SLOBODAN RAKITI

ANTOLOGIJA POEZIJE SRPSKOG ROMANTIZMA

O PESNICIMA

Predromantizam: Dositej Obradovi (17391811), Jovan Pai (17711849), Pavle Solari (17791821), Milovan Vidakovi (17801841), Jovan Doenovi (17811813), Sava Mrkalj (1783 1833), Luka Milovanov (17841828), Nikola Borojevi (17961872), Jovan Hadi (Milo Sveti) (17991869), Jovan Sterija Popovi (18061856), Vasilije Suboti (18071869), Nikanor Gruji (18101887). Romantizam: Sima Milutinovi Sarajlija (17911847), Spiridon Jovi, ore Markovi Koder (1806 1891), Petar Petrovi Njego II (18131851), Jovan Suboti (18171886), Petar Petrovi Njego II (18131851), Vasilije ivkovi (18191891), Medo Puci (18211882), Jovan Ili (18241901), Branko Radievi (18241853), Jovan Sundei (18251900), Ljubomir Nenadovi (18261895), Milica Stojadinovi Srpkinja (18301878), Stevan Vladislav Kaanski (18291890), Vladimir Nikoli, ura Jaki (18321878), Jovan Jovanovi Zmaj (18331904), Jovan Dragaevi, Damjan Pavlovi, Draga Dimitrijevi-Dejanovi (1840 1871), Laza Kosti (18411910), Nikola I Petrovi Njego, Mita Popovi (18411888), Milan Kujundi Aberdar (18421893), Milorad Popovi apanin (18411895), Vladimir Vasi (18421864), Jovan Gri Milenko (18461875), Petar Sundei. Postromantizam: Vojislav Ili (18601894), Milorad Mitrovi (18661907), Aleksa anti (18681924), Mileta Jaki (18631935).

* "Antologija kako je ja vidim ima integrativni karakter i predstavlja sintezu najboljih romantiarskih ostvarenja na srpskom jeziku. Na izvestan nain ona markira take koje odreuju srpski kulturni prostor u vreme s kraja 18, itav 19. vek i prve decenije 20. veka. To je i najznaanije razdoblje srpske moderne istorije u kojem se odigrala Karaoreva revolucija, Vukova reforma jezika i pisma i prodor srpske narodne poezije u Evropu". "Romantizam, to je uzlet. On je pobuna protiv drutvene stvarnosti, onakve kakva ona jeste, ali je mnogo vie i pobuna protiv ovekove ugroenosti i njegovog poloaja u svetu. Romantizam je, najzad, novi pogled na svet. U svojoj ranoj fazi okrenut je, uglavnom, optim problemima, njegove poruke su univerzalne i sudbonosne, njegova estetika znaenja zasnovana je na najirim osnovama. Okrenut prema unutranjem biu, sav je u naporu i enji da izrazi njegov ivot i identitet". Autor
Antologija poezije srpskog romantizma Urednici Dragan Lakievi & Marko Nedi | Izdava Srpska knjievna zadruga | Beograd, 2011 | Pokrovitelj ovog izdanja Dunav o siguranje

Sauvana Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 4625 I Prva polovina XIX veka od sutinskog je znaaja u modernoj istoriji srpskog naroda, naroito Srbije. Paralelno sa oslobodilakim ratovima 1804. i 1815. godine, i sa utemeljenjem srpske drave, stekli su se uslovi za stvaranje nacionalnih institucija i za razvoj kulture, knjievnosti i umetnosti. Karaorev ustanak u umadiji, etrdeset osma i pokret Srba u Panoniji protiv Austrougarske, ustanci u Hercegovini, razoaranje posle Berlinskog kongresa kljuni su istorijski dogaaji koji su uticali ne samo na drutvene prilike nego i na razvoj srpskog pesnitva, u kome je do punog izraaja doao njegov antejski i prometejski duh. Sve se poetkom veka "zatalasalo" na prostorima gde je iveo srpski narod, od Trsta do Temivara, od Dinare do Vidina, od Baranje do Boke Kotorske i od Sent Andreje do Ohrida. Vukova i Mrkaljeva reforma srpskoga jezika i pisma, prodor srpske narodne poezije u svet i evropskog pesnitva u srpsku knjievnost, razvoj romana, pripovetke i drame oznaili su novo doba u naoj istoriji i kulturi s tendencijom da se uspostave pokidani kontinuiteti sa srpskom srednjovekovnom dravom Nemanjia. Romantike poezije bilo je i pre i posle romantizma. Srpsku knjievnost u doba prosveenosti ine dve stilske formacije klasicizam i predromantizam. Vremenski, ovi knjievni stilovi pokrivaju drugu polovinu XVIII veka i prve tri decenije XIX veka, slivajui se potom u novi knjievni pokret, romantizam. Ne umanjujui znaaj pisaca baroka (Venclovia, Orfelina, Rajia i drugih), klasicizam je najkoherentniji pesniki pravac u srpskoj knjievnosti, koji obuhvata itav devetnaesti vek i protee se do dvadesetog. Nastao je na duhovnoj osnovi antike tradicije, kao i druge evropske knjievnosti tog stila. Paralelno sa klasicistima stvaraju i predromantiari i romantiari. Milorad Pavi je primetio paradoksalnu ** POEZIJA SRPSKOG ROMANTIZMA Slobodan Rakiti Antologija poezije srpskog romantizma Odgovor #1 poslato: Mart 15, 2012, 02:00:00 am

injenicu da je klasicizam "za jednu generaciju nadiveo predromantizam i upravo ta trea generacija klasicista, ili Sterijin krug, ivela je u susedstvu romantiara a ne predromantiara". Prvi talas klasicista, kako ih vidi Pavi, obuhvata pesnike koji stvaraju izmeu 1780. i 1810. godine. Svakako da je centralna pesnika figura srpskog klasicizma Lukijan Muicki (17771837), ali se klasicistiki zaeci mogu nai i pre njega. Prvi pesnik takve orijentacije, koji koristi klasine oblike, bio je Aleksije Vezili (17531792), autor prve tampane pesnike zbirke u srpskoj knjievnosti (Kratkoje napisanije o spokojnoj izni, 1778). Njega Jovan Suboti s razlogom smatra "ocem srpskog uenog stihotvorstva". Istom talasu klasicista pripada i Atanasije Stojkovi (17731832), koji se oslobaa rime, ime se jo vie pribliava klasinoj metrici. Pored Vezilia i Stojkovia, u poslednjoj deceniji XVIII i prvoj deceniji XIX veka javljaju se Gligorije Trlaji, Pavle Solari, Joakim Vuji, Milovan Vidakovi i drugi. Pojedini meu njima, Trlaji, na primer, piu i na crkvenoslovenskom i na istom narodnom jeziku. U malom broju pesama koje je napisao, Dositej jednu posveuje upravo Trlajiu, oduevljen njegovim pesnikim darovima srpskome rodu: Tvoje ime Srpstvu dika odsad i doveka, Pevaj, drue, do samoga ivota svretka. Drugi talas klasicistikih pesnika vezan je za Lukijana Muickog, koji je zauzeo Dositejevo mesto, posle njegove smrti. Prvu odu ispevanu posle Dositejeve smrti napisao je Muicki u novom obliku (u alkejskom metru) i na narodnom jeziku. Muicki je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba, kako ga je okarakterisao i sam Jovan Skerli. Muickog u poeziji slede svi najvaniji pesnici srpskog klasicizma XIX veka: pored Sterije, tu su Pavle Beri, Jovan Hadi, ore Maleti, Vladislav Stojadinovi iko, Vasilije Suboti, Stefan Stefanovi i drugi. Trei talas klasicista vezan je za Steriju i javlja se u vreme krize klasicizma, posle smrti Muickog 1837. godine. Njegovu smrt oalio je i sam Njego. Jedan od uzroka slabljenja klasicizma jeste nesumnjivo sve vea podrka Vukovoj reformi i jaanje romantiarskog pokreta. U tom smislu i Sterija je tipian predstavnik srpskog predromantizma. Sa puno razloga moe se rei da srpski predromantizam poinje Dositejem, a zavrava se Sterijom. Predromantizam se smatra prethodnicom, ali i ranom fazom romantizma. Glavna njegova odlika jeste oslanjanje na romanske pesnike forme ili na narodni silabiki stih, uvoenje jednog jezika umesto diglosije, kult prirode, monistika slika sveta, teme prolaznosti ivota, naglaena emotivnost i vezanost za srpski srednji vek a ne za antiku. Ali nisu ni svi predromantiari poetiki isti. Neki su vie klasicisti, a neki romantiari.

Jedan izraziti klasicista, Muicki, na primer, koji pripada drugom talasu, ima dosta crta romantizma i u kontekstu srpskog pesnitva zauzima ono mesto koje u nemakoj poeziji ima Helderlin. I jedan i drugi nacionalno su vezani za "duh naroda", a poetiki za drevnu helensku i latinsku tradiciju. Uz nemaki i ruski javlja se, prvi put u srpskoj knjievnosti, i jak romanski uticaj, to se odraava i na prozodiju srpskog pesnitva. Dva glavna sredita predromantizma su Sremski Karlovci i Trst. U Trstu se oko Dositeja stvara "transka pesnika kola", kojoj pripadaju gotovo svi istaknuti srpski predromantiari. Pored Dositeja, u njoj su Jovan Doenovi, Pavle Solari, Vientije Raki, Joakim Vuji, Jefta Popovi; u severnoj Italiji Jovan Pai, u Dalmaciji i Liki Sava Mrkalj i Nikola Borojevi. Kod ovih pesnika primetan je uticaj Petrarke, Vitorelija, Mikelanela... U srpsku knjievnost stiu pesniki oblici i svojstva romanske pesnike kole (sonet, oktave, tercine), obnavlja se silabizam. Otuda i pojava soneta kod Paia. Milovan Vidakovi i Joakim Vuji koriste termin "romantiarski" od 1814. godine. Dok je klasicizam bio institucionalizovan u posebnu pesniku kolu i time bio podravan i favorizovan, predromantizam je gotovo spontano bujao u Trstu u Italiji, u Haleu u Nemakoj, svugde gde su se okupljali srpski studenti i intelektualci. Naroito je u tom pogledu bio iv Trst, sa Dositejevim pesnikim krugom. Za razliku od klasicista, srpski romantiari nisu prihvatili nikakvu dihotomiju, jeziku i pravopisnu, jer bi ona bila velika smetnja razvoju knjievnosti i brem irenju prosvete i kulture, na emu je i pre romantiara najvie radio sam Dositej. U tome je bila i sutina itavog njegovog prosvetiteljskog i pesnikog rada. Srpski knjievni stilovi podudaraju se sa knjievnim pokretima u Nemakoj, prevashodno zbog jakih kulturnih veza izmeu Nemaca i Srba. Oba stila, klasini i romantiki, zato to su trajali istovremeno, uticali su jedan na drugi i jedan drugome davali svoja svojstva: klasicizam romantizmu i romantizam klasicizmu. Pisci ovog doba, Muicki, Stojkovi i Stratimirovi, kao i Sterija neto kasnije, imali su "izrazite romantike naklonosti, ili su svojoj klasicistikoj knjievnosti pribavljali romantiko pokrie piui, kao Stratimirovi i Stojkovi, u rimovanom nesimetrinom desetercu ili pak pokazujui izrazite naklonosti prema usmenoj knjievnosti, kao Lukijan Muicki. S druge strane, jedan predromantiar poput Dositeja, koji deklarativno ustaje protiv klasicistike diglosije i peva iskljuivo u silabikom stihu, svojim klasinim obrazovanjem nesumnjivo predstavlja neosporan autoritet za klasiciste" (M. Pavi). Predromantiari gube svoj jezik posle smrti Muickog, koji se povukao pred jezikom romantiara. Epoha koja poinje Dositejem, a zavrava se Sterijom, predstavlja jedno od kljunih i prelomnih razdoblja u srpskoj

knjievnosti, jer se tada zametnula klica koja e svoje plodove doneti u romantizmu. Upravo na jezikoj drami predromantiari su uspeli da prevaziu jaz izmeu klasicista i romantiara i da u razvojnom luku srpske poezije uspostave znaajan kontinuitet. Drama pesnika ispoljila se ne u domenu pesnikih oblika, ve iskljuivo na jezikom pitanju. Vukov i Daniiev rat za srpski jezik i pravopis bio je radikalan, neumoljiv, premda je to, posmatrano iz dananje perspektive, moglo da bude i drugaije. Kao to romantizam u srpskoj poeziji ima glavni tok i kljune pesnike (Njego, Radievi, Zmaj, ura Jaki, Laza Kosti), tako i predromantizam ima svoje glavne pesnike. To su Sterija, Jovan Suboti, Pavle Solari, Jovan Pai, Sava Mrkalj, Nikola Borojevi, koji su gotovo srasli sa romantizmom. Ali, uz njih su i pesnici koji su napravili sutinski poetiki zaokret od klasicizma ka predromantizmu, podjednako i klasicisti i predromantiari, s tim to su neki blii jednom, a neki drugom pokretu. Otuda meu predromantiarima i Jovan Hadi, Vasilije Suboti, Nikanor Gruji, da pomenemo samo one koji su uz Muickog glavni stubovi srpskog klasicistikog pesnitva. Pa i sam Muicki, koji je podravao Vuka i skupljao srpske narodne pesme, mogao je ui u predromantiare nekom svojom pesmom napisanom na narodnom jeziku, premda je itavim svojim biem i poetikom pripadao klasicizmu. "U svojim idejnim stavovima Muicki se esto kolebao izmeu tradicije i zahteva novog vremena", pisao je Jovan Dereti, dok je Jovana Subotia nazvao poluklasicistom i poluromantiarem. O Vasi ivkoviu, bogoslovu i pravniku, Jovan Skerli je zapisao da je "brankovac pre Branka". Lukijan Muicki, najznaajniji i najizrazitiji pesnik srpskog klasicizma, inspirisao se kosovskim predanjem, Milovan Vidakovi uinio je dosta za oivljavanje istorijskog oseanja kod Srba, Jovan Sterija Popovi je u svojoj poeziji opevao teme iz srpske prolosti, a Jovan Hadi, Jovan Suboti, ore Maleti, Matija Ban, Vasilije Suboti i Nikanor Gruji, kao pesnici klasicistikog opredeljenja, na razmei su, kako kae Jovan Dereti, "izraavali nacionalno oduevljenje". Oblikovno su pripadali tradiciji XVIII veka i pevali su u "rimskom razmeru", a tematsko-motivski XIX veku. Kao to su se u Trstu srpski pisci, stvorivi transki pesniki krug, okupljali oko Dositeja, tako su se u Beu, velikom kulturnom centru, sa jakim liberalnim pokretom, okupljali romantiari, podravajui nove ideje. Za razliku od Bea, kulturna sredina u Ugarskoj bila je uglavnom konzervativna. Kod Srba je vladala svojevrsna nacionalna apatija, to je za posledicu imalo gubljenje duhovnog, kulturnog identiteta i uopte nacionalne samosvesti. Zato su pokretanje Letopisa 1824. i osnivanje Matice srpske 1826. godine bili od presudnog znaaja za ouvanje srpskog nacionalnog identiteta na prostorima Ugarske.

Moda nekoga moe da iznenadi prisustvo Jovana Hadia, glavnog Vukovog protivnika, i jo nekih klasicista u Antoloji poezije srpskog romantizma. Istina je da su ak i "najtvri" srpski klasicisti pisali romantiarske stihove. Od izrazitog klasiciste, Jovan Suboti, koji je "preskoio" predromantiare, postae ujednom trenutku oduevljeni romantiar. Klasicista Nikanor Gruji pored klasicistikih pesama, pie i nekoliko romantiarskih, meu njima antologijsku pesmu "Naoj staroj smokovnici", koja i oblikovno, i jeziki, i poetiki vie pripada romantizmu nego klasicizmu. Vasilije Suboti se pre Njegoa u pojedinim pesmama uzdigao do nesimetrinog deseterca ("Severni putnik k Antiki", "Melpomena" i druge). Jovan Hadi, koji poetiki pripada koli Lukijana Muickog, u poetku je bio saradnik i potovalac Vuka Karadia. Nisu tedeli pohvale jedan drugome sve do raskida i nesrenog desetogodinjeg rata za srpski jezik i pravopis. Posle velikog uspeha Vukovih dveju knjiga srpskih narodnih pesama, u Lajpcigu 1823, Hadi se u odi "Srpskom poeti", upuenoj Muickom, pita "da li ima smisla pevati u antikom razmeru kada se srpsko narodno pesnitvo nudi itavom svetu: Horacija ili Vinjia". I pored otre polemike s Vukom, u kojoj je Vuk bio ei i nepomirljiviji, Hadi se iskreno zalagao za uvoenje narodnog jezika u knjievnost, ali ne na tetu slavenoserpskog, ve da se ta dva jezika mogu dopunjavati. Suprotno Vuku, Hadi se zalagao za etimoloki pravopis. Moe se razumeti nemilosrdni rat koji su Hadi i Karadi vodili povodom knjievnih, jezikih i pravopisnih pitanja, ali se ne moe razumeti to je taj rat trajao decenijama posle pobede Vukove reforme. I sam Jovan Skerli je shvatio da "Hadi vredi vie" no glas koji su o njemu ostavili njegovi savremenici, posebno Karadi i ura Danii, Branko Radievi ga je surovo ismejao u satirinoj poemi "Put" (1847). Da paradoks bude vei, najznaajnije uloge u razvoju srpskih institucija, dravnih i kulturnih, imala su dva protivnika, Hadi i Karadi, glavni predstavnici srpskog klasicizma i romantizma. Uz njih je svakako kljunu ulogu imao Dositej, doavi u Karaorevu Srbiju, iako je ve bio u poodmaklim godinama ivota. Vukove zasluge u reformi srpskog jezika i pisma, u sakupljanju narodne batine, prodoru narodne lirske i epske poezije u svet, dobro su poznate. Znaaj pak Jovana Hadia u osnivanju Matice srpske 1826, njenom premetanju u Novi Sad 1864, u ouvanju Letopisa, srpske Gimnazije i srpske itaonice ostao je u dubokoj senci Vukove pobede. Iz te senke Hadi decenijama nije izlazio i bio je potpuno zaboravljen. Njegova uloga u organizaciji dravnog ivota i institucija u Kneevini Srbiji, izrada Graanskog zakonika 1840, podrka ustavobraniteljima u borbi protiv

samovlaa Miloa Obrenovia, takoe su zaboravljeni. Tek u poslednje vreme poraslo je interesovanje za nauno i knjievno delo Hadievo. Klasicizam, sa svojim poetikim svojstvima, nije sasvim utihnuo ni u predromantizmu, ali ni u romantizmu, ve se ugradio u njih, to je oigledno u poeziji Sterije, Sarajlije, Njegoa, Branka Radievia, Laze Kostia, preko postromantiara Vojislava Ilia, Milorada Mitrovia, Alekse antia i Milete Jakia, ukljuujui i srpsko pesnitvo u XX veku. Klasicistiki oblici i melodijska intonacija preobraavali su se u modernoj srpskoj poeziji u raznim varijantama, naroito u metafizikoj poeziji, to je najuoljivije u Antologji srpskog pesnitva Miodraga Pavlovia. Ni izmeu pojedinih talasa klasicizma nema jasnih granica, kao to ih nema ni izmeu klasiara i predromantiara, predromantiara i romantiara, romantiara i moderne poezije (parnasovaca i simbolista). Pavi je u jednom izdanju pesama Vojislava Ilia, za Nolitovu ediciju "ivi pesnici", njegovu poeziju podelio na klasicistiku, predromantiku, romantiku, realistiku i na pesme koje anticipiraju simbolizam. Vojislav Ili je takorei paradigma za "meanje" stilova, njihovo ukrtanje i preobraavanje, to se moe nai i kod predromantiara, romantiara i modernih pesnika XX veka. U najboljim svojim pesmama Mileta Jaki je i postromantiar i simbolista. Sauvana Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 4625 Na srpsku poeziju XIX veka znaajno su uticali knjievni pokreti, idejna strujanja i estetski pravci karakteristini za evropsko pesnitvo tog doba. Idejne i drutvene promene odrazile su se veoma snano ne samo u mnogim vidovima ivota nego i u knjievnosti. Buenje, konstituisanje i jaanje nacionalne svesti jedna je od osnovnih odlika razdoblja romantizma evropskih naroda. Sa svim svojim slinostima i razlikama, srpska poezija XIX veka integralni je deo evropske poezije i njenog romantiarskog duha. U itavoj srpskoj poeziji XIX veka malo je, u stvari, "istih" romantiara, ak i u samom zenitu romantizma. Dok poezija Lukijana Muickog po svemu pripada klasicistikoj koli, Sterijina, Paieva i Solarieva poezija vie nije samo to. Kod njih se ve javljaju neka svojstva romantikog ** II Slobodan Rakiti Antologija poezije srpskog romantizma Odgovor #2 poslato: Mart 15, 2012, 05:10:54 pm

naina pevanja, iako im je prozodija klasina. Sterijina poezija, koja poseduje klasinu harmoniju i racionalnost, predstavlja svojevrstan prelaz ka epohi srpskog romantizma, kao to se i u poeziji pojedinih velikih nemakih pesnika, Getea i Helderlina, na primer, prepliu elementi klasicistike poetike i romantizma. Pesme Hadia, Maletia, Solaria, Paia, Nikanora Grujia i Sterije ine prelazni period ka poeziji Njegoa, Branka Radievia, ure Jakia, Zmaja i Kostia. Posle svojih ranih pesama, pisanih u Vidinu, Sima Milutinovi e se, u Serbianki, vratiti klasinoj mitologiji, komplikujui svoj pesniki izraz i zatvarajui svoje romantiarske vizije u kalupe klasicistike prozodije. Premise razliitih knjievnih pravaca i umetnikih stilova nalazimo kod Jovana Subotia, Sterije i Radievia. Glavni umetniko-stilski tok jedne knjievne epohe asimiluje u sebe raznorodne crte drugih stilova, pobonih pravaca, preuzima ih i u sebi preobraava, stvarajui novu knjievnu kolu i novu estetiku. Na poetku romantizma to je karakteristino za Steriju i Njegoa, a na njegovom kraju za Lazu Kostia. Veliki pesnici su uvek i pesnici velikih sinteza. Branko Radievi je, kao i drugi pesnici srpskog romantizma, prevladao i stvaralaki asimilovao tri osnovne poetike: estetiku klasicizma, narodnu poeziju i, najzad, estetiku vladajueg toka, romantizma. Tako srpski pesnici u predromantikom periodu koriste pesnike oblike koji imaju dugu tradiciju. To je karakteristino i za izrazite romantiare, Radievia i Kostia. Radievieva "Tuga i opomena", iz 184445. godine, pisana je po zakonitostima klasine poezije. Knjievni istoriari ve su zapazili vezu izmeu Radievia i Laze Kostia, i u tom smislu veoma je zanimljiva paralela izmeu "Tuge i opomene" i "Santa Maria della Salute" Radievieva "Tuga i opomena" ako nije vrhunac, onda je sigurno izraz jednog novog pesnikog senzibiliteta. Sa jampskim stihom kao dominantnim i novom stilskom strukturom, ova Brankova poema je sva u znaku evropske romantike. Sa Jakiem, Zmajem i Kostiem srpski romantizam je dostigao punu zrelost. Predromantiari katkad preuzimaju neke oblike baroknog pesnitva (Solari, Pai), s jedne, i nagovetavaju sutinske motive romantizma, s druge strane. Zanimljiva je paralela izmeu Paievih ljubavnih pesama, u kojima je dosegao motiv "mrtve drage", i poezije Laze Kostia, o emu je pisao Milorad Pavi. Posebno je istakao Paievu "Poslednju pesn" od koje vodi prava linija do Kostieve Santa Maria della Salute". U prvom periodu izraziti klasicista, koji je bio prihvatio duh nove poezije, kada se to najmanje moglo oekivati, 18561857. godine, u "Bekim elegijama", gotovo sa kajanjem, Jovan Suboti se vratio heksametru:

Divni heksametru, diko Homerova, rimska elenko! Dirnuo sam ti u ast, ali se ljuto kajem. Sad ti klanjam se do zemlje, priznajem ti divnu krasotu, I pred svetom, evo, skidam ti, bane, kapu. No bez obzira na heksametar u "Bekim elegijama", Suboti je i u tom ciklusu romantiar. I pesniko delo Jovana Sterije Popovia, svejedno to po osnovnim elementima pripada klasicistikom nasleu, sadri, u irem znaenju tog odreenja, znaajne crte romantizma. Govorei o dvoumljenjima oko razgraniavanja epohe romantizma uopte, ne samo kod Srba ve u evropskim okvirima, Miodrag Pavlovi u predgovoru svoje Antologije srpskog pesnitva pominje razliita miljenja i tvrenja, "od kojih jedno glasi, recimo, da je Sima Milutinovi Sarajlija ve romantiar, ili, drugo, da Branko Radievi jo nije romantiar, ili da posle ure Jakia kod nas zapravo i nema vie romantizma". Zato se u knjievnosti XIX veka, zaista, ne moe govoriti o dominaciji jednog knjievnog pravca, romantizma, ve o prisustvu elemenata raznih knjievnih pravaca i umetnikih stilova. Bilo da su u pitanju tematski inioci ili stilske odlike, u srpskom romantizmu se pored klasicizma, mogu nai i crte rokokoa, baroka, sentimentalizma, racionalizma, prosveenosti. Tako poezija Dositeja Obradovia, i njegovog pesnikog kruga, sa idejnog stanovita, esto ima vie prosvetiteljskih nego romantiarskih osobina, to je razumljivo kad se imaju u vidu drutvene i politike prilike u srpskim zemljama. Romantiarska poezija nije, dakle, jednostavno smenila klasicistiku, nego se obe razvijaju i ive paralelno. Dva sasvim razliita pesnika koncepta, dva oprena pesnika shvatanja, dve suprotne stvaralake koncepcije egzistiraju jedna pored druge. Uvek je, ili gotovo uvek, romantiarski pravac sadravao u sebi i premise drugih knjievnih kola i pravaca, asimilovao ih i preobraavao, postajui na taj nain specifian i obogaen novim svojstvima. Poznat je sluaj poljskog pesnika Mickjevia, koji je poeo kao izraziti klasicista, vinuo se zatim do samih vrhova nacionalnog romantizma, da bi na kraju u svom delu nagovestio i neke znaajne crte realizma. Za vreme svih tih mena, klasicistike premise u njegovom pesnikom delu i dalje su bile prisutne i one su mu davale osobenu linu crtu. Karakteristian je Helderlinov sluaj. Premda je pisao u klasicistikim oblicima, on je takoe izraziti romantiar. Nijedan pesniki oblik ni umetniki pravac nije zatvoren samo u sebi, niti se samo u sebi zavrava. U njega prodiru i drugi elementi, tako da dolazi do integracije razliitih stilskih strujanja u jednu celovitu knjievnu pojavu. Najvei pesnik srpskog klasicizma, Lukijan Muicki, sarauje sa Vukom Karadiem, skuplja narodne pesme, a u nekim njegovim ranim pesmama, ak i u odama prepoznaju se crte duha romantizma.

Zanimljiv je primer i Branka Radievia, koji je u svom kratkom ivotnom i pesnikom veku proao kroz nekoliko knjievno-stilskih faza. U njegovim ranim pesmama, istim i melodinim, prepoznajemo ne samo melodiju narodne pesme ve i crte evropskog rokokoa, u poemi "Tuga i opomena" i u sonetima, koji su kao i poema ostali nedovreni, neke kljune crte klasine prozodije, dok su njegove satirine i epske pesme ("Put", "Gojko", "Hajdukov grob") tipino romantiarske. Poema "Bezimena", koja je takoe ostala nedovrena, nagovetava i u takvom obliku da je zaista mogla biti Brankov realistiki roman u stihovima, poput Bajronovog Don uana ili Pukinovog Evgenija Onjegina. Nisu kod Branka svi stilski oblici dolazili uvek jedan za drugim, niti su smenjivali jedan drugi, nego su najee bili prisutni u isto vreme, katkad i u istoj pesmi. "Nema jedan Branko, nego ih ima trojica. Koji bi od njih nadjaao, moe samo da se sluti, ali koji bi uspeo, to se vidi. Uspeo bi liriar i realistiki pripoveda, i teko da bi ta izalo iz prigodnog i patriotskoromantinog pesnika", kae Milan Kaanin u eseju "Izmeu orla i vuka". Nita manje nije zanimljiv ni sluaj Laze Kostia. Njegova poezija sintetizuje, s jedne strane, duhovne napore romantiarske epohe, dok istodobno oznaava i poetak modernih tendencija u srpskoj poeziji. Preciznije reeno, od Kostia poinju ili se, pak, izdvajaju dva kljuna toka srpskog pesnitva. Na poetku jednog stoji "Santa Maria della Salute" (1909), savrena, harmonina, klasino skladna, sakralna, helenski uzviena, uznesena poput molitve. ta se sve nije steklo u toj jednoj pesmi, koje sve estetike i knjievne kole, od helenske do klasine i romantine, pa opet celovitije pesnike vizije gotovo da nema u celokupnoj srpskoj poeziji toga doba. "Santa Maria della Salute" kao da je dola da istovremeno, u jednom stvaralakom inu, i potvrdi i negira itavu jednu knjievnu epohu. Bio je to labudov uzlet ne samo Laze Kostia ve naeg romantizma uopte. Sjajniji zavretak jedne knjievne epohe, koja je u stvari prestala jo tri decenije ranije, i poetak novog doba zaista se nisu mogli bolje zamisliti. Na poetku drugog toka, ne manje vanog, stoji druga velika Kostieva pesma, "Spomen na Ruvarca" (1865), moderna, ironina, pomalo humorna, ali potresna i tragina u svojoj pesnikoj sugestivnosti, sva u izlomljenom ali skladnom stihu, ritamski odreenom, gustom u znaenju, jasnom u iskazu. Kao da je odnekud, iz neznana, iz same budunosti, pala u XIX vek. Tom udesnom pesmom, koja kao i "Santa Maria della Salute" poiva na strogim zakonitostima pesnike prozodije, poinje moderna srpska poezija. Kada je re o antologiji kao to je ova, namee se pitanje da li srpski romantizam poseduje neke elemente koji su zajedniki u junoslovenskim i slovenskim okvirima, a potom i ire, u evropskim. Postavlja se i pitanje stepena srodnosti izmeu pojedinih nacionalnih knjievnosti. Jer bez

obzira na sve razlike, nastale zbog drutvenih i politikih uslova koji nisu bili svugde isti, srpska romantiarska poezija, koja se formirala po svojim unutranjim i spoljanjim zakonitostima, ima dosta zajednikih crta sa romantiarskom poezijom drugih evropskih naroda. Izuavajui tipoloke osobine romantizma u srpskoj knjievnosti, Dragia ivkovi navodi nekoliko osnovnih zajednikih karakteristika: kult prolosti, kult narodne poezije i narodnjatvo uopte, borba za narodni jezik i knjievni jeziki izraz, raanje moderne nacionalne svesti, izrazito razvijeno istorijsko oseanje, meanje razliitih knjievnih pravaca i umetnikih stilova, traganje za kontinuitetom "izmeu antike i srednjovekovne kulture i knjievnosti i sadanjeg kulturnog i knjievnog preporoda, posle dueg prekida dravne i nacionalne samostalnosti i posle vievekovnog ropstva pod stranim zavojevaima (pod Turcima, Mleiima ili Nemcima)". Pored mnogih zajednikih crta, postoje, naravno, i razlike u razvitku romantizma kod evropskih naroda, zavisno od drutvenih i politikih okolnosti u kojima se ivelo i stvaralo. Takoe, nema srpski romantizam mnogo ta to odlikuje evropski romantizam, pogotovo ne u prvoj fazi, kada se srpski pesnici nalaze uglavnom pod uticajem manje znaajnih evropskih pesnika, a ne onih najveih. Tek pedesetih godina nai romantiari se veu za glavne tokove evropskog romantizma. Ako samo pogledamo koje je sve pesnike Zmaj prevodio (preko stotinu pesnika, od Getea, Hajnea, Pukina, Ljermontova i Petefija, do onih sasvim nepoznatih), shvatiemo za ta se duhovno vezivala srpska poezija u drugoj polovini XIX veka. Svaki uvod u prirodu romantiarske poezije nesvesno podrazumeva i njen odnos prema klasicistikoj poeziji, koja joj je neposredno prethodila. U romantiarskoj poeziji menjaju se, u odnosu na klasicistiku, pesniki oblici, anrovi, ritam i melodija, sintaksa i metrika, tematska i motivska usmerenost, oseanje sveta i ivota, odnos subjekta prema pesnikom predmetu. Drukije su sasvim psiholoke osnove pesnikog stvaralatva; menja se u sutini sam duh pesnitva. Romantizam, i kao knjievna kola i kao drutveni pokret, ni prema emu nije imao distancu. On je bio u sve ukljuen, jer je znaio, pre svega, potpunu slobodu ljudskog bia i bia umetnosti, ruenje i razgraivanje kalupa i ograda. Poetski subjekt se identifikuje sa strukturom poetskog bia, sa samom sutinom, on je u prvom planu i govori iskljuivo iz sebe i o sebi. Romantizam, to je uzlet. On je i pobuna protiv drutvene stvarnosti, onakve kakva ona jeste, ali je mnogo vie i pobuna protiv ovekove ugroenosti i njegovog poloaja u svetu. Romantizam je, najzad, novi pogled na svet. U svojoj ranoj fazi okrenut je uglavnom optim problemima, njegove poruke su univerzalne i sudbinske, njegova estetska znaenja zasnovana na najirim osnovama. Okrenut

prema unutranjem biu, sav je u naporu i enji da izrazi njegov ivot i identitet. Traganje za beskonanim, osnovna je odlika romantiarske poezije. I kad su pesnici romantiari zagledani samo u sebe i u svoju unutranju no, i kad kidaju niti koje ih vezuju za zemaljsko, beskonano je u sreditu njihovih vizija i snovienja. Kako je to uobiajeno kad se govori o srpskom romantizmu u odnosu na evropski, kae se da je on specifian, jer su i uslovi u kojima je nastajao bili specifini. To na prvi pogled moe da zazvui kao prevaziena fraza, ali je bilo tako. Srpski romantiari esto su se, potiskujui sopstveni subjekt i takorei beei od sebe, stavljali u slubu optih nacionalnih ideja: Branko Radievi u "Putu", Zmaj u mnogobrojnim satirinim i politikim pesmama, drugi talas srpskih romantiara u svojim prigodnim patriotskim i didaktinim strofama, gotovo svi romantiari u takozvanim epskim pesmama. Predromantizam je, kao to je poznato, poeo u Engleskoj, a romantizam u Nemakoj, posle francuske revolucije 1789. godine, kao izvesna reakcija na nju. U srpskoj knjievnosti, romantizam se najpre javlja u usmenoj narodnoj poeziji. Razdoblje srpskog romantizma se, po Miodragu Popoviu, vremenski "prua od ustanikog svitanja poetkom XIX veka do osamdesetih godina istog stolea". Filip Vinji, Starac Milija, Tean Podrugovi, Starac Rako, da pomenemo najznaajnije Vukove pevae, otvaraju romantiarsku epohu kod Srba. Njihove pesme, koje su zadivile ne samo slovenski svet nego i itavu Evropu, svojevrsna su pesnika sinteza narodnog duha. Narodni pevai koriste iskustva kolektivnog stvaralatva, kolektivne svesti, ali svojim pesmama daju izrazito line crte, peat sopstvene linosti. I te kako se razlikuju pesme Starca Milije od pesama Teana Podrugovia. Jo znaajniji peat njihovim pesmama daje srpska revolucija iz 1804. godine, kao to e revolucija iz 1848. presudno uticati na idejni sloj srpskog romantiarskog pesnitva. I ne samo na idejni sloj: poremetie se, i iznutra i spolja, same strukture pesnitva. Narodni pevai u svoje pesme unose izrazite elemente romantike. Narodni govor i jezik, ritam tog govora, predstavljaju, kako kae Miodrag Popovi u svojoj Istoriji srpske knjievnosti, ne samo "gramatiku i leksiku, no i melodijsku osnovu srpske poezije u doba romantizma". Na osnovama narodne poezije, koju je "skupio i na svijet izdao", Vuk Karadi je postavio temelje novijoj srpskoj knjievnosti. Romantizam sa svojom ustanikom heroikom i Vukov reformatorski rad imali su presudnu ulogu u formiranju knjievno-nacionalne i idejne svesti ne samo kod srpskog ve i kod drugih junoslovenskih naroda, naroito kod Hrvata. Nacionalno pitanje bilo je jedno od glavnih pitanja XIX veka, koje je

razdoblje romantizma postavilo u prvi plan. Ouvanje nacionalnog identiteta bilo je od egzistencijalnog znaaja za sve slovenske i balkanske narode. Kod romantiara je veoma razvijeno oseanje za istoriju; prepliu se mitska i istorijska svest. Romantizam, kako kae Dragia ivkovi, "bio je mnogo vie nego samo literarni pokret i pravac; knjievnici toga perioda bili su u isti mah i pesnici i nacionalni borci, koji su od revolucije u poeziji pravili poeziju nacionalne revolucije i nacionalnih ustanaka". I zaista, gotovo nikada u istoriji srpskog naroda pesnitvo nije imalo tako znaajnu i sudbinsku ulogu kao u romantiarskom razdoblju. Pesnika slava koju su tada stekli pojedini pesnici traje nepomuena i do naih dana (Sarajlija, Njego, Branko Radievi, ura Jaki, Zmaj, Petar Preradovi, Laza Kosti). S druge strane, pesnike koji su u to doba bili, iz raznih razloga, potisnuti u drugi plan, ili su tokom vremena pali u zaborav, jo uvek je teko izvesti iz anonimnosti i vratiti ih knjievnosti i itaocima (Pai, Mrkalj, Sterija, Solari, Nikanor Gruji, Borojevi, Jovan Suboti, Koder, Jovan Gri Milenko i drugi). Svaki pesnik stvara iz samoga sebe, iz svog identiteta; istovremeno, on se "naslanja" i na odreenu knjievnu tradiciju, koju sam bira. Nijedno knjievno delo nije izvan svog vremenskog konteksta, ve ima svoju sadanjost, prolost i budunost. Jer ma koliko da nastaje kao autonomna i svedena tvorevina, ono saima i vie razliitih tradicija, katkada veoma oprenih i na prvi pogled nespojivih, mirei ih u sebi: klasinu, narodnu, evropsku, domau, itd. U tom smislu, svako knjievno delo jeste i velika stvaralaka sinteza. Polazei od injenice da je poezija i svedoanstvo ne samo o pesniku nego i o dobu o kome peva i iz kojeg peva, u ovoj Antologiji pesnitvo srpskog romantizma predstavljeno je u svekolikoj irini i sloenosti, od krajnje specifinih pojedinih pesnika do najoptijih tema. Drugi bitan nalog, koji smo imali pred sobom, bio je da antologijom srpskog romantiarskog pesnitva damo ono to je od njega i danas ivo. Branko Radievi je nesumnjivo najvoljeniji liriar naeg romantizma, moda i zbog njegove prerane smrti, a Laza Kosti je vrh i puna zrelost romantizma. Izmeu njih su ura Jaki i Zmaj, vie razliiti nego slini, gotovo antipodi, i po poetici i po romantiarskom zamahu. Zmaj je introvertan, a ura ekstravertan. Zmaj je melanholian, povremeno sentimentalan, u najboljim pesmama, u Uveocima i Snohvaticama, imaginativan, dok je Jaki, sa svojom buntovnikom prirodom i heroikom, rodoljubivim poletom i patetinim poklikom, najsrpskiji na pesnik, kao to je to i Aleksa anti, posebno u "Pretpraznikoj veeri", ali na jedan drugaiji nain. Narodna poezija, i lirska i epska, ostavila je dubok trag u srpskom romantiarskom pesnitvu, od pukog podraavanja do delotvornog uticaja.

Stvaralaki odnos prema narodnoj poeziji imao je Zmaj u svojim poznim Snohvaticama. ura Jaki je najbolji u lirskim pesmama, kao to su "Kroz pono", "Na Liparu" i "Pono", koje su satkane od snovienja i najtananijih treptaja, i prirode i ljudskoga bia. Koliko se one samo razlikuju od njegovih usijanih metafora u rodoljubivim pesmama ("Ja sam stena", "Otadbina"). Odnos prema narodnoj poeziji jedna je od glavnih osobina pesnika romantiara. Estetika narodne knjievnosti ostaje prva pretpostavka naela romantizma. Srpski romantiari na osnovama narodne poezije grade svoj pesniki izraz, ostvarujui pesnitvo koje se svojim estetskim vrednostima uklapa u duh romantiarske evropske poezije (Koder, Sarajlija, Radievi, Njego, Kosti). Odlike romantiarske metrike i sintakse, najee zasnovane na narodnoj metrici i sintaksi, pokazuju razliite i sloene faze u konstituisanju srpskog romantiarskog pesnitva. Izrazito folklorna inkantacija karakteristina je za gotovo sve slovenske i evropske romantiare u poetnom periodu njihovog pesnikog formiranja. Neki se pesnici, na alost, tog direktnog uticaja nikada nisu ni mogli (a moda ni hteli) osloboditi, kao to je to sluaj, recimo, sa Jovanom Iliem. Pojedine rane pesme Laze Kostia, u kojima je narodna poezija sublimisana na kreativan nain, rezultat su savrenog spoja pesnikove imaginacije i folklorne melodije. U pravim stvaralakim trenucima, kada je pesnika imaginacija bila iznad folklorne, nastajala su pesnika dela savrene melodijske skladnosti i misaone zrelosti. Kad polazi od narodnog, pesniki izraz mora sasvim da se uzdigne iznad njega i da na taj nain dobije via umetnika svojstva. Pesnik ne sme niemu da robuje, kljuna pretpostavka jeste potpuna osloboenost stvaralakog duha. Prema narodnoj poeziji pesnik mora da ima aktivan, a ne pasivan odnos, da bi prevladao njenu estetiku. U podraavanju narodne poezije ilo se u romantizmu do nedozvoljenih krajnosti. Poezija pojedinih pesnika kao da i nije imala nikakvih drugih ambicija sem da bude ista kao i narodna. Pesnici su na taj nain gubili sopstveni identitet. Narodna poezija, koju su mnogi pesnici romantizma shvatili u neku ruku kao gotovu formulu, bila je za njih kobna. Oni su ostali u potpunoj vlasti narodne pesme, gubei u njoj svoju pesniku individualnost. Umesto da je samo oslukuju, oni su je podraavali. Umesto da je samo dotaknu s nalija, oni su joj preuzimali i lice i nalije, i oblik i sadrinu. Sasvim je, naravno, drugi sluaj sa pesnicima kao to su Sarajlija, Njego, Jovan Suboti i Laza Kosti, koji u svom pesnikom delu asimiluju na osoben stvaralaki nain razliite pesnike tendencije, ili sa Koderom, koji na osnovama narodne mitologije i narodnog jezika stvara sasvim originalan pesniki izraz, odve "ekstreman" i samosvojan, i zato "neitljiv". Za srpsku romantiarsku poeziju naroito je bio koban epski deseterac. On

je, zaista, usud srpske umetnike poezije XIX veka. Kod srpskih romantiara, kao i kod evropskih, nije redak sluaj spajanja i preplitanja lirskih i epskih elemenata. Znatan broj pesnika neguje podjednako i lirsku i epsku poeziju. Katkad je ugledanje na narodnu poeziju bilo do te mere "verno" da se epske pesme pojedinih romantiara nisu ni razlikovale od pravih narodnih pesama. Epske pesme srpskih romantiara bile su veoma popularne u ono doba, mada su po estetskoj vrednosti zaostajale za lirskim pesmama; bile su daleko ispod dejstva samih tih pesama u drutvu i njihove ogromne popularnosti. Mnogi nai romantiari nisu mogli da se odupru epskom iskuenju i zahtevima svoga doba. Meutim, poezija romantizma svakako bi mnogo vie dobila da Sima Milutinovi, Radievi, Jovan Suboti, Preradovi, ura Jaki nisu uopte ni pisali epske pesme ve samo lirske, da Zmaj najvei deo svoje stvaralake energije nije utroio na mnogobrojne prigodne, politike i satirike stihove, koji katkad nemaju nikakvu ili imaju sasvim neznatnu estetsku vrednost. Samo je Njego, izuzetak i u ovome, kao i u svemu, uspeo da na korenima narodne poezije stvori veliko pesniko delo. S druge strane, Njego nije kidao niti ni sa knjievnom tradicijom XVIII veka. Govorei o Njegoevom izuzetnom poloaju u razdoblju romantizma, Mladen Leskovac kae da je on bio jedini pesnik "u ijem tekstu i arhaina, knjika, slavenska, crkvenska re ivi nesmanjenom energijom, sa puno smisla. On jedini imao je snage da je nametne i stavi na hartiju bez ustruavanja i kolebanja, kad god mu je zatrebala (a znamo: nije mogao bez njih)". U razmaku od svega tri godine, srpska knjievnost dobila je mekoliko najznaajnijih knjiga pesnika romantiara. Svoju religiozno-kosmiku poemu Lua mikrokozma napisao je Njego 1845. godine. Puna najveeg pesimizma i svesti o besmislu ljudske egzistencije, Lua mikrokozma, iji je najdublji deo "Prolog", predstavlja potpunu misaonu zrelost Njegoevu. U toj kosmikoj drami, u kojoj sredino mesto zauzima pria o ovekovom padu, Njego je stvorio delo u kojem romantiarska komponenta beskonanog najvie dolazi do izraaja. Preradovieva zbirka Prvenci pojavila se 1846. godine. Danas gotovo sasvim nepoznati pesnik, Joksim Novi Otoanin, objavljuje 1847. spev Lazarica, objedinjujui sve pesme kosovskog ciklusa u jednu celinu. Kao kruna, dolazi znaajna i predrevolucionarna 1847. godina, kada se, na razliitim stranama, pojavljuje odjednom nekoliko epohalnih dela koja oznaavaju potpunu zrelost srpskog ali i junoslovenskog romantizma i njihov stvaralaki trijumf: Gorski vijenac Petra II Petrovia Njegoa, Pesme Branka Radievia, Pesme Franca Preerna, Vukov prevod Novog zavjeta i Rat za srpski jezik i pravopis ure Daniia. Obnavljanje evropskih stilskih pravaca iz vremena pre klasicizma, kao i obnavljanje pesnikih oblika srednjeg veka, u srpskoj poeziji pokazuje

tendenciju romantizma da sintetizuje sasvim razliite pesnike strukture. Srpski romantiari su ipak vie upotrebljavali jednostavnije pesnike oblike, to je bio jedan od naina otpora klasicistikoj prozodiji. Pokazalo se da je to bilo veoma tetno za razvitak srpske poezije. Umesto da prihvate neka pozitivna iskustva klasicistikih pesnika, pogotovu kada su u pitanju pesniki oblici, srpski romantiari ih potpuno odbacuju. Sonet u srpsku poeziju uvode Orfelin i predromantiari: Pai, Borojevi i drugi. Srpski romantiarski pesnici, sa malim izuzecima (Branko Radievi, Medo Puci, Jovan Ili), sonetnu formu nisu uopte negovali u doba romantizma, kao to je to bio sluaj u slovenakoj i hrvatskoj knjievnosti. Nedovreni soneti Branka Radievia, na primer, kao i njegova "Tuga i opomena", pokazuju kolika je ogromna teta to se Branko u jednom periodu svog pesnikog stvaranja posvetio epskom desetercu. Pored metafizike dimenzije srpske poezije, na koju je prvi ukazao Miodrag Pavlovi u svojoj Antologiji srpskog pesnitva (1964), karakteristina je i mistina dimenzija, o emu je analitiki pisao Duko Babi u knjizi Mistika srpskog romantizma (2004). Po njemu, Sarajlija je rodonaelnik srpskog romantiarskog pesnitva, pri emu je apostrofirao njegove vidinske pesme, spev Serbianka, zatim pesme "Prvi rasvit", "Mazda", "Od dobra bolje", "Rasvit samoe prvi" i "Rasvit samoe drugi". Kad je o mistici re, Babi istie Zmajeve pesme: "Jesen bila alostiva", "Pola srce, pola kamen", "Vidi, sad sam do k tebi", "Tamo, tamo u daljini", "Nebo gori, zvezde gore", "Vila Andosila i ptica nevidica" i "Bisenija". U ovim poznim Zmajevim pesmama prepoznajemo neto od zanosa i zaumlja karakteristinih za Kostievu "Santa Maria della Salute". Pored Njegoa i Kodera, Zmaja i Jakia, Sarajlije i Kostia, kojima se najvie bavi sa aspekta mistikih elemenata u njihovoj poeziji, Babi navodi i druge pesnike, pripadnike razliitih poetika, kod kojih se nahode mistiki elementi: Nikanora Grujia, Maletia, Vasilija Subotia, Vidakovia, Doenovia, Paia, Solaria, Radievia, Jovana Subotia, Jovana Sundeia, Mrkalja, Steriju i druge manje poznate pesnike. Neemo pogreiti ako kaemo da su ove dve dimenzije, metafizika i mistika, svejedno da li se ukrtaju ili podudaraju, dale srpskom pesnitvu i kontinuitet i identitet, od prvih srednjovekovnih pesnikih tekstova do danas. Takoe, moni tok srpske poezije, koja sadri ove dve dimenzije, sutinski je i najvredniji deo srpskoga pesnitva. Nove ideje u srpskoj knjievnosti i novi knjievni anrovi i oblici izraz su, pored ostalog, i sloenih drutvenih previranja. To se osea ve i pedesetih i ezdesetih godina, neposredno posle 1848, kada je vreme bilo nenaklonjeno poeziji, posebno lirskoj. Idejna kritika Svetozara Markovia, Pere Todorovia, a kasnije i Jovana Skerlia, za koje je srpska omladinska

poezija, kako je to u predgovoru Antologije srpskog pesnitva primetio Miodrag Pavlovi, "vie bila socijalni fenomen nego umetniki", izazvala je svojim insistiranjem na realnosti u poeziji, a zapostavljanjem lirskog i iracionalnog, velike i sloene promene. Sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka u srpskoj poeziji kao da se gotovo nita nije dogaalo. Sauvana Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 4625 Sve do osamdesetih godina XIX veka, u srpskoj knjievnosti ostaci romantizma prepliu se sa realizmom, koji sve vie uzima maha. Realistike knjievne tendencije najpre se pojavljuju u prozi, to je sasvim i razumljivo. Socijalni problemi, kojih je sve vie, izbijaju u prvi plan; drutvene promene trae i nove umetnike oblike. Prozni umetniki izraz daleko vie odgovara zahtevima vremena nego intimna poezija. Ipak, pojava Vojislava Ilia na kraju romantiarske epohe nagovetava novi pesniki duh olien u srpskoj moderni. Pesnik na razmeu, Vojislav Ili je na najbolji nain povezao poeziju XIX i XX veka. Kakav bi jaz tek bio izmeu romantizma i moderne, kakva pesnika oseka, da se nije pojavio Vojislav Ili. Istovremeno, on je sintetizovao najvie pesnike vrednosti nae knjievne tradicije i nagovestio modernu poeziju XX veka, koja poinje srpskim simbolizmom. U tom smislu pogrean je odrean odgovor koji je dao Todor Manojlovi na pitanje da li je na romantizam oplodio nau modernu poeziju, kako je to bilo kod Francuza, Nemaca i Rusa, za koje je "neoromantizam" sinonim "modernizma". Rana poezija Vojislava Ilia, ali i Milorada Mitrovia, Alekse antia, Milete Jakia, Jovana Duia i Stevana Lukovia razvija se u znaku "neoromantizma", kao to se to desilo i u Nemakoj, Francuskoj ili Rusiji. Poezija Rilkea, Hofmanstala i Georgea podsticaje ima u romantizmu. Francuski simbolizam se takoe naslanja na romantizam. Ne sluajno, Bodler Cvee zla posveuje Teofilu Gotjeu, kojeg smatra ne samo prijateljem nego i svojim uiteljem i preteom. Kod Rusa, Pukin je pesnik za sva vremena i za sve pesnike narataje. U predgovoru za Ilieva Sabrana dela (1922), Sima Pandurovi pie da se Vojislav "nekima moe uiniti blii naoj predromantiarskoj poeziji, iako je on, inae, po svome temperamentu i prirodi, blii naem romantizmu", koji je on svojom poezijom reformisao. Slino miljenje iskazao je i Ivan ** III Slobodan Rakiti Antologija poezije srpskog romantizma Odgovor #3 poslato: Mart 15, 2012, 05:13:16 pm

V. Lali istaknuvi da je Vojislav u celini romantiarski pesnik, vieznaan i slojevit. Ne dodue izraziti romantiar, kao na primer Laza Kosti, ija je pesma "Santa Maria della Salute" objavljena esnaest godina posle Vojislavljeve smrti. Ili nije negirao srpsku romantiarsku poeziju u celini ve samo onaj njen tok koji se vezuje za srpski omladinski pokret i za drutvenu i kulturnu depresiju koja je nastala u Srbiji posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Ivan V. Lali s pravom istie da Vojislav ne odbacuje itav romantizam ve samo jedan njegov vid, onda kada je dolo do njegovog zamiranja, razvodnjavanja i banalizovanja. U osnovi, prihvatili smo stanovite Svetislava Stefanovia da Vojislav Ili najveim delom svoje poezije, i hronoloki i poetiki, pripada romantizmu. ak i u svojim klasicistikim pesmama on je vie romantiar nego pesnik moderne ili njen tvorac. To isto vai i za Aleksu antia, Miletu Jakia, Milorada Mitrovia i Jovana Duia koji su tek "oslobaanjem od Vojislavljevog uticaja uli u modernu". Za Stefanovia, Ili je "spona i to visoke vrednosti izmeu Brankovog, prvog doba nae lirike, i nae starije moderne. Utoliko vee vrednosti to bi bez njega ostao jedan dubok jaz izmeu te dve epohe, prve koja bi se zavrila sa Lazom Kostiem kao najmlaim romantikom, i moderne koja se otvara, poinje oko 1900. god. I kao bujica sve osvaja i afirmie se". Kao primer Stefanovi pominje injenicu da je Kostiev "Spomen na Ruvarca" nastao oko 1867, a Duiev "Zalazak sunca" 1900. i da je izmeu ovih dveju pesama period od preko trideset godina koji ispunjava upravo Ilieva poezija. I Milorad Pavi Vojislava vidi kao romantiara, a ne samo kao klasicistu, realistu i simbolistu. Uvaavajui i stanovite da se Vojislav moe smatrati i zaetnikom poezije nove oseajnosti, novog miljenja i nove poetike, a uzimajui u obzir i razloge Svetislava Stefanovia, uinilo nam se da je i opravdano i prirodno ako Vojislavljevu poeziju smestimo u postromantizam. I sam Stefanovi istie Vojislavljev udeo u stvaranju moderne srpske poezije i njenom osloboenju od uzora kao to su Brankova i naroito Zmajeva poezija. Vojislav Ili je dao novi zamah romantiarskoj poeziji svojim ranim pesmama nastalim od 1881. do 1884. dok je svojim kasnije nastalim pesmama, koje se odlikuju visokim artizmom i misaonou, doprineo da prelaz iz romantizma bude i prirodan i stvaralaki delotvoran. Iza njegovih majstorskih omisa prirode, u dubljim slojevima, naziru se opisi ljudske due, kao to se u slikama spoljanje stvarnosti mogu nazreti i slike unutranje ljudske drame. Poezija Alekse antia veim svojim delom je u prirodnoj vezi sa lirikom Branka Radievia i Zmaja nego to pripada modernoj srpskoj poeziji. To se naroito odnosi na pesme nastale izmeu 1887. i prvih godina XX veka. S druge strane, pesmom "Santa Maria della Salute" Laza Kosti je duboko zakoraio u doba srpske moderne, kada ve uveliko stvaraju Dui, Raki,

Dis, Svetislav Stefanovi, Pandurovi i drugi. U sintetikom tekstu "Naa moderna poezija" (1934), govorei izmeu ostalog o slomu srpskog romantizma, posle Njegoa, ure Jakia, Zmaja i Laze Kostia, Todor Manojlovi ukazuje na primer Alekse antia: "Jedini svetli izuzetak inio je tu Aleksa anti koji je sve do Svetskog rata i gotovo do svoje smrti drao visoko arku buktinju svog iskreno i muevno nadahnutog patriotskog pesnitva i tako dostojanstveno zavrio veliki ciklus nae romantiarske rodoljubive poezije." Iz antievih stihova snano izbija ritam sa energijom nae junake epike, ali preobraen, lirski ustreptao i patrijarhalno ozaren. On nikada nije podraavao narodnu poeziju, kao rani i pozni romantiari. Znatan deo njegovih ljubavnih i rodoljubivih pesama napisan je krajem XIX veka, pre Balkanskih ratova. Iako su pesme nastale u Mostaru, iz kojeg je pesnik retko odlazio, ini se da on uspravno stoji nasred Kosova, toliko je proroki sve video, naslutio, predosetio. Zato te pesme jesu i svedoanstvo i dokumenat i njegova duhovna biografija. Svedoanstvo o pesniku, dokumenat o kosovskoj drami, polomu i vaskrsu, ali i o srpskoj slavi i vitetvu. Disov naslov Mi ekamo cara vie odgovara antiu nego pesniku Utopljenih dua. U tom smislu, u postromantizam, pored Vojislava Ilia, Milorada Mitrovia i Milete Jakia, uneli smo i Aleksu antia, prevashodno njegove ljubavne i rodoljubive pesme. Laza Kosti, koji kako kae Todor Manojlovi ne snosi nikakvu krivicu za slom srpskog romantiarskog pesnitva u poslednjoj deceniji XIX veka, dao je srpskom romantizmu nov polet, naroito pesmom "Santa Maria della Salute" i, kako kae Manojlovi, "obezbedio romantizmu mogunost jedne budue obnove i dalje revolucije". Ako se postavi pitanje ta je od romantizma, i pored njegovog sloma u poslednjim decenijama XIX veka, preostalo i ostalo kao dragoceno naslee, za razliku od Todora Manojlovia, koji je izriit u tvrdnji da od romantiarskog zanosa nije ostalo nita, smatramo da je romantizam svoj novi kvalitet i vrednost dobio upravo u poeziji Vojislava Ilia, Alekse antia, Milorada Mitrovia i Milete Jakia. Mitrovieva Knjiga o ljubavi, u kojoj preovlauju balade, ispevana je, kako kae Dui, "u duhu nemake romantike". Iako ovi pesnici nadilaze romantizam, oni ga i zavravaju. Gotovo svi tumai poezije Milete Jakia videli su u njemu sledbenika Vojislava Ilia. O njegovoj poeziji vie je pisano fragmentarno nego celovito, vie povrno nego temeljno, vie zlurado nego dobronamerno. Sa potpunim nerazumevanjem. Jedni su o njoj pisali krajnje negativno (Ljubomir Nedi), drugi sa preteranim oduevljenjem (Mato). Jakieva

prva pesnika zbirka, nastala u senci Vojislava Ilia, od knjievne kritike je doekana na no. Dug koji je platio Vojislavu bio je zaista prevelik. U svojim Saputnicima Jovan Dui je s velikim razumevanjem i ljubavlju pisao o Miloradu Mitroviu i o Mileti Jakiu. Analitinu i temeljnu studiju, sedamdesetih godina prolog veka, napisao je o Mileti rano preminuli knjievni kritiar Miodrag Jurievi, ukazujui na njegov vojislavizam. Poezija Milete Jakia nema niega zajednikog sa poezijom ure Jakia, njegovog proslavljenog strica. Dok je ura u svojim lirskim pesmama epski uznesen i poletan, Mileta je sasvim drugaiji, introvertno tih, lirski priguen i tanan. Moglo bi se rei da su ura i Mileta antipodi. Ni vremenski kontekst nita ne kazuje o prirodi i karakteru Miletine poezije. On stoji nekako usamljeno, bez bliskih savremenika, ali i bez sledbenika. On dodue vremenski pripada i Vojislavljevom i Kostievom dobu, ali i dobu srpskih avangardnih pokreta (nadrealizam), iako su izmeu njih svetlosne godine, izuzimajui naravno Vojislava. Ve je reeno da je dosta teko odrediti gornju granicu srpskog romantizma. Kad je izgledalo da je sasvim zamro, Vojislav mu je udahnuo novi ivot. Dimenzija koju je u srpski romantizam on uneo dobila je novu boju i novu verziju u poeziji antia, Mitrovia i Milete Jakia. Blisko nam je stanovite da su "simbolizam i parnasizam u stvari specijalizacije romantikog idioma" (Miodrag Jurievi). Iz toga sledi zakljuak da poezija Ilia, Mitrovia, antia i Jakia u svom jezgru sadri izrazite romantike premise. I novi pesniki pokreti i kole, parnasizam, simbolizam i nadrealizam, formirani su na osnovama romantizma. Sauvana Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 4625 Osnovu Antologije poezije srpskog romantizma ini lirska poezija. Nismo nastojali da po svaku cenu pokaemo svu motivsku, tematsku, idejnu i formalnu strukturu, raznovrsnost i sloenost romantiarske poezije. Neke od njenih vrsta, kao to su epske pesme, mada su u svoje vreme bile veoma popularne, nisu ukljuene u antologiju. Pored epske pesme, kod pesnika romantiara balada je bila naroito popularna; ona je izuzetno popularna bila i kod italaca, verovatno zato to u sebi sjedinjuje i lirske i ** IV Slobodan Rakiti Antologija poezije srpskog romantizma Odgovor #4 poslato: Mart 16, 2012, 10:46:15 pm

epske osobenosti romantiarskog pesnitva. Po svojim kvalitetima izdvajaju se balade Laze Kostia ("Minadir"), Zmaja ("Lem-Edim"), Jovana Ilia ("Abassah"), Vojislava Ilia ("Ljubavna pria o donu Nunecu i dona Klari") i Milorada Mitrovia ("Don Ramiro"). Meutim, iako su balade, kao i epske pesme, manje zanimljive za dananjeg itaoca i takorei prevaziene i anahronine, one bitno obeleavaju duh romantiarske poezije i predstavljaju autentian anr romantizma. Zato su, za razliku od epskih pesama, nale mesto u ovoj antologiji. Narodna poezija je po svemu nerazdvojni deo romantiarskog razdoblja, sama njegova dua. Ona je prisutna kod gotovo svakog romantiarskog pesnika, kod svakog na osoben i specifian nain. Epsko i lirsko pesnitvo je ipak jedan veliki i autohton segment u okvirima romantiarskog pesnitva, nezavisan i u sebi dovren, koji se mora zasebno posmatrati. Otuda narodna poezija nije ukljuena u ovu antologiju. Najpre smo mislili da u antologiju unesemo samo lirske pesme ili pesme u kojima preovladava lirski princip, ali smo odustali od toga, svesni da bi bez Njegoa, Kodera i Sarajlije jedna ovakva antologija bila nepotpuna. Zato su, zbog celovitije slike srpskog romantiarskog pesnitva, u antologiju uvrteni, u odlomcima, veliki romantiarski spevovi: Gorski vijenac i Lua mikrokozma Petra II Petrovia Njegoa i San Matere srpske ora Markovia Kodera. Takoe su, u odlomcima, uneti i "aki rastanak" i "Tuga i opomena" Branka Radievia, kao i neke pesme Sime Milutinovia Sarajlije. Izbegavali smo odlomke iz dramskih dela, pogotovo to nae romantiare najbolje predstavlja lirska poezija. Bez nekih spevova, svejedno to su dati u odlomcima, ne bi estetski celovito bilo nae romantiarsko pesnitvo. U ovu Antologiju nije uneta Solarieva pesma "Gozba 1807", jer po gotovo svim jezikim i metrikim svojstvima, spada u klasicistiku poeziju. Ona je moda najhermetinija Solarieva pesma, neprohodna, jeziki prenapregnuta i opora, puna inverzija karakteristinih za klasicistiku poeziju. Po vrednosti, njoj je svakako mesto u Antologiji, ali ne romantizma i predromantizma. U svojoj Antologiji srpske poezije (srednje doba) Petar Milosavljevi je nije uneo ni u klasicistiku ni u predromantiarsku poeziju, verovatno zbog duine, ali ni Mladen Leskovac u Antologiju starije srpske poezije. Miodrag Pavlovi je od njenih 35 strofa u Antologiju srpskog pesnitva uneo tek osam strofa, ne objanjavajui ime se rukovodio pri skraivanju pesme. U predgovoru Antologije kae da je Solari pisao "rapavim i nepreienim jezikom, struktura pesama mu je esto nedovoljno koherentna, ali su te pesme pri tom delo jednog nesvakidanjeg uma i sasvim izvesnog pesnikog talenta". U antologijskom zborniku Zdravka Krstanovia udesni kladenac Solarieva pesma "Gozba 1807" s razlogom je dobila poasno mesto.

Prvi put su se, koliko nam je poznato, posle nevelikog zbornika, za kolske potrebe, Srpska romantiarska lirika Miodraga Popovia (1962), u jednoj antologiji nali srpski romantiarski pesnici esto suprotnih orijentacija i duhovne usmerenosti, drukijih stvaralakih priroda, bez obzira na to to pripadaju istom knjievnom razdoblju. Na prvi pogled, malo je zajednikog u poeziji, recimo, Njegoa i Jovana Subotia, Paia i Laze Kostia, Solaria i ure Jakia, ne samo kada su u pitanju umetnikostilske osobenosti njihovih pesnikih dela nego i njihova idejna i poetika naela. Takoe, malo srodnih elemenata ima u poeziji pojedinih naih predromantiara i romantiara, kao da i ne pripadaju istom knjievnom razdoblju. Te razliitosti pokazuju bogatstvo srpskog pesnitva koje se razvijalo u razliitim kulturnim sredinama i drutveno-istorijskim okolnostima. Iako nauka o knjievnosti jo nije dala mnoge odgovore na pitanja iz nae knjievne istorije, jer su pojedini teorijski problemi ostali nerazjanjeni, mnogi knjievni segmenti neobraeni, pojedini pesnici nedovoljno proueni, granice romantizma nedefinisane nastojali smo da u ovom antologijskom izboru damo to verniju i celovitiju sliku jedne knjievne epohe koja je imala presudnu ulogu ne samo u ouvanju identiteta ve i u razvitku nacionalnih i drutvenih odnosa kod Srba. Kako je svaka knjiga, a posebno antologija, i dokument o jednom vremenu, to smo se posle dueg dvoumljenja odluili da pesnike predstavimo hronolokim redom, prema godinama roenja, a ne prema datumima javljanja u knjievnosti. to se tie samih pesama, one su kod svakog pesnika poreane po datumima nastanka ili objavljivanja, sem ukoliko ti datumi nisu bili poznati. Samo na tom principu, koji nam se uinio jedino prirodan, bilo je moguno izbei mnogobrojne nedoumice koje su u ovakvim prilikama neizbene. Slobodan Rakiti Sauvana Angelina Administrator Hero Member Van mree Poruke: 4625 Tekst, pod naslovom "Drama jezika drama identiteta", nastao je na ** DRAMA JEZIKA DRAMA IDENTITETA Slobodan Rakiti: Drama jezika drama identiteta Odgovor #5 poslato: Mart 17, 2012, 12:40:04 am

margini Antologije poezije srpskog romantizma, koja se, u izdanju Srpske knjievne zadruge, pojavila prole godine. U Antologiju sam, pored romantiara, ukljuio i pesme predromantiara (Dositeja, Pavla Solaria, Jovana Paia, Nikole Borojevia, Save Mrkalja, Luke Milovanova, Sterije i drugih), kao i etvorice postromantiara (Vojislava Ilia, Milorada Mitrovia, Alekse antia i Milete Jakia). Drama srpskog jezika i srpske poezije najvie se ispoljila kod klasicista i predromantiara. Prevazilaenje diglosije krajem XVIII i poetkom XIX veka i reforma srpskog pisma bili su odluujui ne samo za razvoj srpskog pesnitva ve i za jedinstvo srpskog naroda i jaanje nacionalne samosvesti i samobitnosti. Povest srpskog knjievnog jezika je dugotrajna, burna i sloena. Iznad svega dinamina. U hiljadugodinjoj jezikoj tradiciji Srbi su razvijali i negovali knjievnost na slovenskom jeziku koji je u razliitim periodima imao i razliite recenzije, varijante i rukavce: staroslovenski, crkvenoslovenski, ruskoslovenski, slavenosrpski, srpski narodni jezik. Zajedniki slovenski knjievni jezik upotrebljavao se od devetog do dvanaestog veka, a tek posle toga su nastajale brojne jezike recenzije. Prema svim ovim standardizovanim jezikim modelima Srbi su se odnosili kao prema svom nacionalnom srpskom knjievnom jeziku. U osnovi svih ovih jezika, dva su kljuna jezika modela: staroslovenski i srpski narodni jezik. U osamnaestom veku razliiti srpski pisci piu na razliitim jezikim standardima. Doba baroka i prosveenosti, na primer, protekli su u srpskoj knjievnosti u znaku tri jezika: srpskoslovenskog ili starog srpskog knjievnog jezika (koji je bio i jezik crkve), narodnog i, najzad, ruskoslovenskog, uvedenog tridesetih godina XVIII veka. Klasicisti odbacuju jeziku trihonomiju i opredeljuju se za dihotomiju, predromantiari piu tzv. graanskim jezikom dok klasiari piu crkvenim i narodnim jezikom. Potresna je drama srpskog jezika i srpskog pesnitva u periodu koji je prethodio Vukovoj jezikoj reformi. Lirska i epska narodna poezija, s jedne, i umetnika pisana knjievnost predbrankovskog doba, s druge strane, ukazuju ne samo na posledice diglosije ve na dramu srpskog nacionalnog identiteta. Prevazilaenje diglosije u XVIII i poetkom XIX veka i reforma pisma bili su odluujui ne samo za razvoj srpskog pesnitva ve za jedinstvo srpskog naroda i jaanje nacionalne samosvesti i samobitnosti. Prva polovina XIX veka od sutinskog je znaaja u modernoj istoriji srpskoga naroda, posebno Srbije. Paralelno sa oslobodilakim ratovima

1804. i 1815. godine i utemeljenjem srpske drave stekli su se uslovi za stvaranje nacionalnih institucija i razvoj kulture, knjievnosti i umetnosti. Karaorev ustanak u umadiji, etrdeset osma i pokret Srba u Panoniji protiv Austrougarske, ustanci u Hercegovini i razoarenje posle Berlinskog kongresa kljuni su istorijski dogaaji koji su snano uticali ne samo na drutvene prilike nego i na razvoj srpskog pesnitva, u kome je do punog izraaja doao njegov antejski i prometejski duh. Sve se poetkom veka "zatalasalo" na prostorima gde je iveo srpski narod, od Trsta do Temivara, od Dinare do Vidina, od Baranje do Boke Kotorske i od Sent Andreje do Ohrida. Vukova reforma srpskoga jezika i pisma, prodor srpske narodne poezije u svet i evropskog pesnitva u srpsku knjievnost, razvoj romana, pripovetke i drame oznaili su novo doba u srpskoj istoriji i kulturi s tendencijom da se uspostave pokidani kontinuiteti sa srpskom srednjovekovnom dravom Nemanjia. Romantike poezije bilo je i pre i posle romantizma. Srpsku knjievnost u doba prosveenosti ine dve stilske formacije, klasicizam i predromantizam. Vremenski, ovi knjievni stilovi pokrivaju period od polovine XVIII i prve tri decenije XIX veka, slivajui se potom u novi knjievni pokret, romantizam. Klasicizam je, posle baroka, prvi pesniki pravac sa izgraenim identitetom u srpskoj knjievnosti. Njegova poetika sutina jeste oslanjanje na antiku tradiciju. Prvi talas klasicista, kako ih vidi Milorad Pavi, obuhvata pesnike koji stvaraju izmeu 1780. i 1810. godine. Svakako da je centralna pesnika figura srpskog klasicizma Lukijan Muicki (17771837), ali se klasicistiki zaeci mogu nai i pre njega. Prvi pesnik takve orijentacije, koji koristi klasine oblike, bio je Aleksije Vezili (17531792), autor prve tampane pesnike zbirke u srpskoj knjievnosti (Kratkoje napisanije o spokojnoj izni, 1778). Njega Jovan Suboti s razlogom smatra "ocem srpskog uenog stihotvorstva". Istom talasu klasicista pripada i Atanasije Stojkovi (17731832), koji se oslobaa rime, ime se jo vie pribliava klasinoj metrici. Pored Vezilia i Stojkovia, u poslednjoj deceniji XVIII i prvoj deceniji XIX veka javljaju se Gligorije Trlaji, Pavle Solari, Joakim Vuji, Milovan Vidakovi i drugi. Pojedini meu njima, Trlaji, na primer, piu i na crkvenoslovenskom i na narodnom jeziku. Drugi talas klasicistikih pesnika vezan je za Lukijana Muickog (1777 1837), koji je zamenio Dositejevo mesto, posle njegove smrti. Prvu odu ispevanu posle Dositejeve smrti napisao je Muicki u novom obliku (u alkejskom metru) i na narodnom jeziku. Muicki je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba, kako ga je okarakterisao i sam Jovan

Skerli. Muickog u poeziji slede svi najvaniji pesnici srpskog klasicizma XIX veka: pored Sterije, tu su jo Pavle Beri, Jovan Hadi, ore Maleti, Vladislav Stojadinovi iko, Vasilije Suboti, Stefan Stefanovi i drugi. Trei talas klasicista, po Pavievoj podeli, vezan je za Steriju i javlja se u vreme krize klasicizma posle smrti Muickog 1837. godine. Njegovu smrt oalio je i sam Njego. Jedan od uzroka slabljenja klasicizma jeste nesumnjivo sve vea podrka Vukovoj reformi i jaanje romantiarskog pokreta. U tom smislu i Sterija je tipian predstavnik srpskog predromantizma. Moglo bi se rei da srpski predromantizam poinje Dositejem, a zavrava se Sterijom. Predromantizam se moe smatrati prethodnicom, ali i ranom fazom romantizma. Glavna njegova odlika je oslanjanje na romanske pesnike forme ili na narodni silabiki stih, uvoenje jednog jezika umesto diglosije, kult prirode, monistika slika sveta, teme prolaznosti ivota, naglaena emotivnost i vezanost za srpski srednji vek, a ne za antiku. Ali nisu ni svi predromantiari poetiki isti. Neki su vie klasicisti, a neki romantiari. Jedan izraziti klasicista, Muicki, na primer, koji pripada drugom talasu, ima dosta crta romantizma i u kontekstu srpskog pesnitva zauzima ono mesto koje u nemakoj poeziji ima Helderlin. I jedan i drugi nacionalno su vezani za "duh naroda", a poetiki za drevnu helensku i latinsku tradiciju. Predromantiari gube svoj jezik posle smrti Muickog, koji se povukao pred jezikim poletom romantiara. Pavi s razlogom smatra da epoha koja poinje Dositejem, a zavrava se Sterijom, predstavlja jedno od kljunih i prelomnih razdoblja u srpskoj knjievnosti, jer se tada zametnula klica koja e svoje plodove doneti u romantizmu. Upravo na jezikoj drami predromantiari su uspeli da prevaziu jaz izmeu klasicista i romantiara i da u razvojnom luku srpske poezije uspostave znaajan kontinuitet. Pesnika drama ispoljila se ne u domenu pesnikih oblika, ve iskljuivo na jezikom pitanju. Vukov i Daniiev rat za srpski jezik i pravopis bio je radikalan, neumoljiv, premda je to, posmatrano iz dananje perspektive, moglo da bude i drugaije i, moda, delotvornije. Srpski jezik se nije kontinuirano razvijao, kao to su i srpska knjievnost, umetnost i pismenost nasilno prekidani tokom minulih vekova. Zajedniki slovenski knjievni jezik upotrebljavao se od devetog do dvanaestog veka, posle toga su nastajale i brojne jezike recenzije. Neki od tih modela knjievnog jezika na osnovama staroslovenskog upotrebljavani su sve do XIX veka, a u crkvenom bogosluenju zadrani su i do danas. Jedan od poslednjih velikih srpskih pisaca koji se pojavio s poetka XVIII veka, Gavril Stefanovi Venclovi, pisao je na srpskoslovenskom jeziku, ali je svoje propovedi i besede pisao i kazivao narodnim jezikom.

U svom mukotrpnom uobliavanju srpski jezik je proao kroz nekoliko jezikih standarda, razvijajui se postupno. U XVIII veku razliiti srpski pisci piu na razliitim jezikim standardima. Znamenita Antologija srpskog pesnitva, koju je sainio Miodrag Pavlovi, sadri srpsku poeziju u kontinuitetu od Svetog Save do poslednjih decenija XX veka. Iako je ta nit kontinuiteta u pojedinim periodima istanjena, do samog kidanja, oigledno su "faze" kroz koje je prolazio srpski knjievni jezik. Veina tekstova iz stare srpske poezije u Pavlovievoj Antologiji dati su u modernoj verziji, a ne u doslovnom prevodu na savremeni srpski jezik, zadravi pri tom neto od stare leksike, kako bi se doarao duh epohe. Pesme iz XVIII veka predstavljene su u neizmenjenom obliku. Tako je "Ispovedna molitva" iz druge polovine XIV veka, nepoznatog autora, data u originalnom jezikom vidu, to deluje impresivnije nego da je prilagoena savremenom jezikom standardu. Ve je primeeno da je ne malu greku uinio Vuk Karadi kad je insistirao na diskontinuitetu srpskog jezika, stavljajui prilino dubok jaz izmeu staroslovenskog i srpskog narodnog jezika, mada je u svojim poznim godinama denekle izmenio svoje prvobitno miljenje i pokazao vie fleksibilnosti o tom vanom pitanju. U tom smislu i prvo izdanje njegovog Srpskog rjenika razlikuje se od drugog, u kome su se nali primeri i iz stare srpske knjievnosti. Tako Vukova reforma nije naruila identitet srpskog jezika ve ga je naprotiv ojaala. Studija Mee Selimovia Za i protiv Vuka upravo se bavi tim aspektima Vukove jezike i ortografske reforme. Na dramu srpskog jezika u XVIII veku i u prvoj polovini XIX veka ukazao je Mladen Leskovac u predgovoru svoje Antologije starije srpske poezije (1953), a potom Miodrag Pavlovi u Antologiji srpskog pesnitva (1964) i Petar Milosavljevi u Antologiji srpskog pesnitva (srednje doba), 2008. godine. U tim antologijama na oigledan nain je predstavljena i iskazana velika drama srpskog knjievnog jezika u periodu koji je prethodio Vukovoj jezikoj knjievnoj reformi, ali i u vreme njenog trajanja. Lirska i epska narodna poezija, bajke i poslovice, s jedne, i umetnika (pisana) knjievnost predbrankovskog doba, s druge strane, ukazuju ne samo na posledice jezike diglosije u vreme klasicizma ve na dramu srpskog nacionalnog identiteta. Ukidanje diglosije klasicista, Mrkaljeva i Vukova reforma i borba za srpski jezik i pismo otvorili su put ka modernoj srpskoj poeziji, ali i stvorili jaz izmeu pesnitva klasicizma i romantizma. I sam Jovan Hadi nije bio protiv narodnog jezika. Zalagao se da njegovo uvoenje ne ide na tetu slavenosrpskog jezika, ve za njihovu sintezu. Kontinuitetu i srpskog jezika i srpskog pesnitva doprinela je srpska narodna poezija, koja je mnogo starija nego to to govore najbolji naunici koji se bave tom

temom. O tome je pisao Dragutin Kosti izmeu dva svetska rata. Takoe je pisao o podudarnosti izmeu srpske srednjovekovne knjievnosti i narodne epike, to s obzirom na zajednike motive takoe ukazuje na starost srpske epske poezije. Sve to se izraava jezikom, usmenim ili pisanim: slike, predstave, oseanja, zvunost, ritmovi, glasovi, oblici pisma itd, proeto je simbolinim vrednostima. Jezik je sredstvo sporazumevanja meu ljudima, ali je on, putem molitve i sredstvo "sporazumevanja" i sjedinjenja ljudskog bia sa Bogom. Kao Re, Logos, jezik je orue uma, delovanja ili stvaranja, izraz volje Boje. Oktavio Paz, u tekstu "O jeziku", pie da je ovek "neodvojiv od rei. Bez njih on je neuhvatljiv. ovek je bie od rei". Rezultat toga je da se rei "raaju i umiru kao ljudi". To se dakako odnosi i na jezike. Na drugom mestu, u istom tekstu, Paz kae: "Re je sam ovek. Sazdani smo od rei. One su naa jedina realnost ili, u najmanju ruku, jedino svedoanstvo nae realnosti. Bez jezika nema miljenja, niti predmeta spoznaje: suoen s nepoznatom realnou, ovek je prvo imenuje, krtava. Nepoznato nam je ono to nema imena". Sutina tog odnosa izmeu ljudskog bia i jezika jeste, smatra Paz, da se "od jezika ne moe pobei". Kad nema nas, nema ni jezika. Jezik ne moe da ivi izvan nas, iako nam stalno izmie, to samo na prvi pogled izgleda paradoksalno. Jezik je najdublja, najsutastvenija i najvernija povest ljudske zajednice. U meri u kojoj nam jezik izmie, udaljavajui se i osamostaljujui se, izmie nam i sopstvena istorija, i kultura, i knjievnost, a to znai budunost. Zato Paz s razlogom zakljuuje da je prouavanje jezika jedan od "delova celokupne nauke o oveku" a ja bih dodao da je jedan od najvanijih delova premda je moderna lingvistika (N. Trubeckoj, Roman Jakobson) uspela da "izoluje" jezik kao predmet, da ga odvoji od oveka, dodue samo na fonolokom planu, tako da je Pazovo shvatanje i danas relevantno, iako je izreeno pre nekoliko decenija. Shvatanja Dositeja i Vuka Karadia sasvim su bliska u pitanjima nacionalnog odreenja i "omeenja" Srba. Prolo je pedeset godina od Dositejevog stava da "zakon i vera moe se promeniti, a rod i jezik nikada", iskazanog u "Pismu Haralampiju" (1783), do Vukovog teksta "Srbi svi i svuda", napisanog 1836, a objavljenog tek 1849. u Koveiu za tu godinu. Nabrajajui sve oblasti gde ive Srbi, na irokom prostoru od Bea i Trsta do Soluna, Vuk navodi da tu ivi narod koji govori jednim jezikom, ali se po zakonu (religiji) deli na tri veroispovesti pravoslavnu, rimokatoliku i islamsku. Stav da Srbi i Hrvati imaju posebne jezike to je vailo sve do polovine XIX veka zastupali su Dobrovski, Kopitar i Mikloi i, naravno, Vuk

Karadi, koji je najpreciznije i formulisao svoje stavove, da je srpski jezik tokavski, a da akavski i kajkavski nisu srpski. U vreme najvee satanizacije Srba, poetkom devedesetih godina prolog veka, satanizovani su i srpski mitovi, srpska istorija, srpska narodna poezija, srpska moderna poezija. Sa razgradnjom zemlje poela je i razgradnja srpskog etnikog korpusa i samog jezika. Rasturanjem Jugoslavije srpski jezik je preivljavao sve ono to se deavalo i srpskom narodu: deobe, rasipanje, falsifikovanje, otimanje, preotimanje, zatiranje. U svemu tome politika je imala presudan uticaj i neasnu ulogu. Jeziki separatizmi (hrvatski, bonjaki, crnogorski) i rastakanje ivog bia srpskog jezika slabili su etniku supstancu, rasparavali je i onemoguavali uspostavljanje celine srpskog naroda, njegove knjievnosti, umetnosti i duhovnosti. Zarad nesigurnog jugoslovenskog ideala, kako u Kraljevini tako i u komunistikoj Jugoslaviji, razarani su temelji srpskog nacionalnog bia a na njegovim krhotinama stvarane su nove nacije, novi jezici i nova knjievnost. To razaranje srpskog etnikuma poelo je razaranjem srpskog jezika kao temelja i kohezione energije. Istorija, mit i jezik, u ne malom delu srpske poezije kljune teme, odreuju i mee srpskog jezika i srpskog kulturnog prostora. Srpski pesnici, kreui se suvereno kroz mitske, istorijske i religijske teme, povlae i glavne koordinate srpskog jezikog prostora, uspostavljajui "kope" i "spone" sa drugim kulturama, knjievnostima i civilizacijama. Tako se, na primer, u lirskom kosmosu Miodraga Pavlovia, susreu paganski rituali, antika skladnost, vizantijska prozirnost, hrianska molitvenost, folklorni, moderni i urbani govorni idiomi, epska i sakralna slikovitost, hilandarska uzdranost i zapadnoevropska trezvenost i racionalizam. Pavlovi je pesnik kulturne istorije, evropske i srpske, i mogao bi se smatrati paradigmom sinteze tradicionalnog i modernog. irei misaone horizonte srpskog pesnitva, on je doprineo jaanju identiteta ne samo srpske poezije nego i srpskog jezika. Navrilo se dvanaest godina od objavljivanja Slova o srpskom jeziku, svojevrsnog Jezikog zakonopravila srpskoga naroda kako ga je okarakterisao lingvista Milo Kovaevi napisanog u obliku deklaracije, koje je sainila i potpisala grupa od petnaest srpskih filologa, lingvista i knjievnika. Slovo o srpskom jeziku sadri, u saetom obliku, uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom knjievnom jeziku i njegovim varijantama, o srpskim pismima, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskom kulturnom prostoru, o srpskoj knjievnosti, umetnosti i kulturi (u najirem znaenju). Slovo o srpskom jeziku doneto je s namerom da se ukae na pogubnu aktuelnu jeziku politiku kod Srba, ali i na posledice jezike politike tokom itavog dvadesetog veka, odnosno posle smrti Vuka Karadia. Danas s razlogom moemo da kaemo da je Slovo o srpskom jeziku, koje je uznemirilo uspavane savesti srpskih filologa, jedan od najznaajnijih jezikih dokumenata posle Drugog

svetskog rata, a vrednost njegova tek e se videti u budunosti. I dalekovidost stavova iskazanih u njemu. Jezik je osnovna komponenta pesnikog dela. Jezik je saznanje i misao, ovekova svest o sopstvenom biu, ali i o korenu svog porekla. Jezik je znaenje u pokretu i dejstvu. Rat za srpski jezik i pismo jo uvek traje. Slobodan Rakiti, 2012.