam volja."
21
Poeo sam se pravdati, a major je u zgodnom trenutku poeo da se hvali kako je spasao pukovsku zastavu, kako se Draa borio kod Dervente i da su Lenac i Pain u borbi bili hrabri. Uzdrao sam se da ne odgovaram, jer sam osetio da sve ovo i ono to je priao ivi ne idu jedno s drugim. Nisam ni slutio da e Stankovi biti jedan od prvih koji e napustiti Drau. Moda je na njega uticao Lenac, koji je i ovog puta, a i docnije, gotovo stalno bio uz Stankovia. Kad smo nastavili pokret ka Sjeverskom, iznenada mi pade na pamet da upitam ivia zato Draa nije organizovao onu silnu vojsku koja se slegla kod Doboja. Rekoh mu da je nas onoliko moglo progutati ono malo Nemaca to je prodrlo do Doboja. Nama je Majeti saoptio da je prodrla jedna oklopna divizija. Kad je on, kao "frankovac", tako govorio, sigurno ih je bilo bar upola manje, u vreme kada smo mi bili tamo. Svojim oima sam video bar pedeset novih topova. Bili su podmazani, kakve su iz ratnih magacina izdali, ni mast nije bila oiena, a kamoli da je opaljen koji metak. Gomila municije, vojske desetine hiljada, ali ni ja ni ivi nismo nalazili odgovora. "Peta kolona", ree ivi. Nismo umeli da damo odgovor kakva je bila ta "peta kolona". Sada bih znao, ali u ono vreme sam osetio da sve propada. ivi, koji je ve nekoliko dana bio sa Draom, kao da ga je malo branio, ispriao je da je sam Draa rekao kako je pukovnik Magli, po izbijanju rata, otiao da lei uho, a njega ostavio u guvi. "Sea li se ti Maglia iz Akademije?" "Kako da ne. On je zaista bio malo gluv. A kako su mu samo noge smrdele. Kada stane pored tvoje klupe, da se ugui." "Da, ali teoriju je znao, a znao je da i nas natera d a uimo. Nisam znao da je on bio naelnik II armije." "Da", ree ivi, "Draa mu je bio pomonik." Pri prvom susretu su mi rekli da je Draa bio naelnik II armije, pomislih u sebi. Posle u sluati i od drugih oficira prie o borbi kod Dervente i Doboja i postepeno, ali neprekidno velianje Drae, koje je izviralo iz njegove okolme, jer drugih izvora nije bilo. Komandant kolone pukovnik Mihailovi, ogrnut planinskom pelerinom, koraao je u sredini kolone a elna patrola je ulazila u selo Sjeversko. Neprijatelja nije bilo. Seljaci se nisu dali iznenaditi, pa su se povukli u kue da bi starci i babe doekali nepoznatu vojsku. Autant Pain i kapetan Uzelac preuzeli su uloge intendanta i konaara. Dok je Uzelac odreivao ta e koja kua dati od hrane, Pain je odreivao gde e se ko smestiti. Bio sam radostan, ali i nestrpljiv. Pribliavali smo se Srbiji i odjednom osetih neku snagu koja me vue napred. Oseao sam da me je umor proao i da bih mogao produiti i preko Drine. Pain je rekao da je Draa poslao neke ijude jo iz Mislova da izvide Drinu. Koliko emo ekati izvetaj, i ta e biti ako pobegnu i ne vrate se? "Treba ekati." Morao sam prihvatiti takve argumente, mada sam, gledajui u kartu, mislio da je dovoljno raspitati se kod seljaka gde ima kakav prelaz preko Drine. Tek to smo se smestili, pronese se: "Uzbuna, k' oruju!" Nije bio odreen nikakav poloaj za posedanje pa smo, istravajui iz kua, gledali na koju stranu i protiv koga da se okrenemo. Oko stotmu metara od nas videli smo gomilu od tridesetak razliito obuernh i naoruanih ljudi. Na dvadesetak metara od mene stajao je narednik Franjo Seniar sa pukomitraljezom u rukama. Klatei se, vikao je to ga grlo nosi: "Ko je tamo?" Franju Seniara sam zapazio jo ranije i ivi mi je objasnio da njega Draa vodi jo iz Graanice, iz taba II armije. Ovaj momariki narednik, ili kako smo ga docnije zvali "marinac", u hodu se ljuljao kao da stalno ide po palubi broda na uzburkanom moru. ivi mi ree da je to od ljivovice. Franjo je bio, kao i ja, neobrijan i upav, samo su mu brada i kosa bile rioute. Oi su mu bile sitne i uvuene pa je izgledao kao da miri. Docnije, kad
22
god smo se sretali, oseao sam se nelagodno od njegovog pogleda. Kao da je uviek mislio nekom o glavi. Pitao sam ivia zato se Franjo ne brije. Nasmejao se i rekao: "On to ne radi, kao ti, zbog alosti za izgubljenom domovinom, on nema vremena da se brije jer treba nai toliko rakije koliko on moe da popije, pa je i glavni snabdeva, kako bi se danas reklo, zaduen za rakij u." Ne razvijajui se u strelce, ona gomila je polegla, slem dvojice. Jedan je bio u oficirskoj uniformi a drugi dosta nizak, sa ubarom na glavi. Neko od njih je isto tako viknuo: "A ko je tamo?" Seniar se ponovo javio, dodavi: "Ako ste ustae, pobiemo vas kao zeeve", i jo vie mahao pukomitraljezom. "Mi smo etnici", odluie oni da se prvi predstave, i tako se ova neizvesnost prekide. Poeli smo se sakupljati iz radoznalosti da vidimo ko su pridolice. Bili su to pripadnici predratne "etnike organizacije". Njih je predvodio "vojvoda" Mitar. Sebe su nazivali Dobojskim etmcima. Pomislih, polazne take "kapitulacija i Doboj" su nam zajednike. Ve pri prvim zagrljajima i stisku ruke videlo se da su se mnogi meu nama obradovali. Razlog za radost bio je obian. Sada nas je vie, jai smo, sem toga, ovo je prvo pojaanje i prva nada da emo na naem putu jo vie ojaati. Bilo je takvih koji su se drali dosta hladno, a pukovnik Mihailovi je primio vojvodu slino kao i mene, sa lulom u zubima, vano kao da ima iza sebe celu armiju, a ne ovu grupicu od dvadesetak vojnika, rekao bih "arene vojske". Draa Mihailovi uvede oniskog etnika, okienog redenicima i bombama, sa ubarom na glavi, u kuu na razgovor, prethodno naredivi poruniku Painu da se nae smetaj za etnike. Pozdravljajui se redom sa etnicima, iznenadih se kada sam meu njima naao jednog poznanika iz Otoca. Bio ie to nidari. Stanovali smo kua do kue. Ja, istina, kao podstanar kod jednog bogatog trgovca, a nidari u niskoj siromanoj prizemnici. Poeli smo razgovore o Otocu. Nisam mogao da mu odmah ne postavim pitanje otkuda on meu ovim etnicima. Rekao mi je da je jo pre rata bio ulanjen u etniku organizaciju i da se sada sluajno naao kod Doboja. Zaustih da ga upitam za r nije katolik, a onda odustadoh jer sam znao da je katolik. Video sam da je u tui na fudbalskom igralitu, kad smo se tukli sa frankovcima, bio na naoj strarn, a protiv frankovaca. U ono vreme sam mislio da je to iz sportskih razloga. Kao da je osetio da sam zastao, nidari mi ree da je katolik, ali da nee u Otoac. Tamo su sada sigurno uzeli vlast oni to su pisali parole "AP", oni sa kojima smo se tukli. Ispriah mu kako sam stanovao kod nekog Ljubia, koji je imao kafanu u "donjem gradu", i koji je istakao crnu zastavu kada su ubijene neke ustae u Senju. Popeo sam se na prozor i makazama odsekao crnu zastavu. Zato ba da visi preko prozora sobe gde sam ja stanovao. Ljubi, pokrupna ljudina, besan, upade u moju sobu. "ta ste uradili? Zato ste odsekli zastavu?" "Meni niko nije umro i ja nikoga ne alim", odgovorih hladnokrvno. On je jo vie pocrveneo kao da e iskoiti iz koe. Ja se pribliih mestu gde mi je visio pitolj na opasau, a Ljubi, kao da je na izdisaju, ree: "Otkazujem vam stan." "Hvala, i sam bih se preselio."
23
Ujutro, dobivi neke podatke kako, navodno, Nemci i ustae iz Rogatice pripremaju napad na nas, Draa Mihailovi naredi pokret. Dole su vesti i od patrole sa Drine da kod Starog Brod.a .moe da se prede Drina. amaca~ima a i dosta vojske je ve tuda prelo. Bila je to jo jedna radost i nada kada se ta vest pronela meu nama. Valjda, da bi prikrio pravac pokreta, Draa je naredio da krenemo prema umi i tek posle dva sata hoda kroz umu i malog odmora, pred vee smo izbili pred selo Stara Gora. Odatle smo krenuli jednom konjskom stazom koja je gotovo okomito vodila pravo ka Starom Brodu. Bila je to teka no i mi smo se sputali kroz umu i kamenjar. Zahvaljujui samo jednom vodiu, drali smo se staze da ne zalutamo. Pukovnik Mihailovi nije dozvoljavao da se pali ma kakva svetlost, ak ni da se pui. Odstojanje nije bilo veliko, ali je visinska razlika bila velika. Sa oko 1.000 metara trebalo se spustiti na oko 300 metara. Huk Drine postajao je sve buniji, a sjaj zore sve svetliji. Odjednom, kakav divan prizor. Iz kanjona, sa ijeg smo se vrha i mi spustili, otela se Drina u matici i bukovima. Po sredmi belela se kao srebro. Zastao sam i gledao lepotu Drine. Tek kasnije primetih nekoliko kua pribitih uz padinu na jednoj i na drugoj strani. Bilo je to selo Stari Brod. Dolina, kojih stotinak metara iroka i oko dva kilometra dugaka, bila je dovoljna za nekoliko njiva koje su hranile ovu sirotinju. Ubrzo sam video da ovi ljudi ive i od splavarenja. Jedan amac bio je priveza n uz obalu, a malo nizvodno i splav. Na drugoj obali, malo ukoso, bilo je nekoliko kua. Docnije smo videli da su to srpske kue. Susedi su se slagali i reka, koja ih je razdvajala, nije smetala da esto jedan drugom priteknu u pomo. Drina je ovde bila kao stvorena za prelaz, verovatno se selo zbog toga i zvalo Brod ili zbog splavara koji su ovde pristajali da se odmore i pritegnu vezove. Udarajui u jednu okomitu visoku stenu, Drina je ovde menjala pravac, i dok je po sredini matica huala, pri naoj obali voda se vraala gotovo stotinak metara u suprotnom pravcu. Zbog toga je bilo lako povratiti amac koji bi reka pri prevoenju zanela. Seljaci su bili iznenaeni videvi toliko naoruarnh vojnika, a ini se da su ih "vojvoda" etnici najvie zbunili. Rekoe da se u ovoj beaniji do sada prevozili uglavnom vojnike bez oruja. Poele su pripremie za prelaz. Draa je naredio da se podelimo u dve grupe: prva grupa, obezbeenje patrola; druga je bila glavna oficiri i andarmi; trea, podofidri i vojnici sa zastavom i, na kraju, Dobojski etnici vojvode Mitra, nad kojima je nastojao da preuzme komandu. andarmi su rastovarivali konje da bi ih naterali u vodu da preplivaju Drinu. Kapetan Uzelac se trudio da to glasnije dovikuje da uvaju radio -stanicu. Video sam da se to odnosi na sanduk sa novcem. Kasnije je nekome palo na pamet da pria kako imaju 1 radio -stanicu. Ja sam se nasmejao domiljatosti kapetana Uzelca. andarmi naterae konje pre nego to je neko preao da ih na drugoj obali doeka. Jedan konj nij e mogao ida se uspne uza strmu obalu na drugoj strani. Muio sa a matica ga je odnosila sve dalje, dok mu voda ne pree preko glave i on nestade u bunoj i hirovitoj Drini. Nastao je zastoj. Nije bilo amdija, pa sam se ja ponudio. Draa je tada odredio ivievu grupu, u kojoj sam bio i ja sa svojim vojnicima, da preemo prvi i izvrimo obezbeenje prelaza na drugoj obali. Prebacio sam u dve ture ivia i vojmke i kada sam se vratio po treu turu, pukovnik Mihailovi je drao govor prikupljenoj grupi selji aka i splavara. Govorio im je da nas se ne plae, da mi ne priznajemo kapitulaciju i da oruje neemo predati. Seljaci su se malo otkravili i javie se splavari koji e dalje prevoziti. Ipak, gledajui kako upravljam amcem, pukovnik je odluio da njega ja prevezem. Seo je sam u amac. Kada god se toga setim, poalim to mi nije neko provienje reklo ta e biti pa da prevrnem amac, ali ovaj svet je toliko materijalan i niko unapred ne zna ta e se dogoditi kasnije. Ovako, ponaajui se kao mlai prema starijem, i to dosta starijem generaltabnom pukovniku, paljivo sam prionuo uz vesla, objasnivi Drai kako da se dri da bi se bez muke prevezao na drugu obalu. Splavari su predloili da se oprema preveze splavom. Opet je glavnu re imao Pain, koji je sa Uzelcem organizovao da se splav povue uzvodno i kada je oprema natovarena, splav je otisnut na maticu. Splavari su veto upravljali, koso sekui reku, pa je matica sama nosila splav prema drugoj obali.
24
Bilo je to 24. aprila 1941. godine, kada se Draa Mihailovi, sa grupom od svega 26 oficira, podoficira i vojnika i oko 30 etnika Mitra "vojvode dobojskog", po lepom i vedrom danu prebacio preko Drine. Do granice Srbije bilo je jo nekoliko kilometara. Radost meu nama bila je velika, kao da smo ve u Srbij i. Draa je i sam bio uzbuen i, odbijajui dimove iz lule, govorio je: "Gospodo, jo malo strpljenja pa emo u Srbiju." Kada je prebacivanje zavreno, kolona je krenula prema selu_Gostilj. Tamo je andarmerijska stanica i granica prema Srbiji. Ovog puta Draa je naredio poruniku Painu da sa patrolom razorua andarme. Pain se izdvojio, a mi smo se za njegovom patrolom, u dugakoj koloni, penjali ka tvrdoj zgradi andarmerijske stanice u Gostilju. Zastali smo da vidimo ta e Pain uraditi. Pain je polako i oprezno krenuo ka stanici.
Bogdan Majeti, pukovnik bive jugoslovenske vojske i bivi austrougarski porucnik; u NDH dobio in generala i po-stavljen na dunost komandanta 4. pjeake divizije domobran -stva sa stoerom u Banjaluci i Doboju. Sklopio je i pismeni spo-razum sa etnikim komandantom Radom Radiem "o skupnom domobransko -etnikom unitavanju komunistiko-boljevikih bandi". Majeti je osuen kao ratai zloinac (dokumenti Dr. komisije DFJ, Beograd, 1945, knj. I, str. 194196).
Docnije sam saznao da su oficiri kod Doboja bili zarobljeni 16. aprila i smesteni u kolu. Jedan od tih oficira, kapetan Domazet, pisao je: "Tako smo, zahvaljujui izdajstvu, postali zarobljenici. Sutradan, 17. aprila, nareeno je da se svi zaroblje-ni oficiri postroje u dvoritu kole, gdje su ih prethodno strpali. )Dok su nas uvali njemacki vojnici, neoekivano se ukazao puikovnik Bogdan Majeti, komaridant 33. pe. puka, praen od nje -jmakih oficira. MaJeti je bio okien ustakom trobojkom i vrlo otro je zapovijedio da se oficiri odvoje u grupe, po nacionalnoj pripadnosti. Kad je to uradio, stao je ispred oficira srpske na-cionalnosti i poeo da se hvalie da je ,dolo njihovo, ustako vrijeme'. Pogledali smo se izmeu sebe, ne vjerujui uima i oi -ma. Zar je mogue da je dojueranji komandant 33. puka u Banjaluci pripadao ustakoj organizaciji? Kakva razlika izmeu te hulje i velikog palriota Bogoslava Maurania!'
Petar Kleut je uesnik ustanka 1941. u Lici i nosilac partizanske "Spomenice 1941" i vie vojnih odlikovanja. U JNA je napredovao do ina general-majora. Doktorirao je iz oblasti meunarodnog ratnog prava.
Branislav Bulovan poginuo kao sremski partizan.
AP skraenica: iveo Ante Paveli
Mihailovi je, kao naelnik operativnog odeljenja, u odsustvu naelnika taba, vrio dunost naelnika taba Druge armije.
25
Vladimir Lenac, predratni faista, stareina ljotievske antikomunistike organizacije "Beli orlovi". U maju 1941. god. sa Ravne gore upuen kao emisar Drae Mihailovia u Beograd da se povee sa Dimitrijem Ljotiem, u prvo vreme radi novane pomoi koju je traio Draa Mihailovi od Ljotia. Pored slubovanja u redovima Srpskog dobrovoljakog korpusa (Ljotievaca), bio je i na istaknutom poloaju u policiji u Smederevu. Nemakom pomoi emigrirao je iz Jugoslavije 1945. Proglaen je za rataog zloinca (Saoptenje br. 44 Dr. komisije DFJ, br. 235/45, knj. III, str. 550).
Blagoje Kovaevl, andarmerijski kaplar, bio je pratilac Drae Mihailovia i njegovo lino obezbeenje. Nosio je na leima, u drvenom sanuiu, najpoverljiviju arhivu i novac. Poginuo je u Struganiku poetkom decembra 1941, kada su Nemci izvrili prepad na kuu vojvode Miia da bi zarobili Drau Mihailovia, poto su ocenili da je odigrao svoju ulogu u razbijanju ustanka. Blagoje je poginuo titei odstupnicu Mihailoviu i grupi oficira.
Mirko Stankovi, major bive jugoslovenske vojske, na dunosti komandanta bataljona 41. pe. puka, posle emigriranja iz Jugoslavije bio aktivan pripadnik etnikog pokreta u emigraciji. U svojim napisima o Drai Mihailoviu iznosio je netane podatke, a sebe je prikazivao kao spasioca zastave 41. peadijskog puka, to takoe nije tano.
Kasnije je bilo pokuaja da se ovo spasavanje zastave predstavi kao veliki podvig.
Neki emigrantski pisci, meu kojima i major bive jugoslovenske vojske Mirko Stankovi, preuveliavali su borbu koju je kod Dervente, pod komandom pukovnika Dragoljuba-Drae Mihialovia, vodio tzv. brzi odred. Prema kazivanju porunika Milovana ivia, kada smo se sreli kod sela Mislova, ovoj borbi niko nije pridavao neku vanost. Bila je to izviaka akcija koja se zavrila kratkom vatrenom arkom pri susretu sa nemakom prethodnicom. Vojnici brzog odreda Nikola Vukovi i Dragoslav Popovi, koji su iv i, izjavili su da je bilo kratkog pripucavanja sa Nemcima, ali da do prave borbe nije ni dolo.
Posle zemljotresa tu je izgraeno modemo naselje Borik.
Ustaka uprava u akovu, odmah po preuzimanju vlasti, izdala je proglas, raspisujui nagradu za onog a ko prokae lice koje je 11. aprila gaalo akovaku katedralu.
Porunik Smiljani je tri puta polagao kapetanski ispit i nije ga poloio. Po nekom propisu Ministarstva vojske, u sluaju rata vie inove su takvi oficiri dobijali automatski, pa je i Smiljani postao kapetan. Inae, iz Banjaluke sam ga poznavao kao oficira koji je voleo da isteruje disciplinu. Posmatrao sam ga jedanput kada je na banjalukom korzu zaustavio jednog avijatiarskog oficira. Naterao ga je da se vrati i proe pored njega paradnim korakom i da ga pozdravi. Nije se obazirao to to posmatraju mnogobrojni etai. Avijatiar se vratio i izvrio nareenje, a onda je priao Smiljaniu i pokazao mu kapetansku oznaku na reveru konog kaputa, i naredio mu da sada on paradnim korakom pozdravi njega. Meu posmatraima je nastao smeh. Smiljani posle toga nekoliko meseci nije izlazio na banjaluki korzo. Zvualo je kao anegdota, ali to je bio istinit dogaaj koji se desio poruniku Smiljaniu. Njegov otac je bio narednik-vodnik. Jedanput je Branko Smiljani pokuao i oca da natera da ga na javnom mestu pozdravi po propisu. Stari otac je izvrio to nareenje, a kada je Branko doao kui na ruak, saekao ga je da skine koporan
26
sa oznakama ina, pa je onda, skinuvi svoj opasa sa iviluka, opauio po Branku. Uzalud je Branko pokuao da se izvue na raun svog ina, stari, kad je zavrio, rekao je: "E, a sad me tui." Branko je zaista poslao oca na raport komandantu divizije koji je bio prvopretpostavljeni njegovom ocu. Kada ga je komandant na raportu pitao da li zna da je poinio krivino delo, Smiljaniev otac je odgovorio: "Ja sam istukao svog sina", i ispriao je kako se sve dogodilo. Komandant, koji je tek na raportu saznao da je sin tuio oca, smejao se dovitljivosti narednika vodnika. Jo jedna pria o Smiljaniu prepricavala se meu nama. Kada je jedanput bio u Beogradu, sretne Smiljani na Terazija ma jednog porunika i zaustavi ga to ga nije pozdravio. Ovaj ga je samo gledao, a Smiljani mu ree: "Da 11 zna da sam ja u celoj vojsci najstariji porunik?" i predstavi se, zatim pro-dui: "Samo je Tasa stariji od mene." "E, ja sam Tasa", ree zaustavljeni i eretski se nakloni pa uze Smiljarua pod ruku i povede ga u kafanu "Ruski car", gde su lumpovali cele noi.
Podaci uzeti iz knjige dr N. Popovi, Dobruda 19141918, Beograd, 1977.
U "Politici" od 23. aprila 1976, na str. 16, Milan Vukmirovi je pisao: "Istoga dana kada se pojavio (14. 4.) in memoriam na pukovnika ivka Otaevia, pojavila se i itulja kao pomen na jo jednog pono snog oficira. Bogoslav I. Maurani, junak sa Dobrude, Kajmakalana, godine 1941. je bio komandant 90. banjalukog pe. ratnog puka. Kad mu je stiglo nareenje da puk preda neprijatelju, odbija nareenje (prvi put u svom ivotu). Kada su se drugi predali, on sakriva zastavu, potee revolver i ubija se. To je onaj Maurani koji je posle Dobrude 1917. g. bio u delegaciji kod Lenjina. Traili su savet ta da rade. Lenjin je izmeu ostalog rekao: ,Mladi prijatelji, vaa domovina je okupirana i va osnovni zadatak je osloboenje vae zemlje. Potom emo videti sta se moe uiniti'."
Kada smo se Kleut i ja sreli 1942. godine pri napadu na Biha, on je bio komandant operativne zone, a ja komandant 2. krajike udarne brigade. To je bio na prvi susret u ratu. Muki smo se zagrlili i obradovali. Priao mi je da je svraao do mojih roditelja i, nasmejavi se dodao, pisaa maina je u tabu operativne zone.
Ova usmena saoptenja o primirju sadrala su gotovo sve osnovne odredbe koje su bile u nareenju Vrhovne komande Operativno odeljenje, 0. br. 201, od 19. aprila 1941, iz kojeg oitiram sledee: 1 Potpisivanjem ugovora o primirju jugoslovenska oruana sila ima da kapitulira bezuslovno i odvodi se u ratno zarobljenitvo. Komandanti jedinica javie se u tom cilju kod najbliih nemakih oficira. 2 Trupe se imaju prikupiti po jedinicama tamo gde se nalaze. Dok se ne izvri predaja, jugoslovenski oficiri odgovorni su u punom smislu za disciplinu i red i zato ostaju kod svojih jedinica. Prema vojnicima koji se posle zakljuenja primirja i izvrenog prikupljanja udalje iz svojih trupnih jedinica, primenie se smrtna kazna. 8 Organi andarmerije i policije, koji su morali da napuste svoja mirnodopska mesta sa odstupajuim trupama, imaju .se smesta uputiti na svoju redovnu dunost. U svojim mirnodopskim mestima moraju se odmah javiti nemakim posadnim trupama. Za povratak koji se ima izvriti bez vatrenog oruja mogu se za odstojanja vea od dnevnog mara upotrebiti motorna vozila. Ova moraju biti snabdevena belim zastavama, a vozari moraju biti snabdeveni putnim ispravama. andarmerijske oficire i andarme ne upuivati u kra.jeve slobodne Hrvatske i one kra-jeve okupirane od Maara, Bugara i eventualno Rumuna. O ovome se raspitati kod nemakih vlasti. 12 Sva ureenja i postrojenja vojne sile i privrede, uraunavi i saobraajna sredstva, moraju se predati neoteena. Na osnovi prednjeg, najhitnije, a najdalje do 22. aprila do ponoi, dostaviti sledee podatke:
27
a) koje su jedinice prikupljene i gde u vaem rejonu; b) brojno stanje oficira, ljudstva i stoke; c) izvetaj o mestima i vrstama radio-stanica, njihovoj spo-sobnosti za rad i talasnim duinama; d) izvetaj o mestima bolnica i zavojita. Ukoliko p ojedini podaci budu ranije prikupljeni, dostavite ih odmah, ne ekajui da se svi kao celina dostave.
28

U SRBIJI
Napeto smo posmatrali kako Pain prilazi kasarni. Odande ni glasa. Dolazi do vrata. Mislili smo, andarmi su nekuda odmaglili. Meutim, nije bilo tako. andarmi su bili obaveteni o vojsci koja im se pribliavala. Kada je Pain traio da poloe oruje, oni su prili sokama i odloili ga. Porunik Pain nam je dao znak da moemo napred. Jedan andarmerijski narednik komandovao je razoruanim andarmima da izau. Kada smo mi prili, oni su ve bili postrojeni. Pukovnik Mihailovi kao da nlje oekivao ovaj postupak, pogotovo kada ga je narednik oslovio sa "gospodme pukovnie" i predao raport. U tom trenutku Draa kao da promeni odluku. On iznenada pozva andarme da pou s nama, a oni koji ostanu, kako ree Draa, neka nikad ne zaborave da su poloili zakletvu kralju i otadbini. Poao je s nama samo jedan podnarednik po imenu Milutin Jankovi, povisok, crn i snaan. Krenuli smo dalje i neko pokua da povede pesmu "Oj, Srbijo, mila mati". Nije ila pesma u razvuenoj koloni, pa ni etnici koji su pokuavali da pevaju "Sprem'te se, sprem'te, etnici" nisu imali uspeha. U andarmerijskoj stanici bilo je i rakije, kojom je komandir obilato nudio prisutne. Popili su ceo balon, a marinac Franjo je prethodno napunio svoju uturu. Slobodno je priao Drai i ponudio ga. Mihailovi ne odbi, ve dobro potegnu. Docnije sam video da je Franjo zbog snabdevanja Drae rakijom uivao njegove simpatije, ali sam uvek imao utisak da medu njima ima i neto drugo to nikada nisam otkrio. Intinmost i slobodno ponaanje narednika Franje prema Drai bili su i ostali tajna za sve, i svi su se s tim i pomirili, trudei ae da se ne zamere Franji. Draa je gledao as u kartu, as na teren. Uskoro je trebalo stii na staru granicu Bosne i Srbije. U ovom luku Drine granica je ila kopnom. Kada Draa ponovo pogleda na teren, ja se nasmejah. ivi me upita ta je. Pokazah rukom po brdu gde nije bilo graninih stubova, nije ovo Austro-Ugarska, ne vidi se granica. Kolona se zaustavi, a onda grupa oficira, okreui kartu tamo -amo, najzad nae stajnu taku i Draa pokaza rukom: "Eno tamo kod onog drveta je granica." Naredniku-vodniku Peroviu naredi da razvije zastavu i da stane na livadu pored onog drveta, kako su utvrdili, na samoj granici. Dok je Perovi iao sa zastavom na odreeno mesto, usledilo je nareenje majoru Stankoviu da nas sve postroji u dve vrste da bismo pozdravili zastavu. Narednik-vodnik Perovi, dirnut prizorom, stajao je kao kip sa razvijenom zastavom 41. peadijskog puka, a kada je major Mirko Stankovi otro komandovao "Pozdrav zastavi", Mihailovi je stao i sam na desno krilo stroja i pozdravio zastavu. To je trajalo nekoliko trenutaka. Onda je izaao pred stroj svoje i Mitrove vojske. Mihailovi je pokuao da govori: "Mi se nalazimo na svetoj srpskoj zemlji", a onda je zastao, savladalo ga je uzbuenje ili mnotvo neodreenih misli pa je, podigavi glavu, hrapavim glasom zapevao himnu "Boe pravde, ti to spase ... " Svi smo prihvatili himriu i otpevali sve tri strofe neskladno, ali do kraja. Suton se ve hvatao i pokrio senke zalazeeg sunca, a mi smo seli, zapalili cigarete, a oni koji su pili, potegli su iz utura ra kiju koju su Franjo i Uzelac jo u Bosni nabavili, Franjo je priao Drai i ponovo ga ponudio. Draa nije odbio, a ja sam opet pomislio, ili se ulizuje ili ih neto drugo vee. Pred nama u daljini tamnomodri obrisi planme Tare iznad koje je, kao da hoe da se odvoji i oslobodi, lebdelo jo uvek crvenkasto nebo. Odmor je potrajao due, jer smo od andarma dobili podatke da u selu koje je ispred nas nema Nemaca i da e tu teko kada i doi. Velika je ovo "zabit bogu za leima", kako rekoe andarmi. Bilo bi normalno da smo se urili da pre mrak uemo u selo da bismo se razmestili. Meutim, Draa nije urio, ekao je da se pone smrkavati da bismo uli u selo. Kasnije sam video da je on to isplanirao da bi najpre rairio priu o vojsci koja se nee ni po koju cenu predati i kapitulirati, pa da tek ujutro, kad svane, seljaci vide ko smo. Dok smo se odmarali, priao mi je nidari i rekao mi da bi vojvoda Mitar eleo da razgovara sa mnom, pa da se na konaitu smestim s njim da bismo bili zajedno. O Kosti Peancu i etnikoj organizaciji kojoj su pripadali i
29
ovi etnici znao sam toliko koliko se slubeno o njima govorilo. Bilo je to samo najlepe, vaili su za uzor patriotizma. Meu nama oficirima malo se ko interesovao ko su etnici bili stvarno i kakve su njihov e zasluge u istoriji. Nisam mogao pristati na taj predlog, jer sam smatrao da mi je sada prvi stareina ivi, i, rekao sam da u se smestiti gde me rasporede, a za razgovore bie vremena. Voleo bih i ja da porazgovaram sa vojvodom Mitrom. Interesuje me kakve su njegove namere, ta e dalje i kuda e. Hoe li produiti borbu protiv Nemaca. nidari mi ree da se Mitar nada da e uspostaviti vezu sa glavnim vojvodom Peancem, koji zna ta treba da se radi. Ve je bio mrak kad smo krenuli dalje. Uzelac je odnekud doneo Drai fenjer, a pokazalo se da tih fenjera i baterija ima vie, pa je kolonaila ka selu Zaovine slobodno, sa upaljenim svetiljkama i, tako razvuena izgledala je kao povea vojna jedinica, utoliko pre to je i po neki Mitrov etnik imao bateri ju. Selo Zaovine ima nekoliko zaselaka. Glavni deo sela zove se Veanja. Tu je kola, dve kafane, mala crkvica i duan-zadruga. Ove podatke nam je dao odmah u prvom zaseoku Nikolii neki Mari, koji se tu zatekao na veeri kod kuma. urevdan mu je krsna s lava pa je do-ao da se dogovori hoe li u ovom jadu slaviti slavu. Uzeli smo tog Maria da nas povede do centra ovog ratrkanog sela, a to je bilo jo sat hoda. Plaljiv kao zec, Mari je pokuao da se izvue da nam ne bude vodi, ali onda mu prie Franjo, ve podosta zarastao u utu bradu, i stavivi fenjer tik izmeu svog i seljakovog lica, iskezi svoje krezave i od duvana poutele zube i gadno opsova, dodavi: "Mar napred!" i jo ga grubo gurnu rukom. Seljak poskoi i gotovo polete. Ne odupirui se vi e, tako je urio da to pre stigne do zaseoka Veanja da smo gotovo trali. Razbacane kue uokolo primeivale su se samo po svetlucanju koje se probijalo kroz prozore. Lave pasa pratio je nau kolonu jer je svaka kua imala dobrog i glasnog kera, koji su nas svojim laveom najavljivali jedan drugom. Tek to bi jedan prestao da laje, javljao bi se drugi. Prolazei pored ponekih kua, nismo ni uli ni osetili ive due. Kao da su se svi posakrivali, sa nadom da e to nepoznato proi pored njih ove noi, a sutra e svanuti novi dan. Tako smo 24. aprila 1941... u etvrtak, neto pre pola noi, stigli u Zaovine. Prola napoma no i ovih dvadesetak kilometara od Drine do Veanja odjednom su oborili sve. Umor se uvek oseti jako kada se ve stigne na cilj, pa smo tako i mi jedva ekali da legnemo i zaspimo makar i gladni, jer u ovoj urbi nismo stigli da negde veeramo. Sve bi bilo dobro da nas je doekalo selo. Umesto sela i doeka, gasile su se svetlosti i tamo gde je ko zna iz kojih razloga jo gorela po koja sve tiljka. Morali smo lupati na vrata kua i kafane i trebalo je dugo dok bi se neko javio. Prvi kojeg smo probudili, bio je kafedija Nikodije. Pokuao je da nas smesti u drugoj kafani i u koli, pa se ak setio i seoskog kmeta da ga pozove u pomo. Sve to mu nije mnogo pomoglo. Nikodije, koji je bio podebeo i ve u godinama, morao je potrati po selu da bi smestio ovu vojsku. Draa je ocenio da je za njega i oficire najbolje da budu u kafani, koja je bila i prostrana i solidno zidana. Nadajmo se da nee biti stenica, koje su nas dosad u seoskim brvnarama s one strane Drine dosta nou uznemiravale. Podoficire i andarme smetie po najbliim kuama, a etnike vojvode Mitra u kolu. iviu i mojoj grupi zapala je druga kafana, koja je bila neto manja i po inventaru siromanija. Posle ovog razmetaja, preko Paina i kapetana Uzelca usledilo je nareenje da se donesu seno i slama, mada su neki zaspali im im se ukazala prilika da legnu. Ipak Milojko Uzelac. nije zaboravio da kmetu naredi da razree ko e od metana ta sutra da donese da bi se vojska nahranila. Nijie zaboravio ni etnike vojvode Mitra. Kada je Uzelac rekao brojno stanje, trgao sam se. Po njegovom nareenju bili smo dobra peadijska eta, mada nas je, ukupno sa Dobojskim etnicima, bilo jedva ezde set. Uplaio sam se kada su poeli da postavljaju straare. Pomislio sam da neemo ni ja, ni ivi oka sklopiti. Sreom, to je bilo blefiranje, u stvari, odreeno je samo jedno straarsko mesto, i to pred Nikodijevom kafanom, u koju se smestio Draa sa oficirima. Ono je, kao i do sada, pripalo andarmima. iviu je Pain naredio da, im svane, postavi jedno osmatrako mesto tako da nas niko ne iznenadi. Odredio je i znake raspoznavanja i znak za uzbunu. Nije zaboravio da kae da se ne sme pucati, ve da je gospodin pukovnik naredio da emo se, u sluaju nailaska neprijatelja, povui najpogodnijim pravcem. Umor nas je sve savladao i niko nije mislio ta nosi jutro. Probudio me je kafedija i tek sam tada video da je to visok, mrav i koat ovek. Sino sam m islio da je to neki seljak koji je donosio slamu po naredbi. Oslovio me sa "gospodine kapetane", moda sam mu zbog brade izgledao stariji. U ruci je drao polulitrenjak rakije.
30
"Dobro nam doli!" i prui mi rakiju. Nisam mu mogao odbiti dobrodolicu pa uzeh i malo se osmehnuh. Vukadin Kojadinovi, jer tako se zvao kafedija, osmehnu se i sam i, poto sam malo otpio, poslui se i on. ivi, koga je probudio miris rakije i na razgovor, pridie se i mahinalno obrisa usne. Vukadin mu prui flau, i ivi je je dnom rukom prihvati a drugom malo pree preko oiju kao da je hteo da vidi koliko da potegne, i otpi podosta. "Oho, dobra ljivka", pue jezikom. "To je od moje, ova se ne prodaje u kafani", ree Vukadin. Probudili smo vojnike i kada je umivanje bilo gotovo, seli smo za stolove, a Vukadin donese za svaki sto vruu proju i slaninu. ivia i mene odvoji i donese nam sira i prute. U samom poetku Vukadin je uspostavio izmeu nas prisne odnose, pa emo za ovih nekoliko dana postati prijatelji. On e znati ta ova vojska namerava, a ivi i ja ta selo govori i ta sprema. ivi je krenuo sa podnarednikom Zorkiem, koji je bio u njegovoj eti jo u 41. peadijskom puku i koji je stalno nosio pukomitraljez "zbrojovku". Uputili su se ka crkvi da bi postavili osmatraa, kao to je naredio pukovnikov autant Pain. Crkva je bila na uzvisici i na pogodnom mestu, pa je tamo postavljen osmatra. Prvi osmatra bio je iviev vojnik Popovi, Mavanin. Nizak rastom a teko se kretao. Docnije sam saznao da je bolovao o d bruha i da su mu dosadarrji napori zadavali dosta tegoba. Imao je jo jednu osobinu. Nije mogao biti bez hrane. inilo se da e skapati od nervoze kada nema obroka, a mogao je podosta pojesti. Za ovih nekoliko dana mi smo se na njega navikli i prijala nam je njegova ala. Postavio je dosta pitanja, naroito ta da osmatra. Nikako mu nije ilo u glavu da bi i ovamo mogli naii Nemci, kao ni nama. Ali nareenje je izdato i nema pogovora. Mene i ivia su pozvali u tab. Iznenadili smo se tom novom pozivu. Mislili smo da se neko ali. Do sada su nas pozivali kod gospodina pukovnika, a sad odjednom u tab. "Velika vojska pa nam i tab treba", dobacih iviu. "Ne treba vojsci, ali treba Lencu i Pamu", ree ivi. Hteo je jo neto dodati, ali se samo pogledas mo. Doekao nas je Nikodije. Video sam da je to etrdesetogodinjak, pa mora da je sino od straha izgledao stariji. Bio je to sada drugi ovek. Priao je meni i iviu, kao da nas je on pozvao, i odmah zapitao: "ta gospoda oficiri piju?" Mi bismo ostali sa Nikodijem da nas nije pozvao Lenac. Kada smo doli do njega, dao nam je nekoliko na komade iseenih listova. Na njima je pisalo: "Priznanica za izdatu" ... zatim nekoliko takica. Ispod toga samo "pukovnik Drag. Mihailovi". Tada sam prvi put video njegov potpis. Drugi put sam dobio blanko potpisane objave lino od Drag. Mihailovia, kada sam odlazio sa Ravne gore, ali o tome e biti rei kasnije. U kafani nije bilo oficira, nekuda su izali, pa ne otrpeh da ne upitam Lenca: "Ko nas je zvao u tab?" Lenac se podie pa ree: "Zvao sam vas obojicu da vas upoznam s tim da je sada formiran tab i da smo, do daljeg, kapetan Uzelac, porunik Pain i ja zadueni da obavljamo tabne poslove. Ubudue se nama obraajte za sve to vam treba." Podigoh ruke da bih iskazao svoje uenje, a Lenac mi se u brk podrugljivo nasmeja. "Sada moete ii i sve to uzmete od seljaka ili iz zadruge, plaajte tim priznanicama, to vam je kao novac. Gotovinu moramo uvati za druge potrebe." Okrenusmo se da poemo i primetih da nas ovaj rezervni potporunik, ljotievac, ni ne pozdravi. Tek to smo izali, sreli smo Drau. Pored njega je koraao podebeo seljak, obuen vie graanski nego seljaki. Videh da je to seoski starema koji se takoe zvao Nikodije, ali prezime mu je bilo Boi. Za njima je ila grupa oficira, a malo podalje stajali su seljaci, njih dvadesetak, i ivo raspravljali. Prili smo im ivi i ja da bismo uli o emu je re.
31
"More, i ovaj je imao visoki in. Kae, nee da se predaju, a gde mu je ta vojska kojom je komandovao. to je raspusti pa doe ovde na nau grbau?" "ekaj", upade ivi. "o kome vi to govorite?" "Pa o vaem pukovniku, da o kome bi. Pokupite se vi, sinko, pa idite svojim putem i nemojte da mi zbog vas stradamo." ivi, ije je lice, inae, uvek bilo nekakve ukaste boje kao u Kineza, pa su mu i oi bile malo kose, pocrvene. Jedan seljak se ubaci: "Ma. ko vas ovakve pokupi, boga vam. Kao da ste s koca i konopca." "Zavei, ia", ree ivi. "ta si rekao gospodinu pukovniku malopre? Jesi li pred njim bio duga jezika?" "Ma. ume taj va pukovnik da zamrsi pa mu ne moe ni sa jednog kraja prii." Odjedanput usmo kako se od crkve oglaava na Popovi. Davao je znak da nam se pribliava jedna grupa vojnika. Nisu liili na Nemce, pa Popovi nije davao uzbunu. Iz pravca otkuda smo i mi doli, videli smo da dolazi grupa od pet oficira i etiri vojnika. Vratio sam se do Nikodijeve kafane i obavestio pukovnika Mihailovia da dolazi jedna grupa oficira i vojnika. Namerno nisam hteo da to saoptem nekom od tri lana novog taba. Pukovnik mi ree da, za svaki sluaj, naa grupa bude u pripravnosti, a ppruniku Painu naredi da andarmi zauzmu zaklon i budu spremni da otvore vatru na njegovu komandu. Majora Stankovia posla da doeka i legitimie oficire. Draa uze dvogled i ree pomalo nesigurmm glasom: "Ovo su neki iz jurinog bataljona." Spustio je dvogled pa obrisa oi ispod naoara i dodade: "Ne treba pripravnost, to su nai. Skinuo je naoare i paljivo obrisao stakla kao da se bojao da ne slomi zlatni okvir. Major Stankovi, udaljivi se jedno pedesetak metara od nas, ekao je novu grupu. Odjednom videsmo kako iri ruke i ote mu se uzvik: "Palo!" Potra napred i kad doe do oniskog crnog oficira sa kiankom na glavi, oni se vrsto zagrlie i poljubie. "Novodoavi je bio major Miodrag Paloevi. S njim su bili kapetan Milenko Relji, porunik Borivoje Ili, potporunik Pavle Mekovi, narednik Gojko Ajvaz, za kojeg smo iz daljine mislili da je oficir, i etiri vojnika. O svima njima bie jo rei. Pre nego to je major Paloevi raportirao, Stankovi, koji je bio uzbuen, ree: "Gospodine pukovnie, ovo je moj klasni drug iz 48. klase Vojne akademije." Stankovi je sve to rekao kao da je sada ovde u Zaovinama bilo vano ko je iz koje klase. Paloevi jo jedanput sastavi pete, lupnuvi to je jae mogao, i raportira: "Gospodine pukovnie, zovem se Paloevi Miodrag, komandant 1. jurinog bataljona. Posle borbe kod Bijeljine sa ustaama i Nemcima odstupio sam i ve nekoliko dana idem za tragom vae grupe." Sve ovo Paloevi je izgovorio kao da je damma unapred vebao ta e rei. Po njegovom prvom nastupu videlo se da se o nama ve uz put dobro raspitao. Dolazak Paloevieve grupe bio je povod za novo oduevljenje. Draa se, kao i pri mom dolasku, raspitivao o ratnim danima Paloevieve jedinice, 1. jurinog bataljona. Paloevi je referisao kako su mu Nemci kod Bijeljine unitili gotovo ceo bataljon. "Koliko ste imali mrtvih?" upitao je Draa. Kao da je danima razmiljao, major ispria priu kako su naili tenkovi i kako se posle ogorenog otpora morao povui.
32
"Nismo imali protivtenkovskih topova. Kada smo se povlaili, na nas su vatru otvarale i ustae iz pozadine i tako se bataljon rasturio. Ve smo bili uli za kapitulaciju pa je i moral vojnika opao." Zaeleo sam da porazgovaram sa oficirima koji su doli sa Paloeviem, ali sam video da za to nema prilike pa sam napustio drutvo koje je ostalo da pria velike prie o malim borbama. Kroz glavu mi prooe slike moje kapitulacije i 33. peadijskog puka. Ma svugde je to isto, a evo i ovde se ne uje da se negde vode borbe. Ovo je bio hladan tu za moje vrelo raspoloenje, koje se javilo kada sam video da ima jo onih koji se ne predaju. Sa iviem i dva vojnika otiao sam u seosku zadrugu da vidimo ta se tamo moe dobiti. Para smo imali neogranieno, jer na priznanicama koje nam je izdao Lenac, sa potpisom Drag. Mihailovi, nije bila ograniena suma. im smo uli u zadrugu, videli smo da nismo jedini. Prvo nam je pao u oi kapetan Uzelac, ne zbog svoje podeblje figure i prostora koji je zauzimao, ve zbog onoga ta je radio. U ruci mu je bio notes i lako je bilo zakljuiti da vri neku vrstu inventarisanja. Trgovac, ije ime ne znam, samo je lomio prste i kukao: "Pobogu, brao, nemojte, gospodo, ako boga znate, pa ovo je sva imovina zadruge. Zadrugari su godinama tekli dok su ovo stekli, a vi razneste sve." Duan je bio pun. andarmi, podoficiri, vojnici, etnici vojvode Mitra i, u prvom redu do tezge, gospoda oficiri. Svako je merkao ta mu treba, pa i ne treba, jer sve je ovo dabe i niko ne misli na zadrugare. Nestrpljivi nisu mogli saekati trgovca koji je sa Uzelcem otiao u magacin, ve su iz rafova sami uzimali robu. ivi i ja smo se nekako progurali da bismo i mi uzeli ta nam treba. Nali smo omot ilet a, desetak kutija duvana i cigaret-papira, neto soli, brana, graha i nekoliko kaieva slanine. Dali smo zadrunom trgovcu priznanicu, a on nas je alosrio gledao, a onda je pocrveneo kao da e da nam baci u lice tu priznanicu. U duan upade seos ki glavar Nikodije Boi, za koga sam uo da je vie puta pokuavao da postane narodni poslanik. Kada je video ta se radi, viknu na trgovca da prekine prodaju i zatvori zadrugu. Ugledavi kapetana Uzelca koji je izlazio iz magacina, zakuka: "Sta je ovo, gospodine kapetane. Idem ja do gospo-dina pukovnika da se alim." Uzelac mu prie i uhvati ga za prsa. "Nemoj da galami, za sve to uzmemo, dajemo priznamce. Mi smo vojska, mi se ne predajemo Nemcima, i sve e ti biti plaeno kad ih pobedimo", ree Uzelac nekako upljim glasom jer ni sam rnje verovao u to to je govorio. Boia gotovo izgurae iz duana i on se upu-ti ka Nikodijevoj kafani. Meu etmcima bio je i nidari. Drao je u ruci stotinarku i pokuavao da kupi "dravu". Drugih cigareta nije ni bilo jer su ih ve odneli Uzelevi andanrn za potrebe taba, tj. gospode oficira. Ugledavi ga kako dri stotinarku, trgovcu kao da se smui, dohvati nekoliko paklica "drave" pa mu ih dade preko reda, a novac ni ne uze. Kada smo ivi i ja krenuli sa vojnicima koji su nosili na pazar, krenuo je i nidari. Javih se iviu da u malo da porazgovaram sa Mitrovim etnicima. Misao o borbi protiv Nemaca nije me naputala. Bio sam do kraja reen da se ne predajem, ve da se borim. Sada sedimo u Zaovinama i ini mi se da vie nigde nema vojske koja se bori. Do Zaovina se jo i govorilo o gerilskoj borbi, ali sve to kao da jie ostalo sa one strane Drine. Sada su se irile vesti da Draa nastoji da pohvata veze, ali kakve i s kim, to se nije znalo. Neki su ak i otvore -no govorili da je najbolje da se rasturimo. Kada sam doao do skole, nasao sam Mitra kako sedi sa svojim etnicima i pijucka rakiju. Onako malen, poskoi i zagrli me. Iznenadih se takvom doeku, ali u ubrzo videti o emu je re. Mitar je poeo izdaleka, da go vori o gospodinu pukovniku, o velikoj vojsci kojom je komandovao, a onda, zastavi, dodade: "Vidi sada ta e biti od nas." utao sam, ekajui da se izjasni. Ne mogavi da nae rei kojima bi produio razgovor, Mitar ree otvoreno: "to vi, porunie, ne biste preli k nama. Eto poslao sam u manastir Rau kurira i ekam vesti. Znate, u svakom manastiru treba da bude obavetenje od glavnog vojvode ta da se radi." Gledao sam kao da ga ne razumem, a on mi ree da je tab vojvode Koste Peanca u nekom manastiru. Moda je u Rai.
33
Mitar se oslobodio i rekao kako bi njemu i etnicnma dobrodoao svaki oficir. Kada sam ga upitao ta e raditi ako ne dobije vezu i nareenje od Koste Peanca, Mitar se zbunio, ali je brzo odgovorio kako bi se vratili do Doboja ili bi prethodno potraili Peanca u Crnoj Gori. Uzdrao sam se da odmah ne kaem da ja ne nameravam natrag u Doboj. Ovaj razgovor ili, da kaem, vrbovanje, naglo je prekinuto ulaskom u kolsku zbornicu, gde smo Mitar i ja razgovarali, kapetana Kovaevia, koji je stalno bio sa Dobojskim etnicima. Umesto da objasni ta je bilo, zbog ega je ljut, kapetan Kovaevi je psovao mater naredniku Franji. "On e meni komandovati", i opet psovka, "Franjo je komandovao mom ocu u prvom ratu a sada meni opet da komanduje Franjo." Smirivali smo ga da ujemo ta se desilo. Kovaevi ispria kako mu je Franjo malopre u zadruzi traio da pregleda ta su etnici sve potrpali u dakove, a on mu je sve bacio pred noge, ne treba mu nita od Franje. Samo jedan Franjo je bio meu nama, Franjo Seniar, koji se uz neobjanjivu podrku pukovnika Mihailovia tako bahato ponaao. Docnije sam video da ipak Franjo Seniar nije prema svakome takav. Jedan od prvih prema kome je bio snishodljiv, bio je major Paloevi. Vratio sam se u kafanu Vukadina Kojadinovia. Bilo je vreme ruku. Pasulj je mirisao. ini mi se da od tada volim pasulj sa slaninom vie od svakog drugog jela. Posle toliko dana bio je ovo prvi pravi ruak. Kafedijin sin Miodrag, koji je imao devet ili deset godina, odnekud je doneo kutiju ratluka kojim nas je posle ruka posluio. Miodraga sam zapazio i narednih dana. Svuda se vrzmao, sve je gledao i sve ga je interesovalo. Mi smo za njega bili kao neki junaci koji se ne boje Nemaca, istini za volju, treba rei da je strah od Nemaca ve sve podobro zahvatio, jer su glasovi o njima sraunato ili ispred njih i u njihovu korist. Miodrag Kojadinovi, koji je tada bio u godinama kada deca upijaju sve kao suner, jo i danas se sea mnogih dogadaja koji su se odigrali tih dana u ratrkanom selu Zaovine. ivi je opet bio radostan. Video sam da neto zna i da to hoe to skuplje da proda. ekao sam strpljivo, jer nisam imao ta da mu ponudim. Tako sam u razgovoru poeo da mu otkrivam kako me Mitar pokuao pridobiti i kako je poslao u manastir Rau jednog etnika da uhvati vezu sa Kostom Peancem. ivi prestade da se smeka: "Pa ti meni prvi ree o toj vezi s manastirom." "Misli sa Kostom Peancem." "Ma, ekaj, Draa je poslao oveka u manastir." "Moda su pola dvojica, svaki za sebe. Meni izgleda da e se Mitrovi etnici odvojiti", i ja iviu ispriah ta se desilo kapetanu Kovaeviu. ivi se zagleda negde u daljinu pa kao za sebe ree: "Moda emo se kasnije i mi odvojiti." Uvee smo se ivi i ja uvukli u Nikodijevu kafanu, u kojoj su bili smeteni oficiri. Kafana je bila puna i dima i vojske. Stolovi su bili zauzeti ovim neobinim gostima. Krmar Nikodije Kojadinovi, oznojen, trkarao je oko stolova za kojima su sedeli oficiri. Na elu kafane, nasuprot anku, bio je jedan sto prazan. ivi i ja htedosmo da sednemo, ali nam porunik Pain ree da je to rezervisano za gospodina pukovnika i majora Paloevia. Malo smo se vrteli da naemo mesto i odluismo da sednemo za sto gde su bili porunik Ili, kapetan Relji i potporunik Mekovi. Primili su nas rado za sto jer se meu nama gledalo na to ko je kada priao Drai. Kafedija nam je brzo doneo stolice i pitao ta elimo. ivi pogleda na sto pa ree: "to i ostali." Iznenadio sam sle kada sam video da se moe dobiti i sira, i kajmaka, i proje, i unke za meze. Povie anka na polici stajao je radio koji nije svirao. Zato ne svira. Slabe su mu baterije pa se sluaju samo vesti, odgovorio mi je Mekovi. ivi je platio kafediji i ja videh da su cene otprilike pet puta vee nego pre rata.
34
Za jednim stolom sedela su etiri Paloevieva vojnika. Priao im je narednik Ajvaz i dvojica se udaljie da bi se uskoro vratili nosei kazane, iz koga su poeli jesti. Videlo se da jedu kaamak, a da li je bio zainjen, nismo videli. Zatim su ovi vojrnci morali napustiti kafanu da bi veerali oficiri, i tek kada je kafana ostala prazna, mogli su ponovo ui i prostreti slamu u jedan ugao koji im je odreen za spavanje. U kafanu je uao pukovnik Mihailovi. Oficiri su se digli od stolova da pozdrave pukovnika, a neko je tamo gde su sedeli vojnici i podoficiri komandovao "mirno". Mahinalno smo svi ustali. Tako je poeo da se stvara, s jedne strane, autoritet pukovnika Mihailovia, a sa druge, vojna disciplina, koja je, mora se rei, i meu nama za ovo vreme bila neto drugaija. Moglo bi se konstatovati da je disciplina popustila ili, obrnuto, da je odnos postao prirodniji, kao da je rat poeo da zbliava ljude i brie izvetaene odnose koji su se u predratnom periodu u vojsci smatrali vrlinom. Bezuslovna poslunost, koja nije dozvoljavala mkakvo razmiljanje, bila je temelj tih odnosa. Na jednom sluaju koji e se uskoro desiti, videe mo kako to izgleda. Ulazak pukovnika Mihailovia kao da je znaio da se i oficirima moe da donese veera. ivi i ja nismo to znali pa smo hteli da odemo, ali nas kapetan Relji zadra. Ima dosta hrane, ostanite sa nama na veeri. Jedan crnpurasti vojnik donosio je tanjire i sa kafedijom postavljao sto. Poeo je od gospodina pukovnika. Na jedan prazan kafanski stoi stavie veliku iniju. Prijatan miris rasprostre se kafanom. Kada je i u moj tanjir izruena velika kutlaa, video sam da je to gula od ovjeg mesa. Odmah je iz jednog kazaneta kafedija svakom dodao i kaamaka. Crnpurasti vojnik bio je Benjamin Samokovlija, koji e mi prvom prilikom ispriati u kakvoj se situaciji nalazi u ovoj grupi "vojske koja ne priznaje kapitulaciju" i koja, bar za sada, jo nije dobila odreeni naziv. Te veeri Benjamin se samo usudio da me upita: "Jeste li vi, gospodine porunie, rodom iz Banjaluke?" Potvrdio sam mu, a Benjamin mi ree da bi me pitao za neke njegove poznanike. Uskoro u videti da mu je to bio samo izgovor. Marinski narednik Franjo Seniar, koji je ve, kako se kae, stekao pravo graanstva ili, bolje rei, apsolutne pripadnosti oficirskoj grupi, poeo je eprkati oko radija. Imao sam izvesno svee znanje jer sam pre nekoliko meseci zavrio kolu za vezu i bio na praksi u fabrikama "Goevac" i "Signal", gde su se izraivale vojne radio stanice. Nisam ni pokuavao da popravim radio koji je samo krao, iz prostog razloga to sam malo razumeo nemaki, jer sam po komentarima onih koji su znali nemaki, meu kojima je bio i pukovnik Draa, video da su saznali neto o vladi i kralju. Naime, tvrdili su da nemaki radio ni jednom reju ne pominje kralja i vladu, ve da stalno poziva na red i poslunost. Komentarisali su da kralj i vlada nisu pali u ropstvo, i pr avili razne pretpostavke. Pukovnik Mlhailovi, koji je bio vrilac dunosti naelnika II armije u Sarajevu, kao da je neto znao, ubedljivo je govorio da su vlada i kralj izbegli preko Grke. Svima nam je smetalo to su Mihailovi i Paloevi, ne obazirui se na prisutne, najvie govorili francuski. To je naroito revoltiralo Paloevievog klasnog druga, majora Stankovia. To vee pukovnik Mihailovi je naredio da se sutra prikupe seljaci u to veem broju, a i mi svi da moramo biti prisutni, kako ree, da razgovaramo o situaciji. Sutradan se situacija okrenula naopako. Umesto da seljaci dou na zbor koji je zakazao pukovnik Mihailovi, dola je delegacija koju je predvodio seoski stareina Nikodije Boi i traila da ih pukovnik primi na razgovor. Jutro je ve poodmaklo, i Mihailovi je ve popio i kafu a i rakiju sa Franjom i Uzelcem, kada je delegacija dola. Mihailovi kao da je od ovih ljudi oekivao neko priznanje zato to ne priznaje kapitulaciju, pa je bio iznenaen kad su poeli govoriti o, kako rekoe, pljaki zadruge. Jedan postariji domain alio se da nai vojnici i etnici zalaze po kuama i uzimaju ta im se svia, pa da neki diraju i ene. Dok su se seljake albe reale, a one su bile teke, Mihailovi je preko andarma poruio da se prikupimo u to veem broju. Neka dou svi. Ve nas je i tako bilo podosta sa seljacima. U razgovorima nismo svi imali iste stavove. Neki su opravdavali ono to je uraeno u zadruzi, a bilo je vojnika koji su govorili da nije trebalo sve uzeti, i selo mora da ivi. Mislio sam da e Draa pokrenuti raspravu o naim nepravilnim postupcima prema seljacima. Meutim, kada se prikupilo dosta nae vojske, on poe iznositi svoja gledanja na kapitulaciju. Tesko bi bilo to reprodukovati, pre svega zato to je Draa govorio as o generalima, ne ustruavajui se da pomene i Simovia, rekavi da im je glavna briga bila kako da pobegnu, a ne kako da komanduju. Onda bi preao na to kako Jugoslaviju nee Saveznici prepustiti Hitleru. Besneo je kada je govorio o Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj.
35
Seljaci, meu kojima je prvi govorio Boi, traili su da mi ostavimo njihovo selo na miru. Drugi su pitali mislimo li mi da se borimo, pri emu je bio oigledan strah od te borbe jer bi im Nemci mogli, kako su govorili, sve spaliti. Gledajui sa strane, rekao bih da je svako pevao svoju pesmu, da bi, na kraju, seljaci bespomono sleui ramenima, otili svojim kuama. Uskoro nam je bilo jasno da se oni nisu pomirih s tim da i dalje ostanemo njihovi neeljeni gosti. Videemo da su nali naina da nas se ree. Na drugoj strani, pukovnik Mihailovi nije mogao spreiti da zbog robe iz zadruge ne doe do sukoba i meu nama. Ako su seljaci naoko bespomono otili, tako nije uinio rezervni podnarednik Sijai. Kada su Lenac i Pain vrili raspodelu eera, cigareta, suvog mesa i druge robe, Sijai se bunio, ako bi se tako moglo rei, to je vojnicima pripalo samo neto slanine, brana i pasulja. Svaao se sa Lencom, koga veina nije simpatisala, zbog njegovog isticanja Ljotia i dodvoravanja Drai. A Sijai, koji je, kako sam docnije saznao, bio grafiki radnik, kao da je posebno bio netrpeljiv prema Lencu. Porunik Pain je smatrao da i on treba da oita lekciju Sijaiu pa je, ne birajui rei, vikao na Sijaia, koji je, inae, vrio dunost pisara i na maini pisao sve to je tzv. tabu trebalo. Lenac je u vie navrata nazivao Sijaia komunistom. Sijai se usudio da kae: "Vi, gospodo oficiri, imate para i jedete peenje i unke, a mi postan kaamak i pasulj." Svi koji smo se zadesili u kafani, okupi li smo se oko njih trojice. Zbog galame, iz sobe je izaao pukovnik Mihailovi. Lenac mu je odmah priao i optuio Sijaia, ne ustruavajui se da kae: "To su komunistiki ispadi, on se stalno neto buni." Pukovnik Mihailovi pozva Sijaia, koji se ve povukao i seo za jedan sto. Oekivali smo da e i Draa vikati. Meutim, on otro podviknu da nee trpeti nikakvu nedisciplinu ni komunistike ispade. Zapretio mu je da e pri sledeem ispadu biti kanjen i da e ga oterati. Sijai je samo rekao: "Razumem ." Razmiljao sam o ovome i setio se sluaja kada je u Vojnoj akademiji i mene jedan pukovnik, moj odeljenski stareina Vlajko O. Jevti, nazvao komunistom. Dogodilo se to ovako. U stroju za veeru pozvao me je deurni da itam "Oena". Bio sam zauzet ap utanjem sa drugom do mene pa nisam uo. Deumi oficir me je kaznio da posle veere pa do poveerja ispred atora naglas deklamujem "Oena". Bilo je to za vreme letnjeg logorovanja. Kaznu sam morao izvriti, pa sam posle veere stao pred ator i poeo: "Oe na, ie jesi itd." Odjedanput na desetak metara od mene moj drug Zoran Vasiljevi poe da glasno pljuje. ta se desilo? Zoran je imao obiaj da stalno kroz zube pljucka. Mi smo pokuavali da ga oduimo od tog runog obiaja, ali on se esto zaboravljao. Toga dana nije primetio da iza njega ide kapetan Bimbai, i Zoran, kao da je gaao, pljucnu ba na vrh kapetanove izme. Bimbai ga je na taj nain kazrno to mu je naredio da posle veere do poveerja pljuje u testiju dok je ne napuni. Tako smo se nas dvojica sluajno to vee nali zajedno na izvravanju kazne. Mi smo se, i ne razmiljajui mnogo, brzo sloili: ja bih viknuo "oe na", a Zoran "pu", ja "ie jesi", a on "pu", i tako sve do "lukavago", a on opet "pu", pa sve iz poetka. Prisutni su poeli grohotom da se smeju. Poto je smeh zarazan, on se preneo na ceo logor. Naiao je pukovnik i, razume se, sutra na raport. Eto, tada me je prvi put neko nazvao komunistom. Mene je to jako uvredilo, jer su nas uili da su komunisti bezbonici i ljudi bez ikakvog morala. Ja sam tada bio pitomac od esnaestak godma, i kada mi je pukovnik rekao da piem kui da mi poalju civilno odielo, to je za mene bila prava tragedija. Sada, ovde, bilo je neto drugaije. udio sam se, jer su se moja shvatanja o komunist ima ipak u razdoblju od sedam godina neto promenila. Sijai je jednostavno negodovao s pravom. Nije bilo opravdano da oficiri peku ovna na ranju, a vojnicima daju postan pasulj. U mojoj grupi i ivi i ja jeli smo svi zajedno, tek bi po koji bolji zalog aj ponekad uzimali, i na to se vojnici nisu bunili. Pukovmk Jevti je tada odustao da me predloi za iskljuenje iz Vojne akademije, ali ta e biti sa Sijaiem, kako li e on proi?
36
Primetio sam da nema majora Paloevia. U razgovoru, ivi mi je rekao da ga je video kako po selu trai seljako odelo. Da nee i on, kao oni kod Doboja, u civil pa kui da zbrine porodicu. "Nee biti tako". ree ivi. "Otkud zna?" "Pain mi je rekao da u Bajinoj Bati ima banka puna para i da je neki Koji, poslanik, posla o poruku da taj novac jo nisu uzeli Nemci." Ova prva misija majora Paloevia u civilnom, seljakom odelu bila je uspena. Doneo je dosta novaca, a koliko, to niko, sem Drae, Uzelca i njega, nije znao. Kakva e mu biti druga misija kada je u seljakom odelu iao u Gornji Milanovac, videemo kasnije. Uli smo ve u maj, a jo se ne miemo iz Zaovina. Oseamo da smo se seljacima popeli navrh glave. Bilo je meu njima i mnogo ratnika iz prvog svetskog rata, a bio je jedan ak iz srpsko -turskog rata. Oni su se iuavali brzoj kapitulaciji, i smatrali da je sramota to bez zrna baruta izgubismo rat. Uzalud smo i Draa i mi ostali govorili da Hitler mora propasti, i da e Englezi i Amerikanci pobediti. Jednom prilikom jedan seljak postavi pitanje ta je sa Rusima. Zato Rusi ute? Meu oficirima bilo je govora o SSSR, tj. o Rusiji. To je bio i povod za strategijske misli pukovnika Drae i za politike napade i tirade Ljotievog sekretara Lenca. Veina je izbegavala te razgovore. Jednom smo uli od Drae, kada je malo vie popio, da je SSSR sklopio sa Hitlerom pakt o nenapadanju. Tom prilikom je on rekao: "Gurnue njih Englezi u rat. A kada pukne izmeu njih i kada se ta dva gorostasa uhvate ukotac, onda e biti pravi rat. Za sada se ne moe nita oekivati, jer su Rusi i Nemci saveznici. Treba ekati, rekao je Draa, i to sluajno, tu u Zaovinama. A to treba ekati postala je osnovna zamisao Draine strategije, kojom je u poetku okupacije nastojao da sprei razvoj ustanka, ali je vrlo brzo preao na svoju pravu i jedinu strategiju, borbu protiv svih snaga koje su se pokrenule protiv okupatora, i tu nije bilo "ekanja". iviev i moj domain, kafedija Vukadin, znao je gotovo sve to se govorilo meu oficirima, kao i o njihovim meusobnim odnosima, jer je njegov deak Miodrag dobro pamtio sve ta se govori, a vie je bio u kafani svoga roaka Nikodija nego kod svog oca, gde nije bilo gospode oficira i taba. Da bi nam ispriao sve ta se deava, poeo je sa uvodom kako se neki seljaci spremaju u Bajinu Batu da nas prijave, kako ree, andarmima. Nismo to poverovali. To bi znailo da e i Nemci odmah za nas saznati. Mali Miodrag je uo, kae Vukadin, kako se neki o tome dogovaraju jer ne mogu vie izdrati na zulum. I neki dan je uvee bilo lumpovanja, ispeeno je nekoliko prasadi. ak je traeno od Nikodija da domaica spremi gibanicu za oficire. Docnije sam saznao da je 27. aprila 1893. roen Draa, i ta lumperajka je mogla biti na njegov roendan, mada smo mislili da je to opijanje odraz nevolja u koje smo zapali . Nismo verovali da bi nas neko mogao prijaviti Nemcima, ali smo ipak to referisali pukovniku Mihailoviu. To je uinio ivi kao stareina nae grupe. Kada se vratio, rekao je da Draa nije bio nimalo iznenaen, jer je ve bio obaveten o tome. ivi mi je na karti pokazao da mu je pukovnik Mihailovi objanjavao kako bi nas Nemci mogli baciti u Drinu. Podstaknut ovim izvetajem, Mihailovi je skupio sve oficire i podoficire. Sastank je liio as na predavanje, as na govor. Pukovnik je izneo opirno situa ciju po kapitulaciji, pa je rekao da Nemci ne mogu dobiti rat zbog svoje ekonomske slabosti i zbog velikog prostora na kome ratuju. Govorio je i o Englezima, Rusima, Amerikancima, a onda neoekivano, poto je rekao da je na poloaj u Zaovinama nepovoljan, ponudio je svima koji ne ele da i dalje ostanu, da priznaju, kako ree, kapitulaciju. "Mi emo uskoro napustiti Zaovine i ne mogu vam rei kojim emo pravcem otii"; ipak, poto je naglasio da Srbija treba da odigra glavnu ulogu, bilo nam je jasno da emo krenuti na pogodniji teren na kome e moi da se manevrie. Dan kasnije, pukovnik Mihailovi je opet dobio izvetaj da Nemci iz Viegrada i Bajine Bate organizuju poteru za nama. Vie se nije moglo znati ta je istina, a ta la. Celu no smo proveli u pripravnosti. Za 5. maj bio je predvien pokret, tako da bismo urevan, 6. maj, proslavili na Tari. To je trebalo da nas podseti na staru tradiciju hajdukog sastanka.
37
Pre polaska iz Zaovina izbio je sukob izmeu porunika Paina i mene. Pain je naredio da nai vojnici nose namirnice i prtljag za oficirsku grupu, poto nisu mogli sve potovariti na konje. Mislio sam da je to Pain izmislio; pa sam poeo da slobodno s njim raspravljam, kao porunik sa porunikom. Neemo, valjda, mi biti njihova komora, odakle im sada toliko stvari. Nisam mislio da e me Pain optuiti kod pukovnika. Kada smo bili postrojeni, Draa je naredio da se razvije zastava. Bilo je dosta seljaka koji su doli iz radoznalosti da nas isprate. Kada je zastava razvijena, oni poskidae kape i kao da su zaboravili sve to se za ovih deset dana zbilo. Pukovnik Mihailovi oceni trenutak i odra kratak govor koji za sve nas nije bio nita novo, ali, govorei o tome da smo mi vojska koja ne priznaje kapitulaciju, u nama se budio ponos i nada da emo nai mogunosti da se borimo protiv Nemaca, kad se ve nismo predali. Posle ovog, da ga nazovem ceremomjala, krenuli smo u koloni po jedan. Na elu je bila patrola iz jurinog bataljona, sa narednikom Ajvazom, za njima andarmi i podoficiri, pa ofici ri, ispred kojih je bio ogrnut pelerinom i sa tapom u ruci pukovnik Mihailovi. Tek onda je ila ivieva grupa, a s njom ovog puta i tri vojnika koji su bili kao komora i kuvari oficirske grupe. Na zaelju su ili etnici vojvode Mitra. Tovarnog konja sa "radio-stanicom", u stvari, sa sandukom s novcem, vodio je jedan Paloeviev vojnik. Razvueni na oko pet i vie metara odstojanja, ovih ezdesetak raznorodnih vojnika izgledalo je kao velika i dugaka kolona. Crnpurasti vojnik Benjamin progura se do mene. Pokuao je da govori, ali uvek bi nam neko smetao, a on nije hteo da iko uje ta hoe sa mnom da razgovara. Tek na jednom sastanku odvojio sam se malo u stranu i pozvao Benjamina da mi donese cigarete ako ima. Znao sam da toga u komori ima. Kada sam zapalio, pitao sam ga ta je hteo da mi se poali. Benjamin se jo malo ustruavao, a onda, kao da skida veliki kamen sa vrata, ree: "Gospodine porunie, video sam i uo da vi ne simpatiete Ljotia", zastao je, a ja ga podrah, dodavi onako kako sam mislio: "Ljoti bi hteo biti jugoslovenski Hitler." "Vidite, gospodine porunie", produi Benjamin, "ja sam Jevrejin i jo Nemci nisu ni okupirali celu Jugoslaviju, a mene je ve razoruao potporunik Lenac. Odredio me je za kuvara i preti mi da e me prvo m zgodom oterati." "Pa ta ti ja tu mogu pomoi?" ^Molio bih vas da budem u vaoj grupi." Zamislio sam se dugo, gledajui u praznu budunost koju nisam mogao znati. Benjamin pouri da ga ne bi neko pitao ta je razgovarao sa mnom. Kolona se pela kroz gustu umu ka lovakom domu na Mitrovcu. Imao sam jo jedan znaajan razgovor sa "dobojskim voijvodom" Mitrom. Brojno stanje njegovih etnika bilo je isto kao i nae. Moda se zato Mitar rnje ustezao da mi otvoreno ponudi da se odvojim. "Ima kod tebe i jedan Crnogorac profesor", mislio je na Radomana, "povedi i njega pa da mi krenemo za Crnu Goru." Mitar me je pozvao da uvee doem k njemu na razgovor. Penjali smo se sve vie, a i ja sam sve vie poeo razmiljati kako bi bilo da krenem u Crnu Goru. Sutra je urevdan, i ovaj Mitrov predlog povezao sam sa etovanjem i hajdukovanjem. Stigli smo. Lovaki dom na Mitrovcu jadno je izgledao. Nije bilo ni vrata ni prozora, unutra nita, ni gde da sedne. Neko je sve razvukao, kao da je samo ekao rat, pa da to uradi. U blizini jo nekoliko koliba - ni u njima nita, sluile su pastirima ili drvoseama da sklone glavu od nevremena. Kako smo pristizali, tako se formirao stroj, stajali smo u dve vrste, dok su Dobojski etnici bili u gomili ispred koje je stajao Mitar. "Ovaj nee dugo pod komandom Drae", apnuh iviu. Bili smo rasporeeni po kolibama. Sutra emo ovde na planini, kako dolikuje, slaviti urevdan. Kreriuli smo svako ka svojoj kolibi. Doavi do nae kolibe, ustanovili smo da je iskljuivo sluila za ovce i k oze. Stoga se uputismo ka jednoj koja nije bila nikom odreena, i tamo smo se smestili. Jo nismo m vatru naloili, kad se pred kolibom zaustavie Draa i Pain. Na kolibi nije bilo vrata. Ne obazirui se ko je u kolibi, Pain. je govorio Drai: "Martinovi se opet bunio. Nee da nose hranu i prtljag."
38
Draa dreknu: "ta on hoe", i opsova. Pre nego to su me ivi i Radoman uspeli zadrati, ja iskoih iz kolibe. "Zato psujete, gospodine pukovnie, porunik Pain lae. Mi nismo mogli nositi oficirski prtljag jer smo imali dosta i svoje hrane. Nije rekao da je to bilo vae nareenje." Draa se podboi na tap pa otro upita: "Ko ovde komanduje?" "Vi, gospodine pukovnie." "Na svoje mesto i nemojte da se to ponovi, inae emo po ratnom zakonu." Okrenue se i odoe ka Lovakom domu. Ubrzo je andarm sve oficire pozvao na hitan sastanak sa gospodinom pukovnikom. Vatra je ve gorela, i nije nam se ilo. Nareenje je nareenje, i zato krenusmo nagaajui o emu e biti rei. Mislili smo radi obezbeenja. Ali Draa nas je iznenadio. "Gospodo oficiri, opet smo obaveteni da Nemci kreu od Kaluerskih Bara. Nemamo mnogo vremena za odluivanje. Treba da se provuemo, da Nemci ne bi napravili obru. Stoga se treba podeliti u vie grupa i krenuti raznim pravcima." Na sastanku je bio i vojvoda Mitar. Oficiri su disdplinovano ekali nareenje ko e u koju grupu i gde e biti zborno mesto. Niko nije postavljao pitanje odakle izvetaj o Nemcima, pa smo docnije ivi i ja zakljuili da je neko morao doi da javi ili je to maslo vodia koji nam je sa Mitrovca pobegao. Mi smo se alili, moda hoe Veanjci da nas to dalje pokrenu, da im se ne bismo vratili. Usledilo je nareenje. Prva grupa: pukovnik Mihailovi sa oficirima, andarmima -podoficirima i Paloevievim "jurilijama", ukupno oko dvadeset. Druga grupa: Dobojski etnici sa vojvodom Mitrom, brojno stanje trideset, i trea, najmanja grupa: ivi i ja sa Zorkiem i pet vojnika, ukupno osam. Drugi deo naredenja bio je otar, gotovo pretei, a odnosio se na zabranu bilo kakve borbe sa Nemcima. Draa je zakljuio: "Borbu sa Nemcima izbei po svaku cenu... Neu da mi na leda natovarite poteru." Trei deo nareenja bio je kratak: "Zborno mesto Suvobor kad ko stigne, smetaj u kolibama i hvatanje veze." Poao sam sa Mitrom, rekavi iviu da me saeka. Hteo sam jo jedanput da vidim kakvi su planovi "vojvode dobojskog". Vojvoda je okupio etnike i bez okolianja rekao: "Bio sam kod gospodina pukovnika. Kae da e nas Nemci opkoliti i naredio je da se probijamo po grupama. Ja, kao va vojvoda, vie neu pod komandu ovog pukovnika." Ja se malo trgoh. "Ako neko od vas hoe, eno ga tamo", pokaza rukom. "pa neka ide slobodno." Svi su zagrajali: "Neemo, dosta nam je vojne discipline i bahatih oficira", i kapetan Kovaevi dodade: "i pijanog Franje." Zaudih se tome. etnici su se poeli spremati, a Mitar pozva nidaria pa mi pred njim ree: "Porunie, nemoj biti lud pa ii s njima. Rade ti o glavi. Preda mnom su malopre govorili da e te urazumiti ili likvidirati. Evo ima kod nas i poznanika, pa emo zajedno u Crnu Goru."
39
U sebi sam odluio da ne odem s ovim etnicima, nije mi se svidelo vojvodino istupanje. A jo kod prvog susreta s njima video sam da nemaju odreenog cilja. Izvukao sam se da u se dogovoriti sa iviem. "Dodi brzo jer mi kreemo", ree Mitar, vojvoda dobojski, koga vie nikad nisam ni uo ni video. Kopkalo me je ono to mi je rekao vojvoda da je uo da e me likvidirati, i kada sam sa iviem o tome malo porazgovarao, zakljuili smo da se to, moda, odnosi na odvajanje nae malene grupe. Zato bi im ba nas osam, sa jednim pukomitraljezom, smetali. Moda e kasnije i ostalih da se oslobode i da se negde ubaziraju samo oficiri. Pravili smo razne pretpostavke, a onda poeli razmiljati i o pokretu. Dogovorismo se da krenemo zorom pravo na Kaluerske Bare. Tako mi ostadosmo na Mitrovcu. Od sve "jugoslovenske vojske" ne bee vie nijednog stareine da nam ta naredi ili da nas kontrolie. Pre spavanja obili smo Lovaki dom i sve ostale kolibe. Nigde ni ive due, sa mo je u Lovakom domu ostala neka oprema koju "oficirska grupa" nije mogla poneti. Negde daleko u umi oglasio se vuk dugim zavijanjem. Ovaj e nam noas biti jedini saveznik. Bie da je namirisao konje koje su Draina gospoda oficiri rastovarili i poterali u umu da bi se neprimetno provukli kroz "nemaki obru". Vratili smo se u nau kolibu. Vojnici su bili dobri i pobnnuli se da imamo dosta drva. Prezalogajili smo svi malo proje i slanine i pripre-mili se da no provedemo vie dremuckajui pored vatre ne go to smo spavali. Izlazei povremeno iz kolibe, videli smo da je posle kie poeo da pada sneg. Kako e biti sutra? Naa grupa je belom zorom, kaem belom, jer je noanji sneg svojom belinom prekrio Taru, krenula pravo ka Kaluerskim Barama. uma je bila arobna, to se lepote tie, ali i tajanstvena, sa pucketanjem svojeg drvea i svim neobinim zvukovima. Nenaviknuti, zastajali smo da odgonetnemo ta je to, pa bi samo ponekad neko progovorio: "uma", i time je sve bilo reeno. Protekle noi zabeleili smo promenu. Poto se pozdravio s nama, nau grupu je napustio profesor Radoman. Rekao je da nee sa vojvodom Mitrom, ali da ne zna s kim e i kako e dalje. Tako je ionako mala grupa postala jo manja. Ostalo nas je sedam. Ili smo pravo na Kaluerske Bare, oprezno grebenom. Sneg, koji je napadao desetak santimetara, oteavao je kretanje. Zastajkivali smo da bismo oslunuli ne ide li nam ko u susret, jer nas jo nije naputala misao, koju nam je naturio pukovnik Mihailovi, da za nama kree potera i da treba izbei opkoljavanje. Reili smo da na Kaluerskim Barama proslavimo urevdan. Poto smo poslednji krenuli sa Mitrovca, uvideli smo da ni za nama ne idu Nemci. Tek posle rata mali Miodrag, koji je tada ve porastao, priao mi je da su po naem odlasku iz Zaovina Nemci stvarno dolazili i da su se seljaci izvukli rekavi kako smo mi "samo beanija" bez oruja, koja ide svojim kuama. I Nemci tada nisu kaznili seljake. Prelazei preko visoravni Dobro polje, zadrali smo se da se odmorimo i da ruamo. Bio je to urevdanski ruak na urevdanskom rastanku, jer je prole veeri praa Mihailovi priredio umesto hajdukog sastanka hajduko rasturanje. Nije bilo ni ovna na ranju, ni rujnog vina, ni pleke da "harambaa" odgonetne sreu junaku. Umesto toga bilo je sve vie pitanja koja smo svaki sebi i jedni drugima postavljali. Kaluerskim Barama smo prili oprezno. Prvo izvianje sa ivice ume, zatim patrola prilazi kolibama i kuama. Svuda tima. Krenusmo slobodno i ne saekavi da patrola pregleda sve kue. N igde nikakvih tragova, a kamoli Nemaca. Istina, samo Mavanac Dragoljub ree da je ovuda prolo puno kerova. Te "kere" bili su vukovi ije su krupne ape ostavile prtinu u snegu koji je u toku dana prestao da pada. Reili smo da ovde provedemo sledeu no. Uzrok tome je ponajvie bila jedna kua koja je, verovatno, sluila kao letnjikovac nekom bogatau. U kui je bilo i ognjite i neto posua, a u sobama jednostavnih drvenih kreveta preko kojih je bilo naslagano vunenih biljaca. U manju sobu smestili smo se ivi, Zorki i ja, a u drugu vojmci. Brzo smo na ognjitu naloili vatru i, ekajui da se u kazanetu prvo otopi sneg pa da se sku-va kaamak, sedeli smo oko vatre i priali. Iznenadila su nas zapaanja naih vojnika. Mislili smo, ako ute, oni i ne vide ta se sve zbiva.
40
Priali su o postupcima kapetana Uzelca, porunika Paina, Lenca, koga su jednostavno poistovetili sa Ljoti -em i nazivali ga "onaj Ljoti". Njih se nije ticala visoka politika i nadmudrivanje te gospode, ali su zapaali njiho -ve odnose prema vojncima, a i izmeu sebe. 91 Zorki, ivi i ja, posle veere, produili smo u svojoj sobi razgovor o naem hajdukom danu. ivi se alio to nas za pet godma u Vojnoj akademiji niko ne naui ta da radimo ako ovako ostanemo sami. Pa i gospodin pukovnik, koji nam je mogao pomoi, on nas, evo, rasturi. "Zborno mesto Suvobor, a tamo emo dobiti dalja nareenja." A ta ako ih tamo ne naemo ... Meni najvie smeta rezervni porunik Lenac. Pokuavao sam da razgovor skrenem i na tu stranu. udilo me je da pukovnik Mihailovi dozvoljava da tako slobodno govori o Ljotiu, pogotovo kada je re o tome ko je kriv za propast Jugoslavije. ivi mi je priao kako je Lenac pre jo vie govorio o Ljotiu i hvalio se kako je on, njegov sekretar, znao sve ta se u dravi dogaa. Bio je on voa Ljotieve omladine. Mi neemo sa Lencom, ako ostane, sloili smo se nas trojica. Zato je pukovnik Draa Mihailovi tolerisao Lenca i odobravao njegova istupanja, tada je to za nas jo bila tajna. ivi tada prvi put ree: "Nee Lenac dugo s nama, uo sam kada je s majorom Stankoviem govorio da jedva eka da ide u Beograd", i tu ivi prestade da pria dalje. Pokuavao sam da ga podstaknem, ali uzalud. Odgovarao je da ne zna zato Lenac ide u Beograd. Zorki je rekao da je major Stankovi i njega nagovarao da ide u Beograd, da e mu lako nai posao jer on tamo ima dobre veze. "Ja znam dobro gaati iz mitraljeza, ta u ja u Beogradu, sem vojnikog zanata nita ne znam." ivi je sve vie preputao meni da odluujem ta emo dalje raditi. Tako smo se ujutro sloili da se to vie kreemo danju grebenima, da bismo se to manje peli uzbrdo i silazili nizbrdo, a i da bismo uvek imali dobar pregled terena. Kada je trebalo odluiti o sledeem naem cilju, ivi mi je rekao da ja odluim. Imali smo karte Vardita, a ivi je imao jo samo kartu Aranelovca 1:100.000. Nedostajala nam je karta na kojoj bismo videli kako emo doi na cilj koji je odredio pukovnik Mihailovi. Odredio sam prvi dan mara. Pokret do puta koji vodi od Bajine Bate za Uice. Uvee emo izviati put i, ako sve bude u redu, pre zore prtei emo preko druma da bismo sledeeg dana izali na Jelovu goru. Nai emo vodie da nas dalje vode prema Suvoboru. Sve je manje bilo nade da emo u Srbiji naii na neku vojsku koja se bori. Ovako smo govorili ivi i ja, moda naiemo na ovakvu grupu, ali zar smo mi vojska. Pa ni ona Draina grupa ne lii na neku vojsku. Znali smo samo za Paloeviev jurini bataljon, dobojske etnike i ovu Drainu grupu. Sve vie nam se nametala misao da potraimo, moda, kakvog boljeg pukovnika i da ne idemo na Suvobor. ivi je navijao za Rudnik. To je bilo blie njegovom rodnom kraju, a i meni je odgovaralo jer je bilo dalje od Lenca. Govorili smo o naim vojnicima, ta e biti ako nas napuste i odu kuama. Mi im za sada ne nudimo nikakvu perspektivu. Tada smo doli na ideju da naemo neku bazu gde bismo se mogli skloniti dok se ne pokae izlaz iz ove neizvesnosti. Ono o emu se rnsmo kolebali ni razmiljali, bila je odlunost da se ne predaje mo dok Nemci ne budu pobeeni. Nismo hteli biti nemaki robovi. Kretali smo se danju, od zaseoka do zaseoka. To su bila mala planinska ratrkana naselja kojih je nekoliko sainjavalo selo. U svim selima, to je bilo 7. maja, oekivali da se poneko vrati iz vojske. Bilo je u ovim selima starih ratnika iz Uikog puka, oni su najbolje znali na ta ovaj rat lii, i to su ocenili onako kako su oni shvatili. Iako su bili siromani, za vojsku se hrane nalo, jer su se nadali da e neko i njihove roake i sinove hr aniti na putu do kue. Nisu se udili to smo naoruam i najvie su se bojali da im sinove ne odvedu u nemako zarobljenitvo. Zadrali smo se kod nekih kua u blizini Kadinjae. Kako su nam rekli da Nemci retko nailaze, i to samo njihova motorizacija, a ne peadija, reili smo da ostanemo kako bismo sledeeg dana preli i preko puta UiceValjevo. Kada smo preli Jelovu goru i spustili se do nekih kua koje su zvali Gostinica ne znam da li je to bilo selo, ali tu je bila i kafana ponovo smo uli da nigde na putu nema Nemaca. Naiu sa motorizacijom pa prou.
41
uli smo da je tog jutra prola tuda jedna grupa etnika. Kada su nam objanjavali kako izgledaju, inilo nam se da su to Dobojski etnici vojvode Mitra, ali nismo eleli da se jo jednom s njima sre tnemo. Nismo se urili, i 9. i 10. maja bili smo u Tometnom Polju. To je bilo izrazito stoarsko selo. Svugde panjaci ispresecani potoiima bistre vode. Nije se moglo utvrditi kuda ta voda tee. Samo oko kua bilo je malo obradive zemlje. Seljaci su nam govorili da kod njih ni kukuruz ne uspeva. Ispred nas na nekoliko kilometara plavio se Maljen, a jo dalje, desno, Suvobor. Niko nam nita nije znao rei o grupi vojske koja "nee da se preda i koja ne priznaje kapitulaciju". Mi smo mogli okrenuti preko Suvobora, a mogli smo doneti i drugu odluku. Ovde na ovoj prekrasnoj visoravni kao da smo bili slobodni. Ali nikoga da nam ma kakvim savetom pomogne, pa smo ivi i ja pravili kombmacije. Kao to ree pukovnik Mihailovi, mi smo deo vojske koja ne priznaje k apitulaciju. Nas sedmorica? Silna smo mi vojska! Nema nama druge nego hajdukovati. Nai jatake i otimati od Nemaca plen. "Bar da znamo ko smo i ta smo, ali ni to ne znamo", opet e ivi. Njega kao da je stalno muila dilema ta smo, kao da jte od tog opredeljenja zavisila njegova odluka kojim emo pravcem. Nekako smo ipak doli do zakljuka da smo pre "hajduci" nego "jugoslovenska vojska". Verovali smo u hajduku tradiciju u Srbiji, kuda smo i poli. Sada nam je, kada smo preiveli kapitulaciju, preostalo da se nadamo da emo imati dosta jataka, a ta e dalje biti, ne znamo. ivi kao da je osetio moju misao ili je shvatio da sada moe istupiti sa eljom da krene u svoj kraj: "Idemo na Rudnik." "Idemo", kratko odgovorih, " i to pokret odmah dok nisu naili Lenac, Pain i ostali." Uz put smo razgovarali o zasedama, prepadima koje emo izvesti na putevima kuda prolaze usamljeni nemaki kamioni. Jednom reju, matali smo o predstojeim danima, ni sami ne znajui ta nam nosi sutranjica. Umesto preko Suvobora, vodii su okrenuli preko sela ka Gornjem Milanovcu. Prolazei kroz selo Teoin, seljaci su nas obavestili da je seoski kmet, po nareenju Nemaca, prikupio dosta oruja i vojne opreme. Pozvali smo kmeta. Jedva su ga pronali, jer je, kako ree, imao loe iskustvo pa se skrivao im bi neko naiao. "Kad pre stie da izvrava nareenja Nemaca?" upita ga ivi. "Moram, gospodine kapetane." "Nisam ja kapetan." "Gospodine oficiru, moram. Zapretie da e celo selo pobiti ako se ne preda oruje." ivi je kmetu zabranio da dalje prikuplja oruje, a ja sam za to vreme isprobao i odabrao dobre vojnike cipele. Nisam vie imao problema sa uljevima jer sam u Zaovinama noge dobro izleio. Kad se ovako neto desi, seljaci se uvek okupe iako ih niko i ne zove. Tako su i sada u dobrom broju stajali i posmatrali ta se deava. Dozvolili smo da od oruja uzme ta ko eli. Meu okupljenim seljacima bilo je i mladia koji nisu jo ni vojsku sluili, bar tako su izgledali. Dvojica golobradih deaka uzee pukomitraljez "zbrojovku" i redenike za mitraljez. Zorki ih zaustavi. "ta e vam redenici, nije to za pukomitraljez", i odabra im nekoliko arera za "brno", ak nae i punja arera. "Evo, to ponesite i municije to vie." Umea se i vojnik Nikola Vukovi. Priao je gomili oruja, municije i opreme i poeo odabirati bombe "kragujevke". Prvo je ponudio nama, a onda ree ostalima: "Ovo uzimajte, ovo je najbolje", i ispria sve ta je znao o bombama i upotrebi bombi, kao to je u vojsci uio.
42
Primetili smo da se, sem onih deaka, ostali ustruavaju da uzmu oruje. ivi mi ree, povukavi me u stranu: "Bie da se boje ovog revnosnog kmeta." "To je bar lako, povedimo mi njega odavde pa neka posle uzima ko ta hoe." "Jest, bogamu", izgovori ivi svoju uzreicu, "ionako su porez plaali, to je njihovo oruje." Iznenada ja naredih pokret. ivi, iako mu to nije lealo, podviknu: "A ti sa nama", uperivi prstom u kmeta. Ovom klecnue kolena. "Nemojte, brao, pobogu. Ja samo nareenje izvravam. Nisam nita bogu zgreio", reao bi kmet jo da ga nije ivi prekinuo. "Polazi, ni rei!" Posle smo videli da se kmet plaio da ga ne ubijemo. Kae deavalo se da nau oveka ubijenog i niko ne zna ta se dogodilo i ko ga ubi. "Nismo mi od tih. Mi smo deo vojske koja se nije predala", ponovismo Drainu izreku. "Mi ne priznajemo kapitulaciju. Nego, ako se boji, a ti, eno ti pravo uma, pa bei od nas." ivi mu pokaza u pravcu jednog umarka onako nasumce. Kmet pode, ali se nekoliko puta sa strahom okrenu. Mi smo se tome udili i smejali. Vukovi ree: "Ovaj je ko zec." Tek to je kmet odmakao, prie nam jedan od onih mladia. Pogleda u mene, valjda zbog toga to sam onako neobrijan i bradat izgledao najstariji i skide ajkau na pozdrav. "Gospodine kapetane" (izgleda da im se taj in najvie sviao, pa su i starije i mlae tako oslovljavali), "molim vas da me povedete s vama." "ta e nam ti, jesi li vojsku sluio?" "Nisam ja, ali ja znam da gaam, deda me uio." "Dobro", odgovorih mu. "Ajde da pitamo dedu, pa ako odobri, a ti poi s n ama." Svidela mi se mladieva hrabrost i otvorenost. On kao da nije oseao sramotu izdaje i kapitulacije. Njemu je deda "solunac" priao o neprijatelju, i on je jednostavno srcem oseao: sada je neprijatelj tu, i treba mu pokazati ko smo i ta smo. Malo smo skrenuli sa pravca i poli mladievoj kui. On je malo zatezao. Kada smo doli pred kuu, ve u dvoritu nas je doekao mladiev otac. Ispalo je onako, s neba pa u rebra, kada sam ga upitao hoe li pustiti sina da pode s nama. "Gde e on, nije ni vojsku sluio." "Kae da ga je deda nauio da dobro gaa i rukuje vojnikom pukom, koju deda uva jo iz prvog rata", izmislih ja onako na brzinu. "Ostavite vi, gospodine porunie, i on i deda, oba luda. Ne zna se da 1' vie mlai, da 1' stariji." Otac je znao inove, a da bi skrenuo razgovor, ree neka nana spremi jelo, sigumo su ljudi gladni. Uvede nas u kuu i donese rakiju. Razgovaralo se, a malo i popilo. Svi su pomalo pili, sem mene. I ivi je voleo ljivku, i ono to je popio, pio je s osobitim uivanjem. Nahranili su nas i otac, da bi bio siguran za sina, ponudi se da nas vodi do sledeeg sela.
43
Uz put, kad se oslobodio ree: "Vi ste oficiri, nemojte zameriti, ama, pobogu, brao, ta ovo bi? Kako nas oficiri izdadoe. Ovi nai koji su se vratili iz vojske, priali su o nemakim prodorima i opkoljavanjima." Vrlo slino, gotovo isto to smo i mi na naem dravskom ili dobojskom "frontu" sluali. U stelu Donji Branetii vodi nas je ostavio kod dobrog domaina, gde smo mogli i noiti. Veeru smo dobili kasno jer smo eleli da pojedemo neto toplo. Po obiaju, bilo je pitanja sa nae i sa strane ukuana. Mi smo doznali da Nemci idu iz Grke i vozovima i drumovima. Priali su da kolonama nema kraja. Govorili su kako je iz nekih vagona, koji su bili puni ranjenika, tekla krv. Niko to nije video svojim oima, ali prialo se i poneto dodavalo. Uzalud smo pokuavali da doznamo izvore ovakvih pria kako bismo saznali pravu situaciju. Ko to vodi rat sa Nemcima? Kuda to idu nemake kolone? Jo nedavno smo se vozili prvim razredom u vozovima, a veeras, kada smo prilazili pruzi, morali smo izviati neprijatelja. Niko nije znao nita i mi smo oprezno oslukivali. Nije bilo ni vozova ni Nemaca. No i tiina. Ni kerovi nisu lajali. Kada smo preli prugu, kod novih vodia smo se raspitivali o Nemcima. Sve vie su se ponavljale vesti da Nemci idu na Rusiju. Kako proveriti ove glasine o pokretima Nemaca radi napada na Sovjetski Savez, kako smo mi govorili, na Ruse. Zbog ovih glasova jedne noi smo preli i prugu i drum koji vodi od Gornjeg Milanovca, preko sela Rudnika, do Aranelovca. Bio je to naporan noni mar. Vodie smo teko nalazili. Nikome se nije ilo nou sa naoruanim ljudima. Izgovarali su se da ne znaju put, pa smo se morali zadovoljiti time da idemo od sela do sela. Gubili smo i po ceo sat da probudimo ukuane i da ih privolimo, vie silom nego milom, da nam daju vodia. ivi je, istina, imao kartu, ali bojali smo se da nou osvetljavamo put i kartu. Bila je jo no kada smo stigli u selo Majdan. Nismo mogli oceniti poloaj sela, pa smo nastojali da se to vie udaljimo od puta. Nasumce smo reili da ostatak noi provedemo u nekoj kui. Brzo smo zaspali, ali smo dosta muke imali dok smo se smestili. Nerazuml jiv strah vladao je medu ukuanima dveju-triju kua koje smo odabrali za smetaj. uli smo od njih da Nemci vode oficire u zarobljenike logore, a vojnike putaju kuama. uli smo i o pretnjama ako nekoga uhvate sa orujem. Stoga su se, verovatno, ljudi tako plaili. Ali pravi razlog njihovom strahu saznaemo kasnije, kao i to ko je irio glasove o moguim i nemoguim pretnjama Nemaca. Umesto da se odmorimo, ivi i ja smo morali bririuti o hrani, jer novaca gotovo da vie nismo ni imali. Sem toga, uvideli smo da se novac vie ne ceni pa se deavalo da seljaci nee da prime novac za hranu, govorei: "ta e mi te hartije." Najvie smo razgovarali o tome kako da naemo jednu bazu, da se smirimo i odmorimo. Odjednom se ivi seti manastira Vraevnice. To je bila spasonosna ideja. Probudismo vojnike, brzo podelismo posao oko pripremanja doruka. Domaini osetie da emo krenuti pa se i sami uurbae da nam pomognu da to pre odemo. Nogu pred nogu peli smo se na greben planine Rudnika. Kada se dokopamo grebena, Onda emo se niz kosu spustiti pravo u manastir. Na karti, manastir je okruen umom, pa moemo prii neprimeeni. Od Gornjeg Milanovca vodi do manastira kolski put i treba biti oprezan. Mogli bi naii Nemci. Nadali smo se da e nas kalueri oberuke prihvatiti i omoguiti da se sklonimo kad god budemo u nevolji. Uz put, idui u koloni, prisetih se svog detinjstva u Banjaluci. U blizini je bio trapistiki manastir. Povie manastira brdo Krmarice. Na tom brdu u poetku leta brali smo umske jagode. Nik ada sa sobom nismo nosili hranu. Kad bismo ogladneli, spustili bismo se do manastira. Trapiste su pravila njihovog reda obavezivala na utanje. Na manastiru je bio alter na kome su monasi izdavali hranu. Mi bismo stali u red i kada monah otvori prozori, rekli bismo: "Hvaljen Isus!" a on bi pruio po dobar komad ukusnog crnog hleba i prvoklasnog sira trapista.
44
Hoe li nas i ovi "boji ljudi", kojima smo se uputili, nahraniti i dati nam utoite. Radovao sam se ivievom predlogu i ta radost me nije naputala sve dok ... Ugledali smo konano i zgrade manastira i konaka. Kako smo banuli iznenada, kalueri su se zbunili. Nismo doli sa "hvaljen Isus", ve naoruani i mrki kao vuci. Istina, uz put smo vojnike pouili kako e kaluere pozdraviti sa "pomoz' bog", pa ako su stariji, i da ih u ruku poljube. Zbunjeni kalueri nemadoe vremena da uju ono "pomoz' bog", ve su, kako bi se reklo, zmuli od uda otkud sad ova naoruana vojska. Kapitulacija je gotova, Nemci su ve u Gornjem Milanovcu postavili svoju Feldkomandaturu. Iguman je dobio ve podosta nareenja o predaji oruja i redu koji su Nemci na brzinu uspostavljali. Sve smo to kasnije uli od igumana i shvatili otkuda njihova zapanjenost, ali poneto, ipak, nismo razumeli. To smo ubrzo videli iz razgovora sa igumanom te veeri, a jo vie iz postupka sa kamionom Nemaca sutradan. Doek je tekao, otprilike, ovako. "Ko ste vi i otkuda, brao?" "Mi smo deo vojske koja se nije predala Nemcima", odgovorio je ivi. "Nego, oe igumane, dajte neto da umorna vojska pojede i popije." Docnije sam u manastiru Tronoi, od kaluera Georgija Boia, saznao da se stareina manastira Vraevnice zvao Jovan Rapaji. Da se vratim dogaajima. Iguman promrsi neto u bradu i mi dobismo kiselo mleko i proju. Vojnike smo posle veere smestili na senik, ispod koga su, kao u upi, stajale manastirske eze i poljoprivredni alat. Iznad tog zidanog dela bio je deo slian ambaru, od dasaka i greda, namenjen za seno. Malo dalje bila je slina zgrada koja je sluila za staju. Obe su bile odvojene od manastira, na samoj ivici ume. Istina, kada su vojnici poli na spavanje, iguman je i sam morao da jede, a kako ga ivi i ja nismo ostavljali, on je i nas pozvao na veeru. Njegova veera je bila drugaija. Poela je sa rakijom, bilo je tu i meze, a zavrila sa vinom. ivi je u ali govorio da nas je iguman preao, jer posle kiselog mleka ne ide vino. ale se nisu doticale igumana. On je stalno okretao razgovor na opasnost koja preti i njemu i nama od Nemaca. Malo-pomalo, ispriao nam je kako su Nemci ve uspostivili vlast i sada prikupljaju andarme i policiju. Govorio je i o tome kako je u Milanovcu od 20 asova do jutra graanima zabranjeno kretanje. Kad smo igumana Jovana upitali odakle sve to zna, malo se zbunio, a onda ree kako ga je pozvao i o svemu obavestio novi predsednik optine. Sem toga, ceo Milanovac je oblepljen plakatima sa nemakim upozorenjima i nareenjima. Za noenje oruja predvia se smrtna kazna, to posebno naglasi iguman, kao da je hteo da vidi hoemo li se mi uplaiti. Mi smo se drali kao da se to nas ne tie. Iguman Jovan je bez ustruavanja govorio o nemakoj sili. Teko je bilo oceniti da li ih hvali to ih potuje ili to se plai. ivi je, malo i pod uticajem rakije, burno reagovao i bojao sam se da zbog njegovih otrih rei ne pokvari odnose izmeu nas i svetenih lica i tako osujeti nae namere da manastir koristimo kao svoju bazu, gde bismo se krili u velikoj nevolji. Primetio sam da ostali kalueri ute i uglavnom klimanjem glave odobravaju rei svog igumana. Isto su tako klimali glavom i kada smo nas dvojica govorili, pa nam nije bio jasan njihov stav. Kad ivi pomenu da smo uli da Nemci idu na Rusiju, iguman htede da mu upadne u re, ali ivi lupi rukom po stolu i viknu: "Ruja e njima slomiti vrat!" Iguman Jovan malo uvue vrat pa, kao da uzima zalet, poe ponovo o nemakoj sili i snazi, a u Rusiji vlada "nekrst", ree. Mi se nismo snali u razgovoru o nekrstu, a ni iguman u naim vojnostrategijskim pogledima na rat sa Rusijom, pa smo posle burne rasprave, ostajui svaki na svome, poli na spavanje. ivi i ja smo se ipak nadali da emo se sutra sporazumeti sa igumanom Jovanom.
45
Jutro je ve poodmaklo. ekali smo doruak. Nismo pridali nikakvu vanost tome to su jo za mraka kaluerske eze otile prema Gornjem Milanovcu. Odjednom smo uli zujanje motora. Nemci? Jedan od nas je istrao i ugledavi kamion sa dvadesetak Nemaca, doviknu: "Bei!" Poskakali smo sa senika i bez doruka pobegli u umu. Trali smo uzbrdo koliko smo bre mogli, istom onom stazom kojom smo se jue sputali ka manastiru, samo sada ka vrhu Rudnika. Ubrzo smo shvatili da nas Nemci nisu primetili, jer nisu otvarali vatru za nama, a nismo videli ni da nas prate. Zatim se zaustavismo da se odmorimo uz cigaretu. Svi smo pomislili: izdadoe nas ovi kalueri. Da li su nas izdali ili su Nemci sluajno naili, nikad nisam saznao. S obzirom na eze koje su rano izjutra nekuda krenule i na kamion koji je ubrzo stigao od Gornjeg Milanovca, pos tojala je mogunost da nas je iguman Jovan Rapaji prijavio Nemcima. Bio je lep majski dan a uma gusta. Sunevi zraci gotovo da se i nisu probijali kroz kronje stoletnih bukava. Bilo nam je hladno i bili smo gladni, poeo je veiti vojniki razgovor o hr ani. Taman smo se spremali da krenemo, kad se nedaleko oglasio zvuk sekire. Napustili smo stazu i uputili se u pravcu drvosee. uo nas je kad smo izbili ve sasvim blizu i gledao nas iznenaden, spustivi sekiru. Nekoliko koraka dalje bio je privezan konj. I on je gledao u nas, kao da se ovaj susret i njega tie. Posle kraeg vremena sporazumeli smo se sa drvoseom, koji nije bio stariji od 19 godina. Oslobodio se i ponudio nas projom i slaninom, to je poneo za sebe, i obeao da e nam uvee doneti vrue p roje i sira. Molio je da ga ostavimo da dovri posao, a mi, poto i tako nismo znali ta emo, i sami smo pomagali. Odrao je re i uvee nas je doveo blizu sela. Ponudio nam je i da idemo njegovoj kui. Mi smo to odbili, jer smo se ivi i ja dogovorili da se te noi prikrijemo i da sutradan izvidimo drum od Milanovca prema Aranelovcu. Hteli smo da proverimo da li su Nemci zaista krenuli na Rusiju. Nismo imali nikakav odreen plan. ekali smo da nam mladi donese hranu, a onda emo se smestiti u jednu pojatu, na koju smo sluajno naili. Sluajui na razgovor dok smo jeli sir i vruu proju, mladi se toliko oduevio da je zatraio da ostane s nama. Nismo znali ni ta emo sa sobom, pa ga nismo primili. To nam je ipak malo podiglo moral jer, evo, ve drugi put neko hoe da deli nau sudbinu. Polako, nogu pred nogu, uputili smo se u umu da prenoimo u kolibi. Naloili smo vatru i neko vreme priali ta emo sutra. Probudili smo se rano. Vatra se ugasila a jutro je bilo jo hladnije. Na karti smo ivi i ja uoili da se uma sputa gotovo do sela Svrakovca. To je upravo jedan zaselak sela Majdana, pa smo reili da poemo niz kosu prema drumu i da vidimo ta rade Nemci. Oseali smo se udno, kao da Nemci stoje na putu, vojnik do vojnika i, to je jo gore, ka o da oni s tom svojom motorizacijom nisu vojska kao i svaka druga. Moda je i nas zahvatio strah od te njihove tehnike, ili od toga to smo bili u neizvesnosti, pa smo ili prema drumu toliko oprezno kao da e nas svakog asa neko uhvatiti za guu. Iziavi na ivicu ume, odmah primetismo na putu, stotinak metara od nas, kako jedan Nemac neto radi oko motocikla. Toliki strah, a ono jedan jedini Nemac slobodno stoji, tako rei, usred Srbije. to je previe, previe je. Pade mi mrak na oi, kako se to kae, i bez dogovaranja rekog iviu. "titi me odavde, a ja odoh da ovog zarobim." Poveo sam vojnika Vukovia. Pretrasmo pored jedne kue pedesetak metara i kod brvna stadosmo. Sa one strane potoka na putu Nemac je i dalje radio oko motora. "Hende hoh!" (Ruke uvis), razderah se toliko da sam se gotovo i sam uplaio od svog glasa. Nemac se tre, ispusti neku alatku iz ruku. Uspravi se i polako podie ruke uvis. "Kom her", opet viknuh ja.
46
Nemac, podignutih ruku, dode do brvna na potoku, zastade i ja viknuh: "Forverc!" Kada je preao preko brvna, skinuo sam mu opasa sa pitoljem i tada primetih da se upiao. Gledao me izbezumljeno i drhtao. Povedosmo ga ka umi. On se toliko tresao da je jedva koraao. Proli smo pored jedne kue gde je ovek popravljao ogradu. Kada smo stigli do njega, on se iznenada umea. "ta radite, pobogu, hoete li da zbog vas Nemci streljaju celo selo?" Pogledah ga i odgovorih: "ta se tebe tie! Hoe li da i tebe povedemo?" Kamo sree da se i dalje suprotstavljao, jer kako sam posle rata saznao, bio je to Vujkovi, zloglasni agent Specijalne policije, a tada je malo falilo da ga kao petokolonaa povedemo. Dok smo zastali, Nemac se i dalje tresao. Rekoh Vukoviu da ga vodi u umu i dadoh mu pitolj da ga preda poruniku iviu. Trei sam se vratio preko brvna do motocikla. Tek to sam ga gumuo u jarak, uo sam kako ivi i vojnici neto viu i rukama pokazuju. Tada i ja uh zujanje automobila. Pogledah na tu stranu i videh iza krivinie jednu limuzinu. Potrao sam natrag i tek to sam preao potok, Nemci su poeli pucati. Nisam imao kud pa sam se zaustavio da i ja otvorim vatru. ivi, gotovo istovremeno kad i ja, otvori vatru iz pukomitraljeza. Gaao sam i ja. Nemci popadae pored automobila. Da li je koji bio ranjen ili poginuo, nismo znali. Posle rata, oevici tog dogaaja rekoe da nijedan Nemac nije stradao. To nam je bilo prvo pucanje na Nemce, pa je i nama, moda od uzbuenja, da ne kaem straha, malo ruka drhtala, jer sa tog odstojanja ne bismo smeli promaiti. Nemci su prestali da pucaju, pa smo mislili da su poginuli. Prestali smo gaati i ja sam dotrao do ivia. Ipak smo se uplaili od ove prve borbe i sa zarobljenikom krenusmo uzbrdo kroz umu. Nije nam ni na pamet palo da pretresemo i zapalimo automobil. Primetili smo da su iz kua i iz jedne vodenice izili seljaci i posmatrali ta radimo. Posle rata, dva -tri puta sam se zaustavljao na mestu gde sam zarobio prvog Nemca, ali sam prvi put 3. marta 1976. razgovarao s nekim seljacima, proveravajui da li e neko sea tog dogaaja. Iznenadio sam se kako se Zlata Banovi svega ivo seala. "Kako bi' to zaboravila", govorila je Zlata. "Tu ispod moje kue, eno na onom brvnu, koraa Nemac, sav umokren, sa rukama uvis. Goni ga jedan vojnik i jedan bradati oficir, a tamo gore u ljiviku jo nekoliko naih vojnika. Otvorili su i vatru kada je drumom naiao jedan auto. Mislili smo da e nas posle sve pobiti Nemci." Mi nismo imali vremena da vodimo rauna sta ko tada o nama misli, ve smo grabili da se to pre i to vie udaljimo od ovog mesta i od puta. Posle nekoliko sati ovakvog beanja i vrdanja da zametnemo trag, opet smo stigli u jedan zaselak (pomenuta Zlata Banovi i njen mu Dmitar su nam rekli da su to kue Markovia u selu Majdanu). Nemac je sve vie dolazio k sebi, da li je ok proao ili se pomirio sa sudbinom, ali potpuno je promenio dranje. Moda je u svojoj naduvenosti zaigrao na ludu kartu. Mi smo tek tada poeli misliti ta emo s tim Nemcem. ivi i ja smo sasluali zarobljenika. Nemaki smo uili od treeg razreda gimna zije i u Vojnoj akademiji pet godina. Ipak nismo znali govoriti nemaki jer je sistem uenja bio takav. Nemac je objasnio da pripada tenkovskoj jedinici i da se zove Hans. Rekao je da je rodom iz Drezdena. Kad smo ga pitali ta mu znae srebrni iriti, rek ao je da je "unteroficir", i tada, kao da se neeg setio, promenio je dranje. Uspeli smo jo saznati da njegova jedinica, po nareenju "firera", kree na Rusiju. Hans je oduevljeno priao kako je u "Sovjetunion", u Rusiji, prevrat, kako je Molotov ubio Staljina i da je njih Nemce pozvao da tamo uspostave red. Nastojali smo da dobijemo to vie podataka i da proverimo prie o velikim nemakim gubicima u Grkoj, ali uzalud. Hans se as pravio da ne razume, as bi rekao kako je on podoficir Rajha i da po rat nom pravu ne mora davati podatke. Imali smo dosta muke dok smo ga razumeli, pogotovu to za nas u umi, na Rudniku, vie nije bilo ratnog prava. U jednom trenutku Hans se toliko ohrabrio da je rekao kako smo mi njegovi zarobljenici. Potegao sam da ga udarim kundakom, jer me je ta njegova glupost izazvala, ali me je ivi zadrao. Hans se uplaio da e dobiti batine pa je poeo vikati: "Jugoslavija kapitulirt."
47
Kad smo stigli u selo, naredio sam da Nemca veu za drvo. Time je sasluanje zarobljenika bilo zavreno. Da bi ga bar zaplaio, pokazao sam mu kako emo ga obesiti na drvo, jer me je iznervirala njegova tvrdanja da smo mi njegovi zarobljenici, a ne on na. Dok je za veeru domaica kuvala kaamak, jedan stariji ovek, valjda zadovoljan to vidi zaroblj enog Nemca, pitao nas je volimo li vie kaamak zapren slaninom ili sa mlekom. Bili smo gladni, pa uglas odgovorismo i ispade da volimo i jedno i drugo. ia naredi snai da pola kaamaka zapri. Tada je u kuu uao i jedan civil. Odmah smo namirisali, kako se to kae, da je to neko vojno lice. Ja mu nisam zapamtio ime, ali sam 1976. godine uo od Zlate i Dmitra Banovia iz sela Svrakovice da je to bio porunik ivojin Jovanovi, koji je bio oenjen u sela Majdana, gde se krio posle kapitulacije. Jovanovi se upustio u razgovor o tome ta da radimo sa zarobljenikom, kao da ga je on zarobio. Predloio je da zarobljenika zamenimo za neke oficire koje su Nemci zatvorili u Gornjem Milanovcu, jer su ih uhvatili da nose oruje. Miljenja su nam bila podeljena. Ja sam rekao Jovanoviu: "Vi ste, gospodine porunie, malo stariji od mene i ivia, ali to vam ne daje pravo da odluujete ta emo raditi sa zarobljenikom. Zarobite i vi jednog pa radite ta hoete." Tada je Jovanovi poeo da nam objanjava kako e Nemci spaliti selo a seljake postreljati. Od Jovanovia smo uli da nemaki komandant u Gornjem Milanovcu maltretira graane. Priao je kako ide ulicom a u ruci dri korba. Kad mu padne na pamet, zamahne i raspali ako mu se uini da neko nije dovoljno snishod ljiv prema oficiru Vermahta. Nikako da se odluimo ta da uradimo s Nemcem. Zorki ree da je, moda, najbolje da ga proguta mrak. ivi se opredelio da Nemca pustimo i da po njemu poaljemo pismo komandantu mesta u Gornjem Milanovcu. Nisam bio siguran ta je najbolje. Da ubijemo zarobljenika, to se kosilo sa mojim moralom i svim onim to sam uio u meunarodnom pravu u Vojnoj akademiji o postupanju sa ratnim zarobljenicima i ranjenicima. Iako je bila re o jednom jedinom Nemcu, dugo smo razgovarali, pa i za vreme veere. Najvie se vodilo rauna da ne bismo putanjem Nemca naudili sebi ili selu. Na kraju sam i ja popustio iviu, a i veina je bila za to se Nemac pusti, pa smo ga poveli na drum. Prethodno smo napisali pismo na naem jeziku, zapretivi koman dantu mesta osvetom ako bude maltretirao graane. Da bismo zavarali trag, dugo smo se vrteli po umi pre izlaska na put. Hans nije znao ta radimo i vie puta je molio da ga ne ubijemo. Tek kada smo doli do druma, rekli smo mu ta smo naumili. Obradovao s e, ali je potom, koliko smo ga razumeli, traio da mu vratimo pitolj jer e ga osuditi. To nismo hteli uiniti, pitolj je zadrao ivi. Zora je bila ve svanula kada se zarobljenik uputio prema drumu. Svaki as se okretao, valjda ne verujui sam sebi da se spasao mislio je da e ipak neko pucati u njega. Porunik Jovanovi, koji je u seljakom odelu cele noi iao s nama, kao da nam nije verovao da emo pustiti Nemca, odvojio se kasnije i otiao u selo. Umorni, krenuli smo i mi natrag. Dan je bio vedar; poelo je i sunce da nas greje. Naiavi na lep proplanak, zastali smo da se odmorimo i odremamo poto nismo spavali cele noi. Negde uz put zaradili smo vake, jer smo danonono bili u pokretu pa se nismo mogli oprati. Kako je sunce prigrejalo, poneko bi se probudio i skidao koulju da se trebi od vaiju. Najzad smo svi radili taj posao i sunali se. Uzgred smo se dogovorili gde na naemo hranu. Odjedanput primetismo u daljini prema drumu izbaenu raketu. Pucanj se nije uo. Zatim su i sa drugih strana, isto tako, bile ispaljene rakete. Niko nije nita komandovao, a svi smo se poeli oblaiti. Osmatrali smo ta e se dalje dogoditi. "Znai, zarobljenik Hans je stigao", ree ivi. "Moda su jo jue obaveteni." ivi i ja se pogledasmo, moda, ali bi onda doli rano jutros, a ne sada oko podne. Bili smo uznemireni i pratili smo kako Nemci s vremena na vreme izbacuju rakete. Po tome smo zakljuili da kreu u tri kolone prema vrhu Rudnika. Na jednoj istini videli smo kolonu od oko pedesetak Nemaca. Ova grupa je ila pravo prema nama. Bez naroitog razmiljanja uputismo se i mi ka vrhu Rudnika. ivi i ja dogovorili smo se u pokretu kako da se prebacimo na istonu stranu planine i da se zavuemo u kakve nepristupane stene. Imali smo jedan pukomitraljez "zbrojovku", puke, dosta municije i bombi. Povremeno bismo zastali da osmotrimo ta je s naim
48
goniocima, a ivi je traio na karti, kao da je tamo ucrtano mesto gde Nemci ne mogu doi. Ne izdrah i upitah ga, a on se nasmeja i pokaza mi. "Vidi ove stene. E, tu emo se sakriti. Ako budemo morali beati, onda emo niz stene pa kroz umu, i niko nas nee stii." Brzo smo se prebacili na vrh i umorni zastali da predahnemo i da osmotrimo Nemce. Po izbacivanju raketa zakljuili smo da i oni polako i uporno idu k a vrhu Rudnika. Spustili smo se jedno 500 m od vrha do onih stena. Izabrali smo dosta povoljno mesto i, da bih ohrabrio sebe i ostale, rekoh da emo se ovde zabarikadirati i da doe ceo bataljon, ukoliko nas i pronae, ne moe nam nita. Sreom, poela je jaka oluja i, kako to u planini biva, zaas se celo nebo zacrnelo. Sevnula je munja, negde je udario grom, a onda je uestala grmljavina. Sruila se prava planinska provala oblaka. Nevreme je trajalo sat -dva, i nama se oduilo jer smo bili mokri do gole koe. Zbog Nemaca nismo smeli da se pokrenemo dok se situacija ne razjasni. Sve do veeri smo cvokotali, a onda poli natrag ka vrhu Rudnika u izvianje. Gledali smo i osmatrali, ali od Nemaca ni traga ni glasa. Ohrabrili smo se i reili, im padne no, da poemo u selo, da se nahranimo i osuimo. Vremena je bilo dosta i Vukovi predloi da naloimo vatru, da se osuimo i ogrejemo. A Nemci, ako naiu, imamo noge pa emo pobei. Reeno, uinjeno. Mi okruismo vatru koja se brzo razgorela i, puei, ekali smo no. Razgovarali smo o nemakoj poteri i zakljuili da bi bilo dobro prebaciti se na drugu planinu. Bez razmiljanja upitah ivia, hoemo li na Bukulju ili na Suvobor. Bukulja nam je blia. To je tano, ali Suvobor vee sa Maljenom, Povlenom i Medvednikom, rekoh ne nabrajajui dalje. A ta emo raditi ako naiemo na Suvoboru na gospodina pukovnika Mihailovia. Nije mi se ilo tamo gde je ljotievac Lenac vodio glavnu re, i to rekoh glasno. Razgovor su sluali i vojnici. Zorki dodade da ima na planini dosta mesta za sve nas, a moda je bolje i da ne budemo ovako sami. Njemu, po inerciji vojnikog vaspitanja, kao da je bilo i sigumije sa pukovnikom, majorima i starijim oficirima. Posle takvih razgovora sloili smo se da se prebacimo na Suvobor, ali privremeno, dok ne prestane potera za nama, a onda da se opet vratimo. Sili smo ponovo u selo Majdan da neto pojedemo, jer ceo dan nismo jeli. Obradovali smo se kad smo od seljaka saznali da su se Nemci, im je kia poela, povukli u selo Rudnik i u Gornji Milanovac. Poveli su i nekoliko seljaka iz kua pored druma, onako nasumce, koga su zatekli, jer ih je dosta izbeglo iz sela Majdan im smo mi zarobili Nemca. Veeru smo dobili vie na silu negoli dobrom voljom, a tako i vodia, da bismo se lake pr ebacili preko druma jer smo pretpostavljali da e Nemci postaviti strae i patrole. Nameravali smo da jo u toku noi preemo preko druma. Nismo imali sree, ili smo se previe zadrali dok smo nali hranu, pa nas je zora zatekla ba kada smo poeli da se prebacujemo. Izabrali smo mesto gde je teren bio dosta pokriven i gde nije bilo kua. Tek to smo hteli da preemo drum, uli smo zujanje motora. Da nas Nemci ne bi zatekli na putu ili primetili, prikrili smo se i saekali da prou. Bila su to patrolna kola sa nekoliko Nemaca. Verovatno jedna od zaostalih jueranjih patrola. Pretpostavljajui da su se dovoljno udaljili i da nas nee primetiti, krenuli smo. Za svaki sluaj, podelili smo se u dve grupe. Prvo sam krenuo ja sa Zorkiem, Vukoviem i Popoviem. Meutim, ba kada smo pretravali put, Nemci su nas opazili i sa dosta velikog odstojanja pripucali na nas. Ne osvrui se i koristei vrzine, nastojali smo da odmaknemo to dalje. Potom smo se na oko 300 metara od puta zaustavili da pomognemo iviu da s e prebaci. Vie ga nismo videli na mestu odakle smo poli. Ipak smo ekali jo dosta vremena, ali Nemci koji su otvorili vatru na nas, nisu se vratili. Otili su dalje ka Gornjem Milanovcu. Ranije smo se dogovorili da se sastanemo u jednom selu udaljenom od puta oko tri kilometra, ako nas neto omete. ekali smo u selu ceo dan, ali uzalud. Tada pomislih sigumo je otiao kui, svojoj eni, koju je esto u poslednje vreme pominjao. Prisetio sam se i kako je u selu Majdanu dosta dugo razgovarao sa porunikom Jovanoviem o tome kako se posle kapitulacije snalazi u selu. Niko nas nije gonio, i mi smo odluili da se, pre svega, dobro odmorimo i nahranimo. Imali smo sreu da naiemo na domaina koji nije alio da nas ugosti. Bio je nekada i sam ratnik pa je, seajui se albanske golgote, davao
49
od srca. Kada smo uli u kuu, osetili smo miris kuvanog kiselog kupusa. Vukovi se i danas sea kue u kojoj je jedna baka kuvala taj kupus sa suvim mesom i posluila nam ga sa kaamakom. Hteli smo krenuti dalje, ali nas domain zadra na noenju. Nismo hteli noiti u kui jer smo imali po neku vaku, pa smo se smestili na senik i ubrzo zaspali. Do-main je obeao da e uvati strau i da e nas na vreme probuditi ako bude nude. Sutradan, kada je trebalo krenuti dalje, setio sam se da je prolog "dana bio moj roendan. Pomislih kako sam ga lepo proveo beei od Nemaca. Javio mi se i vojnik Dragoslav Popovi da je bolestan, imao je bruh, i da ne moe dalje. Opet smo se smanjili za jednog. Ostadosmo Zorki, Nikola Vukovi i ja. Posle rata, saznavi preko Personalne uprave JNA moju adresu, Dragoslav Popovi mi se obratio jednim pismom u kome je, izmedu ostalog, opisao i rastanak s nama. "Kada smo preli drum i kada su Nemci pripucali, mi smo doli posle do sela i ekali ivia. Ja sam bio bolestan i jedva sam se kretao. Zamolio sam porunika Martinovia da me pusti kui. Ostao sam u selu kod domaina koji se zvao Lazarevi. Tu sam se krio nekoliko dana i uniformu zamenio za staro seljako odelo. Putujui pet-est dana od sela do sela, stigao sam svojoj kui u selo Mavanski Metkovi." Krenuli smo polako u pravcu Suvobora. to smo bili dalje od puteva, primetili smo da je i strah od Nemaca sve manji. A moda su se ljudi sve vie oslobadali oka koji je bio posledica neslavnog rata i kapitulacije. iviu je ostao nemaki parabelum, a kod mene je ostala karta Aranelovca, po kojoj sam se mogao kretati i da ne traim vodia. Iako se sve to smo do sada proli moe smatrati samo obinim lutanjem, stekli smo dobro iskustvo. Bili smo gotovo sigurni da u selima neemo sresti nemaku vojsku. andarmi na koje smo nailazili, nisu imali nikakav odreen stav prema nama zato to smo imali oruje. Tamo se nemaka izma jo nije osetila, pa ni seosko stanovnitvo nije bilo zaplaeno. To je bio jedan od razloga da je i u nama polako nestajalo straha od Nemaca. Sledee iskustvo je bilo da se uz razgovor moe doi do hrane. Ipak je bilo lake dobiti hranu negoli je kupiti. Seljacima po tim selima i obanima po kolibama nije bilo prihvatljivo da vojsci prodaju hranu. Ponekad smo morali da sluamo prekore zbog kapitulacije, i tada nam je bilo najtee. Odredio sam pravac prema Suvoboru, kako bi se reklo, kao po lenjiru: selo Kriva Reka selo Gornji Branetii Rajac, jedan od vrhova Suvobora, i Suvobor. Kretali smo se polako zastajkujui svakih pola sata, ili kod izvora da se napijemo vode ili da popuimo koju cigaretu. Stalno mi se po glavi motao onaj Hans. Zakljuio sam da drugi put treba planira ti napad na Nemce, a ne istupati nasumce. Pre svega, brinulo me je to to Nemci tako brzo reaguju u preduzimanju potere. Razgovarao sam o tome sa Zorkiem i Vukoviem. I svaki takav razgovor izazivao je nove dileme. Ako se zarobljenik ubije, nije dobro, ako se ne ubije, on postaje tuilac, ide na elu potere i pokazuje put kojim smo proli i kue u kojima smo zastajali da se odmorimo. Pribliavajui se Suvoboru, Zorki se gotovo radovao to e moda na Suvoboru naii na gospodina pukovnika Mihailovia, sa njegovom grupom. Zaustio sam da kaem da to ne bi bilo dobro, a onda pomislih: nije, valjda, on jedini. Moda ima jo ovakvih grupa, pa u se udruiti s nekim ko mi vie odgovara. Setio sam se i razgovora izmeu Zorkia i majora Stankovia. Moda su iz te grupe otili neki oficiri koji mi se nisu sviali, kao to je bio ljotievac Lenac. Ako bi se to desilo, snaao bih se dok mi se ne ukae druga prilika. Noili smo jednog dana u selu Gornji Branetii, gde nije moglo ostati neprimeeno da je kroz selo prol a grupa naoruanih, iako smo bili svega trojica. Kada smo se smestili u dvoritu jedne kue u nameri da tu i prenoimo, videli smo kako povremeno dolaze pojedim seljaci, ak i ene, kao po nekom poslu. U ali sam rekao domainu da ima dosta prijatelja i roaka, a on mi je bez ustezanja odgovorio: "Ama, to dolaze da vide ko ste. Pria se da gore na Suvoboru jedan general prikuplja vojsku." Nismo mogli prikriti svoju radoznalost, pa smo upitali odakle im te vesti. "Nai obani", produio je domain, "gore ispod Rajca, videli su neke naoruane vojnike, i oni su im priali kako se ceo puk ulogorio na Suvoboru."
50
Po njihovom prianju, i mi smo zamiljali da na Suvoboru ima ceo puk, sa artiljerijom ili, kako je domain rekao, topovima. Imali su i zastavu i vojnu muziku. I ja osetih zadovoljstvo zbog svoje odluke, posle kapitulacije kod Doboja, da odem u Srbiju, jer e tamo jo biti borbe. Pomislio sam, neka je i pola od toga to smo uli istina, dosta je da nam se otvore novi vidici, da naemo izlaz iz ovog dosadan jeg bezizlaza u kome smo se vrteli. "Gospodine porunie, neemo vie kod kaluera, u manastire da se bogu molimo za pare hleba", ree Vukovi u ali, a onda se odjednom zamisli i poe da me ubeuje: "Ipak, to da se mlatimo ovuda? Poimo u moj kraj kod Zajeara. Narod je mnogo dobar. Moje selo je u breuljcima i vinogradima, a i planine su blizu. Za hranu ne bismo imali brige. Nas trojicu moe moja kua i sakriti i nahraniti." "Sakriti bi se moglo, ali ja neu da se krijem", prekinuo sam ga. "Ja hou da se borim. Zar da se Nemci etaju slobodno po naoj zemlji, a mi iz rupa da izvirujemo k'o mievi. Zamisli ti, Nikola, da ja u gradu idem ulicom, a vaba koraa pored mene i dobacuje bezobrazluke naim devojkama. Ne moe to, moj Nikola." "Jest tako je, majku mu, ali mi emo koji put iz ume pa po Nemcima." "Pa emo onda beati kao to smo sada pobegli sa Rudnika", upade Zorki. Opet se vratio na misao koja ga, izgleda, nije naputala. "Bolje bi bilo da naemo pukovnika Mihailovia. On je rekao da e nam na Suvoboru dati dalja uputstva." Opet se setih kako nam je pukovnik Mihailovi zabranio da ma na koji nain uznemiravamo Nemce. "ta e biti ako pukovnik sazna da smo pucali na Nemce i da smo ak zarobili jednog podoficira?" upitao sam Zorkia i Vukovia. "Mi to ne moramo nikome priati, a krivica se uvek moe prebaciti na drugoga. Nas niko od njih nije video", ree Zorki. "Dobro to ivi odnese pitolj", dodadoh ja, "jer bismo ga sada morali sakriti ili nekome dati." Uostalom, po priama koje smo uli, ne znai da je to na Suvoboru pukovnik Mihailovi. Moda je tamo naiao na nekog generala i sa svojom grupom uao u sastav te vojske, zakljuih u sebi i sa olakanjem se odluih da krenemo ka Suvoboru. Ipak sam, ako u ovoj situaciji mogu tako da kaem, naredio Vukoviu i Zorkiu da o naoj borbi nita ne govore dok ne vidimo kakva je situacija. Negde krajem maja, moda oko 26-og, krenuli smo konano dalje. obani ispod Rajca rekoe nam da na o ko dva sata hoda odavde ima na Suvoboru koliba i da su obani sigumo ve tamo sa ovcama. Penjui se prema Suvoboru, naili smo na kolibe u kojima je bilo i obana i obamca. Saznali smo da se zovu Veskovii. Jedan postariji seljak odmah upita da li nas je poslao gospodin general i poe da trai posudu u koju bi stavio sir, preturao je jednu po jednu, odmeravajui koliko sira da poalje. "Nismo mi od gospodina generala", rekoh ja. "Mi se nismo predali Nemcima i traimo ima li gde nae vojske koja se jo nije predala i koja se nee predati." Stari nas pogleda, prestade da puni zdelu sirom pa e nam rei: "Vidite, deco, eno ono gore vam je Babina Glava." "To znam", rekoh mu ja i na karti pokazah gde je Suvobor. "A gde su nae kolibe?" "Evo vidi ove takice ovuda, to su vae kolibe." "A pie li kako se zovu?" "E to ne pie, ali ti si rekao da se zovete Veskovii." Upitah starog za generala koga je pomenuo.
51
"Vidite li onu umu, to vam je Ravna gora. Usred te gore ulogorio se general. Vojna muzika svira svako vee . Ponekad se u zoru truba uje i ovde kod naih koliba." Tako smo sluajno iz pria seljaka uli o velikoj vojsci na Ravnoj gori ili, bolje rei, o velikoj vojsci koja ne priznaje kapitulaciju i nee da se preda Nemcima. Tinjala je u meni elja da naiem na neku veu vojnu jedinicu, a tu elju nisu krili ni Zorki ni Vukovi. U trenucima kada bih pomislio da bi to mogao biti pukovnik Mihailovi, moja elja da se borim protiv Nemaca, za slobodu, sve vie mi se inila kao nedostian san. Nedaleko od koliba Veskovia uskoro u sresti mornarikog narednika Franju Seniara, i sve dileme bie reene. "Velika vojska" bila je grupa generaltabnog pukovnika Dragoljuba -Drae Mihailovia, a Franjo Seniar prvi vesnik te grupe koga sam ponovo sreo u podnoju Babine Glave na Suvoboru. Bili smo nestrpljivi da to pre vidimo kakva je ta vojska. Ipak sam uspeo da se savladam. Sunce je zalazilo negde tamo u Bosni, odakle pre mesec dana krenusmo. Novaca sam imao sasvim malo jer sam kupio neto vie cigareta u Branetiu, ne nadajui se da u uskoro opet naii na kakvu zadrugu ili duan gde bih mogao da ih kupim. Ponudio sam i starog seljaka duvanom i upitao bi li nam prodao malo sira i proje da prezalogajimo. Stari nas je zaueno pogledao. "Zar da vama naplatim hleba. Ovo je planina i nema trgovine." Zovnuo je jednu devojicu, mogla je imati petnaestak godina. "Ajde, umesi proju, a ja u vatru naloiti." Ostali smo te noi ovde, jer mi se nou nije ilo u umu, a sutradari emo produiti da vidimo ko je na Ravnoj gori. Nisam zaboravio da ponovo pomenem da nita ne govorimo o naem susretu s Nemcima na Rudniku, sve dok ne vidimo situaciju. obani su terali stada prema kolibama, a ovce su na sve strane blejale. Medenice su zvonile onim divnim zvucima koji umiruju i navode na sanjarenje. Kao da je sve bilo nestvarno i neverovatno. Na trenutak smo zaboravili aprilski rat i da naom zemljom sada vlada okupator. Neobian miris stada ovaca i tora, koji se meao sa mirisom planine i prolea, i ovi ljudi u svojim kolibama uinili su da smo se gotovo odvojili od stvarnosti i kao da smo doli u neku obeanu zemlju gde sloboda jo nije oskrnavljena. Stari je razgrnuo ar i izvadio crepulju. Devojica obanica, njegova unuka, veto je bacila umeenu proju na ognjite, a deda je poklopi vrelom crepuljom i nagrnu ar. Prvi put u ivotu gledao sam kako se pee proja. Nisam mogao ni pomisliti da emo se tim poslom uskoro i nas trojica baviti. Veera, vrua proja sa suvoborskim sirom. Toliko jednostavna a toliko dobra i nedokuiva za jednog gra anina, gospodina oficira, koji se hranio sasvim drugaije, po menzama i restoranima. "Ovako bismo mi svako vee kod mene u Albaniji." "Kojoj, bre, Albaniji?" Vukovi objasni da se tako zove zaselak njegovog sela Borovac, kod Zajeara. Miris proje ispod crepulje probijao se kroz ar, a kada stari obanin podie crepulju, miris peenog kukuruza ispuni kolibu. Setih se detinjstva i mladih kukuruza, peenjaka, koje sam sa drugovima pekao na adama Vrbasa. Sedei na tronocima, uzimali smo sa trpeze proju, koju je starac izlomio, i prismakali sa sirom. Izmeu plastova pored kolibe i tora napravili smo dobar i skriven leaj. Brzo smo zaspali, a kada je svanulo, iznenadio sam se kako je brzo prola ova no u planini. Domain je ve poslovao oko ovaca i goveda. Pozdravili smo se i krenuli prema izvoru koji nam je pokazao. Ili smo polako kao da smo se jo kolebali hoemo li prema velikoj vojsci gospodina generala ili kojim drugim pravcem u jo veu neizvesnost. Zorki nije imao kud. On je, kao i ja, bio gradsko dete, a u gradovima su Nemci. Vukovi je, opet, predlagao da idemo u njegovo selo. Priao je da mu je selo pored same bugarske granice. Ako tamo ne stignu Nemci, Bugari e sigurno doi, a oni su bili jo gori od Nemaca.
52
Ali krenimo, neki cilj se mora nai. Uputili smo se prema sredini ume putem koji je seljacima sluio za izvlaenje drva i sena, kojeg je na ovim llvadama bilo u izobilju. Bilo je suvo vreme, ali videlo se da za vreme kia tuda ne bi mogao proi ni peak. Tako smo se nas trojica uputili prema Ravnoj gori, poavi, po priama seljaka, prema velikoj vojsci i gospodinu generalu. Gotovo da sam i sebe i svoju "vojsku" ubedio da ta velika vojska ne moe nikako biti grupa od onih dvadesetak oficira i andarma koje je predvodio pukovnik Mihailovi. Odjednom, na jednoj maloj uzviici primetih ispod granatog drveta neke ljude, kao da su u uniformi. Zastali smo i osmatrali. Ovde i odela seljaka lie na uniforme. Ne, ipak ovo nisu seljaci. Bie ovo neka patrola na predstrai. Krenuli smo opreznije. Pribliavajui se, postalo mi je jasno da su to bili vojnici i ida su i oni nas primetili. Poeli smo sa dovikivanjem pitanja i odgovora koji su nagovetavali nepoverenje i elju da se otkrije ko je ko. Tako smo se postepeno pribliili, dok nisam video da je to pod drvetom, u zaklonu, mornariki narednik Franjo Seniar. Leao je u senci bukve sa jednim andarmom. Seniar je, kao i ja, bio podosta zarastao u bradu, samo je njegova bila uta a posebno su mu od duvana bili uti brkovi. Svoju marinsku uniformu zamenio je vojno-etnikom, pa je i na glavi imao ubaru sa kiankom. Na ramenima je prikaio zvezdice ina narednika. Uniforma je bila od Paloevievih vojnika. U prvi mah, dok se nismo sasvim pribliili, nisam ga prepoznao, a onda se setih njegovog karakteristino g hoda. Ustao je pribliavajui se i on nama, i klatio se onako pomalo krivonog. Tako se uvek klatio, da li zbog toga to nikad nije bio trezan ili to su tako hodali svi mornari. Ako bi ga neko upitao to se tako klati, odgovarao ije: "Kada se ne ljulja paluba, ljuljam se ja", i smejao se. Celim izgledom liio je pre na nekog odbeglog robijaa koji se dokopao tue uniforme nego na pripadnika "vojske koja ne priznaje kapitulaciju". Uniforma mu uopte nije pristajala, a celu ovu opremu dopimjavala je mrtvaka glava sa ukrtenim kostima, nainjena od posrebrenog metala, koja je sijala na ubari iznad sredine pomalo etvrtastog ela. Franjo Seniar je bio patrola na izvianju po zadatku. Nije ba sasvim bilo jasno na kakvom izvianju. "Osmatramo suvoborski put da nas ne iznenade Nemci od Gornjeg Milanovca preko Brajia", rekao je. Nisam na to reagovao, ali sam uskoro video da takve zadatke rado prihvataju svi podoficiri i andarmi jer, pored slubenog dela, gore po kolibama bilo je uvek izvrsnog sira, kajmaka i vrue proje. Franjin izlet je naim nailaskom bio prekinut. Patrola je morala sprovesti do Drae Mihailovia sve one koji su hteli na Ravnu goru, bilo da su uli za Drau Mihailovia, bilo da ih je on pozivao. Nas je poznavao iz ono nekoliko zajedno proved enih dana od sela Mislova, u Bosni, do planine Tare, ali je ipak, shvatajui bukvalno pukovnikovo nareenje, reio da nas sprovede. Sve moje nade o "nekoj vojsci" odjednom su se istopile kada je Franjo na prva naa pitanja odgovorio da je sve to smo uli o toj velikoj vojsci pria koju su oni sami irili. Docnije sam shvatio radi ega je ta pria izmiljena. Generaltabnom pukovniku Mihailoviu, zbog njegovih ambicija, bilo je i te kako potrebno da iri takve prie. Ponovo sam se naao u dilemi ta da radim. Da li prii toj vojsci tom nepredatom delu od nekoliko oficira i andarma? Uto nas Franjo pozva da sednemo u hlad. Osetih da bazdi na rakiju. Kako sam ga pogledao, valjda je pomislio da i ja elim da potegnem, pa me ponudi uturicom koja je bila ve g otovo prazna. Malo iz hvalisavosti, malo to je bio pripit, Franjo je na moja pitanja, i ne osetivi, poeo da prebrojava celo ravnogorsko drutvo. Izostavio je Lenca i Sijaia. "A ta je sa potporunikom Lencom?" upitah. "Otiao je u Beograd". "Kako u Beograd?" "Pa poslao ga je gospodm pukovnik da ide po novac kod nadlenih." Osetivi da je rekao previe, Franjo ne ree vie nita i tada nisam saznao ko su ti nadleni.
53
Opet sam se pitao hou li k Drai Mihailoviu ili nekuda dalje. Vukla me je elja da se borim protiv Nemaca, a nisam bio siguran da je ova grupa istog miljenja, pa mi je bilo jako stalo da saznam ta je sa Lencom. Ako se taj ljotievac vrati na Ravnu goru, sigurno e doi do sukoba izmeu nas dvojice. Franjo se setio da i on nama treba da postavi neka pitanja i, kao da mu je laknulo, poe, zapliui pomalo jezikom. "A gde ste vi tako dugo?" Nije nas pitanje iznenadilo, i ja namemo pustih da Zorki i Vukovi govore ta je bilo s nama. Zorki je ispriao kako smo traili gospodina pukovnika n a Rudniku, a ja sam dodao da smo tako razumeli izdato nareenje na Tari. Franjo je ponovo pitao ta je sa etnicima vojvode Mitra i sa majorom Stankoviem. Zorki nije morao lagati, jer, stvamo, njih nismo od rastanka na Tari videli. Za ivia smo rekli da je sa Rudnika otiao kui. Vukovia je, izgleda, najvie pogodilo negostoprimstvo u manastiru Vraevnici pa je ponovio celu priu, ne ustruavajui se da je zaim i psovkama. Video sam da je Seniar poverovao sve to smo rekli, pa sam upitao da li e se Lenac vratiti na Ravnu goru. "Verovatno nee", izree se Franjo. "On je odreen za naeg delegata u Beogradu." Nisam se usudio da dalje pitam i odjedanput mi pade na pamet da ipak ostanem tu gde sam, jer u uvek imati vremena, ako treba, da se izvuem. Posle ovog podueg razgovora sa Seniarom, koji je kao uzgred pomenuo i generaltabnog potpukovnika Pavlovia, porunika Neka Nedia i Voju Popovia kao nova lica, krenusmo svi stazom kroz divnu h rastovu i bukovu umu koja se zvala Ravna gora. Iao sam da se pridruim Drai Mihailoviu radi borbe protiv okupatora, ali to je bila samo elja i nada. Ceo taj veliki prostor sluio je kao ispaa za stoku svim selima koja su okruivala Suvobor. Panjaci i livade na Ravnoj gori i u okolim bili su vlasnitvo porodica Damjanovia, Tomovia i irovia iz sela Kotunia, Teoina i Planinice. Oni su tu imali i svoje kolibe, a neke od njih sada su zaposeli nezvani gosti.
Mislio je na austrougarskog cara Franju Josifa.
Kapetana Kovaevia, kao ni vojvodu Mitra, nikada vie nisam sreo.
Ove preterane prie bile su, verovatno, vezane za borbe na Kritu.
Ono to nismo mogli znati dok smo razgovarali u Vraevnici, a ni u Tronoi, vidi se u Saoptenju br. 10 Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa (knj. II, br. 7 -33, DFJ, Beograd, 1945, str. 151. n 171). Jovan Rapaji, protosinel u manastiru Vraevnici, bio je jedan od ljotievskih predavaa koji su imali zadatak da pre-vaspitavaju na silu pokupljenu srpsku omladinu. On. je drao predavanja "O srpskom pogledu na svet i ivot, O duhovnim bogatstvima srpskog naroda, Od ega nas je Hristos spasao i spasava, O marksizmu kao
54
religiji" (Saoptenje br. 10 Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njegovih pomagaa, knj. II, br. 7 33 DFJ, Beograd, 1945, str. 151. i 171).
Kako sam posle rata saznao od ivievih roaka, moja pretpostavka da je otiao kui, bila je tana. Po tom kazivanju, krio se kod kue sve do ustanka, a onda je stupio u partizane. ak je bio i komandir ete. Po tim istim izvorima, kada su se partizani povukli u Sandak, ostao je u svom selu i ponovo se due vremena krio. Onda su ga jednog dana pronali etnici i, posle dueg dranja u zatvoru i dosta batina , odredili ga za intendanta neke etniike jedinice. Pri jednom susretu sa porunikom Nekom Nediem u septembru 1941. godine na poloajima oko Valjeva, Neko mi je ironino rekao: "onaj tvoj ivi ode u crvene." Roaci ivievi su mi ispriali da je po osloboenju Beograda ivi otiao u Beograd, gde je mobilisan i upuen na Sremski front. Ne znam ko mi je rekao da je tamo i poginuo.
Nikola Vukovi ivi u Beogradu. Slubenik je preduzea kola za spavanje i ruavanje. Sea se svega to je tih ratnih dana proiveo sa autorom ove knjige.
Dragoslav Pavlovi, potpukovnik generaltabne struke, zavrio i "ratnu kolu" u Francuskoj. Pred rat je bio na dunosti u kraljevoj gardi.
55

NA RAVNOJ GORI
"Koliko ima do taba, je li daleko?" Franjo me pogleda mirkajui vodnjikavim oima. "Polako, gospodine porunie, stii emo." "Kako vi prooste na Tari kod Kaluerskih Bara, i kako stigoste dovde?" upitah ja. Franjo kao da je zaboravio da nam je pukovnik Mihailovi pred rasturanje na Tari saoptio da smo opkoljeni od Nemaca. "Proli smo lepo. Oni seljaci iz Zaovina su nas lagali, a vodi nam je pobegao. Pukovnik nas je vodio po karti. Nou smo putovali, a danju smo se odmarali i hranili." Franjo je produio da pria kako je bio u pr ethodnici i da je prvi stigao na Ravnu goru. "Smestili smo se u kolibama, a pukovnik je negde dan ranije otiao, naredivi nam da ekamo. Dva dana smo iveli u strahu da nikad vie neemo videti pukovnika, a onda nas ozari sunce. Doe Draa veseo i razdragan: Junaci, ovde emo se smestiti, ree. I, eto, i vi ete kroz pola sata videti gde smo se ulogorili." Polako, nogu pred nogu, blago se sputajui, ili smo kroz umu. Odjednom kroz drvee ugledah krevinu. Dve kolibe, od kojih jedna poluozidana. Donji de o od kamena, a gornji od tesane grae. "Ovo je koliba Mihaila Damjanovia", pokaza Franjo. "U njoj su smeteni Draa i oficiri. Tu je "gornji tab", dodade Franjo, i tako saznadoh da su naziv "tab" iz Zaovina unapredili u "gornji tab", koji smo mi u meusobnom razgovoru kasnije nazivali "gornji dom". Po nadlenosti, Franjo je izvestio potpukovnika Pavlovia, da bi me on posle toga prijavio Drai. Pavlovi je bio niskog rasta, malo debeljukast i proelav. Ve za onih nekoliko minuta dok sam mu se predstavljao, vie puta je brisao oznojeno elo. Video sam, kada je krenuo u prostoriju gde je bio pukovnik Mihailovi, da Pavlovi ima na nogama prekrasne izme od crvenkastosmee koe. Kada je posle nekoliko minuta otvorio vrata, pozva me: "Gospodine porunie, uite!" Iznenada osetih izvesnu tremu. Moda zbog slubenog tona, a i zato to sam znao da sam dobio nareenje da doemo na Suvobor, i sada se treba opravdati zato smo toliko promaili Suvobor pa otili na Rudnik. Sem toga, sigurno e me pitati za ivia. Draa je sedteo za stolom na kome je bila karta sastavljena od nekoliko vojnih sekcija. Nagnut nad tom kartom, sraunato zauzet, nije me odmah pogledao. Dozvolio je da ja izgovorim celu reenicu. "Gospodine pukovnie, javljam se na raspoloenje poto sam izvrio nareenje koje ste nam izdali na Tari." Ne podigavi se, Draa izvadi lulu iz usta i odsutno pogleda na ae i flau sa rakijom, koje su stajale na kraju stola. Zatim mu lice postade odjednom strogo i otrim glasom upita: "Da li e biti ba tako? Ja sam naredio da idete pravo i u najveoj tajnosti na Suvobor." Mene podioe neki marci. ta je sad ovo, pomislih. Sreom, nedoumica ne potraja dugo. "Seate li se, Martinoviu, vaeg ispada na Tari?" i nadalje otrim glasom upita Draa. Meni laknu. "Gospodine pukovnie, tada sam bio revoltiran na porunika Paina", odgovorih.
56
"Ubudue vodite rauna", Draa me gotovo prekide, "jer neu dozvoliti nikakvu nedisciplinu. Inae, radie vojni sud." Oekivao sam neto gore pa sa olakanjem odsekoh: "Razumem, gospodme pukovnie!" Draa je izgledao kao malo rasejan, i ja, osetivi miris ljivovice, pomislih: "I on je, kao i Franja, pod gasom." Popravivi naoare, upita me: "ta e vam ta bradurina? Hoete li da vam se vake zalegu?" "Gospodine pukovnie, molim vas da mi odobrite da nosim bradu jer sam se zarekao da ste neu brijati dok Nemce ne isteramo iz nae otadbine ili dok ne poginem. To je moj zavet, a ja u voditi rauna da budem uredan." Povukavi dva-tri dima iz lule, Draa ree kao za sebe: "Dobro, videemo to docnije." Zatim je traio da mu priam ta sam radio ovih dvadesetak dana. Poeo sam opimo da priam od proslave urevdana na Kaluerskim Barama sve do Rudnika. Ne zaboravih da kaem kako smo se ivi i ja raspitivali za njih i da smo, ne doznavi nita, krenuli na Rudnik, mislei da su, moda tamo. Ispriao sam sluaj sa kaluerima u manastiru Vraevnici. Setio sam se i da kaem da smo, pridravajui se njegovog nareenja, izbegli borbu s Nemcima. Draa je opet povukao nekoliko dimova, pa je vie puta ponovio da sada ne bi trebalo voditi borbe. "Moramo se organizovati", rekao je i ponovo me pogledao, a glas mu opet postade strog. "Mi smo ovde uli da su na Rudniku voene borbe." Lutajui, i mi smo esto sluali ovakve i druge glasove pa mu mirno odgovorih: "Svata se uje, ali se malo ta vidi. Tako smo mi, gospodine pukovnie, uli da Nemci idu na Rusiju i da je Molotov ubio Staljina, pa da je pozvao Nemce da tamo naprave reda." Mihailovi ivnu i pokrenu se kao da e ustati, ali ostade da sedi. Opet protrlja naoare. "Ko to pria?" upita. Ja se trgoh, jer umalo da se ne izdadoh i ne pomenuh zarobljenog Nemca, ali mimo rekoh: "Seljaci, najvie oni koji dolaze iz gradova." Draa me jo upita da nije na Rudniku vodila borbu grupa vojvode Mitra. "Nismo naili ni na kakvu grupu, niti smo uli za borbe na Rudniku." U sebi pomislih, zar je mogue da se ulo za onih nekoliko ispaljenih metaka i jednog zarobljenog Hansa, pa zakljuih da to nije mogue jer su i pitanja gospodina pukovnika potpuno neodreena. Kao za sebe, Draa ponovi da ne treba voditi borbe i kao da se seti da sam i ja tu prisutan, naredi mi da pozovem potpukovnika Pavlovia, dodavi da u od Pavlovia dobiti sva uputstva. Dobivi dozvolu da se udaljim, izaao sam i, prolazei kroz predsoblje, saoptih Pavloviu da ga poziva gospodin pukovnik Mihailovi. Izaao sam pred kuu gde su sedeli Zorki i Vukovi okrueni radoznalim oficirima. Bojao sam se da sluajno ne odaju ta se sve deavalo s nama pa sam im se pridruio. Nisam hteo da govorim dok nisam uo ta su sve do sada ispriali njih dvojica. Meutim, moj strah je bio bezrazloan, jer je njih dvojicu ve dosta toga vezivalo sa mnom. Ispriao sam pred celom grupom ta sam razgovarao sa gospodinom pukovnikom, tako da sam Vukoviu i Zorkiu dao do znanja da na dogovor i dalje vai.
57
Poeo sam priu o odlasku Nemaca na Rusiju, kad me pozva potpukovnik Pavlovi da mi izda uputstva. Uputili smo se prema jednom venjaku pored Mihailove kolibe. Tu je bio sto od tesane grade a oko njega klupe. Oko venjaka bilo je poreano dosta panjeva, od kojih su neki veliki sluili i kao stolovi. Oficiri koji su posle rata emigrirali u Ameriku, meu kojima i moj klasni drug Jaka elevi, ovaj prostor su u svojim napisima nazivali "zelenim salonom". Uskoro s am video da i ovaj venjak i umski stolovi oko Mihailove kolibe, u kojoj se, kako ree Franjo, smestio "gornji tab", slue za sedeljke, na kojima se uz pijuckanje ljivovice, koje je uvek odnekud bilo, razvijaju razne strategijske misli, tj. razna nadmudr ivanja, a najvie su sluili da se igranjem karata ubije vreme. Samo ponekad pukovnik Mihailovi je ovamo pozivao oficire na sastanke da bi izdao neka nareenja ili odrao kakvu govoranciju o ratnoj situaciji i naoj ulozi u njoj. Pavlovi nije dozvolio drugim oficirima da se pridrue nama dvojici, upravo nije ih pozvao. Iako sam sve ispriao Drai, Pavlovi se podrobno interesovao o ivievoj i mojoj grupi. Morao sam sve ponoviti, a Pavlovia je posebno interesovala vest da je Molotov ubio Staljina i eleo je da zna od koga sam to mogao uti. Nisam se dao zbuniti. Kada me je pitao za ivia, jednostavno sam skratio priu, rekavi da je sigurno otiao k eni, za koju se nadao da je u njegovom selu Resniku kod Kragujevca. Pavlovi je preao na izlaganje zadataka, a oni su, otprilike, bili ovi: svi moramo da se angaujemo u radu na organizaciji po selima i u gradovima; treba popisati sve podoficire i oficire, kako aktivne tako i rezervne, koji su izbegli zarobljavanje i kriju se kod svojih kua; potrebno je organizovati slubu obavetavanja kako bismo mogli ovde mirno sedeti i raditi. Pavlovi je govorio da ve postoje dobre veze sa Beogradom i da je naa propaganda takva da se svugde pria o "umskim", kako on nazva ovu grupu. Taj naziv sam tada prvi put uo. Zastavi malo da bi postigao bolji efekat, Pavlovi mi ree kako pukovnik Mihailovi ima ovlaenja i od kralja. Nisam imao razloga da u to ne poverujem, ali sam se posle nekoliko dana uverio da stvari stoje drugaije. U trenutku kada je Pavlovi rekao da Draa ima ovlaenja i od kralja, usudio sam se da postavim pitanje: "Hoe li uskoro biti borbe s Nemcima?" Pavlovi se malo zbunio i da bi dobio u vremenu, pozvao je narednika Gojka Ajvaza da donese rakije. Posle toga je upotrebio dosta rei da mi objasnim kako nas nee napustiti Saveznici i da jo nije vreme za borbu. "Mi se sada moramo zakonspirisati, jer bi nas svaka vojna akcija odala, a za organizaciju je potrebno da budemo stalno na jednom mestu. Treba veze pohvatati i treba se prvo u narodu uvrstiti. Mi se nismo predali i videete kakav ugled u narodu uivamo." Da bi se to pre izvukao, skrenuo je razgovor na moju bradu. Ta moja brada je uvek bila na nianu, i to prema potrebi. as je bilo dobro to imam bradu, as je nekome smetala. Nekoliko meseci kasnije, kada sam bio u svakom pogledu daleko od Ravne gore i kada sam obrijao tu bradu, ba oni kojima je smetala moja brada, uzeli su je za svoj simbol, ali ne kao znak alosti za izgubljenom otadbinom, ve da bi izgledali stranije kada su izvravali razna nedela nad narodom. Pavlovi se priseti da nama trojici nije odredio mesto boravka i nain ishrane, pa mi ree da se obratim kapetanu Uzelcu. Ima kraj "donjeg taba" mala koliba u koju se moemo smestiti, ree nam Pavlovi. Tako saznadoh da pored "gornjeg" postoji i "donji tab". Ugledavi narednika Gojka Ajvaza kako nosi bocu rakije oficirima koji su sedeli podalje od venjaka, Pavlovi ga pozva i naredi mu da zovne kapetana Uzelca. Prilazei, Uzelac pozdravi svojom kratkom upavom rukom. "Tarase", oslovi Pavlovi intimno kapetana, "nahranite dobro porunika i njegove ljude." "Razumem, gospodine potpukovnie", odgovori Uzelac, ali u njegovom glasu bilo je dosta intimnosti a i dranje nije liilo na "stav mirno", jer je stajao zadenuvi palac u dep na akirama. Mastan dep je kazivao da Taras dri esto ruke u depovima. Okrenuo se kao laa i poao prema drugoj manjoj zgradi vajatu. "Moete biti slobodni, gospodme porunie", ree mi Pavlovi. Digao sam se i otro pozdravivi uz uobiajenu frazu:
58
"Razumem, gospodine potpukovnie", krenuh za Uzelcem. Uzelac iz onog masnog depa izvadi povei klju i pozva jednog andarma koji je bio njegov magacioner. Otkljuavi vajat, prenese nareenje na andarma, dodavi da nam da hrane za tri dana. Uao sam za andarmom u vajat i dao znak Zorkiu i Vukoviu da priu. Vajat je bio krcat zemljanim i drvenim posudama punim sira i kajmaka, a na policama je bilo nekoliko velikih peenih hlebova i proja. Visile su tu i prute i slanine. Tako neto nisam odavno video. Hteo sam da zapitam odakle im sve to, ali se predomislih. Ako pitam, moe mi dati manje, a dade li mi malo, bolje je da traim jo negoli da pitam odakle sve to. andarm me je odmeravao kao da je ocenjivao koliko mogu pojesti i kao da je to mnoio u svojoj glavi sa tri oveka pa jo sa tri dana. Onda dohvati poveu proju, jedan zastrug sira i jedan kai slanine. Bio sam zadovoljan. Pogled mi se ipak zadra na tepsijama koje su stajale na policama kao na poasnom mestu. U njima su bile gibanice. Videvi da gledam u gibanice, andarm ree da je to za gospodu oficire iz "gornjeg taba". Upitah a ta emo sledeih dana, na ta magacioner dodade vreicu kukuruznog brana i ree da mu dam jednu torbicu pa u dobiti pasulja. Rekoh Zorkiu da isprazni Vukovievu torbicu, koju potom napunismo pasuljem. Priao nam je Uzelac da vidi jesmo li podmireni i ree da mu se sutra javim da regulie nain ishrane. Nisam se obradovao kada je rekao da e nam davati novac. Imao sam loe iskustvo ve do sada sa nabavkom hrane za novac. Gotovo da niko nije hteo da prima novac, jer, rekoe, vie nita ne vredi, pogotovo u ovoj planini. Ispred Mihailove kolibe i vajata bila je tiina. Oficiri su se nekuda povukli. Bio je vedar majski dan, a podne prevalilo. Seo sam sa Zorkiem i Vukoviem da ruamo i razgledao kuu koju je zaposeo pukovnik Mihailovi. Video sam da Mihailova koliba ima gore tri prostorije. Kasnije sam saznao da je u poetku dve prostorije zauzimao naelnik taba Drae Mihailovia, tj. gornjeg taba, te velike nepredate vojske, a jednu manju, u kojoj me je i primio, zauzimao je Draa. Tu je i spavao. Treu je zauzimao Benjamin za oficirsku kuhinju. Kasnije su donji deo zgrade, koji je delimino bio ukopan i sluio za krupnu stoku, preuredili i tu smestili oficire, uglavno m samo zbog spavanja, jer su ceo dan bili na drugim poslovima, bilo da su se kartali ili da su ili na teren po zadacima. Primetio sam da je u vajatu, kao vojrnka "duema", bio postavljen leaj za kapetana Uzelca. To je bila intendantura. Iza Mihailove kolibe, venjaka i vajata pruio se povei ljivik. Cela ova krevina mogla je imati oko dve stotine metara u duinu i pedesetak u irinu. Uokolo svugde visoka i gusta stara bukova uma. Malo podalje ulo se blejanje ovaca, pa sam ocenio da na oko 300 metara dalje u umi ima jo jedna koliba. Preko krevine vodio je nanie put, bolje rei, trag od kola na kojima su seljaci iz ume izvlaili drva za ogrev ili u sela izvozili seno za zimsku prehranu stoke. Posle ruka tim putem smo se uputili i mi da se smestimo u kolibu Ratka Tomovia, koju nam je odredio potpukovnik Pavlovi i koja je bila oko 500 metara dalje. Do kolibe, odakle smo uli blejanje ovaca, trebalo je ii navie. Ba tih dana pukovnik Mihailovi je tu kolibu odredio za smetaj, kako su govorili, radio-stanice. Uskoro u videti kakva je to radio-stanica. Zorki, Vukovi i ja ili smo bez rei. Kao da je svaki u glavi sreivao svoje misli. Vukovi, mlad, zdrav i snaan vojnik, odrastao pored bugarske granice, i pored mnogih iskuenja njegovih predak a, bio je dovoljno patriota da ne naputa ovo nae drutvo, ovu grupu koja se ovde, sudei po svemu, okupila bez cilja. Nadao sam se da e mi pukovnik Mihailovi ve u prvom razgovoru neto rei. Na Tari je obeao da emo dobiti dalja naredenja na Suvoboru. Pomislih, moda je on ostalima i izdao takva naredenja. Meni ije onako uzgred, vie kao za sebe, rekao "da ne treba voditi borbe", a potpukovnik Pavlovi mi je o tome odrao itavo predavanje. Stigli smo do kolibe. U stvari, tu su bile, jedna pored druge , dve kolibe. Manja, nova sa podrumom, ali jo nedovrena, tek to je ozidana i pokrivena. Podrum je bio namenjen za smetaj umura dok ga domain ne proda na pijaci u gradu. Na stotinak metara ispod kolibe tekao je potok Grab. Da smo ili preicom, preko potoka koji je izvirao iz takozvane Mokre peine, naili bismo najpre na kolibu Sreka Tomovia, Ratkovog brata od strica, koji je bio bogat. Ta koliba je imala dva odeljenja a izmeu njih je prostor sa ognjitem. Tu je bila smetena podoficirska grupa za koju potpukovnik Pavlovi ree "donji tab".
59
Kao da su nas oekivali, doekae nas radosno gotovo svi podoficiri. Bili su tu narednik -vodnik Boo Perovi, narednici Mitar i Sava (Bosanci), Franjo Seniar, andarmerijski narednik uro Stankovi, andarmerij ski podnarednik Milutin Jankovi, andarmerijski kaplar Blagoje Kovaevi i jo trojica andarma, koji su neto kasnije upueni nekuda na terten. Razlika izmeu njihovog dranja i onih u "gornjem tabu" nije mogla ostati neprimeena. Docnije u videti da n a svako pojaanje grupe nisu svi gledali istim oima. Odmah su nas ponudili duvanom, a to je bio visoki stepen dobrodolice. Poela su naizmenina pitanja kako je ko proao od rastanka na Tari. Perovi je bio ubeen da su se jedva probili kroz nemaki obru. Preutao sam da mi je Franjo rekao da nije bilo Nemaca i da su seljaci iz Zaovina sve izmislili. Perovievo prianje je bilo ubedljivo, tako da mi je bilo ao razuveriti ga. Pored kolibe Sreka Tomovia bila su etiri plasta sena. Upitah Perovia moemo li koristiti seno za leanje. "Zato to pitate, sada smo mi ovde gazde." Tek tada mi pade u oi da kod koliba msmo videli nijednog seljaka ni obamina. Upitah Perovia gde su obani, a on mi odgovori da su svi sa stokom izbegli odmah po dolasku grupe. Govorili su da su Nemci predvideli stroge kazne za sve koji prikrivaju oruje. "Nee to potrajati dugo", produio je Perovi. "Gospodin pukovnik je preduzeo mere i ve su seljaci poeli da nam dolaze i donose hranu. Nas nazivaju 'umski' i sve vie nas potuj u. Kada im gospodin pukovnik govori, gutaju svaku njegovu re." Prva moja ravnogorska no polako je padala. Otar planinski vazduh sputao se sa Suvobora i nas trojica poosmo meu plastove mirisnog sena da se odmorimo, prepustivi sutranjicu snovima. Jutro je tek poelo da svie. Osetih instinktivno da neko stoji izriad mene i probudih se u tom trenutku. Mahinalno dohvatih pitolj, kad se oglasi Franjo. "Ne bojte se, gospodine porunie. Ja samo posmatram vau bradu, kosu i brkove." "Nemojte se aliti, narednie", rekoh, "ovek bi mogao onako iza sna i da ubije." Seniar je razvukao usta u neki neodreeni osmeh i izvadio kutiju sa duvanom pa poeo da zavija cigaru. Video sam da ima nekte namere pa priekah da se izjasm. "Kako vam se svia gore?" upita me Franjo. Pomislio sam da me provocira pa upitah: "Gde gore?" "Pa gore gde smo se sreli", i dodade: "Ima koliba, ima sira, a nae se i po koja obanica. Rat je, gospodine porunie." "Ne mislim sada o tim stvarima, gospodine narednie". rekoh gotovo slubeno. "Nemojte tako. Promeniete i vi, kao i drugi, miljenje. Tako je govorio i porunik Pain, a sada ide ak do Tometnog polja. Peai vie od dva sata do kole u selu." "Da li si ti i noas bio gore na obezbeenju?" On me pogleda kao da sam doao sa drugog sveta.
60
"Kakvo obezbeenje? Nou imamo samo jedno straarsko mesto pred kuom gde spava gospodin pukovnik kad je ovde." Pogledah ga upitno, ali ne usudih se da ga pitam zar pukovnik Mihailovi nije stalno na Ravnoj gori. Franjo kao da oseti da je rekao previe, pa se vrati na staru temu. Iz Srekove kolibe se izvijao dim i, ne dovrivi razgovor, Franjo poe, rekavi da treba spremiti kaamak. Proao je mesec i po, moda i koji dan vie, od odlaska u rat i vie od mesec dana kako traim ima li negde ma kakve vojske koja bi nastavila da se bori. Ponovo sam u grupi pukovnika Mihailovia, i sam sebi postavih pitanje: Da li u ovde ostvariti svoj cilj zbog kojeg i nisam otiao u zarobljenitvo, da li u imati prilike da se borim protiv Nemaca? Frainjo me, oigledno, nagovara da se upustim u ivot i ivotarenje prema situaciji koja nam se prua u planmi i po okolmm selima. Mnogima godi da se kite time kako se nisu predali Nemcima. Gospodin pukovnik ree, istina dosta nerazumljivo, da sada nije vreme za borbu. Inae, o borbi niko ni rei, ni o Nemcima, mada sam im priao da idu na Rusiju. Ustao sam da bih prekinuo sva ova razmiljanja i krenuo da razgledam okolinu. Koliba Ratka Tomovia gotovo da je bila na samoj ivici ume Ravne gore, na kosi izmeu potoka Graba i jednog malog potoia, koji mora da je izvirao negde blizu jer preko njega nismo preli kad smo dolazili ovamo. Sa ivice ume pruao se pogled na livade prema brdu Igrita, koje je bilo naikano kolibama. Dim se izvijao iz koliba beo i plaviast. Sve je to udaljeno od potoka Graba oko jedan kilometar, pa su se mogle videti ljudske prilike kako se vrzmaju oko kua. Nisam znao da u i sam kroz koji dan ii od kolibe do kolibe i moliti za hranu, da u teko nalaziti po koji kilogram brana i pasulja za ono malo novca koji emo dobiti za ishranu. Gledajui prema potoku, ije se uborenje u ovo rano jutro jasno ulo, pade mi na pamet da ovde napravimo branu i da se kupamo i peremo, to smo uskoro i ostvarili. Probudio sam Zorkia i Vukovia pa smo zajedno poli da ureujemo nau kolibu. Kada smo se umorili, seli smo da dorukujemo ono to smo jue dobili od kapetana Uzelca. Prvi doruak na Ravnoj gori mi je preseo. Tek to smo seli, naiao je naredrrik Gojko Ajvaz i saoptio mi nareenje potpukovnika Pavlovia da je Zorki premeten u podoficirsku grupu i da u ja dobiti dva vojnika. Zorki, i ne saekavi da ja neto kaem, odmah se izjasni da eli da ostane isa mnom i sa Vukoviem. Iako je taj premetaj odvajao Zorkia od nas samo desetak metara, ve prvi dan osetih da vie ni najmanju stvar neu moi da reavam samostalno. Potpao sam dobrovoljno pod komandu pukovnika Mihailovla i sad moram sluati i izvravati nareenja. Trebalo je otii kod Uzelca da reguliemo ishranu, kao to mi je rekao, pa sam iskoristi o da od potpukovnika Pavlovia traim da Zorki ostane, ali on je to odbio, kao to je i linu Zorkievu molbu odbio. Ve sam se navikao da andarmerijskog kapetana Uzelca ili, kako su ga ovde svi zvali, Tarasa (on se na taj nadimak nije bunio), naem uvek u naroitom stanju. Ovog puta, Uzelac je bio, kao uvek, malo pripit, a bilo bi bolje rei da nikad nije bio potpuno trezan. Ajvaz mi je priao kako Taras ujutro, jo u polusnu, pipa gde je uturica sa rakijom pa, tek kad potegne, otvori oi. Valjda se zato nije odmah ni setio zbog ega sam doao. Kad sam ga ja podsetio, poeo je neto brojati a onda ode do onog istog sandueta iz koga mi je dao platu u Mislovu, kada sam prvi put sreo grupu Drae Mihailovia. Otvorio je sandue i pruio mi jednu novu papirnatu stotinarku. Pogleda me pa ree da je to za nas etvoricu (Vukovi, dva vojnika i ja) za deset dana. Ja sam ga zabezeknuto gledao, a on, zapliui jezikom, poe da mi objanjava kako novaca nema, a usta sve vie, svakome po dva i po dinara dnevno, treba stegnuti kai. Oajanje koje osetih to zavisim od njega izazva u meni tako duboko nezadovoljstvo da sam taj postupak jedva otrpeo. Kasnije sam proverio da li Draa Mihailovi zna za ovo i dobio odgovor da je to njegovo nareenje. Iziao sam bez pozdrava, pitajui se sve vreme zato mu ne vratih i onih sto dinara. Svojim vojmcima nisam hteo objanjavati kako sam proao, a oni, videi me ljutitog, nisu me ni pitali. Ipak mi prie Vukovi, drei jednu poveu i podeblju cigaru, bio je to duvan zavljen u novinaku hartiju, i upita me ta je bilo. Ja mu ispriah da ceo dan treba da se hrani za dva i po dinara, a jo pre ntego to ismo doli na Ravnu goru, traili su nam za kilogram projinog brana i po sedam dinara. Ovde e biti sigurno jo i skuplje. "Ma nemoj da brine, gospodine porunie, snai emo se mi ve nekako."
61
Puio sam i razmiljao, a puio je pored mene i Vukovi. Kao da je znao o emu razmiljam, opet je pomenuo da odemo u njegovo selo kod Zajeara. Nisam nita odgovorio. Dva vojnika, koja smo dobili umesto Zorkia, bili su Liani. Jedan se zvao Dane, kao mnogi Liani. Priao nam je kako je jedva izbegao jer su se pojavile "ustae" i Srbe odvode u zatvor. Ovaj na Dane radio je kao nosa u Zagrebu pa je uspeo preko poznanika na eleznici da izbegne najpre u Beograd. Na Ravnu goru je doao sluajno, doveo ga je jedan oficir koji se zatim vratio u Beograd. Mislio sam o tome i nisam odgovarao Vukoviu. Kada sam se malo smirio, otiao sam u podoficirsku grupu da vidim kakvo je njihovo iskustvo sa ish ranom. Iznenadio sam se kada sam saznao da podoficiri dobijaju po sedam dinara dnevno, gotovo tri puta vie. Meutim, oni se nisu mnogo brinuli, priali su priu koju sam ve uo od Franje Semara. ini mi se da snabdevanje uglavnom zavisi od toga kako se ko snade u okolini, prvo blioj, po kolibama, pa onda u daljoj, po oblinjim selima. U razgovoru sa podoficirima neko je napomenuo da je u kolibi iznad "gornjeg taba" smetena radio -stanica. Reio sam da, im se ukae prilika, posetim vojnike na radio-stanici. Po nareenju potpukovnika Pavlovia, podoficiri su drali sve u tajnosti, a ovo o radio-stanici bio je deo prie o velikoj vojsci i ovlaenjima koja ima gospodin pukovnik. Ako bih hteo da dam pravu sliku onoga ta se tih dana radilo na Ravnoj gori, moglo bi ste to opisati ovako: Da ponem od glave. Od naredna tri-etiri dana, pukovnik Mihailovi je proveo u Struganiku dva dana. Potpukovnik Pavlovi ne naputa logor, ve ide od jednog do drugog I samo razgovara. Pred "gornjim tabom" stalno po neka grupa igra karte. Ako je prisutan i narednik Franjo, igra se obavezno u novac. Major Paloevi esto ide u Gornji Milanovac, a njegovi oficiri Mekovi i Ili neto izviaju kod Veskovia koliba. Pain, kad se ukae prilika, ide po zadatku u Tometno Polje kod uiteljice. Istina, posle nekoliko dana uo sam da preko te uiteljice treba da Lenac poalje pare. Kapetan Relji je imao najtee zaduenje, da po okolnim selima, rekao bih, agituje za hranu, jer to nije bilo prikupljanje namirmca, ve nagovaranje ljudi da donose hranu na Ravnu goru za vojsku koja ne priznaje kapitulaciju i koju su sve ee nazivali "umski". Ovih nekoliko andarma morali su pojedinano ii do andarmerijskih stanica, prvo u najblioj okolini, a posle sve dalje, radi povezivanja i pridobijanja andarma, priajui im kako pukovnik, koga su esto nazivali i generalom, ima ovlaenja da ih stavi pod svoju komandu. Pavlovi je i mem obeavao da e me obrijati kako bih i ja poao po selima, jer zadataka ima mnogo, a nas malo. Da ponekad nije bilo polemika o krivclma za kapitulaciju i da se nije ula po koja vest o merama koje Nemci preduzimaju po gradovima, sve ovo liilo bi na mimodopski ivot, kao posle kakvog manevra, pa se dokoni zabavljamo svaki za svoj gro. Da kaem i to, neko je imao groa, tj. novaca, dok neko nije imao gotovo nita. Vremena je bilo napretek. Letnji dani sve dui, pa su mnogi ak i javno govorili kako se ovako moe iveti i due vremena. to je od dana kapitulacije vreme vie proticalo, i naa hrabrost je sve vie jenjavala. Ako bi se u ponekog i pojavila elja da se bori, pa ako bi glasno to rekao, ispao bi, kako se to kae, bela vrana. Docnije bi to smetalo onima kojima se ovakav ivot na Ravnoj gori poeo sve vie svidati. Takvi su postajali sve glasniji, jer je njihov mir time bio ugroavan. U "donjem tabu" razgovarao sam sa podoficirima o "ravnogorskoj radio -stanici". Oni kao da su oekivali da e im s te strane doi neki spas, govorili su o vestima Radio-Londona sasvim neodreeno, pa sam odluio da to pre i sam ujem kakva je situacija. Pominjali su nekog studenta Sau i hvalili ga kao velikog strunjaka. Poznaje tehniku u prste, sem toga, po ceo dan kuca na nekom tasteru i hvata vezu. Ima svaki dan desetak stranica ispisanih nekim znakovima i brojevima.
62
Kada mi se pruila prilika, rekao sam potpukovniku Pavloviu da sam bio oficir za vezu i radista i kako bi bilo dobro kada bismo imali kakvu radio-stanicu. Pavlovi je to prihvatio i rekao da treba odmah da pomognem Sai oko radio-stanice. Tako sam sa lakoom dobio pristup u radio-stanicu, jer je, inae, bilo dozvoljeno samo uvee sluati vesti, i to nemaku radio-stanicu u Beogradu, koja je pozivala na red, svirala mareve i hvalila "nemaki poredak" i nemakog firera Adolfa Hitlera. Od kolibe Ratka Tomovia do "gornjeg teba" ilo se irokim tragom koji su usekla seoska kola, a odatle stazom do kolibe u kojoj je bio Saa sa "radio-stanicom". Upoznao sam se sa Saom, koji mi se predstavi kao student Teodorovi . U razgovoru sam saznao da je radioamater i da je pre rata iveo u Zemunu. Priao mi je kako je imao nekoliko radio -korespondenata amatera u celoj Evropi, ali sada ni sa jednim od njih ne m oe vezu da uspostavi. Ja sam mu rekao da sam bio vezista i radista, ali se nisam bavio radio-amaterstvom, jer je Ministarstvo vojske to zabranilo vojnim licima. Odmah sam mu napomenuo da me je potpukovnik Pavlovi poslao da mu pomognem. Tako je poelo moje poznanstvo sa Saom Teodoroviem, to mi je za sve vreme mog bavljenja na Ravnoj gori omoguilo da saznam ta je od onog to se pria istina, a ta je bilo na koji nain izmiljeno. Teodoroviu sam rekao da sam mogao primati oko 80 Morzeovih znakova, ali da sada ne bih, verovatno, mogao ni ezdeset. Dogovorili smo se da od nekog starog elektrinog zvonca pomou obine depne baterije i jednog elektromagneta napravimo zujalicu, pa da me on uveba da bre primam znake i da se vebam u kucanju. Pored ovoga, bio je u Sainoj kolibi i jedan neispravan motor za punjenje i pogon radio -stanice koja je u vojsci nosila naziv "2 C D T R" i bila predviena za vezu sa viim tabovima jer je imala veliki domet. Ovo je trebalo popraviti, pa e moi da se iskoristi. Uskoro nam se pridruio i Svetozar Filipovi, pitomac mornarike podoficirske kole, pa smo nas trojica uvek imali dosta posla. Pre rata proveo sam neko vreme na kursu u tvornicama "Signal" i "Goevac", gde su se sastavljale radio -stanice i izraivali neki delovi, kao to su razni nisko i visokofrekventni otpornici -kalemovi i razni blokovi-kondenzatori, pa sam preporuio Sai da od tih delova iz ove radio -stanice pokua napraviti radio-stanicu sa veim dometom. Filipovi je bio manac, pa smo on i ja radili na motoru ne bismo li ga popravili. Nezgoda je bila u tome to smo imali sasvim malo benzina, pa smo retko proveravali na posao. Ipak smo jednog dana uspeli, i motor je proradio. Glavni posao tih prvih dana bio mi je ipak, izrada bazena za kupanje. Taj posao je u poetku izazvao nevericu pa i poalice na raun moje grupe, ali kada je brana bila izgraena i kada smo dobili bazen od oko 20 metara duine i oko 2 metra irinie, pa kada se ve oko podne voda dovoljno zagrejala da se moemo kupati, morali smo napraviti redosled kada ko ima pravo da se kupa. Kupanje je bilo tako regulisano da su podoficiri i vojnici morali da se udalje dok se gospoda oficiri kupaju. Ja sam se sporazumeo sa podoficirima i kupali smo se kad god nam se ukazala prilika. Tako smo brzo uspeli da se oistimo od vaiju, jer smo i rublje bre i lake prali. Jednom prilikom, kad sam se kupao sa Boom Peroviem, pohvalio mi se kako su on i Uzelac ili sa gospodinom pukovnikom u Struganik i kako su pred vee doli pred kuu vojvode Miia. Kroz je dan prozor probijala se slaba svetlost pretrolejke. Pukovnik Mihailovi se popeo uz nekoliko stepenica na malu terasu a onda tiho pokucao na vrata. Draa je nekoliko puta ponovio kucanje, a onda se uo iz kue enski glas. Uskoro se otvorie vrata i Draa se zagrli sa jednim mukarcem. "Tada nam Draa doviknu da sednemo malo dok on porazgovara u kui. Potrajalo je, moda, i dva sata kada se na vratima pojavi enska prilika u dugoj haljini. Prijatnim glasom pozva nas da i mi uemo." Boa je opisivao vojvodinu kuu, koja se njemu posle onih dana munog potucanja uinila otmena i sjajno nametena, zatim dobrotu stare vojvotkinje i naroito lepotu ene Aleksandra Miia, domaina s kojim se Draa onako bratski na vratima zagrlio. ' / "Ulazei u hodnik", priao je Boo, "osetili smo miris duvana, ali i prave kafe. U prostranoj kuhinji seli smo za sto oko koga su bile pletente stolice. Meso se ve peklo i mi osetismo jo veu glad. Zastava 41. peadijskog puka jo je bila u futroli kada u kuhinju ue Aleksandar Mii, zagrli prvo mene, a onda i Uzelca. Pozva nas u onu sobu, koja je bila gostinska, pa zamoli pukovnika Drau da dozvoli da se zastava razmota. Onda prie zastavi, kleknu i poljubi jedan njen kraj. Mii je bio uzbuen i gotovo da je plakao kada ree: "Brate Drao, moja kua odsad je i tvoja, radi ta hoe?"
63
Te noi su svi prenoili u Struganiku, u kui vojvode Miia, pa su ostali jo jedan dan jer ih gostoprimljivi domaini nisu hteli pustiti. Boo je docnije svojoj prii dodavao jo mnogo toga to se dogodilo i to se nije dogodilo, dok je naredniku uri Uzelcu najvie ostala u seanju mlada kuvarica.^ Pitao sam kako to da se pukovruk Mihailovi uputio pravo u Struganik. Dobio sam jednostavan odgovor, koji je, moda, bio i taan. Pukovnik im je rekao da se druio sa Acom, kako je zvao Miia, i da ga dobro poznaje, samo ako bude imao sree da ga nae. " "Pa gde je sada zastava 41. puka?" "Na sigurnom mestu", ree Boo, "a kako kae pukovnik, doi e as kada emo je razviti." Tako su prolazili dani na Ravnoj gori. Uskoro se poelo priati da dolazi i vojvodin sin Aleksandar Mii. S tim priama stigle su i neke anegdote iz njegova ivota. Seam se da su priali kako je Aca Mii, jo dok je bio aktivni konjiki major, jednom prilikom pijan ujahao u kafanu "Kod konja" u Beogradu. Razume se da se to prialo meu nama kao poseban podvig i smelost, dok bi danas takav postupak bio okarakterisari kao siledijsko ponaanje. Nije se toliko govorilo o Aleksandru Miiu koliko o njegovom ocu, vojvodi. Jednoga dana sve nas je pozvao pukovnik Mihailovi. Mislili smo da e nam neto vano saoptiti ili da se neto dogodilo to nama nije bilo poznato. Potpukovnik Pavlovi nas je postrojio u ljiviku nedaleko od Mihailove kolibe. Oekivali smo u stroju da se pojavi pukovnik. Kada je Draa priao, Pavlovi je komandovao "mirno" i strojevim korakom onako omalen i podebeo, u crvenim izmama, otro lupio petama i raportirao: "Gospodine pukovnie, u stroju ima sedam oficira, sedam podoficira, etiri andarma i est vojnika." Dok smo sedali, prebrojao sam nas i video da Drau nije ubrojao i da je porunik Pain bio toga dana odsutan. Od vojnika dvojica nisu bila u ovoj grupi. To su bili Benjamin, koji je bio kuvar u "gornjem tabu", i njegov pomonik neki Jovo, koji je jo jedini ostao od Paloevievih vojmka. Nije zgorega da ovde napomenem da je u nemakom zarobljenitvu bilo oko 350.000 oficira, podoficira i vojnika, dok su ostali izbegli zarobljavanje. A mi smo, eto, znali da postoji ova grupa, koju je pukovnik Mihailovi u poetku nazvao nepredatim delom vojske, od svega 25, oficira, podoficira i vojnika. Nas dvadeset etvorica posedali smo u polukrug koji je zatvarao dvadeset peti i glavni pripadnik ove grupe, pukovnik Dragoljub-Draa Mihailovi, a odsutan je bio njegov autant poruniki Pain. Poeo je svojim pomalo prozuklim glasom: "Gospodo oficiri, podoficiri i vojnici!" Ovog puta je izostavio junaci. Konano, od rata je prolo vie od mesec, skoro dva meseca i, leei ovde na Ravnoj gori, valjda smo i za Drau prestali da budemo junaci. Produio je da govori kako nas je okupio da bi nas upoznao sa naim zadacima. Govorio nam je o organizaciji vojske i ostalih snaga po gradovima, da jednoga dana, kada nai saveznici Englezi i Amerikanci (mada Amerika jo nije bila stupila u rat protiv Nemake) iscrpu i zgaze Nemce, i mi krenemo sa naih planina da Nemcima zadamo odluni udarac. Zatim je sve to nekako povezao sa vojvodom Miiem i odrao nam pravo predavanje o suvoborskoj i kolubarskoj bici. Ipak se najvie zadrao na liku vojvode ivojina Miia, tog velikana iz ratova koje je Srbija vodila za svoju slobodu protiv Bugara i Turaka, a naroito protiv Austro -Ugarske. Kada je poeo govoriti o vojvodi Miiu, koji je taj najvii in i zvanje dobio ba zbog svojih zasluga ovde na Suvoboru i dole na Kolubari, gotovo da nas je na noge podigao. Nije mu izmaklo da je postigao dobar efekat tim isticanjem velikog vojnika i rodoljuba vojvode Miia, pa je preao na glavno, da nam saopti da e kroz koji dan doi Aleksandar Mii, sin sla vriog vojvode, da nas poseti ovde na Ravnoj gori. Dodao je jo da, zahvaljujui ugledu porodice Mii, i mi ovde imamo podrku u narodu i moemo da radimo na velikim zadacima koji nas oekuju. Pukovnik Mihailovi je zatim otpustio vojnike i podoficire da b i sa oficirima nastavio razgovor. Odjednom je napustio temu o vojvodi Miiu i poeo da nam dri pridiku o naem ponaanju. Nije nam toliko branio da
64
naputamo kolibe, ali je zahtevao da prema seljacima, koji nas ovde dre i hrane, budemo pristojni, to je bilo kao neki uvod u prekore za to to neki ne izvravaju zadatke. Traio je da dobro otvorimo oi i ui jer e neprijatelj svuda imati svoje agente. Kada je poeo govoriti da svi moramo ii na teren, u sela i gradove da organizujemo nau vojsku, mislio sam da je s mojom bradom gotovo. Uvukao sam malo glavu i vrat meu ramena i utao, ekajui da pomene moje ime, ali Draa je priao dalje. U selima i gradovima ima puno oficira i podoficira. Njih treba povezati. Svi oni, kao i mi, poloili su zakletvu kralj u i otadbini i moraju izvravati nareenja. Ima i starih ratnika. I njih treba hitno pridobiti za nas, jer oni imaju veliki ugled i uticaj u sredini u kojoj ive. Vano je da i sve seoske kmetove i opstinke organe pridobijemo da rade za nas i da nas o svemu izvetavaju. Naroito u onim mestima gde ima andarmerijskih stanica, koje, takoe, treba privoleti da rade za nas. Draa je, otprilike, tako govorio, naglaavajui da je preduzeo mere da se povee i sa Beogradom, na osnovu ega se dobijao utisak da je "na pukovnik" glavni i jedini organizator. Sluajui ga na ovom i na drugim sastancima, uvek sam oekivao da e na kraju rei da sve ovo treba da radimo kako bismo poeli borbu protiv Nemaca, ali ba to je uvek izostalo. Posle takvih sastanaka oseao sam se uvek nelagodno. Gotovo da nikad nije zaboravio da istakne da se svima koji odlaze na teren zabranjuje ma kakva akcija protiv Nemaca, jer za to jo nije vreme. To su uvek govorili i Pavlovi i Paloevi, koji su, takoe, ponekad odravali s nama zborove i drali nam predavanja. Izostajalo je objanjenje, ako nije vreme, da li e i kada e biti. Obini ljudi, seljaci, takode su nam postavljali takva pitanja, inilo mi se da nisu spremni da hrane nekakvu naoruanu grupu koja se po njihovim kolibama samo krije i uva svoju glavu. Oseao sam da sam se za onih nekoliko dana dok sam pravio bazen na potoku Grabu, odvojio od ostalih oficira i da nisam u toku svega to se na Ravnoj gori radi, pa sam reio da se ukljuim u ivot oficirske grupe, ako ne kao igra preferansa, bar kao kibicer, jer su se, izgleda, ba tom prilikom vodili vani razgovori. Po prirodi, nisam bio sklon da postavljam pitanja i kada sam ponekad upitao potporunika Mekovia kuda se sprema ili Paina ta ima novo, ostajao sam bez pravog odgovora. Imao sam od toga i druge koristi, jer su oficiri ponekad dobijali sledovanja za koja u Ratkovoj kolibi nismo znali. Ovako sam ipak dobio po koju kutiju cigareta legalno, a kada sam se sprijateljio sa Gojkom Ajvazom, dobijao sam i nelegalno. I moji vojnici su tako ponekad puili bolji duvan, jer sam s njima gotovo sve delio. Ovog puta, a i inae posle takvih razgovora na kojima je govorio samo pukovnik, a mi sluali, Mihailovi je odmah krenuo u Struganik. Do ispod Babine Glave pratio ga je narednik Franjo Seniar, a dalje, preko Planinice, dvojica andarma, od kojih je jedan u civilnom odelu iao pedesetak metara napred. Tako je uvek bilo kada bi iao u Struganik, priali su mi i Franjo i Zorki, a i moji vojnici, jer je ponekad uzimao i njih u pratnju. Docnije se moglo uti kako je Draa, koga su tada poeli zvati i "ia", umeo da se u seljakom odelu iskrade sa Ravne gore i da ode u Struganik, gde bi ostajao po dva i tri dana. Potpukovnik Pavlovi, poto je komandovao "mirno" za Drain odlazak, dao je i oficirima "voljno". Meni je priao i rekao mi da je pukovnik naredio da se i ja angaujem oko radio -stanice, jer nam je ona vana. Poeo mi je objanjavati kako smo bez veze kao ruka odseena od tela. Moramo to pre uhvatiti vezu sa Londonom. Kao da je osetio da se istrao, dodao je da nam treba stalna i direktna veza, jer sve ovo do sada nije nita. Nisam znao ta je to "ovo do sada", ali nisam smeo ni da pitam. Uostalom, tada sam bio zadovoljan da se prekori "da neki ne rade, tj. ne izvravaju zadatke" ne odnose direktno na mene. Pogladio sam zadovoljno svoju bradu i rekoh glasno: "E, nee ti dole dok Nemce ne obrijemo." Pavlovi se nasmeja i ree: "Ti si se zaljubio u svoju bradu." "Nisam, gospodine potpukovnie, ali zavet je zavet, i ja u ga izvriti ili poginuti." Priao sam drugim oficirima. Ili, Mekovi i Relji spremali su partiju preferansa. Relji me sa posebnim naglaskom upita hou li, moda, i ja igrati. Setio sam se kako sam u prvom svom garnizonu muku muio sa svojih pet klasnih drugova to nisam imao smisla za to da s njima svako vee kartam i pijem. Trebalo je dosta vremena da se naviknu da im mogu biti drug ako i ne igram svako vee preferans.
65
Dokon ivot na Ravnoj gori imao je sline probleme. Zato sam u sebi pomislio da bi trebalo, mo da, koji put i zaigrati, da ne bih ispao bela vrana. Uto je pored grupe naiao porunik Pain. Veselo je proao pored nas prema venjaku gde je Pavlovi srkao kafu jemenicu. Pain je nosio dva paketa u veliini kutija od cipela, ali zapeaena. Mekovi je ostavio karte i protrljao ruke. Malo docnije Ili je nepanjom izgubio jer je odigrao pogrenu kartu. Ja sam video da se neto desilo to meni nije bilo poznato. To to mi tada nije bilo poznato, saznao sam ve sutradan kada su odreeni oficiri i podoficiri koji e ii u nabavku jaganjaca, sira i kajmaka za veliki ruak koji se pripremao za doek Ace Miia. Gojko Ajvaz, koji je radio kod kapetana Uzelca i bio blagajnik, rekao mi je jednom prilikom da je Lenac poslao 2,500.000 dinara. To sam rekao i novembra 1941. godine, kada sam u Uicu razgovarao sa Vladimirom Dedijerom, o emu je pisala i uika "Borba". Da li je ta suma bila tolika? Sigumo je bila vea, jer pred nama su u ovakvim sluajevima uvek skrivali pravo stanje da ne bismo traili poveanje za ishranu. Ovog puta bila je re o doeku Aleksandra Miia, pa se nije tedelo. I moji vojnici su se radovali svetkovini koja se spremala, a govorilo se da emo tom prilikom proslaviti mesec dana boravka na Ravnoj gori, od dana kada je pukovnik Mihailovi ostao tu u Srbiji da bi organizovao i pripremio ... ta, to e se uskoro videti. Za proslavu bie peenja, rakije i duvana, jer su ona dva i po dinara dnevno po oveku dovela do toga da se u mojoj grupi uvee pre spavanja prialo o hrani. Bila je to veita tema svih onih koji su u ratu gladovali i prieljkivali da pojedu neto dobro. U ovoj izuzetnoj akciji nabavke jaganjaca uestvovali su i moji vojnici, Vukovi i Dane, koji su znali ta je dobra ovca i dobro jagnje, mada ovde na Suvoboru i nije bilo slabih. U ovo doba godine, bilo je to negde oko 9. juna, moda dan ranije ili dan kasnije, moglo se ve nai po neko dobro jagnje. A bilo je i ovaca jalovica, kako je govorio Vukovi, i one su dobre za raanj. Prikljuio sam se Franji, mislei da on u tome ima iskustva, pa ako ne za jagnje, ono bar da se gore na planini poastimo. Sedeli smo uvee u "donjem tabu", gde sam navratio da se snabdem bar sa malo duvana, jer su ga podoficiri jo redovno dobijali, a moja vojnika grupa samo s prilike na priliku. Sedeli smo oko ognjita i razgovarali. Franjo je priao kako je dva dana proveo sa Painom u Tometnom Polju pa ga je onda Pain pustio da ide do koliba pod Riorom. Tamo u jednoj kolibi ima lepa mlada obanica, sama sa majkom, bez muke glave. Kao i uvek pod gasom, polupijan, hvalio se kako e uspeti kod te obanice. Drugi podoficiri su ga dirali, govorei mu da je ba "slika i prilika", "veliki zavodnik", a jedan od najozbiljnijih, narednik-vodnik Sava, ree mu: "Okani se ti, Seniaru, tog posla, rat je, i ne prilii nam da to ovde gore radimo. Nisu ove seljanke i obanace ono to ti misli." Seniar se uozbiljio pa je poeo i pretiti. Iznenadio sam se da su ostali pred Franjom oseali nekakav strah, iako je on po inu bio mladi od nekoliko njih. Umirivali su ga i gotovo molili da se ne ljuti. Da bih prekinuo svau, rekao sam Seniaru da bih i ja sutra poao s njim. Sutradan sam poveo i Vukovia, pa krenusmo u planinu. Seniar je prvo svratio kod kapetana Uzelca i od Ajvaza dobio punu uturicu. Peaili smo istim putem kojim sam pre nekoliko dana doao do ispod Babine Glave. Tu mi Seniar pokaza u daljini dve lepe male kolibe, rekavi da je tamo baza porunika Ilia i potporunika Mekovia. Nije me interesovalo mnogo koja je ija baza, ali me je stalno kopkalo da doznam zato Seniar ima izvestan privilegovan poloaj na Ravnoj gori, bolje reeno kod Drae Mihailovia. Video sam to jo za vreme puta od Mislova do Tare, naroito u Zaovinama. Ni tada a ni posle nisam to otkrio. Njegov nametljiv stav i podilaenje, ka o i ljubav prema alkoholu, nisu mogli biti jedini razlog da ga Draa odabere kao najintimnijeg druga. Pitao sam ga u zgodnom trenutku: "Kako ti, Seniaru, sme sa pukovnikom da se tako ali i tako razgovara kao da ste bliski roaci?" "Pa i jesmo", nasmeja se Franjo, ali ne ree kakvi. Onda se uozbilji i dodade: "Ja sam jedini mornar meu nama."
66
Ako bismo ili tom linijom, onda bi maltene gotovo svaki od nas bio jedini. Ja sam bio jedini vezista, Paloevi jedini major, Relji jedini artiljerac i tako dalje. Bilo nas je dosta koji bismo mogli zauzeti poziciju jedinog, jer nas tada nije bilo mnogo pa to i nije bilo tako teko. Kada sam ga upitao ta on sa pukovnikom razgovara, neoekivano je odmah odgovorio da Draa voli da pria dogaaje iz svog privatnog ivota i da to pria samo njemu. Taj privatni ivot, ako je zaista o tome priao, ostao je neotkriven, to se tie Franje, jer on o tome nikad nijednu re nije izustio. Ako se neto i doznalo, bilo je to lino od Drae ili su to bila, najee, prepriavanj a kojima se pravi izvor nije znao. Kada smo posle jedno dva sata hoda doli do koliba pod Riorom, obani su ve izveli stada na pasu. Majka "Franjine" obanice gledala nas je pomalo uplaeno i sa snebivanjem. Zakljuih, nije ovo nikakva Franjina obanica. Kad on potegne, ove sirote, da ga se ree, daju sira, proje, kajmaka i mleka, bojei se da sam sve ne uzme i molei boga da ne dolazi esto. A on, naliven rakijom, i ne vidi kako one jedva ekaju neku svoju muku glavu da ih, ako ustreba, zatiti. To se i dogodilo. Uskoro su po kolibama ostale samo starije ene, mukarci i deca. Franjo je hteo da pokae kako je ovde odomaen pa je seo za trpezu. ena nas ponudi te i mi primakosmo tronoce i sedosmo. Vukovi se obrati Franji iznenada sa gospodine Franjo, a naa domaica se malo lecnu. Zatraio je uturu, a Seniar ga pogleda pa mu je prui. Nikola malo otpi, a on se priseti da ponudi i mene. Ja odbih, rekavi da ne pijem, a eni koja je sve to pratila, kao da laknu pa se uurba stavljajui zastrug sa sirom n a trpezu. Donese zatim i mleka i proje i, ostavi skrueno da stoji, ekala je ta e dalje biti. Seniar je bio zaduen da kupi jagnje ili ovcu jalovicu, a Nikola da izabere i dotera u ravnogorski logor. Ja sam bio tek onako prisutan, ali ipak, kao najstariji po inu, oseao sam se odgovoran. Franjo meni prepusti da upitam ima li za prodaju dobro jagnje. "Nije mi ovde stado." Kada ja rekoh da emo mi otii do stada, ena se poe izvlaiti da ne moe bez domaina. Ja se naalih: "Pa dobro, ti idi u selo i zovi domaina, a mi emo uvati stado i ekati." Posle dueg nagovaranja ona, na kraju, pristade da nam proda jagnje. Ne seam se koliko je Franjo platio, i kada smo poli na pau da ga izaberemo, poe sa nama i majka. Uzalud ju je Semar odgovarao da ona n e mora da ide, da e Vukovi nzabrati dobro jagnje, ali ona se nije dala odgovoriti. Vukovi, ija je majka takoe ivela na selu, pogleda me ispod oka, ja se malo nasmesih i neprimetno mu rekoh da propade Franjina kombinacija. Imao sam posle natezanja da Seniara nagovorim da se s nama vrati u logor, tim pre to je sve ee potezao iz svoje uture. Jagnje je trebalo da prevali dosta, pa ga Nikola, koji je bio mlad i snaan, prebaci za vrat. I tako smo, uz blejanje jagnjeta, prolazili Ravnom gorom, zastajkujui ponekad da zavijemo cigaretu duvana. Nismo bili meu prvima koji su se vratili, ali je nae jagnje po izgledu bilo najbolje. Opet se oko Mihailove kolibe ulo blejanje, pa se inilo da nita naim prisustvom na Ravnoj gori nije poremeeno. Pa ipak ... ulo se kao udaranje batova, jer je pored ljivika, izmeu ume i Mihailove kolibe, pobijano kolje. ak se i snani porunik Pain raskoraio i sekirom nabijao stupce, a andarmerijski kapetan Milojko Uzelac - Taras sekirom je iljio kolje. Pripremao se du-gaki sto kao za seoske svadbe. Bilo nas je 26, a po duini stola kao da se pripremala gozba za pedesetak osoba. Tako je i bilo. Pored Miia, trebalo je da dou i n.eki gosti iz Beograda i dvadesetak uglednih domaina iz okolnih sela. Potpukovnik Pavlovi nas je sve zaposlio. Obilazio nas je stalno i trudio se da bude intiman i duhovit. Kao da je nastojao da nadoknadi to to rnje sa Draom od prvog dana, moda jo iz brzog odreda, koji je, kak o je ovde sluao, vodio teke borbe sa Nemcima kod Dervente. Od "estoke borbe koja je trajala oko pola sata", za koju sam na putu za Srbiju uo i za koju su mi ivi, Zorki, Vukovi i Popovi na Rudniku priali da je bila obino pripucavanje, sada je ve ispala estoka borba koja je dva sata voena sa nadmonim neprijateljem", kojoj se i Pavlovi divio i alio to u njoj nije uestvovao. Za dva-tri dana, mislim da je to bilo oko 12. juna, trebalo je pripremiti sve i pozvati goste. Sa Miiem e doi Draa, ili obrnuto, jer u ovoj igri nije se moglo uoiti ko je trenutno kome potreban. inilo mi se da je Drai
67
potreban autoritet vojvode, koji je mislio zadobiti preko Miievog sina. Napeto smo oekivali ta e biti kada slavlje pone. To e se uti u govorima treznih i pijanih, koji su trajali celo junsko poslepodne, od ruka do veere. Tajanstveni odlasci Mihailovia u Struganik, odlasci drugih oficira u sela i gradove, pozivanje i dolazak uglednijih seljaka iz okolnih sela i ova proslava stvorili su Drai autoritet, pa su mnogi, bez velikog razmiljanja, pristali da prihvate njegovu komandu, a mi, tj. vojska koja se nije predala, oseali smo to kao neku svoju moralnu privilegiju. Evo kako je o tim danima pisao jedan od izbeglih Drainih "prvoboraca", potporunik Pavle Mekovi, u "Knjizi o Drai", izdatoj u inostranstvu: "ivot na Ravnoj gori u prvim danima bio je dosta jednolian. Jedmo je iina duhovitost, kojom je umeo sve nas da zabavlja, unosila u tu monotoniju vedrinu i raspoloenje. Ali sa rast enjem nae populamosti i autoriteta, postalo je mnogo ivlje. Ve oko deset sati pre podne ia bi morao poeti sa primanjem naroda. Dolazili su seljaci radi saveta, na albu, a ponekad i radi obinog ogovaranja. ia je bio neobino strpljiv. Sa svakim je razgovarao, svakoga bi posavetovao, tako da je na Ravnoj gori uskoro proradio duhovni i agrarni sud. Svako je, meutim, eleo da razgovara sa iom, to je njega uistinu zamaralo. Ali on nije mogao nikoga da odbije, pa je radije trpeo i obavljao taj posao i dalje. Mi, koji smo putovali po terenu, bili smo ubrzo rado primani od svih u narodu. Sa andarmerijom smo za kratko vreme uspostavili vezu. Prvi su nam prili andarmi iz sela Brajia i stavili se pod iinu komandu, zatim oni iz Brea i Takova. Takoe nam je uskoro potom priao i vei broj aridarma iz Mionice, Gornjeg Milanovca i Valjeva. Od andarmerijskih oficira prvi nam se pridruio kapetan Vuievi iz Valjeva. Time je nae obezbeenje bilo osigurano. Onda se ilo dalje. Glas o nama ubrzo je dopro i do Beograda." Sa raznih strana dolo je na sveanost pedesetak seljaka, mahom su to bili stariji ljudi, a videlo se da su mnogi ve i preturili koji rat u mlaim danima. Svi smo bili angaovani, jer slavlje je bilo veliko i trebalo je dosta posla obaviti. Bilo je tu i ena koje su, dok su im muevi razgovarali sa oficirima, rasporeivale gibanice, sir, kajmak, proje, ta je koja donela. U jednom trenutku, kada sam uao u vajat, video sam da je prepun svega, a nije nedostajalo ni rakije, koju je primao narednik Gojko i iz donetih sudova izlivao u bardak. Milojko Uzelac Taras naredi mi da od svih podoficira i vojnika pokupim uturice da bi se napunile, dodavi da je ovo zadatak za mene, jer ne pijem pa je siguran da e sve na stolu biti pune. Prolazei ponovo pored "gornjeg taba", naiao sam na grupu seljaka s kojima je razgovarao potpukovnik Pavlovi. Upravo je pitao jednog starinu odakle je. Ovaj je znao inove i Pavlovia je oslovio po inu, upitavi: "A gde je na pukovnik?" "Doi e." Stari se malo iskalja pa, potegavi dim iz neke jako stare lule domae izrade, ree: "Veinka sila Nemaca ode. Govori se da idu na Staljina i Rusiju. ta vi kaete na to?" Pavlovi ste nekoliko puta premesti s noge na nogu, jer nije oekivao takvo pitanje. Moj Dane i an darm odnesoe uturice u vajat da ih napune, a Pavlovi me zadra kao da je oekivao da mu pomognem da odgovori. "Pa vidi", ree Pavlovi, "i do nas dopiru takvi glasovi. Ako Nemci udare na Ruse, ekaemo da vidimo ta e biti, pa ako krene zlo po Nemce, i mi emo neto uraditi", rekao je otprilike Pavlovi. Seljak se ponovo nakalja a jabuica mu zaigra: "A hoe li biti borbe, potpukovme?" Ovog puta nisam morao pamtiti ta je odgovorio Pavlovi, jer je on ponovio poznatu frazu: "Jo nije vreme." Seljak izvadi duvankesu pa, istresavi lulu, okrete se i punei lulu, neto promrmlja. uo se agor jer su i ostali reagovali, neki na pitanje, neki na odgovor. Razumedoh toliko da ove ljude jako ulji ba to da doznaju neto o Nemcima, neto o Rusima, a i o nama i, jo vie, o naim namerama. Tog dana sam od jednog seljaka uo i ovo: "Vi nam ovde sedite, a mi hara dajemo." Nisam mu mogao nita odreeno odgovoriti, ba kao ni Pavlovi, koji je brisao znoj sa ela i objanjavao neku optu vojnu situaciju koju ni ja nisam razumeo, a kamoli ovi Suvoborci. Gotovo da mu je laknulo kada su ga izvestili da ide gospodin pukovnik.
68
On poe u susret grupi koja je dolazila kroz umu Ravne gore odozgo od Babine Glave. Ja sam osetio da je onaj starac, upravo svojim pitanjem naoko naivnim, dirnuo u osinjak radoznalosti koja je bila kao vojna prethodnica to ispituje situaciju da bi se razvila glavnina za akciju. To je bio njihov nain da ispitaju i odmere sve ono to njih pogaa, da bi se polako i odmereno opredelili i, jo ee, da bi preutali ili nedorekli sve to misle ili nameravaju uraditi. Ovakvim odgovorima njihova znatielja nije bila ugaena. Opet sam gledao Pavlovia kako evrlja u crvenim izmama i prilazi pukovniku koji je dolazio ogrnut planinskom pelerinom. u pratnji onieg ali krupnog seljaka. Na nekoliko koraka iza njih dva andarma, kao lino obezbeenje. Iako je ovo bila "nepredata vojska", Draa je najvie voleo da ga obezbeuju andarmi. Draa je primio raport od Pavlovia o redovnom stanju na Ravnoj gori. Potpukovnik nije raportirao koliko je ko izgubio na kartama, ni koju je kolibu ili selo ko obilazio, ve samo da je stanje redovno. Draa ga ispravi: "ratno stanje", i to ponovi nekoliko puta, a Pavlovi odstupi dva koraka u stranu. Krenue svi prema Mihai lovoj kolibi, a Draa, prolazei pored seljaka, zastade i pozdravi: "Pomoz' bog, domaini!" Seljaci odgovorie dosta neslono, jer neki produie: "bog ti pomogao, gospodine pukovnie", a neki dodadoe: "junae", a drugi samo: "bog ti pomogao". Da Pavlovi nije rekao da "ide pukovnik", ni po emu se ne bi moglo zakljuiti da je ovaj ovek jakih obrva, s naoarima, ogrnut pelerinom koja je pomalo liila na ebe, pukovnik koji ima ambicije da bude glavni. Do podneva je ostao jo koji sat i Draa je, odloivi pelerinu u kolibi, izaao i seo pod venjak. Pavlovi mu je doneo nekoliko pisama i, kako to ve sleduje, kao naelnik "taba" referisao. Gojko Ajvaz s jednom seljankom donese na sto naseene prute, sira, kajmaka i proje. Pre nego to je sve to postavila, seljanka je prostrla na sto lep izvezen stolnjak. Zatim je priao i Taras sa lepom, koom obloenom uturicom i nazdravio, pruivi je Miiu, koji je bio u seljakom odelu. "U zdravlje i za srean dolazak naeg dragog gosta, majora Aleksandra Miia!" Mii prihvati zdravicu, pririese uturicu, podobro otpi i, pogledavi u Drau, ree snamm glasom da smo uli i mi i seljaci koji su bili na oko petnaestak metara dalje u hladovini. "iveli nai ravnogorski sokolovi!" "iveli!" prihvatie zdravicu prisutni. Kapetan Uzelac glasno pozva Ajvaza, i ba kada ovaj prie, desi se da Draa lupi pesnicom o sto i ree glasno: "Majku mu mangupsku!" Ajvaz se tre i, da je ne pridra, ubara mu umalo ne pade s glave. I Taras se okrenu. Svi smo u trenutku pomislili da se to odnosi na Ajvaza koji je priao, ali odmah se videlo da se to odnosi na nekoga ko je pisao pismo koje je Draa drao u rukama. Mii se nae da vidi ta je, a Draa, kao da shvati da je prenaglio, prui pismo Pavloviu i ree mu neto. Po odmahivanju rukom, na koji je nain odgovorio Miiu, moglo se zakljuiti da se objanjenje ostavlja za docnije i, da bi to potvrdio, Draa ponovo potee za uturicom. Briui usta ree: "Uh, dobra prepeenica." Mii prihvati i uturicu i pohvalu pa dodade Tarasu, a ovaj Pavloviu. Kad Pavlovi otpi, malo se strese i, umesto pohvale, pogleda oko sebe, vide mene i pozva me. Nije ni stigao da mi izda nareenje, jer se umeao Aca Mii. Skoio je od stola, priao mi, i zagledajui me sa svih strana, zagrli me i ponudi da i ja popijem. Odbih pie, ali on navali? "Zar takav junak pa da ne pije." Gledao je u moju bradu i ja shvatih da me major Aca zbog te brade tako ceni, pa prihvatih uturicu i otpih malo zaista dobre prepeenice. Pukovnika Mlhailovia raspoloi ovaj prizor pa se nasmeja i ree: "Pusti ga, Aco, on iz nekog sujeverja nee da se brije dok ne oteramo Nemce." Mii me jo jedanput zagrli i prodrmusa.
69
Pavlovi mi tada naredi da vidim kako se postavlja sto i da naem porunika Paina i poruim mu da vodi rauna kako bi prasci i jaganjci bili na vreme peeni. Uz jedno "razumem" udaljio sam se, da bih posle za rukom opet sedeo za stolom sa i drugim oficirima, ali kao predmet posebne Miieve panje, i ne samo njegove. Sve je ilo kako treba. Peenja su bila na vreme gotova a stolove su seljanke zastrle lanenim aravima. Sto je bio u obliku trougla sa veoma dugakim stra -nama. Gore, na elu moglo je sesti desetak osoba, a du svake strane jo po dvadeseta'k. Dole oko potoka i u umi u se agor. Samo ponekad lagani lahor doneo bi miris peenja sa ranja i do Mihailove kolibe, a onda, kao da su se svi dogovorili, poe defile. Nosei peene jaganjce i prasie, podoficiri, an darmi i vojrdci, u drutvu sa oficirima, prolazili su pored "gornjeg taba", a Draa, Mii, Pavlovi, Uzelac i Paloevi, koji im se takoe prikljuio, gledali su sladei se. Bio je to dobar uvod u slavlje koje se pripremalo. Mesec dana Ravne gore. Mesec dana kako sami gradimo svoju velimu. Nismo se predali, nismo pobegli, nismo zarobljeni. Bili sm o u slobodnim plamnama, i to je, eto, trebalo proslavrti. andarmi su na sto postavili komade bukove kore, ranije iseene po Tarasovoj ideji a sluili su umesto tanjira. Kada je sve bilo gotovo i kada su svi seli za sto rasporedivi se, s jedne strane podoficiri, andarmi i vojnici, a sa druge pozvani seljaci, Pavlovi je izvestio pukovnika o stanju vojske. Draa je ovog puta u pratnji Miia, Paloevia i Uzelca, doao do ela trougla, a Pavlovi je iznenada komandovao mirno. Draa stade uvrh stola i pozdravi po obiaju sa "pomoz' bog" i u nekoliko rei, kao da se od neeg opravdava, ree da ovaj ruak nije slavlje, jer smo u teskim i pretekim danima, nego obeleavanje proteklog vremena od mesec dana otkako smo se prihvatili velikog zadatka, koji je, kako ree, istorija postavila pred nas. Draa je podigao uvis uturicu prepeenice, potegao i, sedajui, dodao je Miiu. Svi smo posedali i uturice su ile iz ruke u ruku. Malo docnije, kada se rakija useli u glavu, i Draa, i Mii, a i drugi, opet e govori ti, samo sve maglovitije, ve, prema tome, kako na koga deluje rakija. U trouglu pred nama bilo je i prasetine i jagnjetine, a i belog mrsa, i mogao sam birati. Znao sam da ima dosta i gibanica i svega to e se iz vajata izneti pred gospodina pukovnika. U umi, dalje od nas, bilo je jo seljaka i njihovih ena. Oni su u hladovini vadili svoje boe i pripremali se da pojedu ono to su doneli. Oekivali su da im pukovnik neto kae, ali to je izostalo. Posle e uti od onih uglednijih, bolje rei, bogatijih, koji su sedeli s nama, ta se na Ravnoj gori govori. Istina, bila su meu seljacima dvojica sa odlikovanjima, koji nisu izgledali ba tako bogati. Bili su to ratnici sa Solunskog fronta, i Draa je traio da sednu blie elu stola. Sedeo sam ba tamo gde je pomjao dui deo stola, a preko puta mene sedeo je Franjo Seniar. Da li je to bilo nameteno zato to smo nas dvojica imali brade, dok su svi ostali bili obrijani, ili zato to je Franjo, pomalo privilegovan kod Drae, bio rasporeen blie. Poeo sam posmatrati kako izgledaju svi ovi ljudi oko mene i video da nikog ne more velike brige. Sva lica su bila vesela, jelo se i pilo, to je ovog dana bio osnovni posao. Za moje vojnike, koji su za ovih desetak-petnaest dana jeli vrlo oskudno, ovo je bila prilika da se ljudski omrse. Video sam da ima i novih lica meu nama. To su bili porunik Neko Nedi i Voja Popovi, kojeg su zvali "Diplomata". Posmatrao sam, da ne bude suvie upadljivo, Miia, koji je na licu imao duboku brazgotinu, tako da mu se gotovo uvek video jedan zlatan zub jer su mu usta bila malo iskrivljena. Govorilo se da je to od rane iz prvog svetskog rata, ali govorilo se, isto tako, da je u tui to zaradio. Razume se, to sam uo kasnije, a Paloevi nam je priao kakav je bekrija bio Aca. Do Franje je sedeo jedan graanin. Nisam znao da je oficir sve dok ga porunik Neko Nedi ne oslovi sa go spodine kapetane. Ja mu nisam zapamtio ime, ali, prema dokumentaciji, mislim da je to bio andarmerijski kapetan Vuievi iz Valjeva, koga su doveli na Ravnu goru Neko Nedi i Voja Popovi, koji su se stalno vrzmali po terenu oko Valjeva.
70
Vreme je poodmaklo u jelu i piu i beznaajnom razgovoru, kada se podie major Aca Mii. Nije treznom bilo teko videti da ga je rakija ve podobro uhvatila, ali mnogi su bili u istom stanju pa njegovo podizanje pozdravie aplauzom. "Brao!" poe Aleksandar Mii naslonivi se svom teiriom na sto. "Pre mesec dana u moju kuu, u kuu mog oca, vojvode Miia, jedno vee, doao je gospodin pukovnik Draa Mihailovi." Produio je da govori, otprilike, kako se obradovao svom starom drugu, i kada mu ree da je doao da u vojvodinoj kui sakrije zastavu 41. puka, koju e jednog dana razviti, kao da ga je sunce ogrejalo. I tako je Mii hvalio Drau desetak minuta i govorio kako je vojvodina kua i njegova kua, a onda je nama gotovo podviknuo: "Vi, brao ravnogorci, vi ete odigrati istorijsku ulogu !" Neko je viknuo: "iveo major Mii!" a onda se ulo otegnuto: "iveo!" Miieva zdravica kao da je bila podstrek i drugima. Pukovnik Mihailovi je ubrzano potezao dimove iz svoje lule, a onda otpi jo jedan dobar gutljaj iz uturice kao da hoe da ispere grlo, pa se malo promekolji i ustade. Poeo je polako. Skinuvi naoare, nesvesno ih je trljao, gledajui na sve nas kao da nas prebrojava, pa ree: "Nije nas mnogo, gospodo oficiri, podoficiri i vojnici." Zastade kao da se setio pa pozdravi i nae drage domaine Suvoborce. Seljaci kao, da se malo isprsie na ove rei, a Draa produi. Govorio je dugo o vojvodi Miiu, o kome su ovi Suvoborci dosta znali, ali su uvek voleli da ponovo uju o njemu koji je bio ponos srpske vojske. Decenije su prole a Mii je ostao da ivi i da se pominje medu njima. Govorei o vojvodi, Draa kao da je osetio da je naao dodirnu taku s ovim ljudima, bolje rei, da je privukao njihovu panju, pa je pomenuo kako je vojvoda podneo ostavku kada ga Vrhovna komanda nije htela posluati, ali ostavka mu nije usvojena, ve da je, za sreu srpske vojske, usvojen plan vojvode Miia. Potom je slikovito priao o tome kako su Svabe beale od Kolubare i Suvobora preko Save i Drine. Pre nego to je zavrio govor o vojvodi, pomenuo je gostoprimstvo na koje je sada naiao u vojvodinoj kui, zahvaljujui majoru Aci, koji ga je uputio u ove kolibe, gde ve mesec dana radi na orgamzaciji i, kako je otprilike rekao, sada preuzima odgovornost za budunost Srbije. Iznenada, kao da ga je rakija nadahnula, Draa poe govoriti o izdaji, preavi, da tako kaem, u zaletu preko proglaenja Nezavisne Drave Hrvatske, pa se okomi na visoko vojno rukovodstvo i generale. Nazivao ih je raznim imenima, a najvie ih je grdio to su gledali kako e to pre stii do svojih ena, a o vojsci nisu vodili brigu. Kako je iznenada poeo, tako je iznenada i prestao da ih grdi, a ve sutradan e nam biti jasno zbog ega je Draa tako govorio. Jo je kratko govorio andarmerijski kapetan Vuievi, koji se samo hvalio koliko se andarmerijskih stanica obavezalo da obezbeuje Ravnu Goru.. Rekao je da e otii i u Beograd da i tamo to utrvrdi, da bismo nesmetano mogli raditi na Ravnoj gori. Dok je on govorio, razmiljao sam o tome kako e postupiti andarmi ako im Nemci narede da pou u poteru za oruanom grupom. U onakvu poteru kao to su nas terali po Rudniku. Ne bih ja ekao da me ma ko uva od Nemaca sem moje puke i brzih nogu. U trenutku kada niko nije govorio, Pavlovi mi glasno, da svi uju, naredi da idem malo medu narod koji sedi u umi i, sto je posebno naglasio, do radio-stanice da ujem vesti. Pogledah ga i kada htedoh da ga upitam do koje radio-stamce, shvatih da to ne smem pitati, jer je ta radiostanica ve davno izmiljena pa je sastavni deo naeg autoriteta na Ravnoj g ori. Poao sam i vie se nisam ni vraao, da ne bih morao da izmiljam vesti i pogaam ta ele da uju Draa i Pavlovi. Moji vojnici su bili vrlo praktini i, kada je trebalo da napuste to veliko slavlje, poneli su dovoljno hrane za dva dana, a "kuvar gornjeg taba" Benijamin utrpao im je i celu tepsiju gibanice. Kada su i mene uvee ponudili gibanicom, upitao sam gde su do nje doli; odgovorili su da su je dobili od Benjamina, koji je rekao da bi voleo sa
71
mnom da razgovara. Zaudio sam ste tome, a oni mi objasraie da se Benijamin boji da razgovara sa mnom da ga ne bi ko tuio kod goapodina pukovnika. Nisam ni pitao, sami su mi priali da su jo govorili major Paloevi, kapetan Uzelac, koji je, rekoe, bio mrtav pijan, i porunik Pain. Ti govori nisu ostavili nikakav utisak na moje vojnike, a Vukovi ree da su svi bili na isti kalup. Malo je trebalo pa da pone priu o naem zarobljenom Nemcu, ali ga ja prekidoh, izvedoh iz kolibe i upitah da se nije i on napio. "Ma, gospodine porunie, ne mogu da sluam kako se hvale, a samo igraju karte i jedu gibanice." Seljad. su se razili, a oficiri su pili i pevali do duboko u no. Samo ponekad, kad bi se utiali i prepustili Mekoviu da peva, ula bi se setna makedonska pesma. "Biljana platno beljae" ponavlja la se nekoliko puta. No je. Leim pored vojnika na senu u kolibi, na kojoj nema ni vrata ni prozora, a planmski vazduh opija svojim mirisom. Raznuljam o pominjanoj organizaciji, o tim andarmima, emu to vodi. Stalno se govori: "Jo nije vreme za borbu." Nisam ni slutio da e dan posle sveane proslave mesec dana boravka na Ravnoj gori i dolaska Aleksandra Miia doneti toliko dogaaja i dilema o kojima u dugo razmiljati. Doao je andarm koji je, inae, bio na strai pred "gornjim tabom" i saoptio mi kratko: "Poslao me porunik Pain da poruim svim oficirima da odmah dou kod potpukovnika Pavlovia." Idui uobiajenim putem kroz umu, preturao sam po glavi o emu bi moglo biti govora. Sigumo opet neko Pavlovievo predavanje o strategiji. U venjaku za stolom ve su sedeli Paloevi, J Relji; Uzelac, Ili, Mekovi, Neko Nedi i Voja Popovi. Vie nas nije ni bilo. Hoe li doi Mii i Draa da nam i oni kau koju re? Pavlovi je iziao iz Mihailove kolibe "gornjeg taba" i odmah je rekao da je gospodin pukovnik morao hitno da otputuje u Strugaruk i da e nam on izdati potrebna nareenja. Posmatrao sam lica oficira. Jue su bili i veseli i svei, danas se od pia i nespavanja videlo na svima da su mamurni. Kada sam se pri dolasku pozdravljao, niko m i nije znao rei zbog ega je sastanak. Pavloviu nismo predavali raport kada je dolazio, samo je Pain, kao autant, komandovao mirno, a Pavlovi bi, kao neki profesor stigavi do katedre, rekao: sedite, gospodo oficiri. Obino, na sastancima koje je dra o Pavlovi, nije bio prisutan major Paloevi, ali ovoga puta bio je i on ovde. Pavlovi je seo pa je ponovo ustao, valjda zbog toga to je u sedeem stavu izgledao jo manji i, izvadlvi neko pismo, poe: "Gospodo, ovlastio me je gospodin pukovnik da s va ma porazgovaram o jednoj vrlo delikatnoj stvari. Jue sam predao pismo gospodmu pukovniku koje mu je pre nekoliko dana uputio jedan general. i jue i jutros je pukovnik razgovarao sa mnom i sa Miiem dugo o ovom pismu." Smisao daljeg Pavlovievog izlaganja sastojao se u tome da je tog generala nazvao izlapelim starcem. "Zamislite, gospodo, on nudi pomo naem pukovniku generaltabne struke Mihailoviu i nekakav plan o akciji protiv Nemaca." Pavlovi je generala nazvao "Don Kihotom" i arlatanom, pa je poeo predavanje o strategijskoj srtuaciji i o "naoj", ravnogorskoj strategiji. "Mi se, gospodo, moramo organizovati i stvoriti vojne jedinice tajno da Nemci ne saznaju, moramo se povezati sa andarmerijom i politiarima u Beogradu, i kada nai saveznici Engl eska, Amerika i Turska slome Nemce, onda emo mi preuzeti vlast i doekati naeg mladog kralja." Mada smo svi znali da Amerika i Turska nisu u ratu protiv Nemaca, Pavlovi je to iznosio kao gotovu injenicu. Za Ameriku smo se i nadali, ali otkud Turska da nas izvlai iz sosa. Bilo mi je neprijatno i pitao sam se zato Pavlovi tako runo govori o generalu. Otvoreno sam postavio pitanje koji je to general to hoe da doe da nam pomogne i gde je do sada bio. Umesto odgovora, Paloevi je poeo da istie kako smo mi, tj. na pukovnik, ve uinili mnogo i preduzeli sve, a sada treba da nam neki "general Novakovi" za koga nikad ni uli nismo, pokvari sve.
72
Tako indirektno saznadoh da je re o generalu Novakoviu ali vie nita. Setih se kako je jue pukovnik opsovao kada mu je Pavlovi pokazao jedno pismo, da bi kasnije u zdravici koju je drao u Miievu ast, u trenutku kada je zbog rakije pomalo izgubio kontrolu, grdio generale koji su beali k svojim enama, a ostavljali vojsku da je zarobljavaju Nemci. Znai, to je ono pismo i to je taj general to za neki dan treba da stigne i pojavi se meu "ravnogorcima koji se ne predadoe neprijatelju". Pavlovi je pomenuo da ovaj general ima nekakav plan akcije protiv Nemaca, i ja sam se spremao da ujem taj plan jer sam stalno traio i nadao se da u naii na nekoga ko vodi ili e voditi borbu protiv okupatora. Meutim, "ravnogorci" su se spremali da po direktivi pukovnika Mihailovia izvrgnu ruglu genera la, i to jo dok ga nisu ni videli, ni uli. Ali pre nego to dode do susreta sa generalom, imau jedan drugi susret, koji me je u poetku jako obradovao. Poto sam od porunika Paina saznao da general nee doi tog dana, poao sam sa Vukoviem prema Babinoj Glavi, do Veskovia koliba, da nabavimo brana i pasulja. Sa uzviice iznad Veskovia koliba mogao se dobro osmatrati put koji je vodio preko Suvobora za Brajie. Prolazan samo za stone zaprege, a kada padne kia, teko i za njih, ipak je to bio put kojim se dolazilo na Ravnu goru preko Suvobora, i to iz pravca Mionice, zatim od Gornjeg Milanovca, odakle smo doli Zorki, Vukovi i ja, i od Uike Poege. Po nareenju pukovnika Mihailovia, ovaj put smo uvek osmatrali, kao da ne bi naili Nemci. Sluaj je hteo da tog dana od Gornjeg Milanovca naie moj klasni drug porunik Dragomir Topalovi. Sreli smo se kod koliba. Ja sam mu priao da ga zagrlim od radosti, ali on ustuknu i upita ko sam ja. Nehotice se uhvatih za bradu, a onda, kao da mu raportiram, stadoh mirno i rekoh: "Dozvolite da se predstavim, ja sam porunik Martinovi iz 61. klase." "Zar je mogue?" zinuo je Topalovi. "Niko te ne bi poznao." Topalovi je znao ta treba poneti na Ravnu goru. Imao je vojniku torbicu punu nike "morave". Sedeli smo i gotovo da nismo razgovarali dok Vukovi i ja nismo popuili po dve-tri cigarete i utolili duvansku glad. Potom upitah Topalovia kako ga put nanese na nas. Rekao mi je da ga je poslao brat koji radi kod Aimovia, a tamo se mnogo pria o "umskim". O nama je uo i od naih drugova u Beogradu. Nije mogao doi dok mu brat nije obezbedio legitimaciju kod Nemaca. Dragomir Topalovi Gaga uze moju puku pa je poljubi. Onda isprazni arer i izvadi zatvara i pogleda kroz cev. Ja se zastideh jer sam znao da nisam podue istio cev. Htedoh da mu ispriam kako sam je na Rudniku proistio kada sam gaao Nemce koji su doli automobilom od njegovog Gornjeg Milanovca, ali to ostavih za kasmje. eleo sam da malo due s njim razgovaram pa sam mu predloio da pre nego to se javi u "gornji tab", jer gospodin pukovnik Mihailovi i tako nije tu, ostane malo u mojoj kolibi da se napriamo. Topalovi je gledao sa nekakvim divljenjem u mene i moju bradu i pristao da ga kroz ravnogorsku umu povedem do nae kolibe. "Evo, vidi ove ume. Sigurno nas vi po gradovima zbog toga zovete "umski'", rekoh mu. "O tome se ire prie. Tako sam i ja, dolazei sa Rudnika, uo da na Suvoboru ima jedan general veliku vojsku i kojeta drugo." Udario sam preicom da bismo obili "gornji tab" pa pored Mokre peine izbili pravo pred nau kolibu. Izali smo na ivicu ume i posmatrali predivan pejza prema Igritu, na ijoj padini su bile razbacane Planinike kolibe. Upoznao sam Topalovia sa svojim susedima podoficirima. Franjo Seniar se posebno interesovao i ja sam odmah dodao da e se Topalovi sutra javiti gospodinu pukovniku, jer on danas nije ovde. Seniar je bio dobro obaveten, pa ree da je doao pre jednog sata. Osetio sam da Seniar nastoji da se Topalovi odmah javi Drai, pa rekoh da e porunik veeras biti moj gost, a kada svane, odveu ga i predstaviti svima u "gornjem tabu." Predloih Topaloviu da podoficire poasti kojom kutijom cigareta i kada on to uini, svi su bili radosni. Mnogi su se poeli interesovati kako je u Beogradu, a on je priao o sili nemake vojske koja je odlazila iz Beograda i o tome da e Nemci udariti na Ruse.
73
Podoficiri Bosanci interesovali su se za situaciju u Bosni. Topalovi je znao samo to da ima puno izbeglica iz Bosne i da se govori kako ustae streljaju vienije Srbe, pa, kao da se priseti, obrati se meni. "Ratko, pa ti si iz Banjaluke. Po Beogradu se pria da su ustae sruile banjaluku crkvu. Govori se da je toranj pogodila nemaka bomba a ustae je sruile do temelja i ubile pravoslavnog vladiku" koji je imao neko filozofsko ime... ini mi se Platon." Mene ovo porazi i nemadoh rei da odgovorim. Uzalud u kasnije nastojati da mi Topalovi o tome neto vie kae. Koliko je znao o Bosni, toliko je rekao i mi smo produili razgovor o svemu to nas je najvie interesovalo. Morao sam i ja njemu priati ta sam sve doiveo od prvog dana rata. Priao sam o odstupanju, o kapitulaciji, o komandantu 33. peadijskog puka, koji je bio frankovac, o susretu sa porunikom iviem i kako sam naiao na Dragoljuba-Drau Mihailovia, generaltabnog pukovnika. Topalovi se interesovao za svaku sitnicu. Rekao sam kako smo se nadali da e se obrazovati kakav front na Drini ili da e se u Srbiji voditi borbe, ali kada smo doli u Zaovine, videli smo da od toga nita nema. I u Srbiji je vojska na slian nain kapitulirala jer je, kako nam i pre neki dan ree gospodin pukovnik, generalitet bio kriv, generali su gledali da to pre stignu do svojih ena i zbrinu svoje porodice, a vojsku su napustili. Priao sam o naem lutanju po Rudmku, kako smo zarobili jednog nemakog podoficira koji nam je rekao da je Molotov ubio Staljina i da oni, Nemci, idu u Rusiju da prave red. Tu sam svoje kazivanje prekinuo i od Topalovi a traio asnu re da ni pod kojim uslovima ne pria sutra Drai o tom zarobljenom Nemcu i o borbi sa Nemcima, jer je Mihailovi strogo zabranio da se sa Nemcima vodi ma kakava borba. On dade asnu oficirsku re i poe da me ubeduje da je nae drugarstvo iznad svega, i da bi to potvrdio, podsetismo se na vreme kad smo bili pitomci. Topalovi je priao o naem drugarstvu u Akademiji. "Zar bih ja tebe sada tuio zbog tog Nemca?" Interesovao sam se kako je u Beogradu. Topalovi mi je priao da su mnogi nai drugovi izvadili lane legitimacije i bave se kojekakvim poslovima. Ima ih koji su i u nadletvima primili posao, ali takve svi izbegavaju, ree Topalovi. "Sem toga, kada smo uli za 'umske', poeli smo se sastajati i povezivati. Neki sastavljaju spiskove dobrovoljaca, obeavajui najveu konspiraciju, i tvrde da e ii na Ravnu goru." Gaga ree da se on jo nije upisao, ve je iskoristio brata koji je ostao da radi u policiji, pa je sam doao da se lino uveri. Priao sam mu da ovde na Ravnoj gori nije ba sve u redu. Ponekad mi se ini da ovo drutvo samo glavu uva, a da su prie o organizaciji i "borbi kad doe vreme" bez ikakvog osnova. Uvek sam razmiljao o tome da naem nekoga iz ovih krajeva pa da organizujemo neku grupu koja bi se borila protiv Nemaca. To sam i rekao Topaloviu, to je on prihvatio, jer mu je, ree, dodijalo da ivi u Beogradu ilegalno i da slua kako neki vaba, kao u njegovom Gornjem Milanovcu, maltretira graane. Govorili smo i o tome ta e biti ako Nemci udare na Rusiju. Sloili smo se da e zaglaviti kao i Napoleon, samo bre, jer sada se ratuje tenkovima i motorizacijom. Tako smo nas dvojica razgovarali pre veere dok se kuvao kaamak sa sirom, koji nam je ostao od proslave. Topalovi je bio oduevljen kaamakom, a ja preutah da mi ponekad jedemo samo jedanput na dan, i to postan pasulj ili postan kaamak. Otpratio sam ujutro Topalovia do "gornjeg taba". Tamo je ve sedela grupa oficira i ja ga predstavih. Svi odmah htedoe da saznaju kako se ivi i ta ima novog u Beogradu. Naiao je i Pavlovi, pa i njemu predstavih Topalovia i rekoh da moli da ga primi gospodin pukovnik. Posle jedno dva sata, kad sam se vratio, saznao sam od porunika Paina, Drainog autanta, da je Topalovi jo kod Mihailovia na razgovoru. Nisam ni pomiljao da e i o meni biti rei, pa sam mirno otiao u svoju kolibu. Za ruak je bio pasulj, i zbog Topalovia izmolio sam od Ajvaza malo slanine. Napokon sam ga ugledao kako dolazi. Poao sam mu u susret, ali videh da je on ozbiljan, gotovo srdit. Ree mi kako je pukovniku kazao da sam ga nagovarao da oformimo samostalan odred, ali nije rekao da sam se tukao sa Nemcima. Sada je promenio miljenje, tvrdei da Nemci imaju oruje, kamione, tenkove, avijaciju. Pozvao sam
74
ga da pojedemo pasulj sa slaninom da se malo smiri, a hteo sam da vidim ta mu je to pukovnik kazao kad se tako brzo izmenio. Topalovi odbi ruak, rekavi mi da sam obian avanturista i da sam nepokoran, kako ree Draa. "Uostalom", dodade, "takvog te znam i iz Akademije." Rekavi da e ruati sa oficirima, Topalovi se okrete i ode. uo sam da je od pukovnika Mihailovia dobio ovlaenje da u takovskom srezu organizuje odred i do kraja rata ostao je pod Drainom komandom, postavi i komandant etmkog korpusa, istina, od svega oko tri stotine vojnika, koji su mnogo vie beali nego to su se borili. Na kraju je uspeo sa nekolicinom da pobegne i emigrira, da bi na sumnjiv nain poginuo u saobraajnoj nesrei u Australiji. Gledao sam Topalovia kako odlazi, kad mi prie Nikola Vukovi, koji je sve posmatrao, pa ree: "Nije vam to drug kad vas tako ostavi, gospodine porunie." I dodade: "Ajde da ruamo dobar pasulj, osta nam porcija vie." Mene je uhvatila takva nervoza da sam jedva pojeo svoj ruak. Onda sam otiao na potok Grab, oprao se hladnom vodom i poeo razmiljati. Nisam mogao objasniti odakle takav preokret. Tek kada se poelo aputati meu oficirima da e na Ravnu goru doi komesar Aimovi, pomislio sam, moda je Topalovi dobio zadatak da preko svog brata uhvati vezu sa Aimoviem u Beogradu pa je mene samo blefirao. Ja sam nekoliko dana ekao ta li e mi rei pukovnik Mihailovi. Dan po odlasku Topalovia, doao je general Novakovi. Draa, umesto da ga doeka kako dolikuje, otiao je brzo prema kolibama Veskovia, ostavivi potpukovniku Pavloviu, koga su ve svi zvali naelnik taba, da sa grupom oficira doeka generala Novakovia. Nisam znao iz kog e pravca doi general, niti koliko vojske ima, pa sam ostao kod svoje kolibe i ekao da vidim ta e se desiti. Kada sam primetio da se od sela Planinice, preko Igrita, sputa jedna grupa, u stvari, primetio sam ih kada su ve bili kod Planinikih koliba, nisam ni pomislio da je to general. Video sam tri seljaka i jednog, ba kao i ja, bradatog oficira. "Oho", rekoh pred svojim vojnicima, "evo meni bradatog kolege." Oni su se sputali ka potoku Grabu, ba pored mog bazena. Kada su naili, malo su zastali, a onda, kao po dogovoru, okruie ih podoficiri. Docnije sam saznao da su i podoficiri preko Seniara dobili uputstvo da omalovae generala. Pukovnik Mihailovi je, inae, zahtevao poslunost i disciplinu, to su prihvatili svi tadanji "ravnogorci", koji su veliali pukovnika svakom prilikom. Meutim, taj isti Draa nastojao je da odmah eliminie ne samo generala nego i svaki njegov uticaj na nas. Lako je bilo oceniti da bi onaj visoki, crnomanjasti i prosedi ovek, u novom seljakom odelu, mogao biti general. I Seniar je to sigurno dobro ocenio, ali je upitao: "Da niste vi, stare, prethodnica generalova?" Onaj bradati, pomalo razbacani oficir, a videlo se da je mlad i da je aktivni potporunik, odsee kao sekirom: "Narednie, kako ti razgovara?" Seniar pogleda po svima nama kao cenei ko je jai: "Ne pitam vas", pa se podie malo na prste i ree: "gospodine potporunie." Potporunik zatrai da ih odvedu kod gospodina pukovnika Mihailovia i ree da je ovo general Novakovi, pokazavi na visokog seljaka.
75
Grupa krenu, a ja naredih naredniku-vodniku Peroviu da pokae gde je "gornji tab". Priao sam generalu i pozdravio ga vojniki, a on mi prui ruku. Dok mi je stezao ruku, gledao me svojim krupnim, pomalo upalim oima ispod gustih obrva i upitao crnogorskim naglaskom: "Bogati, junae, dobro izgleda, a hoemo li se boriti protiv Nemaca?" Kao zapeta puka, bez razmiljanja, odgovorih: "Hoemo, gospodine generale!" Bradati potporunik prie mi s poverenjem i pozdravi, prinosei ruku ajkai, predstavivi se: "Potporunik Radivoje Jovanovi." Tek to su odmakli, narednik Seniar ree: "Zar ovaj stari da nas vodi, jedva iz potoka izae, a zadihao se kao da je sipljiv." Opomenuh Seniara sasvim ozbiljno, rekavi mu da primedbe zadri za sebe. I da bih izbegao spor s ovim povlaenim narednikom, pooh sa svojim vojnicima u kolibu. Generala Novakovia i njegovu grupu nije primio pukovnik Mihailovi, ve grupa oficira na elu sa potpukovnikom Pavloviem. O tome kako su doekani, priao mi je kasnije potporunik Radivoje Jovanovi. General je odluio da se smesti u Planinikim kolibama, naspram moje kolibe, moda dvesta metara u vazdunoj liniji. Poao sam s njima da im pomognem, jer sam u svim tim kolibama traio hranu sa svojim vojnicima. Na potoku Grabu general je zastao da prezalogaje, a Jovanovi me je pozvao u stranu da porazgovaramo. Priali smo o svemu to smo od poetka rata doiveli. Poto sam ve nekoliko puta morao to da priam, celu priu sam sve vie skraivao. Jovanovi je ispriao otprilike ovo: Kapitulaciju je slino preiveo. Izdaja na sve strane, beanje i rasulo. "Peta kolona" je bila bolje organizovana nego vojska. Posle kapitulacije imao je muke da izbegne zarobljavanje. Probijajui se do svoje kue, razboleo s e i morao ostati u valjevskoj vojnoj bolnici. U bolnici je naiao na artiljerijskog brigadnog generala Novakovia. Oba artiljerca, etajui po bolnikom dvoritu, pravili su plan kako da pobegnu. "ini mi se", ree potporunik, "da je general pomalo grandoman, ali borio se dobro i sa Komskim odredom, iji je bio ratni komandant, prodro je u Albaniju. Kae, gurao bi do Tirane, ali dobi nareenje da kapitulira pa nalevo krug." Jednog dana general je upitao potporunika da li bi poao s njim u umu da se bore. Rekao je da je pisao pukovniku Mihailoviu, za koga je uo da je negde na Ravnoj gori, kod Suvobora. Jo mu je ispriao da je poslao i neki plan za borbu i da je pukovnik Mihailovi jedva pristao da on doe na Ravnu goru. Prema Novakoviu, kao jedinom generalu u valjevskoj bolnici, Nemci su bili paljivi. Imao je dozvolu da svako popodne provede u gradu. Nameravajui da pobegne, Novakovi je tu dozvolu koristio. Jovanovi mi je priao da je preko brata Ace imao organizovanu grupu, sa kojom je nameravao da pobegne u umu. Dogovorio se da ga jedno vee grupa saeka kod "ustave" na reci Gradac. Na jednoj kapiji nije bilo nemakog straara, i on se izvukao u grad, gde se naao sa generalom. Fijakerom su se prebacili do "ustave" i tako izili iz grada.
76
I ja sam Jovanoviu ispriao deo prie koji me najvie titao. Imao sam poverenja i kao da sam osetio, mada mi to jo nije rekao, da Jovanovi nee ostati na Ravnoj gori. Govorio sam mu o grupi oficira i pukovniku Mihailoviu, o takozvanom "gornjem tabu", o rakiji i kartanju, o "donjem tabu", gde se gotovo gladuje. Oficiri se hrane ponekad bolje nego u miru. Seljaci im donose i sira, i gibanice, i mrsa, a imaju i para. Sada organizuju andarmeriju, odravaju veze sa Beogradom i drugim gradovima, i rade na tome da popiu sve oficire koji su izbegli zarobljavanje. Mihailovi hoe sve da ih stavi pod svoju komandu, a kada se pomene borba protiv Nemaca, uvek isti odgovor: nije vreme. Zatim je Jovanovi ispriao kako su proli na sastanku sa oficirima. Potpukovnik Pavlovi objasnio im je kako je gospodin pukovrnk veoma zauzet i kako je otiao na jedan vaan sastanak. Kazao im je neka sve izloe, a gospodin pukovnik e to razmotriti. General je poeo da izlae svoj plan, rekavi da je doao da pomogne gospodinu pukovniku u borbi. Onda ga je Pain zbunio, dobacivi da je slaba vajda od takve pomoi. Kad je Novakovi poeo izlagati svoj plan o tri centra ustanka, oficiri su ga poeli prekidati svojim pitanjima. Bez obzira na to kakav je njegov plan, trebalo ga je pustiti da kae ta misli, pa onda neka i oni kau ta misle. Ovako se ne zna ni ta misli general Novakovi, a jo manje ta oni misle, rekao je Jovanovi. Pain je uz to jo ubacio vic o tri nemaka tenka i tri motociklista, kojih su se generali uplaili i celu voj sku predali. Ja se setih da uzgred ispriam Jovanoviu kako je taj Pain pre neki dan doneo novac koji je ljotievac Lenac poslao preko uiteljice u Tometnom Polju. Pavlovi je pitao generala gde je vojska sa kojom bi udario iz tri centra, gde je municija, kolika je jaina neprijatelja na kojem sektoru. Takvim svojim pitanjima iznervirao je generala koji je, ini mi se, prozreo ovu igru, pa kad ga je upitao pod ijom bi se komandom ti centri nalazili, Novakovi se najpre zbunio, a onda odgovorio neka pukovnik Mihailovi bude glavni voa, a za sebe ree da bi pristao da bude starema centra u Crnoj Gori. Zavravajui na razgovor, potporunik Radivoje Jovanovi mi iznenada ree: "Ja u potraiti vezu sa komunistima, da vidim hoe li oni ratovati i da vidim ta e uraditi ako Nemci napadnu Ruse. Imam jednog druga iz uike gimnazije u Tometnom Polju, pa ako ga naem, neu se ni vratiti generalu Novakoviu." Ostao sam bez odgovora, ali sa puno problema o kojima u imati da razmiljam due vremena. Prvo sam mislio da li da iskoristim priliku i da se pridruim generalu. U seanju mi je bio jo sve dogaaj sa Topaloviem. Jovanovi je bio suprotnost Topaloviu. Potporunik, koga su posle svi zvali Bradonja, to mu je bio ratni nadimak, bio je oficir, kako sam onda ocenio, koji trai nekoga ko e da nas povede u borbu. Jovanovi mi je rekao da general ima novaca i da sem dunog potovanja stareinstva, kod njega nema razlike u ishrani. S te strane bih reio pitanje opstanka, jer nisam imao nikakvih materijalnih uslov a ni sebe da prehranim, a jo manje i tri vojnika za koje sam mislio da bi poli sa mnom. Nisam ni pomiljao na to da bih sebi uzeo to pravo da od naroda konfiskujem namirnice i da dajem nekakve priznanice, kao to je Draa, odnosno Pain, davao u Zaovinama. Jo onda sam video da za seljake te priznanice sa potpisom pukovnika Mihailovia nisu znaile nita, a ta bi tek znaile sa potpisom porunika. Jovanovi me potpuno obeshrabrio kad je rekao da bi Novakovi priznao Mihailovia za "glavnog vou". To zna i, praktino, opet ostajem pod komandom pukovnika Mihailovia. Da li e biti borbe protiv Nemaca i kada, to bi zavisilo od Mihailovia, jer e i Novakovi u tom sluaju morati da izvrava njegova nareenja. Jovanovi je pomenuo da e potraiti komuniste. Kasnije sam o tome najvie razmiljao, ali odlaskom Radivoja Jovanovia o tome na Ravnoj gori vie nisam imao s kim da razgovaram, naroito posle dogaaja koji e me naterati da budem sasvim oprezan u ovakvim razgovorima. Tek to su general i Jovanovi stigli do prvih koliba, od Igrita su im dola dva seljaka sa dva natovarena konja. Uskoro smo videli da podiu povei ator. To me je navelo da odloim nameru da odmah razgovaram sa potporunikom Jovanoviem, jer u imati za to vremena narednih dana. Meutim, kada sam sutra otiao da nabavim hrane, doznao sam da je Jovanovi nekuda otiao po odobrenju generala i da e se vratiti tek za nekoliko dana.
77
Posle podne se situacija na livadama, kod atora koji je podigao general Novakovi, potpuno izmenila. Od Planinice je naila grupa naoruanih ljudi. U naem logoru je data uzbuna. Okupili smo se oko "gornjeg taba" Mihailove kolibe, i tada sam video da je pukovnik Mihailovi u tabu, da nije odsutan. Znai, nije hteo da primi generala Novakovia,. Sada je odreivao patrolu od podoficira i andarma koja e ispitati kakva je to naoruana grupa, koja se zaustavila kod generala. Pavlovi je ve psovao kako ga je general prevario, jer je jue rekao da su samo njih etvorica, a sada ispada da ih ima tridesetak, koliko se moglo videti, jer su se stalno muvali pa ih nije bilo lako prebrojati. Dok smo se mi posle uzbune okupili i dok je doneta odluka da se poalje patrola na livade do generalovog atora, videli smo da su razapeti novi atori. To je jo pojaalo Pavlovievo uverenje da je jue bio prevaren. Hodao je nervozno i naglas govbrio: "E, nee mene nadmudriti. Videemo na kraju ko je pametaiji." Patrola je krenula, a mi smo ekali u pripravnosti, kad mene iznenada pozva pukovnik Mihailovi. Bez okolianja postavi mi pitanje, koje je bilo vie tvrdnja: "ujem da se vi, gospodine porunie, muvate oko generala i da izjavljujete da hoete da se borite. Je li to tano? Nisam imao kud, pa odgovorih: "Tano je da hou da se borim protiv Nemaca i mislim da to nije greh, ali nije tano da se muvam oko generala. On me je pitao hou li da se borim, i ja sam po vojniki odgovorio da hou i nita vie." "Zar ne vidite da je general avanturista?" jo je dodao: "Ja sa gospodinom generalom nisam nita razgovarao, pa ne znam ta hoe i ta misli." "A ta ste razgovarali sa onim potporunikom?" uporno me je ispitivao Draa. Znao sam da niko nije mogao uti moj i Jovanoviev razgovor, pa sam odgovorio kako smo uglavnom razgovarali o tome kako je koji stigao do Ravne gore i da mi je on rekao da je rodom iz sela Zaruba pored Valjeva. Pukovnik je odsekao: "Vodite rauna ta radite i ta govorite!" i otpustio me. Prikljuio sam se ostalim oficirima, ekali smo da se vrati patrola. Voa podoficirske patrole bio je porunik Pain. Dosta dugo se zadrao u razgovoru sa gerieralom i njegovim posetiocima. Kada se vratio, podneo je slubeni izvetaj pukovniku u Mihailovoj kolibi, a posle je nama ispriao priu o etnikom vojvodi Nikeviu, koji se hvali kako je kod Sjenice vodio borbe sa nekim "iptarima", a bio je i u prvom svetskom ratu u etnicima. Taj Nikevi trai vezu sa vojvodom Kostom Peancem i bie pod komandom generala Novakovia dok ne nae svog vojvodu. Zatim je pridole etrnke opisao kao nedisciplinovanu rulju i pljakae, mada za to nije imao razloga, jer tek to ih je upoznao. Mi smo dobili voljno, no odreeno je da ove i sledeih noi imamo patrole i da osmatramo ta rade general i Nikevievi etnici. Razbijena je ravnogorska monotonija. Neki dan proslava, a sada neoekivani gosti pa i vesti sa svih strana da se oekuje rat izmeu Nemake i Rusije. Takve vesti su, pored ostalog, doneli i Nikevievi etnici, a i Jovanovi mi je govorio o tome. Spremao sam se da pomognem Sai Teodoroviu da osposobi bar dobar radio -prijemnik, da ujemo ta se u svetu dogaa. General Novakovi, koji se ulogorio u Planinikim kolibama, poeo je ve prvog dana da poziva oficire "ravnogorce" da bi ih pridobio za sebe. Potpukovnik Pavlovi je, sa svoje strane, nastojao da bar sazna kakve su namere generala i vojvode Nikevia. Svako je igrao svoju igru. Zapamtio sam i rei majora Paloevia, koji je
78
kao "etnik jurinih" jedinica imao ubaru sa mrtvakom glavom i kiankom pa je liio na Nikevieve etmke, da ni po koju cenu ne bi pristao da komanduje takvom olou kakav se okupio oko tog Nikevia. Posle dan ili dva dolo je do velike guve. Ne znam ko je doneo vest da su Nikevievi etnici opljakali seljake u Planirnci. Pukovnik Mihailovi je ponovo dao uzbunu i, kada smo se okupili, naredio je Pavloviu da iznese situaciju. Ne ba mnogo ubedljivo, Pavlovi je govorio kako je ta "rulja" pretresla celo selo, od podruma do tavana, i pokup ila ne samo opremu i oruje ve i imovinu koja nije vojna. Uzimali su i abrice sira od seljaka kod kojih su nali vojnu opremu i nazivali ih pogrdnim imenima. Pavlovi je patetino govorio kako se mi trudimo da suzbijamo pljaku i titimo narod i kako smo sa seljacima uspostavili dobre odnose. Sada seljaci trae od nas zatitu. Teko je rei da li je ita od toga bilo tano. Znao sam iz razgovora sa potporunikom Jovanoviem da je general podneo nekakav plan borbe iz tri centra protiv Nemaca. Imao sam utis ak da je Draa, i pored Novakovievog pristanka da glavni voa bude Mihailovi, vie voleo da se na neki nain rei njegovog prisustva. U to sam bio ubeen im sam uo da je Novakoviu poslat ultimatum" da odmah napusti nae podruje jer e biti silom oter an, i da povrati svu imovinu oduzetu seljacima u Planinici. ekao se odgovor i doao je ubrzo. Ni general ni Nikevi nisu priznali da je bilo ma kakve pljake i nasilja, ve da je uzimana samo vojna imovina. Sukob se zaotrio do kraja. Ono to je Draa traio, general i Nikevi su odbili. Oekivali smo napeto ta e se sad desiti. Dolo je do komine situacije. Mihailovi nas je poveo u koloni prema kolibi Ratka Tomovia i jo malo dalje do ivice ravnogorske ume. Preko puta na kosi, samo dvesta-trista metara u vazdunoj liniji, oko svojih atora, bili su general i njegovo pojaanje, etnici vojvode Nikevia. Delio nas je samo potok Grab i jaruga, dosta strma i useena, kroz koju je krivudao potok. Kada smo izali na ivicu ume, Draa nam naredi: "Na poloaj!" a Pavlovi dodade: "U strelce!" i poe da nas rasporeuje po ivici ume. Ve smo oekivali da u streljakom stroju krenemo prema "neprijatelju", kada pukovnik Mihailovi, posle razliitih pogrda na raun generala, krenu preko potoka Graba, ba pored naeg bazena. Iao je i razmahivao pitoljem. General Novakovi ili Nikevi naredili su svome ljudstvu da legnu na livadu, ne razvijajui ih u strelce. Videsmo kako se izdvoji visoka ljudina u seljakom odelu, bio je to general Novakovi, i krenu prema pukovniku Mihailoviu. Kako smo posle toga uli, revolver mu je dodao vojvoda Nikevi, jer je bio bez oruja. Uskoro su se pribliili toliko da su mogli pucati jedan na drugog. Porunik Pain viknu: "Da otvorimo vatru na generala i etnike?" "Ne", ree Pavlovi, "niko ne sme pucati bez mog nareenja." Pavlovi je sigurno dobio uputstva, a moda je i unapred znao kako e se to sve svriti. General i pukovnik su neto jedan drugom dovikivali, to se sa nae strane nije moglo uti, ali videsmo kako prioe jedan drugom i kako se rukovae, pa se pukovnik Mihailovi uputi sa generalom u njegov ator. Tako je ipak dolo do susreta pukovnika Dragoljuba-Drae Mihailovia sa generalom Ljubom Novakoviem. Moglo bi se samo nagaati ta su razgovarali u atoru i da li je general Novakovi pred Draom ostao dosledan svome planu borbe, ali oevici su priali da je pukovnik Mihailovi, prilazei generalu, vikao: "Neka izae ta kurva Novakovi pa da podelimo megdan!" Verovatno zbog crnogorske tradicije, Novakovi je, kako su priali oevlci, izaao iz atora i krenuo prema Drai.
79
Nespretno je drao revolver i ruke su mu se tresle. A onda, kada su bili blizu i kada je trebalo pucati, Novakovi je uzviknuo: "Brate Drao, ko nas zavadi?" Tako se zavrio dvoboj, koliko smo mi videli i kako su priali oevici koji su bili u neposrednoj blizini. Draa se posle podueg razgovora u generalovom atoru vratio i opimo nam priao o grandioznim generalovim planovima, nazivajui ih glupostima, jer jo nije vreme za borbu, i hvalio se kako e i generala staviti pod svoju komandu. Kada sam kasnije poao da traim potporunika Jovanovia, uo sam i od generala Novakovia i od Nikevievih etnika da se pukovnik Mihailovi nee tui protiv Nemaca. Uskoro se sukob izmeu pukovnika Mihailovia i generala Novakovia zaotrio, ali na drugoj osnovi. Jednom pred vee uli smo nekakvo zapomaganje u blizini nae kolibe. Istrali smo i ja sam se uputio u pravcu Mokre peine, odakle su dolazili uzvici. Video sam kako kroz umu ka "gornjem tabu" tri neka prilika. Uimlo mi se da je to potpukovnik Pavlovi. Produio sam ka mestu odakle su dopirali jauci i naiao na jednu seljanicu, moda svojih trinaestak godina, kako se uurila i plae. Poeo sam je smirivati, ali ona je samo drhtala. Uto je dotrao jedan seljak, mislim da se zvao Trajko, iz onih koliba gde su bili etnici. Bio je to otac devojice. Neko je napao devojicu, i da nije vikala, ko zna ta bi se desilo. Meutim, povodom toga desilo se ono to niko nije oekivao. Sutradan, u "gornjem tabu", uo sam kako potpukovnik Pavlovi pria da je primetio nekog krupnog oveka koji je pobegao ispred njega kada je poao prema mestu odakle je uo vrisak devojice. Ovo su zatim iskoristili da pred nama ispriaju kako je general Novakovi pokuao da siluje devojicu, a Draa je napisao zvanini akt kao novi ultimatum generalu, u kome mu je zapretio ako jo u toku dana ne napusti logor i ne ode iz ireg rejona Suvobora, on e ga napasti. Posmatrali smo toga dana kako se savijaju atori i kolonu etnika, na elu sa generalom, iza koga su dva seljaka vodila natovarene konje, kako odlazi u pravcu Struganika, ali ne preko Ravne gore, ve preko Igrita i Planinice. Za Novakoviem, na pristojnom odstojanju, krenula je patrola od dva andarma i voa patrole Seniar u uniformi etnikog narednika jurinih jedinica. Na Ravnoj gori je ostala pria, i ne jedna, o "matorom generalu" koji je pokuao da preuzme komandu, kako se govorilo, od "naeg pukovnika", i kako je hteo da siluje obanicu. Najvie i najee su priali kako je pukovnik pozvao generala da se pitoljima obraunaju i kako je Novakovi, prilazei, molio da ga Draa saslua, a posle ga astio kafom. Oni koji su bili najblii pukovniku Mihailoviu isticali su pukovnikovu dobrotu, govorei kako je te pljakae sve trebalo razoruati. Bili su to Pavlovi, Paloevi, a Milojko Uzelac je rekao da bi ih sve predao andarmerijskim stanicama da ih sprovedu u Beograd u zatvore. Ili smo u susret novim dogaajima, a general Ljubo Novakovi je poao za svojom sudbinom. Krenuo je prema umadiji da bi se neko vreme zadrao u selu Jarmenovcima, a zatim se naao i na Bukulji, pokuavajui da uspostavi vezu sa Kostom Peancem. Nije se ni tu skrasio, ve se zaputio u Crnu Goru i, tako lutajui, naao i u Foi 1942. godine. Te godine i ja sam doao u Fou, ali sasvim drugim putem, sa ostatkom Valjevskog partizanskog odreda posle etvoromesenih tekih borbi u Srbiji protiv nemakog okupatora i svih njegovih pomagaa, kojih je bilo ne malo u to vreme. Onako izgladnelog i mravog general me ne bi poznao, a i bradu sam davno obrijao. Rekao sam mu odmah ko sam i on se kao jedva setio kada je bio na Ravnoj gori. Sa strahom me je pitao ta e s njim uraditi partizani.
80
Bio sam iznenaen njegovim pitanjem jer je imao punu slobodu kretanja u Foi i znao sam da su mu oficiri koji su ve imali dobar sta u partizanima, ponudili da i on ostane da se bori protiv okupatora. Novakovi mi je priznao da ima slobodu, ali i da se boji, pa sam ga ohrabrio, govorei da u i ja traiti od Vrhovnog komandanta da me primi u partizane. Nisam znao da se Novakovi povezao sa engleskim majorom Atertonom i kapetanom Nedeljkoviem, jer je meni govorio jedno, a radio drugo. Dok sam razgovarao o Novakoviu sa Arsom Jovanoviem, nastojei da mu se pomogne, on se dogovorio sa Nedeljkoviem i Atertonom i pobegao iz Foe. Za njima se i nije ba mnogo tragalo, otili su putem koji su sami izabrali. Posle Novakovievog odlaska sa Ravne gore, oficiri "gornjeg taba" su na svakom koraku isticali hrabrost pukovnika Mihailovia, koji je sam upao meu Nikevieve etnike i posle ih naterao da napuste Ravnu goru. Za irenje takvih pria o generalu Novakoviu i vojvodi Nikeviu, Draa i njegovi potinjeni imali su s voje razloge. Hteli su po svaku cenu da se ree generala. To mi je u ono vreme bilo jasno. Sigurno sam znao da general ima dosta novaca i da sve namirnice plaa. Znao sam i to da niko od Nikevievih etnika, a jo manje general, ne zalaze u na logor. Delio nas je potok Grab, koji smo mi smeli prelaziti, ali oni ga nisu prelazili, verovatno je tako zahtevao pukovnik Mihailovi. Pria o silovanju devojice bila je naduvana, posebno, u to sam siguran, nije mogao biti u pitanju general Novakovi. Za trenutak u se udaljiti od ovoga da bih dokazao kako su oficiri prvoborci sa Ravne gore, koji su uspeli da emigriraju u inostranstvo, izvrtali i netano pisali o tim dogaajima. Piui u inostranstvu o generalu Novakoviu, klevetali su ga na sve mogue naine, mada su, kao oevici, znali da je sve to se onda desilo, organizovao pukovnik Mihailovi da bi se reio jednog generala koji hoe da se bori s Nemcima i koji nee da eka. Verovatno su se pravdali pred nekim ko im je, moda, postavio pitanje zato su oterali generala. Citiram Pavla Mekovia, koji je u "Knjizi o Drai", po neijoj narudbini, ocrnio generala: "Do tada niko od okolnih seljaka nije imao nijednu albu na nae vojnike. Od naeg dolaska na Ravnu goru, u celoj okolini nije bilo pljake, nasilja, otimanja; riarod je bio potpuno zatien i, zahvaljujui tome, vratilo mu se poverenje u vojsku i vera u samog sebe. Domaini okolnih sela dolazili su svakodnevno ii na savetovanje. Pojavom Novakovia i pridodatog mu komandira pratnje artiljerijskog porunika, zvanog 'Bradonja' (koji je docnije bio najkrvoloniji komunist), u okolini poinju nedela. Nastaju krae, otimaine, nasilja. Od toga stradaju najvie Planinica i Kotunii, sela najblia Ravnoj gori, kojima Pokret ima da zahvali to je poeo i opstao. albe se kazuju prvo nama, jer niko u to nije hteo da upuuje iu. Istragom je utvreno da to sve ini pratnja Lj. Novakovia, i to sa njegovim znanjem. S tim je, na kraju, i ia bio upoznat. Smesta je otiao Ljubi u tab. Posle dueg raspravljanja, stvari oduzete od seljaka vraene su sopstvenicima. Ljuba je obeao da se to vie nee ponavljati." U mom seanju, a i u seanju Radivoja Jovanovia, jer on je taj artiljerijski porunik (bio je potporunik), general je imao puno novaca, ali nije imao nikakvu pratnju. Nikevievi etnici, koji su mu se privremeno pridruili, bili su u situaciji da su se oko njih otimali i general i pukovnik Mihailovi. Mislim da je ak i smeno tvrditi da se seljacima Planinice i Kotunia ima zahvaliti "to je pokret poeo i opstao", pa to samo istiem bez ikakvog komentara. to se tie prehrane vojske, seljaci su hranili, bilo milom ili silom, svaku vojsku koja je naila, jer je bio rat. Oduzimanje vojne opreme bive jugoslovenske vojske smatralo se zakonitim, i to je uinio svako ko je prvi saznao za nju. Seljaci su, istina, u dosta sluajeva pokuavali da prikriju vojnu imovinu, ali nisu se bogzna kako bunili kada bi im neko tu imovinu oduzimao. Stoga oduzimanje tih stvari nije moglo biti predmet sukoba, ak kad je bila re i o oruju, pogotovu to smo i mi ve u Zaovinama imali iskustva kako se to radi. Piscu pomenutog lanka u "Knjizi o Drai" to nije bilo dosta, pa je nastojao da jo gore nagrdi generala Novakovia. Citiram dalje: "Ali nekoliko dana posle te rasprave, jedna devojica od etrnaest godina, koja je uvala ovce, kriminalno je napadnuta. Otac devojice, veliki na prijatelj, zakleo se ii da e odsad biti najvei na neprijatelj, da ia moe sa njim da radi ta hoe. Devojica je dovedena. Opisala je napadaa. ia je prebledeo. Naredio je da izvrimo opkoljavanje Novakovia i upotrebimo oruje u sluaju potrebe. Kad je opkoljavanje izvreno sa tri strane, ia je samo sa jedrnm pratiocem poao pravo Novakovievoj kolibi. Ja sam", pie Mekovi, "sa ostalima proao pored njih, ne zadravajui se, i dovrio opkoljavanje. Kad sam se vratio ii
81
i Ljubi, oni su se neto raspravljali, na ugovoreni znak sve trojke ispalie po tri metka iz svojih puaka. Tako su Ljuba i cela njegova grupa uvideli situaciju. Tada sam p riao Novakoviu, oduzeo mu pitolj, a isto tako i Bradonji. ia je drao u ruci otkoen parabelum. Pratilac je oduzeo oruje pratnji; nju je odveo narednik Gojko, koji je priao sa jednim delom vojnika. ia sa Novakoviem nije vie razgovarao. Kad je sve zavreno, obratio se Novakoviu: 'Ljubo, ja sam tebe ovde primio i od Nemaca izbavio, ne da kvari ono to sam stvorio, nego da me u tome pomogne. Ja sam od poetka s tobom bio kao brat i prijatelj. Nisam pravio razlike izmedu nas. I pored toga to sam ja ovu borbu zapoeo i sve organizovao, sa tobom sam se o svemu dogovarao i zajedniki radio. Ja sam mogao opstati i opstajem zahvaljujui ovom narodu i okolini. Ti si svojim postupcima poeo da rui to. Ja to ne dozvoljavam. Za ovakve postupke zasluio si preki sud. Ovde vlada zakon ume. ivot ti pratam, ali u roku od pola sata da si van domaaja Ravne gore, Mujoa i Rajca.'" Zavravajui ovaj citat, ukazau samo na neka mesta. Da li bi Nikevievi etnici i general dozvolili opkoljavanje? O kakvim trojkama govori Mekovi kada se sve ovo odigralo pre napada na SSSR i kada je na Ravnoj gori bilo stanje koje sam ve izneo i koje ponavljam, i to poimenino: pukovnik Mihailovi, potpukovnik Pavlovi, major Paloevi, kapetani Uzelac i Relji, porunici Ili, Pain, Martinovi i Neko Nedi i potporunici Mekovi i Popovi, ukupno 11 oficira; zatim podoficiri Perovi, Seniar, Ajvaz, Stankovi, Jankovi, Savo i Mitar (Bosanci), kaplar Kovaevi i tri andarma, svega 11, i vojnici Benjamin, Vukovi i dva Bos anca, ukupno 4 i civil Teodorovi. Ukupno oficira, podoficira, andarma i vojnika 26 i jedan civil. O pucanju na Ravnoj gori ne treba ni govoriti. To je bilo zabranjeno. Kako je Draa reagovao na pucanje, videemo kada budemo govorili o napadu na SSSR. Pucanje radi zastraivanja generala i Nikevievih etnika bilo bi besmisleno. to se tie Mekovieve tvrdnje da na Ravnoj gori vlada "zakon ume", i da je to rekao pukovnik Mihailovi, uskoro emo se u to uveriti. Igrajui karata u "zelenom salonu", bolje rei, posmatrajui kako drugi igraju, sluao sam jo nekoliko dana takve prie koje su imale za cilj da narue ugled generala i opravdaju Drain postupak. I u nekim naim napisima sluaj generala Novakovia i sukob sa pukovnikom Mihailoviem prikazivao se s amo kao smean dvoboj. U sutini to je bio dvoboj za presti dve prepotentne linosti, od kojih jedna, pukovnik Mihailovi, ne da nikome da naruava relativni mir i da reaguje neurotino, a drugi, general Novakovi, ima neke neodreene ideje o borbi protiv okupatora, koje, kako se posle videlo, nikad nisu sazrele, jer za to nije imao ni sposobnosti ni hrabrosti. Razume se da Mekovi nita od ovog to je pisao u inostranstvu nije govorio tada na Ravnoj gori. On, ja i porunik Ili, ve kao dobri prijatelji posle vie od dva meseca zajednikog ivota, odlazili smo na Suvobor, svako po svom poslu, iako zajedno. Mekovi se upoznao s mladom seljankom, koja je ila u gimnaziju, ali je leti uvala ovce. Izmedu Mekovia i devojke razvila se ljubav, pa su se i verili. Nisam siguran, ali mi se ini da su se posle i venali. Na jednom od tih izleta upoznao sam se sa sestrom Mekovieve verenice, koja je bila bolniarka u jedrioj beogradskoj bolnici. Zvala se Stanislava, nadimak joj je bio Slavka. Ubrzo smo se sprijateljili i ona je u Beogradu posetila i moju sestru od tetke, Anicu, koja je stanovala u Paievoj (dananjoj Nuievoj) ulici. Slavka je ve u to vreme bila ravnogorski kurir za Beograd a da to ni sama nije znala. Ona je prenosila pisma, a pisali smo svi pa, poto smo bili u umi, traili smo da ta pisma sakrije da je ne uhvate Nemci. Imala je legitimaciju za slobodno kretanje pa je takav posao bez tekoa obavljala. S vremenom, glavni korisnik tih usluga postao je potpukovnik Pavlovi, koji se sa Stanislavom sastajao ee. Stanislava je prema meni bila vrlo otvorena, dopadala joj se moja brada. Video sam da mi je to poznanstvo korisno, jer mi je ponekad rekla i neto to se ticalo lino mene a to je ula od potpukovnika Pavlovia, mada ni ostali oficiri nisu pred njom imali tajni. Preko Stanislave sam poruio sestri da me poseti na Ravnoj gori, jer su ve i drugima poele dolaziti posete. Posle desetak dana, kad je opet dola na Ravnu goru, Stanislava mi je rekla da je nala moju sestru i da e me ona uskoro posetiti. Sada je tee doi u selo, jer su zbog nekih dogadaja i kontrole bile stroe, rekla je. Koji su to dogaaji, znao sam; mi smo ih ve na svoj nain na Ravnoj gori osetili.
82
Bila je subota. Zapamtio sam je zbog onoga to se dogodilo sutradan. Iz svog sela Brea Svetozar Filipovi je doneo malo mrsa da pobolja nau mravu ishranu. Doneo je i neto vanije, to je bilo potrebno Sai Teodoroviu da bi proradio prijemnik koji je sam sastavio od dva stara radio -aparata. Bile su to depne baterije. Saa je naizmeninim i paralelnim vezivanjem vie baterija dobio bateriju dovoljne voltae i amperae da bi se na njegovom radio-prijemniku mogle sluati i udaljenije stanice. Nadali smo se da emo uvee moi da uhvatimo Radio-London i druge stanice, a ne samo "Sender Belgrad". U kolibi je bilo dosta oficira koji su se takoe interesovali za vesti. Saa im je saoptio da London moe hvatati tek kasno uvee i, kako je bilo vreme za veernju partiju kartanja, svi su se razili. Otiao sam i ja po ono pare slanine i dobar komad proje, to je doneo Svetozar, da ga podelim za veeru sa svojim vojnicima. Nas etvorica smo se to vee najeli i mogli smo bolje spavati. Sutradan ujutro otiao sam do Sae da vidim nije li uhvatio kakve nove vesti Radio -Londona. Saa i Svetozar su sluali "Sender Belgrad". Neto nije bilo u redu. Ili je Radio-London prestao da emituje, ili se radio-prijemnik pokvario. Saa je volt-metrom i ampermetrom kontrolisao kleme i spojeve izmeu pojedinih cevi da vidi je li aparat ispravan. U jedno m trenutku je zagrmelo, kako se to kae, jer je poten-ciometar bio postavljen na najveu jainu. Saa je prevodio. Vanredno saoptenje, "Sondermeldung", a zatim: "Morgen um 6 Uhr", Saa je odmah prevodio dalje: "odgovarajui na napade Crvene armije, nemake ete prele su ... " I tako je povodom nemakog saoptenja o napadu na SSSR ostalo u seanju vie uzbuenje negoli sam tekst. A onda su zatretali Hitlerovi marevi. Nas trojica smo se zgledali. Odjednom, kao da smo nekom oprugom odbaeni, skoili smo i povikali: "Nemaka napala Rusiju!" Viui i ponavljajui to, trali smo prema "gornjem tabu". Nizbrdica nas je povukla i izgledalo mi je da letimo, a ne da trimo. Pred Mihailovom kolibom nalo se dosta oficira. Ja primetih Tarasa i narednika Gojka, ali se ne zaustavih, potrah ka "donjem tabu", ka kolibama Ratka i Sreka Tomovia. Dohvatio sam puku i poeo pucati od neke neodreene radosti, kao da je taj napad Nemaca na Ruse bio i nemaki i Hitlerov kraj. Podoficiri pa i oficiri su prihvatili i pucnji su odjekivali Ravnom gorom. Bila je to prva pucnjava na Ravnoj gori, ali, kao to smo se obradovali, tako nam je to brzo i preselo. Uskoro se od "gornjeg taba" zaulo: "Prekini paljbu!" Posle vie puta ponovljenog naredenja, prestalo je pucanje, da bi ubrzo stiglo nareenje da se svi okupimo kod Mihailove kolibe. To je znailo ribanje pred "gornjim tabom". Okupili smo se i stajali po grupama razgovarajui o ovom dogaaju, o novom sukobu izmeu dve velike sile. Taras je doneo i rakije, odnosno naredio je da se poslui rakija, pa smo na trenutak pomislili da e se nae veselje produiti. Trajalo je to moda i vie od jednog sata, taman dovoljno da svaki od nas oficira iznese svoje miljenje. I nije bilo nikakvih razlika. Na ovaj ili onaj nain, svi smo mislil i da je ovog puta Hitler zaglavio. Najvie je bilo razlika u prognoziranju trajanja rata, od nekoliko meseci pa najdalje do zime. Zaboravili smo da je ve o ratu izmeu Nemaca i Rusa govorio i pukovnik Mihailovi i da je izrazio sumnju u snagu Rusa. Iz Mih ailove kolibe iziao je potpukovnik Pavlovi i rekao nam da saekamo da nam gospodin pukovnik odri govor. Zatim je sproveo pravu malu istragu o tome kako je dolo do pucnjave kad se zna da je pukovnik izriito naredio da se, u interesu tajnosti, ne sme ni metak opaliti. Jo uvek razdragan, nisam oseao krivicu zbog pucanja, uradio sam to javno, pa sam pred svima i rekao da sam ja prvi poeo pucati. Time sam olakao situaciju drugima, a nisam na slutio da u zbog toga morati da odgovaram. Pavlovi mi je priao i rekao da e to ve pukovnik sa mnom raspraviti. Pavlovi, Paloevi i ostali, od dolaska na Ravnu goru, toliko su veliali pukovnika Mihailovia da se ja odjednom osetih kao da sam se vratio u onu mirnodopsku atmosferu, u kasarnsku disciplniu bez pogovora. Zato osetih neku tremu zbog odgovornosti kad pomislih na raport.
83
Kada se pojavio Mihailovi, Pavlovi nam naredi da se postrojimo. Dok smo se postrojavali, pukovnik je stavio naoare i pogledao u ceduljicu koja mu je bila u ruci. Malo se po vojniki isprsio, da bi se odlikovanje Belog orla bolje primetilo, pa prie stroju da primi raport. Odmah sam primetio da je izostalo ono uobiajeno "pomoz' bog" i po izrazu lica i ukoenom dranju videlo se da je ljut. Pre nego to je poeo da govori, upita ko je pucao. "Ja sam poeo prvi, gospodine pukovnie." Stajao sam u prvoj vrsti etvrti ili peti, i kada mi je Draa prilazio, imao sam utisak da e me i fiziki napasti. Napeo sam se kao luk na streli i ekao ta e biti. Draa mi se unese u lice i kroz stisnute zube ree: "ta je vama, porunie?" Taman htedoh da se opravdam kako me je obuzela radost zbog skorog sloma Nemake, kad me on preduhitri: "Sutra da mi doete na raport." Mihailovi se izmae nekoliko koraka ispred stroja i uputi svima isto pitanje: "ta vam bi, pobogu, da pucate? Jesam li ja zabranio da se puca? Mi ovde ivimo u konspiraciji", produio je Draa, "i niko ne sme ni metka da opali! Ako se to jo jedanput ponovi, pod vojni sud e svako ko prekri naree"nje." Potom je pogledao u onu hartiju malo odahnuvi i poeo da govori, moda i vie od pola sata. "Izveten sam da je Nemaka napala Sovjete. To nas nije iznenadilo, jer sam vam ve ranije govorio o tome." Za ovih pola sata mi smo ga sluali u stojeem stavu, pod komandom "mirno", jer je u ljutini zaboravio da nam da "na mestu voljno". Tek posle dueg vremena dao je znak Pavloviu, koji je komandovao: "Na mestu voljno!" Oekivao sam da e "nam pukovnik u vezi s ovim dogaajem dati bar neki nagovetaj o borbi protiv okupatora i da e nas osloboditi one neizvesnosti u kojoj se ve nedeljama nalazimo. Umesto toga, poto nas je izgrdio zbog nediscipline, Mihailovi je preao na degradiranje nae radosti. Rekao je, otprilike, da smo preuranili sa radou, jer nam mora biti poznato da su Nemci jaka sila koja je okupirala celu Evropu. Da bismo se radovali nemakoj propasti, moramo ekati da vidimo kako e se razvijati situacija na frontu. Rusijom vladaju bezbonici, ree, i ruski narod tu vlast ne voli. Treba ekati da se Rusi i Nemci iskrvare, pa ka da Engleska i Amerika udare preko Turske (ne znam zato preko Turske, ali ba tako je rekao, dodavi: s lea), onda da i mi krenemo. Najvie je govorio o tome kako moramo bre nego do sada da se organizujemo i da vie ne moe biti onih koji to nee. Na kraju nije zaboravio da naglasi.da sada nije vreme za borbu, ve da treba raditi, a nedisciplinu nee trpeti." Mi smo primili na sebe istorijsku odgovornost i moramo ustrajati u onome to smo zapoeli, zavrio je Draa, ne objanjavajui ta smo to zapoeli. Moda je on to znao, a moda i neki drugi oko njega, a ostali su duni da sluaju, mislio je, verovatno, pukovnik. Poto smo dobili voljno, razili smo se da bi po grupama i grupicama produili da razgovaramo. uo sam razliita miljenja, ali kao da je sve krenulo drugim tokom posle pukovnikovog govora. Pomislih da nema ni onoliko oduevljenja koliko ga je bilo 27. marta, kada se na ulicama uzvikivalo "Bolje rat nego pakt!" i "Hoemo savez sa Rusijom!" Oseao sam se kao poliven hladnom vodom i, uz to, sutra jo i na raport. Bila je nedelja po podne. Obino bi dolo nekoliko seljaka, kako su ovde govorili, uglednijih, da neto uju. Da li su uli za napad na Rusiju ili nisu, ali bilo ih je vie nego obino. uvi pucnjavu, ubrzo su saznali zato se puca pa su hteli da i od gospodina pukovnika uju koju re. Draa je sedeo zamiljen pred kolibom, u venjaku, "zelenom salonu", a lula nije prestajala da mu se dimi. Kao da mu je neko pokvario planove ili kao da ga je duboko dirnula nova situacija, pa duboko i razmilja. Sa nekim seljacima, koji su imali odlikovanja na grudima, razgovarao je i pojedinano.
84
Kada je priao grupi seljaka, rukovao se sa svima, to nije uvek imo. Tada je uglavnom ponavljao sve ono to smo ve i mi uli. Odgovarao je i na nekoliko pitanja o Rusima pa i na ono koje mu je jedan solunac postavio: "Hoemo li i mi sada udariti na Nemce?" Draa je prvo upitao tog solunca na kom je frontu bio, pa je oruda rekao: "Zna li kada smo mi preli u ofanzivu na Kajmakalanu? Eto, vidi i sam da sada nije vreme. Treba saekati." Nagnuvi malo glavu na jednu stranu i podigavi obrve, gotovo da je primoravao sagovornika da pomisli da je Draa taj koji treba da izda nareenje za ofanzivu. Pozivao je Draa tog dana i Paloevia i Uzelca. Neto je spremao. Ubrzo smo po nareenjima o strogoj pripravnosti i po slanju patrola saznali da se "gornji tab" zabrinuo za svoju bezbednost. Porunik Pain, kao autant, ljutio se to se zbog one pucnjave mora odricati ve steenih navika. Kao da dosad niko nije znao da na Ravnoj gori postoji naoruana grupa oficira i podoficira koja ne priznaje kapitulaciju, a toliki oficiri i drugi ljudi dolaze ovamo ak iz Beograda. Pavlovi me je pozvao i naredio da sa Saom sluam vesti, naroito da pokuamo uhvatiti London i Moskvu da bismo se mogli koliko-toliko orijentisati. Malo mi je laknulo kada sam dobio zadatak, jer mi je to znailo da moja greka ipak nije tako strana. Celo vee smo okretali dugme i hvatali svaije emisije da bismo bar neto saznali. Saa je znao engleski, a mi smo se nadali da emo ruski bar neto razumeti. Meutim, govornih emisija tog dana gotovo da nije bilo i samo su se uli zvuci Morzeove azbuke, koji nam nita nisu znaili. Sve je bilo ifrovano. U jednom trenutku uli smo glas na srpskohrvatskom; meutim, to je bio kraj emisije, saznali smo samo toliko da e se javiti u isto vreme sledeeg dana. uli smo i jedno saoptenje, umilo nam se da je na ruskom jeziku, koje je govorilo "o "verolomnom napadu na SSSR". Zato smo turo referisali sutradan potpukovniku Pavloviu, a on, kao da se ohladio od prvog uzbuenja, zapisao je te vesti ne pridavajui im nikakav znaaj. Upitao sam kada treba da se javim na raport, pa sam se iznenadio kada mi je Pavlovi rekao da je raport odloen jer pukovnik ima drugog posla. Sedei i razgovarajui u "zelenom salonu" sa Mekoviem i Iliem, uo sam da se trojka, kako smo izmeu sebe zvali Mihailovia, Pavlovia i Paloevia, stalno neto dogovara. Rezultat je bio da su Neko Nedi i Pain ve poslani nekuda jer su otili prema Kadinoj Luci. I meni je Pavlovi rekao da e morati da me obriju jer treba ii na teren. Iz Struganika je doao major Aleksandar Mii u pratnji Vuievia, andarmerijskog kapetana iz Valjeva, kojeg sam upoznao na proslavi mesec dana Ravne gore i na ruku u ast Ace Miia. Obojica su dojahala. Pavlovi je odmah pozvao narednika Ajvaza da prihvati konje, a ovaj andarmerijskog kaplara Kovaevia, koji je sve vie vrio dunost linog obezbeenja pukovnika Mihailovia. Mii i kapetan Vuievi uli su u Mihailovu kolibu, odnosno u Mihailovievu kancelariju. Da li je to tada dogovoreno ili je pukovnik jo pre njihovog dolaska doneo tu odluku, ne znam, ali posle jedno dva sata izdata su nareenja oficirima i svi su nekuda otili, tako da smo na Ravnoj gori ostali samo Paloevi, Ili i ja. Sa Miim i andarmerijskim kapetanom Vuieviem otili su i pukovnik Mihailovi, potpukovnik Pavlovi i kapetan Uzelac. Nama, koji smo ostali, nareena je stroga pripravnost i zabranjeno da se udaljavamo od koliba. U sluaju napada treba da se povuemo i manevriemo oko Suvobora i Maljena pa da se opet vratimo na zborno mesto na Ravnu goru. Najvie me je iznenadilo kada sam video da odlazi i kapetan Milojko Uzelac. On je jedva obukao svoju uniformu, a jo tee je uzjahao na konja. Kada sam ga pogledao na konju, morao sam se nasmejati jer sam se i nehotice setio Sana Panse.
85
Naa pripravnost je trajala nekoliko dana. Za to vreme najvie se sedelo oko "gornjeg taba" i razgovaralo o novom Hitlerovom napadu. Nije bilo oficira, pa smo se malo vie vrteli oko vajata. Ajvaz nas je aavao na raun nove situacije iako nam je reeno da ne treba da se pre vremena radujemo. Tih dana sam gotovo redovno puio, i to dobar duvan zavijan u pravi cigaret-papir. Uvee bi se svi okupili oko Sae Teodorovia da sluaju vesti, a Saa, ja i Filipovi nismo mogli da ih mnogo obradujemo. Nemci su se ve hvalili kako napreduju, kako je Crvena armija u rasulu i do besvesti su svirali svoje mareve. S vremena na vreme davali su neka upozorenja koja smo protumaili kao da gradane pozivaju na red i poslunost i prete. Dolazili su i neki seljaci iz okolnih sela. uli su da su Nemci zaratili sa Rusima. Paloevi je naredio da ih sve njemu dovedemo. On im je objanjavao situaciju, govorei o SSSR -u jo gore nego pukovnik Mihailovi. Veina seljaka, koji su potegli i po desetinu kilometara, nisu bili zadovoljni onim to su uli. Kao da je neko arobnim tapiem udario po njima, dranje tih ljudi se odjednom promenilo. Posle razgovora sa majorom nalazili bi naina da razgovaraju i sa drugima, interesujui se prvenstveno kada e doi pukovnik i nadajui se pravom objanjenju novih dogaaja samo od pukovnika. Bio sam obuzet mislima o tom novom ratu i o onome to nam je Mihailovi govorio: o snazi Nemake i slabostima ruske strane, pa sam gotovo u svim razgovorima dokazivao kako istorija kazuje da Nemci ne mogu pobediti. Nisam ba nita znao o Crvenoj armiji ni o poretku u SSSR-u, pa sam se koristio istorijskom prolou, ali sam ipak bio zadovoljan jer su i moji sagovomici eleli, kao i ja, da "vabe" izgube rat. Od Paloevia smo dobili nareenje da seljacima saoptimo da e u nedelju po Vidovdanu doi pukovnik Mihailovi, pa ko hoe, moe da dode da uje od gospodina pukovnika ta nam valja raditi. Oekivali smo sa razdoznalou i nestrpljenjem da se vrati neko od oficira koji su poli, kako smo mi mislili, da izvide situaciju. Prvi su se vratili Nedi i Voja Popovi. Priali su neku fantastinu priu o tome kako su se jedva izvukli iz Valjeva. Kada su ulazili u grad u seljakom odelu, niko ih nije nita pitao. A kada su hteli da se vrate, morali su se nou izvlaiti kroz neke jaruge i nekoliko puta gazili preko Kolubare. Nisu pominjali kod koga su u Valjevu bili, ali su priali da nemake patrole i "nai" andarmi danonono pretresaju neke kue. Kada smo se zainteresovali, dobili smo odgovor da Nemci hapse komuniste i Jevreje. Izdali su i proglas da se moraju prijaviti svi vojni obveznici, zatim aktivni i rezervni podoficiri i oficiri. Za oficire je nareeno da se jedanput nedeljno moraju javljati nemakoj komandi. To su im priali neki koji su se prijavili i koji su dobili objave (Ausweis) da se mogu slobodno kretati. "Meni ni na pamet ne bi palo da im se javljam", dodao sam ja. "Sa Nemcima mogu razgovarati samo preko niana." "Mnogo si ti ratoboran", umesto Neka odgovori Voja Popovi. "Proi i ti malo kroz sela pa e promeniti miljenje. Ako Nemci hapse one komuniste iz Valjeva koje ja poznajem", rekao je Voja, "nee mnogo pogreiti jer nisu ni smeli ostati na slobodi." Neko je osetio da bi moglo da doe do neeljene rasprave sa Vojom, pa prekide razgovor rekavi Voji: "Ostavi to za drugu priliku, treba saekati da svaka zverka svoj trag pokae i onda emo videti ko je ko. Situacija je takva da moramo sada biti oprezniji, a ostalo e regulisati gospodin pukovnik kada mu budemo referisali." To nije bilo prvi put da se tako zavravaju nai razgovori. Deavalo se esto da, kada neko pokrene kakvo osetljivo pitanje, razgovor bude prekinut time da e pukovnik Mihailovi dati objanjenje ili potrebno nareenje. Meu nama je gotovo neosetno bilo sve manje onih koji su traili bilo kakva objanjenja, a sve vie onih koji su branili sve to je rekao ili naredio pukovnik Mihailovi. Upravo tih dana napravljen je i novi razmetaj. Prostorije u "gornjem tabu" koje su Mihailu Damjanoviu, vlasniku kolibe, sluile kao tala ili kao ostava za rakiju i ostalu zimnicu, odreene su za ambulantu. Posle odlaska grupe generala Novakovia i Nikevievih etnika u jednoj planinikoj kolibi ostao je jedan Jevrejin, lekar, sa svojom enom. Navodno, ena mu je bila bolesna pa nisu mogli poi sa generalom.
86
Jednog dana Pavlovi je poslao tabnog kuvara Benjamina da dovede Jevrejina i njegovu enu. Josip Rip, poreklom eh, postao je tako lekar na Ravnoj gori, a ta Ravna gora, po zakonu, kako su govorili, koji vlada u umi, odredila je doktoru Ripu da po ko zna ijem nareenju, u svakom sluaju po nareenju "gornjeg taba", jednog dana nestane i da vie niko nikad ne sazna ta je bilo s njim. Svi koji su u emigraciji, piui, veliali Drau, zaboravili su da pomenu da je doktor Josip Rip izbegao nemakom faistikom pogromu Jevreja, ali da nije izbegao ravnogorskom "gornjem tabu". O sudbini Ripove ene bilo je dosta pria, ali nijedna nije mogla biti proverena. Kada sam sredinom avgusta napustao Ravnu goru i kada me je Benjamin zamolio da i njega povedem, traio sam da nagovori Ripa da i on poe s nama. Benjamin, koji je bio kuvar u "gornjem tabu" i kojem su ve ranije oduzeli puku samo zato to je Jevrejin, razume se, pod izgovorom da kuvaru puka nije potrebna, znao je dosta o svemu ta se radilo na Ravnoj gori, ali nije mogao da nagovori Ripa da poe s nama, jer je ovome bilo zabranjeno da napusti Ravnu goru i morao je ostati da eka svoju sudbinu. Poto su, dakle, te prostorije bile preureene za ambulantu, oficirima je bio podignut bivak u neposrednoj blizini Mihailove kolibe. Nekoliko malih atora u umi bilo je nabavljeno na isti nain zbog kojeg su optuivali Nikevieve etnike. Istina, rekli su da su seljaci te atore dali dobrovoljno i da je to, inae, vojna oprema, na koju seljaci nemaju pravo. Venjak pored Mihailove kolibe, tj. "zeleni salon", ostao je i dalje kao mesto za razgovore, traeve i za razbijanje dosade kada se uz karte i rakiju bistrila strategija. Paloevi je i meni nagovestio da u u najskorije vreme morati da ustupim svoju kolibu, ali da e to reiti potpukovnik Pavlovi kad se vrati iz Beograda. Malo me je zagolicao Nekovo prianje kako su se provlaili pored nemakih straara. Neko Nedi je to tako ivo opisivao da smo svakog asa za vreme prie oekivali da ujemo kako je zadavio nemakog straara koji mu je bio okrenut leima. Umesto toga, Neko je saekao da se straar udalji pa je puzio stotinak metara i tako izaao van grada. Mislio sam kako bih i ja neto slino mogao uraditi umesto da sedim ovako na Ravnoj gori i ekam. Onda se setih da od toga nema koristi jer je zabranjena ma kakva akcija protiv nemakih vojnika. Vee je proteklo kao obino. Pokuao sam da sa Saom uhvatim vesti, ali bez rezultata. Saa je nastojao da preko svog amaterskog predajnika alje otvorene depee. Govorio sam mu da je to rizino, jer ako Nemci imaju prislunu slubu, mogu nas s vremenom otkriti. Reili smo to na taj nain da se ubudue Saa ne javlja u isto vreme i da, koliko-toliko, menja talasne duine pri predaji poziva. Najgore nam je bilo to nismo znali kakav je domet ovog amaterskog predajnika. To smo mogli ustanoviti tek ako bi nam se javio neki korespondent. Ovako, Saa je slao u etar ta-ta-ti..., a onda smo naprezali uho da ujemo da li nam na tolike signale bar neko odgovara. I ovo vee, kao i sva prethodna, ostalo je gluho. Julske vruine su nas isterale iz kolibe, spavali smo u umi pod bukvama, a koliba nam je sluila s amo za stvari i oruje. Stoga nas glasovi da emo morati da se selimo nisu mnogo pogodili. Kada bi nam odobrili da se popnemo malo vie prema Suvoboru, do Veskovia koliba, lake bismo dolazili do hrane. Pogotovo bi nam to sada koristilo, jer nam je Paloevi nareivao da aljemo patrole u izvianje zbog pripravnosti. Pre nego to smo dobili nareenJe za seobu, naiao je na nas moj poznanik iz 33. peadijskog puka, porunik sudske (pravne) struke Selimir Mileti. Poznavali smo se, ali ne tako dugo da bih mogao rei da smo bili bliski prijatelji. Razgovor smo poeli kao poznanici, i ja sam se malo ustezao. Iskustvo sa Topaloviem nauilo me je da budem oprezniji. Mileti je osetio da je moj razgovor s njim nategnut. Priao mi je kako je ostao u Banjaluci da preda arhivu puka, i kako je kapitulacija potpisana pre nego to je stigao na front. Za komandanta 33. peadijskog puka rekao je da sada formira neku pukovniju i ari i pali po kasarni. Jedva je ivu glavu izneo i sada je kod svoje kue u Slavkovici. Ovamo je doao u izvianje. U Valjevu popisuju sve oficire i jednog dana mogu ih poslati u zarobljenitvo. "U prolom ratu", rekao je, "moj otac je zaglavio u internaciji, ali ja neu. Ako treba da poginem ili umrem, bolje je da me to zadesi na mojoj rodnoj grudi." Rekao je da su dolazili neki oficiri i agitovali da se svi prijave jer e biti formirane jedinice vojske koja se nije predala i da ovde ve ima jedan pukovnik koji ne priznaje kapitulaciju i, kako se pria, koji ima ovlaenja od kralja.
87
Sluao sam ga dok nije pomenuo ta ovlaenja, a onda sam ga poveo malo dalje od kolibe, u hladovinu, i govorio mu gotovo jedan sat a da on nije postavio nijedno pitanje. Nisam se ustruavao da mu kaem neka ostane kod svoje kue ako nema neko bolje mesto kuda da ode. "Ko e te traiti ovde u planini. Nemoj se nikome prijavljivati, ivi u selu ako ima ko da te hrani. Ne mogu Nemci ovaj rat s Rusima dugo izdrati." Mileti je otiao u "gornji tab", gde ga je primio, tada najstariji, major Paloevi. Kada se vratio, bio je pomalo zbunjen i, rekao bih, oamuen. Nije mi mnogo priao, tako da pomislih da su i ovog prevrnuli kao palaniku, kad mi on vrsto stee ruku i ree: "Hvala ti k'o bratu za sve. Ja odoh i ne nadaj se da e me ovde vie videti." Posle rata, u nekoliko navrata, razgovarao sam sa Miletiem i uvek se seao toga kako umalo da zaglavi na Ravnoj gori. Inae, posle odlaska sa Ravne gore, Mileti je naao neke veze i sa lanom objavom otiao u Beograd, gde je radio kao fiziki radnik i tako doekao osloboenje . Bio je Vidovdan kad je Mileti otiao sa Ravne gore, a pred vee se vratio pukovnik Mihailovi. Bio je raspoloen kao i obino kada bi se vraao iz Struganika. Sakupio je nas nekoliko. Paloevia, Ilia, Neka Nedia, Popovia i mene i traio od nas neku vrstu raporta. Govorili smo o novostima na Ravnoj gori: ja o izvetajima Nemaca o tome kako napreduju na Istonom frontu, uz moj komentar da ne verujem u to. Mihailovi se obrecnuo na mene da zadrim miljenje za sebe, dodavi da nismo verovali ni da kod nas napreduju, pa nas uniti "peta kolona" i sve se zavri za deset dana. Neko Nedi je govorio o hapenju mnogih komunista, a Paloevi o disciplini i redu. I mi smo oekivali da od Drae ujemo novosti. Umesto toga, saoptio nam je da je ekao u Strugan iku da se vrate iz Beograda svi koji su otili po raznim zadacima, ali da jo nisu stigli, pa se brine za njih. Ipak je doao da sutra porazgovara sa seljacima. Uvee smo Saa i ja uhvatili deo vesti koje je emitovao Radio -London, iz kojih smo zakljuili da se u Londonu slavio Vidovdan. Morao bih napomenuti da su smetnje pri sluanju Radio -Londona bile tako jake da nita nismo mogli sa sigurnou tvrditi, ve smo vie nagaali, a esto se na osnovu naeg nagadanja u Pavlovia ili Mihailovia rodila ideja koja nije imala veze sa stvamou, ali je odgovarala njihovim interesima. I sutradan, u nedelju, kada se okupilo dvadesetak seljaka, Draa je iskoristio nae vesti i rekao da je izbeglika vlada u Londonu i da je tamo i kralj. Govorio je napamet i o velikoj proslavi, pa je zavrio kako emo i mi, kada doe vreme, ponovo slaviti Vidovdan. Za stolovima, koji su pre kratkog vremena posluili za proslavu mesec dana Ravne gore i za doek Aleksandra Miia, sedelo je dvadesetak seljaka. Bili su to mahom domaini iz okolnih sela koji su ve i ranije dolazili na Ravnu goru. Na stolovima nije bilo peenih jaganjaca i prasia, ali je bilo dosta gibanice, sira, kajmaka, proje, hleba i ljivovice. Dobar deo ponuda seljaci su predali Gojku Ajvazu i on je to sve stavio u va jat. Gledajui seljake za stolovima, pukovnik Mihailovi odlui da iskoristi priliku i, umesto govora koji je trebalo da odri, pozva oficire i svi zajedno sedosmo za stolove. Jedan postariji seljak podie au rakije i nazdravi Drai. Pomenuo je, po obia ju, da rodi godina, da led dumane ubije, setio se i cara Lazara i Kosova i mnogo toga je nareao. Kada je doao do vojvode Miia, govorio je ia o srpskom velikanu, o Suvoboru, pa je i Drau nazvao junakom i poeleo mu da osvetla ast srpskog oruja i srpske slave. Zdravica je bila kakvu sam mogao samo poeleti i, da nije bilo pukovnika, nazdravio bih i ja, mada nisam imao prilike da drim zdravice. Draa je pustio da proe dosta vremena i, kada je ruak bio pri kraju, podigao se i poeo da govori. Prvo je odgovorio na zdravicu onog solunca, to smo i oekivali, pa je produio kako je nama "ravnogorcima" pripala istorijska odgovornost za sudbinu Srbije. Govorio je kako emo se organizovati, kako ve sada imamo eta po optinama i da je gotovo cela andarmerija prila nama. Morao je neto rei i o Rusiji. Kad je poeo, zavladala je tiina. Oekivali smo u dubini due, bar ja sam se tako oseao, da e rat Nemaca sa SSSR -om biti podstrek i za nas "ravnogorce", koji se nismo predali i koji imamo oruje u rukama. Nadao sam se da e pukovnik rei da i mi
88
treba da okrenemo oruje prema jedinom neprijatelju, nemakom okupatoru, i to to pre, jer je Hitler sve snage uputio na Rusiju. "uli ste", produio je zdravicu Draa otprilike ovim reima, "da je Hitler pre ned elju dana udario na Rusiju." Govorio je da je Rusija velika zemlja, ali da u njoj vladaju "boljevici", koji ne veruju u boga i koje narod ne voli. Opet je biranim reima smirivao nau borbenost, govorei da nije vreme za borbu, i da su Engleska i Amerika glavne snage koje e zadati odluan udarac. Verovatno da nisam bio jednu koji je pomislio zato pominje Ameriku, koja je tako daleko i koja jo nije ni objavila rat Nemcima. Znao sam da u ovom mom drutvu "ravnogoraca" ima dosta vatrenih pobornika svega t o pukovnik Mihailovi govori i u sebi sam poeo traiti one koji bi mogli i drugaije misliti. Nisam hteo da dalje sluam Drain govor jer sam se setio da je posle napada na Rusiju i posle nekih vesti iz Bosne o zloinima ustaa, bilo meu podoficirima i vojnicima dosta onih koji bi hteli da se bore i meu njima su se uli glasovi da bi ili u Bosnu. Draa je zavrio svoj govor pozivajui domaine da paze na svoju mlade da ne zaluta i da bude spremna kada ih "mi" pozovemo da krene u borbu. Tako je otprilike protekao "vidovdanski" ruak, koji se nije odrao na Vidovdan, ali na kome se najvie govorilo o "kosovskoj legeni" i o prolosti, a o sadanjosti, o tome zato smo ovde, ta radimo i ta nameravamo, nije bilo ni rei, a to je sve vie pritiskalo moju savest i okupiralo moje misli. Kao to i dolikuje, pukovnik Mihailovi se digao prvi, pozdravio suvoborske domaine i poao u "zeleni salon" da na miru popije pravu tursku kafu, koje vie nije bilo za sve goste. Tog nedeljnog popodneva i uvee dolazili su, svaki posebno, Pavlovi, Uzelac, Pain i Mekovi. Sedeli su dugo posle veere pred "gornjim tabom" u "zelenom salonu" i razgovarali. Nije bilo ni vike ni kartanja, a sedeo je i pukovnik s njima. Video sam ih sve u prolazu kada sam se vraao iz gornje kolibe, gde sam sa Saom opet pokuavao da uhvatim bilo kakve vesti ili vezu preko amaterske radio -stanice. Svetlost karbidne lambe treperila je i obasjavala nekom bledunjavom, sablasnom svetlou grupu za stolom koja ml se uini zbijena i mala. Iako je bio mrak, pozdravio sam, a neko upita ko je to. Javio sam se i zastao ne bi li i mene ukljuili u taj razgovor, ali niko me ne pozva, i ja produih. Moja grupa vojnika imala je od te vidovdanske svetkovine koristi utoliko to nas je zapalo neto hrane i duvana. Inae, bilo je ve gunanja zbog stalnog gladovanja. Neki su govorili da bi otili sa Ravne gore. Tiina je opet ovladala Ravnom gorom. Kao da se u svetu i oko nas nita ne deava. Nigde rakete koja bi ukazivala na bilo kakvu nemaku poteru za naoruariom grupom, kao to se meni i iviu desilo na Rudniku. Naa patrola je obilazila rejon Ravne gore, a moda je i negde spavala. Rezultat bi bio isti, jer jedna patrola ne moe obezbeivati toliku umu. Straa kod "gornjeg taba" nije smela spavati i tiho bi s e smenjivala da ne probudi gospodu oficire. Vojniki reeno, "stanje redovno". Naredni dani e donositi promene, ali to se nee odnositi na Nemce, kojih kao da se mi nismo ticali. Ideja da odem sa Ravne Gore u Bosnu da se borim poela se te noi u meni sve vie uobliavati, ne toliko zbog toga to sam se donekle oseao Bosancem, jer sam roen i odrastao u Banjaluci, nego zato da bio otiao iz ove sredine, za koju sam tada sve vie verovao da nije ovde u planini zato da se pripremi za borbu, ve samo da mnogi sklone svoje glave. Dugo nisam mogao zaspati, kopkalo me je ta li su oficiri saznali ili uradili u Beogradu i drugde kuda su ili. Znao sam da ni Mekovi ni Ili nee preda mnom sakriti ako neto saznaju, a ni drugi oficiri nisu imali razloga da oseaju ma kakvo podozrenje prema meni. Moda e me govorljivi Pavlovi upoznati sa situaci.jom. Probudio me je Nikola Vukovi i pozvao na vru kaamak, koji je on rano skuvao i zainio sa malo kajmaka i sira. Iskoristio je priliku da me zamoli, ako doe do kak ve podele, da ostane sa mnom.
89
Posle doruka otiao sam u "gornji tab" da vidim ima li kakvih zadataka za moju grupu. Tu sam naao porunika Ilia i Mekovia kako u "zelenom salonu" piju kafu. I mene ponudie jednom oljicom, a Mekovi ree da je ovo "Beograanka". Usputno upitah kako ivi narod u Beogradu. "Ne pitaj. Strano, cma berza, strah od Nemaca, ruevine." Mekovi je priao kako je imao zadatak da uspostavi vezu sa Kostom Peancem. Niko ne zna gde je, a pukovnik namerava da ga stavi pod svoju komandu. Zaduio je neke ljude i Lenca da pronau Peanca kako bi se uspostavila veza s njim. Upitao sam namerava li Lenac natrag na Ravnu goru. Mekovi mi je odgovorio da Lenac ima zadatak da prikuplja novac i da nema izgleda da e vie dolaziti na Ravnu goru. Laknulo mi je, jer sam pomislio da u, ako on doe, ja odmah otii odavde. Ovako, ostadoh jo vie od mesec dana. Umesto da dobijem zadatak za moju grupu, poao sam sa Iliem i Mekoviem na Suvobor. "Nema opasnosti", ree Ili. "Sino nam je Pavlovi priao da su u Beogradu angaovani neki vii oficiri i komandant andarmerije da se kod komesara Aimovia zauzmu za nas. Uskoro e na Ravnu goru doi i komandant andarmerije, pukovnik Trii, da pozdravi pukovnika Mihailovia." Rekao mi je i to kako je u Beogradu nemaki general reder izdao nareenje da se celokupna policija i andarmerija angauju da pohvataju sve komuniste. Mekovi je dodao da se i sam uverio da u Beogradu Nemci i nai agenti vre pretrese po kuama i patroliraju po ulicama. Ista situacija kao i u Valjevu, o emu nam je priao Neko Nedi. Mene je interesovalo da li je iz Beograda dolazila Slavka, sestra Mekovieve verenice. Meutim, u kolibama pod Babinom Glavom, umesto Slavke, mene je ekala samo poruka da e mi uskoro doi u posetu sestra od tetke iz Beograda, a sledee nedelje doi e i Slavka. Kupio sam malo pasulja i sira, ostavio Ilia i Mekovia i krenuo kroz umu natrag. Najpre sam svratio do Sae Teodorovia da vidim ima li novih vesti. Saznao sam da je iz Beograda doao jedan vezista oficir i doneo pun kofer raznih delova za radio-stamcu, ali ga je zadrao potpukovnik Pavlovi. Pourio sam ka "gornjem tabu" da vidim nije li, moda, neki moj poznanik. Kada je re o dolasku oficira na Ravnu goru, ne bi bilo teko, na osnovu postojee dokumentacije i publikacija koje su pisali o Drai Mihailoviu njegovi privrenici u emigraciji, nabrojati sve one koji su dolazili. Samo Pavle Mekovi u jednom napisu u Knjizi o Drai navodi: Zvonimira Vukovia, Dragomira Topalovia, Predraga Rakovia, Radiu ekovia, Dragoslava Pavlovia, Voju Popovia, Duana Smiljania, Marka Mu zikravia, Vuka Ignjatovia, Radovana Stojanovia, Jovana Bojovia, Miloa Gliia, Dragutina Keserovia, Dragoslava Raia, Vojislava Pantelia, Velimira Piletia, Siniu Ocokoljia, zatim Dragiu Vasia, dr Milana ijakog itd. Neke je namerno izostavio, jer su mogli da kau i ono o emu Mekovi i njemu slini nisu pisali. I mene su izostavili, kao da nikad nisam bio na Ravnoj gori, a nisu pomenuli ni Nauma Za firovskog ili Radosava uria. Neu ni ja mnoge pomenuti, iz jednostavnog razloga to su neka moja poznanstva na Ravnoj gori bila formalna i kratkotrajna, vie kurtoazna predstavljanja negoli poznanstva. Mada o takvima ima dosta podataka, ja o njima neu pisati. Sem toga, u periodu dok sam bio na Ravnoj gori, pukovnik Mihailovi je nerado zadravao nove i nastojao da ne poveava brojno stanje, pa je oficire, a i podoficire, vraao u njihove krajeve da tamo rade na organizaciji vojske koja bi trebalo da se stavi pod njegovu komandu i stupi u akciju kad za to doe vreme, tj. kad naredi pukovnik Mihailovi.
90
Pod venjakom, u "zelenom salonu", sedela je grupa oficira, medu njima su bila dvojica novih. Zaudio sam se kad su mi rekli da su doli istim putem kojim smo ili Ili, Mekovi i ja. Mimoili smo se u umi a da se nismo ni uli ni videli. Mene je doekao porunik Pain koji je takoe sedeo u toj grupi. Digao se, prijateljski me uhvatio pod ruku i poveo ka vajatu. Seli smo na panjeve i Pain mi je saoptio da je pukovnik Mihailovi naredio da se moja grupa preseli negde nie, ka kolibama irovia ili na neko mesto koje sam izaberem. Koliba kojom se do tada koristila moja grupa potrebna je za tab. Objanjavao mi je da su se poslovi poveali i da vie nema dovo ljno mesta. Sem toga, ovaj tabski rad smeta pukovniku da razmilja i radi na miru. Iznenadio me je Pain, ije dranje vie nije bilo onako nabusito. Predloio sam da se mojoj grupi dozvoli da se za smetaj opreme koristi praznim vajatom, vlasnitvom Sreka Tomovia, u ijoj su kolibi bili smeteni podoficiri, a da u umi izgradim mali bivak gde bismo spavali. Painu se svideo moj predlog i rekao mi je da se sporazumem o tome sa narednikom vodnikom Boom Peroviem, koji je sada stareina podoficira i koji e se smestiti u nau kolibu i preuzeti admmistraciju. Zatim je od mene traio dva vojnika koji e sa dva andarma da budu na stalnoj strai pred "gornjim tabom", tj. pred Mihailovom kolibom, gde ostaju pukovnik Mihailovi, potpukovnik Pavlovi i adutant porunik Pain, s kojim je u istoj prostoriji spavao major Paloevi kada nije bio na terenu. Moje vojnike je traio zato to su i preostala dva Paloevieva vojnika napustila Ravnu goru. Odmah sam odredio jedriog Bosanca i jednog Lianina da se jave poruniku Painu. Za komandira ove strae bio je odreen andarmerijski podnarednik Milutin Jankovi. U "zelenom salonu", pod venjakom, situacija je bila kao i pre napada Nemaca na SSSR. Gorela je karbidna lampa i pri toj bletavoj svetlosti oficiri su se kartali i pijuckali rashlaenu rakiju. Na Ravnoj gori bilo je dosta izvora a i potoci su bili hladni, pa je bilo lako rashladiti ljivovicu. Meze je obezbedio Milojko Uzelac Taras, iji je vajat bio uvek pun. To vee kapetan Uzelac mi je dao hiljadu dinara, a i Pain je rekao da je doneo novac opet od uiteljice iz Tometnog Polja. Dodao je da je red da i ja kao oficir mogu poneto da kupim kao i oni u "gornjem tabu". Naalio sam se i upitao ga zato mu uiteljica daje toliki novac, na ta mi je odgovorio da ona nema pojma ta mu daje. Sve je to spakovano i zapeaeno, i tek kad ga ovde otvori, vidi se ta je. Jednog od narednih dana dogodilo se neto nepredvieno. Iz Beograda je autobusom stiglo tridesetak oficira i civila. Probili su se u blizinu sela Planinice, a odatle peice na Ravnu goru. Kako niko nije bio obaveten o toj poseti, na Ravnoj gori nastade prava uzbuna. Pukovnik Mihailovi je odmah naredio da se prema toj grupi uputimo svi, po vojnikim propisima, sa patrolom na elu. Naa kolona se kretala oprezno kroz umu koju smo svi dobro poznavali. Neprijatelja nigde. Pomenuta grupa se zaustavila kod Veskovia koliba i tamo se raspitoljila, kao da je pola na izlet. Docnije su nam rekli da su nameravali da poalju izaslanika na Ravnu goru da nas obaveste o svom dolasku. Paloevi, koji je komandovao naom vojskom, grdio ih je to su neobazrivi i neoprezni, a jo vie to su krenuli bez iijeg poziva. Cela grupa je zadrana kod Veskovia koliba na ivici ravnogorske ume. Razgovarali smo s njima oko dva sata, a onda smo se vratili u logor. Dobili smo od njih dosta poklona, uglavnom cigareta. Znali su dosta o naem ivotu, pa i to da najvie oskudevamo u duvanu. Novodoavi nisu krili da su se uplaili da e biti pokupljeni i oterani u zarobljenitvo. Na svakom koraku su proglasi u kojima Nemci prete. Od napada na Rusiju sirene zavijaju, a vojne patrole samo krstare Beogradom. Mnogi od njih, kao i Topalovi, ljubili su nae oruje. "umski" su za ove oficire bili kao junaci iz romana o kojima se po beogradskim kafanama prialo. Sve je bilo pod velom tajanstvenosti. Niko nije znao gde smo, koliko nas je, ko nam komanduje. Mata, koja je, moda, bila samo podsvesna elja za otporom nemakom okupatoru, veliala je tu vojsku.
91
Niko od ovih ljudi nije bio svestan da su sve te prie zaete ba ovde na Ravnoj gori, da su namamljeni takvim glasovima, kao i ja kada sam sa Rudnika, idui prema Suvoboru, sluao o velikoj vojsci i generalu koji joj komanduje i ne priznaje kapitulaciju. Nekome je pala na pamet ideja da nas posete. Naao se i jedan stari autobus i isprave. Izgubili su malo vremena, ali sada su ovde i nameravaju da ostanu na Ravnoj gori. Neki od ovih oficira putovali su pod lanim imemnia. Govorili su da u Komesarijatu policije oficirima nije teko nai veze i da se lako mogu dobiti razliite isprave. U prvom trenutku, kada smo ga izvestili o ovoj grupi, pukovrnk Mihailovi je bio ljut. Rekao je Paloeviu da je dao uputstva da se oficiri organizuju u Beogradu, da se ovamo alju pojedinano da dobiju zada tke ili da odmah idu na teren. Kad je uo da su oni doli dobrovoljno, naredio je da ih sutra dovedu pred "gornji tab" da vide kako "ravnogorci" ive. Poao sam da se malo bolje upoznam sa kapetanom Simom Uzelcem, vezistom, koji je bio jedan od dvojice novih koji su jue doli. Drugi je bio u civilnom odelu i predstavio se kao major Radoslav uri. Rekli su da e ostati na Ravnoj gori. Simu Uzelca naao sam u poslu, sa Saom Teodoroviem crtao je shemu za radio -stanicu, odnosno predajnik. Uporeivali su shemu sa delovima koje je Saa imao i onima koje je Simo doneo i zakljuili da bi im bio potreban dobar radio-tehniar. To vee mi je Seniar doveo dvojicu seljaka koji su tvrdili da su od Vlasenice, iz Bosne. Pobegli su jer "ustae" u Vlasenici hapse bogatije Srbe. Po njihovoj odei moglo se zakljuiti da su i oni spadali u te bogatije, a ostalo je trebalo proveriti. Odveo sam Bosance u svoj bivak. Razgovarali smo dugo. Nisu mogli da budu ubedljivi zato su pobegli. Priali su da su bili uvek u dobrim odnosima sa svojim susedima Muslimanima, da su ustae dole odnekud i da sve teroriu. Kad su Nemci napali Rusiju, ustae su pohapsili neke Srbe (rekli su mi i njihova imena, ali sam ih zaboravio) i kasnije su ih nali zaklane u jaruzi. Nisu znali objasniti kakve veze mogu imati ti Srbi sa napadom Nemaca na Rusiju, to je i meni ostalo nejasno. Referisao sam sutradan potpukovniku Pavloviu o razgovoru sa Bosancima i rekao da bismo ih mogli zadrati. Pavlovi je rekao, ako ostanu, da moraju izvravati sva nareenja. Pavlovi me je zadrao da prisustvujem govoru koji e pukovnik odrati oficirima koji su stigli jue. Dok smo ekali tih tridesetak novih oficira, uo sam da su Neko Nedi i Voja Popovi otili po zadatku najpre u Bree Malo, Vojinoj kui, a posle e i u druga sela. Tako je ostalo da "ravnogorce" reprezentujemo nas trojica i kapetan Milojko, a trebalo je da budu predstavljeni i podoficiri. Mekoviu pade na pamet da te nove oficire nazove "jorgandijama", i mada smo se kasnije trudili da se zaboravi taj naziv koji smo davali novima to bi doli iz gradova, on se uvek ponavljao, dok tog novog ne bismo dobro upoznali i prihvatili. Kad je kolona stigla, Pavlovi je izaao pred njih i poveo ih ka ljiviku gde su bih stolovi. Paloevi je naredio i nama da sednemo, a njima je Pavlovi objanjavao da su ostali oficiri, pomenuvi kapetana Reljia, porunika Neka Nedia, Voju Popovia i druge, odsutni zbog vanih zadataka. Mene je poslao da izvestim gospodina pukovnika da je grupa stigla, iako je to Draa iz svoje kolibe mogao videti. Kad sam Drau obavestio, on je proakao svoju lulu, nabio je novim duvanom i nekoliko puta akmakom kresnuo o kamen. Onda je upaljeni trud stavio u lulu i povukao nekoliko dimova. Popravio je naoare i, nakrivivi glavu, ustao i rekao: "Idemo da vidim nae nove borce." Propustio sam pukovnika da proe pored mene i krenuo za njim ka ljiviku. "Mirno!" otegnu Pavlovi svojim tenoriem i zaeprtlja nogama prilazei pukovniku. Raportirao je po propisu i izvestio koliko nas ima, odvajajui stare od novih.
92
Draa Mihailovi stade elo stola, pozdravi sa: "Pomoz' bog, junaci!" i pokretom ruke, uz komandu: "Sedite!", dozvoli da sednu pa i sam sede za sto. I ja sam seo pored Mekovia i pomalo se isprsio da bih izgledao ratniki. Mihailovi je vodio podui razgovor as sa jednim, as sa drugim, interesujui se o stanju i ivotu u Beogradu i o Nemcima. On je samo sluao i nije prestajao da povlai dimove iz svoje lule. Posle odreenog vremena dozvolio je da i ostali zapale. Najzad pukovnik Mihailovi poe da govori, kao i 22. juna, o velikoj nemakoj sili i sredstvima koja im stoje na raspolaganju sada kada su porobili celu Evropu. Zatim je govorio o sovjetskoj Rusiji kao o nepoznatoj snazi. Osvrnuo se na dosadanje nemake izvetaje o napredovanju, govorei da Rusi jo nita nisu rekli, parafrazirajui poznatu vojniku izreku: im se neko ne javlja, nije mu dobro, a im mu se uje glas, onda je dobro, pa makar i kukao. Govorio je pukovnik da treba biti oprezan, jer bi Nemci mogli sve odves ti u zarobljenitvo; za sada su zauzeti oko hvatanja komunista, ta e biti posle, videemo. Govorio je uvek isto. Nisam mogao da se koncentriem, dok nisam uo da je pomenuo ime Neka Nedia, zatim Popovia, Paloevia, Topalovia i Reljia, koji sada rade na organizaciji vojske, kao to e i oni sutra raditi. Izneo je da su pomenuti oficiri ve organizovali dosta jedinica. Negde eta, negde vod, desetina ili odred, a vojska se svakim danom poveava. "Mi imamo pravo", rekao je Draa, "da se pozovemo na zakletvu i da sve koji potpadaju pod vojnu obavezu svrstamo u svoje jedinice." Tako je otprilike govorio pukovnik Mihailovi, a onda je jo stroe nego dosad, ak podiui glas, zabrarno ma kakvo izazivanje Nemaca, pravljenje nereda ili vrenje sabotaa. Na kraju je rekao, ako se neko ne osea sposobnim, ne mora da se ukljui u ovu borbu, ali je istakao da e onima koji budu imali zasluga, one biti i priznate. Oficiri su pozdravili govor pukovnika Mihailovia, i Pavlovi je imao pune ruke posla da popie kuda e se koji oficir uputiti i kakve zadatke ko dobija. Nadao sam se da e ovaj dolazak vee grupe oficira biti neka prekretnica i da e nae oruje biti konano upravljeno na pravu stranu, prema okupatoru. Ali opet sam se razoarao. Mogao sam oruje baciti jo kod Doboja. Setio sam se svega to sam dosad proiveo. Nikola Vukovi, koji je ve dugo sa mnom, primetio je moje neraspoloenje i pokuao me uteiti govorei da sad, kad i Rusi ratuju, bie opet sve dobro. Poeo sam ozbiljno sumnjati da ovo moje sadanje drutvo nee nikad u borbu ili e do kraja ekati da nam neko slobodu na tanjiru donese. Rezervnog porunika Voju Popovia vratio je iz njegovog sela Neko Nedi da izvesti pukovnika kako se oko Robaja motaju neki sumnjvi tipovi koji sebe nazivaju partizanima. Pukovnik nas je pozvao, ak i podoficire, da bi nas obavestio o nekim naoruanim grupama koje su se pojavile u okolini Robaja i da je poslao Popovia da izvidi ko su ti ljudi i ta hoe. Bio je ljut i rekao je da nee dozvoliti da se po selima svako mota. Ako su to komunisti, on e ih vratiti u gradove da tamo mute, a ne po naim selima. Da li je Draa preuo da je Popovi tu naoruanu grupu nazvao partizanima ili je sam, ve prvi put kada ih je pomenuo, izjednaio partizane s komunistima. Za nekoliko dana doao je ponovo Voja Popovi i podneo detaljan izvetaj ta se u selima dogaa. Od koga su Popovi i Nedi dobili podatke o partizanima, nisu hteli da kau nama, ali je Voja rekao da tih partizana ima izmeu dvadeset i pedeset, to nije mogao tano da utvrdi. Najvie ih je, ini mi se, ljutilo to su tim partizanima prili i neki omladinci koji su ve bili upisani u jedinice Neka Nedia i to su u umi blizu Robaja polagali nekakvu zakletvu. Pukovnik je naao za potrebno da nam odri predavanje o tome kako niko nema pravo da zaklinje ljude u vojsku, osim regularne i kralju zaklete stareine. A ovo je uzurpacija tih prava. Uzalud sam pitao Voju ko su i ta su ti partizani, kakva je njihova zakletva i kome se zaklinju. Popovi se izgovarao, a moda je to bilo i tano, da nije lino bio prisutan kada su partizani polagali zakletvu. Rekao je da u
93
selima, u koja smo do sada samo mi dolazili, agituju komunisti i neki ljudi odlaze u partizane. Sada imaju oruje i oni koji su pre govorili da ga nemaju. Jedan seljak mu je priao kako su partizani delili bombe. I ovo to sam uo bilo je dovoljno da me zainteresuje. U meni se javilo neto novo, potpuno nejasno i ja reih da, koliko budem mogao, saznam ta je to. Nisam vie imao poverenja u glasove koje sam sluao od onih koji idu na teren. Reio sam da ugrabim priliku da neto vie saznam o partizanima. Situacija je bila ozbiljna. To sam zakljuio i po reagovanju "gornjeg taba" a i po uzbunama na Ravnoj gori. Dok sam bio na Ravnoj gori, bilo je nekoliko uzbuna pod izgovorom da e nas napasti komunisti. To je bilo svesno, kako bismo osetili da nam preti opasnost od komunista. Meutim, poto se nikad nita nije deavalo, te uzbune su imale i suprotan efekat, pa smo ve poeli i da se na raun uzbuna egaimo. Tog dana pukovnik je po obiaju, veao, sa Pavloviem i Paloeviem, a onda se Popovi morao vratiti k Neku. Malo vedrine je iznenada tog dana uneo jedan drugi dogaaj kaji se odigrao na Ravnoj gori. Sedeli smo oko podneva u umi blizu Mihailove kolibe. Kroz umu je dolazio konjanik. U prvom trenutku nismo ni videli da je to ena. Pre nego to je dojahala pred "gornji tab", tako rei u istom trenutku kada smo je primetili, Mekoviu se ote: "Majorica". Posle toga on odmah pozva Gojka i Blagoja. Iz vajata je istrao Ajvaz, a za njim i Blagoje Kovaevi, andarmerijski kaplar, koji je bio lini pratilac i obezbeerije pukovniku. Blagoje, onako visok i mrav, priskoi jahaici da prihvati konja. Majorica zategnu dizgine i konj malo frknu pa stade. Priao je i Mekovi i kavaljerski pruio ruke da majorici pomogne pri sjahivanju. Majorica prebaci nogu preko sedla i sede, kao to obino ine ene kad silaze s konja. Zastade na trenutak, pa s visine glasno upita da li je njen Aca ovde. Moda je neko i znao, ali Mekovi ree da ne zna i zamoli je da poe do gospodina pukovnika. On.da majorica rairi ruke kao da e poleteti pa ree: "A ovde ivite vi, ravnogorski orlovi", zatim lako skoi s konja a Mekovi je prihvati i, propustivi je s desne strane, poe prema st epenicama Mihailove kolibe. Nisu ni stigli, a na stepemcama se pojavi pukovnik Mihailovi. Sa lakoom, kao mladi, stra niz ona dva -tri stepenika pa, klanjajui se, stade pred majoricu i poele joj dobrodolicu. Uli su prvo u "zeleni salon" i tamo seli. Mekoviu pukovnik naredi da zovne kapetana Uzelca. To, meutim, nije bilo potrebno jer je Taras ve neto nosio na posluavniku. Mi smo pogledali jedan u drugog i kao da smo shvatili da treba da se udaljimo, otili smo bez iijeg nareenja. Na Ravnoj gori se mnogo prialo o toj poseti. Posle skoro dva meseca ivota u ovakvom drutvu, odjednom jedna lepa ena na konju. Jahae akire, pa lakovane izme i lagana letnja bluza, a kosa samo leluja na povetarcu. Bila je to supruga majora Aleksandra Miia, koji se takoe pojavio u "gornjem tabu". Ostali su nekoliko dana na Ravnoj gori. Major Mii, sa kapetanom Uzelcem i ve podobro bradatim narednikom Franjom Seniarom, smanjivao je ravnogorske zalihe rakije. I posle toga je majorica dolazila, ali to vie nije izazivalo takvo interesovanje. Pripravnost koja je bila zavedena zbog opasnosti od Nemaca posle napada na SSSR, ukinuta je. Opet smo mogli da obilazimo iri rejon radi nabavke hrane i razonode.
94
Posle povratka Voje Popovia sa terena, a doao je ovog puta s njim i Neko Nedi, situacija se izmenila. Zabranjeno nam je da se udaljavamo sa Ravne gore bez odobrenja koje je mogao dati samo pukovnik Mihailovi ili, u njegovo ime, autant Pain. Ni Painu nije data sloboda da sam daje dozvole, ve je morao uvek pre thodno referisati ili Drai ili jednom od njegovih zamenika. Potpukovnik Pavlovi, kao naelnik taba, bio je zamenik, a major Paloevi je dobio zvanje zamenika jo u Zaovinama. Tako smo imali dva zamenika, pa se eavalo da jednom kaemo kako nas je onaj drugi pustio, i tako smo se nekako snalazili da bismo malo proetali oko Ravne gore. ta su uradili Neko Nedi i Voja Popovi, saznali smo od dvojice zamemka koji su opet skupili sve podoficire i oficire. Pavlovi, koji je uvek bio opiran, opisao nam je situaciju otprilike ovako: Gospodin pukovnik je preko Neka Nedia stavio komunistima do znanja da niko nema pravo da organizuje ma kakvu vojsku sem nas, koji smo jedini ovlaeni za to i koji nismo priznali kapitulaciju. Zabranio je da se napadaju andar mi i Nemci, ili da se izvode sabotae. Govorei skoro ceo sat o tome kakve sve posledice moe imati akcija naoruanih komunistikih grupa, Pavlovi je na kraju dodao da su se komunisti potpuno ogluili o nareenja gospodina pukovnika i ve su kod sela Divc i poruili elezniku prugu. I sa drugih terena su ve stizali izvetaji da su se pojavile ovakve grupe i da, pored svega, jo i pljakaju narod, otimaju imovinu, oduzimaju oruje i na silu ukljuuju u svoje redove naroito omladinu koja ni vojsku nije odsluila. Pukovnik Mihailovi je naredio preko Neka Nedia da njihove voe dou na Ravnu goru, da vidi ta oni hoe i da ih urazumi. Pavlovi nam je skrenuo panju, ako komunisti dou na Ravnu goru, da pazimo kako emo se drati. Uporedio je to sa situacijom kada su dolazili general Novakovi i Nikevievi etnici. Ve sam dobro upoznao sve oficire i podoficire, znao sam ta ko misli i kakav ima stav. Jedino je Pain bio za mene pomalo zagonetka. Nastojao je da se izvravaju pukovnikova nareenja, odlazio u Tometno Polje i donosio pakete s novcem, pa je i u Beograd odlazio. Otkako su Nemci napali Sovjetski Savez, nekako se promenio. Preda mnom bi napravio neku aluziju na raun. Nemaca kao da sumnja u nemake uspehe, ali se nije izjanjavao. Primetio sam da prema meni vie mje onako krut i naduven kao u Zaovinama. Zbog njegovih dosadanjih postupaka, isterivanja discipline, nije bio omiljen, pa su od njega pomalo zazirali i podoficiri a i oficiri. Stoga sam i ja bio nepoverljiv prema njemu. Ostali, Pavlovi, Paloevi, Uzelac, Relji i Mekovi, bili su dokraja privreni Mihailoviu i veliali su ga do preterivanja. andarmerijski podoficiri bili su slepo posluni i spremni da svako nareenje bez razmiljanja izvre. Narednik-vodnik Boo Perovi, koliko je bio odan vojnikoj zastavi, toliko i pukovniku Mihailoviu. Narednik Seniar, jedini Hrvat meu nama, bio je apsolutno povlaeno lice. Da li zato to je umeo da nabavi dobru ljivovicu, ili zbog zadataka koje je izvravao, jer je i on esto vrljao po Tometnom Polju i ponekad se nekuda gubio na neodreeno vreme, ili zbog toga to je esto pratio pukovnika kada je odlazio u Struganik. Sa svojim malim inom mornarikog narednika, tako se nametao svima da se niko nije usuivao da ga stavi na pravo mesto. Prialo se da ga pukovnik uva radi specijalnih zadataka, mada niko nije nikad dokuio, bar dok sam ja tamo bio, o kakvim je zadacima re. Ostali podoficiri, narednici-vodnici Sava i Mitar, Zorki i neki novi govorili su da bi ili u Bosnu jer su bili uglavnom Bosanci, a otud su, posle napada Nemaca na SSSR, poeli stizati glasovi o zverstvima ustaa. Govorili su da e od pukovnika traiti odobrenje da se vrate u Bosnu, mada sam ja imao utisak da ih vue elja da budu blie kuama i da vide ta im je sa porodicama. Oekivao sam dolazak "komunista" koji nam je nagovestio Pavlovi i pravio plan kako da se s njima naem i porazgovaram. Nisam znao ni kada e doi, ni iz kog pravca. Razmiljao sam ta je bolje, da ih sretnem pre nego to stignu u "gornji tab" ili da ih doekam negde posle toga, pa da bar saznam ko su i ta rade. Kada nam je Pavlovi
95
govorio o tome da e doi "komunisti", tj. da je Draa "naredio" da dou njihove voe, znao sam da je to neto to ne smem propustiti. Pavlovi, kao da je bio siguran da e ti ljudi na nas ostaviti lo utisak, skreriuo nam je panju kako da se drimo. Znai, bilo je vano da ostavimo dobar utisak, kako bi pukovnik i takve, ako ita vrede, mogao staviti pod svoju komandu ili ih oterati natrag u gradove da nam ne mute vodu, kao to je sam rekao. Oekujui dolazak "komunista", zaposlio sam se sa Svetozarom Filipoviem na popravci motora za punjenje akumulatora. Jednom pred vee na motor proradi. Najpre je isprekidno radio, pa je tutnjao jae, a onda bi stao. To se ponavljalo nekoliko puta, i od njegove buke mi nismo mogli znati ta se oko nas deava. U jednom takvom prekidu dotra Gojko Ajvaz i obavesti da je data uzbuna. "Zar ne ujete paljbu gore, prema Babinoj Glavi?" Tek posle nekoliko trenutaka setili smo se da su od pucanja o vog naeg motora mislili da nas neko napada i da je to mitraljeska paljba. Kasnije su se svi tome smejali, ali nismo mogli saznati ko je prvi digao uzbunu protiv "komunista". Isto vee stigao je na Ravnu goru i jedan moj drug iz 61. klase, porunik Zvonko Vukovi. Pet godina smo bili zajedno u Vojnoj akademiji. Tek to smo se pozdravili, Zvonka je pozvao k sebi pukovnik Mihailovi. Progovorio je samo nekoliko rei sa mnom, rekao da je bio u Beogradu sa Topaloviem, koji mu je ispriao za moju bradu, i tako me je prepoznao. Poto je Draa lino iziao na stepenice, znao sam da odranije poznaje Vukovia. To vee se vie nisam video s njim i sa nestrpljenjem sam ekao sutranje jutro. Vukovi je doao u civilnom odelu do sela Planinice. Tu se obukao u uniformu gardijskog porunika, poto je pred rat bio na slubi u Kraljevoj gardi, a civilno odelo je stavio u kofer. Veselio sam se to u imati s kim da razmenim miljenje i nadao se da u od njega uti neto i o komunistikim grupama, o kojima se pria, a i o drugim naoruarnm grupama koje ovde nazivaju pljakakim bandama. Sutradan je Zvonko doao dosta kasno. Jutro je ve bilo poodmaklo kada se pojavio pred mojom kolibom. Pokazao sam mu kolibu u kojoj sam doskora bio, onda vajat u kome drimo opremu i koji sm o preuredili da moemo i kuvati u njemu i bivak koji smo izgradili. Na kraju mu pokazah i bazen na potoku Grabu, u kome se ak moglo i plivati. Zaustavljao sam ga da saeka do podne dok se voda zagreje da se okupa. On se poeo izgovarati da nema puno vreme na jer je od pukovnika dobio vaan zadatak, ali je na moje navaljivanje pristao da malo porazgovaramo. Upitao sam Zvonka odakle Topalovi u Beogradu. Bio je, kae, da poseti brata i sluajno su se sreli u kafani. Priao mi je kako su on, Sava Konvalinka i Momilo Smiljani bili na slubi u Kraljevoj gardi. Imali su dobre veze pa su saznali da se knez Pavle sprema da sa Hitlerom napravi sporazum o prikljuenju Jugoslavije Trojnom paktu i silama Osovine. Nisu dugo razmiljali. Uzeli su nekoliko dana odsustva i, umesto na odmor, seli u voz za Solun. Na jednoj stanici, pre dolaska u graninu zonu, izali su iz voza i krenuli peice u jednu karaulu gde je Vukovi imao poznanika. Posle mnogih peripetija uspeli su da se prebace u Grku. Jo nisu stigli da kod grk ih vlasti srede sve to je bilo potrebno da ih predaju saveznikim vlastima, kad su saznali da je sruena vlada CvetkoviMaek i da je na vlast dola vojna vlada sa generalom Simoviem. Jo tee im je bilo vratiti se u svoju zemlju, jer su ih mogli proglasiti za vojne begunce. Tako su preiveli dvostruke neprilike, priao je Zvonko, najpre su beali ispred faizma, a zatim se trebalo vratiti kako bi se borili protiv Nemaca jer rat je bio na pomolu. Kad su se vratili, izdaja na sve strane i prvi put sada os ea dah slobode ovde na Ravnoj gori. Sluajui Zvonka, zakljuio sam da je on jo vei rodoljub od mene, jer je kao dobrovoljac
96
beao ak u Grku da bi se borio. Zato se nisam ustezao da govorim slobodno i bio sam siguran da on nije Topalovi i da nee odobriti pukovnikovu strategiju ekanja da nas oslobode Englezi i Amerikanci svojom ofanzivom preko Turske i Balkana. Zvonko Vukovi nije ekao da uje moje miljenje. On kao da ga je ve znao. Produio je da govori kako se od aprilskog rata do danas tota izmenilo. Jugoslavije vie nema. U Srbiji je Komesarska uprava a, u stvari, upravljaju Nemci. Po Beogradu i svuda kuda je proao, hapse komuniste, ali pored njih i mnoge nevine i potene ljude. Malo je komunista ostalo kod kue. Nemci blokiraju ceo kvart d a bi uhvatili jednog komunistu, ali i to je gotovo uvek uzalud. Ti komunisti, koji su pobegli iz gradova, pokuavaju da mute i izazivaju Nemce, tekao mi je Vukovi. Situacija mi je odmah postala jasna; pokajao sam se to sam i za trenutak pomislio da u i mati sagovornika koji je vei rodoljub od mene. Znao sam da e u daljem razgovoru zastupati sve ono to sam ovde stalno sluao. Reio sam da mu se dokraja suprotstavim svojim stavom i svojim miljenjem. Upitao sam ga zato ekaju u Beogradu da ih pokupe i odvedu u zarobljenitvo, zato ne bi doli ovamo, pa da svi krenemo protiv okupatora. Produili smo tako svaki sa svojim argumentima i naa prepirka je dugo trajala. Najzad Zvonko poe da me ubeuje: "Putujem iz Beograda i kod Kadine Luke poruen most. ta su time komunisti postigli? Most e biti popravljen i ta onda? Zna li ti ta bi oni s tobom uradili? Mogao bi biti srean da te streljaju i da te ne mue. Zna li ti ta je u Sovjetskom Savezu uraeno sa oficirima carske Rusije. Bolje ti je da sedi mirno gde si i da eka nareenja koja e pukovnik Mihailovi izdati kada bude vreme." Toga dana Zvonko Vukovi je otiao u Beograd po "specijalnom" zadatku, a i pukovnik je otiao u Struganik. Kada se posle petnaestak dana porunik Vukovi vratio, ja sam ve ozbiljno bio spreman da napustim Ravnu goru. Hoe li ta od naeg razgovora preneti Pavloviu i Paloeviu, nije mi bilo toliko vano. Ja sam od ovog razgovora i susreta s njim imao i koristi, jer me je naterao na razmiljanje. Kasnije, kada sam se u Uicu sreo sa Momilom Smiljaniem, razgovarali smo i o Zvonku Vukoviu. Ja sam priao Momilu o susretu sa Zvonkom na Ravnoj gori, a Smiljani je meni ispriao svoj susret s njim: "Bio sam sa etom u Uicu. Spremali smo se da uestvujemo na paradi. Spavali smo u kasarni kad je iznenada data uzbuna. Dobio sam kratko obavetenje da neprijatelj napada na Uice. Kakav neprijatelj, kada nai odredi vode borbe oko Valjeva. Kada je posle toga dato nareenje za pokret, eta je dobila zadatak da dejstvuje prema Pran janima, odakle su kretali u napad etnici Drae Mihailovia." Momilo je priao dalje pominjui kote i uvike na kojima su se sreli sa etnicima. etnici su posle otre borbe preli u odbranu, a uskoro su poeli i odstupati. "Predao nam se veliki broj onih koji nisu znali da su ih etniki oficiri poveli u borbu protiv partizana. etnici su napustili i Pranjane. Gonili bismo ih i dalje da nije stiglo nareenje iz Vrhovnog taba da se obustavi napad, uz obavetenje da e se sa etnicima postii primirje. Neki zarobljeni etnici su mi rekli da im je komandant porunik Zvonko Vukovi. Pomislio sam da bih mogao iskoristiti priliku i pokuati da pridobijem Zvonka da se bori protiv Nemaca", priao je dalje Momilo. "Poslao sam mu jednu grupu onih seljaka koji su se predali i poruio da doe na razgovor. Uz to sam ga obavestio da je nama, partizanima, stiglo nareenje da prekinemo gonjenje. Poto to nisam oekivao, obradovao sam se kada sam uskoro dobio cedulju na kojoj je Zvonko pisao da predlae sastanak kod mosta. Kada su videli da ih vie ne gonimo, etnici su se vratili i oko dva kilometra od nas poseli poloaje. Izmeu nas i etnika tekao je potok i na njemu brvno koje je sluilo za prelaz. Poao sam sa jednom desetmom do tog brvna, i uskoro je sa druge strane naiao Zvonko sa etnikom trojkom.
97
On je pokvao da me zagrli. Zar da se grlim sa etnikim oficirom koji nas je napao? pomislio sam. ta bi rekli moji drugovi. Zato mu rekoh da najpre raspravimo zato su nas napali, i to ba sada kada su i Nemci krenuli u ofanzivu na slobodnu teritoriju. Zvonko se ukoio, a ja sam produio da mu prebacujem. "Zar, pobratime, tako brzo zaboravi da smo i u Grku beali da nte bismo paktirali sa Nemcima, a vi, etnici, sada s njima. Kako te nije sramota? Ostavi se ti Drae p a hajde s nama u potenu borbu protiv Nemaca." Zvoriko je as bledeo, as crveneo, a onda me prekide i poe: "Tano je, pobratime, da smo zajedno beali da ne bismo paktirali sa Nemcima, ali mi danas nismo sa Nemcima. Mi samo smatramo da sada nije vreme da se borimo protiv njih, a vi, komunisti, neete da ekate. Hoete vlast." Onda me je Zvonko poeo ubeivati kako e mene komunisti samo iskoristiti, a posle e mi kou odrati. Usudio se da i mene pozove da preem u etnike. Pretei, govorio mi je da ja, kao gardijski oficir, moram biti svestan zakletve koju sam poloio kralju." . Nekoliko dana posle razgovora u Uicu izmeu mene i Smiljania, na klasni drug Zvonko Vukovi je napao partizane u Gornjem Milanovcu i na prevaru ih zarobio. O tome kako je to iz veo postoji i dokument koji je priloen na suenju izdajniku i ratnom zloincu Drai Mihailoviu, na kome je i originalni potpis Zvonka Vukovia. Kada smo u Uicu Momilo Smiljani i ja razgovarali o Zvonku, nismo mogli ni sanjati da e Zvonko Vukovi dajui asnu re prevariti Momila i dati da ga etaiki delati na komade saseku. Dogodilo se to ovako: Zvonko Vukovi je od Smiljanievih roaka saznao da je Momilo zaostao posle povlaenja glavnine partizanskih snaga iz Uica. Bio je ranjen u oko i tek o je oboleo. Zvonko je nekoliko puta Momilovim roacima dao asnu oficirsku re da e pomoi svom klasnom drugu i pobratimu. Tada su se Momilovi roaci prevarili i poverovali Zvonku. Rekli su mu gde se krije Momilo. im je to saznao, Zvonko je odmah poslao jednu etniku trojku da dovedu Smiljania. Momilo nije imao kud. Ako ne krene, ubie ga, a ako krene, ostaje mu da se nada da e Zvonko odrati asnu re i dato obeanje i da e mu pomoi da se lei od rana i teke bolesti. Da bi ga na prevaru dobio, obeao je da e mu, kad ozdravi, omoguiti da ide kuda god eli. U selu Lunjevici kod Gornjeg Milanovca bili su Draa Mihailovi, Franjo Seniar i Zvonko Vukovi sa nekoliko odabranih koljaa koji su ih obezbeivali. im su doveli Smiljama, Zvonko ga je odmah priveo Drai. Nadali su se da e slomiti komandira partizanske ete. Momilo Smiljani nije pristao da bude nemaki sluga. Bez obzira na datu asnu oficirsku re, Zvonko Vukovi je postupio ba onako kakva je i bila njegova ast. Predao je Momila Smiljania, svog pobratima i klasnog druga, etnikim delatima koji su ga iskasapili i bacili u jarugu . Niko se nije usudio ni da sahrani porunika Smiljania. Kada je posle nekoliko dana prota Milan Smiljani, brat Momilov, saznao za to, rizikujui svoj ivot, krenuo je da pokopa Momila. Posle rata, prota Milan Smiljani je mnogima, pa i meni, ispriao ta je bilo sa Momilom Smiljamem. Takoe i Sava Konvalinka, u susretu sa mnom, vie puta mi je sa gnuanjem priao o Zvonku Vukoviu. Zvonko Vukovi je izbegao u inostranstvo, ali kao ratni zloinac. On nikada nee sprati ljagu izdajstva koje je poinio prema svom narodu. Malo ire sam opisao porunika Zvonka Vukovia da bi slika o "ravnogorcima" bila to potpunija.
98
Bila je nedelja, 13. jul 1941. Doao sam u "gornji tab" kapetanu Uzelcu da se izborim za malo vee sledovanje za svoje vojnike. Traio sam da dobijamo hranu u naturi, jer sa onih nekoliko dinara ne moemo nita dobiti. Rekao mi je da to sam predloim pukovniku, pa neka on odlui. Video sam da ovaj razgovor nee imati nikakvih rezultata, pa sam krenuo meu seljakle koji su se ovog toplog julskog dana okupili u hladovini ravnogorske ume. Bilo ih je dvadesetak, sedeli su u grupama i razgovarali. Poneko je jeo, puio ili potezao iz uture nudei i druge. ekali su, kao obino, da im neko od viih oficira, a moda i sam pukovnik, kae neto novo. Nisam imao nameru da ja seljacima objanjavam situaciju, ve da ujem kakva je ko d njih situacija. Ima li u ovim selima oko Ravne gore i Suvobora pljakakih bandi? Kako izgledaju te naoruanie komunistike grupe i ta govore ti ljudi? Nisam imao sree da neto saznam. Bili su to seljaci iz sela Kotunia, Planinice, Brea, Gornjeg La jkovca i Tometnog Polja. Dobio sam odgovore da u njihova sela jo nisu dolazili komunisti, ali da su uli da ih ima po umama. "Kod nas dolaze samo vai oficiri i podoficiri", odgovarali su oni. Seljaci su se poeli okupljati oko mene, pa e, ako me vidi neko iz "gornjeg taba", pomisliti da drim kakav zbor. Zato sam se brzo izvukao. Reio sam da ostatak dana provedem u kolibama pod Suvoborom ako naem tamo bolniarku Slavku. Nisam imao nameru da se dugo zadrim, jer sam se bojao da na Ravnu goru ne dou komunisti pa neu imati prilike da ih vldim i ujem. Nisam naao Slavku, nikako da doe iz Beograda. Ili ima posla ili joj se neto desilo. Mekovieva verenica, Slavkina sestra, teila me je da joj je pisala da e doi im bude mogla. Poto sam pojeo malo dobrog sira i hleba, vratio sam se svojim vojnicima. Otkako je doao kapetari Simo Uzelac, vezista, ree sam iao kod Sae Teodorovia. Inae, Saa je ve ostvario nau zamisao i instalirao zvunik, tako da su se vesti mogle sluati i van kolibe, kad bi za to bilo potrebe. Medutim, vesti su jo uvek bile takve da ih je bolje bilo i ne sluati. Prola su tako jo dva-tri ravnogorska dana, a onda me je jedno posle podne, ba kada sam hteo da se kupam, pozvao Nikola Vukovi. "Gospodine porunie, doite hitno!" a kada sam doao, ree mi apatom: "Eno ih gore, komunisti." "to ape, Nikola, u umi smo, govori slobodno." "Eto, ne znam ni ja", odgovori Nikola. "Ima ih desetak, eno ih sada iznad naeg bivaka." Uzeo sam iz bivaka svoju bluzu i prigrnuo je, da bi se videlo da sam porunik, i oficirsku kapu sa kokardom. Opasao sam i pitolj, malo poeljao bradu i krenuo ka "gornjem tabu", razmiljajui kako da ugrabim priliku da porazgovaram sa partizanima a da to ne upadne u oi mojim stareinama. Meutim, komunisti su jo sedeli u umi. Kada sam im sa Nikolom priao, nazvah im dobar dana. Neki isto tako odgovorie, a neki rekoe "zdravo". "Kuda ste poli? upitah. "Ako imate vremena, mi bismo da malo porazgovaramo." Najstariji po godinama odgovori: "Poli smo do vaeg pukovnika", pa pogledavi u moju bradu i na ramena, upita jesam li oficir ili pop. Nasmejao sam se i rekao da sam oficir. A jedan rastom visok komunista ree da ga saekamo u umi dok zavre razgovor sa pukovnikom.
99
Komunisti su poli u "gornji tab", a ja i Nikola polako za njima. Kada smo prolazili pored "zelenog salona", videli smo da pod venjakom sede potpukovnik Pavlovi, Voja Popovi i ona dvojica komunista, dok su ostali, njih oko desetak, lekarili malo podalje. Razgovor je potrajao i ja sam mislio ko zna dokle e, moda ekaju pukovnika Mihailovia, koga nije bilo meu njima. Videlo se da neto raspravljaju, a kapetan Milojko Uzelac doneo je uturu i ponudio da prijateljski popiju rakiju. Iznenadio sam se kad sam video da su komunisti odbili da piju. Taras je priao mladiima i ponudio i njih rakijom, ali i oni su odbili. Taras se iroko prekrsti i potegnu iz uturice. Komunisti, koji su ustali kada im je Taras priao, ponovo sedoe, a on se vrati do Pavlovia, koji ovog puta prihvati uturicu pa se i on prekrsti i prinese je ustima, zatim je dade Popoviu, koji ponovi ritual. Gurnuo sam Nikolu: "Vidi kako se sad pred komunistima krste, a kad njih nema, poteu i bez krsta." Nikola odgovori na svoj nain: "More, gospodine porunie, da je meni kapetanova utura, prekrstio bih se i tri puta." Umilo mi se da su proveli vie od dva sata u razgovoru kada se onaj stariji komunista podie. Za njim se die i onaj mravi, i videh da je zaista visok, ali malo pogrbljen. Drao se kao ovek koji se boji da gl avom ne udari u plafon. Pozdravie se sa svojim domainima "ravnogorcima" i krenue. Komunisti su krenuli kroz umu prema nama. Taj put je vodio preko Babine Glave, a odatle se moglo i prema Divibarama, prema Planinici i Breu, ili prema Brajiima. Na zaelju je bio onaj visoki, a pridruio mu se i na Voja Popovi. Njih dvojica su razgovarali zastajkujui. Uplaio sam se ve da e ih Voja pratiti i dalje, kad on zastade i bez pozdrava se okrenu, a onaj visoki u nekoliko koraka stie desetinu. Kada dooe do nas, ja i Vukovi se digosmo i priosmo da bismo krenuli s njima. Onaj stariji nas otro pogleda i odbrusi: "ta nas pratite, neemo vam umu posei." Obratih mu se slobodno: "ia, ne pratimo mi vas, ve bismo hteli da sa vama malo porazgovaramo, kao to ve rekosmo." Visoki se nasmeja i ree da je danas ia ljut. Nasmejah se i ja, a visoki me prijateljski uze pod ruku pa zagledajui me ree: "Ala imate lepe zube!" Nisam znao da li da se na to nasmejem ili da drugaije reagujem, to je on osetio pa s e predstavi: "Zubni lekar, doktor Jovanovi." Da bi popravio situaciju, ia dobaci: "Mora ti, doktore, svakom u zube da pogleda." Svi smo ovu upadicu prihvatili sa smehom, i tako je stvoreno dobro raspoloenje za razgovor. Doktor Jovanovi me odmah upita ta ovde radi onaj zubni lekar koji je iziao iz podruma i hteo im prii kada su polazili.
100
Primetio sam i ja na vratima podruma, uza stepenice Mihailove kolibe, naeg "ravnogorskog" lekara, ali na razdaljini nisam mogao oceniti njegovu nameru. Zapravo, vie sam gledao Popovia i visokog komimistu, a manje ta radi na lekar. Odgovorih mu da je to na lekar i da u podrumu ima ordinaciju. "Poznajem ga iz Valjeva. Jo u aprilu se negde izgubio. To je Jevrejm dr Rip." "Ja vama ne rekoh ko sam", pa im se predstavih: "porunik Martinovi, a ovo je moj vojnik Nikola Vukovi." Neko vreme smo ili utei i snebivajui se ta jedni druge da pitamo. "Ajde, kaite, porunie, koji vas zub boli?" Opet se nasmejah i upitah: "Jeste li vi komunisti?" Jovanovi, na kome sam odmah video da je govorljiv i da voli da se ali, odgovori: "E, pa da vidite, neki jesmo, a neki nismo. Za sebe mogu rei da jesam komunista, a za neke znam da nisu." "Nije mi to jasno", rekoh ja. "Mi smo vam, porunie", umea se ia, "partizani, a samo najbolji meu nama mogu biti komunisti." Hteo sam pitati a ko su im ti najbolji, ali shvatih da bi razgovor mogao poi nizbrdo. A kako sam eleo da to vie doznam, zastao sam u razgovoru da smislim ta dalje da pitam. Odjednom mi pade na pamet, ako hou neto da doznam, moram se postaviti onako kao to se postavljao Zvonko Vukovi ili Topalovi prema meni. Poeo sam ih zagledati i primetih glasno da svi imaju jednake oznake, petokraku zvezdu, a da je to komunistiki znak. "Nije, porunie. Komunisti se ne razlikuju po tome. Komunisti su oni koji su lanovi Komunistike partije, a ovo nas ovde je jedna desetina partizana i, eno, onaj mladi je desetar, a ni on nije komunista." Opet sam osetio da nisam znao pitati ono to sam hteo doznati. Posle male pauze produih sa pitanjima. "Zato ste vi izali iz gradova kada su Nemci napali na SSSR?" "Nismo izali iz gradova svi, a ima nas koji nismo ni bili u gradovima", odgovori mi ia. "Da ja vas, porunie, pitam da li je bolje da vas Nemci ubiju ili odvedu u logor, ili da dohvatite oruje i da se borite?" "Da sam mislio da se ne borim, ja bih u zarobljenitvo, a ne u umu." Doktor Jovanovi se umea: "Vidite, onaj va potpukovnik Pavlovi ree da nije vreme za borbu. Trai od nas da predamo oruje, da ne vrimo nikakve sabotae i da ne napadamo Nemce." Pribliavali smo se ivici ume. Nisam hteo ii dalje preko panjaka i livada sa komunistima, pa poto nisam mnogo saznao, ja predloih da sednemo. Ako sednu, produie razgovor, a ako odu, ta ja tu mogu. Meutim, svi kao da su jedva doekali, posedae. Odavno sam bio ubeen da ovo drutvo sa Ravne gore nee u borbu, ali ipak odgovorih renikom "ravnogoraca".
101
"Treba se dobro organizovati. Nemci su porobili celu Evropu. Niko ne zna kakva je Rusija. Nama svaki dan dolaze ljudi sa raznih strana, pa i iz Beograda, i donose vesti kako se vri organizacija za borbu. Videli ste da mi ovde nemamo ni obezbeenje. Celokupna andarmerija po okolnim stanicama je pod komandom pukovnika Mihailovia. Ako sluate radio, ujete da Nemci napreduju na celom frontu. ta e biti ako Nemci pobede Rusiju?" Dok sam govorio otprilike ono to mi je palo na pamet, razgledao sam te partizane. Ocenio sam da ih ima koji nisu ni vojsku sluili i sa vojnikog gledita nisu bili na visini. Jovanovi se nije trudio da odgovori na sva moja pitanja, i ja u izneti samo sadrinu njegovih odgovora. Sovjetska Rusija je mona zemlja, koja e se na ivot i smrt boriti protiv faizma. Crvena armija je u revoluciji pobedila i carsku vojsku i snage celokupne svetske reakcije koje su pomagale carskoj vojsci. Sada, posle toliko godina od revolucije, Crvena armija je jo jaa. Faisti i njihovi pomagai u drugim zemljama izmiljae razne klevete o SSSR -u, ali itavo oveanstvo koje ceni slobodu pomagae SSSR. Porobljeni narodi ne treba da sede skrtenih ruku, ve treba da pomognu u borbi protiv faizma. Kazivao je Jovanovi kako se u svim krajevima Jugoslavije narod odaziva pozivu Komunistike partije i da svakim danom rastu snage i spremnost za borbu. "Mi komunisti smo zato da se ujedine sve snage u borbi protiv okupatora, koja je ve u mnogim krajevima poela. Isto tako ne treba tedeti ni sluge okupatora i 'pete kolone', jer su oni jo i gori od svojih faistikih gazda." Doktor Jovanovi, uzbuen, produi: "Eto, porunie, onaj Voja onja, on meni, lanu Komunistike partije, predlae da odloim oruje ovde na Ravnoj gori i da e me on odvesti u Beograd komesaru Aimoviu, tom poznatom policijskom krvniku. Kae da potpukovnik Pavlovi garantuje da mi se nita nee desiti i da u dobiti objavu da mogu mirno iveti." Bilo mi je jasno da se ono "onja" odnosi na Voju Popovia jer je on prisustvovao razgovoru sa komunistima, a drugog Voje nismo ni imali. Primetio sam kako se ia, koji se odmorio leei na boku na suvom liu koje je sakupio i stavio pod sebe, naglo pridie kada je Jovanovi govorio o predlogu Voje onje. ia i Jovanovi nisu zbog mene imali vremena da izmenjaju misli, pa je ia, sav crven od ljutine, otiao nekoliko koraka od nas i poeo je nervozno da eta. "Taj Voja onja", produi Jovanovi, "bio je sa mnom na fakultetu. Bio je to glavni cinkaro. Ako bi neko pred njim neto rekao, mogao je biti siguran da e ga uskoro traiti Specijalna policija. Sigurno mu je komesar Aimovi i sada ef, kao to mu je bio za vreme Stojadinovia. Da nismo doli na Ravnu goru da pokuamo da se sporazumemo, ve da smo se sreli na drugom mestu, ja bih njemu drugaije odgovorio." Partizani su sa zanimanjem pratili na razgovor. Jedan uprilii da me upita ta e mi tolika brada. Odgovorio sam mu da sam se zarekao da se neu brijati dok ne pobedimo Nemce ili dok ne poginem. Potom sam i ja postavio pitanje njima, ne piju li zato da se ne bi morali krstiti kao oni nai, koji se inae, kad piju, ne krste. Nasmejali su se i prihvatili alu, ali ia, koji je pratio ta ja govorim, shvati i ozbiljnu stranu pitanja, pa mi odgovori da partizanima nije zabranjeno da veruju i da se krste. Jovanovi je produio da zapitkuje kako ivimo na Ravnoj gori. Nisam hteo lagati, pa sam objasnio podelu na "gornji" i "donji tab", koji su sainjavali podoficiri, i na moju grupu vojnika koja je dobijala manje sledovanja. Priao sam Jovanoviu i partizanima kako oficir i koji su u "gornjem tabu" jedu stalno gibanice, a mi samo ako nam koju kriomice doda vojnik Benjamin ili ako je dignemo kad nam se ukae retka prilika. Priao sam i o proslavi i doeku vojvodinog sina Ace Miia. Govorio sam i o seljacima da dolaze i don ose ponude. Pored tolikih pitanja koja sam eleo da im postavim, upitao sam ko njima komanduje.
102
"Kako vi mislite voditi borbu a nemate oficira ni strunog kadra?" Jovanovi me potapa po ramenu i ree: "Imamo mi oficira, i aktivnih i rezervnih, u naim redovima, i solunaca ratnika, a, kao to vidite, i mladia koji nisu ni vojsku sluili, ali koji su se obuili da rukuju orujem." Vreme je odmaklo. Na rastanku smo se rukovali. Pnmetio sam da me za vreme celog razgovora niko nije oslovio sa gospodine porunie, ve samo sa porunie ili sa "vi"; izmeu sebe su se oslovljavali sa drue. Krenuo sam sa Nikolom natrag u svoj logor. Nikola ree: "Ljudi kao i drugi. Sluao sam i pratio ta ste razgovarali. Oni hoe da se bore, a nee da ekaju kao mi. Samo vi, gospodine porunie, nemojte priati ta ste razgovarali. Ako nas je ko vidio, neka mu bude, ali nije nas uo." Kada sam prolazio pored "gornjeg taba", video sam pod venjakom i pukovnika. Zaudio sam se to on nije razgovarao sa komunistima. Primetio sam i to da mi za vreme razgovora sa komunistima niko od njih ni ne pomenu da je bilo ko traio da se partizani stave pod komandu Drae Mihailovia, jedino su im ponudili da se predaju Aimoviu. Doktor Jovanovi, koji se naljutio zbog predloga Voje Popovia, kojeg je on zvao "Voja onja", napisao je kasnije jedan letak o oficirima "gibaniarima" koji sede na Ravnoj gori. U septembru, kada sam se borio oko Valjeva, uo sam da je zbog tog letka i kanjen. Doktor Jovanovi nije kanjen to je u letku napisao neistinu o "gibaniarima", ve to su ga iz "gornjeg taba" optuili viem komunistikom rukovodstvu. Meni je o tome priao dr Panti kada smo ili na zbor u selo Poute. Smejali smo se na raun onih gibanica koje sam ja sa svojim vojnicima ponekad uspeo da skrenem iz Uzelevog vajata. Sve to sam uo za onih sat-dva razgovora sa komunistima nije bilo ni toliko novo, ali je bilo sasvim drugaije reeno. Poeo sam da u svom slobodnom vremenu, a to je bilo neprekidno sem kad sam spavao, razmiljam o svemu. Nisam imao s kim da razmenim misli. Moji sagovornici oficiri bili su na ovaj ili onaj nain slini Topaloviu ili Vukoviu. Bilo je takvih koji bi se ponekad upustili i u malo otvorenije razgovore, kao Mekovi i lli. No i oni bi mi u takvom sluaju obino rekli: "Nemoj da o tome razgovaramo, bolje je i za tebe, jer e loe proi ako uju Draa ili Pavlovi za takve razgovore." Znali bi mi koji put i skrenuti posebnu panju na Paloevia. Verovatno zato to su njega najbolje poznavali, jer su u jurinom bataljonu bili njemu potinjeni, a i neko vreme pre rata slubovali su zajedno. Kada sam sutradan Mekoviu rekao da ne verujem da su svi komunisti bezbonici, on mi je sasvim otvoreno rekao da me je neko tuio Pavloviu da sam razgovarao sa komunistima. Bio sam mu za to zahvalan, jer sam posle toga izbegavao da raspravljam javno o onom to sam uo od komunista. ia, kome nisam znao ime, nije imao razloga da me obmanjuje kad je rekao da svi oni nisu komunisti. Kakvi bi komunisti mogli da budu mladii koji su, moda, tek pre pet-est dana napustili svoja sela i jo ni puku nisu znali dobro drati. Setio sam se rei doktora Jovanovia: "Porobljeni narodi ne treba da sede skrtenih ruku, ve da pomognu u borbi protiv faizma." Hteo sam da verujem da e Hitler i njegovi saveznici biti pobeeni. Nekoliko narednih dana bilo mi je ispunjeno veim delom nekorisnim razgovorima sa jo jednim mojim klasnim drugom, porunikom Lazarom Saviem. uo je u Loznici da na Ravnoj gori ima "velika vojska" pod komandom jednog generaltabn og pukovnika, pa je doao da to vidi.
103
Javio se pukovniku Mihailoviu, koji mu je posle kraeg razgovora naredio da se vrati i da je na taj teren otiao potpukovnik Misita pa neka se stavi pod njegovu komandu. Ipak mu je odobreno da ostane nekoliko dana na Ravnoj gori i on je izrazio elju da bude u mom bivaku. Priao mi je da ima dosta izbeglica iz Bosne, gda vlada ustaki teror. Interesovao sam se ta se preko Drine radi, ali Lazar Savi to nije znao iako Drina od Loznice nije daleko. Pitao sam ga moe li se prei na onu obalu, ima li prevoza. Nije znao nita odreeno da mi kae, ali me je nagovarao da doem u njegov kraj, da organizujemo izbeglice i oformimo nove ete pod komandom Drae Mihailovia. Nisam mu rekao svoje miljenje, ak sam obeao da u jednog dana doi. Rastao sam se sa Lazarom Saviem, otpratio ga nekoliko kilometara od Ravne gore i ne slutei ta e taj moj klasni drug uraditi u ovom ratu i kakav e mi udarac zadati. Godine 1942. moj brat Nedeljko Martinovi, posle raznih peripetija da bi izbegao zarobljemtvo kao rezervni oficir, doao je u rodno selo naih roditelja Mramorak, kraj Kovina. Braa i sestre od ujaka neko vreme su ga krili, ali situacija je bila takva da je morao potraiti zaposlenje kao uitelj, izbeglica, im je uspeo da dob ije dokumente iz Banjaluke. Tako je radio kao uitelj u selu Vonjak, pored Loznice. Uiteljevao je u tom selu do 1944. godine i, pored rada sa decom, povezao se i sa narodnooslobodilakim pokretom i partizanima i uspeno saraivao sve do jednog dana. S "fronta" na Drini, gde je sa svojim etnicima proveo pune tri godine, doao je u selo Vonjak moj klasni drug Lazar Savi. Sa etom je opkolio kolu, vezao uitelja Nedeljka i poveo ga. Plakala je Nedeljkova supruga Marija i mala kerka Borka, ali uzalud. Jo je imao obraza da im kae da je moj drug iz Vojne akademije. Savi je Nedeljka Martinovia odveo jo gorem od sebe, koljau i krvoloku kapetanu Dragoslavu Raiu. Nedeljko je zverski muen i streljan ne odavi nijednog druga. Na raskru u selu Vonjak posle rata je podignut spomenik na kome su uklesana imena lanova porodice ede Mihailovia, koje su sve u jednom danu zverski zaklali etnici. Pored imena ovih ponosnih Srba, koji su ivot dali za svoju ast i za osloboenje oveka, uklesano je i ime Nedeljka Martinovia, ratnog uitelja u selu Vonjak. Ovaj dogaaj je inspirisao pesnika i publicistu Pavla Pavlovia da napie pesmu "Na raskru", iji su stihovi uklesani na spomeniku. Dolazak komunista na Ravnu goru ostavio je traga. Sa zvanine strane, da bi opravdao to to pukovnik Mihailovi .nije hteo da razgovara sa komunistima potpukovnik Pavlovi je pred grupom oficira i podoficira rekao da je pukovnik kroz prozor video kako izgledaju ti bezveznjari pa nije hteo sa takvima ni da razgovara. Voja onja ih je nazvao boljevikim agentima. To je priao Franja Seniar, a odobravala su mu dva -tri andarma podoficira, dok su ostali smatrali da je pametnije da ute i brinu o svojoj sutranjici. Ni podoficiri vie nisu bili zadovoljni ishranom. I meu njima se sve ee moglo uti da oficiri jedu gibanice i da pue dobar duvan koji dobijaju iz Beograda. Nije bila tajna da na Ravnu goru pristie sve vie novca, ali je Uzelac stegao kesu jer, kae, Pavlovi nareuje da se novac uva za potrebe organizovanja i rada na terenu.
104
A ba sa tog terena poslednjih dana poeli su pristizati glasovi da poneko odlazi u partizane. Oni su ih nazivali bandama ili komunistikim beguncima koji mute, ili ak oloem, a poneke, kao to smo videli, nazivali su ih bezveznjacima i ismevali njihov nevojniki izgled. Sluao sam ta se govori i, razmiljajui, uporeivao to s onim to sam svojim oima video i uo. Da sam se suprotstavio, pukovnik bi me sigurno pozvao na odgovornost. Te nedelje nije dolo mnogo seljaka da uju novosti sa Ravne gore. Poelo se oseati da oni i sa neke druge strane dobijaju slina obavetenja kakva sam i ja uo od komunista koji posetie Ravnu goru. Kapetan Uzelac je rekao da su omanuli i neki seljaci koji su donosili hranu, a da rakije gotovo da nije ni dobio. Paloevi i Pavlovi su objasnili da je pukovnik naredio da se ubudue to manje dolazi na Ravnu goru i da se to vie ide na teren i ne dozvoli kojekakvim komunistikim agitatorima da narod odvlae na stranputicu. Na Ravnu goru je poelo da dolazi sve vie oficira. Neki bi doli u civilnom odelu pa bi u blizini koliba izvlaili iz kofera uniforme da bi pred pukovnika izali kao pravi vojnlci. Neki su ostali, a neki otili, a bilo je i roaka koji su poseivali oficire, podoficire i vojnike. U tavim sluajevima bilo je dozvoljeno ispratiti ih i do sela Ba, ispod_Suvqbora, ali zadrati u najveoj tajnosti sve to se dogada na Ravnoj gori. Od onih koji su, da tako kaem, zalutali na Ravnu goru pomenuu porunika Nauma Zafirovskog iz 60. klase Vojne akademije, koji je od mene bio stariji svega godinu dana, u Akademiji smo proveli etiri godine zajedno, i narednika Miloa Vukovia. Sudbine su im bile razliite, ali pre njihovog dolaska desila su se dva vana dogaaja. Najaktivniji "ravnogorac" Neko Nedi, sa svojim saradnikom Vojom Popoviem, stigao je sa terena u "ravnogorski logor". Bio je pun novosti, naroito o komunistima, ne birajui izraze kad je o njima govorio. Neko je priao da je po nareenju pukovnika Mihailovia prisustvovao nekom sastanku n a koji je trebalo da doe i sam komesar Aimovi, ali je doao njegov zamenik. Neko se ljutio, jer dok je on pregovarao sa rukovodiocima komunista i prenosio im pukovnikova nareenja da ne vre sabotae, oni su poruili prugu u blizini sela Divci. Zatim su kod Krupnja ubili neke andarme i na uikom drumu kod Bukova ak su pucali i na nemaki auto u kome je bilo i viih nemakih oficira. Ali nee oni zadugo, jer e ih Nemci i andarmi uskoro rasterati iz valjevskog okruga. Ako se povuku na Ravnu goru, razoruae ih i vratiti u gradove. Zbog ovih dogaaja uzbudili su se i Draa i njegova okolina. Nametala mi se misao zato pukovnik nije ni pokuao da onu dvojicu komunistikih voa ubedi da je njihov put neispravan. Zato je prepustio potpukovniku Pavloviu, majoru Paloeviu i kapetanu Uzelcu da oni reavaju tako vane stvari. Zato alje Neka Nedia da pregovara, a kada komunisti dou, on se ni ne pojavi. Neko je rekao da e andarmi sa Nemcima ili Nemci sa andarmima, svejedno, rasterati te komuniste. To se nije poklapalo s onim to se ovde govorilo kako su svi andarmi, odnosno sve andarmerijske stanice, uz nas, kako su spremni da izvravaju nareenja pukovnika Mihailovia. Jednom prilikom je pukovnikov autant porunik Pain rekao da i Ljoti formira s voje odrede za borbu protiv komunista. Moda e Nemci od onih petokolonaa iz aprilskog rata uspeti da formiraju jo i nekakvu vojsku. Tada se opet iznenada desilo ono drugo. Pukovnik Mihailovi nas je pozvao na jo jedan sastanak. Pavlovi je rutinirano p ostrojio "ravnogorce", oficire i podoficire, i kada je naiao pukovnik, predao mu raport. Brojno stanje se povealo samo za dva -tri podoficira i onih nekoliko mojih vojnika. Oficire Draa nije zadravao iako su svakodnevno dolazili. Vraao ih je na terene gde su mogli formirati jedmice "ravnogorske nepredate vojske", koju su seljaci ve uveliko poeli zvati etnicima. Istini za volju, pukovnik se ljutio na taj naziv, ali drugog nije bilo, i mi smo za narod sve vie postajali etnici. Po Pavlovievom dranju, dok nas je pripremao za doek gospodina pukovnika, videlo se da je re o neem veoma vanom.
105
Pukovnik Mihailovi je ak i lulu odloio, nakrenuo malo glavu pa promuklim glasom ree: "Sino je naa vlada u Londonu izdala saoptenje preko Radio-Londona u kome nas poziva da izbegavamo borbu sa neprijateljskom silom i da ekamo na bojni znak koji e biti dat kad za to doe vreme." Odjednom osetih neku slabost i kao da mi se noge odsekoe. uo sam samo jo kako je Draa Mihailovi poeo objanjavati da su napori za uspostavljanje veze urodili plodom i da je dobio ovlaenje od vlade da sve stavi pod svoju komandu. Produio je Draa da govori o bandama i elementima koji su se povampirili otkad su Nemci napali na Sovjetsku Rusiju. Govorio je i o velikoj nemakoj snazi, o tome da Nemci nezadrivo napreduju. Trgoh se kada pukovnik ree da i ovde, na Ravnoj gori, ima lakomislenih koji bi hteli u borbu protiv Nemaca. Takve e on najstroe kanjavati, zavrio je svoj govor pukovnik. Mene poe da probija hladan znoj. Jedva dooh k sebi, pomalo posramljen u dubini due to sam se iznenada uplaio. Dugo nisam bio naisto da li je taj strah izazvan saznanjem da je i vlada naredila da jo ekamo ili to je pukovnik, moda, mislio na mene kad je govorio o lakomislenima. Kad sam se pribrao, prvo sam naumio da ustanovim da li je Saa Teodorovi zaista primio to saoptenje vlade i predao ga pukovniku i da li je pukovnik Mihailovi uspostavio vezu sa Londonom ili s nekim drugim. Kad smo dobili voljno, krenuh ka svom bivaku. Pridruio mi se narednik Milo Vukovi, koji je nedavno doao na Ravnu goru i bio rasporeen u podoficirsku grupu. Otiao sam meu vojnike da bih se odvojio, a Milo je pokuao da mi se prikljui, ali mu nisam dozvolio. Razmiljao sam o toj Mihailovievoj vezi sa izbeglikom vladom o kojoj on ranije nije imao najbolje miljenje. Posle nekoliko dana sretoh Sau Teodorovia i zapoeh razgovor o njegovoj radio -starnci. Rekao mi je da jo nema nikakve veze ni s kim i da neumorno otkucava pozive, ali uzalud. Napomenuh mu da nam je pukovnik priao kako ima vezu sa Londonom. Saa ree kako je pre nekoliko veeri na prijemniku uhvatio saoptenje izbeglike vlade preko Radio -Londona na srpskohrvatskom jeziku i da je to predao pukovniku, ali da on ne zna kakvu jo vezu ima pukovnik. Pozvao me je zatim da navratim, a ja sam se izgovarao kako imam drugih poslova. Prikrio sam razloge svog sve reeg dolaenja u kolibu koju su sve ee poeli nazivati centar veze. Kada sam se rastao od Teodorovia, osetih kako mi celo telo zahvati drhtavica od besa. Nije bilo teko zakljuiti da je Draa to saoptenje iskoristio da uvrsti svoj poloaj. Utvrdio sam da veza preko ove radio-stamce, jedine na Ravnoj gori, nije uspostavljena. Ostalo mi je da jo ispitam da li je, moda, neko preko Beograda uspostavio vezu. To bi mogli znati jedino potpukovnik Pavlovi i porunik Pain. Iz podoficirske grupe me obavestie da je Milo Vukovi nestao sa Ravne gore. Rekao je da je mislio da e ovo drutvo krenuti najzad u borbu, ali se prevario. Kad me je pukovnikov autant Pain pozvao da odmah doem u "gornji tab", oekivao sam da e on, kao i obino, planuti i traiti da ga propisno oslovljavam, ali se iznenadih kada mi ree da sednem da bi me obavestio ta je naredio gospodin pukovnik. Na kosi Igrita, ree Pain, treba izgraditi aerodrom. Prvo treba pripremiti teren za sputanje padobranima oruja i municije, a zatim urediti i poravnati kilometar -dva piste da se mogu i avioni sputati. Pukovnik je naredio da to bude za desetak dana gotovo, pa se ja sa svojom grupom moram preseliti u jednu kolibu pod Igritem. Ja Painu odgovorih da takav posao nikad nisam radio i pokuah da odbijem taj zadatak. "Bolje bi vam bilo da prihvatite taj zadatak, j er se spremaju da vas obriju i poalju na neki zadatak daleko od Ravne gore." Upitao sam da li u Bosnu.
106
"Ne bih rekao", odgovori Pain. Primetih da Pain hoe jo neto da kae, ali kao da se koleba. Odjednom me upita da li sam od komunista ta saznao o nj ihovim namerama i o tome gde su im baze. Kad je video da sam se zaprepastio, on dodade: "Ne pitam to radi izvetaja gospodinu pukovniku. Njega izvetavaju Neko Nedi, Voja Popovi i mnogi drugi sa terena. Ja to pitam za sebe." "Znate ta, Pain, da vam kaem otvoreno, ja s vama imam loe iskustvo. Sem toga, ja takve razgovore sa partizanima ili, kako rekoste, sa komunistima nisam ni vodio. Oni su pomalo ismevali moju bradu i hvalili se da e poeti borbu protiv okupatora i njegovih slugu, a i na mene su gl edali kao da sam jedan od tih. Ipak, ja bih vas neto pitao, ali bolje da utim." Pain mi sasvim intimno ree: "Pa pitaj." "Eto vidite, vi idete u Tometno Polje, to svi znaju, zna se da u paketima koje donosite nema nita drugo sem novca. Ili ste i u Beograd, a sada, kako ree pukovnik, imamo vezu sa Londonom. ini mi se da ste vi odjednom uspeli, dok smo se mi s ovom radio-stanicom muili skoro dva meseca." Pain se primetno iznenadi. "Pa, Martinoviu, nisam ja vezu uspostavio, ve, kao to rekoste, uspostavljena je preko te vae radio-stanice." Zautah da ne provalim Sau Teodorovia i zatraih da mi se objasni taj zadatak s aerodromom. Nisam verovao da u sa Painom ikad vie raspravljati o komunistima, jer nisam imao u njega poverenje. Kao da je bio razoaran mojim utanjem, poslao me je potpukovniku Pavloviu da mi on objasni kako da napravim aerodrom. Nisam ni slutio da za nekoliko dana Pain vie nee biti meu ivim "ravnogorcima". Pavlovi mi je na karti pokazao teren i crtao skice, priajui nadugako i nairoko o tome poslu. Kada je zavrio, upitao me je da li mi je sve jasno. "Jasno mi je, gospodine potpukovnie, samo na karti ne pie kakav je teren, tvrd, mek, kamenit, ima li vrtaa. Uopte, zar ne bi bilo bolje da vi mene povedete na taj teren i da na licu mesta sve odredimo?" Pavlovi mi ree da je sad najhitnije da se preselim u kolibu ispod Igrita, koja je, inae, prazna, a on e zatim dati dalja uputstva. Bio je vrlo raspoloen i hvalio se kako je uspostavljena veza sa Londonom pa, kao da s e setio, ree: "I vi ste za to zasluni jer ste neko vreme radili sa Teodoroviem, iako tada niste uhvatili vezu. Da nije bilo strpljenja i upornosti, veza jo ne bi bila uspostavljena." Malo je trebalo da mu reknem da ja znam da nikakva veza nije uspostav ljena, ali outah. To mi je konano otvorilo oi. Znai, ona vlada koja je ostavila narod i vojsku i pobegla daleko, lii na nas ovde, koji smo za sada pobegli u ove planine i samo se hvaliemo da se nismo predali i da ne priznajemo kapitulaciju i da emo se boriti kad dode vreme. eleo sam da odem do koliba na Suvobor i da naem Mekovievu verenicu ili Slavku. Nisam dugo dobio nikakve vesti od sestre Anice. Posle one opomene da me je neko tuio da sam razgovarao sa komunistima, Mekovi se povukao i razgovarao je sa mnom samo slubeno ili u neijem prisustvu, ali nije me vie zvao da idemo u kolibu kod njegove verenice. Ugrabio sam jedno popodne da sa Nikolom Vukoviem odem na Suvobor, a imao sam i sree. Upravo je dan ranije dola Slavka i dugo smo priali o mnogo emu, pa i o onome to se deavalo na Ravnoj gori. U razgovoru pomenuo sam Slavki da u se uskoro preseliti u jednu naputenu kolibu ispod Igrita, gde emo praviti aerodrom.
107
Slavka se poela mnogo raspitivati o toj kolibi i ja joj rekoh: "Ostavi se te kolibe, zar je to tako vano?" "Vano je i te kako", ree Slavka. "Ako je to koliba ispod onog kamenjara uvrh potoka Graba, onda ne idi tamo m za ivu glavu." "Zato ne bih iao u naputenu kolibu, nije valjda zaarana? Ako kae da jeste, ja u takve prie ne verujem." "Nije zaarana, ali je gore od toga." Slavka otpoe tunu priu o mladoj obanici koja je imala izabranika. Jedne letnje noi dogovorila se s njim da prenoi u toj kolibi, jer su joj branili da se sa njim sastaje. Sutradan su ih nali zagrljene, ali mrtve, oboje izujedano od zmija. Najeio sam se dok mi je Slavka priala, pa iako se nisam mnogo bojao zmija, ova pria je na mene ostavila dubok utisak, a Slavka je nastavila da me moli i preklinje da nipoto ne idem u tu "zmijsku kolibu", kako je narod naziva. Da bi me dokraja ubedila, rekla mi je kako je Mekovi traio od njene sestre da preikne svaku vezu sa mnom zato to sam ja razgovarao sa komunistima i potpao pod njihov uticaj. Ovo mi je bilo dovoljno; osetio sam da bi i Slavki bilo neprijatno da o ovom jo razgovaramo, pa sam joj obeao da neu ii u tu "zmijsku kolibu". Posle veere Slavka mi je rekla da je mojoj sestri obeala da e je sledei put povesti na Ravnu goru. Vraajui se sa Suvobora po meseini, razmiljao sam o toj kolibi. Zato je potpukovnik Pavlovi nareivao da se ba u tu kolibu smestim. Osetio sam da je Slavka imala jo neto da mi kae, ali kao da se plaila. Nije li, moda, kome palo na pamet da bi bilo dobro da i mene poskok ugrize, pa dok stignem od Ravne gore do bolnice... Onda se setih da za mene i nema bolnice koja bi mi mogla pomoi. Odluih da razmislim pre nego to uem u tu kolibu. Patrole mojih vojnika, koje sam poslao da nabave aove i pijuke, vratile su se i donele dosta alata za poetne radove na aerodromu. Trebalo je prvo reiti pitanje naeg smetaja. Sa svojih 12 do 15 vojnika krenuo sam ka kolibi, i potpukovnik Pavlovi je rekao da e doi na Igrite. Dotle, neka mi samo radimo da to bude to pre gotovo. Najpre da donesemo suvog granja za signale. Umesto suvog granja za signale, mi smo najpre nakupili korova i sena. To smo ovlaili vodom iz Graba i prineli kolibi. Pripremili smo aove i toljage i oko "zmijske kolibe" napravili obru od suvog granja i trave sa jednim prolazom. Granje i travu smo zapalili. Ako zmije ponu beati iz kolibe, vatra e ih naterati da bee kroz prolaz koji smo im ostavili. Tu emo ih doekati i ubijati. Kada je sve bilo gotovo, jednom granom smo razvalili daske na prozoru koje su bile ve trule. Kroz taj otvor bac ili smo u kolibu mokro seno i travu koju smo potpalili. Kako bi jedan od nas ubacio zapaljenu travu, odmah bi pobegao. To je trajalo skoro ceo sat. Kada smo ve mislili da je pria o zmijama izmiljena, ispod praga kolibe poele su zmije da bee siktei. Beale su pravo ka kamenjaru, uzbrdo, ali su nailazile na vatru pa su kruile dok nisu naile na onaj otvor gde smo ih saekivali i ubijali. Nikad u ivotu nisam video toliko zmija odjedanput. Ubili smo ih vie od dvadeset, a neke su se probijale kroz zapaljeni obru kolibe jer nismo stizali da odravamo vatru. U sebi zakljuih da ovo Pavlovievo nareenje, da se smestimo u ovu kolibu, i nije tako naivno, jer je u ovim zmijama bilo dosta otrova za sve nas, a sigurno bi nas napale kada bismo uli u kolibu i p oremetili njihov mir. Dugo smo se odluivali da li da kolibu zapalimo da izgori to temelja. Na kraju, kada su zmije prestale da izlaze, oprezno smo razvalili vrata i produili da ubacujemo zapaljeno mokro seno. Najvie zmija ubio je Nikola Vukovi.
108
U toku dana smo iz ume dovlaili suve grane i naseena drva da bismo ih sloili u devet piramida po dva metra visine, koje bi mogle da se brzo raspale. Pavlovi je rekao da emo dobiti i kante benzina da bismo gomile drva polili i brzo zapalili kako bi ih avioni, kad naiu, mogli sagledati sa velike visine. Vukli smo ta drva i sledeeg dana, ali se nismo usudili da no provedemo u kolibi. Organizovao sam da spavamo u plastovima sena, kojih je bilo dosta. To je bilo krajem jula ili poetkom avgusta. Od ovog spavanja imali smo i koristi, jer su "ravnogorci" te noi imali posebnu uzbunu i pokret. Pretpostavka je bila da su ih napali komunisti. Dok su oni cele noi bili u pokretu, mi smo spavali u mirisnom planinskom senu. Trei dan oko podne posao je prekinula jaka oluja sa kiom. Provala oblaka je bila tako jaka da je odnela i onu branu iznad bazena za kupanje. Vie se nije moglo spavati pod vedrim nebom, i ja sam poao u "gornji tab" da od potpukovnika Pavlovia dobijem dozvolu da se vratimo u na bivak kod kolibe Ratka Tomovia. Naao sam Pavlovia na raportu kod pukovnika Mihailovia. Vojnik kuvar Benjamin, koga smo na Ravnoj gori zvali Damjan, rekao mi je da oni, obino, podue priaju, pa mi je ponudio kafu jememcu. Pristao sam i seo pod venjak. Upitao sam Benjamina gde su ostali oficiri. Svi su otili na razliite zadatke, a porunik Pain neto kuca na maini, sa vodnikom Peroviem. Kafa je bila brzo skuvana, i ja sam osetio da tu ima i malo prave kafe. Benjamin se samo smekao i dodade mi kutiju nike "morave", kazavi da to pripada kapetanu Tarasu. Po onom kako je to rekao, bilo mi je jasno da je cigarete uvao za ovakvu priliku, i da ih je od Tarasa mogao uzeti jer je u njega bilo jo dosta duvana koji je, kao i novac, pristizao na Ravnu goru iz Beograda, a jednom prilikom ak iz Kragujevca. Taras je sve to skupljao kao veverica lenike i uvao u svom vajatu i po raznim okovima. Benjamin se nekoliko puta obazre oko sebe pa mi tiho, gotovo apatom ree: "Razgovarao sam sa doktorom Jovanoviem, koji mi je rekao da vama mogu verovati jer i vi elite u borbu." Zamislio sam se da bih se setio kada je mogao doktor Jovanovi razgovarati sa Benjaminom i jedva se setih da se u jednom trenutku Jovanovi digao i da je od nekog iz kolibe traio neto, a posle toga je B enjamin doneo testiju iz koje sam i ja ponekad pio hladnu vodu. Doktor Jovanovi mu je tada ponovo priao i uzeo au, izvadivi iz depa neku pilulu. Upitah Benjamina kako je uspeo da tako na brzinu ragozvara. Jovanovi mu je rekao: "Ti si, drue, Jevrejin, uvaj se, tebi ovde nije mesto", i dodao da treba da se povee sa mnom. "Sledei put Benjamin me je jo vie iznenadio kada mi je rekao da i porunik Pain namerava da se otrese ovog drutva, jer i on hoe da se bori. Sve sam mogao verovati samo ne to da onaj Pain, koji me je pre tri meseca tuio za nedisciplinu pukovniku Mihailoviu i toliko puta pred svima hvalio pukovnika, moe sada da napusti pukovnika i Ravnu goru. ta se to sa Painom desilo da se tako promeni? Ali o tome malo kasnije. Razgovor sa Benjaminom prekinuo je potpukovnik Pavlovi. Pavlovi me je upitao ta mi treba. Ja mu ispriah o naoj borbi sa zmijama, sada jo oluja i provala oblaka, pa zamolih da nam dozvoli da se vratimo u na bivak, odakle emo svako jutro ii na Igrite da radimo i uvee emo se vratiti. Pavlovi mi odgovori da za sada moemo da se vratimo u logor, ali kada bude trebalo deurati nou da bi se upalili svetlosni signali, onda emo morati i nou ostati na Igritu. Objasnio mi je da su odluili da se signali postave u obliku slova "M", tako da vatre budu na rastojanju od po 50 metara. Pavlovi je dodao da su hteli da to budu inicijali imena i prezimena gospodina pukovnika, ali bi to bilo suvie sloeno za Engleze pa su se odluili samo za "M".
109
Uvee smo mogli da razgovaramo ili da se dogovaramo. Iz tih razgovora sam zakljuio da to starih, to novodoavih podoficira, sa mojim vojnicima, ima oko trideset koji bi hteli da se bore protiv Nemaca, a naroito protiv ustaa, poto je u mojoj grupi bilo mnogo Bosanaca. Post avljalo se pitanje kako ih organizovati. Otkako su se pojavili komunisti, iako pukovnik nije naglo poveavao brojno stanje na Ravnoj gori, poeo je da poziva pod oruje neke jedinice. Bar tako su priali u "gornjem tabu", a to su bili i izvetaji sa teren a. Jedno vee bio je red da primim sledovanje. Nadao sam se da u, pored novca, dobiti i neto hrane u naturi, jer su dan pre toga dola odnekud na Ravnu goru kola puna raznih namirnica. Umesto kapetana Uzelca Tarasa, naao sam narednika Gojka Ajvaza. On mi je dao samo namirnice, i to nekoliko kilograma brana i pasulja i komad suve slanine. Uspeo sam da izvuem i nekoliko kutija duvana za zavijanje, ali bez cigaret -papira. Za mene, kao svog zemljaka, dodao je tri kutije "morave". ekajui kapetana Tarasa da bih dobio i novano sledovanje, razgovarao sam sa Ajvazom. On mi je ispriao, kao neto sasvim obino, da je pukovnik Mihailovi imao negde, nije znao gde, sastanak sa andarmerijskim majorom Dangiem. Upitao sam, ali ne mnogo zainteresovano, ta kae ta j major, kako je u Bosini. Priao je kako ustae kolju sve odreda i narod die ustanak. Od pukovnika Mihailovia je traio da mu poalje oficira i podoficira koliko god moe, jer da nema ko da vodi bosanske seljake koji se diu na ustanak. Postavio sam jo nekoliko pitanja, ali Ajvaz nije vie nita znao o Dangiu. Meutim, i druge vesti su bile trag koji je za sobom ostavio Dangi. Vie nego ikada do sada, poelo se priati o pokolju Srba u Bosni. Bilo je tu, prosto, neverovatnih stvari, a primetio sam da su i pretnje odmazdom bile sve ee. Ove prie i prepriavanje o Dangiu dali su mi ideju da prikupim to vie podoficira i vojnika i da krenem sa Ravne gore. Vie mi nije bilo potrebno da ispitujem ko bi hteo u borbu, jer je bilo dosta Bosanaca koji sm poverovali svim ovim priama koje su ostale za Dangiem i koji su bili spremni da od pukovnika trae da ih pusti da idu u Bosnu da se bore. Pojavio se i jedan oficir koji mi se kao starom "ravnogorcu" ponudio da pomogne u organizovanju grupe koja bi odmah krenula pod komandu .majora Dangia. Bilo je to poetkom avgusta. Ba tada su preko seljaka koji su dolazili na Ravnu goru, a i preko oficira koji su se vraali sa terena, stizale prie o poterama andarma, zajedno sa Nemcima, protiv komunista. Govorilo se da su negde oko Valjeva uhvatili jednog komunistu, ali i o tome da komunisti vode borbe sa andarmima. Do sastanka sa doktorom Jovanoviem mislio sam da su sve to komunisti i nisam pravio razliku izmeu partizana i komunista. Ni na Ravnoj gori niko nije pominjao partizane, ve samo komuniste, ako iskljuim pogrdna imena koja su im pridevali. Oficir koji mi je priao bio je porunik Naum Zafirovski. Bio je Makedonac, stariji od mene godinu dana, iz 60. klase Vojne akademije. Vrlo temperamentan, bio je spreman da odmah pone borbu protiv Nemaca i tako zagrejan morao se hladiti na Ravnoj gori, jer su mu odmah u "gornjem tabu" objasnili strategiju "jo nije vreme"; uz to, doao je posle onog saoptenja izbeglike vlade preko Radio -Londona da treba ekati bojni poziv. Nagovarao me je da se prikljuim Dangiu, a ja sam mu ispriao sve to se do sada radilo na Ravnoj gori. Pomenuo sam i veze sa komesarskom upravom i kako je Voja Popovi nudio komunistima da predaju oruje i da uz garanciju potpukovnika Pavlovia pou s njim u Beograd, gde e od komesara Aimovia dobiti dozvolu za rad i slobodno kretanje, pa im tada ni Nemci nee nita. Zatim o sastanku Neka Nedia sa andarmerijskim rukovodiocima radi organizovanja napada na partizane, zajedno sa Nemcima. Nije mi uspelo da Zafirovskog zadrim. Da je ostao jos samo nekoliko dana, sudbina bi mu bila drugaija. Otiavi sa Ravne gore, Zafirovski je proao pored majora Dangia i stupio u Romansijski partizanski odred. Posle izvesnog vremena, na inicijativu Svetozara Vukmanovia Tempa, kao Makedonac bio je upuen u Makedoniju da pomogne u organizaciji partizanskih odreda. Na putu za Makedoniju zadrao se u 1. umadijskoj brigadi, ali su ga u borbi kod Prijepolja Nemci zarobili i uputili u koncentracioni logor u Mat hauzenu. Preiveo je logor, i po povratku, posle oslobodenja, kao oficir, bio je rasporeen u Osmu diviziju KNOJ -a. Tu se sreo sa Benjaminom Samokovlijom, koji je tada, kao oficir, bio takoe u tabu KNOJ -a. Poto je Zafirovski otiao, iznenadio sam se kada sam video da se na Ravnu goru vratio Milo Vukovi. Nas dvojica nismo vie jedan pred drugim krili da nam se ne svia to ekanje "ravnogoraca", a naroito povezivanje sa Ljotiem i dobijanje novca iz Beograda, pa smo se sloili da treba to pre otii sa Ravne gore. Vukovi se ponudio da meu podoficirima organizuje sve one koji bi hteli. poi i da jednog dana na raportu istupimo svi sa
110
svojim zahtevom. to se tie zakletve kralju, u njoj nije reeno da se neemo boriti protiv Nemaca, a da li je kralj protiv te borbe ili je za nju, to mi nismo znali. Milo Vukovi i ja smo bili dobro odmakli u tim svojim dogovorima, kad jednog dana, ne rekavi mi nita, Milo opet nestade sa Ravne gore. Tek mnogo kasrnje saznau da je dolazio k Venijaminu Marinkoviu, partijskom i partizanskom rukovodiocu, da ga izvesti o stanju na Ravnoj gori. To je jo jedanput uinio, ali o tome e biti rei docnije. Vukoviu sam rekao da mi se ne ide, k majoru Dangiu, mada sam na Ravnoj gori sluao da predvodi ustanike. Ali nisam hteo da budem potinjen andarmerijskom majoru. Milo me je podravao u toj odluci rekavi da se u Bosni moe boriti i bez komande tog majora. U to vreme, kad su Milo Vukovi i Naum Zafirovski otili, ja i moji vojnici radili smo na aerodromu. Ukoliko je neko od nas u poetku i pomislio da se stvarno pripremamo za primanje avionskih poiljki od Engleza, to sada vie niko nije verovao. Kad smo kupe drva pripremili i rasporedili, benzin nismo dobili, ali nam je Pavlovi naredio da ravnamo teren da bi se avioni mogli spustiti. Niko od nas nije znao kakva treba da bude pista ni koliko duga, ali je teren na Igritu bio prirodno pogodan. Mi smo radili toliko da se vidi da neto radimo. Sem jednog Pavlovi evog dolaska i radoznalih seljaka, niko nas nije obilazio. Naravno, ovaj na "aerodrom" prikazivan je svima koji su dolazili na Ravnu goru, s obrazloenjem da emo dobiti pomo u oruju, municiji i opremi, a govorilo se da e uskoro i padobranci da se spus te na njega. Takve su se prie naroito irile meu seljacima, koji su sve manje dolazili na Ravnu ogru. Deavalo se esto da avioni preleu nou preko Suvobora. Najee im je pravac bio sever -jug, i obratno. Moda je nekome od naih oficira palo na pamet da to iskoristi za ovakvu priu, jer ko e znati da li nam je neki od tih aviona spustio koji paket uz pomo padobrana. U to sam se uverio kad je Pavlovi naredio da uvee deuramo na "aerodromu" i dao nam devet flaa po pola litra benzina, koje je negde nabavio Taras. Isto tako nam je saoptio da e avion te veeri kruiti iznad Ravne gore i da e imati upaljene zelene i crvene svetiljke na krilima. Kada avion napravi tri kruga, treba sve kupe drva istovremeno politi i zapaliti. To je ugovoreni signal. Ta da e avion smanjiti visinu i spustiti padobrane. Jo nam je naredio da pazimo gde e padobrani pasti, a i da nekog ne ubiju. Posle uobiajene veere od malo retkog kaamaka i komadia sira, iziao sam sa vojnicima na Igrite. Sedeli smo i razgovarali. Vojnici bi obino priali o svojim selima, brinui se kako je kod kue. Negde oko ponoi uli smo zvuk aviona. Potrali smo do kupa da bismo bili spremni da ih zapalimo. Avion je leteo gotovo iznad nas, imao je i zapaljene svetiljke na krilima. U brzini sam zaboravio koje boje treba da budu te svetiljke, ove su bile obine. Verovao sam da je pria o avionima samo izmiljena, ali ipak sam trao od kupe do kupe i ekao da se avion vrati i pone kruiti izriad Ravne gore. Prolazile su sekunide, pa minute, onda smo opet svi seli i od muke zapalili jednu kupu oko koje smo se okupili. Nareenje je bilo da deuramo do dva sata nou, a onda smo se vratili u logor. Nisam vojnicima prenosio ta se sve dogaa na Ravnoj gori, ve sam ih putao da sami dolaze do tog saznanja; nastojao sam da veruju samo ono to vide, a ne i ono to im ponekad oficiri iz "gornjeg taba" nameu. Uskoro u se uveriti da su ti moji vojnici videli i vie nego to sam ja mislio. Do slinog zakljuka u doi i u odnosu na podofictre, upravo na one koji su govorili da su spremni da krenu sa Ravne gore. No je prola kao i svaka druga i moje uverenje da je ovo sa aerodromom i padobranima obian ravnogorski trik i manevar, postalo je jo vre. Tog jutra probudili smo se kasnije. Da nije bilo g alame i jednog pucnja kod "gornjeg taba", ne bismo se jo probudili, jer smo bili umorni od nonog deuranja. Istrali smo iz bivaka, a odozgo se i dalje ula vika i nekakvo jaukanje. Potrali smo ka "gornjem tabu" i negde na sredokrai izmeu naeg bivaka i "gornjeg taba" ugledali porunika Paina kako se otima za puku s jednim vojnikom. U tom trenutku se nisam ni setio da je to onaj Lianin koji je nekad bio kod mene i kojeg sam dodelio za strau kod "gornjeg taba". Jo pre nego to smo mi stigli, dotrao je
111
andarmerijski podnarednik Milutin Jankovi, koji je bio komandir te strae. Za njim su jo neki dotrali, pa smo uskoro razdvojili Paina i Lianina, kojeg je Jankovi vetim udarcem oborio na zemlju i stao mu nogom na grudi. Uto je dotrao i major Paloevi i naredio da Lianina sveu i odvedu u "gornji tab". Paina su Paloevi i Mekovi odveli u ambulantu. Primetih da Pain nema oruja, odnosno pitolja. Ravnogorski lekar, koji je inae bio zubar, malo uplaeno a i neveto poeo je da obrauje ranu, dok je Pain stisnuo zube i jeao. Zrno je prolo kroz butinu i doktor Rip je rekao da kost nije povreena, ali bi bilo dobro da Paina odvedu u bolnicu. Paloevi je bio najaktivniji i ve je poslao Mekovia da iz neke kolibe dovede konja da bi Paina prebacili do prvog sela, a odatle u Gornji Milanovac u bolnicu.. Vojnika Lianina odveli su u prostoriju gde je bila smetena straa. Oko "gornjeg taba" vladala je guva i zabuna. I oficiri i podoficiri pitali su jedna druge ta se desilo. Bila su t u i dva-tri oficira za koje nisam znao odakle su, "jorgandije", kako su ih zvali "ravnogorci". Neko je rekao da je pucano na pukovnika. U toj guvi priao mi je kuvar Benjamin. Njegova kuhinja za oficire bila je u prostoriji do pukovnikove sobe, pa sam ga upitao da li zna ta se desilo. Benjamin mi je, da ne uju drugi, aspriao kako je u Drainoj sobi bila velika i una rasprava, pa nije mogao razumeti o emu se govorilo. Onda je iz sobe istrao porunik Pain a za njim jo jedan oficir, koji je priao straaru i neto mu rekao. Straar je potrao za Painom niz brdo i odjednom se uo pucanj. Benjaminu sam rekao da nikome ne govori da je uo svau, jer bi mogao nastradati. Prvi oficir koga sam ja video pored Paina bio je major Paloevi, a odmah za njim stigao je potporunik Pavle Mekovi. Ja sam dolazio odozdo, iz suprotnog pravca. Zakljuih da je, prema onome to mi je Benjamin rekao, jedan od one dvojice bio taj koji je straaru neto rekao. Dok su u ambulanti previjali Paina, stigao je i Mekovi sa seljakom koji je vodio konjia. Mali brdski konj imao je drveni samar koji nije bio ni pritegnut. Paloevi i lekar pomogli su Painu da se popne na konja. Nikome nisu dali da se priblii Painu, koji je oko sebe gledao kao traei nekoga kome bi neto rekao. Smestili su ga na samar, koji je Gojko Ajvaz prekrio ebetom, i krenuli prema selu Planinici, udaljenom dobar sat hoda. Tu je trebalo da uzmu seoska kola i prevezu Paina u Gornji Milanovac. Sa Painom su poli major Paloevi i potporunik Mekovi. Tek kada su polazili, na vratima kolibe pojavio se pukovrnk Draa Mihailovi i, ne upitavi nita, naredio Paloeviu da se hitno vrati im Paina smesti u bolnicu. Tako je porunik Pain poao na svoj poslednji put, sa koga se vie nikad nije vratio. Paloevi i Mekovi, a i andarmerijski kaplar Blagoje Kovaevi, koji je vodio konja do sela Planinice, a od Planinice, po njihovom kazivanju, vozio kola do Gornjeg Milanovca, govorili su isto: Pain je mnogo iskrvario i tek to je doao u bolnicu, umro je. To je onaj zakon ume o kome je u izbeglitvu, u inostranstvu, pisao Pavle Mekovi u "Knjizi o Drai", kada je rekao da je Draa opomenuo generala Novakovia da na Ravnoj gori vlada zakon ume. Sve do povratka majora Paloevia, na Ravnoj gori se nagaalo ta se desilo sa porunikom Painom, a zatim o tome kako je od takve rane mogao da umre onako jak ovek kakav je bio porunik Ilija Pain. Mene je jedna od tih pria posebno pogodila, a jo vie uplaila. Narednik Ajvaz, koji je radio kod andarmerijskog kapetana Uzelca, rekao mi je u razgovoru da pukovnik i Taras vode istragu nad onim mojim vojnikom. To naglaavanje da je moj vojnik taj koji je pucao na Paina, mene je uplailo. Ako je taj vojnik mogao pucati na porunika koga je dobro poznavao, jer Pain je bio Drain autant i esto je tom vojniku nareenja izdavao, zato
112
ne bi mogli narediti da taj vojnik i protiv mene neto izjavi. Nisam mogao odgonetnuti ta se deavalo kod Drae u sobi posle ega je Pain istrao napolje. Pa ni ono to mi je nedavno Benjamin napomenuo, da Pain eli da ode sa Ravne gore, po mojem miljenju, nije moglo biti osnovni razlog da neko puca u njega. Doao sam do zakljuka, ili mu je nareeno da uradi neto to njegova ast nije dozvoljavala, ili je znao neto to je moglo da bude opasno za one gore. Najzad, Pain je iz Tometnog Polja donosio pakete sa novcem koji je slao Ljoti ili neko drugi iz Beograda. Nije bilo potrebno da suvie dugo o tome razmiljam. Rasplet je, bar za mene, doao bre nego to sam oekivao. Potpukovnik Pavlovi je poslao Milutina Jankovia da mi javi da hitno doem u tab. Bilo mi je jasno da moram biti oprezan da ne budem i ja u kakvom bekstvu ubijen. Uzeo sam pitolj i metak ubacio u cev tako da to vidi i andarmerijski podnarednik, koji me upita ta e mi to. "Da se nae", rekoh odluno, "da ne proem kao Pain." Naredih mu da poe, a da u ja za njim doi u tab. Nisam ekao da Milutin Jankovi odmakne daleko, ve sam odmah za njim poao i ja. Uao je u Drainu sobu, ja sam saekao da on izae, pa sam orida uao. U sobi su, pored Drae, bili Paloevi i Uzelac. Propisno sam se javio. Draa se nije ni podigao sa stolice, ve je samo lulom udario u pepeljaru, stresao malo pepela i, popravivi naoare, pogledao me preko njih. Stajao sam u stavu mimo i ekao, uinilo mi se, dugo. Potom je poelo ispitivanje. Kada sam poslednji put razgovarao s tim Lianinom? Da li mi je ta govorio za autanta, porunika Paina? Jesam li ja imao kakve razgovore sa Painom, da li smo se svaali? Seam li se da smo imali n esporazum u Zaovinama i na Tari? Reala su se pitanja i ja sam se sve vie oseao kao pred sudom koji treba da me osudi. Odgovarao sam koliko sam mogao pribranije. Iako su bile avgustovske vruine, meni su izbile hladne grake znoja po elu i niz kimu me podie jeza. Kroz glavu mi prostruja misao: ako do ega doe, bar da svoj ivot dobro naplatim, pa sam kao sluajno popravio opasa i pitolj namestio tako da ga mogu brzo upotrebiti. ini mi se da ni Paloeviu nije ovaj pokret promakao, pa i on popravi pitolj. Sluajui pitanja i odgovarajui, oima sam pratio ta ko radi. Iznenada, kao grom iz vedra neba, Draa me oinu pitanjem: "Jeste li vi i ivi na Rudnku vodili borbu sa Nemcima i zarobili jednog nemakog vojnika?" Gledao sam u pukovnika da bih se pribrao. "Odgovorite, Martinoviu, ta ekate?" viknu on. "Gospodine pukovnie, ja za to ne znam. Moda je posle mog odlaska ivi vodio kakve borbe. Posle vaeg sastanka sa Dangiem", produio sam, "ovde se pria kako se u Bosni vode borbe protiv ustaa. Gospodine pukovnie, dozvolite mi da napustim Ravnu goru, kao i drugim Bosanicima podoficirima i vojmcima, koji hoe da pou sa mnom, jer mnogi ele da se bore. To je sve to bih imao da vas molim. Ako mi ne dozvolite, morau da pobegnem." Draa se tre na moje poslednje rei. Paloevi uini pokret kao da e se maiti pitolja, kad Draa podie ruku i ree: "ekajte!" Ne znam na koga se odnosilo to "ekajte", na mene ili na Paloevia, ali sam bio spreman za odbranu. Moda je "ekajte" bila neka misao koja se tek tada rodila u njegovoj glavi, neka ideja koju e uskoro ostvariti. Posle toga
113
je misli.o nekoliko minuta, koji su za mene bili dugi asovi preznojavanja, a onda neto navrljao olovkom po hartija i tu ceduljicu dodao Paloeviu. Paloevi je itao, a ja sam pomno pratio i video kad on klimnu glavom kao da odobrava. Pukovnik Mihailovi, videvi da i Paloevi odobrava, obrati se meni: "Dobro, Martinoviu, vau molbu u uzeti k znanju, sada se moete udaljiti." Prvi put za mojih deset godina vojne slube ova vojnika fraza uini mi se potpuno prihvatljivom. Poao sam oprezno ka vratima, ne verujui vie ni sam sebi da se sve tako svrilo, a znao sam da je s druge strane vrata andarmerijski podnarednik Milutin Tankovi. Kad sam iziao, pogledao je u me ne a gledao je i u vrata, kao da je ekao da neko iz Draine sobe izae i da mu izda nareenje. Iziao sam iz kolibe niz ona dva-tri stepenika i poao u svoj bivak, briui hladan znoj sa ela. Seo sam uz put na panj i drhtao. Pokuavao sam da se setim svake rei koju sam izgovorio kada mi je postavljeno pitanje da li sam vodio borbu na Rudniku i da li smo ivi i ja zarobili nemakog vojnika. Da li je moj odgovor bio ubedljiv? Ko li je mogao Drau obavestiti o zarobljavanju nemakog vojnika? Poeo sam se priseati svake rei koju sam rekao svom drugu Topaloviu kada je bio na Ravnoj gori. Sigurno me je on tuio Drai, a mene je lagao da je odrao re i da me nije tuio. Topaloviu sam ispriao da sam zarobio nemakog podoficira, a Draa me je pitao za vojnika. Sem toga, Topaloviu sam rekao i kako je izgledao taj zarobljenik kada sam ga zarobio. Te detalje me nije Draa pitao, a moda ih je i Topalovi izostavio. Oseao sam po dranju ostalih da sam u neto drugaijem poloaju u odnosu na ostale oficire, naroito u pogledu ishrane. Nije ovo bilo prvi put da sam se toga setio, ali mi je sada sve izgledalo drugaije. Zaronio sam u svoje misli i ne primetivi Nikolu Vukovia, dok nije stao ispred mene. On me upita zato sam bled, da nisam bolestan. "Nisam bolestan, ali mi se zlo pie. Bio sam na sasluanju. Hteli su mene da okrive za ono to su oni uradiki, jer je to, kau, moj vojnik uradio. Ovih poslednjih dana, zna i sam, radili smo na onom 'aerodromu' na koji nikad niko nee sleteti, jer oni nemaju ni s kim veze. Sem toga su me pitali za onog Nemca to smo ga na Rudniku zarobili. Ti, Nikola, nemoj za ivu glavu ma ta priati o onom zarobljeniku, pravi se da nema o tome pojma. A sada poi gore ne bi li saznao ta e uraditi s onim vojmkom kojeg su zatvorili ." Nikola je otiao u "gornji tab" i kada se vratio, saoptio mi je da je andarmerijski podnarednik Jankovi odveo vezanog Lianina, koji je osuen na smrt. Jo je dodao da vie ne odlazim u tab, meu one oficire. Tih nekoliko dana do polaska sa Ravne gore vie puta sam imao prilike da sluam o pogubljenju Lianina. Tu priu je irio Milutin Jankovi. Ona je postajala sve stranija i neljudskija, zbog njegovog dodavanja, jer je on eleo da bude neko koga se svi plae. Jedno vee pred grupom podoficira priao je kako je klao Lianina, kako mu je prerezao grkljan, a on je krkljao i kolutao oima. Nain na koji je to Jankovi priao, prisiljavao je svakog od nas da o njemu razmiljamo. Umesto da se takav ovek odstrani, Jankovi je postao lini uvar Drae Mihailovia. Sa Ravne gore je upuen kasnije za etnikog komandanta u dragaevski kraj. Teko je u tom kraju nai oveka koji nije uo za zverstva ovog andarmerijskog podnarednika, koga je Draa Mihailovi unapredio u in andarmerijskog porunika. Ne sam o da ga je unapredio ve mu je iz specijalne naklonosti bio i venani kum. Ovaj patoloki tip, prema prianju mnogih ljudi iz tih krajeva s kojima sam posle rata razgovarao, prevrio je u klanju i zverstvima sva etnika merila. Postao je opasan i za etnike glaveine pa je, po nareenju Drae Mihailovia, Jankovievog venanog kuma, Predrag Rakovi organizovao njegovo ubistvo. Doveden je na prevaru u jednu crkvu i tu je zaklan na jedan od naina na koje je on klao svoje rtve. Ali to vee pred kolibom Svetozara Tomovia, dok je Jankovi priao kako je klao Lianina, niko nije mislio ta e biti od ovog oveka.
114
Iste ili druge veeri opet se na Ravnoj gori pojavio narednik Milo Vukovi. Objanjavao mi je kako je iao po uniformu koju je ostavio kod jednog prijatelja u Kraljevu, ali nije mogao doi do njega pa e morati da ide ponovo. Milo je ve uo ravnogorske novosti, a i ja sam mu podrobno ispriao o ubistvu porunika Paina i o svemu to se meni dogodilo. Pred Miloem nisam nita krio. Rekao sam mu da je pukovnik primio k znanju moju molbu za odlazak sa Ravne gore. Sada samo da to pre organizujem sve one koji hoe u borbu. Milo mi je nabrojao desetak novih podoficira koji su doli dok smo mi radili na "aerodromu", ali nije znao hoe li i od njih neko poi s nama. U "gornjem tabu" se pria da e pukovnik poslati u Bosnu sve koji hoe da se bore. Obradovao sam se takvim vestima. Raunao sam da e sa mnom poi polovma, ak vie od polovine ljudstva sa Ravne gore. Od Miloa Vukovia uo sam da ima dosta partizana u umama, a verovao sam mu, jer sam ih i sam video tada na Ravnoj gori, a sluao sam i od seljaka koji su dolazili da je raspoloenje za borbu sve vee. Najzad i oficiri koji su se vraali sa terena govorili su o tome. To popodne doao je Aca Mii ljut i, kao obino, pijan, da se izjada Drai. Priao je da su partizani napali andarme u Mionici, a posle toga doli k njemu da ga ismevaju to se izleava i to govori da nije vreme za borbu protiv okupatora. Bilo je to neobino, ali ovog dana Draa je pred vee sedeo pod venjakom i pio sa Miiem, Tarasom i drugim oficirima. S njima je sedeo i jedan visoki seljak. Bio je to Radovan irovi iz zaseoka irovii, koji pripada selu Planinica. Re je bila o kumstvu kojeg je trebalo da se prihvati pukovnik Mihailovi, ime je Aca Mii eleo da uvelia linost pukovnika. Mii je nagovorio irovia da pokvari staro kumstvo i da uzme za kuma Drau Mihailovia, a ovo vee nagovarao je Drau da se prihvati tog kumstva. Radovan irovi doneo je bogat e ponude za novog kuma. Mene je pred vee pozvao u "gornji tab" Mekovi. Bio sam oprezan pa sam poao sa Nikolom Vukoviem. Mekovi mi je samo rekao da mi je njegova verenica poruila da sutra, u nedelju, doem kod kolibe Veskovia, tamo e me ekati Slavka i moja sestra od tetke iz Beograda. Mekovi, inae, nije hteo da razgovara sa mnom. Sutradan ujutro, poto sam dobio odobrenje od potpukovnika Pavlovia, poveo sam patrolu i poao do Veskovia kolibe. Tamo sam naao sestru Anicu i bolniarku Slavku. Anica je donela cigareta i druge ponude, to sam podelio sa svojim vojnicima. Priala mi je da u Beogradu ima izbeglica iz Bosne, ali da nikoga nije nala ko bi joj mogao ma ta rei p mojem ocu i majci. Ono to je priala o ivotu u Beogradu nije se mnog o razlikovalo od drugih kazivanja, samo to je razliito pogaalo. Otpratio sam je do sela Ba i pomogao da se snae za prevoz do Kadine Luke, a ja sam preicom, preko Planinice i Igrita, oko pola noi stigao u svoj bivak. Slavka, koja je ostavila mene i Anicu da se ispriamo, bila je otila u svoje selo a sa mnom je zakazala sastanak za sredu. Ona je te cele nedelje bila slobodna i ja sam se kolebao da li da joj kaem da odlazim sa Ravne gore. Sledeih dana, uz pomo Miloa Vukovia, Mitra i Save, obiao sam sve koji su se odluili da pou sa mnom. Meu njima je bio i Svetozar Filipovi iz oblinjeg sela Brea, pitomac podnarednik mainske momarike kole, s kojim sam proveo dosta asova popravljajui motor za radio -stanicu. Nije bilo slavlja ni posebnog oprotaja to odlazimo. Umesto toga, bilo je iekivanja kada e nam odobriti da krenemo. Normalno bi bilo da sam od potpukovnika Pavlovia ili nekog drugog iz taba dobio prvo obavetenje ili nareenje za odlazak. Mnogi od nas koji smo se dogovorili da poemo, interesovali smo se za to na sve mogue naine. Ipak, obavetenje smo dobili od narednika Seniara. On je rekao da e nas pukovnik poslati u Bosnu pod komandu andarmerijskog majora Dangia. Franjo Seniar je bio pijan i govorio je svata, pa mi je narednik Sava rekao da bi trebalo da se priuvam majora Dangia. Odgovorio sam, neka bude ta bude, samo da odem odavde. Sve dok nisam bio van domaaja "gornjeg taba", nikome nisam rekao da nemam nameru da idem pod komandu majora Dangia.
115
Dobio sam jo tri nova vojnika. Jedan je bio policajac i zvao se Boko. On e mi pomoi da docnije izbegnem pokuaj majora Dangia da me uhvati i ubije. Vojnicima nazivam sve koji su sluili vojsku a nisu imali i n, mada je retko ko imao vojniku uniformu. uli smo da je pukovnik opet otiao u Struganik jer je zakazao neke vane sastanke. Bio sam na ivici iskuenja da poem na raport i pitam ta je sa naim odlaskom, kada sam dobio poziv od potpukovnika Pavlovia d a se javim "u gornji tab" radi pripreme za polazak. Posle opimog predavanja o situaciji u Bosni i borbama koje vode ustanici pod majorom Dangiem protiv ustaa i "Turaka", Pavlovi mi je saoptio da je pukovnik naredio da mu se javim sa celom svojom grup om u Struganiku, gde e izvrsiti smotru. "Morate dobro doterati sve da vojniki izgledaju, jer e vas tamo pozdraviti i komandant andarmerije pukovnik Trii", rekao je Pavlovi. "Za. pokret morate biti spremni 15. avgusta. Je li vam jasno?" "Jasno, gospodine potpukovnie", gotovo sam viknuo, otro pozdravio i okrenuo se nalevo krug. Pavlovi me jo upita koliko e nas biti. "Ne znam tano, mislim 25 do 30 vojnika i podoficira", odgovorih. "Oho", ote se Pavloviu, "Zar toliko?" Ja ponovo pozdravih i Pavlovi me vie ne zaustavi. Doao sam najpre meu podoficire i rekao: "Ko hoe u Bosnu, neka se pripremi za prekosutra da pode sa mnom u Struganik na smotru." Narednika-vodnika Mitra, kao najstarijeg, odredio sam da pripremi podoficire, a ja u pripremiti vojnike. Postrojio sam svoje vojnike, to sam retko inio, i objasnio im da se spreme jer za dva dana polazimo. Ako neko eli da ostane, neka se slobodno javi. Ne ekajui na ruak, poao sam ve poznatom stazom da se oprostim sa Slavkom kao to sam joj obeao. inilo mi se da sada vreme sporo prolazi. Raunao sam da skoro etiri meseca poznajem pukovnika Drau Mihailovia. Od ta etiri meseca samo petnaestak dana sam bio na Rudniku. Razmiljajui o vremenu provedenom na Ravnoj gori, stigao sam i do koliba gde me je ekala Slavka. Posle ruka smo dugo razgovarali, a onda me je ona pratila kroz umu gotovo do "gornjeg taba". Na rastanku mi je rekla da je odavno ula da e me pukovnik uputiti u Bosnu jer sam buntovnik i, na moje iznenaenje, dodade da se priuvam majora Dangia. Dugo sam je nagovarao da mi kae odakle zna da mi sa te strane preti opasnost, ali to nije smela da mi kae. Rekla je da je reila da uskoro prestane da nosi potu sa Ravne go re u Beograd, makar morala da prestane da dolazi u selo roditeljima. Da ne bi niko primetio moju odsutnost, posle rastanka sa Slavkom otiao sam do Sae Teodorovia da sluam Radio-London. Tamo je bilo jo podoficira i oficira i ja sam se trudio da budem zapaen, priajui kako se uveliko spremam za polazak. Svetozar Filipovi, sluajui kako govorim o pripremama za polazak, traio je da i njega povedem. Obeao sam da u zamoliti potpukovnika Pavlovia da ga pusti. Rekao sam da u sutra poslednji put doi i da elim da na put ponesem svee vesti. Odlazei, obeao sam da u se sutra pozdraviti i sa Saom Teodoroviem. Uspeo sam da ga upitam kako napreduje veza, a on mi je odgovorio da jo nema nita. Sutranji dan sam iskoristio da se pojedinano oprostim od oficira i svih koji i dalje ostaju da ekaju Draino "vreme". Kapetan Milojko Uzelac Taras dao nam je za ruak bolje sledovanje i neto novaca da nam se nae dok ne stignemo do majora Dangia, koga je posebno pozdravio. Potpukovnik Pavlovi mi je odobrio da povedem i Svetozara Filipovia i sve koji su se odluili da idu u Bosnu. Ponudio sam mu da i on izvri smotru, ali je odbio, govorei da je pukovnik izriito naredio da e on izvriti smotru i odrati govor.
116
Obilazio sam i umu, i potok Grab, i kolibe, sve do Igrita. Pogledao sam i sloene kupe drva koje vie niko nije uvao. Signali za sletanje aviona, odnosno za bacanje oruja padobranima, ili nisu bili potrebni ili je na odlazak u Bosnu sve poremetio. Uvee sam poao iz svoje kolibe da sluam Radio-London. Iao sam uobiajenom stazom ka "gornjem tabu" i pade mi na pamet da bi bilo dobro da povedem i nekog podoficira, pa krenuh ka kolibi Sreka Tomovia u kojoj su bili podoficiri. U tom trenutku zauh zvuk slian onome koji se uje kad se bombom "krag ujevkom" udari pre bacanja. Instiriktivno, kao da sam na strelitu ili na bojnom polju, legoh i nekoliko trenutaka kasnije videh blesak i uh eksploziju bombe koja se prolomi Ravnom gorom. Posle odobrenja da idem u Bosnu i saoptenja da e me pukovnik poslati majoru Dangiu, ja sam mislio da su svi moji problemi na Ravnoj gori reeni i moja opreznost je popustila. Eksplozija je izazvala guvu i uzbunu, a onda se brzo sve smirilo. Ja sam odustao da idem da sluam vesti, pomislivi da je, moda, ova bomba bil a meni namenjena jer je eksplodirala na stazi kojom sam redovno odlazio Sai Teodoroviu. Te noi gotovo nismo spavali, a sutradan, 15. avgusta 1941, trebalo je rano biti u Struganiku. Pukovnik Mihailovi je zakazao smotru za 10 asova. Od Ravne gore do Struganika za mlade noge bilo je manje od tri sata hoda. Od uzbuenja, a pomalo i od zebnje da neto ne poremeti na polazak, bili smo sprenmi za pokret jo pre izlaska sunca. Iako je to bilo rano, meni je priao andarmerijski narednik Mitrovi i predao pismeno nareenje potpukovnika Pavlovia da i njega, narednika Mitrovia, ukljuimo u grupu. Mitrovi je objasnio da je to odobrenje Pavlovi napisao sino, da ga ne bismo ujutro rano budili. Krenuli smo preko Igrita i sela Planinice za Struganik. Iza nas je jo u tami ostala Ravna gora, dok je sunce ve obasjavalo vrhove planlna ispred nas. U Struganik, pred kuu vojvode Miia, stigli smo oko devet asova. Nisam znao da li ukuani spavaju ili su budni, pa sam ekao priliku da se prijavim pukovniku Mihailoviu. Seljaci koji su prolazili, udili su se tolikoj vojsci u kojoj je nekoliko njih imalo kokarde a ja oficirski amblem na ajkai. Vie su gledali u nae oruje i u moju bradu nego u nas. Nisu se usuivali da pitaju ni ko smo, ni zato smo doli, ali su se malo podalje od kue poeli okupljati da vide ta e dalje biti. Kua vojvode Miia, posle onih ravnogorskih koliba i mog bivaka, izgledala mi je kao velelepni dvorac. Na verandi se pojavila lepa ena u dugakoj haljini. Odmah sam prepoznao suprugu majora Miia i, pozdravivi je, zamolih da mi kae da li je gospodin pukovnik Mihailovi budan. "Budan je, izvolite samo unutra", pozvala me je majorica. Poao sam uz stepenice i pokucao na vrata, jer me je Miika propustila napred. Uao sam u lepo nameten hol. Milena Mii mi pokaza na dvokrilna rezbarena vrata i ja ponovo pokucah. U sobi se razgovor naas prekinu i ja uh dobro poznati glas pukovnika Drae: "Slobodno." Poto sam zatvorio vrata, napravio sam dva koraka i stao mirno. "Gospodine pukovnie, po vaem odobrenju doveo sam ljudstvo koje je spremno za smotru i odlazak u Bosnu." Digao se Aca Mii i predstavio me pukovniku Triiu, komandntu andarmerije. Trii mi prui ruku i ree: "A vi ete kod naeg Jezde u Bosnu." Draa mi naredi sa sednem i Acinu suprugu zamoli da me poasti kafom. ekajui kafu, razgledao sam sobu koja je bila ukusno nametena. Na zidu je bio veliki portret. vojvode ivojina Miia. Moje divljenje prekide pukovnik Trii.
117
Sluao sam ga paljivo, koliko sam to mogao jer sam bio koncentrisan na svoj odlazak, bojao sam se da Draa u poslednjem trenutku ne promeni odluku. Sve to je Trii govorio, gotovo iste rei, uo sam ve od pukovnika Mihailovia ili potpukovnika Pavlovia i Paloevia ko zna koliko puta na Ravnoj gori. Neto malo se razlikovalo jer je Dangia nazivao "srpskim osvetnikom". Inae, ree da komunistiki "olo" pokuava da gurne narod u propast, da nije vreme za borbu, ve treba sve snage okrenuti protiv onih koji mute i koji su i pre rata mutili. To su antidravni elementi koji se nadaju da je sada dolo njihovo vreme. Govorio je neto i o boljevikoj Rusiji. Njegovo vatreno izlaganje prekinuo je ulazak Milene Mii i miris prave kafe. Pukovnik Draa me ponudi i rakijom, to sam utivo odbio jer ne pijem. Potom je uzeo na maini otkucane objave i potpisivao ih. Kada je potpisao jedno dvadesetak komada, prui ih meni rekavi da ih predam majoru Dangiu samo za specijalne kurire koje bude slao na Ravnu goru. Tek tada me upita koliko je brojno stanje. "etiri podoficira, devetnaest vojnika, ja i jo jedan andarmerijski narednik koji nam se jutros prikljuio po odobrenju potpukovnika Pavlovia, svega dvadeset pet, gospodine pukovnie." Potom mi naredi da pripremim stroj. Ja ustadoh, uzeh puku o desno rame i pozdravih. Iziao sam pred kuu, postrojio svoje ljude i ekao. Podalje je stajala vea grupa seljaka. Pukovnik Mihailovi je izaao na trem u pratnji Ace Miia i pukovnika Triia a onda je siao niz stepenice. Komandovao sam: "Mirno!" a zatim: "Pozdrav na levo!" otro priao pukovniku i predao raport. "Gospodine pukovnie, bosanski odred je spreman za pokret." Draa prie stroju, podie ruku na pozdrav i ree: "Pomoz' bog, junaci", i meni dade znak da komandujem "na mestu voljno". Pukovnik Mihailovi je kratko govorio o pokoljima u Bosni i o tome kako mi, "ravnogorci", treba da visoko nosimo srpski barjak. Posle toga je govorio kako moramo imati uvek na umu zakletvu kralju, koju nikada ne smemo izneveriti. Na kraju ree da e nai zadaci u Bosni biti teki, ali da treba da sluamo komandu majora Dangia, koji se prihvatio tekih obaveza i istorijske odgovomosti. Kada je zavrio govor, ja sam ponovo komandovao " mirno" i "pozdrav". Pukovnik Mihailovi me je rukom pozvao i ja uoh za njima u kuu. Predao mi je zapeaeno pismo naslovljeno na majora Dangia i rekao: "Sada pravac Ljubovija Bratunac. Tamo ete nai majora Dangia, i pozdravite ga." To su rekli i Trii i Mii. Tako smo krenuli iz Strugaruka prema selu Planinica, da bismo na prvom raskru okrenuli prema selu Bree. Iza sebe sam ostavio ravnogorskog pukovnika Dragoljuba-Drau Mihailovia, roenog. 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, koji je u prvom svetskom ratu bio odlikovan Belim orlom ali je bio i pod istragom, zbog ega je zaostao po inu za svojim drugovima. Posle prvog svetskog rata svrio je sve vojne kole i preveden je u generaltabnu struku. Za vreme kralja Aleksandra bio je naelnik Kraljeve garde. Rat ga je zatekao na dunosti pomonika naelnika taba Druge armije. Poto je njegov naelnik, pukovnik Bogdan Magli, bivi austrougarski oficir, bio odsutan zbog bolesti uha, Draa je primio dunost naelnika taba. Sa tabom armije nije poao u zarobljenitvo, ve je sa grupom oficira krenuo u Srbiju. Na tom putu smo se sreli i sad smo se rastali.. U vremenu od 10. juna do 15. jula 1946. goding u nekoliko navrata sam prisustvovao suenju grupi od dvadeset i etiri izdajnika i ratna zloinca, predvoena Dragoljubom -Draom Mihailoviem, koji je u toku rata za izdajstvo odlikovan i unapreen za ministra vojnog i naelnika taba vrhovne komande jugoslovenske vojske u otadbini. Kao ... bio sam u prvim redovima i gledao Mihailovia kako sedi ... i suoen sa tekim optubama za dela koja je poinio i naredivao da se ine. Nije vie bilo ni traga od one samouverenosti sa kojom je istupao pred nama na Ravnoj gori. Bio je to ovek kome je u ono najsudbonosnije vreme bilo teko izdati nareenje da se oruje okrene
118
protiv neprijatelja, za odbranu asti srpskog naroda, dok je lako naredio da se to oruje ok rene protiv srpskih partizana, kada je na elu ravnogorske grupe, poetkom septembra 1941. godine, izvrio prvi napad na partizansku grupu u selu Planinica. Nas, koji smo hteli da se borimo, spreavao je u tome, a kad to vie nije mogao, pokuavao je, a po nekad i uspeo da nas likvidira. To je pokuao da uini i sa mnom, ali nije uspeo. Sve to je uspeo jeste to da me je kralj liio ina kao vojnog begunca, koji je iz etnike vojske pobegao u borbu protiv Nemaca. Istina, pri tom mom bekstvu, odnosno reiranom odlasku sa Ravne gore, Draa se reio gotovo svih onih koji su bili za borbu, a pokuao je i vie od toga. Uz put mi prie Milo Vukovi i zapoe razgovor o tome kako mu se ne sviaju stavovi pukovnika Drae prema Rusima, a ni saveti kako da se borimo u Bosni. Nisam hteo da kvarim svoje raspoloenje razmiljanjem o Drai. Prekrasna Podgorina, koja se videla u daljini ispred nas, inila mi se arobnom i upitah hoe li neko da zapeva. Odmah se razlee pesma, lepa i skladna. Milo je upomo nastavljao o Drai. Da bih prekinuo taj razgovor, rekoh da ni ja nemam nameru da idem Dangiu. Otvorih zapeaeno pismo u kome Draa trai od Dangia izvetaj o brojnom stanju ustanika pod njegovom komandom. Posebno koliko ima oficira i podoficira. A meni je kazao da je ovo pismo vano i poverljivo. Pocepah pismo pa htedoh to da uinim i sa objavama koje mi je dao, ali me Milo uhvati za ruku i sprei da to uinim. Zatim mi ree da e uz put posetiti roake u Uikoj Poegi, ali da e nas stii do Ljubovije. Ja odgovorih da ne idem u Ljuboviju, ve drugim putem, prema Loznici, i u potvrdu dadoh mu objave. Jo mi je skrenuo panju na andarmerijskog narednika Mitrovia, koji nam se tog dana prikljuio, rekavi da mu je sumnjiv. Tada nisam znao sve ono to je drug Tito u jednom svom govoru rekao: Jo u Beogradu, Glavni tab partizanskih odreda saznao je da se negde u brdima na Ravnoj gori skriva pukovnik Draa Mihailovi sa jednom grupom oficira, s kojima je uspeo da se skloni i ne bude odveden u ropstvo. 'Draa do tog momenta uope nije vodio nikakve borbe, niti su bosanski seljaci, koji su bili ustali na odbranu svojih ivota, stajali pod njegovom komandom. Ja sam lino, jo u julu mjesecu, naredio tabu Valjevskog partizanskog odreda da stupi u vezu sa Draom Mihailoviem i da ga privoli na borbu u saradnju s nama. Ali on je odluno odbijao da ita preduzme protiv Nijemaca, i to, prvo, to uope nije imao nikakve vojske, a drugo, to se bojao represalija. Do ruku naeg taba dopro je jedan dokument, u kome nas jedan ovjek iz Draine grupe obavjetavao da Draa Mihailovi eli da otpravi neke nepokorne oficire u Bosnu, tj. ljude koji su eljeli da se bore. Jedan od tih nepokornih bio je porunik Ratko Martinovi, koji je od prvog dana, zajedno sa popom Vladom Zeeviem, saraivao s nama stvorivi jedan etniki odred na teritoriji Krupnja. U tom dokumentu se govori da je Draa Mihailovi rijeio da pomou jednog kriminalnog tipa ubije porunika Martinovia kada bude prelazio Drinu.' Uvee prvog februara 1942. godine, u jednoj borbi Valjevskog partizanskog odreda na planini Magleu uhvaen je, odnosno zarobljen kao pripadnik Srpske dravne strae andarmerijski narednik Mitrovi, koji je, izmeu ostalog, u mom prisustvu na sasluanju priznao da mu je Draa naredio da me ubije. Ja sam ga pre toga sasluanja prepoznao i upitao zato je pobegao iz manastira Tronoe. Odgovorio je da nije izvrio zadatak, a video je da mi neemo otii k majoru Dangiu u Bosnu, pa je pobegao u Loznicu i preko apca u Beograd. Vie se nije usudio izii Drai na oi, a zavrio je na Magleu. Da se, meutim, vratim dogaajima.
Miodrag Paloevi, roen 1901. u Beogradu. Ve kao deak bio je dobrovoljni bolniar u balkanskom i prvom svetskom ratu. Vojnu akademiju zavrio je 1922. 1 pre i u toku aprilskog rata bio je na dunosti komandanta Prvog jurinog bataljona. Ve u Zaovinama pukovnik Mihailovi ga je odredio za svoga zamenika. Meutim,
119
dolaskom Dragie Vasia na Ravnu goru, Paloevi prestaje da bude Drain zamenik. Isticao se kao jedan od najvatrenijih protivnika komunista i traio da se oni bezuslovno razoruaju. Poginuo 1945. u borbi protiv NOV i POJ.
Aleksandar-Saa Teodorovi, student umarstva i radio--amater. Bio je do 1944. godine uz Drau Mihailovia kao radista na jednoj radio-stanici. U vreme rasula etnika 1944. napustio je etnike i krio se u Novom Sadu. Kada je otkriven, osuen je na dve godine zatvora, a po izdranoj kazni emigrirao je iz Jugoslavije.
Milojko J. Uzelac, ro. 1896. u Graacu na Zrmanji. Bioje u austrougarskoj vojsci kao vodnik u 26. domobranskom puku na Ruskom frontu u Bukovini. Prebegao Rusima i bio u Dobrovo-voljakom korpusu u borbama na Dobrudi i na Solunskom frontu. Opredelio se za andarmerijsku slubu i pred rat je bio ko -mandir andarmerijske ete u Vinkovcima. Zarobljen je od jedinica KNOJ-a 1945. god. Njegovo zdravstveno stanje bilo je veoma loe, alkohol ga je dokrajio i umro je pre suenja.
Neko Nedic rodom iz sela Lelia kraj Valjeva. Zavrio Vojnu akademiju 1934. godine u 59. klasi, od 1938. porunik. Kada je D. Mihailovi uspostavio vezu sa izbeglikom vladom u Londonu, Neko Nedi je bio meu prvima koji je bio unapreen. U toku rata, u etnikim formacijama Drae Mihailovia vrio je dunost komandanta Valjevskog etnikog korpusa, zatim naelnika taba Posavsko-tamnavske grupe etnikog korpusa. Kod zloglasnog Raia je naelnik taba grupe jurinih korpusa. Za itaoce koji znaju koliki je korpus, moram napomenuti da su etniki korpusi bili samo nazivi, pa i kada je brojno stanje bilo nekoliko stotina ljudi, moda i manje. Neko Nedi je poginuo 1945. godine.
Vojislav Popovi, rodom iz sela Brea, pre rata inov-nik Ministarstva spoljnih poslova. Za vreme studija isticao se kao protivnik svih akcija koje su preduzimali napredni studenti i bio policijski dounik. Studeriti su ga zvali "Voja onja", a na Ravnoj gori je dobio nadimak "Voja Diplomata". Pobegao je iz zemlje 1945. godine i sada ivi kao emigrant u Austriji.
Artiljerijski brigadni general Ljubo Novakovi komando -vao je u aprilskom ratu Komskim odredom (koji je u svom sa-stavu imao 48. peadijski puk i jedan brdski artiljerijski divizion iz 22. artiljerijskog puka. Od 7. do 12. aprila 1941. ovaj odred je pod njegovom komandom "duboko prodro na albansku teritoriju pravcem Gusinje dolina alje" (V. Terzi, Aprilski rat, Titograd, 1963, str. 599).
Vladiku Platona i pravoslavnog svestenika Duana Subotia svirepo je muio Agim Deli, licni pratilac ustakog stoernika Viktora Gutia, i ubio ih izmeu 4. i 5. maja 1941. ("Hrvatska krajina ", od 18. maja 1941, dokumen.t u Arhivu Bosanske krajine, Banjaluka). Sredinom maja, po nareenju istog ustakog stoemika, poelo je ruenje banjaluke pravoslavne crkve, koja je svojim arhitektonskim reenjem i specifinim stilom predstavljala vredan kultumi spomenik.
Radivoje Jovanovi, roen u selu Zarubi 1918. godine. Zavrio je Niu kolu Vojne akademije i 1940. proizveden u in artiljerijskog potporunika. Ve u poetku ustanka bio komandir Kolubarske partizanske ete i istakao se svojim junatvom. Nosilac je Spomenice 1941. i Ordena narodnog heroja. U inu je general-potpukovnika.
120
Nikola Nikevi, u poetku je priao generalu Novakoviu, a onda se odvojio i neko vreme vrljao po umadiji, ne vodei borbu ni s kim, da bi se, na kraju, opredelio protiv NOB. Poginuo je u borbi sa Kosmajsko-tamnavskim partizanskim odredom februara 1942. god. O tom dogaaju pisale su kvislinke novine "Novo vreme" od 27. februara 1942;
Ja jo tada nisam nosio petokraku, ve samo srpsku trobojku na ajkai. Traio sam odobrenje da stavim i ja petokraku, smatrajui da u tek tada postati partizan.
Vladimir Dedijer, Dnevnik, str. 62, prim. 13. 1 str. 64, prim. 16, III izd., Beograd, 1969.
Da je Milan Aimovi imao veze sa Draom Mihailovi -em jo od samog pocetka, vidi se iz jednog nepotpisanog Aimovievog izvetaja koji je dobio Draa Mihailovi i sa strane svojom rukom stavio primedbe. U njemu, izmeu ostalog, stoji: "to se tie mog stava prema nacionalnim ljudima u umi, naveu jedan sluaj: odmah u poetku ok upacije, u toku meseca maja ili poetkom juna, Nemci su bili organizovali jedn.u veu akciju da bi oistili nae ume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su oni i sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Drau i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i ak tetnost te akcije, govorei da e za vreme okupacije biti uvek ljudi koji e odlaziti u umu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalnog i trezvenog oveka negoli pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili, tako da do te akcije nije dolo. Ja sam stajao na stanovitu da Drain cilj mora da bude i na cilj. Na rad treba dtsfcretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Izmeu Drae, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt. Trebalo je da doe izmeu nas do jednog sastanka u blizini Valjeva, ali o sastanka nije dolo jer su komunisti presekli put. Sve je ovo takoe bilo pre obrazovanja Nedieve vlade ... Po mom miljenju, u zemlji je trebalo voditi borbu samo protiv komunista. to se tice Drae, stajao sam na stanovitu da se borba protiv njega ne samo ne sme voditi nego se mora nai naina da se na rad koordinira s njegovim" (A. VII, VK-). U svojim Zapisimo. iz oslobodila.kog rata, na str. 65, izd. "Svjetlost", Sarajevo, 1946, Rodoljub olakovi pie: "Na osnovu tog stava, Pavlovi je predlagao Draganu Jovanoviu: 1) da nai borci sklone oruje na Ravnu goru i da se raziu kuama; obeavao je da ih Nijemci nee progoniti zbog toga to su neko vrijeme bili u umi; 2) da se Dragojlo Dudi, Mia Panti i Dragan Jovanovi, koje je on smatrao voama partizana u valjevskom kraju, mogu skloniti u njihov tab na Ravnoj gori; 3) ako je voljan da prihvati njegov predlog, on moe autom da ga prebaci u Beograd, gdje e sve ovo moi da utvrdi sa Milanom Aimoviem, 'komesarom unutranjih poslova'. Veze Drae Mihailovia sa Milanom Aimoviem mogu se videti iz izjava grupe izdajnika na suenju Drai Mihailoviu i iz onih koje je davao optuem Dragi Jovanovi: "Predsednik: A kakva je bila uloga Aimovia u Beogradu prema organizaciji D. M.? Optueni: Aimovi je smatran kao politiki eksponent te organizacije" (dok. Izdajnik, str. 391392). Na kraju, da navedem i deo napisa majora bive jugoslovenske vojske Vojislava Pantelia, koji je u inostranstvu pisao: ,"Sutradan, pukovnik Mihailovi me pozva i proita mi pismo kaluera Georgija Bojia. Ovaj je traio da se odredi jedan oficir da primi Misitine jedinice. Na kraju itanja pukovnik Mihailovi me upita ta elim: da primim Misitine jedinice, ostanem i organizujem intendanturu u Ravnoj gori, ili da budem kod njega u tabu. Imao sam utisak da i on eli da odem na mesto Misitino, te se odmah odluih za boraku jedinicu.
121
Pri izlasku Draa mi ree da e mi dati nareenje i da treba da krenem odmah. U predsoblju kolibe, taba Drainog, videh potpukovnika iku uria. Ponem sa njim razgovor. Draa me pozva u sobu: Pazi ta govori, jer on dolazi od ministra Aimovia. Izaao sam opet i govorio sa uriem due. Izlagao mi je potrebu saradnje izmeu Drae i Annovia, za koga je tvrdio da je rodoljub (Knjiga o Drai, str. 161)
To se odnosi na Saoptenje br. 15, od 22. jula 1941, vlade Kraljevine Jugoslavije (A. VII, 306, 23/46 -1), u kome vlada apeluje da narod izbegava borbu i da "eka na bojni znak iz Londona", koji e biti dat "kad doe za to vreme".
Venijamin S. Marinkovi, profesor, lan Okrunog komiteta za Uice. Poginuo 29. novembra 1941. od bombe nemakih aviona.
Jezdimir Dangi, andarmerijski major, posle okupacije sklonio se kod brata u Ljuboviji. Odatle je dolazio i na Ravnu goru i slao dosta puta izvetaje o velikom klanju srpskog ivlja u istonoj Bosni, to je sam izmiljao i to je bilo neverovatno, ali je "ravnogorcima^ sluilo za raspirivanje nacionalne mrnje. Poto su ustanici koje je vodio Pera ukanovi, bivi solunski narednik, oslobodili Drinjau i Bratunac, Dangi se lukavo nametnuo za vou ustanka u tom delu Bosne. Kada vie Nemcima nije bio potreban, strpali su ga 1942. u logor. Saveznici su ga izruili kao ratnog zloinca i javno je osuen na smrt u Sa rajevu 1946. godine.
Jovan Trii, andarmerijski pukovnik, odmah po dolasku Nemaca postavljen za komandanta andarmerije okupirane Srbije. Pored nareenja komesara Aimovia, izvravao je revno -sno i sva nemaka nareenja. Osim organizacije andarmerije za borbu protiv partizana, razradio je i plan za zajedniku et -niko-nedievsku ofanzivu u Srbiji, koji je pao u ruke partizanima kada je zarobljen andarmerijski major Olujevi u Belanovici. Od prvih dana je saraivao sa Draom Mihailoviem.
122
http://www.znaci.net/00001/9_5.htm

SA PARTIZANIMA
Doavi do raskrsnice, jedan put nam je bio dobro poznat. Vodio je preko Babine Glave na Ravnu goru, ali otud se moglo preko Maljena i Medvednika ka Ljuboviji. Tamo bih naao Dangia. Mogao bih kod Babine Glave okrenuti i na jug, moda u Crnu Goru. Dao sam zastanak da se malo odmorimo. Niko me nije pitao kojim emo pravcem. Svi su imali poverenja u mene. Dok sam samo na trenutak gledao ove puteve, pogled mi se opet zadrao na putu prema Podgorini, koji sam jo ranije izabrao i skrivao u svojim mislima. Milo je sedeo pored mene. Osetio sam njegovu nameru i pomogao mu upitavi da li hoe da obie svoje. Odgovorio je da e nas stii do Loznice. Nasmejao sam se njegovom obeanju, jer sam verovao da ga vie neu videti. Priao nam je Svetozar Filipovi i zamolio da poemo preko njegovog rodnog sela Brea, jer eli da se oprosti od majke. Rekoh mu da poe napred i pripremi nesto za veeru i za smetaj, a mi emo polako za njim. Mitar, koji je lepo pevao, poe setnim glasom "S' one strane Drine gajtan trava rasla" ... I mi svi prihvatismo pesmu. Do Brea je bilo dva sata laganog hoda. Ilo se stalno nizbrdo, oseao sam se kao da imam krila. Opet smo se na potoku odmarali. Ne treba se suvie rano pojaviti u selu da nam za veeru ne stignu kakvi neeljeni gosti. Posluao sam Miloa Vukovia i motrio na narednika Mitrovia, ne kazavi nikome nita. U pokretu bih ga stavio na elo kolone. Trudio sam se da mi ne bude za leima. Nikola Vukovi me i dalje uporno nagovarao da poemo u njegov kraj. Ja sam mu ponudio da i njega pustim, ali nije pristao. "Idem sa vama pa ta nas zadesi", odgovarao bi mi Nikola. ekajui nas u selu, Svetozar Filipovi je bio nestrpljiv pa je izaao dva -tri kilometra pred nas. Prvo je po vojniki raportirao da u selu nema neprijatelja. "A ima li andarma?" upitao sam ga. "Nema, pobegli su od partizana u Mionicu i vie se nisu vraali. Odneli su sve svoje stvari i arhivu." Uli smo u Bree i zaustavili se pred kafanom pokojnog Boe Filipovia, oca Svetozarevog, koji je za ivota nadaleko bio poznat po svojoj dobroti. Kafana je bila malena, pa su je nekoliko seljaka, koji su se tu zatekli, napustili da bismo se mi smestili. Svetozar je donosio pie, pomaui kafediji, a onda je otiao da donese povee prase, peeno na ranju. Mi smo pijuckali ljivovicu i pevali. Moglo je, gledajui sa strane, izgledati da smo se i napili, ali nai depovi su bili prazni i niko nije popio vie od jednog okania ljivovice. Digao sam se da obiem Svetozarevu majku, a i da vidim kakva je situacija napolju. Sumrak se sputao. Ispred kafane i Svetozareve kue stajala je grupica seljaka. Tu je bio i seoski pop. Uao sam i u Svetozarevu kuu i naao ga sa majkom Desankom. Njoj se nije mo glo sakriti da ova "vojska" nekuda ide i ona je sina, tiho plaui, nagovarala da ostane kod kue. I mene je zamolila da joj sina ostavim, a ja joj rekoh neka sam odlui. Filipovi je bio zaista mlad i da nije bio u mainsko -tehnikoj podoficirskoj koli, jo ne bi ni vojsku sluio. Nisam eleo ni da ga vratim. Filipovieva majka ree kako su u selu sve mladie popisali onaj "na Popovi Voja" i porunik Neko Nedi, a neke su i partizani odveli.
123
Kad sam se vratio u kafanu i kada je peenje stavljeno na sto, ustao sam da kaem nekoliko rei. Najpre sam se zahvalio Filipoviu i njegovim metanima na veeri i dobrom prijemu. Zatim sam govorio o borbi, jer vie nema ekanja. Ako neko ne eli ili ne moe da se bori, bolje je da nas odmah napusti. Iznenadio sam se kada su jednoglasno gotovo svi pristali da idu dalje. Bio sam Svetozarev gost i te noi sam prvi put posle aprila spavao u kui i u krevetu. Ujutro smo se oprostili od Svetozara., koji nije imao snage da majinu molbu ne ispuni. Iako je bilo rano, ispra tilo nas je selo, pa i pop Dragomir iri. Filipovi nije ostao dugo u svom selu Breu. Uskoro su naili Voja Popovi i Neko Nedi pa su mu naredili da se odmah javi na Ravnu goru. Naa kolona krenula je prema selu Rajkoviu. Stotinak metara ispred nas ila je naa patrola. Uskoro smo skrenuli prema selu Bukovcu, ispred koga smo sreli grupu etnika. Prvo ih je primetila naa patrola. Ispostavilo se da je to jedna grupa iz odreda Neka Nedia i Voje Popovia. U razgovoru mi rekosmo da idemo u Bosnu po nareenju gospodina pukovnika Mihailovia. Iz njihovog odgovora razabrasmo da je to jedna od onih eta koje vre mobilizaciju po selima, ali kojima je, ini mi se, glavni cilj bio da se dobro ugoste. Jedan mladi iz te grupe traio je od svog narednika da ga pusti da i on poe s nama u Bosnu. Narednik odobri i mladi se prikljui naoj koloni. U Bukovcu smo se zaustavili kod seoske kafane. Pod nastrenicom od granja bilo je nekoliko stolova. Posedali smo i ja videh da je Svetozar dao dve uturice rakije za sretna puta. Kafedija nam je nudio rakiju i jemenu kafu, ali nije bilo para, pa su uturice ile od ruke do ruke. Dok smo se mi odmarali i malo prezalogajili, naila je grupa naoruanih ljudi. Kada su doli blie, videli smo da grupu predvodi devojka. Imala je pantalone i bluzu koja je liila na vojniku koulju. Na glavi ajkaa, a ispod nje se leprala njena duga plava kosa. Bilo nam je jasno da su to partizani. Ostali smo da sedimo. Kad se pribliie i videe da smo mi etnici, jer je to po naem izgledu i po oznakama inova bilo oigledno, oni zastadoe. Uini mi se da su se uplaili, ali vie nisu imali kuda. Morali su prii. Iznenadio sam se kad neki od mojih vojnika i podoficira rekoe: "Zdravo, brao partizani!" i poee da se grle i ljube sa partizanima. Prolo je moda i nekoliko minuta dok partizanka ne upita ko nam je stareina. Poto je Boko policajac pokazao na mene, partizanka, snebivajui se, popravi pitolj i uputi se prema meni. Sve se odigralo u magnovenju. Nije bilo mnogo vremena za razmiljanje. Nasmejao sam se i, valjda, pokazavi time svoju dobronamemost, uinio da partizanka ne primeti moju veliku bradu i moje epolete. Pruio sam joj ruku i, pozdravljajui se, gledao koliko je lepa. Tada sam prvi put video enu vojnika i u sebi zakljuio da joj uniforma dobro stoji. Predstavih se: "Porunik Martinovi" i dobih odgovor: "Drugarica Sojka." Ponudio sam je da sedne, a ona ree da je voa patrole koja je dobila zadatak od taba da uhva ti nekog pljakaa. Opljakao je jednog seljaka u selu Paune i zapalio mu seno i staju. Upitala je kuda smo mi krenuli. Ja odgovorih da smo se uputili u Bosnu da se borimo. Gledao sam u crvenu petokraku zvezdu na Sojkinoj kapi. Setio sam se da mi je doktor Jovanovi objasmo da je to partizanska vojnika oznaka. Htedoh upitati da li je i ona komunista, ali odustadoh od takvog pitanja. Znao sam da takve kao Sojka i njena tri druga na Ravnoj gori nazivaju pljakaima, a ona je, evo, voa patrole koja juri nekakvog pljakaa. Jedan partizan prie Sojki i ree da je meu nama video pljakaa kojeg trae i pokaza mi ga neprimetno. Videh da je to onaj mladi koji nam je tek pre sat-dva priao i onoliko nas molio da ga povedemo u Bosnu. Rekoh to Sojki i naredih da mi ga dovedu i razoruaju. On poe da me preklinje da ga ostavim pod svojom komandom. Osetio sam da taj mladi lae, pa mu mirno rekoh:
124
"Ako nisi kriv, partizani e te ispitati i pustiti. Ali ako si uinio ono za ta te optuuju, i ja bih te kaznio." Moji vojnici i podoficiri ispriae ovoj maloj patroli da nam je dodijalo da na Ravnoj gori ekamo pa smo odluili da idemo u borbu. Taj na prvi susret sa partizanima zabeleen je u "Dnevniku" Dragojla Dudia pod 17. avgustom 1941. godine. Istina, posle podataka da je Ravnu goru napustila grupa od oko tridesetak etnika jer su bili nezadovoljni takvim stareinama koji su uvek govorili: "Rano je za borbu; jo nije vreme", u "Dnevniku" je zapisano da smo mirisali na rakiju. U stvari, imali smo malo rakije, a jo manje novaca da je nabavimo. Kada sam to prvi put posle rata proitao, pomislih, da je i Karl Marks bio kod Drae Mihailovia etiri meseca pa da ga se oslobodio, i on bi se napio i proslavio to svoje oslobodenje. Sojka, voda patrole, bila je zadovoljna to je zadatak tako brzo izvren. Gledali smo za ovom partizanskom patrolom, a Vukovi se naali: "Da poemo, gospodine porunie, i mi u partizane?" Svi se nasmejae i mi produismo razgovor o partizanima. Narednik vodnik Sava ree kako su mu u razgovoru partizani rekli da je komandir njihove ete neki potporunik. Setih se generala Novakovia i potporunika Radivoja Jovanovia i pomislih na njega, ali vie nisam mogao da proverim da li je taj komandir moj poznanik. Kafedija, ovek u godinama, iji je sin bio u partizanima, ponudi nam kafu-jemenicu i kaamak. "Da to ne potraje dugo", rekoh mu. "Nee, domaica je ve pristavila vodu." Ja dodadoh da nee dugo izdrati ako bude hranio svakog ko ovuda naie, a on odgovori da svakog i ne hrani, ali mu se ini da smo mi drugaiji od Nekovih etnika, koji mu sve pokupe a mogu popiti neizmernu koliinu rakije. Upitah ga ta sve priaju etnici koji ovuda prolaze. "Govore", kae, "svata. Hvale pukovnika Mihailovia. Zovu ga as ia, as Draa, as pukovnik. Upis uju sve u spiskove i govore da jo nije vreme za borbu." "Eto vidi, ia, mi smo zbog toga i napustili Ravnu goru i pukovnika pa krenusmo u Bosnu da se borimo. Nego, vide li ti, ia, kako ovim partizanima u patroli komanduje ono mlado ensko. I sluaju je. ta bi da je bio tvoj sin u patroli?" Kafedija ree da mu je priao sin, kad je dolazio kui, da u eti ima i drugarica i da su komesar i komandir rekli da su drugarice ravnopravne s drugovima i da se prema njima moraju tako i ponaati. Dok smo jo bili u selu, iz istog pravca kojim je otila, ista partizanska patrola se vratila, samo bez drugarice Sojke. Umesto nje, koja mi je rekla da je studentkinja, sa patrolom je iao seljak, u narodnoj nonji i opancima. Da nije imao petokraku na ajkai, ne bih ni pomislio da je partizan. im stigoe, seljak se odvoji od patrole i uputi pravo k meni. Uini mi se da je moj vrnjak. Smekao se prilazei, i prui mi ruku kao da smo stari prijatelji. "Drue porunie", ree i predstavi se: "Filip Kljaji." "Sedite, drue", rekoh i ja. Filip Kljaji, ili, kako smo ga kasnije svi zvali, drug Fia, ree da je poao u selo Krmar. Poto mu je drugarica Sojka rekla da nas je srela, pourio je da nas vidi i malo porazgovara.
125
Bio sam u oficirskoj uniformi, s porunikim epole tama i kokardom, sem toga zarastao u gustu crnu bradu i kosu koja je stizala do ramena. Razgovor je poeo pitanjem kuda nameravamo dalje, a ja sam odgovorio da smo ve drugarici Sojki sve rekli i da sam ja hteo jo i vie da priam s njom, ne zato to je voa patrole, ve to je student, pa da malo proaskam. Ali njoj se urilo. Drug Fia se slatko nasmeja: "Znate, drue porunie, vas trideset sa Ravne gore, pa bradati, a ona sa ovom etvorkom. Ali, opet, zadatak je izvrila. Kae da joj odmah predadoste onog pljakaa." "to da ne predamo. Vi ste poteni ljudi pa ako ne bude kriv, pustiete ga, a mi nemamo vremena da ispitujemo da li je kriv." Kljaji ree da je uo da idemo u Bosnu, pa se udi kako nas je pukovnik Mihailovi pustio sa Ravne gore. "Zar ste i vi uli za njega?" upitao sam Kljajia. "uli smo i pokuali smo da uspostavimo vezu. Dolazio je na Ravnu goru na predstavnik, doktor Jovanovi. Pukovnik ga nije primio; saznali smo da se sakrio jer nije eleo da s njim razgovara." Umea se i Benjamin rekavi: "Znam i ja da je Mihailovi bio gore i da je naredio potpukovniku Pavloviu da ispita partizane i da im predloi da ostave oruje i prestanu da se bore." "Zato se i udim to vas je pustio", ree Kljaji. "Situacija se promenila i vie nas nije mogao zadravati. Da nas nije pustio, mi bismo, verovatno, sami napustili Ravnu goru jer nam je ekanje dodijalo. Veina od nas su Bosanci. U Bosni emo stupiti u borbu protiv okupatora i ustaa." "Zato ne biste ostali ovde. Ja sam ak od Petrinje, iz Banij e, a ne nameravam da idem tamo. Prvo, daleko je, a drugo, ovde se narod die na ustanak. Nai partizanski odredi su svakog dana sve jai." Filip Kljaji se nasmejao srdano i produio da me ubeuje. "Vi, drue porunie, sigumo znate ta je faizam. Znate da je zavladao Evropom zato to mu se niko nije ozbiljno suprotstavio." Moji, da ih nazovem, Bosanci okupie se oko nas da uju ta priamo. to je drug Fia vie govorio, sve vie sam oseao da bi, moda, bilo dobro i ovde ostati. Po interesovanju mojih vojnika, ini mi se da je bilo jo onih koji su mislili kao i ja. Poeli su postavljati pitanja. Znao sam da je moja namera da se probijam ak do Banjaluke teko izvodljiva. "ta je sa Rusima i Crvenom armijom?" postavi pitanje Boko policajac. Filip Kljaji kao da je oekivao ovakvo pitanje, govorio je podue o tome da je Hitler jak i da ima ogromnu vojniku snagu, ali e ga Crvena armija na kraju slomiti. Rekao je da Rusija dobija i saveznika kao to je mona Engleska, a verovatno e im pristupiti i Amerika. Trajao je taj razgovor druga Fie, kao kakvo predavanje, najmanje jedan sat. Govorio je tako vatreno i samouvereno da smo ga svi sluali. "Vi ste sigurno student?" rekoh u jednom trenutku. Vama je lako. Moete gde hoete i kako hoete." "Nisam ja student, drue porunie. Ja sam obian obuarski radnik", Fia se opet nasmeja svojim srdanim smehom i skoro me zagrli. "Ostanite vi u Srbiji. Srbija se die." I tada prvi put uh njegovu omiljenu izreku, koju sam posle jo dosta puta od njega uo:
126
"Lepo je Srbin biti, ali teko." Na kraju ree: "Vano je da se vi svi borite protiv okupatora." Bio sam iznenaden. Nisam mogao verovati da ovaj mladi nije zavrio nikakvu kolu a sa toliko znanja izlae maltene celokupnu svetsku situaciju. No, mislio sam, ipa k mora da je zavrio neku kolu, samo nee da nam kae. Odlazei, Fia se srdano pozdravio sa svima. Kada sam uskoro poeo saraivati sa partizanima i kada sam ga drugi put sreo, saznao sam da je zavrio jednu kolu, a to je bilo iskustvo koje je stekao kao dugogodinji lan KPJ, a tada je ve bio lan Glavnog taba Partizanskih odreda Srbije. Krenuo sam iz Bukovca pod utiskom razgovora s ovim neobinim ovekom, razgovora koji e za mene znaiti mnogo, mogao bih rei, koji e uticati na moje opredeljenje, Ono to je na mene ostavilo najjai utisak bilo je njegovo sasvim jednostavno i prihvatljivo kazivanje da svim snagama treba pruiti otpor i boriti se protiv faizma. Ne optuujui nikoga odredeno, jasno je rekao da sedeti skrtenih ruku znai dozvoliti da te gazi faistika izma. Ako bi tako postupili i Rusi i Englezi, faizam bi porobio ceo svet. U jednom trenutku Filip Kljaji se nije ustruavao da mi u lice kae: "Vi, oficiri, duni ste da se borite za osloboenje svoje zemlje." Odgovorio sam, moda malo prenaglio, da ja to znam i da sam, evo, krenuo. Kljajiev drugarski osmeh me je spreio da ne reagujem otrije. Ne treba se ljutiti, jer to je normalno reagovanje na ono "jo nije vreme", zbog ega smo mi i napustili Ravnu goru. Mar-rutu sam odreivao prema komunikacijama, sa to manje rizika da nas, eventualno, napadnu Nemci. Sledeeg dana smo proli kroz selo ..., rodno mesto Neka Nedia. Zadrali smo se na ruku selu i uli da je Neko popisao sve koji su potpadali pod vojnu obavezu. Doznali smo i to da oni koji su reili da se bore, nisu nikog pitali, ve su otili u partizane. Jedan stari solunac, izjavivi najpre kako se borio i protiv Bugara i protiv "vaba", pohvalio je one to odoe sa orujem. Ovi to ostadoe popisani nemaju oruja, a da imaj u, i oni bi u partizane. Stari nije verovao da smo i mi sa Ravne gore. "Nekovi vojnici se ponaaju drugaije. Oni ne bi pristali da ruaju proju i sir. Peklo bi se danas ovde prase ili jagnje i toila rakija." Otili smo, ali starog ne ubedismo da mi nismo partizani. Za dan-dva mara stigli smo na konak u selo Dvorsku. Tu su nam seljaci priali da u manastiru Tronoi, ima neki kaluer koji prikuplja vojsku i da tamo ima i oficira. Niko nam mje znao rei koji su to oficiri. Pomislio sam da nije tamo, moda, potpukovnik Misita. Setio sam se da mi je Lazar Savi, moj klasni drug, kada je dolazio na Ravnu goru, rekao da ga je Draa poslao na teren oko Loznice da se tamo javi potpukovniku Misiti. Izabrao sam opti pravac ka Guevu i mislio, ako sretnem ili ujem za Savia, zatraiu od njega da mi pomogne da se prebacimo preko Drine. Ako u Tronoi naletim na situaciju koja mi ne odgovara, poto sam u Vraevnici izgubio poverenje u kaluere, produiu put. Bilo nas je dvadeset pet, dobro smo naoruani, municije i mamo dovoljno, a izbegavamo jedino Nemce. Reio sam da sutra podranimo i vidimo kakva je situacija u manastiru Tronoi. Krenuli smo zorom a sunce je ve izilo kad smo stigli u gustu manastirsku umu. Na elu, u uniformi andarmerijskog naredrnka, bio je Mitrovi, a pedesetak koraka ispred njega patrola. U takvom rasporedu stigli smo pred manastir. Niko nas nije video, niko nas nije ni zaustavio. Patrola je stala kod .esme podignute u ast Brae Jugovia, gde smo se malo zatim svi okupili. Prizor je bio prekrasan, pored ove esme nije se moglo proi da se ne zastane i vode ne napije. Dok smo pili vodu, priao nam je stari kaluer.
127
"Pomoz' bog, hrisani!" "Bog ti pomogao!" prihvatismo i mi. "Odakle vi, brao dobronamemici?" "Idemo sa Ravne gore, a uputili smo se u Bosnu da ratujemo. Jeste li vi, oe, stareina manastira?" upitah ga. "Ne, iguman je jeromonah Georgije Boji." "Lepa je ova esma", rekoh. Kaluer poe da govori kako je esma podignuta: uhvaeno je u umi devet izvora, iz kojih je voda dovde dovedena. Iz svake cevi tee po jedan izvor. Zatim je dosta opirno poeo o kosovskoj legendi i Jugoviima. Rekoh mu da me odvede do igumana pa, ako hoe, neka se vrati i neka mojim vojnicima pokae manastir. Stari kaluer pogledom pree preko svih nas pa kad se uverio da sam ja jedini sa bradom, upita me da nisam i ja sveteno lice. "Ne, oe, ja sam aktivni porunik, a bradu sam pustio jer sam se zarekao da se neu brijati dok Nemce ne isteramo iz nae zemlje", rekoh ja. Kaluer se iroko prekrsti i ree: "Bog te blagoslovio !" U trenutku pomislih, u Tronoi je drugaije nego u Vraevnici. Poosmo ka jednoj od tri zgrade za koju kaluer ree da je gospodarska zgrada. Uz put mi pokaza kolu u kojoj je uio Vuk Karadi, a ona trea zgrada su manastirski kon aci. Izmedu tih zgrada bila je crkva. Nije mi se uinila lepa. Crkva u Banjaluci bila je lepa. Uli smo u gospodarsku zgradu i popeli se na sprat. Iz jedne prostorije udno hodnika ula se vesela svirka tamburice. to smo blie prilazili, svirka je postajala glasmja, a ulo se i tiho pevuenje. Kaluer pokuca na vrata i svirka prestade. On prinese uho vratima, a iz sobe se ulo dosta glasno: "Uite, slobodno." Uosmo. Za stolom, nogu preko noge, sedeo je kaluer guste i crne brade i svirao u prim. Videvi mene u uniformi, lagano se die sa stolice i drei jo uvek prim u jednoj ruci, pravei se vaan, prui mi ruku i ree: "Dida." Pruenu ruku, po svom obiaju, stegoh rekovi: "Porunik Martinovi." Bilo je to zvanino upoznavanje sa igumanom manastira Tronoe, kojeg u jo dosta puta sresti, ali s kojim se neu srdano pozdravljati jer e nam se putevi razii. Dida ree starom kalueru da zovne popa i da kuvarice donesu meze. Seli smo za sto. Ja sam bio iznenaen izgledom ovog igumana, uini mi se da nema ni 35 godina, a jo vie njegovim sviranjem na primu. Mislio sam da se kalueri samo bogu mole. Trenutak kasnije pojavi se na vratima riobradi svetenik koji u hodu ree: "Vlada Zeevi, paroh krupanjski." Seo je s nama poto sam se i ja predstavio. Ovakav doek u manastiru dopao mi se, jo se vie oslobodih kada uoe dve mlade ene, manastirske kuvarice, koje pred nas stavie bogato posluenje. Bilo je i rakije, i prute, i sira, i kajmaka. Ne izdrah, ve ispriah kako
128
me je doekao iguman Jovan u manastiru Vraevnici. Dida mom opisu dodade da ga i on poznaje. Ne objanjavajui nita, samo ree: "Nisu ni svi sveci jednaki." Zeevi me upita koliko vojnika imam i jesu li svi tako bradati. "Ne, sem mene niko nema brade." "Zar na Ravnoj gori ne nose brade?" upita me iguman. Odgovorih mu da su bradu imali mornariki narednik Franjo Seniar, koji je uobrazio da je "morski vuk", i kapetan Milojko Uzelac Taras, koji je pustio bradu posle jedne posete komandantu andarmerije u Beogradu, da ga tamo ne bi vie slali, jer se toliko isprepadao prolazei pored Nemaca. "Oho, zar ak u Beograd?" ree Zeevi i zausti da me dalje ispituje, ali ja zamolih igumana da se prvo pobrinemo za moje ljude pa emo posle priati. "Ne brinite, gospodine porunie", ree Dida, "vi ste nam dragi gosti. Ostaete u manastiru bar nekoliko dana." Dida izie i, vrativi se ubrzo, ree da se ruak za vojsku ve sprema. "Bogami, dobru etu vodite, gospodine porunie", ree on. "Imate i podoficira. Obradovae se potpukovnik Misita kad uje za vas." Posmatrajui ova dva svetena lica, poeh i ja da se raspitujem o situaciji u ovom kraju. Tako sam saznao da iz manastira Tronoe pokretom rukovodi delegat Drae Mihailovia za ovaj kraj, potpukovnik Misita, o kojem mi je na Ravnoj gori govorio moj klasni drug Lazar Savi. Znai, to su ti oficiri o kojima su priali seljaci. Toga dana svi su bili na terenu da organizuju "gorske ete", a Misitu su oekivali uvee. Saznao sam i to da su ova dva svetena lica, Vlada Zeevi i Georgije Boji, tako rei, vrnjaci, jer su gotovo u isto vreme uili bogosloviju, i da imaju jednu etu koju su formirali sa popom Sretenom Todoroviem, iz Cvetulje, jo pre dolaska potpukovnika Misite. Upitao sam gde je smetena ta eta, i dobio sam odgovor da u konaku ima nekoliko naoruanih boraca a ostali su kod svojih kua, ali da se mogu skupiti u roku od nekoliko sati. To je bila zamisao Drae Mihailovia, slina onim etama koje su organizovali po selima oko Ravne gore Neko Nedi, Paloevi i drugi. Kada sam se poeo raspitivati kako u sa vojnicima preko Drine u Bosnu, Zeevi i Didza su nastojali da me odvrate od te namere. Da bi me pridobio i odobrovoljio, Dida me povede da pogledamo manastir. Ostavismo igumanovu sobu, poto smo se dobro pogostili, i krenusmo nas trojica bradonja: iguman u mantiji, ja u uniformi i pop Zeevi, tanak i mrav, u suknenim akirama i izmama, ali o vratu mu je visio povei krst. Vie bi liio na vojno nego na sveteno lice, samo kada ne bi bilo onog krsta... Obilazei manastir, zadrasmo se, moda, i dva sata. O manastiru je govorio iguman, a Zeevi nije propustio da govori o Vuku Karadiu./ Ukratko, Tronou je, prema predanju, podigla Katarina, ena kralja Dragutina 1317. godine. Manastir je dva puta ruen i obnavljan. U drugoj polovini XVIII veka bio je znaajan kulturni centar. U njemu je 1791. godine monah Josif napisao "Tronoki letopls". Ovaj rodoslov sadri opis istorijskih dogaaja na osnovu narodne tradicije o kosovskoj bici, brai Jugoviima i kneevoj veeri uoi bitke. Origmal ovog letopisa nalazi se u Beu. Zeevi je znao sve pojedinonsti iz ivota Vuka Karadia. Priao je kako se Vuk uio pismenosti kod svog roaka Jefte Savia otria, a onda u privatnoj koli nekog Grgurevia. Kada je u Loznici zavladala neka bo lest, za koju se govorilo da je kuga, Vukov otac je boleljivog Vuka poslao u manastir Tronou da ui. Pop Zeevi je zahtevao da vidi moje vojnike i iguman nas je odveo u konak gde su se smestili. Zeevi se rukovao sa svakim posebno i svakog zagledao. Ka da je zavrio "smotru", pokuao je da im dri govor, ali to
129
ispade pozdrav. Ipak je upitao: "Hoemo li se boriti, brao?" Moji vojnici odgovorie: "Hoemo", i pop je time bio zadovoljan. Nisam hteo da se odvajam od svojih vojmka pa sam s njima ruao, a posle podne me iguman i pop pozvae da im jo priam o Ravnoj gori. Priao sam sve do veere o svemu ega sam se setio, poevi od susreta sa Draom Mihailoviem kod Mislova u Bosni. Kada sam govorio o ljotievcu Lencu, pomenuo sam da i dalje odrava veze sa Draom i alje novac iz Beograda. Zatim o odnosima na Ravnoj gori, o podeli na "gornji tab" i "donji tab", o odvajanju oficira. Dok jedni jedu gibanice i lumpuju, drugi jedva da imaju posnog pasulja. Ispriao sam im o generalu Novakoviu, koga je Draa najurio sa Ravne gore, o Drainom autantu Painu, o partizanskoj delegaciji koju je predvodio doktor Jovanovi. U ovom razgovoru preutah da nas je Draa uputio Dangiu. Preutao sam i objave koje je potpisao Draa, a ja ih dao naredniku Vukoviu, koji je otiao prema Uikoj Poegi. Priao sam i o Aleksaridru Miiu, preko koga se Mihailovi koristi slavom njegovog oca, vojvode Miia, i ugledom te porodice, da bi tako pridobio narod tog kraja. Pomenuo sam i smotru u Struganiku pre naeg odlaska i komandanta andarmerije pukovnika Triia. U jednom trenutku kada sam govorio kako mi je doktor Jovanovi objanjavao da porobljeni narodi ne treba da sede skrtenih ruku, ve da pomognu u borbi protiv faizma, pop Zeevi je rekao da je to ve proitao u proglasu Komunistike partije kada je u Koreniti dobio jedan letak. "Rei u ja Misiti da vie nema ekanja. Vreme je da i mi krenemo u borbu", uzviknu on. Tada je naiao i potpukovnik Misita pa, poto sam mu se predstavio, morao sam da priam sve ponovo, posle ega sam bio premoren. Sutradan sam razgovarao as sa popom Zeeviem, as sa potpukovnikom Misitom, koji mi je rekao da je i on za ovu komunistiku akciju. Narod je prihvata i hoe da se bori. Predlagao je, kada se oslobodi jedan deo Srbije, da prikupimo izbeglice i dobrovoljce i krenemo u Bosansku krajinu. Vlada Zeevi me je uporno nagovarao da ostanem u Srbiji. Govorio mi je kako poznaje seljake u nekoliko sela. Kad su Nemci zaratili sa Rusima, obiao je dosta sela i video da ima oruja i ljudi koji hoe da se bore, samo ih treba povesti. Rekao sam mu da mi je ve i Filip Kljaji predlagao da ostanem u Srbiji, ali ne mogu sam da odluujem o tome jer imam ove vojnike i ne smem da ih ostavim. Pop se raspitivao kako izgleda taj drug Fia, i ja rekoh da sam zapamtio veselo lice, plave brkove i jo novo seljako odelo, ali sam jo mnogo bolje zapamtio ta je govorio. Zeevi mi je predloio da podem s njim na teren oko Krupnja i da tamo formiramo odred, a Misita je rekao da e prihvatiti moje vojnike koji nee da ostanu u Srbiji. Rekao sam svojim ljudima da se ukazala potreba da privremeno ostanemo u Srbiji, ali da ja nikog ne zadravam na silu. Ako neko hoe da ide u Bosnu, ostae kod potpukovnika Misite ovde u Tronoi i prvom prilikom, kada se bude organizovalo prebacivanje preko Drine, prei e u Bosnu k bosanskim ustanicima. Ljudi su se opredelili, samo je andarmerijski narednik Mitrovi upitao zar neemo pod komandu majora Dangia. Odgovorio sam da ni ranije nisam imao nameru da idem pod komandu majora Dang ia, jer po vojnim pravilima andarmerija ne moe komandovati vojsci. Sutradan ujutro primetio sam da narednika Mitrovia vie nije bilo medu mojim vojnicima. Zeevi i ja pravili smo planove kako emo sutra posle zakazanog zbora krenuti po selima u agitaciju da prikupimo to vie ljudi i oruja. Tada sam mu otkrio da mi je pukovnik Draa naredio da se stavim pod
130
Dangievu komandu. Objasitio sam mu da bi na taj nain ostao i dalje pod komandom Drae Mihailovia, koji bi me uvek mogao vratiti na Ravnu goru, a ja to ne elim jer hou da se borim protiv Nemaca. Iako su Zeevi i Misita uticali na mene da ostanem, ja se jo nisam opredelio za definitivni ostanak u Sr biji. To e doi docnije, kada novi dogaaji jo presudnije budu uticali na mene. Dok su iguman Dida, pop Zeevi i potpukovnik Misita bili angaovani oko priprema za sutranji zbor, ja sam to vreme proveo sa svojim vojnicima i podoficirima. Video sam da e sa mnom ostati narednik-vodnik Mitar, Boko policajac, Nikola Vukovi i jo tri-etiri vojnika. Nisam bio iznenaen, jer sam razumeo elju tih ljudi da se bore u svom kraju. One koji su se izjasnili za Bosnu stavio sam pod komandu narednika Save, s tim da se sutra posle zbora jave potpukovniku Misiti da ih rasporedi do prelaska Drine. Sutradan, u nedelju, oko manastira se okupilo nekoliko stotma ljudi, meu kojima je bilo i naoruanih. Slubu boju je odrao iguman, a pomagala su mu dva kaluera i pop Zeevi. Iguman Georgije odrao je i propoved u kojoj je pomenuo srpske junake iz ovih krajeva: Antu Bogievia, loznikog vojvodu iz prvog srpskog ustanka, arhimandrita Stevana i igumana Mojseja. Na kraju je pozvao narod da se na njih ugleda, a sada neka idu na zbor na kome e govoriti pop Zeevi i potpukovnik Misita. U kratkom, ali vatrenom govoru pop Zeevi je rekao kako e u ratu sa Rusijom Nemci biti pobeeni. Kako su i kod nas partizani poeli borbu protiv okupatora, pa i mi ne treba vie da ekamo. Na kraju je malo dramatino digao puku i poljubio kundak, rekavi da je vie nee ispustiti iz ruku. Posle njega govorio je potp ukovnik Misita, a onda me je iznenadio kad je re dao meni, predstavivi me kao oficira koji je od prvog dana u umi. Bio sam zbunjen, jer je to bilo prvi put da govorim pred narodom. Opsednut ravnogorskim "jo nije vreme", govorio sam o Ravnoj gori i grup i oficira kojom komanduje pukovnik Draa Mihailovi, o tome kako ve mesecima sede na Ravnoj gori i ne misle o borbi protiv okupatora, kako se povezuju u Beogradu sa komesarskom upravom koju su postavili Nemci, naroito sa andarmerijom. Pri tom sam pomenuo da je i mene u Struganiku sa Draom Mihailoviem ispratio i komandant andarmerije Trii. Rekao sam kako "ravnogorci" primaju novac od Ljotia i ko zna od koga sve iz Beograda. Kao i pop Zeevi, i ja sam pozvao narod u borbu. Oduevljenje je bilo veliko i mnogi su uzvikivali: "Hoemo u borbu!" Sutradan, prema dogovoru sa Misitom, trebalo je da Zeevi i ja krenemo u sela oko Krupnja. Nisam znao ta me oekuje, eleo sam da se borim, kao to ve uveliko ine partizani, na ta sam se naroito odluio posl e svog susreta s Filipom Kljajiem. Obuzela me je neka zebnja da li e uticaj popa biti toliki da se okupi dovoljno ljudi za borbu protiv Nemaca. Moja zebnja je bila posledica one viemesene izolovanosti, mada sam video da i seljaci koji su dolazili na Ravnu goru oekuju da borba pone. Pre odlaska oprostio sam se i od Benjamina, kome je ovaj rastanak dosta teko pao, ali se ipak odluio da ide u Bosnu, nadajui se da e doznati neto o sudbini svoje porodice koju je ostavio u Sarajevu. Sutradan zorom krenula je mala kolona: pop Zeevi, Sreten Aksi, dva mladia seljaka iz Korenite, Nikola Vukovi, Boko policajac, jo etvorica, ija sam imena zaboravio jer su i oni ubrzo otili u Bosnu, i ja svega nas jedanaestorica. Poli smo prema Makovom kamenu na planini Jagodnji, grebenom, iznad puta koji je od Krsta preko sela Korenite i Stolica vodio za Krupanj. Kod Kapetanovih voda (esme koju je u prvom svetskom ratu podigao jedan kapetan ije ime nije zabeleeno) sreli smo se sa jednom partizanskom patrolom. Pozdravili smo se srdano, rekavi im da smo poli u sela oko Krupnja da prikupljamo vojsku. Partizani su bili uzdrljiviji i nisu nita rekli o svom zadatku. Prenoili smo u selu Planina, u blizini Makovog kamena. Uvee smo Zeevi i ja jedan drugom priali o sebi. Zeevi mi je priao da je jo kao dete doao sa porodicom iz Crne Gore i ve kao ak osnovne kole, za vreme prvog svetskog rata, beao iz Loznice ispred Austrijanaca. S vremena na vreme, puei u mraku, Zeevi je recitovao Njegoev "Gorski vijenac", koji je znao napamet. Priao mi je i o tome kako je sada izbegao u manastir Tronou i tamo se sreo sa potpukovnikom Misitom.
131
Ja nisam propustio da mu kaem kako me je otac ispratio u rat reima: "Sine, nemoj me osramotiti!" i kako ne bih mogao zamisliti da budem nemaki rob. Ujutro rano probudio nas je domain, koji je sa susedima za sve nas pripremio dobar kaamak sa mlekom i sirom. Odatle smo krenuli ka selu Banjevcu. Oslanjali smo se na ljude koji su bili poznati u narodu i preko njih smo pozivali na zborove. Na zborovima smo govorili pop Zeevi i ja, kao u manastiru Tronoi, a nai govori su svaki put bili sve bolji. U Banjevcu smo odseli kod Rajka Markovia, koji je uestvovao u prvom svetskom ratu sa svoja etiri brata. Iz rata je iziao kao rezervni narednik i postao vatreni pristalica Radikalne stranke. Kao policijski pisar bio je mnogim nitima povezan sa seljacima. Rajko Markovi je 27. marta 1941, na elu povorke u Krupnju, nosio zastavu i sa ostalima uzvikivao: "Bolje rat nego pakt!" Zbog toga smo odluili da ponemo od njega, a dobro ga je poznavao Zeevi, mada nisu bili politiki jednomiljenici. Meni to nije smetalo, jer o politikim strankama i stranakim borbama gotovo da nita msam znao. Posmatrajui Rajka, video sam da se prema nama odnosi sa potovanjem i da je, tako rei odmah, prihvatio da se angauje u mobilizaciji dobrovoljaca. Na Makovom kamenu se svake godine 28. avgusta, na Veliku gospojinu, odravao zbor i vaar. Rajko Markovi i Zeevi ukljuili su i domaine preko kojih bismo pozvali na zbor to vie ljudi sa orujem. Najvanije je bilo obavestiti seljake da e se vaar odrati. Krupanj, u kome je bio nemaki garnizon, bio je dosta blizu pa smo se bojali da ljudi nee doi. Rajko je pozvao na zbor i svog prijatelja iz r ata, solunca i rezervnog kapetana Mihaila Popovia. Na dolazak u sela nije ostao neprimeen. Od kue do kue glas se irio i brzo bi se okupilo negde pet, negde deset ili vie domaina. Raspoloenje je bilo dobro. Oseao sam da e se u ovom kraju brzo oku piti dobar odred vojnika. Sada je ve brojao oko tridesetak boraca. Dvadeset sedmog avgusta proli smo kroz selo Kravu i uvee se zadrali u nekim kolibama u blizini Makovog kamena. Ovo kretanje danju sa orujem ulivalo je hrabrosti, narod je osetio da N emci nisu takva sila kako se o njima govorilo u aprilskom ratu. Ujutro smo bili na Makovom kamenu kod spomenika i saekivali ljude. Nastojali smo da sa svima razgovaramo. Vaar nije kao u mirno doba, ali ipak se skupilo nekoliko stotina ljudi i ena. Mada smo mi u razgovoru, prolazei kroz sela, traili da ljudi ponesu oruje. Svako je doneo i poneto od jela, po obiaju, pa je bilo dosta za sve nas. Na Makovom kamenu sam upoznao i Miu Jeremia, s kojim u se docnije jo dosta puta nai u naoj komandi mesta u Krupnju. Govorili smo na zboru kao i u Tronoi i pozvali one koji imaju oruja da odmah ostanu s nama. Zeevi je pomenuo srpske junake koji su na ovom mestu dali svoj ivot za slobodu. Onima koji nemaju kod sebe oruje, rekli smo da se pripreme jer emo ih uskoro pozvati. Tada nam se prikljuilo jo dvadesetak naoruanih boraca. Sa pukomitraljezom, koji je nosio Aksi, imali smo oko pedeset vojnika. To je bio ve dobar poetak. Rajko Markovi je na zbor doveo oko pedeset ljudi, mahom sredovenih, ali bez oruja. Rekao je da je oruje skriveno i da e ga lako uzeti. Za vreme ruka smo obaveteni da rukovodstvo Valjevskog partizanskog odreda eli da se sastane s nama, pa smo sastanak zakazali za 30. avgust na istom ovom mestu. Stigao je u to vreme odn ekud i narednik Milo Vukovi. Tome sam se posebno obradovao, jer sam ga ve bio otpisao. Odmah smo ga privremeno postavili za komandira ove naoruane grupe koju smo nazvali etom. Posle ruka smo sa Rajkom Markoviem otili u selo Banjevac. Iako je to bilo dosta blizu nemakog garnizona u Krupnju, odluio sam da u gornjem delu sela i u selu Bogotica prikupimo jo ljudi. Prema Krupnju smo postavili obezbeenje. Narednika-vodnika Mitra predvideli smo za komandira ete koju treba da dovede Mihailo Popovi. Do tada je Mitar prikupljao rezervno ljudstvo i one koji su hteli ostati, a nisu imali puaka. Zeevi je smatrao da je za komandira prve ete najpogodniji Rajko Markovi.
132
Sa nekoliko boraca, pop Zeevi i ja uputili smo se 30. avgusta na zakazani sastanak sa partizanima. Udarila je letnja kia, ali nebo se ubrzo razvedrilo. Susret je bio srdaan i posle pozdrava i upoznavanja, razgovor je poeo Milo Mini. Ja nisam znao da li je on ve bio obaveten o mom susretu sa Filipom Kljajiem i partizanima, pa sam mu priao o tome. Mini se interesovao o situaciji na Ravnoj gori, naroito o tome da li je tano da Draa Mihailovi ima vezu sa Londonom. Odgovorio sam da sam sasvim siguran, dok sam ja bio na Ravnoj gori, da nikakva radio-veza nije postojala, a pria o vezi sa Londonom samo je propagandni trik Drae Mihailovia. Istina je da su imali samo radio -aparat i da su, izmeu ostalih stanica, sluali i Radio-London. Ali zato su imali dobre veze sa Beogradom, poev od Ljotia pa nadalje. Mini nas je, zatim, pitao kakav je na stav prema vladi koja se u Beogradu obrazovala umesto Komesarske uprave. Mi nismo znali da je Radio-Beograd ve objavio tu promenu, jer nismo imali radio -aparat, a ni vremena da tih dana ita sluamo. Odgovorili smo da emo se boriti pa makar nas napustili svi nai borci. Predloio sam da se oduzima oruje svima koji po terenu vrljaju, a nee da se bo re. Razgovor je tekao neusiljeno i bez dnevnog reda. Milo Mini, koga su tada partizani zvali drug Crni, upitao je popa Zeevia i mene ta smo po politikom ubeenju. Zeevi je odgovorio da je levi demokrata, naglaavajui ono "levi", to ja u prvi mah nisam razumeo. Kako da odgovorim na Minievo pitanje? Naao sam se u neprilici. Preutao sam ga, jer nisam znao, u stvari, sta da kaem. Ipak, posle izvesnog vremena, na ponovljeno pitanje morao sam da odgovorim. "Ja sam, drue, socijalista." Nisam tano znao ta to znai biti socijalist, a najmanje sam znao da za komuniste to tada nije bilo nimalo simpatino politiko ubedenje. Tako sam odgovorio, mislei da u time izraziti svoju bliskost sa stavovima komurnsta, iako sam aktivni oficir. Posle toga smo se naelno dogovorili o napadu na Krupanj. Raspored i zadatke jedinica trebalo je da dogovorno ree komandanti. Na ovom sastanku sam se upoznao sa Zdravkom Jovanoviem, aktivnim peadijskim narednikom , koji je bio komandant Valjevskog partizanskog odreda, zatim sa edom Milosavljeviem, komesarom Raevske ete, i Miom Dudiem, aktivnim potporunikom i komandirom iste ete. Raevska eta imala je oko 250 boraca pa je pred napad na Krupanj preformirana u bataljon. Inae Miu Dudia sam poznavao iz Vojne akademije. Setio sam se da je iz 62. klase i da smo dve godine bili zajedno u Akademiji. Mini nam je dugo priao o politikoj situaciji, upravo o borbi protiv faizma i okupatora. Posebno je govorio da b i trebalo oslobaati manje gradove. On nam nije sakrio svoje ime, jedino nije rekao da je instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ. Nije nam, takoe, rekao odakle dolazi nareenje da se u zapadnoj Srbiji stvori vea slobodna teritorija. Evo osnovnih zakljuaka ovog naeg dogovora: 1. zajednika borba protiv okupatora i njegovih slugu; 2. prikupljanje ljudstva i oruja za to skoriji napad na krupanjski garnizon; 3. u pogledu prijema dobrovoljaca i novih boraca dozvoljava se slobodno opredeljivanje za partizane ili za vojne etnike; 4. ako se u Beogradu umesto Komesarske uprave obrazuje nekakva vlada, smatrati je za izdajniku jer slui okupatoru; 5. odbaen je i osuen stav pukovnika Dragoljuba Mihailovia da za napad na okupatora jo nije vreme; 6. dogovoreno je da e zajednikim napadom na Krupanj rukovoditi tab Valjevskog partizanskog odreda, s tim to e svako neposredno komandovati svojim etama.
133
Nisam nikome nita rekao, ali posle ovog treeg susre ta sa komunistima osetio sam da od mog odlaska u Bosnu nee biti nita. Pored ostalog, na mene je uticalo i raspoloenje naroda za borbu, to se osealo na svakom koraku. Krenuli smo sa Makovog kamena raznim pravcima iako nam je od tada cilj bio isti. To je bila borba za osloboenje svog naroda, borba protiv faistikih okupatora i svih onih koji su se stavili u njegovu slubu. Ne znam da li su nas partizani ve od tog sastanka nazvali "vojno -etnikim odredom porunika Martinovia i svetenika Zeevia", ali je taj naziv uzet iz zajednikog proglasa: "Zajednika borba i bratsko jedinstvo partizanskih i vojno -etnikih eta, stvorenih u paklenoj vatri, cementiranih ivotima i krvlju najboljih boraca, doveli su posle svretka bitke do sjedinjavanja partizanskih i vojno -etnikih eta u jedinstveni narodnooslobodilaki vojni odred sa jedinstvenim tabom. Ovo je jedinstvo garancija za sigurnu pobedu nad faistikim okupatorom. Zajedniki tab Valjevskog narodnooslobodilakog partizanskog odreda i Vojno -etnikog odreda porunika Martinovia i svetenika Zeevia" Na elu male kolone boraca, koji su nas pratili i na sastanak sa partizanima, ili smo Zeevi i ja. urili smo da stignemo u Banjevac, gde smo ostavili nae vojnike -dobrovoljce. Uz put smo pravili raspored kuda emo koga poslati da prikupi, mobilie ljude. Zeevi je poznavao poimenino uglednije seljake i do dolaska u Banjevac raspored je bio gotov. Trebalo je raditi brzo. Vremena je bilo malo, a naa vojska jo sedi kod kue. Pa i Nemci, ako saznaju za nae i partizansko prikupljanje, mogli bi neto preduzeti i osujetiti nau nameru da napadnemo Krupanj. Pri pomisli na Nemce, koje je uskoro trebalo napasti, neki strah i zebnja proimali su mi celo bie. Do jue na Ravnoj gori, u bezbednosti, a danas, samo nekoliko dana od odlaska sa Ravne gore, ispred nas je nemaki garnizon. Bili smo obavetem da u Krupnju i Stolicama ima oko 400 Nema ca. Treba napasti 400 Nemaca, a vojske, tako rei, jo i nemamo. Bio sam mlad vojnik, porunik, znao sam da od prvog uspeha ili neuspeha mnogo ta zavisi. Mislim da me je ba to ispunilo onom zebnjom koju u oseati sve dok ne pone borba, sve dok ne budem uo prve pucnje. Iz ete koju smo stavili pod komandu Miloa Vukovia odredili smo samo jedan vod za obezbedenje prema Krupnju, svi ostali su otili u sela, gde su drali zborove ili prikupljali borce. I ja sam proao kroz Banjevac, ak do sela ljivove. Teko je opisati sa kakvim oduevljenjem nas je narod primao. Svako je hteo da mu budemo gosti u kui, da svratimo da nas poasti. Iako su u Krupnju bile snage nemakog Vermahta, odnosno faistike Nemake, svi su pitali: kada emo na "vabe". Obraun s tim "vabama" kao da nije bio okonan zavretkom prvog svetskog rata. ene su tih dana pekle hlebove i pite, a klali su se i jaganjci i prasii, da vojska ne bude gladna i da bi se mogla dobro boriti. U selu ljivovi naili smo na jednu grupu etnika Koste Peanca. Komandovao im je "vojvoda drinski" Sreten Nekovi. To njegovo komandovanje sastojalo se u razmetanju etnika as u jedno, as u drugo selo i, preko seoskih kmetova, u razrezivanju ta e koji seljak doneti od jela i pia. Gostio bi se tako ba k ao i mi kada smo bili sa Draom Mihailoviem u Zaovinama, dok ga se seljaci na neki domiljat nain ne bi reili. Sa vojvodom smo imali otar razgovor i, da nas nije bilo svega desetak, razgovor bi bio jo otriji. Rekli smo mu da oruje moe imati samo onaj ko ga upotrebljava protiv neprijatelja, a neprijatelj je sada nemaki okupator. Ako nee u borbu, morae oruje dati onome koji hoce da se bore. U poetku se vojvoda Sreten odupirao, govorei da njemu moe nareivati samo Kosta Peanac, a od njega jo nije dobio nikakvo nareenje o napadu na Nemce. Teko je rei da li smo ga privoleli ili prisilili, ali ipak je pristao da se stavi pod nau komandu. Kada su sutradan stigli u Banjevac, videli smo da ih je pedesetak i da imaju jedan pukomitraljez. Inae, b ili su naikani bombama i redenicima a na glavama su imali ubare sa mrtvakim glavama. Liili su potpuno na one etnike Mitra, "vojvode dobojskog", koga smo ostavili u Kaluerskim Barama na Tari. I dok smo se mi bavili vojvodom Sretenom, oko podne, 1. septembra, iz Loznice nam stie kurir. Poslao ga je iguman Dida. Na prve rei njegove poruke skoili smo od radosti.
134
Bila je to vest da je Loznica osloboena. Odmah zatim radost nam je presekla vest da je u napadu na Loznicu poginuo potpukovnik Misita. Jo vie nas je ogorila vest da je Misitu ubio kafedija Laza Hajdukovi. Od kurira smo saznali da su napad na Loznicu poeli iznenada. Crkvena zvona su 31. avgusta objavila poetak napada, koji je izvren danju. Kurir nije znao mnogo vie da nam kae jer je po nareenju Dide trebalo da nam donese pismo, ali usled kie, a ne znajui tano gde smo, izgubio je dosta vremena dok nas je naao. Obraajui se popu Zeeviu, iguman je u pismu rekao da je sada on preuzeo komandu i traio je da mu to pre dodemo u pomo radi napada na Banju Koviljau. Odgovorili smo mu da emo sa svim raspoloivim snagama doi im oslobodimo Krupanj. Odmah smo nae kurire poslali u partizanski tab da predaju nae obavetenje o osloboenju Loznice. Kasnije smo, medutim, saznali da je tab Valjevskog partizanskog odreda dobio obavetenje drugim putem. Mi smo ekali da vidimo kakve e mere preduzeti partizani i za to vreme smo dovrili organizaciju nae vojske, koja se ve prikupila u rejonu sela Banjevca i Bogotice. Najvie boraca prikupio je Rajko Markovi. Imao ih je oko stotinu pod svojom komandom. Njegovu etu smo nazvali Rajkovom etom. Rezervni kapetan, solunac Mihailo Popovi prikupio je iz sela Vrbia i Belotia vie od pedeset boraca. Njih smo pripojili etnicima "vojvode drinskog" Sretena Nekovia, a komandu nad njima Mihailo je, zbog starosti, prepustio naredniku-vodniku Mitru, koji je doao sa mnom sa Ravne gore. Poto je ta eta bila velika, jedan deo ovih boraca uputili smo pod komandu Miloa Vukovia. Tako smo pred vee, 1. septembra, imali tri ete sa vie od 300 boraca. Od naoruanja imali smo pet pukomitraljeza "brno", ostalo su bile puke i dosta runih bombi. Uvee smo ispred kue Rajka Markovia, u koju smo se smestili Zeevi i ja, sluali kako se negde iza Krupn ja vodi estoka borba. ula se i eksplozija bombi. Pokuavali smo da odredimo gde se vodila borba. Ja sam cenio odstojanje, a oni su poznavali teren, i tako smo zakljuili da se borba vodi oko rudnika Stolice i da se Nemci povlae ka Krupnju. ekali smo da se iz partizanskog taba vrati kurir. Za to vreme, uoivi nae okupljanje oko Krupnja i izveteni od izdajnika Uroa Nedeljkovia, Nemci su pripremali odbranu . Tek posle podne, 2. septembra, iz taba Valjevskog partizanskog odreda, koji je posle borbe u Stolicama imao dosta posla, stigao je kurir i doneo plan za napad. Po tom planu, partizani bi napali Krupanj, grubo reeno, sa severne, a vojno-etnike ete porunika Martinovia i svetenika Zeevia sa june strane. Trailo se da se predloi as napada. Odgovorili smo da se sa planom slaemo i da emo mi sa polaznih poloaja na ulimu (brdo iznad Krupnja) napadati na varo i na fabriku antimona, koja je udaljena oko 1,5 km od varoice. tab Valjevskog odreda obavestio nas je, takoe, da je kod Mojkovia organizovao zasedu da bi spreio eventualni dolazak nemakog pojaanja iz Valjeva. Traio je da i mi postavimo jau zasedu kod Maria stene, oko 3 km istono od Krupnja, da bi se spreilo izvlaenje Nemaca iz okruenja. Prihvatili smo sve predloge i predloili da napad pone u 22,00 asa, da znak za napad bude bela raketa, a znaci raspoznavanja "Srbija sloboda". Svi smo bili raspoloeni. Rajko Markovi, podebeo i trbuast, u seljakom odelu, na no gama opanci a preko stomaka lanac sa satom, kao to se nosilo u stara vremena. Imao je na glavi ubaru koju ni usred leta nije skidao, ali bez mrtvake glave ili kakve druge oznake. Iako u godinama, navikao na ovaj brdovit teren, hodao je lako. Gladei ukaste brie, razgovarao je as sa jednim, as sa drugim seljakom. Odluio sam da etu Rajka Markovia, kao najveu, poaljem u zasedu, jer sam mislio, ako Nemci budu beali, da e se voditi estoka borba kada se budu probijali. etu Miloa Vukovia smo rasporedili prema fabrici antimona. Tu je trebalo vie samostalnosti, pa smo raunali da e on uspeno izvriti zadatak, i ako ta zapne, da e se snai.
135
eta u kojoj su bili i Peanevi etnici bila je brojno jaka i dobro naoruana. Nalazila se neposredno ispred nas, pa se u toku borbe moglo na njih uticati. Sem toga, levo od nas bili su partizani. Raunao sam da e se zbog svega toga dobro drati u borbi, ali sam se prevario. Dok je Rajko obilaznim putem poao u zasedu na Maria stenu, mi smo sa dve ete oprezno izali na polazne poloaje na brdu ulim. Izbili smo iznad samog Krupnja a nismo naili ni na kakvo nemako obezbeenje. Da smo to znali, mogli smo izai sa stareinama i na polaznim poloajima dati precizne zadatke. Ovako su zadaci bili opti. Miloeva eta e napasti fabriku antimona, a Mitrova varoicu Krupanj. ekali smo vreme za napad. Odjednom mi je palo na pamet da Nemcima poaljemo ultimatum i da traimo da se predaju. Verovatno da je sve ono to se tih dana deavalo, uticalo da pomislim da se Nemci nee moi odupreti narodu i borcima ovog kraja i da e u Krupnju morati da kapituliraju. Sastavili smo ultimatum, u kome smo Nemce obavestili da su potpuno opkoljeni i da e, u sluaju otpora, svi do poslednjeg biti poubijani. Traili smo da se predaju i da nas o tome obaveste ispaljivanjem tri bele svetlee rakete. Na kraju, ako poloe oruje, ivoti e im biti poteeni i s njima e se postupati po meunarodnom ratnom pravu. Taj dokument potpisao sam punim imenom i zvanjem: etniki komandant porunik Ratko Martinovi . Nali smo jednog etrnaestogodinjeg mladia, kojeg je poznavao pop Zeevi, i poslali ga sa ultimatumom putem koji vodi od sela Banjevac u Krupanj. Nemaki komandant posade primio je taj ultimatum u 21,00 as. I umesto da nam odgovori, pitao je svoju viu komandu ta da radi. U 22,30 i ponovo u 23,45 nemakoj posadi u Krupnju nareeno je od vie komande: "Kapitulacija iskljuena". Tako je posle porobljavanja cele Evrope, kada su snage nemakog Vermahta ve poele veliku kijevsku bitku, posle koje e pasti cela Ukrajina, ovde u Srbiji, Nemcima, odnosno posadi jednog nemakog garnizona, upuen ultimatum da se predaju. Tano je da Nemci nisu pristali na kapitulaciju i da je ultimatum bio jo jedna potvrda da e uskoro biti napadnuti. Ve pre ultimatuma, obaveteni od Uroa Nedeljkovia, a naroito posle pada, odnosno osloboenja Stolica, Nemci su preduzimali sve mere za odbranu i utvrdivali se. Da bi im odbrana bila to vr a, organizovali su dve otporne take, koje su uzajamno bile u vatrenoj vezi. Jedna otpoma taka bila je krupanjska bolnica, na istini i vrlo pogodna za odbranu jer je zgrada bila od tvrdog materijala, a mi nismo imali tekog oiruja. Druga otpoma taka bila je fabrika antimona, neto nepovoljnija za odbranu jer joj se moglo dosta blizu prii zahvaljujui nasipima od ljake nagomilane sa june strane fabrike. ekali smo znak za poetak napada, a ekali smo i da se vrati omladinac ika Mati, koga smo poslal i sa ultimatumom u Krupanj. Ovo iekivanje samo je poveavalo napetost. Tada je neko traio porunika Martinovia i popa Zeevia, i mi pomislismo da je to kurir iz Valjevskog odreda. Meutim, bio je to omladinac Slavko Orlovi, koji nas je obavestio da je kod sreskog naelstva u Krupnju zakopao jedan mali top sa dosta granata. Ujedno nam je javio da su se Nemci povukli u bolnicu i da je grad naputen. Obradovali smo se i jednoj i drugoj vesti i odmah poslali Slavka Orlovia, sa jo etiri borca, da iskopaju top i granate i da ih donesu na poloaj. Nameravali smo da se spustimo u varo, ali kako je trebalo da sa te strane dejstvuju partizani, odustali smo i dalje smo ekali poetak napada. Prola su 22,00 asa. Znaka za napad jo nema. U 23,00 asa Nemci su iznenada otvorili jaku vatru i raketama poeli da osvetljavaju teren oko bolnice i fabrike. Mi nismo izdali komandu za otvaranje vatre, ali usled raketa i nemake vatre, i nai borci su otvorili vatru. Kroz umu, iznad naih glava, preletela su puana zrna. Odjednom na levom krilu, gde su bili etnici "vojvode drinskog", nastade panika. Neki su vikali: "Beite, idu Nemci!" Vie nije bilo potrebe za tiinom, pa smo i mi poeli vikati da bismo ih zaustavili. Panika se poela prenositi i na ostale borce i nastade opte beanje kroz umu. Vlada Zeevi, u svojoj knjizi Raste ustanak, na strani 15, opisao je taj dogaaj ovako: '
136
"Martinovi i ja se brzo dogovorismo. On odjuri do ete koja je s desnog boka napadala topionicu, a ja za beguncima, pa kada ne uspeh da ih zaustavim, poeh da ih grdim. ak i pitolj izvadih da ubijem svakog ko nee da stane. Ali uvideh da bi to bilo beskorisno i samo bi povealo paniku. Uveravao sam ih da nema opasnosti i da treba da stanu. No, ne samo to ne uspeh da ih zadrim nego se strah postupno prenese i na mene. Zora je ve poela da beli. Najzad shvatih do ega me je dovelo ovo tranje za etnictma. Pognute glave pooh natrag prema Krupnju." I dok je Zeevi tako doivljavao tranje za etnicima, ja sam uz velike napore, jurei s kraja na kraj poloaja, uspeo da uvrstim situaciju i spreim da panika ne zahvati sve borce. Pomagali su mi Milo Vukovi i narednik vodnik Mitar, a i dve partizariske desetine, koje su nekako ba u to vreme izlazile na nae poloaje na ulimu, neto posle pola noi. Ovo beanje "vojvode drinskog" i Peanevih etnika zabeleeno je u Proglasu Valjevskog odreda: "Pored komesara, ljotievaca i Nedia, ovih dana i Kosta Peanac, sa svojim 'vojvodama', pokazao je svoje gadno izdajmko lice. On je izdao proglas protiv nae oslobodilake borbe. A njegov 'vojvoda lepeniki 'Sreten Drinski', koji je pod komandom porunika Martinovia bio dobio poloaj u bici kod Krupnja, pobegao je sa svoga poloaja posle prve paljbe u nameri da omogui neprijatelju ispad iz njegovog poloaja i opkoljavanje snaga porunika Martinovia i njihovo unitenje. Ovo zloinako izdajstvo zasluuje najvei prezir celog naroda i najveu kaznu za izdajicu." Zbog nabujalih potoka kuriri su izgubili u vremenu, to je takoe bio razlog da partizani ponu da napadaju negde oko pola noi, kada su i na nae poloaje stigle dve desetine partizana. 1 Nemci su u svom ratnom dnevniku zabeleili: "3.9. u 00,30 asova napad ba zapoeo." Oko 3 asa ujutro Nemci su ponovo onako nasumce otvorili snanu vatru. Naredio sam da se municija tedi, a to su, primetio sam po vatri, inili i partizani. Tada je na na poloaj stigao i Slavko Orlovi sa borcima koji su nosili mali top, kalibra 37 mm, iz naoruanja mitraljeskih eta bive jugoslovenske vojske, koji j e trebalo da se postepeno povue i zameni mnogo boljim protivtenkovskim topom od 47 mm. Desilo se da je desetar jedne partizanske desetine koja je dola na ulim, Rade Ristanovi, za vreme sluenja kadra kao rezervni podoficir bio niandija ba na ovakvom topu. On se odmah prihvatio da sastavi top i pripremi ga za dejstvo protiv neprijatelja. Ve su se ukazali znaci rane zore. ekao sam da topi ispali prvi metak. Naumili smo da gaamo nemaki mitraljez koji je tukao sa krova bolnice. Zaposeli smo opet sve stare poloaje. Stigao je i Zeevi, rekavi da nije mogao zaustaviti etnike. Ristanovi radosno uzviknu: "Gotovo!" i top opali. Nemci su u ratnom dnevniku zabeleili: "06,55 asova. U ovom trenutku na bolnicu je otvorena vatra iz tekih bacaa ili topova. Kod 10. ete novi ranjenici. Pomo preko potrebna. Pojaanje hitno." Da ne bi u toku dana nai borci bili izloeni velikim gubicima, povukli smo ih u sigurnije zaklone i naredili strogu tednju municije. etnici "vojvode drinskog" irili su paniku, kako su nam seljaci priali, jer su beei vikali: "Idu Nemci i sve pale." Iako je gotovo cele noi padala kia, na nae poloaje pajedinano i u grupama dolazile su seljanke, lepo i isto odevene kao da idu na sveanost, donosei nam hranu. Iako se razvedrilo i magla se razila, izgledalo je da e opet biti kie. Zeevi i ja smo krenuli u varoicu. Trebalo se dogovoriti sa tabom Valjevskog partizanskog odreda ta da se dalje radi. Osim toga, Zeevia je vukla elja da vidi i porodicu, jer nije znao da li su ih Nemci ostavili na miru. U varoi smo se sreli sa komandantom Zdravkom Jovanoviem i dogovorili se da u kafani Milana Todorovia u Krupnju odrimo sastanak. Poto je posetio porodicu, Zeevi se brzo vratio. Kod kue je naao sve u redu. Ba kada je tre balo da sastanak pone, naila su tri aviona, tipa "brege". Svi smo izili da ih posmatramo, a kada su poeli da bacaju rune
137
nemake bombe, koje su visoko u vazduhu eksplodirale, poesmo da se smejemo. Neko je rekao da su to ustaki avioni. Sa partizanskim rukovodiocima brzo smo se sporazumeli. Oni su rekli da e za sledeu no pripremiti bombake grupe koje e pod zatitom vatre ubaciti eksploziv u bolnicu. Kada one to urade, mi emo izvriti juri. Iz dosadanje vojne nauke nije mi bio poznat takav nain dejstva pa sam bio iznenaen. Hteo sam da ujem kako se to radi, pa su mi rekli da e me sa akcijom bombaa upoznati ikica Jovanovi, koji je to nauio u ratu u paniji. Opet su naili avioni. Ovog puta bili su to bombarderi JU 52. Bacili su nekoliko bombi, od kojih se jedna vea zabila do polovine u temelj krupanjske crkve, ali nije eksplodirala. ekajui ruak, Mia Dudi, aktivni potporunik, svirao je na usnoj harmonici melodije koje sam tada prvi put uo. Bile su to revolucioname pesme koje sam kasnije esto sluao na priredbama ili kada su ih borci pevali u trenucima odmora. Zatim je u kafanu uao i onaj stariji partizan koji je u odnosu na ostale bio dosta stariji. Uinilo mi se da je to onaj ia koji je dolazio sa doktorom Jovanoviem na Ravnu goru. ia se zagledao u mene, ali ne ree da me poznaje. Saznao sam da je to Dragojlo Dudi, otac potporunika Mie Dudia, komandanta Raevskog bataljona. Posle bombardovanja odluili smo da se ne zadravamo u gradu pa smo naredili da se i graani sklone , ali toga dana avioni nisu vie nadletali Krupanj. Odloio sam upoznavanje sa ikicom pancem za vee, i sa Zeeviem se dogovorio da se naemo pred vee na poloaju. On je otiao svojoj kui da se odmori, a ja sam se odmarao u jednoj kui blizu poloaja na ulimu. Bio sam umoran ne samo od nespavanja ve i od uzbuenja koje sam te noi doiveo pa sam brzo utonuo u san, ali sam se zbog oseanja odgovornosti isto tako brzo budio. Oslunuo bih malo gde puca i onda opet zaspao. Pred vee Milou i Mitru, komandirima eta, dao sam zadatke, dok je Rajkova eta i dalje bila na starom zadatku kod Maria stene. Siao sam ponovo u Krupanj i tada sam se naao sa ikicom Jovanoviem pancem. On me je upoznao i sa desetinom bombaa. Bili su to sve omladinci koji su se dobrovoljno javili za ovaj teak i opasan zadatak. Obalom Likodre trebalo je da se bombai najpre neopaeno privuku do bolnike mrtvanice kapele, koja je bila oko 80 metara udaljena od bolnice. Odatle, pod zatitom nae vatre, do zida bolnike zgrade u koju e kroz prozore ubaciti bombe i eksploziv. Posle toga, prema planu, svi treba da izvrimo juri i zauzmemo bolniku zgradu. Upoznao sam se i s komandirom bombaa Dimitrijem Koljkoviem. Svima sam poeleo sreu u borbi. Na dati znak, na napad je poeo. Nemci su nam donekle olakavali da ih preciznije gadamo jer su esto ispaljivali svetlee rakete. Istina, to je oteavalo i usporavalo privlaenje bombaa. Sem toga, Nemci su imali dosta svetlee mumcije i koliko su oni u noi videli kuda upravljaju snopo ve svojih mitraljeza, toliko smo i mi videli odakle izviru, pa smo svoju vatru upravljali na te ciljeve. I ova no je opet bila kina, ali se to u groznici borbe nije ni primeivalo. Borba je trajala dobar deo noi, a onda smo uli nekoliko snanih eksplozija. To se vie puta ponavljalo. Oekivao sam da e biti dat znak za juri. Umesto toga, pozvao me je po kuriru komandant Valjevskog odreda. Otrao sam brzo ka periferiji varoice sa kurirom. Komandant Zdravko Jovanovi i ikica panac rekoe mi da e se, kako se ini, Nemci predati. Vatra je obustavljena i nas trojica smo prili bolnici. Sa nama je bio i Rade Joki, koji je do maloas glasno pozivao nae borce da obustave vatru, a sada Nemce da se predaju, zahtevajui da istaknu belu zastavu. Rade je to dovikivao na nemakom jeziku. Nemci su obustavili vatru. Posle estoke borbe od koje je odzvanjala cela krupanjska dolina, odjednom nastade tiina. U bolrnci se ula glasna prepirka, zatim jedan pucanj kao iz revolvera. Onda je na krovu bolnice poela da i zranja bela zastava. Grlili smo se od radosti i uzbuenja. Pomislio sam da mi vie ne bi bilo ao ni umreti ni bradu obrajati kad sam doiveo da vidim kako Nemci istiu belu zastavu, prvu koju su istakli otkako su poeli da porobljavaju druge narode i zemlje. Bilo je to 4. septembra 1941. godine. Do predaje ipak nije dolo. Tada jo nismo mogli znati zato su odustali od predaje. U meuvremenu, kako smo kasrdje saznali, radiogramom su dobili nareenje da izdre do jutra, kada e im doi u pomo bombarderi.
138
Kada su Nemci poeli da skidaju belu zastavu, nas etvorica smo se povukli od bolnice, naredivi istovremeno da se otvori najjaa vatra po nemakoj posadi u bolnici. Vie nije bilo vremena za organizaciju novog napada, jer je ve svanulo. Nije nam se ni urilo, poto je tab Valjevskog partizanskog odreda dobio izvetaj da su Nemci kod Oseine i Mojkovia potpuno razbijeni. Pomo Krupnju nije mogla stii, i mi smo bili sigurni da Nemci ne mogu dugo izdrati. Naredili smo da nai borci jo vre dre blokadu i ostavili dovoljno boraca koji su laganom vatrom neprekidno gaali Nemce. Naroito smo ih spreavali da dodu do vode iz jedinog bunara koji je bio ispred bolnice, jer u bolnikoj zgradi nije bilo vode. I na topi je imao zadatak da s vremena na vreme tue osmatrane ciljeve. Povukli smo se u kuu predsedruka krupanjske optine da se prosuimo i dogovorimo. Pre sastanka otiao sam da estitam bombaima na hrabrom dranju. Video sam koliko je bilo opasno i kako je bio teak zadatak partizanskih bombaa. Naroito je na mene ostavila snaan utisak njihova skromnost kada su govorili o svom zadatku i kada su objanjavali kako ih je nemaki mitraljez u kapeli, za koji nisu znali, omeo da jo bolje izvre svoj zadatak. Uporeivao sam partizanske jedinice sa etnicima. Bilo je to sasvim suprotno od onog to se o njima govorilo na Ravnoj gori. Morao sam priznati da je disciplina i organizacija partizanskih jedinica bila bolja od naih. Teio sam se pomalo time to nismo imali dovoljno vremena da se organizujemo. to se tie dranja u borbi, naroito kada sam se prisetio Peanevih etnika pod komandom "drinskog vojvode", morao sam poeleti da i nai borci steknu borbenost koju su posedovali partizani. Najvie mi je smetalo to sam oseao da ova naa vojska suvie zavisi od onih koji su je prikupili. inilo mi se da je vezivanje za pojedinca tetno. Liilo mi je to na neku feudalnu vojsku u kojoj svaki "vitez" moe da radi kako mu je volja. Sastanku su prisustvovali: Zdravko Jovanovi, komandant, i Milosav Milosavljevi, komesar Valjevskog odreda, zatim Milo Mini Cmi, koji je po dunosti bio najstariji medu partizanima, mada ja jo nisam znao kakva mu je funkcija, ali sam video da ga svi sluaju. Na sastanku je bio i Dragojlo Dudi, kao zamenik komandanta odreda, i na kraju pop Vlado Zeevi i ja." Oseao sam se obavezan da odam priznanje borbenosti i disciplini partizana. Napravio sam poreenje sa borcima koji su pod mojom komandom, naglasivi ta mi se desilo sa etnicima "vojvode drinskog". Predloio sam da se borci vojno-etnikih eta rasture po partizanskim jedinicama i da se tako stvori jedan odred. Ovo je izazvalo veliku raspravu, i svi smo odjednom izali iz dremljivosti koja nas je obuzimala zbog neprospavane noi. Teko mi je rei ko je vie a ko ubedljivije govorio, ali nismo bili svi istog miljenja. Ta rasprava je trajala podue. Na kraju je Milo Mini poeo da obrazlae svoje miljenje... Bio je ubedljiv i logian, pa smo to miljenje i usvojili. Mislim da je tu nau raspravu najbolje prikazao Dragojlo Dudi u svom Dnevniku: "U kujni kue predsednika optine suili su se ljudi iz rukovodstva. Istodobno, vodili su se pregovori izmeu predstavnika vojno-etnikih eta i predstavnika partizanskog Valjevskog odreda. Predstavnici etnika izjavili su da su vrlo zadovoljni borbenou, hrabrou i ponaanjem u borbi i van ove sa svima naim ljudima. Porunik Martinovi priznao je da moral ljudstva koje on vodi (etnici) nije na dostojnoj visini; da su mnogi beali iz borbe, da nisu disciplinovani i traio je da se svi njihovi ljudi iz vojnog etnikog odreda, prilikom stapanja sa partizanima, rasture tako da budu izmeani izmeu partizana radi moralnog uzdizanja i politikog izgraivanja i dranja istih u vrstoj ruci partizana. Posle due diskusije postignuta je puna saglasnost o stapanju ova dva odreda i o produenju zajednikih akcija pod rukovodstvom jedinstvenog taba. Zadrano je isto rukovodstvo, proireno sa jo dva rukovodioca. Za naelnika taba odreda doao je porunik Martinovi, za zamenika politikog komesara ovog taba doao je svetenik Vlada Zeevi, kao predstavnici vojno -etnikih eta." Tako je jo u toku napada i borbe za Krupanj uinjeno sve to je bilo potrebno za jedinstvo u borbi. Dogovor na Makovom kamenu dograen je, istina, i ovog puta bez pismenih formalnosti, ali zajednika borba bila je jai zavet od svih pisanih formatnosti.
139
U proglasima koji su izdati posle osloboenja Krupnja, to je bilo, konano, potvreno pismeno i javno pred narodom. Sa okolnih brda uo se po koji pucanj. To su se javljali nai borci koji su budno motrili na Nemce i nisu im dozvoljavali m glavu da pomole. Penjali smo se uz brdo ulim da se pridruimo borcima i da se na poloaju malo odmorimo. Podnevno sunce je grejalo, a jutarnja magla nam je nagovestila da e dananji dan biti vedar i topao. Za nas bi bilo bolje kino vreme, jer bi ono oteavalo dejstvo nemake avijacije. Poto smo proverili poloaje boraca, seli smo, naslonivi se uz drvee. Tako smo se odmarali a mnogi od nas su i zaspali. Odjednom mi se uinilo da sanjam. Zavijanje sirene a iz vazduha pravo na na poloaj obruava se avion. Onda videh kako se od aviona otkide neto crno, kao ovek da je iskoio u vazduhu se ljuljalo kao da se koleba hoe li na nas ili e nas preskoiti. Onda strana eksplozija iza naih lea. Tek u tom trenutku shvatih da ne sanjam. Skoio sam i prilepio se za drvo ispod koga sam sedeo. Tada videh da se obruava drugi avion. Tako za redom est aviona bacalo je bombe velike kao ovek, a one su, ljuljajui se u vazduhu, preskakale na poloaj. Avioni su napravili veliki krug iznad Krupnja i pikirajui iz tog kruga, obruavali su se jedan za drugim i mitraljirali nae poloaje uz zavijanje sirena. Primetih nedaleko od sebe i popa Zeevia. Kako su avioni pri obruavanju menjali pravac , tako sam ja obilazio oko drveta, tako da sam oko njega i zemlju utabao. Malo-pomalo dolazio sam k sebi. Prvo sam uoio da su nai poloaji dobri i zbog toga to su blizu bolnice. Da ne bi bombardovali svoje poloaje, Nemci su prebacivali i preko naih. Videh i da nam je drvee dosta dobar zaklon, naroito od mitraljiranja. U trenutku se odluih da prekinem ovo kruenje oko drveta. Nedaleko od mene bio je Radii sa pukomitraljezom. Pritrao sam mu, uzeo pukomitraljez i komandovao borcima da gaaju avione. Pukomitraljezac ustade i ponudi da mitraljez naslonim na njegovo rame. Od ovog naeg dejstva nije bilo efekta. Nismo imali nianskih sprava za pukomitraljez, a ni svetlee municije da bismo mogli izvriti korekturu. Ali sa moralne strane imali smo vel ike koristi od toga jer smo se oslobodili straha toliko da smo ak i za vreme dejstva aviona gaali Nemce koji su se poeli izvlaiti iz bolnice. Moram ovde napomenuti da je pukovnik Stanko Mladenovi, piui knjigu "Pop Vlada Zeevi", netano prikazao ovaj dogaaj, rekavi na 96. strani: "Jednog trenutka, kada mu je ve dojadilo skrivanje od hrasta do hrasta, potegao je mitraljez, naslonio ga na rame borca Radiia pa opalio po avionima. Pucao je on kao vian mitraljezac, as koenjem, as brzom paljbom. Kad se cev usijala, zastao je krae vreme pa 'brnom' nastavio svom estinom." Meutim, sam Zeevi u svojoj knjizi "Raste ustanak", na strani 17. pie o tom dogaaju: "Okretanje oko hrasta potraja i kad se uverih da je on lo zaklon, napustih ga i brzom paljbom poeh da gaam 'tuke' koje su nailazile. To uinie i ostali. Nastade boj devetorice s pukama i jednim mitraljezom protiv sedam nemakih 'tuka'. Puane cevi se usijae, to nas primora da se malo odmorimo i priberemo. Martinovi je dejstvovao iz 'zbrojovke' a kao postolje mu je sluilo Radiievo rame, pa je tukao as 'tuke', as Nemce ispred bolnice. Radii je strpljivo i hrabro, u stojeem stavu, vrio dunost pokretnog postolja. Nemci su za vreme naleta "tuka" pokuavali da dou do esme isp red bolnice i kada smo to primetili, mi smo ih gaali. Podaci o broju "tuka" koje su uestvovale u odbrani nemake posade u Krupnju nisu isti u svih onih koji su pisali o ovom dogaaju, a to dolazi otuda to ih u vazduhu nije bio uvek isti broj. Jedni avi oni su dolazili, a drugi odlazili. Tani su nemaki podaci koji kau da je bilo svega 12 "tuka". Borba za Krupanj se produila, nemaka avijacija je est -sedam sati neprekidno pomagala odbranu i, na kraju, proboj Nemaca i njihovo prikupljanje kod fabrike antimona. Mi smo svaki njihov pokret pratili vatrom. Da nije bilo "tuka", Nemci bi imali velike gubitke. Ipak, nae dejstvo ih je omelo da se izvuku na vreme. Ve je padao mrak pa su "tuke" odlazile. Tada smo izvrili juri delom ka bolnici, a veina za Nemcima koji su odstupali od fabrike. Sve ono to se deavalo na junoj strani Krupnja, slino se odigravalo i na severnoj. Juri je bio zajedniki, i u polju izmeu fabrike antimona i Maria stene ve u prvi mrak prikupljeno je puno zarobljenih Nemaca i c ela njihova komora.
140
Vojnici iz ete Rajka Markovia nisu u potpunosti izvrili svoj zadatak. Suvie su se zadrali oko komore, tako da je jedan deo Nemaca uspeo da se sporednim putem izvue. Kasnije se govorilo da je Nemce sproveo neki Aleksa Stepanovi sve do Valjeva. Postoji dokument iz koga se vidi da je Aleksa Stepanovi izvetavao Nemce, pa nije iskljueno da im je posluio i kao vodi. Prema nemakim podacima, Krupanj su branile 10. i 11. eta 724. puka 704. peadijske divizije i jedan vod minobacaa. Odbranu je pomagala avijacija sa tri aviona tipa "brege", uglavnom za izvianje; zatim tri bombardera JU 52 i 12 jurinih aviona "tuka" JU 57. Sem toga, iz Valjeva su Nemci pokuali prodor ka Krupnju snagama jaine bataljona peadije i dva voda tenkova, da bi deblokirali opkoljene ete u Krupnju. Isto tako, prema nemakim podacima, njihovi gubici su bili: 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih. Mi smo zaplenili 2 teka i 6 lakih minobacaa, 22 mitraljeza "arca", vie od 70 puaka, 300.000 metaka, 12 strojnica, 10 pitolja, 18 motornih vozila i 20 zaprenih kola; zatim 2 radio -stanice, jednu hirurku bolnicu, 2 magacina puna hrane i opreme, duvana i oko pola miliona maraka. Nai gubici su bili: 6 mrtvih i 12 ranjenih. Poginula su i etiri graanina. Nemci su ovaj poraz dramatino primili i u izvetaju Vrhovnoj komandi javili: "Obe opkoljene ete u rudniku antimona kod Krupnja bile su unitene od bandita. Gubitak od 9 mrtvih, 30 ranjenih i 175 nestalih oaljen je sa nae strane." Da se vratim dogaajima. Zajedniki tab, odnosno tab koji je oformljen na ranijem sastanku, opet se dogovarao. Odredili smo i gonei odred pod komandom ikice Jovanovia. Zeevi i ja izloismo situaciju u Loznici i svi se sloie da sa delom snaga krenemo u pomo Loznici, a deo uputimo na Drinu prema Zvorniku. Prema Valjevu je trebalo uputiti glavne snage. Za odmor smo ostavili samo jednu no, a ve sutradan, 5. septembra, posle najnunije reorganizacije eta, krenuli smo na nove zadatke. Pretpostavljali smo da bi avioni iz osvete mogli bombardovati Krupanj, pa smo jedinice izvukli rano iz grada da ne bude gubitaka. Za vojno-etnike ete bio je odreen rejon Stolica, tako da bi odmah posle reorganizacije mogle krenuti ka Loznici i Zvorniku. ' Razgovaralo se te veeri i o stvaranju narodne vlasti, jer je bilo puno poslova koje je trebalo obaviti. Trebalo je na narodnim zborovima izabrati najpotenije ljude, i to one koji podravaju borbu i koji e se starati da narod potpomae vojsku. Ujutro sam kod tzv. Aleksinakog groba, povie Stolica, na poljani izvrio reorganizaciju. Bilo je mnogo novih boraca, a neki nisu imali oruja. Takve nismo mogli zadrati, nego smo ih popisali i vraali kuama, rekavi da emo ih pozvati kada budemo imali oruje ili kada ga sami nabave. Posle osloboenja Krupnja bilo je i takvih koji su mislili da je rat zavren pa su poli kuama. Jedan od njih bio je i rezervni kapetan, stari Mihailo Popovi, koji je, na kraju, doiveo teku sudbinu. Posle izvesnog vremena se vratio, i u blizini Valjeva bio komandir voda u eti Rajka Markovia. Zatim je opet formirao svoju etu, koju je kapetan Rai, kada je kretao na Uice, pokuao da stavi pod svoju komandu, to je spreio Vlada Zeevi. Koncem 1941. Rajko Markovi, koji se tada odvojio od nas i vodio borbu protiv partizana, pokuao je povui i Mihaila Popovia. Kako je on bio neodluan, otiao je kui. Jednoga dana Nemci su ga pokupili, oterali na Banjicu i streljali. Poto je narednik Mitar konano krenuo u Bosnu, za komandira ete je odreen Rajko Jovanovi, mladi podoficir koga su nam predloili drugovi iz taba Valjevskog partizanskog odreda. Ta druga eta je odmah upuena prema Zvorniku i tokom vremena se potpuno utopila u Azbukovaki partizanski bataljon. Rajkovu etu smo smanjili, a poveali Miloevu i ovu drugu, koju smo poslali na Drinu. Borcima sam tom prilikom u kraem govoru estitao na uspenoj borbi, a onda smo sa dve ete krenuli ka Loznici. Raspoloenje i boraca i naroda bilo je naroito. Ponegde su nas i cveem kitili.
141
U Loznicu smo stigli 6. septembra ujutro i saznali da je Koviljaa osloboena. Iz Krupnja je stigao i pop Zeevi, koji se tamo zadrao radi izbora za narodnu vlast, pa smo odmah otili u komandu mesta, koju su ve uspostavili etnici igumana Dide i kapetana Raia. Komandant mesta bio je Jovan Marjanovi, stariji penzionisani potpukovnik, koji se nerado primio te dunosti. Njegov zamenik, trgovac Nikola Gordi, vodio je glavnu re. Nije bilo teko videti da taj Gordi nije za partizane. On ak nije nita preduzeo ni protiv kafedije Laz e. Naime, u kafani Laze Hajdukovia bila je nemaka posada i kada je Misita sa svojim borcima upao u kafanu, Laza je dograbio pitolj jednog nemakog oficira i ubio potpukovnika Misitu. Kada je re o Misiti, duan sam da kaem i ovo. U Tronoi sam se lino uverio da Misita nije znao ta se radi na Ravnoj gori, da Draa Mihailovi, pod izgovorom da "nije vreme", uopte ne namerava da se bori protiv okupatora. Siguran sam, isto tako, da nije imao nareenje Drae Mihailovia da napadne Loznicu. Nesumnjivo je i to da su oko njega bili ljudi koji su imali sasvim druge stavove, kao kaluer Georgije Boji, trgovac Nikola Gordi, porunik Mika Komarevi. Oni su uticali na Misitu da napadne Loznicu bez saradnje sa partizanima. Ne bi bilo opravdano praviti pretpostavke kojim bi putem krenuo Misita da je ostao iv, zbog ega se i ja zadravam samo na ove dve injenice: prvo, napad na nemaku posadu u Loznici izveo je bez nareenja Drae Mihailovia, i drugo, hrabro je poginuo u borbi protiv Nemaca. Mrtav, potpukovnik Misita nije mogao smetati Drai Mihailoviu, koji je ovu priliku iskoristio da narodu pokae kako se i njegovi etnici bore protiv Nemaca. Kao dobar poznanik popa Zeevia, kaluer Dida nas je po kuriru pozvao da mu pomognemo u napadu na Koviljau. Kad smo doli, Koviljaa je bila osloboena, ali kaluer Dida nije ni pokuao da sa Zeeviem ili sa mnom porazgovara o organizaciji komandovanja posle pogibije potpukovnika Misite. Umesto dogovora, kaluer je poslao hitno kurira Drai Mihailoviu sa molbom da odredi novog komandanta. Koliko je brzo radio kaluer Dida da uspostavi vezu sa Ravnom gorom, pokazuje i podatak da je major Panteli, koga je Draa odredio da zameni Misitu, bio u Loznici ve 8. septembra, a mene je njegov autant naao 10. septembra u Oseini i predao mi pismo u kome je Panteli traio da se stavim pod njegovu komandu. Kasnije je Dida i lino odlazio na Ravnu goru. Zeevi i ja jedva smo nagovorili kaluera Didu da se obrazuje preki sud i da se osudi kafedija Laza Hajdukovi koji je ubio Misitu. Posle javno proitane presude, kafedija je pogubljen. U Loznici sam se poslednji put u toku rata sreo sa Benjaminom Samokovlijom. Tada nije insistirao da ostane sa mnom jer ga je vukla elja da bude negde blie Sarajevu. Nadao se da e na i nekog od porodice. Nisam ga ni ja zadravao i tako smo se rastali. Od tada je Benjamin doiveo mnoge teke trenutke. Neko vreme je sa mavanskim partizanima u rudniku Zajai pravio bombe od vodovodnih cevi i eksploziva. Potom se prebacio u osloboenu Ljuboviju da bi produio za Bosnu. U Ljuboviji je neko tuio Samokovliju etnicima da je on porunik Martinovi, verovatno zato to je i on ve imao malu crnu bradu. Poto su ga tukli da prizna da je porucnik Martinovi, etnici su ga vezali i stavili mu kamu pod grlo, pretei da e ga zaklati. Pukom sluajnou naiao je neki etniki oficir koji je mene poznavao i rekao im da taj vezani nije porunik Martinovi. Benjamin je posle toga izbegavao da doe u dodir sa etnicima i, prebacivi se u Bosnu, stupio je u Romanijski partizanski odred. Meutim, ni tu nije imao sree. U takozvanoj drugoj ofanzivi, koju su Nemci preduzeli na istonu Bosnu, bio je zarobljen i posle torture sproveden iz zenikog zatvora u nemaki koncentraciom logor u Solunu. Otud je uspeo da pobegne i da se pridrui makedonskim partizanima. Rat je zavrio kao kapetan i ef obavetajnog odseka divizije KNOJ-a. Dugo posle rata nismo znali jedan za drugog. Da se vratim dogaajima 7. ili 8. septembra 1941. godine. Rastavi se tada sa Benjaminom, krenuo sam sa etom Rajka Markovia prema Valjevu. Milo Vukovi je bio komandir ete koju smo tada jo zvali kombinovanom, jer je u njenom sastavu jedan vod bio partizariski. Po dogovoru sa komesarom Milosavom Milosavljeviem, koji je tada bio u Loznici, i sa komandantom Mavanskog partizanskog odreda Nebojom Jerkoviem, ovu etu uputili smo prema apcu radi napada na abac. Kao naelnik Valjevskog odreda krenuo sam da se borim oko Valjeva. To je bio i konani raskid s mojom namerom da se prebacim u Bosnu. Iako kratak, boravak u Loznici ostao mi je u seanju, jer je bio pun dogaaja koji se pamte.
142
Kaluer Dida, kapetan Rai i porunik Mika Komarevi organizovali su u Banji Koviljai zajedniki ruak za etnike i partizane koji su uestvovali u napadu na Loznicu i Koviljau. Liilo mi je to na slavlje na Ravnoj gori kada je dolazio major Aleksandar Mii. Razlika je bila u tome to se ovde nije samo pretilo Nemcima, ve se slavila pobeda nad njima. Mavanski partizani su posle ruka otili na nove zadatke prema apcu, a u Loznici im se pridruila i eta Miloa Vukovia. etnici su ostali da pijane jo cele noi i da vrljaju ne samo po Koviljai ve i po Loznici. Kaluer Dida je zauzeo stav glavnog stareine. To kao da nije bio onaj isti ovek iz manastira Tronoe, s kojim smo se desetak dana ranije dogovarali. Ni popu Zeeviu nije se svidalo njegovo dranje. Razume se da mi tada nismo znali razlog, ali, kao to sam ve napomenuo, Dida je preduzeo sve da stupi u vezu sa Draom Mihailoviem. Ovo etnlko pijanenje navelo je Zeevia i mene na zakljuak da bi nai borci mogli imati neke oznake na ajkaama. Veina ih je imala na glavi vojnike ajkae, jer je to u ovim krajevima sastavni deo narodne odee, mada su poneki imali i ubare, to je takoe bilo uobiajeno. Malo-pomalo traei kako da se razlikujemo od ostalih etnika a da to lii na vojniku oznaku, palo nam je na pamet da na ajkae stavimo srpsku nacionalnu trobojku. Materijala je bilo u trgovinama i crkvama, jer su ove trobojke upotrebljavane za slavske svee. Ovu zamisao nismo nikad do kraja sproveli, kao ni mnoge druge, jer je bilo i drugog uticaja na nae borce van naeg. U Loznici me je posebnom panjom obasipao trgovac Gordi. Pokuavao je na sve naine da me pridobije da ostanem u Loznici i da primim komandu nad etnicima. Pozvao me je i kui, pa sam ak pomislio da me hoe za zeta. Poklonio mi je novo odelo, narodnu nonju, novu ubaru i nove opanke. Odelo mi je koristilo a i ubaru sam stavio na glavu, zamenivi oficirsku kapu koja je ve bila dotrajala. Na ubaru sam stavio oficirski amblem. Povrh svega nosio sam nemaki oficirski mjel zadobijen kod Krupnja. U takvoj odei sam bio sve do dolaska u Uice. U njoj me je fotografisao Rade Joki i sauvao taj snimak. Sutradan, 7. septembra, sa etom Rajka Markovia krenuli smo prema Valjevu, ali smo ili zaobilaznim putem preko Krupnja. U Krupnju nas je doekao narod. Bilo je najvie seljaka iz okolnih sela iz kojih su bili i nai borci, pa su doli da ih isprate na front. Drugarica Sojka, Sofija Stanii, koja je bila voa patrole kada sam se sreo sa partizanima u selu Bukovcu, sada je rukovodila kulturnom grupom i pripremala priredbu u Krupnju. Uvee je i pred naom etom otpevano nekoliko partizanskih pesama. Te noi sam prespavao u Krupnju kod popa Zeevia kao njegov gost. Sutradan, do Oseine kretali smo se kao po slobodnoj teritoriji i u Mojkoviu sluali o junakoj borbi partizana sa kolonom od 12 kamnona punih Nemaca. Pomagali su im i seljaci, pa su ak i kamenjem tukli Nemce. Ta ko je zaseda kod Mojkovia i Komiria nekoliko dana vodila borbu s Nemcima i spreila ih da stignu do Krupnja i deblokiraju nemaku posadu. O nekim borcima su i pesme poeli da pevaju, na primer o ivanu Markoviu ii, aktivnom podoficiru, pilotu lovcu, rodom iz Zavlake. U borbama kod Cmiljeva 1942. godine teko su ga ranili etnici. Podlegavi rani, bio je sahranjen u Komiriu. Za svoju zaista izuzetnu hrabrost ia je proglaen za narodnog heroja. Dugo sam se u toku tog pokreta skanjivao da razgovaram i s Rajkom Markoviem o dranju njegove ete kod Krupnja. Rajko je bio znatno stariji i od Zeevia, a pogotovo od mene. Jo iz prvog svetskog rata iziao je sa inom narednika, a u ovo vreme je ve preao pedesetu. Trbuast, sa kratkim utim briima i ubarom koraao je ustro kao mladi i teko ga je bilo stizati. Poeo sam s njim razgovor izdaleka, najpre o tome kako su se drali partizani u borbi. Rajko se nerado sloio sa mnom. Morao sam ga direktno upitati kako je dolo do toga da se Nemci provuku pored njegove ete. Rajko se pravdao da je ve pao mrak kada je krenuo ka Krupnju, mislei da su Nemci tamo zarobljeni. Naiavi na komoru, vie nije mogao da napravi red. Da je bio dan, pravdao se Rajko, sve bi bilo drugaije. Morao sam uvaiti sve to mi je Rajko rekao, jer sam osetio da je i njega stid to se tako desilo . Kad smo stigli u Oseinu, uvee mi se javio jedan potporunik. Obradovao sam se mislei da u dobiti jednog oficira za pomo u komandovanju. Meutim, on se predstavi kao autant majora Pantelia, i predade mi pismo, dodavi da je to nareenje gospodina majora. itajui pismo, osetih da mi od uzbuenja poinje da lupa srce. Pisalo je otprilike ovo: Po nareenju pukovnika Drae Mihailovia odreen sam za komandanta svih etnikih snaga u Podrinju. Zatim je major Panteli, takode po nareenju pukovnika Mihailovia, traio da se odmah stavim pod njegovu komandu.
143
Polako sam se podigao, iz mene provali dugo uzdravani bes i ja uputih na raun majora Pantelia i pukovnika Mihailovia rei koje ovde ne mogu ponoviti. Major Panteli je verno sluio i Drai Mihailoviu, i Milanu Nediu, i Nemcima, ali je na kraju uspeo da izbegne u inostranstvo. O dogaaju koji sam pomenuo, on je u izbeglitvu pisao u "Knjizi o Drai": "Te veeri krenem konjem, u civilnom odelu i bez oruja, sa jednim pratiocem. U Draginje sam stigao 8. septembra. Ujutro uputim ljude da pronau porunika Martinovia i kau mu da je stavljen pod moju komandu. On je poao sa Rav ne gore dva dana pre moga dolaska tamo. Sa svetenikom Jevtiem odem 9. septembra na r. Dobravu i tu uhvatim vezu sa porunicima Milovanom Bratiem, Mirkom Smiljaniem i jo jednim, svi pod Raievom komandom. Obradovali su se mome dolasku. Smiljani mi dade jedan revolver, 'mauzer', u znak panje. Tako se i ja naoruam sada. Pred vee se vratim u Draginje. Tu mi saoptoe da je porunik Martinovi, koga su nali kod Oseine, odbio da se stavi pod moju komandu." Te veeri, ljut na "ravnogorce", razgovarao sam sa Rajkom Markoviem, mojim komandirom ete koja je narasla na oko tri stotine boraca, o Drai Mihailoviu i svemu to se deavalo na Ravnoj gori. Tek posle mesec i po dana setio sam se da mi moj tadanji komandir Rajko nije naroito povlaivao. Sluao me je pristojno kao starijeg, ali je krio svoj pravi stav. Sledeeg dana moja eta je stigla u Kamenicu. Tu je poloaje prema Valjevu drala jedna partizanska eta. Smestili smo se u koli i organizovali ishranu. Jedno vee smo svi bili na priredbi kulturn e grupe kojom je rukovodila drugarica Sojka, uz pomo Rade Jokia. Pored pesama, izveden je i raport "Vrabac", u kome su ismevani Nemci, a pomalo i etnici sa Ravne gore, koji sa planina gledaju nau borbu. Ja sam se sve vie navikavao na taj kolektivni nain ivota, pri emu se vodilo rauna da se niko posebno ne izdvaja. Mogao sam se brzo uveriti da se prema enama drugaricama svi odnose sa potovanjem i, naroito, da su prie o nepotovanju rodbinskih odnosa zlonameme ravnogorske izmiljotine u koje mogu poverovati samo potpuno neobaveteni. Niko se ak nije potrudio da te prie osporava, jer je ivot u etama, i eta u selima, pokazivao kakvi su partizani. Ubrzo se i na ovom terenu, kada bi se pojavila neka eta pod komandom Drainih oficira, mogla videti velika razlika u korist partizana. Iz Kamenice, proavi kroz partizanske zasede, iao sam u izvianje prema Valjevu i zakljuio da se nai poloaji mogu pomeriti u blizinu samog grada. Vratio sam se u Osladi 12. septembra. Tu je tada bio tab Valjevskog partizanskog odreda. Evo ta je tog dana zapisao Dudi u svoj Dnevnik: "Porunik Martinovi vratio se sa zadatka. ia (Dudi) mu je pokazao cirkular o zajednikoj akciji Pocerske ete etnika Raia i Mavanskih odneda naih partizanskih eta. Ovim izvetajem porunik se oduevao. Drue porunie, imam jo jednu vanu stvar da vam saoptim. Raspolaemo jednim originalnim dokumentom Ministarstva unutranjih dela, pov. k. Br. 191 od 7, koji je zaplenila naa Kolubarska eta prilikom zarobljavanja pomonika komandanta andarmerije i porunika Ernesta Pipana u Belanovici. Ovim dokumentom razotkriva se prava uloga pukovnika Drae Mihailovia u koga vi onoliko verujete ree ia i prui poruniku raspis pom. Ministarstva. Porunik je seo pored prozora, uzeo naredbu i poeo da ita. Kad je doao do onih reenica gde se pominje ime Drae Mihailovia, on je zastao i zamislio se; levom rukom uvrtao je svoje crne brkove i trljao svoju crnu bradu. Ponovo je itao ispisane redove. Kad III odred izbije na liniju Zvomik Krupanj Valjevo Mionica, sastae se sa etnikim odredima koji se nalaze pod komandom . tab. pukovnika Drae Mihailovia na toj liniji i saekae dalja nareenja za produenje dejstva. Sve je propalo, sve je profanisano; jo ja i Rai kapetan. Ne daj boe da to bude Raiu, onda bih ja morao preuzeti sve na sebe zavri porunik i ustade. Zavrteo je glavom rekavi: Sramno! Zar je to mogue; zar Draa da bude izdajnik? E, moga mi boga, ja u ga ubiti. uj, drue, ja u da napiem letak i da objasnim naim ljudima ovu gadnu ulogu pukovnika Mihailovia. A ta je sa omm proglasom o naoj saradnji koji je trebalo tampati? obratio se porunik ii." Sedeli smo do duboko u no: Dragojlo i Mia Dudi, otac i sin, i Steva Filipovi. Dok je Mia svirao na usnoj harmonici, ja sam razmiljao o onom to sam malopre proitao.
144
Pred mojim oima, kao film, gledao sam, ali u novoj svetlosti, one dane provedene na Ravnoj gori, dotadanje susrete sa partizanskim rukovodiocima, naroito sa Filipom Kljajiem i Miloem Miniem, sa borcima, bombaima ... Oseao sam da se u meni mnogo ta menja, a to nisam mogao ispoljiti. Da li zbog mog izgleda, zbog amblema na ubari ili ko zna zbog ega, niko nije sa mnom poeo takav razgovor u kome bih mogao rei neto o onome to oseam. O borbi smo dosta razgovarali i o tome smo imali ista miljenja. Ove noi sve ono to sam preivljavao na Ravnoj gori, video sam u pravoj svetlosti. Nisam mogao nai nijednu slamku za koju bih se tamo mogao uhvatiti. Moda sam i zbog toga mislio da bi najradikalnije reesnje bilo napasti na Ravnu goru, pa sam Dudiu i odgovorio: "E, moga mi boga, ja u ga ubiti." tab odreda nije bio klasini tab, pa ni ja klasini naelnik. Situacija je zahtevala sasvim drugi stil rada. Dudi, koji je bio zamenik komandanta, najmanje je vrio tu dunost, ali se, s druge strane, bavio prikupljanjem izvetaja i politiko-mobilizacijskim poslovima, kao i organizaciomm uvrenjem partizanskih eta. Komandant Zdravko Jovanovi i ja odlazili smo na poloaje da organizujemo odbraniu i postavljamo zasede. Pri nailasku Nemaca, esto smo i neposredno uestvovali u borbi, rukovodei najbliim jedinicama. Sem toga, vrlo esto sam sa partizanskim rukovodiocima odlazio na zborove po selima. Naroito sam rado iao sa dr Miom Pantiem i edom Milosavljeviem. Uestvovao sam, isto tako, u borbi kod Ribara, nedaleko od Valjeva. Partizani su bili poruili most na reci kod Ribara, malog zaseoka sela Zlatari. Toga dana Nemci su doli do poruenog mosta sa etiri tenka. Zasedu je drao vod bombaa. Komandir voda bio je Bogosav Mitrovi, a raniji komandir Dimitrije Koljkovi posle borbe kod Krupnja postao je komesar bombakog voda. U sastavu voda bio je i onaj na top od 37 mm iz Krupnja. U rezervi je bila Prva raevska eta , sa komandirom Dobrosavom ivanoviem, koga su svi zvali Trndo. Dobrosav je bio stari ratnik, solunac i nosilac zlatne Karaoreve zvezde sa maevima i zlatne Medalje Obilia. Levo od bombaa bila je jedna Podgorska partizanska eta, na poloajima malo dalje od druma. Nemaki tenkovi zaustavljali su se jedan po jedan, a iza njih je pristizala kolona Nemaca. Sluajno sam se tu naao i, prirodno, ostao, i to kod topa. Otvorili smo vatru iz topa po tenkovima. Nemci su poeli da bee. Bombai su prvo tukli iz mitraljeza i strojnica, poto je odstojanje bilo malo. Otvorivi vatru i odvlaei jedan tenk koji je bio oteen, Nemci su odstupali. Tada ih je sa boka napala Podgorska eta, a bombai su izvrili juri. U toj borbi mi smo osvojili prilian broj trofeja: 4 mitraljeza, oko 50 puaka i neto komore. Za vreme borbe na nau stranu je prebegao i jedan konj natovaren radio-stanicom. Ja sam dobio novi motocikl, pa sam se koristio njime dok je moglo da se nae benzina. Dobrosav ivanovi Trndo, koji je bio junak u prvom svetskom ratu, estitao nam je na ovoj borbi. On se svugde potvrivao, i dalje se junaki borio, naroito se istakao u toku ofanzive na Zavlaci. Na alost, takav junak doiveo je preteku sudbinu. U zimu 1942. etnici su ga iznenadili i zarobili. Predali su ga svojim gazdama Nemcima, koji su ga, onako starog, poslali na prisilan rad u rudnik Trepu, gde su ga, najzad, ubili jer nije hteo da se pokorava. Tih dana tab odreda se premestio u selo Prievi. U Prieviu su mi drugovi priali o vellkoj borbi koju je vodila Kolubarska partizanska eta kod Ljiga i junakom dranju potporunika Radivoja Jovanovia Bradonje, koji je tom prilikom bio ranjen. Bio sam radostan kad sam uo za njega, prvi put otkako smo se rastali. Borba za Ljig bila je veoma znaajna i moe se smatrati sastavnim delom operacija za stvaranje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji.
145
Poela je kada su Nemci iznenada prodrli u grad, gde su zatekli Kolubarsku partizansku etu. Traei zaklon, Nemci su upadali u kue, a najvie ih se sklonilo u jednu kafanu. Komandir ete Radivoje Jovanovi Bradonja brzo je sakupio od boraca dosta bombi pa se privukao i poeo ih bacati u kafanu. Unutra je nastala panika, izbezumljeni Nemci poeli su iskakati iz kafane, a napolju su ih saekivali partizani sa pukama i bombama. O toj borbi zapisano je u ratnom dnevniku nemake 704. divizije: "U 11,15 as. 10. 9. radiogram Poternog odeljenja: S.O.S. Moli se hitna pomo za Ljig. Banditi izvrili prepad i naroito ih ima na junom izlazu iz Ljiga. Poterna odeljenja su u Ljigu opkoljena, jaina neprijatelja nepoznata." Odmah zatim, u sledeem telegramu, izvetavaju da je Poterno odeljenje opkoljeno i da divizija trai zatitu "tuka". Nemci su imali velike gubitke, ali je bio tee ranjen i komandir Bradonja. Toga dana, kada sam uo o Bradonji, dobio sam zadatak da sa dr Pantiem, koji je bio u selu Jovanje, poem sutra na zbor u selo Poute. Dobili smo obaveterije da tamo neki etnici nasilno mobiliu ljude. Upuena je i jedinica iz ete Steve Filipovia iz Jovanja u Poute, a mi sutra treba da izvidimo situaciju. Prebacio sam se posle podne do sela Jovanja i naao komandira Druge kolubarske ete Stevu Filipovia, koga su tada svi zvali Steva Kolubarac. Uvee sam sedeo sa njegovim borcima, koji su znali za mene jer su i oni uestvovali u borbi za Krupanj. itali su pri svetlosti vatre knjigu "Kako se kalio elik". Svi smo gutali itaoeve rei, a ja sam se pitao zato je takva literatura bila nedostupna i zabranjena za nas oficire. italo se do duboko u no. Ujutro je naiao i dr Mia Panti. Prvi utisak koji je ostavio na mene, bio je upeatljiv. Sve je u njega bilo skladno: i govor, i izgled, i dranje. Komandir Steva ga je takode pozdravio sa potovanjem i obavestio da je jo jue poslao jedan vod za Poute. Doktora Miu je oduevila moja brada. Rekao mi je da se ne sea da je video lepu bradu. Vozei se do Pouta ezama, priao sam doktoru ta mi se neki dan desilo. U Osladiu, kada sam sa etom prolazio za Kamenicu, sazvali smo zbor sa seljacima. Posle mog govora prie mi bogobojaljivo jedan mrav crnpurast seljak. Skide ajkau, prekrsti se i ree: "Oe, ja bih da se borim u vaoj eti." Prisetih se da on misli da sam ja pop, pa mu rekoh: "Moe, zato ne, samo da zna, ja ti nisam pop." On se ve prignuo da me poljubi u ruku, a onda zastade ne znajui ta e. Ja rekoh: "Ja sam ti, drugar, porunik. Vidi li ovaj znak na ubari, to je oficirska oznaka." Tako se upoznah sa Borivojem Radivojeviem, kako se zvao taj moj novi borac, a kasnije sam ga jo u dva maha pri susretu dobro upamtio. Doktor se slatko smejao. Priao sam mu o Drai Mihailoviu i "ravnogorcima", o tome kako sam prieljkivao gibanice iz Uzelevog vajata, a on je meni ispriao kako su dr Jovanovi i Kolubarci izdali letak o "gibaniarima", pa je zbog toga dr Jovanovi bio partijski kanjen. Doktor Panti je video da ja nemam pojma o partijskoj disciplini pa mi je to poeo objanjavati, ali je ubrzo odustao jer je uvideo da bi najpre morao da mi objasni ta je to Komunistika partija. Stigli smo neosetno u Poute, selo koje je liilo na malu varoicu. Tu je ve bio organizovan narodnooslobodilaki odbor i kada je dr Panti siao sa eza, priao mu je jedan seljak, rekavi da je predsedni k odbora. Seljak je gledao u mene, a Panti me predstavi i ree mu neka slobodno govori. Odmah smo uli ispovest predsednika, koji se poali da su etnici u selu ve nekoliko dana. Jedu, piju i bahato se ponaaju. Stareina im je neki kapetan. Popisuju sve koji potpadaju pod vojnu obavezu i danas su zakazali zbor da oforme etu. "E, to emo videti", ree dr Panti. Nali smo tu vod partizana koji je uputio Steva Filipovi. Osmotrivi prostor na kome su se prikupljali ljudi, ja rekoh komandiru kakav raspored da zauzmu. Setih se kada su u aprilskom ratu iz voza kod sela Vozue ispale pred mene ustae i kako sam u masi bio bespomoan. Stoga sam vodio rauna, ako doe do guve, da mi budemo u povoljnijem poloaju.
146
Doktor je u poetku mislio da ovo nije potrebno, ali se ubrzo sloio kad mu rekoh da zamalo jedanput nisam zaglavio zbog neopreznosti. Saekali smo kapetana, pa smo ga obavestili da emo i mi govoriti na zboru. Kapetan je pokuao da nas ubedi da jedino oficiri imaju pravo da mobiliu vojsku, jer su oni pod zakletvom. Pretekao sam dr Pantia odgovorivi da sam i ja oficir pod zakletvom, a tu sam priu sluao jo na Ravnoj gori. Upitao sam kapetana zato mobilie ljude i preti silom i zakletvom kad i tako na borbu ne misle. "Eto", rekoh mu, "govorite vi prvi i kaite sve to hoete, samo vam ne dozvoljavamo da silom odvodite ljude od kua." Poeo je i zbor. Kapetan je govorio o kralju, zakletvi i o Drai Mihailoviu. Posle kapetana govorio sam ja. Najpre sam rekao da kapetan ne zna da sam i ja bio na Ravnoj gori. O Drai sam rekao ono to sam znao i video. Na kraju sam istakao kako je Draa stalno govorio da nije vreme za borbu, a ja sam video dokument u kome sam itao u zajednikom napadu nedievaca i etnika na partizane. Zavrio sam time to sam im rekao da ako ko hoe da stupi u redove boraca, evo mu prilike da prie ili partizanima ili u ete pod mojom komandom, koje su se ve okuale u borbi protiv Nemaca. Posle mene je govorio dr Panti. Bio je to politiki govor o narodnooslobodilakoj borbi i narodno m ustanku; zatim o raznim izdajnicima, o Nedievoj vladi i o Sovjetskom Savezu. Doktora Pantia su poznavali kao lekara u Valjevu, mnogima je pomogao a esto je bolesnike i besplatno leio. Njega su u toku govora nekoliko puta prekidali uzvicima: "iveo!" Rezultat ovog zbora bio je taj da je kapetan morao napustiti Poute bez ijednog novomobilisanog borca. Ja sam se vratio u Jovanje, u etu Steve Filipovia, a doktor Panti otiao je preko sela Balinovia u tab odreda u Prievi. Steva Filipovi mi ree da me je traio jedan andarm i odmah je poslao kurira po njega. Bio sam iznenaen kada su doveli Blagoja Kovaevia. Partizani su ga, za svaki sluaj, razoruali. Primetih da na ramenima ima dve zvezdice. Rekao mi je da ga je gospodin pukovnik unapredio. Dr aa ga je poslao da mi saopti da hitno doem na Ravnu goru. Ja sam i pre neki dan odbio da se stavim pod komandu majora Pantelia. Planuo sam: "Da nee ti, majku ti andarsku, da me vodi na Ravnu goru?" Blagoja obli znoj i, mucajui, ree da on samo prenosi nareenje. Zatim se priseti da ima za mene i pismo, pa zavue ruku u postavu andarmskog koporana i odnekud ieprka pismo. Tada, u septembru, pripadnici Drainih "gorskih eta", bilo u uniformi ili u civilnom odelu, kretali su se po slobodnoj teritoriji bez ikakvih smetnji, sem ukoliko su pljakali po selima. Tako je i Blagoje, raspitujui se za mene, stigao u Kolubarsku etu. Otvorio sam pismo i prenerazio se kada proitah da me pukovnik Mihailovi obavetava da sam osuen. na smrt zbog dezerterstva i neposlunosti. Pokazah pismo Stevi Filipoviu. Pomislih, ovaj andarm nee vie videti Ravnu goru. Bio bi to dobar odgovor, ali kako e to saznati pukovnik. Kad mi Steva vrati pismo, ja ga bez razmiljanja poeh da cepam u sitne komadie. Objanjavajui mi da ne zna ta pie u pismu, Blagoje zatrai potvrdu da sam primio pismo. Ne znam kako sam se savladao, ali rekoh nekim glasom koji je izvirao iz dubine mene: "Pozdravi ti svog gospodina pukovnika i zapamti to ti kaem. Vidi li ovu nemaku mainku? Ako se sretnem sa gospodinom pukovnikom, ona e mu presuditi. To je moj odgovor na ovo pismo." Podigao sam se i viknuo: "Mar majku vam izdajniku", pokazavi mu rukom prema vratima. Blagoju to nije trebalo dva puta ponoviti. Nije ak zatraio ni da mu vrate pitolj, priali su mi kasnije partizani, tako se brzo izgubio. Nekako u to vreme, prema izvetajima koje su partizani dobijali iz Valjeva, mene su i Nemci ucenili sa 50.000 dinara, verovatno zbog "ultimatuma" koji sam im poslao uoi napada na Krupanj.
147
Nekoliko dana posle ovog dogaaja sa Blagojem Kovaeviem, kada sam prolazio kroz Krupanj, saznao sam i odgovor pukovnika Mihailovia, u kome i mene i Zeevia osuuje na smrt. Naime, posle onog zahteva majora Pantelia da se stavimo pod komandu Drae Mihailovia, pop Zeevi i ja napisali smo zajedniko pismo Drai Mihailoviu, u kome smo mu rekli: "Ako stupite u borbu protiv Nemaca, priznajemo vas za svog komandanta. U protivnom, mi borbu produujemo, a vas ne priznajemo za komandanta." O tome sam govorio i na proslavi oktobarske revolucije 1941. godine u Uicu. Tako sam u ovih nekoliko dana saznao da me je Draa dva puta osudio na smrt, a uo sam i za jednu nemaku ucenu. Zabrinut zbog etnikog vrljanja u naoj pozadini, u ta sam se uverio u selu Poute, krenuo sam da obiem etu Rajka Markovia, koja je drala poloaje na uikom drumu. Bojao sam se da "ravnogorci" ne krenu u agitaciju i u moju etu, jer to je bilo dosta blizu Ravne gore. Bio je to teren na kome su neumorno radili Neko Nedi i Voja Popovi, a samo malo dalje, u Kolubari, i Aca Mii. Naa eta je bila suvie blizu Valjeva, pa su "ravnogorci" izbegavali da se izlau opasnostima. Sem toga, s jedne strane je bila Prva raevska e ta Dobrosava Trnde, a sa druge Kolubarska eta kojom je komandovao Andra Savi. Draini oficiri su ili u Valjevo, ali sa legalnim dozvolama i nemakim objavama, a to je bilo neto sasvim drugo od susreta sa Nemcima na borbenom poloaju. Obiao sam poloaj ete, razgovarao sa borcima, popravio raspored, postavivi i jednu bonu zasedu, tako da Nemci u sluaju napada budu izloeni i bonoj vatri. Kad sam se vratio do komandira ete, desio se jedan interesantan dogadaj. Pojavio se jedan motocikl. Borci su imali nareenje da ne otvaraju vatru na pojedince pa su propustili motociklistu. Proao je kroz na streljaki stroj i nije ni primetio zamaskirane borce na poloajima. Jurio bi on tako i dalje, ali kad je doao u nau blizinu ve smo mu pripremili da bude zaustavljen. Bio je u radnikom kombinezonu i poeo je vikati: "Beite, idu Nemci!" Inae nam je bio sumnjiv zbog tog dovikivanja a i zbog motocikla. Pokuao je da proia pored nas, pa smo morali sa nekoliko rafala da ga zaustavimo. Gaali smo u tokove, i tako smo ga zarobili. Predao sam ga komandiru Kolubarske ete, jer su oni mogli proveriti njegove navode poto su u Valjevu imali svoje ilegalce. Ustanovilo se da je to bio agent koga su Nemci poslali u izvianje naih poloaja. Kasnije su stvarno naili Nemci, ali ih je Rajkova eta spremno doekala. Dragojlo Dudi je i tu borbu revnosno zabeleio u svoj "Dnevnik" pod 21. 9. Evo kratkog izvoda: "Danas su Nemci sa 400 ljudi i etiri tenka pokuali na uikom drumu prodor, ali su bili prinueni da se vrate . Jedna desetina iz etnikog odreda, pod komandom Rajka Markovia, borila se s okupatorom. Naa desetina izgubila je jednog mladia, a Nemci su pobegli." Kada sam se vraao iz obilaska ete, proao sam kroz Leli sa pratiocem, partizanom po imenu Rade, ko ga je komesar Valjevskog odreda odredro za moju zatitu. Pred kafanom sam video grupu seljaka i porunika Neka Nedia i Voju Popovia. I oni, a i ja, bili smo iznenaeni. Susret se nije mogao izbei. Oni su pred seljacima poeli da mi prete. Napali su me da krim zakletvu prema kralju i otadbini. Nisu propustili da naglase kako pukovnik Mihailovi ima ovlaenje od kralja da sve oficire stavi pod svoju komandu. S njima su bila jo tri etnika, ali nas dvojica smo bili spremni da se s njima obraunamo. Pitao sam Nedia koja to zakletva zabranjuje da se borimo protiv okupatora. Dodao sam da su se oni i njihov pukovnik sklonili u umu da bi lake preiveli ovaj rat. Neko je planuo: "Zna li ti da smo mi svi dobili nareenje da te sprovedemo na Ravnu goru im te uhvatimo ?" Odgovorih im neka pokuaju. Voja Diplomata, tj. "onja", kako ga je zvao dr Dragan Jovanovi, prestraen, poe nas moliti da se ne svaamo. Onda su ustali i sa svoja tri pratioca otili, a mi smo ostali sa seljacima. Iskoristio sam priliku da im ispriam kakvo je to drutvo na Ravnoj gori, ni s kim nemaju nikakve veze, sem sa andarmerijom i Komesarskom upravom, a sada, verovatno, i sa Nedievom vladom. Ispriao sam im i sadraj dokumenta koji mi je pokazao u Prieviu drug Dudi.
148
Kad sam se vratio u tab odreda u Prievi, drugovima sam predloio da se eta Rajka Markovia premesti na drum ValjevoLoznica, a na uiki drum da se poalje jedna partizanska eta. Tada nije doneta nikakva odluka. Meutim, kada je trebalo poslati pojaanje na mavanski front, odreena je za to eta Rajka Markovia. U Prieviu sam iveo kao i ostali partizani. tab se hranio na kazanu jedne ete. Kuvar je bio Pera Jazi, jedan od prvih boraca koji su prili Zeeviu i meni jo kad smo drali zbor na Makovom kamenu. Jazi je bio umski radnik, ali se bavio i snabdevanjem radnika, a znao je i da dobro kuva. U Prieviu je bila organizovana mala baza za snabdevanje, i Jazia sam odredio da se brine o ishrani naih boraca. Uvee su odravani asovi u kojima su itane vesti, a ponekad su i komesari govorili o ivotu u Sovjetskom Savezu i borbi protiv faizma. Danju sam, obino, odlazio na poloaje prema Valjevu, ali bih se uvee vraao i podnosio izvetaj. Jedanput, ba kad sam se spremao da idem na poloaj, izlazei iz kole u kojoj sam radio i spavao, naiao sam na drugaricu Milku Mini. Znao sam, po kazivanju, da je to drugarica, odnosno supruga Miloa Minia Crnog. Inae, video sam da gotovo nikad nisu bili zajedno, svako je radio svoj posao. To mi se inilo prirodni m, jer sam mislio da nemaju vremena da budu zajedno. Medutim, kasnije, u partizanima, video sam da je to bio princip da mu i ena ne budu u istoj jedinici. Milka je razgovarala sa grupom boraca i kao sluajno me upitala: "Kuda ete, drue porunie?" Vide o sam da neto eli da mi kae, a, opet, kao da se ustruava i ne zna odakle bi poela. Docnije je mnogim drugovima priala o tome: "Dobila sam zadatak od Partije da porazgovaram sa Martinoviem o njegovom gledanju na komuniste i Komunistiku partiju. Nisam imala zadatak da ga pitam da li bi on eleo da bude lan Partije, ve samo da razgovaram. Bila sam uzbuena. To mi je bilo prvi put da kao komunista porazgovaram otvoreno sa jedrnm oficirom monarhistom. Gledala sam ga pravo u oi. Tako se i gleda kad se otvoreno razgovara, i htela sam da vidim kako e reagovati. Zapazila sam da ima plave oi, a to je odudaralo od njegove crne brade i brkova. U jednom trenutku primetih mu u oima neku svetlu iskricu i u istom asu usta mu se poee razvlaiti u osmeh. Trenutno nisam mogla oceniti da li je to osmeh ili, pak, podsmeh. Pretrnula sam, da nisam prenaglila, ali svesna zadatka koji mi je postavila Partija, produila sam razgovor. Ona iskrica se jo jae zasijala i on se smeio punim osmehom. Shvatila sam da je prihvatio na razgovor. Mnogo vremena kasnije Martinovi se nije seao tog razgovora. Rekao je da nije tako duboko doivljavao taj razgovor, uvek dodajui: 'Nisam ni znao da sam u to vreme izgledao tako strano'." Pre mog povratka sa uikog druma, u Prievi su doli drugovi iz Glavnog taba Srbije i s njima je u Krupanj otiao i pop Zeevi. Meni su rekli da je pop otiao zbog nekih agenata koje su, navodno, Nemci ubacili, a pop je dobro poznavao sve itelje Krupnja. Posle nekoliko dana video sam da se u tabu neto sprema. Komesar Milosav mi ponudi da obiem etu na uikom drumu i druge poloaje. Poto sam nedavno tamo bio, nije mi se ilo. Onda me Milosav otvoreno zamoli da svoju sobu ustupim za koji dan jer dolaze partijski rukovodioci iz Beograda. Meni je predloio da se preselim u kuu gde je stanovala uiteljica, jedno sto metara dalje od kole. Nije mi bilo krivo da idem kod uiteljice. Tada nisam znao da je uiteljica bila lan Partije i da je stanovala sa majkom. Primile su me srdano, oprale moje rublje i dobro me nahranile. Kasnije sam saznao da je u Prieviu bio drug Tito, ali tada nije bilo prilike da se sretnemo. Razume se da nisam znao ta je to gerieralni sekretar Komunistike partije i da bi takav susret mogao znaiti prekretnicu za mene. Sledeih dana sam iao u Jovanje i Poute, jer se tamo pojavila jedna grupa od petnaestak naoruanih etnika, pod komandom nekog uitelja, koga su zvali Lale. Oni su pijanili u selu i nisu hteli ni na poloaj ni u borbu; nisu bili ni pod ijom komandom. Pokuali smo ih razoruati, ali su se veto izvukli i izgubili sa naih terena. Druga grupa je bila jaa, oko 50 boraca pod komandom uitelja Pinteria. Oni su pristali da budu pod naom komandom. Neko vreme su se dobro drali, sve dok nije dolo do izdaje, kada je Rai na njih uticao, pa su se veim delom rasturili. Kad sam se vratio u tab, saznao sam da je u Stolicama kod Krupnja odrana vana politika konferencija. Tada je dolo i nareenje iz Vrhovnog taba da se poalje pomo Mavanskom partizanskom o dredu.
149
U tabu smo se dogovorili da se u Mavu uputi eta Rajka Markovia jer je bila brojano najjaa. Odlueno je da sa etom poem i ja, poto je ve od ranije i eta Miloa Vukovia bila u borbama kod apca pa je posle ostala kod Mavana. Obavestio sam Rajka Markovia, koji je preko Prievia krenuo za Loznicu, da u ga saekati u Zavlaci. Motorom sam otiao u Krupanj da i popa Zeevia upoznam sa situacijom. Razgovarali smo u istoj onoj kafani u kojoj sam se dogovarao sa tabom Valjevskog odreda kada smo napadali na Krupanj. Zeevi me je obavestio o situaciji kod Zvornika. Bio je preokupiran eljom da napadnemo Zvornik u saradnji sa bosanskim ustanicima. Ja sam ga obavestio o situaciji kod Valjeva i novoj eti pod komandom uitelja Pinteria i o tome da je eta Rajka Markovia, po odluci taba, upuena kao pojaanje mavanskim partizanima. Zeevi se spremao da to vee govori na zboru u Krupnju, pa je i mene zadrao. Tada sam se upoznao sa drugom Gojkom, u stvari, sa Rodoljubom olakoviem, kome je to bio partizanski nadimak. On se mnogo interesovao za situaciju na Ravnoj gori. Rekao mi je da e, moda i on uskoro u Bosnu, pa eli da to vie sazna o Ravnoj gori. Evo ta je drug olakovi napisao u svojim "Zapisima" o meni, na str. 285. i 286: "U Krupnj u sam se upoznao sa aktivnim porunikom bive jugoslovenske vojske Ratkom Martinoviem. On je jo poetkom avgusta doao u doticaj s naim drugovima iz Valjevskog odreda, ali je poeo saraivati s nama tek neki dan. On je definitivno prekinuo s Draom. Istina, jo nosi etniku bradu, epolete i kokardu, ali to su kod njega jo samo ostaci prolosti kojih e se ovaj oficir-patriota brzo osloboditi... Odmah poslije napada Njemake na Sovjetski Savez, a naroito kad je zapoela partizanska borba, Martinovi i jo neki borbeniji ljudi predlagali su Drai da napadne Nijemce. On je to odluno odbio. Pristao je samo da se ide u Bosnu 'jer tamo Hrvati i Turci vre masovne pokolje' i treba ih 'sve od reda klati'. Martinovi je s jednom grupom bio poao u Bosnu. U manastiru Tronoi sastao se sa pop-Vladom Zeeviem; tu su se dogovorili da stupe u vezu sa partizanima radi zajednike borbe protiv okupatora i njegovih pomagaa. Oni su se sastali sa tabom Valjevskog odreda kod Makovog kamena i napravili s njime sporazum. Dobro porunie zapitao sam Martinovia a zar se ne bojite to vas je Draa osudio na smrt? Kakav Draa prezrivo je odmahnuo rukom Martinovi meni je kao oficiru i patrioti savjest mirna: ja se borim protiv neprijatelja, a to nije zabranjeno ni po kakvim pravilima jugoslovenske vojske." Izuzev razgovora sa Milkom Mini, svi drugi partizanski rukovodioci jo dugo su se razgovarajui sa mnom interesovali za moj stav prema Drai i prema borbi. Uvee sam bio na zboru, a pre toga sam obiao ranjenike u Krupnju. Sreo sam i malog ikicu Matia, koga smo slali Nemcima sa ultimatumom. Bio je u komandi mesta straar, a puka mu je bila vea od njega. Tu no sam prespavao u popovoj kui i dobio na poklon crnu popovsku koulju, koja mi je dobro dol a jer se oskudevalo u rublju. Nosio sam je sve dok neko od drugova nije rekao da faisti nose crne koulje. Lako sam je zamenio, jer je nekom seljaku koji je bio u alosti bila potrebna crna koulja, a ja sam u zamenu dobio obinu koulju. Ujutro sam krenuo u Zavlaku da saekam etu pa da krenemo u Loznicu i dalje u Mavu. Da li sam ja zakasnio ili je eta poranila, kad sam stigao u Mojkovi na raskrsnicu, saznao sam da je eta ve prola. Kad sam izbio na elo kolone, Rajko Markovi je sedeo u kolima. Iako znatno stariji po godmama, siao je sa kola i izvestio me o stanju ete. U selima oko Prievia mobilisao je tridesetak zaprenih kola, pa se eta prevozila smenjujui se svakog sata. Kod sela Draginca, ispred mosta, zaustavila nas je grupa etnika. Pripadali su pocersklm etnicima kapetana Raia. Rekli su nam da je tab kapetana Raia u selu. eti smo dali krai zastanak; zatim sam rekao komandiru da produi prema Loznici, a ja u ga stii. Motor sam natovario na jedna kola, poto nisam imao mnogo benzi na. Krenuo sam u Draginac sa desetinom u kojoj je bio mitraljezac Stanko Katuin, koga smo zvali Moler jer mu je to bilo zanimanje. Bio je izuzetno hrabar, a dodeljen je u moju etu posle borbe za Krupanj. Poveo sam i svog pratioca Boka policajca, jer je dotadanji pratilac Rade dobio drugu dunost. Selo Draginac se prostire povie puta. Centar sela je uoren na jednoni brdacu pa lii na malu varoicu. Bio sam radoznao ta radi Rai ovde, dosta daleko od fronta. Prolazei pored kua kroz selo, imao sam ta i da vidim. Po dvoritima se puila voda u kazanima, ula se cika prasadi koju su klali etnici, a ponegde su ve okretali na ranju prasie i ovce. Grupe bradatih etnika, jer etnici su u to vreme uveliko putali brade da bi se razlikovali od golobradih partizana, sedele su po dvoritima i mnogi
150
su pili iz flaa i utura. Poneki je imao na sebi oruje i ukrtene redenike, ali veinom je oruje bilo okaeno po tarabama i razbacano kojekuda. Zadrah se kod jedne takve grupe da upitam gde im je tab. Mora da sam im onako bradat ulivao poverenje pa su mi odmah rekli. Pred tabom me zaustavio jedan straar i upitao: "Gde e, vojvodo?" Uinilo mi se da je i on pijan. Ko zna za koga me je drao. Kada sam mu rekao da idem komandantu, odmah me je pustio. Desetinu, koju sam poveo, ostavio sam u dvoritu, naredivi da budu u pripravnosti. Kada sam uao, najpre sam sreo porunika Voju Tufegdia. On me nije prepoznao, pa sam mu rekao ko sam. Pogledao sam i ostale koji su sedeli za stolom u toj prostoriji. Nisam mog ao zakljuiti ko su. Mogli su biti i oficiri, podoficiri a i seljaci, jer su svi bili u seljakom odelu. Soba je bila puna dima, a na stolu je bilo boca sa rakijom. Voja se pohvali: "Ovo je moj tab", a jedan od prisutnih viknu: "A to li je taj crveni porunik?" Tufegdi me je dobro poznavao iz Vojne akademije. On je bio iz 60. klase, godinu dana stariji od mene, ali smo bili zajedno pune etiri godme. Stoga ree onome: "Ti da uti", i povede me kod Raia, koji je bio u drugoj kui. Kada sam uao, video sam Raia kako lei na krevetu odeven i u izmama. Izgledao je pijan. Na stolu je bilo peenja i rakije. Pre nego to je Tufegdi ita rekao, Rai me je prepoznao. Lenjo je ustao i nastojei da bude intiman, rekao: "O, koga vidim, gospodin crveni porun ik." Nisam prihvatio taj ton, nego mu rekoh da sa tri stotine boraca idem u Mavu. Upitah kako to da su oni ovde u Dragincu, kad su meni u tabu Valjevskog odreda rekli da se bore u Mavi. Umesto Raia odgovori Voja Tufegdi: "Imamo mi dva taba. Jedan n a frontu, a kada postane gusto, mi se selimo u ovaj drugi koji je daleko od fronta." Rai navali da sednem i da se posluim jelom i piem. Osetio sam, ako ne prihvatim ponudu, od razgovora nee biti nita, pa sedoh i prihvatih se peenja. Rai, podigavi uturicu, nazdravi pa, poto potee, dodade je meni. Otpio sam malo, da ne kvarim raspoloenje, i pruio je Voji. Uto ue u sobu neki visoki grmalj u podoficirskoj uniformi i ja mahinalno prihvatih mainku. Rai to primeti pa mi ree da je to njegov lini autant. Zatim mu naredi da nas ostavi da razgovaramo pa, kako je pogledao u mog pratioca Boka, i ja Boku rekoh da me saeka pred kuom. Ponovio sam pitanje u drugom obliku: ko im je sada sa etama i ko im komanduje. Rai odgovori da komandiri znaju svoje zadatke i da im ne treba komandovati. Odmah je okrenuo razgovor na drugu stranu. Upitao je da li je major Panteli traio da se stavim pod njegovu komandu. Rekao mi je da taj major u jednom depu ima Nedievu objavu, a u drugom Mihailovievu. Opet sam pokuao da govorimo o borbi. Rekao sam da smo se uspeno borili kod Krupnja, u Ribarima i na uikom drumu, zajedno sa partizanima, protiv Nemaca. Voja mi dobaci: "ta e, mi nismo crveni kao ti." Rai je dodao da i pukovnik Mihailovi misli da sam crven. Osetio sam da bi bilo dobro da se odavde izvuem, pa sam rekao da sa etom moram u Loznicu i da se nadam da emo se nai na frontu u borbi protiv Nemaca. "Hoemo, hoemo", ponovi nekoliko puta Rai, "samo sada e nas Nemci sa ogromnim snagama rasterati kao zeeve." Rai je nekako udno klimnuo glavom i dodao: "Treba se spasavati!" ekao sam da dovri misao, i on ree da ide u Loznicu da se dogovori sa Jerkoviem, komandantom mavanskih partizana. Digao sam se, pozdravio se i iziao. Pristiui etu, razmiljao sam o celom tom drutvu. Nisam mogao da ih ukljuim u situaciju u kojoj bi se oni, onakvi kakve sam ih tamo video, mogli boriti. Voja mi je izgledao ljuti protivnik partizana i kao da su mu jedino "crveni" smetali. Raia nisam mogao okarakterisati. etu sam stigao
151
tek u Loznici. Tu sam se opet naao sa popom Zeeviem, koji mi je rekao da bi bilo dobro da ostanem sutra u Loznici da raistimo neka pitanja u komandi mesta. Sem toga, sutra uvee bie veliki zbor na kome e govoriti i Filip Kljaji. eta je prenoila u Loznici, a sledeeg dana dao sam joj zadatak da se prebaci do Lenice, da posedne poloaje, vodei rauna da ih Nemci ne iznenade. U komandi mesta u Loznici imali smo dosta muke, jer je bila sastavljena iskljuivo od etnika. Obili smo i Banju Koviljau. U Loznici sam opet razgovarao sa Filipom Kljajiem. Ispriao sam mu o situaciji u Raievom tabu, da mene zovu podsmeljivo "crvenim porunikom" i da sa mrnjom govore o "crvenima", tj. partizanima. Dodao sam da bi Pantelia trebalo razoruati i najuriti odavde, a i Raiev tab raistiti. "To ne bi bilo na liniji Partije", rekao mi je drug Fia. "Na kakvoj liniji, nije mi to jasno." "To to sam ti rekao, drue porunie, na liniji to znai da je na stav drugaiji. Mi elimo da saraujemo sa svima koji hoe da se bore protiv okupatora. Ako bismo mi poeli kavgu sa Draom i njegovim etnicima, narod to ne bi prihvatio, i to bi koristilo samo Nemcima, koji bi tada mirno gledali kako se mi izmeu sebe krvimo. Mi emo", rekao mi je Filip Kljaji, "makar nas to kotalo, primorati sve da se izjasne, da se otkriju ko su i ta su, a srpski narod je od iskona osuivao izdajnike." Ja, meutim, nisam znao za neke vane dogaaje. Na slobodnu teritoriju stigao je drug Tito, vrhovni komandant Narod nooslobodilake vojske. Pre nego to je u Stolicama odrano savetovanje partizanskih komandanata iz svih krajeva Jugoslavije, drug Tito je u Struganiku imao sastanak sa tzv. "legalnim predstavnikom jugoslovenske vojske", pukovnikom Mihailoviem. Nisam znao da predlog o zajednikoj borbi protiv okupatora pukovnik Draa nije prihvatio, ali je obeao da e "biti lojalan" i da njegovi etnici nee ometati partizanske akcije. Iz rei druga Fie osetio sam koliko je sada vano da sve snage okrenemo protiv okupatora. Bilo je to poetkom oktobra, a samo mesec dana kasnije uveriemo se svi, i drug Fia, kakvo je pravo lice onih o kojima smo tada govorili. Trenutno je bilo najvanije pojaati front u Mavi, pa se o tome najvie govorilo na sastanku druga Fie sa Jerkoviem i Zeeviem, a bio je prisutan i kapetan Rai, koji se hvalio da e Nemcima pokazati kako se Srbi bore. Gledao sam ga i udio se kako sad govori a kako je govorio neki dan u Dragincu. Uvee je u Loznici odran veliki zbor kome je prisustvovalo vie stotina gradana a bilo je i oko dve stotine etnika pod orujem. U ime etnika govorili su kaluer Georgije Boji Dida i kapetan Rai, a u ime Valjevskog odreda pop Zeevi. Zbor se zavrio govorom Filipa Kljajia. On je otvoreno rekao da govori u ime Komunistike partije Jugoslavije. To to smo uli od njega, bilo je za sve nas neto novo. Govorio je da se ustanak proirio, da u celoj Jugoslaviji ima partizanskih odreda, zatim o borbi Crvene armije, koja jo nije upotrebila svoje glavne snage, ali da e zajedno sa saveznicima slomiti nemaki faizam. Vie mi je ostao u seanju ar s kojim je Kljaji govorio negoli ono o emu je govorio. Njegov govor je primljen sa oduevljenjem i odobravanjem. Sutradan pre podne, 5. oktobra, poseli smo poloaje kod Novog Sela, na uzviici koju metani zovu Majdan, jer je to nekada bio kamenolom. Ovde se blaga kosa Vidojevice sputa gotovo do samog puta. Poloaj je bio vrlo pogodan za zasedu. Desno od ete Rajka Markovia bile su Kolubarska i Loznika partizanska eta. Dal je, na padinama Vidojevice, bilo je jo partizanskih eta Mavanskog odreda. Borci su leali iza drvea, dobro maskirani, na dva-tri metra rastojanja. Na desetak metara iza streljakog stroja bili smo, jedan do drugog, Fia Kljaji, Steva Filipovi i ja. Steva je tada bio komandant bataljona, a Kolubarska eta Valjevskog odreda, s kojom je on doao u pomo Mavanima, ula je u sastav tog bataljona.
152
Kao obino, oekivali smo da Nemci naiu u koloni. uli smo od Prnjavora buku motorizacije. Kako se zvuk pribliavao, napetost je rasla. Na poloajima tiina. Nemci su polako dolazili sve blie. Videli smo ih kako sede na kamionima. Nije nas uplailo to su na elu kolone imali nekoliko tenkova. Odjednom smo uli zujanje kao kad zavija nekoliko sirena odjednom. Poznavao sam taj zvuk jer sam ga uo u borbi za Krupanj. Bile su to "tuke". Pojavile su se od apca kao crne take koje su sve vie rasle. Brojimo ih, dvanaest. Kada su dole u blizinu naih poloaja, odjednom, bez izvianja, poee da se obruavaju jedna za drugom. Bombe padaju na na poloaj, a zaglune eksplozije odjekuju ravnicom. Neko je otkrio na poloaj. Izdani smo. Drvee se lomi, a zemlja i kamenje padaju po nama. Znamo da je bolje ostati na mestu nego beati. Dim od eksplozije bombi obavija ceo poloaj. uje se zujanje tenkova i kamicma koji su ve proli pored naeg poloaja. Jedna bomba je iupala drvo i prevalila ga preko Fie, Steve i mene. Pogledao sam Fiu, usnice mu pocrnele. To mu rekoh, a on odgovori: "I tvoje su." Nemci su nam zali ve za lea i otvorili na nas mitraljesku vatru iz tenkova. "tuke", poto su utroile bombe, poee takoe mitraljirati. Situacija je postala kritina. Ja i Fia se dogovorismo da se to pre povuemo. Naredili smo izvlaenje. Sreom, Nemci su pokuali da celokupnim snagama napadnu s lea, tako da smo se mogli povlaiti u pravcu Vidojevice. Suprotno nego to je bilo predvieno. Da su Nemci delom snaga napali sa ela, bili bismo pod unakrsnom vatrom i malo ko bi se izvukao. Otvorili smo vatru na Nemce, i dok su se oni razvijali, mi smo se izvukli. Nismo stigli izvui samo mrtve, ali ranjenike smo poneli. Ovde sam doiveo i jedan neobian sluaj. Stanko Katuin Moler titio je svojim "arcem" odstupanje. Boko i ja krenuli smo da se povuemo. Ispod gomile granja i zemlje, izrovane eksplozijom povee bombe, virile su noge u nemakim izmama. Pomislio sam, taj je sigurno mrtav, ali me neto nagna da proverim. Boko i ja potegosmo za noge i izvukosmo borca Borivoja Radivojevia. On protrlja oi i skoi na noge. Gleda o je levo i desno, kao da nije verovao da je iv. Uto se opet obrui jedna "tuka", zavijajui svojom sirenom. Borivoje tek tada shvati da je iv, pa pobee u pravcu odstupanja. Bio je to onaj borac koji mi je u Osladiu posle zbora priao i, mislei da sam pop, hteo u ruku da me poljubi. Sudei po ovom iznenadnom napadu Nemaca, verovali smo da nas je neko izdao. U ratnom dnevniku 342. nemake divizije zapisano je da su Nemci uhvatili jednog metanina koji im je otkrio nae poloaje. Poto nisu naveli ime tog metanina, mi smo opravdano sumnjali da smo izdani. Izvukli smo se nekoliko kilometara u umu na Vidojevici. Odatle smo videli kako Nemci pale Novo Selo. Posle smo ustanovili da su se povukli ka apcu. Iz Prnjavora smo dobili izvetaj da je tamo ostala samo jedna grupa, najvie do sto Nemaca. Filip Kljaji je doao iz Loznice da rukovodi jedinicama u borbama protiv Nemaca u Mavi. Nismo imali podataka o njihovoj jaini i namerama neprijatelja. Saznavi da ih u Prnjavoru ima malo, to je bilo tano, organ izovan je napad na Prnjavor. U napadu je uestvovala i eta Rajka Markovia. Neki drugovi Mavani, koji su posle rata pisali o ovom dogadaju, zamenili su tu etu i naveli da je to bila eta majora Pantelia, to je zabeleio i Dragoslav Parmakovi u knjizi "Mavanski partizanski odred", str. 526. Major Panteli, sa porunikom Mikom Komareviem, u to vreme je organazovao doek Nemaca u Loznici, o emu postoji dokumenat. Nikada Panteli nije vodio nikakvu borbu protiv Nemaca. Poto je eta Rajka Markovia bila velika, za napad na Prnjavor podelio sam je u tri grupe. Napadali smo sa zapadne strane. Jedna grupa trebalo je da napada Nemce koji su u crkvenoj porti imali komoru. Druga grupa trebalo je da napada kolu i trea ivkovia magazu.
153
Borivoja Radivojevia rasporedio sam u grupu koja je napadala crkvu. Nekoliko puta se prekrstio i zamolio me: "Gospodine porunie, za ime boga, nemojte mene na crkvu, bog e me kazniti." Ja mu rekoh da ne napada crkvu, ve Nemce, ali on je i dalje molio. "Dobro", popustih ja, "hajde u vod koji napada kolu." Borivoje opet poe da moli. "Ne, pobogu, kola mi je oi otvorila." Bio sam uporan, a Borivoje me poe zaklinjati svetim Jovanom. Nasmejao sam se: "E kad je sveti Jovan i tvoja i moja slava, onda e napadati ivkovia mag azu." Tako sam ga dodelio podnaredniku ivoti, koji je trebalo da sa svojim vodom napada ivkovia magazu. Krenuli smo uvee kroz kukuruz u napad. Nemci su nas osetili, ili su bili pripremljeni, pa su otvorili estoku vatru. Rakete su osvetlile celu okolin u. Osetio sam da je pred nama jak neprijatelj, pa sam komandovao povlaenje. Podnarednik ivota, koji je ve priao blizu, bacao je bombe na Nemce. U njegovoj blizini se naao i Borivoje Radivojevi. I posle te borbe a i posle rata u nekoliko navrata Borivoje mi je priao da je ivota poginuo zato to se podigao ba kad ga je raketa osvetlila, i rafal iz mitraljeza ga je pokosio. I partizanske ete su na slian nain krenule u napad, dok se ete kapetana Raia nisu ni pojavile. Bez obzira na nain napada, glavni razlog neuspeha je u tome to je to vee u Prnjavor pristigla nemaka pukovska grupa 699. peadijskog puka, ojaanog tenkovskim bataljonom. To je bio poetak napada 342. divizije radi okruenja naih snaga u rejonu Mave. Nemci su ceo na napad ocenili kao izviaku akciju. Sutradan smo u tabu Mavanskog (podrinskog) partizanskog odreda organizovali odbranu i narednih dana u borbi smo se povukli na levu obalu Jadra, a kasnije i juno od puta Loznica Valjevo. 699. peadijski puk bio je samo deo snaga kojima je trebalo da se suprotstavimo, dok su jo dva puka 342. peadijske divizije vrila ienje u Mavi. Da bismo se suprotstavili ovim snagama, bila je potrebna, pre svega, reenost svih uesnika da se bore protiv Nemaca, a posebno oficira i ljudi koji su tada vodili borbe. Meutim, kapetan Rai, sa svojim oficirima, veto je onglirao i samo se pretvarao pred partizanskim rukovodiocima da hoe u borbu protiv Nemaca, a i pred narodom koji je prihvatio poziv na ustanak. Inae bi mu se moglo desiti da ostane bez boraca. Povlaei se neprekidno, on se kretao ka Uicu, da bi, na kraju, napao na partizanske jedinice, Bio je do nogu potuen na Karanu, ali se posle toga brzo snaao i otiao da i dalje muti, ovoga puta u istonu Bosnu. <>Jo gore su uinili major Panteli i njegovi oficiri Mika Komarevi, Lazar Savi i drugi. Jo dok smo mi vodili borbu kod Novog Sela, oni su slali Nemcima delegaciju da pregovara o predaji Loznice, to su i uinili 11. oktobra 1941. godine. Takva etnika izdaja ne samo da je uticala na pruanje organizovanog otpora, ve je i sa moralne strane razjedala vrstinu onih jedinica koje su se borile. To je bilo nareenje Drae Mihailovia, koje je on dao svim oficirima koje je slao na teren. Radi ilustracije, evo ta je Dudi upisao u "Dnevnik" 26. oktobra. "Kod urieve ete smo svratili; porazgovarali smo sa svima partijcima. Drugovi su nam priali o tome kako su se etnici drali u borbi. Svuda su izbegavali borbu i esto puta, ako su je primali, bili su nama iza lea. Jedan partizan je poginuo od njihovog zrna. Skoro uvek su pijani. Idemo kod starog ratnika Dobrosava. To je po svojim politikim shvatanjima dosta sirov seljak, sa neiskristalisanim pojmovima. Valjda jedini u partizanskom odredu od rukovodeih lica kome je doputeno ono to nikome inae nije bilo. To je stariji ovek i on je traio da moe upotrebljavati alkohol. Inae je dobar i hrabar borac. Uzorni komandir. Po pitanju odnosa sa etnicima dosta zastranjuje; terao ih je u borbu silom. Ko je jedared naiao na njegovu etu, nikad vie nije smeo naii; obilazili su ga daleko. Stari Dobrosav pria jedan sluaj: Za vreme borbe na Badanji naiao sam na jednu veu grupu etnika, naloili veliku vatru i peku etiri svinje na ranju. Postavio sam mitraljez na zgodno mesto, a potom sam im podviknuo. Naterao sam ih sve na poloaj. Dalje kae stari komandir: U selu Bogatiu kupili su sve to su nali kod seljaka, ak i enske pregae. Nagonili su ene da im peru noge i suknjom briu." To je u ono vreme zabeleio Dudi, a sve se odnosilo na Raieve etnike, koji su morali da budu u borbama kod Zavlake. etnici koji bi morali braniti pravac prema Loznici bili su jo gori. Oni su bili pod komandom majora Pantelia. Kad je trebalo da posednu poloaje na levoj obali Jadra, uvee su jo bili tu u gomilama, uz vatre, pekli su prasad,
154
ba kao i oni o kojima je govorio Dudi i nosilac Karaoreve zvezde, stari Dobrosav ivanovi. Ujutro od tih etnika nije bilo ni traga na glasa, ostale su samo oglodane kosti od peenih prasia. Povukli su se na Guevo iza Loznice ili su se rasturili. U Loznici je major Panteli ostavio etu pod komandom Mike Komarevia, koji je etu postrojio, oruje sloio u kupe i tako saekao Nemce. Priao je otrim korakom nemakom oficiru ili podoficiru i predao raport. Takve Draine oficire nije izbeglika vlada u Londonu liavala ina, oni su na Drain predlog unapreivani. Ali da se vratim dogaajima. Prikupili smo se u rejonu Stolica i Korenite radi sreivanja jedinica. Ne znam da li je sluajno dolo do toga da me drug Fia povede na sastanak u Vrhovni tab. Bio sam iznenaen, ali sam eleo da vidim te ljude koji su organizovali i poveli srpski narod na ustanak protiv faizma, protiv nemakog porobljivaa koji je pretio da uniti ne samo srpski narod ve i druge narode. uo sam da je ustanak poeo i u drugim krajevima Jugoslavije. Kakvi li su ti ljudi i kakav je ovek vrhovni komandant? Fia vie nije krio da je to generalni sekretar Komunistike partije i da ga zovu Tito. Vrhovni tab je bio u Tolisavcu, u porodinoj kui Vujkovca. U komandi mesta Krupanj Fia je dobio i vodia. Neu m pokuavati da navodim ko je sve bio na tom sastanku, jer nisam sve ni poznavao. Sem toga, ako bih nekoga izostavio, uinio bih mu nepravdu. Kada je drug Tito, 31. oktobra 1975. godine, bio u poseti Stolicama, setio se u razgovoru sa borcima da smo se tada sreli. Poto smo drug Fia i ja stigli u Tolisavac, tu je ve bilo nekoliko drugova. Moda nas je bilo svega deset, ne vie. Stajali smo i ekali. Svi su gledali prema vratima. Kad je uao, prinosei stisnutu pesnicu slepoonici, drug Tito je pozdravio: "Zdravo, drugovi!" Potom se redom sa svima rukovao. Neki su govorili svoje ime, pa sam i ja, kada se sa mnom rukovao, rekao: "Porunik Martinovi." "A, ti si Martinovi", ree Tito i stegnu mi ruku, a drugu stavi na rame. Zadrao se i gledao me je prodorno, kao da u meni hoe da prepozna prijatelja s kojim se dugo nije sreo. Osetio sam neku neobjanjivu tremu. Shvatih tog trenutka da sam naao oveka koji je ve bio u mojim mislima sve ono vreme dok sam traio ko e nas povesti u borbu. Kad se pozdravio sa svima, rekao nam je da sednemo. Jedan drug mu je dodao nemaku oficirsku torbu i drug Tito izvadi sekcije pa ih rairi po stolu ispred sebe. Malo je gledao pa onda ree: "Da vidimo kakva je situacija." Pored druga Tita, najvie mi je ostalo u seanju izlaganje druga Fie. Moda zbog toga to sam i sam proao kroz tu situaciju. Drug Fia je mnogo govorio o nemakim zverstvima, paljenju domova i itavih sela, kao i o ubijanju nevinih ljudi. Nije moglo ostati neprimeeno da drug Tito zna raspored svake ete, jer je postavljao pitanja kakva je situacija kod koje ete. Kada je sve sasluao, drug Tito nam je due govorio. Ne bih mogao ponoviti sve to je rekao, ali ostalo mi je urezano u pamenju da je govorio o situaciji na Istonom frontu, sa uverenjem da e nemake snage oslabiti i da e uskoro Crvena armija prei u napad. Govorio je i o oslobodilakoj borbi koja se rasplamsava irom Jugoslavije. Ono to Nemci rade sada kod nas, drug Tito je okarakterisao kao njihovu nemo i slabost, kao pokuaj da nas razjedine i zastrae. Dajui nam zadatke, govorio je da ne treba voditi samo frontalne borbe, ve da Nemce treba napadati i iz pozadine. Skrenuo nam je panju i na to da Nemci nee ii sam o komunikacijama, ve i preko brda, kako bi izmanevrisali nae poloaje. Vrlo dobro se seam kada je rekao da e najpre pokuati da prodru u Krupanj i kada je gotovo precizno predviao da e napadati od Draginca preko Cikota i Dvorske. To se odnosilo i na mene, pa sam to najbolje i zapamtio. Odlazei, opet smo se pozdravili sa drugom Titom. Neki drugovi su jo ostali. Bili su to, verovatno, lanovi Vrhovnog taba.
155
Ceo razgovor i ponaanje svih na tom sastanku bili su tako prirodni da u tim trenucima nisam obraao naroitu panju na neke vane stvari. Njih sam se setio tek docnije. Bio sam u uniformi, orgnut nemakim injelom, sa strojnicom preko grudi na prvom susretu i na prvom sastanku sa drugom Titom. Svestan sam da je drug Tito znao da sam bio monarhista, tj. bio pod zakletvom kralju, a ipak me je primio takvog kakav sam. Da bih tada bio na sastanku sa Titom, postojao je samo jedan uslov: borba protiv okupatora. Taj uslov bio je osnova za odnos i stav prema meni. Odlazei nisam ni mislio kako i zato, ali bio sam svestan da sam prihvatio komandu vrhovnog komandanta druga Tita. Sve drugo je dolo posle toga i postepeno. Tada sam iao od Tolisavca preko Krupnja pun ne samo nove snage i odlunosti ve i novih saznanja.
Svetozar Filipovi, kao aktivni mainski podoficir, bio je u centru veze "Jugoslovenske vojske u otadbini kod Drae Mihailovia". Pri jednom pokretu u Crnu Goru bio je ranjen i prebaen na Maltu. Poto je ozdravio, bio je u "Jugoslovenskoj kraljevskoj mornarici". Prilikom opredeljivanja ja vio se za povratak u zemlju, znajui da ruke nije ukaljao krvlju i da nema krivice. Nije bio na odgovornosti niti je kanjavan. ivi u Beogradu.
Arhimandrit Stevan, jedan od uitelja Vuka Karadia, najvie je bunio narod protiv Turaka. Prilikom pregovor a, njega je otrovao zvorniki paa, a starog igumana Mojseja janiari su jataganima sasekli u manastiru Tronoi.
Milo Mini je bio delegat Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i organizovao je izvrenje svih zadataka koje je u to vreme postavljala Partija, odnosno Centralni komitet i Glavni tab partizanskih odreda za stvaranje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji.
Zdravko Jovanovi roen je u Osladiu, lan Komunistike partije od 1937. godine. Zbog svog aktivnog partijskog rada postao .ie sumnjiv, pa je prebaen u sanitetsku jedinicu Bolniki bataljon, zbog ega se u nekim podacima vodi kao sanitetski narednik. Poginuo je u Sloveniji kao naelnik druge opeartivne zone. Narodni je heroj.
Na sednici CK KPJ, 27. juna 1941, drug Tito, preuzimaju i duznost i Vrhovnog komandanta svih partizanskih odreda Jugoslavije, izneo je svoju zamisao da se u zapadnoj Srbiji stvori vea slobodna teritorija. Ta zamisao je kao zadatak preneta preko Glavnog taba Srbije i na Valjevski partizanski odred.
VII, br. reg. 16/12-106, K 1641, Proglas taba Valjevskog narodnooslobodilakog odreda.
VII, arh. Washing., snim. 00868, T-315.
156
VII, Ultimatum, arh. Washing., T-315, rola 2237, snim. 001338.
Arh. Washing., ser 315, rol. 2237, Izvetaj kapetana Sajfer -ta, komandira 11. ete 724. puka 704. peadijske divizije. Kapetan Sajfert navodi da je situacija u Krupnju 4. septembra bila neizdriva, naroito u bolnici gde je bila 10. eta 724. puka, usled nestaice vode i hrane. Zahvaljujui zatiti "tuka", popodne su pripremili i komoru za pokret. Pri etvrtom napadu "tuka" u 18,30 asova krenule su obe ete, pod jakom neprijateljskom vatrom, ali su ve na petom kilometru od Krupnja naile na poruen most i zasedu. ete su izvrile proboj, ali su rasprene i, kako Sajfert kae, glavnina se probila preko visova. Meutim, to su bili samo delovi 10. i 11. ete.
VII, dok. k. 44-H. F-1.
Uika "Borba", br. 10, 1941, str. 6.

157
http://www.znaci.net/00001/9_6.htm

U VRHOVNOM TABU
Zeevi i ja nismo gubili vreme. Odrali smo sastanak sa drugovima iz Podrinskog (mavanskog) odreda, Jerkoviem i Lekiem. Vie nije bilo govora o zajednikoj borbi, ve ko e koji zadatak izvriti i kako posesti poloaje da bismo spreili prodor Nemaca. Zeevi nas je obavestio da ima zadatak da se povee sa Glavnim tabom za Bosnu i Hercegovinu, da bi se organizovao zajedniki napad na Zvornik. Time bi se povezala slobodna teritorija u Srbiji sa slobodnom teritorijom u istonoj Bosni. Ostao sam sa tabom Podrinskog odreda da bismo se dogovorili o posedanju poloaja. Nije bilo mogunosti da se u kratkom vremenu rasporede na jedan poloaj eta Rajka Markovia i kombinovana eta Miloa Vukovia. Stoga je eta Miloa Vukovia ostala na poloaju na desnom krilu, do Kolubarske ete Valjevskog odreda, koj a je jo bila pod komandom taba Podrinskog partizanskog odreda. eta Rajka Markovia se nala izmeu ete Vuka Cvijanovia i ete Lale Stankovia, obe iz Podrinskog odreda, u selu Korenita. Govorei o tome posle rata, neki drugovi su ovu etu zamenili, mislei da je to bila eta kapetana Raia pod mojom komandom. Meutim, ja nisam nikad imao nikakvu Raievu etu pod svojom komandom. O borbama koje su voene u to vreme ima dosta dokumentacije, naroito nemake. Stoga u samo u najkraem govoriti o njima. Posle izbijanja na drum Loznica Valjevo i u rejon sela Draginca Nemci su u dva maha pokuali prodor prema Krupnju. U prvom pokuaju uestvovali su: 3. bataljon 698. puka, jedna eta 342. pionirskog bataljona, 3. divizion 342. artiljerijskog puka, 3. eta 202. tenkovskog puka, jedan oklopni lovaki vod i jedan bataljon 699. puka. Dakle, svega dva peadijska bataljona ojaana artiljerijom, tenkovima i inenjerijom. Grupom je rukovodio jedan operativni tab. Ovu formaciju Nemci su nazvali "Grupa Krupanj". Interesantna je zapovest za dejstvo na Krupanj, upravo njen uvodni deo: "U Krupnju je pre nekoliko nedelja izvren prepad na nemake trupe od strane daleko nadmonijih ustanika. Divizija je dobila nareenje da sa svom strogou osveti ovaj prepad ... Nikak va terenska prepreka i nikakav otpor neprijatelja ne sme nikako zadrati trupu. Prepreke se moraju odmah obii, usled ega e se neprijatelj sam povui, ukoliko je prisutan. Sve vojnike i civilna lica koja se uz put sretnu, treba streljati... Krupanj opkoliti, sve mukarce koji se tamo nau streljati, a samo mesto spaliti. Tamonje nemake zarobljenike osloboditi " (sve podvukao R. M.). Ujutro 14. oktobra, posle jake artiljerijske vatre, "Grupa Krupanj" je prela u napad. Podelili su se u dve kolone. Jedna je napadala na poloaje koje smo drali mi, tj. Mavani i ete Rajka Markovia, a druga kolona je krenula na istok prema Zavlaci. Poloaje prema Zavlaci drali su delovi Valjevskog odreda: eta Dobrosava Trnde i 11. eta, obe su pripadale Raevskom bataljonu. Sem njih je bio i Bombaki vod kod samog mosta na Jadru. Na pravcu prema Zavlaci trebalo je da poloaje dre i ete kapetana Raia. Kaem trebalo je, jer su etnici bili rasporeeni u rezervi, pa su pri prvoj artiljerijskoj vatri pobegli. Uzaludna su bila nastojanja partizanskih komandira da Raieve etnike vrate na poloaje. Rai je svojim komandirima izdao druga nareenja, to se docnije i saznalo. Borbe su voene celog tog dana i u krajnjem ishodu Nemci nisu postigli nikakav uspeh. Bili su pred mr ak prinueni da obustave nastupanje. Komandant "Grupe Krupanj" u 17 asova je morao obavestiti svoju diviziju: "Brojno jai protivnik opkolio me sa svih strana; ja sam sa svoja dva bataljona suvie slab i ne mogu odgovarati za odranje preko noi dostignutih poloaja. Povlaim se u rejon Draginca, vodei borbu na sve strane." Tako je bilo i sledeih dana. Nemci su esto morali svoje ranjenike i mrtve izvlaiti pod zatitom tenkova. Partizan iz 11. raevske ete, Srekovi, opevao je ove borbe u pesmi "Boj na Zavlaci", u kojoj je opisao junatvo partizana.
158
Druge brige su morile partizansko rukovodstvo. To je i mene zabrinjavalo. Ne jaina neprijatelja. Ta jedna divizija razvuena na toliki prostor nije ni mogla predstavljati odluujui faktor. I Nemci su dobr o znali da nemaju dovoljno snaga. Bio im je potreban saveznik, i oni su ga nali u Drai Mihailoviu. Teror koji su Nemci primenjivali palei sela i streljajui civilna lica koja su tih dana pohvatala, svakako da je delimino mogao uticati na kolebljivije elemente da napuste borbu. Meutim, to je poelo da deluje i u drugom pravcu. Javila se u narodu jo vea mrnja i elja za osvetom. Kakav bi ishod bio, teko je predvideti i moe se samo nagaati, jer je neto drugo znatno uticalo na ove dogaaje. Bilo je to dranje etnika koji su priznavali komandu Drae Mihailovia, bilo onih koji su, kao major Panteli i porunik Mika Komarevi, direktno vodili pregovore s Nemcima i nudili se da prihvate njihovu komandu, ili onih koji su, kao kapetan Rai, veto i lu kavo manevrisali sve do onog dana kada su, po nareenju pukovnika Drae, izveli opti napad na partizane. Uostalom, u to vreme, mada se za to onda nije znalo, i sam Draa Mihailovi je pregovarao preko nemakih obavetajnih oficira i traio pomo za napad na partizane. Beanje Raievih etnika i neprihvatanje borbe, uz to irenje vesti da Nemci nee nita onima koji odloe oruje, demoralisalo je partizane i uticalo na njihovu borbenost. To se jo tee odrazilo na borce kojima sam ja komandovao, naroito u eti Rajka Markovia. Nisam pomenuo da je jo u borbama u Mavi bilo nekih neslaganja sa Rajkom Markoviem. On je sebi uzeo pravo da sam puta borce kuama, tako da je smanjivao brojno stanje ete. Dok smo se mi povlaili preko Iverka, Rajko je naao mogunost da sa manjom grupom boraca ode u Loznicu. Doao je posle toga u etu na Koreniti, ali se ulo da govori kako bi trebalo prekinuti saradnju s partizanima. Mi nismo imali nikakvih uslova da Raj ka spreimo da preko svojih komandira vodova, koji su bili i njegovi poznanici, meu borcima iri razne glasine. Dok smo bili na poloajima kod Valjeva, deavalo se da po dan -dva uvee, zajedno sa partizanskim etama, prisustvujemo politikim predavanjima ili priredbama. To je tada bio jedini politiki rad u eti. Meutim, tada sam, mada sa zebnjom i nevericom, poeo oseati da se dogaa neto slino kao kada smo odstupali u aprilskom ratu. Kao da je i ovde poela da deluje nekakva "peta kolona". Samo sam s ada bio u drugoj situaciji, i to mi je padalo sve tee. Bio sam ponosan to smo borbom protiv Nemaca oprali ljagu sa naeg obraza, pa me je ova nova izdaja jo vie i direktnije pogaala. Ipak sam se nadao da e uticaj partizana biti takav da e se izbei ono najgore. Tako smo se nekoliko dana uspeno borili sa Nemcima, a i sa stanjem u eti. Onda je doao drugi pokuaj prodora Nemaca u Krupanj. Devetnaestog oktobra uvee cela 342. nemaka divizija posela je polazne poloaje, da bi ujutro, 20. oktobra, prela u napad. Direktan napad su izvrili 699. i 698. puk, ojaani tenkovima, artiljerijom i inenjerijskim jedinicama, dok su ostale snage vrile bona obezbeenja i demonstracije na drugim pravcima. Na pravcu DraginacDvorska, da bi bre prodrli, Nemci su se posluili sredstvima kakva su mogli da primene samo faistiki razbojnici. Na pravcu od Draginca preko Dvorske, ispred streljakog stroja svoje napadne kolone terali su ene, decu i starce, koje su pokupili po selima. Pred nadmonijim nemakim snagama nae jedinice su se u borbi povlaile. Prema Stolicama su odstupale ete: Vuka Cvijanovia, Lale Stankovia, Dimitrija Bajalice i Rajka Markovia. Ostale jedinice su odstupale istono od Krupnja. Kod Stolica sam pokuao da zaustavim etu Rajka Markovia i da bono posednemo poloaje iznad puta koji je preko Stolica vodio za Krupanj. Meutim, Rajko Markovi mi je rekao da on komanduje svojom etom i da e posesti poloaje juno od Krupnja da zatiti selo Banjevac. To je bilo njegovo selo i ja osetih da i ta eta koju on vodi, nije pod naim uticajem. Nisam mogao nita drugo uiniti sem da ostanem sa partizanima Podrinskog (mavanskog) odreda. Sutradan smo sa poloaja iznad Stolica osmotrili jednu od kolona koje su odstupale iz Krupnja. Nadali smo se da e se Nemci povlaiti preko Stolica. Meutim, oni to nisu uinili i tako su izbegli da budu pri povratku napadnuti. Krupanj je do temelja spaljen, sem jedne kue koja je pripadala apotekaru koji je bio Nemac. Preko kurira sam ponovo naredio Rajku Markoviu da se vrati na poloaje kod Stolica, ali sam dobio izvetaj da je Rajko sa etom iz Banjevca otiao ak na Drinu, u selo Radalj. Savetovao sam se sa drugovima Mavanima
159
ta da radim i neko mi je predloio da odem u Radalj i da pokuam da etu vratim. Tako smo Bo ko policajac i ja krenuli u Radalj. Sluaj je hteo da se tada Rajko mimoiao sa Zeeviem, koga je o prodoru Nemaca u Krupanj obavestio komandir bombakog odeljenja Bogosav Mitrovi umar, a mimoiao sam se i ja kada sam poao za Radalj. Dok je Zeevi iao za Pecku i imao muke sa kapetanom Raiem, ja sam pokuao da etu koja se doskora dobro borila i izvravala nareenja, vratim na poloaje u borbu protiv Nemaca. Bilo mi je jo vanije da ne potpadnu pod uticaj Drae Mihailovia. Kada sam doao u Radalj, iznenadila me je promena stanja u eti. Komandir se ve vie puta sastajao sa oficirima majora Pantelia i otvoreno mi je rekao da e sa ljudstvom prei pod njegovu komandu. U eti je bilo nekoliko agitatora koji su po Rajkovoj dozvoli govorili protiv part izana i borbe protiv Nemaca. Sa etom sam odrao zbor i obrazloio sve sto sam znao i umeo da bih etu vratio sa stranputice. Bilo je i nekoliko bukaa koji su pokuali da neke greke komandira Azbukovake ete Nikole Boovia iskoriste za raspirivanje mrnje protiv partizana. Takvima sam ubedljivo rekao da se svaije greke, pa i Nikoline, mogu ispitati i, ako je kriv, da e ga partizani kazniti stroe nego to bismo ga mi kaznili. Nisam razmiljao da li sam ja u opasnosti ili nisam i ostao sam s njima dva dana i jednu no, pokuavajui da ih vratim na pravi put. Jedan deo boraca se opredelio da se vrati kuama, i niko ih nije mogao zaustaviti. To su bili oni koji su videli da e Rajko u najskorije vreme poi putem izdaje, a oni su hteli da to izbegnu. Oseao sam da se ova eta ne raspada pod udarima nemake snage, niti se ovi ljudi plae neprijatelja i borbe. Gledajui kako raste uticaj onih koji su propagirali nareenja Drae Mihailovia da treba prekinuti borbu protiv Nemaca, osetio sam da to nije obina izdaja, ve i zabadanje noa u leda, ba sada kada je jedinstvo bilo najpotrebnije. Priseao sam se svih borbi i nastojao da jasnije sagledam lik Rajka Markovia. Prisustvovao sam svim borbama koje je vodila njegova eta, i nisam se mogao setiti da sam video Rajka da on lino niani i gaa kojeg Nemca. Mogao je Rajko mirno stati pred Nemce i rei da nije na njih ni metka opalio, a za sve drugo okriviti porunika Martinovia, ili Zeevia, ili partizane. Ovde u Radalju, na sva moja ubeivanja, kada bi se morao izjasniti, Rajko je odgovarao da e tu saekati da vidi kako e se razvijati situacija. Ja sam video kako se razvijala. Ukoliko sam na jednom kraju ili sa jednom grupom uspeo neto da postignem, iza mene je Rajko, uz pomo Pantelievih i Raievih etnikih oficira Jokovia i Savia, to sve pokvario. Poto je bilo govorkanja da bi bolje bilo da se i ja izgubim u Bosnu, iako nisam imao nameru da tamo idem, ponadao sam se da bi, moda, Zeevi mogao imati vie uticaja na ove ljude jer ih je poznavao, bio je i svetenik u tim krajevima. Zato sam krenuo sa Bokom u Stolice i tamo naao popa Zeevia i Miloa Vukovia. Zeevi je traio da se eta Miloa Vukovia povue u Stolice da bi se prikupio ceo odred. Ispriao mi je o svom sukobu sa kapetanom Raiem. tab Valjevskog odreda sklopio je sporazum sa Raiem, po kome je on postao komandant svih snaga u rejonu Zavlake. Zeevi mi je rekao kako je kapetan Rai pridobio ete Pinteria i Mihaila Popovia koje su ostale u rejonu Valjeva i poveo ih sa sobo m. Zatim mi je govorio kako je uticao da se vei deo ljudstva iz tih eta vrati svojim kuama. Najznaajnije je bilo to da je Rai rekao Zeeviu kako se pomirio sa Draom Mihailoviem, koji mu je oprostio to se borio protiv Nemaca, i da sada, po nareenju Drae Mihailovia, ide prema Karanu. Tako je Rai prekrio sporazum s partizamma. Kad sam Zeeviu izneo situaciju u eti Rajka Markovia, nije moglo biti sumnje da je sve to uraeno po istom planu. Zeevi je verovao da e etu Rajka Markovia uspeti da vrati pod nau komandu. Otvoreno sam rekao i Zeeviu i Vukoviu da neu da komandujem takvim etnicima. Odluio sam da odem u tab odreda i da ih obavestim o celoj situaciji, pa i o grekama Nikole Boovia, koga su Rajko Markovi, Jokovi i drugi et nici optuivali da je, navodno, streljao neke nedune seljake. Dogovorili smo se da Zeevi ode u Radalj, kao to je sam eleo, i da povede i etu Miloa Vukovia. Zatim bi obe ete doveo u Stolice. Uprkos svim naporima, Zeevi nije uspeo da vrati etu Rajka Markovia, o emu je pisao u svojoj knjizi Raste ustanak. A ja, umesto u tab Valjevskog partizanskog odreda, otiao sam u Vrhovni tab.
160
Krenuo sam u selo Stave, gde je bio tab Valjevskog odreda. Poveo sam samo Boka policajca. Mislio sam da povedem i Nikolu Vukovia, ali se on sa etom Miloa Vukovia vratio kad smo mi ve otili iz Stolica. Put nas je vodio preko Tolisavca, sela u kome je bio Vrhovni tab. Tu su nas obavestili da je Vrhovni tab pre dve nedelje otiao u Uice. Razmiljao sam da, moda, odem u Uice, ali se ipak odluih da idem u tab Valjevskog odreda. Bio sam ljut na drugove u tabu Valjevskog odreda koji su, i ne obavestivi me, paktirali sa kapetanom Raiem, pa sam hteo da to raspravimo. U Stavama nisam naao nikoga, jer su drugovi otili u Oseinu. Bilo je kasno da produim, pa sam sa Bokom zanoio u Stavama. Ujutro, kad sam se probudio, vukla me je elja da odem do Vrhovnog komandanta i da ga obavestim o celokupnoj situaciji. Ni sam ne znam zato, ali sam oseao da e mi samo drug Tito u ovoj sloenoj situaciji pomoi. Tako se ja sa Bokom policajcem uputih preko Ljubovije u Uice. U Ljuboviji sam naiao na veliku guvu. etnici popa Bore Nenadovia, pa neki Peanevi etmci i andarmi majora Dangia zauzeli su komandu mesta. Govorili su kako su razjurili partizane i uhvatili komesara uu. Osetio sam da bih i ja tu mogao loe proi, pa sam se sa Bokom dogovorio da kaemo da smo iz Bosne i da idemo u Uice. Pred komandom mesta ubacili smo se u jedan kamion koji je iao po municiju i oruje u Uice za ustanike u Bosni. U Rogaici trebalo je od partizana dobiti benzin za kamion. Tu sam naiao na jednu etu Raanskog partizanskog odreda. Komandira ete sam obavestio o situ aciji u Ljuboviji i neredu koji tamo vlada. Na ulazu u Uice zaustavila nas je partizanska patrola. Ubrzo sam video da je ivot u gradu besprekorno organizovan. Imao sam utisak da ceo grad ivi kao mala dobro organizovana drava ili kao vojni logor. U Uic u su postojali komanda garnizona, Narodni odbor, intendantura za snabdevanje, radionice za odeu i fabrika za izradu puaka i municije, Bilo je puno vojske. U komandi mesta kazao sam ko sam i da elim kod vrhovnog komandanta druga Tita. Bio sam bradat i duge kose, imao sam na sebi nemaki injel, majser i oficirski nemaki bode, koji sam skinuo sa komandanta Krupnja. Takav sam upao meu jedno desetak partizana koji su bili obezbeenje Vrhovnog taba. Uz odreene opreznosti predali su me strai koja je obezbeivala Vrhovni tab. Imao sam sreu da me je odmah na ulazu sreo Voja Raevac, koji me je poznavao iz borbe za Krupanj. On me je odveo do Laze Trpkovia, koji me je takoe poznavao. Veoma sam se obradovao kada mi je saopteno da u biti primljen kod d ruga Tita. U Uice sam stigao 4. ili 5. novembra, uoi proslave oktobarske revolucije. Ba u to vreme Draa Mihailovi je izdao nareenje svim svojim komandantima i "vojvodama" da ponu opti napad na partizane. Koliko je odugovlaio sa borbom protiv Nemaca, a sada je tako brzo za raun tih istih Nemaca izdao nareenje za opti napad na srpske partizane. Sluaj je hteo da pred Uice istovremeno doemo kapetan Rai i ja. On sa jedne, a ja sa druge strane. Ja sam doao da ojaam borbu i saradnju svih rodoljubivih snaga protiv Nemaca, a Rai je doao na Karan, pred Uice, da izvri nareenje Drae Mihailovia za napad na Uice, glavnu bazu slobodne teritorije, i na Vrhovni tab. Odreeno nu je da se smestim u sobu koja je bila predviena za smetaj partizansk ih rukovodilaca koji su dolazili sa fronta. U sobi je bilo oko est obinih vojnikih kreveta sa ebadima. Vrhovni tab je bio smeten u zgradi banke. Iako sam roen u gradu i pet godina iveo u Beogradu, zgrada je na mene ostavila impozantan utisak. Kada sam je prvi put posle rata video, traio sam u emu je ta veliina zgrade, ali onaj utisak je nestao. I tek kada sam postao svestan da je ono to sam doivljavao bilo vezano za razgovore s drugovima koje sam tada sretao i njihov odnos prema meni, a ne za lepotu i veliinu te zgrade. Dolo je i vreme za prijem kod Vrhovnog komandanta. Kao vojnik oseao sam tremu. Formalno, ja nisam bio potinjen i partizanski komandant mi nije bio stareina. Ali ja sam oseao da je drug Tito i meni vrhovni komandant, jer sam u njemu naao oveka koga sam traio toliko meseci, naao sam oveka koji e me povesti u borbu. On je bio moj vrhovni komandant koga sam dobrovoljno izabrao. im sam uao, drug Tito se podie od stola i poe mi u susret, pozdravivi me: "Zdravo, Martinoviu !" I kasnije, godinama, pri svim sastancima uvek bi mi rekao "Martinoviu", ne stavljajui nikad ispred mog imena ni in, ni
161
zvanje, ni "drue". Jednostavno, ali prvi put izreeno, zbunilo me je. Moda sam odgovorio ak i sa "Smrt faizmu", pozdravom koji sam od partizana preuzeo. Danas se vie ne seam kako sam odgovorio. Nije to bilo sve to me iznenadilo. Umesto da podnesem raport o situaciji, drug Tito me je u obinom drugarskom razgovoru pitao kako je kod nas na frontu. Poeo sam govoriti, kao to ljudi uvek ine, o onom to me je u to vreme najvie titalo. Bio sam optereen etnikom izdajom. Poto sam ukratko izneo kako Nemci pale kue, sela i ubijaju nevmo stanovnitvo i kako su prodrli u Krupanj i Valjevo, poeo sam govoriti o etnikoj izdaji. Govorio sam o majoru Panteliu, koji je odmah u poetku nemakog napada pregovarao s Nemcima, i o sluaju porunika Komarevia, koji im je u Loznici predao raport. Zatim sam izneo Raievo lukavstvo i izvlaenje iz borbe, to je, u sutini, uvek bilo nareenje Drae Mihailovia. Nisam mogao da preutim kako je jo u septembru major Panteli traio da se i ja stavim pod njegovu, odnosno Drainu komandu i kako me je pukovnik Mihailovi osudio na smrt zbog izdaje. Titove rei navodim po seanju, a ne doslovno. Rekao mi je da je njemu jo u Beogradu bilo poznato da je Draa Mihailovi mene smatrao nepokornim oficirom i da je pripremao da me ubije kada budem prelazio Drinu . Zatim o tome kako je Rai sa svojim etnicima i drugim etnicima Drae Mihailovia napao partizane, ali su ih nai borci potpuno razbili. Drug Tito mi je naglasio kako bi trebalo nastojati da se to vie rodoljuba koji hoe da se bore protiv okupatora, otrgne od uticaja raznih petokolonaa. To je bio i odgovor na moje kazivanje kako su petokolonai i u mom odredu uzeli maha i kako sprovode propagandu Drae Mihailovia da se prestane sa borbom protiv Nemaca. Ima jo potenih oficira kao to sam ja, rekao mi je drug Tito, i mogla bi se pri Vrhovnom tabu formirati od njih etnika komanda koja bi objedinila sve koji prihvataju borbu protiv okupatora. Nisam ni osetio da smo razgovarali oko dva sata. Na kraju me je drug Tito pozvao da uvee na mitingu i paradi u ast proslave oktobarske revolucije, ako elim, i ja govorim. Rekao mi je da razgovaram i sa drugim drugovima u Vrhovnom tabu, naroito sa drugom Bevcom. Kada sam polazio, rekao sam drugu Titu: "Ja bih obrijao bradu." "Zato, to meni ne smeta. Glavno je da se ti bori protiv okup atora", odgovorio mi je drug Tito. Po nareenju druga Tita, dobio sam objavu na kojoj je pisalo izmeu ostalog: "Mole se sve partizanske jedinice i narodne vlasti da drugu Martinoviu izau u susret." Potpisao ju je lino drug Tito. Ovu objavu sam dugo uvao za uspomenu, ali 1944. godine sam sluajem ostao bez nje. Prolazei gradom, nekoliko puta sam iza sebe uo primedbe na svoju bradu, ali sam se pravio gluv. Boku sam rekao da je s mojom bradom gotovo. Na kraju, ako je borba protiv Nemaca poela, doi e uskoro i sloboda. Na jednom uglu stajala je tabla sa natpisom "Fotograf". Odluih da se slikam sa bradom za uspomenu. Dugo sam mislio da je fotografija na kojoj sam ja sa bradom sauvana kod ovog fotografa, jer sam iz Uica otiao pre nego to je fotografija bila izraena. Meutim, fotografija koju posedujem, sa bradom, ubarom i mainkom, nainjena je u Valjevskom odredu i autor je Rade Joki. Kad sam iziao iz fotografske radnje, video sam preko puta berbernicu. Rekao sam Boku da u sutra obrijati ovde bradu, i tako sam i uinio. Uvee je doao Laza Trpkovi i rekao mi da me drug Tito zove na miting. Krenuo sam u grupi sa lanovima Vrhovnog taba. Popeli smo se na sveano ukraenu tribinu, na kojoj su se vijorile zastave: nacionalna trobojka, crvena zastava Sovjetskog Saveza i engleska zastava. Poela je sveana parada. Na elu su bile grupe radnika sa upaljenim luem, simbolino pnkazujui svetlost koja razbija mrak faizma. Iza njih je naiao eskadron narodne konjice, a onda nekoliko eta jedna za drugo m. I u eskadronu i u etama noene su zastave.
162
Mislim da treba naglasiti da je tog dana, 7. novembra 1941, u znak proslave oktobarske revolucije odrana parada samo u Moskvi i u Kujbievu, a od cele porobljene Evrope jedino u Uicu. Ova parada ostavila je na mene drugaiji utisak od onih pre rata, kad sam kao pitomac Vojne akademije marirao na paradama povodom kraljevog roendana. Ovo u Uicu bila je sveanost na kojoj su graani, seljaci i borci iskazivali svoj stav i svoje oduevljenje za put kojim ih je povela Komunistika partija a, isto tako, i svoje negodovanje i mrnju prema izdajnicima koji su se stavljali u slubu okupatora. Miting je otvorio Radivoje Jovanovi Bradonja. Dva-tri dana posle toga, u borbama kod Ljubovije, priao mi je da mu je to bila nagrada od druga Tita to je dobro komandovao u borbama protiv etnika Drae Mihailovia. Zatim je govorio drug Pavlovi. Bio je to partizanski nadimak Lole Ribara. Imao je divan, jak i dubok glas, pravi govorniki. Gotovo svaka njegova reenica bila je prekidana burnim odobravanjem i pljeskom. Govorio je o Sovjetskom Savezu i borbi za dobrobit oveanstva. Govorio je da smo i mi danas udrueni u velikoj borbi protiv faizma. Govorio je i o izdajnikoj ulozi Drae Mihailovia. Mene je sve vie hvatala trema, razmiljao sam ta da kaem. Niko mi nije rekao o emu da govorim. Shvatio sam da je i to bio znak poverenja, ali ta rei posle Lole Ribara. Tek to sam zaustio da neto kaem, iz naroda se uo poklik: "Neka ivi jedinstvo potenih rodoljuba!" Kao eho odjeknulo je: "ivelo!" U svom govoru napao sam Milana Nedia, predsednika "srpske vlade" pod okupacijom. Nazvao sam ga izdajnikom, koji se busa u grudi kako spasava srpski narod, a zato ga nije spasavao u aprilskom ratu, kad je imao stotine hiljada vojnika kao komandant grupe armija, nego je kapitulirao prvog dana rata. Napao sam i sve one koji su naseli Nemcima, koji izazivaju graanski rat u Srbiji pomou svojih prljavih slugu, petokolonaa i izdajica srpskog naroda. Govorio sam i o nemakim zloinima i napao sve one koji nas koji se borimo nazivaju razbojnicima. "Ja. vas pozdravljam i pozivam da svi zajedniki i slono i dalje istrajemo u borbi i da ne podlegnemo petokolonakom radu onih koji jo nisu metak ispalili i koji ga nee nikad ispaliti. Ja vam kaem da onaj koji je od mene vie Nemaca ubio toliko puta vie od mene vredi. Ali oni koji nisu metak opalili a nee ga ni opaliti nemaju nikakvo pravo da govore da smo mi razbojnici. Ja vas pozivam da dobro otvorite oi i da pomaete nau borbu za slobodu, za zlatnu slobodu koju emo u Srbiji sa orujem u ruci stvoriti." Na kraju sam sve pozvao da uzviknemo "da ivi na mladi kralj Petar II, da ivi Staljin!" Zavrio sam uz burne pozdrave. Tu su stajali drugovi, Tito, generalni sekretar Komunistike partije i vrhovni komandant, i lanovi Centralnog komiteta. Kad sam upitao druga Tita kako sam govorio, rekao mi je: "Dobro si govorio." Mislim da sve ovo to piem, pokazuje koliko je mogunosti bilo za sve rodoljube da se udrue u borbi protiv okupatora. Posle mog govora sa uike tribine i zavrenog mitinga, obradovao me poziv druga Bevca da doem k njemu. Video sam da je Slovenac. Upoznao sam ga tek pre parade kao lana Vrhovnog taba. To je bilo dovoljno da ovaj poziv shvatim kao nareenje, ali i kao poast. im sam doao, bio sam poaen kafom. Ve u poetku naeg razgovora drug Bevc mi je rekao da je po zanimanju uitelj. Poto mi je brat uitelj, malo sam se oslobodio i poeo da se politiki ispovedam. Otprilike ovako: "Znate, drue Bevc, ja sam za demokratiju, iako sam oficir; i to onakvu kakva je bila u nekadanjoj, maloj Srbiji, pre prvog svetskog rata, pod starim kraljem Petrom I." "Kakva je to demokratija, drue porunie?" pitao me je lan Vrhovnog taba Edvard Kardelj, koga sam tada znao kao "druga Bevca". Brzo sam se zapetljao. Nisam znao niti umeo da odgovorim na pitanje. Rekao sam neto kao da je narod u takvoj demokratiji bio prezadovoljan, da sam to sluao od starijih ljudi.
163
"Ostavimo to za posle rata, sada treba najpre svim snagama osloboditi zemlju od okupatora", bio je smisao rei druga Kardelja. Iz pitanja koje je zatim sledilo, zakljuujem da je drug Kardelj zaas ocenio koliko sam politiki neupuen. "Ko je u Valjevskom odredu s tobom, drue Martinoviu, politiki radio?" "Niko, nije bilo vremena, stalno borbe od Krupnja do dolaska ovamo", odgovorio sam. "Za to uvek mora biti vremena." Nas optuuju i podmeu nam sa Ravne gore da se mi borimo za vlast, govorio mi je drug Bevc. A mi se borimo za ljude. U ovom trenutku potrebno je jedinstvo itavog naroda. Treba okupiti sve snage da bi sloboda dola to pre. Te zadatke mi ne moemo izvravati preko sreskih naelstava i andarmerije, koji slue okupatoru. Mi vodimo narodnooslobodilaku borbu i potrebni su nam narodnooslobodilaki odbo ri, sastavljeni od najboljih sinova naeg naroda, koje e narod izabrati svojom voljom. Preko takvih odbora najbolje e se ostvarivati jedinstvo u borbi protiv svih neprijatelja i izdajnika. Govorili smo i o Ravnoj gori i pukovniku Mihailoviu. Izneo sam drugu Bevcu niz pojedinosti o vezama Drae Mihailovia sa Ljotiem, Aimoviem i Komandom andarmerije u Beogradu. Govorio sam o antikomunistikoj propagandi "Gorskog taba", o Mihailovievim govorima na zborovima da nije vreme za borbu i da treba ekati, o aerodromu na Ravnoj gori i iekivanju pomoi i izaslanika iz Londona. Govorio sam i o ambicijama pukovnika Mihailovia da i partizane stavi pod svoju komandu, i o tome kako na smrt osuuje one koji se bore protiv okupatora. Na kraju mi je drug Bevc rekao da sutra razgovaram sa Dedijerom o svom lanku za "Borbu". Usudio sam se da upitam o emu bi bilo najbolje da piem. "Pa, poni s tim da je danas najpotrebnije jedinstvo srpskog naroda, o emu smo sada govorili... " Te rei druga Bevca nalaze se u naslovu lanka u desetom broju uike "Borbe", na estoj strani. Bolji naslov nije bio ni potreban. Napominjem jo jedanput da nisam citirao od rei do rei razgovor sa drugom Bevcom, ve sam izneo osnovni smisao naeg razgovora, to mi je drug Kardelj i odobrio 26. aprila 1977. godine. Sutradan posle posete drugu Bevcu, dugo sam razgovarao sa Vladimirom Dedijerom i na osnovu tog razgovora napisan je lanak za "Borbu". Govorili smo i o zverstvima Nemaca u Mavi, ali u lanku je to samo pomenuto, dok je na osnovu t og razgovora dat poseban lanak pod naslovom "Osveti nas", u uikoj "Borbi", br. 14, od 15. novembra 1941. godine. Moram priznati da nisam mogao verovati u ono vreme da e sve to sam govorio biti objavljeno. Mislio sam da onaj deo o kralju nije za javnost, ali kada je i to izalo, vie nije moglo biti sumnje u ogromne napore koje irn najvie partijsko rukovodstvo da bi se sve snage ujedinile u borbi protiv okupatora. Vladimir Dedijer se za vreme tog "intervjua" pomalo i alio, a govorio mi je i o slobodi tampe. Posle razgovora s njim, naao sam se s Bokom. Otili smo kod berberina da se doteramo. Berberin je dugo obilazio oko moje brade, zagledao je kao da mu je bilo ao da je obrije. Morao sam mu ispriati zato sam pustio bradu, a sada hou da je obrijem da ne bi ko pomislio da sam jedan od Drainih etnika, jer je u to vreme brada postala simbol etnika Drae Mihailovia, pa je i on, koliko se ulo, pustio bradu. Kada sam se pojavio golobrad, belog lica posle 7 meseci nebrijanja, straa u Vrhovnom ta bu me nije prepoznala. Pokazao sam objavu koju mi je dao drug Tito, ali su me ipak poveli do druga Laze Tripkovia, koji me je pogledao a onda zagrlio. Smatrao je da sam dobro uinio. Mnogi su mi rekli da su taj moj postupak ocenili kao definitivno raskidanje sa prolou. Nisam mogao svakome objanjavati ni zato sam pustio bradu, ni zato sam je obrijao.
164
U podne sam bio pozvan na ruak sa lanovima Vrhovnog taba. elo stola bilo je mesto za druga Tita. Desno i levo su sedeli drugovi Marko (Aleksandar Rankovi) i Bevc (Edvard Kardelj). Mene su smestili do Kardelja, sigurno sam tu ast imao kao gost. Pre dolaska druga Tita, drugovi su se dogovorili da ne kau ko sam. Tako smo sedeli i saekali druga Tita. Poeo je ruak, a drug Tito je nekoliko puta pogledao u mene. Svi su se pravili da to ne primeuju. Drug Tito me je upitao kako mi se svia ruak u Vrhovnom tabu. Progovorio sam, i drug Tito ree: "A to si ti, Martinoviu. Pa ti si, bogami, pravi omladinac." U razgovoru mi ree da sutra mogu automobilom na teren sa drugom Perom. "Treba to pre stvoriti snaan etniki odred koji bi se borio protiv Nemaca", dodao je. Posle ruka, po elji druga Tita, drug Marko me poslao kod intendanta osia, koji mi je rekao da izaberem odelo, Dobio sam novo odelo vojnikog kroja i koni kaput. Zamenio sam i ubaru ajkaom i takav sam sutradan krenuo automobilom prema Ljuboviji. Sa drugom Perom sam se upoznao jo za vreme ruka u Vrhovnom tabu. Bio je to Koa Popovi, komandant Posavskog partizanskog odreda. Dogovorili sm o se o putu za Ljuboviju. Dozvolio mi je da s nama poe i moj kurir Boko. Uz put smo razgovarali o revoluciji, a i o izdaji etnika. Sluao sam druga Kou sa koliko poznavanja govori o svemu. Sve to je govorio, za mene je najveim delom bilo novo. U jednom trenutku uporedio je postupke nemakih faista sa faistima u paniji. Tako sam saznao da je drug Koa panski borac, pa sam ga zamolio da mi pria i o tom ratu. Uz put smo svratili i u Bajinu Batu. Kako je drug Koa video da mnogo puim, rekao je drugovima iz Raanskog partizanskog odreda, kojima je prenosio odreene zadatke, da me snabdeju duvanom i cigaret -papirom. Ne zadravajui se dugo, krenuli smo dalje do sela Baevca. Tu su nas zaustavili partizani i neto saoptili drugu Koi. Dalje sam produio sa kurirom Bokom. Hteo sam da se to pre prebacim do svog odreda. Ponekad, u daljini, uo se po koji pucanj, besmisleno troenje municije, koje me je podsealo na prisutnost etnika. Uli smo u kafanu u Ljuboviji, gde rekoe da je komanda mesta. Komand e, u stvari, nije ni bilo. Dan ranije vodila se borba. "Vojvoda drinski" je napao partizane, koji su se u borbi povukli, a etnici su se uplaeno vrzmali levo desno. Niko se nije naao da organizuje kakvu komandu mesta. Raspitujui se o situaciji, ocenio sam da mi je bezbednije da se prebacim bosanskom stranom prema Zvorniku i da opet preem Drinu u blizini Zvornika. Tako bih, mislio sam, bre doao do Krupnja. Znao sam da je postojala opasnost od majora Dangia, ali sam mislio da u proi, jer tada u tim krajevima jo nije bilo sukoba izmeu etnika i partizana. Ako je u Ljuboviji vladalo bezvlae, kada smo preli u Bratunac, videli smo da je dvovlae. Jedna preko puta druge nalazile su se dve komande mesta, u kafani etnika, u koli partizanska. Otiao sam u partizansku i obratio se jednom starijem borcu koji je bio komandant mesta. Pokazao sam mu objavu koju sam dobio od druga Tita. Pre nego to me je upitao ta mi treba, morao sam mu priati kako izgleda drug Tito i kako je bilo u Uicu. Od Bratunca do Drinjae radio je autobus. Komandant mesta mi ree da e i meni i Boku obezbediti mesto u autobusu jer su etnici nedisciplinovani, a autobus je zajedniki. Pored sve guve, nas dvojicu je smestio, ak smo i sedeli. Ba kada je autobus kretao, uao je povisok partizan. Priao mi je i predstavio se: "Ja. sam Tempo!" Verovatno mu je komandant mesta rekao za mene. Za druga Tempa sam uo jo u Valjevskom odredu, a i od popa Zeevia, koji ga je pominjao u vezi sa dogovorom o napadu na Zvornik. Nisam imao name ru da u autobusu istiem ko sam, jer je bilo dosta Dangievih etnika. U razgovoru drug Tempo me vie puta oslovio sa "drue Martinoviu", to je ulo i nekoliko etnika u autobusu. Kada sam doao u Drinjau, imao sam neprilika. Komanda mesta je bila u kafani, odnosno tamo su bile etnike stareine koje su, uz pie, izdavale i nekakva nareenja. Uao sam u kafanu, ne da se javim komandi mesta, nego da se raspitam kako bih preao Drinu na srpsku stranu. Da ne bismo upali u oi, seli smo za jedan sto i poruili rakiju. Nismo ni popili rakiju, kada nam je priao jedan mladi i, ne pitajui za dozvolu, seo za na sto.
165
Nalaktivi se i pribliivi mi se, upita gotovo apatom: "Jesi li ti porunik Martmovi?" Na trenutak sam razmislio, onda odluih da kaem: "Nisam." "Ma nemojte se aliti, stvar je ozbiljna", ree mi mladi. "Pa ta bi bilo ako jesam?" Malo sam stegao mainku i pogledao u Boka, koji je shvatio moj pokret i pogled. "Neko je telefonirao majoru Dangiu da si u Drinjai, i major je naredio andarmima da te uhapse i zatvore u kulu." "Ko ti je to rekao?" upitao sam i pomislio da je, moda, neko od onih etnika u autobusu uo kad me je drug Tempo oslovio sa "drue Martinoviu", ili me je neko poznavao, poto je ovde bilo i oficira a i andarma koji s u dolazili na Ravnu goru. "Javio mi je drug Pera ukanovi da je uo kada je Dangi naredio da se upute andarmerijske patrole da te uhvate i sprovedu u Drinjau i da ga odmah o izvrenju obaveste." Mladi koga je poslao drug Pera ukanovi svojski nam je pomogao da se vratimo ka Ljuboviji, ali nije nam mogao pomoi da preemo Drinu. U Ljuboviji se nisam usudio prei, jer su na mostu bili etnici. Morao sam dalje uz Drinu. Tako sam izgubio dva-tri dana, a urio sam da to pre stignem u Krupanj i Valjevski odred. Kada smo Boko i ja stigli negde u visinu sela Baevca, uli smo da se na srpskoj strani vode borbe. Raspitali smo se kod bosanskih seljaka i saznali da su partizani doli iz Uica i napadaju etnike koji su zauzeli Ljuboviju. Odmah smo nali amac i prevezli se u Srbiju. Bila je to srena odluka, jer sam naiao na Radivoja Jovanovia Bradonju. On je bio pored topa, gaao je na brdima etnike, koji su beali ispred uikih partizana. Ukljuili smo se i mi u borbu da bismo oslobodili Ljuboviju. Bradonja je urio jer je bio obaveten da su tamo etnici zarobili na prevaru jednu etu partizana, koju treba osloboditi. Tada mi je priao kako je ve bio opkolio etnike koje je razbio kod Uica i Poege, ali je dobio naredenje da prekine napad. Ovog puta nije bilo telefonske veze pa, ree, ako ih opkoli, nee mu se izvui. I ovde kod Ljubovije, gde je Radivoje Jovanovi Bradonja, sa svojim partizanima, vodio borbu, bilo je u pitanju oslobaanje grupe partizana koje su etnici na prevaru zarobili u Ljuboviji. Nekako ba u to vreme pukovnik Draa Mihailovi, sa svojim tabom u Struganiku, vrio je poslednje pripreme za sastanak sa Nemcima u selu Divcima. Razume se da mi tada to nismo znali, ali evo jednog dela zapisnika sa tog sastanka, da bi se videlo kako je pukovnik Draa Mihailovi sluio Nemcima i saraivao s njima. "Napad na Krupanj nije moje delo, nego ljudi porunika Martinovia (Ratka), koji se otcepio od mene. Moji su ljudi, meutim, krenuli na Loznicu da je ne bi zauzeli komunisti." I dalje: "Kao vojnik ne stidim se to sam nacionalista. U tom svojstvu elim jedino da sluim narodu. Pri tom, nisam se stavio na stranu onih koji ele da isteraju Nemce. Ali neu da dozvolim, uzimajui u obzir slabe nemake snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistika. Vodila se borba sa pojedinim oficirima i podoficirima, ali to je ipak bio samo manji broj. Naa dunost kao vojnika jeste da se ne predamo dok god moemo izdrati. Stoga nam se ne moe prebaciti zato se ne predajemo. Nikad nisam pomiljao na to da se u vezi s tim sluim lukavstvom. Zahtevam da mi se omogui da nastavim borbu protiv komunizma, koja je poela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u umi, naroito protiv elemenata koji ele da se sakriju." Dalje Draa produava da se pravda pred Nemcima: "Sa Kostom Peancem nisam se mogao sloiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao prihvatiti. Kosta Peanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takoe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ete Vi kao stranac razumeti izjavu, ali pomislite, moe li ovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a eli otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime 'boraca za
166
slobodu'. Kosta Peanac je dobio oznaku izdajnika. Moe se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala. Pretpostavljam da bi se, posle ove izjave, meni moglo ukazati vie poverenja kad je re o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da bi mi se mogla pruiti pomo. Molim da se poloaj shvati onako kako je to korisno za obe strane. Molim jo jednom da mi se jo noas isporui odreena koliina municije. Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zad ri u najveoj tajnosti. Molio bih, ako je moguno, da mi se jo noas da odgovor u vezi sa pomoi u municiji. Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma ... " Kada se ve bliio kraj ovog sastanka, Aca Mii je postavio pitanje: "Da li se zna neto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista?" Predstavnik nemake komande, potpukovnik Kogard je odgovorio: "Mi nemamo potvrenih vesti." Aca Mii je produio: "Mi idemo tako daleko da vas molimo da k nama uputite oficine za vezu da biste se, uz punu garantiju, mogli uveriti u nau borbu protiv komunista." Potpukovnik Kogard je odgovorio: "Izvestiu o tome generala. Zato, meutim, vodite tu borbu tako kasno?" Re je uzeo lino Draa Mihailovi i odgovorio: "Borba je uvek voena, ali sa taktikom da se pridobije narod." Tada se umeao i pukovnik Panti, koji je bio lan Draine delegacije, i podue je govorio, pravdajui Mihailovia to je, riavodno, tako kasno poeo borbu. Potom je ponovo uzeo re Draa Mihailovi: "Veoma je teko da se u ovom tre nutku obustavi borba, jer bi komunisti pobili sve moje pristalice. Oko Uica i Poege vode se borbe i sada se isti taj kraj, izuzev oko Valjeva, a u vojnom i ideolokom pogledu ja vodim zavrnu fazu borbe sa komunistima." Potpukovnik Kogard je konstatovao da su suvini dalji razgovori. Posle toga su se pozdravili jedni sa drugima. Sam po sebi se namee zakljuak da su Draa Mihailovi i oficiri koje je okupio oko sebe i koji su prihvatili njegovu komandu i ideje, uinili sve da pomognu Nemcima u razbijanju ustanka 1941. godine i da su im dali podstreka da preduzmu masovne zloine koje su u to vreme vrili po Srbiji. Tih dana, sredinom novembra, probijao sam se do Krupnja i Stolica sa puno nade. U Stolicama sam naao Vladu Zeevia i Miloa Vukovia (komandira nae kombinovane ete) u tabu Podrinskog partizanskog odreda. Od naeg odreda ostalo je tridesetak boraca, a ostali su, usled izdajstva Rajka Markovia i nekih drugih koji su tajno odravali veze sa Draom Mihailoviem, uglavnom otili svojim kuama, dok se jedan deo prikljuio i partizanskim jedinicama. Dan-dva po mom dolasku Vlada Zeevi je dobio poziv da se javi u Vrhovni tab, pa su on i Milo Vukovi otili u Uice. Situacija je bila sve gora. Ne samo da nisu dolazili novi borci, ve su odlazili i oni koje smo imali. Tada sam pustio kui i Nikolu Vukovia i Borivoja Radivojevia. Seam se da su ostali Pero Jezi, Stevo Bubalo, Stanko Katuin Moler, Toma Vienti i Milorad -Mia Jankovi, pitomac koji je postao moj zamenik. Sa tom grupom smo uz Raevski partizanski bataljon proli sve borbe i sve muke zime 1941, sve do marta 1942. godine, kada smo se sa ostatkom Valjevskog partizanskog odreda prebacili preko Drine i krenuli da u Bosni naemo Vrhovni tab i glavninu partizanskih jedinica. Valjevski, Podrinski, Kolubarski i Kosmajski odred, vodei te zime neprekidne borbe u kojima su protiv nas uestvovali i etnici Drae Mihailovia, neprekidno su se smanjivali, jer su mnogi borci poginuli u borbama a mnogi umirali od iznemoglosti.
167
Od oko 1.300 boraca Valjevskog i Podrinskog odreda, od novembra 1941. do marta 1942. prelo je Drinu samo oko osamdesetak. O borbama i svemu to se proivelo te "crne zime" mogle bi se napisati knjige. Samo opis prelaska Drine moe donekle predstaviti tadanju situaciju. Nadali smo se da emo doekati prolee i ne samo ojaati partizanske jedinice ve i formirati odred etnika koji e se boriti protiv Nemaca. Ali sve je bilo drugaije. Kada smo se vratili sa Divibara posle jednog estokog okraja sa gorskom gardom etnika k ojima je komandovao Zvonko Vukovi, jo dok smo bili u Rebelju, saznali smo od zarobljenih etnika da ima dosta prisilno mobilisanih. Odlueno je da se izvri prodor u Podgorinu i Tamnavu da bi se ispitala situacija. Pokret je trebalo izvriti ujutro, a jutra su bila hladna i mraz je stezao. Krenuli smo prema Jauanskom visu i naili na neprijatelja. Vie nismo mislili ko je ispred nas: belogardejci, etnici, nedievci. Nemci nou nisu imali potrebe da izlaze na visove, zamenjivali su ih etnici. Vanije je bilo koliko ih je i da li emo moi dalje. Nije se moglo, a ve nas je i zora zatekla. Hteli smo nazad, ali se na boku pojavila nova kolona neprijatelja. Uinilo nam se da su to belogardejci. Uskoro, kada su se pribliili, u to smo se i uverili, jer su mnogi meu njima nosili tapove koji su im bili potrebni pri kretanju, a mnogi su i opali. Opet smo promenili pravac. Gotovo da smo se kretali u krugu. Sa svih strana, kuda god krenemo, neprijateljska kolona. ika Deva Belovukovi, kad opet naie jedna kolona, ree: "Evo ih sa pete strane". Samo u ratu a, moda, samo nama Valjevcima dogodilo se da ima pet strana sveta. To je bilo pred kobnu borbu na Slatini. Bili su tu etnici Raievog odreda pod komandom Jeremia, koga smo ve jedanput razoruali i pustil i. Tukli smo se i opet nekoliko etnika zarobili, ali smo morali menjati pravac. Nismo mogli preko Konjskog Groba prema Kamenici i dalje prema Medvedniku, ve smo skrenuli prema selu Radui. Trebalo se provui pre nego to se dve neprijateljske kolone sastanu. Uspeli smo. Neprijatelj je ostao za nama i dok su se etnici, Nemci i ostali sporazumevali, to je bilo nekoliko sati odmora za nas. Ili smo kroz selo koje je celo izalo da nas doeka. Narod je iznosio ta je imao. Pogae, hlebove, anke sa mrsom, proju, slaninu. Tako ta nismo doiveli od prvih dana ustanka. Nazivali su nas "naa vojska". Sve to usred etnikog i nedievskog terora. Sve je bilo kao vizija, kao predigra i predoseanje naeg kraja. Seam se kao danas, prethodne noi, u toku borbe koju su, usled nesporazuma, vodili belogardejci sa etnicima, odspavavi malo, sanjao sam kao u komaru. Kad je kolona krenula, priao sam drugarici Bosi Cveti da emo danas imati teak dan. Bosa Cveti, profesor filozofije, komunista ne znam da li impozantniji po znanju ili po hrabrosti, razuveravala me je i objanjavala uz put, u koloni, ta je to san. Ipak, sa svih strana smo dobijali nepovoljne vesti, te je tab odreda odluio da se hitno izvuemo preko sela Slatine ka Medvedniku. Ili smo polako, da ovi di vni ljudi u Radui i dalje u Pambukovici ne primete da se izvlaimo. Govorili smo da emo se vratiti. Bilo nas je u koloni oko tri stotine. Kolona se sputala prema Ubu, koji je dosta nabujao od otopljenog snega. Moglo se samo preko mosta. U sredini kolone, na saonicama vozili su komesara Raevske ete Valentina Kozomarnika, Slovenca, koji je bio teko ranjen. Pratila ga je jedna desetina. Naa prethodnica je primetila na drugoj strani jednu kolonu (bila je to esta tog dana) koja se od Blizanjskog visa sputala ka istom mostu preko koga je preao tek jedan deo nae kolone. U toj koloni bilo je puno nekakvih kola. Ooenjeno je da je to nemaka komora, na koju bi bilo korisno napasti. Mi smo oskudevali u municiji, mnogo smo je potroili u borbama sa etnicima, a od njih smo malo kad ta zaplenili, jer su oni borbu prihvatali samo na odstojanju. Ve je jedna naa eta posela brdace iznad mosta, pripremajui se da u zasedi doeka tu komoru. Istovremeno smo ostale pourivali da to pre preu most. Nismo ni primetili da se Nemci od Blizanjskog visa razvijaju da bi nas obuhvatili sa june strane i onemoguili nam da se izvuemo ka brdovitom i poumljenom zemljitu, u jedniom pravcu koji nam je ostao. Isto tako, nismo videli da se ispred komore ve razvila nemaka prethodnica, koja je sa druge strane prilazila brdacu na koje smo se i mi penjali.
168
Verovatno su Nemci jo znatno ranije bili obaveteni o nama, jer je njihovo razvijanje poelo pre naeg. Mi smo to primetili tek kada je na na bok otvorena vatra, kakvu jo nisam doiveo, to su bili beskonani rafali. U zabuni, poeli smo odstupati bez komande. Spontano su se formirale dve grupe koje su prihvatile neravnopravnu borbu. Jedna, jaa, spreavala je da nas Nemci obuhvate, i druga, slabija, koja je ve vodila borbu sa Nemcima koji su nastupali ka mostu. Bio sam sa nekoliko drugova u ovoj slabijoj grupi. Videli smo da na mostu jo stoje saonice i da im nema spasa. Malo zatim eksplodirale su dve bombe na mostu. Kolona koja nas je obilazila naterala nas je da odstupimo sa brdaca. Nemci su trali za nama i pokuavali da nas ive pohvataju. Dokopali smo se umice i vatrom ih naterali da se zaustave. Prikupili smo se u rejonu sela Joava ili u nekom od zapadnih zaselaka Brankovine. Ve je i mrak padao i borba je jenjavala. Na bojitu je ostalo i ranjenika. Slali smo patrole da prikupljaju ranjemke i ekali na njih dosta dugo. Za to vreme odravao se sastanak na kome smo se dogovarali ta da se dalje radi. Ovo je bilo prvi put da se na ovaj nain donosi odluka. Zakljueno je da se pokret izvri trei do druma ValjevoLoznica, da bismo izbegli da nas, eventualno, Nemci presretnu. Do mesta prelaza bilo je petnaestak kilometara, to je bilo mnogo za nau slabu fiziku kondiciju. Pre polaska jo jednom smo se prebrojali. Nedostajalo je oko 60 drugova. Jesu li svi izginuli ili su zarobljeni? Ipak, moralo se krenuti! Prebacili smo se preko druma i posle 40 kilometara to hodanja, to tranja, zastali smo da odahnemo. Neki borci iz ovog kraja, ne izdravi, jednostavno su nestali i z kolone. Odvojila se i jedna grupa Mavana i pre prelaska druma otila prema Mavi. O tome se kasnije raspravljalo, ali se ispostavilo da su otili po odobrenju jednog lana taba. Tako nas je ostalo oko dve stotine i 2. marta nali smo se ispod Medvednika, koji je za nas predstavljao pojam gladi, bespua i nieizvesnosti. Tada nisam imao nikakvu rukovodeu dunost, ekao sam da situacija krene nabolje i da se formira odred. Preko Vlade Zeevia, koji je posle ranjavanja bio lan taba Valjevskog odreda, sugerirao sam svoje miljenje da bi trebalo privremeno napustiti ovaj teren i otii za glavnim snagama u Bosnu. Svoje miljenje sam izneo i pred borcima, pa me je jednom prilikom komesar Milosav k ritikovao za harangerstvo. Ovog puta mi je jo u pokretu priao i rekao da e se odrati savetovanje na kome mogu i ja izneti svoje miljenje. Popadali od umora i gladi, nabili smo se u neke kuice i vodenice. Bilo je to 3. marta. 1942. godine u selu Brezovici pod Medvednikom. Tu je zakazano savetovanje Valjevskog partizanskog odreda. Izmeu dve vodenice, na obali brezovikog potoka, pred kuom u kojoj je bio tab, okupili su se svi rukovodioci, komandanti, komandiri i komesari. Zadremao sam u vodenici. Neko me je probudio i pozvao na savetovanje. Doao sam kad je ve govorio komesar odreda Milosav Milosavljevi. Kao partijski rukovodilac, eleo je da se odluka doriese prema miljenju veine, zato, otvarajui sastanak, nije dao nikakav predlog. To je, govorei posle njega, uinio komandant odreda Zdravko Jovanovi. On je odluno rekao da je protiv rasturanja odreda. Svako od uesnika trebalo je da se izjasni, da da svoje miljenje. Dok smo mi konferisali "pod krukom", kako smo docnije nazvali to savetovanje, pred naim oima se odigravala prava drama. Gledali smo nae borce, drugove, iz najteih dana, kako se ljube, rastaju, odlaze. Neki ostavljaju puke, neki ih lome, a neki odnose sa sobom. Jedni nepovratno odlaze, drugi se posle pola asa vraaju k ostalima. Kao da smo donosili smrtne presude sebi i njima. Stajao sam na snegu, uinilo mi se da se razgovor otegao unedogled. Neki su predlagali da se rasturimo po trojkama i pojedinano te da se krijemo kod simpatizera i rodbine, ali bilo je mnogo drugova koji nemaju nikoga gde bi se sakrili. Sve je vie preovlaivalo miljenje da treba ii u Bosnu. Znali smo da su tamo nae snage sa Vrhovnim tabom. Bosa Cveti je skromno i pametno rekla: "Drugovi, ja nisam pola da se skrivam, ni u hajduke, ve u partizane." Govorio je i Vlada Zeevi. Bio je ubeen da bi se on mogao kriti na terenu Raevine, ali je odluno predloio da se poe prema Vrhovnom tabu, u Bosnu.
169
Bio sam od onih koji su i ranije govorili da treba menjati teritoriju, pa sam rekao sasvim kratko: "Mislim da se moemo probiti preko Bosne do glavnine naih snaga." Poslednji je govorio komesar Milosav Milosavljevi. Rekao je da u ime Partije preuzima odgovornost i da ne moe dozvoliti da se odred rasturi. Sloio se sa miljenjem da preemo Drinu i krenemo u Bosnu, dok se ne sastanemo sa naim glavnim snagama. Komesar Milosav je dozvolio da odred napuste iznemogli i ranjeni borci koji imaju negde da se prikriju. Posle njegovog govora, taj predlog su prihvatili i mnogi od onih koji su pre tog bili drugog miljenja. Pred vee, kad je savetovanje zavreno, ostalo nas je manje od stotine. To je bio najtei dan moga ratovanja rastanak sa drugovima. Mnogi odoe i bez pozdrava, pre nego to je savetovanje zavreno. Tako je bilo lake. Mitraljezac Stanko Katuin Moler, iznemogao, ozleenih nogu, ljubio je svoj pukomitraljez, svoju zbrojovku, i plakao kao malo dete. Ostao je do kasno u no, a onda otiao nogu pred nogu, poslednjom svojom snagom. Od odreda je postala eta. Komandir ete bio je komandant Valjevskog odreda Zdravko Jovanovi, a komesar Milosav Milosavljevi, komandir prvog voda Ratko Martinovi, a drugog Momilo uri . Posle prelaska Drine komandir ete bie Vlada Zeevi. To je bilo potrebno zbog bosanskih etnika, majora Dangia i njegovih andarma. No, gluva tiina, peli smo se padinama Jablanika. Navikli smo se da stalno neko puca, pa nam je bila neobina ova tiina. Kretali smo se u pravcu sela Baevca. Znao sam da tamo ima amaca, jer sam ve prelazio Drinu na tom mestu. Predanili smo u nekim vrtaama. U jednoj kolibi smo nali gluvog seljaka i jednog omladinca koji je bio na simpatizer. Njega smo uputili na Drinu da izvidi situaciju. Sputali smo se u koloni. Na elu je bio moj vod. Ispred voda patrola, dobrovoljci: Radojica Nenezi, Bogosav Mitrovi umar i Mika Tankosi, mitraljezac. Na elu voda sa mnom ika Deva (Milan Belovukovi). Po njemu, kao najstarijem, odreivali smo brzinu kretanja. ika Deva, predratni komunista, bio je sa Nebojom Jerkoviem i Lalom Stankoviem organizator Mavariskog partizanskog odreda. Izdrao je sve tekoe zime 1941/42. godine, ni sam ne znajui odakle mu toliko snage. Bio je jedan od onih boraca koji nikad nisu mislili da i neprijateljsko zrno moe pogoditi. Prema borcima, drugovima i drugaricama, dobri pedesetogodinjak imao je toplo, oinsko dranje i svi smo ga potovali i zvali ika Deva. I ove noi, prtei sneg do pojasa, ika Deva je ulivao svima nadu. Samo da se dokopamo amca. Bio je uveren da e svojim vodeniarskim znanjem i umeem prevesti drugove preko Drine. Probijali smo se sporo, jer su smetovi bili visoki. Trebalo je po svaku cenu sauvati tajnost pokreta i zato drugog puta nije bilo. Kada smo prili Drini, saekao nas je omladinac i obavestio da Mina Nekovi ima amac. Sa patrolom uputio sam se prema njegovoj kui. Jedva smo ga probudili. Jo sanjiv, poeo je da vrda, prvo, da nema amac, te da su mu ga etnici potopili; poeo nas je i plaiti kako su etnici na dvesta metara i kako e nas pohvatati. Mina je mislio da smo samo trojica, koliko nas je bilo u patroli. Znao sam ta znai vreme, i zato mu zapretih pitoljem. Poao je s nama do reke. Dok smo iz mulja vadili amac i istili ga, pristigla je i eta. Minu smo pustili da bi se mogao opravdati pred etnicima. Bilo nas je sedamdeset pet ili osamdeset na obali mutne, nabujale Drine, koju u martu amcem prelaze samo vete i iskusne amdije, koje su se rodile na Drini. Prvl amac je prevezao ika Deva. Otisnuo se sa trojicom partizana, da bi se kroz koji trenutak izgubio u mraku. Uinilo nam se kao da ih je reka progutala. Vreme je prolazilo, a ika Deve nema. Dugo je to trajalo. Komandir Zdravko i ja gledali smo na sat i kada se ika Deva pojavio, poeli smo raunati koliko nam vremena treba da svi preemo. Do zore bi ovom brzinom prela treina ete, tog ostatka Podrinskog i Valjevskog odreda. Poao sam poriovo sa Bogosavom Mitroviem umarom do Mine.
170
"ta sad hoete, pobogu, drugovi?" uplaio se Mina. "Nama je omladinac rekao da u tebe ima jo amaca", istupih otro, "kai nam gde je drugi amac." "Eto ga uz Drinu kojih 500 metara, ali ga uvaju etnici. Videete ih jer loe vatru i sede kod amca." Krenuli smo odmah. Mina nam je rekao da ih je uvek dva-tri, ne vie. Kad smo se pribliili, videli smo dvojicu bradonja pored vatre. Trenutak sam razmiljao ta da radim. Ako otvorim vatru, tajnost prelaska je propala. Ako ne otvorimo, pobei e i dovesti pomo. Zato viknuh: "Predajte se!" etnici uplaeno skoie i poee beati. Tako ne otvorismo vatru. Malo nie bio je vezari amac, isto tako pun vode. Izvukosmo ga na obalu i izlismo vodu. Na obali naosmo i veslo. Obradovao sam se jer je bilo duplo, a s takvim je lake veslati. umaru rekoh da sedne i zaveslah. Bila je srea to je bio mrak. Po udarima vode u bok i po uborenju oseao sam da je reka nemirna.. U jednom trenutku primetih da nam neto cmo dolazi u susret. Veslanjem izmanevrisah. Bilo je to stablo koje je valjala reka. Prebacio sam umara ukoso. Reka me je zanela moda stotinak metara. To e se desiti i kad se budem vraao. Oseao sam se umoran od uzastopnih napora u poslednje vreme. Pomislih da li u izdrati. Sem ika-Deve, niko se nije javio da zna voziti amac, a mnogi drugovi ni plivati nisu znali. S njima e biti tee, jer od straha mogu prevrnuti amac. Ocenio sam da bez rizika mogu prevoziti po trojicu u jednoj turi. Bilo nam je svima jasno, ako se ne prebacimo noas u Bosnu, sutra nas na obali Drine eka smrt. Dok sam na Vrbasu kao deak danima veslao pripremajui se za razna takmienja, ni u snu nisam mogao sanjati, da u se jednog dana i na mutnoj Dnni takmiiti, ali sa smru. Veslao sam plaei se da u mraku ne naletim na kakav panj koji voda nosi. Morao sam opominjati drugove da sede mirno i samo sam udarima vesla uspevao da odrim ravnoteu. Sreom, na bosanskoj strani voda je uz obalu bila tiha. Matica je sa sredine reke udarala ka srpskoj obali. To sam iskoristio i vukao sam se pored obale uz vodu, pa kada sam ocenio da u izbiti pravo na navoz gde su ekali drugovi, otisnuo sam se praznim amcem i sekao Drinu. amac koji sam ja vozio, bio je manji i laki i veslo pogodnije, pa sam pravio i po dve ture dok je drugi amac napravio jednu. U svakoj sam prevoz io po trojicu, dok je ika Deva prevozio po etvoricu. Sto sam due veslao, bio sam sve umorniji. Povremeno sam oseao i nesvesticu. Voda sa vesla slivala mi se u rukave i bio sam sve mokriji. Snagu mi je davala radost drugova koji bi me grlili kad bi se iskrcali na drugu obalu. Desilo se da smo ika Deva i ja amcima istovremeno pristali na bosansku obalu. Uinilo mi se da je on ve jako iznemogao. Cenei po sebi, mislio sam da e teko izdrati jo jednu turu. Bio je gotovo dva puta stariji od mene. Nagovorio sam ga da se odmori, a ostale u ja prevesti. ika Deva je, inae, meni bio posebno naklonjen, rekao bih da me je voleo nekako posebno. Na nebu su se ve pokazali znaci zore. Jo jedna ili dve ture. Jedva sam izdravao vraajui se po dvoje poslednjih. Bili su to Radojica Nenezi, sa mitraljezom, i Bosa Cveti. Ve smo se otisnuli od obale, kad neto poe da pljuska po vodi oko nas. Zatim se kao iz daljine uo rafal mitraljeza. "Evo etnika", ree Radojica. "Drite se dobro za amac", rekoh Bosi i Radojici. Veslao sam krivudajui, a zrna su opkala oko nas i tonula u mutnu Drinu. Vie nisam morao voditi rauna koliko e me daleko odneti Drina, jer se ove noi u Srbiju vie nisam vraao. Iako su etnici gaali sa velike daljine, ovi rafali su iscrpli i p oslednju snagu iz mene. Kad smo prispeli na obalu, sruio sam se od iznemoglosti. Bosa je pomislila da sam ranjen, a ja nisam imao vie snage da se podignem.
171
Radojica i Bosa su me uhvatili pod ruke i preko dugake livade poveli do prvih bosanskih kua. Tu su se setili da je i glad uzrok mojoj slabosti, pa su me nahranili. Posle kraeg odmora, produili smo polako za kolonom koja je uz jedan potok krenula dalje u istonu Bosnu. Posle nekoliko dana munog manevrisanja, izbegavajui etnike kapetana Raia i Georgija Bojia Dide, koji su u to vreme bili na tom terenu, kao i Dangieve andarme, stigli smo do Vrhovnog taba. Podneli smo izvetaj o svemu to smo poslednjih meseci doiveli i o tome da ja vie nisam imao ljudstva da formiram etniki odred koji bi se borio protiv Nemaca. Vrhovni tab je izdao sledeu pohvalu: POHVALA Izraavamo nae priznanje i zahvalnost herojskim borcima Valjevskog i Podrinskog narodnooslobodilakog partizanskog odreda, koji su u toku itave zime vodili neprekidne i krvave borbe sa udruenim neprijateljima srpskog naroda: Nemcima, etnicima Peanca i Drae Mihailovia i ruskim belogardejcima. Natoveanske rtve i napori ovih herojskih horaca za slobodu srpskog naroda ui e u istoriju kao jedna od najsvetlijih taaka oslobodilake borbe srpskog naroda. Vrhovni tab Narodnooslobodilake partizanske i dobrovoljake vojske Jugoslavije
Izdajnik Draa Mihailovi pred sudom, str. 125126. Na suenju je Mihailovi priznao da je na Ravnu goru dolazio nemaki obavetajni oficir kapetan Matl, preko koga je ugovorio sastanak sa predstavnicima nemakog Vermahta u Divcima.
Sava Vukovi ua, iz Valjeva, komesar Azbukovake ete. Dok su ga etnici muili, on im se jednog trenutka istrgnuo i, beei, vezanih ruku, skoio sa mosta u Drinu.
Borba naroda porobljene Jugoslavije, govor druga Tita, str. 205 206.
Pera ukanovi, vieniji seljak, narednik sa Solunskog fronta, poveo je na ustanak 1941. godine narod nekoliko sela iz okoline Drinjae i Vlasenice. Kasnije mu se nametnuo za stareinu major Dangi, ali njihovi odnosi nisu bili dobri.
Podatke je dao Vlada Zeevi (Raste ustanak, Prosveta, 1968, str. 144).
172
Stanko Katuin Moler bio je zarobljen od etnika i predat Nemcima. Oni su ga poslali na prisilan rad u Trepu. Pobegao je u Ibarski partizanski odred i, prema izjavi Nikodija Vintia, junaki poginuo u jednoj borbi protiv balista, gaajui iz pukomitraljeza u stojeem stavu.
Spisak boraca Valjevskog i Podrinskog odreda koji su u inartu 1942. godine preli Drinu: Babi Ale ksandar; Bajalica Dimitrije; Bajalica Mila; Bara Duan; Bara Mile; Batanovi Milovan; Bekvalac Milan; Belovukovi Milan Deva; Bubalo Stevo; Cveti Bosa; ui Vasa; Dimitrijevi ivan Gija; Dopua Savo; Duli ura; ukanovi Grozdan; uri Momilo; Garifovi Kaja; Ivankovi Milentije; Jazi Pero; Jankovi Milorad Mia; Jeli Boca Bogoljub; Jeremi ivomir Modelar; Jovanovi Zdravko; Jovanovi Petar Komirianac; Kerkovi Savo; Kokotovi Petar; Koljkovi Dimitrije Dia; Leki Danilo panac; Luki Vojin; Martinovi Ratko; Mihailovi ivorad; Milosavljevi Milosav; Milui Radosav; Mirkovi Aleksandar; Mitrovi Bogosav umar; Mitrovi Stojan; Mievi Nikola; Nenezi Radojica; Nikoli arko; Novakovi Duan; Piperski Boenka; Pavlovi Branko Predsednik; Radoji Jordan; Ristanovi Rade; Risti Tihomir; Simi Boro; Spoja Vjekoslav; Stanojlovi Mia; Stevi Luka; Stoji Vojislav; Tankosi Kosta; Vuka Petar; Vidovi Vojin; Vuji Marko Lala; Vratanovi Vitomir: Zec Vitomir; Zec Ranko; Zeevi Vlada.
173

Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

http://www.znaci.net/00001/9.

Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

Uvodna re U APRILSKOM RATU U SRBIJI NA RAVNOJ GORI SA PARTIZANIMA U VRHOVNOM TABU

http://www.znaci.net/00001/9_1.htm Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

http://www.znaci.net/00001/9_2.htm Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

Branislav Bulovan poginuo kao sremski partizan.

AP skraenica: iveo Ante Paveli

Posle zemljotresa tu je izgraeno modemo naselje Borik.

Podaci uzeti iz knjige dr N. Popovi, Dobruda 19141918, Beograd, 1977.

http://www.znaci.net/00001/9_3.htm Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

Mislio je na austrougarskog cara Franju Josifa.

Kapetana Kovaevia, kao ni vojvodu Mitra, nikada vie nisam sreo.

Ove preterane prie bile su, verovatno, vezane za borbe na Kritu.

http://www.znaci.net/00001/9_4.htm Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

VII, arh. Washing., snim. 00868, T-315.

VII, Ultimatum, arh. Washing., T-315, rola 2237, snim. 001338.

VII, dok. k. 44-H. F-1.

Uika "Borba", br. 10, 1941, str. 6.

Ratko Martinovi - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG TABA

You might also like