UNVERZTET U BEOGRADU

Ekonomski fakultet - Beograd

Gordan . Tanic
Politika cena kao faktor optimizacije funkcionisanja elektroenergetskog sistema
DOKTORSKA DSERTACJA
Beograd, 2000.
2
Mentor:
Dr Milenko Nikolic,
redovni profesor, Ekonomski fakultet u Beogradu
clanovi komisije:
1. Dr Milenko Nikolic, redovni profesor, Ekonomski fakultet u
Beogradu
2. Dr orde Suvakovic, redovni profesor, Ekonomski fakultet u
Beogradu
3. Dr Mirko Cvetkovic, naucni saradnik, Rudarski institut u
Beogradu
3
"Sve je Elektricitet. Najpre je Svetlost, beskrajni izvor iz kojeg
istice materija i rasporeduje se u svim oblicima koji
4
predstavljaju vasionu i Zemlju sa svim njenim vidovima
zivota. Crno je pravo lice Svetlosti; sto je ne vidimo takvu, to
je izuzetna milost prema coveku i ostalim stvorenjima. Jedna
njena cestica poseduje svetlosnu, toplotnu, nuklearnu,
radijacionu, hemijsku, mehanicku i zasad nepoznate energije.
Ona ima moc koja moze pokrenuti zemlju sa njene putanje.
Ona je istinska Arhimedova poluga.
Nikola Tesla
S A D R A J
5
1 ................................................................................................................................................................ 12
1.1 CILJ ISTRAIVANJA......................................................................................................................... 14
1.2 OSNOVNA HIPOTEZA....................................................................................................................... 15
1.3 METODOLOGIJA I DOKUMENTACIONA OSNOVA.............................................................................16
1.4 ZNAAJ ELEKTROPRIVREDE........................................................................................................... 17
1.5 KARAKTERISTIKE ELEKTROPRIVREDE...........................................................................................1
1.6 RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE........................................................................................................... 2!
1.6.1 PERSPEKTIVE RAZVOJA ELEKTROPRIVREDE U XXI VEKU...............................................................26
1.1 ORGANIZACIONA STRUKTURA........................................................................................................ 31
1.2 MODELI ORGANIZACIONE STRUKTURE...........................................................................................32
1.3 "AKTORI KOJI UTIU NA STEPEN VERTIKALNE I HORIZONTALNE INTEGRACIJA...........................34
1.3.1 VEZA IZMEU PROIZVODNJE I PRENOSNE MREE ...........................................................................35
1.3.2 VEZA IZMEU PROIZVODNJE I DISTRIBUCIJE...................................................................................37
1.3.3 HORIZONTALNA INTERACIJA........................................................................................................ 3!
1.4 RESTRUKTUIRANJE ........................................................................................................................ 42
1.5 TIPOVI VLASNI#TVA........................................................................................................................ 4
1.5.1 ZEMLJE SA DOMINANTNIM DRAVNIM VLASNI"TVOM.....................................................................#!
1.5.2 ZEMLJE SA ME"OVITOM VLASNI$KOM STRUKTUROM......................................................................51
1.5.3 ZEMLJE SA DOMINANTNIM PRIVATNIM VLASNI"TVOM.....................................................................53
1.6 JAVNO NASPRAM PRIVATNOG VLASNI#TVA....................................................................................56
1.6.1 KORPORATIVNI MODEL.................................................................................................................. 5%
1.6.2 PRIVATIZACIJA............................................................................................................................... 6&
1.7 OP#TE POSTAVKE REGULACIJE...................................................................................................... 6$
1. JAVNI KARAKTER EKLEKTROPRIVREDNE DELATNOSTI.................................................................71
1.$ TEORIJSKE OSNOVE REGULACIJE ELEKTROPRIVREDE..................................................................72
1.1! "ORME I KARAKTERISTIKE REGULACIJE......................................................................................7$
1.1&.1 NEZAVISNOST.............................................................................................................................. %&
1.1&.2 TRANSPARENTNOST..................................................................................................................... %1
1.1&.3 NEPRISTRASNOST......................................................................................................................... %1
1.11 REGULACIJA U DRAVNIM PREDUZE%IMA....................................................................................1
1.11.1 DRU"TVENI 'PLANSKI( UOVORI.................................................................................................. %2
1.11.2 DIREKTNA REULACIJA................................................................................................................ %#
1.12 REGULACIJA PRIVATNIH PREDUZE%A...........................................................................................4
1.13 PROMENE U REGULATORNOJ POLITICI.........................................................................................6
1.14 KORPORATIVNO VLASNI#TVO....................................................................................................... 6
1.15 PRIVATNO VLASNI#TVO................................................................................................................
1.15.1 INTERISANA PRIVATNA PREDUZE)A BEZ POSTOJANJA KONKURENCIJE.........................................%!
1.15.2 STVARANJE KONKURENTSKO OKRUENJA..................................................................................!&
1.15.3 DIREKTIVE EVROPSKE UNIJE........................................................................................................ !2
1.15.# KONKURENCIJA KOD KRAJNJE POTRO"A$A................................................................................!5
1.16 DONO#ENJE INVESTICIONIH ODLUKA I IZ&OR TEHNOLOGIJA I POGONSKOG GORIVA.................$
1.16.1 *AKTORI KOJI UTI$U NA DONO"ENJE INVESTICIONIH ODLUKA.......................................................!!
1.16.2 IZBOR ORIVA........................................................................................................................... 1&#
1.16.3 IZRADNJA PRENOSNE I DISTRIBUTIVNE MREE..........................................................................1&5
1.17 POUZDANOST SNA&DEVANJA ELEKTRINOM ENERGIJOM..........................................................1!6
1.17.1 INTERISANI SISTEMI + BEZ KONKURENCIJE U DELU PROIZVODNJE ELEKTRI$NE ENERIJE...........1&!
1.17.2 DEZINTERISANI SISTEMI BEZ POSTOJANJA KONKURENCIJE U DELU PROIZVODNJE ELEKTRI$NE
ENERIJE.............................................................................................................................................. 111
1.17.3 DEZINTERISANI SISTEMI SA KONKURENCIJOM...........................................................................113
1.1 UVODNA RAZMATRANJA............................................................................................................. 117
6
1.1$ OSNOVNI POJMOVI VEZANI ZA CENU ELEKTRINE ENERGIJE....................................................12!
1.2! OSNOVE ZA UTVR'IVANJE CENA ELEKTRINE ENERGIJE .........................................................121
1.21 UTVR'IVANJE CENA NA &AZI ISTORIJSKIH TRO#KOVA..............................................................122
1.21.1 MODEL STOPE POVRA)AJA 'SP(................................................................................................. 12#
1.21.2 PRICE CAP MODEL .................................................................................................................... 127
1.22 UTVR'IVANJE CENA NA &AZI MARGINALNIH TRO#KOVA...........................................................132
1.22.1 KRATKORO$NI NASUPROT DUORO$NIM MARINALNIM TRO"KOVIMA......................................133
1.22.2 ORANI$ENJA EKONOMSKE TEORIJE, PROBLEMI PRIMENE..........................................................1#2
1.23 TRI#NO UTVR'IVANJE CENA ELEKTRINE ENERGIJE ..............................................................144
1.24 TARI"NE STRUKTURE.................................................................................................................. 14
1.25 ISTORIJAT................................................................................................................................... 156
1.26 RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE SR&IJE NAKON II SVETSKOG RATA..............................................15$
1.26.1 RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE DO 1!65.ODINE ...........................................................................15!
1.26.2 RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE U PERIODU 1!65+1!!&. ..................................................................16&
1.26.3 RAZVOJ ELEKTROPRIVREDE SRBIJE NAKON 1!!&.....................................................................163
1.27 ZAECI TARI"NE POLITIKE I CENA ELEKTRINE ENERGIJE ......................................................164
1.2 PREGLED KONCEPTUALNIH OKVIRA ZA SPROVO'ENJE POLITIKE CENA ELEKTRINE ENERGIJE
NAKON II SVETSKOG RATA ................................................................................................................ 167
1.2%.1 REZIME RAZLI$ITIH KONCEPATA DUORO$NE POLITIKE CENA ELEKTRI$NE ENERIJE ................17#
1.2$ KRITIKI OSVRT NA KRITERIJUME KOJI SU KORI#%ENI ZA UTVR'IVANJE CENE ELEKTRINE
ENERGIJE ........................................................................................................................................... 175
1.2!.1 SVETSKE CENE KAO KRITERIJUM ZA UTVRIVANJE PARITETNIH CENA .......................................176
1.2!.2 PARITET PREMA TRO"KOVIMA PROIZVODNJE..............................................................................17!
1.2!.3 PARITET PREMA CENAMA ENERENATA.....................................................................................1%1
1.3! AKTUELNI EKONOMSKO("INANSIJSKI POLOAJ ELEKTROPRIVREDE SR&IJE.............................13
7
Spisak tabela
TA&ELA 1.RAST KAPACITETA )SNAGE* ELEKTRANA U SVETU U G+ ................................ 21
TA&ELA 2. STRUKTURA ELEKTROPRIVREDNIH KAPACITETA U SVETU U , ............... 23
TA&ELA 3. STRUKTURA POTRO#NJE "INALNE ENERGIJE U SVETU ),* ........................... 24
TA&ELA 4. PROIZVODNJA ELEKTRINE ENERGIJE U SVETU )T+H* ................................. 24
TA&ELA 5.STRUKTURA PROIZVODNJE ELEKTRINE ENERGIJE ),* ................................ 25
TA&ELA 2. KRETANJE STANOVNI#TVA SVETA U PERIODU 1$6!(1$$! SA PROCENOM
ZA 2!2! GODINU )U MILIONIMA* ................................................................................................... 26
GRA"IKON 1. PROIZVODNJA ELEKTRINE ENERGIJE U SVETU U ZAVISNOSTI OD
VRSTE PRIMARNE ENERGIJE .................................................................................... 2
8
GRA"IKON 2. STRUKTURA UKUPNE INSTALISANE SNAGE ELEKTRANA U SVETU PO
REGIONIMA ........................................................................................................................................... 2
TA&ELA 7. STRUKTURA ELEKTROPRIVREDNIH KAPACITETA "RANCUSKE )M+* 1$
................................................................................................................................................................... 4$
TA&ELA 3. STRUKTURA KAPACITETA I PROIZVODNJE U ITALIJI )1$$3* .......................... 5!
TA&ELA 4. PROIZVODNI KAPACITETI I PROIZVODNJA U #PANIJI )1$* ........................... 51
TA&ELA 5. VLASNIKA STRUKTURA ELEKTROPRIVREDE SAD )JAVNA PREDUZE%A*
1$$! ............................................................................................................................................................ 53
TA&ELA 6. OSNOVNI POKAZATELJI JAPANSKE ELEKTROPRIVREDE U 1$$.GOD. ....... 54
TA&ELA 7. PROMENE U KORI#%ENJU ELEKTRINE ENERGIJE I U GDP U CEE
ZEMLJAMA U PERIODU 1$$(1$$3.GODINA ....................................................................... 64
TA&ELA . ELEKTROENERGETSKI PRO"IL POJEDINIH AZIJSKIH ZEMALJA )1$$!* ..... 64
GRA"IKON 3. PRIRODNI MONOPOL )OPADAJU%I TRO#KOVI* .............................................. 73
GRA"IKON 4. SU&ADITIVNOST- EKONOMIJA O&IMA I OPADAJU%I GRANINI
TRO#KOVI .............................................................................................................................................. 75
GRA"IKON 5. MODELI I PLANIRANE I REALIZOVANE PROMENE STRUKTURE
ELEKTROPRIVREDE U POJEDINIM ZEMLJAMA ........................................................... $4
TA&ELA $. UKUPNI- PROSENI I GRANINI TRO#KOVI ...................................................... 134
GRA"IKON 6. PROSENI I MARGINALNI TRO#KOVI .............................................................. 135
9
GRA"IKON 7. DIJAGRAM PONUDE I POTRANJE .................................................................... 137
GRA"IKON . GRA"IKON KRATKORONIH MARGINALNIH TRO#KOVA ....................... 14!
GRA"IKON $. DUGORONI MARGINALNI TRO#KOVI ............................................................ 141
TA&ELA 1!. PREGLED ELEKTRI"ICIRANIH NASELJA .......................................................... 157
TA&ELA 11. STRUKTURA POTRO#NJE ELEKTRINE ENERGIJE .................................... 15
TA&ELA 12. INSTALISANA SNAGA ELEKTRANA )U M+* ..................................................... 15$
TA&ELA 13. OSTVARENA PROIZVODNJA I POTRO#NJA )G+H* .......................................... 16!
TA&ELA 14. INSTALISANA SNAGA I OSTVARENA PROIZVODNJA UDRUENIH
ELEKTRANA ........................................................................................................................................ 161
TA&ELA 15. RAZMENA ELEKTRINE ENERGIJE SR&IJE SA OSTALIM
ELEKTROENERGETSKIM SISTEMIMA )G+H* ............................................................. 162
TA&ELA 16. PROSENE GODI#NJE STOPE RASTA POTRO#NJE ),* ................................. 162
TA&ELA 17. PROIZVODNJA ELEKTRINE ENERGIJE NA PRAGU ELEKTRANA )G+H*
.................................................................................................................................................................. 164
TA&ELA 1. KRETANJE PRODAJE ELEKTRINE ENERGIJE NA KONZUMNOM
PODRUJU EPS(A I OSTVARENE PROSENE CENE PRERAUNATE U US
CENTE PO PROSENOM GODI#NJEM KOMERCIJALNOM KURSU .................... 14
TA&ELA 1$. IZNOS OSTVARENOG GU&ITKA U PERIODU 1$$1(1$$.G. PRERAUNAT U
US . PO PROSENOM GODI#NJEM KOMERCIJALNOM KURSU ........................................... 14
10
TA&ELA 2!. STRUKTURA PRODAJE ELEKTRINE ENERGIJE NA KONZUMNOM
PODRUJU EPS(A U G+H ................................................................................................ 15
TA&ELA 21. RELATIVNI ODNOSI CENA )11! KV/1-!!* ........................................................... 16
TA&ELA 22. POTRO#NJA ELEKTRINE ENERGIJE U SR&IJI PO STANOVNIKU I PO
JEDINICI DRU#TVENOG PROIZVODA ............................................................................ 17
GRA"IKON $. POTRO#NJA ELEKTRINE ENERGIJE PO JEDINICI DP U POJEDINIM
ZEMLJAMA ........................................................................................................................................... 1
Spisak grafikona
Grafikon 1. Proizvodnja elektricne energije u svetu u zavisnosti od vrste
primarne energije...................................................Error: Reference source not found
Grafikon 2. Struktura ukupne instalisane snage elektrana u svetu po regionima.....Error:
Reference source not found
Grafikon 3. Prirodni monopol (opadajuci troskovi).......Error: Reference source not found
Grafikon 4. Subaditivnost, ekonomija obima i opadajuci granicni troskovi ................Error:
Reference source not found
Grafikon 5. Modeli i planirane i realizovane promene strukture elektroprivrede u
pojedinim zemljama...............................................Error: Reference source not found
Grafikon 6. Prosecni i marginalni troskovi....................Error: Reference source not found
Grafikon 7. Dijagram ponude i potraznje......................Error: Reference source not found
Grafikon 8. Grafikon kratkorocnih marginalnih troskova.......Error: Reference source not
found
Grafikon 9. Dugorocni marginalni troskovi...................Error: Reference source not found
Grafikon10. Potrosnja elektricne energije po jedinici DP u pojedinim zemljama
Error: Reference source not found
11
Poglavlje
1
12
UVODNA RAZMATRANJA
Obracajuci se svetskoj konferenciji za energiju u Montrealu 1990.g. komesar Cardoso e
Cunha je rekao:
"Energija predstavlja politiku u njenom najplemenitijem obliku. Ona ima uticaj na sve
nas, nas svakodnevni zivot, osvetljenje, zagrevanje nasih domova, snabdevanje fabrika
i daje nam slobodu kretanja. Medutim, pri svemu tome, mi trosimo svetska bogatstva i
zagadujemo okolinu. Pravi izazov je obezbedivanje energije na efikasan nacin, bez
zagadivanja i uz umerene troskove.
Elektricna energija, na koju se pocetkom ovog stoleca gledalo kao retku stvar koja se
koristila samo za specificne potrebe, danas je toliko siroko u upotrebi, sa takvim
varijetetima nacina koriscenja i sa takvom efikasnoscu, da bi njen nedostatak ili pak
redukcija imala znacajne ekonomske negativne efekte. Njen status esencijalnog
proizvoda, cesto dopunjen idejom o javnom dobru vezano za proizvodnju, prenos i
distribuciju elektricne energije, ne podrazumeva sa druge strane da bi se jednog dana
ova roba mogla isporucivati potrosacima besplatno. Elektricna energija nije i nece nikad
biti dar prirode, nego industrijski proizvod koji za svoju proizvodnju zahteva ogromna
kapitalna ulaganja. Ukoliko bi se ona i ucinila besplatnim dobrom, troskovi koji bi nastali
njenim neracionalnim trosenjem uveliko bi premasili koristi koje bi drustvo moglo da ima
po tom osnovu.
Obzirom da su interesi potrosaca, proizvodaca i drzave u ovoj oblasti su veoma razliciti,
pitanje koje se otuda postavlja je po kojoj ceni treba da se prodaje elektricna energija, u
smislu ostvarenja osnovnog cilja optimizacije ove proizvodne funkcije, a to je pouzdano
snabdevanje potrosaca po najnizim mogucim troskovima.
Elektroenergetika je mlada privredna grana, koja je puni svoj zamah dobila u prvoj
polovini ovoga veka. Postojanje prirodnog monopola, potreba za koncentracijom
ogromnog kapitala za izgradnju elektroenergetskih kapaciteta kao i za elektrifikaciju
nacionalne teritorije, uslovljena velikom ekspanzijom elektricne energije, uticala je na to
da se drzava aktivno ukljuci u ovu oblast i to bilo direktno kao investitor odnosno
vlasnik ili posredno kao regulator koji ce uz pomoc propisa pokusati da ispravi sve
imperfektnosti trzista koje postoji u ovoj oblasti te na taj nacin zastiti javni interes.
U uslovima drzavnog vlasnistva nad sredstvima elektroprivrednih preduzeca, politika
cena elektricne energije je sluzila kao jedan od makroekonomskih instrumenata uz
pomoc koga je drzava vodila odredene ekonomske, razvojne i socijalne politike. Preko
cena elektricne energije stitio se standard stanovnistva, stimulisao razvoj odredenih
industrijskih grana, podizala konkurentska pozicija privrede i slicno.
13
Krajem 20-og veka, elektroenergetika, pogotovu u razvijenim zemljama, dozivela je
odredenu zrelost (izvrsena je ne samo elektrifikacija celokupne nacionalne teritorije,
nego su one putem interkoneksije medusobno povezane, postoji dovoljna raspolozivost
proizvodnih kapaciteta, stope potrosnje su dovedene na zadovoljavajuci nivo koji je
priblizno jednak stopama rasta drustvenog proizvoda). Otuda su u ekonomskim
akademskim krugovima ovih zemalja pocele da se preispituju postojece teorije vezane
za politiku cena elektricne energije. Prodor privatnog kapitala u ovu oblast, pojava
nezavisnih proizvodaca elektricne energije, nova tumacenja vezana za teoriju prirodnog
monopola i drugo, uticali su na to da se tradicionalne troskovne teorije, koje su do sada
bile dominantne, sve vise odbacuju u korist teorija konkurencije. Sustina svih tih
teorijskih preispitivanja je insistiranje na ekonomskoj efikasnosti odnosno na trazenju
novog mesta i uloge drzave u oblasti energetike.
Talas privatizacije, u kome je prisutan sistematican transfer aktivnosti od strane javnog
ka privatnom sektoru, pokazuje znake siroke rasprostranjenosti i potpomognut je preko
uticaja i sugestija najznacajnijih medunarodnih finansijskih institucija kao sto su Svetska
banka i Medunarodni monetarni fond, te se moze konstatovati da je on postao
najznacajnija ekonomska cinjenica naseg doba.
Neophodnost za vecim i jacim ukljucivanjem jugoslovenske privrede u medunarodne
tokove, obzirom na ulogu i znacaj koji elektroprivreda ima za nacionalnu ekonomiju,
namece potrebu za preispitivanjem dosadasnje politike cena elektricne energije i njene
regulacije. Pod regulacijom podrazumevamo skup mera ekonomske politike i
mehanizama za njeno sprovodenje koji su institucionalno kontrolisani.
1.1 Cilj istrazivanja
Osnovno pitanje vezano za elektroprivrednu delatnost je kako pomiriti konflikt izmedu
pouzdanosti snabdevanja, sa jedne strane, i efikasnog poslovanja u smislu minimizacije
troskova, sa druge strane. Sustina ovog problema zasniva se na cinjenici da je danas
elektricna energija esencijalno dobro bez koga je nemoguce zamisliti savremeni zivot,
za cije obezbedenje je potrebno izdvojiti ogromna kapitalna sredstva. Prirodu ovog
konflikta u velikoj meri usloznjava infrastrukturni karakter elektroprivrede kao i
postojanje prirodnog monopola u pojedinim njenim segmentima.
Najbolji mehanizam (regulator) koji bi mogao da resi ovaj problem je trziste, ali zbog
njegove imperfektnosti koja postoji u ovoj delatnosti, proistice potreba za pronalazenjem
drugog najboljeg resenja.
Danas u svetu ne postoji jedinstven model koji je dao najbolji odgovor na ovo pitanje.
Putevi i nacini njegovog resavanja razlikuju se od zemlje do zemlje. Raznim
organizacionim i vlasnickim strukturama, kao i odgovarajucom politikom cena elektricne
14
energije, i u skladu sa tim prilagodenom regulativom, pojedine zemlje su pokusale da
rese ovaj konflikt
1
.
Cilj ove disertacije je da istrazi teorijska i prakticna svetska iskustva vezana za
resavanje ovog problema, da paralelan prikaz tradicionalnih nacina i novih tendencija u
ovoj oblasti nastalih prodorom privatnog kapitala i uvodenjem konkurencije, kao i da
sagleda mogucnost njihove primene u domacoj elektroprivredi, uzimajuci u obzir
iskustva drugih zemalja, a uvazavajuci pri tom sve specificnosti i uslove u kojima se ova
delatnost trenutno nalazi. Vazniji zadaci ovoga rada su da:
istrazi strukturalne, vlasnicke, i regulatorne promene koje su se desile u
elektroprivrednoj delatnosti u poslednjih nekoliko godina;
ukaze na nacine na koje pojedine zemlje pokusavaju da izvuku maksimalne
koristi iz funkcionisanja elektroenergetskog sistema, kao i na probleme i
dileme koje se u tom delu javljaju;
iznese teorijska i prakticna iskustva regulacije cena elektricne energije i
nacina njihovog formiranja koje su u svetu zastupljene;
da kriticki osvrt na dosadasnju politiku cena elektricne energije koja je kod
nas vodena;
pruzi teorijsku i analiticku osnovu, neophodnu kreatorima ekonomske politike,
za stvaranje jednog efikasnijeg elektroprivrednog sistema
1.2 Osnovna hipoteza
Osnovna hipoteza koju u ovom radu zelimo da testiramo jeste, da li cenovni signali koje
salje trziste elektricne energije moze da obezbedi optimalno funkcionisanje
elektroenergetskog sistema, a to je da obezbedi pouzdano snabdevanje potrosaca
elektricnom energijom uz minimalne troskove. Ovu hipotezu cemo testirati na
iskustvima zemalja koje su zapocele korenite reforme elektroprivredne delatnosti sa
ciljem uvodjenja trzista i konkurencije u ovu oblast. Kako su ove reforme jos u fazi
eksperimenta, posto su tek od nedavno zapocete, to i osnovne pretpostavke na kojima
se one zasnivaju, uglavnom su bazirane na teorijskim modelima a manje na empiriji. Sa
druge strane, ovu hipotezu cemo testirati i sa stanovista mogucnosti njene primene u
zemljama u tranziciji, samim tim i u nasoj zemlji, uvazavajuci pri tome dostignut stepen
razvoja kao i sve specificnosti nacionalne ekonomije.
1
Treba napomenuti da najvei broj drava u reavanju ovog konflikta nisu bile uvek voene ekonomskim i tehnikim
rezonima, ve su i politike i socijalne potrebe esto bile izraene.
15
1.3 Metodologija i dokumentaciona osnova
Metodologija koja je primenjena u istrazivanju, prilagodena je cilju i zadacima
postavljenim u ovom radu. Strana iskustva iz ove oblasti i njihov eventualni transfer u
nasu elektroprivredu, bice predmet rigoroznih provera. Prema tome, komparativna
analiza je na prvi pogled osnovni metod koji ce se primeniti u ovom radu. Transfer
stranih iskustava bice uslovljen proverama u kojima ce se koristiti razlicite kvantifikacije
zavisnosti i uzrocnosti, strukturni koeficijenti i slicno.
Dokumentaciona osnova ima nekoliko glavnih izvora. Pre svega, to su publikacije
medunarodnih organizacija i institucija (UN, OECD, EU, World Bank), odnosno njihovih
specijalizovanih agencija koje se bave energijom (nternational Energy Agency - OECD,
ndustry and Energy Department - World Bank). Kao dokumentaciona grada koristice se
i brojne monografije i publikacije pojedinih strucnjaka, naucnih i obrazovnih institucija.
zvori podataka o domacoj elektroprivredi bice podaci SZS i RZS, brojne studije koje su
radene na ovu temu kao i bogata baza podataka kojom raspolaze Elektroprivreda
Srbije.
1.
16
OSNOVNE KARAKTERSTKE RAZVOJ ELEKTROPRVREDE
1.4 Znacaj elektroprivrede
Elektroprivreda predstavlja izuzetno znacajan sektor svake nacionalne ekonomije, kako
po osnovu svoga strukturnog udela u makroekonomskim agregatima (drustvenom
proizvodu, osnovnim sredstvima, investicijama, spoljnotrgovinskoj razmeni), tako i po
osnovu mnogostrukih direktnih i indirektnih efekata na ostale privredne sektore i ukupan
socijalno-ekonomski razvoj. Takve karakteristike elektroprivrede, opredeljuju i njeno
centralno mesto u okviru privredne infrastrukture, gde se pod privrednom
infrastrukturom podrazumeva skup objekata koji daju osnov za dinamiziranje privrednog
razvoja i uticu na civilizaciju prostora (Gluscevic, 1975).
Veza izmedu elektroprivrede i razvoja bazira se na cinjenici da je elektricna energija
pouzdan, i fleksibilan izvor energije, i da je kao takva neophodna za vecinu proizvodnih i
usluznih tehnologija. Njena pouzdanost se ogleda u mogucnosti planiranja i
kontinuiranog obavljanja proizvodnje, prenosa i prodaje, uz minimalne ekoloske stete na
mestu preuzimanja. Eventualni prekid snabdevanja elektricnom energijom imao bi
katastrofalne posledice za svaku nacionalnu ekonomiju, tako da se poseban naglasak
kod ovog vida energije stavlja na sigurnost snabdevanja. Otuda je ovaj segment i
predmet posebnih oblika tehnicke regulacije, i o njemu se vodi racuna prilikom
definisanja i izbora razvojnih alternativa u elektroprivredi.
Elektroprivreda angazuje znacajan deo drustvenog kapitala kao i nacionalnih prirodnih
resursa (vode, ugalj, nafta, gas, zemljiste). Udeo kapitala plasiranog u elektroprivredu je
visok u svim zemljama. To ucesce u osnovnim sredstvima industrije u SR Jugoslaviji se
krece u 1990-tim godinama oko 22%. Transformacija primarne energije u finalnu
podrazumeva koriscenje prirodnih energetskih izvora, tako da je elektroprivreda uz
rudarstvo najveci korisnik prirodnih resursa. Ova grana se istovremeno pojavljuje i kao
veliki potrosac koji u znacajnoj meri angazuje kapacitete iz oblasti masinogradnje,
elektroindustrije i gradevinarstva.
Zavisnost modernih drustava od usluga koje pruza elektricna energija danas je izuzetno
velika. Te cinjenice postajemo svesni tek u onim situacijama kada dode do njenog
nestanka. cuveni "Northeast blackout (raspad elektroenergetskog sistema u drzavi
Poglavlje
17
Njujork 9.novembra 1965.godine) koji je potrajao gotovo dva dana, imao je ne samo
nagativne posledice na rad privrede, nego je doveo i do prekida telekomunikacionih
veza i TV programa, zagusenja u saobracaju, zamracenja gradova i velikih problema pri
zagrevanju prostorija i pripremi hrane. Vreme blackout-a, a narocito noc, bilo je praceno
nasiljem, pljackama i razlicitim oblicima ispoljavanja necivilizacijskog ponasanja.
Nestanak elektricne energije, odnosno privremeni gubitak jedne univerzalne
karakteristike modernog drustva, vratio je za ta dva dana severoistok Amerike u daleku
proslost (Antic S., 1998).
1.5 Karakteristike elektroprivrede
Elektroprivreda se definise kao grana industrije koja vrsi proizvodnju, prenos i
distribuciju elektricne energije. Ove tri delatnosti cine osnovne segmente
elektroprivrede. U zemljama koje su izvrsile vertikalnu dezintegraciju
elektroenergetskog sistema i koje su uvele trziste na malo (retail market),
elektroprivreda ima cetiri segmenta. Naime, segment distribucije je u tim zemljama
podeljen na cistu distribuciju (wires) i snabdevanje (supply).
U okviru segmenta proizvodnje elektricne energije, postoji veliki broj tehnologija koje se
koriste za tu namenu, a koje se zasnivaju na pretvaranju toplotne (sadrzane u razlicitim
vrstama goriva), atomske, kineticke i raznih oblika obnovljive energije (vetar, sunce,
plima, geotermalni izvori i sl.) u elektricnu energiju. Po osnovu energije koju koriste,
elektrane se dele na hidroelektrane (HE), termoelektrane (TE), nuklearne elektrane
(NE) i geotermalne elektrane (GE) koje u statistikama obuhvataju i elektrane na
obnovljive izvore.
Sa energetsko-privrednog stanovista razlikujemo dve vrste hidroelektrana: protocne (sa
dnevnim, sedmicnim i mesecnim izravnavanjem) i akumulacione. Protocne kao i
akumulacione hidroelektrane iskoriscuju recne dotoke propustajuci ih kroz turbine, i od
kolicine vode i visine pada zavisi njihova snaga. zgradnja protocnih hidroelektrana, po
pravilu je jeftinija od akumulacionih, pa je po tom osnovu i cena kostanja energije iz
ovog izvora niza.
Sa druge strane, akumulacione hidroelektrane za svoju izgradnju iziskuju znatno veca
investiciona ulaganja, usled kompleksnijih gradevinskih radova u cilju stvaranja
vestackih jezera, pa je obzirom na to kao i na nacin i vreme koriscenja ovih elektrana i
cena kostanja elektricne energije proizvedene u ovim elektranama daleko skuplja. Ovo
utoliko pre, posto rade sa manjim brojem casova u toku godine, ali zato ona ima vecu
vrednost jer tu energiju mozemo da koristimo kada se za to ukaze potreba a to je obicno
u periodima maksimalnog (vrsnog) opterecenja sistema.
Kod termoelektrana kao izvora energije uglavnom se susrecemo sa turboparnim
elektranama koje se medusobno razlikuju po vrsti pogonskog goriva koje koriste za
pretvaranje u elektricnu energiju. Po tom osnovu razlikujemo termoelektrane na cvrsta
goriva (ugalj razlicitog kvaliteta), termoelektrane na tecna goriva i gas. Nuklearne
18
elektrane energiju nastalu cepanjem atomskih jezgara (fisija) pretvaraju u elektricnu,
dok geotermalne elektrane koriste toplotnu energiju zemljine kore.
Potrosaci velikih kolicina elektricne energije kod kojih ona igra bitnu ulogu u ceni
proizvoda, uglavnom se lociraju u naposrednoj blizini elektroenergetskih izvora ili pak
grade sopstvene izvore, ali pretezan broj kako industrijskih tako i ostalih potrosaca je
udaljen od ovih izvora pa se ta ostojanja moraju premostiti preko prenosnih postrojenja
u koja spadaju dalekovodi i trafostanice.
Standardni naponski nivoi u prenosnoj mrezi su 380 KV i 220 KV. Visina naponskog
nivoa i presek provodnika zavise od udaljenosti mesta potrosnje od mesta proizvodnje
kao i od snage koja treba da se prenese. Otuda u zemljama cija je povrsina velika i gde
su rastojanja od izvora do centara potrosnje daleko veca srecemo se i sa 750 KV i
1.000 KV naponskim nivoima.
Raspodela elektricne energije u gradskim i seoskim naseljima se vrsi preko distributivne
mreze koja obuhvata razvodne mreze visokog i niskog napona, trafostanice i merne
uredaje. Granica u naponskim nivoima izmedu prenosa i distribucije nije striktno
definisana, vec zavisi od dogovorenih odnosa u svakom pojedinacnom
elektroenergetskom sistemu. Standardni naponski nivoi distributivne mreze u SRJ su
110 KV, 35 KV, 20 KV, 10 KV i 0,4 KV. U sistemima u kojima su cista distribucija i
snabdevanje odvojeni, obaveza ciste distribucije je da izvrsi povezivanje potrosaca
(obligation to connect) i prenese elektricnu energiju, dok snabdevanje mogu da
obavljaju i treca lica koja za to dobiju licencu.
Od strukture proizvodnih kapaciteta, odnosno zastupljenosti pojedinih izvora u ukupnoj
proizvodnji elektricne energije, zavisi i cena kostanja elektricne energije. Zbog velikih
investicionih ulaganja, koje zahteva izgradnja ovih objekata, kod hidroelektrana najvece
ucesce imaju troskovi kapitala (amortizacija, kamate na ulozena i pozajmljena
finansijska sredstva, troskovi osiguranja) i troskovi odrzavanja, dok se kod
termoelektrana kao najveca stavka u troskovima javljaju troskovi goriva.
Uz infrastrukturne karakteristike, elektroprivreda i njen proizvod elektricna energija
imaju i odredene specificnosti.
Kapaciteti za proizvodnju i prenos elektricne energije, zbog svoje kapitalne
intenzivnosti, zahtevaju veoma dugo vreme za izgradnju ( od 2 do 7 godina ) sto je
praceno i njihovim veoma dugim vekom upotrebe ( od 20 do 50 godina ). Otuda je
veoma vazno da se razvoj kapaciteta i mreze planira daleko unapred sto samo po sebi
izaziva niz problema. Naime, tesko je obezbediti tacnost dugorocnih prognoza kretanja
potrosnje elektricne energije kao sto je veoma tesko precizno anticipirati sve kapitalne i
investicione troskove kao i promene koje mogu da nastupe kod cena goriva u tom
periodu, sto je veoma bitno sa stanovista troskovne efikasnosti tog kapaciteta.
Na sadasnjem stupnju tehnoloskog razvoja elektricna energija se ne moze skladistiti,
ako se izuzmu ogranicene mogucnosti zadovoljavanja potrosnje putem akumulacionih
jezera. Momenat potrosnje podudara se sa momentom proizvodnje elektricne energije.
ntervencije na strani ponude putem uvoza su, mada moguce, takode ogranicene. Zbog
toga se elektroenergetski kapaciteti dimenzionisu u skladu sa maksimalnim a ne
prosecnim intenzitetom traznje elektricne energije, bez obzira na vremensko trajanje tog
19
maksimuma. Kapaciteti za zadovoljavanje nadprosecne traznje imaju tretman rezervnih
elektrana cija funkcija je ista kao i robnih rezervi (zaliha) kod ostalih industrijskih grana.
Vreme trajanja tog maksimalnog opterecenja sistema je relativno veoma kratko, i tada
su i troskovi proizvodnje zbog angazovanja svih raspolozivih kapaciteta najveci.
Sa stanovista potrosaca, elektricna energija je homogeno dobro posto svaki njen deo
zadovoljava potrebe na isti nacin. Na strani proizvodnje to nije slucaj. Raznovrsne
proizvodne tehnologije, njihova starost i efikasnost kao i koriscenje raznih oblika
primarne energije za pogonsko gorivo, daju razlicite troskove proizvodnje. Kada se
tome dodaju troskovi prenosa i distribucije koji zavise od naponskog nivoa na kome se
vrsi isporuka, jasno je da sa stanovista ponude elektricna energija ne predstavlja
homogeni proizvod tako da stepen odstupanja proizvodnih troskova po 1 kwh moze da
se krece u rasponu od 1 do 10..
1.6 Razvoj elektroprivrede
Elektroprivreda je jedna od najmladih privrednih grana ciji je razvoj omogucen
izvanrednim napretkom fizike i elektrotehnike. Prakticna primena elektrotehnickih
zakona javlja se krajem XX veka, da bi tokom XX veka elektricna energije nasla toliku
primenu u industriji i zivotu ljudi, tako da se ovaj vek sa pravom moze nazvati vek
elektrifikacije.
Nakon sto je Tomas Alva Edison u Njujorku 21.decembra 1879.godine demonstrirao rad
sijalice na jednosmernu struju, vec 1881.godine na medunarodnoj izlozbi u Parizu su
osvetljene ulice u jednom delu grada. Male elektrane koje su obezbedivale
jednosmernu struju za osvetljenje, pocele su da nicu u Njujorku (1881), Londonu
(1882), Berlinu (1883), itd. ali prva elektrana sa naizmenicnom strujom izgradena je u
Bufalu 1896.godine.
U pocetku, elektrifikacija sa jednosmernom strujom bila je ogranicena kako po nameni
(elektricna energija je bila koriscena uglavnom za osvetljenje) tako i po dometu, zbog
nemogucnosti prenosa na vece daljine. Tek sa pronalaskom naizmenicne struje i
transformatora, dolazi do sire primene elektricne energije i to narocito u industriji.
pak, u svom pocetku, elektroprivredna delatnost je imala lokalni karakter, i njen
napredak zavisio je od potreba za elektricnom energijom (od porasta konzuma
2
).
Pocetkom XX veka, elektrane su snabdevale lokalnu industriju i najblizi blok kuca.
Potom, oko 1915.godine, javlja se vise elektrana koje izolovano napajaju svaka svoje
gradsko podrucje, da bi nakon Prvog svetskog rata a narocito posle 1930.godine i
Velike krize, doslo do medusobnog povezivanja elektrana dalekovodima, odnosno do
formiranja prvih elektroenergetskih sistema. Najvece termoelektrane tog doba imale su
snagu od 200 MW, dok se snaga najvecih hidroelektrana kretala u rasponu od 50 do 80
MW. Prenosna mreza radila je na naponima od oko 100 KV. Rast snage elektrana
diktiran je potrebom porasta sigurnosti snabdevanja i vecom ekonomicnoscu.
2
onzum je termin koji se esto koristi u energetici. ! sutini on predstavlja sinonim za potronju na odreenom
teritorijalnom podruju koje elektroprivredno preduzee snabdeva elektrinom energijom.
20
Brz rast kapaciteta za proizvodnju prouzrokovan je rastom potrosnje elektricne energije.
U periodu 1928-1938 godina, proizvodnja je povecana sa 290TWh na 464 TWh,
odnosno za blizu 5% godisnje (Pozar, 1983). Kako su proizvodni kapaciteti bili
uglavnom locirani u Evropi i Severnoj Americi, to su stope rasta potrosnje za Evropu
iznosile 6%, a u S.Americi 7% godisnje. Karakteristike potrosnje tog vremena pokazuju
da se najveci deo proizvedene elektricne energije trosio u industriji, dok domacinstva
ucestvuju sa malim procentom u ukupnoj potrosnji, i to uglavnom za osvetljenje.
Razvojem tehnike prenosa i napretka na polju zastite i regulacije, omogucen je
transport elektricne energije kroz visokonaponsku mrezu od 110, 220, 380, 500, 750 i
1000 kV na velike daljine, cime je stvorena pretpostavka za ekonomicniju izgradnju
elektrana na podrucjima koja su udaljenija od potrosackih centara, velikih gradova i
industrije, ali su zato blize izvorima primarne energije.
Na taj nacin je doslo do stvaranja regionalnih, drzavnih i medudrzavnih
elektroenergetskih sistema, gde su elektrane i potrosacki centri medusobno povezani
dalekovodima visokog napona. U pojedinim cvoristima jedne velike elektricne mreze,
preko trafostanica ostvarena je veza sa distributivnim mrezama nizih naponskih nivoa
cime je omoguceno koriscenje elektricne energije kod krajnjih potrosaca.
Do stvaranja ovako velikih elektroenergetskih sistema dolazi oko 1940 godine, dok je
njihova integracija nastupila nakon Drugog svetskog rata negde oko 1950.godine. Na
taj nacin je doslo do kooperacije hidroelektrana, termoelektrana, prenosa i distribucije
elektricne energije. Od nerazvijene elektroprivrede i izolovanih elektrana, stvorena je
integracija brojnih snaznih elektrana, sa razlicitim troskovima proizvodnje, koje su sa
potrosackim centrima bile spojene visokonaponskom mrezom. Svrha povezivanja ovih
velikih sistema je ostvarivanje najpovoljnijih uslova proizvodnje, veca pogonska
sigurnost i sto bolje iskoriscenje izgradenih kapaciteta, koje se ogleda pre svega u
smanjenju potreba za rezervnom marginom, posto se u slucaju kvara u jednoj elektrani,
njeno podrucje moglo snabdevati preko dalekovoda iz druge elektrane.
Tabela 1. Rast kapaciteta (snage) elektrana u svetu u GW
Javne
3
Peoizvodaci za Ukupno Stopa
Elektrane sopstv. Potrebe rasta (%)
1950 135 -
3
"odela elektrana na javne i na proizvoae za sopstvene potrebe #selfproducers$ je uobiajena u svetskoj statistici. "ridev
javna kod elektrana ne oznaava tip vlasnitva, ve injenicu da elektrinu energiju koriste potroai prikljueni na prenosnu
i distributivnu mreu. "roizvoai za sopstvene potrebe obino koriste raspoloive prirodne resurse ili otpadna goriva iz
procesa proizvodnje, i oni su karakteristini za nerazvijene zemlje koje nemaju povezane elektroenergetske sisteme, a koje
eksploataciju rudnih bogatstava preputaju stranim investitorima.
21
1955 210 9,2
1960 531 20,3
1965 773 7,8
1970 1.055 141 1.196 9,1
1975 1.417 152 1.569 5,6
1980 1.847 156 2.003 5,0
1985 2.266 171 2.437 4,0
1990 2.552 206 2.758 2,5
1995 2.821 237 3.058 2,1
zvor: Energy Statistics Yearbook, UN, vise brojeva
Uloga drzave u stvaranju jedinstvenih nacionalnih elektroenergetskih sistema bila je od
presudnog znacaja. Nacionalizacijom privatnih elektroprivrednih preduzeca i
preuzimanjem vlasnistva od lokalnih organa uprave, stvoreni su prvi elektroprivredni
sistemi koji su pokrivali celo nacionalno podrucje (Engleska, Francuska).
zgradnja i sirenje visokonaponske mreze, nije samo stvorilo pretpostavku medusobnog
povezivanja elektrana nego i citavih elektroenergetskih sistema (interkoneksija) i to
kako u okviru jedne drzave tako i na medudrzavnom nivou. Tako, danas u Evropi
postoje tri medunarodne asocijacije za koordinaciju proizvodnje i prenosa elektricne
energije i to: zapadno-evropska, skandinavska i istocno-evropska.
Zapadnoevropska asocijacija za koordinaciju proizvodnje i prenosa elektricne energije
UCPTE (Union pour la Coordination de la Production et du Transport de l'Elektricite)
osnovana je u Parizu 1951.godine i ona obuhvata elektroprivrede Austrije, Belgije,
Francuske, talije, Luksemburga, Holandije, Nemacke, i Svajcarske, a kao pridruzeni
clanovi su Spanija, Portugalija i Jugoslavija (sada bivse jugoslovenske Republike) koji
su zajedno sa talijom i Austrijom cinili juznu regionalnu grupu (SUDEL)
Zadatak i smisao ove asocijacije je da kroz povezivanje velikih elektroenergetskih
sistema koji se odlikuju razlicitom strukturom proizvodnje (sa jedne strane imamo
snazne termoelektrane izgradene u basenima bogatim ugljem kao sto su Rur i ogranci
Ardena dok na drugoj strani imamo Alpski region bogat hidroenergetskim potencijalom),
omoguci optimalno iskoriscavanje kako postojecih tako i buducih kapaciteta za
proizvodnju elektricne energije.
Skandinavska asocijacija, pod nazivom NORDEL ima iste zadatke kao i UCPTE i nju
sacinjavaju Danska, sland, Finska, Norveska i Svedska. U ovim zemljama uglavnom
dominira hidro proizvodnja, tako da ova asocijacija nastoji da se sto bolje veze sa
regionima koji su bogati ugljem (Nemacka).
ako su politicke promene koje su zahvatile zemlje stocne Evrope pocetkom 90-ih
dovele do raspada SEV-a, u okviru koga je delovala i istocnoevropska asocijacija,
koordinacija i medusobna saradnja ovih zemalja u sferi proizvodnje i prenosa elektricne
energije jos uvek je prisutna.
Poznato je da se u okviru velikih elektroenergetskih sistema tezi optimalnom
ekonomskom i energetskom resenju. Medutim, u praksi nailazimo na elektroenergetske
sisteme u dva oblika i to:
22
ntegralni elektroenergetski sistem, pod kojim se podrazumeva takav sistem u kome se
planiranje izgradnje elektrana i prenosne mreze kao i eksploatacija objekata vrsi sa
stanovista tehnickog i ekonomskog optimuma celokupnog sistema. U takvom sistemu
postoji horizontalna i vertikalna integrisanost i nema unutrasnjih komercijalnih granica
izmedu elektrana, prenosa i distribucije nego samo tehnicka granica.
Drugi vid je vise elektroenergetskih sistema, medu kojima se razmena elektricne
energije vrsi prema godisnjim ili visegodisnjim ugovorima. Ovde su odlucujuci interesi
pojedinih sistema, a tek na drugom mestu je nacelo optimalne eksploatacije ovakve
energetske celine. U takvom slucaju, zemlja je obicno podeljena na vise komercijalnih
oblasti, sto se podudara sa energetskim potencijalima te oblasti. Najbolji primer za
ovakvu vrstu organizovanja elektroprivredne delatnosti predstavljaju SAD, koje su
pocetkom 1980-ih godina imale 9 elektroenergetskih sitema, da bi se njihov broj
sredinom 1990-ih smanjio na tri.
Raspored i rast elektroprivrednih kapaciteta je geografski veoma neravnomeran sto je
posledica urbanizacije, dostignutog industrijskog razvoja i drustvenog standarda. ako
se u razvijenim zemljama kapaciteti povecavaju u velikim apsolutnim iznosima, stope
rasta imaju tendenciju pada. Nasuprot tome, zbog niske startne osnove, zemlje u
razvoju beleze daleko vise stope rasta.
Posmatrano po vrstama kapaciteta, zapaza se da je tradicionalna podela na hidro i
termo kapacitete postala slozenija, i da se sada pored njih posebno iskazuju i nuklearne
elektrane kao i ostale elektrane, koje se prevashodno odnose na geotermalne odnosno
elektrane na obnovljive izvore (sunce, vetar, plimu i sl.) Podacima o strukturi kapaciteta
raspolaze se od 1970.godine, dok se za ranije godine ne moze sa pouzdanoscu izneti
njihova struktura.
Tabela 2 . Struktura elektroprivrednih kapaciteta u svetu u %
Termo Hidro NE Ostale
elektrane
1960 70.2 29.6 0.2 -
1970 73.2 24.7 2.1 0.1
1975 72.1 22.8 5.0 0.1
1980 69.9 22.9 7.0 0.1
1985 66.4 23.0 10.3 0.3
1990 63.8 23.2 11.9 0.3
1995 63.0 23.2 11.4 0.4
zvor: Energy Statistics Yearbook, UN, vise brojeva
Struktura proizvodnih kapaciteta elektroprivrede menja se veoma sporo.
Termokapaciteti u ukupno instalisanoj snazi jos uvek predstavljaju dominantan izvor
elektricne energije. Obzirom da je izgradnja nuklearnih elektrana dostigla neki svoj
maksimum i da se ne moze ocekivati u buducnosti da ce njihovo ucesce rasti (postoje
23
zakonske barijere u velikom broju zemalja za njihovom daljom izgradnjom), to se moze
ocekivati da ce termoelektrane beleziti relativan rast zahvaljujuci pre svega porastu
kapaciteta koji kao pogonsko gorivo koriste gas. Hidroelektrane beleze gotovo
konstantno ucesce u ukupnim kapacitetima, dok je, pogotovo poslednjih godina,
prisutan prodor tehnologija zasnovanih na koriscenju obnovljivih izvora energije, tako
da se moze ocekivati njihov znacajniji rast u godinama koje su pred nama.
Rast kapaciteta, stvorio je osnovu za brzi rast proizvodnje elektricne energije. U odnosu
na druge oblike energije, stope rasta proizvodnje elektricne energije beleze vece
iznose, te se na taj nacin lagano povecava udeo elektricne energije u ukupnoj energiji
za finalnu potrosnju (sa 3,8% u 1983.godini na 4,6% u 1988.godini). Zbog nove
metodologije obracuna finalne energije (Energy Statistics Yearbook, 1991), po kojoj se
povecava ponder elektricne energije proizvedene u nuklearnim i geotermalnim
elektranama, udeo elektricne energije u ukupnoj finalnoj energiji gotovo se udvostrucio.
Tako je 1989.godine elektricne energije predstavljala 8,8% energije za finalnu
potrosnju, da bi taj procenat u 1995.godini porastao na 10,3%.
Tabela 3. Struktura potrosnje finalne energije u svetu (%)
cvrsta goriva Tecna goriva Gas Elektr.energija
1980 32.2 42.1 20.5 3.8
1985 31.5 41.9 21.9 4.3
1990 28.5 39.9 22.4 9.2
1995 28.9 36.7 24.0 10.3
zvor: Energy Statistics Yearbook, UN, vise brojeva
Proizvodnja elektricne energije se u periodu 1950-1995.godina povecala sa 959 TWh
na 13.098 TWh, odnosno preko 13 puta. Prosecna stopa rasta u ovom periodu iznosi
6,0% godisnje, uz vidljivu tendenciju pada nakon 1980 godine. Tako je stopa rasta
proizvodnje elektricne energije sa 10% godisnje, koliko je iznosila u 50-tim godinama
spala na svega 2,2% u prvoj polovini poslednje decenije ovoga veka.
Tabela 4. Proizvodnja elektricne energije u svetu (TWh)
1950 1955 1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995
24
TWh 959 1.544 2.300 3.380 4.956 6.519 8.239 9.738 11.77 13.09
Stop
a
rasta
u %
10,0 8,3 8,0 7,9 5,6 4,8 3,4 3,9 2,2
zvor: Energy Statistics Yearbook, UN, vise brojeva
U strukturi proizvodnje elektricne energije dolazi do velikih promena, diktiranih pojavom
novih tehnologija, kretanjem cena i raspolozivoscu pojedinih oblika primarne energije,
kao i povecanim ekoloskim zahtevima. Skok cena tecnog goriva tokom sedamdesetih
godina, uticao je na to da u svim zemljama sveta dode do preispitivanja energetske
politike i definisanja nove energetske strategije. U skladu sa takvim opredeljenjem,
ucesce termoelektrana na tecna goriva znacajno se smanjio, dok je zamena za njih
nadena u nuklearnim elektranama, ciji udeo u proizvodnji elektricne energije je osetno
povecan narocito tokom osamdesetih godina
4
kao posledica strategije oslanjanja na
sopstvene snage i stavljanja naglaska na sigurnost snabdevanja. Kraj ovoga veka
karakterise povecano ucesce termoelektrana na gas kao i elektrana na obnovljive
izvore. Takav trend nastao je kao rezultat potrebe za diverzifikacijom izvora, pojavom
Combined Cycle Gas Turbine - CCGT tehnologija kao i drugih tehnologija koje su
omogucile ekonomicno koriscenje obnovljivih izvora, ali pre svega kao pokusaj da se
odgovori sve rigidnijim zahtevima za ekoloskom zastitom covekove sredine. No i pored
svih ovih tendencija i nepovoljnih ekoloskih karakteristika, ugalj i dalje ostaje osnovno
primarno gorivo (Cuk N. 1998).
Struktura potrosnje elektricne energije determinisana je stepenom industrijkog razvoja,
nivoom standarda i navikama stanovnistva. Sve veca zastupljenost tercijernog sektora
uz istovremeni rast standarda domacinstava, uticao je na to da se struktura potrosnje
elektricne energije sve vise pomera u pravcu ovih kategorija potrosaca. Na ovu
strukturu, u velikoj meri utice i rasprostranjenost koriscenja elektricne energije za
zagrevanje stambenih prostorija, odnosno raspolozivost drugih vidova energije
pogodnih za zagrevanje. Veca zastupljenost malih potrosaca uticala je i na njihovo
povecanje odgovornosti za nastanak vrsnih opterecenja, sto je rezultiralo nastankom
niza novih tehnika upravljanja potrosnjom (demand side management).
Tabela 5. Struktura proizvodnje elektricne energije (%)
Termo Hidro NE Ostale elektr.
1950 64.2 35.8 - -
4
%isproporcija koja se javlja izmeu uea nuklearnih elektrana u ukupno instalisanim kapacitetima i ukupnoj proizvodnji,
rezultat je njihovog velikog asovnog korienja obzirom na snagu pojedinanih blokova.
25
1955 69.4 30.6 - -
1960 69.8 30.0 0.1 0.1
1965 72.1 27.1 0.7 0.1
1970 75.0 23.6 1.6 0.1
1975 72.1 22.4 5.4 0.1
1980 70.5 21.2 8.1 0.1
1985 64.3 20.6 14.9 0.3
1990 63.8 18.4 17.5 0.3
1995 63.0 19.3 17.3 0.4
zvor: Energy Statistics Yearbook, UN, vise brojeva
1.6.1 Perspektive razvoja elektroprivrede u XX veku
Pretpostavke daljeg razvoja elektroenergetike sveta u XX veku zasnivaju se na
delovanju nekoliko faktora. Pre svega, potrebe za elektricnom energijom ce i dalje
rasti
5
, posebno u zemljama u razvoju, zbog povecanja stanovnistva i ekonomskog
razvoja. Prema procenama UN u periodu od 1990. do 2020.godine prirastaj
stanovnistva ce biti oko 2,8 milijardi ljudi, sto je skoro cetiri puta vise nego u periodu
1960-1990.godina (Tabela 6). Pri tome, skoro 90% tog prirastaja ce se ostvariti u
zemljama u razvoju, tako da ukupni nivo svetske komercijalne potrosnje u osnovi zavisi
od specificne potrosnje elektricne energije po stanovniku u tim zemljama. majuci u vidu
da od 1973.godine pa do danas imamo prakticno minimalno povecanje specificne
potrosnje u razvijenim OECD zemljama, pre svega zbog zasicenja zahteva i velikog
povecanja efikasnosti koriscenja elektricne energije, pretpostavka je da ce se takav
trend nastaviti i u XX veku. Takode, tom trendu ce se prikljuciti i zemlje iz bivseg
socijalistickog bloka, koje ce veoma brzo morati da smanje neracionalnu energetsku
potrosnju ukoliko zele da uhvate prikljucak sa svetom (Grafikon 2).
Tabela 2. Kretanje stanovnistva sveta u periodu 1960-1990 sa procenom za
2020 godinu (u milionima)
Region 1960 1970 1980 1990 2020 Stope rasta
90/60 20/90
Sev.Amerika 198.7 226.5 251.9 275.9 326.4 1.1 0.6
J.Amerika 218.1 285.7 362.7 448.1 716.3 2.4 1.6
Zap.Evropa 371.5 407.2 433.5 454.1 489.2 0.7 0.3
Cen. i st. Evropa 81.1 88.1 95.3 100.2 111.0 0.7 0.3
Bivsi SSSR 214.3 242.8 265.5 288.6 343.9 1.0 0.6
5
! &'&'.godini predvia se potronja elektrine energije od &&.''' milijardi k(h. )ekivana godinja stopa rasta
proizvodnje elektrine energije u periodu *++',&'''.godina iznosi &,-., i pretpostavlja se da e se ona zadrati i u periodu
do &'&'.godine.
26
Sev.Afrika i 115.0 149.9 200.3 271.0 543.3 2.9 2.3
Podsaharska 214.2 278.6 370.0 501.6 1195.3 2.9 2.9
D.stok i 1032.0 1293.0 1559.2 1806.9 2428.4 1.9 1.0
J.Azija 574.7 762.1 909.5 1146.0 1937.9 2.3 1.8
Svet 3019.7 3697.9 4448.0 5292.2 8091.6 1.9 1.4
zvor: Energy for Tomorow's World, Global Report, 15 WEC Congress, Madrid, 1992.
Potrebe za elektricnom energijom u velikoj meri ce zavisiti od raspolozivosti pojedinih
primarnih vidova energije. Vec danas je opste prihvacen stav da u prvoj polovini XX
veka, a mozda i duze, svet raspolaze sa dovoljnim kolicinama konvencionalnih goriva.
ntenziviranjem istrazivanja energetskih potencijala i razvojem novih tehnologija
ublazena su strahovanja o iscrpljenosti energetskih goriva, posto je jos uvek veci prirast
novopronadenih rezervi nego sto je rast potrosnje. Procenjuje se da nafte ima za jos 44
godine, gasa za 60 godina i uglja za preko 200 godina (ajic, Tomanovic, 1997).
Otuda, ugalj i u buducnosti ostaje primarno energetsko gorivo za proizvodnju elektricne
energije sa ucescem od 36%. Ocekuje se znatno vece ucesce prirodnog gasa, tako da
ce se njegovo koriscenje prema prognozama za 2010.godinu udvostruciti u odnosu na
1990.godinu (Grafikon 1). Bez obzira na odluke pojedinih vlada o zabrani izgradnje
nuklearnih elektrana, one ce ostati i u XX veku izvor elektricne energije bez koga se ne
moze
6
, pre svega zbog cinjenice sto je nemoguce nadomestiti njihovo ucesce u
proizvodnji elektricne energije u tako kratkom roku.
skazane potrebe za elektricnom energijom u XX veku moguce je zadovoljiti samo uz
realnu cenu, koja treba da pokrije sve troskove ukljucujuci tu i zastitu zivotne sredine, i
doprinese odrzivom razvoju energetike. To mora biti cilj svih zemalja sveta, pogotovu
zemalja u razvoju kod kojih cena cesto pokriva samo 30-40% stvarnih troskova (15
WEC Congress, 1992). Ovakva orijentacija je neophodna ne samo zbog potrebe
obezbedenja sredstava za finansiranja takvog razvoja, nego i zbog stvaranja
pretpostavki za efikasnije i racionalnije koriscenje elektricne energije.
Racionalizacija koriscenja energije mora da postane jedna od najznacajnijih komponenti
energetske politike svake zemlje. Ciljevi efikasnijeg koriscenja su usmereni na
ostvarivanje uslova za smanjenje specificne potrosnje po jedinici drustvenog proizvoda
u svim sektorima potrosnje, i oni obuhvataju ne samo obezbedenje tehnicko-tehnoloskih
pretpostavki za njeno ostvarenje, nego i sistemska resenja ukljucujuci tu i organizaciju,
stimulaciju, obuku kadrova, informisanje, normativno i zakonsko regulisanje kao i druge
pratece mere. Potreba za ovakvom orijentacijom u pogledu stednje energije potencirana
je neophodnoscu veceg angazovanja na zastiti covekove sredine. Sve veci zahtevi za
elektricnom energijom i potreba za ocuvanjem zivotne sredine, intenzivirali su
naucnoistrazivacki i primenjeni rad u ovoj oblasti. U tom pravcu, istrazuju se i razvijaju
nove tehnologije koje treba da omoguce kako efikasnije koriscenje i produzenje veka
trajanja konvencionalnih goriva, tako i koriscenje novih obnovljivih izvora. Vec su
postignuti zapazeni rezultati, pre svega u koriscenju sunceve i geotermalne energije
kao i energije vetra, a posebna paznja se posvecuje uglju kao jednom od najznacajnijih
6
"rema statistici od maja *++/.godine, u svetu rade --- nuklearna bloka, u *0 zemalja sveta u izgradnji je 10 nuklearnih
blokova a jo &' je u planu sa ukupnom snagom od &+''' 2(. ! *++3 godini u 4rancuskoj, 5apanu, 67%, 8umuniji i
!krajini puteno je u pogon pet nuklearnih elektrana ukupne snage 0/&' 2(.
27
energetskih potencijala sveta, u smislu razvoja novih tehnika i tehnologija njegovog
koriscenja.
Grafikon 1. Proizvodnja elektricne energije u svetu u zavisnosti od vrste
primarne energije
1990 2000 2020
Te~no gor.
NE
Gas
HE + obn.izv.
Uga!
38%
37%
36%
19%
18% 18%
14%
19%
23%
17%
16%
14%
12%
10%
9%
0%
5%
10%
15%
20%
25%
30%
35%
40%
1990 2000 2020
Te~no gor.
NE
Gas
HE + obn.izv.
Uga!
Grafikon 2. Struktura ukupne instalisane snage elektrana u svetu po regionima
28
1990
2000
2020 "#ri$a i
%is$i
&s'o$
&s'.
Evro(a
)a(.
Evro(a
"zi!s$i
*a+i#i$
,ev. i
- ./.
"0eri$a
0%
5%
10%
15%
20%
25%
30%
35%
40%
29
ORGANZACONA STRUKTURA ELEKTROPRVREDNH PREDUZECA
7
majuci u vidu proces restruktuiranja elektroprivreda koji je ozbiljno zapoceo pre
nekoliko godina, uz uvazavanje specificnosti koje postoje u elektroenergetskom sektoru
razlicitih zemalja, danas u svetu postoje siroke mogucnosti organizacije
elektroprivredne delatnosti.
Organizaciona struktura elektroprivredne delatnosti, obzirom na prirodu veza izmedu
pojedinih njenih segmenata, ima poseban znacaj i uticaj na forme i oblike kao i na
samu politiku formiranja cene elektricne energije. U ovom delu rada prikazacemo
organizacione strukture elektroprivrednih preduzeca u nekim zemljama, sa posebnim
naglaskom na sledeca pitanja:
na koji nacin pojedine zemlje kroz organizaciju elektroprivrednih preduzeca
pokusavaju da izvuku maksimalnu korist iz funkcionisanja elektroenergetskog
sistema;
kakvi su sve komercijalni (trzisni) odnosi zastupljeni izmedu elektroprivrednih
segmenata i kako su oni regulisani
U isto vreme, pokusacemo da analiziramo prednosti i nedostatke razlicitih
organizacionih struktura elektroprivrednih preduzeca, u smislu ostvarivanja njihovog
osnovnog cilja, a to je obezbedenje pouzdanog snabdevanja potrosaca elektricnom
energijom po najnizim mogucim troskovima. Da bi se ostvario tako postavljeni cilj, to
podrazumeva da postoji stalni pritisak koji nagoni proizvodace da donose odluke koje
7
) organizacionoj i vlasnikoj strukturi elektroprivrednih preduzea, u literaturi se obino govori zajedno. 9ako se ne moe
prenebrei veza koja izmeu ove dve strukture postoji, ona je u velikoj meri posledica nasleenog stanja, gde je postojala
visoka uslovljenost organizacione strukture od tipa dominantnog vlasnikog odnosa. ! dosadanjoj praksi, pojava vertikalno
i horizontalno integrisanog preduzea, u najveem broju sluajeva vezivana je za dominaciju dravnog vlasnitva, dok je u
sluajevima vee zastuljenosti privatnog kapitala smatrano da je prisutna znaajnija vertikalna i horizontalna dezintegracija.
)vakva zavisnost organizacione strukture od dominantnog tipa vlasnikih odnosa u elektroprivrednoj delatnosti ne moe se
smatrati zakonomernom. "rimeri 67% i 5apana, u kojima dominiraju privatne kompanije koje su potpuno vertikalno i
horizontalno integrisane, odnosno sluajevi %anske, :olandije i ;emake, gde se susreemo za razdvojenou
elektroprivrednih segmenata i pored dominantne zastupljenosti raznih oblika dravnog vlasnitva, dovoljno govore sami po
sebi. )rganizaciona struktura pre svega je uslovljena tehnikim i tehnolokim razvojem elektroprivredne delatnosti kao i
vladajuim politikim i ekonomskim odnosima.
Poglavlje
2.
30
ce uticati na maksimalnu redukciju troskova (a da pri tome ne ugroze pouzdanost
snabdevanja), kao i na donosenje racionalnih investicionih odluka u pogledu vrsta i
velicine kapaciteta, cija izgradnja mora da bude maksimalno moguce efikasna.
1.1 Organizaciona struktura
Pod organizacionom strukturom elektroprivrede podrazumevaju se institucije i veze koje
postoje izmedu delova u vertikalnom (segmenti, funkcije) i horizontalnom smislu
(preduzeca). z ove definicije sledi da horizontalne i vertikalne veze, kao i razne
kooperativne i trzisne institucije, cine osnovne karakteristike elektroprivredne strukture.
Organizaciona struktura elektroprivrede rezultat je delovanja velikog broja tehnoloskih,
tehnickih, ekonomskih i politickih faktora u jednom dugom roku. Ukoliko su bile diktirane
tehnickim, tehnoloskim ili ekonomskim razlozima, promene strukture su imale
evoluitivan karakter. Nasuprot tome, politicki faktori su cesto dovodili do relativno brzih
promena, najcesce putem odluka o nacionalizaciji. Na ovaj nacin, nisu menjane samo
forme vlasnistva, vec je po pravilu dolazilo i do porasta vertikalne i horizontalne
integrisanosti elektroprivrede (Antic, 1998).
ako se tokom razvoja menjao, visok stepen vertikalne i horizontalne integrisanosti je
dugorocna karakteristika elektroprivrede. Uporedivanje nivoa vertikalne i horizontalne
integrisanosti po pojedinim zemljama pokazuje da postoji tendencija viseg stepena
vertikalne povezanosti u odnosu na horizontalnu. Ova razlika u nivoima, posledica je
tehnoloske povezanosti pojedinih elektroprivrednih segmenata.
Kada se govori o elektroprivrednom preduzecu, uobicajeno je, skoro prirodno, da se
ono posmatra kao potpuno jedinstveno preduzece u kome su integrisane sve tri
osnovne funkcije kao sto su proizvodnja, prenos i distribucija elektricne energije. Takav
stav i pristup elektroprivredi je u najvecoj meri posledica postojanja ekonomije obima i
usteda koje po tom osnovu nastaju ukoliko postoji jedinstveno preduzece, zatim
slozenosti procesa planiranja, razvoja i upravljanja sistemom, kao i cinjenici da je
mnogo lakse komercijalne veze izmedu preduzeca zameniti internim rukovodenjem.
Ukoliko se posmatraju istorijske tendencije po pojedinim zemljama, one takode ukazuju
na to da je integrisani elektroenergetski sistem u okviru jednog preduzeca, pozeljan
organizacioni oblik. Ovo potvrduje sto takav oblik organizacije vec postoji u velikom
broju zemalja, a i u onima u kojima ne postoji javljaju se tendencije u tom pravcu, pa
tako imamo slucaj da se u Nemackoj broj elektroprivrednih preduzeca smanjio sa oko
2.900 na blizu 1.000 u periodu izmedu 1960 i 1990.godine (OECD, 1993). Slicna
situacija je prisutna i u Holandiji u kojoj dolazi do integracije elektroprivrednih
preduzeca, pa tako umesto 15 proizvodnih kompanija danas imamo samo 5, dok je broj
distributivnih preduzeca smanjen sa 85 na 56. U Belgiji, tri najvece privatne kompanije,
spojile su se u jedno preduzece. U pojedinim zemljama, u kojima postoji veci broj
preduzeca, i gde je prisutna organizaciona diverzifikacija, medusobne veze i odnosi
izmedu tih preduzeca su toliko bliski da su njihovi efekti cesto slicni onima koje postizu
integrisane industrije.
31
Medutim, tendencija ne postoji samo u jednom pravcu. U Spaniji imamo slucaj da je
1985.god. doslo do razdvajanja proizvodnje i prenosa. Ono sto je u najvecoj meri
uzbudilo javnost i uzburkalo elektroprivredne tokove, je privatizacija i razbijanje mocnog
CEGB-a (Central Electric Generating Board), koji je bio odgovoran za proizvodnju i
prenos elektricne energije na celokupnom podrucju Engleske i Velsa, na tri proizvodna i
na jedno javno prenosno preduzece.
1.2 Modeli organizacione strukture
Specificnosti koje postoje u skoro svakoj zemlji, pogotovu onima koje su zapocele
proces liberalizacije trzista elektricne energije, u velikoj meri otezavaju indentifikaciju
organizacionih modela elektroprivredne delatnosti. U literaturi se uglavnom srecemo sa
tri ili cetiri osnovna modela organizacione strukture elektroprivrednih preduzeca
8
:
model vertikalno i horizontalno integrisanog monopola
kooperativni model
trzisni model
Model horizontalnog i vertikalno integrisanog monopola ogleda se u postojanju jednog ili
vise javnih preduzeca, najcesce u drzavnom vlasnistvu, koja na odredenoj teritoriji
upravljaju proizvodnjom, prenosom i distribucijom elektricne energije i odgovorna su za
pouzdano i redovno snabdevanje krajnjih potrosaca. Poslovanje ovih javnih preduzeca
strogo je regulisano, pogotovo u delu cena, tarifa i investicione izgradnje, i ne postoje
komercijalni odnosi izmedu pojedinih elektroprivrednih segmenata. Najveci deo
troskova poslovanja moze se prevaliti na krajnjeg potrosaca, a efikasnost poslovanja se
podstice putem regulative. Usled toga sto su ova preduzeca najcesce u drzavnom
vlasnistvu, njihov prvenstveni cilj nije stvaranje profita, sto potiskuje inicijativu za
povecanje efikasnosti radi ostvarenja nekih drugih ciljeva. Moguca unapredenja koja bi
vodila ka smanjenju troskova najcesce se ostvaruju kroz izgradnju novih, tehnicki
savremenijih elektrana koje imaju nizi specificni utrosak goriva. Najbolje primere
ovakavog modela organizacije elektroprivredne delatnosti predstavljaju Francuska,
talija, Grcka. (Organizacione seme ovih elektroprivreda mozemo videti na slikama 1, 2,
3, i 4 u Prilogu)
Kooperativni model (koji predstavlja odredenu podvarijantu modela jedinog kupca)
karakterise postojanje veceg broja proizvodaca elektricne energije koji moraju, na
osnovu ugovornog odnosa, svoju energiju prodati jedinom kupcu (prenosnom
preduzecu) koji pravno predstavlja monopol, i koji je najcesce u drzavnom vlasnistvu.
Prenosno preduzece, odnosno jedini kupac se u dispecingu proizvodnih kapaciteta
8
:ant u svom radu iz *++3.godine razlikuje etiri osnovna modela kada je re o elektroprivrednoj strukturi< *$ 2odel
monopola, &$ 2odel jedinog kupca #6ingl =u>er 2odel$, 1$ 2odel trita na veliko #(holesale 2arket ?ompetition 2odel$ -$
2odel trita na malo #8etail 2arket ?ompetition 2odel$. ! sutini, modeli organizacionih struktura koje smo mi u ovom
radu dali ne odstupaju od :antove podele, stim to smo dva njegova zadnja modela zbog slinih karakteristika svrstali u
jedan , trini model.
32
pridrzava principa ekonomskog redosleda (na osnovu kratkorocnih marginalnih
troskova) i moze, na osnovu smernica energetske politike, da favorizuje pojedine
proizvodace sa razlicitih lokacija ili koji koriste razlicite vrste goriva, zbog tehnickih
zahteva sistema. Dozvoljeno je postojanje nezavisnih proizvodaca koji grade i upravljaju
novim kapacitetima. Ovako postavljen model dozvoljava u izvesnoj meri ogranicenu
konkurenciju, koja se pre svega ogleda u sledecem:
konkurencija proizvodnih kompanija prilikom izgradnje novih kapaciteta;
inicijativa za smanjenje troskova je uvedena na taj nacin sto se priznaju
standardizovani troskovi a ne aktuelni koje preduzeca ostvaruju;
postoji sloboda da veliki industrijski potrosaci i distributivne kompanije same
biraju snabdevaca elektricnom energijom i to putem zakljucivanja dugorocnih
ugovora.
Ovakav ili slican model zastupljen je u Holandiji, Belgiji, Danskoj, Spaniji, cije
organizacione seme mozemo da vidimo na slikama 5, 6, 7, i 8 u Prilogu.
Trzisni model, koji je od nedavno zastupljen u Engleskoj i Velsu (slike 10 i 11 Priloga) a
potom se prosirio i postao aktuelan u znatnom broju zemalja (Norveskoj, cileu, Novom
Zelandu i sl.), u daleko vecoj meri, nego sto je to slucaj u Holandiji, insistira na
konkurenciji i uvodenju trzista i njegovih zakona u domenu proizvodnje elektricne
energije. Njegove osnovne osobine su:
slobodan pristup po nediskriminatornim uslovima prenosnoj i distributivnoj
mrezi;
prevencija da dominantan proizvodac elektricne energije ne formira cene na
nacin koji ne odgovara u punoj meri samim troskovima proizvodnje;
ukidanje monopolskih prava na snabdevanje odredenih grupa potrosaca;
dispecing na bazi cenovnih ponuda proizvodaca umesto na osnovu
marginalnih troskova proizvodnje;
privatno vlasnistvo nad proizvodnim i distributivnim preduzecima;
postojanje regulatornog pritiska u pravcu vece efikasnosti u delovima gde
konkurenciju nije moguce ustanoviti;
Ovaj model organizacione strukture, u skladu sa Hantovom podelom, moze da se
razdvoji na dva podmodela i to model velikoprodajnog trzista i model trzista na malo.
Razlika izmedu njih postoji u tome, sto slobodu izbora svog izvora snabdevanja
elektricnom energijom u modelu trzista na veliko imaju distribucije i veliki industrijski
33
potrosaci, dok kod modela trzista na malo tu slobodu imaju i svi krajnji potrosaci. Po tom
osnovu, pristup je dozvoljen ne samo na prenosnoj mrezi nego i na distributivnoj, tako
da svi potrosaci mogu direktno ili indirektno preko distribucije ili prodavca na malo da
dodu u kontakt sa proizvodacima elektricne energije. Trziste elektricne energije postaje
slozenije zbog povecanja broja aktera, sto za posledicu ima povecanje tzv.
transakcionih troskova, koji su znatno veci nego u prethodna dva modela posto
podrazumevaju postojanje i razgranate informacione, ugovorne i obracunske
infrastrukture.
Obaveza snabdevanja ne postoji izmedu proizvodaca i distributera odnosno krajnjih
potrosaca. Vertikalnu strukturu i dugorocne ugovore, u ovom modelu su zamenili
komercijalni ugovori. Takode, u njemu je jasno odvojena funkcija dispecinga od funkcije
prenosa elektricne energije, kao sto se i u veoma maloj meri uvazavaju zahtevi
ekonomske, energetske, socijalne i druge politike.
1.3 Faktori koji uticu na stepen vertikalne i horizontalne integracija
Vertikalna integracija ukazuje na to kakva veza postoji izmedu glavnih funkcionalnih
aktivnosti u procesu snabdevanja elektricnom energijom, odnosno, izmedu proizvodnje,
prenosa i distribucije elektricne energije. Potpuna vertikalna integrisanost u
elektroprivredi postoji ukoliko se proizvodnja, prenos i distribucija elektricne energije
kontrolisu od strane jednog entiteta. U sistemima koji su bazirani na termoelektranama,
cesta situacija je da su i rudnici uglja integrisani sa elektroprivredom (Grcka, Nemacka,
Jugoslavija i sl.).
Vertikalna integracija nastaje po osnovu svojine ili ugovora. Najcesci i najjednostavniji
nacin ostvarivanja vertikalne integrisanosti je vlasnistvo nad svim segmentima
elektroprivredne delatnosti, koje najcesce rezultira formiranjem jednog preduzeca.
Vertikalna integrisanost se moze pojaviti i kao posledica ugovora po kojima jedan
segment elektroprivredne delatnosti vrsi kontrolu nekog drugog segmenta.
Vertikalna integrisanost je svojstvo elektroprivrede od samih njenih pocetaka. Tako je
ovakav oblik integracije postojao vec kod prve elektrane (Pearl Station), posto su
proizvodnja i distribucija bili sjedinjeni. Ovakav tip vertikalne integracije (proizvodnja -
distribucija) karakteristican je za pocetni period razvoja elektroprivrede posto su tada
elektrane gradene pored centara potrosnje (industrijski pogoni, gradovi) tako da prenos
u danasnjem smislu nije ni postojao. Sa sirenjem elektrifikacije, i prenos elektricne
energije postaje sastavni deo elektroprivrednog preduzeca.
Danasnji stepen vertikalne integracije odnosno dezintegracije nije isti po svim
zemljama. Najnizi stepen vertikalne integracije imaju elektroprivredni sistemi Engleske,
Velsa, Norveske, cilea i Novog Zelanda. U svim pomenutim zemljama stvoren je i novi
segment, u vertikalnom smislu, koji je nastao razdvajanjem distributivne delatnosti na
cistu distribuciju i snabdevanje. Naime, nizak stepen vertikalne integracije omogucava
pojavu konkurencije u okviru pojedinih elektroprivrednih funkcija.
34
Organizacione opcije mogu biti mnogo slozenije nego sto to na prvi pogled pruza
jednostrano posmatranje vertikalne integracije. Pitanja koja otuda mogu da se pojave i
na koja treba dati odgovor, u velikoj meri zavise od toga da li se separatno posmatra
veza izmedu proizvodnje i prenosa, ili se tome pridodaje i distributivna funkcija.
Sto se tice veze izmedu proizvodnje i prenosa, nekoliko zemalja imaju formalnu
separaciju ove dve funkcije, ali priroda ove veze je veoma razlicita posmatrano po
zemljama. U nekim od njih (Belgija i Holandija na primer) prenosna mreza je u
vlasnistvu proizvodnih kompanija. Odnos izmedu proizvodnih i prenosnih organizacija je
kooperativan u smislu da se upravljanje sistemom od strane dispecerskog centra odvija
na bazi marginalnih proizvodnih troskova elektrana. Za razliku od njih, u Engleskoj,
Velsu i nekim drugim zemljama koje kopiraju ovaj model, prenosna mreza je u
vlasnistvu distributivnih preduzeca, koje ne priznaju troskove proizvodnje, vec se
dispecing obavlja na osnovu cena koje proizvodaci nude na spot trzistu elektricne
energije.
1.3.1 Veza izmedu proizvodnje i prenosne mreze
Najmanje dva faktora uticu na to da medusobna veza izmedu proizvodnje i prenosa
bude veoma snazna. Prvo, zajednicko vlasnistvo nad ove dve funkcije omogucava
minimizaciju troskova u daleko vecoj meri nego sto je to slucaj kada su one izolovane
svaka za sebe. Drugi faktor je taj sto vertikalno integrisana proizvodnja i prenos
uproscuju komercijalnu vezu izmedu investicionih ulaganja u proizvodne kapacitete i
povracaja tih sredstava od strane potrosaca.
1. Minimizacija troskova
Pitanje minimizacije troskova u uslovima zajednickog funkcionisanja ova dva sistema se
svodi na pitanje lokacije proizvodnih kapaciteta. Naime, sistem koji je skoncentrisan na
minimizaciju proizvodnih troskova, izvrsice lokaciju ovih kapaciteta u blizini izvora
primarne energije koja se koristi kao pogonsko gorivo ili terminala za prijem uvoznog
goriva. Alternativni sistem, koji je orijentisan na minimizaciju prenosnih troskova,
prevashodno gubitaka u prenosu, lokaciju proizvodnih kapaciteta postavice u blizini
centara potrosnje. U tom smislu, ukoliko se zeli izvesti puna optimizacije sistema, i
svodenje troskva na minimum, onda se moraju uzeti u obzir ukupni troskovi proizvodnje
i prenosa (Baldick, Kahn, 1993).
Svakako, da je to daleko jednostavnije ukoliko se sav taj posao obavlja u okvirima
jednog preduzeca. Pri tome, to ne znaci da ce ona preduzeca koja imaju objedinjenu
proizvodnu i prenosnu funkciju i uspeti, odnosno sistematicno teziti da minimiziraju ove
troskove, nego da im ovakva organizaciona struktura pruza daleko vece mogucnosti i
jednostavniji nacin da to i primene.
Drugi nacin da se postigne isti cilj, je kooperativna saradnja izmedu prenosnih i
proizvodnih preduzeca, u kojoj se obicno kroz aktivno ucestvovanje drzavnih organa,
deluje u pravcu minimizacije sistemskih troskova. U Holandiji, na primer, prenosna
35
organizacija SEP, ujedno je i odgovorna za planiranje izgradnje novih kapaciteta. U
Belgiji, organizacija CCEG (Comite de Controle do l'Electricite et du Gaz), u kojoj su
prisutni i drzavni predstavnici kao i predstavnici elektroprivrede, je nadlezna za
odobravanje investicionih odluka i nadgledanje izgradnje kako proizvodnih tako i
prenosnih kapaciteta. U Danskoj je slicno kao u Holandiji. Prenosna preduzeca Elsam i
Elkraft su odgovorna za planiranje, finansiranje i izgradnju novih proizvodnih kapaciteta.
U Spaniji, plan izgradnje novih elektrana je u nadleznosti vlade koja je ujedno i vecinski
vlasnik akcija u prenosnoj organizaciji REDESA.
zuzetak od ova dva prethodna modela su Engleska i Vels. Kod njih, nacionalna
prenosna kompanija (NGC) je zaduzena za upravljanje, odrzavanje i izgradnju prenosne
mreze. Ulaganja u nove proizvodne kapacitete je u nadleznosti tri velike proizvodne
kompanije ( National Power, PowerGen, Nuclear Electric) kao i bilo koje druge
kompanije koja dobije licencu da se bavi proizvodnjom elektricne energije. Mehanizam
kojim se pokusava izvrsiti minimizacija kombinovanih troskova proizvodnje i prenosa su
cene koje NGC zaracunava proizvodnim kompanijama za koriscenje prenosne mreze.
Trenutno, u Engleskoj i Velsu, vecina najvecih proizvodnih kapaciteta se nalazi na
severu gde su locirani rudnici uglja, dok je gro potrosnje skoncentrisan na jugu zemlje.
Rezultat toga su prilicno veliki gubici u prenosu, a u pojedinim slucajevima kada je
potrosnja izrazito velika, usled ogranicenja prenosne mreze, ponekad moraju da se
angazuju elektrane koje su locirane na jugu zemlje a ciji su margimalni troskovi daleko
veci od onih koje imaju elektrane sa severa. Otuda, cenom za koriscenje prenosne
mreze, ide se na to da se obeshrabri izgradnja kapaciteta na severu u korist juga
zemlje.
Tako, mozemo konstatovati da danas dominiraju tri glavna modela za planiranje
izgradnje elektroenergetskog sistema:
model vertikalne integracije;
kooperativni model, u kome su prenosne organizacije te koje koordiniraju
izgradnju novih kapaciteta;
trzisni model, u kome prenosne organizacije teze da ostvare simultanu
optimizaciju proizvodnih i prenosnih troskova putem cenovnih signala.
Prednost prvog modela je njegova jednostavnost, koja ukoliko se upotpuni i sa
postojanjem horizontalne integracije, dovodi do postizanja cvrstog monopola koji u
principu ne omogucava veliku transparentnost troskova.
U drugom modelu, investicione odluke se u velikoj meri donose na slican nacin kao sto
je to slucaj u prvom modelu. Odvojenost proizvodnih i prenosnih preduzeca pruza
mogucnost vece transparentnosti troskova, i u uslovima kada ne postoji horizontalna
integracija izmedu proizvodnih preduzeca, stvara prostor i za postojanje ogranicene
konkurencije, barem kada je rec o izgranji novih kapaciteta.
Treci model pociva na konkurenciji izmedu proizvodnih preduzeca. Za razliku od
kooperativnog modela u kome postoji u velikoj meri zajednistvo i mogucnost pristupa
36
komercijalnim informacijama, u ovom modelu ne postoji nikakva obaveza proizvodnih
kompanija da otkrivaju podatke i informacije o svojim troskovima i da ih kao takve
dostavljaju prenosnom preduzecu niti bilo kom drugom, izuzev u odredenim uslovima
regulatornim vlastima. zvesno je, posto je ovaj model u primeni tek od nedavno, da ce
godine pred nama pokazati u kojoj meri je ovakav sistem efikasan, odnosno da li
cenovni signali mogu na zadovoljavajuci nacin da zamene koordinirano planiranje
izgradnje proizvodnih i prenosnih kapaciteta.
2. Povracaj ulozenih sredstava
Sledeci razlog zbog koga se vrsi snazan pritisak na integraciju proizvodnje i prenosa
(kao i distribucije) je uproscavanje komercijalne veze izmedu ulozenih sredstava u
proizvodne kapacitete i njihovog povracaja kroz naplatu od potrosaca. Vek trajanja
elektrana je veoma dug. z toga razloga postoji velika doza neizvesnosti oko kretanja
potraznje za elektricnom energijom u buducnosti, te samim tim i sa mogucnoscu
povracaja ulozenih sredstava. Sa druge strane, sredstva ulozena u elektroprivredne
objekte imaju osobinu idiokratskog kapitala, usko specijalizovanog, koji zbog prirode i
znacaja delatnosti u koji je ulozen kao i zbog svoje velicine, nije u stanju da brzo menja
namenu. Posledica svega toga je da kompanije ili drugi investitori imaju rezona da ulazu
u izgradnju novih kapaciteta samo u slucajevima kada mogu da osiguraju prihod u
jednom vremenskom periodu dovoljno dugom koji bi obezbedio da se povrate ulozena
sredstava.
Ovakav nacin obezbedenja moze da se ostvari na dva nacina. Prvi, je stvaranje
monopolskog polozaja preduzeca putem vertikalne integracije, dok se drugi nacin svodi
na sklapanje dugorocnih ugovora o snabdevanju sa distributivnim kompanijama ili
nekim drugim velikim industrijskim potrosacima, pri cemu cena isporuka elektricne
energije distribucijama moze biti regulisana nacionalnim tarifnim sistemom.
Model dugorocnog ugovaranja isporuka elektricne energije distributivnim kompanijama
je danas u vecoj primeni nego sto sto je to model jedinstvenog potpuno integrisanog
preduzeca. U principu, ovaj model, dajuci slobodu distributivnim preduzecima da
pregovaraju i sklapaju ugovore sa razlicitim proizvodnim kompanijama moze da dovede
do izvesnog trzisnog pritiska na proizvodna preduzeca u smislu redukcije sopstvenih
troskova. Uobicajena duzina ugovora izmedu proizvodnih i distributivnih preduzeca se
krece uglavnom oko 20 godina.
1.3.2 Veza izmedu proizvodnje i distribucije
Pored navedenih razloga za ostvarivanje veze izmedu proizvodnih i distributivnih
preduzeca (pojednostavljenje i osiguranje povracaja ulozenih sredstava u proizvodne
kapacitete) postoje jos dva razloga koja se najcesce navode kao osnovna za
ostvarivanje ove veze. To su investiciono planiranje i postupci u slucaju hitnih
intervencija vezanih za snabdevanje potrosaca.
37
Prilikom planiranja investicija u proizvodne i prenosne kapacitete, od izuzetne vaznosti
je raspolaganje sa podacima o dugorocnom kretanju potrosnje elektricne energije. Kako
se te informacije nalaze kod distributivnih preduzeca, postavlja se pitanje koji su to
motivi koji bi podsticali ova preduzeca da daju korektne podatke o dugorocnim
trendovima potrosnje prenosnim organizacijama (koja su uglavnom ta koja u vecini
zemalja koordiniraju planove investicione izgradnje) ili pak proizvodnim preduzecima. U
najvecoj meri, ovo zavisi od prirode ugovorne veze sa distributivnim preduzecem.
Rizik koji se javlja je taj, da distributivna preduzeca mogu da daju precenjene prognoze
u pogledu ocekivanog kretanja buduce potrosnje, kako bi osigurala izgradnju dovoljnog
broja elektrana, koje bi trebalo da zadovolje njihove individualne potrebe. Jedan od
nacina da se spreci takvo ponasanje distributivnih preduzeca je da se putem ugovora
ona ucine obaveznim da preuzmu ili barem da plate za fiksan iznos kolicina koji bi
proistekao iz dugorocnih planova potrosnje. Ovakva klauzula je cesta pojava u
ugovorima izmedu distributivnih preduzeca i velikih proizvodnih kompanija u Nemackoj.
Medutim, kako je obaveznost ove klauzule daleko kraca (krece se izmedu jedne i dve
godine) od perioda na koji se odnosi prognoza, to je rizik od mogucnosti da dode do
precenjene potrosnje jos uvek prisutan.
Model koji je daleko vise u upotrebi, u slucajevima kada distributivna i proizvodna
preduzeca nisu integrisana, je da distributivne kompanije preuzimaju elektricnu energiju
po tarifnim stavovima, koji putem drzavne regulative, mogu biti jedinstveni za sva
distributivna preduzeca. Visina tarifnih stavova za nabavku elektricne energije utvrdena
u skladu sa procenjenom potrosnjom, treba da bude garant racionalnom planiranju.
Pored toga, distributivna preduzeca mogu u izvesnoj meri da budu kontrolisana od
strane prenosne organizacije, uporedenjem uklapanja individualnih procena sa ukupnim
makroekonomskim prognozama kao i uporedivanjem njihovih ranijih predvidanja sa
ostvarenom potrosnjom.
Drugi razlog koji se navodi za integraciju proizvodne i distributivne delatnosti je
pojednostavljenje procedure u slucajevima kada je opterecenje sistema veliko pa preti
opasnost od uvodenja redukcija potrosnje. nformacije neophodne za vodenje i
upravljanje sistemom u takvim slucajevima, uglavnom se nalaze na distributivnom
nivou.
No, uprkos navedenim prednostima koje sa sobom nosi integracija ove dve funkcije, u
najvecem broju zemalja, proizvodna i distributivna delatnost su razdvojene. Postoji
nekoliko razloga za to:
Transparentnost - odvajanjem distributivne od proizvodne delatnosti, njihovi
troskovi postaju transparentni, tako da se eliminise mogucnost skrivene
neefikasnosti i prelivanja troskova.
Pritisak na smanjenje distributivnih troskova - u uslovima vertikalno
integrisanog preduzeca, u kome se celokupno proizvedena elektricna
energija direktno prodaje finalnom potrosacu, javlja se opasnost da
distributivna strana bude predimenzionirana u odnosu na onaj nivo koji
odrazava ekonomija obima. Postojanjem veceg broja distributivnih preduzeca
(dovoljno velikih kako bi mogli da ostvare sve one efekte koji proisticu iz
38
ekonomije obima), javlja se mogucnost medusobnog uporedenja efikasnosti
pojedinih operacija, te na osnovu toga i izvrsi pritisak na pojedine kompanije u
smislu redukcije pojedinih troskova u delovima gde su oni visi nego sto je to
"normalno ili uobicajeno.
Pritisak na smanjenje proizvodnih troskova - u uslovima kada distributivna
preduzeca imaju mogucnost slobodnog izbora snabdevaca elektricnom
energijom i dozvolu za uvozom elektricne energije, cak i u tipicnim
situacijama postojanja dugorocnih ugovora izmedu proizvodaca i distributera,
javlja se odgovarajuci trzisni pritisak na proizvodaca da povede racuna o
svojim troskovima.
Postojanje prirodnog monopola u delu distributivne funkcije, sto nije slucaj sa
proizvodnom.
1.3.3 Horizontalna integracija
Pod horizontalnom integracijom podrazumevamo povezanost preduzeca u okviru iste
funkcije, za razliku od vertikalne integrisanosti, koja je ukazivala na medusobnu
povezanost samih funkcija. Ona se obicno iskazuje brojem konkurenata ili procentom
proizvodnje koja se kontrolise u okviru svakog od pomenuta tri segmenta. Osnov
horizontalne integracije je svojina ili razne forme ugovora o zajednickom obavljanju
funkcija.
Dva osnovna razloga za postojanje horizontalne integracije su pojednostavljivanje
mehanizma za obezbedenje (planiranje izgradnje) dovoljnog broja kapaciteta koji bi
svojom raspolozivom snagom bili u stanju da zadovolje potrebe za elektricnom
energijom na konzumnom podrucju kao i ekonomija obima.
1. Planiranje izgradnje novih kapaciteta
Najednostavniji nacin za jednu zemlju da obezbedi dovoljno proizvodnih i prenosnih
kapaciteta koji bi bili u stanju da zadovolje potrebe za potrosnjom elektricne energije,
pogotovo u periodima vrsnog opterecenja, je da povere jednoj organizaciji pravo i
odgovornost za planiranje, izgradnju i snabdevanje elektricnom energijom. Ovo je
model koji je trenutno usvojen u Francuskoj, taliji, Grckoj, rskoj i Portugaliji, mada je u
ovoj poslednjoj zapocet proces izrade novih zakonskih propisa od kojih se ocekuje da
reformisu elektroenergetsku industriju.
Medutim, horizontalna integracija nije jedini nacin za efikasno nacionalno koordiniranje
planiranja i izgradnje novih kapaciteta. U najvecem broju zamalja, pogotovu oni
najrazvijenijih, clanica OECD-a, za proizvodnju elektricne energije, odgovorno je vise od
jednog preduzeca. Nacin na koji ove zemlje planiraju izgradnju novih proizvodnih
kapaciteta moze da se razvrsta na tri glavna modela:
39
planiranje na nacionalnoj osnovi uprkos nepostojanju integrisane proizvodnje
planiranje je skoncentrisano na regionalnoj osnovi
ne postoji nacionalno i regionalno planiranje, vec su na delu trzisni zakoni
Od zemalja kod kojih ne postoji horizontalno integrisana proizvodnja ali se zato plan
izgradnje novih kapaciteta donosi na nacionalnoj osnovi su Belgija, Holandija, Japan i
Spanija. U Belgiji su postojala tri privatna i jedno javno preduzece za proizvodnju
elektricne energije. Nedavno su se ova tri privatna preduzeca spojila u jedno, tako da
danas imamo samo dva preduzeca, jedno veliko koje je u privatnim rukama i jedno malo
javno preduzece za proizvodnju elektricne energije. zgradnja novih proizvodnih
kapaciteta u ovoj zemlji se planira u okviru komiteta u koga su ukljuceni svi proizvodaci
kao i predstavnici vlade. U Holandiji, investicione odluke o izgradnji novih kapaciteta se
donose od strane SEP-a (nacionalne prenosne organizacije) i drzave. U Spaniji, odluka
o izgranji novih kapaciteta je u nadleznosti drzave, koja je ujedno i vlasnik prenosne
mreze.
Zemlje u kojima se planiranje izgradnje novih kapaciteta donosi na regionalnoj osnovi
su Danska, Nemacka, Luksemburg, Kanada, SAD, Skotska itd. U Danskoj i
Luksemburgu, nosioci planiranja su prenosne kompanije, u Kanadi su to regionalne
kompanije, a u Nemackoj vertikalno integrisana regionalna preduzeca. U SAD, proces
planiranja izgradnje novih kapaciteta se odvija ili u kompanijama koje operisu na tom
podrucju (u pojedinoj drzavi ili njenom delu), ili u okviru konzorcijuma koji obrazuje vise
kompanija sa tog podrucja.
U Engleskoj i Velsu, situacija je potpuno razlicita u odnosu na navedene zemlje. Od
prenosne kompanije (NGC - National Grid Company), po osnovu date licence, se
zahteva da obezbedi dovoljno prenosnih kapaciteta, ali ne postoji ni jedan osnov, ni
zakonski ni obligacioni, koji bi primoravao postojece proizvodne kompanije na
planiranje i izgradnju novih kapaciteta u cilju obezbedenja dovoljno raspolozive snage
koja bi zadovoljila nacionalnu potraznju za elektricnom energijom. Tu ulogu bi trebalo
da preuzme trziste. Umesto ultimativne odgovornosti za obezbedenje dovoljnog broja
novih kapaciteta, u Engleskoj i Velsu model pociva na cenovnim signalima na spot
trzistu, na kome svi proizvodaci moraju da prodaju viskove svoje elektricne energije ili
na osnovu cena iz ugovora koje su distributivna preduzeca spremna da plate.
2. Ekonomija obima
Drugi glavni razlog koji upucuje na horizontalnu integrisanost proizvodnih kapaciteta je
ekonomija obima. Ova ekonomija postoji na nekoliko razlicitih nivoa i ona podrazumeva:
ekonomija obima kod pojedinacnih elektrana - u odredenim uslovima i fazama
u razvoju elektroprivrede, dugorocni trendovi rasta potrosnje upucuju na
izgradnju kapaciteta sa vecom instalisanom snagom kako bi se bolje
iskoristila termicka efikasnost i ujedno smanjili troskovi kapitala po jedinici
proizvoda;
40
marginalna rezerva - Obzirom da svaki sistem mora, zbog pouzdanosti
snabdevanja elektricnom energijom, da raspolaze sa rezervnim elektranama,
to ukoliko je ona veca, to je sistem u stanju da izvuce vise koristi iz ekonomije
obima. Polazeci od pretpostavke da marginalna rezerva sistema treba da
bude jednaka najvecoj proizvodnoj jedinici, u velikim proizvodnim sistemima,
zahvaljujuci efektima termicke efikasnosti, lakse je uskladiti elemente
ekonomije obima i neophodne rezerve sistema;
Faktor iskoriscenja snage - mogucnost prilagodavanja razlicitim nivoima
potraznje za elektricnom energijom laksa je u velikim sistemima sto ujedno
daje i sanse za ujednacenije koriscenje snage;
koordinacija odrzavanja - ukoliko je sistem veci, to su troskovi odrzavanja
pojedinacnih elektrana, zahvaljujuci mogucoj koordinaciji tih radova, daleko
manji.
Medutim postojanje ekonomije obima ne podrazumeva da postoji samo jedan nacin za
njeno ostvarenje. Horizontalna integracija omogucava najkraci put ka njenom
postizanju, posto sve koristi koje iz nje proisticu ostvaruju se u okviru jednog preduzeca,
bez potrebe za koordinacijom, ugovornih ili trzisnim odnosima izmedu ucesnika u tom
procesu. Ali ona nije i jedini nacin. Kao sto je to vec ranije navedeno, postoje tri
alternativna modela, koja su zastupljena u pojedinim zemljama, a koji ne podrazumevaju
horizontalnu integrisanost:
kooperativni model - gde se upravljanje i dispecing odvijaju na nacionalnoj
osnovi, kao sto je to slucaj u Belgiji i Holandiji;
regionalni model - gde se upravljanje sistemom vrsi na regionalnoj osnovi bilo
preko regionalnih elektroprivrednih preduzeca (slucaj Nemacke, Skotske) bilo
preko regionalne prenosne kompanije koja koordinira rad dezintegrisanih
proizvodnih preduzeca (slucaj Danske, Luksemburga);
trzisni model - gde se koordinacija i centralno upravljanje odvija kroz proces
konkurencije izmedu proizvodnih preduzeca (Engleska i Vels);
Sledeci osnovne postulate ekonomije obima, veca je mogucnost da se njeni pozitivni
efekti brze i lakse ispolje u okvirima nacionalno integrisanih sistema nego sto je slucaj
sa regionalnim sistemima, pri cemu treba imati u vidu da taj jaz moze da se smanji
putem interkonekcije izmedu sistema i medusobnom razmenom izmedu pojedinih
regiona.
Uporedenjem kooperativnog i trzisnog modela, dakle sistema koji postoje u
Holandiji/Belgiji i Engleskoj/Velsu, fundamentalna razlika je u stepenu i vrsti informacija
kojima raspolaze telo zaduzeno za odrzavanje i upravljanje sistemom. U kooperativnom
modelu, ta informacija se odnosi na visinu troskova svake pojedinacne elektrane, i ona
predstavlja osnovu za utvrdivanje redosleda angazovanja proizvodnih jedinica. U
41
trzisnom modelu, cena kojom se referise proizvodno preduzece je jedina informacija na
bazi koje se odreduje ko, kada i koliko ce biti angazovan.
1.4 Restruktuiranje
U poslednjih nekoliko godina, jedan veliki broj zemalja je zapoceo znacajne strukturalne
promene svoje elektroprivredne industrije. Stepen i pravci ovog restruktuiranja nisu kod
svih isti, i oni su rukovodeni razlicitim ciljevima i politikama.
Pojedine zemlje, kao sto je to slucaj sa Engleskom, Norveskom, cileom i Novim
Zelandom, opredelile su se za uvodenje veceg stepena konkurencije i trzista u okviru
elektroprivredne industrije. Da bi ostvarili tu nameru, bilo je neophodno da izvrse
odredene promene u nacinu organizovanja kao i u vlasnickoj strukturi. Te promene,
neminovno su se odrazile i na stepen horizontalne i vertikalne integracije, odnosno
dovele su do dezintegracije pojedinih elektroprivrednih funkcija. Vertikalna
dezintegracija je bila neophodna kako bi se razdvojile delatnosti kod kojih je moguce
uvesti trziste i konkurenciju od onih kod kojih je prisutan prirodni monopol. Sa druge
strane, Engleska je bila primorana da sprovede i horizontalnu dezintegraciju, kako bi
obezbedila postojanje vise proizvodaca elektricne energije koji bi mogli medusobno da
konkurisu.
Konkurencija u elektroprivredi moze da se pojavi na:
velikoprodajnom trzistu (wholesale markets)
maloprodajnom trzistu (retail markets)
Na velikoprodajnom trzistu suceljavaju se ponuda (koju cine preduzeca u segmentu
proizvodnje i nezavisni proizvodaci) i traznja elektricne energije koju predstavljaju
distributivna preduzeca i veliki industrijski potrosaci (direktni potrosaci). Velikoprodajno
trziste se deli na trziste dugorocnih ugovora i spot trziste, odnosno "pool" ukoliko se
insistira na kooperaciji. Trziste dugorocnih ugovora predstavlja dominantan deo
velikoprodajnog trzista, i na njemu se trguje kapacitetima u smislu da se sklapaju
ugovori izmedu proizvodaca i potrosaca kojima se garantuje trziste za potrebne
kapacitete u veoma dugom roku.
Na spot trzistima se trguje elektricnom energijom a ne kapacitetima. U tom smislu, ono
omogucava konkurenciju izmedu postojecih kapaciteta za proizvodnju elektricne
energije. Cena na spot trzistima se formira na bazi najvise ponudene cene od strane
proizvodaca ciji su kapaciteti neophodni da se zadovolji postojeca potraznja za
elektricnom energijom. To je u sustini i osnovna razlika izmedu njih i "pool-ova" na
kojima se operise sa troskovima zbog cega oni ne predstavljaju formu konkurencije
9
.
9
)vo razlikovanje je bitno poto se veoma esto pool,ovi izjednaavaju sa spot tritima.
42
Trzista na malo (retail markets) nastaju ukoliko se krajnjim potrosacima omoguci da
biraju sopstvenog snabdevaca. U ovom slucaju, na stani ponude se javljaju svi
proizvodaci kao i prenosna i distributivna preduzeca, dok se na strani potrznje nalaze
krajnji kupci elektricne energije.
Kao posledica ovakvih intencija da se uvede konkurencija medu proizvodace elektricne
energije na jedinstvenom evropskom podrucju, doslo je do ubrzanja procesa
horizontalne integracije. Naime, u Spaniji i Belgiji doslo je do spajanja privatnih
proizvodaca elektricne energije, sa namerom da se stvore veca i jaca preduzece koja
ce moci lakse da posluju u okvirima evropskog elektroenergetskog trzista. U Holandiji,
jedan broj malih distributivnih kompanija se takode ujedinio i to ne samo sa srodnim
elektrodistributivnim kompanijama nego i sa distributerima gasa i vode. Uprkos cinjenici
da se razvoj internog energetskog trzista odvija sporije nego sto je to inicijalno
predvideno, i da postoji jos veliki broj pitanja za koje nisu pronadeni adekvatni odgovori,
jasno je da ove strukturalne promene predstavljaju stratesko pripremanje sa ciljem da
se stvore preduzeca koja ce moci bolje da se pozicioniraju u uslovima kada zazivi
energetsko trziste.
U SAD, gde postoji daleko snaznije regulatorno okruzenje, postojece organizacije
10
pribegavaju sirenju bilo kroz prisvajanje bilo kroz otvaranje filijala koje mogu da se
kvalifikuju kao nezavisni proizvodaci elektricne energije (PP's - ndependent Power
Producers). Oblici u kojima ti nezavisni proizvodaci mogu da se pojave su QF's
(Qualifying Facilities), ili EWG's (Exampt Wholesale Generators). Osnovni razlog za
takvu tendenciju predstavlja cinjenica sto su ova dva oblika nezavisnih proizvodaca bili
izuzeti od uobicajenog nacina regulisanja profita, cime je dat znacajan doprinos
diversifikaciji i uvodenju konkurencije na velikoprodajnom trzistu elektricne energije u
SAD. Brzi porast broja QF, koji su definisani kao svi novi proizvodaci ispod 50 MW
snage, ili kao proizvodaci koji za svoju proizvodnju koriste obnovljive izvore ili
kogeneraciju toplote i elektricne energije, potenciran je dugorocnim ugovorima o
obezbedivanju isporuka elektricne energije. Tu cinjenicu su potvrdila i neka istrazivanja
(NJBPU, 1986) koja su pokazala da odredivanje povoljnijih cena nije osnovni uzrok
pojave velikog broja QF, vec da je to upravo garantovanje dugorocnih isporuka.
zmenom zakona (PURPA - Public Utilities Regulatory Policies Act) sredinom 1980-ih,
omoguceno je vertikalno integrisanim kompanijama da osnivaju svoja preduzeca (EWG)
za proizvodnju elektricne energije, koja nisu bila ogranicena sa velicinom instalisane
snage i koja takode nisu potpadala pod uobicajenu regulaciju. Jedini uslov je da
proizvedenu elektricnu energiju EWG's moraju da prodaju drugim vertikalno
integrisanim preduzecima a ne svom vlasniku. Na taj nacin je kreiran i treci oblik
proizvodaca elektricne energije, koji istovremeno smanjuje stepen horizontalne
integracije i ujedno povecava konkurenciju izmedu samih proizvodaca elektricne
energije.
z ovih primera, moze se zakljuciti da trziste elektricne energije postaje sve prisutnije i
sve dinamicnije, i da su ucesnici u njemu spremni i sposobni da izvrse prilagodavanje
svoje organizacije u nameri da izvuku sto vise koristi iz uslova koji proisticu iz novih
politickih inicijativa.
10
! strukturi elektroprivrednog sistema 67% dominiraju veliki privatni monopoli #9nvestor )@ned !tilities , 9)!$ koji su
potpuno vertikalno integrisani
43
Sastavni deo procesa restruktuiranja je i stvaranje pretpostavki za medunarodnu
razmenu elektricne energije, sto se i cini i to prevashodno kroz uspostavljanje tzv.
nterkonektivnih sporazuma.
Naime, bez obzira na strukturu individualnog preduzece ili strukturu elektroprivrede u
nekoj zemlji, interkonektivni sporazumi se javljaju izmedu preduzeca i to ne samo u
okvirima pojedinih nacionalnih ekonomija nego i na supra-nacionalnom nivou. Normalno
je da ostvarenje ovakvih sporazuma podrazumeva postojanje povezanosti prenosnih
mreza koje omogucavaju sinhronizovani rad preduzeca. Stoga, ne treba da predstavlja
iznenadenje pojava inicijative za formiranje trans-evropske prenosne mreze za gas i
elektricnu energiju koja bi trebalo da omoguci veci stepen konkurencije, pouzdanosti
snabdevanja, manje troskove proizvodnje kao i ulaganja u nove objekte odnosno veci
stepen ekoloske zastite
116
Ako se izuzmu tehnicki razlozi (sigurnost sistema), sa finansijske tacke gledista, postoje
dva glavna razloga za poslovanje unutar interkoneksionog sistema: potreba za manjim
ulaganjima u izgradnju novih elektrana, i smanjenje operativnih troskova. Smanjenje
kapitalnih ulaganja je posledica sledecih cinilaca:
razlicito vreme i stepeni opterecenja u okviru interkoneksionog sistema
rezultiraju ukupno manjim vrsnim opterecenjem nego sto je to slucaj u
divrsifikovanim sistemima;
potreba za manjom rezervnom marginom kako bi se obezbedila pouzdanost
snabdevanja potrosaca;
manji sistemi mogu da dobiju pogodnosti koje pruza ekonomija obima,
izgradnjom velikih proizvodnih kapaciteta kroz zajednicka ulaganja (kao sto
imamo primer u slucaju Francuske i Belgije i Francuske i Svajcarske i izmedu
mnogih kompanija u SAD) i njihovim lociranjem u blizini velikih potrosackih
centara.
Operativni troskovi u uslovima postojanja interkoneksije mogu da se smanje uglavnom
po sledecim osnovama:
uspostavljanjem zajednickih standarda koji bi omogucili da se startuje
elektrana ciji su marginalni troskovi nizi, pa makar se ona nalazila i sa druge
strane granice;
upotrebom zajednickih adekvatno lociranih rezervnih elektrana, te na taj nacin
smanjenjem ukupnog operativnog troska rada rezervih elektrana;
kroz koordinirano i optimalno odrzavanje bitnih delova interkoneksionog
sistema;
11
Aideti vie o ovome u radu %ebra 5ohnson, *++3, Trans,Buropean Bnerg> ;et@orks, 4inancial Times, Condon
44
uspostavljanjem informacione mreze koja bi omogucila kontrolnim
dispecerskim centrima u okviru interkoneksionog sistema relevantne podatke
neophodne da bi se medusobna razmena odvijala uz minimum proizvodnih
troskova.
Tipicni primeri kooperativnih sporazuma u formi interkoneksije su American Power
Pools ( u koji su ukljucena i pojedina preduzeca iz Kanade), UCPTE u Zapadnoj Evropi,
NORDEL koji obuhvata nordijske zemlje i UPS (Unified Power System) u koga su
ukljucene zemlje stocne i Centralne Evrope. Ove tri evropske kontinentalne prenosne
mreze rade u asinhronom modu, ali su preko DC (Direct Current) veza spojene tako da
je omogucena razmena elektricne energije kao i asistencije u slucaju nezgoda.
Pored interkoneksije, od nedavno se susrecemo i sa jos jednom formom kooperacije a
to su pool-ovi. Oni nastaju na osnovu usmenih ili pismenih dogovora o principima po
kojima se odrzava pouzdanost sistema i po kojima se vrsi razmena snage i energije u
cilju optimizacije troskova. Za razliku od interkoneksija, u okviru kojih dolazi samo do
saradnje elektroprivrednih preduzeca, pool-ovi mogu biti osnova i za trgovinu, sto se
najbolje moze videti na primeru medunarodnog Pool-a koji su formirale Norveska,
Svedska, Finska i Danska.
*
* *
Analizirajuci komercijalne veze i nacine na koje su pojedine zemlje kroz organizaciju
elektroprivredne delatnosti pokusale da izvuku maksimalne koristi iz funkcionisanja
elektroenergetskog sistema u smislu trazenja odgovora na konfliktnu situaciju koja se
javlja iz zahteva za pouzdanim snabdevanjem elektricnom energijom uz minimalne
troskove, mozemo konstatovati da sva tri posmatrana modela (vertikalno integrisan
monoplo, kooperativni model i trzisni model) imaju svoje prednosti i mane i da nijedan
od njih u potpunosti i na zadovoljavajuci nacin neresava ovaj konflikt.
U meri u kojoj vertikalno integrisan monopol iskoristava sve prednosti koje nosi
ekonomija obima kao i jedinstven proces upravljanja, planiranja i razvoja sistema, u
ovom modelu nedostaje dovoljno podsticaja za povecanje efikasnosti poslovanja
obzirom da nepostoje uslovi za dovoljnu transparentnost podataka, odnosno usled
latentne mogucnosti prelivanja troskova izmedu pojedinih elektroprivrednih segmenata,
kao i prelivanja troskova na krajnje potrosace zbog postojanja monopolskog polozaja.
Nasuprot ovome organizacionom modelu stoji trzisni model, u kome u segmentima u
kojima postoji mogucnost uvodenja konkurencije (proizvodnja i prodaja) je prisutan
stalni pritisak na povecanje efikasnosti poslovanja, ali ne postoje dovoljne garancije koje
bi osigurale pouzdanost snabdevanja kao i njenu geografsku ravnomernost obzirom da
je profit jedini cilj koji upravlja odlukama ovih preduzeca.
45
z tih razloga, misljenja smo da kooperativni model organizacije ili singl buyer model,
koji predstavlja svojevrsnu mesavinu prethodna dva, uz adekvatnu razradu i dogradnju,
moze da bude oblik organizovanja elektroprivrede koji na najbolji nacin resava
postojece konflikte. Naime, u njemu postoji dovoljno prostora za uvodenje odredenih
formi konkurencije sa jedne strane i koordiniranog upravljanja i razvoja sistema od
strane prenosnog preduzeca, sa druge strane. Na taj nacin stvara se podsticaj za
povecanjem efikasnosti poslovanja i investicija i ujedno obezbeduju pretpostavke za
dugorocno i pouzdano snabdevanje elektricnom energijom citavog konzumnog
podrucja.
46
VLASNcKA STRUKTURA
U elektroprivredi postoje razlicititi varijeteti svojinskih odnosa koji se krecu u rasponu od
integrisanih drzavnih monopola do diversifikovanih privatnih kompanija. cak i u uslovima
postojanja drzavnog monopola nad elektroprivredom, javljaju se izvesni oblici drugih
tipova svojine, makar to bilo i kroz vlasnistvo nad industrijskim elektranama.
U poslednjih nekoliko godina, oblici svojinske strukture koji su bili dominantni i najvecem
broju zemalja nakon Drugog svetskog rata, su se drasticno modifikovali kako bi se
prilagodili novim promenama na trzistu i politickim inicijativama preuzetim od strane
pojedinih drzava. U tom smislu, u ovom poglavlju, detaljnije cemo analizirati strukturu i
oblike vlasnistva nad elektroprivrednim preduzecima kao jednom od bitnih faktora za
formiranje politike cene elektricne energije, posebno u delu njene regulative, kao i
modela koji se koriste za utvrdivanje nivoa cene elektricne energije.
Poglavlje
3.
47
1.5 Tipovi vlasnistva
U zavisnosti od stepena dostignutog razvoja eletroenergetskog sistema, struktura
elektroprivrednih preduzeca kao i oblici vlasnistva nad njima su evuluirali od privatnog
ka javnom, da bi u poslednjih nekoliko godina ponovo bio zastupljen trend povratka
svojine nad elektroprivrednim preduzecima u privatne ruke. Pri tome, uzimajuci u obzir
znacaj i ulogu elektroprivrednog sektora za svaku zemlju, ni jedna vlada nije totalno
napustila vlasnistvo ili neki drugi oblik kontrole nad svim aspektima poslovanja u okviru
ove delatnosti. cak i u zemljama u kojima je privatizacija dostigla veoma visok stepen,
neke od formi drzavnog prisustva u ovoj oblasti mogu da se pronadu, i to bilo u obliku
parcijalnog vlasnistva nad pojedinim elektroprivrednim preduzecima, bilo kroz neke
forme regulacije ove delatnosti. Drzava je takode prisutna i ukljucena na lokalnom,
regionalnom i nacionalnom nivou, a u poslednje vreme i na supranacionalnom nivou
kao sto je to slucaj u Evropskoj uniji.
U elektroprivredi je veoma tesko napraviti precizna razgranicenja po osnovu tipova
vlasnistva. Kod nekih organizaciono i svojinski diversifikovanih sistema (kao sto je to
slucaj u Danskoj, Holandiji i sl.) javlja se unakrsno vlasnistvo (cross ownership) razlicitih
elektroprivrednih struktura. Na primer, proizvodaci elektricne energije su vecinski
vlasnici prenosne mreze, dok distributivne organizacije imaju kontrolni paket akcija u
proizvodnim preduzecima. Otuda je pri definisanju vlasnicke strukture nekog
elektroprivrednog sistema neophodno utvrditi ko vrsi kontrolu po osnovu svojine
12
.
Dve osnovne svojinske forme u elektroprivredi su drzavno i privatno vlasnistvo. Pod
drzavnim vlasnistvom podrazumevaju se one forme u kojima se kao krajnji vlasnik
pojavljuju drzavne strukture bilo da su one na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom
nivou (municipalities). Privatno vlasnistvo moze da se pojavi u dve osnovne forme:
krupni institucijalni investitori (institutional investors) i mali vlasnici akcija. Forme
unakrsnog vlasnistva egzistiraju i u slucajevima kada je u pitanju i privatna svojina, a
mogu da se jave i izmedu preduzeca u drzavnoj i privatnoj svojini. Otuda jedan broj
elektroprivrednih sistema ne mozemo precizno definisati, pa ih otuda nazivamo
mesovitim.
U zavisnosti od strukture vlasnistva i oblika svojine nad elektroprivrednom delatnoscu,
zemlje mozemo klasifikovati u tri grupe:
Prvu grupu cine zemlje u kojima je dominantno drzavno vlasnistvo
Drugu grupu cine zemlje sa mesovitim vlasnistvom
U trecu grupu spadaju zemlje u kojima dominira privatni kapital
12
ao pogodna ilustracija moe da poslui primer najvee belgijske privatne kompanije za proizvodnju elektrine energije
Tractabel, koju po osnovu veinskog broja akcija kontrolie 6ociet Deneral, u kome sa druge strane najvei broj akcija ima
Cige de 6uez koja je u dravnom vlasnitvu 4rancuske.
48
Prilikom klasifikacije pojedinih zemalja u neku od navedenih grupa, mora se imati u vidu
da su reforme elektroprivredne delatnosti u vecem broju zemalja u toku. Te reforme
mogu imati reperkusije na tip vlasnistva i na broj vlasnika. Ako se uzme u obzir i kvalitet
informacija o tipu vlasnistva, odnosno neujednacenost konvencija o klasifikaciji tipova
vlasnistva posmatrano po zemljama, onda ova klasifikacija moze da se uzme kao
arbitrarna.
1.5.1 Zemlje sa dominantnim drzavnim vlasnistvom
U najvecem broju zemalja, postoji barem neki oblik javnog vlasnistva u okviru
elektroprivredne delatnosti. Spektar ucesca javnog vlasnistva je veoma sirok, i on se
krece u rasponu od vlasnistva nad svim elektroprivrednim aktivnostima, pa do veoma
malog ucesca i zastupljenosti u ovom citavom lancu. Najmanji stepen zastupljenosti
privatnog sektora u elektroprivredi javlja se u rskoj i Grckoj, u kojima dominira drzavno
vlasnistvo nad svim funkcijama elektroprivredne delatnosti, a elemenat privatnosti je
moguc samo ukoliko je elektrana u sastavu i radi za potrebe nekog velikog industrijskog
preduzeca.
U Francuskoj i taliji, elektroprivrednim sektorom takode dominiraju vertikalno integrisani
monopoli u drzavnom vlasnistvu, EdF i ENEL. Medutim, pored ovih preduzeca postoji
jos jedan broj firmi, drzavnih ili privatnih, koji su sa razlicitih aspekata ukljuceni u
elektroprivrednu delatnost.
U Francuskoj dominira vertikalno integrisano drzavno preduzece EdF (Electricity de
France), koje je nastalo nacionalizacijom vise stotina privatnih preduzeca nakon Drugog
svetskog rata, i koje sa svojih 96 GW instalisane snage, predstavlja najvece
elektroprivredno preduzece na svetu. EdF ne samo da proizvodi, prenosi i distribuira
najveci deo elektricne energije, vec ova kompanija ujedno koordinira rad (obavlja
dispecing) svih drugih proizvodaca, isporucuje elektricnu energiju nezavisnim
distributerima, i obavlja uvoz i izvoz elektricne energije. Pored EdF-a, postoje i druga
manja drzavna preduzeca koja se bave proizvodnjom elektricne energije kao sto su CdF
(Charbonnages de France), CNR (Compagnie Nationale du Rhone), SNFC, kao i jedan
broj nazavisnih proizvodaca koja su u privatnom vlasnistvu. Takode, postoji i mali broj
distributivnih preduzeca koja su u lokalnom, opstinskom vlasnistvu.
Tabela 7. Struktura elektroprivrednih kapaciteta Francuske (MW) 1988
Preduzeca Hidro Termo NE UKUPNO
EdF 19,748 18,913 57,466 96,127
CdF - 3,108 - 3,108
CNR 2,978 - - 2,978
SNCF 579 - - 579
Nezavisni proizvodaci 871 693 1,776 3,340
Samoproizvodaci 229 3,163 - 3,392
UKUPNO 24,405 25,877 59,242 109,524
49
zvor: Commision of the European Communities, Coopers & Lybrand Deloite (1990), Comparison of
Electricity ndustry Structures in Member States, Final Report
U taliji, pored ENEL-a, koji je u drzavnom vlasnistvu i koji ucestvuje sa 81% u ukupnoj
proizvodnji elektricne energije i sa 82% u ukupno raspolozivim kapacitetima (1992),
postoji i jedan znacajan broj samoproizvodaca i nezavisnih proizvodaca, koji imaju
znacajno ucesce u formiranju ukupne ponude elektricne energije u okvirima italijanskog
elektroenergetskog sistema. Relativno velika zastupljenost ove kategorije proizvodaca
rezultat je cinjenice da su velike industrijske kmpanije mogle da zadrze svoje kapacitete
za proizvodnju elektricne energije i da sprece da oni budu nacionalizovani. Povecano
ucesce privatnih proizvodaca posebno je izrazeno nakon nacionalnog referenduma iz
1987.god. kada je izglasana zabrana dalje izgradnje nuklearnih elektrana. Zakonski akti
koji su doneti 1992.godine, stimulativno su delovali da se broj nezavisnih proizvodaca
uveca, pogotovu onih koji koriste obnovljive prirodne resurse. Tim istim zakonom ENEL
je pretvoren u korporaciju, uz obavezu privatizacije. Shematski prikaz elektroprivrede
talije dat je na grafikonu u Prilogu.
Tabela 3. Struktura kapaciteta i proizvodnje u taliji (1993)
Preduzeca MW GWh
ENEL 52,084 167,208
Regionalna preduzeca 2,445 7,118
Ostali proizvodaci 471 3,460
Samoproizvodaci 8,486 33,571
UKUPNO 63,486 211,357
zvor: UN, Annual Bulletin of Electric Energy Statistics, New York 1994.
Vlasnicki odnosi u drugim zemljama su znatno slozeniji. U Holandiji, na primer,
distriburtivne kompanije, koje su u lokalnom i regionalnom vlasnistvu, vlasnici su
proizvodnih preduzeca, koja opet sa svoje strane raspolazu akcijama SEP-a,
nacionalnog prenosnog preduzeca. Tako, uprkos cinjenici, da su cetiri najveca
preduzeca za proizvodnju elektricne energije klasifikovana kao privatna, sve njihove
akcije se nalaze u rukama distributivnih kompanija, koja su, sa druge strane, u
regionalnom vlasnistvu. U Danskoj, devet od jedanaest proizvodaca elektricne energije
su u vlasnistvu distributivnih kompanija, dok su preostala dva u privatnim rukama.
Distributivne kompanije su ili u posedu potrosaca ili u rukama regionalnih i opstinskih
vlasti.
U Norveskoj, 27.4% proizvodnje i 80% prenosnog sistema je u vlasnistvu drzave, mada
su u poslednjih nekoliko godina u ovoj zemlji zapocete znacajne strukturne promene,
koje ce u velikoj meri uticati na postojecu svojinsku strukturu. U Kanadi, najveci broj
elektroprivrednih preduzeca u rukama je regionalnih vlasti, sa izuzetkom tri provincije u
kojima postoje potpuno integrisana preduzeca koja su u privatnoj svojini. Australijski
50
elektroenergetski sistem je takode u vlasnistvu i pod kontrolom drzave, mada su i u
njemu zapocete znacajne reforme koje imaju za cilj restruktuiranje i eventualnu
privatizaciju pojedinih delova sistema.
1.5.2 Zemlje sa mesovitom vlasnickom strukturom
Glavni predstavnici zemalja u kojima je prisutna mesavina privatnog i drzavnog kapitala
u svim delovima elektroprivredne industrije su Finska, Spanija i Nemacka.
U Finskoj elektroprivredi postoji relativno veliki broj preduzeca (130). Kompanije koje su
u drzavnom vlasnistvu proizvode 45% ukupne elektricne energije. Veliki industrijski
potrosaci elektricne energije znacajno su zastupljeni i to kako preko sopstvenih
kapaciteta za proizvodnju elektricne energije i toplote tako i kroz posedovanje deonica u
drugim proizvodnim kapacitetima. nteresantno je i to, da su oni izgradili paralelnu
prenosnu mrezu koja konkurise drzavnoj. Dva najveca proizvodaca elektricne energije
su VO, koji je gotovo u potpunom drzavnom vlasnistvu (95% deonica), i TVO koji je u
preteznom vlasnistvu velikih industrijskih kompanija. VO poseduje 26% akcija u TVO, i
zajedno proizvode 84% ukupne elektricne energije. Preostali deo (16%) proizvode
kompanije koje su u vlasnistvu lokalnih vlasti. Tri cetvrtine distributivnih preduzeca su
takode u lokalnom vlasnistvu, dok je preostali deo u vlasnistvu industrije i sitnih
potrosaca.
U Spaniji, postoji takode miks vlasnickih odnosa u svim aspektima elektroprivredne
delatnosti. Jedan broj proizvodnih kompanija, koje su ujedno i vlasnici pridruzenih
distributivnih preduzeca, predstavljaju privatne koncerne, dok drzava svoje snazno
prisustvo u ovom sektoru obezbeduje kroz vecinski paket akcija u najvecem
proizvodnom preduzecu ENDESA kao i u REDESA - preduzecu koje je zaduzeno za
nacionalnu prenosnu mrezu. U poslednje vreme ENDESA je posebno aktivna na
povecanju svog ucesca u akcijama privatnih kompanija.
Priblizno 170 preduzeca se bavi proizvodnjom elektricne energije, pri cemu 94% od
ukupno instalisanih kapaciteta je u vlasnistvu 10 najvecih kompanija.
Tabela 4. Proizvodni kapaciteti i proizvodnja u Spaniji (1988)
Naziv preduzeca MW GWh
Endesa 6,547 33,517
Hidrola 7,593 18,740
berduero 6,489 15,875
Fenosa 4,387 9,991
Sevillana 4,257 12,900
51
Ferosa 4,907 16,150
Hidrocanti 1,471 5,057
Enher 1,845 3,379
Vlesgo 1,076 2,812
Hecsa 986 2,496
Ostali 2,434 12,168
UKUPNO 41,992 133,168
zvor: Commision of the European Communities, Coopers & Lybrand Deloite (1990), Comparison of
Electricity ndustry Structures in Member States, Final Report
Ono sto je interesantno za vlasnicke odnose u Spaniji, je znacajna zastupljenost
bankarskog sektora, koji raspolaze sa vecinskim paketom akcija u privatnim
preduzecima. Ovakva situacija je nastala kao posledica velike zaduzenosti privatnih
kompanija. Velicinu bankarskog uticaja na elektroenergetski sektor Spanije uvecava i
cinjenica da one raspolazu sa glasackim pravima najznacajnijih investitora.
Nemacka takode predstavlja primer mesovitog sistema u kome se drzavno i privatno
vlasnistvo preplice u svim delovima elektroprivredne delatnosti. pored postojanja
velikog broja preduzeca (oko 1250, od cega 400 u proizvodnji i 850 u distributivnoj
delatnosti), postoji veoma velika koncentracija u proizvodnji i prenosu. "Velika
devetorica ucestvuju sa oko 85% u ukupnoj proizvodnji elektricne energije i poseduju
najveci deo prenosne mreze. Od njih devet, dva preduzeca su u drzavnom vlasnistvu
(EVS i VEBA), a sest (RWE, HEW, VEW, Bewag, Bayernwerk i Badenwerk) su u
mesovitom vlasnistvu (Power in Europe, 1993). Ranija istocnonemacka elektroprivreda
VEAG, postigla je sredinom 1994 godine punu integraciju i sinhroni rad sa ostalom
elektroprivredom, i ona je u vlasnistvu pomenutih osam kompanija.
Nacionalna prenosna mreza ne postoji, vec svaka od devet proizvodnih kompanija
poseduje prenosnu mrezu na svojoj teritoriji. Nekoliko udruzenja na nacionalnom nivou,
kao sto su DVG i DWEV, bave se tehnickim, ekonomskim i organizacionim pitanjima u
cilju resavanja problema u zemlji i sa inostranim interkoneksijama.
U Nemackoj postoji preko 60 proizvodaca za sopstvene potrebe, koji svoje viskove
proizvodnje elektricne energije ne prodaju krajnjim potrosacima, vec pomenutim
elektroprivrednim preduzecima, vlasnicima prenosne mreze.
Od 850 distributivnih preduzeca, oko 60% je u vlasnistvu lokalnih vlasti, a ostali su u
privatnom vlasnistvu. Neki veliki gradovi, pored sopstvene distributivne mreze,
poseduju i sopstvenu proizvodnju elektricne energije. Oni takode raspolazu i sa
deonicama kod privatnih distributivnih preduzeca.
52
1.5.3 Zemlje sa dominantnim privatnim vlasnistvom
Samo u cetiri zemlje clanice OECD-a privatno vlasnistvo dominira u strukturi
elektroprivredne delatnosti. Dok su Japan, SAD. i Belgija karakteristicne po tome sto je
elektroprivreda gotovo stalno bila u preteznom privatnom vlasnistvu, Velika Britanija je
tek tokom 1990-ih godina izvrsila privatizaciju.
Elektroprivreda SAD je tipican primer pretezno privatne i veoma diversifikovane
elektroprivrede. Preko 80% proizvodnih, prenosnih i distributivnih kapaciteta je u
privatnom vlasnistvu. Privatno vlasnistvo se pojavljuje u dve forme. Velike privatne
vertikalno integrisane kompanije (investor owned) cine najveci deo kapaciteta, dok se
manji privatni proizvodaci javljaju krajem 1970-ih i to u tri oblika:
Zasticeni proizvodaci - qualifaying facilities (QF)
Nezavisni proizvodaci - independent power producers (PP)
Slobodni proizvodaci na veliko - exempt wholesale generators (EWG)
Zajednicka osobina manjih privatnih preduzeca je da ne poseduju prenosne kapacitete,
da ne potpadaju pod drzavnu regulativu i da se pojavljuju samo kao proizvodaci
elektricne energije. Razlike medu njima ticu se uglavnom velicine kapaciteta i krajnjih
vlasnika.
Elektroprivreda SAD raspolaze sa 771 GW instalisane snage u kapacitetima za
proizvodnju elektricne energije, sto je vise od polovine svih instalisanih kapaciteta u
OECD-u. Podaci o broju preduzeca se razlikuju u zavisnosti da li se uzimaju u obzir
samo javna preduzeca ili sva koja proizvode, prenose i distribuiraju elektricnu energiju.
Prema Humphrey-u (1991) krajem 1990 godine postoji oko 6000 preduzeca koja
proizvode, prenose i distribuiraju elektricnu energiju, odnosno 3200 preduzeca koja
obavljaju javnu funkciju (Gilbert, Kahn, 1993).
Tabela 5. Vlasnicka struktura elektroprivrede SAD (javna preduzeca) 1990
Oblik Prodaja Suficit Broj nstalisana
vlasnistva na malo proizvodnja (manjak) firmi snaga
TWh TWh TWh GW
privatno 2032 2192 160 265 523
regionalno 372 246 -126 1994 71
kooperativn 190 123 -67 956 25
federalno 53 224 171 10 65
53
zvor: Kahn E., Gilbert R (1993): "Competition and nstitutional Change in US Electric Power Regulation,
POWER, Program on workable Energy Regulation, PWR 011, Universitywide Energy Research Group
and UCD nstitute of Governmental Affairs, Barkley
Elektroprivredna preduzeca koja su regionalnom i kooperativnom vlasnistvu uglavnom
karakterise to sto su oni pretezno mali sistemi koji snabdevaju manje gradove i ruralna
podrucja koja nisu bila interesantna za privatne investitore. Za razliku od njih,
elektroprivredna preduzeca koja su u federalnom vlasnistvu, raspolazu sa velikim
kapacitetima, prvenstveno hidroelektranama koje su gradene u periodu Velike krize
kada su posticani javni radovi.
Privatne kompanije, iako dominiraju elektroprivredom SAD, po svojoj velicini zaostaju za
kompanijama u nekim drugim zemljama, sto je posledica antimonopolskog
zakonodavstva koje je relativno rigidno prema preuzimanju ili spajanju preduzeca iz ove
delatnosti.
zmena zakonskih propisa (PURPA, 1978) stvorila je prostor za pojavu novih oblika
privatnih preduzeca koja se bave samo proizvodnjom elektricne energije. Njihov znacaj i
ucesce u ukupno instalisanim kapacitetima raste iz godine u godinu, i prema nekim
procenama ocekuje se da ce njihov udeo u novoizgradenim kapacitetima krajem ovog
veka iznositi oko 30% (Utility Data nstitute, 1992).
U Japanu, deset regionalno organizovanih elektroprivrednih preduzeca, koja
obezbeduju od ukupnih potreba za elektricnom energijom, su u privatnom vlasnistvu.
Preostalu , obezbeduju 34 manja javna preduzeca, najcesce u lokalnom vlasnistvu,
20 preduzeca, koja su u zajednickom vlasnistvu elektroindustrije i velikih potrosaca,
industrijski samoproizvodaci kao i drzavno preduzece EPDC (Electric Power
Development Co) i JAPC (Japan Atomic Power Co) koga su osnovale velike integrisane
kompanije sa ciljem da promovisu nuklearnu energiju.
Specificnost ove zemlje je u tome, sto je drzava uvek imala veliku ulogu u upravljanju i
razvoju elektroprivrede, iako formalno nije bila vlasnik niti je bilo planova za
nacionalizaciju ove industrije. Naime, pred Drugi svetski rat, da bi preko jeftine
elektricne energije stimulisala razvoj vojne industrije, drzava je objedinjavanjem 33
privatna preduzeca stvorila Hassoden, monopol u segmentu proizvodnje elektricne
energije, koji je formalno ostao u privatnom vlasnistvu, ali je drzava upravljala njime.
Tokom 1952.godine, Hassoden je razbijen na 10 delova koji su vertikalno integrisani sa
postojecim kompanijama u distribuciji (Hein, 1990).
Tabela 6. Osnovni pokazatelji japanske elektroprivrede u 1989.god.
Prodaja
el.energije
u GWh
nstalisa
na snaga
u MW
Ukupan
prihod
mlrd.$
Povrsin
a koju
pokriva
Broj
zaposleni
h
Br.za
p.po
MW
Tokyo 204.452 43.338 28,48 39.495 39.393 0,91
Kansai 112.305 30.173 14,48 28.679 24.737 0,82
Chubu 93.668 21.375 11,89 39.131 20.359 1,95
Kyushu 51.013 13.300 7,45 42.165 14.184 1,07
Tohoku 49.769 10.058 7,54 79.550 13.434 1,34
Chugoku 39.498 9.219 5,71 32.157 11.069 1,20
54
Hokuriku 20.156 3.954 2,59 12.284 5.449 1,38
Hokkaido 19.245 4.876 3,15 78.413 6.480 1,33
Shikoku 18.749 5.423 2,78 18.456 6.659 1,23
Okinawa 4.443 902 0,68 2.255 1.429 1,58
SVEGA 613.298 142.618 84,74 372.585 143.193 1,00
EPDC 10.471 3.323 0,31
JAPC 2.783 1.347 0,48
UKUPNO 613.298 156.142 84,74 372.585 147.863 0,95
zvor: T.Kojima, Design and Construction of Thermal Power Stations in Tokyo Electric Power Company,
SEMNAR ON POWER GENERATON MANAGEMENT AND STRUCTURES N EAST AND WEST,
BERLN 1991
Elektroprivreda Velike Britanije tek je od nedavno u rukama privatnih vlasnika. Usled
izrazenog regionalizma, metod i nacin privatizacije nije bio isti u Engleskoj i Velsu u
odnosu na Skotsku i Severnu rsku. U Skotskoj i Severnoj rskoj, ona je izvrsena bez
velikih strukturnih promena.
Elektroprivreda Severne rske (2 GW) privatizovana je 1992 godine prodajom elektrana
razlicitim kompanijama, dok je drzavno preduzece koje je vrsilo prenos i distribuciju
elektricne energije, putem javnog nadmetanja, prodato 1993 godine. Elektroprivreda
Skotske, koja se sastojala od tri drzavne kompanije (Scotish Hydro - 3 GW, Scotish
Power - 5 GW i Scotish Nuclear - 3 GW) privatizovana je na taj nacin sto su nuklearne
elektrane ostale u drzavnom vlasnistvu dok su ostala dva preduzeca prodata privatnim
vlasnicima.
Privatizacija elektroprivrede Engleske i Velsa odvijala se u okviru kompleksnog
programa restruktuiranja grane. Naime, u periodu od 1948.godine, kada je izvrsena
nacionalizacija, pa do 1990 godine kada je zapoceta privatizacija, elektroprivreda se
sastojala iz dva vertikalno integrisana segmenta, koji su bili u drzavnom vlasnistvu.
Proizvodnja elektricne energije i visokonaponska prenosna mreza bili su pod kontrolom
CEGB (Central Electricity Generating Board), dok su distribucija i isporuke drugim
potrosacima bili pod kontrolom 12 AB's (Area Boards) koji su elektricnu energiju
nabavljali od CEGB-a. Zajedno i CEGB i AB's imali su svoje predstavnike koji su ih
zastupali u okviru elektroenergetskog saveta (Electricity Council).
Februara 1988.godine, Britanska vlada je objavila svoje predloge za privatizaciju
elektroprivrede. U tzv.Beloj knjizi je inicijalno predlozeno da sve nuklearne elektrane
zajedno sa 60% konvencionalnih elektrana budu organizovane u okviru jednog
preduzeca (National Power), a ostatak elektrana u okviru Power Gen-a. Nakon toga, oni
bi trebali da budu prodati privatnim vlasnicima. No kako se zbog izuzetno visoke cene
pokazalo kao nemoguce prodati nuklearne elektrane, one su izuzete i reorganizovane u
okviru posebnog preduzeca (Nuclear Electric) koje je ostalo u drzavnom vlasnistvu.
Ovako revidovan predlog reorganizacije i privatizacije ozvanicen je donosenjem zakona
o elektroprivredi jula 1989.godine.
Prenos, kao funkcija u kojoj postoji prirodni monopol, organizovan je u okviru NGC
(National Grid Company), tako da je CEGB podeljen na ukupno 4 kompanije.
stovremeno, 12 distributivnih preduzeca (Area Boards), transformisano je u regionalne
55
distributivne kompanije (Regional Electricity Companies - REC's) koje su ujedno postali
i vlasnici NGC-a. Njihova privatizacija usledila je krajem 1990.godine, dok je 60%
National Power-a i Power Gen-a privatizovano marta 1991.godine a preostali deo 4
godine kasnije.
1.6 Javno naspram privatnog vlasnistva
Jedna od glavnih lekcija iz istorije i medunarodnog poredenja nas uci da relativne
performanse elektroprivrede pod drzavnim ili privatnim vlasnistvom ne mogu
jednostavno da se porede. zbor izmedu ove dve alternative prevashodno zavisi od
stanja i razvoja ove industrije, kao i od istorijskog nasleda, tehnologija koje se koriste,
kao i od balansa politickih i ekonomskih snaga koje mogu da oblikuju ovakav razvoj.
Umesto da se postavlja pitanje koji oblik vlasnistva je bolji, daleko interesantnije i
znacajnije je da se identifikuju uslovi u kojima je drzavno vlasnistvo nad
elektroprivredom pogodniji oblik, odnosno uslovi kada je privatno vlasnistvo pozeljniji
svojinski oblik. Da bi se ova dilema pojednostavila, moze se reci da drzavna uprava nad
elektroprivredom ima komparativne prednosti u situacijama kada je neophodna
koordinacija i razvoj odnosno prestruktuiranje elektroprivrede, dok privatno vlasnistvo u
kombinaciji sa konkurencijom je pozeljniji svojinski oblik u uslovima kada se javi
neefikasnost u ovoj delatnosti, prevashodno kao posledica balansiranja izmedu razlicitih
interesnih grupa.
Detaljne studije koje su radene po pitanju vlasnistva u elektroprivredi ukazuju na to da
postoji veoma velika slicnost, kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju, po pitanju
ucesca drzave u vlasnistvu nad elektroprivredom. Otuda se mora postaviti pitanje koji
su to razlozi koji su uticali da drzavni oblik vlasnistva u elektroprivredi bude dominantan
bez obzira na stepen razvoja odredene nacionalne ekonomije? To isto pitanje se moze
postaviti i na drugi nacin a to je, koji su to uslovi neophodni da bi privatni investitori bili
zainteresovani i spremni da uloze svoj kapital u ovu oblast?
Malo je verovatno da bi u ma kom sistemu upravljanja, privatnim vlasnicima bilo
dozvoljeno da slobodno formiraju cene u uslovima postojanja prirodnog monopola, bilo
zbog pritiska glasaca u demokratskim drzavama, bilo zbog cinjenice da bi retko koja
drzava bila spremna da dozvoli da se toliki profit ostvaruje mimo njene kontrole. Otuda,
ukoliko privatni vlasnici sa pravom ocekuju da ce cene elektricne energije biti
podvrgnute odredenom regulatornom procesu, njima je takode potrebna i odgovarajuca
garancija da ce nivo cena koji se na taj nacin bude utvrdivao biti dovoljan da opravda
njihova ulaganja u ovaj sektor. Jednom kada se kapital ulozi, rizik da ce utvrdeni
ravnotezni nivo cena skrenuti u korist onih koji zagovaraju njihovo smanjenje i
eliminisanje dela koji se odnosi na profit, je veoma veliki, sto potvrduju i iskustva iz
pojedinih zemalja u razvoju koje su izbegavale adekvatno indeksiranje cena elektricne
energije u periodima izrazene inflacije.
56
Problem moze da se prikaze i mnogo ostrije. Naime, zasto bi bilo ko bio zainteresovan
da za jedan veoma dug period ulozi svoj kapital u sredstva, kojima je inace veoma tesko
promeniti namenu, a da pri tome postoji neizvesnost da li ce biti u stanju da ih povrati ili
da za njih dobije adekvatnu naknadu.
Dugorocne investicije, kao sto je slucaj sa ulaganjima u elektroprivredu, otuda traze
vladavinu zakona, i to pogotovu onih koje se odnose na vlasnicke odnose. U uslovima
kada znacaj elektricne energije postane od izuzetne vaznosti, drzava kao reprezent
opstih interesa, mora da balansira izmedu zahteva da ocuva interese privatnih ulagaca
i onih koje imaju radnici, potrosaci, odnosno glasaci. Tenzije koje mogu da nastanu u
takvoj situaciji, po pravilu idu na racun vlasnickih prava, posto korektivna snaga drzave
moze da se iskoristi ne samo za zastitu zakonitosti, nego i za ubiranje poreza i taksa,
uticaja na kupovnu moc nacionalne valute, a u ekstremnim slucajevima i za
nacionalizaciju privatnog vlasnistva.
Primer koji moze veoma ilustrativno da opise ovakvu situaciju je slucaj sa Britanskom
industrijom uglja u meduratnom periodu. U to vreme, ona je bila u rukama privatnog
kapitala i zaposljavala je preko milion radnika. Apresijacija valute koja je nastala zbog
povratka na zlatni standard 1926.godine, imala je negativne efekte na sve industrije
koje su bile izvozno orijentisane, pa tako i na rudnike uglja. Posledica novonastale
situacije je bila ta, da su u cilju zastite profita, vlasnici rudnika uglja smanjili nadnice, sto
je kao reakciju prouzrokovalo generalni strajk. Klasni sukob izmedu radnika, sa jedne
strane, i vlasnika rudnika uglja, sa druge strane, u periodu kada su odjeci Oktobarske
revolucije bili jos uvek glasni, pretio je da ozbiljno ugrozi politicku situaciju u zemlji.
Otuda se nacionalizacija rudnika uglja nametala kao jedno od resenja koje bi bilo u
stanju da spreci da ne dode do revolucije. U strahu od moguce nacionalizacije, koja bi
ugrozila ulozeni kapital, vlasnici rudnika su obustavili sve dalje investicije, i jos vise
smanjili nadnice kako bi pokusali da povrate sto vise sredstava. Posledica takvog stanja
je da je Britanska industrija uglja veoma brzo izgubila primat u ovoj delatnosti, i u
uslovima sve losijih proizvodnih i finansijskih razultata, razlozi za njenu nacionalizaciju
su postajali sve prisutniji, sto je konacno i ucinjeno nakon Drugog svetskog rata.
Centralna uloga, koju je elektroprivredna industrija imala tokom ovoga veka, u procesu
ekonomskog razvoja zemalja, koje danas nazivamo razvijenim, uticala je na pojavu
masovne nacionalizacije ove delatnosti. Elektroprivredna preduzeca, koja su direktno ili
indirektno kontrolisana od strane drzave, predstavljala su svojevrsan kanal preko koga
su ostvarivani specificni javni ciljevi i politike. Na primer, kada vlada zeli da promovise
upotrebu nekog pogonskog goriva za proizvodnju elektricne energije, kao sto je to bio
slucaj sa ugljem u Engleskoj, ona je to u prilici da veoma jednostavno uradi, podsticuci
proizvodace elektricne energije, koji su u njenom vlasnistvu i pod kontrolom, da zakljuce
dugorocne ugovore o snabdevanju odredenim primarnim gorivom. Drugi nacin kako
moze da intervenise u korist upotrebe odredenog goriva ili tehnologije je kroz direktnu
ili indirektnu finansijsku asistenciju ili pomoc.
strazivanja koja su radene, u poslednje dve decenije ovoga veka, u zemljama
clanicama OECD-a ukazivala su na to, da i pored odredenih prednosti koje nudi
drzavno vlasnistvo nad elektroprivredom, postoje i odredeni negativni efekti koji se pre
svega manifestuju u rastucoj neefikasnosti u delu investicione izgradnje, proizvodnih
57
troskova, cenama kao i u broju zaposlenih
13
. Problemi sa prevelikim brojem zaposlenih
u drzavnim elektroprivrednim monopolima nisu bili posebna ekskluzivnost zemalja u
razvoju (Bailly, 1992), nego su i neke razvijene zemlje imale slicne probleme. Tako, u
elektroprivredi Engleske, za opsluzivanje elektrane na ugalj od 2000 MW, pre
privatizacije, bilo je potrebno 850 ljudi, dok je u SAD objekat istog kapaciteta
opsluzivalo 500 zaposlenih (Henney, 1988).
Otuda je jedan broj zemalja poceo da razmatra koje bi mere bile najbolje da se
preduzmu kako bi se podigla efiksnost poslovanje elektroprivredne industrije. Studije
koje su radene u tom pravcu, ukazivale su na to da se najbolji rezultati mogu postici
kroz korporatizaciju i privatizaciju. Korporatizacija podrazumeva reorganizaciju drzavnih
preduzeca i transfer odgovornosti sa nadleznog ministarstva na komercijalno orijentisan
nevladin privredni subjekt. Privatizacija podrazumeva transfer drzavnog vlasnistva nad
sredstvima u ruke privatnih investitora. Korporatizacija, u odredenim slucajevima, moze
da predstavlja prelazni korak ka privatizaciji i uopsteno govoreci ona podrazumeva
uvodenje takvih upravljackih i obracunskih struktura koje ce olaksati i pripremiti teren za
privatizaciju. Primeri EdP-a koji je 1991.godine pretvoren u akcionarsko drustvo kao i
ENEL-a koji je istu transformaciju doziveo 1992.godine, predstavljaju jedan od modela
koji je najcesce koriscen u mnogim istocno-evropskim zemljama u poslednjih nekoliko
godina, kao prvi korak ka privatizaciji.
1.6.1 Korporativni model
Korporatizacija je zamisljena kao nacin povecanja efikasnosti poslovanja u proizvodnji
elektricne energije bez prethodnog transfera sredstava ili celog preduzeca u privatan
sektor. On omogucava upravljackoj strukturi preduzeca da posluje na principima na
kojima posluju i privatne firme, daje im slobodu inicijative i mogucnost ostvarivanja
finansijskih ciljeva. Jedan broj zamalja, kao sto su Australija, Novi Zeland i Norveska,
preduzeli su ovakve korake u nameri da uvedu jedan daleko vise trzisno orijentisan
pristup u poslovanju svojih elektroprivrednih preduzeca. Mere koje najcesce ovakva
orijentacija podrazumeva su sledece:
razdvajanje elektroprivrednih funkcija, pogotovu proizvodne od prenosne i
distributivne u kojima postoji prirodni monopol
podsticanje konkurencije u proizvodnom delu njenom dezintegracijom na vise
proizvodnih kompanija
13
;ajvee zamerke koje su se upuivale dravnom vlasnitvu nad elektroprivredom u Bngleskoj, odnose se na preterane
trokove investicija. Trokovi izgradnje elektrana u ?BD=,a su za 0',*''. bili vei nego u nekim drugim razvijenim zemljama,
dok je period njihove izgradnje bio esto i duplo dui. "reterano investiranje u nove kapacitete, kao rezultat pogrenih procena
kretanja potronje u budunosti, kao i opredeljenja za pogrene tehnologije, zata je najbolji primer izgradnja 7D8 nuklearnih
elektrana, ija je cena izgradnje po k( iznosila blizu -,''' E #po cenama iz *+FF$ to je neuporedivo vie u odnosu na ??DT
elektrane na gas #od 00',F'' EGk($, opredeljujui su delovali u pravcu orijentacije ka privatizaciji ovog sektora. #Dilbert 8. ahn
B. *++3$
58
uvodenje spot trzista na kome ce konkurisati razliciti proizvodaci elektricne
energije
dozvola privatnim investitorima da ulazu u nove kapacitete
novi sporazumi bi trebali da dozvole slobodan pristup prenosnoj mrezi
Bitno je napomenuti, da svi ovi koraci podrazumevaju da se zadrzava dominacija
drzavnog vlasnistva nad preduzecima, ali se istovremeno uvode i elementi
konkurencije. Novo konkurentsko okruzenje treba da pomogne preduzecima pa
preduzmu niz mera ka smanjenju troskova, ukljucujuci tu i smanjenje broja zaposlenih,
izmene poslovnu praksu, oslobode se starih manje efikasnih kapaciteta i povecaju
produktivnost.
Primere ovakvog nacina restruktuiranja elektroenergetskog sistema, uz zadrzavanje
postojece vlasnicke strukture, mozemo da nademo u elektroprivredama Australije i
Norveske.
Zakonom iz 1991.godine, australijska vlada je formirala posebno institucionalno telo
(NGMC - National Grid Management Council), sa zadatkom da pospesuje konkurenciju,
da uz odredenu nadoknadu, omoguci slobodan pristup prenosnoj mrezi i na taj nacin
stvori direktnu vezu izmedu potrosaca i proizvodaca, obezbedi transparentnost troskova
kao i mogucnost kontrole od strane regulatornih tela kao sto su to Komisija za trgovinu
(TPC - Trade Practices Commission) i Odbor za pracenje cena (PSA - Price
Surveillance Authority).
stovremeno, i Norveski parlament je doneo novi zakon o elektroprivredi, sa pocetkom
primene od 1.01.1991.godine, kojim je ustanovljen novi regulatorni okvir za
funkcionisanje elektroprivrede, i cije osnovne karakteristike su sledece:
zdvajanje prenosne mreze iz sastava Statkraft-a i njeno organizovanje kao
nezavisnog preduzeca pod nazivom Statnett, pri cemu princip slobodnog
pristupa je postao obavezujuci ne samo za ovu, nego i za sve ostale
prenosne mreze, bilo da su one nacionalnog, regionalnog ili lokalnog
karaktera;
Statkraft je reorganizovan i pretvoren u cisto proizvodnu kompaniju;
Sve ostale vertikalno integrisane kompanije su primorane da razdvoje svoju
proizvodnu od distributivne funkcije, sa namerom da im se dozvoli da posluju
nezavisno na trzistu elektricne energije;
Pravo na uvoz i izvoz elektricne energije je reorganizovano;
Uveden je novi regulatorni rezim sa namerom da sto vise podstice
konkurenciju;
59
Oblici vlasnistva koji su postojali pre nego sto je doslo do izmene zakona, zadrzani su i
posle toga, tako da od ukupne vrednosti elektroprivrednih preduzeca, 18% akcija je u
privatnim rukama, 27% pripada drzavi dok se 55% nalazi u posedu regionalnih i
opstinskih organa.
1.6.2 Privatizacija
Dva osnovna razloga se najcesce navode kao glavna pokretacka snaga koja dovodi do
procesa privatizacije. Naime, analizom poslovanja velikih integrisanih drzavnih
monopola, ustanovljeno je da oni najcesce nisu u stanju da obezbede proizvodnju
elektricne energije na efikasan nacin, odnosno da je u takvim uslovima veoma tesko
zastititi potrosaca od eventualne zloupotrebe monopolskog polozaja. U pojedinim
slucajevima, razlog povecane neefikasnosti moze da se nade i u logici "da drzavno
vlasnistvo nije nicije vlasnistvo, a kad niko nije vlasnik, onda se niko i ne stara o njemu
(Report on Conference on Reconstruction/Privatization, 1991).
Za razliku od prvog navedenog razloga, koji je najcesce imanentan razvijenim
zemljama, u nerazvijenim ili srednje razvijenim zemljama, koje karakterise prevelika
zaduzenost, nastala izmedu ostalog i zbog potrebe za ulaganjem u elektroprivredne
kapacitete kako bi se zadovoljila povecana potraznja za elektricnom energijom, usled
atraktivnosti ove privredne grane koja je inace i izrazito kapitalno intenzivna, vlade tih
zemalja vide interes u privatizaciji bilo u nameri da popune ispraznjene budzete, bilo u
nameri da se oslobode prevelikih finansijskih tereta.
U poslednje vreme, svetske finansijske institucije dodatno potenciraju privatizaciju
elektroprivrede. World Bank ima veoma znacajnu ulogu u tom procesu, i od njenih
ukupnih zajmova za energetiku, oko dve trecine sredstava je namenjeno elektroprivredi
(World Bank, 1993). Prema istom izvoru, oko polovine sredstava sluzi za finansiranje
investicija u segmentu prenosa i distribucije, delove elektroprivrede gde postoji prirodni
monopol, sto nije slucajno, posto se segment proizvodnje oslobada za pristup privatnog
kapitala.
"Ranije prikriveno podsticanje privatizacije od strane finansijskih institucija, dobija
mnogo direktnije forme. Od pocetka 1993.godine postoji uslovljavanje zajmova za
finansiranje izgradnje elektrana, koje imaju za cilj svojinsku diversifikaciju
elektroprivrede. Drzavne elektroprivrede moraju ukljuciti privatni kapital kao
koinvestitora, da bi njihovi zahtevi uopste bili uzeti u razmatranje za dodelu
zajma(ndenpendent Power Report, 1992).
Uprkos tome sto poboljsava ekonomsku efikasnost, proces privatizacije nailazi i na
znacajne politicke i institucionalne prepreke. Neke od najcescih pominjanih su sledece:
ekonomski nacionalizam i zelja da se u sto vecoj meri kontrolise industrija
postojanje razlicitih oblika subsidarija, pogotovu kroz cene pojedinim
kategorijama potrosaca;
60
suprostavljanje od strane upravljackih struktura u drzavnim preduzecima kao i
sindikalnih organizacija
zabrinutost zbog mogucih negativnih posledica na pouzdanost snabdevanja
kao i na ukupnu energetsku politiku u kontekstu opredeljenja za pogonska
goriva.
u pojedinim slucajevima to je nedostatak odgovarajuce zakonske osnove za
sprovodenje ovog procesa
1.6.2.1 Privatizacija kao svetski proces
Londonski "Adam Smit nstitut je jos 1986.godine konstatovao "da je privatizacija
postala proces u kome je prisutan sistematican transfer aktivnosti od strane javnog ka
privatnom sektoru. On pokazuje znake siroke rasprostranjenosti, pri cemu je proces
akceleracije i dalje prisutan, u kome se desava nepovratna promena u raspodeli izmedu
javnog i privatnog sektora, te na taj nacin postaje najznacajnija ekonomska cinjenica
nasega doba
1414
Pod privatizacijom razni ljudi mogu razlicite stvari da podrazumevaju i dozivljavaju.
Postoji citav spektar pojmova sta se sve pod njom podrazumeva:
ukidanje ili ostro razgranicenje funkcije i uloge javnog sektora u cilju
popunjavanja tog prostora od strane privatnog kapitala;
smanjenje finansijskih izvora sredstava javnih preduzeca (prodaja akcija) sa
ciljem da ih nadomesti privatni sektor;
podsticaj privatnom sektoru da uzme ucesca u finansiranju novih investicionih
projekata;
stimulisanje zajednickih javno-privatnih ulaganja u nova preduzeca;
dovodjenje personala iz privatnog u javni sektor radi unapredjenja
menadzmenta i podizanja efikasnosti poslovanja;
olaksavanje konkurencije izmedu privatnog i javnog sektora putem
liberalizacije i deregulacije
Veliki broj faktora deluje u pravcu uvodenja privatnog sektora u elektroprivrednu
delatnost. Oni nisu podjednako zastupljeni u svim zemljama, a medu najznacajnije od
njih mozemo navesti sledece:
14
4ajertag Diuseppe, "rivatisation i (estern Burope, =russeles, *+FF. str.11
61
Potreba za razvojem elektroprivrede - u uslovima velike industrijske
ekspanzije, kao sto je to slucaj u pojedinim zemljama na Dalekom istoku,
potreba za novim kapacitetima koji bi zadovoljili novonastalu traznju za
elektricnom energijom postaje kljucni faktor daljeg razvoja. U takvim uslovima,
vlade tih zemalja se opredeljuju da deo buducih kapaciteta ustupe privatnom
sektoru kako bi stvorile prostor za ekspanziju.
Finansijska ogranicenja - tradicionalni izvori kapitala u zemljama u razvoju su
nedovoljni da bi zadovoljili buducu potraznju za elektricnom energijom. U
takvim uslovima, jedino privatni sektor moze da bude taj koji bi mogao da
nadomesti taj nedostatak.
Neefikasni i nedovoljno korisceni kapaciteti - privatizacijom postojecih
kapaciteta putem njihove celokupne ili delimicne prodaje, stvaraju se
pretpostavke za njihovo efikasnije koriscenje pa samim tim i za vecu
raspolozivost. Ovakva situacija je posebno karakteristicna za zemlje stocne
Evrope.
Sprovodenje odredene drzavne politike - privatizacija elektroprivrede moze
da se posmatra kao korisno sredstvo za implementaciju odredene drzavne
politike, kao sto je to privatizacija industrije, privlacenje stranog kapitala kroz
investicije u infrastrukturnu delatnost, poboljsanje zastite zivotne sredine
uvodenjem adekvatnih tehnologija u elektroenergetsku delatnost,
diversifikacija izvora primarne energije za proizvodnju elektricne energije i
slicno.
Trenutno je ugovorena izgradnja vise od 350 projekata ukupne snage od 100.395 MW
sirom sveta sa izuzecem SAD u formi nezavisnih proizvodaca elektricne energije. Ti
projekti obuhvataju izgradnju kako elektrana na obnovljive izvore snage do 10 MW tako
i velikih kombinovanih elektrana sa vise blokova cija ukupna snaga prevazilazi 2000
MW. Takode, postojece elektrane u Aziji, Latinskoj Americi i stocnoj Evropi, koje su do
skora bile u drzavnom vlasnistvu, privatizuju se. Do 2000 godine, ocekuje se da ce
preko 150.000 MW novih kapaciteta biti izgradeno u formi nezavisnih proizvodaca, sto
predstavlja vise od svih novih kapaciteta koji planiraju da se izgrade do kraja ovog
veka (RCG/Hagler Bailly nc., 1992).
finansijske organizacije i institucije su se veoma brzo prilagodile ovakvom trendu.
Mnoge od njih su osnovale posebna odeljenja, kao sto je to slucaj sa Chase Manhattan
bankom, Barclay bankom, Banque National de Paris i slicno. Medutim, i dalje za zemlje
u razvoju, koje beleze godisnje stope rasta potrosnje od 6% u odnosu na 1% koliko ona
iznosi u razvijenim zemljama, glavni finansijer izgradnje novih kapaciteta ce biti Svetska
banka, koja inace za ove namene izdvaja godisnje izmedu 2 i 4 milijarde dolara i
finansira izgradnju 2.000 MW. Pored Svetske banke, i Evropska banka za obnovu i
razvoj je u znatnoj meri ukljucena u proces privatizacije energetskog sektora u stocnoj
Evropi.
Sjedinjene americke drzave, su lider u stimulaciji razvoja nezavisnih proizvodaca
elektricne energije. Sa 25% koliko su ucestvovali u ukupnim novoizgradenim
62
kapacitetima u 1985.godini, na nezavisne proizvodace danas se odnosi preko 50%
kapaciteta koji su u izgradnji. Njihovo ucesce u ukupno instalisanim kapacitetima je
dostiglo 6% i od 1978.god. pa do danas kroz 3.100 projekata investirano je 47 milijardi
dolara. ako je stimulisanje racionalne potrosnje elektricne energije imalo negativnih
efekata, uvodenje novih regulatornih okvira koji su omogucili nesmetan pristup
prenosnoj mrezi, podsticajno je delovalo na dalji razvoj nezavisnih proizvodaca
elektricne energije.
Aktivnost u ovom pravcu u zemljama Latinske Amerike, najvise se odvija kroz proces
privatizacije u cileu i od nedavno u Argentini. Naime, u cileu su formirana tri privatna
elektroprivredna preduzeca, koja ne samo da su angazovana na izgradnji domacih
kapaciteta, vec se javljaju i kao znacajan investitor u drugim zemljama posebno u
Argentini. Pored ove dve zemlje, u kojima je proces privatizacije elektroenergetskog
sektora najdalje otisao, i vlade nekih drugih zemalja najavile su nameru da zele da
stimulisu strane investicije u ovu delatnost. Tu se pre svega misli na Urugvaj i Paragvaj,
koji imaju nameru da iz ovih kapaciteta izvoze elektricnu energiju u susedne zemlje.
Britanski zaokret u pravcu privatizacije nacionalne elektroprivrede i uvodenja
konkurencije, kao i promocija prirodnog gasa kao primarnog energenta, rezultirao je
brojnim razvojnim projektima, sto je ovu zemlju dovelo u poziciju najzrelijeg privatnog
trzista.
Razvoj trzisnog pristupa elektricnoj energiji u drugim evropskim zemljama u velikoj meri
zavisi od uspesnosti implementacije Direktive Evropske Unije o slobodnom pristupu
prenosnoj mrezi. pored toga, odredeni broj evropskih zemalja, kao sto je to slucaj sa
Portugalijom, Grckom, Nemackom i talijom zapoceo je sa procesom privatizacije
omogucavanjem stranom kapitalu da ude u projekte nezavisnih proizvodaca elektricne
energije. Tako PowerGen i Simens grade u Portugaliji dve elektrane, jednu na gas od
900 MW i jednu na ugalj od 1.200 MW, kao sto je PowerGen zainteresovan za
modernizaciju istocno-nemacke elektroprivrede, i vec je konkurisao za niz projekata.
Ono sto je karakteristicno za evropsko trziste elektricne energije, to je da njime dominira
osam velikih kompanija koje se javljaju kao glavni investitori. To su PowerGen i Scottish
Power iz V.Britanije, RWE Energy i VEAG iz Nemacke, Union Fenosa i Endesa iz
Spanije, EdF iz Francuske i Tractabel iz Belgije. Ovih osam kompanija proizvode preko
40% ukupne elektricne energije Evropske Unije. Mnoge od ovih kompanija prave
alijanse kako bi olaksale pristup trzistima van Evrope.
Restruktuiranje i privatizacija su osnovne karakteristike savremenog trzista elektricne
energije u zemljama stocne Evrope i bivseg Sovjetskog saveza. Za razliku od drugih
svetskih zemalja, pristup privatnog kapitala u ovim zemljama se uglavnom odvija kroz
proces rehabilitacije postojecih kapaciteta koji su podjednako stari koliko su neefikasni i
ekoloski stetni
15
.
ndustrijska proizvodnja u ovom regionu, sa energetskim intenzitetom dvostruko vecim
nego u zemljama OECD-a, prelaskom sa centralno-planske ekonomije na trzisnu,
znacajno je stagnirala. Mnoge drzavno kontrolisane industrije su ili pred zatvaranjem, ili
su morale znacajno da smanje svoju proizvodnju kako bi se prilagodile novim uslovima
15
"lanirano zatvaranje 3' nuklearnih elektrana u ovom regionu procenjuje se da e kotati izmeu *' i &' milijardi dolara.
9ndependent Bnerg>, 6eptembar *++&.
63
traznje kao i vecim cenama energenata. Kao posledica takve situacije, je i pad
potrosnje elektricne energije.
Tabela 7. Promene u koriscenju elektricne energije i u GDP u CEE zemljama
u periodu 1989-1993.godina
Zemlja Koriscenje el.energije GDP
% %
ceska Republika -11.00 -21.00
Poljska -16.00 -14.00
Madarska -18.00 -21.00
Slovacka -18.00 -26.00
Bugarska -26.00 -28.00
Rumunija -36.00 -35.00
Rusija -14.00 -41.00
Ukrajina -14.00 -39.00
zvor podataka: Svetska banka, Preuzeto iz Nikolic M., Tanic G. (1997): Transformacija
elektroenergetskog sektora, Ekonomski anali, oktobar-decembar br.135
Reforma cena, u smislu veceg uvazavanja trzisnih zakonitosti, zajedno sa uvodenjem i
adekvatnih ekoloskih standarda, nametnula je kao prioritet poboljsanje efikasnosti
elektroenergetskih postrojenja, sto je u uslovima nedostatka kapitala, otvorilo prostor za
strane privatne investitore.
Azija danas predstavlja najsnaznije dugorocno trziste za strane investitore. Mnoge
zemlje sa ovog kontinenta, suocavaju se sa izuzetno velikim stopama rasta potraznje za
elektricnom energijom koje prelaze 10% prosecne godisnje stope za period 1980-
1990.god. Predvidanja za ovaj region ukazuju da je potrebno do kraja ovog veka
izgraditi za 38% vise novih kapaciteta, u cemu se ocekuje da ce ucesce privatnog
kapitala iznositi 30%.
Osam zemalja ovog regiona su pokazale najvecu zainteresovanost za prisustvo
privatnog kapitala u ovoj delatnosti, i u tom pravcu su preduzele odredene regulatorne i
zakonske promene. To su pre svega ndonezija, ndija, Guandong provincija u Kini koja
se granici sa Hong Kongom, Tajland, Filipini, Malezija, Pakistan i Juzna Koreja. Kao
rezultat tih aktivnosti, je veliki broj nezavisnih privatnih kapaciteta koji se grade, i cija
snaga iznosi nekoliko desetina hiljada megavata.
Tabela 8. Elektroenergetski profil pojedinih azijskih zemalja (1990)
Zemlja Cena Faktor Sistemski
64
centi/kWh iskoriscenja
(%)
gubici (%)
Kina 2.78 - 12.9
ndonezija 5.80 67.4 20.4
Koreja 7.61 71.2 12.2
Filipini 7.61 71.2 23.1
Tajland 7.05 69.5 13.6
Banglades 6.34 58.5 39.2
ndija 4.88 55.0 28.6
Nepal 3.70 48.3 29.1
Pakistan 4.99 64.5 22.8
Sri Lanka 5.80 56.0 17.2
zvor podataka: Svetska Banka, Asia Technical Dept., Asia Energy Profile, Energy Sector Performance
1.6.2.2 Modeli privatizacije
Privatizacija javnih preduzeca predstavlja veoma kompleksan i slozen proces koji
podrazumeva resavanje niza finansijskih, strukturalnih i zakonskih problema. Postoji
veliki broj opcija koje moraju da se uzmu u obzir i procene, kao i jedan broj neresenih
pitanja na koje moraju da se nadu odgovori.
Prvo pitanje na koje treba potraziti odgovor jeste, da li elektroprivreda treba da bude
privatizovana kao vertikalno integrisani monopol, ukoliko je tako organizovana, ili prvo
treba izvrsiti njeno restruktuiranje i razdvajanje na osnovne funkcije, pa tek onda izvrsiti
privatizaciju. Oba nacina su moguca, i svaki od njih ima svoje prednosti i mane.
Privatizacija koja je izvrsena u Engleskoj, i koja se najcesce koristi kao ogledni
primerak, upravo ukazuje na nejednak pristup drzave u ovom pogledu. Naime, pre
nego sto je izvrsila privatizaciju elektroprivrede, ona je podelila CEGB na vise
preduzeca, pa potom ih privatizovala za razliku od British Telecom-a i British Gas-a koji
su obadvoje prodati kao vertikalno i horizontalno integrisani monopoli.
Drzavi stoje na raspolaganju opcije da privatizuje celokupnu elektroprivredu ili samo
jedan njen deo. Ukoliko izvrsi privatizaciju celokupne elektroprivrede prodajom
kompletnog broja akcija privatnim investitorima, ona ujedno prenosi i kontrolu nad
kompanijama novim vlasnicima, za razliku od delimicne privatizacije, gde postoji
mogucnost da transferise manje od 50% akcija, cime ta kontrola nad poslovanjem
elektroprivrednih preduzece i dalje ostaje u njenim rukama. Za koju ce se opciju drzava
opredeliti, u velikoj meri zavisi od opste postavljenih drustvenih ciljeva i politika kao i od
sagledavanja sposobnosti postojeceg rukovodstva da obezbedi efikasno poslovanje
elektroprivrede.
65
Jos jedna od mogucnosti koje stoje drzavi na raspolaganju je da ona distribuira veliki
broj akcija koje bi otkupilo stanovnistvo ili manji investitori, te na taj nacin sa manjim
kontrolnim paketom akcija zadrzi ingerencije nad upravljanjem elektroprivrednim
preduzecima, ili pak da jedan deo akcija otkupe preduzeca koja su u drzavnom
vlasnistvu.
Jedanput, kada se drzava opredelila za privatizaciju elektroenergetskog sistema, bilo
delimicnu ili potpunu, ona to moze da uradi uz zadrzavanje postojece strukture
preduzece, ili pak uz njegovu promenu. Tanenbaum, Lock i Barker (1992), iznose cetiri
osnovna modela privatizacije.
Prvi model podrazumeva zadrzavanje postojece strukture preduzeca uz zamenu
drzavnog monopola privatnim, i cesto se naziva "privatizacija bez konkurencije. Svaka
kompanija, prema ovom modelu, zadrzava u svom sastavu sve tri osnovne fukncije,
proizvodnju, prenos i distribuciju elektricne energije, te na taj nacin posluje kao
integrisan monopol ali u privatnom vlasnistvu. Normalno je da privatizacija na ovaj nacin
podrazumeva i uvodenje odredenih formi ekonomske regulacije. Ovakav model
privatizacije najcesce se koristi u situacijama kada se jave problemi sa budzetom.
Drugi model predstavlja kombinaciju tradicionalne strukture elektroprivrednog
preduzeca koje ostaje u drzavnom vlasnistvu uz simultano uvodenje odredenih formi
konkurencije u delu proizvodnje elektricne energije. Po ovom modelu, svaka kompanija
nastavlja da bude vlasnik distributivne i prenosne mreze, ali joj se delimicno ili u
potpunosti ogranicava pravo nad raspolaganjem novim proizvodnim kapacitetima.
Ovakva struktura se javlja u onim situacijama kada zakonodavac zeli da stimulise vecu
zastupljenost nezavisnih proizvodaca elektricne energije (PP - ndependent Power
Producers), koji ce se medusobno takmiciti oko toga ko ce svoju elektricnu energiju
isporucivati postojecim kompanijama. Ovakvav pristup posebno je karakteristican za
SAD, narocito nakon donosenja PURPA (Public Utility Regulatory Policies Act)
1978.godine, koji je nametnuo vertikalno integrisanim kompanijama da moraju da
kupuju proizvedenu elektricnu energiju od nezavisnih proizvodaca. Donosenje ovog
propisa, koji nije imao za nameru da promeni strukturu postojecih kompanija, znacajno
je uticao na pojavu novih PP, tako da se po nekim procenama ocekuje da ce do kraja
ovog veka 30 - 50% novih proizvodnih kapaciteta u SAD pripadati nezavisnim
proizvodacima elektricne energije.
Treci model predstavlja razradu drugog modela, uvodenjem prava na slobodan pristup
prenosnoj i/ili distributivnoj mrezi. U okviru ovog modela, obaveza je preduzeca koje je
vlasnik i korisnik prenosne/distributivne mreze, da stavi na raspolaganje prenosne
kapacitete (uz odredene uslove i nadoknadu), trecoj strani. Sa politicke tacke gledista,
prednost ovog modela je u tome da on apriori ne podrazumeva bilo kakve promene u
strukturi postojece elektroprivrede, mada odredene njegove varijacije mogu da ukljuce
odvajanje prenosne od proizvodne i distributivne funkcije, kao sto je to bio slucaj u
Norveskoj i Portugaliji. Preporuke koje idu u pravcu usvajanja nekih od formi ovog
modela mogu se naci u Energy Polcy Act-u koji je usvojen u SAD kao i u predlozima
nadlezne komisije Evropske unije.
cetvrti model Tandenbaum i ostali jednostavno nazivaju "model Engleske i Velsa. On
podrazumeva vertikalnu dezintegraciju elektroprivrednih funkcija na proizvodnju, prenos
i distribuciju, pri cemu operator na visokonaponskoj mrezi (NGC), kao i operatori na
66
distributivnoj mrezi (REC's), imaju javnu obavezu da pruze uslugu svim kupcima i
prodavcima elektricne energije. Na taj nacin ovaj model uvodi konkurenciju u domenu
maloprodaje. Trenutno, potrosaci koji angazuju preko 100 KW snage imaju pravo da
kupuju elektricnu energiju od snabdevaca po svom izboru. Nakon 1998.godine, ovakvu
mogucnost ce imati svi potrosaci elektricne energije. Druga karakteristika engleskog
modela je uvodenje spot trzista elektricne energije koje je poduprto razlicitim
varijetetima finansijskih ugovora. Glavna karakteristika ovih ugovora je da oni u sustini
predstavljaju neku vrstu obezbedenja i kupcima i prodavcima od dnevnih i sezonskih
varijacija kao i od kolebljivosti spot trzista. Treca karakteristika ovog modela je da on
dozvoljava distributivnim kompanijama povratnu integraciju kroz pravo vlasnistva ili
raspolaganja proizvodnim kompanijama do nivoa koji obezbeduje 15% njihovih ukupnih
potreba za elektricnom energijom.
Svi ovi navedeni modeli imaju svoje prednosti i mane i moraju da budu predmet pazljivih
istrazivanja, postvo svaka nacionalna elektroprivreda ima svoje specificnosti koje ih
cine jedinstvenima. Te specificnosti poticu od strukture proizvodnih kapaciteta, stepena
njihove razvijenosti i izgradenosti, prirodnih izvora goriva, karakteristika potrosnje i
slicno, tako da jedan isti model ne moze da se primeni na Francusku, koju karakterise
velika zastupljenost nuklearnih elektrana, i na Norvesku koja je skoro stopostotno
bazirana na hidropotencijalu, ili pak na Dansku ili Holandiju u kojima dominiraju
termoelektrane na fosilna goriva.
*
* *
Svojinski odnosi u elektroprivrednoj delatnosti su veoma raznoliki i slozeni i oni se
krecu u rasponu od integrisanih drzavnih monopola pa do diversifikovanih privatnih
preduzeca. U pojedinim slucajevima, usled postojanja unakrsnog vlasnistva, veoma je
tesko razgraniciti koji su osnovni tipovi vlasnistva prisutni. Dominantan oblik svojinskih
odnosa u velikoj meri zavisi od stepena razvoja elektroprivredne delatnosti, istorijskog
nasleda i raspolozivosti pojedinih vrsta energenata, tehnologija koje su u primeni kao i
od balansa politickih i ekonomskih snaga koje mogu da oblikuju ovakav izbor.
Jedna od glavnih karakteristika zadnje decenije 20-og veka je proces privatizacije koji
pokazuje znake siroke rasprostranjenosti i koji je u velikoj meri zahvatio i
elektroprivrednu delatnost. Njegovoj rasprostranjenosti (pogotovo u zemljama u razvoju
i tranziciji) znacajno doprinose i zahtevi od strane vodecih finansijskih ustanova kao sto
su MMF i Svetska banka, koji svoje kredite i finansijsku podrsku uslovljavaju
zapocinjanjem ovog procesa.
Proces privatizacije nije jednoznacan i razlikuje se od zemlje do zemlje. Diktiran
tehnickom i tehnoloskom slozenoscu grane, kao i neophodnoscu preduzimanja
odredenih radnji neophodnih da bi se privatizacija uspesno obavila, vremenski period
neophodan za izvodenje ove aktivnosti je prilicno dugacak, pogotovo u zemljama u
tranziciji koje da bi stvorile pretpostavke za ulazenje u ovaj proces moraju prethodno da
67
uklone cenovne neuskladenosti kao i da obezbede adekvatnu legislativu i
institucionalne mehanizme koji prethode procesu privatizacije elektroprivrede.
ako izbor strategije i tehnika zavise od ciljeva privatizacije, smatra se da je za zemlje u
tranziciji najpovoljnija tehnika prodaja preduzeca strateskim investitorima uz
kombinaciju sa internom i vaucerskom privatizacijom. To znaci, da svaka drzava,
ukoliko se opredeli da krene putem privatizacije, mora sama da odredi nacin i stepen
privatizacije i da se opredeli za jedan od navedenih modela u skladu sa dugorocnim
ciljevima koje zeli da postigne. Glavna korist koju privatizacija donosi je ta sto ona uvodi
odredeni stepen trzisne discipline, uspostavlja adekvatnu distancu i regulise odnose
izmedu drzave i elektroprivrednih preduzeca, u smislu da smanjuje mogucnost drzavne
intervencije u ovom sektoru rukovodenu neekonomskim ciljevima.
68
REGULACJA
1.7 Opste postavke regulacije
Svako stanje ekonomije predstavlja jedan poseban nacin, drustveno vise ili manje
efikasan ili neefikasan, odvijanja ekonomskih aktivnosti i koriscenja ekonomskih
resursa. Ono sto je karakteristicno za svako takvo stanje je odredena alokacija resursa,
kao i raspodela dohotka stvorenog ekonomskom aktivnosti.
Savremena ekonomska misao, koja se zasniva na primeni teorije ekonomskog
blagostanja, polazi od uporedivanja alternativnih ekonomskih stanja sa stanovista
dobrobiti celoga drustva kao nacina za odredivanje ekonomskog optimuma. Pri tome,
ona polazi od primene rezultata analize opste ravnoteze, ukazujuci na konkretna
pozitivna i negativna svojstva razlicitih ekonomskih sistema, raznih oblika konkurencije,
monopola, ogranicavanja konkurencije i slicno.
Fundamentalna teorema ekonomike blagostanja predpostavlja da ce opsta ravnoteza
biti postignuta (dostignut optimum) ukoliko je alokacija resursa izvrsena u skladu sa
Paretovim kriterijumom. Polazeci od uslova opste ravnoteze (Pareto optimuma),
maksimum blagostanja se ostvaruje u situaciji kada je nemoguce pronaci nacin da se
poboljsanjem polozaja jedne jedinke ne pogorsa polozaj druge. Medutim, da bi se
stanje opste ravnoteze dostiglo u smislu Pareta, ono podrazumeva postojanje
savrsenog trzista koga karakterise:
savrsena konkurencija
savrsena deljivost dobara i proizvodnih faktora
odsustvo eksternih efekata u proizvodnji
savrsena informisanost svih aktera
Konkurentsko trziste je karakteristicno po tome sto postoji veci broj preduzeca, koja
proizvode istovetan proizvod, koja mogu slobodno, bez postojanja ikakvih barijera, da
pristupaju ili odlaze sa njega, i koja pruzaju potrosacima relevantan broj informacija o
cenama i kvalitetu, na bazi cega oni mogu da opredele svoj izbor. cak i u slucajevima,
Poglavlje
4.
69
kada je najveci broj ovih uslova zadovoljen, jos uvek je tesko reci za neko trziste da je
perfektno konkurensko. Situacije u kojima se javlja parcijalna nesavrsenost trzista, i u
kojima blagostanje nije maksimizirano u Pareto smislu, podrazumeva postojanje
oligopola, oligopsona, monopola i monopsona. Nesavrsenost trzista mozemo predstaviti
kao nemogucnost sistema baziranog na slobodnom formiranju trzisnih cena da u
potpunosti podrzi pozeljne i spreci nepozeljne privredne aktivnosti. Shodno tome,
nesavrsenost trzista moze se, kako to cini Stiglitz (1988), definisati kao postojanje
uslova pri kojima slobodno delovanje trzista ne dovodi do efikasne alokacije resursa u
smislu Pareta, odnosno do maksimizacije blagostanja.
Sve ove slucajeve karakterise postojanje ogranicenog broja prodavaca ili kupaca uz
limitiranu mogucnost pristupa trzistu ili izlaska sa njega, sto utice i na restrikciju
informacija koje su neophodne da bi opredelile izbor potrosaca. Rezultat svega toga je
da jedna ili mali broj firmi su u situaciji da ostvare znacajnu trzisnu poziciju, i ako ostanu
van ikakve kontrole, na osnovu toga prigrabe monopolski profit ili ogranice raspolozivost
proizvoda kako bi ostvarili pritisak na rast cena
Postojanje nesavrsenog trzista otvara prostor za drzavnu intervenciju u cilju poboljsanja
alokacije resursa. To, medutim, ne znaci da samo postojanje nesavrsenog trzista
opravdava drzavnu intervenciju, niti da ce takva intervencija dovesti do uvecanja
blagostanja. cesto se dogada, da je alokacija resursa nakon drzavne intervencije gora
nego sto je postojala pre toga. Otuda, alokativna drzavna intervencija treba da se
preduzima samo onda, ukoliko su realni izgledi da ona u stvarnosti dovede do
poboljsanja alokacije resursa u skladu sa izabranim kriterijumima. Zadatak drzave u tim
slucajevima je da "nade najbolji moguci miks izmedu neizbezno imperfektne regulacije i
neizbezno imperfektne konkurencije (Kahn A., 1988).
U uredenim trzisnim ekonomijama jasno su definisani slucajevi nesavrsenih trzista i
razlozi zbog kojih konkurencija nije mogucna ili nije jedini regulatorni mehanizam
(Greer,1987). Prema ovom autoru postoje cetiti osnovna slucaja u kojima trzisna
alokacija resursa nije zadovoljavajuca. mperfektnosti trzista (prirodni i vestacki
monopol, nepotpuna informisanost) i greske trzista (eksterni efekti, javna dobra,
ocuvanje prirodnih resursa) podrazumevaju koriscenje kriterijuma efikasnosti u oceni da
li je trzisna ravnoteza optimalna ili ne. Dinamicka neuskladenost odnosi se na probleme
prelaska iz jednog stanja ravnoteze u drugo i povezana je sa pojavom znatnih
poremecaja ponude i traznje na trzistu, pogotovo u slucajevima postojanja
neelasticnosti (slucaj poljoprivrede). Trzisna alokacija resursa moze biti osporena i po
kriterijimima koji ne podrazumevaju efikasnost, vec se zasnivaju na raznim vrednosnim
sudovima.
Ponekad, drzava moze da pristupi intervenciji i u slucaju kada trziste savrseno
funkcionise, dakle kada je alokacija resursa optimalna u smislu Pareta. Naime, moguce
je da se proceni da raspodela individualnog blagostanja, koja bi proizasla iz takvog
optimuma, nije pravedna
16
. Zbog toga drzava, pristupa redistributivnoj intervenciji, tj.
vrsi preraspodelu (redistribuciju) blagostanja izmedu pojedinaca u drustvu, pri cemu se
ona uglavnom oslanja na dominantne vrednosne sudove iz domena drustvene pravde,
cime se otvara prostor za politicku raspravu na tu temu
17
.
16
5edna od glavnih zamerki na "aretov optimum je da on ne obezbeuje pravednu raspodelu drutvenog blagostanja
17
"od politikom raspravom podrazumevamo iskljuivo razmatranja iz domena politike filozofije, a ne dnevno,politike
70
1.8 Javni karakter eklektroprivredne delatnosti
Opste prihvaceno shvatanje je da elektroprivreda, bez obzira na svoj pravni status, tj.
da li je ona u privatnom, drzavnom ili mesovitom vlasnistvu, danas predstavlja javnu
sluzbu industrijskog tipa, koja u svom poslovanju treba da se rukovodi idejom najvece
ekonomske koristi za celokupno drustvo.
Javna dobra i usluge razlicito se definisu, ali ono sto moze da se izvuce kao zajednicki
imenitelj iz velikog broja definicija je: 1) da je rec proizvodima i uslugama koji imaju
veliki znacaj za drustvenu zajednicu, te stoga zahtevaju javno vlasnistvo ili javnu
regulaciju u uslovima postojanja privatnog vlasnistva: 2) da je u tim delatnostima
proizvodnja organizovana na principu postojanja monopola.
Prema Bonbright-u (1988), javno preduzece je ono koje uziva specijalan tretman od
strane vlasti, sa obavezom da svojom proizvodnjom zadovolji potrebe potrosaca bez
ikakve diskriminacije.
storiski gledano, javna preduzeca mogu da se podele u dve osnovne kategorije: 1)
preduzeca koja obavljaju svoju osnovnu ulogu kroz niz manje vise direktnih ili
indirektnih veza sa potrosacima (elektroprivreda, gas, snabdevanje vodom,
telekomunikacije) i 2) javne transportne agencije. Jedna od osnovnih karakteristika svih
ovih industrija, je opadajuca troskovna struktura koja omogucuje znacajnu ekonomiju
obima. U takvim slucajevima, najbolji pristup koji dovodi do najnizih troskova je
postojanje jednog preduzeca. Ukoliko postoji takva situacija, onda se ona opisuje kao
postojanje prirodnog monopola. Upravo tako i Schmalensse definise prirodni monopol
kao najefikasniji nacin proizvodnje bilo kog nivoa output-a od strane jednog preduzeca
koji iskljucuje mogucnost konkurentskog odnosa na stani ponude (Schmalensee, 1979).
Elektroprivredne funkcije, kao sto su prenos i distribucija elektricne energije, koje
omogucuju vezu izmedu potrosaca i proizvodaca, su uglavnom prepoznate kao
aktivnosti u kojima postoji prirodni monopol, posto dupliranje ove mreze ne moze da
doprinese efikasnijem koriscenju elektricne energije.
Drzava je uglavnom pokusavala da umanji monopolsku poziciju ovih preduzece,
uvodenjem odredene zakonske procedure i regulative, koja je omogucavala tim
preduzecima specijalna ili ekskluzivna prava. Ova specijalna prava, ne samo
elektroprivrednim nego i preduzecima koja su poslovala sa gasom, vodom, telefonijom i
slicno, su pocivala na percepciji da njihove usluge predstavljaju esencijalno dobro bez
koga je nemoguce zamisliti sadasnji civilizacijski zivot, te da stoga predstavljaju javno
dobro.
Vlade razvijenih zemalja su imale razlicite poglede i pristupe oko uredenja i raspodele
javnih usluga. Neke od njih su izrazile snaznu potrebu da ovu vrstu usluga drze pod
cvrstom kontrolom preko sosptvenog vlasnistva nad njima. Za razliku od njih,
opredeljenje vlada drugih razvijenih zemalja je islo u pravcu da privatan sektor moze da
obavi ovu vrstu usluga podjednako dobro ako ne i bolje nego sto je to u slucaju
postojanja drzavnog vlasnistva.
71
Drugi vazan segment javnog sektora je obaveza pruzanja usluge, odnosno obaveza
sluzenja javnom interesu. Za infrastrukturne delatnosti, kao sto je to slucaj sa
elektroprivredom, obaveza pruzanja usluga se sastoji iz dva dela, i ona podrazumeva
da potrosac mora da se prvo prikopca na mrezu, a zatim da mu se isporuci elektricna
energija. Obaveza pruzanja usluga, takode podrazumeva i odgovarajuci kvalitet koji
mora da zadovolji javno preduzece, sto u slucaju elektroprivrede podrazumeva
odrzavanje propisanog naponskog nivoa i frekvence, kao i obezbedenje pouzdanosti
snabdevanja.
Shvatanje da je elektricna energija esencijalno, javno dobro, odnosno da ona ne moze
da bude predmet delovanja trzisnih zakona, uticala je na to da su pojedine drzave de
jure kreirale monopole (statutarni monopoli) kojima su dali ekskluzivno pravo uvoza i
izvoza elektricne energije, kao i odredene privilegije u delu proizvodnje, prenosa i
distribucije elektricne energije. Najcesci oblik ovih privilegija je davanje ekskluzivnih
prava snabdevanja odredenih regiona (koncesiona prava) na dugi (15 - 25 godina) ili
na neodredeni rok. U zamenu za takva prava, preduzece su se obavezala da sluze
javnom interesu.
Evolucija elektroprivredne industrije u poslednjih nekoliko godina kao i uvodenje
konkurencije cak do nivoa isporuka krajnjim potrosacima, potisnula su ova koncesiona
prava, te su na taj nacin otvorila i pitanje da li i dalje postoji obaveza ovih delatnosti da
sluze javnom interesu. Ovo pitanje ce biti predmet posebnog razmatranja.
Odnos prema elektroprivredi i njenom javnom karakteru nije bio indentican u svim
zemljama. Tako nailazimo na situacije, gde su se elektroprivredne kompanije tokom
vremena razvijale i sirile, i u odsutnosti konkurencije, one su stekle znacajnu trzisnu
poziciju i postala dominantna preduzeca u zemlji, ili na teritoriji na kojoj su pruzale
usluge. Ako je ovakav slucaj u pitanju onda govorimo o de facto monopolu, na koga
nailazimo u Nemackoj, gde je u odsustvu zakonskog okvira koji bi uticao na stvaranje
statutarnih monopola, nizom spajanja i serijom sporazuma (tzv. demarkacioni ugovori),
u jednom duzem vremenskom periodu, doslo do stvaranja preduzeca koja dominiraju na
odredenoj teritoriji, i zahvaljujuci svojoj trzisnoj poziciji u sustini posluju kao kvazi
monopol.
1.9 Teorijske osnove regulacije elektroprivrede
Postoje brojni razlozi, ekonomske i neekonomske prirode, koji ukazuju na potrebu
regulacije elektroprivredne delatnosti. Jedna grupa tih razloga determinisana je stavom
da su izvori primarne energije (ugalj, gas, nafta) prirodna bogatstva i da moraju biti
kontrolisana od strane drzave. Kako pomenuti oblici primarne energije predstavljaju
pogonsko gorivo za proizvodnju elektricne energije, to se ovaj stav prosirio i na nju.
Pored ove grupe, pretezno neekonomskih razloga, cije je izvoriste vezano za pitanje
suvereniteta, postoji grupa ekonomskih faktora koji opravdavaju poseban tretman
elektroprivrede. Naime, tu se polazi od cinjenice da su trzisne strukture u elektroprivredi
na strani ponude monopolske, dok se na strani traznje javlja veliki broj malih potrosaca,
72
sto zahteva odredene oblike regulacije od strane drzave, kako bi se zastitio interes tih
potrosaca.
Pod pojmom "regulacija podrazumeva se postojanje institucija uz ciju pomoc drzava
direktno intervenise (dakle iskljucuje se indirektni uticaj uz pomoc antimonopolskih ili
slicnih zakona) na izabranom trzistu u jednom duzem vremenskom periodu. Na osnovu
toga, regulaciju mozemo da definisemo kao skup mera ekonomske politike i
mehanizama za njeno sprovodenje koji su institucionalno kontrolisani. Drzava na taj
nacin moze da kontrolise cene, ulazak i izlazak preduzeca iz pojedinih industrijskih
grana, standarde kvaliteta usluga, obracunske metode, zastitu covekove sredine i sl.
Regulaciji uglavnom podleze privatni sektor, odnosno preduzeca u privatnom
vlasnistvu, mada se sa njom srecemo i u uslovima postojanja ostalih oblika vlasnistva.
Regulacija postoji da bi se zastitili potrosaci od postojanja monopolskog polozaja u
pojedinim industrijskim granama. Jedan od oblika monopolskog polozaja, predstavlja
prirodni monopol, koga mozemo da predstavimo kao postojanje trzista sa manom.
Naime, on se javlja u situacijama kada ukupna proizvodnja nekog proizvoda moze da
se obavi po najnizim troskovima samo ukoliko postoji jedan proizvodac, tako da ne
postoji mogucnost da neka druga firma ravnopravno konkurise onoj prvoj.
Monopolska pozicija na strani ponude moze da nastane kao vestacki monopol, kada
drzava dozvoljava postojanje samo jednog preduzeca ili kao prirodni monopol, kada je
jedno preduzece rezultat delovanja trzista. U tom slucaju, zakonskim barijerama se
sprecava ulazak u granu novim proizvodacima, posto delovanje trzista moze uticati na
stvaranje suboptimalnih trzisnih struktura, kada ekonomija obima odnosno subaditivnost
funkcije troskova
18
nisu dovoljno izrazeni.
Pojam prirodnog monopola bio je dugo u ekonomskoj teoriji kontroverzan. Sve do
pocetka 80-ih godina, opadajuci troskovi (ekonomija obima) bili su osnova za
definisanje postojanja prirodnog monopola. Smatralo se, da ukoliko opadajuci troskovi
se javljaju pri svakom obimu proizvodnje koji trziste moze da prihvati, nastaju uslovi koji
mogu dovesti do stvaranja prirodnog monopola. To znaci, da jedno preduzece moze da
zadovolji bilo koju traznju sa nizim i stalno opadajucim jedinicnim troskovima nego dve
ili vise firmi. Otuda je prisustvo opadajucih troskova u nekoj grani bio kriterijum za
drzavnu intervenciju i uvodenje ekonomske regulacije.
Grafikon 3. Prirodni monopol (opadajuci troskovi)
18
6ubaditivnost funkcije trokova postoji kada jedan proizvoa ima nie prosene trokove u odnosu na dva ili vie
proizvoaa. "ostojanje subaditivnosti funkcije trokova ukazuje da se radi o prirodnom monopolu.
73
zvor: B.Begovic (1995), : Ekonomika urbanistickog planiranja, str.117
Definicija prirodnog monopola preko koncepta opadajucih troskova, podrazumeva da
prirodni monopol postoji kada pri svakom obimu proizvodnje prosecni troskovi po
jedinici proizvoda opadaju
19
. Granicni troskovi potrebni za proizvodnju dodatne jedinice
proizvoda stalno su nizi od prosecnih, sto uslovljava da se kriva granicnih troskova (GT)
nalazi ispod krive prosecnih troskova (PT) za svaki obim proizvodnje. Situacija
monopola razdvaja krivu traznje (ili krivu prosecnog prihoda PP, odnosno granicne
korisnosti GK) od granicnog prihoda
20
, na nacin da su granicni prihodi stalno manji od
prodajne cene. Kao i svaki proizvodac kome je maksimizacija profita cilj, monopolista
izjednacava granicne prihode i granicne troskove (tacka E), sto odgovara proizvodnji Qe
i ceni Pe. Medutim, uslov da se drustveno blagostanje maksimizira
21
je da se izjednace
granicna korisnost (GK) odnosno cena i granicni troskovi (GT). Presek ove dve krive je
u tacki C kojoj odgovara obim proizvodnje Q1 i cena P1. Ovaj obim proizvodnje
odgovarao bi maksimalnom drustvenom blagostanju u smislu Pareto-a, ali bi
monopolista imao gubitak, jer je cena P1 nedovoljna da pokrije prosecne troskove
(AC>0). U slucaju izjednacavanja granicnih troskova i cene (pravilo za maksimizaciju
blagostanja) monopolista bi imao gubitak, sto bi moglo dovesti do napustanja
proizvodnje. Ovakav slucaj dovodi do aktiviranja takozvanih drugih najboljih resenja.
Jedno od njih podrazumeva da drzava subvencionira gubitak monopolisti (Jovanovic,
1992) ili da izvrsi nacionalizaciju i iz budzeta pokriva ovu razliku. Ukoliko drzava ne zeli
da subvencionira ili nacionalizuje firmu, cena treba da bude odredena tako da profit ne
bude negativan, odnosno da obim proizvodnje bude izmedu Qe i Q2 (tacka u kojoj se
cena izjednacava sa prosecnim troskovima - granica rentabiliteta). Odredivanje cene
19
)padanje prosenih trokova sa rastom obima proizvodnje posledica je nedeljivosti resursa koji se koriste u proizvodnji
20
;ejednakost graninih trokova i prodajne cene dovodi do gubitka blagostanja, jer u sluaju monopolskog ponaanja,
proizvodnja je ispod optimalne.
21
6tanje u kome nikom ne moe biti bolje nego ranije, a da istovremeno nekom nije gore nego to mu je bilo.
74
odnosno obima proizvodnje u ovom slucaju vrsi se po Ramsay pravilu, po kome ce
blagostanje biti maksimizirano ukoliko je odstupanje cene od granicnih troskova obrnuto
proporcionalno cenovnoj elasticnosti traznje. Ukoliko je visoka cenovna elasticnost
traznje (kriva traznje blago nagnuta), odstupanje cene od granicnih troskova ne treba
da bude veliko, pa je opravdano primeniti neka od drugih najboljih resenja, a pogotovu
ukoliko se drugo najbolje resenje moze postici odredenim oblicima konkurencije.
Tokom osamdesetih godina, definisanje prirodnog monopola preko opadajucih
troskova, podrvrgnuto je rigoroznom preispitivanju. Razlozi su bili prakticne prirode.
Neefikasnost drzavnih preduzeca, kao i nezadovoljavajuca efikasnost ekonomske
regulacije, doveli su u sumnju shvatanje da opadajuci troskovi mogu precizno
indentifikovati prirodni monopol. Posmatranje troskova koji imaju parabolicnu putanju (u
obliku slova U), pokazuje da jedno preduzece moze zadovoljavati ukupnu traznju uz
nize troskove nego sto to mogu dva ili vise preduzeca, ali da njegovi prosecni troskovi
ne moraju uvek biti opadajuci. Na Grafikonu 4 prikazan je takav slucaj. To znaci, da u
nekoj grani prirodni monopol moze biti prisutan i pored delimicnog odsustva ekonomije
obima.
Grafikon 4. Subaditivnost, ekonomija obima i opadajuci granicni troskovi
zvor: B.Begovic (1996): "Smece u ekonomskoj teoriji: slucaj prirodnog monopola, Ekonomska misao 1-
2, Beograd
Postojanje opadajucih granicnih troskova (kriva MC za obim proizvodnje izmedu 0 i y1)
dovodi do opadanja prosecnih troskova (kriva AC). Medutim, vazno je uociti da za obim
proizvodnje od y1 do y2 granicni troskovi rastu, prosecni i dalje opadaju, dok u segmentu
od y2 do y3 prosecni troskovi rastu, ali su i dalje nizi od prosecnih troskova dve ili vise
firmi. Funkcija troskova je subaditivna za obim proizvodnje od y2 do y3. U ovom slucaju,
prirodni monopol postoji ukoliko traznja ne premasuje obim proizvodnje y3.
75
Koncept subaditivnosti funkcije troskova
22
polazi od poredenja troskova u slucajevima
postojanja jedne ili dve i vise firmi u nekoj grani, pri cemu je obim proizvodnje u grani
konstantan. Subaditivnost postoji ako su troskovi proizvodnje jedne firme C(y) nizi od
zbira troskova proizvodnje dve ili vise firmi koje ostvaruju isti obim proizvodnje y:
C(y) < C(yi),
Po ovom konceptu prirodni monopol postoji samo u slucaju ako je funkcija troskova
firme subaditivna za sve nivoe proizvodnje koje namece traznja. Koncept subaditivnosti
moze se definisati za grane sa jednim proizvodom, kao i za slucajeve kada u grani
postoji vise proizvoda. Kriterijum subaditivnosti funkcije troskova doprineo je preciznoj
definiciji prirodnog monopola. ako je time teorijski prosirena mogucnost pojave
prirodnog monopola i na situacije rastucih troskova, u praksi se bitno smanjio broj grana
koje treba regulisati. stovremeno, pocinje da preovladava stav da postojanje prirodnog
monopola vise nije dovoljan razlog za intervenciju drzave. Primenom koncepta
subaditivnosti postaje moguca situacija rastucih granicnih troskova (koji su istovremeno
veci od prosecnih), sto znaci da monopolista koji odreduje cenu na bazi granicnih
troskova ne mora da ostvaruje gubitak. Uz to, dovodenje cena na nivo prosecnih
troskova, moze, u zavisnosti od grane, biti izvedeno i putem konkurencije, sto ukazuje
da drzavna intervencija nije neophodna.
U pojedinim granama u kojima postoji prirodni monopol, mogu da se jave i neki
specificni oblici konkurencije. Razlikujemo tri osnovna metoda konkurencije koji mogu
da se primene u uslovima postojanja prirodnog monopola:
fransiza
kontestibilno trziste
konkurencija supstituta
Fransiza podrazumeva pravo snabdevanja nekog trzista specificnom robom u
odredenom periodu. Demsetz (1968) smatra da ukoliko nije moguca konkurencija vise
preduzeca na jednom trzistu, onda treba omoguciti konkurenciju za dobijanje prava
snabdevanja tog trzista. Ukoliko su ispunjeni odredeni uslovi (prosta tehnologija
dostupna svim konkurentima, dovoljan broj konkurenata, neisplativost tajnih
sporazuma) konkurencija sprecava buduce monopolsko ponasanje pobednika na
aukciji. Fransiza se dodeljuje putem aukcije koju vodi obicno lokalna drzavna vlast.
Ponudac najvise cene dobija pravo monopolskog snabdevanja nekog trzista.
Zadatak lokalnih vlasti je da izabere nacin konkurisanja, verifikuje kandidate i da nakon
aukcije garantuje zabranu ulaska drugog konkurenta na odredeno trziste u
dogovorenom periodu. ako je uticaj lokalnih vlasti izrazen u periodu sprovodenja
aukcije, Wiliamson (1985) istice da telo koje respisuje licitaciju za izbor snabdevaca i
koje odlucuje o dodeli fransize, mora imati specificna znanja, sto ga cini bliskim
regulatornoj agenciji. Empirija je pokazala da je fransiza bila uspesna uglavnom u
22
) definicijama prirodnog monopola preko subaditivnosti funkcije trokova videti 6harke> #*+F&$ i Tirole #*+FF$.
76
granama koje karakterise jednostavna tehnologija (saobracaj, vodosnabdevanja), dok u
granama koje se odlikuju brzim tehnoloskim napredkom, primena fransiza nije bila
efikasna
23
.
Teorija kontestebilnog trzista (Baumol, Panzar, Willing, 1982) podrazumeva postojanje
stvarne ili potencijalne konkurencije, koja primorava monopolsko preduzece da se
efikasno ponasa i da cenama pokriva prosecne troskove. To znaci da se monopolista
nece ponasati monopolski, odnosno da monopol ne treba regulisati. Ova teorija zahteva
ispunjenje dve pretpostavke. Prva, da postoji sloboda ulaska novih preduzeca u granu, i
druga, da ne postoje nepovratni (sunk) troskovi
24
. Naglasak na brzini ulaska i izlaska
preduzeca iz grane porazumeva da je ova teorija pogodna za ona trzista gde nema
nepovratnih troskova ili su oni niski. U idealnom slucaju, prema ovoj teoriji, monopolista
koga karakterisu opadajuci prinosi, tezice da izjednaci prosecne troskove i prosecne
prihode. To znaci da se nece ponasati monopolski (posluje na granici rentabiliteta) pa
prema tome nema ni potrebe za regulacijom.
Konkurencija supstituta postoji u slucajevima kada se raznovrsni oblici usluga bore za
isto trziste. Ukoliko se proizvodi ili usluge lako medusobno supstituisu, smatra se da
cena tezi prosecnim troskovima, odnosno da je drzavna intervencija nepotrebna.
Tri pomenuta nacina konkurencije nemaju podjednak znacaj za elektroprivredu.
Slozena tehnologija proizvodnje, prenosa i distribucije elektricne energije uslovljava da
primena fransiza u elektroprivredi nije cesta. Uvodenje ekonomske regulacije u
elektroprivredi vezuje se za lose rezultate koje je konkurencija za fransize imala na
pocetku ovoga veka u SAD. Osnovni razlog napustanja fransiza u elektroprivredi je bila
korumpiranost organa vlasti koji su odlucivali o nosiocu fransize
25
, sto je stvaralo
nepotreban rizik za privatna preduzeca. Uvodenje regulacije podrazumevalo je davanje
monopola na nekoj teritoriji na neodredeno vreme sto je olaksalo finansiranje razvoja
(Jarrell, 1978). Otuda, ni kasnija zalaganja za fransizu nisu imala u vidu elektroprivredu,
vec pre svega komunalije i lokalni saobracaj.
Za elektroprivredu je od znacaja pojava teorije kontestabilnog trzista. Naglasavanje
slobodnog ulaska u granu i dostupnost slicnih tehnologija, doprinelo je uklanjanju
zakonskih barijera, pogotovu u delu proizvodnje elektricne energije. Problem
nepovratnih troskova nije karakteristican za elektroprivredu, jer vecina mehanizama
regulacije stiti investicije. Teorija kontestabilnog trzista je insistiranjem na mogucem
ulasku u granu uticala da se segment proizvodnje i donekle snabdevanja pocnu
posmatrati kao potencijalno konkurentni, sto je brzo dovelo do stvarnog ulaska novih
preduzeca u pomenute segmente.
23
"ojava tajnih sporazuma izmeu konkurenata, problem prenosa imovine na novog nosioca franize i tekoe vezane za
specifikaciju ugovora o franizi su osnovni razlozi neefikasnosti njene primene u telekomunikacijama i energetici #5ovanovi,
*++&$
24
;epovratni #sunk$ trokovi su oni trokovi koje preduzee ne moe da nadoknadi nakon prestanka obavljanja neke
delatnosti #6utton, *++*$
25
"ojedina preduzea su putem lobiranja, veza i podmiivanja sve ee konkurisala na politikom polju ne bi li sebi stvorili
prostor za formiranje monopolskog poloaja.
77
Konkurencija izmedu supstituta prisutna je kod elektricne energije jedino u domenu
krajnje potrosnje kod zagrevanja prostorija. Za ostale namene za koje se koristi
elektricna energija ona nije od znacaja, tako da se moze konstatovati da primena ovog
oblika konkurencije nije od posebne vaznosti za elektroprivredu, iako se ne moze i
zanemariti
26
.
Dosadasnja empirijska istrazivanja bila su uglavnom usmerena na ispitivanje rezultata,
odnosno kvaliteta regulacije elektroprivrede, a manje na ispitivanje karaktera monopola
u elektroprivredi. Razlog za takvo ponasanje mozemo da pronademo u nekoj vrsti
dugogodisnjeg profesionalnog konsenzusa oko poistovecivanja prirodnih i zakonskih
monopola na nivou elektroprivrede.
Regulacija prirodnog monopola podrazumeva direktnu drzavnu intervenciju kojom se
utice na poslovanje privatnog preduzeca koje je u poziciji prirodnog monopola. To se
cini radi povecanja drustvenog blagostanja kao i radi sprecavanja monopolskog
ponasanja. Postoje dva osnovna vida regulacije prirodnog monopola. Prvi je kontrola
profita koji prisvaja monopolista i to putem utvrdivanja tzv. pravedne profitne stope
(stope prinosa), dok drugi nacin podrazumeva direktnu drzavnu intervenciju kod
odredivanja cene proizvoda monopoliste.
Ovakav nacin regulacije nastao je u SAD, gde je doveo i do jednog neocekivanog
efekta. Naime, preduzeca koja su u poziciji ovako regulisanog prirodnog monopola,
pocela su da investiraju preko potrebne mere kako bi povecali masu angazovanog
kapitala pa samim tim i masu prisvojenog profita. Ovako ponasanje monopolista naziva
se Averch-Johnsonov efekat
27
. Bez obzira na nepozeljne efekte koje ovakvo ponasanje
monopolista izaziva po drustvo kao celinu, uspostavljanje (propisivanje) pravedne
profitne stope jos uvek je dominantan oblik regulacije prirodnog monopola u SAD.
Pored navedenog metoda regulacije monopola, koji barem nacelno podrazumeva
mogucnost slobodnog formiranja cena, cesto se koriste i metodi koji se baziraju na
drzavnoj intervenciji u domenu cena, tj. drzavnom odredivanju visine cena. Ovakav
nacin regulacije cena, podrazumeva i spremnost drzave da radi odrzavanja proizvodnje
subvencionise odnosno nadoknadi monopolisti eventualnu razliku koja moze da
nastane u slucaju kada nivo utvrdenih cena nije u stanju da pokrije troskove poslovanja.
Drzavne vlasti ponekad procenjuju da ni jedan od navedenih ili nekih drugih metoda
regulacije prirodnog (privatnog) monopola nije efikasan, odnosno da ne moze da
obezbedi povecanje drustvenog blagostanja. U tim slucajevima, polazeci od toga da
drzavi nije cilj maksimizacija profita, ona pristupa nacionalizaciji, tj. prisilnom prevodenju
monopolistickog preduzeca u drzavnu svojinu. Ovakav prilaz prirodnim monopolima
posebno je izrazen u evropskim zemljama u kojima ima dugu tradiciju.
strazivanja o karakteru monopola u elektroprivredi nisu tako cesta, ali daju zakljucke
koji se medusobno mnogo ne razlikuju. Za razliku od drugih infrastrukturnih grana,
26
Hnaaj konkurencije supstituta prevashodno zavisi od uea elektrine energije u ukupnoj toplotnoj vrednosti koja se koristi
za zagrevanje.
27
;avedeni efekat su prvi uoili 7verch i 5ohnson #*+3&$ u sluaju regulacije telekomunikacija i isporuke gasa putem
gasovoda. !zimajui u obzir doprinos koji je ovom razmatranju dao (ellisz #*+31$, ovaj efekat se ponekad naziva i 7verch,
5ohnson,(elliszov efekat #skraeno 7(5 efekat$
78
vecina empirijskih istrazivanja vrsena su po pojedinim segmentima elektroprivredne
delatnosti, a ne po vertikalno inegrisanim preduzecima. Ovakav pristup omogucio je
donosenje relativno preciznijih zakljucaka, posto prirodni monopol nastaje kao
posledica primene odredenih tehnologija u vrsenju pojedinih funkcija i ne mora se
ispoljavati u celoj grani. strazivanja veze izmedu velicine elektrana i prosecnih troskova
(Steward, 1979), pokazala je da opadajuci troskovi nisu toliko izrazeni u proizvodnji
elektricne energije i da postoje granice ekonomije obima u uslovima tadasnjih
tehnologija. strazivanja veza razlicitih tehnologija proizvodnje elektricne energije i
karaktera funkcije troskova (Joskow, 1987) dovelo je do odredivanja velicine pojedinih
elektrana pri kojima se pojavljuju opadajuci troskovi. Tako su za termoelektrane na ugalj
vec pri velicini od 600 MW po bloku iscrpljeni efekti ekonomije obima, dok je ta velicina
za nuklearne elektrane 1000 MW po bloku. U domenu prenosa i distribucije, empirijska
istrazivanja pokazuju da se savremena tehnologija u ovim segmentima karakterise
opadajucim troskovima i da postoji subaditivnost funkcije troskova (Baldick, Kahn E,
1993; Hjalmarsson, Veiderpass, 1992)
Kao rezime ovih istrazivanja, moze se konstatovati da je poistovecivanje elektroprivrede
kao grane sa prirodnim monopolom pogresno. Razvoj elektroprivrede u poslednjih
nekoliko godina, gde je na konkretnim slucajevima dokazano da je uspostavljanje i
odrzavanje konkurencije u pojedinim njenim segmentima moguce i izvodljivo, u velikoj
meri potvrduje ovakav zakljucak. Promena u stavu oko prirodnog monopola u
elektroprivredi dovela je do napustanja dugogodisnje politike forsiranja institucionalnog
(zakonskog) monopola na nivou grane, odnosno na zamenu ekonomske regulacije
konkurencijom u onim segmentima gde je ona moguca.
1.10 Forme i karakteristike regulacije
Odsustvo konkurencije na monopolskom trzistu, primoralo je vlade tih zemalja da
intervenisu u smislu da sprece zloupotrebu tog polozaja na racun potrosaca. Pored
ovog osnovnog cilja, regulacija se razvijala i u pravcu obezbedenja sigurnosti
snabdevanja potrosaca, ocuvanja covekove sredine, uvodenju odredenih standarda
troskova, kao sto je cesto sluzila i u svrhu promocije nekih specificnih politickih ciljeva
kao sto je izbor tehnologije, koriscenje pogonskog goriva u termoelektranama i slicno.
Ekonomska regulacija se cesto tretira kao proces koji treba da nadomesti sve
imperfektnosti trzista, i obezbedi javnim preduzecima takve uslove poslovanja koji bi bili
priblizno slicni onima koji postoje na konkurentskom trzistu. U najsirem smislu reci,
uticaj regulatora na formiranje cena i obezbedenje ne-diskriminatornog polozaja za sve
kategorije potrosaca, treba da simulira konkurentske uslove koji teze da minimiziraju
privatne i drustvene troskove uz obezbedenje sigurnog snabdevanja svih potrosaca koji
su spremni da plate za takvu uslugu.
79
ako vecina ekonomista vise preferira konkurenciju nego regulaciju, postojanje
monopola, pojava indirektnih troskova (npr. troskova zagadenja covekove sredine) kao i
slucajeva nedovoljne informisanosti javnog mnjenja (pogotovu kada ta informisanost
podrazumeva poznavanje slozenih tehnoloskih procesa i sl.), neminovno dovodi do nje.
Postoje razliciti stepeni i nivoi ekonomske regulacije, od one koja se cesto naziva
strukturnom regulacijom u kojoj se neprestano kontrolise i nadgleda poslovanje
preduzeca, od koga se trazi da zadovolji odredene zahteve koje postavljaju nadlezni
organi ili zakonodavac, do tzv. labave regulacije, gde je regulator najcesce nadlezni
drzavni organ koji postavlja osnovne principe poslovanja, koji se uglavnom odnose na
vise industrijskih grana koje posluju u slicnim uslovima, a koji proisticu iz opsteg
privrednog prava. U ovom slucaju, preduzeca imaju daleko veci stepen autonomije,
manju kontrolu, a proveravaju se samo onda ukoliko naruse neko od ustanovljenih
pravila ponasanja.
Funkcija ekonomske regulacije moze da se sprovodi direktno od strane drzave ili kroz
jedno ili vise nezavisnih regulatornih tela, kojima je dat mandat i zakonsko ovlascenje
da sprovode kontrolu odredenih aspekata poslovanja preduzeca.
Postoje neke opste karakteristike koje se odnose na skoro sve navedene forme, a
posebno na situaciju kada postoji nezavisna regulativa. U nameri da zadovolji svoju
osnovnu funkciju, simulaciju konkurentskog okruzenja, regulator mora da raspolaze
pravom da to ucini. To pravo moze da proistice iz vazecih privrednih, anti-monopolskih
ili trgovackih zakona, kao i po osnovu odluka, uredbi, dekreta i slicno, koje donese
vlada.
Zakonsko okruzenje koje se uspostavlja u cilju kontrole i sprovodenja regulatornog
rezima je veoma bitno radi odredivanja efektivnosti i efikasnosti regulatornog procesa.
Sto su veca prava kojima raspolaze regulatorno telo, to je manja mogucnost da ono
postane zavisno.
U cilju obezbedenja neophodnog autoriteta regulatornog tela, nekoliko fundamentalnih
nacela moraju da se zadovolje, kako bi regulacija bila efikasna i efektivna. To su
nezavisnost, transparentnost i nepristasnost odnosno objektivnost.
1.10.1 Nezavisnost
Pitanje regulatorne zavisnosti je izuzetno vazno. Ovaj fenomen se javlja u slucajevima
kada je regulatorno telo pod uticajem kompanije(ja) koje treba da regulise ili je pod
uticajem vlade koja ga je ustanovila. Drugi oblik zavisnosti moze da se javi kada osoblje
koje se imenuje u regulatorno telo se nalazi pod uticajem kompanija i vlade. Dva su
osnovna razloga koji dovode do ove regulatorne zavisnosti: nedovoljan autoritet, kao i
asimetricnost informacija. Ovaj prvi razlog je jasan sam po sebi. Drugi razlog se javlja
kada regulisani entitet kontrolise informacije i transferise samo njihov minimalni deo u
odnosu na onaj koji je trazio regulator. Zbog toga je neophodno da regulator raspolaze
sa dovoljnom snagom da primora regulisano preduzece da dostavi sve neophodne
informacije. Otuda je u nekim zakonodavstvima u SAD i Kanadi, regulator dobio pravo
revizije svih racuna preduzeca.
80
1.10.2 Transparentnost
Transparentnost je drugi sastavni deo uspesne regulative. Ona ima dva aspekta:
transparentnost informacija, podataka, racunovodstvenih iskaza, i transparentnost
regulatornog procesa. Transparentnost racunovodstvenih podataka je veoma vazan
elemenat Severno americke regulatorne scene, na kojoj regulatori, bilo na drzavnom ili
federalnom nivou, ne samo da imaju dugu tradiciju u ovom domenu, nego su u saradnji
sa drugim industrijama uveli i tzv. "jedinstveni obracunski sistem (Uniform System of
Accounts), koji klasifikuje sve racunovodstvene iskaze po jedinstvenom sistemu. Ovo
ima za cilj da pojednostavi proces popunjavanja i objavljivanja racunovodstvenih
podataka.
Oba aspekta transparentnosti, predstavljaju znacajan doprinos u pravcu smanjenja
asimetricnosti informacija, poboljsavaju kvalitet i korektnost regulatornog procesa, i
smanjuju mogucnost regulatorne zavisnosti. Transparentnost, u ekonomskom smislu,
takode ima znacajan doprinos u povecanju efikasnosti delovanja trzisnih zakona.
1.10.3 Nepristrasnost
Treci osnovni elemenat efikasne i efektivne regulative je nepristrasnost, koja omogucuje
regulatoru da se podjednako i fer odnosi kako prema prodavcima tako i prema kupcima.
Pristrasne regulatorne odluke, na bilo ciju stetu ili korist, smanjuju kredibilitet i podrivaju
autoritet regulatornog tela, pri cemu ta nepristrasnost nije dovoljna samoj sebi , nego je
potrebno da i javnost bude uverena u nju.
Distancirani odnosi kako prema javnim vlastima tako i prema regulisanim kompanijama
je prva i osnovna pretpostavka efikasne regulative, koja ujedno garantuje i njenu
nepristrasnost. Regulatorno telo u velikom delu svojih aktivnosti ima i ulogu arbitra. Ono
mora, sa jedne strane, da sagleda interese kompanija a sa druge strane da zastiti
interese potrosaca, finansijskih institucija koje su ulozile sredstva u te kompanije,
njihovih snabdevaca, ekoloskih grupa i slicno. Dobro izbalansirane, nepristrasne i
podrobno dokumentovane odluke i pravila, imaju daleko vece sanse da budu
prihvacene od javnosti i od kompanija, umesto da budu predmet dugotrajnih sporova,
arbitraza itd.
1.11 Regulacija u drzavnim preduzecima
ako se regulacija uglavnom vezuje za postojanje privatnog vlasnistva u
elektroenergetskom sektoru, to ne znaci da pojedini njeni oblici i forme ne postoje i u
zemljama u kojima dominira drzavno vlasnistvo nad elektroprivredom.
Ono sto je bitno napomenuti u ovom trenutku je to da zemlje sa drzavnim vlasnistvom
nad elektroprivrednim preduzecima, veoma cesto ne prave razliku izmedu uloge drzave
kao vlasnika i uloge drzave kao reprezenta interesa potrosaca i proizvodaca. Ove dve
uloge mogu da se razlikuju i veoma cesto one su u suprotnosti jedna sa drugom. cak i u
sistemima u kojima je orijentacija ka neprofitnim elektroprivrednim preduzecima, ciji je
mandat samo da pokriju troskove, drzavni vlasnik je duzan da obezbedi finansijsku
81
stabilnost preduzeca
28
. Ovakvo opredeljenje moze ponekad da dovede do prelivanja
pojedinih troskova na potrosace, kao i direktnu pomoc u smislu pokrivanja gubitaka iz
drzavnog budzeta.
Sa druge strane, drzava kao zastupnik interesa potrosaca, duzna je da obezbedi da
preduzeca posluju efikasno, odrzavajuci troskove na minimumu, te shodno tome da i
cene koje su utvrdene odrazavaju pravu ekonomsku vrednost elektricne energije, i na
taj nacin doprinose blagostanju stanovnistva.
Stoga je bitno razdvojiti ulogu drzave kao vlasnika od uloge zastupnika interesa
potrosaca. Najbolji nacin da se to ostvari je delegiranje odgovornosti nezavisnom
regulatoru, koji moze da obavlja funkciju ekonomske regulacije.
Drzavni nadzor moze da podrazumeva ukljucenje jednog ili vise ministarstava ili nekih
drugih vladinih organizacija (Laffont, 1993). Stepen nadzora i odgovornosti varira od
zamlje do zemlje. Kao tradicionalne aktivnosti elektroprivrednih preduzeca koje
zahtevaju odobrenje od strane drzave, a koje po svojim karakteristikama mogu u
znatnoj meri da opredele i politiku cena elektricne energije, mogu se navesti uglavnom
sledece:
program investicione izgradnje
program zaduzivanja
ocuvanje zivotne sredine
izbor goriva kao i tehnologija
izvozne/uvozne aktivnost
tarife
Dva su glavna oblika drzavne regulacije sa kojima se srecemo u savremenoj praksi. To
su tzv. planski ili drustveni ugovori i direktna regulacija.
1.11.1 Drustveni (planski) ugovori
U poslednjih nekolko godina, postoji tendencija u pojedinim zemljama sa dominantnim
ucescem drzavnog vlasnistva, da svojim elektroprivrednim preduzecima omoguce
uslove poslovanja kao kvazi-nezavisnim entitetima. Ovakva orijentacija moze da se
28
!vaavajui industrijsku i komercijalnu prirodu elektroprivredne aktivnosti, 7kt o nacionalizaciji dao je B%4,u finansijsku
autonomiju. )na podrazumeva da se u formulisanju finansijskih ciljeva ovo preduzee rukovodi u skladu sa komercijalnom i
industrijskom praksom, pri emu mu je osnovni zadatak da ostvari uravnoteen budet.
82
postigne kroz proces korporatizacije, koji je vec prihvacen u nekoliko zemalja kao sto su
Australija i Norveska, ili preko sklapanja drustvenih ugovora.
Drustveni ugovor je koncept koji je razvijen u Francuskoj, u kome EDF i vlada potpisuju
ugovor kojim se regulisu prava i obaveze EdF-a u odredenom vremenskom periodu.
EDF-ove veze sa javnim vlastima uvek su pocivale na dva osnovna zahteva: prvi, EDF-
ova aktivnost mora da bude u skladu sa zvanicnom energetskom politikom; drugi, kao
veliko javno preduzece, EDF je sluzio kao instrument nadleznim ministarstvima za
regulisanje sveukupne drustvene ekonomske ravnoteze (Forster, Fouconier, 1988).
Da bi se izbegla konfuzija oko nadleznosti i odgovornosti bilo ministarstva ili EDF-a
prihvaceno je da EDF ne moze u znacajnoj meri da odgovori postavljenim zadacima a
da pri tom ostvari punu efikasnost ukoliko on nema odredenu dozu autonomije i slobodu
delovanja ali u skladu sa ciljevima i ogranicenjima koji su jasno izneti i koji pokrivaju
period od nekoliko godina. Takav jedan okvir predstavlja osnovu na bazi koje se donosi
Planski ugovor ( Contrat de Plan).
Prvi ugovor je potpisan 1971.godine na period od 4 godine, ali je on brzo napusten
zbog naftnog soka koji se u tom periodu desio. Skoro deset godina kasnije, on je
ponovo obnovljen za period od 1985-89. godine, i osnovna opredeljenja koja su u
njemu izneta skoncentrisala su se na smanjenje proizvodnih i distributivnih troskova kao
i na promociju prodaje elektricne energije proizvedene u okviru nuklearnog programa.
On je ustanovio i odredene ciljeve prodaje koji bi trebalo da se krecu u 1990.godini na
nivou od 370 - 390 TWh godisnje, kao i odredene principe tarifne politike koja je
zasnovana na jedinstvenim ne-diskriminatornim cenama za celo podrucje Francuske.
Planskim ugovorom su nedvosmisleno indentifikovani odredeni makro-ekonomski
indikatori, ukljucujuci i prosecnu stopu inflacije od 5%, kurs franka u odnosu na USD u
paritetu 1$=8 FFr, radnu nedelju od 38 casova, kao i precizne cene goriva. Ciljevi koji
su postavljeni pred EdF su sledeci:
smanjenje troskova za 3%
za 1% nizi rast cena u odnosu na inflaciju
nivo samofinansiranja od 48%
Na istim ili slicnim pretpostavkama su zakljuceni treci (za period od 1989-92.god.),
odnosno cetvrti ugovor (za period od 1993-96.god.), stim sto je rast cena elektricne
energije u odnosu na inflaciju postavljen na nivou -1,5%, uvedena je obaveza
smanjenja spoljnjeg duga za 20 mlrd. franaka, i sto je po prvi put uvedeno nagradivanje
top menadzmenta u zavisnosti od rezultata poslovanja.
Ovakav oblik sporazuma moze da posluzi kao korisna alatka drzavnom preduzecu da
ustanovi jasne strateske ciljeve i donese planove koji bi isli u pravcu njihovog
ostvarivanja u toku ugovorenog perioda. Problem je u tome, sto takvi drustveni ugovori
nemaju iza sebe odredenu zakonsku platformu, koja bi primorala obadve ugovorne
strane na njegovo sprovodenje.
83
1.11.2 Direktna regulacija
Drugi oblik regulacije drzavnih elektroprivrednih preduzeca je direktno upravljanje od
strane drzave. Primer takve regulacije srecemo u Spaniji, gde vlada primenjuje direktnu
kontrolu nad elektroprivrednim sistemom. Naime, kroz Ministarstvo za industriju, na bazi
kalkulativnih standarda troskova, ona utvrduje cene i to kako za drzavna tako i za
privatna preduzeca. Ujedno, ona koordinira sva investiciona ulaganja u proizvodnju,
prenos i distribuciju, bilo koji da je investitor u pitanju. Uprkos promena koje su nastale u
Spaniji nakon 1985.godine, a koje su isle u pravcu restruktuiranja elektroprivrede, uloga
drzave je i dalje ostala veoma znacajna.
1.12 Regulacija privatnih preduzeca
Privatna elektroprivredna preduzeca, ili kako se u zapadnoj terminologiji nazivaju
preduzeca u vlasnistvu investitora (OU's - nvestor owned utilities), tradicionalno su
tretirana drukcije u odnosu na drzavna preduzeca. U situacijama kada drzava nije u
stanju da kontrolise trzisnu moc preduzeca kroz direktno vlasnistvo nad njim, regulacija
predstavlja najcesce korisceno orude kako bi se postigao isti cilj.
Bez obzira da li regulaciju sprovode nezavisne agencije ili vladina ministarstva,
mehanizmi koji se najcesce koriste za tu namenu mogu se bazirati na kontroli strukture,
kontroli performansi ili kontroli upravljanja (conduct regulation).
Strukturalna ili institucionalna regulacija predstavlja takav oblik regulacije koji pociva na
postojecim zakonskim i institucionalnim okvirima, koji daju regulatoru pravni osnov za
propisivanje odredenih pravila ponasanja i nadgledanja njihovog sprovodenja.
Regulacija strukture svodi se na kontrolu broja i velicine konkurenata, pravila ulaska i
izlaska iz grane, stepen vertikalne integracije i definisanje kupoprodajnih veza kako u
elektroprivredi tako i prema potrosacima. U zavisnosti od stepena zadiranja u
poslovanje preduzeca, regulacija moze da bude manje ili vise detaljna. Za razliku od
detaljne regulacije u kojoj regulator vrsi konstantni monitoring regulisane firme i zahteva
da se ona povinuje odredenim pravilima, manje detaljna ili laka regulacija (lighthanded
regulation) ne podrazumeva postojanje nekog institucionalnog okvira, vec se ona svodi
na nadgledanje i kontrolisanje ponasanja monopolskih ili dominantnih firmi na osnovu
principa postavljenih u okviru anti-monopolskih ili slicnih zakona koji se odnose na vise
industrija i spadaju u zakonodavstvo kojima se regulise konkurencija. Agencije
zaduzene za nadgledanje i kontrolisanje ne moraju da budu i regulatorne agencije per
se.
U Nemackoj, na primer, savezna anti-trust agencija (Bundeskartelamt) ima generalnu
odgovornost za pracenje i resavanje svih onih slucajeva koji dovode do zloupotrebe
monopolskog ili dominantnog polozaja, pa samim tim se njena odgovornost proteze i na
pracenje situacije u energetskom sektoru.
84
Slicna orijentacija postoji i u Australiji i u Novom Zelandu, gde nepostoje regulatorna
tela, vec svaki potrosac, koji je nezadovoljan svojim polozajem, ima pravo, da se
pozivajuci na adekvatan zakonski akt, tuzi preduzece zbog zloupotrebe monopolskog
polozaja.
Regulacija performansi, kako to samo ime i govori, predstavlja takvu formu u kojoj
regulator ustanovljava niz finansijskih i drugih ciljeva koji moraju da budu zadovoljeni od
strane elektroprivrednih preduzeca. Najcesce kontrolisani indikatori su cene, troskovi,
profit, a dva osnovna mehanizma putem kojih se sprovodi ovakav tip regulacije su
model stope povracaja (SP) na ulozena sredstva (ROR - Rate of return), i Price cap
model (RP-X model). Glavni cilj SP modela je da kontrolise profit preduzeca, za razliku
od Price cap modela koji je orijentisan na kontrolu cena i prihoda. O ova dva modela
regulacije vise cemo govoriti u poglavlju o cenama elektricne energije.
Regulacija upravljanja predstavlja noviju formu regulacije nastalu kao odgovor na nize
stope rasta potrosnje i rastuce ekoloske probleme. Ona se zasniva na direktnom
nedgledanju elektroprivrede u domenu proizvodnje, energetske efikasnosti, investicija i
konkurencije sa ciljem da kroz nacionalnu energetsku politiku poboljsa performase u
delu proizvodnje i potrosnje elektricne energije te na taj nacin doprinese zastiti
covekove sredine.
Ukoliko se energetska efikasnost i potreba zastite okoline sagledavaju na dugi rok,
onda se primenjuje tehnika planiranja koja omogucava vrednovanje raznih opcija kojima
se moze zadovoljiti buduca potrosnja (ntegrative Resourse Planning - RP). Ova
tehnika je poznata i kao Least Cost Planning - LCP. Na ovaj nacin, autonomija
preduzeca u izboru buducih tehnologija se smanjuje, a posebna specificnost je
posmatranje usteda na strani potrosnje kao ravnopravnog izvora snabdevanja.
Sustina ove tehnike je da se na bazi odredenih metoda procena i finansijskih kriterijuma
paralelno posmatraju efekti koriscenja resursa kako na strani ponude tako i na strani
traznje za elektricnom energijom. Ovaj model polazi od tradicionalnog saznanja da i
proizvodaci i potrosaci cine jedan jedinstven sistem, u kome potrebe za dodatnom
kolicinom elektricne energije mogu da se zadovolje ili izgradnjom novih kapaciteta ili
smanjenjem potrosnje. Problem je u tome sto odluke o ovome donose dve razlicite vrste
investitora koji u svom opredeljenju koriste drugaciji set kriterijuma. Elektroprivredna
preduzeca imaju interesa da podsticu investiciona ulaganja u izgradnju novih
kapaciteta, pogotovu u uslovima postojanja tradicionalnog troskovno orijentisanog
regulatornog sistema, racunajuci na veoma dug amortizacioni period osnovnih
sredstava, za razliku od potrosaca, koji u svom opredeljenju uglavnom polaze od
finansijskih efekata koja ulaganja u efikasniju opremu za koriscenje elektricne energije
mogu da proizvedu.
Polazeci od ovakvih divergentnih interesa, u sklopu ovog modela razvijeni su kriterijumi,
koji na osnovu poredenja investicija kako na strani ponude, tako i na strani traznje, su u
stanju da reprodukuju ravnotezu u sistemu po najmanjim mogucim troskovima. Ovakav
balans se u najvecem broju slucajeva postize procenjivanjem svih mogucih opcija i na
jednoj i na drugoj strani, kroz jedan javan, transparentan proces, koji omogucava da se
sve prednosti i mane kao i troskovni efekti po celo drustvo uoce.
85
Posebno treba istaci, da ovaj metod, sam po sebi, ne favorizuje ni jednu pojedinacnu
opciju ili resurs, vec on samo obezbeduje niz obracunskih postupaka, koji u jednom
otvorenom procesu, uz ukljucivanje svih relevantnih i zainteresovanih stranaka treba da
dovede do optimalnog resenja.
Za razliku od RP, Demand Side Management (DSM) obuhvata razne forme upravljanja
traznjom elektricne energije, pri cemu je on usmeren na kratki rok i podrazumeva
poboljsanje energetske efikasnosti bez novih investicija.
1.13 Promene u regulatornoj politici
Veliki broj drzava je zapoceo strukturalne i institucionalne promene u svojim
eletroeneregetskim sistemima, bilo radi ostvarenja ciljeva nove energetske politike ili
radi podizanja opste ekonomske efikasnosti. Takva orijentacija je dovela do
preraspodele odgovornosti izmedu drzave, preduzeca i regulatornih tela. Proces
donosenja odluka o investicionim ulaganjima, izboru goriva i tehnologija, pouzdanosti
rada sistema i ekoloskim uticajima je pretrpeo znacajne promene. U sklopu svih tih
promena, i uloga regulatornih tela se promenila u sklopu mandata koji su ova tela dobila
u izmenjenom okruzenju.
Regulatorne promene u elektroindustriji su zapocete u kasnim 70-im godinama,
paralelno sa reformama koje su zapocele pojedine zemlje clanice OECD-a u nekim
drugim delovima ekonomske aktivnosti, kao sto su transport, bankarski i finansijski
sistem, posta i telekomunikacija i sl. Politicka spremnost pojedinih zemalja da
liberalizuju trziste i smanje prisustvo i intervenciju drzave na njemu, dovela je do
kritickog preispitivanja i reevaluacije uloge i znacaja regulacije. Sta vise, i zemlje koje
jos nisu donele odluke da zapocnu sa glavnim strukturalnim promenama, uzimaju
aktivno ucesce u debatama oko pronalazenja najefikasnijeg nacina za regulaciju svog
elektroenergetskog sektora.
U ovom poglavlju dacemo evoluciju regulatornih funkcija kao rezultat nedavnih
strukturalnih i institucionalnih reformi u pojedinim zemljama, u zavisnosti od
dominantnog oblika vlasnistva koji je zastupljen u ovoj delatnosti.
1.14 Korporativno vlasnistvo
Ovo je slucaj u Australiji, gde je drzava nastavila da poseduje celokupnu
elektroprivredu, i u Norveskoj, u kojoj je uprkos razdvajanja proizvodnih funkcija, drzava
zadrzala dominantno vlasnistvo. Ove dve zemlje su primenile sasvim suprotne pristupe
kada je u pitanju prihvaceni model regulacije. Australija ne vidi potrebu za uvodenjem
regulatornih tela dok za razliku od nje Norveska i dalje koristi Norvegian Water
Resources i Energy Administration kao regulatore.
86
Australijske vlasti, iako jos ne postoji formalna odluka, kako na federalnom tako i na
drzavnom nivou preferiraju indirektni model regulacije koji uglavnom pociva na anti-
monopolskom zakonu. U okviru ovog regulatornog scenarija, preduzeca su i dalje
odgovorna za planiranje i izgradnju sistema, utvrdivanje cena, dok drzavna vlada
odobrava sve ove odluke. Elektrane, koje posluju kao profitni centri, imaju slobodu kod
izbora poslovne strategije kao i snabdevace gorivom, te na taj nacin stvorene su
pretpostavke za redukciju troskova i efikasnije poslovanje. Vlada je zadrzala za sebe
pravo da postavlja menadzment i odobrava programe investicija i ino-zaduzenja.
U uslovima postojanja cenovnih anomalija, prouzrokovanih uglavnom subvencijama
koje su uvedene pre mnogo godina radi odredenih politickih ciljeva, neizvesno je da li
ce one biti otklonjene prilikom donosenja konacne odluke o nacinu regulacije. Pored
ovoga, postavljaju se jos neka pitanja, pogotovu u uslovima orijentacije na slobodan
pristup prenosnoj mrezi, kao sto su:
da li ce drzavna preduzeca koja se bave prenosom elektricne energije, pod
jednakim uslovima stavljati na raspolaganje prenosnu mrezu svim
zainteresovanim stranama?
na koji nacin ce se prevazici prepreke koje se odnose na pristup mrezi i
utvrdivanju cena?
U Norveskoj, ulogu regulatora nakon donosenja novog zakona o elektroprivredi i njenog
procesa restruktuiranja, zadrzao je NVE, drzavno telo koje je imalo ovaj mandat i pre
sprovedenih reformi. storijske veze i dugorocni ugovori izmedu proizvodaca i
distributivnih kompanija su i dalje ostale na snazi, pri cemu je NVE, pored nadgledanja
prenosne i distributivne mreze, zadrzao ulogu davanja koncesionih i licencnih prava
novim distributerima odnosno proizvodacima. Uvodenjem slobode izbora snabdevaca
elektricnom energijom za sve potrosace, distributivne kompanije su izgubile obavezu
javnog sluzenja u smislu zadovoljenja potreba potrosaca, koja se svela samo na
obezbedenje prikljucka. Cene za koriscenje prenosne i ditributivne mreze, utvrduju
njihovi vlasnici u skladu sa principima koje donosi NVE.
Slucaj Holandije je takode interesantan, nakon donosenja zakona o elektroprivredi
1989.godine, kojim je dozvoljena sloboda izbora snabdevaca. skustvo iz primene ovog
zakona ukazuje na to da nakon njegovog donosenja je doslo do priblizavanja i
ujednacavanja cena koje placaju potrosaci. Sa druge strane, uvodenjem odredbe da
pravo na dobijanje licence za proizvodnju elektricne energije mogu da dobiju samo oni
koji imaju najmanje 2.500 MW instalisane snage, u velikoj meri je ogranicilo pristup
nezavisnim proizvodacima (PP). Ono sto je takode interesantno u slucaju Holandije, je
da potrosaci imaju pravo na uvoz elektricne energije, mada u proteklih nekoliko godina
to pravo niko nije koristio, sto se objasnjava time sto su regionalne distribucije vlasnici
proizvodnih kompanija i sto zele da obezbede pouzdanost snabdevanja.
87
1.15 Privatno vlasnistvo

U zemljama kao sto su Engleska, Nemacka, Japan, Belgija, Novi Zeland i SAD, u
kojima se najveci deo elektroenergetskog sektora nalazi u privatnim rukama, prisutni su
razliciti oblici regulative ove delatnosti, koja u poslednje vreme dozivljava odredene
promene.
z dosadasnjeg iskustva ovih zemalja, mogu se zapaziti dve osnovne tendencije u
procesu reformi regulatornog sistema: deregulacija i reregulacija. Veoma cesto ova dva
pojma se poistovecuju i predstavljaju se kao sinonimi, sto u stvari nisu. U situacijama
kada vec postoje odredene regulatorne forme, orijentaciju ka njihovom svodenju na
minimum ili potpunom ukidanju nazivamo deregulacijom. Ukoliko se regulatorne funkcije
redizajniraju u smislu da pokriju samo one delatnosti u kojima postoji prirodni monopol,
dok ostale elektroprivredne funkcije bivaju izlozene delovanju trzisnih zakona, onda
govorimo o reregulaciji.
Dva su osnovna razloga koji dovode do procesa deregulacije i reregulacije: prvi je
nemogucnost regulatornog procesa da posalje korektne signale kompanijama, sto
prouzrokuje pad njihove efikasnosti; a drugi je saznanje da funkcije proizvodnje i
prodaje ne predstavljaju prirodni monopol, i da je stoga moguce primeniti delovanje
trzisnih zakona u ovoj oblasti.
U dosadasnjem periodu, elektricna energija se sretala sa konkurentskim pritiscima kroz
suceljavanje sa ostalim oblicima energije (nafta, ugalj, gas itd.), kao i kroz povecanje
energetske efikasnosti (kupovinom savremenih aparata, potrosaci mogu da smanje
svoju potraznju za elektricnom energijom). Razdvajanjem osnovnih elektroprivrednih
funkcija od onih u kojima postoji prirodni monopol, stvorili su se uslovi za konkurenciju:
izmedu proizvodaca na prenosnoj mrezi
izmedu snabdevaca elektricnom enrgijom krajnjim potrosacima
Sustina konkurencije izmedu proizvodaca, svodi se na pitanje koja preduzeca su u
stanju i pod kojim uslovima da isporucuju energiju na trzistu. Nedavna pojava ne-
tradicionalnih proizvodaca elektricne energije u zemljama kao sto su Engleska i SAD
(ndependent Power Producers - PP, Non-Utility Generators - NUG's, Qualifying
Facilities - QF's, Exempt Wholesale Generators - EWG's), predstavlja alternativni izvor
elektricne energije. Jedan deo ovih kapaciteta je napravljen radi proizvodnje elektricne
energije za sopstvene potrebe (samoproizvodaci ili industrijski proizvodaci), a ukoliko je
cena privlacna, viskove elektricne energije moze da ponudi za prodaju na prenosnoj
mrezi. Drugi, grade elektrane rukovodeci se osnovnim ciljem da elektricnu energiju
ponude zainteresovanim kupcima na prenosnoj mrezi. Na taj nacin oni dolaze u
konkurentske odnose sa tradicionalnim proizvodacima. Osnovna karakteristika
nezavisnih proizvodaca je da oni ne podlezu istim regulatornim odredbama kao sto je to
slucaj sa tradicionalnim elektroprivrednim kompanijama.
88
Nedavne reforme koje su se desile u Engleskoj, Velsu i Norveskoj, dozvolile su
potrosacima da nezavisno od velicine njihove potrosnje (u Engleskoj je ona privremeno
do 1998.godine ogranicena na 100 KW) mogu da biraju svog snabdevaca. Predlozene
izmene u zakonodavstvu Svedske takode predvidaju ovakvu slobodu izbora.
Ostaje nam da utvrdimo na koji nacin je postojanje konkurentskih pritisaka uticalo na
postojecu regulativu?
1.15.1 ntegrisana privatna preduzeca bez postojanja konkurencije
Ovaj slucaj reprezentuje tradicionalnu vertikalno integrisanu strukturu u svojoj privatnoj
formi u kojoj se kontrola nad poslovanjem preduzeca nalazi u rukama akcionara. ako
se moze argumentovano diskutovati o tome da ovaj model ne daje najbolju inicijativu za
povecanjem efikasnosti, njega je najteze deregulisati. On ne daje dovoljno prostora za
pojavu konkurencije, tako da je neka forma regulative koja pokriva sve cetiri osnovne
funkcije elektroprivrede (proizvodnju, prenos, distribuciju i prodaju) neophodna.
Razlicite zemlje OECD-a su usvojile razlicite nacine za resavanje situacije postojanja
privatnih monopola u ovoj delatnosti.
U Belgiji, Control Committee on Electricity and Gas (CCEG) ima ovlascenja da
preporuci vladi na usvajanje tarife koja su zasnovane na "rate of return principu. CCEG
se sastoji od clanova predstavnika vlade, elektroprivrednih preduzeca i sindikata, uz
postojanje etnicke i politicke ravnoteze. Regulatorna procedura se sastoji iz podnosenja
finansijskog izvestaja o poslovanju CCEG-u koji odobrava troskove i odreduje cenu u
skladu sa formulom koja omogucava pokrice svih glavnih troskova. Vaznost formule
ostaje na snazi na neodredeni broj godina, sve dok ne dode do znacajnijih promena u
strukturi proizvodnje kao sto je na primer uvodenje u pogon novih nuklearnih elektrana.
Ne postoji detaljan uvid u investicionu aktivnost kompanija, tako da su one u stanju da
svoje investicione troskove povrate bez vecih teskoca, kao sto su i zbog nepostojanja
inicijative za efikasno nadgledanje poslovanja u stanju da sve svoje troskove prevale na
potrosace. Preporuke CCEG-a nisu obavezujuce za vladu, mada ih ona u najvecem
broju slucajeva usvaja. Procedura CCEG-a nije otvorena za javnost, tako da nju
karakterise veoma slaba transparentnost. Nedavno spajanje tri vodece privatne
kompanije u jednu, nije uticalo na promenu regulatornog procesa.
U Japanu, deset najvecih eletroprivrednih preduzeca je u privatnom vlasnistvu, i vlada,
konkretno Ministry of nternational Trade and ndustry (MT) ima veoma znacajnu ulogu
kao supervizor i regulator funkcionisanje elektroenergetskog sistema. Drzavna
regulativa se sprovodi kroz administrativne direktive, uputstva od strane MT-ja kao i
kroz ucesce drzave u razlicitim aspektima elektroenergetskog sistema. Tarife, koje
odobrava MT su tako uredene da obezbeduju kompanijama razumnu stopu povracaja
na ulozena sredstva. Japanska zavisnost od uvoza energenata i njegova preokupacija
da obezbedi pouzdano snabdevanje elektricnom energijom, uticali su na to da vlada
ucestvuje u sklapanju ugovora o uvozu goriva, kao i da ima dominantno mesto u izboru
gorivnih ciklusa koji ce se koristiti za proizvodnju elektricne energije. Najveci broj odluka
se donosi zajedno sa kompanijama koje su ukljucene, a nakon konsultacija sa glavnim
89
potrosacima. Na taj nacin, uprkos tome sto u strukturi vlasnistva dominira privatni
sektor, japanska elektroprivreda se ponasa tako i tako je regulisana kao u slucaju kada
postoji drzavno vlasnistvo nad sredstvima za proizvodnju.
1.15.2 Stvaranje konkurentskog okruzenja
Jedan od nacina uvodenja konkurencije izmedu proizvodaca elektricne energije je
orijentacija da se potrebe za dodatnom elektricnom energijom obezbede iz nezavisnih
kapaciteta, uz zadrzavanje organizacione i vlasnicke strukture u postojecim. U ovom
slucaju, domacim i stranim investitorima se daje mogucnost da konkurisu za izgradnju
novih kapaciteta po sistemu BOO - Built, Operate and Own,(zgradi, Upravljaj i
Raspolazi) pod uslovima koji proisticu iz komercijalnog ugovora izmedu
elektroprivrednog preduzeca i snabdevaca.
Ovakva orijentacija je narocito karakteristicna za SAD, u kojoj je nakon donosenja
PURPA (Public Utilities Regulatory Policies Act) 1978.godine, statistika zabelezila preko
70 ponuda za izgradnju novih kapaciteta i to samo u periodu od 1984-90.godine. Ono
sto je jos znacajnije, iskustvo iz ovog perioda ukazuje na to da PP's su u istoj meri ako
ne i vise pouzdani snabdevaci kao sto su to i tradicionalna preduzeca, prevashodno
zahvaljujuci novijim elektranama kao i njihovoj teznji da iz finansijskih razloga (placeni
su samo onda kada rade) budu prikopcani na mrezu sto je vise moguce. Kao rezultat
toga, PP's elektrane na ugalj imaju prosecnu raspolozivost izmedu 88-90% u odnosu
na 81% kolika je raspolozivost istih u tradicionalnim preduzecima, dok elektrane na gas
dosezu i imresivnih 94-96% raspolozivosti u odnosu na 87-92% u tradicionalnim
preduzecima.
Regulatorna funkcija nije imala samo za cilj da postakne konkurentsku utakmicu izmedu
proizvodaca elektricne energije, nego je ujedno tretirana i kao efikasan nacin za
obezbedenje dodatne snage iz novih kapaciteta. Posmatrano iz tog ugla, stimulisanje
PP's da postanu integralni deo elektroenergetskog sistema SAD, predstavlja samo
medukorak u evoluciji regulatorne funkcije.
PURPA predstavlja samo deo zakonodavstva SAD koji ima za cilj razvoj novih
alternativnih izvora elektricne energije. No i pored toga, ovaj zakonski akt ima izvesne
nedostatke koji se pre svega ogledaju u tome sto QF's ne podlezu delovanju
regulatornih propisa prilikom isporuka elektricne energije postojecim elektroprivrednim
organizacijama, tako da postoji neravnopravan polozaj izmedu kupca i prodavca
elektricne energije. Zatim, postoje ogranicenja kod izbora tehnologija za koriscenje
obnovljivih energetskih izvora koje mogu da koriste QF's da bi se kvalifikovale za
dobijanje ovakavog statusa. trece, obaveza regulisanih elektroprivrednih preduzeca da
moraju da otkupe svu eneregiju koja je ponudena od strane QF's a cija je cena ispod
njihovih troskova uzdrzavanja, dovodi ih u situaciju da kupe kolicine koje prevazilaze
njihove trenutne potrebe.
90
Pored QF's, novi Energy Policu Act, iz novembra 1992.godine, omogucio je da se
prosiri konkurencija, uvodenjem mogucnosti formiranja EWG's (Exampt Wholesale
Generators), slobodnih proizvodaca elektricne energije na veliko, koje moze da osniva
ili kontrolise bilo koji pravni subjekt (ukljucujuci tu i holding kompanije) iz SAD ili iz
inostranstva, a koji na podlezu uticaju regulatornih odredaba iz Public Utilities Holding
Companu Act (PUHCA), vec mogu kroz pregovore da formiraju trzisne cene, za razliku
od QF's cija se cena odreduje na bazi troskova uzdrzavanja od potrosnje
(administrativno uredenom od strane regulatora), ili elektroprivrednih kompanija kod
kojih su istorijski troskovi osnova za regulaciju cena.
Kod opredeljenja, da li da kupuju elektricnu energiju od drugih ili da je sami proizvode,
elektroprivredne kompanije se daleko lakse opredeljuju za ovo poslednje, posto im
regulatorni uslovi omogucuju da kroz model stope povracaja ostvare i odredeni profit na
ulozena sredstva, dok u prvom slucaju mogu samo da prevale troskove kupovine u
cenu. Zato su pojedine drzave u SAD preduzele odredene inicijative kako bi korigovale
ove nedostatke koji se javljaju kod opredeljenja za kupovinu elektricne energije.
Jedna od opcija je tipizacija (benchmark), koje omogucuje regulatoru da utvrdi
opravdanost izgradnje novog objekta. Koriscenjem uporedne elektrane (ista velicina,
tehnologija, gorivo) kao osnovu za tipizaciju, elektroprivrednoj kompaniji koja kupuje
elektricnu energiju je dozvoljeno da zaracuna tako utvrdenu cenu kao trosak. Drugi
nacin, koji je primenjen u drzavi Masacusets, kompanijama koje imaju potrebu za novim
kapacitetima, ne daje vise mogucnost da grade elektranu na bazi tradicionalnog modela
troskova pruzanja usluge (COS - Cost of Service), nego moraju da podnesu ponudu
koja se ravnopravno razmatra sa ponudama drugih isporucilaca.
Bilo koja da je od ovih shema primenjena, elektroprivredna preduzeca i dalje imaju
obavezu da zadovolje potrebe potrosaca, kao sto podlezu i uobicajenoj proveri od
strane regulatora. Cene elektricne energije i dalje odobrava regulator, kupovina energije
se tretira kao trosak i prenosi se na krajnje potrosace, ali ono sto je novo to je da
znacajniju ulogu u zadovoljenju njihovih potreba za dodatnom elektricnom energijom
sada na sabe preuzimaju proizvodni subjekti koji su oslobodeni delovanja regulatornih
propisa, i koji tu svoju ulogu izvrsavaju kroz ugovore o snabdevanju u kojima su
specificirani svi uslovi, penali, premije i slicno, tako da za PP's kao i za postojeca
elektroprivredna preduzeca u ovom slucaju ti ugovori predstavljaju regulatorni okvir.
Sa pojavom PP's, i obaveza regulatornih komisija je prosirena. Ona se vise ne svodi
samo na kontrolu poslovanja elektroprivrednih preduzeca i utvrdivanje cena, nego je
ona prosirena i na sve aspekte nabavke elektricne energije od drugih nezavisnih
preduzeca, na ustanovljavanje pravila i principa za konkurisanje kao i za obezbedenje
javnosti tog procesa. Ta javnost je ujedno i garant da je izabran najpovoljniji ponudac, u
skladu sa postavljenim pravilima, a sa ciljem da se na najbolji nacin zadovolje interesi
potrosaca elektroprivrednih preduzeca i njihovih akcionara. Stoga se svi aspekti
ugovora o nabavci elektricne energije razmatraju kako bi se ustanovilo da li su
zadovoljeni sledeci uslovi:
da li su finansijska snaga i tehnicka osposobljenost PP dovoljni za izgradnju i
vodenje elektrane na nacin koji nece ugroziti pouzdanost snabdevanja
91
elektroprivrednog preduzeca i njegovu obavezu da zadovolji potrebe
potrosaca;
da li su troskovi po kojima PP isporucuje elektricnu energiju
elektroprivrednom preduzecu ispod njegovih troskova uzdrzavanja (ovo
podrazumeva da prethodno postoji definicija kao i usvojena metodologija sta
se podrazumeva i kako se izracunavaju troskovi uzdrzavanja);
kakva je veza izmedu preduzeca i PP ? Da li je isporucilac pravi nezavistan
proizvodac ili je on pridruzeni proizvodac elektricne energije? Kakve su
implikacije na konkurentsku poziciju bilo kog od ovih preduzeca?
kakva je sposobnost snabdevaca elektricnom energijom da odgovori na sve
ekoloske i gradevinske zahteve?
1.15.3 Direktive evropske unije
Namera da se u elektroprivrednu industriju uvede u vecoj meri konkurencija i delovanje
trzisnih zakonitosti, danas je sve prisutnija. Ona moze da se vidi i iz dve Direktive
Evropske Unije iz decembra 1993.godine,(EKC,1997) cije bi neke osnovne
karakteristike bile sledece:
Razdvajanje poslovnog racuna za razlicite aktivnosti kao sto su proizvodnja,
prenos i distribucija, i njihova harmonizacija radi lakseg pracenja troskova, pri
cemu to ne podrazumeva i razdvajanje upravljanja vertikalno integrisanih
preduzeca;
Za izgradnju novih proizvodnih i prenosnih kapaciteta, zemlje clanice EU
mogu ili da obezbede transparentnost podataka i nediskriminatorne uslove na
bazi objektivnih kriterijuma ili da to urade putem javnog nadmetanja kroz
tendersku proceduru. Samoproizvodaci kao i nezavisni proizvodaci, nisu
obavezni da postuju tendersku proceduru, cak ako je ona i prihvacena kao
sistem;
Progresivno otvaranje trzista kroz slobodan pristup prenosnoj mrezi za
direktne isporuke elektricne energije velikim industrijskim potrosacima kao i
distributivnim kompanijama. Pristup prenosnoj mrezi mora da se obezbedi
kroz proces pregovaranja, i on je obavezan i u slucajevima kada proizvodaci
snabdevaju elektricnom energijom sopstvena preduzeca koja se nalaze u
istoj ili nekoj drugoj zemlji clanici. Drzave clanice EU su obavezne da u
periodu do 1999.godine definisu spisak kvalifikovanih potrosaca pod kojima
92
se podrazumevaju svi oni potrosaci koji mogu da biraju svog isporucioca
elektricne energije.
Pored razdvajanja elektroprivrednih sektora u smislu uvodenja veceg stepena
transparentnosti i uvida u njihove troskove i rezultate poslovanja, namera da se trziste i
njegove zakonitosti u vecoj meri implementiraju u ovu delatnost ogleda se i u
sveobuhvatnosti pristupa, od izgradnje kapaciteta pa do prodaje elektricne energije.
Elektroprivrede su obavezne da, bez obzira na njihov pravni ili vlasnicki status, urade
godisnje racune, da ih dostave na reviziju nezavisnom oditoru, i da ih nakon toga javno
objave. Vertikalno i horizontalno integrisana preduzeca su obavezna da vode zasebne
racune za proizvodnju, prenos i distribuciju elektricne energije, kao i konsolidovane
racune za ostale vanelektroprivredne delatnosti. U okviru godisnjih racuna, koji
obavezno sadrze bilans uspeha i bilans stanja, elektroprivrede moraju da navedu i
pravila koja se primenjuju prilikom raspodele zajednickih potrazivanja i obaveza kao i
rashoda i prihoda koji se pojavljuju na nivou celog preduzeca. Ova pravila se mogu
menjati samo u izuzetnim situacijama.
Direktivom je definisana obaveza svih zemalja clanica da najmanje jednom u dve
godine objave spisak kapaciteta planiranih za izgradnju ili za rekonstrukciju, kao i
procenu potrosnje elektricne energije u buducem periodu. U slucaju postupka licitacije,
drzave ce odrediti javno ili privatno telo, koje se direktno ne bavi elektroprivrednom
delatnoscu, koje ce biti zaduzeno za organizovanje i sprovodenje postupka licitacije. Svi
zainteresovani koji su podneli zahtev za izgranju novih kapaciteta, u slucaju odbijanja
moraju da budu obavesteni, pri cemu razlozi odbijanja moraju da budu cvrsto
argumentovani i jasno utemeljeni.
U sektoru prenosa elektricne energije, zahteva se formiranje tzv. operatora sistema, koji
ce biti odgovoran za siguran, pouzdan i efikasan rad prenosnog sistema, kao i za
njegovo odrzavanje i razvoj. Ovaj operator mora da bude potpuno nezavistan i odvojen
od drugih aktivnosti koji se odnose na proizvodnju i distribuciju elektricne energije.
Nacin angazovanja proizvodnih kapaciteta, uvoz i izvoz elektricne energije vrsice se po
kriterijumima cije osnovne principe odreduje svaka zemlja clanica. Ti principi moraju da
budu objektivni i javno izneseni, da budu zasnovani na principu ekonomicnog redosleda
angazovanja, tako da se preko njih ne moze vrsiti diskriminacija prema bilo kojoj
elektrani ili kupcu elektricne energije. Obnovljivi izvori elektricne energije
(hidroelektrane, elektrane na suncevu energiju i energiju vetra i sl.) imaju prioritet u
angazovanju kao i domaci izvori, ali samo do nivoa koji ne prelazi 15% ukupne
potrosnje primarne energije.
Kada su u pitanju distributivna preduzeca, zemlje clanice EU su u obavezi da i od njih
zahtevaju formiranje operatora distributivnog sistema, koji ce biti odgovoran za njegovo
odrzavanje, razvoj i angazovanje, i koji ni u kom slucaju ne sme da vrsi diskriminaciju
izmedu pojedinih kupaca ili grupe potrosaca.
93
Direktiva se posebno bavi nacinom pristupa prenosnoj mrezi. Moguca su dva postupka:
dogovoreni pristup (Third Party Acces) i postupak jedinog kupca (Singl Buyer). U
slucaju dogovorenog pristupa, drzave su obavezne da obezbede mere koje ce
omoguciti proizvodacima elektricne energije, preduzecima za snabdevanje i
kvalifikovanim kupcima da dogovaraju pristup mrezi kako bi mogli da zakljuce
medusobne ugovore na bazi najpovoljnijih komercijalnih efekata. Da bi se olaksali
dogovori i povecala transparentnost, operatori prenosnog i distributivnog sistema su
duzni da do kraja 1998.godine objave raspon cena za koriscenje prenosne i
distributivne mreze.
U slucaju jedinog kupca, drzava ce odrediti pravno lice koje ce biti jedini kupac na
teritoriji koju pokriva odredeno elektroprivredno preduzece. U ovom slucaju, drzave su
duzne da javno iznesu nediskriminatorne tarife za koriscenje prenosne i distributivne
mreze, te da omoguce kvalifikovanim potrosacima da sklapaju ugovore o snabdevanju
elektricnom energijom sa proizvodacima unutar teritorije koju taj jedini kupac pokriva.
Nezavisni proizvodaci mogu da pristupaju prenosnom sistemu kako bi mogli da
zakljucuju ugovore sa potrosacima izvan sistema. Jedini kupac je obavezan da kupuje
elektricnu energiju koju je dogovorio kvalifikovani potrosac sa proizvodacem unutar ili
van teritorije doticne elektroprivrede samo u slucaju ukoliko je ta cena niza od cene koju
tom potrosacu nudi jedini kupac umanjenu za tarifu prenosa.
Sve zemlje clanice su obavezne da do januara 1999.godine obezbede otvaranje svojih
trzista elektricne energije onim krajnjim potrosacima koji trose vise od 40 GWh godisnje.
Ovaj nivo godisnje potrosnje ce se u roku od tri godine od stupanja Direktive na snagu
smanjiti na nivo od 20 GWh, a zatim u narednom periodu od tri godine na nivo od 9
GWh godisnje. Sve zemlje clanice duzne su da objave listu svojih potrosaca koji
zadovoljavaju ovaj kriterijum kao i listu distributivnih preduzeca.
Grafikon 5. Modeli i planirane i realizovane promene strukture elektroprivrede u
pojedinim zemljama
Model jedinog
kupca
Model dogov.
pristupa trecih
strana
Trzisni model
Francuska 1996 1999
talija 1996 1997
Engleska 1990 1995 1998
Madarska 1995
Poljska 1997
Rumunija 1998
Spanija 1997 1998
94
Norveska 1991 1996
Svedska 1995 1996 1998
Holandija 1997 1998
Svajcarska 1998
SAD 1978 1992 1999
Nemacka 1998
Realizovane promene
Planirane promene
zvor: Svetislav Bulatovic, Efekti direktive Evropske Unije o trzistu elektricne energije na organizaciju
evropskih elektroprivreda, Energija br.1, mart 1998
1.15.4 Konkurencija kod krajnjeg potrosaca
Danas, medu zemljama clanicama OECD-a, postoje dva radna modela koji dozvoljavaju
krajnjim potrosacima da biraju svoje snabdevace. To su modeli koji su prisutni u
Engleskoj i Velsu i u Norveskoj elektroprivredi.
U Engleskoj i Velsu je doslo do restruktuiranja i privatizacije CEGB-a (Central Electric
General Board), koji je do skora predstavljao integrisani monopol, kao i do privatizacije
12 regionalnih distribucija koje su i preimenovane u regionalne elektrodistributivne
kompanije (Regional Electricity Companies - REC's). Sa regulatornog stanovista,
restruktuiranje elektroprivredne industrije, podrazumevalo je i formiranje novog
regulatornog tela OFFER (Office of Electricity Regulation) sa odredenim nadleznostima
koje su proistekle iz novog zakonodavstva, ukljucujuci tu i funkciju ekonomske
regulacije koja se odnosi na formiranje cena za koriscenje prenosne i distributivne
mreze. Pored OFFER-a, postoje jos dva tela, Monopolies and Mergers Commission
(MMC) i Office of Fair Trading, cija je nadleznost da obezbede primenu konkurentskih
zakona na elektroenergetskom trzistu.
Delovi elektroenergetskog sistema Engleske i Velsa, u kojima postoji konkurencija, ne
nalaze se pod udarom regulatornih mera od strane OFFER-a. Oni se samo nadgledaju,
u smislu obezbedenja delovanje trzisnih zakona. Proizvodaci elektricne energije, bilo da
se nalaze u javnom ili privatnom vlasnistvu, su slobodni da sami donose investicione
odluke o tome koje ce i gde ce graditi nove kapacitete. Sadasnja formula za kalkulaciju
berzanske izlazne cene (Pool Output Price - POP), je tako dizajnirana da u situacijama
kada se ukaze nedostatak kapaciteta u sistemu, podstice proizvodace na izgradnju
95
novih. U tom kontekstu su podesene i tarife za koriscenje prenosne mreze, koje treba
da ukazu proizvodacima na kojoj lokaciji da grade svoje kapacitete kako bi ostvarili
maksimalne efekte po osnovu gubitaka prenosa.
Kako je ovakav nacin uredenja elektroenergetskog sistema Engleske i Velsa tek
nedavno zaziveo, to je naizvesno, posmatrano iz sadasnje perspektive, da li ce on biti
dovoljno stimulativan da obazbedi pouzdano snabdevanje potrosaca i zadovolji njihovu
buducu potraznju. To u velikoj meri zavisi od toga, da li ce biti ostvareni korektni
cenovni signali koji bi bili podsticajni za nove investicije. Od posebnog znacaja je i nacin
utvrdivanja cene za koriscenje prenosne mreze, koja inace potpada pod uticaj
regulatornih propisa, jer od nje zavisi lokacija novih proizvodnih kapaciteta, odnosno
potreba za izgradnju dodatne prenosne mreze, tamo i onda gde je ona neophodna.
Postoji i izvesna zabrinutost nakon privatizacije elektroenergetskog sektora, koja se pre
svega tice stepena koncentracije proizvodnog sektora, kao i posledica zatvaranja
maloprodajnog trzista elektricne energije. Moze da se desi da oba ova slucaja,
zahtevaju odredenu formu regulatorne intervencije.
Naime, stepen koncentracije proizvodne funkcije u Engleskoj je ostao i dalje veoma
visok. On je rezultat inicijalne odluke da se bivsi CEGB razdvoji na vise preduzeca, tako
da su iz njegovog okvira iznedrene tri proizvodne kompanije i to PowerGen, National
Power i Nuclear Electric. Ocekivalo se da ce sa pojavom novih PP's, ova koncentracija
opasti, medutim, to sto nose naziv "nezavisni proizvodaci ne mora da znaci da su i
stvarno nezavisni jer u velikom broju slucajeva njihov delimicni ili potpuni vlasnik mogu
da budu i REC's (distributivna preduzeca). Naime, u nameri da smanje zavisnost
distributivnih preduzeca od glavnih proizvodaca elektricne energije, njima je dozvoljeno
da do nivoa od 15% svojih ukupnih potreba zadovolje iz sopstvenih kapaciteta.
Posledica takvog opredeljenja moze da bude izvitoperenje konkurentskih uslova,
ukoliko bi REC's favorizovale sopstvene kapacitete odobravajuci im vise cene, sto sve
zajedno namece potrebu za regulatornim nadgledanjem i eliminisanjem takvih
slucajeva, sto u sustini nije ni najmanje jednostavan posao.
U ovom periodu, do 1998.godine, REC's su imale obavezu da zadovolje sve potrebe
potrosaca koji angazuju manje od 10 MW snage. U takvoj situaciji, oni su stavljen u
neravnopravan polozaj sa ostalim snabdevacima koji nemaju tu obavezu te se javlja
potreba za intervencijom regulatora koji bi trebalo da odrede i definisu uslove
maloprodajne konkurencije, koji ne bi isli na stetu distributivnih kompanija. Od 1998.
godine pa nadalje, usled ukidanja fransiza i uvodenja konkurencije za isporuke svim
potrosacima, eliminise se i obaveza snabdevanja malih potrosaca, i ona se zamenjuje
obavezom davanja prikljucka. Otuda se postavlja pitanje da li je u takvim uslovima
realno ocekivati da ce distributivna preduzeca nastaviti da zadovoljavaju potrebe svojih
potrosaca u onoj meri koliko je to neophodno, kada oni imaju slobodu da po svom
nahodenju biraju svog isporucioca. Kako u takvoj situaciji obezbediti pouzdano
snabdevanje potrosaca elektricnom energijom?
*
96
* *
Mesto i uloga drzave u privrednom zivotu bitno se promenila u poslednjih nekoliko
godina. Jedan od vidova tih promena tice se ekonomske regulacije kao forme drzavne
intervencije pri inperfektnosti trzista. Od nje se zahteva napustanje tradicionalnih
mehanizama regulacije i prilagodavanje trzisno orijentisanom nacinu proizvodnje.
Razlozi koji determinisu promene ekonomske regulacije odnose se na pojavu novih
tehnologija proizvodnje, snazne ekonomske argumente da ce zamena regulacije
konkurencijom imati pozitivne efekte na efikasnost kao i pritisak potrosaca koji smatraju
da regulacija nije efikasan nacin zastite.
Opste prihvaceno shvatanje da elektroprivreda, bez obzira na svoj pravni status,
predstavlja javnu sluzbu industrijskog tipa, koja u svom poslovanju treba da se rukovodi
idejom najvece ekonomske koristi za celokupno drustvo, poslednjih godina pretrpelo je
izvesne modifikacije. Nova resenja u ekonomskoj teoriji doprinela su da se
elektroprivreda vise ne posmatra kao prirodni monopol na nivou grane. Proizvodnja
elektricne energije i snabdevanje krajnjih potrosaca prepoznati su kao segmenti koji su
pogodni za uvodenje konkurencije, dok prenos i distribucija elektricne energije su
delatnosti koje ispunjavaju uslove da ostanu prirodni monopoli.
Pojava novih formi i mehanizama regulacije elektroprivredne delatnosti ukazuje da cilj
regulacije vise nije samo kontrola prirodnog monopola vec i zastita konkurencije u
delovima u kojima je ona moguca kao i kontrola eksternih ekoloskih efekata. To
ukazuje, da ce bez obzira na vece okretanje trzistu, ekonomska regulacija jos dugo biti
prisutna kao forma drzavne intervencije u elektroprivredi.
97
PROMENE U ELEKTROPRVRED NJHOV UTCAJ NA NEKE OSNOVNE
PARAMETRE KOJ SU OD ZNAcAJA ZA FORMRANJE CENA ELEKTRcNE
ENERGJE
1.16 Donosenje investicionih odluka i izbor tehnologija i pogonskog goriva
zbor pogonskog goriva kao i nacin donosenja investicionih odluka u velikoj meri uticu
na visinu troskova, pa samim tim i na nivo cene elektricne energije. U ovom poglavlju
istrazicemo uticaj organizacionih, vlasnickih i regulatornih modela na izbor goriva i
donosenje odluka o investicijama u elektroenergetskom sistemu.
Poglavlje
5.
98
Glavni faktori na osnovu kojih se donose odluke vezane za investiciona ulaganja i izbor
goriva su pre svega tehno-ekonomskog karaktera, a zavise i od raspolozivosti
energenata, pouzdanosti snabdevanja kao i od njihovog uticaja na ekologiju. Sa
promenama koje su nastale na trzistu elektricne energije u smislu uvodenja
konkurencije i sve vece zastupljenosti privatnog sektora, normalno je da su i neki drugi
elementi kao sto su kvalitet usluga, tehnoloska i informativna osnova, budzetska
ogranicenja i slicno, dobili na specificnoj tezini i poceli u znacajnijoj meri da uticu na
opredeljenja prilikom donosenja investicionih odluka. Tradicionalno organizovana
preduzeca, najcesce finansijski potpomognuta od strane drzave, su u proslosti obicno
bila orijentisana na velika kapitalna ulaganja u bazne kapacitete sa velikom snagom i
visokim casovnim koriscenjem, pri cemu je amortizacioni vek tih ulaganja bio vrlo
dugacak. Privatne kompanije (bilo da su one vertikalno integrisane ili ne), pogotovo u
uslovima postojanja konkurencije, teze ka manje kapitalno intenzivnim ulaganjem i ka
kracem periodu povracaja sredstava. Ovakav razliciti pristup investicionom ulaganju,
ima znatan odraz na izbor tehnologija kao i pogonskog goriva.
Normalno je da svaki investitor preferira ka sto vecoj sigurnosti ulaganja i sto manjem
riziku, sto mu postojanje monopolske pozicije uz poznavanje regulatornih propisa, u
velikoj meri omogucava takvu situaciju. U onoj meri u kojoj se rizik od ulaganja u
elektroenergetske kapacitete povecava, sto je upravo slucaj kada postoji konkurencija ili
kada dolazi do promene regulatornog rezima, dolazi i do rasta stopa povracaja na
ulozena sredstva, kako bi se kompenzovao povecani rizik. Ukoliko toga ne bi bilo, to bi
se drasticno odrazilo na raspolozivost kapitala za ulaganje.
Posebno pitanje koje se javlja u uslovima kada dolazi do privatizacije elektroenergetike
i/ili do njenog restruktuiranja vezano je za izbor goriva i pouzdanost njegovih isporuka.
Naime, u takvim uslovima, mogucnost drzave da utice na njegov izbor takode dozivljava
promene.
U velikom broju zemalja, elektroprivreda je koriscena od strane drzave kao instrument
za obezbedenje odredenih ekonomskih stimulansa, otvaranje novih radnih mesta,
zastitu pojedinih kategorija potrosaca, kao i za ostvarenje niza drugih javnih ciljeva. Kao
deo takve strategije, drzava je neretko trazila od elektroprivrednih preduzeca da koriste
raspolozive energente u okviru nacionalnih granica, pa makar je njihovo koriscenje bilo
i nerentabilno, direktno ili indirektno je uticala na izbor tehnologije i opreme, koja je
cesto bila u suprotnosti sa prethodnim opredeljenjem oko izbora goriva, ili je
pospesivala odnosno zaustavljala odredena investiciona ulaganja (nuklearne
elektrane). U situaciji kada dolazi do promena u elektroprivrednom okruzenju, i kada
konkurencija i transfer sredstava u privatne ruke postaje sve dominantniji, takve
intervencije od strane drzave su u velikoj meri ogranicene i dozivljavaju promene.
1.16.1 Faktori koji uticu na donosenje investicionih odluka
zbor alternativnih proizvodnih kapaciteta zavisi od raspolozivosti pogonskog goriva i
njihovih konkurentskih odnosa na trzistu, strukture troskova (odnos izmedu kapitalnih
99
troskova, troskova odrzavanja i troskova goriva), karakteristika proizvodne tehnologije
(faktor koriscenja, termicka efikasnost, zivotni vek opreme) i diskontne stope koja
odrazava rizik ulaganja u ovu oblast.
1.16.1.1 Troskovi
Glavni elemenati kapitalnih troskova ukljucuju inicijalne investicije, kamate za vreme
perioda izgradnje, i troskove zatvaranja elektrane (pogotovo znacajni kod nuklearnih
elektrana). Na osnovu podataka iz najnovije studije strucnjaka EA i NEA (1993)
28
, moze
se sagledati velicina kapitalnih troskova izgradnje elektrana do 2000 godine u 22 zemlje
clanice izrazene u US $ iz 1991.godin
29
. Velicina kapitalnih troskova varira znacajno od
zemlje do zemlje, i ona u najvecoj meri zavisi od izbora goriva i tehnologije. Najveca
odstupanja su primecena kod nuklearnih elektrana, i to uglavnom zbog razlicite duzine
trajanja njihove izgradnje kao i zbog razlicitih tehnologija koje su koriscene. Raspon
kapitalnih troskova NE se krece od 1200 $/kW - 2900 $/kW, sa medijanom od 1780
$/kW. Kod termoelektrana na ugalj, kapitalni troskovi se krecu u rasponu od 800 - 1800
$/kW, sa medijanom od 1200 $/kW. Podaci za TE se odnose na razlicite primenjene
tehnologije i u zavisnosti od zakonodavstva pojedinih zemalja oni ukljucuju ili iskljucuju
investicione troskove za zastitu covekove sredine. Kod termoelektrana na gas, ovi
troskovi su od 400 - 1200 $/kW sa medijanom od 650 $/kW. U studiji su dati i podaci za
jedan mali broj elektrana na obnovljive izvore ciji kapitalni troskovi se krecu od 930
$/kW za elektrane na vetar pa do 4130 $/kW za mini hidroelektrane.
Znacajan elemenat u strukturi troskova svake termoelektrane predstavljaju troskovi
goriva. Kako ovi troskovi predstavljaju varijabilnu komponentu, to u zavisnosti od
njihove velicine, elektrane bivaju angazovane od strane dispecera. Tokom vremena
uspostavlja se odredeni stepen do koga se pojedine elektrane koriste (faktor koriscenja
ili casovno koriscenje elektrana - load factor), i on u velikoj meri opredeljuje ekonomiju
pojedine elektrane. Otuda, tekuci i buduci troskovi goriva po kWh predstavljaju kljucan
elemenat svake investicione odluke. Pri tome, iz strategijskih razloga, zbog mogucih
poremecaja u ceni kao i raspolozivosti pojedinih energenata, mora se voditi racuna o
diversifikovanosti kapaciteta. skustvo sa naftom dovoljno ukazuje na ovu potrebu.
Troskovi goriva kod nuklearnih elektrana kao i kod termoelektrana na ugalj ucestvuju sa
manjim procentom u ukupnim troskovima proizvodnje elektricne energije, sto je izmedu
ostalog i glavni razlog sto se ove elektrane koriste za tzv. osnovno opterecenje - base
load. Na osnovu podataka iz navedene studije, pri diskontnoj stopi od 10%, troskovi
gasa ucestvuju sa 65% u ukupnim proizvodnim troskovima, nuklearnog goriva sa oko
15% a uglja oko 40%u ukupnim troskovima proizvedene elektricne energije tokom
zivotnog veka elektrane.
Operativni troskovi i troskovi odrzavanja predstavljaju relativno predvidiv elemenat
ukupnih troskova. ako ovi troskovi mogu da rastu tokom zivotnog veka elektrane, oni to
cine po predvidivoj progresiji, pogotovu ako je rec o tehnologijama koje su duze vreme
u upotrebi. zvesne tehnologije koje su novijeg datuma, kao sto su CCGT i one koje se
koriste kod obnovljivih izvora energije, nemaju tu pogodnost, posto ne postoji dovoljno
iskustvo u njihovom koriscenju. Za razliku od njih, kod nuklearnih elektrana troskovi
29
9B7G;B7. *++1. "rojected ?osts of Denerating Blectricitu, "aris< )B?%
100
odrzavanja beleze takvu progresiju u poslednjih nekoliko godina, tako da pojedine
kompanije u SAD razmisljaju o njihovom prevremenom zatvaranju.
Troskovi zastite zivotne sredine predstavljaju sve znacajniju stavku u strukturi ukupnih
troskova proizvodnje elektricne energije. Ucesce ove kategorije troska u buducnosti ce
biti sve vece, posto efekti staklene baste i kiselih kisa postaju sve uocljiviji, tako da se
moze ocekivati daleko rigoroznija kontrola emisije stetnih materija, pogotovo kod
elektrana koje koriste fosilna goriva.
1.16.1.2 Tehnoloske karakteristike
Duzina perioda izgradnje predstavlja vazan elemenat donosenja investicionih odluka.
Dugacak investicioni period povlaci za sobom veliki broj rizika. Duzina ovog perioda
upravo je srazmerna velicini elektrane. Za elektrane na ugalj, period izgradnje se krece
izmedu 4 i 6 godina, za elektrane na gas oko 3 godine dok za nuklearne elektrane ovaj
period je izmedu sedam i osam godina, mada u pojedinim zemljama ovaj period je trajao
i 15 godina. Elektrane na obnovljive izvore imaju nesto kraci vek izgradnje posto njihova
velicina je uglavnom daleko manja.
ivotni vek elektrane je takode bitan elemenat za ekonomska uporedenja, kao sto je to i
njihova efikasnost koriscenja. Po podacima iz navedene studije, za konvencionalne
elektrane na tecna goriva, gas i ugalj kao i za nuklearne elektrane on se krece u
rasponu od 25 do 40 godina. Period od 30 godina najcesce je u upotrebi, pogotovu
ukoliko je rad elektrana pracen i odgovarajucim programom odrzavanja.
Pored proizvodnje elektricne energije, elektrane imaju ulogu odrzavanja normalnog
rada prenosne mreze i celokupnog elektroenergetskog sistema. U jednom vertikalno
integrisanom sistemu, ova uloga predstavlja sastavni deo proizvodnih i razvojnih
planova, dok u uslovima postojanja konkurencije, ona mora da bude predmet posebnih
(uglavnom cenovnih) podsticaja kako bi se obezbedio normalan i efikasan rad
elektroenergetskog sistema. Dacemo kratak pregled tih ostalih funkcija elektrana:
Odrzavanje konstantnog napona u prenosnoj mrezi - postize se proizvodnjom
odredene kolicine reaktivne energije kako bi se obezbedio jedinstven
naponski nivo;
Odrzavanje frekvence - kolicina proizvodnje po jedinici koja je pod direktnom
digitalnom kontrolom kako bi se obezbedila konstantna frekvenca u sistemu;
Off-peak proizvodnja - angazovanje elektrana u periodima van vrsnog
opterecenja radi obezbedenja ekonomicnog rada baznih elektrana (pumpno
akumulacione elektrane na primer);
Rotirajuca rezerva - iznos raspolozive snage koja je u stanju da se odmah
upotrebi;
Regulaciona proizvodnja - sposobnost da se obezbedi adekvatna proizvodnja
kako bi se izbegla kolebanja u sistemu. Ona podrazumeva takve tehnicke
101
karekteristike elektrane koje omogucuju fino podesavanje angazovane snage
kako bi se obezbedila ravnoteza izmedu proizvodnje i potrosnje.
Black start sposobnost - mogucnost proizvodne jedinice da startuje u
uslovima kada je doslo do ispada vecih proizvodnih jedinica ili raspada
elektroenergetskog sistema. Kapaciteti sa ovom sposobnoscu treba da
predstavljaju osnovu za ponovno podizanje elektroenergetskog sistema;
Na osnovu svega prethodno navedenog, jasno je da je mrezna usluga koje pruzaju
elektrane od izuzetne vaznosti za funkcionisanje jednog elektroenergetskog sistema, i
stoga je bitno da ta njena usluga bude adekvatno i vrednovana, posebno u uslovima
postojanja konkurentskog trzista u proizvodnji elektricne energije.
U ukupnim razmatranjima oko alternativa za investiciona ulaganja, presudnu ulogu ima
tajming, velicina i pouzdanost prihoda od prodaje elektricne energije. Neizvesnost oko
ocekivanih stopa rasta potrosnje, moze da ima veoma negativne implikacije na
obezbedenje balansa izmedu proizvodnje i potrosnje. Sa kracim vremenom izgradnje,
elektrane na gas mogu ranije da zapocnu sa proizvodnjom i generisu prihod pre nego
sto su to u stanju da urade elektrane na ugalj ili nuklearne elektrane cime se ujedno i
smanjuje ukupan finansijski rizik. Pored toga, njihova ukupna snaga moze ekonomicno
da se podesava u skladu sa ocekivanom potrosnjom, cime se izbegava situacija
preizgradenosti ili nedostatka dovoljnih kapaciteta. Ovo je od posebnog znacaja u
uslovima postojanja konkurentskog trzista, tako da i ne cudi da su zemlje koje su
dozvolile ovakav vid konkurencije, u poslednjih nekoliko godina imaju strahovitu
ekspanziju izgradnje elektrana upravo na gas. Posmatrano na duzi rok, kljucni faktor
kod opredeljivanja za vrstu elektrane je postojanje dovoljne bazne potraznje za
elektricnom energijom koja bi opravdala ulaganja u velike kapacitete sa dugim rokom
izgradnje.
1.16.1.3 Diskontna stopa
Da bi se prilagodile procene prihoda i troskova (ili drugih stavki koje mogu da imaju
novcani izraz) koji se desavaju u razlicitim vremenskim periodima, i na taj nacin se
dobile uporedive vrednosti koje bi mogle da posluze za ocenu opravdanosti pojedinih
investicionih ulaganja, koristi se diskontna stopa. Postoji veliki broj pristupa izboru
diskontne stope koji u najvecoj meri zavise od svrhe investicionog ulaganja. Stoga,
utvrdivanje diskontne stope moze biti u funkciji zeljene politike, tako da visoke stope
imaju za cilj da podstaknu investiciona ulaganja, dok njihove umerene vrednosti mogu
biti uzrokovane namerom da se uspostavi odredena harmonija u skladu sa
proklamovanim drustvenim, ekonomskim ili politickim ciljevima, i takva praksa je vise
imanentna u situacijama kada postoji drzavno vlasnistvo ili pak kontrolisani monopol
nad elektroprivrednom delatnoscu. Alternativno, diskontna stopa moze da ima
ekonomsku ili finansijsku osnovu koja je vise karakteristicna za uslove kada postoji
konkurentsko trziste. Diskontna stopa moze da se zasniva na: 1) oportunitetnim
troskovima kapitala u periodu investicione aktivnosti koja je odredena prihodom koji
moze potencijalno da se ostvari ukoliko se kapital ulozi u neke alternativne delatnosti
sa slicnim stepenom rizika; 2) realnim troskovima investicionih fondova ili kamatnom
stopom koja se uobicajeno koristi za ulaganja u elektroprivrednu delatnost; 3)
102
drustvenoj preferencijalnoj stopi koja odrazava znacaj investicione aktivnosti za buduce
generacije; 4) na miksu nekih prethodno navedenih koncepata.
Diskontna stopa od 10% godisnje ili nesto vise se u najvecem broju zemalja koristi za
velike investicione projekte od strane privatnih preduzeca u uslovima postojanja
konkuretskog okruzenja, i ona je zasnovana na oportunitetnim troskovima kapitala za
odredenu nacionalnu ekonomiju. Prosecna godisnja realna stopa povracaja na ulozeni
kapital, se u poslednjih nekoliko godina kretala u rasponu od 9 - 16% godisnje u
najvecem broju OECD zemalja. skustvo i podaci iz zemalja clanica OECD-a ukazuju
na to da diskontne stope koje se koriste u drugim industrijskim granama su vece od
onih koje se koriste u elektroprivrednoj delatnosti.
Kao ilustracija kretanja stopa povracaja na angazovani kapital moze da nam posluzi
primer koji je Edison Electric nstitute izneo za SAD za 1989.godinu.
Struktura kapitala znos u mlrd. $ Struktura Stope povracaja
obicne akcije 147.3 42.8 10.1
1
preferencijalne akcije 25.9 7.6 8.0
2
pozajmljeni kapital 176.6 49.6 9.0
2
UKUPNO 349.8 100.0 -
1
Prosecna ostvarena stopa povracaja u 1989.godini, dok je odobrena stopa iznosila 12,9%
2
Ponderisana prosecna stopa u 1989.godini
Na osnovu ovoga primera mozemo da primetimo da su stope povracaja na angazovani
akcionarski kapital vece nego sto su na pozajmljena sredstva. Razlog za tako nesto
lezi upravo u vecem stepenu rizika. Naime, kako elektroprivredno preduzece dividende
svojim akcionarima isplacuje na osnovu ostvarenih rezultata poslovanja, to se ono
suceljava sa daleko vecim stepenom rizika i to pre svega sa:
Regulatornim rizikom - komisija moze da smanji odobrenu stopu povracaja
ispod one koju odreduje trziste, kao sto moze i da neodobri pokrice odredenih
troskova te na taj nacin direktno utice na rezultate poslovanja. Takode,
promenom regulatorne politike i uvodenjem dodatnih obaveza za
elektroprivredno preduzece (pogotovu onih koje se ticu zastite zivotne
sredine), povecavaju se troskovi, odnosno rizik poslovanja.
Ekonomskim rizikom - uspesnost poslovanja pojedinih preduzeca uslovljena
je opstim ekonomskim i demografskim ciniocima, kao i odredenim
specificnostima vezanim za pojedine grane kao sto su tehnoloski progres i
konkurencija.
Poslovnim rizikom - tokom svog svakodnevnog poslovanja, elektroprivredna
preduzeca su izlozena uticaju vise sile, promenljivoj hidrologiji, iznenadnim
103
kvarovima, izmenama u obimu i strukturi prodaje usled tehnoloskih inovacija i
sl.
Finansijskim rizikom - ovaj rizik zavisi od ukupnog stepena zaduzenosti kao i
od strukture duga. U slucajevima kada je on iskazan u vise nacionalnih
valuta, iznenadne promene intervalutarnih odnosa mogu u velikoj meri da
utice i na rezultate poslovanja.
Za najveci broj tradicionalno vertikalno integrisanih eletroprivrednih preduzeca, njihova
monopolska pozicija kao i cenovna regulacija, omogucuje im da umereni rast
proizvodnih troskova prenesu na potrosace i da na taj nacin obezbede zaradu koja bi im
omogucila prihvatljivu stopu povracaja na ulozena sredstva. Odsustvo konkurencije,
niska cenovna elasticnost potraznje za elektricnom energijom, znacaj koji elektricna
energija ima kao esencijalni proizvod, priroda cenovne regulacije, omogucuje im da
investicione rizike koji mogu da se jave, ne snose oni sami vec im je pruzena
mogucnost da je prenesu na potrosace, obveznike poreza ili neku kombinaciju ova dva.
U takvim uslovima, prirodno je da elektroprivredne kompanije koriste diskontnu stopu
oslobodenu rizika za ocenu vrednosti investicija koja se krece u rasponu od 3 - 5%, i
koja automatski signalizira na to da postoji ili jako drzavno zalede ili monopolska
pozicija preduzeca.
zbor diskontne stope moze da ima znacajne efekte kod opredeljivanja izmedu
alternativnih investicija u kapacitete ciji period izgradnje je razlicit. ako podizanje
diskontne stope se odrazava na rast ukupnih proizvodnih troskova, taj odraz je slabiji
kod manje kapitalno intenzivnih opcija koje u principu imaju vece operativne troskove, u
odnosu na one opcije koje su kapitalno intenzivnije. Tako na primer, visoke diskontne
stope smanjuju troskove ulaganja u TE na gas u poredenju sa TE na ugalj ili nuklearnim
elektranama.
1.16.2 zbor goriva
Da bi se obezbedio nesmetan i pouzdan rad elektroenergetskog sistema, neophodno je
resiti i pitanje pouzdanog snabdevanja pogonskim gorivom. Relativna elasticnost protiv
naglih promena na energetskom trzistu moze se obezbediti diversifikacijom goriva ili
orijentacijom na tehnologije koje mogu da koriste razlicite izvore goriva. Ovakvo
opredeljenje pored povecanja pouzdanosti rada elektroenergetskog sistema, moze da
utice i na smanjenje troskova oslanjajuci se na konkurenciju raznih vidova energenata
koji mogu da posluze kao pogonsko gorivo za rad termoelektrana.
Faktori koji opredeljuju koriscenje pojedinih goriva zavise od karakteristika inastalisanih
kapaciteta, relativnih varijabilnih troskova, kao i regulatornih ogranicenja. Opredeljenje
za koriscenje odredenih vrsta pogonskog goriva uglavnom je rezultat nacionalnih
politika i strategija koje najcesce polaze od toga da ostvare odredenu sigurnost u
snabdevanju elektricnom energijom, podstaknu razvoj odredenih regiona ili industrija,
uravnoteze spoljnotrgovinski bilans, uticu na zagadenje covekove sredine ili zele da
promovisu odnosno destimulisu odredene tehnologije i investicije. ako je ovo najlakse
ostvariti u uslovima postojanja drzavnog vlasnistva nad elektroprivredom, to je takode
moguce postici i u uslovima postojanja privatnih elektroprivrednih preduzeca. Tako su
104
na primer Francuska i Japan kroz izgradnju nuklearnih elektrana stimulisali razvoj
nuklearnog programa, dok su Engleska i Nemacka uticali na privatna preduzeca da
koriste domaci ugalj cija cena je daleko veca od trzisne.
Uvodenje konkurencije i promena vlasnistva od javnog ka privatnom, moze da se
odrazi na polozaj proizvodaca elektricne energije u pogledu izbora goriva. Sigurno je da
postojanje monopola obezbeduje odgovarajucu pregovaracku poziciju kod ugovaranja
pogonskog goriva. Ukoliko je taj monopol jos u drzavnom vlasnistvu, onda su te pozicije
jos jace. Za male proizvodace elektricne energije koji medusobno konkurisu na ovom
trzistu i koji se trude da troskove goriva svedu na sto manju meru, nije u opste sve
jedno da li postoji trziste i za ostale energente ili su oni u odredenoj monopolskoj poziciji
ili pod uticajem drzave. Pitanje koje se otuda postavlja je u kojoj su meri pregovaracke
pozicije individualnih proizvodaca reducirane i na koji nacin obezbediti pouzdanost
snabdevanja gorivom. Ukoliko isporucilac goriva nije u situaciji da bude izlozen
konkurenciji drugih snabdevaca, onda on moze da diktira uslove isporuke kao i cene.
Otuda je i to pitanje adresirano na nosioce ekonomske politike, ukoliko zele da uvedu
trzisne elemente u proizvodnji elektricne energije.
1.16.3 zgradnja prenosne i distributivne mreze
Vertikalna i horizontalna dezintegracija elektroprivredne industrije kao i podizanje
stepena konkurencije, namece jedno pitanje vezano za distributivnu i prenosnu mrezu,
a to je putem kojih mehanizama obezbediti neophodne investicije u mrezu onda i tamo
gde je to neophodno. Prenosna mreza, za koju je generalno usvojeno da predstavlja
prirodni monopol, u konkurentskim uslovima moze da funkcionise kao pasivno trziste na
kome se susrecu i izvode transakcije proizvodaci i potrosaci elektricne energije, ili moze
da funkcionise kao berza na kojoj se celokupna elektricna energija prodaje od strane
proizvodaca i na kojoj svi potrosaci zadovoljavaju svoje potrebe za njom. Ono sto bitno
razlikuje ova dva pristupa su medusobni odnosi i poslovne relacije koje nastaju izmedu
proizvodaca elektricne energije.
Prvi slucaj je prisutan u SAD, gde nezavisni proizvodaci prodaju svoje viskove
elektroprivrednim preduzecima koji ih dalje kroz svoju mrezu preprodaju krajnjim
korisnicima. Nabavno trziste nije konkurentsko i postoji obaveza zadovoljenja potraznje
od strane elektroprivrednog preduzeca. Efekat ovakve situacije je transfer rizika za
izgradnju i odrzavanje mreze od strane nezavisnih proizvodaca ka eletroprivrednim
preduzecima odnosno prema krajnjim korisnicima.
U drugom pristupu imamo situaciju da prenosna mreza pruza uslugu krajnjim
korisnicima bez ikakve diskriminacije, naplacujuci pri tome odredenu nadoknadu za
koriscenje mreze. U ovom slucaju troskovi koriscenja mreze su kontrolisani od strane
regulatora. Kompanija koja je dobila licencu, duzna je da odrzava mrezu na najefikasniji
nacin, pruza nediskriminatorne usluge svima, podstice konkurenciju i preuzima
elektricnu energiju od proizvodaca po redu voznje koji je baziran na njihovim
ponudbenim cenama.
U oba ova slucaja, obaveza za pruzanjem usluga prenosa elektricne energije
podrazumeva i postojanje obaveze za izvodenjem neophodnih investicionih radova.
105
Sredstva neophodna za finansiranje ovih investicija obazbedivala bi se bilo preko
bankarskih kredita i/ili akcionarskih uloga, koji bi za uzvrat bili servisirani iz prihoda
ostvarenog kroz nadoknade za koriscenje mreze.
1.17 Pouzdanost snabdevanja elektricnom energijom
Pouzdanost snabdevanje elektricnom energijom podrazumeva nekoliko odredenih
karakteristika, ali sa stanovista potrosaca mogu se izdvojiti cetiri glavna aspekta:
Kvalitet - da bi mogla da se koristi, elektricna energija mora da zadovolji
odredene standarde kvaliteta. U ovom slucaju to su pre svega misli na
naponski nivo i frekvencu. Oba ova elementa moraju konstantno da se
odrzavaju u odredenom opsegu, pri cemu se tolerisu veoma mala odstupanja.
U suprotnom postoji velika opasnost da elektricni aparati ne rade kako treba,
odnosno u krajnjoj liniji da dode do njihovog ostecenja.
Raspolozivost - potrosac mora da bude siguran da ce imati na raspolaganju
elektricnu energiju onda i onoliko koliko mu je potrebna. Verovatnoca da
moze da doce do iznenadne obustave isporuka mora da se svede na
minimum, odnosno ona moze da nastupi samo u skladu sa uslovima iz
ugovora.
Kontinuitet - potrosac mora da bude siguran da ce se pouzdane isporuke
elektricne energije ostvarivati i u buducnosti i to po razumnim cenama, bez
obzira na individualni ili ukupan rast potrosnje u sistemu. To znaci, da nece
postojati eksterna ogranicenja za koriscenje elektricnih aparata na nacin kako
je to predvideno tehnickim i sigurnosnim standardima.
Troskovi - u skladu sa prethodno navedenim karakteristikama, mora stalno
da se analiziraju troskovi njihovog obezbedenja. Za vecinu potrosaca, 100%
sigurnost ostvarenja svih ovih uslova predstavljao bi nepotrebno veliki
izdatak.
Ovi aspekti pouzdanosti i sigurnosti kod elektricne energije prisutni su i kod drugih
industrijskih proizvoda, stim sto je zbog znacaja koji elektricna energija ima za
svakodnevni zivot on posebno istaknut. Medutim, posmatrano sa stanovista
elektroprivredne industrije, oni namecu niz specificnih problema:
Pouzdano snabdevanje elektricnom energijom obuhvata kako kratak tako i
veoma dug vremenski horizont.
106
zbog toga sto elektricna energija ne moze da se skladisti, to podrazumeva da
proizvodaci moraju neposredno da zadovolje sve promene u potraznji za
njom, koja pri tome moze da ima velike oscilacije.
zbog potrebe za velikim kapitalnim ulaganjima kako za izgradnju novih
proizvodnih kapaciteta tako i za izgradnju prenosne i distributivne mreze,
investicioni periodi su veoma dugi i oni mogu da traju i do 10 godina.
interkonekcija sa drugim sistemima, koja bi trebalo da posluzi da se kroz
razmenu elektricne energije prevazidu kratkorocne nestasice, zbog tehnickih
ogranicenja cesto nije moguca. Uvodenje DC transmitora koji to efikasno
omogucuju podrazumeva dodatna kapitalna ulaganja.
Elektricna energija nije jedinstven proizvod deljiv na vise jedinica (potrosaci
ne kupuju elektrone), nego podrazumeva niz usluga koje moraju da se urade
kako bi se zadovoljile potrebe potrosaca. Otuda, da bi se obezbedio
adekvatan kvalitet, raspolozivost i kontinuitet, mora da se preduzme niz
aktivnosti i radnji koje medusobno treba da budu sinhronizovane i
koordinirane.
sporuka elektricne energije podrazumeva postojanje neprkidne fizicke veze
izmedu proizvodaca i potrosaca elektricne energije, i sve karike u tom lancu
moraju perfektno da funkcionisu kako bi se zadovoljila potreba potrosaca.
Naime, nije dovoljno da elektrane proizvedu dovoljnu kolicinu elektricne
energije u odredenom vremenu, vec je neophodno da i prenosni i distributivni
kapaciteti budu u stanju da u tom trenutku prenesu tu kolicinu elektricne
energije. U tom procesu, elektricna energija prolazi kroz niz transformacija
koja svaka po na osob pridodaje novu vrednost na originalnu nastalu u
procesu proizvodnje. Dispeceri koji upravljaju sistemom, moraju neprekidno
da odrzavaju integritet i stabilnost sistema uprkos nizu nepredvidivih
dogadaja koji mogu da se dese kako na strani proizvodnje (ispadi i kvarovi)
tako i na strani potrosnje (nagli skokovi i padovi).
Kretanje elektricne energije kroz sistem prati odredene fizicke zakone a ne uslove iz
pojedinacnih ugovora o isporuci. U sustini ona se krece u skladu sa najmanjom linijom
otpora, odnosno u jednom povezanom sistemu elektricna energija se krece od svih
izvora (elektrana) ka svim potrosacima kroz sve raspolozive dalekovode u obrnutoj
proporciji sa otporom koji se javlja u njima. Ovo ima znacajne posledice, izmedu
ostaloga i sledece:
u praksi nije moguce ustanoviti u jednom interkonektovanom sistemu koji deo
energije i angazovane snage se odnosi na pojedinacnog proizvodaca.
ugovorena isporuka elektricne energije od proizvodaca A ka potrosacu B kroz
sistem C moze da ima efekte (u smislu smanjenja ili povecanja troskova) na
interkonektovani sistem D koji nema nikakvog ucesca u ugovoru.
107
Ne samo da svi delovi sistema moraju da rade pouzdano, nego da bi se obezbedila ta
pouzdanost i snabdevanje gorivom takode mora da bude pouzdano. Sa tradicionalnog
stanovista, ova pouzdanost snabdevanja gorivom je i opredeljivala izbor tipa elektrane.
z svih ovih razloga, uvek je postojala zainteresovanost drzave ili regulatora da na neki
nacin obezbedi ovu sigurnost u snabdevanju elektricnom energijom. Najcesci i
najednostavniji model koji je to omogucavao, svodio se na sklapanje neke vrste
regulatornog ugovora o isporuci elektricne energije sa integrisanim eletroprivrednim
preduzecem. U sustini, on podrazumeva obavezu elektroprivrednog preduzeca da
snabdeva potrosace sa elektricnom energijom, zasta zauzvrat ono dobija razumnu
nadoknadu, zastitu od konkurencije kao i pravo da radi obavljanja svoje funkcije
preduzima odredene radnje i mere zastite.
Ovi sporazumi teze da postanu mnogo komplikovaniji u uslovima postojanja trzista i
konkurencije na njemu. Namece se niz pitanja koje traze adekvatne odgovore kao sto
su:
ko odreduje koji nivo potrosnje treba da se planira i zadovolji: preduzece,
drzava ili regulator ?
u uslovima postojanja decentralizovane proizvodnje elektricne energije, ko
koordinira aktivnosti razlicitih ucesnika?
ko je odgovoran za opreativno planiranje proizvodnje, prenosa i distribucije?
Kako da se sve to koordinira a da se pri tom ne narusi autonomija razlicitih
preduzeca?
koji je stepen pouzdanosti potreban i drustveno opravdan sa stanovista
troskova? Kolika rezerva u sistemu je neophodna da bi se izbegli negativni
efekti pogresne procene u potrosnji elektricne energije, ispada i kvarova kao i
rizika ostrih vremenskih prilika? Kako osigurati da troskovi rezerve sistema se
pravedno raspodele na sve potrosace?
sta se desava ukoliko sistem ne zadovolji sve potrebe za potrosnjom,
odnosno dode do njegovog pada? Ko snosi odgovornost i na koji nacin
(ukoliko se to uopste i radi) se nadoknaduje steta naneta potrosacima?
U uslovima postojanja konkurencije medu proizvodacima elektricne energije, ni jedan
pojedinacan proizvodac ne moze da ima obavezu i odgovornost za izgradnju novih
kapaciteta radi zadovoljenja buducih potreba za elektricnom energijom. Ko je onda
odgovoran za planiranje i obezbedenje dovoljnog broja kapaciteta u buducnosti? Ova
obaveza moze da se prenese na nekog drugog u sistemu, na primer na prenosno
preduzece ili distributivna preduzeca u smislu da ona moraju da ugovore dovoljno
kapaciteta kako bi zadovoljili sagledanu buducu potrosnju. Medutim, ovakva intencija
moze da bude u sukobu sa orijentacijom za vece uvodenje konkurencije na trziste
elektricne energije, do krajnjeg potrosaca, tako da u tim uslovima kada ni distributer
108
nema obavezu da zadovolji sve potrebe potrosaca, kako onda da on bude odgovoran
za obazbedenje adekvatnih kapaciteta koji bi zadovoljili buduce potrebe.
Pouzdano snabdevanje zahteva visok stepen kontrole od strane prenosne mreze.
Operator na mrezi je odgovoran za dispecing, odnosno za ukljucenje odredenog izvora
elektricne energije na mrezu. Kako prenosna mreza predstavlja prirodni monopol,
ukoliko bi i prenosno preduzece delovalo sa monopolskih pozicija, odnosno kupovalo
svu elektricnu energiju od proizvodaca da bi je zatim prodali krajnjim korisnicima, to bi u
velikoj meri razvodnilo konkurenciju i potisnulo sve pozitivne efekte koje ona donosi. Sa
druge strane, ukoliko prenosno preduzece nema kontrolu nad proizvodnjom, ono nece
biti u stanju da odrzava siguran i stabilan rad mreze. Sta vise, u uslovima
liberalizovanog trzista, moze da dode do formiranja lokalnih proizvodaca elektricne
energije koji nemaju u opste potrebu da se prikacinju na prenosnu mrezu.
Na distributivnom nivou, u uslovima kada postoji vise individualnih proizvodaca,
odnosno snabdevaca elektricnom energijom, zasto bi bilo ko od njih imao obavezu da
zadovolji javni interes. U najvecem broju postojecih elektroenergetskih sistema, postoji
izvestan stepen prelivanja sredstava u smislu da pojedini potrosaci za isporucenu
elektricnu energiju ne placaju punu ekonomsku cenu, nego se ona razliva na sve
potrosace, sto je posebno karakteristicno za ruralna i gradska naselja. Takode, postoji
prelivanje i izmedu raznih kategorija potrosaca (industrija i domacinstva) sto sve
zajedno moze da oslabi inicijativu za pouzdano snabdevanje nekih od njih u uslovima
postojanja takvih tarifa.
Na koji nacin su pojedine zemlje resile ovaj problem pouzdanog snabdevanja
pokusacemo da damo odgovor analizirajuci tri opste situacije koje se najcesce javljaju:
ntegrisani sistem u kome ne postoji konkurencija
Dezintegrisani sistemi bez medusobne konkurencije
Dezintegrisani sistemi sa konkurencijom na nivou proizvodnje i isporuke
elektricne energije
1.17.1 ntegrisani sistemi - bez konkurencije u delu proizvodnje elektricne energije
U uslovima postojanja potpuno integrisanog sistema koji ima monopol na isporuke
elektricne energije na odredenom trzistu, normalna je situacija da to preduzece ima i
odgovornost za zadovoljenje potreba za potrosnjom elektricne energije kao i za
preduzimanje odgovarajucih akcija u pravcu razvoja proizvodnih kapaciteta kao i
prenosne i distributivne mreze. U uslovima postojanja potpune integracije, koordinacija
ovih aktivnosti u velikoj meri je uproscena. Ovakva situacija je najcesce zastupljena u
vecini zemalja mada sa razlicitim varijacijama na zadatu temu. Mada u poslednje vreme
dozivljavaju izvesnu transformaciju pod uticajem liberalizacije trzista elektricne energije,
relativno pojednostavljeni primeri SAD u kojoj postoji uslovno decentralisana ali zato
snazno regulisana elektroprivreda, i Francuske u kojoj je centralizacija daleko snaznije
zastupljena u odnosu na regulatorne mere, mogu dobro da nam posluze da bi se
109
indentifikovale osnovne karakteristike i nacini zadovoljenja kriterijuma pouzdanosti
snabdevanja.
U SAD, regulatorni ugovor, definisan odgovarajucim zakonskim aktima, predvida
obavezu elektroprivrednog preduzeca da zadovolji sve, kako sadasnje tako i buduce,
potrebe za elektricnom energijom potrosaca koji se nalaze u okviru njegovog
konzumnog podrucja na koga on ima kocesiju. Svoju regulatornu obavezu koja proistice
iz ugovora, elektroprivredno preduzece moze da ispuni kako iz sopstvenih kapaciteta,
tako i iz zakupljenih odnosno kroz aranzmane o odugorocnoj kupovini elektricne
energije od drugih elektrana. Pri tome, kontrola prenosnog i distributivnog sistema se
ne dovodi u pitanje. Mnoge drzave imaju u svojoj praksi regulisane i odredene detalje
rada elektroprivrednog preduzeca, kao sto su planiranje i odredivanje potrebe za
izgradnjom novih kapaciteta kao i prenosne i distributivne mreze. No, i pored toga,
primarna odgovornost za pouzdano i kvalitetno snabdevanje potrosaca lezi na
elektroprivrednim preduzecima. ndustrijske asocijacije, kao sto je NERC, takode imaju
znacajnu ulogu u utvrdivanju standarda, pravila i formi kooperacije koje su od znacaja
za pouzdanost sistema.
U poslednjih nekoliko godina, liberalizacija trzista proizvodnje elektricne energije uticala
je na snaznu ekspanziju tzv. Non-Utility-Generators (NUGs). Sa njihovim sve
znacajnijim ucescem u ukupno instalisanoj snazi, elektroprivredna preduzeca su
primorana da prilikom sagledavanja potreba za novim proizvodnim kapacitetima uzmu u
obzir i njihovo postojanje, uz uvazavanje mogucnosti slobodnog koriscenja prenosne
mreze elektroprivrednog preduzeca sa druge teritorije.
U tako stvorenim uslovima, elektroprivredno preduzece moze da bude primorano da
kupuje elektricnu energiju od nezavisnog proizvodaca bilo zbog njegovog statusa koji
uziva, bilo zbog nizih troskova proizvodnje. Ono je takode primorano da, pod odredenim
uslovima, transportuje elektricnu energiju kroz svoju prenosnu mrezu za potrebe nekog
drugog elektrprivrednog preduzeca. Ovakve obaveze proistekle su na osnovu propisa
Savezne regulatorne komisije (FERC), koja ovu mogucnost predvida ukoliko se njome
stiti javni interes i ukoliko ona ne ugrozava pouzdanost snabdevanja na odredenoj
teritoriji posmatrano na duzi period.
Ovakav razvoj dogadaja nije uticao na izmenu osnovnog regulatornog ugovora koji
predvida obavezu lokalnog elektroprivrednog preduzeca da obezbeduje uslugu iz
njegove nadleznosti, ali je na izvestan nacin smanjio stepen direktne kontrole koju je
elektroprivredno preduzece uzivalo prilikom ispunjenja svojih obaveza iz ugovora.
Takva situacija je otvorila i pitanje u kojoj meri ce elektroprivredno preduzece biti u
stanju da garantuje pouzdanost isporuka u nekom buducem periodu, odnosno ako to i
bude bilo u stanju bice prinudeno da izgradi rezervne elektrane koje ce u vecoj meri
povecati troskove za koje nije izvesno da ce ih nadlezni regulator prihvatiti. Neka
misljenja idu u pravcu da ovo povecanje rizika i gubljenje direktne kontrole vodi ka
smanjenju pouzdanosti snabdevanja. Konacan odgovor na takve sumnje tesko je dati,
posto je potrebno da prode izvesno vreme da bi se videlo kako ce se stvari razvijati.
Sadasnja situacija ne ukazuje na takvu neku mogucnost posto postoji preizgradenost
kapaciteta. Sve u svemu, elektroenergetski sistem SAD jos uvek pociva i zasniva se na
regulisanom elektroprivrednom monopolu sa tendencijom da kroz uvodenje liberalnijih
struktura poveca njegovu efikasnost.
110
Sledeci primer integrisanog pristupa, ali na veoma centralizovanim osnovama, je
Francuska. Trenutno, EDF ima potpuni monopol na uvoz, izvoz i prenos elektricne
energije, koji je proistekao iz Zakona o nacionalizaciji iz 1946.godine, i prakticno
monopol nad proizvodnjom i distribucijom elektricne energije, mada postoje i drugi
proizvodaci cija je uloga zanemarljiva. Regulatorna osnova, u ovom slucaju, je dosta
slaba i neke njene elemente mozemo da nademo u "Planskom ugovoru u kome su
definisani ciljevi EDF-a za naredni period, izmedu ostalih i investiciona aktivnost kojom
bi trebalo da se zadovolji buduca potraznja za elektricnom energijom
29
. U sustini,
prakticni uticaj drzave na donosenje odluka je veoma snaza
30
mada su u poslednje
vreme u toku neke diskusije vezane za liberalizaciju, prvenstveno onog dela koji se
odnosi na proizvodnju elektricne energije (Forster G., 1988).
Planskim ugovorom definise se i kvalitet usluge koju je EDF duzan da pruzi
potrosacima, i predvidene su kompenzacije u slucaju da zbog loseg kvaliteta dode do
ostecenja aparata i slicno.
ako je EDF najveci izvoznik struje u Evropi i medu OECD zemljama, broj i trajanje
redukcija elektricne energije u pojedinim delovima zemlje je iznad OECD proseka.
Potrosac cije se snabdevanje elektricnom energijom smatra nezadovoljavajucim
definisan je kao onaj koji u toku godine ima vise od 6 iskljucenja ili 70 mikro iskljucenja
u trajanju duzem od dva sata godisnje. Kako je zbog forsiranja izgradnje nuklearnih
elektrana, distributivna mreza bila zapostavljena u poslednjih nekoliko godina, to su se
u pojedinim delovima zemlje, usled male gustine stanovnistva i velikih distributivnih
troskova, pojavili problemi u snabdevanju. Zadnjim "Planskim ugovorom postavljen cilj
da se kvalitet isporuka poboljsa sa namerom da 2005 godine dostigne nivo proseka
OECD zemalja.
Mada centralizovani sistem, kakav postoji u Francuskoj, u velikoj meri simplifikuje
upravljanje i planiranje buducih potreba, on nije u potpunosti resio problem pouzdanosti
snabdevanja. Stavljanje EdF-a u funkciju izvrsenja nekih nacionalnih strateskih ciljeva,
uticalo je na to, kako smo vec naveli, da se pojave lokalni problemi u snabdevanju
elektricnom energijom. Sa druge strane insistiranje na nuklearnom programu i njegova
dominacija u strukturi proizvodnje odstupa od osnovnih principa pouzdanog
snabdevanja, koje izmedu ostalih zagovara i EA, a to su diversifikacvija i fleksibilnost
proizvodnje. Takode, postavlja se pitanje da li prekomernim ulaganjem u kapacitete i
njihovim viskovima u odnosu na sopstvene potrebe se racionalno koriste nacionalni
resursi odnosno da li postoji jeftiniji nacin da se ostvari sveukupna sigurnost i
pouzdanost u snabdevanju elektricnom energijom.
1.17.2 Dezintegrisani sistemi bez postojanja konkurencije u delu proizvodnje elektricne
energije
u okviru ove grupe postoji veliki broj varijetata, pri cemu ce mo se mi osvrnuti samo na
ekstreme, odnosno pojedine karakteristicne sisteme kako bi ilustrovali nacine na koje
30
"rilikom donoenja odluke o izboru metoda proizvodnje, B%4 mora da vodi rauna da se uklopi u ukupnu energetsku
politiku 4rancuske u smislu da omogui pouzdanost snabdevanja do stepena koji odgovara ueu elektrine energije od
-'. u ukupnom energetskom bilansu.
111
su pojedine zemlje pokusale da rese problem pouzdanosti snabdevanja elektricnom
energijom.
Nemacka predstavlja primer zemlje sa izrazito decentralizovanim i slabo regulisanim
sistemom sa blizu 1000 ucesnika na razlicitim nivoima u ovom lancu. Neka vrsta
regulatornog ugovora postoji samo na nivou distribucije elektricne energije, i uglavnom
on se svodi na dobijanje koncesije o ekskluzivnim pravima isporuke na odredenom
teritorijalnom podrucju. Pojedine distributivne kompanije mogu da raspolazu i sa
sopstvenim izvorime elektricne energije, ali najcesce oni se snabdevaju od regionalnih
ili supra-regionalnih prenosnih i proizvodnih sistema. Ti prenosni sistemi najveci deo
elektricne energije obezbeduju iz sopstvenih kapaciteta, mada kupuju elektricnu
energiju i od nezavisnih proizvodaca kao i od proizvodaca koji to cine za sopstvene
potrebe. U tom smislu postoji i odredeni ograniceni nivo konkurencije u okviru odredene
regije ali ne i van nje, posto prenosne kompanije obavljaju aktivnosti na ekskluzivnim
podrucjima koja su razgranicena demarkacionim sporazumom.
Uticaj Savezne vlade na poslovanje ovih firmi je mali, skoro zanemarljiv, mada njena
uloga u vezi izbora goriva je veoma izrazena. nsistiranje na upotrebi domaceg uglja,
nominalno zbog obezbedenja pouzdanosti snabdevanja, dosta je snazno, kao i zelja za
uspostavljanjem konsenzusa oko izgradnje nuklearnih elektrana koje su videne kao
esencijalna komponenta dobro izbalansiranog sistema za snabdevanje. Sa druge
strane, ne postoji jedinstveni centar iz koga bi se upravljalo sistemom u celini niti postoji
jedinstvena koordinacija investicionih programa. Sta vise, primarna odgovornost za
obazbedenje pouzdanosti snabdevanja lezi na distributivnim kompanijama, koje pored
izgradnje sopstvenih kapaciteta, tu odgovornost ostvaruju i indirektno kroz sklapanje
dugorocnih ugovora o snabdevanju sa regionalnim kompanijama.
Uprkos nedostatku jedinstvenog centra za upravljanje sistemom, koji je karakteristican
za integrisane sisteme, postojeca struktura je pokazala izuzetnu stabilnost tako da su
izostali bilo kakvi znacajniji problemi u snabdevanju elektricnom energijom. Ovakva
situacija moze donekle da se objasni jednom od karakteristika nemacke elektroprivrede,
a to je znacajno ucesce drzavnog kapitala u vlasnickoj strukturi kao i medusobna
isprepletenost ucesca akcijskog kapitala, sto uz postojanje jake industrijske asocijacije u
velikoj meri olaksava koordinaciju izmedu razlicitih regionalnih sistema, a zahvaljujuci
visokom stepenu zastupljenosti drzavnog kapitala, eliminise potrebu za postojanjem
snaznih regulatornih institucija i mera.
Ovako slozena i isprepletena struktura, tesko moze da se preslika na neku drugu
zemlju, pogotovu sto ona zahteva i odgovarajucu ekonomsku podlogu, posto su cene
zbog zastite domaceg uglja, visokih ekoloskih standarda, postojanja viska kapaciteta
kao i zbog primene cost plus sistema dosta velike.
U Spaniji postoji takode izvestan stepen decentralizovanosti, ali sa jakim uplivom
drzave kako po osnovu ucesca u vlasnistvu tako i po osnovu planiranja. Naime,
proizvodni kapaciteti moraju da budu licencirani od strane drzave koja na taj nacin
zadrzava odgovornost za pouzdano i sveobuhvatno snabdevanje elektricnom
energijom. Ujedno, kroz vlasnistvo nad prenosnom mrezom, drzava koordinira
investicionu aktivnost i uskladuje je sa nacionalnim interesima. Kao i u Nemackoj,
postoji zastita domacih proizvodaca uglja, dok je nuklearni program u krizi posto
trenutno postoji moratorijum za njegovu primenu. Distributivne kompanije kupuju
112
elektricnu energiju od prenosnog preduzeca i de facto imaju monopol na podrucjima
koje snabdevaju elektricnom energijom.
Situacija u Holandiji je nesto drukcija. Proizvodne i distributivne aktivnosti su razdeljene.
Proizvodne kompanije su vlasnice prenosnog preduzeca ( SEP ) koje ima monopol na
ovu delatnost i koje vrsi koordinaciju izmedu proizvodnje i uvoza. Distributeri i veliki
potrosaci imaju pravo da po svom izboru biraju snabdevaca elektricnom energijom.
Distributivna preduzeca su odgovorna za uredno snabdevanje teritorije koju pokrivaju i
mogu da investiraju u proizvodnju, mada im je za tako nesto potrebna saglasnost SEP-a
ukoliko elektrana ima vecu snagu od 25 MW. Zbog ekoloskih razloga, izgradnja novih
kapaciteta u Holandiji je dosta otezana sto je dovelo do toga da SEP mora da uvozi
skoro 15% od ukupnih javnih potreba za elektricnom energijom. Kako je holandska
elektroprivreda dosta ovisna o gasu, razmatra se mogucnost sklapanja dugorocnog
ugovora o razmeni elektricne energije sa Norveskom koji bi trebao da omoguci
oprimizaciju ova dva sistema bazirana na razlicitim izvorima elektricne energije. Na ovaj
nacin, promovise se novi pristup resavanju pouzdanosti snabdevanja. Umesto
tradicionalnog shvatanja da svaka nacionalna teritorija mora da raspolaze sa dovoljnim
brojem kapaciteta kojima bi zadovoljila domace potrebe za elektricnom energijom, ovaj
novi pristup sastoji se u tome da se preko interkonekcije i stvaranjem medunarodnih
pool-ova preko kojih bi se vrsila razmena, obezbedi pouzdanost snabdevanja
potrosaca. Na taj nacin se, pored diversifikacije izvora, u velikoj meri utice i na
smanjenje troskova, posto se smanjuju potrebe za rezervnom marginom (rezervnim
elektranama).
1.17.3 Dezintegrisani sistemi sa konkurencijom
U prethodnim slucajevima videli smo da primarna odgovornost za pouzdanost
snabdevanja lezi na distributivnim kompanijama, koje tu svoju obavezu izvrzavaju bilo
direktno, kroz izgradnju sopstvenih kapaciteta, bilo indirekto, kupovinom elektricne
energije od drugih nivoa u sistemu. Takode, prenosne kompanije u prethodnim
slucajevima nisu se suocavale sa mogucnoscu koriscenja njihove mreze od strane
nekog drugog ucesnika (third party access), cak i u slucajevima kada je postojala
ogranicena konkurencija izmedu proizvodnih kapaciteta. Svi ovi sistemi, u proteklom
periodu, su pokazali i dokazali da mogu relativno dobro da obezbede pouzdanost
isporuka. Otuda se postavlja pitanje sta se desava i koji sve problemi iskrsavaju kada
se uvede konkurencija?
Za trazenje odgovora na ta pitanja mogu najbolje da nam posluze neki detalji iz
Engleske i Velsa, cija elektroprivreda nakon privatizacije funkcionise na cisto trzisnim
principima i mehanizmima.
U uslovima nepostojanja plana za sistem kao celinu, proizvodaci elektricne energije
svoje odluke o izgradnji novih kapaciteta donose na cisto komercijalnoj osnovi, polazeci
prevashodno od cenovnih signala. Znaci, da u slucaju kada potraznja za elektricnom
energijom nadmasi raspolozive kapacitete, dolazi i do porasta dela cene iz kojega se
pokrivaju troskovi kapitala, pa ce to biti signal koji bi trebao da podstakne izgradnju
novih elektrana.
113
Prenosna kompanija (National Grid Company - NGC) upravlja sistemom na osnovu
licitacionih cena koje dostavljaju svi proizvodaci. Njoj je zabranjeno da se ponasa kao
neposredni isporucilac (prodavac) elektricne energije, nego ona mora da deluje u
skladu sa postavljenim ciljevima, odnosno da odrzava integritet i stabilnost mreze.
Svoje usluge koje pruza, kao sto su odrzavanje frekvence i odgovarajuceg napona,
upravljanje reaktivnom energijom, ulazak i izlazak iz sistema i sl. ona naplacuje, i to joj
sluzi kao izvor sredstava za zadovoljenje osnovne funkcije.
NGC takode pravi projekcije kretanja proizvodnje i potrosnje za sistem kao celinu, ali te
projekcije nemaju funkciju centralnog plana, posto one ne obavezuju ni proizvodne ni
distributivne kompanije. Regulator (OFFER) i drzavni sekretarijat imaju obavezu da
stvore uslove koji bi trebalo da omoguce zadovoljenje razumne potrosnje, odnosno koji
bi omogucili licenciranim ucesnicima u ovom lancu da finansiraju svoje aktivnosti.
Prodavci elektricne energije, koji bi dobili licencu za to, imaju obavezu da na svaki
zahtev isporuce elektricnu energiju, kao i da odrzavaju sistem za koga su odgovorni, na
efikasan i ekonomican nacin. Regulator takode, moze da propise odredene standarde
proizvodnje koji moraju da se postignu kao i penale za njihovo neostvarivanje.
Distributivna preduzeca takode moraju da se pridrzavaju tehnickih pravila u skladu sa
Distributivnim Kodom, kao sto moraju da omoguce i transport kroz svoju mrezu ukoliko
to od njih neka treca strana zatrazi. One takode mogu i da proizvode elektricnu energiju
do odredene granice koja je utvrdena prilikom davanja licence i ujedno podlezu istim
pravilima koja proizilaze iz licencnog i licitacionog sporazuma kao i proizvodaci
elektricne energije.
Konacno, postoje i neke druge mere koje imaju uticaja na obezbedenje pouzdanosti
snabdevanja. Naime, na osnovu obaveza koje proisticu iz NFFO (Non Fossil Fuel
Obligation), isporucioci elektricne energije su duzni da jedan njen deo nabavljaju iz
izvora koji se ne zasnivaju na fosilnim gorivima. Ovakav zahtev je postavljen kako bi se
obezbedilo da, radi zadovoljenja ekoloskih i sigurnosnih razloga, ne dode do pada
udela nuklearnih elektrana (u manjoj meri i ostalih elektrana na obnovljive izvore) u
ukupnoj strukturi raspolozivih kapaciteta.
Jos je suvise rano doneti bilo kakav sud o ovakvom nacinu regulisanja sistema posto je
on jos uvek u procesu, a sa stanovista njegove ocene oko obezbedenja pouzdanosti
snabdevanja potreban je daleko duzi rok. Ono sto se moze konstatovati, to je da od
trenutka uvodenja novog sistema u upotrebu, nije bilo nikakvih problema koji bi se
odnosili na kvalitet i pouzdanost isporuka elektricne energije potrosacima.
U proizvodnom delu, postojao je inicijalni strah da ce u uslovima vazenja novog sistema
doci do pada investicione izgradnje novih kapaciteta usled povecanog rizika ulaganja.
Medutim, desila se sasvim obrnuta situacija, odnosno investicije su dozivele bum, sto je
u velikoj meri otklonilo bilo kakve bojazni da sistem nece raspolagati sa dovoljno
kapaciteta koji bi bili u stanju da zadovolje neku buducu potraznju za elektricnom
energijom. Sa druge strane, sa stanovista sigurnosti snabdevanja, ova ekspanzija
izgradnje novih kapaciteta u kojoj dominiraju elektrane na gas, mada doprinosi
diversifikaciji izvora pa samim tim i vecoj fleksibilnosti sistema, uticala je na to da se javi
bojazan od preterane zavisnosti od ovog primarnog energenta, tako da su se pojavile
sugestije da se odredenim merama utice na ogranicenje ucesca ovih elektrana u
ukupnoj strukturi. Neke projekcije koje su radene za 2010.godinu, ukazuju na to da ce
114
elektrane na ugalj ucestvovati sa 34%, na gas sa 26%, nuklearne sa 27% dok ce sve
ostale elektrane u kojima dominiraju TE na mazut imati ucesce od 13% u ukupnoj
strukturi instalisane snage. U tom pogledu, ovaj buduci miks ukazuje na to da ce
struktura kapaciteta biti bolje izbalansirana i diversifikovana u odnosu na postojece
stanje gde su TE na ugalj zastupljene sa 65%, NE sa 22% a svi ostali sa 13%.
ako u delu prenosa i distribucije, novi sistem koji je zasnovan na Pool-u i licitacionim
cenama, daleko slozeniji, u dosadasnjoj praksi i radu on nije doveo do vecih problema
koji se ticu pouzdanosti snabdevanja. Takode, vecih problema nije bilo ni u delu
isporuka krajnjim potrosacima, mada ova situacija moze da se promeni u uslovima kada
fransizno trziste vise zazivi i kada se pojave novi ucesnici na njemu iza kojih ne stoji
vlasnistvo nad proizvodnim kapacitetima.
Drugi primer dezintegrisanog trzista sa konkurencijom predstavlja Norveska. ako
postoji dosta slicnosti izmedu ova dva primera, postoje i znacajne razlike. Naime, i u
Norveskoj su ukinuti monopoli u delu proizvodnje elektricne energije. U okviru
odredenog geografskog podrucja, distributivna preduzeca imaju obavezu da prikljuce
na mrezu sve potrosace, ali nemaju i ekskluzivno pravo i za njihovo snabdevanje, kao
sto nemaju ni obavezu da zadovolje bilo kakav rast potrosnje koji se pojavi na njihovoj
teritoriji. Sa druge strane, prenosno preduzece Statnett, je i dalje ostalo u drzavnom
vlasnistvu kao i najveci proizvodac Statkraft. Drzava je takode zdrzala pravo
nadgledanja kao i odobravanja svakog izvoza ukoliko je on veci od 5 TWh.
U uslovima postojanja velikog broja proizvodnih i distributivnih preduzeca (preko 200) u
okviru Statnett-a, otvorena je berza za razmenu elektricne energije, na kojoj imaju prava
da ucestvuju sve zainteresovane strane. ako, ona postoji jos od 1971.godine, samo
mali deo ukupne proizvodnje se na njoj razmenjuje ( 15 TWh od ukupnih 118 TWh
koliko je proizvedeno 1992.godine) uglavnom zbog zadrzane vertikalne strukture
lokalnih preduzeca kao i postojanja dugorocnih sporazuma izmedu proizvodaca i
potrosaca. Kako je samo mali broj, uglavnom velikih industrijskih preduzeca, uzeo
ucesca u radu berze, to efekte od njnog rada (koj su se u navecoj meri odrazili na pad
cena) nije znacajnije osetila vecina potrosaca.
U delu pouzdanosti snabdevanja, u dosadasnjem periodu nije bilo nikakvih problema.
Posto je vlada jasno stavila do znanja da ce nastaviti sa sveukupnim pracenjem
situacije u sistemu, to se moze ocekivati da ni u buducnosti nece do njih doci.
*
* *
U velikom broju zemalja, i to kako u nerazvijenim tako i u onima koje pripadaju krugu
najrazvijenih zemalja, elektroprivreda je cesto koriscena od strane drzave za
obezbedenje odredenih ekonomskih stimulansa, otvaranje novih radnih mesta, zastitu
pojedinih kategorija potrosaca kao i niz drugih javnih ciljeva. Kao deo takve strategije,
drzava je neretko trazila od elektroprivrednih preduzeca da koriste raspolozive
115
energente u okviru nacionalnih granica bez obzira na njihovu cenu i konkurentnost u
odnosu na druge energente, direktno uticala na izbor tehnologija i opreme odnosno
pospesivala ili destimulisala odredena investiciona ulaganja (elektrane na obnovljive
izvore, nuklearne elektrane).
U situaciji kada dolazi do promena u elektroprivrednom okruzenju, i kada konkurencija i
transfer sredstava u privatne ruke postaje sve dominantniji, i navedene intervencije od
strane drzave u velikoj meri bivaju ogranicene i dozivljavaju adekvatne promene. Uticaj
tih promena na ekonomske i drustvene performanse u pojedinim nacionalnim
ekonomijama moze biti izuzetno veliki i u stanju je da dovede i do odredenih socijalnih
tenzija (strajk rudara u V.Britaniji pocetkom 90-ih kao i u Madarskoj u 1999.godini).
Pozitivni efekti koje donosi konkurencija kroz smanjenje cena elektricne energije nastaju
u jednom duzem vremenskom periodu, tako da je neophodno raspolagati sa dodatnim
finansijskim izvorima koji bi mogli da se iskoriste kao amortizer dok ti efekti ne zazive
(studije koje su radene u SAD predvidaju da ce uvodenje trzista u segmente proizvodnje
i prodaje elektricne energije uticati na godisnji rast drustvenog proizvoda od 2,6% i da
ce dovesti do otvaranja 1.1-3.1 miliona novih radnih mesta)
(www.eia.org/grd/policy/electres.htm).
Od posebnog znacaja je i sagledavanje uticaja ovih promena na pouzdanost
snabdevanja i kvalitet isporuka elektricne energije. ako dosadasnja iskustva zemalja
kod kojih je konkurencija zazivela, ne ukazuju na postojanje vecih problema u ovom
segmentu (sto moze biti posledica inercije usled jos nedovoljne razradenosti i
zastupljenosti trzista), pitanje odgovornosti za planiranje i obezbedenje dovoljnog broja
kapaciteta u buducnosti kao i zadovoljenja potreba potrosaca bez obzira na njihovu
geografsku lokaciju i gustinu stanovnistva, ostalo je otvoreno i trazi adekvatan odgovor.
116
CENE ELEKTRcNE ENERGJE
1.18 Uvodna razmatranja
Cena odredenog proizvoda ili usluge ima niz funkcija koje treba da obavi. Najdirektnije,
cena koja se zaracunava potrosacu predstavlja osnovu za formiranje prihoda
proizvodaca kojim on treba da pokrije troskove proizvodnje i da nesto i zaradi. U
zavisnosti od visine zarade, zavisi i inicijativa za ulaganje u odredenu delatnost. Cena
ujedno predstavlja i poseban nacin sporazumevanja izmedu proizvodaca i potrosaca,
putem signala koji ukazuju na raspolozivost odredenog proizvoda ili usluge.
Ove funkcije cena su relevantne za elektricnu energiju kao i za sve ostale proizvode i
usluge. Velika kapitalna ulaganja, dug period izgradnje i koriscenja energetskih
kapaciteta uz esencijalnu prirodu ovog proizvoda za svako drustvo, namece potrebu za
takvim sistemom formiranja cena elektricne energije koji bi davao adekvatne signale
investitorima, proizvodacima i potrosacima, u cilju formiranja jedne zdrave nacionalne
ekonomije.
Odrzavanje cena ispod nivoa troskova zbog socijalnih i industrijskih razloga, nije bio
samo cest slucaj u zemljama u razvoju nego i u pojedinim zemljama OECD-a. Posledice
ovakve politike su izuzetno skupe i ogledaju se pre svega u preteranoj i neracionalnoj
Poglavlje
6.
117
potrosnji elektricne energije, prekomernom trosenju nacionalnih resursa kao i u
nastanku steta usled povecanog zagadenja covekove sredine. Sa druge strane,
posledice prekomernih cena elektricne energije mogu negativno da se odraze na
konkurentsku moc industrije kao i na lisavanje stanovnistva ovog esencijalnog dobra.
Otuda, uspostavljanje ravnoteznog nivoa cena elektricne energije u praksi nije ni
najmanje jednostavno ostvariti posto utvrdivanje cena elektricne energije u sustini
predstavlja odredeni kompromis izmedu razlicitih interesa i ciljeva.
1. nteres potrosaca
Pregledom interesa potrosaca mogu da se otkriju dve vidne osobine: prvo, ne odlazeci
tako daleko da ocekuju da ce struju dobiti besplatno, ipak svaki potrosac zeli da plati sto
je moguce manje; drugo, potrosaci zele da imaju fer i posten tretman od strane
isporucilaca elektricne energije, pri cemu neprestano prate koliko drugi potrosaci
placaju i kolika je cena za njih. To u sustini znaci da kada dode do toga da treba da se
podele troskovi proizvodnje elektricne energije na razlicite grupe potrosaca, onda te
grupe imaju razlicite i uglavnom konfliktne interese. Na primer, glavni industrijski sektori
cesto pokrenu citavu medijsku kampanju u kojoj podvlace da su njihovi losi izvozni
rezultati posledica viskokih troskova kojima se rusi njihova konkurentnost na ino
trzistima. Pri tome naglasavaju da troskovi za elektricnu energiju u znatnoj meri
opterecuju njihovu cenu kostanja.
2. Drustveni (nacionalni) interes
Drustveni interes ponekad diktiraju stanovista i stavovi koji mogu podjednako da imaju
uticaja i na polozaj potrosaca i proizvodaca. Naime, vlada moze da smatra da cenovna
struktura elektricne energije moze da posluzi kao zgodan instrument za sprovodenje
nacionalne ekonomske, energetske, socijalne ili industrijske politike. Takode, u nameri
da izbalansira nacionalni budzet, ili budzete lokalnih vlasti, mogu da budu uvedene
razne takse ili pak neke druge obaveze kako na cenu elektricne energije tako i na druge
oblike energije sto moze da dovede do poremecaja na trzistu energenata i da narusi
njihove medusobne paritete.
3. nteres proizvodaca
Na prvom mestu, preduzece mora da postavi svoje ekonomske, finansijske i
komercijalne ciljeve, i da onda u skladu sa njima angazuje sve raspolozive resurse kako
bi ih ostvarili. Mada ovakva definicija interesa proizvodaca pociva na legitimnom pravu
svakog preduzeca da moze slobodno da rukovodi svojim poslovnim aktivnostima, neka
ogranicenja na slobodu donosenja odluka moraju da se postave zbog postojanja
prirodnog monopola u pojedinim segmentima ove delatnosti.
Neosporno je da pojedini nivoi cena elektricne energije mogu da idu na ruku, odnosno
da forsiraju interese potrosaca ili proizvodaca. Ovi ekstremi u principu moraju se
pomiriti i na odreden nacin uskladiti sa interesima drustva u celini. Bilo koji nivo cena
odnosno tarifna struktura, ocigledno mora da predstavlja kompromis izmedu razlicitih
ocekivanja i ciljeva. U kojoj meri ce taj kompromis biti postignut zavisi od mogucnosti
prepoznavanja respektivnih interesa kao i od merenja i uporedivanja svih faktora koji su
ukljuceni.
118
Medutim, postavlja se pitanje kako meriti i medusobno uporedivati razlicite faktore koje
treba uzeti u obzir. Teskoca potice od toga sto se raznorodni zahtevi ne mogu meriti
zajednickom merom, te stoga nije ni moguce izraziti njihovu "sumu za koju treba teziti
da se postigne optimum.
Ocito je teze brojcano proceniti jednu uslugu, uz koju su uglavnom vezani apstraktni
pojmovi o kvalitetu, sigurnosti i redovnosti, nego proizvode koji se mogu brojati,
klasificirati, vagati, tim vise sto ova usluga moze imati bezbroj oblika i omogucuje
najrazlicitije primene.
Razmatranja o upotrebnoj vrednosti jedne usluge ili jedne robe ne prejudicira odgovor
na pitanje da li ta vrednost treba da bude odlucujuca za utvrdivanje cena elektricne
energije. eli se medutim istaci da uvazavanje opsteg interesa ili interesa potrosaca
koje treba zadovoljiti u najvecoj meri nije dovoljno jasna kategorija. Uz to treba jednako
biti u stanju, na ovaj ili onaj nacin, proceniti i izraziti stepen zadovoljenja. Bilo bi sasvim
pogresno zakljuciti da se to zadovoljenje postize kolicinom KWh koji su isporuceni, jer
niko se nebi zadovoljio kada bi mu ponudili grejanje usred leta ili kuvanje posle ponoci.
Sa druge strane, moze se postaviti pitanje, da li optimum za kojim se tezi u jednom
kratkom roku odgovara najvisem opstem interesu posmatranom na dugi rok. Ukoliko
zelimo da naglasak stavimo na interese potrosaca, moramo se zapitati da li da istu
vaznost damo svakoj potrosnji, ili zelimo da, na primer, poklonimo vise paznje onoj
potrosnji koja predstavlja faktor proizvodnje i cini sastavni deo ekonomskog ciklusa?
U svakom slucaju, pronalazenje ekonomskog optimuma za drustvenu zajednicu kao
celinu, mora da pociva na zadovoljenju sledeceih kriterijuma:
ravnotezi prihoda i rashoda koja omogucava efikasno poslovanje
elektroprivrednih preduzeca
zadovoljenju opstih ekonomskih interesa
ravnopravnosti potrosaca, koje iskljucuje svako diskriminatorno ponasanje.
Sa stanovista ekonomske nauke i misli, nije uopste sporno da se mora ostvariti
ravnoteza prihoda i rashoda, bilo da su u pitanju javna ili privatna preduzeca ili je pak
rec o monopolskom polozaju ili o uslovima potpune konkurencije. To je jednostavno
sine qua non ukoliko se tezi ka pronalazenju optimalnog resenja. Medutim, pitanje koje
se postavlja zahteva preciznije definisanje koja je to cena koja obezbeduje takvu
ravnotezu.
Ekonomska cena elektricne energije trebalo bi da osigura sledece:
da informise proizvodace i potrosace o stvarnim troskovima proizvodnje, kako
bi oni mogli donositi pravilne odluke (informativna funkcija cena),
da izvrsi raspodelu prihoda tako da se zadovolje zadati kriterijumi u primarnoj
raspodeli (distributivna funkcija),
119
da omoguci pravilnu alokaciju proizvodnih faktora na alternativne upotrebe
(alokativna funkcija),
da omoguci pravilno poredenje preduzeca prema uspesnosti poslovanja
(selektivna funkcija)
Navedene cetiri funkcije ekonomskih cena predstavljaju naravno, samo teorijski idealan
slucaj koordinacije ekonomske aktivnosti kroz trzisne, konkurentno utvrdene cene. ako
stvarnost, uz sva postojeca ogranicenja, u velikoj meri sputava ovakvu orijentaciju,
treba teziti ka ceni elektricne energije koja u najvecoj mogucoj meri zadovoljava
navedene funkcije.
1.19 Osnovni pojmovi vezani za cenu elektricne energije
Cena elektricne energije je slozena kategorije, i da bi se izbegli eventualni nesporazumi
u daljem radu, potrebno je definisati i razjasniti njene osnovne pojmove.
Osnovna podela cene elektricne energije je na tzv. "ulaznu i na "izlaznu cenu
elektricne energije (Tocigl. B. 1989). Ulazna cena predstavlja odredeni nivo stvarnih,
odnosno standardizovanih ili priznatih troskova proizvodnje, prenosa i distribucije
elektricne energije u odredenom prostoru i kroz odredeno vremensko razdoblje. U
zavisnosti od organizacione strukture elektroprivrede, odnosno od toga na kom se
nivou isporuka posmatra, razlikujemo cenu kostanja proizvodnje pojedinacne elektrane,
cenu na pragu prenosa i cenu na pragu distribucije odnosno cenu krajnjeg potrosaca.
Cena na pragu prenosa predstavlja velikoprodajnu cenu posto ona u sebi sadrzi pored
troskova proizvodnje i troskove prenosa elektricne energije i na taj nacin predstavlja
mesto isporuka sa koga se snabdevaju svi potrosaci (direktni - velika industrijska
preduzeca i distributivna preduzeca). Nakon preuzimanja elektricne energije sa praga
prenosa, u distributivnim preduzecima, ona trpi transformaciju do nizih naponskih nivoa
i transportuje se do krajnjih potrosaca. Otuda cena na pragu distribucije ili cena krajnjeg
potrosaca, pored troskova nabavke elektricne energije sadrzi u sebi i troskove
transformacije, transportovanja i usluga prodaje elektricne energije.
Transformacijom "ulazne cene kroz tarifni sistem dobijamo "izlaznu cenu elektricne
energije. Tarifni sistem utvrduje kriterijume preraspodele globalne prosecne ulazne
cene na pojedine kategorije potrosnje, kao i njenu dalju razradu po tarifnim elementima.
Osnovni princip utvrdivanja tarifnih stavova polazi od pretpostavke da se nivo ulazne
cene, preraspodeljuje prema kategorijama potrosnje u zavisnosti od troskova izazvanih
ponasanjem potrosaca na mestu preuzimanja elektricne energije. Potrosac kupuje
elektricnu energiju na odredenom naponskom nivou (koji odreduje kategoriju potrosnje)
i placa nabavljene kolicine po tarifnim stavovima odredenim za taj nivo. U zavisnosti od
mesta na kome preuzima elektricnu energiju, i od odnosa po kojima tu energiju koristi
(snaga, energija, doba dana, sezona i dr.), potrosac ostvaruje svoju prosecnu
individualnu cenu, koja u zavisnosti od strukture koriscenja moze biti razlicita za
svakoga ponaosob. Kolicnik ostvarenog prihoda od prodaje elektricne energije i
isporucenih kolicina predstavlja prosecnu prodajnu ili izlaznu cenu elektricne energije.
120
Transformacija ulazne cene kroz tarifni sistem u izlaznu cenu nije jednostavan postupak
i pored opstih principa na kojima pociva (nepristrasnost, jednostavnost, prakticnost i sl.)
on se sukobljava sa niz problema:
Alokacija troskova - zbog prirode i specificnosti elektroprivrednog sistema, troskovi
elektricne energije ne mogu direktno da se prenesu na neposrednog potrosaca. Naime,
u odredenom trenutku vremena, ukljuceno je vise elektrana u pogon, svaka sa svojom
strukturom kapitalnih i proizvodnih troskova. Pored toga, jedan deo troskova koji
proizilaze iz poslova koje je neophodno preduzimati radi odrzavanja integrisanosti
sistema, kao sto su odrzavanje frekvence i napona, rotirajuca rezerva, upravljanje
reaktivnom energijom i sl. nemoguce je direktno prevaliti na krajnjeg potrosaca i on
najcesce nije ni svestan njihovog postojanja. Zbog toga, ne postoji jedan jedinstven
nacin za alokaciju ovih zajednickih troskova, i razliciti pristupi njegovom resavanju mogu
da imaju podjednako opravdane rezultate.
Prakticnost - cak i kada bi se mogli utvrditi precizni troskovi za isporuke elektricne
energije svakom konkretnom potrosacu ili grupi potrosaca, postojali bi i dalje prakticni
problemi odrazavanja ovih troskova kroz cenu, posto oni variraju kako u toku dana tako
i u toku godine. Troskovna komponenta cene se sastoji iz fiksnog i iz varijabilnog dela,
koji se reflektuju kroz cenu za angazovanu snagu odnosno utrosenu energiju. Za male
potrosace, koji cine ogromnu vecinu, veoma je tesko utvrditi cene koje adekvatno
reflektuju ove varijacije u troskovima zbog izuzetno visokih troskova merenja koji cine
ovako nesto neracionalnim. Neke varijacije u troskovima (izmedu pojedinih regiona u
zemlji, izmedu gradskih i seoskih podrucja i sl.) ne predstavljaju prakticnu teskocu da
nadu svoje mesto u ceni elektricne energije, ali se suceljavaju sa shvatanjem da takve
neke razlike ne bi smele da se ispoljavaju kroz cene, pogotovu kada je u pitanju javna
usluga.
Politicki ciljevi - kao sto je vec navedeno, cena elektricne energije se cesto koristi da bi
se postigli odredeni dugorocni energetski ciljevi, kao sto su promocija koriscenja izvora
sa obnovljivom energijom, koriscenje nacionalnih energetskih resursa i sl. sto sve
zajedno moze da dovede do udaljavanja od striktnog utvrdivanja cena elektricne
energije na bazi troskova.
1.20 Osnove za utvrdivanje cena elektricne energije
Kod vecine dobara i usluga kod kojih postoji konkurencija, delovanje trzisnih zakona bi
dovelo do cena koje bi izbalansirale ponudu i potraznju i obezbedile proizvodacu
razuman profit na ulozena sredstva. Tradicionalano shvatanje je da trziste elektricne
energije, de facto i de jure predstavlja monopol. Da bi se izbegla zloupotreba
monopolskog polozaja, drzava je izvrsila regulaciju niza aktivnosti elektroprivredne
delatnosti, ukljucujuci i cene. Ovo je podrazumevalo razvijanje niza razlicitih modela i
pristupa koji bi omogucili adekvatnu zamenu za trzisnu cenu. Tek nedavno, kako je
deregulacija uzimala maha, preduzeti su odredeni koraci ka uspostavljanju trzista na
kome bi se cene uspostavljale kroz medusoban kontakt prodavaca i kupaca.
Mogu se indentifikovati tri pristupa koji se najcesce koriste za utvrdivanje cena
elektricne energije:
121
Utvrdivanje cena na bazi istorijskih troskova - Ovaj pristup imao je za cilj da zadovolji
onu prvu funkciju cena koju smo naveli, a to je da omoguci proizvodacu da pokrije svoje
troskove uz "pravicnu stopu povracaja, ali ne i da ostvari prekomerni profit. On je
najcesce zastupljen u zemljama u kojima se elektricna energija obezbeduje iz privatnih
izvora i gde ne postoji konkurencija, a u pogledu regulacije moze da varira od veoma
detaljne (SAD) pa do sasvim povrsne (Nemacka) regulacije.
Utvrdivanje cena na bazi marginalnih troskova - Posmatrano na dugi rok, troskovi
elektricne energije moraju svakako da budu pokriveni, ali ovaj pristup stavlja veci
naglasak na drugu funkciju cena, davanje ekonomski korektnih signala koji bi rukovodili
potrosnjom i investicionim odlukama. On je najcesce zastupljen u visoko integrisanim
elektroprivredama koje su u drzavnom vlasnistvu kao sto je slucaj sa Francuskom i
Velikom Britanijom pre privatizacije.
Trzisno utvrdivanje cena elektricne energije - ovaj pristup pociva na trzistu i delovanju
trzisnih zakona kao osnovi za formiranje cena elektricne energije. On pociva na dve
osnovne pretpostavke: prvoj, kao sto je slucaj u Norveskoj i V.Britaniji, da su
proizvodnja elektricne energije i njene isporuke potpuno liberalizovani, tako da se
putem berze ili kroz kupoprodajne ugovore elektricna energija moze kupovati i
prodavati na bazi cena koje odreduje trziste; i drugoj, da je elektricna energija predmet
razmene kako izmedu samih elektroprivrednih organizacija koje postoje u jednoj zemlji
tako i izmedu zemalja i to po cenama koje neposredno odreduju zainteresovane strane
u sporazumu. Teorijski posmatrano, trzisne cene (u uslovima postojanja perfektne
konkurencije) izravnavaju se sa marginalnim troskovima. Tokom vremena, one ce teziti
da se izjednace sa dugorocnim marginalnim troskovima (na ovaj nacin zastupnici teorije
dugorocnih marginalnih troskova pokusavaju da repliciraju zagovornicima trzisnih
cena). Medutim, veoma je tesko naci potvrdu za ovakvu tvrdnju, barem sto se tice
elektricne energije, posto svi sistemi, pa i oni najliberalizovaniji, imaju odredene
karakteristike koje im ne omogucavaju poslovanje u uslovima kakvi postoje na perfektno
konkurentskom trzistu.
1.21 Utvrdivanje cena na bazi istorijskih troskova
Tradicionalan pristup obrazovanju cena elektricne energije zasniva se na klasicnoj
kalkulaciji cene kostanja elektricne energije. Cena elektricne energije utvrdena u skladu
sa ovim postupkom pokriva prosecne troskove proizvodnje
31
, koji po svojoj sustini uvek
izrazavaju prethodno stanje proizvodnih kapaciteta ne uvazavajuci pri tome promene u
ukupnim troskovima do kojih dolazi uvodenjem dodatnih kapaciteta ili promenom
stepena koriscenja postojecih.
Najrazvijenija verzija ovog pristupa je ona koje se primenjuje u SAD. druge zemlje, u
sustini primenjuju slican metod, dozvoljavajuci proizodacima elektricne energije da kroz
cenu pokriju troskove proizvodnje ukljucujuci tu i odredenu stopu povracaja na ulozeni
31
"roseni trokovi proizvodnje dobijeni su kao kolinik ukupnih trokova i proizvedenih koliina i oni mogu da se
posmatraju na nivou svake elektrane kao i na nivou celog sistema.
122
kapital. cak i u situacijama kada ne postoji formalni regulator (kao sto je slucaj u
Nemackoj), kombinacijom javnog vlasnistva ili koncesijama generalno se stimulise "cost
recovery pristup. U nekim slucajevima, gde se formalno odobravanje cena nalazi u
rukama drzave ili nacionalnog parlamenta (npr. Portugalija, Australija), ili pak posebnih
komiteta (Belgija), ono takode pociva na "cost recovery principu. U zemljana kao sto su
Danska ili Finska, ovaj opsti pristup je razvijen kroz upustva koje donose industrijske
asocijacije koje su nadlezne za ovu strukturu kao i za nivo cena.
Stoga, iako postoje izvesne nacionalne razlike koje proisticu iz primene ovog opsteg
pristupa, njegove osnovne konture mogu najbolje da se sagledaju na osnovu
najtransparentnijeg ali takode i najkomplikovanijeg i najskupljeg oblika, koji se
primenjuje u SAD.
Osnovni kriterijum od koga se polazi je da cene moraju da budu pravedne i razumne i
da ne smeju da budu diskriminatorne, u smislu da za nekoga budu stimulativne a za
drugoga destimulativne. Maloprodajne cene ili cene kod krajnjeg potrosaca, su
regulisane od strane drzavnih komisija. Praksa varira od drzave do drzave, ali je opsti
princip da operativni troskovi budu nadoknadeni direktno iz cene, dok kapitalni troskovi
se pokrivaju na osnovu odobrene vrednosti sredstava, "rate base, na osnovu koje se
odreduje koja stopa povracaja ("rate of return) moze da se ostvari kao i koji iznos
amortizacije moze da se prizna kao trosak. Sredstva se ne ukljucuju automatski u
cenovnu osnovicu (rate base). Mnoge drzave zahtevaju da se investiciona ulaganja
korektno utvrde, odnosno da se ustanovi da li su ona korisno upotrebljena pre nego sto
se odobri da ona udu u osnovicu za formiranje cena. Neke drzave odobravaju da se ovo
ucini jos za vreme izgradnje elektrana, dok neke druge to omogucuju tek kada elektrana
ude u pogon.
ako je ovaj sistem dobro razraden i imao je priliku da bude siroko zastupljen, tokom
prethodnih godina on je pokazao i izvesne slabosti, pogotovo u situaciji preizgradenosti
kapaciteta (da li ovi troskovi investicija koje nisu bile neophodne treba prevaliti na
potrosace), kao i u vezi sa nuklearnim programom (da li prekomerni troskovi zbog dugih
rokova izgradnje ili obustavljene investicije treba da budu predmet povracaja kroz
cene). Treba naglasiti da ovi problemi, iako su najuocljiviji na primeru SAD, su prisutni i
u ostalim zemljama koje su preferirale ovakav pristup formiranju cena elektricne
energije.
Sa druge strane, ovaj sistem ima i niz prednosti. On je relativno precizan, posto je
zasnovan na istorijskim troskovima, podrazumeva mali rizik za proizvodace (te shodno
tome i nisku stopu povracaja na ulozena sredstva), i relativno je lak za razumevanje i
prihvatanje od strane potrosaca. Medutim, njegova mana je u tome sto on ne pruza
korektne ekonomske signale u situaciji kada su marginalni troskovi veci od prosecne
cene (npr. kada je nova elektrana zbog inflacije ili zbog uvedenih ekoloskih standarda
skuplja od postojecih), ili pak kada su nizi (npr. kada u sistem ude elektrana koja ima
vecu efikasnost od postojecih). Osnovna ogranicenja ovakvog pristupa obrazovanju
cena elektricne energije sastoje se u toma sto su propisane, normirane vrednosti
obracunskuh troskova po pravilu potpuno razliciti od troskova koji su relevantni za
efikasnu alokaciju resursa. Ovakav pristup predstavlja ex post pogled na troskove i
stvara iluziju kod potrosaca da su troskovi proizvodnje (pa time i resursi) isto toliko jeftini
kao sto je to bio slucaj u proslosti, odnosno da su resursi u istoj meri raspolozivi kao sto
je to nekad bilo. Naime, u slucaju kada su cene usmerene na pokrivanje ostvarenih
123
prosecnih troskova, one ne ostvaruju svoju alokativnu funkciju u smislu da potrosacima
daju signal koliki su dodatni troskovi proizvodnje neophodni za zadovoljenje dopunske
potrosnje. Ovaj argument vazi, naravno, i u suprotnom smislu. Ukoliko potrosaci
smanjuju svoju potrosnju, tada su ekstra troskovi dodatnih kapaciteta izbegnuti ili
smanjeni, pa ce u slucaju da su cene u korelaciji sa njima, i smanjenje troskova
pojedinacih potrosaca elektricne energije odrazavati ustedu resursa do koje je
doslo.Usled toga on moze da utice na veliko lutanje u cenama uprkos cinjenici da je tok
novih investicija prilicno konstantan, i ujedno on ne daje snazan podsticaj efikasnosti
poslovanja. Konacno, nizak rizik za proizvodaca, podrazumeva visok rizik za potrosaca
koji je taj koji u krajnjoj instanci kroz svoj racun placa za sve pocinjene greske kako
proizvodaca tako i regulatora.
Svi ovi nedostaci mogu donekle da se otklone efikasnijom regulativom, ali po cenu
pravljenja kompromisa sa komercijalnom autonomijom preduzeca. Stoga su u poslednje
vreme ucinjeni koraci u pravcu uvodenja vece fleksibilnosti, bilo kroz trzino orijentisano
odredivanje cena bilo kroz uvodenje podsticajnog regulisanja cena elektricne energije.
Ovo zadnje, ima za cilj da oslabi vezu izmedu troskova i cene elektricne energije,
vezujuci ih za inflaciju umanjenu za stopu rasta produktivnosti, podsticuci na taj nacin,
sa jedne strane smanjenje tarifa, a sa druge strane preduzeca na vecu efikasnost kako
bi mogli da ostvare i vece profite. Ovaj model poznatiji kao RP-X ili price cap model,
najpre je bio primenjen u V.Britaniji, da bi se kasnije prosirio i na druge zemlje. U daljem
tekstu dacemo detaljniji opis utvrdivanja cene elektricne energije putem ovih modela.
1.21.1 Model stope povracaja (SP)
Ovim mehanizmom, nivo cena se utvrduje indirektno, kontrolom troskova i profita, te je
on u praksi poznat i pod imenom cost plus metod, posto je orijentisan na to da ustanovi
takve cene koje bi omogucile preduzecu da pokrije sve operativne troskove, kao i da
ostvari odredeni nivo profita.
Metodologija primene ovog modela se sastoji iz serije dobro definisanih koraka koji u
krajnjoj instanci, kroz jedan administrativni postupak dovode do formiranja cene
elektricne energije. U prvom koraku, regulatorna komisija odreduje kapitalnu bazu, koja
moze da se definise kao iznos sredstava na koje elektroprivredno preduzece ima pravo
da obracuna stopu povracaja (rate of return). Drugi korak predstavlja utvrdivanje
operativnih troskova (gorivo, zarade, takse, amortizacija i sl.) jedna i druga stavka se u
pocetku utvrduje za period od 12 meseci koji se smatra probnim. U trecem koraku,
odreduje se stopa povracaja u vidu procentnog iznosa koje elektroprivredno preduzece
moze da primeni na kapitalnu osnovu.
U svojoj ulozi regulatora, komisija je duzna da sagleda i odobri sve troskove
elektroprivrednog preduzeca koji nastaju u procesu zadovoljavanja potreba potrosaca,
bilo da se oni odnose na sopstvene proizvodne troskove, bilo da je u pitanju trosak
nastao po osnovu kupovine elektricne energije od strane drugih preduzeca ili je on
posledica primene programa koji treba da stimulise racionalno koriscenje elektricne
energije. Pri tome, da bi odobrila sve navedene troskove, komisija mora da utvrdi da li
su oni "razumno odredeni. Kod utvrdivanja sta je to "razumno, komisija se rukovodi
124
time da li je onaj koji donosi odluke, na osnovu informacija kojima je raspolagao ili
kojima je morao da raspolaze ukoliko pretenduje da posluje sa paznjom dobrog
privrednika, mogao da donese takve odluke.
Pored ovoga, u delu koji se odnosi na kapitalne troskove, komisija je duzna da ustanovi
da li se oni odnose na sredstva koja se nalaze u neposrednoj i svsishodnoj ulozi. To
podrazumeva, da se nedozvoljva zarada na kapital koji je ulozen u projekte koji su u
toku izgradnje, kao i to da se u pojedinim slucajevima iz kapitalne osnove iskljuci visak
kapaciteta koji nije u neposrednoj funkciji zadovoljenja potreba potrosaca i koji
prevazilazi potrebe rezervne margine
32
.
Kontrola proizvodnih (operativnih) troskova predstavlja najjednostavniji deo posla
regulatora. U ove troskove spadaju troskovi goriva, plate i nadnice menadzera i radnika,
materijalni troskovi, troskovi odrzavanja, amortizacija i porezi, i u strukturi ukupnog
prihoda oni imaju najvece ucesce. Jednostavnost kontrole ovih troskova pociva na
transparentnosti njihovog formiranja. Naime, najveci njihov deo je van kontrole
elektroprivrednog preduzeca, kao sto su porezi i takse, troskovi goriva koji se formiraju
na bazi trzisnih cena, nadnice koje se utvrduju na bazi kolektivnih ugovora i slicno.
Otuda problem kontrole proizvodnih troskova moze da nastane u situacijama kada dode
do relativno visoke inflacije ili kada naglo porastu cene goriva, kao u slucaju dva naftna
udara (1973. i 1979.godine). Nakon toga je uvedeno pravilo da se porast cena goriva
automatski prebacuje na cene elektricne energije.
ako ukljucivanje amortizacije u ukupne proizvodne troskove koji se moraju pokriti kroz
cenu elektricne energije nije predmet rasprava, nacin njenog izracunavanja moze biti
sporan. znos amortizacije odreduje se konvencijom pa su cesti sporovi koji se ticu
osnovice za njen obracun, vek trajanja sredstava kao i metod otpisivanja
33
.
Daleko najveci problem za regulatora predstavlja odredivanje kapitalne baze i stope
povracaja, jer njihov proizvod odreduje profit preduzeca. Za izracunavanje kapitalne
baze moze da se koristi nekoliko metoda:
vrednovanje sredstava na osnovu njihove istorijske (knjigovodstvene)
vrednosti
32
9ako je ukljuivanje novih elektrana kao i objekata i opreme iz delatnosti prenosa i distribucije elektrine energije u kapitalnu
osnovu bila stvar rutine i retko se deavalo, da u uslovima rastue tranje za elektrinom energijom, neka komisija odbije takav
zahtev, sa poveanim ueem nuklearnih elektrana u strukturi proizvodnje i nedovoljnom sigurnou nuklearnih tehnologija,
poetkom *+F',ih godina dolo je do niza otkazivanja i zaustavljanja izgradnje ovih elektrana. ! periodu *+F1,*+FF godina, oko
*' milijardi E investicija u elektroprivredu 67% nije dobilo dozvolu regulatornih komisija za ukljuivanje u kapitalnu bazu #)ak
8idge ;ational Cabarator>, *+F+.$. "orast broja neodobravanja ukljuivanja izgraenih elektrana u kapitalnu bazu doveo je do
porasta rizika ulaganja u elektroprivredu, te samim tim i do poveanja stope povraaja.
33
Aek trajanja hidroelektrana kree se u rasponu od -',3' godina, termoelektrana od &',1' godina dok se vek prenosnih i
distributivnih kapaciteta kree u rasponu od 1',-' godina. )vakvi rasponi veka trajanja elektroenergetskih kapaciteta direktno
utiu i na visinu amortizacionih stopa koje se primenjuju u obraunu. ratak vek trajanja dovodi do visokih amortizacionih stopa i
favorizuje investitore, i obrnuto dugi vek trajanja potencira niske amortizacione stope i favorizuje potroae.
125
vrednovanje sredstava na osnovu reproduktivne (zamenske) vrednosti
(kupovina istog postrojenja po sadasnjim cenama)
Regulatorne komisije obicno koriste istorijsku (knjigovodstvenu) vrednost za utvrdivanje
kapitalne baze, posto je to i najjednostavnije
34
. ako je ovaj metod dosta nepovoljan za
regulisanu firmu, njegovi nedostaci mogu da se kompenziraju prilikom odredivanja
stope povracaja.
Jedanput, kada je utvrdena bazna osnova, prelazi se na utvrdivanje strukture kapitala iz
koje se ona sastoji. Slicno kao i kod drugih kompanija, struktura izvora sredstava se
sastoji iz kratkorocnih i dugorocnih zajmova i akcijskog kapitala. Regulator utvrduje
odnos pozajmljenog i akcijskog kapitala, i odreduje maksimalan iznos dobiti koju
kompanija moze da ostvari po osnovu ucesca akcijskog kapitala. Postoji vec dobro
uhodana i razradena metodologija koja se koristi za kalkulaciju dozvoljene stope
povracaja, i ona je zasnovana na proceni rizika sa kojim se kompanija suceljava
prilikom opredeljenja da se bavi ovom vrstom posla.
1.21.1.1 Procedura
Jedna od glavnih karakteristika regulatornog procesa odredivanja cena metodom
interne stope prinosa je njegova transparentnost i otvorenost. Ovaj proces je evoluirao
tokom prethodnih godina, i on je baziran na konceptu javnosti. Naime, utvrdivanje cena
elektricne energije privatnim elektroprivrednim preduzecima, ostvaruje se u jednom
kvazi-pravnom postupku zasnovanom na administrativnom zakonu. Zbog razloga
transparentnosti, regulatorni tribunal je duzan da javno saopsti svoju nameru
utvrdivanja cena elektricne energije, bilo da je ona podstaknuta zahtevom
elektroprivrednog preduzeca ili se pokrece na sopstvenu inicijativu. Sve informacije
vezane za ovu tematiku su dostupne kako najsiroj javnosti, tako i zainteresovanim
stranama koje su duzne da saopste ukoliko zele da uzmu aktivno ucesce u ovoj
raspravi.
Tokom javne rasprave, prikupljaju se podaci od svih zainteresovanih ucesnika koji
pokrivaju sve aspekte ove problematike, finansijske, socijalne, tehnicke, pravne. Na
kraju javne rasprave, tribunal iznosi svoju odluku sa obrazlozenjem i odgovorima na sva
pitanja koja su se postavila tokom rasprave.
Bitno je napomenuti da uloga regulatora se ne svodi samo na utvrdivanje cena
elektricne energije, vec se njegova aktivnost proteze na sve one oblasti koje su od
znacaja da obezbede da elektroprivredno preduzece ne prigrabi dominantnu trzisnu
poziciju i sve ono sto iz nje proizilazi. Ovako siroko shvacen mandat regulatornog tela,
podrazumeva i njegovo nadgledanje ostalih aktivnosti preduzeca koja mogu da uticu na
povecanje njegove trzisne pozicije (raznorazna fuzionisanja ili kupovine drugih
preduzeca), pracenje uslova isporuke i pruzanja usluga u cilju obezbedenja ne-
diskriminatornog tretmana potrosaca itd. Ovo je od posebne vaznosti u sklopu sa novim
tendencijama na severnoamerickom trzistu elektricne energije (slobodan pristup mrezi),
sto namece regulatornim telima da se pozabave sa nizom novih pitanja kao sto su
utvrdivanje nacina i uslova pristupa prenosnoj mrezi, cena prenosa i sl.
34
9storijski trokovi kao osnova za utvrivanje kapitalne baze u najveoj meri su zastupljeni u zemljama 6everne 7merike, dok
alternativni pristup korienja zamenske vrednosti je zastupljen u nekim evropskim zemljama #A.=ritanija, :olandija$ koje ne
koriste model interne stope povraaja kao osnov za utvrivanje cena elektrine energije.
126
Regulacija putem modela interne stope povracaja moze se smatrati relativno
zastarelim, tradicionalnim metodom, no i pored toga ona je i danas dosta zastupljena,
pogotovo u elektroprivredi SAD. Razlog lezi u uspesnom opiranju privatnih
elektroprivrednih monopola, koji zahtevaju da sve njihove investicije odobrene od strane
regulatora nose dogovorenu stopu povracaja
35
. pak, ovaj model se lagano napusta
posto ne stvara dovoljno podsticaja za smanjenje troskova. ma misljenja da ovakav
mehanizam utvrdivanja cena elektricne energije nagraduje preduzece za ucinjene
troskove, a ne za performanse (Gilbert, Newbery, 1994), tako da je sklonost ka
povecanju kapitalne intenzivnosti (Averch-Johnson efekat) njegova stalna karakteristika.
Takode, usled toga sto se ovaj model regulacije bazira na istorijskim troskovima, to on
cesto zahteva povecanje stope povracaja usled rasta cena, tako da one sa svoje strane
mogu da daju negativne signale za potrebne investicije u ovu granu
36
.
ako ovaj model regulacije lagano gubi znacaj u pojedinim zemljama, ovaj mehanizam
ima neke osobine koje potenciraju njegovu primenu, pogotovu u odredenim situacijama.
Naime, zbog toga sto umanjuje rizik ulaganja, u uslovima nedostatka kapitala za razvoj
elektroprivrede (sto je danas posebno izrazeno u zemljama u razvoju kao i onim
zemljama koje su zapocele proces tranzicije), garantovanje odredene stope povracaja
na ulozeni kapital predstavlja nacin da se privuku strani investitori. Nesklad izmedu
potreba za elektroenergetskim kapacitetima i raspolozivog kapitala, uticao je na to da su
stope povracaja na strane investicije za ove namene u zemljama u razvoju relativno
visoke. Prema Public Utility Forthnightly ova stopa se krece i do 16% i varira u
zavisnosti od kreditnog rejtinga pojedine zemlje. Madarska, kao zemlja stabilne politicke
situacije i dobrog kreditnog rejtinga, ugovorila je sa stranim ulagacima u elektroprivredu
stopu povracaja od 8%
37
.
1.21.2 Price cap model
Price cap regulacija treba uskoro da postane dominantan oblik regulacije u oblastima u
kojima postoji prisutan prirodni monopol
38
. Veliki broj ekonomista (Braeutigam i Panzer
35
%a bi dopustila promenu forme regulacije, elektroprivredna kompanija koja snabdeva elektrinom energijom 8hode 9sland,
zahtevala je kao nadoknadu oko * milijarde dolara.
36
6matra se da je usled primene ovog modela regulacije cena elektrine energije u 67% dolo do preinvestiranosti u kapaciteta
za proizvodnju koja se procenjuje na oko *'..
37
"odaci 7llami "rivatizacios, =udimpeta
38
"rice cap regulacija predstavlja najpoznatiji i najee primenjivani vid tzv. regulacije putem podsticaja. ! svojim zaecima,
regulacija putem podsticaja uglavnom se svodila na vezivanje pojedinih trokova za odreene parametre kao to su
raspoloivost elektrana ili stepen korienja kapaciteta. "rema empirijskim istraivanjima #=erg, 5eong, *++*$ ovakav vid
podsticajnih mehanizama se nije pokazao efikasnim, te se on pre moe smatrati kao dopuna regulacije putem stope povraaja
nego posebnim vidom regulacije. ;apredniji vid ovakvog naina regulacije predstavlja odobravanje deliminog porasta cena u
sluaju porasta trokova na koje preduzee ne moe da utie. ;a ovaj nain samo deo porasta trokova se prenosi na cene #taj
127
1989, Brown, Einhorn i Vogelsang, 1989) veruje da ce price cap model poboljsati
ekonomske performanse i pokrenuti inicijativu u pravcu efikasnijeg poslovanja u daleko
vecoj meri nego sto je to bio slucaj u uslovima primene modela interne stope povracaja.
Oni ujedno smatraju da ovakav nacin regulative predstavlja optimalan iskorak iz pozicije
zastarele regulative, kakvom se smatra model interne stope povracaja, u pravcu veceg
uvodenja konkurencije u okviru elektroprivrednog trzista.
Zacetak price cap regulacije, vezan je za uvodenje ovakvog modela od strane SAD
Federal Communications Commission's (FCC) za AT&T 1990.godine. Nakon toga, jos
devet drzava je usvojilo ovakav model regulacije cena, dok veliki broj drugih razmatra
mogucnost njegovog uvodenja.
Kao sto se vidi, price cap model regulacije cena je prvo zaziveo u telekomunikacionoj
industriji, da bi se potom prosirio i na elektroprivredu i gas, odnosno na sve one
delatnosti u kojima postoji prirodan monopol.
Sustinu price cap regulative cini price cap formula. Ona u sebe ukljucuje uticaj inflacije,
promenu stope produktivnosti kao i uticaj egzogenih faktora, i njome se determinise
dozvoljeni stepen promene prosecne cene u propisanom ili dogovorenom periodu.
Ukoliko dode do inflacije, cene se u skladu sa formulom automatski uskladuju,
umanjene za odredeni faktor-X koji treba da odrazava ocekivani porast produktivnosti u
posmatranom periodu (najcesce 5 godina). Kao mera za inflaciju, u zavisnosti od zemlje
do zemlje mogu se primenjivati razliciti indeksi. Tako na primer, u SAD koristi se indeks
cena nacionalnog bruto proizvoda, dok u V.Britaniji za meru inflacije sluzi indeks cena
na malo. Za izrazavanje promena stopa produktivnosti takode mogu da posluze razni
parametri, odnosno ove promene mogu da se posmatraju na razlicitom nivou. Tako kao
deo formule moze da se koristi promena produktivnosti u pojedinom preduzecu, ili pak
promena prosecne stope produktivnosti u industriji, ili promena stope produktivnosti u
delatnostima koje su najbolji reprezent odredene industrijske grane.
Cene takode mogu da se promene ukoliko dode do izmene egzogenih faktora. Tu se
prevashodno misli na one troskove koji nastaju nezavisno od ponasanja preduzeca kao
sto su takse i porezi. Pri tome, porezi na dobit koje placa preduzece, ne smatraju se
egzogenim faktorom i oni ne mogu da dovedu do promene cena.
Obzirom da cena elektricne energije predstavlja sinteticku komponentu koja je
rezultanta primene tarifnih stavova i odgovarajuce strukture potrosnje i stepena
angazovane snage, to se price cap formulom regulise prosecna cena a ne tarifni
stavovi.
1.21.2.1 Transformacija u pravcu Price cap regulacije
Sadasnju praksu regulacije cena uglavnom karakterise pristup da nadlezne komisije
odobravaju takav nivo cena koji preduzecima omogucava da pokriju garantovane
troskove, kao i da ostvare fer stopu povracaja (dobiti) na ulozena sredstva. Ovakav
pristup regulaciji cena smatra se da je nedovoljno podsticajan u smislu povecanja
deo se odreuje na bazi ranijih performansi ili performansi slinih preduzea$, ime se stimulie efikasnije i racionalnije
ponaanje preduzea u delu koji je pod njegovom kontrolom.
128
efikasnosti poslovanja. On ne uvazava, odnosno destimulise tehnicki progres i
povecanje produktivnosti, posto je kompanijama dozvoljeno da koriguju svoje cene u
onoj meri koliko rastu troskovi inputa. Pri tome je potpuno odsutna motivacija za
smanjenje troskova. To je ujedno bio i glavni razlog zasto se krenulo u iznalazenje
novog modela za regulaciju cena koji bi eliminisao te negativne karakteristike
dosadasnje prakse. Smatra se da je to ucinjeno sa price cap modelom.
Osnovno sredstvo koje se koristi u ovom modelu je odredivanje gornje granice
godisnjeg rasta cena. Za razliku od modela povracaja sredstava, u ovom modelu, cene
se utvrduju za odredeni vremenski period u zavisnosti od kretanja opsteg indeksa rasta
cena na malo, umanjenog za odredeni iznos koji treba da predstavlja podsticaj
preduzecu da smanji svoje troskove. U svom najprostijem obliku, price cap formula
izgleda:
Maksimalno dozvoljeni rast cena (PC) = RP - X
gde RP (Rate Price ndex) predstavlja godisnju promenu opsteg rasta cena, dok X
predstavlja faktor produktivnosti koji preduzece treba da ostvari u tom periodu. Zbog
ovakvog izgleda formule, ovaj model se cesto u praksi naziva i RP-X model.
Primenjena u praksi, ova formula je mnogo kompleksnija
39
, i ona podrazumeva razlicite
faktore produktivnosti (X) za razlicite kategorije troskova, pri cemu se moze desiti da se
pojedini rashodi (kao sto su troskovi goriva) prihvataju u celini. Ovaj X-faktor je gotovo
uvek pozitivan (umanjuje opsti rast cena), i samo u izuzetnim slucajevima, kada su
potrebne velike investicije, moze imati negativne vrednosti (da se pridodaje opstem
indeksu rasta cena). Sustina ovog modela je da se preduzecima omoguci da zadrze
jedan deo profita koji je rezultat njegove povecane produktivnosti.
Vazno je napomenuti, da ova formula vazi za odredeni vremenski period, nakon cega
se vrsi njegova korekcija, polazeci pri tome od modela stope povracaja kao osnove za
utvrdivanje bazne cene. Ova korekcija se vrsi sa namerom da se "ispeglaju
prenaglaseni profiti ili gubici nastali u periodu primene price cap formule usled
ostvarivanja nivoa produktivnosti koji se u vecoj meri razlikuju od zacrtanog. Primenom
price caps formule, preduzece moze menjati cene u propisanom periodu bez direktnog
mesanja regulatora.
Formula je dizajnirana tako da odrazava promenu prosecnih troskova ostvarenih od
strane reprezentativne firme. Ukoliko individualna kompanija posluje bolje od tako
postavljenog standarda, ona je u stanju da ostvari ekstra dobit, i obrnuto, ukoliko
posluje sa troskovima koji su veci, onda njeni akcionari su penalisani sa manjim
profitom
40
.
39
"raktina primena ove formule je mnogo sloenija i podrazumeva povezivanje raznih vrsta trokova sa raznim I,faktorima.
6amo u elektroprivredi Bngleske i Aelsa postoji 1/ price caps formula. )d tog broja, jedna se odnosi na prenos a narednih 13
slue za regulaciju cena elektrine energije u *& distributivnih kompanija. ;a ovaj nain regulisano je oko 10. cena kod finalnih
potroaa #6as, *++*$.
40
9novaciju ovog mehanizma predstavlja uvoenje podele profita izmeu regulisanog preduzea i potroaa. ;aime, u formulu
se unosi maksimalni nivo profita koji preduzee moe da ostvari, nakon ega se on deli prema dogovorenoj proporciji. ! ovakvoj
shemi, preduzeu je ostavljena mogunost izbora I faktora u smislu da ukoliko se opredeli za niu I stopu, onda je stopa iznad
koje se deli profit nia i obratno. 6matra se da uvoenje podele profita poboljava performanse price cap mehanizma, jer uvodi
stimulanse na strani potroaa #6appington, (eisman, *++-$
129
Pored direktnog regulisanja cena, postoji jos nekoliko price cap mehanizama od kojih je
primena maksimiranja racuna po potrosacima najcesca. Sustina ovakvog pristupa je da
se svakom potrosacu maksimizira trosak za elektricnu energiju i to prema sledecoj
formuli:
RPC1 = RPC0 x (1+i-X+adj.) + (UPC x MC)
gde je
RPC - prihod po potrosacu ( parametri 0 i 1 oznacavaju baznu i posmatranu godinu)
i - je mera inflacije obicno data preko cena na malo
X - ocena moguceg poboljsanja produktivnosti
adj. - mera uskladivanja koja se odnosi na popuste ili takse
UPC - promena potrosnje kod pojedinih kategorija potrosaca u kWh
MC - marginalni troskovi
Primena maksimiziranja ovog tipa ima opravdanja jer eliminise podsticaj ka povecanju
potrosnje koji je prisutan u slucajevima maksimiziranja cena, te se na ovaj nacin insistira
na konzervaciji resursa i stimulaciji stednje elektricne energije.
zbor adekvatnog X-faktora podrazumeva da se regulator prethodno mora opredeliti za
jednu od dve mogucnosti. Prvo, regulator mora da odredi da li ce price cap formula da
se bazira na odredenom industrijskom standardu, ili ce pak da se zasniva na
transformisanom nacionalnom standardu
41
. Price caps formula zasnovana na
industrijskim standardima omogucava promenu cena na osnovu kretanja cena inputa i
promene prosecne produktivnosti za tu industrijsku granu. Za utvrdivanje stepena rasta
produktivnosti u pojedinim industrijskim granama koristi se metod ukupnog faktora
produktivnosti.
Price cap formula bazirana na transformisanom nacionalnom standardu, pociva na
stopama nacionalne inflacije i produktivnosti prilagodene industrijskim granama koje se
regulisu. Ukoliko se opredeli za ovakav pristup, regulator mora da se osigura da je tu
transformaciju izvrsio na najbolji nacin u smislu da se opredelio za pokazatelje koji na
41
! pojedinim sluajevima, moe da se koristi i rast produktivnosti individualnog preduzea umesto industrijskog. 2eutim,
ovakav pristup je nekonzistentan sa osnovnom filozofijom price cap modela u kome se firma testira u odnosu na opti
industrijski standard # ?anterber>, *++-$.
130
najbolji nacin odrazavaju poslovanje izabrane delatnosti koja se regulise. Posmatrano
na dugi rok, ovakav pristup ima tendenciju da se izravna sa industrijskim standardom,
dok u kratkorocnom ciklusu on moze da prouzrokuje znacajne gubitke ili dobitke u
zavisnosti od opstih ekonomskih uslova (Loube, 1995).
pored toga sto postoji opasnost od kratkorocnih problema koji mogu da nastanu usled
primene transformisanog nacionalnog standarda, regulatorne komisije se najcesce
opredeljuju za njega.
Jos jedna primedba koja moze da se uputi ovako formulisanoj price cap formuli je
moguca razlika u sveobuhvatnosti merenja opsteg rasta cena i rasta produktivnosti.
Ukoliko tu postoji neuskladenost, a najcesce postoji, u smislu da se prilikom merenja i
utvrdivanja opsteg rasta cena posmatra celokupno drustvo a kod merenja rasta
produktivnosti samo privatan ili drzavni (javni) sektor, onda moze da dode do distorzija
u primeni price cap formule.
Otuda da bi se efikasno mogla primenjivati price cap formula, neophodno je da se na
jedinstven i koliko je god to moguce sveobuhvatan nacin tretiraju statisticki podaci. Pri
tome je posebno vazno da ustanove koje to cine budu potpuno nezavisne kako bi se
izbegao uticaj pojedinih interesnih grupa na formiranje i prikazivanje statistickih
podataka.
Prednosti price cap regulacije su pre svega u njegovoj jednostavnosti kao i u
mogucnosti pojave inicijativa koje bi vodile ka smanjenju troskova. Posledica te
jednostavnosti su i daleko manji troskovi primene ovog modela kao i skraceni vremenski
period njegove primene, uz ostavljanje slobode preduzecu da izabere najbolji nacin na
koji ce doci do povecanja produktivnosti.
Slabe strane ovog modela mogu da se naslute u situacijama kada preduzece zeli da
poveca svoju produktivnost na ustrb kvaliteta usluga. U takvim situacijama, regulator
mora vise da bude okrenut kontroli kvaliteta umesto kontroli troskova sto je slucaj kod
regulacije putem stope povracaja. Takode, primena ovog modela prouzrokuje izvesnu
dozu neizvesnosti oko obezbedenja inicijative za kapitalna ulaganja, kao i oko nekih
drugih esencijalnih pitanja kao sto su ekoloska zastita, racionalna potrosnja elektricne
energije i slicno.
Ujedno, postoji sumnja da sa uvodenjem price cap formule moze se eliminisati
tendencije prelivanja troskova i prihoda u okviru jednog preduzeca sa jedne na drugu
uslugu ili proizvod. Takva mogucnost se uglavnom koristi da bi se stimulisala prodaja
odredenog proizvoda ili da bi se eliminisala konkurencija.. Naime odvojeno tretiranje i
nepostojanje uzajamne korelacije izmedu cena i troskova proizvodnje, ne eliminise
mogucnost alternativnog formiranja cena, sto je posledica postojanja monopolskog
polozaja na trzistu i slabe cenovne elasticnosti. U takvim uslovima, u slucajevima kada
preduzece zeli da poveca cene, da bi opravdalo zahtev za takvim povecanjem,
preduzece jednostavno prevali troskove na odredene usluge ili proizvode koji su
predmet tog zahteva. Usled toga, regulatorna tela i institucije moraju relativno cesto da
preispituju rezultate postignute sa uvodenjem ove formule kako bi eliminisali sve
navedene negativne tendencije. Sa druge strane, pojedini elementi koji se koriste kao
osnovni instrumenti za formiranje price cap formule (kao sto je stopa produktivnosti) su
relativno nepouzdani i veoma tesko ih je utvrditi na zadovoljavajuci nacin. Takva
131
situacija moze negativno da se odrazi u smislu uvodenja sve veceg administriranja
prilikom regulacije cena.
1.22 Utvrdivanje cena na bazi marginalnih troskova
U principu, podsticajno utvrdivanje cena elektricne energije, na nacin kako je to ranije
navedeno, moze da se kombinuje sa bilo kojim pristupom za odredivanje cenovnog
nivoa. U praksi, posto je ovaj pristup zasnovan na inicijativi za povecanjem stope
povracaja, on je primenjiv samo u situaciji kada postoji privatno vlasnistvo nad
elektroprivrednim kapacitetima, u kojima pritisak akcionara na povecanje zarada
predstavlja glavni motivacioni faktor. U slucajevima kada je elektroenergetska industrija
u drzavnom vlasnistvu i organizovana je na nacionalnom nivou, vlasnici i potrosaci u
sustini predstavljaju istu grupu kojoj maksimizacija profita nije prvenstveni cilj. Otuda je
u tim zemljama daleko vise naglasenija orijentacija koja bi vodila ka ekonomski
racionalnijem utvrdivanju cena zasnovanom na optimalnoj alokaciji resursa i odasiljanju
adekvatnih cenovnih signala.
Objasnjavajuci marginalne troskove kao troskove potrebne da bi se obezbedila dodatna
proizvodnja, ili kao troskove koje ostvaruju novi kapaciteti koji treba da podmire dodatnu
potraznju za elektricnom energijom, u jednu ruku predstavlja veoma pojednostavljeno
shvatanje marginalnih troskova. Da bi mogli bolje da sagledamo ovu problematiku,
potrebno je da se podrobnije osvrnemo na pojedine aspekte sadrzine i strukture
marginalnih troskova.
Potraznja za elektricnom energijom nije ravnomerno rasporedena tokom godine. Naime
postoje periodi kada je ta potraznja veca kao i periodi kada je ona mala tokom godine, a
tu su i periodi kada se postizu vrsna opterecenja. Ciklusi kretanja potrosnje elektricne
energije mogu biti dnevni, nedeljni ili godisnji. Proizvodnja mora konstantno da se
odrzava u skladu sa ovim varijacijama u potrosnji kao i sa postojecim ogranicenjima u
elektroenergetskom sistemu. No, i pered svega ovoga, kao prva aproksimacija mogu da
se posmatraju dve situacije.
Sa jedne strane, postoje periodi kada je potreba za elektricnom energijom niza od
moguce proizvodnje raspolozivih kapaciteta, odnosno periodi za koje mozemo da
konstatujemo da postoji visak elektricne energije. Dodatne potrosnja u tim periodima
moze da se momentalno zadovolji, bez potrebe za povecanjem postojecih kapaciteta. U
tom slucaju, marginalni troskovi nisu nista drugo do "proporcionalni" odnosno varijabilni
troskovi koji odgovaraju troskovima goriva koje je potrebno utrositi u postojecim
elektranama da bi se zadovoljila dodatna potrosnja.
Sa druge strane, postoje periodi u godini tokom kojih je potrosnja izuzetno velika. Moze
se desiti da u takvim slucajevima, usled krajnje nepovoljnih uslova (npr. nemogucnost
nabavke elektricne energije od drugih elektroenergetskih sistema), proizvodni
kapaciteti ne budu u stanju da u potrpunosti zadovolje postojecu potrosnju. Rizik od
dolazenja u ovakvu situaciju mora da se svede na takve okvire u kojima bi njegova
materijalizacija izazvala najmanje stete za drustvo u celini.
132
Nasuprot ova dva izneta slucaja, pojava novih potreba za elektricnom energijom
povecava rizik od nedostatka odnosno od nemogucnosti zadovoljenja tih potreba, sto
postavlja obavezu pred elektroprivredno preduzece da odrzava kvalitet svoje usluge
povecanjem raspolozivih kapaciteta ili instalisanjem nove mreze. Marginalni troskovi za
dodatnu potrosnju su u tom slucaju upravo jednaki troskovima takvog prosirenja.
Ukoliko potraznja za elektricnom energijom konstantno raste, onda se povecanje
raspolozivih kapaciteta moze posmatrati kao ubrzavanje novih investicija za koje bi se
potreba ukazala nesto kasnije. Polazeci od ovakvog stava, mozemo posmatrati
marginalne troskove kao troskove prevremene potrebe za povecanjem kapaciteta.
U kontekstu kontinuiranog povecanja potrosnje, marginalni troskovi mogu prosto da se
opisu kao troskovi rasta, predstavljajuci odnos rasta troskova zbog rasta potrosnje.
Posmatrano na godisnjem nivou, ovi troskovi mogu da se razdvoje na dve komponente:
varijabilne troskove koji odgovaraju iznosu dodatnih troskova goriva tokom
godine;
investicione troskove koji korespondiraju sumi finansijskih troskova,
amortizacije i fiksnih operativnih trokova koji ce se pojaviti tokom prve
godine koriscenja novih kapaciteta.
1.22.1 Kratkorocni nasuprot dugorocnim marginalnim troskovima
Kada se javi potreba za novom potrosnjom, preduzece ima dve mogucnosti:
Jedna alternativa je da odmah izgradi dodatnu jedinicu sa kojom bi zadovoljila
potrosnju. Marginalni troskovi u tom slucaju bili bi jednaki troskovima
instalacije u prvoj godini plus troskovima goriva tokom godine. Ovako
definisani troskovi poznati su kao dugorocni marginalni troskovi, odnosno
troskovi koji nastaju kada proizvodac povecava obim svojih kapaciteta.
Nasuprot prethodno iznetoj alternativi, pretpostavimo da elektroprivredno
preduzece nije u stanju da poveca svoje proizvodne kapacitete. Kada ne
postoji mogucnost da se pojavi nedostajuca proizvodnja, u tom slucaju
marginalni troskovi su jednaki troskovima goriva utrosenom u kapacitetima
koji su zadovoljili tu dodatnu potrosnju. Tokom perioda kada postoje izgledi
da potrosnja prevazice raspolozivu proizvodnju, dodatnu proizvodnju
moguce je ostvariti po troskovima koje izaziva prestanak isporuke novom
korisniku. Troskovi koji se pripisuju izgubljenom kwh su proporcionalni
odnosno odgovarajuci troskovima stete koju je pretrpeo potrosac pogoden
ovim merama, i oni se definisu kao troskovi nestasice prouzrokovane
dodatnim zahtevima sa proizvodnjom. U odsustvu bilo kakvih investicionih
ulaganja, kratkorocni marginalni troskovi predstavljaju sumu troskova goriva
i troskova nestasica nastalih tokom godine.
133
Dugorocni i kratkorocni marginalni troskovi se medusobno razlikuju po strukturi i
kompoziciji, ali njihovim uporedivanjem mozemo doci do optimalne velicine proizvodnih
kapaciteta. Ekonomski optimum podrazumeva da mora da bude uspostavljena
dugotrajna ravnoteza izmedu precenjenosti i podcenjenosti proizvodnih kapaciteta.
Kako se proizvodnja koja ce zadovoljiti potrosnju ne moze stoprocentno garantovati,
ravnoteznu tacku predstavlja minimum troskova koje ce drustvo kao celina imati. Mera
te ravnotezne tacke, odnosno minimuma troskova za drustvo dobija se kada se sa
jedne strane saberu troskovi elektroprivrede (zbir godisnjih operativnih i investicionih
troskova za dodatnu proizvodnju) a sa druge strane saberu tzv. troskovi nestasice za
drustvo kao celinu.
Teorija marginalnih troskova pociva na naporima Depuit-a i nakon njega Hotellinga, koji
su na pocetku ovoga veka prvi zapoceli istrazivanja na ovu temu
42
. Razvoj terorije,
posebno njene primene u elektroenergetskom sektoru, doziveo je snazan podstrek u
radovima Boiteux-a, Stainer-a i drugih autora tokom pedesetih godina dvadesetog
veka
43
. Naknadni radovi na ovu temu, doveli su do daljeg razvoja sofisticiranijih modela
koji su omogucili analiticarima da dublje prodru u strukturu marginalnih troskova.
Osnovne postavke iz koje se izvodi teorija marginalnih (granicnih) troskova moze se
najbolje videti na osnovu jednog primera i njegove graficke interpretacije:
Tabela 9. Ukupni, prosecni i granicni troskovi
Nivo Ukupni Prosecni Troskovi Granicni
200 1.000.000 5.000 - -
400 1.380.000 3.450 380.000 1.900
600 1.620.000 2.700 240.000 1.200
800 1.760.000 2.200 140.000 700
1000 1.850.000 1.850 90.000 450
1200 1.980.000 1.650 130.000 650
1400 2.240.000 1.600 260.000 1.300
1600 2.800.000 1.750 560.000 2.800
1800 3.780.000 2.100 980.000 4.900
42
".%epuit, #*+1&$<%e l !tilite et de 6a 2esure, Ca 8eforma 6ociale, Turin
:.:otelling #*+1F$< The Deneral (elfare in 8elation to "roblems of 8ail@a> and !tilit> 8ates,
43
2.=oiteuJ #*+-+$< Ca tarification des %emandes en "ointe, 8evue Deneral da l zBlectricite, vol.0F
".6teiner #*+0/$< "eak Coads and Bfficient "ricing, Kuarterl> 5ournal of Bconomics, ;ovember
134
Dijagram konstruisan na bazi prethodne tabele jos bolje prikazuje razvojni tok kako
prosecnih tako i granicnih (marginalnih) troskova.
Grafikon 6. Prosecni i marginalni troskovi
0
1000
2000
3000
4000
5000
6000
400 600 800 1000 1200 1400 1600 1800
z dijagrama mozemo da uocimo da granicni troskovi u celoj zoni degresije leze ispod
prosecnih troskova. Povecanjem proizvodnje, pocevsi od najnizih stepena koriscenja
kapaciteta, prosecni troskovi opadaju do odredenog nivoa usled smanjenja ucesca
fiksnih troskova po jedinici proizvoda, da bi svoj minimum dostigli u tacci gde se fiksni i
varijabilni troskovi izjednacavaju.
135
Marginalni troskovi takode opadaju pri povecanju proizvodnje, ali dosezu svoj minimum
pre minimuma prosecnih troskova. U toj poziciji, oni se sastoje samo iz proporcionalnih
troskova. Sa daljim rastom proizvodnje, usled povecanja stepena reagibilnosti kod
pojedinih vrsta i grupa varijabilnih troskova, dolazi i do rasta granicnih troskova, koji su
jos uvek nizi od prosecnih troskova. Tacka u kojoj se izjednacavaju prosecni i
marginalni troskovi naziva se tackom optimalnih troskova, i u toj situaciji preduzece na
najbolji moguci nacin iskoriscava svoje proizvodne kapacitete.
Razlog za utvrdivanje cena koje bi bile jednake marginalnim troskovima moze da se
prikaze na prostom dijagramu ponude i traznje.
136
Grafikon 7. Dijagram ponude i potraznje
137
Neka je EFGD kriva traznje koja determinise potrebu za elektricnom energijom u baznoj
godini pri razlicitim nivoima prosecne cene. AGS je kriva ponude, i ona je determinisana
marginalnim troskovima proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. Pri ceni p i proizvodnji
Q, ukupan prihod od ostvarene potrosnje (reprezentovana spremnoscu potrosaca da
plate ovu cenu) moze da se predstavi povrsinom ispod krive traznje omedene tackama
OEFJ. Troskove proizvodnje koji su adekvatni za zadovoljenje ovakve traznje
predstavlja povrsina ispod krive ponude oivicena tackama OAHJ. Otuda, neto dobit,
iskazana kao ukupan prihod minus ukupni troskovi, jednaka je povrsini oivicenoj
tackama AEFH. Maksimalna dobit se ostvaruje (povrsina AEG) kada je cena elektricne
energije jednaka marginalnim troskovima u tacki G u kojoj se ostvaruje optimalni trzisno
resenje pri ceni p0 i proizvodnji Q0 .
Matematicki iskazano, maksimalna neto dobit (ND) je odredena sledecim izrazom:
ND =

p
dQ Q p
&
( '
-

q
dQ Q MC
&
( '

gde p(Q) i MC(Q) prestavljaju funkcije traznje odnosno ponude respektivno.
Maksimiziranjem ND dobijamo:
d(ND)/d(Q)=p(Q) - MC(Q)=0
138
Na osnovu ovog izraza moze se zakljuciti da tacka u kojoj se seku kriva traznje i kriva
marginalnih troskova predstavlja optimalnu tacku u kojoj se postize maksimum funkcije
(p0 i Q0).
Posmatrana analiza je do sada imala statican karakter. Ukoliko bi se u nju ukljucila
dinamicka komponenta u smislu da se pretpostavi da ce u odnosu na baznu godinu,
sledece godine doci do rasta potrosnje, onda bi se i kriva traznje pomerila sa nivoa D0
na nivo D1 . Ukoliko bi se u narednoj godini zadrzala bazna optimalna cena p0, onda bi
visak traznje za elektricnom energijom iznosio GK. U idealnom slucaju, proizvodnja bi
morala da poraste na nivo Q1 da bi se uz cenu p1 uspostavila nova tacka optimuma L.
Raspolozive informacije koje se odnose na novu traznju D1 mogu da budu nekompletne,
odnosno da stvaraju problemu u pokusaju lociranja nove tacke optimuma. z tog
razloga, analiticarima je neophodno da do ove tacke dolaze kroz nekoliko iteracija.
Stoga bi prvi korak bio da se ponuda poveca do nivoa od Qz a cena do nivoa pz.
Postojanje daljeg viska traznje MN ukazuje da je neophodno da proizvodnja i cene dalje
rastu. Ukoliko bi se u tome preteralo, i ukoliko bi doslo do vise raspolozive proizvodnje
nego sto je to neophodno u datom trenutku, onda bi se moralo sacekati dok rast traznje
ne dostigne nivo moguce proizvodnje. Usled stalnog rasta potrosnje elektricne energije,
kao i zbog cinjenice da u delu proizvodnje nije moguce fino podesavanje i uskladivanje
zbog specificnosti proizvodnih kapacitete i teznje da njihova velicina bude sto veca,
dostizanje optimalne tacke moze da predstavlja skoro neresiv problem. Prikazacemo to
na sledecem grafikonu:
Pretpostavimo da u baznoj godini maksimalna proizvodnja iz raspolozivih kapaciteta
iznosi Q, dok je optimalna tacka dostignuta pri proizvodnji Q0 i ceni p0 koji odgovaraju
traznji D0 i krivi kratkorocnih marginalnih troskova SRMC. Ukoliko dode u narednom
periodu do rasta traznje sa nivoa D0 na nivo D1, da bi se uspostavili trzisni odnosi
posmatrano na kratki rok, cena mora da poraste do nivoa p1 posto su kapaciteti fiksni.
Pomeranjem krive traznje do nivoa D2 i cene na nivo p2, javlja se potreba za uvodjenjem
novih kapaciteta za proizvodnju elektricne energije Q. Nakon toga, kada ti novi
kapaciteti postanu operativni, kriva kratkorocnih marginalnih troskova tezi da se vrati na
prvobitni trend, tako da bi nova optimalna cena bila p3 koja bi odgovarala traznji D3.
139
Grafikon 8. Grafikon kratkorocnih marginalnih troskova
Generalno posmatrano, ovako velike cenovne oscilacije koje nastaju usled stalnog
rasta potrosnje i primene kratkorocnih marginalnih troskova (kao sto je prikazano u
prethodnom grafikonu), su neprihvatljive sa stanovista potrosaca. Ovaj praktican
problem moze se prevazici ukoliko bi se kratkorocni marginalni troskovi zamenili sa
dugorocnim, pri cemu je neophodno da se ujedno izvrsi i diferencijacija cena elektricne
energije.
Uprosceni graficki prikaz modela dugorocnih marginalnih troskova moguce je prikazati
ukoliko se uvedu dve krive traznje za elektricnom energijom, Dpk koja odgovara traznji u
casovima vrsnog opterecenja i Dop koja odgovara traznji u ostalim dnevnim casovima
kada je potrosnja mala ili umerena. Kriva ponude, iskazana kao a kroz kratkorocne
marginalne troskove, je pojednostavljena tako da nivo a odgovara troskovima goriva,
proizvodnje i odrzavanja jednog odredenog tipa elektrana i ona je konstantna, dok kriva
dugorocnih marginalnih troskova koji odgovaraju troskovima dodatnog kapaciteta, je
data kroz konstantni nivo b. Staticki dijagram je dat kako bi se ukazalo da pritisak na
izgradnju novih kapaciteta nastaje usled potrosnje u periodima vrsnog opterecenja Dpk, i
da potrosaci koji se nalaza u okviru potrosnje Dop ne treba da snose dodatne troskove
izgradnje novih jedinica. z tog razloga, i model utvrdivanja optimalne cene mora da
uzme u obzir ovu okolnost, te se cena mora razdvojiti na dve komponente u zavisnosti
od doba dana koriscenja elektricne energije odnosno na vrsni period ppk=a+b, i vanvrsni
period pop=a
140
Grafikon 9. Dugorocni marginalni troskovi
Lako je ustanoviti da razlika izmedu ova dva marginalna troska je prosta razlika izmedu
godisnjeg troska izvodenja investicionog projekta i troskova ocekivanja odredenog
datuma. Otuda, ukoliko, su ti troskovi u ravnotezi, tj. dugorocni i kratkorocni marginalni
troskovi su isti, onda je postignuta optimalna velicina sistema. Drugim recima,
konfiguracija proizvodnog sistema je optimalna onda kada su dugorocni i kratkorocni
marginalni troskovi jednaki.
Kao dodatak ovim teoretskim osnovama dugorocnih marginalnih troskova, oni mogu da
imaju dodatnih prednosti u odredenim posebnim situacijama. Dva tipa situacija mozemo
da istaknemo: Prvi, kada su cene i cenovni odnosi izmedu potrosaca naruseni raznim
vladinim intervencijama i stimulacijama tokom jednog duzeg perioda pa je potreban
jedan objektivan i efikasan metod i nacin da se ti odnosi poprave i uklone sa politicke
arene (kao sto je to bio slucaj sa npr. sa talijom i Grckom); Drugi, kada dolazi do
znacajne promene u troskovnoj strukturi proizvodnje elektricne energije sto je bila
situacija u Francuskoj (uvodenje nuklearnog programa). Naime, u rezimu prosecnih
troskova, uvodenje u pogon nuklearne elektrane koju karakterisu visoki kapitalni i niski
operativni troskovi, uprkos njenim sveukupnim nizim troskovima, imace za posledicu
povecanje cena u prvih nekoliko godina zbog velikog ucesca kapitalnih troskova u
cenovnoj osnovi. U takvoj situaciji, ekonomski je opravdano da se od samog pocetka
krene sa dugorocnim marginalnim troskovima, posto potrosaci u suprotnom ne bi imali
stabilne ili precizne cenovne signale koji bi mogli da uticu na njihovo ponasanje u
uslovima kada dolazi do izmene strukture proizvodnje.
141
1.22.2 Ogranicenja ekonomske teorije: problemi primene
Ekonomska teorija je zasnovana na pretpostavkama i preduslovima, od kojih mnogi , u
praksi, samo delimicno mogu da se ostvare. Problemi koji nastaju prilikom prelaska sa
teorije na praksu ne smeju se podceniti. Oni u sustini izrastaju iz kontradikcije izmedu
sematske strukture tarifnih stavova i kompleksne prirode koncepta marginalnih troskova
u stvarnoj ekonomiji.
1.22.2.1 Ekonomsko okruzenje
Prodaja po ceni koja odgovara marginalnim troskovima ne predstavlja konacnu cenu
koja u potpunosti pogada direktnog korisnika sve dok i ostali ucesnici u lancu kreiranja
konacne cene elektricne energije ne kreiraju svoj cenovnik. U praksi, do te konacne
cene je veoma tesko doci, pogotovu na trzistu eneregenata, jer je ono prepuno
raznoraznih poreza, taksi kao i subvencija koje su manje ili vise ocevidne ili skrivene.
Stavise, pojedini troskovi se ne uzimaju podjednako i uvek u obzir, kao sto je to slucaj
sa troskovima zastite covekove okoline. No, sve to sto smo do sada naveli ne znaci da
se ne moze uciniti racionalan prilaz u smislu da se uticaj ekonomskog okruzenja sto
vise neutralise.
1.22.2.2 Neuskladenost
Potrosnja raste u principu konstantno, linearno, za razliku od proizvodnje koja se krece
skokovito. Ovakvi trendovi neizbezno dovode do situacija u kojima cas imamo
predimenzionirane, cas podcenjene kapacitete, te samim tim dolazi i do adekvatne
fluktuacije marginalnih troskova. Sa svoje strane, da bi mogla da bude primenjljiva,
cena odnosno tarifna struktura koja iz nje proistice mora da bude stabilna pogotovu ako
pociva na dugorocnim investicionim odlukama. Otuda, nije uopste sporno da cena u
potpunosti treba da odgovara nepravilnom kretanju marginalnih troskova iz godine u
godinu, odnosno, da tarifna skala mora da odgovara dugorocnom trendu troskova
razvoja mreze i instalacija.
1.22.2.3 Kratkorocna slucajnost i dugorocna neizvesnost
Potreba da se stalno razmislja o buducem razvoju, dovodi nas do drugog paradoksa:
cene moraju da budu pouzdane i poznate za najmanje nekoliko godina unapred, dok
marginalni troskovi na kojima pocivaju te cene su promenljivi i podlozni uticaju slucajnih
i nepredvidivih dogadaja. Ukoliko svemu ovome pridodamo i nemogucnost kontrolisanja
i preciznog predvidanja dogadaja u okruzenju, prakticna primena principa ekonomskog
optimuma u smislu povecanja pouzdanosti planiranja buducih dogadaja, podrazumeva
uvodenje neizvesnosti u buducnosti kroz spajanje razlicitih faktora rizika cija
verovatnoca pojave moze da bude predmet procene. Otuda, mozemo da kazemo da
marginalni troskovi koji sluze za formiranje cena, predstavljaju matematicko ocekivanje
buducih dogadaja sa velikim rizikom za proizvodaca.
142
1.22.2.4 Primena tarifnih skala
Pretvaranje marginalnih troskova u tarife predstavlja glavni problem. Po svojoj
konstrukciji, marginalni troskovi su kompleksni podjednako i u svojoj strukturi i u
sadrzini, i takode su ekstremno diversifikovani. Tamo gde bi se pokusalo da se tacno
odrede troskovi snabdevanja, ne bi postojala dva potrosaca koji bi imali iste troskove.
Sa druge strane, tarife moraju da budu u saglasnosti sa osnovnim nacelima i sematski
date. Kako je njihov osnovni cilj da putem odredenih signala uticu na odluke potrosaca,
one moraju da budu prepoznatljive i razumljive potrosacima kojima su upucene.
Pokusajem da se tarife sto vernije priblize troskovima i da se obezbedi sto veca njihova
tacnost, umanjio bi se efekat poruke sa jedne strana a sa druge povecali bi se troskovi
merenja i administriranja koji bi opet bili nespojivi sa prednostima koji proisticu iz vece
tacnosti.
Za svaku kategoriju potrosaca, najprihvatljiviji nivo tarifnih stavova predstavlja odredenu
vrstu kompromisa, koji moze biti definisan kao ravnotezna tacka izmedu:
prednosti koje nudi fino podesavanje korisnikovog izbora i,
krajnjih granica brige o potrosacu zajedno sa troskovima merenja i
administriranja koje bi takva tarifna struktura proizvela.
1.22.2.5 Budzetska ravnoteza
Gledano striktno, po zakonima racunovodstva, prodaja po marginalnim troskovima ne
mora neminovno da obezbedi i ravnotezu prihoda i rashoda, odnosno budzeta. Analiza
operativnih tekucih prihoda i rashoda sta vise ukazuje na to da teoretski ne mora
postojati nikakva veza izmedu prosecnih ekonomskih troskova i knjizenih troskova,
zbog uticaja razlicitih faktora kao sto su inflacija, izmena kamatnih stopa i deviznih
kurseva kao i raznih pravila koji se ticu amortizacije sredstava (revalorizacije). Ovo je
razlog zasto prodaja po marginalnim troskovima sasvim retko proizvede prihode koji se
ocekuju iz primene tarifnih stavova. Shodno tome, ravnoteza budzeta moze da se
uspostavi samo prilagodavanjem navise ili nanize dugorocnih troskova za svaku
kategoriju potrosnje.
z svih tih razloga bilo bi pogresno ukoliko bi bilo koju od pomenutih zemalja naveli kao
primer potpune primene modela dugorocnih marginalnih troskova. To je prvenstveno
zbog toga sto nije uvek moguce eliminisati politicko uplitanje u potpunosti niti zanemariti
potrebu za pokricem istorijskih troskova. Stoga, implementacija marginalnih troskova
kod utvrdivanja cena elektricne energije moze da ima razlicite oblike odnosno da se
primenjuje samo na delovima cenovnog sistema, polazeci pre svega od toga da ukoliko
zeli da se ostvari ekonomski racionalan i pre svega efikasan pristup, i struktura cena
odnosno tarifni sistem je od podjednake vaznosti kao i sam nivo cena elektricne
energije.
Dugorocni marginalni troskovi, kao pristup utvrdivanju cena elektricne energije, ima
mnogo atraktivnih karakteristika sa stanovista ekonomske efikasnosti, ali je njega zbog
svoje kompleksnosti veoma tesko primeniti. Po svojoj prirodi, dugorocne marginalne
troskove je daleko teze utvrditi nego one koji su se vec desili u proslosti, posto su oni
143
vise zasnovani na intencijama i proceni. Dugorocni marginalni troskovi, kao i svi drugi
troskovi, trpe promene tokom vremena. U stabilnim uslovima i okvirima za donosenje
odluka, ovo ne mora da predstavlja problem, ali se javlja rizik da jedan preterano krut
pristup moze da dovede do promena u trzisnim uslovima, kao i rizik da ovaj pristup
moze da pruzi pogresne signale posmatrano na kratak rok.
majuci u vidu problem "drugog najboljeg resenja, odnosno evidentnu mogucnost da ni
cene ostalih proizvoda nisu odredene na njihovom realnom nivou, sto narusava
mogucnost najbolje alokacije resursa posto dolazi do iskrivljavanja vrednosti
odgovarajucih parametara, moze se postaviti pitanje o relevantnosti dobijenih optimuma
metodom marginalnih troskova. Medutim, problem "drugog najboljeg resenja nije samo
specifikum ovog metoda vec i svih drugih nacina obracuna najefikasnije upotrebe
resursa. On se uvek javlja kada cene pojedinih roba odstupaju od njihove ekonomske
vrednosti, odnosno uvek kada se informativna funkcija cena deformise usled njihove
nepodudarnosti sa indeksima retkosti odredenih proizvoda, te na osnovu toga i
izvedenih indeksa retkosti angazovanih proizvodnih faktora (nstitut za ekonomiku
industrije, 1981).
1.23 Trzisno utvrdivanje cena elektricne energije
Treci moguci pristup utvrdivanju optimalnih cena elektricne energije, umesto na nekom
od cost plus modela, pociva na delovanju trzisnih zakona. Ovaj pristup je relativno nov i
tek od nedavno je poceo da se primenjuje u elektroprivredi uz veoma primetnu
akceleraciju. Delimicna liberalizacija proizvodnje u pojedinim zemljama povecala je
prostor za delovanje konkurencije i trzisnih zakona u pojedinim fazama ovog procesa,
ali za sada mozemo da kazemo da samo dve zemlje imaju relativno razvijeno trziste
elektricne energije. To su Velika Britanija i Norveska. ako svaka od njih ima dosta
svojih specificnosti, ono sto im je zajednicko, to je postojanje jednog centralnog mesta,
pool-a - berze, na kome se utvrduju cene elektricne energije.
U Norveskoj, nacionalna kompanija za prenos elektricne energije Statnet, preko svoje
filijale Statnet Marked, operise ujedno kao i pool poznatiji kao Power Exchange. Na tom
mestu se ne vrsi celokupna kupoprodaja elektricne energije vec jedan veliki deo se
razmenjuje na osnovu bilateralnih sporazuma izmedu samih elektroprivrednih
preduzeca. Na berzi, elektricna energija moze da se kupi po tri razlicita osnova:
Dnevno (spot) trziste - Cene se dnevno utvrduju za svaki naredni dan.
Trenutno postoji 6 razlicitih cena za radne dane i 2 cene za vikend i praznike.
Nedeljno trziste - Na ovom trzistu postoje dva tipa ugovora, jedan koji se
odnosi na baznu snagu (snagu u bandu) i drugi koji se odnosi na dnevnu
snagu. Cene se odreduju svake nedelje za sledecih 3 do 7 nedelja kao i za 5
blokova po 4 nedelje, to jest za 23 do 27 nedelja unapred. Bazna snaga
podrazumeva fiksnu, konstantnu isporuku za 168 sati nedeljno, dok dnevna
snaga podrazumeva konstantnu dnevnu isporuku u periodu od 7 do 22 h za
prvih 5 dana u nedelji, odnosno 75 h nedeljno.
144
Regulaciono trziste - Ovo trziste ima funkciju balansiranja proizvodnje i
potrosnje kao i njegove regulacije u slucaju ispada i kvarova u sistemu. Kada
se utvrde cene i kolicine na dnevnom trzistu, Statnet Marked poziva ucesnike
da daju svoje ponude za povremene isporuke koje bi sluzile za regulaciju
proizvodnje i potrosnje na gore ili na dole. Kada se te ponude dostave, cena
za energiju koja sluzi za regulaciju se odreduje na nivou najskuplje ponude za
odredeni sat. Statnet Marked pravi obracune za svaki sat za sva nezavisna
preduzeca sa kojima kompanija razmenjuje elektricnu energiju. Trenutno
postoje 82 takva preduzeca. Sva razlika izmedu proizvodnje plus ugovorene
kupovine elektroprivrednog preduzeca i njegove potrosnje plus ugovorene
isporuke definise se kao kupovina i prodaja regulacione energije.
Nezavisno od regulacionog trzista, cene se utvrduju na osnovu ponuda svakog
elektroprivrednog preduzeca za odredeno vreme. Kompanija moze da daje ponude za
kupovinu ili za prodaju elektricne energije ili i za jedno i drugo, npr. ona moze da izrazi
spremnost za kupovinu odredene kolicine elektricne energije ispod utvrdene cene kao i
spremnost da proda iznad te cene. Sve ponude se zbiraju, i cena se balansira na nivou
gde su kupovina i prodaja jednaki. Ukoliko se pojave uska grla u prenosnom sistemu,
posebne ponude mogu da se zatraze za razlicite delove sistema.
Zbog monopolskih karakteristika koje imaju prenos i distribucija elektricne energije,
cena za ove funkcije nije predmet utvrdivanja na trzistu, vec se ona odreduje na bazi
troskovnog pristupa. Elemenat razdaljine nije elemenat tarifa za prenos koje naplacuje
Statnet, ali se zato naplata vrsi prema mestu konekcije na prenosni sistem kao i za
aktuelne energetske tokove. Posebna cena za energiju, podeljena u 5 tarifnih grupa
(plus sesta za izvoz) odrazava troskove gubitaka u prenosu i odreduje se prema
cenama na spot trzistu. drugi izdaci mogu da se zaracunavaju kao sto je npr. slucaj sa
novim prikljuccima na mrezu.
Pored glavne prenosne mreze koja je u vlasnistvu Stannet-a, postoje i regionalne i
distributivne mreze, koje su takode otvorene za sve one koji su zainteresovani. Kao i na
glavnoj prenosnoj mrezi, cene se utvrduju u skladu sa upustvom od strane NVE (Water
Resources and Energy Administration) koji takode rukovodi i organizuje rasprave na tu
temu, ali direktno ne utvrduje niti odobrava tarife.
Norvesko trziste ima niz karakteristika i specificnosti. Skoro celokupna proizvodnja
oslonjena je na hidrokapacitete uz prisustvo znacajnih viskova; uprkos opstoj
deregulaciji, zadrzana su neka ogranicenja koja se odnose na izvoz elektricne energije.
Postojeci viskovi, uticali su na smanjenje cena, pogotovu za velike potrosace kao i za
kupovinu na veliko, kao i na smanjenje pritiska na proizvodne troskove. Nije jasno da li
ce postojeci sistem reprodukovati takve cene koje bi bile dovoljne da generisu nove
investicije onda i u meri kada i koliko to bude neophodno. Trenutno, najveci broj
proizvodaca, postojecom cenom pokriva samo kratkorocne marginalne troskove (koji su
inace kod hidroproizvodnje izuzetno niski) kao i amortizaciju koja je usled velike starosti
kapaciteta znacajno podcenjena, tako da aktuelni kapitalni troskovi ne predstavljaju
znacajnu stavku u strukturi cene.
145
Daleko razvijeniji oblik trzisnih institucija na kojima dolazi do formiranja cena elektricne
energije suceljavanjem ponude i potraznje srecemo u elektroprivredi Engleske i Velsa.
Kazemo razvijeniji, posto u ovom primeru pored velikoprodajnog trzista sastavljenog od
trzista dugorocnim ugovorima (na kome se trguje kapacitetima) i spot trzista (na kome
se trguje energijom), srecemo se i sa maloprodajnim trzistem na kome se odvija
konkurencija kod krajnjih potrosaca (retail competition)
44
.
Spot trziste predstavlja najradikalniji deo reforme koja je izvedena u Engleskoj i Velsu.
Na njemu se suceljavaju ponuda i potraznja za elektricnom energijom u smislu da svako
jutro proizvodaci moraju da prijave koje ce elektrane i blokovi biti raspolozivi za naredni
dan sa odgovarajucom cenom
45
, dok istovremeno svi potrosaci za taj isti period moraju
da prijave procenjene potrebe za elektricnom energijom i to po naponskim nivoima na
kojima preuzimaju struju. Cene i kolicine koje se nude utvrduju se za svakih pola sata..
Na osnovu ovako dobijenih podataka, dispeceri u okviru NGC (National Grid Company)
startuju kompjuterski program ciji je zadatak da minimizira sistemske troskove
proizvodnje za naredni dan. Rezultat rada kompjutera je poznat kao neobavezni spisak
rasporeda angazovanja elektrana, posto on ignorise sva ogranicenja koja mogu da se
pojave u prenosnoj mrezi. Naime, usleg zagusenosti prenosne mreze, moze da se javi
situacija da neka elektrana bude angazovana iako je njena cena veca od cene neke
druge elektrane, tako da je neophodna revizija ovog prvobitnog spiska angazovanja. Na
osnovu revidovanog prvobitnog spiska, kalkulise se cena za svakih pola sata, tzv.
sistemska marginalna cena (SMP)
46
koja je jednaka ceni 1 MWh najskuplje elektrane
koja je u pogonu. Nacin utvrdivanja cema na spot trzistu moze najbolje da se vidi na
sledecem primeru (Hunt, 1991).
Ako postoje cetiri ponude (1,2,3 i 4 penija/kWh) dispeceri odlucuju da se prihvate tri
najnize, tako da je SMP jednaka 3 penija po kWh za tih pola sata. Sva tri proizvodaca
cije su ponude prihvacene dobijaju po 3 p/kWh. Uz ovu cenu, bez obzira da li su se
kvalifikovali ili ne, proizvodaci dobijaju naknadu za svaku elektranu koja je pogonski
spremna. Na taj nacin uveden je elemenat kapaciteta u cenu. Taj elemenat kapaciteta
racuna se po formuli:
LOLP x (VOLL - max. SMP)
gde LOLP (Loss of Load Probability) - Mogucnost prekida snabdevanja -predstavlja
rizik da potraznja bude veca od raspolozivih kapaciteta. Naime, ovaj elemenat pokazuje
u kojoj meri je potrosnja blizu maksimalno raspolozivim kapacitetima, odnosno koja je
verovatnoca da moze doci do pada napona i prekida snabdevanja. Ukoliko je ta
44
Ha sada samo onih sa preko * 2( angaovane snage
45
"roizvoa ne moe direktno isporuiti elektrinu energiju na zahtev potroaa, ve mora biti pozvan da to uini od strane
dispeera
46
;aziv 6istemska marginalna cena #62"$ je dat zbog toga to sistem oznaava da ponude daju svi proizvoai, dok
marginalna oznaava to da se rauna najvia #granina$ usvojena ponuda, i cena zato to su u pitanju cene a ne marginalni
trokovi koji su uobiajeni za dispeersku funkciju. 9pak, moe se konstatovati da ceo ovaj sistem podstie proizvoae da svoje
ponuene cene to vie priblie marginalnim trokovima, jer ukoliko su one vie, anse da budu odbijeni su vee i obratno,
ukoliko su nie javlja se opasnost da ostvare gubitak.
146
verovatnoca velika onda je LOLP jednak 1, i obratno u slucaju postojanja viska
kapaciteta LOLP je jednak 0.
VOLL (Value of Lost Load) - Vrednost izgubljenog snabdevanja - u uslovima kada
trziste nije jos u potpunosti zazivelo, ovaj iznos predstavlja administrativno utvrdenu
vrednost koja treba da simulira nivo maksimalne cene koju su kupci spremni da plate za
dodatni kWh. Trenutno vrednost VOLL je ocenjena na 2 funte / kWh.
Cena koju spot trziste placa proizvodacima PPP (Pool Purchase Price) dobija se na
osnovu formule:
PPP = SMP x (1-LOLP) + VOLLx LOLP
Cene po kojoj spot trziste prodaje energiju PSP (Pool Selling Price) veca je od PPP za
prosecne gubitke prenosa za tih pola sata kao i za troskove odrzavanja stabilnosti
sistema.
Teorijski gledano, ova cenovna struktura se suocava sa mnogobrojnim problemima.
Ona treba podjednako da odrazava kratkorocne marginalne troskove (preko sistemske
margimalne cene) kao i dugorocne kapitalne potrebe (kroz elemente kapaciteta). Cene
prenosa su u glavnom zasnovane na troskovnom principu i one se bazirane na tarifama
za pristup prenosnoj mrezi, pri cemu razdaljina nije presudan elemenat, a efikasnost je
stimulisana kroz primenu RP-X model. Ekonomski rezon, na kome pociva ovakva
orijentacija zasnovan je na zelji za pruzanjem sto efikasnijih cenovnih signala, kao i na
teznji da kroz cenu prikljucka na prenosnu mrezu se ustanovi gde postoje lokalna uska
grla, te na taj nacin stimulisu izgradnju novih proizvodnih kapaciteta kako bi se smanjili
sistemski troskovi.
Osvrcuci se na sveukupnu cenovnu situaciju, koja je danas prisutna u V.Britaniji, u ovoj
fazi procesa javljaju se i izvesna ogranicenja, koja se posebno ogledaju u sposobnosti
trzisnih snaga da deluju neometano. Proizvodnjom u Engleskoj i Velsu, i dalje dominira
duopol Powergen i National Power, dok regionalne distributivne kompanije imaju
monopolsku poziciju na njihovom fransiznom podrucju, tako da su u stanju da sve svoje
troskove kupovine elektricne energije prevale na potrosace. Konacno, za razliku od
Norveske berze, u V.Britaniji samo prodavci mogu da se pojavljuju na berzi sa svojim
ponudama, dok je kupcima onomoguceno ucesce i ostavljena im je mogucnost samo
da izraze svoju spremnost da kupe ili ne kupe elektricnu energiju.
Uz sva ova neresena pitanja, nije iznenadujuce sto berzanska cena se ne ponasa uvek
u skladu sa teoriskim pretpostavkama odrazavajuci marginalne troskove. Potrebno je
jos jednom naglasiti da, i pored toga sto funkcionisanje pool-a u velikoj meri ima
slicnosti sa klasicnim dispecingom u kome se redosled angazovanja elektrana odreduje
na bazi kratkorocnih marginalnih troskova, ono nije zasnovano na troskovnom principu
nego na trzisnom odnosno na sistemu ponuda. Cene iznete u ponudama mogu ali ne
moraju da odgovaraju proizvodnim troskovima, i postoje misljenja da u uslovima
postojanja duopola, ovakva mogucnost moze u velikoj meri da se zloupotrebljava.
Takode, cene za isporuke elektricne energije potrosacima van fransiznog podrucja, nisu
direktno regulisane, i mnogi proizvodaci koriste ovu mogucnost kako bi kroz direktne
ugovore sa kupcima izbegli fluktuacije cena na berzi.
147
Sveukupni efekat ovakvog pristupa formiranju cena na potrosace je dosta tesko utvrditi,
i u V.Britaniji je zapoceta debata oko toga da li su ikakve koristi imali potrosaci od
ovakve promene. Rezultat te debate, zbog postojanja konfliktnih trendova, u velikoj meri
zavisi od duzine vremenskog perioda u kome bi se vrsilo ovo poredenje kao i od izbora
grupe potrosaca koja se posmatra. Privatizacija tezi da podigne stope povracaja na
ulozeni kapital u skladu sa povecanim rizikom sa kojim su se suocili proizvodaci
nestankom garantovanog trzista. Sa druge strane, imamo konkurenciju koja podstice
smanjenje cena i troskova. Sloboda sklapanja ugovora eliminise mogucnost prelivanja
troskova izmedu pojedinih grupa potrosaca. Sve u svemu, iako je medunarodno
uporedenje cena otezano zbog uticaja kurseva valuta i drugih faktora, moze se
konstatovati da cene u V.Britaniji za najveci broj potrosaca, prema podacima
EUROSTAT i EA, su u evropskim uslovima relativno nize nego sto je to slucaj u drugim
zemljama (videti tabelu sa uporednim pregledom cena elektricne energije po pojedinim
zemljama).
1.24 Tarifne strukture
ako je tema ovog rada uglavnom skoncentrisana na problem utvrdivanja opsteg nivoa
cena elektricne energije, faktorima koji su od znacaja za njeno formiranje i principima na
kojima se ono zasniva, tarifni sistem i njegova struktura predstavlja elemenat koji je od
izuzetne vaznosti i koji se ne moze zanemariti kada je rec o cenama elektricne energije.
Prilikom razrade tarifnog sistema, analiza potrosnje predstavlja jednu od najbitnijih faza.
Da bi je uspesno izveo, tarifer je, koliko god nastojao kombinacijom buduce tarife
delovati na trziste, prinuden vec od pocetka da prihvati situaciju onakvu kakva jeste. On
dakle posmatra sadasnju potraznju nebi li joj istrazio strukturu, nivo i ako je moguce
osetljivost na cene, buduci da su na tu potrosnju po svoj prilici vec jako uticale tarifna
struktura i cene koje su bile na snazi pre uvodenja nove terife, kao i komercijalna
politika koju je vodilo elektroprivredno preduzece.
Sama osetljivost na cene usko je vezana uz postojanje konkurentnih oblika energije
sposobnih da potrosacu pruze istu uslugu ili, ako se radi o industrijskom potrosacu,
sposobnih da pruze iste usluge nekom iz njegove branse. Ali, i kada ne postoje
konkurentni oblici energije, ograniceni prihodi kojima raspolazu potrosaci, zahtevaju da
postoji neka maksimalna cena iznad koje bi njihova potrosnja prestala ili bi barem bila
vrlo ogranicena. Prodaja elektricne energije nalazi se u konkurenciji sa prodajom
proizvoda koji pruzaju ekvivalentnu uslugu, ali takode i sa prodajom svih ostalih
proizvoda.
dealna analiza potraznje trebala bi utvrditi koju upotrebnu vrednost ima isporuka za
potrosaca ili grupu potrosaca, te kako se menja ta upotrebna vrednost u zavisnosti od
potrosene kolicine. Drugim recima, ona bi trebala predstavljati mrezu krivulja potraznje
razlicitih postojecih i mogucih potrosaca.
148
Analiza potraznje nekog proizvoda obicno nailazi na ozbiljne teskoce zbog prisustva
velikog broja faktora koje treba posmatrati kako bi se potraznja okarakterisala i odmerila
na ispravan nacin.
Na podrucju elektricne energije analiza se komplikuje stoga sto se istom fizickom
jedinicom mere stvarno raznovrsni proizvodi ( KWh isporuceni u razno vreme, odnosno
istovremeno ali razlicitog kvaliteta ), koji pripadaju razlicitim trzistima i koji se ravnaju po
razlicitim zakonima. Za svaki od ovih proizvoda potraznja zavisi od niza uslova: cene,
komercijalne aktivnosti, cene aparata, cene konkurentskih oblika energije, kupovne
moci stanovnistva.
U tim uslovima pozeljno je razlikovati ove proizvode pre nego sto se istraze faktori na
koje oni reaguju, jer je jasno da analiza ukupne potrosnje i uticaja srednjeg nivoa cene
na tu potrosnju ne bi odgovarala cilju tarifnog sistema, koji treba da razlikuje pojedine
kategorije potrosnje te shodno tome i odredi cenu za svaku od njih.
Uticaj cena drugih proizvoda, i teskoca koju on stalno uvlaci u studiju potraznje, biti ce
vrlo jasan ako se uzme u obzir priroda elektricne energije i njen karakter proizvoda
vezanog za druge. Potrosaca ne interesuje elektricna energija sama po sebi, nego
usluga koju ona moze pruziti u vidu svetla, toplote, pogona, zvuka, slike i sl. Potrosac
se moze koristiti tim uslugama samo ako najpre nabavi potrebne aparate. Potraznja
elektricne energije je dakle usko vezana za potraznju aparata, koja je opet vezana za
njihovu cenu. Potraznja elektricne energije ima isto tako posredni karakter i na podrucju
industrije i trgovine, pa je razumljivo da zavisi od odgovarajuce potraznje konacnog
proizvoda.
Za zadanu kategoriju potrosaca, kriva potraznje predstavlja varijaciju cena koju prihvata
trziste u zavisnosti od preuzetih kolicina. Ona se moze razvrstati na niz "stepenica"
koje pri zadatoj ceni odgovaraju pojavi novih primena elektricne energije kod kojih ona
zamenjuje neki drugi oblik energije. Visina svake "stepenice" odredena je cenom
konkurentnog oblika energije. Svaka od ovih stepenica nece biti stvarno horizontalna,
jer razliciti potrosaci ne prosuduju "ekvivalentnost" na isti nacin, te stoga treba ocekivati
da ce se uzduz krive potraznje elektricne energije naici na nagle promene elasticnosti.
Proucavanje podrucja koji cine pojedinu stepenicu je od izuzetne vaznosti, jer ono moze
da nam da odgovor na pitanje koliku je cenu potrosac spreman da plati radi
zadovoljenja neke svoje potrebe, odnosno sta je on sve u stanju da ucini umesto da se
prikljuci na distributivnu mrezu.
Kod ovih analiza ne sme da se zanemari i uticaj drzave, odnosno njeno uplitanje koje
moze da ide u pravcu da promenama u ekonomskoj strukturi se stvore sasvim razliciti
uslovi od onih koje bi dala neposredna analiza trzista. Tu se prevashodno misli na
direktne ili indirektne subvencije potrosnje radi zadovoljenja nekih od drustvenih ciljeva (
npr. smanjenje nezaposlenosti putem preraspodele kupovne moci i sl. )
Da bi se projektovao racionalan tarifni sistem, koji predstavlja odraz troskova i uvazava
zehteve proracuna prihoda i rashoda kao i izvesnu jednakost tretmana s obzirom na
karakteristike trazenih isporuka, moraju se odrediti kategorije potrosaca, koje daju
osnovu za postojanje razlicitih tarifnih stavova.
149
Da bi se utvrdile ove kategorije ili "parcijalna trzista" mora se poci od vise kriterija:
Prvo od cega moze da se pode, to je vrsta primene elektricne energije kako bi se u
tarifni sistem unela klasifikacija koja je bila koriscena kod proucavanja potraznje. Ovaj
metod je bio veoma popularan u vreme kada se smatralo mogucim predvideti kod
jednog te istog potrosaca odvojene tarife za osvetljenje, snagu, kuvanje, grejanje i sl.
Povecanje broja primene elektricne energije za razlicite namene kod istog potrosaca je
uticalo na to da najveci broj elektroprivreda u svetu napusti ovakav sistem, te da se
opredeli da kategorije potrosaca obrazuje sve vise na osnovu karakteristika vremenskih
varijacija opterecenja koje potrosac namece mrezi.
Obzirom, da izvesne drustvene kategorije potrosaca priblizno istih potreba mogu imati
iste krive opterecenja u istim satima, to se klasifikacija prema karakteristikama
opterecenja , barem kao opste grupe, moze koristiti za razlikovanje potrosaca u
industriji, trgovini, domacinstvima, poljoprivredi i sl. Bez sumnje, podrobnija analiza
potrosnje, ukazace na potrebu formiranja i podkategorija pa se tako npr. u okviru
kategorije koje se odnosi na primenu u trgovini moze postaviti razlika izmedu rasvete, i
grejanja koje izaziva znatne potrebe za snagom u vreme vrsnog opterecenja cele
mreze.
Ako mreza snabdeva jednu vrlo prostranu teritoriju, to se mora ona razdeliti na
geografske zone, ni prevelike da se ne bi stopile skupa vrlo razlicite cene kostanja, ni
premale da bi se izbegle beznacajne diferencijacije tarife. Moze se isto tako, na jednom
podrucju razlikovati seoske i gradske zone, polazeci od cinjenice da potrosaci nemaju
ni iste navike, ni iste potrebe ni iste krive opterecenja. Cena kostanja ce biti razlicita i
zbog razlicite gustine potrosnje.
Sa druge strane, prirodno je posmatrati kategorije potrosaca po kolicini potrosnje. Ona
moze biti karakterisana bilo godisnjim volumenom preuzetih kolicina, bilo maksimalno
izazvanim opterecenjem, bilo pak naponom snabdevanja koji je opet u uskoj vezi sa
prethodna dva kriterija.
Posmatrano sa stanovista potraznje, bilo bi idealno kada bi se kod svake kategorije
potrosaca mogla definisati potrosnja u zavisnosti od svih promenjljivih velicina koje
mogu na nju uticati. Medutim, veoma je tesko postici takav stepen opstosti i preciznosti
ali se barem mogu istraziti podaci kako bi se doslo do saznanja o predznaku i redu
velicine neke varijable.
Ono sto se uopsteno moze primetiti, to je:
da je potraznja u onoj meri manje elasticna koliko potrosaci smatraju tu
potrebu neophodnijom. z ovoga jasno proizlazi da je elasticnost veca kada
postoje proizvodi ili usluge koji su u stanju da zamene elektricnu energiju po
pribliznim cenama. Tako, konkurencija gasa, loz ulja, uglja i drveta, povecava
elasticnost potrosnje u termicke svrhe, a putem nje i elasticnost ukupne
potrosnje kod kategorije domacinstvo. sto tako, konkurencija vlastitih
kapaciteta za proizvodnju elektricne energije povecava elasticnost potraznje
kod grupe industrijskih potrosaca, cija bi potrosnja mogla opravdati izgradnju
takvih kapaciteta.
150
kako se potrosnja elektricne energije dopunjuje kupovinom aparata koji
omogucuju njeno koriscenje, na elasticnost potrosnje u zavisnosti od njene
cene uticu i takvi elementi koji su karakteristicni za takve aparate (cena,
potreban prostor, lakoca rukovanja i sl. )
potrosacev budzet utice na stepen elasticnosti, tako da ukoliko je taj izdatak
zanemariv u odnosu na njega, elasticnost potraznje je slaba i obrnuto. To isto
vazi i za jednog industrijskog potrosaca kod koga ucesce troskova elektricne
energije u ukupnom prihodu opredeljuje stepen elasticnosti potraznje u
odnosu na cenu.
Potraznju kao funkciju razlicitih varijabli treba analizirati vodeci racina o njenom trajanju,
i to sa vise gledista:
Kod odredenog stepena razvoja industrije, i kod zadatog nivoa cene elektricne energije,
neke vrste primene ovog energenta mogu postati interesantne za potrosaca, ali one se
nece momentalno i razviti jer od potrosaca zahtevaju napor da dobije odredene
informacije i da ih razume, a potom i ulaganja. Da bi posmatrana primena postigla svoj
puni razvoj, potrebno je da prode i nekoliko godina. Stoga nema pravog znacaja meriti
potraznju u datom trenutku i uporedivati je sa cenom u tom istom momentu.
Sa druge strane, treba imati u vidu da je opsta industrijska oprema jedna zemlje u
stalnom razvoju, cesto i nezavisno od nivoa cene elektricne energije, te da se shodno
tome stalno menjaju potrebe potrosaca.
Rezultanta ovih cinilaca i razvoja cene elektricne energije pod uticajem tehnickog
napretka, ogleda se u dupliranju potrosnje u roku izmedu 8 i 12 godina kako je to
ustanovljeno u mnogim zemljama koje su usle znacajnije u fazu industrijalizacije. Ove
stope rasta potrosnje bile su prisutne u Evropi sredinom ovog veka, da di danas one
bile manje.
Na taj nacin tarifer, osim teskoca koje ima prilikom "staticke" analize potraznje ( koja ide
za sto vernijom slikom stvarnih momentalnih prilika snimljenom u raznim njenim
komponentama ) mora da predvidi i buducnost, polazeci naravno od analize proteklog
razvoja, ali i od dugorocnog perspektivnog sagledavanja u punom smislu reci. Postavlja
se pitanje koliko to sagledavanje treba da ide daleko u buducnost? Najpre ce ga na
izvestan broj godina vezati posebno sklopljeni ugovori. Sa druge strane opste tarife se
nece moci tako cesto menjati da se ne bi ozlovoljili potrosaci koji su vec izabrali
odredenu opremu, odnosno da bi elektroprivredna preduzeca sto realnije mogla
planirati svoj buduci razvoj.
Kao sto smo u ranijem tekstu vec napomenuli, troskovi isporuke elektricne energije
neprestano variraju i razlikuju se od potrosaca do potrosaca. Stoga je uobicajeno, da se
kroz tarifni sistem identifikuju glavne troskovne kategorije i da se one raspodele kroz
tarifne stavove na odredene grupe potrosaca koji imaju izvesne zajednicke
karakteristike. Tri glavna troskovna elementa koji se najcesce valorizuju su:
Troskovi potrosaca (takode poznati kao fiksni troskovi ili troskovi konekcije)
odnose se na onu grupu troskova koja nastaje samim cinom prikljucka
potrosaca na mrezu, i oni nisu zavisni od vremena isporuka ili od nivoa
151
potrosnje. Oni podrazumevaju pokrice troskova koji nastaju usled pruzanja
usluga potrosacima, kao sto su odrzavanje i ocitavanje brojila, slanje racuna i
slicno.
Troskovi angazovane snage - vezani su za iznos fiksnih kapitalnih troskova
sistema (proizvodnje, prenosa i distribucije) koji su nastali da bi se zadovoljila
zeljena potrosnja u bilo kom trenutku.
Troskovi energije - ovi troskovi su vezani za varijabilne troskove proizvodnje,
prenosa i distribucije elektricne energije koji direktno zavise od nivoa
potrosnje, i primarno se odnose na troskove goriva kao i na varijabilne
proizvodne troskove.
Potrosacki troskovi cesto predstavljaju jedan od elemenata visedelnog tarifnog sistema.
Obicno, troskovi koji su vezani za pruzanje usluga odredenoj grupi potrosaca
odrazavaju prosecne troskove koje placa svaki pojedinacni potrosac, mada u
odredenim posebnim slucajevima, kada su ti troskovi visoki (kao sto su to troskovi
prikljucka za udaljenog potrosaca), oni mogu biti direktno nadoknadivani, dok se
specijalne usluge (npr. dirigovano upravljanje, posebno merenje i sl.) nadoknaduju kroz
specijalne tarife sa vecim fiksnim iznosom.
Snaga se obicno meri i predstavlja poseban elemenat trodelne tarife. U pojedinim
zemljama, maksimalna snaga koja se angazuje moze da se limitira pomocu posebnih
uredaja tzv.limitatora, i takva praksa se posebno primenjuje za kategoriju domacinstava.
U tom slucaju, potrosaci imaju izbor izmedu razlicitih nivoa maksimalne snage, koji
podrazumevaju i veci tarifni stav za veci iznos angazovane snage.
U velikom broju zemalja, potrosaci iz kategorije domacinstvo se susrecu sa dvodelnom
tarifom koja se sastoji iz dela cene za snagu i dela cene za energiju. cest je slucaj
postojanja i specijalne nocne tarife koja odrazava manje troskove energije u periodima
slabog opterecenja sistema.
Troskovi snage i energije variraju tokom dana i godine. Sistem alokacije troskova
obicno pokusava da klasifikuje elektroenergetske troskove po pojedinim elementima i
po pojedinim kategorijama potrosaca. U kojoj meri to moze precizno da se uradi zavisi
od raspolozivih mernih uredaja kao i od slozenosti tarifnih struktura. Prakticno, to je
veoma tesko da se ucini posto se u sistemu javlja simultana, istovremena potraznja za
energijom velikog broja potrosaca, pa je skoro nemoguce indentifikovati ko i u kolikoj
meri ucestvuje u takvoj potrosnji te shodno tome i pripisati mu alikvotne troskove.
Na ova ogranicenja prakticne prirode nadovezuju se i socijalni kao i odredni ekonomski
ciljevi, koji u velikoj meri doprinose tome da tarifa i njeni stavovi ne odrazavaju troskove
koje su potrosaci izazvali svojim ponasanjem. Primeri za takvu situaciju su brojni.
Da bi se obezbedio minimum potrosnje za kategorije sa niskim primanjima uvode se
posebni blokovi u okviru kojih je cena niska i obicno se ne naplacuje deo koji se odnosi
na snagu. U daljem razvoju ovog koncepta, za potrosace iz kategorije domacinstva,
postoje sukcesivni blokovi potrosnje koje u najvecem broju slucajeva karakterise
152
degresivna cena za energiju i progresivna cena za angazovanu snagu. Od razvijenih
zemalja, jedino Japan i talija imaju progresivnu blok tarifu i za energiju i za snagu.
Usled svega toga, kao i zbog postojanja unakrsnih stimulacija i razlicitih troskovnih
struktura pojedinacnih sistema, relativni isto kao i apsolutni nivo cena elektricne energije
znacajno varira od zemlje do zemlje. Na primer, statisticki podaci Evropske Unije
pokazuju da je cena za male potrosace u Dizeldorfu dva puta vece nego sto je evropski
prosek odnosno tri puta veca od nivoa koji je u Holandiji, dok odnos izmedu cena za
male i velike potrosace varira u rasponu od 1 do 4 puta (Videti tabelu u prilogu Cene
eektricne energije po metodologiji UNPEDE-a). ako se jedan deo ovih razlika moze
objasniti razlicitom strukturom pogonskog goriva kao i proizvodnih troskova, najveci deo
ovih efekata je posledica regulacije. Stoga je i cilj deregulacije da putem slobodnog
pristupa prenosnoj i distributivnoj mrezi dovede do veceg obima razmene i preko toga
do ujednacavanja cena za razlicite grupe potrosaca, kao i do ujednacavanja relativnih
odnosa cena izmedu grupa potrosaca u razlicitim zemljama.
Da li ce ovakva orijentacija i dovesti do promena u tradicionalnim tarifnim strukturama
zasnovanim na uprosecavanju troskova po pojedinim kategorijama potrosaca nije
dovoljno jasno. Veliki potrosaci, zbog mogucnosti utvrdivanja cene kroz pojedinacne
ugovore kao i usled raspolozivosti sofisticiranih mernih uredaja, nalaze se u povoljnijem
polozaju od malih, i za njih je ova orijentacija izvesnija. Sta vise, ugovaranjem cene
elektricne energije kroz direktne pregovore, oni mogu da uzmu u obzir i odredene
posebne elemente (kao sto je casovno koriscenje na primer) a ne samo prosecne
troskove. Za male potrosace, zbog regulatornih i prakticnih razloga, verovatnije je da ce
se zadrzati postojece tarifne strukture, uz ocekivanje da ce, sa razvojem mernih
uredaja, doci do daleko razvijenijih i raznovrsnijih tarifnih elemenata zasnovanih na
time-of-day principu.
Jedan od osnovnih principa na kojima se baziraju tradicionalni tarifni sistemi i od kojih
polazi regulator prilikom njihovog formiranja je da se izbegne nepotrebna diskriminacija.
Pod njom se podrazumevaju dve stvari:
Tarife za sve potrosace iz iste grupe moraju da budu jednake
Tarife po svojoj strukturi, kao i opsti nivo cena za pojedine grupe potrosaca,
moraju da odrazavaju troskove vezane za tu grupu.
Sve dok postoje znacajne prakticne teskoce u razdvajanju pojedinih potrosaca u okviru
iste kategorije, tenzije izmedu ova dva principa ce biti male. Ali onda kada, zahvaljujuci
razvoju savremenih mernih uredaja, detaljna diferencijacija izmedu pojedinih malih
grupa potrosaca postane moguca i prakticna sa stanovista troskova, koncept zasnovan
na ova dva principa postaje nepotreban. Razdvajanjem distributivne delatnosti na
transport i prodaju elektricne energije, stvaraju se pretpostavke za uvodenje
153
konkurencije medu isporuciocima elektricne energije i totalnu deregulaciju cena, cime bi
ova dva principa, na kojima je pocivala sadasnja regulacija, izgubili donekle na znacaju.
*
* *
Specificnosti koje elektricna energija ima kao proizvod, kao i njeno mesto, uloga i
znacaj za nacionalne ekonomije u velikoj meri ogranicavaju osnovne funkcije koje cena
odredenog proizvoda treba da ima (informativnu, distributivnu, alokativnu i selektivnu).
U nedavnoj proslosti, odrzavanje cena elektricne energije ispod nivoa troskova radi
davanja podrske razvojnim, socijalnim i drugim politikama, bio je cest slucaj koji se
javljao ne samo u nerazvijenim nego i u mnogo razvijenijim zemljama. Posledice takvog
odnosa prema elektricnoj energiji ogledaju se pre svega u njenoj neracionalnoj
potrosnji, prekomernom trosenju nacionalnih resursa kao i nastanku steta po osnovu
povecanog zagadenja covekove sredine.
Svaki od navedenih modela za obrazovanje cena elektricne energije (istorijski,
marginalni i trzisni), kao sto je izneto u prethodnom tekstu, ima svoje prednosti i
nedostatke, i nijedan od njih ne uspeva upotpunosti da zadovolji postavljene kriterijume
optimizacije (minimalni troskovi uz maksimalnu pouzdanost snabdevanja).
Jos jedan zakljucak moze da se izvede iz analize navedenih modela, a to je da svaki od
njih je imanentan odredenoj fazi razvoja elektroprivrede kao i dominantnom vlasnickom
odnosu koji je zastupljen u njoj. Tako, u situacijama kada treba da se podstakne razvoj
elektroprivrednih kapaciteta, u uslovima dominantnog privatnog vlasnistva, insistira se
na primeni istorijskog modela i to prevashodno kroz regulaciju stope povracaja, koja
obezbeduje manju dozu rizika i stimulativna je za investitore. Pandam takvoj orijentaciji,
u situaciji kada je drzavno vlasnistvo dominantno, su dugorocni marginalni troskovi. Sa
druge strane, primena trzisnog modela je moguca tek u fazi pune zrelosti
elektroprivrede, kada postoji dovoljan broj ili se cak javlja i visak proizvodnih kapaciteta,
kada je izvsena potpuna elektrifikacija nacionalnog teritorija i kada su prenosna i
distributivna mreza kao i prateca tehnicka infrastruktura na takvom nivou da obezbeduju
nesmetanu medusobnu konkurenciju kako proizvodaca tako i prodavaca elektricne
energije.
154
155
RAZVOJ
OSNOVNE
KARAKTERSTKE ELEKTROPRVREDE SRBJE
1.25 storijat
U periodu od 1878 - 1912. godine, opsti stepen dostignutog privrednog, drustvenog i
kulturnog nivoa u Srbiji nije nudio velike mogucnosti za razvoj elektroprivrede. Od
ukupnog broja stanovnika 87% je zivelo na selu, tek svako sesto domacinstvo je bilo
dobrog imovnog stanja, seoska domacinstva nisu mogla da podmire svoje novcane
potrebe trzisnim viskovima, industrija je bila tek u povoju i nju su cinili uglavnom mlinovi
i strugare, itd.(Dobrijevic c. 1993)
Otuda, na takvim materijalnim osnovama prvobitne akumulacije, nije bilo realno
obezbediti velika finansijska sredstva koja su ulaganja u elektroprivredu zahtevala.
Zbog toga razvoj elektroprivrede u Srbiji je imao logican redosled: prvo koncesije
stranom kapitalu, zatim mesovita preduzeca sa stranim i domacim kapitalom da bi
potom ona prerasla u cista akcionarska preduzeca sa vise ulagaca i podele rizika i
profita.
pored svega toga, Srbija ne zaostaje za svetom u primeni prakticnih elektrotehnickih
otkrica koja su se desila u tom periodu. Samo dve godine nakon Edisonove
demonstracije rada sijalice na jednosmernu struju, Petar Jovanovic Sapcanin je (1881)
osvetlio bastu svoje kafane koja se nalazila na uglu ulica Masarikove i Kneza Milosa, na
mestu gde se danas nalazi poslovna zgrada beogradske distribucije (Kremic M. 1993).
Prva elektricna centrala na paru u Srbiji pustena je u rad 1884.godine u Kragujevcu ,
dok je prva hidroelektrana izgradena 1891.godine u Obilicevu kod Krusevca. jedan i
drugi objekat izgradeni su za potrebe vojne industrije, prvi da bi osvetljavao caurnicu u
Vojno-tehnickom zavodu, a drugi za potrebe barutane. pak pocetkom elektrifikacije u
Srbiji smatra se 6.oktobar 1893.godine kada je pustena u rad elektricna centrala u
Beogradu i uvedeno javno osvetljenje u glavnom gradu.
cetiri godine nakon sto je na Nijagari izgradena hidroelektrana koja je radila na
Teslinom principu naizmenicne struje, na reci etinji kod Uzica, 1900.godine izgradena
je hidroelektrana koja je radila na istom principu.
Poglavlje
7.
156
Do 1914.godine, u Kraljevini Srbiji je bilo 13 javnih elektrana (5 termoelektrana i 8
hidroelektrana), ukupne snage 4.470 kW, koje su uglavnom bile u rukama domacih
akcionara, dve su bile privatno vlasnistvo, tri u opstinskom vlasnistvu a jedna (u
Beogradu) u vlasnistvu inostranog koncesionara (Tadic A. 1979.) Ukupna proizvodnja
ovih elektrana pred svetski rat iznosila je 4.600 MWh, uz koriscenje kapaciteta od
svega 11,7%.
Nakon razaranja koja su usledila tokom svetskog rata, pristupilo se obnovi
elektroenergetskih postrojenja, koja je usled nedostatka finansijskih sredstava bila
uglavnom prepustena privatnoj inicijativi. Posebno interesovanje za ulaganje u
energetiku pokazao je strani kapital, koji je bio zainteresovan da kao isporucilac
investicione opreme, obezbedi razvoj svoje elektroindustrije.
Prema podacima iz sacuvane statistike, 1931.godine u Srbiji je bilo:
108 javnih elektricnih centrala ukupne snage 52,9 MVA
24 mesovite elektrane snage 10,9 MVA
82 industrijske elektrane snage 42 MVA
23 kucne elektricne centrale ukupne snage 1,1 MVA
Svega 237 elektricnih centrala ukupne snage 106,9 MVA
U periodu od 1938 do 1941.godine, intenziviran je proces zatvaranja usitnjenih,
dotrajalih i nerentabilnih elektrana. Na osnovu raspolozivih podataka, moze se
konstatovati da je u Srbiji pred svetski rat bilo u pogonu 142 elektricne centrale za sve
namene (javne, mesovite, kucne i industrijske) sa ukupno instalisanom snagom od 148
MW.
Broj elektrificiranih naselja kao i potrosnja elektricne energije, u ovom meduratnom
periodu je porasla, sto ukazuje na sve vecu zastupljenost elektricne energije koja se
prevashodno koristila za osvetljenje a delimicno i za motorni pogon mlinova, tkackih
razboja i dr.
Tabela 10. Pregled elektrificiranih naselja
Vremenski period Ukupno Srbija Vojvodina Kosovo
do 1918.godine 64 20 44 -
Od 1919-1940.godine 367 169 182 16
Ukupno do 1940.godine 431 189 226 16
Broj naselja 6.044 4.268 443 1.333
Elektrificirano u % 7,13 4,42 51,0 1,2
157
zvor: Vek elektrike, 1993.
Od ukupno 1.387.431 domacinstava u Srbiji 1939.godine, prema statistickim podacima,
bilo je elektrificirano 414.286 ili 29,8%.
Ukupna potrosnja elektricne energije u domacinstvima te iste godine, iznosila je oko 58
miliona kWh, a prosecna godisnja potrosnja domacinstava bila je 140 kWh, odnosno
prosecno mesecno 11,7 kWh.
Ukupna proizvodnja u toj godini. kako javnih tako i industrijskih elektrana iznosila je 225
miliona kWh, i ona je rasporedena na sledece kategorije potrosaca:
Tabela 11. Struktura potrosnje elektricne energije
Potrosac GWh Ucesce u %
industrija 111.5 49.5
domacinstva 58.0 25.8
motori i aparati 14.0 6.3
poslovni prostor 12.5 5.6
javni vodovod 11.0 4.8
gradska elektricna vuca 12.0 5.3
ulicno osvetljenje 6.0 2.6
Ukupno 225.0 100
zvor: Vek elektrike, 1993.
Na osnovu svega izlozenog, moze se konstatovati da predratnu elektrifikaciju Srbije
karakterise usitnjenost, izolovanost i individualnost izvora energije, koji uglavnom sluze
za zadovoljenje lokalnih potreba naselja u kojima su podignuti, a u redim slucajevima i
za podmirenje potreba prigradskih i daljih naselja. Elektricne centrale su bile u
vlasnistvu privatnog (pretezno akcionarskog) kapitala i opstina sa tacno utvrdenim
podrucjima snabdevanja, na kojima su vazile tarife formirane na bazi individualne
kalkulacije, nezavisno od vazecih cena u susednim podrucjima. To su u sustini bile
samostalne elektroprivredne jedinice, koje nisu imale nikakvog interesa da se
medusobno povezuju te samim tim formiraju manje ili vece elektroenergetske sisteme.
Otuda, u periodu izmedu dva svetska rata, vrlo slabo je razvijena mreza dalekovoda za
prenos elektricne energije na vece daljine, posto za tako nesto nije postojala ni potreba.
158
1.26 Razvoj elektroprivrede Srbije nakon svetskog rata
Posleratni razvoj elektroprivrede Srbije ostvarivao se etapno, i tu se mogu razlikovati tri
perioda koji su karakteristicni po nacinu organizacije, upravljanja i finansiranja razvoja
elektroprivredne delatnosti. To je pre svega period obnove i uspostavljanja jedinstvenog
elektroenergetskog sistema koji je trajao do 1965.godine, zatim period ekspanzije i
uspostavljanje modernog elektroprivrednog sistema koji je trajao sve do 1990.godine,
da bi u periodu nakon toga doslo ponovo do stagnacije uslovljene pre svega raspadom
bivse Jugoslavije i uvodenjem sankcija od strane medunarodne zajednice.
1.26.1 Razvoj elektroprivrede do 1965.godine
Period do Privredne reforme 1965.godine, predstavljao je prelaz od osposobljavanja
postojecih izvora i distributivne mreze i izolovanog (ostrvskog) rada elektrana, do
formiranja klasicnog elektroenergetskog sistema sa svim svojim funkcijama i atributima.
Otuda, razvoj elektroprivrede odrazavao je u punom svetlu elemente privrednog
sistema ranog socijalizma, odnosno tzv. "drzavnog socijalizma.
Poznato je, da je evolucija ovog razvoja isla od jedinstvenog preduzeca Srbije, preko
Obracunskog centra elektroprivrednog sistema NR Srbije, pa do osnivanja Zajednice
elektroprivrednih preduzeca NR Srbije.
Tabela 12. nstalisana snaga elektrana (u MW)
1945 1950 1955 1960 1965
Ukupno 143 175 286 702 1.024
- HE 6 7 68 298 318
- TE 137 168 218 404 706
zvor: Dokumentacija EPS-a
Donosenjem zakona o elektroprivredi 1958.godine, republicku zajednicu
elektroprivrednih preduzeca sacinjavala su preduzeca proizvodnje i prenosa, dok je
distribucija dobila karakter komunalne delatnosti. U okviru ove Zajednice, vrsena je
kupovina i prodaja elektricne energije, obracunavali troskovi proizvodnje, prenosa i
distribucije na bazi jedinstvenih normativa, a preko fonda za pokrice manjkova pri
Zajednici jugoslovenske elektroprivrede vrseno je izjednacavanje prihoda i rashoda.
159
U periodu do 1965.godine ostvarena proizvodnja i potrosnja elektricne energije u SR
Srbiji iznosila je:
Tabela 13. Ostvarena proizvodnja i potrosnja (GWh)
1945 1950 1955 1960 1965
Proizvodnja 198 558 887 2.024 3.749
- HE 8 16 212 1.009 1.182
- TE 190 542 675 1.075 2.567
Nabavka - 2 41 133 864
Raspolozivo 198 560 928 2.217 4.613
- gubici 30 83 119 377 653
Neto potrosnja 168 477 809 1.840 3.960
- industrija 87 316 543 1.145 2.317
- domacinstva 34 65 122 405 1.061
- ostala potrosnja 47 96 144 290 582
zvor : dokumentacija EPS-a
pored ostvarene visoke prosecne stope rasta potrosnje u ovom periodu koja iznosi
preko 17%, potrosnja po stanovniku je bila mala i iznosila je, na primer u 1964.godini u
Srbiji, svega 464 kWh.
Porast potreba u elektricnoj energiji u Srbiji nije u dovoljnoj meri pracen odgovarajucom
izgradnjom elektroenergetskih kapaciteta, tako da nastali manjkovi su uglavnom
pokrivani kroz medurepublicku razmenu kao i uvozom.
1.26.2 Razvoj elektroprivrede u periodu 1965-1990.
Zaostajanje u razvoju kapaciteta za proizvodnju elektricne energije do 1966.godine
nametnulo je potrebu za inteziviranjem izgradnje istih, te samim tim i za obezbedenje
neophodnih sredstava za finansiranje ovog razvoja. U onoj meri koliko je period do
1965.godine predstavljao period obnove i uspostavljanja jedinstvenog
elektroenergetskog sistema, toliko je period koji sledi predstavljao doba pune
ekspanzije i uspostavljanja jednog modernog i nadasve efikasnog elektroenergetskog
sistema koji po svim bitnim parametrima nije zaostajao za postojecim svetskim
elektroenergetskim sistemima.
160
Drustveno-ekonomske promene koje je pokrenula Privredna reforma, uticale su na to,
da za razliku od prethodnog perioda u kome je dominiralo centralisticko odlucivanje i
finansiranje, samostalne radne organizacije budu te koje ce biti nosioci razvoja.
U tom periodu dolazi i do formiranja Zdruzenog elektroprivrednog preduzeca (ZEP)
koga su osnovale sve HE i TE, prenos kao i rudnici uglja sa povrsinskom
eksploatacijom. Ovo konstituisanje usledilo je nakon donosenja Osnovnog zakona o
elektroprivredi 1965.godine.
Ovim Zakonom elektroprivreda je izjednacena sa ostalim privrednim delatnostima,
odnosno dobila je karakter robnog proizvodaca, sto je stvorilo pretpostavke za
organizaciona i ekonomska resenja koja idu u pravcu maksimalnog stimulisanja
efikasnog poslovanja. Takode, elektroprivredna preduzeca postaju nosioci investicione
aktivnosti, i sve nadleznosti iz oblasti razvoja koje su ranije bila u domenu federacije
prenete su na republike.
Znacaj investicionih fondova vise nije bio toliko izrazen, i sredstva stanovnistva
prikupljana putem zajmova, inostrani krediti i sopstvena sredstva elektroprivrede postaju
glavni izvori iz kojih se finansira razvoj.
A razvoj elektroenergetskih kapaciteta u ovom periodu bio je veoma intenzivan. Od
1965 - 1990.godine. instalisana snaga elektroenergetskih kapaciteta vise se nego
udesetostrucila a slican trend ima i ostvarena proizvodnja
Tabela 14. nstalisana snaga i ostvarena proizvodnja udruzenih elektrana
1965 1970 1975 1980 1985 1990
Proizvodnja (GWh) 4.035 8.694 17.532 27.147 35.852 38.890
- HE 1.182 3.336 8.572 10.972 9.819 8.449
- TE 2.833 5.358 8.960 16.175 26.033 30.441
nstal. snaga (MW) 740 2.384 3.572 5.190 8.116 8.770
- HE 308 1.075 1.853 1.889 2.642 2.827
- TE 432 1.309 1.719 3.301 5.474 5.943
zvor podataka : dokumentacija EPS-a
Ovakvim ubrzanim razvojem i izgradnjom novih kapaciteta ne samo da je izmenjena
struktura raspolozivih kapaciteta, nego je Srbija dosla u poziciju da od zavisnika od
uvoza elektricne energije preraste u znacajnog izvoznika elektricne energije.
161
Tabela 15. Razmena elektricne energije Srbije sa ostalim elektroenergetskim
sistemima (GWh)
1960 1970 1980 1990
sporuke 95 252 4.381 5.422
Prijem 228 573 1.758 926
Saldo -133 -321 2.623 4.496
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
Zahvaljujuci ubrzanom razvoju privrede, intenzivnoj elektrifikaciji domacinstava,
postepenom rastu standarda i opremanju elektricnim uredajima, godisnje stope rasta
potrosnje su bile dosta velike. stovremeno, stope rasta potrosnje u industriji su
opadale, a sa njima i ucesce u ukupnoj potrosnji, da bi se u ovom periodu zadrzalo na
nivou oko 47% dok se ucesce domacinstava u ukupnoj potrosnji u ovom periodu
stabilizovalo na oko 39%.
Tabela 16. Prosecne godisnje stope rasta potrosnje (%)
1966-70 1971-75 1976-80 1980-85 1986-90
Ukupna neto potrosnja 13.2 9.6 10.1 4.7 1.9
ndustrija 10.4 7.1 11.7 3.8 0.6
Domacinstva 19.6 12.7 8.4 5.2 2.0
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
162
1.26.3 Razvoj elektroprivrede Srbije nakon 1990.g.
Raspad bivse Jugoslavije i uvodenje sankcija od strane medunarodne zajednice, u
velikoj meri je uticalo na razvoj i tehno-ekonomski polozaj elektroprivrede Srbije. Prekid
veza sa zapadnoevropskom interkonekcijom, nametnuo je tzv. "ostrvski rezim rada
elektroprivrede sa svim onim negativnim implikacijama koje takav polozaj podrazumeva
(nemogucnost razmene elektricne energije i havarijske ispomoci, povecanje rezervne
margine i slicno).
U ovom periodu, zbog uvodenja medunarodnih sankcija, stopirani su svi medunarodni
krediti kao i pristup drugim izvorima finansiranja, tako da je doslo do obustave izgradnje
novih kapaciteta, a oni koji su zapoceti, konzervirani su i ostavljeni da cekaju bolja
vremena. Problem se nije javio samo u delu razvoja, nego i u pogledu odrzavanja
postojecih kapaciteta koji su u velikoj meri zavisili od uvoza rezervnih delova. Povecano
angazovanje proizvodnih i prenosnih kapaciteta zbog nedostatka drugih energenata,
uticao je na njihovo brze raubovanje, koje usled nedostataka finansijskih sredstava nije
moglo da se nadomesti kroz vece investiciono odrzavanje.
Raspad prethodne federalne drzave bio je pracen jacanjem ionako znacajne uloge
republika u elektroprivredi. Tokom 1991.godine donet je novi zakon o elektroprivredi
47
kojim su preduzeca iz ove delatnosti proglasena javnim i prevedena u drzavno
vlasnistvo.
Nacionalizacija elektroprivrede Srbije iskoriscena je za stvaranje jednog preduzeca u
kome su objedinjene sve tri delatnosti (proizvodnja, prenos i distribucija elektricne
energije) kao i proizvodnja uglja sa povrsinskom i jamskom eksploatacijom, na celom
podrucju Republike. Novonastalo preduzece - EPS formiralo je 23 javna preduzeca
kojima upravlja, tako da ono predstavlja potpuno vertikalno i horizontalno integrisano
preduzece. Pri tome, nije jasno da li je nacionalizovana aktiva ili kapital
elektroprivrednih preduzeca, a takode nije odredeno ni ministarstvo koje je vlasnik
akcija EPS-a. To znaci da postoji situacija multiprincipala, jer je republicka vlada
sastavljena od vise ministarstava koja mogu da imaju konfliktne ciljeve. Komercijalne
veze izmedu preduzeca u sastavu EPS-a ostvaruju se na bazi internih cena koje se
utvrduju na osnovu Kriterijuma za obrazovanje internih cena.
Elektroprivreda Srbije (EPS) u 1998.godini, raspolagala je sa 9.0 GW instalisanih
kapaciteta na generatoru, odnosno 8,3 GW na pragu elektrana. U strukturi kapaciteta
preovladuju termoelektrane na ugalj (lignit) koje cine 62% ukupnih kapaciteta,
termoelektrane na gas i tecno gorivo ucestvuju sa 4% u ukupno instalisanoj snazi,
protocne HE sa 22%, akumulacione sa 5% i reverzibina HE sa 8% u ukupno
instalisanoj snazi.
Termoelektrane su gradene u blizini povrsinskih kopova uglja koji predstavljaju
integralni deo EPS-a. Povrsinsko otkopavanje uglja obavlja se u tri basena u kojima se
rezerve uglja procenjuju na 15 milijardi tona (kosovometohijski basen 11.6 milijardi tona,
kolubarski 2.7 milijardi tona i kostolacki 0.7 milijardi tona). Raspoloziva godisnja
47
6lubeni glasnik 8epublike 6rbije -0G*++*
163
proizvodnja uglja iz ovih kapaciteta iznosi 46,7 miliona tona od cega blizu 80% se
isporucuje termoelektranama.
Termoelektrane na ugalj raspolazu sa relativno velikim agregatima (300-600 MW) koji
su u vreme ugovaranja i ulaska u pogon predstavljali vrh svetske tehnologije. Medutim,
danas prosecna starost instalisanih termokapaciteta iznosi 24 godine, a cak 17 blokova
(oko 58% kapaciteta) preslo je eksploatacioni radni vek od 100.000 casova rada.
Sistem za prenos elektricne energije obuhvata dalekovode od 400 KV (1.559 km), 220
KV (2.189 km) i 110 KV (6.432 km). Distributivni dalekovodi (naponskih nivoa od 0,4 KV
do 110 KV) imaju duzinu od preko 154.000 km, od cega na kablovsku mrezu otpada
oko 23.000 km.
Za razliku od ostale industrije, elektroprivreda Srbije je uspela da se u 1998.godini vrati
na nivo proizvodnje iz 1990.godine. Oscilacije u proizvodnji koje su se javljale tokom
ovog perioda, rezultat su kako kretanja potrosnje elektricne energije, tako i uticaja
odredenih vremenskih faktora (ostvarene hidrologije) kao i raspolozivosti energenata
pre svega gasa i tecnih goriva.
Tabela 17. Proizvodnja elektricne energije na pragu elektrana (GWh)
HE TE - na ugalj TE-TO Ukupno
1990 8.282 25.805 1.181 35.268
1991 10.244 22.540 618 33.402
1992 9.837 21.315 272 31.424
1993 8.835 21.091 10 29.936
1994 9.549 21.188 8 30.745
1995 10.660 22.280 21 32.961
1996 12.228 19.814 173 32.215
1997 11.199 23.651 286 35.136
1998 11.120 23.906 88 35.114
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
1.27 Zaceci tarifne politike i cena elektricne energije
164
Tarifna politika ( tj. tarifni sistem ) nastaje pocetkom elektrifikacije i ista evoluira-razvija
se paralelno sa razvojem potrosnje elektricne energije i sve vecim potrebama za
racionalnim koriscenjem stalno rastucih i sve skupljih elektroenergetskih kapaciteta.
Takav razvoj tarifne politike omogucava i pojava i razvoj sve usavrsenijih uredaja za
merenje elektricnih velicina.
Zaceci tarifne politike u Srbiji u stvari prethode i samoj elektrifikaciji (Brajanovski D.,
Kecman D., Nikolic D., 1997). Naime, u ugovoru o davanju koncesije za elektricno
osvetljenje izmedu opstine varosi Beograd i g.Periklesa Cikosa iz Milana, zakljucenom
u julu 1891.godine, nalazimo nacin za utvrdivanje elemenata za obracun elektricne
energije, koja je iz elektrane (koja je bila predmet ugovora) potekla tek nakon dve
godine.
Pomenutim ugovorom o koncesiji bilo je jasno precizirano koliko metara ulica prve a
koliko druge klase treba da bude osvetljeno, koje jacine sijalica odnosno plamenih lampi
i na kojoj razdaljini ce biti postavljeno kao i niz drugih detalja koji jasno ukazuju na
prapocetke tarifne politike na ovim prostorima. Pojedini clanovi ugovora na to jasno
ukazuju:
"cl.25. ntenzitet ulicnog osvetljenja nece biti isti cele noci. Sve ce lampe goreti do 11
sahata uvece. Posle tog vremena broj zapaljenih lampa svesce se na polovinu. Lampe
koje svetle do 11 sahati, gorece 150 sahati, a one sto svetle cele noci, gore 2500 sahati
godisnje. Trajanje osvetljenja jedne vrste tih lampa moze se povecati ili smanjiti na
racun lampa druge vrste i to u granicama pomenutog broja godisnjih satova.
Kad ce se lampe u vece paliti a kad ce se u jutru gasiti prema dobu godine i mesecevim
fazama, utvrdice nadzorna komisija narocitom tablicom posle potpisa ovog ugovora i u
granicama pomenutog broja godisnjih sahati.
cl. 27. Godisnja cena napred odredenog ulicnog osvetljenja varosi Beograd jeste
osamdeset hiljada din. (80.000).
cl.29. Ako bi opstina gore utvrdeni broj lampa obe vrste ili trajanja osvetljenja povecala,
onda ce za to povisenje placati pored pomenute godisnje cene jos za svaki sahat
gorenja:
0,14 dinara za sijalicu od 60 sveca
0,035 " " " 16 "
0,025 " " " 10 "
0,40 dinara za plamenu lampu od 1000 sveca

cl.30. Za osvetljenje drzavnih i opstinskih zgrada i lokala, cena elektricnog osvetljenja
ostaje ista kao i u clanu 29.
cl. 32. Najvise cene za privatno osvetljenje i na sahat ove su:
165
0,06 dinara za sijalicu od 16 sveca
0,04 " " " 10 "
0,60 dinara za plamenu lampu od 1000 sveca
Cena za lampu drugih jacina po narocitoj pogodbi.
U svakom slucaju koncesionar zadrzava pravo da napred navedene cene za neulicno
osvetljenje obori ili da abonentima odobri narociti rabat prema broju lampa ili trajanja
osvetljenja.
z navedenog se izmedu ostalog moze zakljuciti:
da je kalkulacija cene prvog elektricnog osvetljenja Beograda izvedena
precizno i da ona sadrzi sve troskove proizvodnje i distribucije elektricne
energije i svakako profit koncesionara koji bez toga ne bi ulazio u posao.
da se ovde radi iskljucivo o zakupu i placanju snage a ne i potrosene energije
koja se i ne meri.
da se jos od ugovaranja elektrifikacije, dakle pre njenog pustanja u funkciju,
itekako vodilo racuna o racionalnoj potrosnji energije, nasta ukazuje i
cinjenica da je ugovor predvideo da se sati gorenja osvetljenja tokom godine
utvrduju prema mesecevim fazama, kako bi se iskoristila meseceva svetlost.
Cena elektricne energije, na pocetku elektrifikacije Srbije, bila je veoma visoka. Njenu
visinu opredeljivali su realno visoki troskovi kao i nizak stepen koriscenja instalisanih
kapaciteta. Otuda je elektricna energija bila dostupna veoma malom broju stanovnika,
odnosno onima koji su bili u stanju da plate takvu cenu koja se razlikovala po nameni
potrosnje.
Prve tarife posle svetskog rata razlikovale su tarifne stavove za privatne pretplatnike i
za drzavna nadlestva, a po nameni za osvetljenje i za pogon motora. One su bile dosta
diskriminatorne, obzirom da su kancelarije, hoteli, kafane i ducani placali visestruko
vece cene od ostalih. Postojale su i pausalne tarife zbog toga sto veliki broj potrosaca
nije imao strujomere, pa se potrosnja obracunavala na bazi svetlosnih kalendara.
Prvi racionalni tarifni sistem koji stimulise potrosace na vece koriscenje elektricne
energije donet je 1931.godine. U njemu su uvedeni nizi tarifni stavovi za nocnu
potrosnju, a pored cene za potrosene kilovat-sate, uvodi se i cena za koriscenu snagu,
a slobodno se ugovara potrosnja kod motornih potrosaca sa instalisanom snagom
preko 100kW i mesecnom potrosnjom preko 1500 kWh. Tako se po prvi put u Srbiji
javila tzv. dvojna tarifa ( cena za snagu i cena za energiju) sto ce ostati u osnovi svih
buducih savremenih tarifnih sistema.
166
1.28 Pregled konceptualnih okvira za sprovodenje politike cena elektricne energije
nakon svetskog rata
Osnovni specifikum elektroprivredne delatnosti, u celokupnom posleratnom razdoblju, je
bilo pitanje finansiranja razvoja i cene elektricne energije.
Period nakon svetskog rata karakteristican je po visokom stepenu administrativnog
uplitanja u podrucja organizacije i poslovanja elektroprivrednih organizacija. Tretman
elektroprivrede kao javne sluzbe, opredeljivao je i direktnu ingerenciju drzave na
sektoru politike i rezima cena elektricne energije, utvrdivanja drustveno potrebnih
troskova poslovanja i dohotka kao i na donosenju politike investicione izgradnje
elektroenergetskih objekata.
Uslovi privredivanja za elektroprivredna preduzeca u ovom periodu karakteristicni su po
tome sto je drustvena zajednica vodila politiku niskih cena elektricne energije, jer je to
bio jedan od vaznih uslova za brzu ekspanziju cele privrede i jacanja njene konkurentne
sposobnosti na inostranom trzistu i za podizanje zivotnog standarda stanovnistva.
Opsta karakteristika sistema finansiranja izgradnje elektroenergetskih objekata bila je
centralizacija sredstava i dominirajuci polozaj centralne investicione odluke.
Uslovi finansiranja investicija menjali su se u ovom periodu u zavisnosti od izmena
instrumenata tekuce ekonomske politike. Naime, kreditiranje investicione izgradnje,
odnosno anuitetna sluzba, uvedena je 1953.godine, tako da svi objekti cija je izgradnja
zavrsena do tog perioda, u strukturi cene kostanja ne sadrze troskove anuiteta.
Od 1954. do 1962. godine, sredstva iz Opstih investicionih findova (OF-a) dodeljuju se
kao krediti sa kamatnom stopom od 2% i rokom otplate od 50 godina za HE i 35 godina
za TE. Nakon 1962.godine, vreme otplate zajmova iz OF-a je smanjeno i to na 35
godina za HE i 20 godina za TE, pri cemu je kamatna stopa ostala nepromenjena.
Razliciti tretman objekata u pogledu uslova finansiranja, narocito je dosao do izrazaja
kada su u pitanju bila sredstva koja su poticala iz izvora van OF-a. Uvodenjem
obaveznog ucesca sredstava investitora i pojavom prekoracenja u troskovima izgradnje,
elektroprivreda je potrebna sredstva pribavljala putem bankarskih kredita pod mnogo
nepovoljnijim uslovima i razlicitom strukturom od objekta do objekta.
Na taj nacin su uspostavljeni uslovi finansiranja vec u startu stvarali problem
diferencijacije uslova privredivanja unutar elektroprivrede, te su samim tim uticali na
razlicit ekonomski polozaj pojedinih organizacija, nezavisan od racionalnosti i
ekonomicnosti njihovog poslovanja.
Diferencirani tretman potrosaca u snabdevanju elektricnom energijom bio je realizovan
tako sto su formirane grupe i kategorije potrosaca po namenskom principu i utvrdene
cene za energiju i snagu po unapred oderedenom kljucu, vodeci racuna da takve cene
odgovaraju prosecnim troskovima proizvodnje, prenosa i distribucije po kWh. Medutim,
troskovi elektricne energije su bili relativno niski, jer u sebi nisu sadrzavali otplatu
investicionih kredita posto se izgradnja elektrana i prenosne mreze finansirala iz opsteg
i republickog investicionog fonda pod veoma povoljnim uslovima.
167
Na politici niskih cena bila je postavljena i tarifna politika. Od 1.januara 1957.godine
poceo je da se primenjuje jedinstveni tarifni sistem sa jedinstvenim tarifnim stavovima
po nameni, odnosno grupama potrosnje, za celo podrucje tadasnje Jugoslavije. U
osnovi to je bio binomni tarifni sistem sa cenom za snagu i energiju koja je bila
diferencirana po dobu dana na dnevne i nocne tarifne stavove i imala je u sebi
sadrzanu i sezonsku komponentu.
Prvi konzistentan model formiranja cena elektricne energije kod nas definisan je
postavkama Privredne reforme iz 1965.godine. Poznato je, da je politika cena u toj
reformi u osnovi polazila od pariteta izmedu domacih i svetskih cena i to cena na
konvertibilnom trzistu. Pri tome, kao osnova za formiranje cena posluzile su cene koje
nasa privreda ostvaruje u spoljnotrgovinskoj razmeni. Na ovom principu su u Reformi
formirane cene za oko 2/3 industrijskih proizvoda. Usvojeni koncept formiranja cena
elektricne energije na prenosnoj i distributivnoj mrezi posao je od kriterijuma tzv.
normiranih troskova poslovanja uz uvazavanje promena svih cenovnih inputa kao
posledice reformskih promena i stope akumulativnosti u visini od 6% u delatnosti
proizvodnje i prenosa, odnosno 10% za delatnost elektrodistribucije.
Na ovim postavkama racunalo se, da ce se proizvodno-prenosnom delu sa stopom
akumulacije od 6% omoguciti zajedno sa delom obracunate amortizacije obezbedenje
od oko 30% sopstvenih sredstava za finansiranje razvoja.
Medutim, kako je jedna od reformskih odrednica bila da cene elektricne energije ne
preopterete ostalu privredu koja treba da bude konkurentna u medunarodnoj razmeni,
kao i da ne ugrozi zivotni standard, to je bio odobren znatno nizi nivo cena koji je jedva
bio dovoljan da pokrije prostu reprodukciju.
Na tom nivou cene su ostale nepromenjene do 1970.godine sa svim posledicama na
jacanje reproduktivne sposobnosti ove grane. Zbog tako odredenih relativno niskih
cena elektricne energije zadrzan je sistem regresa, odnosno naknade onim
preduzecima koja su imala relativno vise troskove proizvodnje od dozvoljenih prodajnih
cena. Pravo na regrese ostvarivale su tri republike, i oni su se postupno smanjivali, da
bi na kraju 1968.godine bili i ukinuti. Elektroprivreda Srbije ostvarivala je najveci nivo
regresa zbog toga sto je tadasnja struktura njene proizvodnje elektricne energije bila
izuzetno nepovoljna zbog velikog ucesca malih i skupih termoelektrana, i relativno
male zastupljenosti hidroenergije u ukupnoj proizvodnji.
Takva politika cena elektricne energije u ovom periodu negativno se odrazila na polozaj
elektroprivrede, i osnovne primedbe koje su na nju upucene mogle bi se svesti na
sledece:
prilikom donosenja mera Privredne reforme, cene elektricne energije nisu bile
dovodene u paritetni nivo sa cenama ostalih proizvoda i usluga, usled cega
je, zbog cvrste kontrole cena elektricne energije, disparitet postajao sve
ostriji, jer su cene ostalih proizvoda na domacem trzistu, pogotovu onih
proizvoda koji bitno uticu na troskove proizvodnje elektricne energije, bile u
stalnom porastu;
168
da se zbog takve politike cena ekonomski uslovi poslovanja elektroprivrede
stalno pogorsavaju, tako da je stopa vlastitog ucesca u finansiranju izgradne
proizvodnih i prenosnih objekata umesto predvidenih 30%, u ovom periodu
iznosila samo 11,7%;
da kod utvrdivanja nivoa cena elektricne energije nisu uzete u obzir
inodomicilne cene elektricne energije evropskih zemalja za utvrdivanje
paritetnog nivoa, sto bi bilo u skladu sa principima Reforme;
da se takvim odredivanjem cena postavlja i pitanje politike usmeravanja
potrosnje elektricne energije i njenog mesta u strukturi troskova privrede i
troskova zivota porodice, sto je dovelo do toga da nasa zemlja u odnosu na
druge evropske zemlje belezi najveci trend rasta potrosnje elektricne energije.
U prelaznom periodu posle 1970.godine pa do 1974.godine cene elektricne energije su
bile u nadleznosti federacije, pri cemu treba naglasiti da se taj period poklapa sa
pojavom prve energetske krize iz 1973.godine. Vec 1972.godine, pokusalo se sa
definisanjem sveobuhvatnog modela za dugorocnu politiku cena u energetici. Tako je
sacinjen Dogovor o cenama energetskih goriva i elektricne energije i potpisan je od tri
energetske grane: Udruzenja rudnika uglja, Jugela i Saveta za naftu PKJ.
U tom dogovoru je predvideno da se cene elektricne energije obrazuju:
do nivoa prosecnih domicilnih cena u zemljama ZET-a sa razvijenom trzisnom
privredom uz primenu tekuceg kursa, ili
do nivoa koji u sebi sadrzi sredstva za prostu i prosirenu reprodukciju,
paritetne cene energetskih goriva, kao i najmanje 35% potrebnih sredstava za
finansiranje prosirene reprodukcije u proizvodnji i prenosu elektricne energije
i do 80% potrebnih sredstava za finansiranje razvoja elektrodistributivne
mreze
Cene elektricne energije na mrezi distribucije, utvrduju se u odnosu 2 : 1 prema
ceni elektricne energije na pragu prenosa.
Za velike specijalne potrosace kao i za isporuke u medurepublickoj razmeni,
cene elektricne energije ce se obrazovati pod posebnim uslovima zavisno od
ugovorenog nacina isporuke i od ucesca u finansiranju izgradnje
elektroenergetskih objekata za njihove potrebe.
Pored ovoga koncepta postojao je i predlog na saveznom nivou u pogledu
rezima kontrole cena po kome bi Savezno izvrsno vece svojom odlukom
utvrdivalo kriterijume za formiranje cena za proizvodnju i prenos elektricne
energije u okviru kojih bi elektroprivredna preduzeca u dogovoru sa republickim
izvrsnim vecima odredivala svoje prodajne cene. Pored toga, predlog je sadrzao
i pitanje mehanizma godisnjeg uskladivanja nivoa cena elektricne energije po
principu automatskog uskladivanja sa trzisnim kretanjima domacih cena
proizvoda i usluga koje bitno uticu na troskove reprodukcije elektroprivrede.
169
Takode, predlog je sadrzao i potrebu trajnije primene neposredne kontrole cena,
stim sto ce cene odredivati republike i pokrajine u medusobnom dogovoru a na
osnovu kriterijuma koji proisticu iz opste politike cena, koja se utvrduje na nivou
federacije.
48
Donosenjem Ustava SFRJ 1974.godine i prestankom vazenja jedinstvenog
Zakona o elektroprivredi, republike i pokrajine su svojim zakonima i drugim
aktima regulisale problematiku rada i poslovanja elektroprivrede pa samim tim i
politiku cena i politiku razvoja. Na osnovu toga doneti su i posebni tarifni sistemi
i tarifni stavovi za prodaju elektricne energije koji su se medusobno razlikovali u
meri u kojoj je vodena i razlicita politika razvoja.
Na taj nacin, desilo se da je utvrdivanje cena elektricne energije preneto iz
nadleznosti federacije na republike i pokrajine, a cene energetskih goriva ostale
su u nadleznosti federacije. Takva preraspodela nadleznosti u odredivanju cena
elektricne energije i energetskih goriva dovela je do produbljivanja dispariteta
cena u energetici kao celini, dok je izmedu pojedinih republika i pokrajina doslo
do velikog odstupanja u cenama elektricne energije.
Republike i pokrajine neujednaceno su donosile odluke o povecanju cena
elektricne energije rukovodeci se trenutnim ekonomskim polozajem potrosaca i
zastitom standarda stanovnistva, ili pak potrebama za obezbedenje sredstava
za finansiranje razvoja. Pored toga, pristupilo se uvodenju razlicitih vidova
doprinosa namenjenih finansiranju razvoja, koji za potrosace elektricne energije,
u osnovi, imaju karakter cene. U pojedinim republikama, ekonomski polozaj
elektroprivrednih preduzeca koja su poslovala sa gubicima popravljan je
koriscenjem razlicitih vidova dodatnih sredstava. Na taj nacin se definitivno
udaljilo od postavki datih Reformom iz 1965.godine, po kojoj elektricna energija
treba da ima tretman kao i svaka druga roba, sa svim ekonomskim atributima.
Zakonom o osnovama sistema cena i drustvenoj kontroli cena (donet krajem
1979.god.) ureduju se osnovi sistema cena kao i prava i duznosti pojedinih
subjekata pri uskladivanju i uredivanju odnosa u oblasti cena.
Tim zakonom determinisane su polazne osnove i kriterijumi za obrazovanje
cena:
odnosi ponude i potraznje na domacem trzistu
uticaj svetskih cena na nivo i odnose cena
produktivnost rada i koriscenje sredstava za proizvodnju
polozaj u primarnoj raspodeli i nivo uslova privredivanja
48
6avezni sekreterijat za privredu< ")snovi sistema i politike cena, =eograd *+/&.god.
170
Polazeci od ovog Zakona, 1983.godine donete su Osnove dugorocne politike
cena energetskih goriva i elektricne energije, na bazi koga je trebalo da se
zakljuci drustveni dogovor o dugorocnoj politici cena energenata na nivou SFRJ.
Kao kriterijum za utvrdivanje paritetne cene elektricne energije na pragu
prenosa predlozen je nivo prosecnih prodajnih cena u pojedinim zapadno-
evropskim zemljama koje imaju slicne uslove proizvodnje elektricne energije kao
i Jugoslavija, i koje vrse razmenu elektricne energije sa elektroprivredom
Jugoslavije a istovremeno su i znacajni ekonomski partneri nase zemlje. To su
Nemacka, talija, Austrija, Grcka i Svajcarska.
Kao dopunski kriterijum, paritetna cena bi se utvrdivala na pragu prenosa na
osnovu cene domaceg uglja za TE, primenom koeficijenta prerade uglja u
elektricnu energiju od 1,8 na troskove goriva utvrdene na osnovu specificne
potrosnje toplote od 11.724 KJ/kWh i cene po jedinici toplote u uglju.
Primena dopunskog kriterijuma za utvrdivanje paritetne cene elektricne energije
utvrdena na osnovu cene domaceg uglja za TE vazila bi u slucaju ako ova cena
odstupa za vise od +- 5% od paritetne cene elektricne energije utvrdene na
osnovu cene u 5 zapadno-evropskih zemalja.
Da bi model bio konzistentan, predvideno je da se cene domaceg uglja utvrduje
na bazi ino-domicilnih cena uglja kod proizvodaca uglja u zemljama Zapadne
Evrope (Nemacka, Belgija, Francuska i V.Britanija) uz koeficijenat boniteta u
zavisnosti od vrste i kvaliteta uglja.
Ovako formirane cene ne mogu preci nivo cena od 80% cene nafte umanjene za
koeficijent boniteta uglja.
Ovaj koncept, uraden u energetskim granama, medutim nije prosao u
republicko-federalnim institucijama, pa su cene u energetici bile direktno pod
kontrolom saveznih organa u periodu od 1983.godine.
Donosenjem Dugorocnog programa ekonomske stabilizacije, stvorene su
pretpostavke za prevazilazenje postojeceg stanja u pogledu odnosa cena.
Ponovo se insistira na delovanju svetskih cena koje nasa privreda postize u
razmeni sa inostranstvom, dok u segmentima gde cene ne mogu biti iskljucivo
rezultat direktnog trzisnog odmeravanja u principu treba polaziti od uvazavanja
dejstva ekonomskih faktora (faktora proizvodnje) na nivo cena. Takode, u
Dugorocnoj strategiji razvoja energetike, kao separatu ovog Programa,
definisano je da da u procesu reprodukcije svaki oblik energije mora da se
tretira kao spacificna roba, uz uvazavanje ekonomskih faktora prilikom
formiranja cena energije.
Ostvarivanje ovih postavki datih u Dugorocnom programu ekonomske
stabilizacije operacionalizovano je Drustvenim planom Jugoslavije za period
1986 - 1990.godine, gde su decidno razradeni kriterijumi za formiranje cena u
energetici:
171
"Cene osnovnih proizvoda i usluga u proizvodnji energije i energetskih sirovina i
vrsenja usluga zeleznickog i PTT saobracaja obrazovace se u skladu sa
Zajednickim elementima za obrazovanje cena. Zajednicki elementi za
obrazovanje cena su: prosecni utrosci i koriscenje faktora proizvodnje na bazi
jedinstvenih standarda i normativa, odnosi i nivoi svetskih cena, odnosi cena
energenata i usluga, pri cemu uticaj pojedinih zajednickih elemenata na nivo
cena ovih proizvoda i usluga treba da bude u skladu sa opredeljenjima
sadrzanim u Dugorocnom programu ekonomske stabilizacije, polazeci od
dugorocnih interesa proizvodaca i potrosaca za kontinuirano i stabilno
obazbedenje ovih proizvoda i usluga.
49
Realizacija utvrdene politike cena postavljena Drustvenim planom otpocela je
1986.godine kada su i usvojeni Zajednicki elementi za obrazovanje cena
elektricne energije. Kako je ovim Planom bilo predvideno da se smanje razlike u
odnosima cena elektricne energije, uglja i prirodnog gasa, u 1986.godini je
trebalo otkloniti 33% od postojecih dispariteta cena zatecenim krajem
1985.godine.
Koncept Zajednickih elemenata za obrazovanje cena elektricne energije
zasnovan je na proracunu (na tri razlicita nacina) cene elektricne energije i to na
osnovu:
prosecnih utrosaka faktora proizvodnje na bazi jedinstvenih standarda i
normativa
odnosa i nivoa svetskih cena
odnosa cena energenata
Doprinos svake od ove tri navedene cene u konacnoj ceni elektricne energije
postavljen je u odnosu 70% : 20% : 10%.
Standardi i normativi utvrdeni su za sve elemente u strukturi cene i to za:
hidroelektrane,
termoelektrane na cvrsta goriva,
termoelektrane na tecna goriva,
nuklearne elektrane,
prenos
distribuciju
Normirani su amortizacija, investiciono odrzavanje, gorivo, ostali materijalni
troskovi, kamate na kredite, premije osiguranja, deo dohotka po nameni,
49
%rutveni plan 5ugoslavije za period *+F3,*++'.godina, %rugi deo poglavlja A taka *. 6lubeni list 6485 br. /0GF0.
172
naucno-istrazivacki rad, naknada za koriscenje prirodnih resursa, naknada za
ocuvanje zivotne sredine, licni dohoci, zajednicka potrosnja te sredstva za
prosirenje materijalne osnove rada. Pored toga, normirani su i gubici elektricne
energije u prenosnoj i distributivnoj mrezi. Normativi su bazirani na ostvarenju u
prethodnim godinama.
Proracun svetske cene elektricne energije polazio je od nivoa cena postignutih u
spoljnotrgovinskoj razmeni (35%) i nivoa cena u 5 zapadnoevropskih zemalja
(65%). Ove poslednje dobijale su se na osnovu ponderisane cene za
industrijske potrosace i domacinstva.
utvrdivanje trece cene na bazi odnosa cena energenata polazio je od dva
elementa: odnos cena energenata koriscenih kao pogonsko gorivo (15%) i
uspostavljenih pariteta kroz preradu primarne energije (85%). Kod ovog prvog
elementa za poredenje kao osnov uziman je motor sa pogonom na dizel gorivo i
elektricna energija, dok se drugi elemenat zasniva na ceni domaceg uglja ciji je
paritet izveden iz cene kamenog uglja u 4 zemlje Zapadne Evrope, korigovan za
koeficijente boniteta za mrki ugalj i lignit uz uvazavanje faktora za njegovu
preradu.
Na bazi tako proracunate cene, dobijala se konacna cena za elektricnu energiju,
koja je trebalo da se uskladuje sa stopom rasta cena industrijskih proizvoda,
uvazavajuci postupno otklanjanje dispariteta.
Tok realizacije koncepta utvrdivanja cena elektricne energije na bazi zajednickih
elemenata u pocetku je zadovoljavajuce tekao, da bi se uskoro svi efekti veoma
brzo ponistili, narocito krajem 1988.godine kada SV prakticno suspendovao
dugorocnu politiku cena zasnovanu na ovim elementima.
U okviru objavljene radikalne reforme i makroekonomske politike Savezne vlade
krajem 1989.godine, cene svih vidova energije bile su zamrznute, da bi se zatim
izmenili instrumenti kontrole cena energije. Novi model zasnivao se na vecem
prostoru delovanja trzisnih uslova, uz kontrolne limite koji bi reflektovali neku
vrstu prosecne cene u nekoliko odabranih zemalja Zapadne Evrope. Za
elektricnu energiju novi model nazvan je "Zajednicki kriterijumi za obrazovanje
cena elektricne energije.
Osnovni parametar modela na osnovu koga se izvodila gornja granica cene
elektricne energije bili su cene u pet zapadnoevropskih zemalja (Austrija, talija,
Grcka, Nemacka i Svajcarska). Kao "cena u ovim zemljama racunat je
ponderisan prosek za domacinstva i industriju (na osnovu ostvarene potrosnje
elektricne energije kod ovih kategorija), da bi se preko zvanicnih kurseva one
prevele u dinare, te na taj nacin dobila prosecna cena kao kontrolna velicina za
finalnu potrosnju elektricne energije.
Kao dodatni kriterijum uvedene su cene koje su postignute u spoljnotrgovinskoj
razmeni elektricne energije. Obzirom da je ucesce ovog kriterijuma u formiranju
konacne cene bio udeo uvoza i izvoza u ukupnoj potrosnji elektricne energije u
SFRJ, praktican znacaj dodatnog kriterijuma u modelu je bio marginalan od
svega nekoliko procenata.
173
U modelu, nadleznost drzavnih organa je prvobitno predvidena samo kao manje
vise tehnicka kontrola koja se ubrzo transformisala u ubedivanje proizvodaca da
u cenama ne koriste prostor koji model dozvoljava. Potom se paritet u uslovima
precenjenosti dinara u poslednjoj godini postojanja SFRJ potpuno devalvirao,
tako da ga elektroprivredne organizacije nisu koristile. Model formalno nije
napusten ni u SRJ, mada su ga nove okolnosti realno eliminisale.
Pocetkom 1992.godine, republike Srbija i Crna Gora su izvrsile izmene svojih
zakona o cenama te na taj nacin stvorile mogucnost da propisuju mere
neposredne kontrole cena za proizvode i usluge od interesa za celu zemlju.
Vlada Republike Srbije je 30.januara 1992.godine donela Uredbu o cenama
elektricne energije, nafte i derivata nafte i usluga u zeleznickom i domacem PTT
saobracaju (Sl.glasnik RS, br.3/92), kojom je utvrdeno da se cene ovih
proizvoda i usluga mogu menjati uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Od
25.10.1995.godine, cene energenata i elektricne energije u Srbiji se obrazuju u
skladu sa Uredbom o izmeni i dopuni Uredbe o merama za sprecavanje i
otklanjanje poremeceja na trzistu izazvanih zloupotrebom monopolskog polozaja
(Sl.glasnik RS, br.42/95), tako sto za svako povecanje cena, privredni subjekti
su duzni da pribave saglasnost ministarstva nadleznog za pitanje cena. Ovi
propisi su i danas na snazi.
1.28.1 Rezime razlicitih koncepata dugorocne politike cena elektricne energije
Prikazani vremenski tok u kome su se odigrale znacajne promene na sektoru
primarne raspodele u elektroprivredi karakterisu, u osnovi, ako se izuzme period
obnove od 1945-65., tri generalna pristupa definisanja dugorocne politike cena
elektricne energije.
Prvi, iz perioda Privredne reforme 1965.godine u osnovi ima model za
definisanje cena elektricne energije kao ekonomske cene na principu
reprodukcijske cene. Medutim ekonomska cena se ne moze utvrditi ako se ne
znaju stvarni troskovi njene proizvodnje, odnosno ako na znamo cene utrosaka
(inputa) koji ulaze u proizvodnju elektricne energije.
U trzisnim ekonomijama ovaj problem nije tako akutno izrazen kao kod nas jer
se cene inputa formiraju na trzistima faktora proizvodnje kroz konkurentsku
utakmicu. U uslovima kada nije jasno definisana ni cena rada ni cena kapitala,
pojam reprodukcione cene je ostao samo kao teorijska podloga koja nikad nije
bila dosegnuta u toku realizacije ovog koncepta.
Drugi model, koji se javio u energetskim granama posle 1970.godine za
odredivanje cena pa i cena elektricne energije, posao je od egzogenih faktora
na bazi kojih je trebalo izgraditi normalnu ili paritetnu cenu. Ti egzogeni faktori
bile su cene elektricne energije u zemljama sa razvijenom trzisnom ekonomijom i
vazeci devizni kurs. Na ovaj nacin se pokusalo doci (u uslovima nedostatka
sopstvenih) do objektivnih kriterijuma za valorizaciju svih faktora proizvodnje uz
174
uvazavanje i eventualnih posebnih pogodnosti (povoljniji prirodni resursi) koje
imaju nasi primarni energetski izvori u odnosu na one koji postoje u Zapadnoj
Evropi. Dopunski podmodeli predstavljaju samo derivaciju ovog osnovnog,
obzirom da i u Evropi postoji cvrsta korelacija izmedu cena primarnih resursa i
elektricne energije.
Ovaj model odredivanja ekonomskih - paritetnih cena nije imao adekvatnu
podrsku od strane drzave, posto je cinjenicu da u pojedinim segmentima
elektroprivredne delatnosti postoji prirodni monopol, drzava iskoristila kao
izgovor za odustajanje od konzistentnog resavanja dugorocne politike cena
elektricne energije.
Treci model Zajednickih elemenata kao i Zajednickih kriterijuma, predstavlja
sintezu prethodna dva, u kome se pokusalo objediniti delovanje i egzogenih i
endogenih faktora na formiranje cene elektricne energije. Sa ucescem
egzogenog elementa od 30% u strukturi cene elektricne energije, pokusalo se u
vecoj meri izvrsiti objektivizacija i trzisno verifikovanje ove robe.
U citavom ovom vremenskom razdoblju, pocivajuci na voluntarizmu iz perioda
ranog socijalizma i politike jeftine energije, zadrzao se i antirobni odnos prema
elektricnoj energiji, tako da su na jeftinoj, neekonomskoj ceni elektricne energije
realizovani mnogi megalomanski investicioni projekti, cija je rentabilnost
poslovanja iskrivljena dobrim delom i zbog nerealno obracunatih troskova
elektricne energije. Kroz nisku cenu podsticano je rasipanje elektricne energije i
pothranjivala se njena potrosnja izvan stvarnih materijalnih mogucnosti njene
proizvodnje i drustva u celini, i ujedno derogirali svi napori koji su isli u pravcu
njene stednje i racionalnog koriscenja.

1.29 Kriticki osvrt na kriterijume koji su korisceni za utvrdivanje cene elektricne
energije
Na osnovu pregleda dosadasnjih koncepata za formiranje cena elektricne energije,
moze se konstatovati da u citavom posmatranom periodu nije postojao jasno definisan
mehanizam za formiranje i uskladivanje cena elektricne energije, vec da su kriterijumi
koji su za ove namene korisceni pocivali na tzv. modelu paritetnih cena i paritetnih
odnosa
50
.
Svi navedeni kriterijumi su u principu bili dosta uopsteno definisani i nedovoljno
konkretizovani za prakticnu primenu. Zbog toga oni i nisu mogli da budu siguran
oslonac i garancija u procesu formiranja unutrasnjih cena, sta vise, pogodovali su pojavi
arbitrarnosti prilikom utvrdivanja apsolutnog nivoa cena i relativnih odnosa medu njima
(Rudarski institut, 1980.).
U meri u kojoj postoje razliciti kriterijumi u formiranju cena, postoje i razliciti paritetni
odnosno relativni odnosi medu cenama. Paritet se moze meriti u odnosu na pojedine
50
"od paritetnim odnosima #cenama$ podrazumevaju se relativni odnosi vrednosti u razmeni pojedinih roba i usluga.
175
grupe proizvoda iz iste delatnosti, prema proizvodima koji ulaze u troskove reprodukcije
datog proizvoda, prema opstem indeksu porasta cena, u odnosu na izvozne i uvozne
cene ili domicilne cene u pojedinim zemljama.
Za paritetne odnose u cenama bitno je to da u uslovima potpune konkurencije, promene
u paritetima cena mogu da nastupe samo kao posledica povecanja produktivnosti u
pojedinim granama i delatnostima. U nesavrsenim trzisnim uslovima, promene pariteta
cena mogu nastupiti i kao posledica koncentracije i centralizacije kapitala odnosno
stvaranja monopolskog polozaja, diferencijacije trzisnih struktura kao i usled uticaja
monetarno-kreditnih faktora. Pri tome, mesto i uloga drzave takode moze biti znacajan
generator nastajanja dispariteta cena, i to pre svega kroz njenu intervenciju u delu
investicija, kao i kroz njen uticaj na globalnu raspodelu drustvenog proizvoda, fiskalnu
politiku kao i na spoljnotrgovinsku razmenu. Sve navedeno direktno ili indirektno utice
na odnose medu cenama i stvara razlicite paritete medu njima.
Kao kriterijumi za formiranje paritetne cene elektricne energije u dosadasnjoj praksi
najcesce su koriscene: inodomicilne cene u pojedinim zemljama (tzv. "svetske cene),
cene ostvarene u spoljnotrgovonskoj razmeni, cene energenata i standardi i normativi
utrosaka u procesu proizvodnje, prenosa i distribucije elektricne energije
51
.
Ono sto je bitno napomenuti, to je da prakticno nijedan od koriscenih modela za
utvrdivanje paritetnih cena nije ujedno predstavljao i mehanizam za automatsku
korekciju cena, nego je bio samo pokaznog karaktera, odnosno sluzio je za utvrdivanje
stepena dostignutog pariteta u odnosu na izabrane kriterijume.
U narednom tekstu vise cemo se pozabaviti kritickom analizom pojedinacnih kriterijuma
koji su korisceni za utvrdivanje paritetne cene elektricne energije.
1.29.1 Svetske cene kao kriterijum za utvrdivanje paritetnih cena
Nakon privredne reforme, svetska cena je postala jedan od najcesce koriscenih
kriterijuma za obrazovanje cena proizvoda i usluga. Takav tretman svetske cene
posledica je zelje jugoslovenske privrede za vece ukljucivanje u medunarodne
privredne tokove.
51
;ajvei broj ovih kriterijuma potie iz teza "6istem i politika cena koje je 6avezni savet za privredni razvoj i ekonomsku
politiku kao i 6avezni savet za pitanja drutvenog ureenja, utvrdio *+/0.godine. ! tezi 11. utvrena su etiri kriterijuma za
obrazovanje cena proizvoda i usluga<
)dnosi ponude i tranje
?ene iz meunarodne razmene
%ogovoreni razvoj
Trokovni princip
176
Valjda nijedan drugi kriterijum za obrazovanje cena nije toliko osporavan i kritikovan, sa
jedne strane i ujedno mu pridavan toliki znacaj, sa druge strane kao koncept svetskih
cena. Osnove za takav odnos prema svetskim cenama su mnogobrojne.
ako su svetske cene realnost u nasoj privrednoj praksi i neposredno uticu na nivo i
odnose unutrasnjih cena, njih je veoma tesko definisati, i postoji niz problema
metodoloskog karaktera, posto se one tesko mogu statisticki sagledati i precizno
utvrditi.
Medunarodna razmena ne obavlja se samo na osnovu jednog oblika tekuce svetske
cene, posto egzistira vise vrsta svetskih cena, koje se medusobno mogu u velikoj meri
razlikovati. U internacionalnoj razmeni najcesce se susrecemo sa sledecim vrstama
svetskih cena (nstitut za ekonomiku industrije, 1976):
uvozne (importne)
izvozne (eksportne) cene
inodomicilne cene
berzanske (kotacijske) cene
Prema tome, tekuca svetska cena nije neka jedinstvena i homogena ekonomska
kategorija, vec se pojavljije u vise oblika koji su po svojoj ekonomskoj sadzini razliciti, a
u kvantitativnom pogledu se ne podudaraju ni prostorno ni vremenski.
Uvozne (importne) cene su one koje zemlja uvoznica placa za uvoz robe i usluga iz
inostranstva. Za zemlje izvoznice to su izvozne (eksportne) cene. One se medusobno
razlikuju za iznos transportnih troskova, carinsku zastitu, i druge neposredne troskove
koji se javljaju u medunarodnoj razmeni. Uvozne i izvozne cene pojavljuju se u
specificnim oblicima, kao sto su na primer cene koje se javljaju za povremene ad hoc
nabavke, odnosno cene po osnovu dugorocnih aranzmana.
Po inodomicilnim cenama obavlja se razmena unutar granica nacionalne privrede. ova
vrsta cena javlja se u razlicitim oblicima (slobodne, fiksne, maksimirane, monopolske i
sl.). One su najcesce rezultat rezima i politike cena date nacionalne ekonomije.
Berzanske (kotacijske) cene, su one koje se formiraju na velikim svetskim berzama za
odredene proizvode (bakar, nafta, kaucuk, psenica i sl.). Pri tome, ni za ove cene ne
mozemo da kazemo da su jedinstvene, jer za pojedine artikle moze da se pojavi vise
cena, a u pojedinim slucajevima se uzima cena dominirajuceg izvoznika. Sa druge
strane, jedan mali deo medunarodne razmene, uglavnom ad hoc isporuke, se obavlja
po ovim cenama, tako da one u sustini predstavljaju samo jedan indikator opstih
tendencija i kretanja cena na svetskim trzistima.
Svetske uvozne, izvozne, inodomicilne i kotacijske cene najcesce nisu pravi izraz
dostignutog nivoa produktivnosti, nego su pre svega deo jednog ukupnog potencijala
neke nacionalne ekonomije, odnosno rezultat su odredene spoljnotrgovinske i opste
177
ekonomske politike. Retke su situacije da neki proizvodac za jedan artikal postize iste
cene i na domacem trzistu i u medunarodnoj razmeni.
Svetske cene osciliraju i vremenski i prostorno. Vremenske oscilacije izraz su odredene
konjukture, i one su redovna pojava. sto tako, ne moze se govoriti ni o postojanju
nekog jedinstvenog svetskog trzista posto postoje velike razlike u izvoznim i uvoznim
cenama po zemljama i regionima.
Pojava velikih multinacionalnih kompanija u znatnoj meri je uticala i na nivoe svetskih
cena, i to bilo kroz ogranicavanje konkurencije bilo kroz intrakompanijsku razmenu
(poznato da su cene u intrakompanijskoj razmeni daleko vece u odnosu na one koje se
postizu na slobodnom svetskom trzistu
52
). sto tako, sve veci deo medunarodne
razmene odvija se na osnovu dugorocnih aranzmana i posebnih bilateralnih i
multilateralnih sporazuma (pri cemu je stepen zastupljenosti kontratrgovinskih poslova
izuzetno visok
53
), tako da u tim slucajevima robna cena vise nije jedini ekvivalenat, nego
su prisutni i drugi interesi i racunice.
No, i pored svih imperfektnosti svetske cene, ovo je najcesce koriscen paritet gde se
uporeduje domaca cena elektricne energije sa cenom u okruzenju (blizem, evropskom,
svetskom). Osnov za primenu ovakvog pariteta pociva na ideji da postoji veliki deo
globalno objektiviziranih troskova koji su zajednicki za sva elektroprivredna preduzeca.
Na taj nacin, pokusalo se doci do posrednog uticaja medunarodnog trzista na cene
elektricne energije i to kako preko predmeta koji predstavljaju inpute u proizvodnji
elektricne energije kao sto su investicije i gorivo, tako i kroz proizvode kod kojih
elektricna energija predstavlja znacajnu stavku u strukturi njihove cene kostanja.
Da bi se ostvarila poredenja ovakve vrste neophodno je izvrsiti konvertovanje cene u
domicilnoj valuti na neku zajednicku, pri cemu je dolarska cena najuobicajenija posto se
najveci deo svetske trgovine energenata odvija u ovoj valuti. Usled fluktuacije
meduvalutarnih kurseva po pojedinim zemljama, kao i zbog relevantnosti oficijelnog
kursa, takva poredenja mogu u velikoj meri da budu izvitoperena, tako da se cesto
sugerisu i paralelni kursevi za obracun medusobnih odnosa, koji su vezani za kupovnu
snagu nacionalne valute na domacem trzistu.
Kada su u pitanju cene elektricne energije, treba razlikovati barem dva nivoa. Jedan su
cene koje placa finalni potrosac, i one ukljuciju kumulativnu cenu ponude (proizvodnja,
prenos i distribucija) kao i poreska i druga opterecenja koja se pridodaju na ovu cenu.
To je ujedno i jedini nivo cena koji je relevantan za ponasanje potrosaca. Drugi nivo su
cene bez poreza i taksa, koje odreduju ekonomski polozaj elektroprivrednog preduzeca.
majuci prethodno u vidu, to prilikom iznosenja komparacija domacih cena sa cenama u
drugim zemljama, neophodno je dati metodoloski pristup (informacionu osnovu) kao i
dodatna pojasnjenja da li se radi o elektroprivrednoj ceni ili finalnoj ceni koju placa
potrosac.
52
Aideti vie o ovome u radu %r 2arjana 6vetliia, Transnacionalne kompanije, Cjubljana *+F'.godina.
53
) stepenu zastupljenosti kontratrgovinskih poslova u meunarodnoj razmeni i o njenom uticaju na formiranje cena videti
vie u radu Dordana Tania, *+F/. ontratrgovina kao oblik meunarodne razmene, 2agistarski rad.
178
Za potrebe medusobnih komparacija cena elektricne energije po pojedinim zemljama, u
strucnoj literaturi kod nas se danas najcesce koriste dve metodologije:
Metodologija OECD-a (koja za informacionu osnovu koristi podatke iznete u
publikaciji Energy Prices and Taxes koju izdaje OECD, a koja je ujedno
priznata i od Savezne vlade kao zvanicna publikacija koja se koristi za
medusobno uporedivanje cena energenata), po kojoj se iskazuje nivo
ostvarene prosecne prodajne cene, sa i bez poreza i taksi, i to samo za dve
kategorije potrosnje, industriju i domacinstva.
Metodologija Komiteta za ekonomske studije i tarife - UNPEDE
(Medunarodna unija proizvodaca, prenosnika i distributera elektricne
energije), po kojoj se za odredivanje i uporedivanje nivoa cena elektricne
energije po pojedinim zemljama utvrduju tzv. "tipski potrosaci po pojedinim
kategorijama potrosnje sa definisanim tarifnim elementima (snaga, energija,
doba dana sezona i dr.), i uz primenu vazecih tarifnih stavova za prodaju
izvode prosecne godisnje cene elektricne energije.
Pitanje pariteta cena elektricne energije u odnosu na svetsku cenu zavisi i od stepena
ukljucenosti neke privrede u medunarodne robne tokove, pri cemu se naravno ne sme
zanemariti i struktura domace privrede, njen stepen razvijenosti, dostignuti nivo
zivotnog standarda, struktura domacih izvora za proizvodnju elektricne energije kao i
nacina finansiranja investicija u elektroprivredi.
Medutim, najveci razlog za koriscenje svetske cene kao kriterijuma za obrazovanje
paritetnih cena elektricne energije lezi pre svega u cinjenici da na domacem trzistu ne
postoje realne cene faktora proizvodnje (ni kapitala ni rada), pa se preko pariteta
svetskih cena pokusava nadomestiti taj nedostatak.
1.29.2 Paritet prema troskovima proizvodnje
Nasuprot postojece ili neke buduce potrosnje elektricne energije stoje odgovarajuci
troskovi proizvodnje, prenosa i distribucije elektricne energije. Ti troskovi u sustini
predstavljaju osnovu za sagledavanje neophodnog prihoda koga je potrebno ostvariti
preko cene elektricne energije.
ako se moze videti iz prethodnih poglavlja da troskovni pristup kao osnova za
formiranje cena elektricne energije dominira u velikom broju razvijenih zemalja (u nekoj
od izlozenih formi), ovakav pristup formiranju cena elektricne energije nije u znacajnijoj
meri bio prisutan u nasoj praksi. On je kratkotrajno bio primenjivan neposredno posle
Drugog svetskog rata, u periodu obnove, i koriscen je kao osnovni kriterijum u modelu
Zajednickih elemenata. Razlozi za takav odnos prema troskovima kao osnovi za
obrazovanje cena elektricne energije vec su delimicno objasnjeni kada je bilo govora o
svetskoj ceni kao kriterijumu za obrazovanje cena elektricne energije (nemogucnost
utvrdivanja realne vrednosti faktora proizvodnje). Dodatni ralog za ovakav odnos
prema troskovima proizvodnje ideoloske je prirode. Naime, ovakav pristup formiranju
179
cene elektricne energije karakteristican je za elektroprivrede u kojima dominira drzavno
vlasnistvo, sto u uslovima samoupravljanja i postojanja drustvenog vlasnistva nad
sredstvima za proizvodnju nije bilo mnogo popularno
54
.
U ekonomskoj literaturi, kao i u brojnim studijama koje su radene na ovu temu, ovakav
koncept formiranja cena elektricne energije je dosta detaljno obraden. Uglavnom on se
zasniva ili na istorijskim troskovima ili na modelu standarda i normativa. Takode, u
jednom broju studija zagovaran je i model dugorocnih marginalnih troskova bilo direktno
bilo u formi razvojne cene.
55
Kao osnovni model formiranja cena elektricne energije u
Dugorocnoj strategiji razvoja energetike, koji je uradila Savezna vlada uz pomoc velikog
broja visokoskolskih ustanova, navodi se Cost plus model, koji bi trebao da predstavlja
neku vrstu kompilacije dugorocnih marginalnih troskova i razvojne cene.
Pri tome, problem koji smo vec istakli i sa kojim su se suocili kako autori navedenih
studija tako i autori Strategije je kako utvrditi cene faktora proizvodnje koji predstavljaju
input u proizvodnji elektricne energije (kapital, rad, zemlja, masine, itd.), ukoliko ne
znamo njihove stvarne ekonomske troskove.
Naime, za neke troskove koji su poznati kao direktni i nije poseban problem da se
utvrdi njihova realna vrednost (na primer: izdaci za gorivo, materijal itd). Drugi, naprotiv,
vec po svojoj samoj prirodi izazivaju diskusiju. To je pre svega slucaj kod troskova
kapitala i troskova osnovnih sredstava, - amortizacije - koji predstavljaju vazan ako ne i
dominirajuci deo cene kostanja elektricne energije.
Pojam troskova kapitala kod nas se nije shvatao i jos uvek se ne shvata jasno i
jednosmerno iz razloga koji bez sumnje poticu kako iz ideoloskog nasleda tako i zbog
dominantnih vlasnickih odnosa koji su prisutni kod nas. Ovakav odnos prema
troskovima kapitala nije samo nasa specificnost. Sa njim su se suocavale i druge zemlje
u procesu razvoja, i on je u velioj meri proisticao iz ralicitog nacina i strukture
finansiranja izgradnje elektroprivrednih postrojenja.
Naime, u periodu kada su preduzetnik i zajmodavac bili jedna te ista osoba, postojala je
tendencija shvatanja da troskovi kapitala predstavljaju sastavni deo eskontovane dobiti
ostvarene posmatranom proizvodnjom , a ne elemenat troskova u pravom smislu reci.
Drugim recima, ocekivana dobit vlasnika preduzeca rezultirala je iz razlike izmedu
ukupnog prihoda i troskova proizvodnje, a sama dobit vezana za kapital nije bila
smatrana posebnim elementom cene (UNPEDE, 1964).
Ovakav stav je lako objasniti, jer ako preduzetnik nije obavezan izdavati odredene
iznose kao naknadu nekom spoljnjem zajmodavcu, ne zapaza se odmah da finansijske
obaveze ipak postoje i predstavljaju jedan element cene.
54
! periodu samoupravljanja, i preduzea i drava su bili zainteresovani da vrednost osnovnih sredstava bude to nia. "reko
podcenjenog troka amortizacije, stvarala se vetaka situacija da dohodak bude vei, to je ilo u prilog i dravi #vei porezi$
kao i zaposlenima #vee plate$ odnosno direktorima koji su prikazivali uspenije rezultate poslovanja. Takva tendencija, i pored
promena koje su se desile u poslednjih nekoliko godina, jo uvek su prisutne, i napori ka utvrivanju realne vrednosti sredstava
veoma teko prodiru u savremenu praksu.
55
Aideti studije koje su raene na temu cene elektrine energije u 9nstitutu za ekonomiku indistrije, 8udarskom institutu,
Bkonomskom institutu, ?B6 2B);! i sl.
180
Sa ekonomskog gledista, ovo razgranicenje na sopstvena i pozajmljena ulozena
sredstva nema nikakvog realnog znacaja. na sopstvena sredstva (slobodna
amortizacija, nerasporedena dobit, rezervni fondovi i dr.) kao i na tuda treba da se
obracunava kamata, posto bi ona mogla da se investiraju u neke druge grane. Stoga,
ekonomska teorija smatra u svakom slucaju normalnim da se u celosti vodi racuna o
ekonomskoj cinjenici koju predstavlja ulaganje kapitala, to jest da se u cenu kostanja
elektricne energije ukljuce ovi troskovi bez obzira na poreklo sredstava.
U tom slucaju se postavlja pitanje kako odrediti stopu troskova kapitala koju treba
primeniti?
Vrednost koju u casu prodaje ima bilo koje od dobara potrebnih za proizvodnju, moze
se u toku kalkulacije cene kostanja proceniti samo po njegovoj realnoj vrednosti za
privredivanje (definisanoj po mogucnosti trzisnom cenom) jer bi se inace mogla izgubiti
iz vida pogodnost neke druge unosnije primene tog dobra.
Stvarna ekonomska vrednost odredenog nacina proizvodnje moze se oceniti samo tako,
ako se ispita da li se kapital, rad, sirovine i trajna sredstva proizvodnje mogu negde
drugde korisnije primeniti. Stepen koristi se upravo meri cenom koja se moze postici na
trzistu, a posebno na trzistu kapitala tj. kamatnom stopom.
Kamatna stopa koju treba primeniti bice dakle jednaka sadasnjoj kamatnoj stopi koja
vazi na trzistu posmatrane zemlje za onu vrstu kapitala potrebnog za finansiranje
preduzeca. Pri tome, treba imati na umu da vlastita sredstva, zbog veceg rizika,
zahtevaju nesto vece kamatne stope nego sto je to slucaj kod pozajmljenih sredstava
56
.
Normalno je da ce ova stopa zavisiti od uslova poslovanja samog preduzeca, odnosno
od nacina na koji ono trajno osigurava ravnotezu svojih prihoda i rashoda.
Osim troskova kapitala, amortizacija predstavlja takode znacajnu stavku u strukturi cene
kostanja elektricne energije. Poznato je da amortizacija predstavlja godisnji iznos
obaveza po osnovu koriscenja osnovnih sredstava. Vec smo naveli kako je i zbog cega
ova vrsta troska kod nas podcenjena zbog nerealnog iskazivanja vrednosti osnovnih
sredstava. Medutim, ono sto dodatno komplikuje stvari je sam pojam amortizacije
osnovnih sredstava koji je tesko ispravno shvatiti obzirom da je uspostavljanje jasne
granice izmedu investicionog odrzavanja i zamene osnovnih sredstava dosta
problematicno. Naime, periodicnom zamenom istrosenih osnovnih sredstava prakticno
je moguce obezbediti neogranicen vek trajanja, sto (barem teoretski) iskljucuje otpis tog
osnovnog sredstva. Nasuprot tome, ukoliko ne bi bilo investicionog odrzavanja, doslo bi
do brzeg raubovanja osnovnih sredstava cime bi se njihov vek trajanja znatno skratio.
Stoga je neophodno da kod utvrdivanja amortizacije u obzir se uzme i stepen
investicionog odrzavanja.
1.29.3 Paritet prema cenama energenata
56
! prilog ove tvrdnje videti tabelu na ++ strani
181
Paritet cena elektricne energije prema drugim energentima predstavlja takode jedan od
cesto primenjivanih kriterijuma za obrazovanje cena elektricne energije. On pociva na
logici da je elektricna energija kao proizvod ujedno i sastavni deo celokupnog
energetskog trzista na kome se suceljavaju ponuda i potraznja odredenih energenata
zavisno od njihove namene, odnosno u segmentima u kojima jesu ili mogu biti supstituti
u okviru potrosackog sektora, kao i u delu gde enertgenti predstavljaju osnovno
pogonsko gorivo za proizvodnju elektricne energije
57
.
majuci u vidu znacaj energetike i njen uticaj na razvoj ostalih grana i oblasti privrede,
osnovno je da se u sprovodenju opste politike cena u energetici uspostave i odrzavaju
medusobni odnosi cena energenata. Zbog toga, pitanje koje se namece je da li su
postojeci meduenergetski pariteti racionalno uspostavljeni, i ako nisu, kakvi bi oni trebali
da budu? Odgovor na ovo pitanje najcesce se trazi kroz medunarodne analogije.
mplicitna je pretpostavka da su druge, pogotovu razvijene zemlje, kombinacijom
trzisnih snaga i usmerenom energetskom politikom uspostavile racionalne odnose cena
energenata.
Kod ovakve analize, razliciti energenti treba da budu konvertovani na zajednicku
jedinicu mere. Konverzija se vrsi na osnovu toplotne vrednosti pojedinacnog energenta,
i najcesce se iskazuje preko ekvivalentne nafte
58
. Treba napomenuti da posmatranje po
toplotnoj vrednosti, kada su u pitanju cene razlicitih vrsta energenata, uprosceno
resenje. Postoje razlike u stepenima iskoriscenja u zavisnosti od vrste energenta.
Medutim, u medunarodnim komparacijama odnosa cena ovo i nije neki veliki problem,
jer se podrazumevaju iste razlike u stepenu korisnosti razlicitih vrsta energenata.
Medunarodne analogije mogu da posluze kao korisna informaciona osnova (ilustracija
odnosa cena energenata kod nas i u pojedinim evropskim zemljama, moze se videti u
tabelama u prilogu), ali pri tome mora se biti obazriv posto pored mera energetske
politike, ocigledno je da postoje i razlike u troskovima funkcionisanja energetske
infrastrukture (sto se moze zakljuciti i na osnovu podataka iz prilozenih tabela), koje se
reperkutuju i u razlicitim paritetima.
Relativno zaostajanje cena elektricne energije za cenama drugih vidova energije
posredno utice i na raubovanje domacih prirodnih bogatstava. Naime, u situaciji kada
su cene uglja za proizvodnju elektricne energije u direktnoj vezi sa cenama elektricne
energije (a skoro 80% ukupne domace proizvodnje uglja se sagori u termoelektranama),
jasno je da zaostajanje cena elektricne energije podrazumeva i zaostajanje cene uglja,
te se samim tim stvaraju pretpostavke za neracionalnu potrosnju i jednog i drugog
energenta.
57
"Bletroprivreda ne moe da temelji svoje tarife samo i iskljuivo na principu trokova koje potroa izaziva, ve isto tako i na
vrednosnom principu, tj. na tome koliku vrednost za potroaa ima elektrina energija s obzirom da se moe zameniti drugim
vidovima energije ako one stoje potroau na raspolaganju. %rugim reima, tarifa za elektrinu energiju mora predstavljati
kompromis izmeu trokova kao ekonomskog inioca vrednosti elektrine energije i ocene njene vrednosti koju joj pridaje
potroa s obzirom i na druge zamenjive i pristupane oblike energije, 7.Tadi, ?ena elektrine energije, =eograd *+0+. str.0-.
58
* Toe #Tone of oil eLuivalent$ ili Ten #tona ekvivalentne nafte$ M -*.F3F k5Gkg
182
1.30 Aktuelni ekonomsko-finansijski polozaj elektroprivrede Srbije
Da bi se shvatile sve posledice dosadasnje politike cena elektricne energije (koje su
bile objektivno i subjektivno uslovljene), u ovom delu dacemo aktuelni polozaj
Elektroprivrede Srbije (EPS) sa posebnim osvrtom na zadnju dekadu ovog milenijuma,
odnosno na period pre izbijanja rata na teritoriji SRJ.
Poslovanje elektroprivrede Srbije u periodu od 1991 pa do danas karakterise izuzetno
niska cena elektricne energije, znacajno niza od realne cene kostanja, nelikvidnost,
gubici u poslovanju, neizvrsavanje planiranog obima remonata, prenapregnuto
koriscenje kapaciteta te usled toga i povecan broj kvarova, iscrpljivanje zaliha materijala
i rezervnih delova, zaostajanje u planiranoj investicionoj izgradnji i sl. stovremeno,
ostvarenom proizvodnjom, su uspesno, po kvantitetu i kvalitetu, zadovoljene sve
potrebe potrosaca. Ovo su konstatacije koje nisu bez osnova, i argumentacija koja ide
ovome u prilog je brojna.
183
Vec je navedeno da osnovni razlog za ovako tezak ekonomsko-finansijski polozaj EPS-
a je niska cena elektricne energije, koja u proteklom periodu, u uslovima kada nisu
postojali dodatni izvori finansiranja (tu se pre svega misli na dotacije iz budzeta), nije
bila dovoljna da pokrije troskove proste reprodukcije.
Tabela 18. Kretanje prodaje elektricne energije na konzumnom podrucju
EPS-a i ostvarene prosecne cene preracunate u US cente po prosecnom
godisnjem komercijalnom kursu
Godina Prodaja (GWh) Cena (US c/kWh)
1986 22.638 3.97
1987 23.846 4.78
1988 24.246 3.89
1989 23.495 3.86
1990 24.145 3.48
1991 24.673 4.67
1992 23.427 0.82
1993 23.277 -
1994 24.301 1.68
1995 25.572 1.85
1996 27.056 3.05
1997 27.540 3.74
1998 27.417 2,71
zvor: dokumentacija EPS-a
U situaciji spoljne blokade, nedostatka drugih energenata, rata i posledica ratnih
razaranja u okruzenju, elektroprivreda je bila jedan od glavnih amortizera negativnog
uticaja na privredu i stanovnistvo, garant privredne stabilnosti, drustvene sigurnosti i
socijalnog mira u zemlji. U uslovima kada je citava privreda jedva radila sa pola
kapaciteta i manje, ona je bila jedina grana koja je iz godine u godinu ne samo
prebacivala ostvarenja, nego je ujedno ostvarivala i planove koje je drustvo pred nju
postavljalo, sto u navedenoj situaciji ni najmanje nije bilo lako. Cena takvih uslova
privredivanja bila je izuzetno velika. Ona se delimicno moze sagledati kroz iznos
gubitaka iz poslovanja koje je EPS imao u proteklom periodu.
Tabela 19. znos ostvarenog gubitka u periodu 1991-1998.g. preracunat u
US $ po prosecnom godisnjem komercijalnom kursu

184
Godina znos gubitka u
000 dinara
Pros.god.
kurs US$
znos gubitka
u 000 US $
Kumulativni
gubitak u 000 $
1991 157.777 43,64 3.615 3.615
1992 188.256.426 642,12 293.180 296.795
1993 10.638.240.00 8.020,46 1.326.387 1.623.182
1994 1.476.741 1,93 765.151 2.388.333
1995 4.430.912 3,54 1.251.670 3.640.003
1996 3.979.113 5,37 722.367 4.362.370
1997 3.099.853 6,86 451.939 4.814.310
1998 5.412.135 11,31 478.527 5.292.837
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
ako se mogu staviti odredene metodoloske primedbe na ovakav nacin izracunavanja i
iskazivanja gubitka kao i cene elektricne energije u nekoj stranoj valuti (tu se pre svega
misli na preracun gubitka po jedinstvenom prosecnom godisnjem kursu u uslovima kada
je dinamika ostvarivanja prihoda i rashoda tokom godine razlicita), navedeni podaci
mogu dosta ilustrativno da ukazu na ekonomsko-finansijske teskoce sa kojima se
susretao EPS u proteklim godinama. Sto je i logicno, gubitak je bio najveci u godinama
kada je inflacija bila visoka, sto neposredno potvrduje cinjenicu da su stabilni uslovi
privredivanja neophodni za uspesno poslovanje elektroprivrede. Na takav zakljucak
navode i iskazani gubici u 1996., 1997. i 1998.godini koji su u direktnoj korelaciji sa
ostvarenim stopama inflacije, odnosno kada su efekti izvrsenih korekcija cena elektricne
energije mogli da daju adekvatne rezultate.
Navedeni kumulativni gubitak od 5,3 milijardi US dolara sa koliko je EPS "kreditirao
potrosace predstavlja samo direktne negativne efekte, dok su indirektni daleko veci. Oni
se pre svega ogledaju u promenjenoj strukturi potrosnje, koja je u velikoj meri
neracionalna, posto se njen najveci deo preselio kod kategorije domacinstvo, odnosno
koriscen je za termicke potrebe. Ovi efekti posebno zabrinjavaju posto za njihovo
otklanjanje je potreban jedan duzi vremenski period u kome bi kroz adekvatnu politiku
cena elektricne energije i ukupnu energetsku politiku bilo neophodno da se koriguju sve
devijacije u potrosnji.
Tabela 20. Struktura prodaje elektricne energije na konzumnom podrucju
EPS-a u GWh
1990 1994 1995 1996 1997 1998
185
Na 110 KV 3.489 1.272 1.389 2.171 2.573 2,320
Na 35 KV 2.154 1.144 1.309 1.498 1.568 1,529
Na 10 KV 5.782 3.608 3.784 4.177 4.326 4,443
Ukupno visoki 11.425 6.024 6.481 7.846 8.467 8,292
Domacinstva 10.083 15.317 15.842 15.683 15.367 15,333
0,4 KV stepen 1.021 1.040 1.151 1.312 1.333 1,396
0,4 KV stepen 1.345 1.676 1.837 1.928 2.060 2,072
Javna rasveta 271 245 260 287 313 325
Ukupno niski 12.720 18.278 19.090 19.210 19.073 19,126
Ukupna prodaja 24.145 24.302 25.571 27.056 27.540 27,418
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
Rast potrosnje elektricne energije od 13% u 1998.godini u odnosu na 1994.godinu koja
je na skoro pribliznom nivou 1990.godine, u najvecoj meri je posledica ozivljavanja
privrednog ciklusa u ovom periodu (prodaja na visokom naponu je u 1998.g. porasla za
38% u odnosu na 1994.g.) Takav rast potrosnje nije kompenzovan adekvatnim
smanjenjem kod kategorije domacinstvo (ono je u 1998.g. na nivou potrosnje iz
1994.godine koja je sa druge strane za 52% veca od nivoa iz 1990.godine)
Od skoro 50-to postotnog ucesca u ukupnoj prodaji u 1990.god., niski napon je na kraju
1998.godine ucestvovao sa 70%. Ovakva izmena strukture potrosnje imala je poseban
uticaj na ekonomsko-finansijski polozaj JP EPS-a uzimajuci u obzir neodgovarajuce
relativne odnose izmedu cena pojedinih kategorija potrosaca. Naime, preseljenjem
potrosnje sa visokog napona (industrije) u korist niskog napona, a pre svega
domacinstva, doslo je ne samo do povecanja troskova proizvodnje, prenosa i
distribucije elektricne energije, nego je i zbog depresiranih cena elektricne energije za
domacinstva u odnosu na troskove koja ova kategorija potrosaca svojim ponasanjem u
potrosnji izaziva, doslo i do relativnog zaostajanja prihoda za rashodima. To se najbolje
moze videti ukoliko se ostvareni relativni odnosi cena elektricne energije po pojedinim
kategorijama potrosnje uporede sa realnim relativnim odnosima koji proisticu iz troskova
koje pojedine kategorije potrosaca svojim ponasanjem izazivaju.
Tabela 21. Relativni odnosi cena (110 KV=1,00)
1994 1995 1996 1997 1.10.98 Realni
59
Na 110 KV 1.00 1.00 1.00 1.00 1.00 1.00
59
)vako iskazani relativni odnosi cena po pojedinim kategorijama potroaa dobijeni su na osnovu strukture potronje koja je
postojala u periodu pre uvoenja sankcija. !koliko bi se na sadanjoj strukturi potronje pokuao utvrditi realan odnos cena na
bazi trokova koje pojedine kategorije potroaa svojim ponaanjem izazivaju na nivou sistema, onda bi koeficijenti na niskom
naponu bili daleko vei u odnosu na one koji su iskazani u tabeli.
186
Na 35 KV 1.08 1.11 1.14 1.18 1.17 1.14
Na 10 KV 1.41 1.56 1.55 1.53 1.58 1.40
Ukupno visoki napon 1.26 1.35 1.32 1.30
Domacinstva 0.62 1.49 2.10* 1.79 1.89 2.00
0,4 KV stepen 1.58 1.76 1.89 1.83 1.85 1.90
0,4 KV stepen 2.38 3.46 3.42 2.42 2.40 2.40
Javna rasveta 1.57 1.86 1.98 1.82 1.57 1.85
Ukupno niski napon 0.85 1.70 2.22 1.86
Ukupna prodaja 0.97 1.61 1.96 1.69
Ugradeni su i efekti primene blok tarife kao i fiksne naknade od 7 KW
zvor podataka: Dokumentacija EPS-a
Posledica zaostajanja cena elektricne energije u odnosu na realnu cenu kostanja,
njenog dispariteta prema cenama drugih energenata, pogotovu onih koji mogu da
posluze kao supstitut za termicke potrebe, kao i od ovako iskazanih relativnih odnosa
cena po pojedinim kategorijama potrosaca, je i njeno neracionalno koriscenje, koje se
ogleda u tome sto se potrosnja iz produktivnih sfera preselila u neproduktivne.
Koriscenje elektricne energije za zagrevanje prostorija u zimskim mesecima, dovelo je
do povecanja maksimalnih opterecenja za oko 2.100 MW ili za 25%. Vrsno
(maksimalno) opterecenje sistema u 1998.godini dostiglo je 7,2 GW ili blizu 85%
ukupno raspolozive snage na pragu elektrana. Na ovaj nacin, znatno su pogorsane
karakteristike potrosnje kao i uslovi koriscenja elektroenergetskih kapaciteta.
Promene u energetskoj efikasnosti u Srbiji su u kardinalnom raskoraku sa onim sto se
dogadalo i sa stanjem u zemljama OECD-a. Ukupna potrosnja elektricne energije po
stanovniku u Evropskoj uniji je priblizno dva puta veca nego u Srbiji. Medutim, ukupna
potrosnja po jedinici drustvenog proizvoda (kWh/$), odnosno energetski intenzitet, u
1995.godini u Srbiji je sedam do osam puta veci nego u zemljama Evropske unije, a u
domacinstvima cak oko 17 puta.
Tabela 22. Potrosnja elektricne energije u Srbiji po stanovniku i po jedinici
drustvenog proizvoda
Godine Potrosnja po stanovniku Potrosnja po jedinici DP
(cene 94)
1990 2.433 0,554
1991 2.520 0,641
1992 2.384 0,848
1993 2.362 1,210
1994 2.459 1,232
1995 2.580 1,226
1996 2.724 1,220
187
1997 2.768 1,158
zvor podataka: dokumentacija EPS-a
U kojoj meri je ovakva potrosnja neracionalna i odstupa od nivoa dostignutog
drustvenog standarda moze najbolje da se vidi ukoliko se ona uporedi sa potrosnjom po
jedinici drustvenog proizvoda u pojedinim evropskim zemljama.
Grafikon 9. Potrosnja elektricne energije po jedinici DP u pojedinim zemljama
0 200 400 600 800 1000 1200 1400 1600 1800
Srbija 97.
Gr~ka
rska
V.Britanija
Belgija
Francuska
Portugalija
Danska
[panija
Nema~ka
Holandija
talija
Potronja elektrine energije po drutvenom proizvodu u KWh!!! "
zvor: Macic LJ. (1996): Reorganizacija i privatizacija elektroprivrede: Osnovne karakteristike i trendovi u
svetu, Energija br.2, Beograd
Uloga energetskog i socijalnog amortizera, koju je elektroprivreda imala u proteklom
periodu, u meri koliko su to zahtevali uslovi medunarodne blokade, morala bi da se
izmeni. U narednim godinama EPS bi morao da preraste u jednog od glavnih nosilaca
privrednog razvoja. U vezi sa tim, neophodno je da postojeca organizaciona i vlasnicka
struktura EPS-a dozivi adekvatnu transformaciju kako bi se uskladila sa tendencijama i
zahtevima koje namece medunarodna praksa.
Pretpostavka za takav jedan novi odnos i shvatanje uloge EPS-a lezi pra svega u
adekvatnijoj politici cena elektricne energije. Ona bi morala da uvazi ovaj proizvod kao
robu koja (uz izvesna ogranicenja) podleze delovanju svih trzisnih zakona i da kroz
uspostavljanje realnih pariteta prema drugim energentima i putem dostizanja svog
ekonomskog nivoa omoguci da elektroprivreda konacno stane na noge.
Pod ekonomskim nivoom cene elektricne energije, uvazavajuci trenutnu situaciju,
podrazumevamo onaj nivo koji omogucava pokrice drustveno opravdanih i priznatih
(standardizovanih i normiranih) troskova neophodnih za odrzavanje proste reprodukcije
u delu proizvodnje, prenosa i distribucije elektricne energije kao i u delu proizvodnje
188
uglja za potrebe termoelektrana. U ovom trenutku taj nivo je reda velicine 5 US
centi/kWh, pri cemu on ne obuhvata vracanje ranije preuzetih kreditnih obaveza,
troskove zastite covekove sredine kao ni troskove kapitala.
Uvazavajuci dostignuti stepen drustvenog standarda i plateznu sposobnost
stanovnistva, postavlja se pitanje realnosti stava da se kroz cenu elektricne energije
obezbede i dodatna sredstva neophodna za investicioni razvoj, mada je takvo
opredeljenje izneto u Dugorocnoj strategiji razvoja energetike (obrazovanje cena
elektricne energije po modelu cost plus). Ovog trenutka, daleko je vaznije obezbediti
realnu cenu elektricne energije koja bi u uslovima stabilizacije privrede i njenog
otvaranja prema svetu stvorila pretpostavke da se neophodna sredstva za razvoj
obezbede na nacin koji je primeren ovoj oblasti u razvijenim ekonomijama. Slobodna
amortizacija koja bi se stvorila dostizanjem nivoa eksterne cene od 5 US centi/kWh bila
bi dovoljna da posluzi kao sopstveno ucesce u daljoj investicionoj aktivnosti, dok bi se
ostala sredstva morala pribaviti kroz finansijske i robne kredite.
Ne treba se zavaravati da ce elektroprivreda dostizanjem ovakvog nivoa cena resiti sve
svoje probleme i moci odmah da posluje na ekonomskim principima. Breme prenetih
obaveza iz proslosti je isuvise veliko. Obaveze prema dobavljacima i druge neizmirene
obaveze (prema drzavi, bankama, radnicima i sl.) na kraju 1998.godine, dostigle su nivo
od 2,3 milijarde dinara. ako su i potrazivanja po osnovu isporucene elektricne energije
iz prethodnog perioda na priblizno istom nivou, realnost njihove naplate je daleko
neizvesnija nego sto su to prenete obaveze (tu se pre svega misli na potrazivanja od
Sremsko-baranjske oblasti, potrazivanja po osnovu isporucene elektricne energije
izbeglicama, privrednim kolektivima koja vec godinama ne rade ili rade sa minimum
iskoriscenih kapaciteta i sl.)
Za resavanje pitanja likvidnosti realna ekonomska cena predstavlja resenje na dugi rok,
a nelikvidnost (pogotovu ovog obima) zahteva koriscenje drugih finansijskih
instrumenata koji bi mogli da u kratkom roku premoste ovaj problem. Neiznalazenje
resenja za ovaj problem (kako pitanja cena elektricne energije tako i likvidnosti) moze
imati veoma ozbiljne posledice, posto obzirom na znacaj i zastupljenost elektroprivrede
u drustvenom proizvodu stvaraju se realne pretpostavke za generisanje ekonomske i
finansijske krize u drustvu kao celini.
Autor je misljenja da jedan od bitnih razloga za neuspeh vecine posleratnih reformi kao i
programa ekonomske stabilizacije lezi izmedu ostalog i u nerealnoj ceni elektricne
energije. Kroz njenu podcenjenost samo su se jos vise nagomilavali problemi i teskoce
koje nije bilo moguce prevazici na kratki rok, i u strahu da se uhvate u kostac sa njima i
prekinu taj zacarani krug, "circulus virciozus, nadlezni organi su samo produzavali
agoniju u kojoj se nalazilo celokupno drustvo i stvarali privid rasta i blagostanja.
Sakrivanjem iza zastite drustvenog standarda i podsticanja konkurentnosti privrede, oni
su na dugi rok unazadili i tu privredu i osudili buduce generacije da plate sve zablude
sa kojima su ziveli.
189
ZAKLJUcNA RAZMATRANJA
Poglavlje
8.
190
U zemljama sirom sveta svedoci smo promena koje se desavaju u elektroprivrednoj
delatnosti. Pri tome neke zemlje su vec dublje zagazile u te promene, neke se nalaze
usred tog procesa, a neke ih tek planiraju.
Te promene se, pre svega, ogledaju u izmeni vlasnicke i organizacione strukture
elektroprivrednih preduzeca kao i u svojevrsnoj ekonomskoj i pravnoj deregulaciji ili
reregulaciji usled neefikasnosti drzavnih monopola i postojece regulacije, nemogucnosti
budzetskog pokrivanja gubitaka iz poslovanja, nedovoljnih sredstava za finansiranje
investicija i slicno.
Uvodenu delovanja trzisnih zakona i konkurencije u veliki broj industrija koje su do tada
poslovale u odrednoj meri definisanim i regulisanim uslovima, prethodila je adekvatna
teorijska priprema, posebno u delu tretiranju prirodnih monopola. Naime, istrazivanja
koja su vrsena u ovoj oblasti, pokazala su da pojedini segmeni elektroprivrede
( proizvodnja i snabdevanje elektricnom energijom) su pogodni za uvodenje
konkurencije, dok drugi i dalje ostaju prirodni monopoli (prenos i cista distribucija).
Da bi konkurencija mogla da zazivi u pojedinim segmentima elektroprivrede, neophodno
je da se izvrse znacajne strukturne promene. Restruktuiranje je obicno limitirano
postojecim prirodnim izvorima kao i politickim ogranicenjima, i ono u sustini
podrazumeva stvaranje novih horizontalnih i vertikalnih veza u okviru grane. Pri tome,
posebno je izrazen trend vertikalne dezintegracije, dok su u domenu horizontalne
integracije prisutne brojne izmene u broju preduzeca i njihovog udela na trzistu.
Promene u vertikalnoj i horizontalnoj integrisanosti elektroprivrednih preduzeca kao i u
zastupljenosti regulacije, podstaknute su u najvecoj meri procesom privatizacije, koji je
postao svetski proces, i za koji se ocekuje da ce biti jos izrazeniji u buducnosti. Na to
ukazuje porast udela razlicitih oblika privatnog vlasnistva koji je primetan skoro kod svih
zemalja clanica OECD-a, kao i kod pojedinih zemalja u razvoju kao kod onih koje su
dublje zagazile u proces tranzicije. Forme i oblici privatizacije veoma su raznovrsni od
zemlje do zemlje, a sami procesi se primenjuju sa razlicitom vremenskom dinamikom.
Standardne forme utvrdivanja cena elektricne energije kao sto su model dugorocnih
marginalnih troskova ili model interne stope povracaja, sve vise ustupa mesto trzisnim
mehanizmima, pri cemu, usled kratkog roka primene ovog modela ne moze se
pouzdano reci kakve su posledice po pouzdanost snabdevanja potrosaca.
ako, shodno ekonomskoj teoriji, trziste kroz svoje mehanizme dovodi do optimalne
alokacije resursa, te je kao takvo pozeljan oblik u svim industrijskim delatnostima, ono
sto je posebno interesantno, vezano za navedene promene u elektroprivrednoj
delatnosti, je da njegovo geografsko sirenje nije uslovljeno silom ekonomske logike, vec
odredenim institucionalnim prinudama izrazenim u formi direktiva, uslovljavanja
dobijanja razvojnih kredita, mogucnostima plasmana elektricne energije i slicno.
Nasuprot ocekivanjima da ce povecana konkurencija u delu proizvodnje elektricne
energije i njene prodaje uticati na smanjenje cena, stoje predvidanja da ce povecanje
rizika poslovanja imati sasvim suprotne tendencije u ovom domenu. Otuda se postavlja
191
pitanje koji su to razlozi koji uticu na toliko insistiranje za uvodenje trzista i slobodne
konkurencije u delu elektroprivrede u kome ne postoji prirodni monopol?
Odgovor na ovo pitanje moze da se nade ukoliko se ove promene stave u kontekst
nekih opstih medunarodnih tendencija, pre svega procesa globalizacije kao sastavnog
dela uvodenja novog svetskog poretka. Za tu svrhu su posluzile i teorisjke podloge
nastale u krilu "cikaske liberalne skole koja je trasirala put za sve ove promene.
"Globalizam je model koji Trlaterala pokusava da nametne svetu bez alternative; rec je
o jednoumlju koje ne dozvoljava ni jedan drugi tip politicke ekonomije ili drustvenog
razvoja sem onoga koji nudi Trilaterala i njeni pomocni organi: Medunarodni monetarni
fond, Medunarodna banka za obnovu i razvoj i OECD.
Karl Marks, tvorac "naucnog socijalizma, postavio je svoju globalisticku viziju prelaza u
postnacionalnu epohu na bazi odumiranja drzave kroz proces proleterskog
internacionalizma. deolozi Trilaterale resavaju ovaj problem pragmaticki, bez
mistifikacije, proglasavajuci nacionalnu drzavu arhaicnom ustanovom; njen konacni
nestanak sa scene treba da tece kroz proces deregulacije i privatizacije i postepenog
prenosenja pravnih funkcija na transnacionalne kompanije u domenu finansija,
investicija i regulisanja radnih odnosa. Prodajom velikih privrednih giganata, drzava
gubi ne samo finansijske izvore za pokrica socijalnih davanja, nego "de jure postaje
vlasnistvo velikih transnacionalnih kompanija. (S.Avramov, 1998)
Na osnovu ovog citata kao i prethodno iznetog, jasno je da sve navedene promene koje
se desavaju u elektroprivrednoj delatnosti predstavljaju sastavni deo jednog daleko
sireg procesa, odnosno da su jedan od instrumenata uvodenja novog svetskog poretka.
Politika cena elektricne energije, kao jedan od faktora preko koga drzava vrsi
optimizaciju funkcionisanja elektroenergetskog sistema i usmerava razvoj, i koja ujedno
predstavlja jednu vrstu nacionalnog makroekonomskog instrumenta za vodenje i drugih
ekonomskih i socijalnih politika, na ovaj nacin gubi svoju funkciju. Kroz proces
privatizacije i deregulacije i kroz znacajnije uvodenje trzisnih mehanizama u delu
elektroprivredne delatnosti, ta politika, koja je do sada imala nacionalna obelezja, dobija
nova, internacionalna obelezja i prelazi u ruke vodecih transnacionalnih kompanija.
Bivsi japanski premijer Mijazava, istaknuti clan Trilaterale, u svom referatu na sastanku
u Tokiju 1978.godine istice:Ekonomska sloboda podrazumeva slobodu takmicenja
korporacija, slobodu trzista i donosenja nezavisnih odluka o platama, slobodu
regulisanja odnosa izmedu rada i menadzmenta. Ekonomska reforma treba da ima tri
bitna elementa: privatizaciju, deregulaciju i decentralizaciju. Na taj nacin nacionalne
vlade ce izgubiti moc i kontrolu na svojoj teritoriji, ali i zvore prihoda kojima se pokrivaju
socijalne potrebe.
majuci sve ovo u vidu, namece se pitanje kakvi ce biti efekti ovih promena na
elektroprivrednu delatnost, odnosno kako ce ova industrija da se razvija u buducnosti i
koja bi to strategija bila koja bi omogcila uspesno poslovanje preduzeca?
U jedanom od mogucih scenarija koji je izneo Eduardo Valente u svom radu "Overview
of Electricity Supply ndustry in Europe, on pokusava da predvidi sa kojim sve
izazovima mogu elektroprivredna preduzeca da se suoce u narednih 10 odnosno 20
godina.
192
Uzimajuci u obzir dve osnovne dimenzije: stepen politickog i ekonomskog otvaranja i
stepen tehnoloskih i ekoloskih promena, autor je izneo tri moguca scenarija buducnosti.
Svako od njih predstavlja alternativnu buducnost koja je moguca da se desi u narednih
10-15 godina, pri cemu stepen njihove izvesnosti nije podjednak. U sustini ova scenarija
bolje je posmatrati kao eventualne mogucnosti koje bi trebalo da ukazu na stepen
neizvesnosti i rizika kojima je izlozena ova privredna delatnost.
Prvi scenario predstavlja projekciju sadasnjeg stanja i trendova u buducnost, i autor ga
naziva "today's tomorrow. On podrazumeva mali stepen politickog i ekonomskog
otvaranja kao i minimalna tehnoloska i ekoloska pomeranja koja nece bitnije da
promene danasnji nacin proizvodnje i isporuke elektricne energije. U ovom scenariju
konkurencija postoji, ali u meri koja ne ugrozava poslovanje i opstanak postojecih
elektroprivrednih preduzeca. Regulativa je ta koja jos uvek usmerava tokove i nacin
poslovanja ovih preduzeca.
Drugi scenario, autor naziva haosom. On oznacava svet u kome postoji slobodna
konkurencija, gde ne postoje trgovinske barijere izmedu zemalja i u kome ce potrosaci
imati mogucnost da biraju snabdevaca elektricnom energijom po sopstvenom
nahodenju u skladu sa cenama i uslovima prodaje koje oni pruzaju. Odredivanje cena
umesto u regulatornim telima zasnivace se na trzisnim principima sem u delovima
elektroprivrede u kojima postoji prirodni monopol. Novi proizvodaci sve vise se ukljucuju
na to trziste, predstavljajuci na taj nacin ozbiljnu pretnju postojecim preduzecima.
Kljucni elemenat ovog scenarija je da u njemu postoje pobednici i pobedeni, i polako ali
sigurno pojedini ucesnici u ovom poslu bice potisnuti sa trzista ili pomereni u manja
profitabilna podrucja.
Treci scenario odnosi se na sasvim drukciju situaciju u kome se elektroprivredna
delatnost radikalno transformise usled tehnoloskih proboja kao sto na primer
predstavlja uvodenje kucnih generatora cija eksploatacija je cenovno konkurentna, koja
bi u slucaju siroke rasprostranjenosti ucinila prenosnu i distributivnu mrezu potpuno
nepotrebnom ili pak marginalnom. ako ovaj scenario zadire u daleku buducnost, i ima
najmanju verovatnocu ostvarenja, njegove posledice po elektroenergetski sistem su
najvece. Da i ovakva mogucnost treba da se uzme u obzir, ukazuje i podatak da se do
2000-te godine ocekuje da ce priblizno 4.000 MW instalisane snage biti raspolozivo u
gorivim celijama. Takode, uticaj interaktivne tehnologije i njena primena u
domacinstvima kao sto su daljinsko ocitavanje brojila i naplata, daljinska kontrola i
automatsko biranje najpovoljnijeg isporucioca elektricne energije (kao sto je to moguce
u odredenim slucajevima kod GSM mobilne telefonije) mogu u velikoj meri da promene
postojecu sliku poslovanja elektroprivrednih preduzeca.
ako svesni cinjenice da nijedno od navedenih scenarija nece da se ostvari na nacin
kako je ovde opisano, vec da su verovatnije kombinacije i varijacije svih ovih faktora,
iznosenje ovakvih mogucnosti ima za cilj da nam ukaze i suoci sa cinjenicama da svako
elektroprivredno preduzece mora da pocne da razmislja o svojoj buducnosti drukcije
nego sto je to do sada cinilo. Tradicionalni pristupi ovoj problematici moraju
jednostavno da se zaborave i ustupe mesto globalnim tendencijama u kojima nema
mesta za uvazavanje nacionalnih interesa i potreba. Elektroprivredna preduzeca moraju
da se okrenu sama sebi jer iskustva i istrazivanja ucinjena u nekim drugim industrijskim
delatnostima sugerisu da trend u pravcu veceg trzisnog otvaranja i primene znacajnijih
193
tehnoloskih inovacija je vec prisutan i da je takvo stanje neizbezno. Vise se ne postavlja
pitanje da li ce se neko od zadnja dva navedena scenarija desiti vec kada ce se desiti.
L T E R A T U R A
1) ajic N., Tomanovic R. (1997): Energenti 21 veka, Zbornik radova sa savetovanja
ekonomista i energeticara Jugoslavije na Kopaoniku, Beograd
2) Cuk N. (1998): Stanje i tendencije razvoja termoelektrana sa fosilnim gorivima,
Energija br.1, Beograd
3) Antic S. (1998): Privatizacija i ekonomska regulacija elektroprivrede, Doktorska
disertacija, Podgorica
4) Averh. H., Johnson L. (1962): Bahaviour of the Firm Under Regulatory Constraint,
American Economic Review 52, December
5) Avramov S. (1998): Trilateralna komisija, Veternik, Beograd
194
6) Babic R. Macic LJ. (1999): Uslovi i mogucnosti prevazilazenja zastoja u razvoju
Elektroprivrede Srbije, Energija br.1, Beograd
7) Bailly H.C. (1992): The Burgeoning Market for Privatized Power: The nternational
Potential, Fifth Annual American Bar Association Conference on Electricity Low
and Regulation, March 12, Denver
8) Baldick R., Kahn E. (1993): Network Costs and the Regulation of Wholesale
Competition in Electric Power, Journal of Regulatory Economics, vol 5 no 4
9) Baumol W., Panzar J., Willing R. (1982): Constetable Markets and the Theory of
ndustry Structure, Harcourt Brace Jovanovich, New York
10) Begovic B. (1995): Ekonomika urbanistickog planiranja, Ces Mecon, Beograd
11) Begovic B. (1996a): Smece u ekonomskoj teoriji: slucaj prirodnog monopola,
Ekonomska misao 1-2
12) Begovic B. (1996b): Privatizacija telekomunikacija u stocnij Evropi, Ekonomika Vol
XXX no 10, Beograd
13) Berg S., Jeong J. (1991): An Evaluation of ncetive Regulation for Electric Utilities,
Journal of Regulatory Economics, vol 3
14) Berrah N., Lamech R. (1995): Power sector reform in developing countries, Power
Technology nternacional, Washington
15) Boiteux M. (1949): La tarification des Demandes en Pointe, Revue General da
laElectricite, vol.58
16) Bonbright J., Danielson A., Kamerschen D. (1988): Principles of Public Utility
Rates, Public Utilities Reports, Arlington
17) Brajanovski D., Kecman D., Nikolic D. (1997): Razvoj tarifnog sistema za prodaju
elektricne energije u Srbiji, EPS, Beograd
18) Bulatovic S. (1998): Efekti direktive Evropske Unije o trzistu elektricne energije na
organizaciju evropskih elektroprivreda, Energija br.1
19) CES Mecon (1992): Koncept formiranja cena elektricne energije u SR Jugoslaviji,
CES Mecon, Beograd
20) Coopers & Lybrand Deloite (1990): Comparison of Electricity Structures in
Member States - Final Report, London
21) Debra Johnson (1996): Trans - European Energy Networks, Financial Times,
London
22) Demsetz H. (1968): Why Regulate Utilities, Journal of Low and Economics, No.11
April
195
23) Depuit P. (1932):De l Utilite et de Sa Mesure, La Reforma Sociale, Turin
24) Dobrijevic, c. (1993): Ekonomika u elektroprivredi, Vek elektrike, JP EPS, Beograd
25) Ekonomski nstitut (1997): Cena energije i energetskih sirovina u SR Jugoslaviji,
Beograd
26) Ekonomski institut Beograd, nstitut za elektroprivredu Zagreb (1990):
Kvantitativna i kvalitativna ekspertiza zajednickih kriterijuma za obrazovanje cena
elektricne energije i predloga za njihovu izmenu i dopunu, Beograd
27) Elektroenergetski koordinacioni centar (1997): Direktiva o unutrassnjem trzistu
elektricne energije u Evropskoj uniji, Beograd
28) Energy for Tomorrow's World, Global Report (1992): 15 WEC Congress, Madrid
29) Fajertag G. (1988): Privatisation in Westwrn Europe, CEF, Brusseles
30) Forster G., Fauconnier C. (1988): Electricity Tarification in France, EDF, Paris
31) Gilbert R. Kahn E. (1993): Competition and nstitutional Change in US Electric
Power Regulation, PWR 011, University Energy Research Group and USD
nstitute of Governmental Affairs, Barkeley
32) Gilbert R., Newbery D. (1994): The Dinamic Efficiency of Regulatory Constitutions,
Rand Journal of Economics, Vol 25 no 4
33) Gluscevic B. (1975): nfrastruktura, Ekonomski leksikon, Savremena
administracija, Beograd
34) Hain L. (1990): Fueling Growth: The Energy Revolution and Economic Policy in
Postwar Japan, Harvard University Press, Cambridge, Mass.
35) Henney A. (1988): Memorandum 60: Restructuring the Electricity Supply ndustry
of England and Wales, Energy Committee, House od Commons, London
36) Hjalmarsson L., Veiderpass A. (1992): Productivity in Swedish Electricity Retail
Distribution, Scandinavian Journal of Economics
37) Hotelling H. (1938): The General Welfare in Relation to Problems of Railway and
Utility Rates,
38) Humphrey B.G. (1991): Electric Utility Management in the United States, Seminar
on Power Generation Management and Structures in East and West, Berlin
39) Hunt S. (1991): Competition in the Electricity Market: the England and Wales
Privatisation, National Economic Research Associates, Topics 2 London
40) Hunt, Shuttleworth (1996): Competition and Choice in Electricity, John Wiley &
Sons
196
41) CEF (1992): Energy Privatization and Deregulation, CEF, Brisel
42) EA/NEA (1993): Projected Costs of Generating Electricity, OECD, Paris
43) ndependent Power Report (1992): World Bank Require State Utilities to Open
Markets to ndependent Power, March 27, Washington
44) nstitut za ekonomiku industrije (1976): Osnovi za utvrdivanje cena elektricne
energije i mehanizam za usaglasavanje cena elektricne energije sa trzisnim
kretanjima, Beograd
45) nstitut za ekonomiku industrije (1981): Osnove za odredivanje ekonomske cene
elektricne energije ZEP-a, Beograd
46) nstitut za ekonomiku industrije (1989): Zajednicki elementi (zajednicki kriteriji) za
obrazovanje cene elektricne energije kao sistem i osnova dugorocne politike cena
elektricne energije u Jugoslaviji, Beograd
47) Jarrell G. (1987): The Demand for State Regulation of the Electric Utility ndustry,
Journal of Low and Economics, vol 21
48) Joskow P. (1987): Productivity Growth and Tehnical Change in the Generation of
Electricity, Energy Journal vol 8
49) Jovanovic P. (1992): Uloga drzave u savremenoj privredi, Ekonomski institut,
Beograd
50) Kahn A. (1988): The Economics of Regulation: Principles and nstitutions, Wiley,
New York
51) Kojima T. (1991): Design and Construction of Termal Power Stations in Tokyo,
Seminar on Power Generation Management and Structures in East and West,
Berlin
52) Kremic M. (1993): Razvoj elektrifikacije Srbije do drugog svetskog rata, Vek
elektrike, JP EPS, Beograd
53) Macic LJ. (1996): Reorganizacija i privatizacija elektroprivrede: Osnovne
karakteristike i trendovi u svetu, Energija br.2, Beograd
54) Munasinghe M., Jeremy J. (1982): Electricity Pricing, World Bank, Washington DC
55) Navarro P. (1996): Electric Power ndustry in Japan, u Gilbert R. i Kahn E. (eds):
nternational Comparisons of Electricity Regulation, Cambridge University Press,
Cambridge, Ma
56) New Jersey Board of Public Utilities (1986): Staff Assesment of the PURPA
mplementation 1981-1986, Trenton NJ
57) Nikolic M., Tanic G. (1997): Transformacija elektroenergetskog sektora,
Ekonomski anali, oktobar-decembar 1997, br.135
197
58) Oak Ridge National Laboratory (1989): Prudence ssues Affecting the U.S.
Electricity Utility ndustry: Update, 1987 and 1988 Activities, Oak Ridge, TN
59) OECD nternational Energy Agency (1994): Electricity Supply ndustry Structure,
Ownership and Regulation in OECD Countries, Paris
60) OECD: Energy Prices and Taxes - vise brojeva, Paris
61) Paquette J.F. (1990): Financial Consequences of Evolving Electric Utility
Regulation in the United States, Third UNPEDE Conference on Problems of
Financial Management, Luxembourg
62) Pozar H. (1983): Snaga i energija u elektroenergetskim sistemima -, nformator,
Zagreb
63) Power in Europe (1993): German Utilities, Maj 21
64) Public Utility Forthnigtly (1994): Competition in Progres, November 15
65) Raina J. (1996): Prestruktuiranje i nova uloga sindikata u elektroprivredama
zemalja Srednje i stocne Evrope, CEM konferencija, Haltern, Nemacka
66) Report on Conference on Restructuring/Privatization (1991): Moscow, Putnam,
Hayes and Barlett, Washington
67) Rudarski institut (1980): Problemi cena elektricne energije i lignita, Beograd
68) Sappington D., Weisman D. (1994): Designing Superior ncentive Regulation &
, Public Utility Forthnigtly, 15 February 1994, 1 March
69) Sas B. (1991): The RP-X Formula: Economic Regulation of the Electric ndustry, u
Ulectricity in England and Wales: The Contractual Matrix, nternational Bar
Association, Section on Energy and Natural Resources Law, London, 1991
70) Sharkey W. (1982): The Theory of Natural Monopoly, Cambridge University Press,
Cambridge
71) Steiner P. (1957): Peak Loads and Efficient Pricing, Quarterly Journal of
Economics, November
72) Steward J. (1979): Plant Suze, Plant Factor and the Shape of the Average Cost
Function in Electric Power Generation, Bell Journal of Economics, Autumn
73) Stiglitz J.E. (1988): Economics of Public Sector, Norton and Company, New York,
74) Sutton J. (1991): Sunk Costs and Market Structure: Price Competition, Advertising
and the evolution of Concentration, MT Press, Cambridge
75) Tadic A. (1959): Cena elektricne energije, Beograd
198
76) Tadic A. (1979): Elektrifikacija Srbije, Monografija Od etine do erdapa,
Beograd
77) Tanenbaum B., Lock R., Barker J. (1992): Electricity Privatization: A Structural,
Competitive and Regulatory Options, Energy Policy, December, Oxford
78) Tanic G. (1996): Karakteristike elektroprivrede SAD, Energija br 1. Beograd.
79) Tanic G. (1996): Privatizacija i deregulacija: zvorista i ciljevi, materijal uraden za
potrebe sindikata JP EPS-a, Beograd.
80) Tirole J. (1988): The Theory of ndustrial Organization, MT Press, Cambridge
81) Todorovic M. (1998): Politika i pariteti cena energenata, Energija br.1, Beograd
82) UN (1994): Annual Bulletin of Electric Energy Statistics, New York
83) UN: Energy Statistics Yearbook, vise brojeva, New York
84) UNPEDE (1964): Tarifiranja elektricne energije, Skandinavski kongres
85) Utility Data nstitute (1992): State Directory of New Electric Power Plants, April 2,
Washington
86) Williamson O. (1985): The Economic nstitution of Capitalism, The Free Press,
New York
87) World Bank (1993): The World Banks Role in the Electric Power Sector, A World
Bank Policy Paper, Washington
88) World Bank (1996): From Plan to Market: World Bank Development Report,
Washington
89) World Bank Asia Tehnical Department (1992): Asia Energy Profile, Energy Sector
Performance, Washington
199