Pol Oster PROROKA NO Bio sam dugo bolestan.

Kada je doao dan da napustim bolnicu skoro da vie nisam umeo da hodam, skoro da se nisam ni seao ko sam. Potrudite se, kazao je doktor, i za tri-etiri meseca ponovo ete biti u sedlu. Nisam mu poverovao ali sam ga ipak posluao. Bili su me otpisali, i sada, kad sam ve uspeo da pobijem njihove prognoze i na voleban nain izbegnem smrt, ta mi je drugo preostalo nego da ivim kao da preda mnom ima nekakve budunosti? Poeo sam s malim etnjama, nekoliko blokova od svoje zgrade i nazad. Imao sam samo trideset etiri godine ali, desilo se to to se desilo i bolest me je pretvorila u starca - u jednog od onih drhturavih, nesigurnih paenika koji ne mogu da naprave ni korak a da ne pogledaju kojom nogom treba da krenu kod sledeeg. Od hodanja sam, ak i tako sporog, imao neobinu, vazduastu lakou u glavi, punoj zbunjujuih signala i zapletenih modanih impulsa svake vrste. Pred mojim oima sve je lebdelo i plivalo, talasalo se poput odraza u neravnom ogledalu, a kad god bih pokuao da posmatram samo jednu stvar, da izdvojim samo jedan predmet iz naleta kovitlaca boja - plavu maramu obmotanu oko glave neke ene, recimo, ili zadnja svetla kombija koji isporuuje robu - on bi istog trenutka poeo da se lomi i rasipa, da nestaje kao kap boje u ai vode. Sve je svetlucalo i prelivalo se, rastakalo u razliitim pravcima, i u prvih nekoliko nedelja nisam mogao da odredim granicu izmeu svog tela i ostatka sveta. Naletao sam na zidove, prevrtao kante za smee, zaplitao se u psee povoce i razbacane papire koji su leteli naokolo, zapinjao sam o najnie ivinjake. itav svoj ivot ivim u Njujorku, ali vie nisam razumeo ulice ni guvu, i svaki put kada bih krenuo na neku od svojih ekskurzijica, oseao sam se kao ovek koji se izgubio u nekom nepoznatom gradu. Te godine leto je rano stiglo. Krajem prve nedelje juna vreme je postalo teko, sparno, vazduh je stajao: iz dana u dan isto umrtvljeno, zelenkasto nebo; vazduh zaguen isparenjima smea i izduvnim gasovima; vrelina koja izbija iz svake cigle i betonskog stuba. I pored svega toga ja sam i dalje istrajavao, prisiljavao sam se da svakoga jutra siem niz stepenice i izaem na ulicu, i kako je zbrka u mojoj glavi polako poela da se raiava a snaga polako da se vraa, polo mi je za rukom da svoje etnje produim do nekih zabaenijih rukavaca kvarta. Sa deset minuta preao sam na dvadeset; sat je prerastao u dva; dva sata postala su tri. Dok su mi plua vapila za vazduhom, a koa neprekidno bila okupana znojem, promicao sam poput posmatraa u neijem tuem snu, pratio sam svet koji uz brujanje prelazi svoj put, i udio se tome kako sam i sm

nekada bio nalik na ljude oko mene: uvek u urbi, uvek u kretanju s jednog mesta na drugo, uvek u zakanjenju, uvek se upinjui da obavim jo devet stvari pre zalaska sunca. Sada vie nisam bio opremljen za tu igru, sada sam bio roba s grekom, masa neispravnih delova i neurolokih ispada, i nisam se vie primao na to sumanuto grabljenje i troenje. Smeno je to sam ponovo poeo da puim, i popodneva sam traio u klimatizovanim kafeima, naruujui limunade i sendvie sa peenim sirom dok sam prislukivao razgovore i iitavao redom sve lanke iz tri razliita dnevna lista. Vreme je prolazilo. Tog konkretnog jutra - 18. septembra, 1982 - iz stana sam izaao negde izmeu pola deset i deset. Supruga i ja iveli smo u delu Bruklina po imenu Kobl Hil, na sredokrai izmeu Bruklin Hajtsa i Kerol Gardensa. U svojim etnjama obino bih kretao prema severu, ali tog jutra sam se uputio juno, skrenuo sam desno kod ulice Kort i nastavio pravo jo nekih est-sedam blokova. Nebo je imalo boju cementa: sivi oblaci, siv vazduh, sivi pljusak koji je doneo sivi nalet vetra. Uvek sam bio slab prema takvom vremenu, bio sam zadovoljan tminom, nimalo tuan zbog toga to su pasje vruine minule. Deset minuta nakon to sam poao, na sredini bloka omeenog ulicama Kerol i Prezident, s druge strane ulice, opazio sam papirnicu. Bila je uglavljena izmeu radnje za popravku cipela i male piljarnice koja je radila non-stop, jedina svetla fasada u nizu oronulih, neupadljivih zgrada. Pretpostavio sam da je odskora na tom mestu, ali uprkos tome to je novootvorena, i uprkos ukusno araniranom izlogu, (kule od hemijskih olovaka, obinih olovaka i lenjira sloene tako da podseaju na konturu grada iz daljine) 'Palata papira' izgledala je suvie mala da bi u njoj bilo ieg zanimljivog. Ako sam i odluio da preem ulicu i uem, to je verovatno zbog toga to sam potajno eleo da opet ponem da radim - a da to nisam ni znao, niti sam bio svestan potrebe koja je u meni narastala. Od maja, kada sam se vratio iz bolnice, nisam nita napisao - ni jednu jedinu reenicu, nijednu re - i nisam osetio ni najmanji poriv da to uradim. Sada, nakon etiri meseca apatije i utanja, odjednom sam reio da treba da obnovim zalihe: nova naliv-pera i olovke, nova sveska, nove patrone za mastilo, gumice, novi blokovi i fascikle, sve novo. Na kasi u prednjem delu radnje sedeo je jedan Kinez. Delovao je neto mlae od mene, a kada sam bacio pogled kroz izlog prilikom ulaska u radnju, video sam da je nagnut nad listom papira i da crnom patent-olovkom upisuje cifre u kolone. I pored sveine koja je toga dana vladala u vazduhu, bio je odeven u koulju kratkih rukava - jednu od onih irokih, lakih letnjih, s raskopanom kragnom - koja je isticala mravost njegovih tamnih ruku. Kada sam otvorio vrata zaulo se kratko zvono, i ovek je za trenutak

podigao glavu i ljubazno me pozdravio. Ja sam mu otpozdravio, ali pre nego to sam uspeo bilo ta da kaem, ve je bio spustio glavu i vratio se svom raunanju. Saobraajna guva na ulici Kort do tada je verovatno minula, ili je staklo izloga bilo izuzetno debelo, tek, kada sam krenuo izmeu rafova da vidim ega sve ima u radnji, odjednom sam shvatio koliko je tiho. Bio sam prva muterija tog dana, i tiina je bila toliko izraena da sam iza sebe mogao da ujem kriputanje olovke oveka za kasom. Kad god sada pomislim na to jutro, prvo ega se setim je zvuk te olovke. Ukoliko pria koju sam nameran da ispriam uopte ima nekakvog smisla, verujem da je u tom trenutku poela - u tih nekoliko sekundi, kada je zvuk koji je olovka proizvodila bio jedino to postoji na svetu. Krenuo sam izmeu rafova zastajkujui na svaka dva-tri koraka, da bih pregledao robu na policama. Ispostavilo se da je najveim delom re o standardnom kancelarijskom materijalu i kolskom priboru, meutim izbor je, za jedan toliko skuen lokal, bio posebno paljivo uraen, a dubok utisak na mene je ostavila i panja uloena u nabavku i araniranje ogromnog broja artikala koji su obuhvatali sve, poev od est razliitih mesinganih draa hartije do dvanaest modela spajalica. Kada sam skrenuo iza ugla i poao drugim redom prema prednjem delu radnje, primetio sam da se na jednoj polici nalazi izvestan broj visokokvalitetne, uvozne robe: koom povezani rokovnici iz Italije, adresari iz Francuske, fine fascikle od pirinanog lista iz Japana. Bilo je tu naslaganih svezaka uvezenih iz Nemake, kao i iz Portugalije. Te portugalske sveske meni su se naroito dopale; bile su u tvrdom povezu, na kvadratie, ivenih tabaka od vrste, sjajne hartije, i istog trenutka kada sam jednu uzeo u ruke znao sam da u je kupiti. Nije u njoj bilo niega pomodnog niti pretencioznog. Bio je to jedan praktian predmet - vrst, neupadljiv, koristan, ni nalik na prazne sveske to izgledom podseaju na knjigu, o kojima razmiljate kao o poklonu za nekoga. Ali dopalo mi se to to je povez bio platneni, i isto tako dopao mi se njen oblik: dvadeset tri i po sa osamnaest centimetara, zbog ega je bila neto kraa a ira od veine svezaka. Ne mogu da objasnim zbog ega je to tako, ali te dimenzije su me ispunjavale izvesnim zadovoljstvom, i kada sam svesku prvi put drao u rukama, osetio sam se nekako prijatno, pod naletom iznenadnog, nerazumljivog blagostanja. Na gomili je preostalo svega etiri sveske i svaka je bila razliite boje: crna, crvena, smea i plava. Odabrao sam plavu, onu koja je stajala odgore. Bilo mi je potrebno jo oko pet minuta da pronaem i ostale stvari koje sam eleo da kupim, a potom sam sve to odneo na kasu. ovek mi je uputio jo jedan od svojih ljubaznih osmeha i poeo da pritiska tipke na kasi koja je zvonom oglaavala iznose razliitih artikala. Meutim, kada je doao do plave sveske, na trenutak je zastao,

podigao je u vazduh, prstima lako preleteo preko korica. Bio je to gest kojim je pokazao koliko je ceni, skoro kao da ju je pomilovao. "Divna knjiga", kazao je na engleskom s jakim akcentom. "Ali, nema vie. Nema Portugalija. Vrlo tuna pria." Nisam shvatio ta govori, ali umesto da ga odmah zaustavim i da ga zamolim da mi sve ponovi, promrmljao sam neto o tome kako je jednostavna i privlana ta sveska, a zatim promenio temu. "Da li ve dugo radite?"pitao sam. "Sve deluje tako novo i isto." "Jedan mesec", rekao je. "Sveano otvaranje, deseti avgust." Obznanivi tu injenicu, on kao da se malo uspravi i isturi grudi, deaki, vojniki ponosno, ali kada sam ga zapitao kako ide posao, paljivo je spustio plavu svesku na pult i odmahnuo. "Prilino loe. Mnoga razoaranja." Dok sam ga gledao u oi shvatio sam da je neto stariji nego to sam najpre pomislio - imao je bar trideset pet, moda ak i etrdeset godina. Izrekao sam neku nemutu primedbu o tome kako treba izdrati, kako radnji treba dati priliku da se razradi, ali on je na to ponovo zavrteo glavom i osmehnuo se. "Oduvek moj san, da imam radnju", kazao je. "Ovakvu radnju, s olovkama i hartijom, moj veliki ameriki san. Posao za svakoga, je l' tako?" "Tako je", rekao sam, a i dalje mi nije bilo jasno o emu govori. "Svi stvaraju rei", nastavi on. "Svi neto zapisuju. Deca u kolama rade zadatke u moje sveske. Nastavnici daju ocene u moje sveske. Ljubavna pisma poslata u kovertama koje prodajem. Sveske za knjigovodstvene poslove, listii za oping-liste, agende za planiranje nedeljnih obaveza. Sve to ovde vano za ivot, a ja zato srean, to u moj ivot daje ast." ovek je taj svoj mali govor izrekao s toliko ozbiljnosti, s tako nepokolebljivim oseanjem svrhe i predanosti, da me je, moram priznati, ganuo. Kakav li je ovo vlasnik papirnice, pitao sam se, koji svojim muterijama iznosi razmiljanja o metafizici papira, koji sebe vidi kao nekoga ko obavlja kljunu ulogu u nebrojenim ljudskim radnjama? Valjda je u tome i bilo neeg kominog, ali dok sam ga sluao kako govori, ni u jednom trenutku nije mi palo na pamet da se nasmejem. "Lepo sroeno", kazao sam. "Slaem se u potpunosti." Ova pohvala kao da mu je okrepila duh. Uz mali osmeh i klimanje glavom, ovek nastavi da udara po tastaturi kase. "U Bruklin ovde mnogo pisaca", ree. "Puno ih tu. Za posao to moda i dobro."

"Moda", kazao sam. "Problem s piscima je u tome to veina njih i nema novca koji bi mogla da troi." "Ah", ree on podigavi pogled s kase i uz irok osmeh otkri puna usta krivih zuba. "Ti mora da si pisac". "Samo nemojte nikome da kaete", kazao sam u elji da sauvam veseo ton. "Neka to ostane tajna". Moja opaska nije bila naroito smena, ali njemu se uinila urnebesnom i u nekoliko narednih trenutaka jedva da je ostao na nogama od napada smeha. U tom smehu, koji je bio neto izmeu pevanja i govora, postojao je jedan udan stakato ritam, i on je izlazio iz ovekovog grla u kratkim, visokotonalnim mehanikim nizovima: Ha ha ha. Ha ha ha. Ha ha ha. "Nikom ne kaem", rekao je kada je napad najzad jenjao. "Stroga tajna. Ti i ja znamo samo. Usta zalivena. Ha ha ha." Vratio se svom poslu za kasom, i dok je pakovao moje stvari u veliku kesu, lice mu je ponovo dobilo ozbiljan izraz. "Ako jednog dana priu napie u plavu portugalsku svesku", kazao je, "meni drago. Srce mi puno sree." Nisam znao ta bih mu na to rekao, ali pre nego to sam uspeo neto da smislim, on je iz depa koulje izvukao vizit-kartu i pruio mi je preko pulta. Rei PALATA PAPIRA bile su ispisane na vrhu masnim slovima. Ispod njih se nalazila adresa s brojem telefona, a zatim, u donjem desnom uglu poslednja informacija koja je glasila: M. R. ang, vlasnik. "Hvala vam, gospodine ang", rekao sam zagledan u vizit-kartu. Potom sam je stavio u dep i izvukao novanik da platim raun. "Ne, gospodine", kazao je ang s onim svojim velikim osmehom. "Em. Er ang. Tako zvui bitnije. Vie ameriki." Opet nisam znao ta bih rekao. Palo mi je na pamet nekoliko stvari o tome ta bi ti inicijali mogli da znae, ali zadrao sam ih za sebe. Mentalni resursi. Mnogostrano razmatranje. Misteriozno razotkrivanje. Neke stvari je pametnije ostaviti neizreene, i nisam eleo da optereujem oveka svojim zlehudim dosetkama. Posle kratke, neugodne tiine, pruio mi je belu kesu i naklonio se u znak zahvalnosti. "Puno sree s radnjom", kazao sam. "Lokal vrlo mali", ree. "Nema puno stvari. Ali ti meni kae ta ti 'oe, ja naruim za tebe. Sve to 'oe, ja nabavim."

"Okej. Dogovoreno." Okrenuo sam se da izaem, ang se izvukao iz pulta i prepreio mi put ka vratima. inilo se da je stekao utisak kako smo upravo zakljuili vrlo vaan posao, i da eli da se rukuje sa mnom. "Dogovoreno", rekao je. "Dobro za tebe, dobro za mene. Okej?" "Okej", ponovio sam i dopustio mu da mi protrese ruku. Mislio sam kako je besmisleno praviti krupnu stvar od takve sitnice, ali nita me nije kotalo da igram igru. A i bio sam nestrpljiv da krenem - to manje priam bre u krenuti svojim putem. "Ti trai, ja naem. to god da je. Em Er ang isporui robu." Rukovao se sa mnom jo dva-tri puta posle toga, a onda mi je, klimajui glavom i smekajui se, otvorio vrata i ja sam mugnuo u prohladan i vlaan septembarski dan1.

- odlomak -

(Sa engleskog prevela Ivana uri Paunovi)

1 Od tog jutra prolo je dvadeset godina te je dobar deo onoga to smo rekli jedan drugom zaboravljen. Tragam po svom seanju za dijalogom koji nedostaje ali pronalazim samo nekoliko nepovezanih fragmenata, delie istrgnute iz prvobitnog konteksta. U jedno ipak mogu da budem siguran, a to je da sam mu rekao kako se zovem. To se sigurno dogodilo onda kada je saznao da sam pisac, jer ga ujem kako pita koji to pisac, za sluaj da je naleteo na neto to sam objavio. "Or", odgovorio sam mu, rekavi prvo svoje prezime. "Sidni Or". ang nije govorio engleski dovoljno dobro da bi me razumeo. uo je Or u znaenju 'ili', i kada sam se rukovao s njim i osmehnuo se, na lice mu se obrui izraz zbunjenosti i neugodnosti. Upravo kada sam hteo da ispravim greku i da svoje prezime izgovorim slovo po slovo, O-r-r, pogledao je kao da mu je sinulo i poeo rukama da pravi odsene, sumanute pokrete kao da vesla mislei da re koju sam izgovorio znai 'veslati' (oar). I opet, zavrteo sam glavom i nasmeio se. ang je, tada potpuno poraen, ispustio glasan uzdah i rekao: "Grozan jezik, taj engleski. Suvie spetljan za moga jadnog mozga." Zabuna je trajala sve dok nisam sa pulta kod kase uzeo plavu svesku i ispisao svoje ime velikim slovima na njenoj prvoj strani. Izgleda da je to proizvelo eljeni rezultat. Posle toliko truda nisam hteo da se uputam u objanjavanje o tome kako su prvi Orovi u Americi bili Orlovski. Moj deda je skratio

prezime da bi zvualo vie ameriki - upravo ono to je ang uradio dodavi dekorativne ali besmislene inicijale, M. R. svome imenu.