ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ

БЕОГРАД

Последњи примери торлачке вокалне традиције

(семинарски рад из предмета етномузикологија)

студент: Милица Обрадовић, III година

ментор: доцент др Сања Радиновић
професор референт: ред. проф. др Димитрије О. Големовић
студент референт: Марија Делић, III година

Београд, 2008.
 У до сада објављеној етнолошкој и етномузиколошкој грађи, прикупљеној
на просторима Тимочке Крајине од стране различитих аутора, наилазимо на
неоспорив податак да је овај простор чвориште раличитих етничких струјања.
Уколико се ограничимо на град Зајечар и варошицу Минићево (у предратној
литератури Нови Ан), као значајне индустријске и административне центре у овој
области, говоримо о насељавању припадника косовско-метохијске струје (тзв.
Косовљани), Влаха (Унгурјани и Царани), Тетевенаца (досељеници из Бугарске) и
Торлака.1
Истраживања на овим просторима, ипак, најмање су се дотакла етно-
културолошких особености Торлака. Сам назив Торлак (Торлаци) није истакнут у
литератури као етноним који веома дуго функционише као етнички назив. Уместо
тога, за ово становништво се често користи име Тимочани, који више упућује на
географско одређење простора на коме они живе, а мање на идентитет једне
етничке групе са сопственом културом. Дакле, осим помена о њиховом постојању у
етногеографским штивима посве дескриптивног садржаја, нема пуно релевантних
података који се тичу културе, а особито не музике као неизоставног културног
сегмента.2
Етноним Торлак јавља се и у Србији и у Бугарској, што је последица
успостављања државне границе између Србије и Турске (1833) и Србије и Бугарске
(1878). Граница је обухватала обронке Старе Планине и том приликом раздвојено
је „ ...у етно-културном погледу сродно, често и идентично становништво. Данас су
по националном опредељењу они у Бугарској Бугари, а они у Србији Срби“.3
Непосредна теренска искуства говоре да, у великом броју случајева, Торлаци у
Србији чак и не знају да у Бугарској постоји етничка група која се идентификује
истим етнонимом, што недвосмислено указује на потпуни губитак међусобне

1
Дејан Крстић, „Торлаци у Србији“, Пиротски зборник, бр. 27-28, Пирот, 2002, 77.
2
Значајан допринос за познавање Торлака дао је етнолог Дејан Крстић у својим радовима који се
баве истраживањима распрострањења, културе и идентитета Торлака у Србији и Бугарској: Дејан
Крстић, „Торлаци у Србији“...,; исти, „Етнокултурне разлике између Торлака у Србији и Торлака у
Бугарској“, ГЕМ у Београду, св. 67-68, Београд, 2004.
3
Дејан Крстић, „Торлаци у Србији“..., 73.

1
идентификације, иако се могу успоставити битне аналогије између њихових
културних и етничких особености.4
Грубо територијално ограничење простора на коме живе Торлаци у Србији
дао је етнолог Дејан Крстић, одредивши га као област долине доњег тока
Трговишког и Белог Тимока, као и околне падине Старе планине, Тупижнице и
Тресибабе. Торлачка села административно припадају општинама Зајечар и
Минићево. За овај простор мештани користе и назив Торлачúја.
Један од културно дистинктивних елемената торлачког становништва је
тимочко-лужнички тип говора који припада тимочко-призенском говорном
подручју. „Торлачки дијалекат“ ни у Србији ни у Бугарској нема званични статус.
Стога, стандардни „торлачки дијалект“ не постоји. Сматра се да је „најчистији“
торлачки говор сачуван у дêлу Румуније у коме живе Крашовани, потомци
помешаних староседелаца и досељеника из Тимочке Крајине, и да није био
подложан утицају стандардног румунског језика.5
За потребе овог рада, обављено је теренско истраживање вокалне музичке
традиције у два торлачка села која гравитирају према Минићеву (Врбица и
Селачка).6 Ова села се налазе у средишњем делу Торлачије, где становништво има
врло висок степен осећања припадности Торлацима, што је био примарни разлог за
овако направљен избор села.
Треба нагласити да приликом теренског истраживања нису постигнути
очекивани резултати. Највећу потешкоћу представљао је недостатак казивача, тј.
данашња изразита опустелост села. С тим у вези, и број прикупљених вокалних
примера је сразмерно мали (свега 12), односно, недовољан да би се на основу њега
могле уочити значајне особености вокалне традиције Торлака.
Треба указати и на то да постоји необјављени теренски материјал у
приватном власништву Дејана Крстића, који, на жалост, за потребе овог рада није
био доступан. Тај материјал је сакупљан током 15 година теренских истраживања и

4
Cf. Дејан Крстић, „Етнокултурне разлике...“
5
Cf. Александар Белић, „Дијалекти Источне и Јужне Србије“, Српски дијалектолошки зборник, св.
1, 1905, 173.
6
Теренско истраживање обавила сам у периоду од 6. 11. 2007. до 8. 11. 2007. Приликом
истраживања коришћн је снимач SONY MD MZ-NH700, а резултат снимања налази се на
приложеном СD-у.

2
садржи велики број вокалних примера у дигиталном облику. Он би био од велике
користи за употпуњавање представе о торлачкој вокалној традицији. Због свега
тога примере представљене у овом раду треба сматрати последњим репрезентима
некадашње, по свему судећи, богате вокалне праксе.
Мелопоетске карактеристике забележене грађе намећу се као примарни
предмет интересовања у овм раду. Изналажење ових особености извршиће се
путем детаљне анализе. Компарација са примерима из литературе је врло отежана
због малог броја публикованих песама са простора Тимочке Крајине.

Међу забележеним примерима налазе се и они који су некада били

интегрални део обреда. Иако се ове песме више не могу чути у аутентичним
контекстима, и можда се у блиској будућности неће ни наћи неко ко их се сећа, у
прошлости су оне биле неизоставни елемент у свадбеном (примери бр. 1 и 3) и
коледарском обреду (пр. бр. 2). Песме које су се изводиле приликом литијашког
опхода, а које такође припадају старијем певачком слоју, могле су се чути и
последњих година у селу Врбица (пр. бр. 4).
Према подацима из грађе коју је забележио Маринко Станојевић,7 на свадби
се певало приликом уласка старог свата (старојка) и барјактара у младожењин
дом; целивања хлеба и вечере (петак увече); вијења венаца (у ноћи између петка и
суботе); уласка кума, старог свата и војводе у младожењин дом (субота);
преузимања девојке (недеља, главни дан свадбе); за време пољевке.8 Услед
изобичавања ових обредних радњи 1970-их година, према сведочењу казивача,
већина песама је заборављена. До сада су „опстале“ једино оне које су се изводиле

7
Cf. Маринко Станојевић, „Свадбени обучаји“, Зборник за проучавање Тимочке Крајине (Зајечар),
1937, књ. IV, 89-93.
8
То је тренутак када млада посипа, најпре кума и старог свата, да се умију, а затим и остале сватове.

3
приликом кићења зборника (обредног хлеба),9 вијења венаца и дочекивања главних
званичника (кума и старог свата).10
Коледарски обред у Тимочкој Крајини није описан у етнолошкој
литератури. На некадашње постојање коледарске поворке указују једино
забележене песме, чији су текстови садржајем блиски текстовима коледарских
песама из суседних српских области и садрже особен рефрен ој, коледо.
Литије у торлачким селима биле су део богослужења у време различитих
верских празника: у Врбици су то Тројице, а у селу Селачка – Васкрс. Учесници у
литијашком опходу називали су се крстоноше, а песме које су они певали –
крстоношке песме. Назив крстоноше, међутим, више не функционише. Уместо
тога, данас се користи термин који је изведен из самог назива поворке – литијаши.
То је утицало на текстуалне промене у оквиру крстоношких песама, па тако уместо
првог стиха Крстоноше Бога моле сада наилазимо на стих Литијаши Бога моле.
Контаминацију на нивоу текста представља и замена рефрена Господи, помилуј
рефреном ој, додо, ој, додоле, што можда упућује на смену два обреда са истом
референтном функцијом – од додолског до крстоношког обреда.11 Осим
крстоношких песама, приликом литијашког опхода изводиле су се и богослужбене
песме преузете из црквеног појања.12
Остатак прикупљених примера припада песмама опште намене. Према
информацијама добијеним на терену, ове песме су се највише изводиле на
вечерњим сеоским скуповима (на седењће). Основни циљ окупљања био је
комуникација између младих и одабир будућег брачног партнера.

9
Маринко Станојевић није посветио посебну пажњу обреду кићења зборника, иако помиње да кум
и стари сват ките сватове цвећем са зборника – Маринко Станојевић, „Свадбени обичаји“,... Према
садашњим подацима са терена, том приликом се певало.
10
М. Станојевић је забележио само текстове свадбених песама, тако да су њихове мелодијске
особености остале непознате.
11
Ову појаву je приметио и илустровао примерима Димитрије О. Големовић. – Cf. Dimitrije O.
Golemović, „Srpsko narodno pevanje u razvojnom procesu: od obredne do ljubavne lirike“,
Etnomuzikološki ogledi, Biblioteka XX vek, Beograd, 2005, 27, пр. бр. 9.
12
Према подацима из литературе, обавезно се изводио васкршњи тропар Христос воскресе из
мертвих, који, иако канонизован од стране цркве, народ памти у више мелодијских, па чак и
текстуалних варијанти. – Cf. М. Станојевић, „Трагови црквеног певања у народу Зборник за
проучавање Тимочке Крајине (Зајечар), књ. IV, 1937.

4
 Будући да забележени примери припадају различитим слојевима певачке
традиције, намеће се логична подела на:
• песме старијег певачког слоја (функционално условљене) и
• песме новијег певачког слоја (песме опште намене).
Дистинкција међу песмама које припадају различитим групама, поред
контекстуалне припадности, највише се односи на мелодијске карактеристике.

У оквиру групе песама које припадају старијем певачком слоју, могуће је

упоредити свадбене песме, будући да су функцијом и мелодијским
карактеристикама једна другој сродне.

Пример бр. 2 (Селачка)

Пример бр. 3 (Врбица)

У оба села забележено је да се ови напеви називају свадбарским гласом.

Једна од битних међусобних сличности уочава се на нивоу мелодијске организације
иницијалних мотива (а). Наиме, у оба примера је заступљено поступно кретање
навише и ритмичко задржавање на највишем тону у тонском низу, при чему је
размак између првог и последњег тона датог мотива увек мала терца.

5
 Подударност међу овим примерима постоји и на нивоу метрике текста
будући да је у оба случаја заступљен дестерац (Х (4, 6)), као и на плану рада са
текстом који подразумева следећу схему:

Једностих (Х (4, 6)):

А
а1 а1 а2
4 4 6

Са друге стране, међу овим примерима постоје и значајне разлике. Најпре,

тонске основе им нису исте. Због тога се, приликом слушања аутентичне
интерпретације претходно описаних иницијалних мелодијских сегмената, добијају
различити звучни утисци. Разлика је условљена другачије позиционираним
мелодијским опсегом мале терце у односу на финалис, а у оквиру које се креће
мелодија иницијалног сегмента. Такође, дистинкција лежи и у даљој организацији
мелодијског тока. Контрастирајући материјали се испредају независно од
претходно изложеног мелодијског ткива. У делу b примера бр. 2 потенцира се
мелодијски интервал мале терце, док је у примеру бр. 3 нова целина организована у
виду поступног кретања. Контрастирајући материјал се може варирано понављати
(пример бр. 3) или кумулирати (пример бр. 2).
Једна од битних разлика између ових примера налази се на текстуалном
плану. У песми из Врбице јавља се двостиховни завршетак, обележен апокопом:

Ој, убава, све весело би[ло],

сво весело и сво наше се[ло].

Овај додатак својим текстуалним садржајем, метриком и семантичком

независношћу од интегралног текста подсећа на тзв. оквирни стих као особену
врсту киклоса.13 Међутим, будући да се ради о двостиху14 и да њиме није

13
Овакав облик приближно одговара „првом типу“ оквирних стихова према типологији коју је
направила Сања Радиновић. – сf. Сања Радиновић, „Оквирни стих у српском вокалном наслеђу“,
Музика кроз мисао: зборник радова / [ Четвртигодишњи скупнаставника и сарадника Катедре за

6
заокружена цела песма, тј. имајући у виду да се он јавља само на крају, ипак се не
може говорити о оквирном стиху, већ о формацији која на њега веома подсећа. А
када се посматра музички план, над овим стиховима се не развија ни кода, јер они
не представљају основу за музички контраст, што би кода подразумевала у
класичној музичкој терминологији.
На основу наведених сличности и разлика између ова два примера, можда
би се могло претпоставити да ове две мелодије ипак имају једновремено порекло, а
да су се, подвргнуте различитим утицајима, једна од друге временом удаљавале, тј.
развијале у различитим смеровима.

Забележене песме које су део коледарског и литијашког обреда такође имају

заједничке музичке карактеристике.
Детаљнијом мотивском анализом може се утврдити да ова два примера
почивају на истом мелодијко–ритмичком моделу који интегрише два мотива:

У мелострофи коледарске песме (пример бр. 1) сав певани текст силабично

је дистрибуиран кроз овај модел, док је у случају литијашке песме (пример бр. 4)
модел изложен два пута и тако је омогућено испевавање двостиха у мелострофи.
Овакав поступак не представља потешкоћу певачима, с обзиром на то да песме
почивају на стиховима исте метрике (VIII : 4,4). Рефрени су, због своје метрике
различите од оне у поетском тексту, условили извеснe мелодијске промене у
односу на основни модел, што се из приказаних примера може и видети:15

музикологију и етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду] , Факултет музичке

уметности у Београду, 2002, 119-122.
14
Српској етномузиколошкој пракси није познато да функцију оквирног стиха има двостих.
15
Будући да су записане од истих казивача, можда би се могло рећи да је мелодијска сличност ових
песама уствари резултат уклапања различитог текста на исти мелодијко-ритмички образац, услед
немогућности казивача да се сете особеног напева за коледарску песму.

7
Пример бр. 1

Пример бр. 4

Ако пажњу усмеримо на песме које смо приписали новијем слоју, треба
приметити да се међу њима налазе примери чије су мелодијске и текстуалне
варијанте распрострањене на територији безмало целе Србије. Такође, постоје и
примери чија је мелодија постала својеврсан образац за испевавање различтих
текстова (примери бр. 6 и 7). Симптоматично је да је ова појава, слично
претходном случају, последица заборављања аутентичне арије за песму. Другим
речима, запамћени текст исте метрике било је најлакше подвести под познату
мелодију. У том смислу, чини се да репертоар новије певачке праксе није
аутентичан представник музичког наслеђа ове области, већ функционише као скуп
елемената насталих посредством различитих утицаја на старији певачки репетоар.16
У забележеним примерима наилазимо и на једногласно и двогласно певање.
Међутим, неки од примера који су представљени једногласно (примери бр. 5, 6, 7,
10 и 11), заправо су истргнути из двогласне фактуре у којој су у прошлости
функционисали, јер није било певача који су били у могућности да изведу двоглас.
Штавише, према речима казивачица, једногласном наслеђу припадају само
примери бр. 9 и 12, а једина права двогласна интерпретација представља заправо

16
Као могућу илустрацију навешћу једно од запажања М. А. Васиљевића приликом истраживања
музичке традиције у околини Зајечара. Коментаришући прогрес српске традиционалне музике у
овом крају након Другог светског рата, он наводи: „Културно-уметничка друштва била су у овом
смислу права благодет, али су она у расулу и поркет је уништен после појаве фолклороманије која
се претворила у фолклорофобију.“ - сf. М. А. Васиљевић, „Музички фолклор у зајечарском крају“,
Рад конгреса фолклориста Југославије у Зајечару и Неготину (1958), Београд, 1960, 31.

8
реконструкцију (пример бр. 8) спроведену на наше инсистирање.17 Овај поступак је
био нужан приликом истраживања, и условљен, такође, недостатком казивача.
У једногласима амбитус варира између чисте квинте (f1– c2) и велике сексте
(f1 – d2). У оквиру ових тонских опсега хиперфиналис се, готово стереотипно,
интонира „ниско“, а варијетети у интонирању јављају се још и на трећем (b1) и
петом ступњу (d2).
Важна дистинкција међу примерима налази се на плану мелопоетског
обликовања. Мелострофе које у основи имају један певани стих садрже и обилан
рад са текстом и дводелну музичку форма сачињена од одељака А и Аv (пример бр.
5 и 12) или А и В (пример бр. 11). Чест случај је и певани двостих. При том, има
примера где није примењен рад са текстом (бр. 7 и 9), као и, напротив, оних са
развијенијом структуром певаног текста (пример бр. 8). Њихов музички садржај је
такође организован у виду дводела А Аv (пример бр. 7 и 9) или тродела А В В
(пример бр. 8).18
Изузетак у односу на остале песме представља пример бр. 10. Он припада
варијабилно строфичном макроформалном типу и књижевном жанру баладе.19 На
основу типологије коју је извршила Сања Радиновић, ова наративна песма припада
групи примера који су сродни гусларским формама (тзв. првом типу наративних
песама).20 Као такву, осим поменуте варијабилности у мелопоетском обликовању,
карактеришу је силабичност напева, parlando rubato начин извођења у
каденцијалном сегменту, и одсуство иницијалног сегмента који се често налази у
наративним песмама овог типа.21

17
Била сам приморана да у ту сврху сама изводим водећу деоницу, док је казивачица певала
пратњу.
18
Метод мелопоетске анализе, као и терминологија која је за њу везана преузета је из докторске
дисертације Сање Радиновић, „Закономерности мелопоетског обликовања српских народних песама
као основа за методологију формалне анализе (докторска дисертација), Факултет музичке
уметности, Београд, 2007.
19
У прилогу је дат поетски текст баладе, али због непрецизне интерпретације није било могуће
утврдити тачан број стихова у појединим мелострофама. Исти пример забележио је Димитрије О.
Големовић, у раду: „Народна музика области Тимок и Заглавак“, ГЕМ у Београду, 1998, св. 62, 282,
пример бр. 21.
20
Cf. Сања Радиновић, „Српске народне баладе и етномузикологија – немогућа мисија“, Нови Звук -
интернационални часопис за музику (Београд), 2007, бр. 30, 37-38.
21
У запису Димитрија О. Гoлемовића, у каденцијалном сегменту јавља се двоглас у
дистрибутивном ритму. - Димитрије О. Големовић, „Народна музика области Тимок и Заглавак“,...

9
 Када је реч о врстама стихова, може се рећи да доминирају епски десетерац
(Х : 4,6) и осмерац у свом симетричном и асиметричном виду (VIII: 4,4 и VIII: 3,5).
Нису реткост ни песме чија је стиховна метрика променљива. Такви су примери бр.
5 и 6 у којима се смењују VIII (3,2,3), IХ (3,6) и Х (4,6) и пример бр. 8 у коме су
заступљени VI и VII (4,3). Ове метричке промене се могу сматрати контаминацијом
условљеном фактором заборављања.

Када се говори о торлачкој традицији ипак треба мислити и на етно-

културолошке особености Торлака који живе у делу Западне Бугарске, у
општинaма Белоградчик, Чупрење и Чипровци.22 На жалост, скорашња литература
која се тиче вокалне праксе на овим просторима, за потребе овог рада није била
доступна, тако да не постоји тачан увид у певачку традицију бугарских Торлака. У
том смислу, овај рад се није бавио упоредном анализом песама које су забележене
код Торлака у Србији у Бугарској. Међутим, у бугарском зборнику из 1928. године
постоје примери сведбених песама које су се изводиле у истим приликама, и које
су, штавише, поетским садржајем сродне нашим примерима.23 То можда указује на
сродност старијих певачких слојева, но, о томе се не може говорити са сигурношћу
и без детаљнијег проучавања.
Сходно тренутној ситуацији на терену, чини се да је српска
етномузикологија остала ускраћена за информације које се тичу торлачке музичке
традиције. Такође, треба скренути пажњу и на рапидно нестајање њихових других
културних сегмената. Осећање припадности међу њима јењава. Оно што додатно
погоршава ситуацију, о Торлацима се говори са пуно резерве, као да је у питању
мит о неком народу.

Познато је, међутим, да је последњих година оваква ситуација на терену све

чешћа. С обзиром на то, постоји извесна стрепња да ће будућа теренска

22
Дејан Крстић, „Етнокултурне разлике...“, 140.
23
СТОЈИНЪ, Василъ: Народни пъсни отъ Тимокъ до Вита, Министерството на народното
просвещение, Софиъ, 1928, пр. бр. 594, 595, и 596.

10
истраживања имати сличан резултат и да се нови забележени примери, будући да
су били подложни различитим утицајима, неће уклапати у слику некадшње
музичке традиције. Неоспориво је и то да, као такви, ови примери сада чине
народни музички репертоар, а трагачи за старим облицима певања мораће да
прихвате чињеницу да таквог репертоара више нема и да се задовоље оним што је
претходних година публиковано.

11
 ЛИТЕРАТУРА
• БЕЛИЋ, Александар: „Дијалекти Источне и Јужне Србије“, Српски
дијалектолошки зборник, св. 1, 1905.

• ВАСИЉЕВИЋ, Миодраг: „Музички фолклор у зајечарском крају“, Рад

конгреса фолклориста Југославије у Зајечару и Неготину (1958), Београд,
1960.

• ГОЛЕМОВИЋ, Димитрије O.: „Народна музика области Тимок и

Заглавак“, ГЕМ у Београду, св. 62, 1998.

• GOLEMOVIĆ, Dimitrije O.: „Srpsko narodno pevanje u razvojnom procesu: od

obredne do ljubavne lirike“, Etnomuzikološki ogledi, Biblioteka XX vek,
Beograd, 2005.

• КРСТИЋ, Дејан: „Етнокултурне разлике између Торлака у Србији и

Торлака у Бугарској“, ГЕМ у Београду, св. 67-68, Београд, 2004.

• КРСТИЋ, Дејан: „Торлаци у Србији“, Пиротски зборник, бр. 27-28, Пирот,

2002.

• РАДИНОВИЋ, Сања: „Оквирни стих у српском вокалном наслеђу“,

Музика кроз мисао: зборник радова /[Четвртигодишњи скуп наставника и
сарадника Катедре за музикологију и етномузикологију Факултета музичке
уметности у Београду], Факултет музичке уметности у Београду, 2002.

• РАДИНОВИЋ, Сања: „Закономерности мелопоетског обликовања српских

народних песама као основа за методологију формалне анализе (докторска
дисертација), Факултет музичке уметности, Београд, 2007.

• РАДИНОВИЋ, Сања: „Српске народне баладе и етномузикологија –

немогућа мисија“, Нови Звук (Београд), бр. 30, 2007.

• СТАНОЈЕВИЋ, Маринко: „Свадбени обучаји“, Зборник за проучавање

Тимочке Крајине (Зајечар), књ. IV, Штампарија М. Деспотовића, 1937.

• СТАНОЈЕВИЋ, Маринко: „Трагови црквеног певања у народу“, Зборник

за проучавање Тимочке Крајине (Зајечар), књ. IV, Штампарија М.
Деспотовића, 1937.
• СТОЈИНЪ, Василъ: Народни пъсни отъ Тимокъ до Вита, Министерството
на народното просвещение, Софиъ, 1928.
Пример бр. 1

Добри су ти гости дошли

(коледарска песма)

III село Врбица

III Свиње ти се испрасиле, мој коледо.

Добри су ти гости дошли,

гости су ти глас донели:
свиње ти се испрасиле,
овце ти се изјагњиле,
краве ти се истелиле.
Пример бр. 2

Шта се бели у гору зелену

(свадбена песма)

село Селачка

Шта се бели, шта се бели у гору зелену?

Шта се бели у гору зелену?

Ил` је иње, ил` бело ковиље,
нит` је иње, нит` бело ковиље,
већ старојка на белога коња,
и он води кићене сватове.

Текстуална варијанта:

Мили куме, миловањско цвеће,

ти нам дође, ми те не питамо,
јел` донесе венце за младенце
да венчамо два млада младенка.
Пример бр. 3

Вила мома, драго, зелен венац

(свадбена песма)

II село Врбица

II Виј се, венче, виј се, венче, ми те довијамо

Вила мома, драго, зелен венац:
„Виј се, венче, ми те довијамо,
ти ћеш, венче, код кума да идеш,
од кумове, венче, код старојку,
од старојку, венче, код девојку.“
Ој, убава, све весело било,
све весело и сво наше село.

Текстуална варијанта 1:

Збирајте се, моме и невесте,

да китимо пребела зборника,
од босилка, драго, гранатога,
и од смиља, драго, китестога,
од стратора, драго, крстатога.
Ој, убава, све весело било,
све весело и сво наше село.

Текстуална варијанта 2:

Завану се Иванова мајка

да ожени Ивана јунака,
да запроси муњу из облака,
старог свата Светога Јована,
а војводу летњи Свети Петре,
да окуми Бога Јединога.
Пример бр. 4

Литијаши Бога моле

(песма за литије)

Село Врбица

Литијаши Бога моле

да удари росна киша, ој, дод, ој, додоле.

Литијаши Бога моле

да удари росна киша
наша поља и долине,
да се роди и бер`ћета.
Ми идемо преко поља,
а облаци преко неба.
Пример бр. 5

Опадај лишће са горе

(седељачка)

село Врбица

Опадај лишће, опадај лишће, лишће,

Опадај лишће, лишће са горе

Опадај лишће са горе

те покриј моје трагиве
да ме мој драги не нађе.
Варала сам га три године.
Прву годину рекох му јa:
„Чекај ме, драги, још сам малена!“
Другу годину рекох му ја:
„Чекај ме, драги, спремам дарова!“
Трећу годину рекох му је:
„Жени се, драги, нећу те ја,
нашла ми нана бољег драгана.“
Пример бр. 6
Знајеш ли, драги, знајеш ли
( седељачка )

село Селачка

Знајеш ли, драги, знајеш ли,

кад оно овце чувамо,
на један камен стовамо,
на један камен стовамо.

Знајеш ли, драги, знајеш ли,

кад оно овце чувамо,
на један камен стовамо,

једну си песму певамо,

једну си думу думамо:

„Који се попре ожени -

понапред да се разболи,

па нешто малко да болује,

за пуне девет године,
и оне малко да су му,

па нешто малко да једе,

кол`ко што брабињак носи,
и оно млого да му је,

па нешто малко воду да пије,

у лесковачку љуспинку,
и она млого да му је.
Текстуална варијанта:

Пошла је сестра Бојана

с милога брата Дејана
у гору лисник да беру.

Денули, па га зденули,
Па седли да се одморе.

„Сестро, ле, сестро Бојано,

до сад си сестра ми била,
а од сад верна љуба.“

„Брале ле, брале Дејане,

мојте татко и твоји,
не ли су јадна браћија,
а ми смо њина дечија.“

„Сестро, ле, сестро Бојано,

високо дрво `лад нема,
дубока вода дно нема,
убава мома греј нема.“
Пример бр. 7

Чувам овце доле у јасење

( седељачка )

село Селачка

Чувам овце доле у јасење,

Гледај драги,па дођи код мене.

Чувам овце доле у јасење,

гледај драги, па дођи код мене.

Ако не знаш где ја чувам овце,

ти ћеш чути на овцама звонце.

Текстуална варијанта:

Синоћ ми је долазио Гојко,

па ме пита: „Шта радиш, девојко?“

„Чувам овце и седим у хладу,

па се питам за ког ће ме даду.

Ће ме даду за јединца сина,

а он има стотину година.

А он има до две до три мане:

прва мана - што пуши дувана.

Друга мана - што му кућа мала,

трећа мана - ћорава му страна.“
Пример бр. 8

Девојка је пошла, за гором је зашла

( седељачка )

Село Селачка

Девојка је пошла, девојка је пошла,

Девојка је пошла, за гором је зашла,
Девојка је пошла, за гором је зашла.

Девојка је пошла,
за гором је зашла,

за гором је зашла, рањеника нашла.

Рањен главу диже, девојка побеже.
„Стан`, девојко, не бежи, већ ми ране свежи!“
Девојка се врати кецељу дерати,
кецељу дерати, ране превијати.
Рањен јој говори:
„Ако ја оздравим, ја те не оставим!“
Пример бр. 9

Опклади се момче и девојче

( седељачка )

Село Врбица

Опклади се момче и девојче

да спавају, да се не дирају
.

Опклади се момче и девојче

да спавају, да се не дирају.

До поноћи спаше, мироваше,

од поноћи девојка говори:

„Ожени се, младо нежењено,

мртвога те мајка окренула!“
Пример бр. 10

Двоје су се врло заволели

( седељачка )

село Врбица

I Двоје су се врло заволели

у пролеће кад но цвета цвеће,
кад но цвета зумбул и каранфил,
Омер момче, Мерима девојче.
То и` лето нико и не знаде,
само пази једна мала стража,
мала стража, Омерова мајка.

II Проговара Омерова мајка:

„Ој, Омере, моје сиво перје,
ман` се, море, Меримом девојком,
мајка ће те лепше оженити,
узеће ти Фатиму девојку,
лепу Фату на......злату“.
III Проговара Омер момче младо:
„Ој, бога ти, моја стара мајко,
није благо ни сребро, ни злато,
већ је благо које је срцу драго“.

IV Не мож` мајка срце да уступи,

раздвојила, свадбу преправила.
Кад је било вечер по вечери,
кад младенци у ложницу свели,
кад младенци легају да спаву,
проговара Омер момче младо:
„Ој, бога ти, Фатима девојко,
подај мене дивит и хартију,
да напишем неколико речи.
Моја мајка много убедљива
да те не би младу набедила.

V Метните ми везену кошуљу

што Мерима у милости везла,
метните ми свилене чарапе
што Мерима у милости везла,
носите ме севделин сокаку,
поред бела Меримина двора,
нек ме види Мерима девојка,
Нек ме види и нек ме пољуби“.

VI То изусти и душу испусти.

Носили га севделин сокаку
поред бела Меримина двора.
Везак везла Мерима девојка,
 везак везла уз прозор седела.
Проговара остарелој мајци:
„Ој, бога ти, моја стара мајко,
неке ми се.....причињују,
да Омера на носила носе.“
„`Ајд` не лудуј, Мерима девојко,
сада Омер сас Фату у кревет“.

VII Нит` слушала Мерима девојка,

истрчала севделин сокаку,
ал` Омера на носила носе.

VIII Проговара Мерима девојка:

„Пустите га на зелену траву
да га видим и да га пољубим“.
Пољубила, душу испустила.

.......

IX ...и у руке златене јабуке.

Над Омера бор је поникао,
над Мериму борика поникла,
ал` проклета Омерова мајка.

X Бор полева, а борику чупа.

Боље да је цркву разрушила,
а да није млади раставила.
Пример бр. 11

`Ранила Милка славуја

(седељачка)

село Селачка

`Ранила Милка славуја, миле мој, миле,

`ранила Милка славуја.

`Ранила Милка славуја,

`ранила и од`ранила.

За пуне девет године,

десета кад је настала,

млада се Милка удаје,

славуја пиле продаје.

Славуј се Милки мољаше:

„Немој ме, Милке, продајеш.

Ја ћу ти рано певати
и тебе младу будити!“
Пример бр. 12

Вишњичица род родила

( седељачка )

село Врбица

Вишњичица род родила,

ди, ди, ди, род родила,
да, да, да, род родила, ја.

Вишњичица род родила,

од рода се саломила.
Вишњу нема кој да бере,
само момче и девојче.
Момче бере и не бере,
а девојче и лис` бере.