Naslov originala Geronimo His Own Story Prevod s engleskog Maa Matijaevic-Simi

DERONIMO MOJA PRIA

AUTOBIOGRAFIJA VELIKOG RATNIKA I PATRIOTE

POREKLO APAA
U poetku svet bee prekriven tamom. Ne bee ni Sunca, ni dana. U venoj noi nije bilo ni Meseca, ni zvezda. Meutim, postojale su sve vrste zveri i ptica. Meu zverima behu strana, bezimena udovita, zatim zmajevi, lavovi, tigrovi, vukovi, lisice, dabrovi, veverice, pacovi, mievi, kao i sve vrste gmizavaca, kao to su guteri i zmije. Ljudski rod nije mogao da se razvija jer su zveri i zmije unitavale svako ljudsko potomstvo. Sva stvorenja imala su mo govora i bila su obdarena razumom. Postojala su dva plemena: ptice, ili pernato pleme, i zveri. Ptice je vodio njihov poglavica orao. Ova plemena esto su veala. Ptice su elele da se pusti svetlost, a zveri su to uporno odbijale. Na kraju, ptice povedoe rat protiv zveri. Zveri behu naoruane toljagama, ali orao je poduio svoje pleme kako da koristi luk i strele. Zmije su bile toliko lukave da ih je bilo nemogue ubiti. Jedna od njih sakrila se u strmom stenju planine u Arizoni. Njene oi (pretvorene u sjajno kamenje) mogu i danas da se vide u toj steni. Kada bi bili ubijeni, medvedi bi se pretvarali u nekoliko drugih medveda tako da ih je bilo sve vie. Ni zmaj nije mogao da bude ubijen, jer je bio prekriven etvorostrukim oklopom od ronatih krljuti koji strele nisu mogle da probiju. Jedno od najstranijih i najopakijih udovita (koje je bilo bezimeno) bilo je

otporno na strele, pa je orao visoko uzleteo nosei okrugao, beo kamen, koji je ispustio da padne na glavu ovog udovita, ubijajui ga na mestu. Ovaj kamen je zbog toga prozvan svetim. Borili su se mnogo dana, ali na kraju su ptice ipak odnele pobedu. Kada se rat zavrio, iako su neke zle zveri preivele, ptice su mogle da kontroliu vee i svetlost je putena. Ljudski rod mogao je nesmetano da ivi i napreduje. Poglavica u ovoj dobroj borbi bio je orao i ljudi su nosili njegovo perje kao znak mudrosti, pravde i moi. Meu malobrojnim ljudima bila je i jedna ena blagoslovena mnotvom dece koju su zveri uvek ubijale. Ako bi ona na neki nain uspela da ih prevari, doao bi zmaj, koji je bio mudar koliko i zao, i pojeo bi njenu odojad. Posle mnogo godina ena je rodila sina oluje i sakrila ga u duboku peinu. Zatvorila je ulaz u peinu i na tom mestu upalila logorsku vatru. Tako je detetovo skrovite bilo sakriveno, a njemu toplo. ena je svakodnevno sklanjala vatru i silazila u peinu u kojoj se nalazio krevetac da nahrani svoje dete, a onda bi se vratila i ponovo palila vatru. Zmaj je esto dolazio i ispitivao je, ali ona bi odgovorala: Nemam vie dece, sve si ih pojeo. Kada je deak malo porastao, nije hteo da stalno boravi u peini; eleo je da tri i da se igra. J ednom prilikom zmaj je video njegove tragove. Poto nije mogao da pronae deakovo skrovite stari zmaj se zbunio i razjario. Rekao je da e da uniti detetovu majku jer mu nije otkrila gde se ono nalazi. Jadna majka

bila je na mukama; nije mogla da oda sopstveno dete, ali je znala koliko je zmaj moan i lukav, pa je ivela u stalnom strahu. Ubrzo posle toga deak je rekao da eli da ide u lov. Majka to nije mogla da odobri. Ispriala mu je o zmaju, vukovima i zmijama. Ipak on ree: Idem sutra. Na deakov zahtev, njegov stric (koji je bio jedini ovek koji je tada iveo) napravio mu je mali luk i nekoliko strela, pa su njih dvojica sledeeg dana krenuli u lov. Pratili su trag jelena daleko u planini i deaku je na kraju uspelo da ubije jednog mujaka. Stric mu je pokazao kako da utavi kou i ispee meso. Ispekli su dva zadnja ereka, jedan za deaka, a drugi za strica. Kada je meso bilo spremno, stavili su ga na grmlje da se hladi. Upravo tada pojavio se ogromni zmaj. Deak se nije uplaio, ali stric se skamenio od straha, tako da nije mogao ni da govori, ni da se pomeri. Zmaj je uzeo deakov erek mesa i odneo ga na stranu. Stavio je meso na drugi grm i seo pored njega. Tada je rekao: Evo deteta koje sam traio. Deae, lep si i debeo, pa kada budem pojeo ovu divlja, pojeu i tebe. Deak je rekao: Ne, nee me pojesti, a nee pojesti ni to meso. Otiao je do mesta na kome je sedeo zmaj, uzeo meso i vratio ga na staro mesto. Zmaj ree: Dopada mi se tvoja hrabrost, ali si glup; ta misli da moe da uini? Pa, ree deak, mogu da uinim dovoljno da bih se zatitio, kao to e videti. Zmaj je tada ponovo preneo meso, a deak ga je ponovo vratio. Zmaj je uzimao meso etiri puta a kada ga je deak etvrti put vratio, rekao je: Zmaju, hoe li da se bori sa mnom? Zmaj ree: Da, na koji god nain eli. Deak ree: Stau sto koraka od tebe i tada moe da me etiri puta gaa

lukom i strelom, pod uslovom da tada zamenimo mesta i da ja tebe gaam etiri puta. Dobro, ree zmaj. Stani tamo. Zmaj je tada uzeo svoj luk koji je bio nainjen od velikog bora. Iz tobolca je izvadio etiri strele; one su bile nainjene od mladih sadnica bora; svaka je bila dugaka dvadeset stopa. Dobro je naciljao, ali kada je odapeo strelu, deak je uzviknuo i skoio u vazduh. Strela se odmah raspala u hiljadu komadia, a deak je stajao na vrhu sjajne duge iznad mesta koje je zmaj ciljao. Duga je ubrzo nestala i deak je ponovo stajao na zemlji. To se ponovilo etiri puta, a onda je deak rekao: Zmaju, stani ovde; sada je na mene red da gaam. Zmaj ree: U redu, tvoje male strele ne mogu da probiju moj ronati oklop, a imam jo tri oklopa - samo gaaj. Deak je odapeo strelu i pogodio zmaja u predelu srca; prvi oklop od ronatih krljuti spao je na zemlju. Svaka sledee strela pogaala je novi oklop sve dok zmajevo srce nije ostalo otkriveno. Zmaj uzdrhta, ali nije mogao da se pomeri. Pre nego to je odapeo i etvrtu strelu, deak ree: Strie, okamenio si se od straha. Nisi se ni pomerio. Doi ovamo, ili e zmaj pasti na tebe. Stric potra ka njemu. Deak tada odape dobro usmerenu strelu i ona pogodi zmaja pravo u srce. Uz stranu riku zmaj poe da se valja niz planinski obronak i kroz etiri bezdana zavri u kanjonu na dnu. Odjednom, na planine se stutie olujni oblaci, blesnue munje, zatutnji grmljavina i poe da pada kia. Kada je oluja prola, duboko u kanjonu meu stenjem mogli su da se vide delovi ogromnog zmajevog tela, a njegove kosti mogu da se tu nau i danas.

Deak se zvao Apa. Usen ga je nauio da priprema trave za lekove, da lovi i da se bori. On je bio prvi poglavica Indijanaca i nosio je orlovo perje kao znak pravde, mudrosti i moi. Njemu i njegovom narodu, koji je tada nastao, Usen je podario dom u Zapadnoj zemlji.

OGRANCI PLEMENA APA

Indijanci Apai podeljeni su u est plemenskih ogranaka. Ja pripadam jednom od njih, Bedonkoe. Nae pleme nastanjivalo je planinsku oblast koja lei zapadno od istone granice Arizone i juno od glavnog toka reke Hile. Istono od nas iveli su i-en-ne (Chi-hen-ne) Apai (Apai Vruih Izvora). Nae pleme nikada nije imalo tekoa sa njima. Njihov poglavica Viktorio (Victorio), bio je moj prijatelj. Uvek je pomagao naem plemenu kada bismo zatraili. Izgubio je ivot branei prava svog naroda. Bio je dobar ovek i hrabar ratnik. Njegov sin arli (Charlie) ivi sada sa nama u ovom rezervatu. Severno od nas iveli su Apai Belih Planina. Oni nisu uvek bili u najboljim odnosima sa naim plemenom, ali ipak smo sa njima retko ratovali. Lino sam poznavao njihovog poglavicu Ha-ka-ai-la (Hash-ka-ai-la) i smatrao sam da je dobar ratnik. Njihova zemlja nalazila se pored zemlje Navaho (Navajo) Indijanaca koji nisu iste krvi kao Apai. Drali smo vea sa svim plemenima Apaa, ali nikada i sa Navaho Indijancima. Meutim, trgovali smo sa njima, a ponekad smo ih poseivali.

Deronimo i Naie

Zapadno od nae zemlje nalazila se teritorija i-ea-en (Chi-e-a-hen) Apaa. U moje vreme oni su imali dvojicu poglavice, Ko-si-ta (Co-si-to) i Ko-da-u-ja (Coda-hoo-yah). Oni su prema naem plemenu bili ljubazni, ali ne i bliski. Juno od nas iveli su o-kon-en (Cho-kon-en), Cirikaua (Chiricahua) Apai, iji je poglavica u staro vreme bio Koiz (Cochise), a posle njegov sin Naie (Naiche). Ovo pleme je uvek bilo u veoma dobrim odnosima sa nama. Cesto smo zajedno logorovali i lovili. Naie, nekada moj prijatelj po oruju, sada je moj drug u zatoenitvu. Juno i zapadno od nas iveli su Ned-ni (Ned-ni) Apai. Njihov poglavica bio je Voa (Whoa), koga su Meksikanci zvali Kapetan Voa. Oni su bili nai dobri prijatelji. Zemlja ovog plemena nalazi se delimino u Starom Meksiku, a delimino u Arizoni. Voa i ja smo esto logorovali zajedno i borili se jedan uz drugog kao braa. Moji neprijatelji bili su i njegovi neprijatelji, a

moji prijatelji njegovi prijatelji. Sada je mrtav, ali njegov sin Asa (Asa) prevodi ovu priu za mene. Cetiri plemena (Bedonkoe, okonen, iene i Nedni), koji su nam bili bliski prijatelji u danima slobode, jo uvek se dre zajedno, dok se njihov broj neprestano smanjuje. Samo unitenje celokupnog naeg naroda moe da prekine nae prijateljstvo. Nestajemo sa zemlje, ali ipak mislim da nismo tu bez neke svrhe inae nas Usen ne bi ni stvorio. Usen je stvorio sva ljudska plemena i sigurno je za svako od njih imao dobar razlog. Svakom ljudskom plemenu koje je stvorio, Usen je podario i dom, zemlju stvorenu za to pleme. Zemlju je opskrbio svim to je sluilo dobrobiti tog plemena. Kada je Usen stvorio Apae, stvorio je i njihov dom na Zapadu. Dao im je ito, voe i divlja koji su im bili potrebni za hranu. Da bi im povratio zdravlje kada bi ih skolale bolesti, stvorio je mnoge trave. Nauio ih je gde da nalaze ove trave i kako da ih pripreme za lekove. Dao im je prijatnu klimu i sve to je potrebno za odevanje, a sklonita je uvek bilo u blizini. Tako je bilo na poetku: Usen je stvorio Apae i njihov dom. Kada su Apai udaljeni od svog doma, oni se razboljevaju i umiru. Koliko e jo vremena protei pre nego to bude moglo da se kae: nema vie Apaa?

RANI IVOT
Roen sam juna 1829. godine u No-dojon (Nodoyohn) kanjonu u Arizoni. Odrastao sam u toj zemlji koja lei oko glavnog toka reke Hile. Ta teritorija bila je naa domovina; meu tim planinama bili su skriveni nai vigvami; u ratrkanim dolinama bila su naa polja; beskrajne prerije, koje su se prostirale sa svake strane, bile su nai panjaci; u stenovitim peinama nalazili su se nai grobovi. Bio sam etvrto u porodici sa osmoro dece - etiri deaka i etiri devojice. Od porodice sada smo ivi samo ja, moj brat Poriko (Porico) i moja sestra Na-da-ste (Nah-da-ste). ivimo zatoeni kao ratni zarobljenici u ovom vojnom rezervatu (Fort Sil). Kao dete puzao sam po zemljanom podu u vigvamu svog oca, visio u svom cou (tsoch) (Apako ime za kolevku) na leima moje majke ili na grani drveta. Grejalo me je sunce i uvalo me je drvee, kao i druge indijanske bebe. Kao deaku, majka mi je priala predanja naeg naroda; priala mi je o Suncu i nebu, Mesecu i zvezdama, oblacima i olujama. Takoe me je nauila da kleim i da se molim Usenu za snagu, zdravlje, mudrost i zatitu. Nae molitve nikada nisu bile usmerene protiv nekog drugog, ali ako bismo imali neto protiv nekoga, sami bismo se svetili. Nauili su nas da Usen ne vodi rauna o nevanim svaama izmeu ljudi.

Otac mi je esto priao o junakim delima naih ratnika, zadovoljstvima lova i slavi ratne staze. Sa braom i sestrama igrao sam se u oevom domu. Ponekad smo se igrali murke meu stenjem i borovima; nekada bismo dangubili u senci drvea ili traili divlje trenje dok su nai roditelji radiii u polju. Ponekad smo se igrali ratnika. Vebali smo prikradanje nekom predmetu koji je predstavljao neprijatelja, i u svojoj dejoj mati esto smo inili razna junaka dela. Katkada bismo se sakrili od majke da bismo videli da li moe da nas nae; esto bismo tako sakriveni zaspali i ostali sakriveni satima. Kada smo dovoljno porasli da bismo mogli da budemo od koristi, odlazili smo u polja sa svojim roditeljima, ne da bi se igrali, ve da bi radili. Kada je trebalo sejati useve, krili smo zemlju drvenim motikama. Sejali smo kukuruz u pravilnim redovima, pasulj izmeu kukuruza, a dinje i bundeve razbacano po polju. Gajili smo ih koliko nam je bilo potrebno. Nae polje obino se prostiralo na oko dva jutra zemlje. Polja nikada nisu bila ograena. Bilo je uobiajeno da mnoge porodice obrauju zemlju u istoj dolini i da se zajedniki staraju za useve, titei ih od plemenskih ponija, jelena ili drugih divljih ivotinja. Dinje smo jeli im bi sazrele. U jesen smo brali bundeve i pasulj i stavljali ih u vree ili korpe. Klipove kukuruza vezivali smo za komuinu a nai poniji prenosili su etvu do naih domova. Tu smo krunili kukuruz, a etvu odlagali u peine ili druga skrovita mesta, gde smo je uvali do zime kada smo je koristili.

Ponije nikada nismo hraniii kukuruzom, ali u sluaju da smo ih drali preko zime, davali smo im krmivo. Osim pasa i ponija nismo imali stoku ili druge domae ivotinje. Nismo gajili duvan, ali smo ga nalazili u divljini. U jesen smo ga sekli i suili, ali kada bi nae zalihe presuile, lie koje je ostalo na stabljikama sluilo je svrsi. Svi Indijanci, i mukarci i ene, su puili. Deacima nije bilo dozvoljeno da pue dok ne bi sami otili u lov i ulovili neku veliku ivotinju - vuka ili medveda. Neudatim enama nije bilo zabranjeno da pue, ali se to smatralo nepristojnim. Skoro sve udate ene su puile. Osim to smo mleli kukuruz (runo, kamenom ili tukom) da bismo od njega pravili hleb, ponekad smo ga drobili i potapali. Poto bi uskisnuo, pravili smo tis-vin (tis-win), koji je imao opojnu mo i koga su Indijanci veoma voleli. Ovaj posao obavljale su skvo (squaw) i deca. Kada je trebalo da se sakupljaju bobice i orasi, mala deca i skvo su u grupama odlazili da ih trae, i ponekad bi ostajali itav dan. Kada su odlazili daleko od logora, vodili su ponije da nose korpe. esto sam iao sa ovim grupama. Prilikom jednog izleta, ena po imenu o-ko-le (Cho-ko-le) se izgubila. Jahala je svog ponija kroz estar traei prijatelje. Dok se polako probijala kroz gusto ipraje i borove, pratio ju je njen mali pas. Odjednom se na njenom putu ispreio grizli i napao ponija. ena je skoila a poni je pobegao. Meutim, medved je napao nju, pa se noem borila sa njim kako je znala i umela. enin mali pas ujedao je medveda za stopala pokuavajui da odvue njegovu panju od ene. Ipak, grizli ju je udario po glavi i zderao

skoro ceo skalp. ena je pala, ali nije izgubila svest. Dok je leala na zemlji uspela je da mu zada etiri dobra udarca noem i grizli se povukao. Kada je medved otiao, vratila je svoj odrani skalp i privrstila ga je to je bolje mogla. Tada je mrtvaki pobledela i morala je da prilegne. Tokom noi poni se vratio u logor sa tovarom bobica i oraha, ali bez Indijanke. Indijanci su je traili, ali su je nali tek idueg dana. Preneli su je kui, gde ju je vra leio sve dok joj rane nisu zacelile. Indijanci su znali koje trave da koriste za lekove, kako da ih pripreme i kako da daju lek. Tome ih je na poetku poduio Usen i u svakoj generaciji bilo je ljudi koji su bili veti u umetnosti leenja. Prilikom sakupljanja trava, pripreme i upotrebe lekova, u molitvu se verovalo kao i u konkretno dejstvo leka. Lekove je obino pripemalo oko osam ljudi. Svaku fazu procesa pratile su molitve i bajanja. etvoro ljudi je bajalo, a etvoro pripremalo trave. Pojedini Indijanci su poznavali vetinu vaenja metaka, vrhova strela i drugih predmeta kojima su ratnici bili ranjeni. I sam sam to esto inio, pomou obinog bodea ili mesarskog noa. Mala deca zimi su nosila veoma malo, a leti nimalo odee. ene su obino nosile primitivne suknje, koje su se sastojale od pareta pamune tkanine koja je bila privrena oko struka i koja je dopirala do kolena. Mukarci su nosili akire i mokasine. Zimi su osim toga nosili koulje i dokolenice. Kada je pleme bilo u logoru, vie deaka i devojica bi se esto, po dogovoru, iskralo napolje i sastalo na mestu udaljenom nekoliko milja, gde bi se po

ceo dan igrali, slobodni od svih obaveza. Nikada nisu bili kanjavani za ove nestaluke, ali su bili ismejani kad god bi njihovo skrovite bilo otkriveno.

PLEMENSKE ZABAVE, NAVIKE I OBIAJI

Da bismo proslavili neki znaajan dogaaj, organizovali smo gozbu i ples. Ponekad su bili pozivani samo pripadnici naeg, a katkada i susednih plemena. Sveanosti su obino trajale etiri dana. Danju bismo se gostili, a nou bismo igrali pod vostvom jednog od poglavica. Muzika uz koju smo igrali bila je pesma naih ratnika, praena udaranjem po instrumentu zvanom esadadedne (jelenska koa zategnuta preko obrua). Pesme nisu imale rei - samo tonove. Kada su se gozba i ples zavrili, sledile su trke konja, takmienja u tranju, rvanju, skakanju i sve vrste igara (na sreu). Meu ovim igrama najpoznatija je bila plemenska igra Ka (Kah) (stopalo). Ona se igra na sledei nain: etiri mokasina se postave oko etiri stope udaljeno od rupa na zemlji koje su iskopane u redu s jedne strane logora, a s druge stane nalazi se slian paralelan red. Izmeu ova dva reda mokasina nou se upali logorska vatra. Po jedan ili vie igraa stoje sa svake strane. Poeni se broje pomou svenja tapova, iz kojih svaka strana vadi po jedan tap kada osvoji poen. Prvo jedna strana uzme kost, razvue ebe izmeu etiri mokasina i vatre tako da suprotna strana ne moe da vidi njihovo kretanje, i poinje da peva pesme o Postanju. Strana koja ima kost predstavlja pernato pleme. a suprotna strana zveri. Igrai koji predstavljaju ptice pevaju i pri tom sakrivaju kost u jednom od mokasina, a onda zbace ebe. Oni nastavljaju

da pevaju, ali im je ebe zbaeno, igra iz protivnikog tima, naoruan ratnom toljagom, dolazi na njihovu stranu logorske vatre i udara mokasinu u kome je sakrivena kost. Ukoliko pogodi pravu mokasinu, njegova strana dobija kost i onda predstavlja ptice, dok protivniki tim pogaa u sledeem krugu. Pogaa se samo etiri puta; tri puta moe da se promai, etvrti put se sigurno pogaa. Kada iz svenja nestanu svi tapovi, strana koja ima vie tapova proglaava se za pobednika. Ova igra se prireuje kao igra na sreu i najpopularnija je u plemenu. Obino traje etiri ili pet sati. Nikada se ne igra danju. Kada se sve igre zavre i posetioci kau da su zadovoljni, logor se razilazi. Bilo mi je uvek drago kada bi ples i gozba bili najavljeni. Tako je bilo i sa svim drugim mladim ljudima. Na ivot imao je i religioznu stranu. Nismo imali ni crkve, ni verske organizacije, ni dan odmora, ni praznike, pa ipak smo verovali. Ponekad bi se celo pleme sastalo da bi pevalo i molilo se; ponekad bi nas bilo manje, moda samo dvoje ili troje. Pesme su imale svega nekoliko rei, ali nisu bile formalne. Peva bi ponekada ubacio rei po svojoj elji umesto uobiajenog tona. Ponekad smo se molili u tiini, a ponekad na glas; a u nekim prilikama bi se neki stari pripadnik plemena molio za sve nas. U drugim prilikama, neko bi ustao i govorio bi nam o dunostima prema svojim saplemenicima kao i prema Usenu. Nai obredi bili su kratki. Kada bi nas skolala kakva bolest ili epidemija, voe bi nas okupile i ispitivale da bi utvrdile ta smo

loe uinili i kako bismo mogli da umilostivimo Usena. Ponekad je rtva smatrana neophodnom. esto je onaj koji je bio odgovoran za uvredu bio kanjavan. Ukoliko bi neki Apa dozvolio da njegovi stari roditelji pate od gladi ili nedostatka sklonita, ukoliko bi zanemario ili zlostavljao bolesne, ukoliko ne bi potovao nau veru ili bi bio neveran, mogao je da bude proteran iz plemena. Apai nisu imali zatvore kakve imaju beli ljudi. Umesto da alju svoje zloince u zatvor, oni su ih proterivali iz plemena. Ovakvi neverni, svirepi, lenji ili kukaviki lanovi plemena, bili su iskljuivani i nisu mogli da se prikljue drugom plemenu. Takoe nisu imali pravo na zatitu naih nepisanih plemenskih zakona. Odmetnuti Indijanci esto su se okupljali u grupe i ili u pljake za koje bi posle optuili pleme. Meutim, ivot odmetnutih Indijanaca bio je teak; njihove bande nikada nisu bile mnogobrojne. Osim toga, one su esto izazivale gnev plemena i radile na svoju propast. Kada mi je bilo oko osam ili deset godina, poeo sam da uestvujem u lovu koji nisam shvatao kao rad. U prerijama, koje su se prostirale do naih domova u planinama, lutala su krda jelena, antilopa, velikih kanadskih jelena i bizona koje smo ubijali kada su nam bili potrebni. Jahali smo u lov na bizone, koje smo ubijali strelama i kopljima. Kou bizona upotrebljavali smo za atore i posteljinu, a meso za jelo. Za lov na jelene bila je potrebna veca vetina nego za lov na bilo koju drugu ivotinju. Jelenima se moglo

pribliiti samo nasuprot vetru. esto smo se satima prikradali jelenu koji pase. Kada su oni pasli na otvorenom, dugo bismo puzali po zemlji, drei travu ili iblje ispred sebe, kako nas ne bi primetili. esto bismo ubili nekoliko jelena iz krda pre nego to bi ostali pobegli. Meso smo suili i pakovali u posude, tako je moglo da se sauva i vie meseci. Kou jelena potapali smo u vodu i pepeo i skidali smo dlake. Tada bi otpoeo proces tavljenja koji je trajao sve dok koa ne bi postala meka i savitljiva. Verovatno nam nijedna druga ivotinja nije bila dragocenija od jelena. U umama i pored potoka bilo je mnotvo divljih urki. Njih bismo oterali u ravnicu, a onda bismo polako jahali prema njima dok ih ne bismo zamorili. Kada bi poele da se teturaju i da se kriju, dojahali bismo do njih i hvatali ih nagnuvi se s konja. Ako bi neka poletela, brzo bismo projahali ispod nje i ubili je kratkim tapom ili lovakom palicom. Na taj nain smo mogli da ulovimo onoliko divijih urki koliko smo mogli da ponesemo nazad na konjima. U naoj zemlji bilo je puno zeeva, koje smo takoe lovili jaui. Nai konji bili su obueni da prate zeeve u punoj brzini; kada bismo im se pribliili, nagnuli bi se s konja i udarili zeca lovakom palicom. Ukoliko bi bio predaleko, bacili bismo tap na njega i tako ga ubili. To je bila divna zabava za deake, ali su ratnici retko lovili zeeve. U potocima je bilo mnogo riba, ali poto ih nismo jeli, nismo ni pokuavali da ih lovimo ili ubijamo. Deaci bi ih ponekad gaali kamenjem ili bi na njih odapinjali strele radi vebe. Usen nam za hranu nije namenio zmije, abe ili ribe. Nikada ih nisam jeo.

U planinama je bilo mnogo orlova. Njih smo lovili zbog perja. Prikradanje orlu iziskivalo je veliku vetinu, jer osim to ima otar vid, on je i mudar i nikada se ne zaustavlja na mestima gde nema dobar pregled okolne teritorije. Kopljem sam ubio mnoge medvede, ali nikada nisam bio ranjen u borbi sa nekim od njih. Strelama sam ubio nekoliko planinskih lavova (kuguara), a jednog i kopljem. Medvedi i planinski lavovi dobri su za jelo i dragoceni zbog svoje koe. Kada bismo ih ubili, nosili smo ih kuci na konjima. Tobolci za strele esto su pravljeni od koe planinskog lava. Bili su veoma lepi i dugotrajni. U mladosti nisam nikada video misionara ili svetenika. Nikada nismo videli belog oveka. I tako su tiho iveli Bedonkoe Apai.

PORODICA
Moj deda Mako (Maco) bio je na poglavica. Nikada ga nisam video, ali mi je otac esto priao o veliini, snazi i mudrosti ovog starog ratnika. Najvie je ratovao protiv Meksikanaca. Ratovalo se i sa nekim indijanskim plemenima, ali su ih meksiki gradovi retko dugo ostavljali na miru. Mako je umro kada je moj otac bio mlad ratnik i Mangas Kolorado (Mangas Colorado) postao je poglavica Apaa. Moj otac je umro kada sam bio mali, poto je neko vreme bio bolestan. Kada je preminuo, uvari su mu sklopili oi, a zatim su ga odenuli u najbolju odeu, obojili mu lice, umotali ga u raskono ebe i osedlali njegovog omiljenog konja. Dok su zajedno sa oevim najboljim orujem prenosili njegovo telo ka peini u planini ponavljali su tunim glasom njegova junaka dela. Kada su stigli, ubili su njegove konje. Mi smo dali sve oeve stvari, kao to je to bio obiaj u naem plemenu, posle ega je njegovo telo ostavljeno u peini sa svim njegovim orujem. Oev grob je sakriven iza gomile kamenja. Okruen sjajem on lei u osami a vetrovi u borovima pevaju tubalicu za mrtvim ratnikom. Posle oeve smrti preuzeo sam brigu o majci. Majka se nije preudala, iako je, prema pravilima naeg plemena, to mogla da uini neposredno posle njegove smrti. Udovice sa decom obino ostaju same dve do tri godine posle muevljeve smrti, ali se udovice bez dece

odmah preudaju. Posle smrti ratnika, njegova udovica se vraa svom narodu i njen otac ili braa mogu da je daju ili prodaju drugom. Majka je odabrala da ivi sa mnom i nikada nije poelela da se ponovo uda. iveli smo u blizi naeg starog doma i ja sam se starao o njoj.

Mangas Kolorado

Godine 1846, kada mi je bilo sedamnaest godina, primljen sam u vee ratnika. U to vreme sam bio veoma srean, poto sam mogao da idem gde god elim i radim ta mi se svia. Niko me nije kontrolisao, ali su mi obiaji naeg plemena branili da delim slavu ratne staze sve dok ne budem primljen u vee. Posle toga, kada se ukae prilika, mogao bih da sa svojim plemenom krenem ratnom stazom. To bi bilo velianstveno. Nadao sam se da u uskoro posluiti svom narodu u borbi. Dugo mi je bila elja da se borim pored naih ratnika. Moda najvea radost bila mi je to to sam sada mogao da se oenim lepom Alope (Alope), erkom

Noposoa (No-po-so). Ona je bila vitka, nena devojka, i ve due vremena smo se voleli. Otiao sam da posetim njenog oca u vezi sa naim brakom im mi je vee ukazalo ast. Moda ga naa ljubav nije interesovala; moda je eleo da zadri Alope za sebe poto je bila posluna erka; u svakom sluaju, za nju mi je traio mnogo ponija. Nisam odgovorio, ali sam se posle nekoliko dana pojavio ispred njegovog vigvama sa krdom ponija i odveo Alope sa sobom. To su u naem plemenu bile neophodne formalnosti pri sklapanju braka. Napravio sam novi dom za nas nedaleko od majinog atora. ator je bio napravljen od koe bizona i u njemu je bilo mnotvo medveih i lavljih koa i drugih lovakih trofeja, kao i kopalja, lukova i strela. Alope je pravila male ukrase od perli i vezla na jelenskoj koi, pa je sve te stvari stavila u na ator. Zidove naeg doma oslikala je mnogim slikama. Bila je dobra ena, ali nikada nije bila jaka. Sledili smo obiaje naih otaca i bili smo sreni. Imali smo troje dece - dece koja su se igrala, dangubila i radila kao i ja.

POKOLJ
U leto 1858. godine, poto smo bili u miru sa meksikim gradovima kao i sa susednim indijanskim plemenima, otili smo na jug u Stari Meksiko zbog trgovine. Celo nae pleme (Bedonkoe Apai) prolo je kroz Sonoru prema Kasa Grandeu, koji je bio nae odredite. Pre nego to smo stigli do njega, zastali smo u jednom drugom meksikom gradu koga Indijanci zovu Kas-ki-je (Kas-ki-yeh). Tu smo se zadrali nekoliko dana u logoru izvan grada. Svakog dana odlazili smo u grad da bismo trgovali, ostavljajui nekoliko straara da uva logor, kako bi nae oruje, zalihe, ene i deca, bili sigurni tokom naeg odsustva. Jednog dana u kasno popodne, kada smo se vraali iz grada, sreli smo nekoliko ena i dece koji su nam rekli da su meksike trupe iz nekog drugog grada napale na logor i pobile mnogo naih ena i dece. Brzo smo se razdvojili, krijui se pod okriljem noi to smo bolje mogli, da bi se uskoro nali na dogovorenom mestu sastanka - u estaru pored reke. Jedan po jedan, tiho smo se prikrali i postavili straare; kada smo sve prebrojali, otkrio sam da se meu ubijenima nalaze moja stara majka, moja mlada ena i troje moje male dece. U logoru nije bilo svetla, pa sam se neprimeen tiho okrenuo i stao pored reke. Ne znam koliko sam tamo stajao, ali sam se vratio kada sam video da se ratnici okupljaju da bi se savetovali.

Te noi nisam glasao za neku odreenu meru, kao ni protiv. Meutim, poto je ostalo samo osamdeset ratnika i poto smo ostali bez oruja i zaliha i uz to okrueni Meksikancima duboko u njihovoj zemlji, bilo je odlueno da se ne uputamo u borbu. Na poglavica Mangas Kolorado izdao je nareenje da odmah i u tiini poemo nazad prema svojim domovima u Arizoni, ostavljajui mrtve na bojitu. Stajao sam dok se sve nije zavrilo, jedva znajui ta da inim. Nisam imao nikakvog oruja, a nisam smeo da razmiljam kako da vratim tela svojih najdraih, jer to je bilo zabranjeno. Nisam se molio, a nisam doneo ni neku odreenu odluku, jer nisam vie imao nikakav cilj. Konano sam tiho krenuo za plemenom, udaljen tek toliko da bih mogao da ujem tihi korak Apaa koji su se povlaili. Sledeeg jutra nekolicina Indijanaca ubila je neto divljai i zastali smo tek toliko da pleme spremi hranu i jede, a zatim smo nastavili sa marem. Ja nisam nita ubio, a nisam ni jeo. Tokom prvog mara, kao i kasnije, dok smo logorovali, nisam ni sa kim priao i niko nije priao sa mnom. A ta je moglo i da se kae? Dva dana i tri noi ili smo usiljenim marem, zaustavljajui se samo da bismo jeli, a onda smo se ulgorili u blizini meksike granice, gde smo se odmarali dva dana. Tu sam uzeo malo hrane i popriao sa Indijancima koji su izgubili nekog svog u pokolju. Moj gubitak bio je najvei jer sam izgubio sve blinje. Posle nekoliko dana stigli smo u nae naselje. Tamo su jo uvek bili ukrasi koje je Alope napravila - a bile su tu i deje igrake. Spalio sam sve, ak i na

vigvam. Takoe sam spalio i majin vigvam i unitio svu njenu imovinu. Posle toga, nikada vie nisam bio srean u naem tihom domu. Istina, mogao sam da poseujem oev grob, ali sam se zarekao da u se osvetiti meksikim vojnicima koji su mi naneli zlo. Kad god bih se pribliio njegovom grobu ili video neto to bi me podsetilo na prole srene dane, srce bi me zabolelo od elje da se osvetim Meksikancima.

OSVETA
im smo ponovo prikupili oruje i zalihe, na poglavica Mangas Kolorado sazvao je vee i utvrdio da su svi nai ratnici spremni da krenu na ratnu stazu protiv Meksikanaca. Meni je odreeno da za ovaj rat potraim pomo od drugih plemena. Kada sam otiao kod okonen (irikaua) Apaa, njihov poglavica sazvao je vee u samo svitanje. Ratnici su se tiho okupili na istini u umovitoj planinskoj dolini i posedali na zemlju u redovima u skladu sa poloajem koji su imali. U tiini su sedeli i puili. Na poglaviin znak, ustao sam i ovako predstavio svoj sluaj: Brao, uli ste ta su Meksikanci nedavno uinili bez ikakvog povoda. Vi ste moji roaci - strievi, ujaci i braa. Mi smo ljudi isto kao i Meksikanci - moemo da im uradimo isto to su oni uradili nama. Poimo napred i pratimo ih - poveu vas do njihovog grada napaemo ih u njihovim domovima. Boriu se u prvom redu - jedino vas molim da me pratite da bih se osvetio za nedelo koje su poinili Meksikanci - da li ete poi? Dobro je - svi ete poi. Setite se pravila rata - Ijudi mogu da se vrate, a mogu i da poginu. Ukoliko bi neko od ovih mladia poginuo, ne elim da me njihovi roaci krive, jer su oni sami odluili da pou. Ako ja poginem, niko ne treba da me oplakuje. Cela moja porodica je ubijena u toj zemlji, pa u i ja tamo poginuti ako tako treba da bude.

Vratio sam se u svoje naselje, izvestio poglavice o svom uspehu i odmah krenuo na jug, u zemlju Nedni Apaa. Nihov poglavica Voa, sasluao me je bez komentara, ali je odmah izdao nareenje da se sazove vee. Kada je sve bilo spremno, dao mi je znak da mogu da govorim. Obratio sam im se na isti nain kao i plemenu okonen. I oni su obeali da e mi pomoi.

Viktorio

U leto 1859. godine, skoro godinu dana posle pokolja u Kas-ki-jeu, tri plemena okupila su se na meksikoj granici da bi krenula ratnom stazom. Lica ratnika bila su obojena, ratne trake privrene na elima, dugi uvojci kose spremni za ruku i no ratnika koji e ih pobediti. Njhove porodice bile su sakrivene u planinskom sastajalitu blizu meksike granice. Sa

porodicama bili su straari, a odreen je i izvestan broj sastajalita u sluaju da logor bude napadnut. Kada je sve bilo spremno, poglavice su izdale nareenje za pokret. Niko nije jahao; svi ratnici su nosili mokasine, kao i pare tkanine koje je bilo obmotano oko bedara. Tom tkaninom mogli su da se pokrivaju kada bi legli da spavaju, a za vreme mara pruala je dovoljnu zatitu kao odevni predmet. Svaki ratnik je nosio hranu za tri dana, ali smo uz put esto ubijali divlja, pa nam hrana nije nedostajala. Putovali smo podeljeni u tri odreda: Bedonkoe Apae vodio je Mangas Kolorado, okonen Apae Koiz, a Nedni Apae Voa; meutim, unutar plemena nije bilo nekog posebnog reda. Marirali smo oko etrnaest sati dnevno, zaustavljajui se tri puta zbog obroka. Prelazili smo etrdeset do etrdeset pet milja dnevno. Ja sam bio u ulozi vodia u Meksiku. Pratili smo rene tokove i planinske vence zato to smo na taj nain mogli bolje da prikrijemo svoje kretanje. Uli smo u Sonoru i krenuli na jug pored Kuitara (Quitaro), Nakozarija (Nakozari) i mnogo drugih manjih naselja. Ulogorili smo se kada smo stigli nadomak Arispea; tada je iz grada dojahalo osmoro ljudi da bi pregovaralo sa nama. Uhvatili smo ih, pobili i skalpirali. To smo uinili da bismo izmamili trupe iz grada, to se sledeeg dana i dogodilo. Carke su trajale celog dana bez nekog veeg okraja, ali smo, im je pala no, zarobili tovar sa zalihama i tako doli do mnogo hrane i nekoliko puaka. Tokom noi postavili smo straare; logor nismo selili, ve smo se tiho odmarali poto smo oekivali da

e sledei dan biti naporan. Rano ujutro, ratnici su se okupili da bi se pomolili - ne za pomo, ve za zdravlje i da bi izbegli zasede ili prevaru od strane neprijatelja. Kao to smo oekivali, oko deset sati ujutro, pojavila se meksika vojska, dve konjike i dve peadijske ete. Meu konjanicima prepoznao sam vojnike koji su ubili moju porodicu u Kas-ki-jeu. To sam saoptio poglavicama i oni su mi dozvolili da vodim bitku. Tada, kao ni pre toga, nisam bio poglavica, ali mi je ova ast dodeljena poto mi je naneto vee zlo nego drugima. Odluio sam da se pokaem dostojnim poverenja. Rasporedio sam Indijance u krug u blizini reke, a Meksikanci su izali sa peadijom organizovanom u dva reda, dok je konjica bila u rezervi. Bili smo meu drveem, a oni su napredovali do nekih 400 jardi od nas, a tada su stali i otvorili vatru. Ubrzo sam poveo napad protiv njih, dok sam istovremeno poslao nekoliko ratnika da ih napadnu s lea. Tokom cele bitke mislio sam na svoju ubijenu majku, enu i decu, na oev grob i zavet na osvetu - i borio sam se besno. Mnogi su pali od moje ruke; neprestano sam juriao. Mnogi ratnici su poginuli. Bitka je trajala oko dva sata. Na kraju, u sredini polja stajala su samo etiri Indijanca - ja i trojica ratnika. Vie nismo imali strela, a naa koplja bila su slomljena u telima mrtvih neprijatelja. Za borbu smo imali samo ruke i noeve, ali su svi koji su nam se suprotstavili bili mrtvi. Tada su nam sa drugog kraja polja prila dva naoruana vojnika. Mecima su oborili dvojicu ratnika a nas dvojica preostalih, poeli smo da beimo prema naim ratnicima.

Moj drug je pao pod neprijateljskom sabljom, ali sam ja stigao do naih ratnika, epao jedno koplje i okrenuo se. Vojnik koji me je jurio, promaio me je i odmah pao od mog koplja. Njegovom sabljom presreo sam vojnika koji mi je ubio druga, pa smo zgrabili jedan drugog i pali. Ubio sam ga noem i brzo ustao ispod njegovog tela, zamahujui njegovom sabljom i traei druge vojnike da ih ubijem. Nije ih vie bilo. Ali, Apai su sve videli. Okrvavljenim poljem, prekrivenim telima Meksikanaca, odjekivali su vatreni ratni poklii Apaa. Jo uvek prekriven krvlju neprijatelja, jo uvek nosei pobedniko oruje, jo uvek vreo od radosti bitke, pobede i osvete, bio sam okruen ratnicima Apaa i proglaen za ratnog poglavicu svih Apaa. Tada sam izdao nareenje da se poginuli skalpiraju. Nisam mogao da povratim svoje najmilije i druge mrtve Apae, ali sam mogao da se veselim osveti. Apai su se osvetili za pokolj u Kas-ki-jeu.

BORBA U TEKIM OKOLNOSTIMA

Apai su bili zadovoljni bitkom kod Kas-ki-jea, ali ja sam eleo da se i dalje svetim. Nekoliko meseci bili smo zauzeti lovom i drugim mirnodopskim aktivnostima. Konano sam uspeo da ubedim dvojicu ratnika, A-ko-nea (Ah-koch-ne) i Ko-de-nea (Ko-dehne), da upadnemo u Meksiko. Ostavili smo porodice s plemenom i krenuli na ratnu stazu. Ili smo peke i nosili smo trodnevno sledovanje. Uli smo u Meksiko na severnoj granici Sonore i pratili Sijera de Antunes (Sierra de Antunez) sve do junog kraja venca. Tu smo odluili da napadnemo malo selo (ne znam kako se zvalo). Prili smo mu po danu, iz pravca planina. Na ulazu u selo bilo je privezano pet konja. Oprezno smo napredovali, i neposredno pre nego to smo stigli do konja, Meksikanci su otvorili vatru iz kua. Dva moja druga su pala. Meksikanci su nadirali sa svih strana; neki su jahali, a neki su bili bez konja, ali su svi bili naoruani. Tog dana opkoljavali su me tri puta, ali sam nastavljao da se borim, da im izmiem i da se krijem. Nekoliko puta u toku dana, dok sam se krio, iskoristio sam priliku da smaknem Meksikance koji su me s pukama u rukama traili. Mislim da nijednom nisam promaio. Kada je poelo da se smrkava, imao sam vie vremena da ponem da se povlaim prema Arizoni. Ali, Meksikanci nisu prestajali da me gone. Sledeeg dana, Meksikanci na konjima su nekoliko puta pokuavali da me ubiju. Nekoliko puta su pucali na mene. Vie nisam imao strela

i morao sam da beim i da se skrivam, iako sam bio veoma umoran i nisam jeo od poetka gonjenja. Nisam se usuivao da zastanem da bih se odmorio. Druge noi oslobodio sam se svojih gonilaca, ali korak nisam usporio dok nisam doao do doma u Arizoni. Uao sam u logor bez plena, bez svojih drugova, iscrpljen, ali ne i obeshrabren. Brigu o enama i deci mojih poginulih drugova preuzele su njihove porodice. Pojedini Apai su me optuivali za nepovoljan rezultat pohoda, ali im nisam odgovarao. Poto sam pretrpeo neuspeh, to je bilo jedino to mi je preostalo. Ali, moja oseanja prema Meksikancima nisu se promenila - i dalje sam ih mrzeo i udeo za osvetom. Nikada nisam prestao da planiram kako da ih kaznim, ali je bilo teko nagovoriti ratnike da mi se pridrue. Nekoliko meseci posle poslednje avanture, ubedio sam dva ratnika da mi se pridrue u napadu na meksiku granicu. Prilikom prethodnog napada, uli smo u Sonoru preko zemlje Nedni Apaa. Ovoga puta u Sonoru smo uli kroz zemlju okonena i preli preko Sijera Madre. Putovali smo na jug, obezbedili jo zaliha i pripremili se da zaponemo sa napadima. Odabrali smo selo u blizini planina koje smo nameravali da napadnemo po danu. Tokom noi, dok smo spavali, meksika izvidnica otkrila je na logor; otvorili su vatru na nas i ubili jednog ratnika. Ujutro smo opazili etu meksikih vojnika kako dolazi s juga. Jahali su i nosili zalihe za dugo putovanje. Pratili smo njihov trag dok nismo utvrdili da su se uputili prema naoj teritoriji u Arizoni. Prestigli smo ih i za tri dana stigli do naeg naselja. Stigli smo u podne, a istog dana oko tri sata popodne meksike trupe napale su nae

selo. U prvom napadu poginula su tri deaka. Mnogi nai ratnici bili su daleko od plemena, ali je nas nekoliko, koliko nas je bilo u logoru, uspelo da pre noi otera vojnike. Ubili smo osmoro Meksikanaca a izgubili petoro ljudi - dva ratnika i tri deaka. Povlaei se, Meksikanci su odjahali na jug. Odredili smo etvoricu ratnika da ih prati. Oni su se vratili posle etiri dana, sa vestima da je meksika konjica napustila Arizonu i da jae dalje na jug. Bili smo sasvim sigurni da se nee uskoro vratiti.

Koiz

Ubrzo posle toga (u leto 1860. godine), opet sam bio u prilici da krenem ratnom stazom protiv Meksikanaca, ovog puta sa dvadeset pet ratnika. Pratili smo trag pomenutih meksikih trupa i uli u planine

Sijera de Sauaripa. Drugog dana boravka u ovim planinama, nai izvidnici spazili su meksike trupe na konjima. Poto se radilo o samo jednoj konjikoj eti, pomislio sam da bismo mogli da ih pobedimo ako ih iznenadimo. Prikrili smo trag za kojim je trebalo da stignu. To se dogaalo na mestu gde je eta morala da proe kroz planinski tesnac. Nismo otvorili vatru do trenutka kada je cela eta pola, a tada sam dao znak. Kako nam se inilo, Meksiki vojnici sjahali su bez rei komande i rasporedili konje kao grudobran, a zatim zapoeli borbu sa nama. Uvideo sam da ne moemo da ih isteramo a da ne potroimo svu municiju, pa sam poveo napad. Ratnici su se odjednom pojavili sa svih strana i zapoela je bitka prsa u prsa. Za vreme borbe, podigao sam koplje i jurnuo da ubijem meksikog vojnika koji je uperio puku u mene; brzo sam napredovao, ali sam se okliznuo na baricu krvi i pao ba ispred meksikog vojnika. Kundakom puke udario me je u glavu i onesvestio. U tom trenutku ratnik koji me je pratio, ubio je Meksikanca kopljem. Za nekoliko minuta, nijedan meksiki vojnik vie nije bio iv. Kada je ratni pokli Apaa zamro i neprijatelj skalpiran, ratnici su poeli da se staraju za mrtve i ranjene. Nali su me onesveenog na mestu na kojem sam pao. Oprali su mi glavu hladnom vodom i povratili mi svest. Previli su mi rane i sledeeg jutra, iako sam bio slab od gubitka krvi i imao jaku glavobolju, bio sam u stanju da hodam nazad prema Arizoni. Prolo je nekoliko meseci pre nego to sam se potpuno oporavio. Jo uvek imam oiljak od rane koju mi je zadao taj vojnik. Te godine vie niko nije eleo da ponovo krene na ratnu stazu.

U leto 1861. godine vratio sam se u Meksiko sa dvanaest ratnika. Uli smo u ihuahuu i etiri dana smo putovali na jug istonom stranom Sijera Madre; potom smo preli na venac Sijera de Sauaripa, nedaleko od istone strane Kasa Grandea. Tu smo se zadrali jedan dan zbog odmora; poslali smo izvidnike u osmatranje. Oni su nas obavestili da povorka natovarenih ivotinja logoruje pet milja zapadno od nas. Napali smo ih sledeeg jutra, u trenutku kada su mazgari pokretali povorku. Pobegli su da bi spasli ivot, ostavljajui nam plen. Mazge su bile natovarene namirnicama, od kojih smo veinu poneli kui. Dve mazge bile su natovarene slaninom koju smo bacili. Krenuli smo da vodimo povorku mazgi kuc'i, iduc'i na sever kroz Sonoru, meutim, u blizini Kasite presrele su nas meksike trupe. Bilo je to u samo svitanje, dok smo dovravali doruak. Nismo znali da nas prate i da je neprijatelj u blizini, sve dok nisu otvorili vatru. U prvom napadu, metak me je okrznuo po donjem uglu Ievog oka, pa sam pao onesvecen. Ostali Indijanci pobegli su u zaklon. Meksikanci, koji su mislili da sam mrtav, krenuli su u poteru za Indijancima. Svest mi se vratila za nekoliko trenutaka i ba kada sam punom brzinom krenuo kroz umu, druga eta koja je naila, otvorila je vatru na mene. Vratili su se i vojnici koji su jurili Indijance, pa sam se na trenutak naao izmeu dve neprijateljske ete. Meci su zvidali iz svih pravaca u mojoj blizini. Jedan mi je naneo povrinsku ranu, ali sam nastavio da trim, izmiem i borim se, sve dok nisam umakao svojim goniocima. Popeo sam se uz strmi kanjon, gde konjica nije mogla da me prati. Vojnici su me videli, ali nisu

sjahali i pokuali da me prate. Mislim da su pametno uinili to nisu poli za mnom. Bilo je dogovoreno da e nae mesto sastanka u sluaju da nas iznenade sa plenom, biti u planinama Santa Bita u Arizoni. Nismo se ponovo sastajali u Meksiku, ve smo putovali odvojeno, i posle tri dana ulogorili smo se na mestu sastanka. Kui smo se vratili praznih ruku. Nismo mogli da izvestimo ak ni o deliminoj pobedi. Ponovo sam se vratio ranjen, ali ne i obeshrabren. Mnogi su me opet optuivali, a ja ni ovoga puta nisam odgovarao. Posle naeg povratka, mnogi ratnici su otili u lov, a neki od njih su otputovali na sever da bi trgovali ebadima sa Navaho Indijancima. Ostao sam kod kue, nastojei da zaleim rane. Jednog jutra, u samo svitanje, kada su ene palile logorske vatre da bi pripremile doruak, tri ete meksikih vojnika koje su nas opkolile tokom noi, otvorile su na nas vatru. Nije bilo vremena za borbu. Mukarci, ene i deca poeli su da bee da bi spasli ivote. Mnoge ene i deca i nekoliko ratnika su ubijeni, a etiri ene su zarobljene. Moje levo oko je jo uvek bilo oteeno i zatvoreno, ali onim drugim sam video dovoljno dobro da bih strelom pogodio jednog oficira, a zatim sam se izgubio meu stenama. Vojnici su spalili nae atore i zaplenili nae oruje, namirnice, ponije i ebad. Zima je bila na pragu. U to vreme u logoru nije bilo vie od dvadeset ratnika, a samo nekoliko nas uspelo je da zadri oruje u pometnji tokom napada. Nekoliko ratnika je pratilo trag vojnika dok su se vraali u Meksiko sa svojim plenom, ali nisu imali mogunosti da se bore. Prolo je mnogo,

mnogo vremena pre nego to smo bili u stanju da ponovo krenemo ratnom stazom protiv Meksikanaca. etiri ene koje su Meksikanci tada zarobili odvedene su u Sonoru, u Meksiko, gde su bile prinuene da rade za Meksikance. Posle nekoliko godina, pobegle su u planine i poele da trae nae pleme. Sem noeva koje su ukrale od Meksikanaca, nisu imale drugog oruja. Nisu imale ni ebad, pa su nou pravile male atore noevima sekui bunje. Na atore su odozgo stavljale iblje. Sve su spavale u ovim privremenim atorima. Jedne noi, dok se vatra gasila, zaule su reanje tik ispred atora. Francisko, najmlaa ena u grupi (koja je imala oko sedamnaest godina), poela je da podstie vatru, kada je planinski lav upao kroz ator i napao je. Iznenaena napadom, ispustila je no, ali se rukama borila to je bolje mogla. Meutim, nije bila dorasla lavu koji joj je zdrobio i maltene otkinuo levo rame. Lav je pokuavao da je dohvati za grlo, emu se ona dugo odupirala rukama. Vukao ju je oko trista jardi. Osetila je da joj snaga slafci usled gubitka krvi i poela je da doziva ostale ene u pomo. Lav ju je vukao za stopalo, a ona mu se kaila za noge, hvatala stenje i bunje, kako bi ga usporila. Najzad je stao i nadvio se nad njom. Jo jednom je pozvala svoje drugarice i one su ga napale noevima i ubile ga. Previle su joj rane i oko mesec dana je negovale u planinama. Kada je ponovo bila u stanju da hoda, nastavile su putovanje i bezbedno stigle do naeg plemena. Ta ena (Francisko) bila je zatoena kao ratni zarobljenik sa ostalim Apaima i umrla je u rezervatu Fort Sil 1892. godine. Njeno lice zauvek je ostalo unakaeno oiljcima i nikada nije ponovo mogla

potpuno da koristi ruke. Tri starije ene umrle su pre nego to smo postali ratni zarobljenici. Meksikanci su u razliitim prilikama odveli veliki broj ena i dece. Nije ih se mnogo vratilo, a oni koji jesu, pretrpeli su velike nedae da bi se ponovo spojili sa svojim narodom. Oni koji nisu uspeli da pobegnu bili su robovi Meksikanaca, ak neto jo gore. Kada bi Meksikanci zarobili ratnike, okovali bi ih u lance. Cetiri ratnika, koja su jednom zarobljena na mestu severno od Kasa Grandea koga Indijanci zovu Honas, drana su u lancima godinu i po dana, kada su zamenjeni za Meksikance koje smo mi zarobili. Mi nikada nismo okivali zarobljenike ili ih drali u zatvoru, ali su oni retko beali. Zarobljeni Meksikanci morali su da seku drvee i uvaju konje. Prema meksikim enama i deci odnosili smo se kao prema pripadnicima naeg naroda.

USPENI NAPADI
U leto 1862. godine, poveo sam osmoricu ljudi sa kojima sam upao na meksiku teritoriju. Pet dana smo ili na jug zapadnom stranom Sijera Madre, a zatim smo nou preli na juni deo venca Sijera de Sauaripa. Tu smo se ponovo ulogorili da bismo vrebali na povorke natovarenih ivotinja. Oko deset sati sledeeg jutra pored naeg logora projahala su etiri gonia sa natovarenim mazgama. im su nas videli, pobegli su da bi spasli ivot, ostavljajui nam plen. To je bila dugaka povorka, natovarena ebadima, platnom, sedlima, limenim posuem i eerom. Pohitali smo kui nosei ove zalihe, i dok smo se vraali kroz kanjon u planinskom vencu Santa Katalina (Santa Catalina) u Arizoni, sreli smo jednog belca koji je vodio povorku mazgi. On nas je video pre nego mi njega i velikom brzinom je pobegao kroz kanjon. Pregledali smo povorku i otkrili da su mazge natovarene sirom. Prikljuili smo ih naoj povorci i nastavili putovanje. Nismo pratili jahaa, a siguran sam da ni on nije pratio nas. Stigli smo kui za dva dana. Tada je Mangas Kolorado, na poglavica, okupio pleme. Priredili smo gozbu, podelili plen i igrali celu no. Nekoliko mazgi smo ubili i pojeli. Ovoga puta smo po povratku postavili izvidnike, da bismo znali da li nas meksike trupe prate. Treeg dana izvidnici su se pojavili u logoru i izvestili nas da su meksiki konjanici sjahali sa svojih

konja i da se pribliavaju naem naselju. Svi nai ratnici bili su u logoru. Mangas Kolorado preuzeo je komandu nad jednim odeljenjem, a ja nad drugim. Nadali smo se da emo se dokopati njihovih konja, da bismo zatim opkolili vojnike u planinama i unitili celu etu. To nismo mogli da uradimo, jer su i oni imali izvidnike. Meutim, za etiri sata ubili smo deset vojnika, a izgubili samo jednog ratnika. Meksiku konjicu koja se povlaila, pratilo je trideset naoruanih Apaa koji im nisu davali mira sve dok nisu duboko zali u meksiku teritoriju. Te zime vojnici se vie nisu vraali. Dugo smo imali puno namirnica, ebadi i odee. Takoe smo imali puno sira i eera. Sledeeg leta (1863. godine), odabrao sam tri ratnika i sa njima upao u Meksiko. Ili smo na jug, u Sonoru, logorujui u Sijera de Sauaripa. Oko etrdeset milja zapadno od Kasa Grandea nalazi se malo planinsko selo koje Indijanci zovu Krasanas (Crassanas). Ulogorili smo se u blizini i odluili da ga napadnemo. Primetili smo da je oko podneva sve mirno, pa smo se dogovorili da napad otpone tada. Sledeeg dana u podne uunjali smo se u grad. Nismo imali puke, ali smo bili naoruani lukovima i strelama, kao i kopljima. Kada je odjeknuo ratni pokli koji je oznaavao poetak napada, Meksikanci su se razbeali u svim pravcima. Niko nije pokuao da nam se suprotstavi. Odapeli smo nekoliko strela na Meksikance koji su beali, ali smo ubili samo jednog. U gradu je uskoro sve bilo mirno. Na vidiku nije bilo Meksikanaca.

Deronimo i njegovi ratnici

Kada smo utvrdili da su svi Meksikanci otili, pretresli smo njihove kue i u njima otkrili mnoge neobine stvari. Imali su mnogo vie razliitih stvari od Apaa. U kuama smo videli mnoge stvari koje su nam bile nepoznate, ali smo u radnjama naili na mnoge koje smo traili. Poveli smo krdo konja i mazgi natovarenih namirnicama i drugim svarima koliko god je moglo da stane na njih. Vezali smo ivotinje u povorku i bezbedno se vratili u Arizonu. Meksikanci nas nisu ak ni pratili. Kada smo stigli u logor, sazvali smo pleme i celog dana smo se gostili. Svako je dobio poklon. Te noi poeo je ples koji se zavrio tek u podne sledeeg dana. To je bio moda na najuspeniji napad na meksiku teritoriju. Nisam znao tanu vrednost plena, ali ona je bila ogromna, zato to smo obezbedili zalihe koje su plemenu bile dovoljne za godinu ili vie dana. U jesen 1864. godine, dvadeset ratnika je pristalo da poe sa mnom u jo jedan napad na Meksiko. Oni su

bili odabrani ljudi, dobro naoruani i opremljeni za borbu. Pre nego to smo krenuli, kao i obino smo se postarali za bezbednost naih porodica. Pleme se razilo i ponovo okupilo u logoru koji je od prethodnog bio udaljen etrdeset milja. Na taj nain, Meksikancima je bilo teko da ih prate, a mi smo znali gde da naemo nae porodice kada se vratimo. Stavie, ukoliko bi neki neprijateljski raspoloeni Indijanci primetili kako nau teritoriju naputa veliki broj ratnika, mogli bi da napadnu logor, ali bi napad bio neuspean ako nikoga ne bi zatekli na uobiajenom mestu. Ili smo na jug kroz zemlju okonen Apaa, uli u Sonoru u Meksiku na mestu koje se nalazi juno od Tomstona u Arizoni, i stigli do sklonita u planinama Sijera de Antunes. Napali smo nekoliko oblinjih naselja i obezbedili veliku koliinu namirnica i zaliha. Posle tri dana napali smo i zarobili povorku mazgi na mestu koje Indijanci zovu Pontoko (Pontoco), koje se nalazi u planinama koje se proteu na zapad, oko dan puta od Arispea. Povorku su pratila tri gonia. Jednog smo ubili, a dvojica su pobegli. Mazge su bile natovarene meskalom, smetenim u boce poreane u pletenim korpama. im smo stigli do logora, Indijanci su poeli da piju i da se tuku. I ja sam popio dovoljno meskala da bih osetio njegovo dejstvo, ali nisam bio pijan. Naredio sam da prestanu s kavgom, ali nisu posluali. Uskoro je nastala opta tua. Pokuao sam da postavim straare oko logora, ali svi su bili pijani i odbili su da posluaju nareenje. Oekivao sam napad meksikih vojnika u svakom trenutku. Situaciju sam smatrao ozbiljnom; komandovao sam i bio sam odgovoran za svaki neuspeh

pohoda. Na kraju se logor relativno umirio, poto su Indijanci bili previe pijani da bi se ak i tukli. Dok su bili omamljeni, prosuo sam sav meskal iz boca, ugasio sve vatre i znatno udaljio mazge od logora. Posle toga sam se vratio i pokuao da uinim neto za ranjene. Samo dvojica su bila ozbiljnije ranjena. Izvukao sam vrh strele iz noge jednog od njih i vrh koplja iz ramena drugog. Kada sam im previo rane, ostao sam da straarim do jutra. Sledeeg dana stavili smo ranjenike na mazge i krenuli prema Arizoni. Sledeeg dana uhvatili smo nekoliko krava iz jednog krda i poveli ih sa sobom. Meutim, goniti stoku peke bilo je veoma teko. Nae putovanje bilo je naporno, poto smo se starali za ranjene i brinuli da stoka ne pobegne. Ali, niko nas nije pratio i bezbedno smo stigli kui sa plenom. Tada smo priredili gozbu i ples i podelili plen. Posle plesa zaklali smo svu stoku i osuili meso. Utavili smo koe i u njih stavili suvo meso. Cele te zime imali smo puno mesa. To je bila prva govedina koju smo ikada jeli. Kao i uvek, zaklali smo i pojeli nekoliko mazgi. Nismo znali ta da radimo sa mazgama, i ako nismo mogli da trgujemo njima, ubijali smo ih. U leto 1865. godine, sa etvoricom ratnika ponovo sam otiao u Meksiko. Do tada smo uvek ili peke; navikli smo da se tako borimo; osim toga, bez konja smo mogli lake da se sakrijemo. Meutim, ovoga puta smo eleli jo stoke, a nju je bilo teko goniti peke. Uli smo u Sonoru na mestu koje lei juno od Tomstona u Arizoni i pratili planine Antunes do june granice, a zatim smo kod ua reke Jaki (Yaqui) presekli na jug. Tu smo videli ogromno jezero koje se prostiralo izvan naeg

vidokruga. Onda smo krenuli na sever, napali nekoliko naselja i obezbedili puno zaliha. Kada smo se vratili severozapadno od Arispea, obezbedili smo ezdeset grla stoke i poveli ih kui u Arizonu. Nismo ili direktno kui, ve smo sa stokom logorovali u raznim dolinama. Niko nas nije pratio. Svima smo podelili poklone; zatim smo poklali stoku i osuili meso.

PROMENLJIVA SREA
U jesen 1865. godine, u pratnji devetorice ratnika, peke sam krenuo za Meksiko. Napali smo nekoliko naselja juno od Kasa Grandea i sakupili mnogo konja i mazgi. Sa ivotinjama smo kroz planine krenuli na sever. Kada smo doli u blizinu Arispea ulogorili smo se, i mislei da nas niko ne prati, oslobodili sve ivotinje, ak i one koje smo jahali. Krdo se nalazilo u dolini okruenoj strmim planinama, a mi smo se ulogorili na junoj strani doline, tako da ivotinje nisu mogle da pobegnu a da ne prou kroz logor. Tek to smo poeli da veeramo, pojavili su se izvidnici i saoptili nam da meksike trupe dolaze prema naem logoru. Pohitali smo do konja, ali su nas sa stena iznad ugledali vojnici koje nai izvidnici nisu spazili i otvorili vatru na nas. Razbeali smo se u svim pravcima i vojnici su uzeli sav na plen. Posle tri dana sastali smo se na dogovorenom mestu u planinama Sijera Madre u severnom delu Sonore. Meksike trupe nas nisu pratile, pa smo se vratili u Arizonu bez sukoba, ali i bez plena. Ponovo nisam imao ta da kaem, ali sam bio zabrinut da e biti jo napada. U rano leto sledee godine (1866) poveo sam trideset ratnika na konjima i napao meksiku teritoriju. Ili smo na jug, preko ihuahue do Santa Kruza u Sonori, a onda smo preli na Sijera Madre, pratei tok reke na junom delu planinskog venca. Nastavili smo na zapad od Sijera Madre do Sijera de Sauripa, i kre nuli tim vencem na sever. Sakupili smo konja, mazgi i krava

koliko nam je bilo potrebno i poveli ih na sever, kroz Sonoru, prema Arizoni. Meksikanci su nas videli vie puta i na raznim mestima, ali nas nisu napadali ili pratili. Kada smo stigli kui i svima razdelili poklone, pleme je svetkovalo i igralo. Tokom ovog pohoda ubili smo oko pedeset Meksikanaca. Sledee godine (1867), Mangas Kolorado je poveo osam ratnika u napad na Meksiko. Poao sam kao ratnik, poto mi je uvek bilo drago da se borim protiv Meksikanaca. U blizini Tomstona u Arizoni skrenuli smo na jug u Sonoru u Meksiku. Napali smo nekoliko stoara. Posle borbe u kojoj smo ubili dvojicu ili trojicu, poveli smo svu njihovu stoku na sever. Sledeeg dana gonili smo stoku, ali nismo poslali izvidnike. Kada smo bili nedaleko od Arispea, pojavile su se meksike trupe jaui prema nama. Bili su dobro naoruani i na dobrim konjima. Kada smo ih opazili nisu bili ni pola milje udaljeni od nas. Ostavili smo stoku i pojahali prema planinama to smo bre mogli, ali oni su nas brzo sustizali. Ubrzo su otvorili vatru na nas, ali su bili predaleko da bi nae strele mogle da ih dosegnu; konano smo stigli do drvea i potraili zaklon ostavljajui ponije. Meksikanci su se zaustavili, pokupili nae ponije i odjahali preko ravnica ka Arispeu, vodei stoku sa sobom. Stajali smo i gledali ih dok nisu nestali u daljini, a onda smo nastavili prema kui. Stigli smo kui posle pet dana, bez izvetaja o pobedi, bez plena koji bismo podelili, ak i bez tri ponija na kojima smo poli u Meksiko. Pohod se smatrao neuspenim. Ratnici koji su pratili Mangas Kolorada na ovom poslednjem pohodu eleli su da se vrate u Meksiko.

Nisu bili zadovoljni, a osim toga patili su jer su ih drugi ratnici ismevali. Mangas Kolorado nije eleo da ih vodi, pa sam ja preuzeo komandu i krenuli smo peke, pravo ka Arispeu u Sonori. Ulogorili smo se u planinama Sijera de Sauripa. Bilo nas je samo estoro, ali smo nou napali nekoliko naselja, zaplenili mnogo konja i mazgi i natovarili ih namirnicama, sedlima i ebadima. Tada smo krenuli prema Arizoni, putujui samo nou. Kada smo stigli u logor, poslali smo izvidnike da spree Meksikance da nas iznenade, okupili pleme, priredili gozbu i podelili plen. Mangas Kolorado nije hteo da primi nita od ovog plena, ali nas nije bilo briga. Meksike trupe nas nisu pratile u Arizonu. Oko godinu dana posle toga (1868), meksike trupe opkolile su sve konje i mazge naeg plemena nedaleko od naeg naselja. Te godine nije bilo prepada na Meksiko i nismo oekivali napad. Svi smo bili u logoru, poto smo se tek bili vratili iz lova. Oko dva sata popodne, u blizini naeg naselja primeena su dva meksika izvidnika. Ubili smo ih, ali su vojnici nestali sa krdom naih konja i mazgi pre nego to smo mogli da ih spreimo. Bilo je besmisleno pokuavati da ih preteknemo peke, a u plemenu nije ostao ni jedan jedini konj. Poveo sam dvadeset ratnika i poao da ih pratim. Nali smo stoku na ranu u Sonori, nedaleko od Nakozarija, i napali stoare koji su ih uvali. Ubili smo dvojicu, a nismo izgubili nijednog ratnika. Posle borbe poveli smo i svoju i njihovu stoku. Pratilo nas je devetoro stoara. Stoku sam poslao napred a sa trojicom ratnika ostao sam na zaelju kako bih presreo napadae. Jedne noi, kada smo bili u blizini granice Arizone, otkrili smo da su nam stoari na tragu.

Posmatrali smo ih dok su podizali logor u kome su nameravali da prenoe i kako vezuju konje za koeve. Oko ponoi, uunjali smo se u logor i tiho odveli sve konje usnulih stoara. Tada smo brzo pojahali i sustigli svoje drugove koji su putovali iskljuivo nou. Pripojili smo konje ostatku krda i ponovo se vratili na zaelje da bismo presreli svakoga ko bi nas pratio. Ne znam ta je onih devetoro stoara uradilo sledeeg jutra; nikada nisam uo nijednog Meksikanca da pria o tome. Znam da nas nisu pratili, jer nas niko nije uznemiravao. Kada smo stigli u logor, nastalo je veliko veselje. To to smo uzeli konje koji su pripadali Meksikancima i ostavili ih usnule u planinama smatralo se veoma vetom prevarom. Prolo je dugo vremena pre nego to smo se opet uputili u Meksiko ili da su nas uznemiravali Meksikanci.

ESTOKE BORBE
Oko 1873. godine, meksike trupe ponovo su nas napale u naem naselju, ali smo ih potukli. Tada smo odluili da krenemo u prepad na Meksiko. Preselili smo ceo logor, natovarili svu svoju imovinu na mazge i konje, otili u Meksiko i ulogorili se u planinama u blizini Nakorija (Nacori). Ovakvim premetajem logora eleli smo da spreimo da nas neko uhodi, a kada bismo proli pored kue nekog Meksikanca, obino bismo pobili stanovnike. Meutim, ukoliko bi ponudili predaju i ne bi pruili otpor ili pravili probleme, uzeli bismo ih kao zarobljenike. esto smo menjali mesto sastanka; tada smo sa sobom vodili zarobljenike ako su hteli da idu, ali ako su bili neposluni mogli su da budu ubijeni. Seam se jednog Meksikanca koji nas je video u Sijera Madre i neko vreme zadrao. Pomuili smo se da ga uhvatimo, mislei na to kako e pljaka njegove kue posluiti kao nagrada za zakanjenje, ali kada smo ga ubili, otkrili smo da u njegovoj kui nema nieg vrednog. U ovim planinama boravili smo vie od godinu dana, napadajui meksika naselja zbog zaliha, ali nismo imali veih sukoba sa meksikim trupama; onda smo se vratili kui u Arizonu. Posle otprilike godinu dana boravka u Arizoni, vratili smo se u Meksiko i otili u nae sklonite u Sijera Madre. Na logor bio je u blizini Nakorija, i tek to smo organizovali grupe ratnika za prepad na zemlju, izvidnici su otkrili da meksike trupe napreduju prema naem logoru da bi nas napale.

Poglavica Nedni Apaa Voa, bio je sa mnom i komandovao je jednim odeljenjem. Svi ratnici su krenuli da se suprotstave meksikim trupama na mestu koje se nalazilo oko pet milja od logora. Pokazali smo se vojnicima, koji su brzo odjahali na vrh brda i sjahali, rasporeujui konje kao grudobran. Brdo je bilo okruglo, veoma strmo i stenovito a na njegovim padinama nije bilo drvea. Meksikanci su imali dve konjike ete, a mi oko ezdeset ratnika. Uspuzali smo se uz brdo krijui se iza kamenja, pod neprekidnom vatrom Meksikanaca. Nai ratnici bili su upozoreni da se mnogo ne izlau. Znao sam da e vojnici potroiti svu municiju. Ubrzo smo pobili sve njihove konje, ali su vojnici i dalje leali iza njih i pucali na nas. Ubili smo nekoliko Meksikanaca, a nismo izgubili nijednog svog oveka. Meutim, na taj nain nismo mogli da im priemo blizu i smatrao sam da je najbolje da povedem napad na njih. Borili smo se vie od jednog sata, kada sam sredinom popodneva, videvi da ne napredujemo, dao znak za opti napad. Odjeknuo je ratni pokli. Iskoili smo iza stena i preko mrtvih konja Meksikanaca zapoeli borbu prsa u prsa. Napad je bio toliko iznenadan da su se Meksikanci taliko zbunili i trali tamo-amo da smo ih za nekoliko minuta sve pobili. Onda smo ih skalpirali, odneli svoje mrtve i pokupili sve oruje koje nam je bilo potrebno. Te noi preselili smo na logor na istok, preko Sijera Madre, u ihuahuu. Tu nas nisu proganjale trupe, i posle otprilike godinu dana, vratili smo se u Arizonu. Skoro svake godine provodili smo izvesno vreme u Starom Meksiku. U to vreme u Arizoni je bilo puno naselja; divljai nije bilo mnogo, a osim toga, voleli smo

da idemo u Stari Meksiko. Uz to, zemlja Nedni Apaa, naih prijatelja i roaka, prostirala se duboko u Meksiko. Njihov poglavica Voa, bio mi je kao brat. Proveli smo mnogo vremena na njegovoj teritoriji. Oko 1880. godine, logorovali smo u planinama juno od Kasa Grandea, kada nas je napala eta meksikih vojnika. Bilo je dvadeset etiri meksika vojnika i oko etrdeset Indijanaca. Meksikanci su nas iznenadili u logoru i otvorili vatru na nas, ubivi dvojicu Indijanca u prvom napadu. Ne znam kako su uspeli da pronau na logor, osim ukoliko nisu imali odline izvidnike a nai straari bili neoprezni, ali su poeli da pucaju na nas pre nego to smo shvatili da su u blizini. Nalazili smo se meu drveem i izdao sam nareenje da krenemo napred i pucamo izbliza. Krili smo se iza stenja i drvea dok nismo doli na oko deset jardi od njihove borbene linije, a onda smo ustali i poeli da pucamo dok svi Meksikanci nisu bili mrtvi. U ovoj bici izgubili smo dvanaest ratnika. Indijanci to mesto zovi Sko-la-ta (Sko-la-ta). Kada smo sahranili svoje mrtve i obezbedili zalihe koje smo zaplenili od Meksikanaca, krenuli smo na severoistok. Meksike trupe su nas napale na mestu u blizini Nakorija. Napali su nas na otvorenom i mi smo se razbeali, pucajui u trku. Pratili su nas, ali smo se rasuli i uskoro smo im umakli; sastali smo se u planinama Sijera Madre. Tu smo odrali savetovanje i, poto su meksike trupe pristizale iz raznih mesta, razdvojili se. Posle otprilike etiri meseca ponovo smo se sastali u Kasa Grandeu da bismo sklopili mir. Sklopili smo sporazum sa glavarima Kasa Grandea, kao i sa svim

ljudima iz tog grada. Rukovali smo se i zarekli da emo biti braa. Tada smo poeli da trgujemo i Meksikanci su nam dali meskal. Ubrzo su svi Indijanci bili pijani. Dok smo bili opijeni, napale su nas dve ete Meksikanaca iz drugog grada. Ubili su dvadeset i zarobili mnogo vie Indijanaca. Razbeali smo se u svim pravcima.

NAJVEA DERONIMOVA BITKA

Posle izdaje i pokolja u Kasa Grandeu, dugo se nismo okupljali, a kada smo se okupili, vratili smo se u Arizonu. Tamo smo ostali neko vreme u rezervatu San Karlos (San Carlos), u mestu koje se danas zove Deronimo. Godine 1883. ponovo smo se uputili u Meksiko. Ostali smo u planinskim vencima Meksika oko etrnaest meseci. Za to vreme imali smo vie arki sa meksikim trupama. Godine 1884. vratili smo se u Arizonu da bismo sakupili jo Apaa koji e sa nama poi u Meksiko. Meksikanci su okupljali trupe u planinama u kojima smo mi obitavali. Bilo ih je mnogo vie od nas, tako da nismo mogli ni da se nadamo da moemo uspeno da se borimo protiv njih, a bili smo i umorni od toga to su nas gonili s mesta na mesto. U Arizoni smo imali nevolja sa amerikim vojnicima i vratili smo se u Meksiko. U Arizoni smo izgubili oko petnaest ratnika; nije bilo nikoga da popuni njihovo mesto. U tako smanjenom broju, ulogorili smo se u planinama severno od Arispea. Nai izvidnici videli su meksike trupe kako ,se pribliavaju iz vie pravaca. Trupe Sjedinjenih Drava dolazile su sa severa. Bili smo dobro naoruani pukama i imali smo dosta municije, ali nismo eleli da budemo opkoljeni trupama dve vlade, pa smo poeli da selimo logor u pravcu juga. Jedne noi smo se ulogorili kraj potoka, nedaleko od planina. U potoku nije bilo mnogo vode, ali je kroz

preriju bio prokopan dubok kanal i pored potoka poelo je da nie mlado drvee. U to vreme nismo logorovali a da ne bismo postavili izvidnike, jer smo napad oekivali u svakom trenutku. Sledeeg jutra, u samo svitanje, pojavili su se izvidnici, uzbunili logor i obavestili nas da se meksike trupe pribliavaju. Meksikanci su poeli da pucaju na nas pet minuta kasnije. Uputili smo se ka jarugama iskopanim pored potoka i naloili enama i deci da ih prodube. Izdao sam strogo nareenje da municija ne sme da se troi uludo i da svi ostanu u zaklonu. Toga dana pobili smo mnogo Meksikanaca ali i pretrpeli velike gubitke, jer je bitka trajala tokom itavog dana. esto bi trupe krenule u napad sa jednog mesta i bile odbijene da bi se ponovo okupile i napale sa drugog. Oko podneva, uo sam ih kako proklinju moje ime. Popodne se na polju pojavio meksiki general i borba je postala jo ea. Izdao sam nareenje ratnicima da pokuaju da pobiju sve meksike oficire. Oko tri sata, general je sazvao svoje oficire i okupio ih na desnoj strani polja. Mesto na kome su se okupili bilo je veoma blizu glavnog toka reice, a mala jaruga prolazila je tik pored mesta na kojem su stajali. Oprezno sam se dounjao veoma blizu mesta gde se savet odravao. General je bio stari ratnik. Vetar je duvao u mom pravcu, pa sam tako mogao da ujem sve ta je govorio i veinu toga sam razumeo. Rekao im je: Oficiri, tamo u kanalima nalazi se onaj crveni avo Geronimo sa svojom omraenom bandom. Ovo mora da bude njegov poslednji dan. Pojaite ka njemu sa

obe strane kanala; pobijte ljude,tene i decu; ne uzimajte zarobljenike; potrebni su nam samo mrtvi Indijanci; ne tedite svoje ljude; po svaku cenu istrebite tu bandu; postaviu ranjene da pobiju one koji bee; vratite se svojim etama i krenite u napad. Dobro sam nanianio na generala tek to je izdao naredbu za napad i on je pao. Istog trenutka, zemlja oko mene bila je izreetana mecima, ali ja sam ostao nepovreen. Apai su sve budno pratili. Iz svih jaruga zauo se besni ratni pokli mojih ratnika. Vojnici u prednjem redu za trenutak su poeli da posru i padaju. Ipak, nisu se povukli sve dok nismo pobili sve oficire u prednjim redovima. Iako posle toga bitka nije bila tako estoka, Meksikanci su nastavili da se okupljaju i napadaju sve do mraka. Takoe su nastavili da pominju moje ime uz pretnje i kletve. Te noi, pre nego to je pucnjava prestala, tuce Indijanaca ispuzalo je iz jaruge i zapalilo visoku travu u preriji iza meksikih vojnika. Iskoristili smo pometnju koja je nastala i pobegli u planine. To je bila moja poslednja bitka sa Meksikancima. Od tog vremena, stalno su nas pratile amerike trupe sve dok nismo sklopili mir sa generalom Majlsom (Miles) u kanjonu Skeleton. Tokom mnogobrojnih ratova koje sam vodio protiv Meksikanaca, zadobio sam osam rana. Pogoen sam u levu nogu iznad kolena i jo uvek nosim u sebi taj metak; prostreljen sam kroz levu podlakticu; sabljom sam ranjen u desnu nogu ispod kolena; kundakom muskete ranjen sam u teme; pogoen sam tik ispod slepoonice levog oka; pogoen u levi bok; pogoen u

lea. Ubio sam mnogo Meksikanaca, ne znam koliko, jer ih esto nisam ni brojao. Mnogi od njih toga nisu bili ni vredni. Od tada je prolo mnogo vremena, ali jo uvek ne oseam ljubav prema Meksikancima. Prema meni su uvek bili pretvorni i zlobni. Sada sam star i vie nikada neu poi ratnom stazom, ali da sam mlad i da sam na ratnoj stazi, ona bi vodila u Stari Meksiko.

DOLAZAK BELIH LJUDI

Otprilike u vreme pokolja kod Kas-ki-jea (1858), uli smo da neki belci premeravaju zemljite juno od nas. U drutvu nekoliko ratnika otiao sam da ih posetim. Poto nismo imali prevodioca nismo ih dobro razumeli, ali smo ipak sklopili sporazum tako to smo se rukovali i obecali da cemo biti braa. Podigli smo logor u blizini njihovog logora; ubrzo su doli da trguju sa nama. U zamenu za odeu i namirnice od nas su dobijali jelensku kou, ebad i ponije. Donosili smo im i divlja za koju su nam davali neto novca. Nismo znali vrednost njihovog novca, ali smo ga sauvali i kasnije od Navaho Indijanaca saznali da je veoma vredan. Svakog dana su premeravali zemljite neobinim instrumentima i stavljali oznake koje nismo razumeli. Bili su to dobri ljudi; bilo nam je ao kada su otili dalje na zapad. Nisu bili vojnici. To su bili prvi belci koje sam video. Desetak godina kasnije, dolo je jo belih ljudi, ovaj put ratnika. Ulogorili su se na reci Hila juno od Vrelih Izvora. Na poetku su bili ljubazni i nismo imali nita protiv njih, ali ipak nisu bili dobri kao oni prvi. Godinu dana posle toga, izbili su sukobi izmeu njih i Indijanaca. Na ratnu stazu poao sam kao ratnik, ne kao poglavica. Lino mi nije bilo naneto zlo, ali jeste nekolicini mojih sunarodnika. Borio sam se uz svoje pleme, jer krivi su bili vojnici, a ne Indijanci.

Nedugo posle toga, nekoliko oficira vojske Sjedinjenih Drava pozvali su nae voe da odre vee u Apakom klancu (Fort Bowie). Neposredno pre podneva, pozvali su nas u ator i rekli da emo dobiti neto za jelo. Kada smo uli u ator, vojnici su nas napali. Na poglavica Mangas Kolorado i nekoliko drugih ratnika pobegli su tako to su prosekli ator; veina ratnika je ubijena ili zarobljena. Meu poginulim Bedonkoe Apaima bih su Sanca (Sanza), Kladentae (Kladentahe), Nijokae (Niyokahe) i Gopi (Gopi). Posle ove izdaje, Indijanci su se vratili u planine i ostavili utvrenje na miru. Mislim da vladin poverenik nije bio umean u dogaaj jer je sa nama uvek dobro postupao. Verujem da su to sve isplanirali vojnici. Od prvih vojnika koje su poslali u nau Zapadnu zemlju pa do oficira koji su im komandovali, niko se nije ustruavao da Indijancima nanosi nepravdu. Kada bi Indijancima bilo naneseno zlo, nikada nisu obavetavali vladu, ali su je zato uvek izvetavali o indijanskim nevaljalstvima. U izvetajima upuenim Vaingtonu mnoga zlodela belih ljudi pripisana su mom narodu. Indijanci su oduvek nastojali da ive u miru sa belim vojnicima i naseljenicima. Jednog dana, u vreme kada su vojnici bili stacionirani u Apakom klancu, sklopio sam mir sa njima. Rukovali smo se i obeali da emo biti braa. Tako su uradili i Koiz i Mangas Kolorado. Ne znam kako se zvao oficir koji je komandovao, ali njegov puk je bio prvi kome je uspelo da stigne do Apakog klanca. Ovaj sporazum sklopljen je oko godinu dana pre nego to su nas napali u atoru, kao to sam ranije ispriao. Nekoliko dana posle napada u Apakom klancu, okupili smo se u planinama i vratili

se da bi se borili sa vojnicima. Tu su bila dva plemena, Bedonkoe i okonen Apai. Koiz je preuzeo komandu nad oba. Posle nekoliko dana arki, napali smo povorku koja je utvrenje snabdevala zalihama. Ubili smo nekoliko ljudi i zarobili ostale. Na poglavica je ponudio razmenu zatvorenika za Indijance koje su vojnici zarobili za vreme pokolja u atoru. Oficiri su to odbili, pa smo pobili zatvorenike, razili se i otili u skrovite u planinama. Od svih koji su uestvovali u tome, jedino sam ja danas iv. Posle nekoliko dana, vojnici su poli u potragu za nama, ali poto smo se mi razili, nisu mogli da pronau nae logore. Dok su nas traili, mnogi nai ratnici (koje su vojnici smatrali miroljubivim Indijancima) razgovarali su sa oficirima i vojnicima, savetujui im gde bi mogli da nau logor koji trae; dok su nas traili, posmatrali smo ih iz svojih skrovita i smejali se njihovim neuspesima. Posle ovog sukoba, svi Indijanci su se saglasili da vie ne treba da budu prijateljski raspoloeni prema belcima. Nismo sa njima imali velike okraje, ali je sledila duga borba. Ponekad bismo mi napadali belce, ponekad oni nas. Prvo bi bilo ubijeno nekoliko Indijanaca, a potom nekoliko belaca. Mislim da je broj ubijenih na obe strane bio priblino isti. Broj rtava u ovim sukobima nije bio veliki, ali je izdaja vojnika naljutila Indijance i oivela uspomene na druge nepravde, tako da vojnicima Sjedinjenih Drava vie nikada nismo verovali.

NAJVEA NEPRAVDA
Nain na koji su se ameriki vojnici poneli prema naem plemenu 1863. godine, bio je moda najvea nepravda nanesena Indijancima. Poglavica naeg plemena Mangas Kolorado, poao je da za na narod sklopi mir sa naseljem belih ljudi u Apai Tehu (Apache Tejo) u Novom Meksiku. uli smo da su belci u tom naselju ljubazniji i pouzdaniji od onih u Arizoni, da se dre dogovora i da nee naneti zlo Indijancima. Mangas Kolorado je sa trojicom ratnika otiao u Apai Teho i odrao sastanak sa tamonjim vojnicima i graanima. Rekli su mu da e mu, ako doe da sa svojim plemenom ivi blizu njih, u ime vlade dati ebad, brano, namirnice, govedinu i sve potrebne zalihe. Poglavica je obeao da e se za dve nedelje vratiti u Apai Teho. Kada se vratio u nae naselje, okupio je celo pleme na savetovanje. Nisam verovao da e ljudi u Apai Tehu postupati kako su rekli, zbog ega sam se suprotstavio planu, ali je bilo odlueno da se Mangas Kolorado sa delom plemena vrati u Apai Teho i da uzme sledovanje i zalihe. Ako sve bude onako kako je predstavljeno i ako se ovi belci budu verno pridravali sporazuma, ostatak plemena e im se pridruiti i zauvek nastaniti u Apai Tehu. Meni je bilo odreeno da preuzmem komandu nad delom plemena koji ostaje u Arizoni. Skoro sve oruje i municiju dali smo grupi koja je odlazila za Apai Teho, kako bi u sluaju izdaje bili spremni na svako iznenaenje. Mangas Kolorado i oko polovina naih ljudi krenuli su za Novi Meksiko, sreni to su nali belce koji

e prema njima biti ljubazni i sa kojima e iveti u miru i blagostanju. Od njih nam nikada nije stigla ni re. Meutim, iz drugih izvora smo uli da su bili izdajniki pohvatani i pobijeni. U nedoumici nismo znali ta da uradimo, ali smo se ipak povukli u planine u blizini Apakog klanca u strahu da e trupe koje su ih zarobile napasti i nas. Tokom sedmica koje su usledile posle odlaska naih ljudi bili smo u velikom iekivanju. Poto nismo uspeli da obezbedimo jo namirnica, iscrpli smo sve nae zalihe. To je bio dodatni razlog za preseljavanje logora. Tokom povlaenja, dok smo prolazili kroz planine, opazili smo etiri oveka sa krdom stoke. Dvojica su bila napred u lakim kolima, a dvojica su jahala pozadi. Svu etvoricu smo ubili, ali ih nismo skalpirali; nisu bili ratnici. Poterali smo krdo u planine, ulogorili se i poeli da koljemo stoku i pripremamo meso. Pre nego to smo zavrili, trupe Sjedinjenih Drava su nas iznenadile i napale, ubivi sedmoro Indijanaca jednog ratnika, dve ene i troje dece. Vladine trupe bile su na konjima kao i mi, ali smo mi bili slabo naoruani, poto smo veinu oruja dali delu plemena koji je otiao u Apai Teho, tako da smo se uglavnom borili kopljima, lukovima i strelama. Na poetku borbe imao sam koplje, luk i nekoliko strela, ali ubrzo sam ostao i bez koplja i bez strela. U jednom trenutku su me opkolili, ali sam im umakao prebacujui se s jedne na drugu stranu konja u trku. Tokom ove bitke, mnogi ratnici su morali da ostave svoje konje i pobegnu peke. Meutim, moj konj je bio obuen da doe na moj poziv, tako da bih ga pozvao im bih stigao na bezbedno mesto, ukoliko me ne bi pratili. Tokom borbe razbeali smo se na sve strane, da bi se dva

dana kasnije sastali na dogovorenom mestu, udaljenom pedesetak milja od poprita bitke. Desetak dana kasnije u samu zoru, iste jedinice vojske Sjedinjenih Drava napale su nas u naem novom logoru. Bitka je trajala ceo dan. Jo pre deset sati pre podne ostali smo bez kopalja i strela i ostatak dana smo se borili samo kamenjem i toljagama. Ovo oruje nam je bilo dovoljno; kada je pala no, preselili smo logor oko etiri milje dalje u planine, na mesto gde konjica nije mogla da nas prati. Sledeeg dana, nai izvidnici koje smo rasporedili iza nas da osmatraju kretanje vojnika, vratili su se izvestivi nas da su se trupe vratile u pravcu rezervata San Karlos. Nekoliko dana kasnije, ponovo nas je napala nova eta vojnika Sjedinjenih Drava. Neposredno pre bitke, pridruila nam se grupa okonen Indijanaca voena Koizom, koji je preuzeo komandu nad oba naa odeljenja. Bili smo odbijeni i odluili smo da se raziemo. Poto smo se razili, nae pleme, Bedonkoe Apai, okupilo se u blizini starog logora, uzalud oekujui povratak Mangas Kolorada i naih saplemenika. Meutim, od njih nisu stizale nikakve vesti, osim onih koje su govorile da su svi izdajniki pobijeni. Tada je odrano savetovanje i poto se verovalo da je Mangas Kolorado mrtav, ja sam izabran za poglavicu plemena. Dugo vremena se nismo ni sa kim sukobili. Vie od godinu dana poto sam proglaen za poglavicu plemena, trupe Sjedinjenih Drava su nas iznenadile i napale na logor. Ubili su sedmoro dece, pet ena i etvoricu ratnika, zaplenili sve nae zalihe, ebad, konje

i odeu i unitili nae vigvame. Nita nam nije ostalo; zima je poinjala, a to je bila najhladnija zima koje se seam. Kada su vojnici otili, poao sam sa trojicom ratnika da ih pratim. Trag je vodio u pravcu San Karlosa.

SEOBE
Dok smo se vracali sa praenja vladinih trupa, ugledali smo jednog Meksikanca i belca i oborili ih s konja. Pomou ovih konja vratili smo se kui i preselili logor. Moji ljudi su mnogo patili i smatralo se poeljnim da se preselimo negde gde emo nai vie namirnica. U to vreme u naoj zemlji nije bilo mnogo divljai, a od kada sam postao poglavica plemena, nisam traio vladino sledovanje niti mi je do njega bilo stalo, ali nismo eleli da poumiremo od gladi. uli smo da poglavica i-en-ne Apaa Viktorio pregovara sa belcima u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku i da ima mnogo namirnica. Sa njegovim plemenom uvek smo bili u prijateljskim odnosima, a Viktorio je bio posebno ljubazan prema mom narodu. Uputili smo se u Vrele Izvore pomou pomenuta dva zarobljena konja koji su nosili nae bolesnike. Lako smo pronali Viktorija i njegovu grupu; oni su nam dali zalihe za zimu. Ostali smo sa njima oko godinu dana koja je protekla u savrenom miru. Nismo imali nikakvih sukoba sa Meksikancima, belcima ili Indijancima. Kada smo ostali dovoljno dugo i ponovo sakupili zalihe, odluili smo da napustimo Viktorijevu grupu. Kada sam mu rekao da nameravamo da krenemo, rekao je da bi trebalo da priredimo gozbu i ples pre nego to se rastanemo. Sveanosti su bile odrane oko dve milje od Vrelih Izvora. Trajale su etiri dana. Proslavi je prisustvovalo

oko etiri stotine Indijanaca. Mislim da se nikada nismo prijatnije oseali nego tada. Niko se prema naem plemenu nije ponaao ljubaznije od Viktorija i njegovog plemena. Jo uvek ponosno govorimo da su nam on i njegov narod prijatelji. Kada sam otiao u Apaki klanac (Fort Bovi), saznao sam da njim komanduje general Hauard (Howard), pa sam sa njim sklopio primirje. Mir je trajao dok general Hauard nije napustio nau zemlju. Uvek je drao zadatu re i sa nama je postupao kao sa braom. Nikada nismo imali tako dobrog prijatelja meu amerikim oficirima kao to je to bio general Hauard. Sa njim smo mogli da ivimo zauvek u miru. Ako ima ijednog estitog belca u amerikoj vojsci, to je general Hauard. Svi Indijanci su ga potovali i danas esto pominju srene dane kada je general Hauard komandovao utvrenjem. Kada je otiao, postavio je u Apakom klancu poverenika koji nam je po njegovom nareenju dopremao vladino sledovanje u odei i namirnicama. Kada su Indijancima deljena goveda, dobio sam za svoje pleme dvanaest junaca, kao i Koiz za svoje. Sledovanja su se delila otprilike jednom meseno, ali ako bi nam neto zatrebalo, bilo je potrebno samo da ih zamolimo, i dobili bismo sve to nam treba. Sada, kao ratni zarobljenici u ovom rezervatu, ne dobijamo tako dobra sledovanja. U prerijama daleko od Apakog klanca iveo je ovek koji je drao prodavnicu i salun. Izvesno vreme po odlasku generala Hauarda, napala ga je i ubila grupa odmetnutih Indijanaca, koja je iz njegove radnje pokupila mnoge stvari. Sledeeg dana, neki Indijanci u blizini utvrenja opili su se tisvinom koji su pravili od

kukuruza. Potukli su se i etvorica su poginula. Meu Indijancima je ve neko vreme bilo svaa i zaevica, pa nam se posle tog sukoba inilo nemoguim da razne grupe ive u miru. Zbog toga smo se rastali, i svaki voa je poveo svoju grupu. Neki su otili u San Karlos a neki u Stari Meksiko, ali sam ja poveo svoje pleme nazad na Vrele Izvore i ponovo se pridruio Viktorijevoj grupi.

U ZATVORU I NA RATNOJ STAZI

Ubrzo poto smo stigli u Novi Meksiko, stigle su dve ete vojnika iz San Karlosa. Kada su stigli na Vrele Izvore, poslali su Viktoriju i meni poruku da doemo u grad. Glasnici nisu rekli zato smo im potrebni, ali su izgledali prijateljski, pa smo pomislili da se saziva vece i pojahali smo da se naemo sa oficirima. im smo stigli u grad pojavili su se vojnici, razoruali nas i obojicu nas odveli u tab, gde nas je ekalo suenje na vojnom sudu. Postavili su nam samo nekoliko pitanja; Viktorija su pustili, a mene osudili na vojni zatvor. Izvidnici su me sproveli do zatvora i bacili u lance. Kada sam ih pitao zato, rekli su mi da je to zato to sam napustio Apaki klanac. Ne mislim da sam ikada pripadao vojnicima u Apakom klancu, niti da sam bio duan da ih pitam kuda smem da idem. Nae grupe vie nisu mogle da ive zajedno u miru i mi smo se tiho povukli, oekujui da emo iveti sa Viktorijevom grupom, gde smo mislili da nas niko nee ugroavati. Osudili su jo sedmoricu Apaa na lance u vojnom zatvoru. Ne znam zato su to uradili, jer su me ovi Indijanci samo pratili od Apakog klanca do Vrelih Izvora. Ako je bilo pogreno to to smo otili na Vrele Izvore (a mislim da nije), trebalo je okriviti samo mene. Pitali su prisutne vojnike zato su odvedeni u zatvor i okovani u lance, ali nisu dobili odgovor.

etiri meseca drali su me kao zatoenika. Za to vreme bio sam prebaen u San Karlos. Mislim da su mi jo jednom sudili, iako suenju nisam prisustvovao. Zapravo, ne znam da li je bilo tog drugog suenja, ali su mi rekli da jeste; u svakom sluaju, na kraju su me pustili. Posle toga vie nismo imali sukoba sa vojnicima, ali se vie nikad nisam oseao dobro u utvrenju. Dozvoljeno nam je da ivimo u San Karlosu na mestu koje se danas zove Deronimo. Tu je agent bio ovek koga su Indijanci zvali Nik Goli (Nick Golee). Dve godine je sve ilo kako treba, ali ipak nismo bili sreni. U leto 1883. godine proulo se da oficiri nameravaju da opet pohapse nae voe. Ove glasine su oivele uspomene na nae prole nedae - na pokolj u atoru u Apakom klancu, sudbinu Mangas Kolorada i moje nepravedno zatoenitvo, koje je lako moglo da se zavri mojom smru. Upravo u to vreme saopteno nam je da oficiri ele da doemo u utvrenje koje se nalazilo uzvodno iznad Deronima (Fort Tomas) da bismo odrali vee sa njima. Nismo verovali da to veanje moe da nam donese bilo ta dobro, pa smo vee odrali sami. U strahu od izdaje, odluili smo da napustimo rezervat. Mislili smo da je mnogo vee junatvo poginuti na ratnoj stazi nego umreti u zatvoru. Voa i ja predvodili smo oko dvesta pedeset Indijanaca, uglavnom Bedonkoe i Nedni Apaa. Proli smo kroz Apaki klanac i zapadno od tog mesta sukobili se sa trupama Sjedinjenih Drava. U toj bici ubili smo trojicu vojnika, a nismo izgubili nijednog.

Nastavili smo prema Starom Meksiku, ali su nas sledeeg dana oko tri sata stigli vojnici Sjedinjenih Drava sa kojima smo se borili do mraka. Teren na kome su nas napali bio je veoma neravan, to je predstavljalo prednost za nas jer su vojnici morali da sjau a bi se borili. Ne znam koliko smo vojnika ubili, ali smo izgubili samo jednog ratnika i troje dece. U to vreme imali smo puno puaka i municije. Veinu puaka i municije sakupili smo dok smo iveli u rezervatu, a ostalo sam dobio od Apaa Belih Planina kada smo naputali rezervat.

General Kruk

Amerike trupe nas vie nisu pratile, pa smo otili na jug skoro do Kasa Grandea i ulogorili se u planinama Sijera de Sauaripa. Skoro godinu dana boravili smo u planinama Starog Meksika, a onda smo se vratili u San

Karlos, vodei sa sobom krdo stoke. Neposredno po naem dolasku u San Karlos, glavni oficir general Kruk (Crook), oduzeo nam je konje i stoku. Rekao sam mu da ta stoka ne pripada belcima ve nama, poto smo je tokom ratova oteli od Meksikanaca. Takoe sam mu rekao da ne nameravamo da zakoljemo ivotinje, ve da ih uvamo kako bismo gajili stoku na svojoj zemlji. Nije me ni sasluao, ali je ivotinje uzeo. Otiao sam u blizinu Fort Apaa i general Kruk je naredio oficirima, vojnicima i izvidnicima da se postaraju da budem uhapen; ako se budem opirao, izdato im je nareenje da me ubiju. To obavetenje sam dobio od Indijanaca. Kada sam saznao za planiranu akciju, otiao sam u Stari Meksiko i sa sobom poveo oko etiristo Indijanaca. Bilo je tu Bedonkoe, Cokonen i Nedni Apaa. Voa je ve bio mrtav i jedini poglavica osim mene bio je Naie. Krenuli smo na jug u Sonoru i ulogorili se u planinama. Vojnici su nas pratili, ali nas nisu napali dok se nismo ulogorili u planinama zapadno od Kasa Grandea. Tada su nas napali vladini izvidnici - Indijanci. Jedan deak je poginuo, a skoro sve ene i deca bili su zarobljeni.

Pregovori sa generalom Krukom

Posle ove bitke otili smo juno od Kasa Grandea i tamo se ulogorili, ali su posle nekoliko dana logor napali meksiki vojnici. Dan je protekao u arkama u kojima je ubijeno nekoliko Meksikanaca, a da mi pri tome nismo imali gubitaka. Tokom noci otili smo na istok, do podnoja Sijera Madre, gde smo podigli jo jedan logor. Meksike trupe su nas pratile i posle nekoliko dana ponovo napale na logor. Ovoga puta Meksikanci su imali veliku vojsku. Izbegavali smo vee sukobe. Besmisleno je boriti se kada ne moe da se nada pobedi. Tokom noi odrali smo ratno vee; nai izvidnici doneli su vesti o grupama meksikih i amerikih vojnika na raznim mestima u planinama. Procenili smo da u planinama boravi oko dve hiljade vojnika koji ele da nas zarobe. General Kruk je stigao u Meksiko sa trupama vojnika Sjedinjenih Drava. Ulogorili su se u planinama

Sijera de Antunes. Izvidnici su mi rekli da general Kruk eli da me vidi i ja sam otiao u njegov logor. Kada sam stigao, general Kruk mi je rekao: Zato si napustio rezervat? Ja sam rekao: Rekao si mi da u rezervatu mogu da ivim isto kao i beli Ijudi. Jedne godine gajio sam kukuruz, ponjeo ga i spremio za zimu, a sledee godine sam zasejao ovas, i kada su usevi bili skoro spremni za etvu, rekao si svojim vojnicima da me uhapse i da me ubiju ako se budem opirao. Da si me ostavio na miru, sada bih iveo u povoljnim okolnostima, ali umesto toga me ti i Meksikanci gonite sa svojim vojnicima. On je rekao: Nikada nisam izdao takvo nareenje; trupe u Fort Apau, koje su rairile taj glas, znaju da to nije istina. Tada sam pristao da se sa njim vratim u San Karlos. Bilo mi je teko da mu poverujem. Sada znam da je ono to je rekao bila la i vrsto verujem da je izdao nareenje da me uhapse ili da me ubiju ako se budem opirao.

POSLEDNJA BiTKA
Pleme se spremilo da se sa generalom Krukom vrati u Sjedinjene Drave, ali ja sam se bojao izdaje i odluio sam da ostanem u Meksiku. U to vreme nismo bili pod nadzorom. Trupe Sjedinjenih Drava ile su napred a Indijanci su ih pratili. Kada smo posumnjali, okrenuli smo se nazad. Nije mi poznato koliko daleko me je vojska Sjedinjenih Drava pratila, ali su se neki ratnici vratili pre nego to je primeeno da nas nema, tako da nije ni bilo vano. Mnogo sam propatio od nepravednih nareenja kao to su bila ona koja je izdavao general Kruk. Slini postupci bili su uzrok velikim nedaama mog naroda. Mislim da je Svemoni poslao generalu Kruku smrt kao kaznu za mnoga nedela koja je poinio. Uskoro je general Majls (Miles) postao komandant svih zapadnih utvrenja i trupe su nas stalno pratile. Vodio ih je kapetan Loton (Lawton) koji je imao dobre izvidnike. Meksiki vojnici su takoe postah aktivniji, a i brojniji. Skoro svakog dana smo se sukobljavali, tako da smo na kraju odluili da se razbijemo u male grupe. Sa estoricom ratnika i etiri ene uputio sam se prema planinskom vencu u blizini Vrelih Izvora u Novom Meksiku. Proli smo pored mnogo malih raneva, ali nismo imali problema sa stoarima. Ubijali smo stoku kad god nam je bila potrebna hrana, ali smo esto patili od nestaice vode. Jednom prilikom se desilo da dva dana i dve noci nemamo vode i nai konji su skoro

skapali od ei. Jedno vreme boravili smo u planinama Novog Meksika, a onda smo se vratili, pomislivi da su trupe moda napustile Meksiko. Na povratku kroz Stari Meksiko napadali smo svakog Meksikanca koga bismo sreli, ako ne iz nekog drugog razloga, ono da bismo ga ubili. Verovali smo da su oni pozvali trupe Sjedinjenih Drava u Meksiko da se bore protiv nas. Juno od Kasa Grandea, pored mesta koje Indijanci zovu Gosoda (Gosoda), nalazio se put koji je vodio izvan grada. Tim putem su Meksikanci prevozili puno tereta. Krili smo se na mestu gde je put prolazio kroz planinski prolaz. Kada su Meksikanci tuda prolazili, ubijali smo ih, uzimali sve to nam je bilo potrebno, a ostatak unitavali. Nismo se bojali za ivot jer smo znali da su svi protiv nas. Ako se vratimo u rezervat, bili bismo u zatvoru i brzo bi poumirali; ako ostanemo u Meksiku, oni e nastaviti da alju vojnike na nas; i tako nikome nismo plaali danak i nikoga nismo molili za usluge. Posle izvesnog vremena napustili smo Gosodu i ubrzo smo se sastali sa svojim plemenom u planinama Sijera de Antunes. Nasuprot naim oekivanjima, vojnici Sjedinjenih Drava nisu napustili meksike planine i ubrzo su nam bili na tragu, pa su arke izbijale skoro svakodnevno. Cetiri ili pet puta iznenadili su nas u logoru. Jednom su nas iznenadili oko devet sati ujutro, pohvatali sve nae konje (devetnaest na broju) i odneli nau zalihu suvog mesa. U tom sukobu smo izgubili troje ljudi. Sredinom popodneva istog dana napali smo ih s lea dok su prolazili prerijom ubili smo jednog vojnika, a proli bez gubitaka. U tom okraju povratili smo sve konje osim tri

koja su pripadala meni. To su bila tri daleko najbolja jahaa konja koje smo imali.

General Majls

Ubrzo posle toga sklopili smo mir sa meksikim trupama. Rekli su nam da su trupe Sjedinjenih Drava bile pravi uzrok ovih sukoba i obeali su da se vie nee boriti protiv nas pod uslovom da se vratimo u Sjedinjene Drave. Mi smo se saglasili s tim i krenuli na put, drei da emo sklopiti mir sa amerikim vojnicima i da emo se vratiti u Arizonu. Izgledalo je da je to jedini nain. Neposredno posle toga, izvidnici generala Lotona su nam preneli da on eli da sklopi mir sa nama, ali ja sam znao da je general Majls glavnokomandujui u trupama Sjedinjenih Drava i odluio sam da sa njim sklopim mir.

Dok smo premetali na logor na sever pratile su nas trupe Sjedinjenih Drava, drei se nedaleko od nas, ali ne napadajui nas. Poslao sam svog brata Porika (Beli Konj) da se sa gospodinom Dordom Ratonom u Fort Boviju susretne sa generalom Majlsom i da mu kae da elimo da se vratimo u Arizonu; ali pre nego to su se glasnici vratili, sreo sam dva indijanska izvidnika - Kajita (Kayitah) koji je pripadao plemenu Cokonen Apaa, i Martina (Marteen), iz plemena Nedni Apaa. Oni su sluili kao izvidnici u trupama kapetana Lotona. Rekli su mi da je general Majls doao i da ih je poslao da me zamole da se sastanem s njim. Tako sam otiao u logor trupa Sjedinjenih Drava da se sastanem sa generalom Majlsom. Kada sam stigao u njihov logor, otiao sam piavo kod generala Majlsa i rekao mu kako mi je nanesena nepravda i da elim da se sa svojim narodom vratim u Sjedinjene Drave, poto elimo da vidimo svoje porodice koje su zatoene i odvedene od nas. General Majls mi je odvratio: Predsednik Sjedinjenih Driava me je poslao da govorim sa tobom. uo je o tvojim nevoljama sa belcima i kae da, ako pristane na sporazum, vie nee imati nevolja. Geronimo, ako pristane na sporazum, sve e se zavriti na najbolji nain. General Majls mi je rekao da moemo jedan drugom da budemo braa. Digli smo ruke prema nebu i rekli smo da se sporazum nee kriti. Zakleli smo se da ne nanosimo zlo jedni drugima i da neemo kovati zavere jedni protiv drugih.

Dugo smo razgovarali i general mi je rekao ta e da uini za mene u budunosti ukoliko prihvatim sporazum. Nisam mnogo verovao generalu Majlsu, ali sam pristao da sklopim sporazum i da ga ne krim, poto mi je predsednik Sjedinjenih Drava poslao poruku. Tada sam pitao generala Majlsa o emu se radi u sporazumu. On mi je rekao: Staviu te pod zatitu vlade; sagradiu ti kuu; ogradiu ti veliki komad zemlje; dau ti stoku, konje, mazge i orue za obradu zemlje. Imae Ijude koji e da rade na farmi i sam nee morati da radi. Na jesen u ti slati ebad i odeu da zimi ne bi stradao od hladnoe. U zemlji u koju u te poslati ima puno drvea, vode i trave. Zivee sa svojim plemenom i sa svojom porodicom. Ukoliko prihvati ovaj sporazum, videe svoju porodicu u roku od pet dana. Rekao sam generalu Majlsu: Svi oficiri koji su bili zadueni za Indijance govorili su isto, i to mi zvui kao pria; teko mi je da ti poverujem. On je rekao: Ovoga puta je istina. Ja sam rekao: Generale Majls, ne poznajem zakone belaca, kao ni tu novu zemlju u koju me aljete, i moda u prekriti zakon. On je rekao: Niko te nee hapsiti dok sam ja iv.

Tada sam pristao da sklopimo sporazum. (Od tada sam ratni zarobljenik; dva puta sam hapen i smetan u vojni zatvor zato to sam pio viski). Stajali smo izmeu njegovih vojnika i mojih ratnika. Na ebe ispred nas stavili smo veliki kamen. Na sporazum je sklopljen nad tim kamenom i trebalo je da traje sve dok se kamen ne pretvori u prah; tako smo sklopili sporazum i zakletvom obavezali jedan drugog. Ne verujem da sam ikada prekrio taj sporazum, ali general Majls nikada nije ispunio svoja obeanja. Kada smo sklopili sporazum, general Majls mi je rekao: Moj brate, ima na umu kako da me ubije i druge misli o ratu; elim da prestane da misli o tome i da okrene svoje misli miru. Tada sam se saglasio i poloio oruje. Rekao sam: Napustiu ratnu stazu i iveu u miru zauvek. General Majls je oistio deo tla rukom i rekao: Isto ovako e tvoja prola dela biti izbrisana i zapoee novi ivot.

RATNI ZAROBLJENIK
Kada sam se predao vladi, stavili su me na voz June pacifike eleznice i odveli u San Antonio u Teksasu. Drali su me zatvorenog da bi mi sudili po njihovim zakonima. etrdeset dana kasnije, odveli su me u Fort Pikens (Pickens) (Pensacola) u Floridi. Tu sam testerisao debla. Sa mnom je bilo nekoliko apakih ratnika i svi smo svakog dana morali da radimo. Skoro dve godine su nas tu drali na tekom prinudnom radu. Svoje porodice videli smo tek u maju 1887. godine. Ovakav tretman predstavljao je direktno krenje sporazuma sklopljenog u kanjonu Skeleton. Posle toga poslali su nas sa naim porodicama u Vermont u Alabami, gde smo ostali pet godina i radili za vladu. Nismo nita imali; uzalud sam ekao da me general Majls poalje na onu zemlju o kojoj je govorio; uzalud sam udeo za oruem, kuom i stokom koje mi je general Majls obeao. U to vreme, jedan od mojih ratnika, Fan (Fun), ubio je svoju enu i sebe. Jo jedan ratnik je pucao na svoju enu, a zatim na sebe. Umro je, ali se ena oporavila i jo uvek je iva.

Apai ekaju da ih prevezu u rezervat

U tom mestu nismo bili zdravi, zato to nam klima nije prijala. Umrlo je toliko naih ljudi da sam dopustio jednoj od svojih ena da ode da ivi u rezervatu Meskalera u Novom Meksiku. Prema naim obiajima, ovakva rastava je jednaka onome to belci zovu razvod, i ona se preudala neposredno poto se pridruila Meskalerima. Zadrala je i nae dvoje male dece, na ta je imala pravo. Deca, Lena (Lenna) i Robi (Robbie), jo uvek ive u Meskaleru, u Novom Meksiku. Lena je udata. Zadrao sam jednu enu, ali je ona umrla i sada je sa mnom samo moja erka Eva. Posle razvoda sa Leninom majkom nikada nisam istovremeno imao vie od jedne ene. Posle smrti Evine majke oenio sam se drugom enom (u decembru 1905. godine), ali nismo bili sreni zajedno i rastali smo se. Vratila se svojima kui takav je razvod kod Apaa.

Tada je, kao i sada, Indijance nadgledao g. Dord Raton. Uvek je imao problema sa Indijancima, zato to je sa njima loe postupao. Jednog dana, jedan Indijanac je u pijanstvu izbo g. Ratona malim noem. Deurni oficir se pobrinuo za g. Ratona, a Indijanac je odveden u zatvor.

Deronimo sa svojom enom u Fort Silu

Kada smo prvi put doli u Fort Sil, njime je komandovao kapetan Skot koji je za nas sazidao kue novcem koji mu je za to dala vlada. Vlada nam je takoe dala stoku, svinje, urke i kokoke. Indijanci nisu imali neke koristi od svinja, jer nisu znali kako da se staraju o njima, pa ih ni danas ne dre esto. Sa kokokama i

urkama bilo je ve bolje, ali ni sa njima nismo imali onakvu sreu kakvu imaju belci. Gajenje stoke polazilo nam je od ruke i to smo voleli da radimo. Imamo i nekoliko konja sa kojima nam takoe dobro ide. Bilo je mnogo nesporazuma u pogledu prodaje stoke i ita. Indijanci su mislili da e se stoka prodavati i da e oni dobijati sav novac, ali umesto toga, deo novca odlazio je u apaki fond, kako su ga oficiri zvali. Za ovdanje Indijance bila su zaduena petorica razliitih oficira i svi su se oni slino ponaali - Apae nisu nita pitali, niti im bilo ta objanjavali. Mogue je da je vlada zaista naredila oficirima da ono malo novca stave u apaki fond zato to sam se jednom poalio i rekao poruniku Puringtonu da nameravam da izvestim vladu o tome da je uzeo moj novac od prodaje stoke i stavio ga u apaki fond, na ta je on odgovorio da mu je svejedno da li u to uiniti. Posle nekoliko godina prestali su da nam alju odeu. I to se moda dogodilo po vladinom nareenju, ali Apai to nisu razumeli. Ukoliko uopte postoji, apaki fond bi jednog dana trebao da pree u ruke Indijanaca, ili bi oni bar trebalo da znaju koliko tog novca uopte ima, poto su ga oni zaradili. Kada je general Majls poslednji put posetio Fort Sil zamolio sam ga da me oslobodi od rada zbog mojih godina. Takoe sam se setio ta mi je general Majls obeao u sporazumu i to sam mu rekao. Rekao je da ne moram vie da radim osim kada elim; od tada me nisu terali da radim. Meutim, ni tada nisam prestao puno da

radim, jer iako sam star, elim da radim i pomognem svom narodu koliko mogu.

NEPISANI ZAKONI APAA

Suenja Kada Indijancu neki lan plemena nanese zlo, on moe, ukoliko ne eli lino da rei spor, da se poali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obrauna sa poiniocem, a smatra da mu je ispod asti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime moe da obavesti poglavicu o tome; tada je neophodno da se obavi istraga ili suenje. I optueni i oteeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, ve oni jednostavno kau ta ele o sluaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato to se veruje da niko nee lano da svedoi o stvari koja se tie sopstvenog naroda. Poglavica plemena predsedava tokom ovih suenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva jo dvojicu ili trojicu voa plemena da sede s njim. Oni odreuju da li je ovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je zavrena i oteeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko eli da se lino osveti, to e znaiti da se protivi presudi. Ukoliko se optueni proglasi krivim, oteena strana odreuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najee prihvate. Usvajanje dece Ukoliko zbog rata ili iz drugh razloga deca ostanu siroii, to znai da su im oba roditelja mrtva, poglavica moe da ih usvoji ili da ih da po elji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako ele, da vode svoju decu sa sobom,

ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odluuje ta e biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih. Slano jezero So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdie breuljak. Voda je previe slana da bi bila dobra za pie, a dno jezera je prekriveno smeim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope. Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divlja ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja. Priprema ratnika Da bi bio primljen meu ratnike, mladi mora etiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena. Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao to to mogu drugi ratnici, ve mora da jede hranu koja mu je propisana. Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slino. On sam zna ta treba da se uradi, ne eka da mu neko to kae. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovora na pitanja ili kada mu je tako reeno.

Tokom etiri rata, on mora da naui sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obina imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji nain odnose na rat. Rat je isuvie ozbiljna stvar za to. Ukoliko su posle ova etiri pohoda ratnici uvereni da je mladi vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve tekoe i da nije pokazao nimalo kukaviluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem moe da bude primljen u vee ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdri, njegovo ime ponovo moe da bude predloeno. Kada pouzdano dokae da moe da podnosi tekoe bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u vee ratnika u najniem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapreenja, ali on zajednikom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako asno obavi zadatak, moe da ostane na tom poloaju, a od njega moe da se trai da pree i na neki vii poloaj, ili on to moe sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predloio da pree na vii poloaj osim ako voe plemena nisu uverene da je njegovo dranje na tom poloaju vredno hvale. Od ove take navie, jedini izbor koji vee formalno vri je izbor poglavice. Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek potuje. Fizika snaga se gubi sa starou, a to je kobno za aktivno vostvo.

Plesovi Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vra. Oni mogu biti drutvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika. Ples zahvalnosti Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kola; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i velialo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples pone, poglavice su nose te kolae, i reima hvale dopunjavali uobiajene tonove muzike. Ratni ples Kada ratno vee donese odluku i pone da se priprema za ratnu stazu, poinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobiajene pesme koju pevaju ratnici praene udaranjem u esadedene, ali je igranje ivlje a usklici i ratni poklii esto skoro nadjaaju muziku. U ovom plesu uestvuju samo ratnici. Skalpni ples Kada se ratnici vrate iz borbe, prireuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples pone, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima neto vie sveanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika

i poklia, koji su esto praeni pucanjem iz oruja, ali je sve uvek uzvienije nego u ratnom plesu. Kada se skalpni ples zavri, skalpovi se bacaju. Apai ih nikada ne uvaju jer se smatraju neistim. Drutveni ples Poetkom septembra 1905. godine, objavio sam Apaima da moja erka Eva, koja se zadevojila, treba da odbaci deje stvari i preuzme svoj poloaj mlade ene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da trae njenu ruku. Svi Apai, kao i mnogi Komani i Kiove, pozvani su da se prve noi punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na junoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naie, bivi poglavica okonen Apaa. Trebalo je da sveanosti traju dva dana i dve noi. Tokom priprema nije proputeno nita to bi moglo da doprinese zadovoljstvu gostiju ili savrenstvu verskog obreda. Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokoena sa velike povrine krunog oblika. Pesmu je poveo poglavica Naie a ja sam uz pomo naih vraeva vodio igru. Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; onda je uz druge dve devojke odigrala tri kruga oko vatre; pa je sledei put sa tri devojke odigrala etiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vraevi koji su se skinuli do pojasa;

tela su im bila udesno ukraena; posle njih pojavili su se plesai-lakrdijai koji su silno zabavljali publiku. Onda su se lanovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu uea u ovom plesu; kada se on zavrio, mnogi stariji Ijudi su se povukli i tada je poeo ljubavni ples. Ratnici su stajali u sredini kruga, a ene, dve po dve, igrale su naspram njih i odreivale ratnike koji e igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su ili unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je ena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona sloi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju. U prilikama poput ove, kada se ples zavri, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala s njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokree pred nekim ko je za to nadlean (vra ili poglavica) koji odreuje odgovarajui poklon. Za udate ene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje

pet dolara. Meutim, devojke esto dobijaju veoma vredne poklone. Za vreme ljubavnog plesa, vra je prisutan meu igraima da bi terao zle duhove. Moda vie nikada neu imati priliku da okupim na narod na plesu, ali ovi drutveni plesovi na meseini bili su u prolosti veliki izvor nae radosti i verujem da nee biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

NA SVETSKOJ IZLOBI
Kada su me prvi put pozvali da posetim Svetsku izlobu u Sent Luisu, nisam eleo da idem. Kasnije, kada mi je reeno da u tamo biti primljen s panjom i zatien, i da je predsednik Sjedinjenih Drava rekao da se s tim slae, pristao sam. Bio sam kod ljudi iz Ministarstva za Indijance, koji su za to dobili predsednikovu dozvolu. Na Izlobi sam ostao est meseci. Prodavao sam svoje fotografije za dvadeset pet centi, od ega mi je bilo dozvoljeno da zadrim deset. Takoe sam ispisivao svoje ime za deset, petnaest ili dvadeset pet centi, u zavisnosti od sluaja, i sav novac zadravao za sebe. esto bih na dan zaradio i dva dolara, i kada sam se vratio imao sam puno novca - vie nego bilo kada ranije. Mnogi ljudi u Sent Luisu pozivali su me u svoje domove, ali je moj uvar to uvek odbijao. Svake nedelje, predsednik Izlobe slao je po mene zbog predstave o Divljem zapadu. Uestvovao sam u takmienjima s uetom pred publikom. Tu je bilo mnogih drugih indijanskih plemena i neobinih ljudi o kojima nikada ranije nisam sluao. Kada ljudi prvi put dou na Svetsku izlobu, samo etaju ulicama gore-dole. Kada se umore poseuju predstave. U tim predstavama bilo je puno udnih stvari. Kada sam odlazio tamo, po vladinom nareenju pratili su me uvari; nije mi bilo dozvoljeno da se kreem bez njih.

U jednoj od ovih predstava, neki neobini ljudi sa crvenim kapama i udnim maevima izgledali su kao da ele da zaponu kavgu1. Najzad im je njihov upravitelj rekao da mogu da se bore meusobno. Pokuavali su da udare jedan drugog tim maevima po glavi; svakog asa sam oekivao da neki od njih bude ranjen ili ubijen, ali nijednom od njih nije se dogodilo nita loe. Bilo bi ove ljude teko ubiti u borbi prsa u prsa. U jednoj drugoj predstavi bio je neki crnac neobinog izgleda. Upravitelj mu je vrsto vezao ruke, a zatim ga je vezao za stolicu. Bio je vrsto vezan, u ta sam se i sam uverio; mislio sam da je nemogue da pobegne. Tada mu je upravitelj rekao da se oslobodi. U trenutku je okrenuo stolicu i zatim ustao; konopci su jo uvek bili vezani, ali je on bio slobodan. Ne shvatam kako je to uinio. Svakako se radi o udesnoj moi, jer nijedan ovek ne bi mogao da se oslobodi sopstvenim snagama. Na jednom drugom mestu, izvesni ovek se obraao publici sa pozornice; u ugao pozornice stavili su korpu i prekrili je crvenim platnom; tada se pojavila jedna ena i ula u korpu i ovek je ponovo pokrio korpu platnom. ovek koji se obraao publici uzeo je dugaak ma i njime probio korpu, sa svake strane, a onda i kroz krpu koja ju je prekrivala. uo sam kako se ma zariva u enino telo. Sam upravitelj je rekao da je ena mrtva; ali kada su sa korpe podigli platno, ona je iskoila napolje, nasmeila se i sila sa pozornice. eleo bih da znam kako se tako brzo izleila i kako to da nije umrla od rana. Nikada nisam mislio da su medvedi pametni, osim u svojim divljim stanitima, ali nikada ranije nisam

video belog medveda. U jednoj od predstava uestvovao je ovek koji je imao belog medveda pametnog kao ovek. Radio je sve to mu se kae: nosio je deblo na ramenu, ba kao ovek; a onda bi ga, kada mu se kae, spustio. Radio je mnoge druge stvari i izgledalo je da tano razume ta mu uvar kae. Siguran sam da grizli ne moe da se ovako obui.

Deronimo, 1905

Jednom prilikom uvari su me odveli u malu kuu koja je imala etiri prozora2. Kada smo seli, kuicaje poela da se pomera. uvari su mi skrenuli panju na neke neobine stvari koje su imali u depovima. Zatim su mi rekli da pogledam napolje, a kada sam to uinio uplaio sam se, jer se kuica vinula visoko u vazduh, a ljudi na Izlobi izgledali su manji od mrava. Ljudi su se smejali tome to sam se uplaio; dali su mi staklo da pogledam kroz njega (esto sam imao takva stakla koja

sam uzimao od mrtvih oficira posle borbi u Meksiku i na drugim mestima), i mogao sam da vidim reke, jezera i planine. Nikada nisam bio tako visoko u vazduhu i pokuao sam da pogledam nebo. Nije bilo zvezda, a nisam mogao kroz staklo da gledam Sunce, jer mi je svetlost vreala oi. Na kraju sam spustio staklo i, poto su mi se svi smejali, i sam sam poeo da se smejem. Tada su mi rekli: Izai napolje; kada sam se osvrnuo, ponovo smo bili na ulici. Video sam mnogo takvih kuica kako se diu i sputaju, ali ne mogu da razumem kako se kreu. To su bile veoma udne kuice. Jednog dana otili smo na jednu drugu predstavu. im smo uli, pala je no. To je bila prava no, jer sam mogao da osetim da je vazduh vlaan; ubrzo je poelo da grmi i blesnule su munje; to su takoe bile prave munje, poto su sevale tik iznad naih glava. Uzmakao sam i poeleo da pobegnem, ali nisam znao kuda da krenem da bih izaao. uvari su mi rekli da ostanem tu pa sam tako i uradio. Ispred nas bili su neki udni mali ljudi koji su izali na pozornicu; pogledao sam navie i video da su svi oblaci nestali, pa sam mogao da vidim zvezde. oveuljci na pozornici izgledali su neozbiljno ta god da su radili, tako da sam im se samo smejao. inilo mi se da se svi pristuni smeju meni. Otili smo na jedno drugo mesto gde nas je upravitelj uveo u sobicu koja je bila nalik na kavez; tada je sve oko nas poelo da se kree; ubrzo je vazduh izgledao plav, a onda su se pojavili crni oblaci koji su se kretali s vetrom. Za kratko vreme, napolju je bilo svetlo; tada smo videli bele oblaie; zatim su oblaci postali gui, i poela je da pada kia, a zatim i grad, uz munje i gromove. Tada se grmljavina povukla i u daljini se

pojavila duga; zatim je pala no, izaao je Mesec i pojavilo se na hiljade zvezda. Posle toga izalo je Sunce i mi smo izali iz sobice. To je bila dobra predstava, ali je bila toliko neobina i neprirodna da mi je bilo drago kada sam se opet naao na ulici. Otili smo na jedno mesto gde su pravili predmete od stakla. Oduvek sam mislio da se te stvari prave runo, ali nije tako. ovek je imao neobian mali instrument i kada bi kroz njega duvao u plamiak, staklo bi dobilo oblik kakav god poeli. Izgleda mi da je u tome bilo neke magije. Verujem da je teko doi do takvog instrumenta, inae bi ih svi ljudi imali. Ljudi na toj predstavi bili su toliko nestrpljivi da kupe predmete koje je izraivao, da je ceo dan bio toliko zaposlen da nije stigao ni da sedne. Tamo sam kupio mnogo neobinih stvari koje sam poneo kui. Na kraju jedne od ulica ljudi su se okupljali u nekakvom nezgrapnom kanuu koji je bio na nekoj vrsti uzvienja, i klizali dole u vodu. Izgledalo je da uivaju u tome, ali se meni inilo previe estoko. Ako bi neki od ovih kanua iskliznuo iz svoje putanje, ljudi bi se sigurno povredili ako ne i izginuli. Na Izlobi je bilo i nekih malih smeih ljudi koje su vojnici Sjedinjenih Drava nedavno zarobili na nekim ostrvima daleko odavde.3 Nisu nosili mnogo odee i mislim da nije trebalo da im dozvole da dou na Izlobu. Ali oni sami izgleda da nisu znali za bilo ta bolje. Imali su mesingane tanjirie i pokuavali su da na njima izvode muziku, ali meni to nije izgledalo kao muzika, ve samo kao

zveckanje. Svejedno, igrali su uz ovu buku i izgledalo je da veruju da daju dobru predstavu. Ne znam koliko je ova vest tana, ali uo sam da ih je predsednik poslao na Izlobu da bi nauili da se vladaju, i da kada se vrate kui naue svoj narod kako da se oblai i ponaa. Drago mi je to sam bio na Izlobi. Video sam mnoge interesantne stvari i nauio mnogo o belim ljudima. Oni su veoma ljubazan i miroljubiv narod. Za sve vreme boravka na Izlobi, niko nije pokuao da mi naudi na bilo koji nain. Da je to bilo meu Meksikancima, siguran sam da bih vrlo esto bio primoran da se branim. Voleo bih da je itav moj narod mogao da poseti Svetsku izlobu.

RELIGIJA
U naim primitivnim verovanjima, smatralo se da u versku odgovornost spadaju samo nai odnosi sa Usenom i lanovima naeg plemena. U odnosu na budunost, predanja naeg plemena nisu bila precizna, to znai da nismo imali izgraenu predstavu o zagrobnom ivotu. Verovali smo da postoji ivot posle ovoga, ali mi niko nikada nije rekao koji deo oveka ostaje da ivi posle smrti. Video sam smrt mnogih ljudi; video sam mnoga ljudska tela kako trunu, ali nikada nisam video onaj deo koji se naziva duhom; ne znam ta je to; nikada nisam mogao da razumem taj deo hrianske religije. Drali smo da ispunjavanje svojih dunosti moe da uini budui ivot prijatnijim, ali nismo znali da li e taj ivot biti bolji ili gori; niko nije mogao da nam to kae. Nadali smo se da e u buduem ivotu porodini i plemenski odnosi biti nastavljeni. Verovali smo u to na izvestan nain, ali nismo znali sigurno. Tokom naeg ivota u rezervatu San Karlos, jedan Indijanac mi je priao da je, dok je leao u nesvesti na bojnom polju, u stvari bio mrtav i da je preao u zemlju duhova. Prvo je naiao na dudovo drvo koje je raslo iz peine u tlu. Ispred ove peine stajala je straa, ali kada se bez straha pribliio, straa ga je pustila da proe. Siao je u pedinu. Malo dalje staza je postala ira i zavrila kao strma stena stotinama stopa iroka i isto

toliko visoka. Nije bilo mnogo svetla, ali je uspeo da nasluti da se ispod stene nalazi gomila peska koja je dopirala odozdo iz dubine do dvadeset stopa od vrha stene gde je stajao. Drei se za bun, zaljuljao se preko ivice stene i pao na pesak, brzo klizei niz strmu stranu u tamu. Zaustavio se u uskom prolazu koji je vodio na zapad kroz kanjon koji je postepeno postajao sve svetliji, sve dok nije mogao da vidi kao po dnevnoj svetlosti; ali nije bilo Sunca. Najzad je doao do dela prolaza koji je na kratkoj razdaljini bio iri, a potom se iznenada suavao nastavljajui se kao uska staza; na mestu gde se put suavao bile su upletene dve ogromne zmije koje su podigavi glave siktale na njega dok je prilazio. Meutim, nije pokazao strah i kada im se sasvim pribliio, neujno su se povukle i dozvolile mu da proe. Na sledeem mestu, gde se prolaz otvarao u irinu, stajala su dva grizlija spremna da ga napadnu; ali kada im je priao i obratio im se, odstupili su u stranu i on je proao nepovreen. Nastavio je da prati uski prolaz. Kada se on trei put proirio, dva planinska lava prepreila su put; ali kada im je priao bez straha i obratio im se i oni su se povukli. Jo jednom je stupio uskim prolazom. Neko vreme je iao njime pojavivi se u etvrtom delu iza koga nita nije mogao da vidi: udaljeni zidovi ovog dela su se sudarali u pravilnim razmacima uz strahovite zvuke, ali kada im je priao, oni su se razdvojili sve dok nije proao. Posle toga inilo mu se da se nalazi u umi, i pratei prirodne znake koji su vodili na zapad uskoro je stigao u zelenu dolinu gde su logorovali mnogi Indijanci i gde je bilo mnogo divljai. Rekao je da je video i prepoznao mnoge koje je

poznavao tokom svog ivota, kao i da mu je bilo ao kada se povratio iz nesvesti. Rekao sam mu da, ako bih znao da je ovo istina, ne bih eleo da ivim vie ni dana, ve bih na neki nain, makar i od vlastite ruke, umro da bih uivao u ovim zadovoljstvima. I sam sam leao bez svesti na bojnom polju i u tom stanju imao neke udne misli i doivljaje, ali su oni veoma magloviti i ne mogu da ih se setim dovoljno dobro da bih ih prepriao. Mnogi Indijanci su verovali ovom ratniku; ja ne mogu da kaem da nije govorio istinu. Voleo bih da znam da je to o emu je priao nesumnjiva istina. Ali moda je isto tako dobro i da ne budemo sigurni. Od kada sam postao zarobljenik, sluao sam uenja vere belaca i u mnogim pogledima nalazim da su bolja od religije mojih otaca. Svejedno, uvek sam se molio i verujem da me je Svemoni uvek titio. Verujui da je na izvestan nain dobro ii u crkvu i da bi druenje sa hrianima unapredilo moju prirodu, usvojio sam hriansku religiju. Verujem da mi je crkva mnogo pomogla tokom kratkog perioda otkada sam njen lan. Ne stidim se to sam hrianin i drago mi je da znam da je predsednik Sjedinjenih Drava takoe hrianin, jer bez pomoi Svevinjeg sumnjam da bi mogao da pravilno sudi predvodei toliki narod. Savetovao sam svim mojim ljudima koji nisu hriani da se ue toj religiji, zato to mi ona izgleda kao najbolja religija koja oveku omoguava da ivi ispravno.

NADANJA U BUDNOST
Zahvalan sam to mi je predsednik Sjedinjenih Drava odobrio da ispriam svoju priu. Nadam se da e on i drugi koji vladaju uz njega proitati moju priu i prosuditi da li se sa mojim narodom postupa na pravi nain. Postoji veliki nesporazum izmeu Apaa i vlade. Dvadeset godina smo ratni zarobljenici prema sporazumu koji smo sklopili general Majls u ime Vlade Sjedinjenih Drava i ja kao predstavnik Apaa. Vlada sporazum esto nije potovala na pravi nain, mada se u skorije vreme on vie potuje s njihove strane nego ranije. U sporazumu sa generalom Majlsom, sloili smo se da emo napustiti Arizonu i nauiti da ivimo kao beli ljudi. Mislim da moj narod nije sposoban da ivi u skladu sa zakonima Sjedinjenih Drava, i mi bismo, svakako, voleli da imamo slobodu da se vratimo u tu zemlju koja je naa po Bojem zakonu. Na broj se smanjio, i nauivi da obraujemo zemlju, nee nam biti potrebno toliko prostora koliko nam je trebalo ranije. Ne traimo svu zemlju koju nam je Svemogui dao na poetku, ve samo da imamo dovoljno zemlje za obraivanje. Nama je drago da belci obrauju zemlju koja nama nije potrebna. Sada ivimo na zemlji Komana i Kiova koja ne odgovara naim potrebama - ovo tlo i ova klima odgovaraju Indijancima koji su prvobitno nastanjivali ovu zemlju, ali se na broj ovde smanjuje i nastavie da

se smanjuje dok nam ne bude dozvoljeno da se vratimo u svoju rodnu zemlju. To je neizbena posledica. Po mom miljenju, nema takve klime ni zemljita koji su ravni onima u Arizoni. Imali bismo dosta dobre, obradive zemlje, dosta trave, dosta drvea i dosta minerala u tom zemljitu koje je Svemogui stvorio za Apae. To je moja zemlja, moj dom, zemlja mojih oeva za koju sada molim da nam se vrati. elim da tamo provedem svoje poslednje dane i budem pokopan meu onim brdima. Ako bi bilo tako, mogao bih da umrem u miru, oseajui da moj narod, smeten u svoj prirodni dom, moe da se uvea, umesto da se smanjuje kao sada, i da nae ime nee biti izbrisano. Znam da e moj narod, ukoliko se nastani u tom brdovitom podruju koje lei oko glavnog toka reke Hile, iveti u miru i postupati u skladu sa predsednikovom voljom. Bie uspeni i zadovoljni obraujui zemlju i uei se civilizaciji belih ljudi koje sada potuju. Kada bih samo mogao da vidim ispunjenje ovoga, mislim da bih zaboravio sve nepravde koje su mi nanete i umrem kao srean i zadovoljan starac. Ali, u ovoj stvari nita ne moemo da uradimo sami - moramo da ekamo dok oni u vlasti ne odlue da neto uine. Ako se ovo ne desi za vreme mog ivota - ako moram da umrem u okovima - nadam se da e bar ostatak plemena Apa, onda kada me vie ne bude, dobiti jedinu milost koju trae - da se vrate u Arizonu.

BELEKA O KNJIZI
Knjiga Geronimo: Moja pria predstavlja neprocenjiv dokument o istoriji amerikih Indijanaca autentino svedoanstvo ratnika koji je godinama ratovao sa Meksikancima i vojnicima Sjedinjenih Drava da bi odbranio svoju zemlju. Tokom 1905. i 1906. godine Deronimo (1829-1909), legendarni apaki ratnik i uveni ratni poglavica, uz pomo svog sunarodnika koji je prevodio, diktirao je sadraj ove knjige S. M. Baretu, upravniku kole u Lotonu u Oklahomi. Poto je Deronimo tada bio ratni zarobljenik u Fort Silu, Baret je bio prinuen da dozvolu da zabelei rei indijanskog zloinca, trai ak i od predsednika Sjedinjenih rava. Na svaki razgovor sa Baretom, Deronimo je dolazio spreman, tano znajui ta e da kae. Baretu nije dozvoljavao da mu postavlja pitanja, zahtevajui da tano zapisuje njegove rei. Svoju priu zapoeo je apakim predanjem o postanku sveta i nastavio je opisivanjem svog detinjstva i mladosti, istovremeno prikazujui svakodnevni ivot i obiaje Apaa. Srean ivot prekinuo je pokolj Meksikanaca u kojem je Deronimo izgubio itavu porodicu. Od tada se njegov ivot pretvorio u dugogodinju borbu, prvo sa Meksikancima, a zatim sa belim ljudima koji su doli da Indijancima preotmu zemlju. Zahvaljujui svom broju i nadmonom oruju, ali nita manje i prevarama i lanim obeanjima, beli ljudi su zatvorili Deronima i preostale Apae u rezervate. Deronimo predoava zaista potresnu sliku ivota i tretmana Indijanaca u ovim rezervatima.

Ukratko opisuje najznaajnije apake obiaje i velike plemenske svetkovine za koje sluti da se vie nikada nee ponoviti. Knjiga se zavrava svojevrsnim Deronimovim apelom predsedniku Sjedinjenih Drava da dozvoli Apaima da se vrate na svoju zemlju u Arizoni, jer e u protivnom izumreti. Deronimo je umro 17. februara 1909. godine u Fort Silu.

Turci. Prim. Prev. Panorama, veliki toak u zabavnom parku. prim. prev. Uroenici sa Filipina. prim. prev.