1.

Kako nastaje jonska veza? Prikaite na primeru.

Da bi se ostvarila jonska veza izmeu atoma, jedan atom mora predi u pozitivno naelektrisan jon( katjon) otputanjem odreenog broja elektrona, a drugi atom mora predi u negativno naelektrisan jon(anjon) primanjem tih elektrona. Energija koju treba dovesti prvom atomu da bi otpustio elektron je energija jonizacije (Ei), i to je manja Ei to taj atom lake otputa elektron. Ei je definisana procesom: + A A + e (Ei1 ) + 2+ A A + e (Ei2) itd. odnosno: 2+ A A + 2e (Ei1 + Ei2)

Energija koju drugi atom oslobodi usled vezivanja atoma odreena je kao afinitet prema elektronu (Ea), i on je vedi to lake atom vezuje jon. A+e A (Ea1) 2A +e A (Ea2) itd. odnosno: 2A + 2e A (Ea1 + Ea2)

S obzirom da najmanju Ei imaju elementi IA i IIA grupe (tipini metali, sem Be), a najvede Ea elementi VIIA i kiseonik iz VIA grupe (tipini nemetali), jasno je da de ovi elem enti meusobno graditi jedinjenja sa tipino jonskom vezom. I mnogi drugi metali mogu davati jone, odn. davati jedinjenja u kojima je kao hemijska veza zastupljena jonska veza, ali njihovu jonsku vezu ipak treba smatrati kao jonsku vezu sa parcijalnim karakterom kovalentne veze. Udeo kov. veze de zavisiti od Ei metala i Ea nemetala. Broj elektrona koji se razmenjuju u jonskoj vezi zavisi od broja valentnih elektrona. Broj elektrona koji prvi atom otputa ne moe biti vedi od broja valentnih elektrona, a broj elektrona koji drugi atom prima je ogranien brojem nepopunjenih orbitala u valentnoj ljusci tog atoma. Pr 1: 2 2 6 1 Na(1s 2s 2p 3s ) 2 2 6 1 5 Cl(1s 2s 2p 3s 3p ) Atom Na de otpustiti elektron iz 3s orbitale ime postie stabilnu elektrosku konfiguraciju plemenitog gasa neona i postaje pozitino naelektrisan jon-katjon; Na(1s 2s 2p 3s ) Na+(1s 2s 2p ) + e Elektron koji je otpustio atom Na, prima atom hlora(uz oslobaanje energije) u svoju delimino popunjenu 3p orbital ime postie stabilnu eletronsku konfiguraciju plemenitog gasa argona, i postaje negativno naelektrisa n jonanjon: 2 2 6 1 5 2 2 6 1 6 Cl(1s 2s 2p 3s 3p ) + e Cl (1s 2s 2p 3s 3p ) + Zbog razliitog nelektrisanja ova dva jona Na i Cl se privlae jakom elektrostatikom silom koju nazivamo jonskom + vezom, to moemo prikazati formulom: Na Cl Kako povezani katjon i anjon ine sva suprtona elektrina pola, jonska veza se jop naziva heteropolarna veza. Atom koji otputa elektron nazivamo electron-donorom, a atom koji prima electron nazivamo electron akceptorom. Dakle, u navedenom primeru, e. donor je Na, a e. akceptor je Cl. + Na + Cl [ Na ] + [ Cl ] (stavi elektrone)
2 2 6 1 2 2 6 -

Pr2: 2 2 6 2 6 2 Ca(1s 2s 2p 3s 3p 4s ) 2 2 5 F( 1s 2s 2p ) Kako se u 4p orbitali nalaze 2 elektrona, atom Ca otpustiti ta dva elektrona(utroena energija jonizacije je Ei 1 + Ei2) i postati pozitno naelektrisan jon sa stabilno e. konfiguracijom plemenitog gasa argona: 2 2 6 2 6 2 2 2 2 6 2 6 Ca(1s 2s 2p 3s 3p 4s ) Ca +(1s 2s 2p 3s 3p ) + 2e Ova dva elektrona moe primiti fluor. Meutim, u delimino popunjenu 2p orbital moe statu samo jo jedan elektron da bi fluor postigao stabilnu elektronsku konfiguraciju plemenitog gasa neona: F( 1s 2s 2p ) +e F ( 1s 2s 2p ) + stoga su za primanje kalcijumovih 2 jona potrebna dva atoma fluora, od za jona kalcijuma Ca potebna su dva 2+ fluoridna jona F . F Ca F 2+ F + Ca+ F [ F ] [ Ca ] [ F ]
2 2 5 2 2 6

Vidimo da broj naelektrisanja jona odreuje njegovu valencu, koju u ovom sluaju nazivamo jonskom valencom, Dakle, u navedenim primerima Na je pozitivno monovalntan, a Ca pozitivno divalentan, dok su Cl i F negativno monovalentni. Atomi se meusobno povezuju jonskom vezom da bi postigli stablinije energetsko stanje. Npr sistem u kojem je + NaCl je stabilniji od sistema u kojem su nevezani joni Na i Cl . To se vidi iz slededeg: ako saberemo Ei (Ei>0, E potrebna za jonizovanje atoma Cl), sa Ea (Ea<0, E koje sistem oslobodi usled jonizovanja jona Cl), sa potencijalnom energijom Ep (Ep<0, E koju sisetm oslobodi usled nastajanja jonskog para), dobijamo promenu energije reakcije koja je manja od 0. To znai da je sistem oslobodio energiju i preao u energetski stabilnije stanje. Jedinjenja koja nastaju jonskom vezom su najede kristalne strukture. S obzirom da se atomi u kristalu jako elektrino privlae, kristali su prilino tvrdi i sa viskoim takama topljenja i kljuanja. Rastvori i rastopi tih kristala sadre slobodne nosioce naleketrisanja (jone) pa su dobri provodnici elektrine struje.

2.Definiite brzinu hemijske reakcije. Brzina hemijske jednaina izraava koliinu reaktanata koja se troi u jedinici vremena, ili koliinu proizvoda koji nastaje u jedinici vremena. A+B C+D

Koncentracija reaktanata opada sa vremenom t. Koncentracija se smanji za C=C2-C1 za vremenski period t =t2t1 , iz ega sledi---prosena brzina hemijske reakcije za vremenski period t de biti :

=-

Dakle, brzina hemijske reakcije je jednaka promeni koncentracije u jedinici vremena. Znak minus oznaava da koncentracija reaktanata sa vremenom opada. Za beskonano mali vremenski period brzina hemijske reakcije je jednaka:

=-

Brzina hemijske reakcije se moe definisati i u odnosu na promenu koncentracije, takoe za beskonano mali vremenski period:

pozitivan predznak oznaava da se koncentracija proizvoda vremenom povedava.

Meutim, ova definicija je zastarela. Prema IUPACU navedeni izrazi ne predstavljaju brzinu hemijske reakcije, ved brzinu nestanka reaktanata/ brzinu nastanka proizvoda.

U optem sluaju, brzina nestanka reaktanata i brzina nastanka proizvoda mogu se prikazati: aA+ bB cC+ dD

=-

=-

Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reaktanata,koncentracije reaktanata temperature, katalizatora, zraenja, dodirne povrine, pritiska(ako se reakcija odvija izmeu gasnih faza), prostornog(sternog) faktora.

3.Definiite pojmove: a) atom-Prema Daltonovoj teoriji atom je veoma sitna estica materije koja se ne moe dalje deliti pri hemi jskim reakcijama. Otkrida elektrona, protona i neutrona, pokazala su da je atom sastavljen od jo sitnijih estica, tj da ima svoju strukturu. Atom je sastavljen od jezgra i elektronskog omotaa. Jezgro je pozitivno naelektrisano jer se u njemu nalaze pozitivno naelektrisane estice protoni i elektroneutralne estice neutroni. Elektronski omota sastavljen je od negativno naelektrisaneih elektrona, ije je naelektrisanje po apsolutnoj vrednosti jednako naelektrisanju protona.

Broj protona, odn elektrona u atomu dat je rednim brojem Z, a broj neutrona i protona masenim brojem A. Hemijske osobine atoma odreuje broj protona u njemu (redni broj), a masu broj protona i broj neutrona. Atom kao celina je neutralan jer sadri isti broj elektrona i protona. Atom postaje naelektrisan tako to primi ili otpusti jedan ili vie elektrona i postaje jon. Hemijske osobine atoma ne zavise od broja neutrona, pa postoje atomi istog elementa sa razliitim brojem neutrona izotopi. Atomska jezgra sa nepovoljnim odnosom broja protona i broja neutrona su nestabilna i putem radioaktivnog raspada prelaze u stabilnije stanje. Osim navedenih elementar nih estica postoji itav niz drugih koje ulaze u sastav atoma kao to su: pozitroni, neutrino itd... Elektroni u atomu su rasporeeni u elektronske nivoe. Sloeniji atomi imaju vedi broj elektronskih nivoa. Broj nivoa u atomu ne moe predi sedam.U prvom elektronskom nivou atom moe imati najvie dva elektrona. U poslednjem, sedmom elektronskom nivou, atom moe imati najvie 8 elektrona. Poslednji elektronski nivo se naziva valentni elektronski nivo i ukoliko ima 8 elektrona dostie tzv. stabilnu elektronsku konfiguraciju. Ova konfiguracija moe da se postigne i u jedinjenima prilikom obrazovanja tzv. zajednikog elektronskog para u kovalentnoj vezi. Proton i neutron su priblino iste mase, dok je masa elektrona 1837 puta manja od mase protona, iz ega proi zilazi da je sva masa atoma skoncentrisana u jezgru. Veliina(zapremina) atoma je definisana veliinom,odn. zapreminom njegovog elektronskog omotaa, dok je zapremina jezgra zanemarljivo mala u odnosu na zapreminu atoma kao celine. Postoje razliiti modeli atoma koji uglavnom pokuavaju da objasne strukturu elektronskog omotaa, tj kako su rasporeeni elektroni oko jezgra atoma. Prema Radefordov modelu elektroni se kredu oko jezgra poput planeta oko Sunca, ime se ne moe objasniti stabilnost atoma i linij ski atomski spektri. Prema Borovom modelu elektroni se oko jezgra kredu po tano odreenim putanjama (doputene orbite) i prilikom toga ne emituju energiju. Kvantno mehanike interpretacije ovog modela dalje de pokazati da ne moemo govoriti o tano defini sanim putanjama po kojima se elektron krede, jer ne moemo istovremeno precizno odrediti i poloaj i brzinu nekog mikro objeta (Hajnzenbergova relacija nedoreenosti). Dakle moemo govoriti samo o verovatnodi nalaenja elektrona u prostoru oko jezgra, pa se u modelu atoma izbacuju odreene putanje elektrona i zamenjuju se prostornom verovatnodom pronalaenja elektrona oko jezgra (elektronski oblak razliite gustine).

b) molekul je najmanja estica elementarne supstance ili jedinjenja koja ima ista svojstva kao ta elementarna supstanca ili jedinjenje. Tako je kod elementarnih supstanci molekul izgraen od istih atoma tog elementa (npr O2 i O3) a kod hemijskih jedinjenja izgraen je od odreenog broja vie razliitih atoma. Odnos elemenata koji grade jedinjenje, izraava se empirijskom formulom. Na primer, vodu grade vodonik i kiseonik u odnosu 2:1, H2O, a etil alkohol, ugljenik, vodonik i kiseonik u odnosu 2:6:1, C 2H6O. Ovaj odnos ne mora uvek da odreuje jedinstveni molekul dimetil etar ima isti odnos kao etanol, na primer. Molekuli koji se sastoje od istih atoma ali u razliitom rasporedu se zovu izomeri. Hemijska ili molekulska formula odreuje tanije redosled atoma koji grade molekul pa je formula etanola CH3CH2OH a dimetiletra CH3OCH3. Za predstavljanje sloenijih molekula gde atomi mogu biti razliito rasporeeni u prostoru koriste se strukturne formule. Molekulska masa je zbir masa atoma koji ine molekul, i poput atomske, izraava se u atomskim jedinicama mase (atomska jedinica mase = 1/12 mase izotopa 12C).

c)

element

je najjednostavnija forma materije koja se sastoji iz istovrsnih atoma, tj iz atoma istog atomskog broja. To su iste supstance koje se hemijskim postupcima ne mogu razloiti na jednostavnije iste supstance. Poznato je oko 118 hemijskih elemenata, od kojih je oko 91 pronaen u prirodi i zastupljenost razliitih elemenata u prirodi je razliita (npr u zemljinoj kori i atmosferi najzastupljeniji su O2 i Si). Svakom hemijskom elementu odgovara latinsko ime i hemijski simbol, koji je poteno i eventualno jo neko slovo latinskog imena elementa. Elementi obuhvataju metale, nemetale i metaloide. Kako su se menjala saznanja o strukturi atima, menjala se i definicija hemijskog elementa. Tako je po Daltonu hemijski element vrsta materije izgraena iz samo jedne vrste atoma. Daljim otkridem estine strukture atoma, hemijski element se definie kao skup svih atoma sa istim naelektrisanjem jezgra, ili kao smesa nuklida (nuklid je estica odreenog atomskog (Z) i masenog broja (A), tj odr broja protona i neutrona u jezgru ) istog atomskog broja. Dakle jedan isti element moe imati vie razliitih izotopa, koji se razlikuju isti atomski ali razliiti maseni broj, tj razliit broj neutrona u jezgru. d) Jedinjenje je ista supstanca koja se sastoji iz vie razliitih elemenata . Postoje dva kriterijuma da je neka supstanca hemijsko jedinjenje: neka supstanca je hem jedinjenje ako se moe nekom hemijskom reakcijom razloiti na dve ili vie razliitih istih supstanci; ako dve ili vie razliitih istih supstanci reaguju t ako da daju novu supstancu, ta supstanca je hemijsko jedinjenje. Stalnog su i odreenog hemijskog sastava kao i drugih odreenih i stalnih svojstava. Ta svojstva moemo podeliti na fizika svojstva, koja su konstantne osobine iste supstance uz tano odreene spoljanje uslove i agregatno stanje (taka topljenja i kljuanja, gustina, tvrdoda, kristalna struktura, rastvorljivost, elektrina i toplotna provodljivost, itd.) i hemijska svojstva (specifine reakcije u koje data ista supstanca stupa, sa kojim reaktantnima reaguje, koje proizvode reakcije daje, isl.). Na primer kuhinjska so (NaCl) je uvek istog hemijskog sastava (isti elementarni sastav i isti maseni udeo tih elemenata) bez obzira na to da li je fino smrvljena ili u obliku kamene soli, ili kojim je hemijskim postupkom dobijena. Elektrolizom vodenog rastopa NaCl ovo jedinjenje razgrauje se na metalni Na i gas Cl 2, tj na elementarne supstance iz kojih je postalo. Pri odreenoj temperaturi uvek ima istu rastvorljivost, ima odreenu gustinu, odreenu kristalnu strukturu, odreenu taku topljenja.

4.Definiite osnovne hemijske zakone sjedinjavanja po masi i po zapremini. a) Zakon o odranju mase: (Lavoazijev zakon) Tokom hemijske reakcije ukupna masa svih supstance se ne menja tj. ukupna masa pre i posle hemijske reakcije se ne menja. Zato se ovaj zakon naziva zakon o odranju mase. Kako se masa supstance ne menja tokom reakcije ona se ovaj zakon moe definisati i ovako: Tokom hemijske reakcije materija se ne moe niti unititi niti stvorit, zbog ega se ovaj zakon jo naziva i zakon o neunitivosti mase. Meutim, danas znamo da se hemijske reakcije odvijaju uz apsorpciju ili emisiju razliitih oblika energije. Materija se moe javiti u dva oblika- u obliku supstance i u obliku energije. Ova dva oblika materije se mogu pretvarati 2 2 jedan u drugi, to je dato Ajntajnovom teorijom relativiteta: E=mc , odn. m=E/c (c-brzina svetlosti) Odavde proizilazi da se ipak jedan deo mase menja pri hemijskoj reakciji zbog apsorpcije ili, ede, emisije razliitih oblika energije, pre svega toplotne.

b) Zakon stalnih masenih odnosa(zakon o stalnosti sastava): Ako dva elementa daju odreeno jedinjenje oni se jedine u stalnom odnosu masa, koje stoje u odnosu malih celih brojeva. Dakle, hemijska jedinjenja su stalnog hemijskog sastava, zbog ega se ovaj zakon jo naziva i zakon konstantnog sastava jedinjenja. Npr: U vodi, vodonik i kiseonik su sjedinjeni u masenom odnosu H:O= 1:8. U sluaju kada mase vodonika i kiseonika stoje u odnosu H:O= 1:8, jedinide se bez ostatka, dajudi nakon reakcije samo vodu - 1g vodonika+8g kiseonika= 9g vode; u reakciji 5g vodonika + 40 g kiseonika = 45g vode; pri razlaganju 18g vode dobide se 2g vodonika i 16g kiseonika. Meutim, pri reakciji 2g vodonika i 8g kiseonika dobide se 9g vode,a 1g kiseonika ostaje u viku, jer nije bilo dovoljno kiseonika da sa njim reaguje.Ipak, postoji mali broj jedinjenja koja nemaju stalan hemijski sastav(neki oksidi,sulfidi) i ona se nazivaju bertolidi. Vedina hemijskih jedinjenja ima stalan hemijski sastav i takva jedinjenja se nazivaju daltonidi. c) Zakon umnoenih masenih odnosa( zakon umnoenih proporcija):

Ako dva elementa meusobno grade dva ili vie jedinjenja, onda se stalna masa jednog elementa jedini sa razliitom masom drugog elementa, a te razliite mase drugog elementa stoje u odnosu malih celih brojeva. Npr: Vodonik i kiseonik grade vodu, H2O, i vodonik-peroksid, H2O2 u kojima su sjedinjeni u masenom odnosu H:O=1:8, odnosno H:O=1:16. Odavde vidimo da je u ovim jedinjenjima masa vodonika(1) stalna, a masa kiseonika koja se jedini sa ovom masom vodonika se menja, ali ove promenljive mase kiseonika(8,16) stoje u odnosu malih celih brojeva- 1:2. d) Zakon ekvivalentnih masa(zakon recipronih proporcija): Mase dva elementa koje reaguju sa nekim tredim elementom iste mase, reaguju i meusobno u tim istim masenim odnosima. Npr: 1g vodonika reaguje sa 3g ugljenika dajudi metan(H:C=1:3),a sa 8g kiseonika u vodu(1:8). Prema tome, 3g ugljenika mora reagovati sa 8 g kiseonika dajudi ugljen-dioksid.

e)

Bojlov zakon:

Pri konstantnoj temperaturi, za istu koliinu gasa, proizvod pritiska i zapremine je konstantan. p*V= const. Na konstantnoj temperaturi promena pritiska je obrnuto proporcionalna promeni zapremine gasa: P= f) vrednost konstante zavisi od temperature i koliine gasa Charlov zakon:
o

Na stalnom pritisku, za istu koliinu gasa, pri povedanju temperature za 1 C zapremina gasa se poveda za 1/273,15 deo prvobitne zepremine. V= V0+ = *t (273,15+ t)
o

V0 zapremina na 0 C; t-temperatura po Celzijusovoj skali. Kako izraz 273,15+ t= T predstavlja temperaturu po Kelvinovoj skali, a V0/273,15 ima konstantnu vrednost, sledi: V= cont.* T ; Odnosno: Pri konstantnom pritisku, za istu koliinu gasa, promena zapremine direktno je proporcionalna promeni temperature. = const. Konstanta zavisi od pritiska i koliine gasa.

g) Daltonov zakon parcijalnih pritisaka: Pritisk koji vri gsn smea jednk je zbiru pritisk koji bi vrio svki od njih ko bi sm zuzimo ukupnu zpreminu. P= P1+P2+P2+....+Pn . U osnovi ovo zni d svki gs u mevini deluje nezvisno od drugih gsov. Pritisk svkog gs u mevini nzivmo prcijlni pritisk, njegov visin zvisi od koliine tog gs i ukupnog pritiska. Prcijlni pritisk, pojedinno svkog gs u mevini moe se izrunti pomodu formule; A=a*P/100 A - delimini pritisk; - procent gs u mevini;P- psolutni pritisk gsne mevine

Tako se pritisak vazduha sastoji od stvarnog pristiska vazduha povedanog za pritisak vodenih para u njemu. Isto vai za svaki gas koji se nalazi iznad neke tenosti. Dakle, ako elimo da izmerimo pritisak vazduha, prvo moramo od ukupnog pritiska gasne smee oduzeti pritisak pare( koji zavisi od temperature)

h) Gej-Lisakov zakon: Zapremine gasova koji reaguju, merene pri istom pritisku i temperaturi, stoje u odnosu malih celih brojeva, kako meusobno, tako i prema zapreminama nastalih gasovitih proizvoda. Otkridem zakona stalih zapreminskih odnosa, koji se temelji na postulatu Daltonove teorije atoma da se atomi meusobno jedine u odnosu malih celih brojeva, zakljuuje se da mora postojati jednostavan odnos izmeu broja atoma prisutnih u gasovima iste zapremine pri jednakim uslovima(isti P iT). Dalton je smatrao da iste zapremine razliitih gasova sadre isti broj atoma. Npr: vodonik i hlor reaguju u zapreminskom odnosu H:Cl=1:1, dajudi 3 3 3 dve zapremine hlorovodonika: 1 dm vodonika+ 1 dm hlora=2 dm hlorovodonika. Kako iste zapremine razliitih gasova sadre isti broj atoma: N atoma vodonika+ N atoma hlora= 2N estica hlorovodonika. Skradivanjem sa N dobijamo: 1 atom vodonika+ 1 atom hlora= 2 estice hlorovodonika. S obzirom da svaka estica hlorovodonika sadri po 1 atom vodonika i hlora, jasno je da se druga estica hlorovodonika moe dobiti samo ako se atomi vodonika i hlora ppodele, to je nemogude, odn. u suprotnosti sa prvim postulatom Daltonove teorije atoma(atom je najsitnija estica svakog elementa koj a je dalje nedeljiva). Ovaj zakon je objasnio Avogadro, svojom molekulskom hipotezom. Avogadro je smatrao da kod gasovitih elemenata najsitnije estice nisu atomi ved dvoatomske estice, koje su kasnije nazvane molekulima.

i)

Avogadrov zakon:

Na temelju pretpostavke o postojanju molekula, Avogadro postavlja hipotezu: Iste zapremine razliitih gasova pod istim uslovima(isti P iT) sadre isti broj molekula. Meutim, s otkridem plemenitih gasova, ovaj zakon je pravilnije definisati na slededi nain: iste zapremine razliitih gasova pod istim uslovima sadre isti broj izgraivakih estica. Naime, kod nekih gasova (npr. H2,N2,O2, halogeni elementi itd.) najsitnija estica je dvoatomni molekul, dok je kod plemenitih gasova najsitnija estica atom. Primenom Avogadrovog zakona moe se objasniti Gej-Lisakov zakon stalih zapreminskih odnosa. Npr: 1 dm vodonika+ 1 dm hlora=2 dm hlorovodonika; ako iste zapremine sadre isti broj molekula, to znai: N molekula vodonika+ N molekula hlora= 2N molekula hlorovodonika. Ako skratimo sa N, dobijamo: 1 molekul vodonika+1 molekul hlora= 2 molekula hlorovodonika. Kako molekuli vodonika ii hlora sadre po dva atoma, oigledno je da se deobom molekula vodonika(H2) i hlora(Cl2), to je mogude i jednostavno, dobijaju po dva atoma koji zatim daju dva molekula HCl. Iz ovog zakona proizalo je nekoliko fundamentalnih injenica: 1. Mol (odnosno jedinica za koliinu supstance) definie se kao ona koliina supstance koja sadri isti broj izgraivakih estica(atoma, molekula, jona) kao i 12g ugljenikovog izotopa12C. Ovaj broj estica u 1 23 molu bilo koje supstance naziva se Avogadrov broj (Na = 6.012 * 10 ). 2. Molarna zapremina, odnosno zapremina jednog mola gasa, pri normalnim uslovima (T=273,15K, 3 23 3 P=101,315kP) iznosi 22,4dm . Osnovna realcija u hemiji: 1 mol=NA(6,023*10 )=22,4dm =M(g) gde je M molekulska masa izraena u gramima. Moemo redi da je 1 mol neke gasovite supstance isto to i 23 6,023*10 estica,odn. isto to i 22,4 dm3(na normalnim uslovima) odn. isto to i onoliko grama kolika je relativna atomska ili molekulska masa.
3 3 3

5. Definiite jednainu stanja idealnog gasa i Van der Valsovu jednainu stanja realnog gasa: Idealni: Na osnovu Avogadrovog zakona znamo da je pri istim uslovima(isti P iT) zapremina gasa proporcionalna koliini gasa. Ako koliinu gasa izrazimo brojem molova(n) sledi da je: V=const.*n Uzevi u obzir Bojl-Mariotov, arl-Gej-Lisakov i Avogadrov zakon, vidimo da je zapremina idealnog gasa odreena pritiskom, temperaturom i kolinimom gasa(n) odn. zapremina gasa je direktno proporcionalna broju molova i temperature,a obrnuto proporcionalna pritisku pod kojim se gas nalazi:

V=
P*V=const.*n*T Ako konstantu oznaimo sa R dobijamo: P*V=n*R*T jednaina stanja idealnog gasa R-univerzalna gasna konstanta; moe se izraunati na slededi nain. Ako je n=1 mol gasa,T= 273,12 K, i P=101,312kPa, to znai da su normalni uslovi, na osnovu Avogadrovog zakona znamo da je pod tim uslovima 3 zapremina gasa V=22,4dm . Prema tome:

R=

=8,314Pa*m3*mol-1*K-1

Ako broj molov izrazimo kao N=m/M, gde je m masa gasa, a M molarna masa gasa, j.s.i.g. moemo napisati i u slededem obliku: P*V= *R*T Realni: U realnom gasu svaki molekul ima (iako veoma malu) odreenu zapreminu. Ukupna zapremina svih molekula gasa, Vm, iznosi: Vm= b*n; b-konstanta, n- broj molova gasa. U jednaini stanja idealnog gasa( PV=nRT) V predstavlja zapreminu raspoloivu za kretanje molekula gasa. U realnom gasu ta zapremina je umanjena za zapreminu samih molekula gasa(Vm) odn, raspoloiva zapremina u gasu iznosi: V -b*n. Poto je pritisak gasa, pritisak koje vre estice gasa na zidove suda u kome se gas nalazi, proizilazi da je u realnom gasu pritisak umanjen zbog privlanih meumolekulskih sila. Privlana sila je srazmerna broju molekula koji udaraju u zidove suda i broju molekula koji deluju na njih. Oba broja molekula su srazmerna gustini gasa, , pa je sila koja umanjuje pritisak molekula gasa na 2 zidove suda proporcionalna .

F=a* 2

a-konstanta

Poto je gustina gasa srazmerna koliini gasa u jedinici zapremine:

sledi F=a*( )

Izmereni pritisak treba uvedati za ukupan iznos privlanih sila izmeu molekula. Ako u jednainu stanja idealnog gasa unesemo ove ispravke za pritisak i zapreminu, kod realnih gasova dobijamo: [P+a*( ) ]*( V-B*n)=n*R*T- van der Valsova jednaina stanja realnog gasa
2

6. ta je energija jonizacije? Energija jonizacije predstavlja minimum energije koji treba dovesti atomu u gasnoj fazi da bi se od njega odvojio elektron na beskonanu udaljenost. Razlikujemo prvu Ei (za odvajanje prvog, najslabije vezanog valentnog elektrona), drugu Ei (za idvajanje drugog elektrona od dobijenog katjona), tredu Ei, itd. Nakon odvajanja prvog elektrona, atom postaje pozitivno naelektrisan, vedi je broj protna u je zgru u odnosu na broj elektrona, te je za odvajanje drugog elektrona potrebano vie energije (Ei2>Ei1). Prva energija jonizacije raste sa porastom rednog broja u periodi, jer raste i broj elektrona koji popunjavaju valentni energetski nivo. Stoga se ovi elektroni i jezgro jae privlae, opada rastojanje elektrona u valentnom sloju od jezgra, i tee je odvojiti valenti elektron od atoma, tj potrebno je uloiti vedu energiju jonizacije (dolazi do odstupanja od ovog pravila za neke elemente IIIA i VIA grupe npr za N i O). Sa povedanjem rednog broja u istoj grupi, opada prva energija jonizacije, jer se povedavaju dimenzije atoma, pa i rastojanje valentnih elektrona od jezgra. Ujedno, povedava se i broj protona u jezgru, dakle i efektivno naeletrisanje jezgra, koje jae privlai unutranje elektrone, te oni efikasnije zasenjuju naelektrisanje jezgra. Poseldica je da valentne elektrone jezgro slabije privlai, pa je potrebanma i manja energija jonizacija za njihovo odvajanje od atoma. Najmanju Ei imaju el IA grup e, a najvedu plemeniti gasovi. 7. ta je elektronski afinitet? Afinitet prema elektronu odreuje energija koja se oslobaa ili vezuje kada jedan atom nekog elementa (u gasovitom stanju) vee elektron i postane negativno naelektrisan jon. Ako je ova energija negativna, proces je spontan, tj sistem usled vezivanja elektrona oslobaa energiju. Ako je ova energija pozitivna, proces nije spontan (sistemu mora da se dovodi energija). to je vedi elektronski afinitet (ija je vrednost negativna) nekog atoma to on ima vedu sposobnost da vee elektron. Takav element sadri praznu orbitalu u koju dati elektron moe da se smesti, a koja je pod jakim uticajem efektivnog naelektrisanja jezgra. Stoga Ea raste sa porastom rednog broja u periodi a opda sa porastom rednog broja u grupi. Sa porastom rednog broja u periodi raste efektivno naelektrisanje jezgra, ali ne raste broj unutranjih elektrona koji bi mogli zaseniti naelektrisanje jezgra. Sa porastom rednog broja u grupi raste rastojanje valentnih orbitala od jezgra, a raste broj elektrona, koji mogu da odbijaju elektron koji treba da se vee. Najvedi Ea imaju elementi VIIA grupe.

8. Definiite modele atoma: Raderfordov Raderfordov model atoma ili planetarni model atoma je model atoma prema kojem se atom svakog hemijskog elementa u neutralnom stanju sastoji od pozitivno naelektrisanog atomskog jezgra u kom je skoncentrisana gotovo sva masa atoma i odreenog broja elektrona koji se okredu oko jezgra i ine omota atoma. Prema Radefordov modelu elektroni se kredu oko jezgra poput planeta oko Sunca, ime se ne moe objasniti stabilnost atoma i linijski atomski spektri. Prema Borovom modelu elektroni se oko jezgra kredu po tano odreenim putanjama (doputene orbite) i prilikom toga ne emituju energiju. Kvantno mehanike interpretacije ovog modela dalje de pokazati da ne moemo govoriti o tano definisanim putanjama po kojima se elektron krede, jer ne moemo istovremeno precizno odrediti i poloaj i brzinu nekog mikro objekta (Hajnzenbergova relacija nedoreenosti). Dakle moemo govoriti samo o verovatnodi nalaenja elektrona u prostoru oko jezgra, pa se u modelu atoma izbacuju odreene putanje elektrona i zamenjuju se prostornom verovatnodom pronalaenja elektrona oko jezgra (elektronski oblak razliite gustine).

10

Borov: Radefordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma, jer po ovom modelu elektron koji krui oko jezgra mora emitovati elektromagnetno zraenje, neprekidno bi gubio energiju, pribliavao bi se jezgru i pao bi na njega. Stabilnost atoma, kao i zato su atomski spektri linijski objasnide Borov model. Zasniva se na Plankovoj kvantnoj teoriji i Antajnovoj jednaini fotoelektrinog efekta, tj na tome da svetlost frekfencije neka materija moe apsorbovati/emitovati samo u kvantima energije h*. Prema prvom postulatu Borovog modela, atom se moe nadi u stanjima pri kojima ne emituje energiju (stacinorana stanja). Elektron se moe okretati oko jezgra po tano odreenim putanjama (doputene orbite) i pri tome ne emtiuje energiju. Svakoj od tih putanja odgovara tano odreena vrednost energije elektrona i po energiji najmanja putanja odgovara osnovnom stanju atoma. Po drugom postulatu atom absorbuje/emituje energiju samo prilikom prelaska sa jedne doputene putanje na drugu. Absorbovana/emit ovana energija mora biti jednaka razlici energija doputenih orbita izmeu kojih se deava elektronski prelaz. Ako atom apsorbuje foton energije E = h* i prelazi sa orbite energije E1 na orbitu vie enrgije E2 , mora da vai E2 E1 = h*. Prilikom vradanja sa putanje E2 na putanju E1 elektron emituje energiju iste frekvence koju je i apsorbivao. Stabilnost atoma Bor je objasnio time da je Kulonova privlana sila izmeu jezgra i elektrona jednaka centripetalnoj sili koja deluje na elektron. Iz ove jednakosti izraunao je radijuse orbita energetskih nivoa koji su doputeni za kretanje elektrona. Radijusi orbita (r) odreeni su glavnim kvantim brojem n (n = 1,2,3,...,ni, praktino od 1 do 7) i stoje u odnosu: 2 2 2 r1:r2:r3...:rn = n1 :n2 :n3 ...:nn. Izraunao je i brzinu kretanja elektrona kao i energije stacionarnih stanja vodonikovog atoma. Dakle putanje elektrona odreenu su brojem n (npr kod H atoma za osnovno stanje n = 1, za prvo pobueno stanje n = 2, itd) i sa porastom broja n raste energija koju elektron ima na datoj doputenoj orbiti. Po treem postulatu elektronski prelaz moe se u atomu vodonika desiti izmeu bilo koja dva energetska nivoa. Zato se spektar vodonika sastoji iz vie spektralnih linija, gde svakoj liniji odogovara neki energetski prelaz u atomu. Nedostatk ovog modela je to nije mogao da objasni zato se linije u atomskim spektrima cepaju na vie bliskih linija, pa de model biti dopunjen time da se energetski nivo ne sastoje iz samo jedne mogude krune putanje, ved i iz odreenog broja eliptinih putanja (orbitala) tj energetski nivoi se cepaju na podnivoe (Zoemrfeld). Nedostatak ove teroije jeste i njena nedoslednost: pretpostavljaju se kvantna stanja atoma pri kojima se ne emituje zraenje iako se elektron krede po krunoj putanji, to klasinim zakonima elektrodinamike nije mogude. Sa druge strane, kretanje elektrona Bor objanjava zakonima klasine mehanike. injenice koje su u ovom modelu date samo u formi postulata modide da objasne tek zakoni kvantne mehanike.

9. Izotopi? Izotopi su atomi ije jezgro sadri isti broj protona (imaju isti atomski broj Z) ali razliiti broj neutrona (razliit im je maseni broj A). Dakle to su atomi jednog te istog elementa koji se razlikuju po masi. Na primer vodonik ima tri 1 2 3 izotopa: protijum ( H, 1 p) deutreijum ( H, 1 p i 1 n) i tricijum ( H, 1 p i 2 n). U neutralnom atomu, broj elektrona je jednak broju protona. Stoga, izotopi datog elementa takoe imaju i isti broj elektrona i istu elektronsku strukturu. Kako su hemijske osobine u najvedoj meri odreene njegovom elektronskom strukturom, izotopi imaju skoro identine hemijske osobine. Glavni izuzetak je, da, usled vedih masa, tei izotopi imaju tendenciju da reaguju neto sporije od lakih izotopa. Ovaj "efekat mase", ili izotopski efekat je najizraeniji 1 2 za protijum ( H) i deuterijum (uobiajen naziv za H), jer deuterijum ima duplo vedu masu od protiuma. Kod teih elemenata je relativna razlika u masi mnogo manja, pa je efekat mase obino zanemarljiv .

11

10.Primena izotopa?

Izotopskom analizom odreuje se izotopski sastav nekog uzorka (udeo rzl izotopa odreenog elementa). U biolokim uzorcima, varijacija u sastavu O, C i N izotopa se najede javlja, i na osnovu te varijacije moe se odrediti geografsko poreklo datog uzorka. Izotopi mnogih elemenata su nestabilni i podleu radioaktivnom raspadu. Ovi izotopi mogu se primeniti u pradenju toka hemijske rakcije (radiaktivni indikatori), jer isto hemijski reaguju i kao 12 neradioaktivni izotop. Na primer, napravi se smesa molekula koji su neobeleeni (sa stabilnim izotopom, npr C u 14 karboksilnoj grupi) i koji su obeleeni (sa radiaktivnim izotopom, npr C u karboksilnoj grupi) i prati se radioaktivni signal kao i poloaj radioaktivnog obeleivaa u razliitim stupnjevima neke reakcije (za ovo moe da se koristi i stabila izotop, samo se onda njeovo prisustvo u rzl produktima reakcije detektuje npr masenom spektroskopijom)... itd... 11. Koncentracija rastvora: Procentna koncentracija rastvora se izraava brojem grama rastvorene supstance u 100g rastvora. Npr. 8%-tni vodeni rastvor NaCl sadri 8g NaCla u 100 gr rastvora, odn. 100g 8%-tnog rastvora sadri 8gr NaCl i 92g vode. 3 Takoe se srede i zapreminska procentna koncentracija, tj koncentracija izraena broj cm rastvorene supstance u 3 100 cm rastvora. Ovaj nain procentne koncentracije se srede kada su u rastvoru dve tene supstance,npr kod odreivanja koncentracije alkohola u vodi(kod alkoholnih pida,promili). 3 Molarna(koliinska) koncentracija supstance se izraava brojem molova rastvorene supstance u 1dm rastvora, 3 odn. brojem molova rastvorene supstance u jedinici zapremine: C=n/V[mol/dm ]; n- broj molova rastvorene 3 supstance; V-zapremina rastvora u dm . Molalna koncentracija supstance se izraava brojem molova rastvorene supstance u 1kg rastvaraa, odn. brojem molova rastvorene supstance u jedinici mase rastvaraa: Cm=n/m [mol/kg]; n-broj molova rastvorene supstance; m- masa rastvaraa izraena u kilogramima. Masena koncentracija supstance se izraava brojem grama rastvorene supstance u 1dm rastvora, odnosno brojem 3 grama rastvorene supstance u jedinici zapremine C=m/V; m-masa rastvorka u gr; V-zapremina rastvora dm . Maseni udeo(masena frakcija) se izraava odnosom mase date supstance i mase rastvora w=m1/m; w-maseni udeo supstance mase m1 a m je masa rastvora. Mnoenjem masenog udela sa 100 dobija se procentna koncentracija supstance. Zapreminski udeo(zapreminska frakcija) se koristi ukoliko su u rastvoru dve tene supstance, umesto masenog udela. Izraava odnosom zapremine date supstance i ukupne zapremine rastvora. Molski udeo(molska frakcja) se izraava odnosom broja molova date supstance i ukupnog broja molova svih supstance u rastvoru. = nrastvorka/ nrastvora
3

12

12. Rastvorljivost Rastvorljivost se definie kao broj grama supstance koja se rastvara u 100g rastvaraa, na odreenoj temperature. Do rastvaranja dve supstance dolazi samo kada su meumolekulske sile privlaenja izmeu estica rastvaraa i estica supstance koja se rastvara jae od privlanih sila izmeu estica rastvaraa, a takoe, i jae od privlanih sila izmeu estica supstance koja se rastvara.Rastvorljivost bilo koje supstance u tenom rastvarau zavisi od: prirode supstance, prirode rastvaraa, temperature, a kod gasova i od parcijalnog pritiska gasa iznad rastvora . Po pravilu, polarne supstance se rastvaraju u polarnim rastvaraima, i obrnuto, nepolarni u nepolarnim. Rastvorljivost tenih i vrstih supstance u tenim rastvaraima se povedava sa porastom temperature, dok se rastvorljivost gasova smanjuje povednjem temperature, ali se rastvorljivost gasa u tenosti povedava povedanjem pritiska

13. ta je pH, kako se definie i kako se meri? pH vrednost je mera aktivnosti vodonikovih jona (H ) u rastvoru i na taj nain odreuje da li je dati rastvor kiselog ili baznog karaktera. pH vrednost predstavlja negativan dekadni logaritam koncentracije H+ jona izraene brojem + 3 mola H jona po jedinici zapremine(1dm ) rastvora. Na isti nain se definie i pOH vrednost, odnosno negativnim logaritmom koncentracije OH jona. pH= -log[H ] pOH=-log[OH ] Ipak, danas su pH i pOH definisane preko aktiviteta jona: pH=-logaH+ pOH= -logaOHKako je jonski proizvod vode jednak proizvodu koncentracije H i OH jona Kw=[H ]*[OH ]=1*10 , logaritmovanjem ovog izraza sa negativniim predznakom, dobijamo: logKw=-log{[H+][OH-]}, odnosno pKw=pH +pOH=14
+ -14 + + +

Iz navedenog izraza vidimo da se vrednost pH i pOH krede u granicama od 0 -14, i na osnovu ove pH skale moemo redi da je neutralna sredina pH=7 odn. pOH=7; kisela sredina pH<7 odn. pOH>7; bazna sredina pH>7 odn. pOH<7 Ipak, pH vrednost moe biti manja od 0, odnosno pOH veda od 14 ukoliko je aktivitet H jona vedi od 1mol/dm , kao to je sluaj kod rastvora jakih elektrolita ije su koncentracije vede od 1mol/dm3. Npr: Ako je aktivitet H jona u rastvoru sulfatne kiseline 2 mol/dm tada je pH rastvora: pH=-log2=-0,3; u ovom sluaju pOH=14 pH= 14,3. U sluaju da je aktivitet OH- jona u rastvoru 2 mol/dm3 u rastvoru neke jake beze, npr. NaOH, tada je pOH vrednost ovog rastvora: pOH=-log2=-0,3; a pH istog rastvora je pH=14-pOH=14,3. Takoe treba naglasiti da pri koncentracijama elektrolita vedim od 0,01 mol/dm3 pH vrednost treba raunati kao termodinamiku veliinu definisanu preko aktiviteta H+ jona na osnovu izraza pH= -logaH+ pH vrednost se moe meriti na vie razliitih naina: -pomodu lakmusa acido-bazni indikatori(npr. metal oran je u kiseloj sredini crvene boje, a u baznoj sredini ute boje
+ 3 + 3

13

ph metar

14. Arenijusova teorija kiselina i baza. Po Arenijusovom teoriji, kiseline su supstance koje disocijacijom u vodenom rastvoru od pozitivnih jona daju + + + iskljuivo H jone(odnosno H3O ) Npr: HCl H + Cl Meutim natrijumbisulfat po ovoj teoriji nije kiselina, zato to disocijacijom pored H+ jona, daje i Na+ jona: + + 2NaHSO4 H +Na +SO4 pa po ovoj teoriji pripada kiselim solima. Vano je naglasiti da po Arenijusovoj teoriji elektrolitike disocijacije H ne predstavlja proton ved hiratisani proton+ + + hidronijum jon, H3O , dobijen vezivanjem H jona(protona) za molekul vode: 2H2O H3O + OH + Prisustvo H3O jona u rastvoru moemo dokazati pomodu lakmusa, koji u kiseloj sredini menja boju iz plave u crvenu. Po Arenijusu, baze su one supstance koje disocijacijom u vodenom rastvoru od negativno naelektrisanih jona daju + iskljuivo OH jone. Npr: NaOH Na +OH Meutim, bazni magnezijum-hlorid po ovoj teoriji nije baza zato to disocijacimo u vodenom rastvoru, pored 2+ negativno naelektisanih OH- jona daje i Cl- jone: Mg(OH)Cl Mg + OH +Cl pa po ovoj teoriji pripada baznim solima. U sluaju baza, lakmus menja boju iz crvene u plavu. + Jaina kiselina i baza je odreena koncentracijom hidratisanih H , odnosno OH jona, zbog ega se jako kiseline i jake baze ubrajaju u jake elektrolite. Po ovoj teoriji, reakcija izmeu kiseline i baze, odnosno reakcija neutralizacije, je u stvari rekacija izmeu + hidratisanih H+ i OH- jona: H3O + OH 2H2O Reakcijom neutraliacije izmeu kiselina i baza, nastaje so: HCl + NaOH NaCl + H 2O Glavni nedostatak teorije je bio to ona iskljuuje mogudnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih jedinjenja kao kiselina/baza. Takoe postoje supstance koje ispoljavaju bilo bazni, bilo kiseli karakter iako ne sadre nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus oznaio kao nosiocima kiselosti odn. baznosti. Primer za to je amonijak, koji se ponaa bazno: NH3 + HCl NH4Cl Bazni karakter vodenog rastvora NH3 Arenijusova teorija objanjava reakcijom monijaka sa vodom pri emu se dobija amonijum-hidroksid koji disocijacijom od negativno naelektrisanih jona daje OH- jone, karakteristie za vodene rastvore ostalih baza: + NH3 + H2O NH4OH NH4 +OH Meutim, utvreno je da u vodenom rastvoru amonijaka ne postoje molekuli amonijum -hidroksida, ved molekuli amonijaka i amonijum jon(NH4+) i OH- joni, pto znai da se reakcija odvija: + NH3 + H2O NH4 +OH
+

14

15. Protolitika teorija kiselina i baza + Po protolitikoj teoriji, kiseline su sve one molekulske i jonske vrste koje daju proton(donori protona H ) a baze sve one molekulske i jonske vrste koje taj proton mogu primiti(akceptori protona). Dakle, po ovoj teoriji, kiseline mogu + biti oni molekuli i joni koji imaju vodonikov atom koji mogu dati kao proton H ,ali oni mogu biti kiseline samo ako su u istom rastvoru prisutni molekuli ili joni koji taj proton mogu primiti, odnosno imati ulogu baze. Supstance koje mogu imati ulogu i baze i kiseline nazivamo amfolitima.Npr voda de biti acceptor ili donor proton a u zavisnosti od toga da li je jaa ili slabija kiselina od supstance sa kojom reaguje: U vodenom rastvoru HCl-a, voda je baza(acceptor protona) zato to je slab ija kiselina od HCl: + HCl+ H2OH3O +Cl Meutim, u sluaju vodenog rastvora amonijaka, amonijak je baza zato to je voda jaa kiselina od amonijaka : + NH3 + H2O NH4 + OH

U direktnoj reakciji vode sa amonijakom, voda je donor H jona, odnosno kiselina, dok je amonijak akceptor protona, odnosno baza. U povratnoj reakciji OH je acceptor protona i predstavlja konjugovanu bazu H2O kao + + kiseline, dok je NH4 donor H jona i on predstavlja konjugovanu kiselinu NH3 kao baze. Kiselinsko-bazne reakcije se po ovoj teoriji svode na prenos protona sa kiseline na bazu, zbog ega se nazivaju protolitike reakcije, a same kiseline i baze protolitima, Jaina kiseline se meri lakodom otputanja protona, a jaina baze lakodom primanja protona. + to je jaa neka kiselina, odn. to lake otputa H to je njena konjugovana baza slabija, odnosno imam manju tenju da primi proton.

16. Od ega zavisi, i kako, brzina hemijske reakcije? Brzina hemijske reakcije zavisi od: a) prirode reaktanata: Brzina hemijske reakcije zavisi pre svega od prirode reaktanata, mada ne postoji uopteno kvantitativno merilo ove zavisnosti. Jonske reakcije u kojima nema promene oksidacionih stanja reaktanata odvijaju se veoma brzo: 2+ 2+ Ba + SO4 BaSO4 ; Ag + Cl AgCl Jonske reakcije u kojima dolazi do promene oksidacionih stanja reaktanata odvijaju se veoma sporo: 2+ S2O3 + 2H SO2+S+H2O - meanje tiosulfata i neke jake kiseline Ako opiljke gvoa prelijemo rastvorom hlorovodonine kiseline dodi de do laganog izdvajanja vodonika: Fe + 2HCl FeCl2 + H2 ; ukoliko umesto gvoda upotrebimo granulu cinka dodi de do mnogo breg izdvajanja vodonika. Ako upotrebimo komadid bakra, do izdvajanja vodonika uopte ne dolazi. Dakle, iz navedenog vidimo da brzina hemijske reakcije takoe zavisi i od redoks -potrencijala navedenih metala, a isto tako od jaine upotrebljene kiseline kao elektrolita. Heterogene reakcije( reakcije koje se odvijaju na granicama faza, najmanji dve) su obino sporije u odnosu na homogene reakcije(reakcije koje se odvijaju u jednoj fazi).

15

b) koncentracije: Brzina hemijske reakcije uvek zavisi od trenutne koncentracije reaktanta. Povedenjem koncentracije reaktanata, povedavamo i broj njihovih estica u jedinici zapremine, a time povedavamo verovatnodu efikasnih, uspenih sudara, koji su preduslov za odvijanje hemijske reakcije. to je vie efikasnih sudara, to de brzina hemijske reakcije biti veda. Koncentracija reaktanata vremenom opada, Tako se menja i brzina hemijske reakcije- na poetku reakcije brzina je najveda( kao i koncentracija reaktanata), a kako reakcija tee, smanjuje se koncentracija reaktanata, ujdeno i brzina hemijske reakcije. Odnos izmeu brzine hemijske reakcije i koncentracije reaktanata formulisan je u ZAKON O DEJSTVU MASA, po kome je brzina hemijske reakcije upravno proporcionalna proizvodu koncentracija supstance koje reaguju. Za reakciju: aA+ bB cC+ dD, a b brzina hemijske reakcije je: =k*[A] *[B] a,b-stehiometrijski koeficijenti; k-konstanta brzine hemijske reakcije 2 Za ireverzibilnu reakciju: H2 + O2 2H2O brzina hemijske reakcije je =k*[H2] [O2] Za reverzibilnu reakciju: N2 + 3H2 2NH3 , moemo govoriti o dve reakcije- direktnoj reakciji izmeu azota i vodonika, i povratnoj reakciji raspadanja amonijaka na polazne supstance. Tada je: 3 =k*[N][H2] 2 =k*[NH3] 3 Ukoliko su koncentracije reaktanata [A]=[B]=1 mol/dm tada je =k Konstanta brzine hemijske reakcije(k) je karakteristika svake hemijske reakcije, ne zavisi od koncentracije reaktanata, ved od temperature i , u mnogim sluajevima, od sredine u kojoj se hemijska reakcija odvija. Iz izraza =k vidi se da je brzina reakcije veda, to je veda vrednost konstante brzine hemijske reakcije. Vedina hemijskih reakcija su sloeni procesi id a bi napisali izraz za brzinu hemijske reakcije neophodno je da poznajemo mehanizam reakcije, odn. sve meureakcije. Ukupna brzina hemijske reakcije zavisi od najsporijeg stupnja reakcije: 2 2 Npr, za reakciju 2NO + 2H2 N2 + 2H2O brzina bi trebala da bude- =k*[NO] [H2] ali,ovaj process se odvija u dva stupnja: I ) 2NO + H2 N2 + H2O2 sporo II) H2O2 + H2 2H2O -brzo Kako najsporiji proces diktira ukupnu brzinu hemijske reakcije, sledi da je brzina reakcije: 2 =k*[NO] [H2] U kinetikim ispitivanjima, reakcije se dele prema molekularnosti i redu reakcije. Molekularnost reakcije predstavlja broj molekula koji uestvuju u reakciji. Npr. u navedenoj reakciji redukcije azot(II)- oksida, molekularnost je etiri (reaguju 2 molekula NO i 2 molekula H2). Red a b reakcije je zbir eksponenata u izrazu za brzinu hemijske reakcije : =k*[A] *[B] za supstancu A eksponent je a, a za supstance B eksponent je b, to znai da je ukupan red reakcije =a+b. U navedenoj reakciji redukcije azot(II)- oksida red reakcije je: red reakcije= 2+1=3. Shodno izrazu za 2 brzinu najsporije hemijske reakcije koja odreuje ukupnu brzinu hemijske reakcije =k*[NO] [H2] , ova reakcija je drugog reda u odnosu na NO, a prvog reda u odnosu na H 2. Ukupno, reakcija redukcije NO sa H2 je tredeg stepena. c) pritiska: Prema Bojl- Mariotovom zakonu, ukoliko se reakcija odvija u gasnoj fazi na konstantnoj temperaturi, povedanjem pritiska smanjuje se zapremina gasa. Smanjenjem zapremine, povedava se koncentracija. Kako je brzina hemijske reakcije direktno proporcionalna proizvodu koncentracija reaktanata. Npr. ako povedamo pritisak dva puta, bez promene temperature, zapremina de se 2 puta smanjiti, dok de se molarna koncentracija supstanci povedati 2 puta(zapremina i pritisak u prema Bojl Mariotovm zakonu obrnuto proporcionalni, p=const/V).Koliko puta de se brzina povedati zavisi od vrste reakcije, odn. izraza za brzinu hemijske reakcije.

d) povrine: Reakciona povrina ima znaaja samo kod reakcija koje se odvijaju izmeu dve faze(heterogena reakcija). Reakcije koje se odvijaju na povrini koja deli dve faze obino su spore

16

reakcije. Kako reaktanti mogu meusobno reagovati samo ako su u dodiru, odnosno ako dolazi do sudara njihovih estica, jasno je da de brzina reakcije izmeu dve faze odvijati bre a ko je dodirna povrina veda. Rastvaranjem reaktanata u odgovarajudim rastvaraima maksimalno povedavamo njihovu povrinu, odn. mogudnost meusobnog kontakta, jer ih prevodimo u molekulsko, odn. jonsko disperzni sistem. Zbog toga su reakcije u rastvorima reaktanata mnogo bre nego ako su reaktanti pomeani u vrstom stanju. Povrina vrste supstance raste sa porastom stepena usitnjenost(disperznosti). Zato se smanjenjem dimenzija makroskopskih estica vrste supstance(zbog porasta povrine izmeu razliitih faza) moe povedati brzina hemijske reakcije.Npr: Ukoliko elimo da enzimi iz krompira deluju na vodonik-peroksid kako bi se on razdvojio na vodu i kiseonik, brzina reakcije de biti veda ukoliko krompir to vie usitnimo. H2O2 2H2O + O2 Zatim, reakcija izmeu komadida gvoa i + 2+ 2 vodenog rastvora jake kiseline(npr HCl) se odvija sporo Fe + 2H Fe + H , ali ukoliko uzmemo gvoe u prahu, reakcija se odvija mnogo bre. Takoe, apsorpica SO3 u vodi de idi bre ukoliko gas proputamo kroz tenost u vidu to sitnijih mehurida SO 3+ H2O H2SO4 e) zraenje: U mnogim reakcijama, molekuli se mogu aktivirati dovoenjem odn. apsorpcijom razliitog oblika elektromagnetno zraenja, najede vidljive UV i IC svetlosti. Ajntajn je utvrdio da jedaan kvant apsorbovane svetlosti molekul pretvara u aktivni molekul, samo ako je energija tog kvanta svetlosti jednaka ili veda od energije aktivacije. Ovakve reakcije se nazivaju fotohemijske reakcije. Primer fotohemijske reakcije: H2+ Cl2 2HCl ako se ova reakcija odvija u mraku veoma je spora. Meutim, ako smeu hlora i vodonika izloimo svetlosti, ona se odvija veoma brzo, ak i eksplozivno. Naime, apsorbovana svetlost obezbeuje dovoljnu koliinu energije da bi se homolitiki r akinula Cl-CL veza, pri emu nastaju slobodni atomi hlora koju su veoma reaktivni. Ovaj proces se naziva iniciranje. Cl2 2Cl; dobijeni atomi hlora reaguju sa molekulom vodonika: Cl(g)+ H2(g) HCl(g)+ H(g) a dobijeni slobodni atom vodonika reaguje sa molekulom hlora H(g) +Cl2(g) HCl(g) + Cl(g) obezbeujudi slobodan atom hlora za reakciju sa vodonikom, kao to je prethodno navedeno. Reakcija se odvija dalje, dajudi lanac navedenih reakcija, stoga se i naziva lanana reakc ija. Pri sudarima u smei vodonika i hlora, pored sudara moleulai slobodnih atoma, moe dodi do sudara slobodnih atoma vodonika i hlora, kao i njihovih atoma meusobno(sad one tri reakcije), u kom sluaju dolazi do prekida lanane reakcije. Kako je za ovu reakciju potreban samo jedan kvant svetlosti, moemo govoriti o fotokatalizi. Vanije fotohemijske reakcije su: graenje ozona: O2 2O

O2+ O O3 Stvaranje glukoze iz vode i ugljen-dioksida(fotosinteza) 6H2O+ 6CO2 C6H12O6 +O2 U fotografiji se koristi AgBr koji se pod uticajem svetlosti razlae: AgBr Ag + Br i tada na fotopapiru ili filmu zaostaje srebro formirajudi lik fotografisanog predmeta.

f)

katalizatori: Katalizatori su hemijske supstance koje se dodaju reakcionom sistemu da bi ubrzali hemijsku reakciju(kataliza). Jedna supstance moe biti katalizator samo za odreenu reakciju. Ovu osobinu katalizatora esto nazivamo sprecifinost. Tako je npr. azot(II)-oksid katalizator za reakciju oksidacije sumpor(IV)- oksida u sumpor(VI)-oksid kod industrijskog dobijanja sumprone kiseline. SO 2 + O2 SO3; SO3 + H2O H2SO4 .Bez prisustva azot(II)-oksida ova reakcija oksidacije je veoma spora. Katalizator moe ubrzati samo onu reakciju koja je inae moguda, odnosno odvija se sama od sebe, samo to se bez katalizatora odvija veoma sporo. Katalizatori uestvuju u hemijskoj reakciji, ali gledajudi poetno i krajnje stanje oni iz nje izlaze nepromenjeni. A+B+K AB+K reaktanti+katalizator proizvodi + katalizator

17

Za ubrzavanje hemijske reakcije potrebno je uzeti male koliine katalizatora. Teorijski, moemo uzeti jedan molekul katalizatora, jer nakon stvaranja proizvoda reakcije katalizator ostaje nepromenjen i sposoban je da ponovo ubrza reakciju reaktanata. Taj molekul moe katalizovati rekaciju beskonano dugo ukoliko ne doe do neutralisanja njegove katalitike aktivnosti delovanjem inhibitora. Katalizator ubrzava hemijsku reakciju, ali ne menja poloaj hemijske ravnotee. To znai da katalizator jednako ubrzava i polaznu i povratnu reakciju, odn. ubrzava proces da to pre doe do hemijske ravnotee, tako da na taj nain ne moe uticati na poloaj ravnotee kod reverzibilnih hemijskih reakcija. Postoje hemijske reakcije u kojima jedan od proizvoda ima ulogu katalizatora, odn. reakcija sama sebe katalizuje i u tom sluaju govorimo o autokatalizi. Npr. reakcija oksidacije oksalata permanganatom: 2+ 2+ 2+ 5C2O4 + 2MnO4 + 16H 2Mn + 10 CO2 + 8H2O, reakcijom nastali Mn jon katalizuje redoksproces. Katalizator ubrzava hemijsku reakciju zbog toga to reaguje sa reaktantima dajudi aktivirani kompleks ili prelazno stanje koje ima niu energiju aktivacije nego aktivirani kompleks nekatalizovane reakcije. A+B+K # ABK C+D+K Dakle, katalizator sniava energiju aktivacije koja je neophodna da bi se reakcija odigrala.Sada vedi broj molekula ima dovoljnu energiju da pree energetsku barijeru i nagradi aktivirani kompleks koji de se zatim # raspasti na produkte i na katalizator.( ABK C+D+K) Razlikujemo tri tipa katalize: Homogena - reakciona smea reaktanata i katalizatora obrazuje jednu fazu(uglavnom gasovitu, ree tenu). Npr. oksidacija SO2 u prisustvu NO je homogena kataliza zato to su SO2 i O2 gasovi, kao i NO kao katalizator. Takoe, reakcija osksidacije vodenog rastvora oksalata vodenim rastvorom permanganate je homogena kataliza. Makroheterogena kataliza - kod makroheterogene katalize, katalizator je uglavnom vrsta faza, dok su reaktanti u gasovitoj ili tenoj fazi. U sluaju makroheterogene katalize, kao katalizatori se uglavnom koriste neograganska jedinjenja. Kako je katalizator najede vrsta faza, njegova aktivnost u velikoj meri zavisi od povrine, jer se samo reakcija odvija na njegovoj povrini, odnosno dodirnoj povrini katalizatora i reaktanata.Zbog toga se kod ovog oblika katalize u industriji void da rauna da se pre uvoenja u reakciju dobije katalizator to vede povrine.Npr: industrijsko dobijanje amonijaka iz vodonika i azota(gasovi) u prisustvu katalizatora, smee Fe2O3 i Al2O3 je heterogena kataliza. Mikroheterogena kataliza - pod ovom katalizom podrazumevamo reakcije katalisane biolokim katalizatorima- enzimima(fermentima). Enzimi su po hemijskom sastavu sloeni protein koji pored navedenih osobina katalizatora, poseduju in eke karakteristine osobine: Velika katalitika aktivnost- za bilo koju reakciju katalisanu enzimom potrebna je mnogo manja koliina enzima kao katalizatora nego negog klasinog katalizatora. Velika specifinost- enzimi se odlikuju velikom specifinodu koju nazivamo stereospecifinost. Kod katalitike reakcije sa klasinim katalizatorima, ge postoji mogudnost graenja dva ili vie izomera, uvek se dobije smea izomera, dok se u pristustvu enzima uvek dobija jedan isomer. Npr. pri sintetisanju aminokiselina u laboratoriji, uvek se dobija smea L i D-izomera, a u prirodi,tj organizmu, zbog stereospecifninosti enzima koji uestvuje u reakciji sinteze aminokiselina dobija se jedan izomer Lizomer. U svim ivim organizmima, svaka reakcij je katalisana odgovarajudim enzimom. g) temperature: Iz kinetike teorije gasova znamo da je temperatura mera srednje kitetike energije molekula, a odatle i njihove srednje brzine(napii formulu) S porastom temperature raste brzina molekula. Kako s porastom temperature raste brzina molekula, raste i broj sudara izmeu molekula, onda s porastom tempertature raste i brzina hemijske reakcije. Eksperimentalno je utvreno da se pri o porastu temperature za 10 C brzina reakcije poveda 2-3 puta.Ovako veliko povedanje brzine sa ovako malih porastom temperature nije uzrokovano samo porastom broja sudara,odnosno porastom brzine molekula. Odluujudu ulogu pri uticanju temperature na brzinu hemijske reakcije ima energija

18

aktivacije. Naime, s porastom temperature, tj. dovoenjem energije, sve vedi broj molekula poseduje minimalnu energiju koja im je potrebna da mogu meusobno reagovati - energiju aktvicije. Dakle, sa porastom temperature znatno raste broj aktiviranih molekula u odnosu na ukupan broj molekula, a time znatno raste broj uspenih sudara, odn. brzina hemijske reakcij e. Pojam uspenog sudara, a time i brzinu hemijske reakcije, tumai teorija prelaznog stanja ili aktiviranog kompleksa, koja se temelji na teoriji sudara, koja je izvedena iz kinetike teorije gasova. Naime, u reakciji, A2 +B22AB, # prilikom sudara molekula A2 i B2 najpre nastje aktivirani kompleks A2B2 Aktiviran kompleks se moe raspasti na poetne molekule A2 i B2 ili se moe raspasti na produkte reakcije, na 2 molekula AB. # Reakciju sa aktiviranim kompleksom u prelaznom stanju moemo prikazati: A2 +B2 A2B2 2AB. Pre meusobnog sudara, molekuli A2 i B2 su meusobno prostorno udaljene tako da ne deluju jedna na drugu. U tom sluaju je potencijalna energija sistema jednaka zbiru potencijalnih energija molekula A2 i B2. Meutim, kada se molekuli A2 i B2 meusobno sudare odbojne sile izmeu njihovih elektronskih oblaka znatno porastu. Time raste potencijalna energija, i kada nastane prelazni # kompleks A2B2 , potencijalna energija dostie svoju maksimalnu vrednost. Na kraju reakcije, prelazni kompleks se raspadne na dva molekula AB. Njihovim meusobnim udaljavanjem smanjuje se potencijalna energija sistema. Razlika u potencijalnoj energiji izmeu poetnog stanja(A 2+B2) i aktiviranog kompleksa(A2B2 ) je energija aktivacije, koja se mora dovesti molekulima A2 i B2 da bi mogli meusobno da reaguju. Energiju aktivacije molekuli stiu pretvaranjem svoje kinetike energije u potencijalnu energiju.Ukoliko molekuli ne poseduju dovoljno veliku kinetiku energiju, njihovim sudarom de dodi do njenog pretvaranja u potencijalnu energiju, ali pri tome nede nastati aktivirani kopleks, zato to ne poseduju dovoljnu energiju da preu energetsku barijeru. Ako molekuli A2 i B2 imaju dovoljnu kinetiku energiju koja se moe prevesti u potencijalnu energiju, a koja odgovara potencijalnoj energiji aktiviranog kompleksa odn. vrhu energetske barijere, one nagrauju aktivirani kompleks(prelaze vrh energentske barijere) i tada nastaju molekuli AB(proizvodi reakcije). Dakle, dovoenjem energije u obliku toplote(povedanjem temperature) u sistem, vedi broj molekula de imati dovoljnu energiju da pree energetsku barijeru u sekundi, to znai, povedanjem temperature se povedava brzina hemijske reakcije. Brzina hemijske reakcije odreena je brojem estica aktiviranog kompleksa koji se u sekundi raspadnu na proizvode reakcije odn. brzina hemijske reakcije je odreena brzinom raspada aktiviranog kompleksa. to je veda energija aktivacije odn, to je veda energetska barijera, to manji broj molekula moe predi energetsku barijeru u sekundi i nagratiti aktivirani kompleks, i reakcija je sporija. Ako je ukupna potencijalna energija reaktanata A2 i B2 veda od ukupne potencijalne energije proizvoda reakcije, pri reakciji de se ovaj viak energije oslobaati u obliku toplotne energije, entalpija sistema se smanjuje , H je negativna i tada je reakcija egzotermna. U obrnutom sluaju, kada je ukupna potencijalna energija proizvoda reakcije veda od ukupne potencijalne energija reaktanata, entalpija sistema se povedava, H je pozitivna i reakcija je endotermna. Ako je reakcija reverzibilna, ukoliko je direktna reakcija egzotermna, povratna reakcija je endotermna i obrnuto. Zavisnost brzine hemijske reakcije od temperatura data je preko konstante brzine hemijske reakcije ija vrednost zavisi od temperature. Ovu zavisnost je eksperimentalno potvrdio Arenijus i dao je u obliku: Ea/RT. k=A*e A-predeksponencijalni faktor; Ea-energija aktivacije(J*mol-1);T-temperatura(K);R-univerzalna gasna konstanta(R=8,314J/K*mol) Na osnovu Arenijusove jednaine moe se zakljuiti da vrednost konstante brzine raste eksponencijalno sa porastom temperature. Energija aktivacije se odreuje eksperimentalno odreujudi k pri razliitim temperaturama. Ea/RT Ako logaritmujemo izraz k=A*e dobijamo izraz logk=logA Ea/2,303*R*T. Ukoliko je zavisnost logk od 1/T prava linija, nagib prave predstavlja Ea/2,303R. Ukoliko nije prava onda se ispitivana reakcija odvija u dva ili vie meuprocesa od koji svaki ima svoju energiju aktivacije.
#

19

17. Kako nastaje kovalentna veza? Kovalentna veza nastaje formiranjem zajednikih elektronskih parova. Prema Luisovom pravilu okteta kovalentna veza nastaje iz tenje atoma da meusobno povezani postignu stabilnu elektronsku konfiguraciju plemenitog gasa, odn. oktet. Zbog toga atom ne predaje svoje elektrone drugom atomu ved svaki od njih daje po jedan elektron(ili vie) i oni nagrauju jedan(ili vie) elektronski par. Taj zajedniki elektronski par, koji pripada i jednom i drugom atomu, nalazi se izmeu ta dva atoma i povezuje ih tj. ine kvalentnu vezu izmeu njih. Luisovo oktetno pravilo se zasniva na tenji atoma da broj elektronskih parova oko atoma bude jednak broju njegovih valentnih orbitala, npr. za H je 1( 1 s-orbitala); s/p elemente je 4( jedna s-orbitala i 3 p-orbitale) itd.Spajanje atoma kovalentnom vezom moemo ematski prikazati Luisovim simbolima, npr.. spajanje dva atoma vodonika u molekul: Dakle, svako jezgro kontrolie oba elektrona zajednikog elektronskog para, pa svaki atom u m olekulu vodonika ima elektronsku kofiguraciju helijuma. 2 2 6 2 5 Elektronska konfiguraicja atoma hlora je 1s 2s 2p 3s 3p . Ako se dva atoma hlora poveu zajednikim elektronskim parom, onda svaki atom u molekulu hlora postie stabilnu elektronsku konfiguraciju argona, odn. oktet. NastajanjeCO2 iz 1 atoma ugljenika i 2 atoma kiseonika moemo prikazati: Da bi se postigao oktet atoma C i H u molekulu CO2, moraju nastati 2 zajednika elektronska para izmeu atoma ugljenika i kiseonika. Dakle, svaki zajedniki elektonski par ini jednu kovalenciju. Iz navedenih primera vidimo da su vodonik i hlor monokovalentni jer se izmeu atoma formira samo jedan zajedniki elektronski par; kiseonik je dikovalentan jer gradi dva elektronska para. Oktetno pravilo omogudava predstav ljanje Luisovih struktura molekula, i u vedini sluajeva Luisova struktura molekula se predstavlja u tri koraka: 1.Treba odrediti koliko valentnih elektrona svaki atom uesnik unosi u molekul.Svaki atom pri graenju molekula uestvuje sa svojim valentnim elektronima. Npr. kiseonik uestvuje sa svojim jednim valen tnim elektronom, a kiseonik sa svih 6 valentnih elektrona. Negativno naelektriasanje nekog atoma u strukturi molekula znai da taj atom ima jedan elektron vie, a pozitivno naelektrisanje jedan elek tron manje u osnosu na osnovnu elektronku konfiguraciju tog atoma. 2.Napisati hemijske simbole atoma na nain koji pokazuje kako su meusobno povezani.U vedini sluajeva znamo kako su atomi povezani u molekulu; najede ih piemo po porastu elektronegativn osti odn za centralni atom molekula uzimamo atom manje elektronegativnosti. 3.Raspodeliti elektronske parove, tako da prvo jedan elektronski par bude izmeu dva atoma, a onda preostale elektrone kao elektronske parove rasporeujemo u obliku viestrukih vez a ili slobodnih elektronskiih parova(koji ne uestvuju u formiranju veze), tako da svi atomi u molekulu imaju po 8 elektrona. Svaki elektronski par u vezi se predstavlja jednom crtom. U mnogim sluajevima pri pisanju Luisovih struktura molekula treba pojedinim atomima oznaiti formalno naelektrisanje. Formalno naelektrisanje se izraunava na slededi nain: FN=(broj valentnih elektrona)-(broj slobodnih elektrona)-1/2 elektrona u vezama. Ukoliko moemo napisati vedi broj Luisovih struktura za jedan molekul, odabrademo onu koja je najnie energije, odn onu sa najmanjim brojem formalnih naelektrisanja na atomima u molekulu. Npr: 18. Koje su karakteristike kovalentnih jedinjenja? Kovalentna jedinjenja sastoje je od molekula koji imaju odreenu strukturu i geometrijski oblik zbog jaine kovalentne veze. Zbog toga atomi u molekulima ne mogu izadi iz molekula niti promeniti svoj poloaj u molekulu, a da se pritom molekul ne raspadne. Atomi u molekulima su povezani jakim kovalentnim vezama, dok su meumolekulske sile izmeu molekula slabe. Zbog slabih meumolekulskih sila molekuli se mogu lako razdvojiti(dovoenjem energije). Zato su takve supstance najede gasovi i tenosti, ili vrste supstance(molekulske kristalne reetke) koje lako sublimuju, i imaju nisku taku topljenja i kljuanja. Meutim postoje kovalentne supstance koje imaju veoma visku taku topljenja i kljuanja, kao npr. dijamant(C) i kremen(SiO2). Atomi ovih supstanci su meusobno povezani jakim kovalentnim vezama i

20

ine atomsku kristalnu reetku. Takoe, zbog veoma jakih kov. veza ove supstance poseduju veliku tvrdodu. Jedinjenja sa kov. vezom se najede teko rastvaraju u vodi. Rastvorljivost nekih kovalentnih jedinjenja(npr. NH3,HCl) se objanjava njihovom reakcijom sa vodom, odn formiranjem vodoninih veza. Kovalentna jedinjenja u tenom i vrstom stanju slabo ili nikako ne provode elektrinu struju. 19. Kako nastaje koordinativna veza? Koordinativna veza nastaje po donorsko-akceptorskom mehanizmu.Prilikom graenja koor. veze oba elektrona zajednikog elektronskog para potiu od jednog atoma(atom donor e. para) dok drugi atom za graenje veze koristi jednu svoju praznu orbitalu(atom akceptor). Nakon to se nagradi, koordinativna veza se ni poemu ne razlikuje od klasine kov. veze. Graenjem koordinativne veze omoguden je nastanak kompleksnih jedinjenja. Kompleksni molekul ili jon se sastoji iz centralnog jona ili atoma metala(najede prelazni metal d-bloka) za koji su koordinativnom vezom vezani ligandi. Ligandi su monoatomni ili poliatomni molekuli ili joni koji sadre bar jedan atom na kome se nalazi slobodan elektronski par. Prilikom graenja koordinativne veze sa graditeljem kompleksa ligand de biti donor elektronskog para. Odreeni atom koji je donor elektronskog para naziva se ligator.Graditelj kompleksa je pri formiranju koordinativne veze sa ligandima akceptor elektronskog para. Graditelj kompleksa za graenje koordinativne veze koristi prazne atomske orbitale valentnog ili vieg energetskog nivoa. Kompleksi atoma ili jona prelaznih metala d-bloka su stabilniji od onih koje grade joni alkalnih i zemnoalkalnih metala. Ovo je posledica stabilizacije sistema usled cepanja d-podnivoa jonova prelaznih metala delovanjem ligandnog polja. Kovalentna veza u kompleksima ima delimian jonski karakter( zato to se centri pozitivnog i negativnog naelektrisanja ne preklapaju).

21

20. iste supstance: su vrsta homogene materije. Stalnog su i odreenog hemijskog sastava kao i drugih odreenih i stalnih svojstava. Ta svojstva moemo podeliti na fizika svojstva, koja su konstantne osobine iste supstance uz tano odreene spoljanje uslove i agregatno stanje (taka topljenja i kljuanja, gustina, tvrdoda, kristalna struktura, rastvorljivost, elektrina i toplotna provodljivost, itd. Svojstva koja se mogu uoiti i izmeriti bez promene hemijskog sastava supstance) i hemijska svojstva (specifine reakcije u koje data ista supstanca stupa, sa kojim reaktantnima reaguje, koje proizvode reakcije daje, isl. Predstavljaju osobinu supstance da se hemijski promeni i da pree u neku drugu supstancu). Na primer kuhinjska so (NaCl) je uvek istog hemijskog sastava (isti elementarni sastav i isti maseni udeo tih elemenata) bez obzira na to da li je fino smrvljena ili u obliku kamene soli, ili kojim je hemijskim postupkom dobijena. Stupa u odreene hemijske reakcije, npr u rekaciji sa AgNO 3 daje AgCl koji se izdvaja kao talog. Pri odreenoj temperaturi uvek ima istu rastvorljivost, ima odreenu gustinu, odreenu kristalnu strukturu, odreenu taku topljenja, itd. iste supstance se dalje mogu podeliti na elemente (ne mogu se hemijskim metodama razloiti na jednostavnije iste supstance) i jedinjenja (mogu da se razloe hemijskim reakcijama na dva ili vie elemenata). Pridev ist znai da se u toj supstanci neistode (tj neke druge supstance) prisutne u zanemarljivo maloj koliini, tj da one ne utiu na fizika i hemijska svojstva iste supstance. Dakle u potpunosti iste supstance teorijski ne postoje, ved postoje supsatnce razliitog stepena istode. iste supstance se mogu izdvojiti iz homogenih ili heterogenih smea postupcima frakcionisanja, gde se iz smee uzastopno odvajaju delovi, frakcije, sve dok se ne odvoji frakcija koja je stalnog i odreenog hemijskog sastava, tj frakcija koja je ista supstance.

21.Relativna atomska masa? je broj koji pokazuje koliko je puta prosena masa atoma nekog elementa veda od 1/12 mase atoma ugljnikovog 12 izotopa C (u njihovom nuklearnom i elektronskom osnovnom stanju). * 12 Ar = ma /ma( C)/12. * Ovde je prosena atomska masa (ma ) masa nekog elementa koja se izraunava na osnovu mase svakog izotopa tog elementa i njegove zastupljenosti u prirodi. Dakle realtivna atomska masa za neki element je suma proizvoda zastupljnosti (u %) i relativne atomske mase svakog od izotopa tog eleme nta. Relativna atomska masa izraena u 23 gramima predstavlja masu jednog mola, tj skupine Avogadrvog broja (Na = 6.023 * 10 ) atoma datog elementa. Dakle iz kolinika Ar i Na moemo odrediti prosenu masu pojedinanog atoma datog elementa. 12 C nije jedini standard koji je koriden za izraunavanja Ar Ar se moe odrediti na vie razliitih naina, npr Dulong-Petitiovim pravilom, po kojem je molarni toplotni kapacitet(Cm) tj. odnos toplote prema koliini elementarne supstance i temperaturnom prirastu na sobnoj temperature konstantan: Cm=C/n 26J /Kmol , gde je C toplotni kapacitet za datu supstance(moe se eksperimentalno odrediti). Kako je specifini toplotni kapacitet c=C/m, (C=c*m), zamenom dobijamo da je

Cm=c* =cM 26 J/Kmol, odn. molarna masa(M) priblino je jednaka M

dobijamo da je relativna atomska masa Ar=

. Kako je M/g*mol-1 =Ar

22.Relativna molekulska masa? je broj koji pokazuje koliko je puta prosena masa nekog molekula (tj formulske jedinke tog molekula) veda od 1/12 12 mase atoma ugljnikovog izotopa C (u njihovom nuklearnom i elektronskom osnovnom stanju). * 12 Mr = mf /ma( C)/12. Ipak, Mr se uglavnom odreuje kao zbir relativnih atomskih masa svih atoma prisutnih u molekulu. Npr Mr od H2O je Mr(H2O) = 2*Ar(H) + Ar(O). Postoji vie razliitih metoda za odreivanje relativnih atomskih masa. Neke se zasnivaju na odreivanju relativne gustine gasa ispitivane supstance, gde je relativna gustina gasa odnos gustine gasa iju Ar (ili Mr) treba odrediti i gustine gasa nekog standarda. Za iste zapremine gasova te gustine odnose se kao mase gasova. Po Avogadrovom zakonu, iste zapremine gasova sadre istu koliinu supstanc e, pa se ove jedna kazpremine odnose kao molarne mase gasova. Dakle iz eksperimentalno odreene relativne gustine i poznate molarne mase

22

standardnog gasa mogude je odrediti molarnu masu ispitivanog gasa, a ona je nita drugo do Ar ili Mr u jedinici g/mol.

23. Vodonina veza Vodonina veza je veza koja nastaje izmeu molekula u kojima je atom vodonika vezan za atom vede relativne elektronegativnosti(npr. H2O,H2O2,NH3, alkoholi, org. i neorg. kiseline i baze itd). Veza izmeu dva razliita atoma je polarnija to je veda razlika u njihovoj elektronegativnosti(sposobnosti da atom privue zajedniki elektronski par). Ovakvi molekuli se nazivaju diploni molekuli ukoliko poseduju dipolni momenat, odnosno ukoliko su centri njihovog pozitivnog i negativnog naelektrisanja prostorno udaljeni. Dipolni molekuli imaju sposobnost uzajamnog elektrostatikog privlaenja, odn. meu njima se javljau van der Valsove privlane sile. Te privlane sile su vede to je veda polarizovanost veze izmeu molekula.. Jedinjenja koja sadr e kovalentno vezan vodonik za nemetal velike elektronegativnosti, kao pozitivan kraj dipola sadre upravo vodonik. U molekulu fluorovodonika H -F veza je izuzetno polarna usled velike razlike u elektronegativnosti ova dva atoma. Kako je fluor daleko elektronegativniji od vodonika, elektronski par i H-F veze je pomeren ka jezgru atoma fluora. Elektronski oblak u molekulu fluorovodonika je najvedim delom na atomu fluora, stvarajudi na njemu trajno negativan pol, dok je atom vodonika vezan kao goli proton(bez svog elektronskog oblaka) i na njemu je trajno pozitivan pol. Zbog toga je molekul fluorovodonika izrazito polaran molekul, sa viskom dipolnim momentom, pa negativan pol molekula(fluor) svojim elektrinim poljem privlai pozitivan pol drugog HF molekula(vodonik) usled ega nastaje jaka dipol-dipol veza koja se naziva vodonina veza. Vodonina veza nije hemijska veza ved dipol-dipol privlaenje. Ona je jaa od van der Valsove veze, ali je slabija od jonske i kovalentne veze( jaka je kao 1/10 - veze, a oko 2 puta je dua od - veze). Zbog prisustva vodonine veze izmeu molekula HF dolazi do asosovanja ili polimerizovanja tj. vezivanja u vede molekulske vrste: H2F2, H3F3,H4F4,H5F5,H6F6. Vodonina veza se prikazuje na slededi nain: H-F----H-F(isprekidanim linijama). Razlikujemo intermolekulsku vodoninu vezu, koja se javlja izmeu dva molekula, i intramolekulsku koja se javlja unutar jednog te istog molekula. Od jaine vodonine veze zavise fiziko - hemijske osobine jedinjenja koja sadre ovu vezu ( taka kljuanja i taka topljenja, rastvorljivost,gustina,velika mod rastvaranja soli). Npr. Vodonik sulfid je jedinjenje sa velikom molekulskom masom M(H 2S)=34 i oekivano je da ima viu taku topljenja i o o kljuanja u odnosu na vodu koja ima manju molekulsku masu M(H2O)=18, i koja se topi na 0 C a kljua na 100 C. Meutim, H-O veza je polarnija od H-S kovalentne veze pa je samim tim vodonina veza izmeu molekula vode jaa nego vodonina veza izmeu molekula vodonik-sulfida. Zbog toga je voda na sobnoj temperaturi tenost, a o vodnik sulfid gas. Imajudu i vidu da voda kljua na 100 C, oigledno je da je za raskidanje vodoninih veza izmeu molekula vode potrebno uloiti veliku koliinu energije da bi se voda prevela u vodenu paru.Jedinjenjima sa jakom vodoninom vezom, meu njima i vodi, nepravilno se menja gustina sa promenom temperature. Voda ima najvedu o gustinu na 4 C, a ispod i iznad te temperature njena gustina opada. Zbog toga je led laki od vode. Naime, led zbgo prisustva vodonine veze izmeu molekula ima veoma pravilnu strukturu, zbog toga to vodonina veza uslovljava pravilan raspored molekula u prostoru zbog ega se javljaju praznine u kristalnoj reetki, a samim tim se gustina o leda smanjuje u odnosu na gustinu vode na 4 C. Zahvaljujui ovoj osobini vode, omoguden je ivot svim akvatinim o organizmima na temperaturama ispod 0 C zato to led, koji ima manju gustinu od vode, isplivava na povrinu, a s obzirom da je lo provodnik toplote slui kao dobar izolator i spreava zaleivanje dubljih slojeva vode. Vodonina veza ima veliki znaaj u prirodi, pre svega kod formiranja polimernih lanaca kao to su proteini i polisaharidi, npr vodonina veza uslovljava fibrilarnu ili globularnu strukturu proteina. Takoe, vodonina veza definie i strukturu kristalne reetke: tetraedarsku strukturu leda, dimernu strukturu organskih kiselina, lisnatu strukturu H 3BO3 itd. Najjau vodninu vezu poseduje HF2 jon u kristalnoj reetki KHF2 [F---H---F] Vano je napomenuti da se vodonina veza javlja i izmeu razliitih polarnih molekula od kojih jedan sadri slobodan elektronski par; tako se rastvorljivost amonijaka u vodi objanjava postojanjem vodonine veze izmeu molekula H 2O i NH3.

23

24. Puferi Puferi ili regulatori su smee slabe kiseline i soli te kiseline sa jokom bazom, ili smee slabe baze i soli te baze sa jakom kiselinom, koji imaju sposobnost odupiranja promeni pH vrednosti pri dodatku male koliine jaki kiseline ili baze. Pri dodatku malih koliina jake kiseline iz pufera reaguje bazna komponenta, a pri dodatku malih koliina jake baze iz pufera reaguje kisela komponenta. Na taj nain promena pH je neznatna. Npr. acetatni pufer se sastoji od smee rastvora slabe CH3COOH(donor protona) i nekog acetata, npr. CH 3COONa(akceptor protona). Disocijaciju sirdetne kao slabog elektrolita, i natrijum-acetata kao jakog elektrolita moemo prikazati na slededi nain: CH3COOH CH3COO + H
+

CH3COONaCH3COO + Na

Dodatkom HCla(koncentacije 0.001mol/dm ) u 1 dm u acetatni puffer,a da pri tome koncentracije CH 3COOH i CH3COONa budu vede, pH dobijenog rastvora nede se znaajno promeniti. Pri dodatku HCl kao jakog elektrolita, + njeni H joni de se troiti u reakciji sa acetatnim jonima(akceptori protona) iz natrijum -acetata, to moemo prikazati reakcijama: u molekulskom obliku: CH3COONa + HCl ili jonskom: CH3COO + H CH3COOH Odavde vidimo da nastaje mala koliina slabe sirdetne kiseline koja zbog slabe disocijacije daje malo uvedanu koncentraciju H+ jona, a time i veoma malu promenu pH vrednosti koja je zanemarljiva. Dodatkom NaOH u acetatni pufer, a da pri tom koncentracije sirdetne i natrijum-acetata budu vede, OH joni iz + NaOH reaguju sa H jonima nastalih disocijacijom CH3COOH, to moemo prikazati reakcijama: u molekulskom: CH3COOH + NaOH ili jonskom: H +OH
+ +

CH3COOH + NaCl

CH3COONa + H2O

H2O
+

Iz navedenih reakcija vidimo da je utroena mala koliina sirdetne kiseline pri emu se koncentracija H jona veoma malo smanjila odn. pH rastvora se zanemarljivo povedala. Kao drugi primer moemo uzeti amonijani pufer koji se sastoji od vodenog rastvora slabe baze amonijaka(NH 3, + akceptor protona) i njegove konjugovane kiseline NH4 (donor protona) odn. neke amonijumove soli npr. NH 4Cl. I kod ovog pufera dodatkom malih koliina jake kiseline ili baze ne dolazi do znaajnije promene pH. Npr. dodatkom + malih koliina HCl, njeni H joni de ragovati sa bazom NH3 iz ovog pufera, to se moe prikazati reakcijom: u molekulskom: HCl+NH3 u jonskom: H + NH3
+

NH4Cl NH4
+

a pri dodatku malih koliina NaOH, OH joni de se troiti u reakciji sa NH4 jonima kao donorima protona, to moemo prikazati reakcijama: u molekulskom: NH4Cl+NaOH u jonskom: OH + NH4
+

NH3+ NaCl+H2O NH3 + H2O

Pored ova dva najznaajnija pufera(acetatni i amonijani) potrebno je istadi i fosftani i karbonatni pufer.

24

Fosfatni pufer predstvlja smeu primarnog(dihidrogen) fosfata i sekundarnog(hidrogen) fosfata. Kao primarni i sekundarni fosfati se uzimaju natrijumove(NaH2PO4/ Na2HPO4) ili kalijumove soli(KH2PO4/K2HPO4). U ovom puferu ulogu slabe kiseline(donora protona) pri dodatku neke jake baze imaju H 2PO4 joni iz primarnog(dihidrogen) 2fosfata,a ulogu njene konjugovane baze (akceptora protona) pri dodatku neke jake kiseline imaju HPO4 joni iz sekundarnog(hidrogen) fosfata. Fosfatni pufer ima izuzetno vanu funkciju u prirodi kao glavni pufer u tenosti delija ivih organizama. Karbonatni pufer je smea bikarbonata(hidrogen karbonata) i karbonata. Kao bikarbonati i karbonati se uzimaju bikarbonati i karbonati natrijuma(NaHCO3/Na2CO3) ili kalijuma(KHCO3/K2CO3). Ulogu slabe kiseline(donor protona) imaju HCO3 joni iz bikarbonata pri dodatku neke jake baze, a ulogu konjugovanih baza(akceptor protona) pri 2dodatku neke jake kiseline imaju CO3 joni iz karbonata. Takoe treba istadi i bikarbonatni pufer koji je smea natrijum-hidrogenkarbonata i ugljen-dioksida, praktino ugljene kiseline H2CO3(CO2+H2O), kao glavni pufer u krvi. Ovaj pufer nema vedeg praktinog znaaja zbog promenljive rastvorljivosti CO2 u vodi u zavisnosti od temperature, zbog ega je teko odravati njegovu stalnu koncentraciju u rastvoru. Raunanje pH vrednosti pufera je prilino jednostavno. Napr. uzmemo acetatni pufer, smeu CH 3COOH i CH3COONa koji disosuju na slededi nain: CH3COOH CH3COO + H
+

CH3COONaCH3COO + Na

Dakle, vidimo da je disocijacija sirdetne kiseline ravnotean proces ija konstanta disocijacije iznosi : Ka=

*CH3COOH+

U praksi nam je sastav pufera poznat, odnosno poznate su nam koncentracije kiseline i konjugovane baze(soli) koje oznaavamo kao Ck i Cs. U izrazu za konstantu disocijacije [CH3COOH+ predstavlja ravnotenu koncentraaciju sirdetne kiseline koja je jednaka: [CH3COOH]= Ck Cd , gde Cd predstavlja koncentraciju disosovane sirdetne kiseline. U istom izrazu *CH 3COO ] predstavlja koncentraciju acetatnog jona koja je jednaka zbiru koncentracija ovih jona nastalih disocijacijom kiseline i soli: [CH3COO-]=Ciz soli +Cd, gde je Ciz soli predstavlja koncentraciju acetatnog jona koji potie od disocijacije natrijum acetata, i brojno je jednaka koncentraciji same soli Cs; a Cd koncentraciju acetanog jona koji je nastao disocijaciom sirdetneodn, jednaka je koncentraciji njenog disosovanog dela, s obzirom da jedan molekul kiseline disocijacijom daje jedan acetatni jon. Prema tome, navedeni uzraz dobija oblik [CH3COO-]=Cs+Cd. Zamenom ovih izraza u izraz za konstantu disocijacije dobijamo da je: Ka= (Ka= )
-

Kako je disocijacija sirdetne kiseline mala, dodatkom natrijum-acetata u rastvor sirdetne kiseline, njena disocijacija je dodatno smanjena, iz ega sledi da je Cd mali broj u odnosu na Cs i Ck, pa ga moemo zanemariti: Ka=

25

[H ]=Ka*

- Henderson-Haselbahova jednaina, koja nam slui za direktno izraunavan je pH vrednosti pufera.

Logaritmovanjem(sa negativnim predznakom) ovog izraza dobijamo:pH=pK a + log Kada je Ck=Cs, odn. kada su koncentacije soli i kiseline u puferu jednake sledi: [H ]=Ka odn pH=pKa+log1(log1=0) pH=pKa i tada takav rastvor ima najbolje puferske osobine, najefikasnije se suprotstavlja promeni pH rastvora pri dodavnju malih koliina jakih kiselina ili baza. Na isti nain se moe izraunati koncentracija OH- jona, tj pOH vrednost pufera koji se sastoje od slabe baze i njene soli: [OH ]=Kb*
+

; logaritmovanjem sa negativnim predznakom dobijamo : pOH=pKb+log

Kada je Cb=Cs tada je pOH=pKb+log1 odn. pOH=pKb Efikasnost suprotstavljanja promeni pH vrednosti puferskog rastvora pri dodavanju rastvora jakih kis. ili baza definie se njegovim kapacitetom. Kapacitet pufera se definie kao broj molova jake kiseline ili baze koji je 3 potrebno dodati u 1dm rastvora pufera da bi se njegov pH promenio za jedinicu. to je vedi kapacitet pufera u njegov rastvor se moe dodati veda koliina bilo jake kis. bilo jake baze a da se njegov pH bitno ne promeni, odn pufer je efikasnij. Kao to smo naveli, pufer ima najvedi kapacitet kada je Ck=Cs odn. kada je Cb= Cs. To znai, pufer de se najefikasnije suprotstavljati promeni pH vredosti u oblasti: pH=pKa1(ako je pufer smea slabe kiseline i njene soli) odn. pOH=pKb1(ako je pufer smea slabe baze i njene soli). 25. Jonski proizvod vode ista voda je veoma slab provodnik elektrine struje, zbog toga to u istoj void postoji veoma mali broj jona. Prisustvo jona u istoj vodi se objanjava veoma malom jonizacijom(disocijacijom) vode koja se po Arenijusovoj + teoriji elektrolitike disocijacije moe prikazati na slededi nain: H2O H +OH , dok se po protolitikoj teoriji + prisustvo jona objanjava autoprotolizom vode(po ovoj teoriji voda je tipian amfolit): H 2O + H2OH3O + OH . + Kako pod koncentracijom H jona podrazumevamo koncentraciju hidronijum jona, konstanta ravnotee je: + + Kc=[H ][OH ]/[H2O] dok je termodinami;ka konstanta K0=aH+*aOH-/aH2O Kako su koncentracije H i OH jona u istoj vodi veoma male, proizilazi da su njihovi aktiviteti jednaki njihovim koncentracijama, zbog ega je stehiometrijska konstanta disocijacije vode praktino jednaka termodinamikoj konstanti. Vrednost konstante disocijacije vode -16 o iznosi Kc=1,8*10 na 25 C, i kao svaka konstanta ravnotee zavisi samo od temperature. Kako je koncentracija 3 vode konstantna i iznosi [H2O]=CH2O=55,56 mol/dm , preureivanjem izraza za konstantu ravnotee dobijamo: + Kc*[H2O]=[H ][OH ] a kako su Kc i [H2O] konstante, njihov proizvod je takoe konstanta koja se oznaava sa Kw i + naziva se stehiometrijski jonski proizvod vode Kw=[H ][OH ] . Stehiometrijski jonski proizvod zavisi od temperature jer konstanta disocijacije vode zavisi od temperature, ali takoe zavisi od jonske jaine rastvora. Zbog 0 + toga je potrebno koristiti termodinamiki jonski proizvod vode: Kw =a H*a OH kao veliinu koja zavisi samo od o temperature. Zamenom vrednosti za Kc i [H2O] dobijamo brojnu vrednost jonskog proizvoda vode na 25 C: -16 3 -14 3 + -14 3 + Kw=1,8*10 * 55,56 mol/dm =1*10 mol/dm odn. [H ][OH ]=1*10 mol/dm . Koncentracije H i OH jona su odreene izrazom : [H ]=
o +

; [OH ]=

Kako voda disocijacijom daje podjednak broj H i OH jona sledi da je

+ -7 3

njihova koncenracija(na 25 C) jednaka i iznosi: [H ]=[OH ]=1*10 mol/dm , zbog ega kaemo da je voda, kao i + + svaki vodeni rastvor koji sadri podjednake koncentracije H i OH jona, neutralna. Ako je koncentracija H jona veda -7 3 -7 3 od 1*10 mol/dm (odn. koncentracija [OH ] manja od 1*10 mol/dm )tada je rastvor kiseo, a ako je koncentracija + -7 3 -7 3 H jona manja od 1*10 mol/dm (odn. koncentracija [OH + vea od 1*10 mol/dm )tada je rastvor bazan. Koncentracija vodoninih jona slui kao merilo kiselosti i baznosti rastvora. U praktinom radu se sredemo sa malih koncentracijama vodoninik ili hidroksilnih jona, pa je njihova upotreba za odreivanje kiselosti odn. baznosti veoma nepraktina. Zato se te koncentracije izraavaju preko negativnog dekadnog logaritma koncentracije + vodoninih odn hidroksilnih jona: pH=-log[H ] odn pOH=-log[OH + gde je koncentracija izraena brojem molova po

26

jedinici zapremine. Logaritmovanjem jonskog proizvoda vode: -log Kw=-log[H ]+log[OH ] p Kw =pH+pOH=14. Neutralna pH=pOH=7, kisela pH<7 pOH>7, bazna pH>7 pOH<7

26. Jaki i slabi elektroliti Uopteno, pod elektrolitima podrazumevamo supstance iji vodeni rastvori provode elektrinu struju. U elektrolite spadaju kiseline, baze i soli. Ovu osobinu k,b i s, objanjava Arenijusova teorija elektrolitike disocijacije.Arenij us je smatrao da molekuli k,b i s pod uticajem vode disosuju na pozitivne i negativne jone, i zbog postojanja slobodnih jona u rastvoru takav rastvor moe provoditi elektrinu struju. Danas znamo da slobodni hidratisani joni u vodi mogu postojati iz dva razloga: 1.Rastvori jonskih jedinjenja. Vedina soli u vrstom stanju je u jonskom obliku tj u kristalu postoje meusobno odvojeni pozitivni i negatini joni. Pod uticajem vode kao polarnog rastvaraa joni prelaze u rastvor i u rastvoru se nalaze kao slobodni hidratisani joni sposobni da provode elektrinu struju. Zbog postojanja meusobno razdvojenih jona u ovim jedinjenjima i njihovi rastopi provode elektrinu struju. 2.Rastvori polarnih jedinjenja. Mnoga jedinjenja u istom stanju ne provode el. struju al i nakon njihovog rastvaranja u vodi, njihov rastvor provodi elektrinu struju. Ova pojava se objanjava pojavom jona u rastvoru, odn. disocijacijom polarnog molekula pod uticajem vode kao izrazito polarnog rastvaraa.. Da bi mogli da poredimo elektrolite na bazi njihove provodljivosti(reciprona vrednost otpora uzorka duine 1cm i 2 poprenog preseka 1cm ) Kolrau je definisao molarnu provodljivost() elektrolita, koja se za jone oznaava kao : = gde je provodljivost elektrolita koncentracije C, odn = gde je Cj koncentracija jona. Svaki prisutan jon u

rastvoru elektrolita uestvuje priblino jednako u provoenju struje kroz rastvor, id a je zbog toga molarna provodljivost elektrolita jednaka zbiru molarnih provodljivosti katjona k i anjona a uzimajudi u obzir i broj jona z+ zna koje dati elektrolit disosuje. Ako neki elektrolit opte formule A aBb u potpunosti disosuje: AaBb aA + bB z+ zsledi da je molarna provodljivost elektrolita AaBb jednaka: (AaBb)=a(A ) + b(B ) Npr. za kalijum-hlorid molarna + provodljivost je: (KCl)= (K ) + (Cl ). Merenjem provodljivosti elektrolita moe se odrediti jonski sastav elektrolita. Razlikujemo dve vrste elektrolita jake i slabe. Jaki elektroliti su elektrolit koji dobro provode elektrinu struju, tj. potpuno disosuju u vodenom rastvoru, dok su slabi elektroliti delimino disosovani u vodi i slabo provode elektrinu struju.

27.Luisova teorija kiselina Po Luisovoj teoriji kiseline su supstance(molekuli ili joni) koji primaju elektronski par(akceptori elektrona), a baze su supstance(molekuli ili joni) koji taj isti elektronski par daju(donori elektrona). Dakle, po ovoj teoriji kiselina moe biti bilo koji molekul ili jon deficitiran u elektronima, a baza molekul ili jon koji ima jedan ili vi e elektronskih parova koji moe dati kiselini pri emu se gradi zajedniki elektronski par(koordinativni nain formiranja kovalentne veze). Luisove kiseline mogu biti:

27

1.Protonpo Luisu proton je kiselina zato to je deficitiran u elektronima i moe primit i elektronski par od bilo koje + + + + + supstance koja ima Slobodan elektronski par. Npr. H + H2O H3O ; H +NH3 NH4 ;H + Cl HCl Iz poslednje reakcije zakljuujemo das u klasine kiseline(HCl,HNO3..) u stvari Luisovi adukti protona sa odgovarajudim + anjonima odn. da kiseli karakter ovim jedinjenjima daje prisustvo elektronski nezasidenog H 2.Katjoni metala Joni metala sadre prazne s,p,d orbitale to znai das u elektronski nezasideni. Ove orbitale se mogu popuniti elektronskim parovima od mnogih molekula i jona. Prema tome, po ovoj teoriji ti joni metala su 2+ kiseline. Npr1: Cu jon lako reaguje sa NH3 kao donorom elektronskog para, slobodnog elektronskog para na 2+ 2+ azotovom atomu, odakle sledi da je po ovoj teoriji Cu jon kiselina, a molekul NH3 baza: Cu + 4 NH3 2+ [Cu(NH3)4] Pr2:Voda, kao donor elektronskog para, jednog od slobodnih elektronskih parova na atomu kiseonika, je baza, a 2+ 2+ 2+ Cu jon je kiselina zato to prima taj elektronski par od vode: Cu + 4 OH2 [Cu(H2O)4] Da je voda hemijski vezana za bakar(II) jon vidi se po tome to je bakar(II) jon bezbojan a tetraakvabakar(II) jon plave boje.

3.Molekuli u ijem sastavu se nalazi element sa nepopunjenim elektronskim oktetom. U ovu grupu jedinjenja koja se ponaaju kao tipine Luisove kiseline spadaju elementi IIIa grupe PSE. Npr. bor trifluorid BF3 sadri atom bora koji u poslednjem energetskom nivou sadri 6 elektrona, po tri iz B -F veze. Kako je boru potrebno 8 el. odnosno jo 2 elek. da bi postigao stabilnu elektronsku konfiguraciju najblieg plemenitog gasa primide elektronski par od bilo kod atoma iz nekog molekula ili jona koji ima slobodan elektronski par, npr od F jona: BF3 + F [BF4] Ili npr. aluminijum-hlorid de takoe biti Luisova kiselina u reakciji: AlCl3+ Cl [AlCl4]
-

Al(OH)3 kao i drugi amfoterni hidroksidi, je kiselina u reakciji: Al(OH) 3 + OH- [Al(OH)4]

4. Molekul ili joni koji preraspodelom elektrona moe prihvatiti dodatne elektrone. U ovu grupu tipinih Luisovih kiselina spadaju svi kiseli oksidi. Npr. CO2, kao kiselina, acceptor elektronskog para, reaguje sa OH jonom: 5.Molekul ili jon koji moe primiti dodatne elektrone proirivanjem okteta u valentnom sloju. U ovu grupu Luisovih kiselina spade vedi broj jedinjenja elemenata III periode s obzirom da ovi elementi mogu prihvatiti dodatne elektrone u prazne d-orbitale istog energetskog nivoa, a esto i u prazne s,p i d orbitale vieg energetskog nivoa. 2Npr: silicijum(IV)-fluorid je kiselina u reakciji sa fluoridnim jonom; SiF4 + 2 F [SiF6] Elektronska konfiguracija Si je: [Ne]3s 3p to znai da je Si u SiF4 sp hibridizovn, a da 3d orbitale ostaju prazne i 3 2 ne uestvuju u formiranju kov. veza. Pri reakciji sa F kao bazom(donorom e. para), dolazi do naknadne sp d hibridizacije atoma silicijuma iz SiF4 odn. dve dodatne prazne 3d orbitale silicijuma prihvataju dva elektronska para 2od F jona pri emu se stvara *SiF6] jon. Jaina Luisovih kiselina: U optoj kiselinsko-baznoj reakciji po Luisovoj teoriji: A + B A B(kompleks/adukt) jaina kiseline A se moe izraziti preko konstante ravnotee ove reakcije i promene Gibsove slobodne energije: K= G=-RTlnK
2 2 3

Moemo izabrati jednu bazu B i poreati kiseline na osnovu vrednosti K ili pK(pK= -logK) i obrnuto. Vano je napomenuti da razliit izbor referentne baze ili kiseline daje razliitu skalu jaina kiselina i baza. Ako je referentna

28

kiselina H sledi da je konstata ravnotee K jedanaka K= G( a time i na jaini baza i kiselina) po ovoj teoriji utiu:

gde je Ka konstanta disocijacije kiseline. Na vrednost

1.Jaina koordinativno-kovalentne veze izmeu A i B u kompleksu A-B 2.Reorganizacija supstituenata na kiselini ili na bazi koja treba da izvri da bi se omogudilo formiranje kompleksa A B 3.Sterne interakcije izmeu supstituenata na kiselini i bazi, kao i na formiranom kompleksu A -B 4. Solvatacija kiseline,baze i formiranog kompleksa A-B u rastvoru.

28. Uticaj promene temperature na ravnoteu Kod svih hemijskih reakcija dolazi do energetskih promena. Reakcije kod kojih se oslobaa toplota nazivamo egzotermnim reakcijama, a one reakcije kod kojih se toplota apsorbuje nazivano endotermnim reakcijama. Kod egzotermnih reakcija entalipja(sadraj toplote) sistema opada tj. promena entalpije je negativna, H<0. Kod endotermnih reakcija entalpija sistema raste i promena entalpije je pozitivna, H>0. Ukoliko je neka reakcija reverzibilna, ako je direktna reakcija egzotermna povratna de biti endotermna, i obrnuto: A+ B C+D

Ukoliko se temperatura sistema poveda, prema la atelijeovom princip, ravnotea de se pomeriti u smeru u kojem se apsorbuje toplota tj. u smeru endotermne reakcije. Pri smanjenu temperature sistema ravnotea de se pomeriti u smeru u kojem se oslobaa toplota tj. u smeru egzotermne reakcije. Dakle, pri viskokim temperaturama preovladavaju endotermne reakcije, a pri niskim egzotermne. Npr. reakcija stvaranja amonijaka(direktna reakcija): 3H2(g) + N2(g) 2NH3(g) H=-92kJ/mol je egzoterman process, to znai da ovaj sistem u ravnotei treba hladiti, smanjiti temperaturu da bi se ravnotea pomerila u smeru vedeg prinosa tj. vede koncentracije amonijaka. 29. Van der Valsove sile Dipolni molekuli su molekuli koji poseduju stalni dipolni momenat. Parcijalni jonski karakter veze izmeu molekula ne mora nuno izazvati dipolni momenat molekula. Molekul ima dipolni momenat samo kada su centri pozitivnog i negativnog naelektrisanja prostorno udaljeni. Npr: kod molekula azot-trifluorida NF3 , tri fluorova atoma se nalaze prostorno na jednoj stani atoma azota. Poto svaki od tri fluorova atoma jae vezuje elektronski par nego atom azota, e sredite negativnog naelektrisanja je blie fluorovim atomima dok je sredite pozitivnog naelektrisanja na strani atoma azota. Dakle, poto su sredita suprotnih naelektrisanja prostorno odvojena, molekulNF3 ima dipolni momenat odn. u ovom sluaju delimini jonska karakter veze N -F uzrokuje dipolni momenat.Meutim, molekul CF4 (ugljenik-tetrafluorid) takoe ima delimian jonski karakter(zbog jaine vezivanja e. para od strane F) veze ali ona ne indukuje stvaranje dipolnog momenta zato to su molekuli fluora simetrino rasporeeni u prostoru oko atoma ugljenika(tetraedarski raspored) tako da se sredite pozitivnog naelektrisanja poklapa sa sreditem negativnog naelektrisanja molekula.

29

Dipolni molekuli, kao i joni, poseduju stalno spoljanje elektrino polje, ali mnogo slabije od elektrinog polja jona. Meutim ono je dovoljno jako da zbog njega dolazi do meusobnog privlaenja dipolnih molekula koje se naziva DIPOL- DIPOL privlaenje. Jaina provlaenja izmeu dipola zavisi od jaine polarizacije kovalentne veze. to je veda vrednost dipolnog momenta vede je privlaenje molekula i obrnuto. Ovo meumolekulsko privlaenje je uzrok povedane take kljuanja i topljenja jedinjenja sa stalnim dipolnim momentum u odnosu na jedinjenja slina(po masi) izmeu ijih molekula ne postoji dipol-dipol privlaenje. Zbog dipolnog momenta dipolni molekuli mogu privlaiti i druge dipolne molecule kao i pozitivno i negativno naelektrisane jone to uzrokuje tzv. JON-DIPOL privlaenje, i mogu se sa njima povezivati JON-DIPOL veza. Ova vrsta privlaenja izmeu polarnih molekula razliitih jedinjenja je uzrok dobre rastvorljivosti polarnih i jonskih supstance u polarnim rastvaraima. V isko pozitivno i negativno naelektrisani joni, kada se nau u okolini nekih nepolarnih molekula, mogu izazvati stvaranje dipola, pa se ti molekuli nazivaju indukovani dipoli. Joni izazivaju dipol deformacijom elektronske strukture nepolarnih molekula i time nastaje JON-INDUKOVANI DIPOL privlaenje izmeu, jelte jona i indukovanog dipola. Takoe, polarni molekulli sa izrazito polarnom kovalentnom vezom tj. visokim dipolnim momentum mogu polarizovati neki inae nepolarni molekul (pa se taj molekul naziva indukovani dipol) i izazvati meumolekulsko privlaenje DIPOL-INDUKOVANI DIPOL privlaenje. Indukovani dipolni momenat je vedi to su elektroni u polarizovanom molekulu dalji od sredita pozitivnog naelektrisanja. Jedanod najvanijjih dipolnih molekula jeste molekul H2O koji zbog visoke vrednosti dipolnog momenta i visoke dielektrine konstante ima visoku taku taku o kljuanja(100 C) i izvrstan je rastvara polarnih supstanci(zbog jon-dipol privlaenja). Dipolne privlane sile meu molekulima se nazivaju van der Valsove sile,a veze koje mogu nastati usled toga privlaenja - van der Valsove veze.

30.Indikatori Kiselinsko-bazni indikatori su po hemijskom sastavu slabe organske kiseline, odn. baze, ija boja zavisi od pH vrednosti rastvora. Ukoliko je indikator u jednom pH intervalu bezbojan,a u drugom pH intervalu obojen, takav indikator nazivamo jednobojnim indikatorom. U vedini sluajeva, indikatori su u jednom pH intervalu jedne boje, a u drugom pH intervalu druge boje i takve indikatore nazivamo dvobojnim indikatorima. Promena boje indikatora u zavisnosti od pH vrednosti se zasniva na tome to molekulski oblik indikatora(kiseli oblik) je jedn e boje(ili bezbojan) a njena konjugovana baza je druge boje(ili je bezbojna) to moemo prikazati optom jednainom disocijacije indikatora u vodenom rastvoru: HIn(boja1) H +In
+ (boja 2)

Iz ove reakcije se vidi da se ravnotena koncentracija pri disocijaciji indikatora kao slabe kiseline moe pomerati u + + smeru direktne ili povratne reakcije promenom koncentracije H jona. Ukoliko je koncentracija H jona velika(pH mali, kisela sredina) ravnotea disocijacije de se pomeriti u smeru povratne reakcije, to znai da de u tom rastvoru + indikator biti uglavnom u svom molekulskom HIn obliku to rastvoru daje jednu boju. Kod niskih koncentracija H jona(visok pH, bazna sredina) ravnotea je pomerena u smeru direktne reakcije, to znai da de indikator u tom rastvoru postojati u obliku konjugovane baze, u svom jonskom obliku In , to rastvoru daje drugu boju. Npr. metaloran je u kiseloj sredini( u svom molekulskom obliku HIn) crvene boje, a u bazn oj sredini( u jonskom obliku In ) ut. Takoe, fenol-ftalein je u kiseloj sredini bezbojan, dok je u baznoj sredini crveno-ljubiast. Iz navedenog izraza za disocijaciju indikatora sledi da je konstanta disocijacije: Ki= Logaritmovanjem ovog izraza sa negativnim predznakom dobijamo : odakle je [H ]=Ki*
+

30

pH=pKi+log

iz ovog izraza jasno se vidi zavisnost koncentracije indikatora u molekulskom i jonskom obliku od

pH rastvora. Kada je indikator u podjednakim koliinama u molekulskom i u jonskom obliku, tj u odnosu 1:1 tada je pH=pKi i u ovom sluaju rastvor ima meavinu boja molekulskog oblika HIn i jonskog oblika In . S obzirom da je jako teko uoiti promenu kada je*HIn+=*In +, ljudsko oko moe primetiti promenu boje kada je koncentracija jednog oblika indikatora 10 puta vede od koncentracije drugog oblika, tj kada je pH=pK i1 Promena boje indikatora nije otra, ved se vri u intervalu od oko 2 pH jedinice. Kod vedine kiselinsko -baznih indikatora interval boje koji se moe zapaziti se krede od oko 1,2 do 1,8 pH jedinica. Kiselinsko -bazni indikatori imaju veliku primenu u praksi, naroito u volumetriji prilikom odreivanje take ekvivalencije, odn. zavrne take titracije kiseline sa bazama i obrnuto. Takoe, indikatori se veoma esto koriste u priblinom odreivanju pH vrednosti rastvora.
-

31. . Konstanta disocijacije kiselina i baza

U optem sluaju disocijaciju elektrolita moemo prikazati jednainom: KcK+ + Akonstanta ove ravnotee je: Kc=
+ -

Gde je KC konstanta disocijacije elektrolita KA, a [K ] [A ]i

molarne koncentracija odgovarajudih molekulskih i

0

jonskih vrsta u nastaloj ravnotei. Termodinamika konstanta disocijacije je : K =

) ( ( )

Konstanta disocijacije zavisi od temperature, i merilo je jaine elektrolita. to je veda Kc elektrolit je jai, i obrnuto. U sluaju idealnih rastvora jakih elektrolita, elektrolita koji su u potpunosti disosovani na jone, konstanta disocijacije nema smisla, jer je ravnotena koncentracija nedisosovanog dela elektrolita jednaka nuli. Za razliku od jakih elektrolita(jakih kiselina i baza), koji potpuno disosuju, u rastvorima slabih elektrolita postoji ravnotea izmeu nedisosovanog dela elektrolita(slabe kiseline ili baze) i odgovarajudih jona. Ako disocijaciju neke slabe kiseline prikaemo slededom reakcijom: HA + H2O H3O +A konstanta ravnotee ove reakcije je: Kc= Kako je koncentracija vode,[H2O+, u razblaenim rastvorima praktino konstantna proizilazi da je proizvod *[H2O+ konstantan i oznaava se sa Ka. Dakle Kc *[H2O] = = Ka Ka konstanta disocijacije kiseline
+ + + -

Kc

Kako je koncentracija hidronijum jona [H3O ] jednaka koncentraciji protona[H + jednainu disocijacije moemo zapisati: HA H +A
+ -

a konstantu disocijacije moemo zapisati: Ka=

0

termodinamika konstanta disocijacije je: K =

( (

) ( )

Npr. disocijacija slabe sirdetne kiseline se moe prikazati slededom jednainom: CH3COOH+ H2O CH3COO + H3O konstanta ove ravnotee je; Ka= odn Ka =
+

31

Konstanta disocijacije zavisi samo od temperature, i merilo je jaine elektrolita. to je manja vrednost konstante disocijacije elektrolit je slabiji i obrnuto. Prema vrednosti konstante disocijacije kiseline delimo na: 1.vrlo slabe kiseline, ija je vrednost konstante disocijacije Ka1*10
-7 -7

2. slabe kiseline, ija je vrednost konstante disocijacije 1*10 Ka1*10 3. jake kiseline, ija je vrednost konstante disocijacije 1*10 Ka1*10 4. vrlo jake kiseline, ija je vrednost konstante disocijacije Ka>1*10
3 -2 3

-2

Za razliku od monoprotinih kiselina koje disosuju u jednom stepenu jer imaju jedan vodonikov atom koji se moe + zameniti metalom, odn. jedan vodonikov atom koji mogu dati bazi u obliku protona H , poliprotine kiseline + disosuju u vie stepena, zavisno od broja H atoma koje mogu dati bazi u obliku protona H . Svaki od ovih stepena predstavlja odreenu ravnoteu koja ima svoju konstantu disocijacije.

Npr. dvoprotina sumporasta kiselina disosuje: H2SO3 H + HSO3

+ -

konstanta disocijacije je Ka=

+ 2-

=1,7*10

-2

Meutim HSO3 moe disosovati dalje: HSO3 H + SO3 konstanta ove disocijacije je:

K a=

=6,2*10

-8

Umanjena vrednost druge konstante u odnosu na prvu konstantu se objanjava teim odvajanjem pozirivno + 2naelektrisane estice, kao to je proton H od ved negativno naeletkriane estice, u ovom sluaju SO3 jon. 5 Uopteno, parcijalne konstante disocijacije poliprotinih kiselina opadaju priblino 10 puta.

U sluaju fosfatne kiseline, kao troprotine kiseline govorimo o tri k onstante disocijacije s obzirom da postoje tri ravnotee u rastvoru: H3PO4 H +H2PO4
+ + -

H2PO4 H +HPO4 HPO4 - H+ +PO4

2

2-

3-

U vodenim rastvorima baza opta reakcija disocijacije se moe prikazati ravnotenom reakcijom: B+ H2O BH +OH
+ -

konstanta disocijacije baze : Kb= konstante veda baza je jaa i obrnuto.

Kb zavisi samo od temperature i merilo je jaine baze. to je vrednost

32

Npr. disocijacija amonijaka se moe predstaviti: NH3 + H2ONH4 + OH

+ -

konstanta disocijacije je:

Kb=
-

Iz jonskog proizvoda vode znamo da je [OH ]= dobijamo: Kb= *Kw

i ukoliko ovu vrednost unesemo u izraz za konstantu disocijacije

Konjugovana kiselina BH+ od baze B disoduje na slededi nain: BH+H +B

+

ija je konstanta disocijacije :

K a=

Iz navedenog vidimo da je konstanta baze jednaka: Kb= gde je Ka konstanta disocijacije konjugovane kiseline BH od baze B. Ovaj izraz pokazuje jasnu meusobnu
+

zavisnost kiselinskobaznog para. to je baza jaa (veda vrednost Kb) njena konjugovana kiselina je slabija(manja vrednost Ka) i obrnuto.

Jainu elektrolita moemo definisati i prema stepenu disocijacije(). Stepen disocijacije oznaava onaj deo molekula nekog elektrolita koji je disosovan na jone. Kod potpune disocijacije =1. Npr. disocijacija sirdetne kao slabog elektrolita: CH3COOH CH3COO + H
+

ija je konstanta disocijacije

K a=

Kako je koncentracija jona u rastvoru elektrolita jednaka Cj=n**C n -broj jona iju konc. traimo i koji nastaje disocijacijom jednog molekula elektrolita; - stepen disocijacije; C-poetna koncentracija elektrolita od koga taj jon + potie. U ravnotenoj reakciji disocijacije sirdetne kis. nastaje acetatni CH3COO joni i H joni ( pod kojima podrazumevamo H3O+ jone) ija je koncentracija jednaka : *H++=nC; *CH3COOH -]= nC. Kako disocijacijom jednog + molekula CH3COOH nastaje jedan CH3COO jon i jedan H jon tj za oba jona n=1 sledi da je koncentracija ovih jona jednaka: *H++=nC=1C=C; *CH3COO-]= nC=1*C=C Ravnotena koncentracija sirdetne kiseline *CH3COOH+ jednaka je razlici poetne koncentracija kiseline C i koncentracija koja je disosovala na jone Cd. Cd je jednaka koncentracija H+ jona odn CH3COO- jona (iz konst. disocijacije se vidi da jedan mol sirdetne daje po 1 mol ovih jona) a koncentraciju C ovih jona mora da da C sirdetne. Prema tome: *CH3COOH+=C-Cd=C-C Zamenom ovih izraza u izraz za konst. dis. sirdetne dobijamo izraz : K a= skradivanjem sa C dobijamo izraz Ka= =
( )( )

odn. Ka=

koji se naziva Ostvaldov zakon razblaenja. Iz ovog izraza(koji povezuje

konst. disocijacije, stepen disocijacije i konc. elektrolita) vidi se direktna proporcionalnost stepena disocijacije i konstante disocijacije. to je stepen dis. vedi veda konst. disocijacije a samim tim i jaina elektrolita je veda, i obrnuto.

33

32. Konstanta hemijske ravnotee

Po svojoj prirodi sve hemijske reakcije mogu biti povratne(reverzibilne) ili nepovratne(ireverzibilne). Iako je teorijski svaka hemijska reakcija reverzibilna, za reakcije sa veoma visokom vrednodu konstante ravnotee, odn. sa malim koncentracijama reaktanata kaemo da su konane ili ireverzibilne.Kod takvih reakcija brzina reakci je izmeu reaktanata(direktna) je veoma velika, dok je reakcija izmeu produkata(povratna) veoma spora. Reverzibilne reakcije su reakcije koje se odvijaju u dva smera: aA+ bB cC +dD Reaktanti meusobno reaguju dajudi proizvode reakcije(direk tna reakcija), a istovremeno proizvodi reakcije meusobno reaguju dajudi reaktante(povratna reakcija). Kako je brzina hemijske reakcije direktno proporcionalna proizvodu koncentracija reagujudih supstanci, brzina direktne reakcije s vremenom se smanjuje je r opada koncentracija reaktanata, dok se brzina povratne reakcije s vremenom povedava, jer raste koncentracija proizvoda reakcije. Onog trenutka kada se te dve brzine izjednae nastupa hemijska ravnotea. Dakle, uslov hemijske ravnotee je = =k1[A] [B]
c a b

=k2[C] [D]

u ravnotenom stanju je k1[A] [B]b= k2[C] [D]

odn.

S obzirom da su k1 i k2 konstante(brzine ovaj izraz je takoe poznat pod

reakcije), i njihov kolinik je konstantan i oznaava se sa K. Dakle, K=

imenom zakon o delovnju masa odn. zakon hemijske ravnotee. Konstanta K se naziva kontanta hemijske ravnotee i njena vrednost odreuje poloaj ravnotee. to je veda K brzina direktne reakcije je veda tj. ravnotea je pomerena u smeru direktne reakcije, a to je manja K to je brzina povratne reakcije veda tj. ravnotea je pomerena u smeru povratne reakcije. K zavisi samo od temperature. U trenutku kada nastupi hemijska ravnotea, reakcija je zavrena ukoliko ne doe do pro mene uslova pod kojima se reakcija odvija. Meutim, unutar sistema, i direktna i povratna reakcija se neprekidno odigravaju, ali istom brzinom. Hemijska ravnotea je dinamika ravnotea koja reaguje, pomera se u smeru direktne ili povratne reakcije i na najmanju promenu spoljanjih uslova koji na nju utiu. Stanje hemijske ravnotee odgovara minimumu potencijalne energije sistema. Hemijske ravnotee se mogu javiti u homogenom ili heterogenom sistemu. Homogen sistem se sastoji samo od jedne faze. U reakcijama izmeu gasova konstanta ravnotee se moe izraziti preko parcijalnih pritisaka gasova koji su u ravnotei, zato to je koncentracija direktno proporcionalna parcijalnom pritisku.

U homegenim sistemima kao pto su rastvori konstanata se kod idealnih rast vora obeleava sa Kc. Kod realni rastvora konstanta ravnotee je izraeno preko termodinamike konstante ravnotee, i kako koncentracije u realnim rastvorima nisu jednake stehiometrijskim koeficijentima, koriguje se vrednost za koeficijent f i tada je aktivitet supstance jednak a=f*C a termodinamika konstanta: Heterogeni sistemi se sastoje od vie faza. Koncentracija(parcijalni pritisak) vrste ili tene supstance na konstantnoj temperaturi je konstanta koja je u reakcionom sistemu obuhvadena zajedno sa konstantom ravnotee. Izraz za konstantu ravnotee ne sadri supstance koje su u reakcionom sistemu prisutne kao vrsta ili tena faza.

33. . Ravnotea u homogenom sistemu: 34

Homogeni sistem je sistem koji se sastoji od jedne faze. Stoga u ravnotee u homogenom sistemu spadaju ravnotee u gasovitim sistemima i ravnotee u rastvorima. Ravnotea u gasovitom sistemu: U gasoovitom sistemu, koncentracije reaktanata moemo zameniti parcijalnim pritiscima gasova koji reaguju. Imajudi to u vidu, za reakciju aA+bB cC+dD jednaina hemijske ravnotee glasi: Kp= P C * P D /P A*P
c d a b B

Konstanta Kp zavisi od temperature i pritiska. Ukoliko povedamo parcijalni pritisak(koncentraciju) nekog od reaktanata, povedava se parcijalni pritisak(koncentracija) proizvoda rekcije tj. ravnotea se pomera u desno. Povedanjem parcijalnog pritiska(koncentracije) jednog od proizvoda reakcije, povedava se parcijalni pritisak(konc.) reaktanata tj. ravnotea se pomera u levo. Smanjenjem parcijalnog pritiska(konc.) nekog od proizvod a njihovim odvoenjem iz reakcione smee smanjuje se parcijalni pritisak reaktanata(njihovim spajanjem u proizvode reakcije) tj. ravnotea se pomera u desno. Promenom ukupnog pritiska reakcione smee ravnotea se pomera samo kada se rakcijom menja broj molekula. Prema le atelijeovom principu, povedanje ukupnog pritiska reakcionog sistema koji se nalazi u ravnotei uzrokuje pomeranje ravnotee u pravcu smanjenja broja molekula(manje zapremine,manjeg pritiska) u sistemu i obrnuto, smanjenje pritiska sistema koji se nalazi u ravnotei uzrokuje pomeranje ravnotee u cilju povedanja broja molekula(vede zapremine,vedeg pritiska) u sistemu. Ravnotea u tenostima: Za neku optu jednainu hemijske reakcije aA+bB cC+ dD izraz za konstantu ravnotee je; Kc=*C+ *[D] /[A] *[B]
c d a b

Sama konstanta ravnotee ne zavisi od promene koncentracije jer ona predstavlja kolinik konstanti brzina direktne i povratne reakcije koje takoe ne zavise od koncentracije. Povedanje bilo koje od supstance pomeride ravnoteu u smeru troenja supstance, dok ponovo ne doe do uspostavljanja dinamike ravnotee. Na povedanje koncentracije nekog od rekatanata sistem de odreagovati pomeranjem ravnotee u smeru direktne reakcije. Isto tako, na smanjenje koncentracije nekog od proizvoda reakcije siste m de odreagovati pomeranjem ravnotee u smeru direktne reakcije. Smanjenjem koncentracije nekog od reaktanata ili povedanjem koncentracije nekog od proizvoda ravnotea de se pomeriti u smeru povratne reakcije.

34. Ravnotea u heterogenim sistemima

Heterogeni sistemi se sastoje od vie faza. Koncentracija(parcijalni pritisak) vrste ili tene supstance na konstantnoj temperaturi je konstanta koja je u reakcionom sistemu obuhvadena zajedno sa konstantom ravnotee. Izraz za konstantu ravnotee ne sadri supstance koje su u reakcionom sistemu prisutne kao vrsta ili tena faza. Sistem vrsto-gasovito:

35

Kao primer ravnotee u reakcionom sitemu vrsto-gasovito moemo uzeti reakcionu ravnoteu koje se uspostavlja u zatvorenom prostoru izmeu kalcijum-karbonata, kalcijum-oksida i ugljen-dioksida pri arenju krenjaka(krea?): CaCo3(s)CaO(s) + CO2(g) Kako su CaCo3 i CaO prisutni kao vrste faze, izraz za konstantu ravnotee glasi: K p=PCO2 Pri konstantnoj temperaturi, pritisak CO2 je konstantan. Ukoliko smanjimo pritisak odvoenjem CO2 iz reakcionog sistema, ravnotea se mora pomeriti u smeru direktne reakcije da bi se uspostavio ravnoteni pritisak.

Sistem vrsto-teno: Ovakav sistem ini vrsta supstanca koja je u ravnotei sa svojim zasidenim rastvorom. Ravnoteu rastvaranja, odn. + + taloenja soli moemo prikazati optom jednainom: K A (s) K (aq) + A (aq) Konstanta te ravnotee je: Ks=[B ][A ] Dakle, proizvod koncentracija katjona i anjona neke soli u njenom zasidenom rastvoru je konstantan i naziva se proizvod rastvorljivosti. Ukoliko imamo so sastava KmAn : KmAn mK + nA ; njen proizvod rastvorljivosti je : Ks=[B ] [A ]
n+ mn+ m m+ n+ -

Kako koncentracija jona neke soli u njenom rastvoru zavisi od njene rastvorljivost, samim tim i proizvod rastvorljivosti zavisi od njene rastvorljivosti; to je neka so rastvorljivija, njen proizvod rastvorljivosti je vedi i obrnuto. Ukoliko se razblaivanjem( povedanjem zapremine) rastvora smanji koncentracija jona soli ravnotea se pomera u smeru direktne reakcije kako bi se ponovo uspostavila vrednost proizvoda rastvorljivosti tj. so se rastvara. Obrnuto, ukoliko povedamo koncentraciju jona soli smanjenjem zapremine rastvora(uparavanjem) ravnotea se pomera u smeru povratne rekacije tj. so se taloi. Proizvod rastvorljivosti je vaan za izraunavanje rastvorljivosti neke soli u prisustvu drugih soli koje imaju isti katjon ili anjon kao ta so, kao i u prisustvu raznih soli. Uopteno u vodi su rastvorljivi: 1. 2. 3. 4. 5. 6. nitrati, acetati i hlorati, izuzev srebro-acetata koji je slabije rastvorljiv hloridi, izuzev AgCl,Hg2Cl,PbCl2,CuCl,TlCl sulfati, izuzev PbSO4, BaSO4, SrSO4, CaSO4, Hg2SO4 i AgSO4 karbonati i fosfati natrijuma, kalijuma i azota( svi ostali su nerastvorni) sulfidi alkalnih i zemnoalkalnih metala( svi ostali nerastvorni) sve obine soli Na,K,N. Kalijum-perhlorat je slabije rastvoran.

Sistem teno-gasovito: Rastvor gasa u tenostima. Gas se u tenosti rastvara sve dok se ne uspostavi ravnotea izmeu gasa nad rastvorom i u rastvoru. Npr. SO3(g) +H2O(l) H2SO4(aq) pritiskom K= Ukoliko povedamo parcijalni pritisak gasa nad rastvorom u kom se taj gas rastvara povedade se i koncentracija supstance H2SO4 u rastvoru. K= odn, ukoliko koncentraciju gasa zamenimo njegovim parcijalnim

Sistem teno-teno:

36

Ukoliko se neka supstanca rastvara u dve tenosti koje se meusobno ne meaju, ona se raspodeli u te dve faze i uspostavlja se ravnotea: A(faza1) A(faza2) konstanta ravnotee data je izrazom: K= Ovaj odnos se naziva Nernstov zakon raspodele, koji kae da je odnos koncentracija supstance koja je raspodeljena izmeu dve faze pri odreenoj temperaturi stalan. Konstanta ravnotee se naziva koeficijent raspodele. Nernstov zakon vai samo ukoliko je molekulsko stanje rastvorene supstance u obe faze isto. Npr. mudkanjem vodenog rastvora joda u hloroformu, jod de se raspodeliti izmeu vode i hloroforma tako da de njegova koncentracija u hloroformu biti 250 puta veda nego u vodi. Dakle, koeficijent raspodele joda u sistemu voda-hloroform je 250 tj. =250 Ukoliko nakon mudkanja izdvojimo hloroformski sloj, i vodeni rastvor

joda ponovo mudamo sa sveim hloroformom, opet de se uspostaviti ravnotea, tj opet de koncentracija joda u sloju hloroforma biti 250 puta veda nego u sloju vode. 35. Hemijska veza Prosti molekuli su male grupe atoma u kojima je svaki atom povezan sa odreenim brojem drugih atoma vezama koje nazivamo hemijskim vezama. Veze izmeu atoma imaju odreene karakteristine osobine, kao to su pre svega duina i jaina. Meusobnim spajanjem atoma istog elementa nastaju molekuli tog elementa(H 2 npr), a spajanjem atoma razliitih elemenata nastaju hemijska jedinjenja tano odreenog i stalnog sastava. Dakle, meusobno se spaja tano odreeni broj atoma elemenata. Svojstvo atoma da se jedini sa odreenim brojem atoma nekog drugog elementa naziva se valenca. Ako se atom ne spaja sa vie od jednog atoma nekog drugog elementa on je monovalentan (tj valenca mu je 1), dok se valenca drugih elemenata moe definisati brojem monovelantnih atoma sa kojima se vezuju. Npr vodonik je monovalentan. U vodi kiseonik se povezuje sa dva atoma H, dakle u vodi kiseonik je dvovalentan. Jedan isti element u razliitim jedinjenjima moe imati razliitu valencu, tj moe biti multivalentan (npr N ima razliitu valencu u razliitm oksidima u N2O je jednovalentan, u NO dvovalentan, itd Elektroni atoma se dele u dve grupe: valentni elektroni, koji uestvuju u hemijskoj vezi i slue za vezivanje atoma, i unutranji elektroni koji ne uestvuju u hemijskoj vezi tj. oni zadravaju svoju konfiguraciju u svim jedinjenjima datog elementa. Valencu atoma elementa, a time i njegova hemijska svojstva odreuje elektronska konfiguracija elementa tj broj valentnih elektrona (elektroni poslednjeg energetskog nivoa). Atomi se meusobno spajaju zato to spojeni ine energetski stabilniji sistem. Pri graenju jedinjenja atomi elemenata razmenjuju svoje valentne elektrone pri emu se(uglavnom) postie stabilna elektronska konfiguracija najblieg plemenitog gasa, tj. elektronska konfiguracija sa 2 6 osam elektrona u poslednjem energetskom nivou ns np . Razmena valentnih elektrona se moe vriti tako da: 1. 2. nastanu pozitivni i negativni joni, koji se meusobnim privlaenjem(uz oslobaanje potencijalne energije) povezuju jonskom vezom se nagrade jedan ili vie zajednikih elektronskih parova i da se atomi poveu kovalentnom vezom

Kod jonske veze jedan atom potpuno gubi jedan ili vie elektrona pri emu postaje katjon, a drugi atom prima jedan ili vie elektrona od prvog atoma i postaje anjon. Kod kovalentne veze zajedniki elektronski par moe biti blie jezgru jednog atoma, atoma koji je elektronegativniji, to dovodi do polarizacije kovalentne veze i parcijalnog razdvajanja naelektrisanja unutar molekula, odn. stvaranje trajnog dipola To znai da ne postoji otra granica izmeu kovalentne i jonske veze, ved postoji kontinuirani prelaz. Drugim reima, veza izmeu atoma je i jonske i kovalentne prirode. Ukoliko je razlika u koeficijentu elektronegativnosti elemenata manja od 1,9 vezu izmeu elemenata nazivamo kovalentnom vezom sa parcijalnim jonskim karakterom, a ukoliko je razlika u koeficijentu elektronegativnosi veda od 1.9 govorimo o jonskoj vezi sa parcijalnim kovalentnim karakterom. Koja de od navedenih veza nastati zavisi od elektronske konfiguracije elemenata koji se jedine tj od energetskog stanja valentnih elektrona koje se ogleda u energiji jonizacije odn elektronskom afinitetu atoma.

37