Marinko Loli, istra`iva saradnik

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Beograd E-mail: lolic@instifdt.bg.ac.yu

UDK 17:13.32 Pregledni lanak

PROBLEM OBIAJNOSTI U HEGELOVOJ FILOZOFIJI*

Apstrakt: Glavni zadatak ove rasprave predstavlja analiza i interpretacija problema obiajnosti centralne kategorije Hegelove praktine filozofije. Autor u drugom delu rada daje pregled razliitih oblika recepcije problema obiajnosti u savremenim interpretacijama Hegelove politike filozofije. Kljune reci: Hegel, drutvo, dr`ava, individuum, sloboda, obiajnost, moralnost, Kant.

lanak je raen u okviru naunoistra`ivakog projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu Mogunost primene modernih filozofsko-politikih paradigmi na procese drutvene transformacije u Srbiji/Jugoslaviji, koji finansira Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije (br. 2156).
*

139

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

Po miljenju nekih savremenih istra`ivaa moderne praktine filozofije (na primer, R. Bubnera), jedna od najznaajnijih posledica epohalnog istorijsko-filozofskog procesa transformacije grkog pojma praxis, u novovekovni pojam prakse, u kojem dominira moderni princip subjektivnosti, predstavlja gubljenje adekvatne politike teorije koja bi omoguila uspostavljanje harmoninog odnosa izmeu individuuma i dr`ave, koji je vladao u grkom polisu. Isticanjem slobode individuuma kao temeljnog principa moderne politike zajednice, novovekovni pojam prakse morao je biti formalizovan na drugaiji nain, kako bi mogao da obuhvati sadr`insku raznovrsnost i bogatstvo novovekovne subjektivnosti. Filozofska artikulacija ovog kompleksnog problema moderne epohe najsna`nije je iskazana u Hegelovoj tematizaciji aristotelovskog pojma obiajnosti. S obzirom na brojne, stare i nove, kontroverze kojima obiluje duga istorija diskusije o ovom problemu, neemo pogreiti ako ka`emo da obiajnost predstavlja jedan od onih va`nih filozofskih

problema, koji su meu istra`ivaima Hegelove filozofske misli izazivali, i jo uvek izazivaju, velika neslaganja i otre sporove. U raspravama o ovom problemu, esto se susree pitanje: zbog ega se nemaki filozof, u svom razumevanju modernog sveta `ivota, suprotstavio celoj novovekovnoj filozofiji, i posegnuo za kategorijom obiajnosti, to je, s obzirom na glavni tok novovekovne evropske praktine filozofije, izgledalo kao anahronizam. Iako emo odgovor na ovo pitanje pokuati da damo u istra`ivanju koje sledi, i koje u svom sreditu ima upravo analizu ovog problema, jasno je ve sada da su kljuni problemi modernog doba, koje je izazvala Francuska revolucija, u sferi duhovnog i politikog `ivota bili glavni motivi koji su Hegela pokrenuli na radiklano preispitivanje, kako tradicionalne filozofije, tako i moderne emprijske nauke, kritike filozofije, politike i pravne misli. Suoen sa pitanjima, na koja kod svojih prethodnika nije naao zadovoljavajui odgovor, Hegel je izlaz pokuao da pronae u promeni metodolokog pristupa stvarnosti i kritikom preispitivanju celokupne tradicije evropske praktine filozofije. Rezultat tog radikalnog preispitivanja antike filozofije, novovekovne empirijske nauke i kritike filozofije predstavlja Hegelov pokuaj da u sferi objektivnog duha obnovi aristotelovsko poimanje obiajnosti posredovane modernom subjektivnou. Novovekovno hipostaziranje subjektivne refleksije, koje je dostiglo najvii izraz u Kantovoj i Fihteovoh filozofiji, dovelo je, s jedne strane, do uvrivanja unutranje suprotnosti praktinog uma u njegovoj optosti, a s druge strane, ulne prirodne posebnosti. Moralna autonomija subjekta, koju je Kant uzdigao do temeljnog zakona moralnog sveta, u suprotstavljenosti objektivnom svetu obiajnosti, pretvorila se, u svojoj apstraktnoj neodreenosti, u princip nemoralnosti. Sagledavajui dubinu razdora koja se pojavila u samom temelju modernog sveta, Hegel je, u svom filozofskom razumevanju, ovaj raskol, pokuao da zahvati uvoenjem pojma obiajnosti. On je nastojao da poka`e da se pomou pojma obiajnosti mo`e premostiti jaz koji je nastao izmeu iste volje i prirode, praktinog uma i praktine ulnosti. Stoga, Hegelovo uvoenje obiajnosti treba razumeti kao pokuaj da se princip moralnosti pove`e sa empirijskim uslovima neophodnim za njegovo ostvarenje u obiajnoj zajednici. Drugim reima reeno, obiajnost bi, po Hegelu, trebalo da omogui

MARINKO LOLI

140

prevazila`enje razdora izmeu transcendentalnog filozofskog uenja o slobodi i filozofije prava, odnosno da ukine jaz izmeu filozofije morala i prirodnog prava. Da bismo mogli pristupiti razmatranju pojedinanih aspekata kompleksnog problema obiajnosti u Hegelovoj filozofji, ini nam se da je neophodno prethodno naznaiti kljune probleme i pokuati odrediti glavno te`ite nae analize Hegelovog pojma objektivnog duha, na koji e, u ovom istra`ivanju biti stavljen akcenat. Ovakvo ograniavanje i preciziranje tematskog podruja istra`ivanja neophodno je, jer problem obiajnosti, pored razliitih faza, koje se mogu situirati u spisima nemakog filozofa iz ranog, srednjeg i poznog perioda njegove filozofske delatnosti, obuhvata i nekoliko razliitih slojeva u njegovom pojmu objektivnog duha. Iako veoma va`an deo ovog pitanja ini njegova metafizika dimenzija, koja je u neposrednoj vezi s Hegelovim shvatanjem problema razdvajanja, izmirenja, sudbine i drugih pitanja, u ovoj raspravi nee biti razmatran metafiziki smisao ovog problema, ve samo oni njegovi aspekti, koji imaju va`nost za razumevanje Hegelove praktine filozofije. Glavni zadatak ove rasprave predstavlja analiza i interpretacija temeljnih pojmova Hegelove praktine filozofije koji ine signaturu novog sveta. U Hegelovim ispitivanjima, koja karakterie strgost pojmovne analize, data je celokupna arhitektonika modernog graanskog drutva; probleme privatnog prava i moralnosti, struktura ekonomskog poretka i meunardonih odnosa, u kojima pojam dr`ave predstavlja suvereno naelo. Glavni cilj Hegelove analize jeste da predstavi modernu dr`avu kakva jeste i kakvom je valja spoznati. Stoga on nastoji da prika`e sliku obiajnosnog sveta u njegovoj krajnjoj modernosti, koji se po miljenju nemakog filozofa, nalazi na zapadu evropskog poluostrava. Po Hegelu, obiajnost predstavlja sistem pro`et kolektivnim predstavama i vrednostima koje upravljaju svakodnevnim `ivotom, subjektivnim i objektivnim instancama, koje determiniu ponaanje; institucijama koje reguliu simboliki i duhovni `ivot zajednice. U toj i takvoj obiajnosti Hegel pokuava da pronae reenje zagonetke istorije koju ini problem institucionalne realizacije individualne slobode. U Hegelovom odreenju pojma obiajnosti jasno je naglaena njegova filozofska, moralna, pravna i politika dimenzija. Svaki od ovih aspekata bitno je uticao na izbor istra`ivakih pristupa u

141

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

dosadanjim razmatranjima problema obiajnosti u Hegelovoj filozofiji. Meutim, pre nego to odredimo vlastit ugao iz kojeg emo razmatrati ovaj problem, treba naglasiti, da ukazivanjem na moralni, pravni i politiki aspekt problema obiajnosti, ne znai da samim tim smatramo, da su ti aspekti u Hegelovim spisima razdvojeni, i da se oni u analizi ovog problema mogu lako razdvojiti. Naprotiv, pre bi se moglo rei da je, vrlo teko, skoro nemogue, razdvojiti moralnu, pravnu i politiku dimenziju ovog pitanja, iako mnogi istra`ivai Hegelove filozofske misli problem obiajnosti najee sagledavaju upravo sa stanovita morala, prava ili politike. Zbog uproenog i jednostranog pristupa takva istra`ivanja se pretvaraju u rasprave o Hegelovom shvatanju morala, prava i politike, a razmatranje problema obiajnosti biva pomereno u drugi plan. Veliki nedostatak mnogih dosadanjih istra`ivanja problema obiajnosti sastoji se u tome, to su neki istra`ivai, ispitujui samo pojedine aspekte ovog problema, doveli do razbijanja njegovog jedinstvo, i na taj nain onemoguili uvid u njegovu temeljnu strukturu. Stoga je jedan od zadataka ovog rada da, na nivou celine Hegelovih spisa, pronae uporinu taku iz koje bi bilo mogue izvriti celovitu rekonstrukcije problema obiajnosti u razliitim periodima Hegelovog filozofskog rada. Tu taku, ini nam se, treba tra`iti u Hegelovom razumevanju problema razdvajanja, koji po filozofovom priznanju, predstavlja glavni izvor njegove filozofije. Od ranih filozofskih spisa, pa sve do svog zrelog doba, Hegel, sa najveom odlunou, nastoji da filozofski zahvati problem razdvojenosti koji se nalazi u samom temelju moderne epohe. Tek kad se ima u vidu ovaj glavni motiv iz kojeg je ponikla Hegelova filozofska misao, postaje jasnije zbog ega se nemaki filozof vraa preispitivanju celokupne evropske tradicije miljenja. Samo u razumevanju kljunih elemenata tog epohalnog konteksta, koji je bio duboko obele`en duhovnim, politikim i socijalnim vrenjem, mogue je tano sagledati smisao Hegelove dijalektike rekonstrukcije pojma obiajnosti. Za istra`ivanje problema obiajnosti, od primarnog znaaja su pitanja koja se tiu Hegelovog nastojanja da u svojoj filozofiji, koju on shvata kao teoriju modernog doba da odgovor na pitanje o uslovima institucionalne realizacije ljudske slobode, koje se u Hegelovom raspravljanju s Francuskom revolucijom, nalazi u `i`i njegovih filozofskih i politikih interesovanja.

MARINKO LOLI

142

Iako se mo`e rei da se Hegelova praktina filozofija zasniva na jednom od najva`nijih dostignua moderne epohe, na pretpostavci da je moderni individuum, kao umno bie, bezuslovno slobodan, smisao ovog stava nema isto znaenje u njegovim ranim i poznim filozofskim spisima. Naime, Hegel je u svojim ranim filozofskim spisima zastupao stanovite blisko Kantovoj moralnoj filozofiji i modernim prirodno-pravnim teorijama drutva u kojima su naglaavani individualni um i volja kao supstancijalni temelj moderne politike zajednice. Ne odbacujui slobodu linosti kao najznaajnije dostignue moderne epohe, Hegel je u svojim kasnijim radovima ukazao na nedostatke i ogranienosti Kantovog stanovita moralnosti. Posle kritike Kanta, Hegel je, verovatno pouen i negativnim iskustvom Francuske revolucije, smatra da je u izgradnji politike zajednice potrebno promeniti strategiju i pronai nain kako bi se individualna sloboda mogla pomiriti s realnou istorijskog `ivota. Za izmirenje individuuma i realnosti neophodno je, po Hegelovom miljenju, da se ono to je dobro i pravedno ne odreuje samo u odnosu na individuu, nego i s obzirom na istorijski stvorene zajednice u kojima se izmeu pojedinca i dr`ave nalaze institucije kao posredujua tela. U razmatranju koje sledi neophodno je da se ispitaju institucionalni uslovi koji, po Hegelu, pru`aju mogunost za utemeljenje politike zajednice koja ne bi ugro`avala bezuslovnu slobodu linosti. Rasprava o ovom pitanju obuhvata analizu i interpretaciju Hegelovog filozofskog poimanja osnovnih struktura i ustanova koje ine institucionalni okvir graanskog naina `ivota. U ovim razmatranjima Hegel je dao svoj kritiki rezime kljunih kontroverzi moderne filozofije politike, prava i morala. Budui da Hegelov odnos prema najva`nijim sporovima u modernoj evropskoj praktinoj filozofiji ima veliki znaaj za njegovo filozofsko stanovite, u ovom delu rasprave posebnu pa`nju posvetiemo Hegelovom razmatranju filozofskih shvatanja Hobsa, Loka, Rusoa, Kanta i Fihtea. Bez obzira da li se Hegelov filozofski projekat sagledava kao pokuaj rehabilitacije aristotelovskog shvatanja nauke o politici, ili pak, kao svojevrsna rekonstrukcija obiajnosti koju su neki Hegelovi protivnici i kritiari pokuali da vide kao puki anahronizam u modernom evropskom miljenju, za savremene istra`ivae i tumae Hegelove filozofske misli, jo uvek ostaje, kao veliki izazov, kritiko preispitivanje i razumevanje smisla Hegelovog shvatanja obiajno-

143

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

sti, bez ega je nemogue stvarno razumevanje, ne samo Hegelove praktine filozofije, ve i nae savremenosti. Da obiajnost predstavlja va`no filozofsko pitanje Hegelove filozofije pokazao je, kasnije, tok, du`ina i karakter rasprava i sporova o ovom problemu, koji poinju jo za `ivota filozofa i, s povremenim prekidima, traju do naih dana. Ve prvi otriji sporovi i polemike o problemima Hegelove praktine filozofije, izbili su meu njegovim uenicima, neposredno posle filozofove smrti i, doveli su do ubrzanja procesa diferencijacije u okviru hegelovstva, koje je pokrenula burna rasprava o njegovoj filozofiji religije. Iako je znamenita knjiga R. Hajma Hegel i njegovo doba (1857), sve do tridesetih godina XX veka, bitno uticala na recepciju Hegelove politike filozofije, ni u posthegelovskoj epohi Hegelova politika filozofija nije pala potpuno u zaborav. Meu onim, istina, retkim autorima, koji su u drugoj polovini XIX veka bili Hegelovi `estoki kritiari Hegelove pravne filozofije, ali i otri protivnici onih koji su Hegela osuivali kao pruskog konzervativnog filozofa, bili su Marks i Engels. U jednom od najznaajnijih kritikih tekstova koji (u celini objavljen tek u XX veku) su napisani o Hegelovoj Filozofiji prava, Marks je i pored `estoke kritike Hegelovog filozofskog stanovita utvrdio da je njegova filozofija najdoslednija i najobuhvatnija formulacija graanskih naela. Nekoliko decenija posle ovih Marksovih i Engelsovih polemika, va`an teorijski doprinos postepenom ispravljanju slike o Hegelu kao politikom reakcionaru dali su, tridesetih godina XX veka, u svojim radovima H. Markuze i . Luka. Nasuprot R. Kroneru, koji je u svom uvenom predavanju prilikom proslave velikog jubileja, stogodinjice filozofove smrti, 1931. godine, oznaio renesansu Hegela. . Luka i H. Markuze su, prema tzv. renesansi Hegelove misli, zauzeli kritiki stav. Oni su se otro suprotstavili svim onim nastojanjima koja su pokuavala da u Hegelovoj filozofiji pronau korene faizma, nacizma i savremenog iracionalizma. U okviru zapoete obnove Hegelove filozofske misli, koja nee biti sasvim prekinuta ni poetkom Drugog svetskog rata, sve veu va`nost i aktuelnost poinju da dobijaju njegovi radovi iz politike filozofije. O tome svedoe i pojava vie studija (Levit, Markuze) u kojima se govori o znaaju i uticaju Hegela i hegelovstva u XIX

MARINKO LOLI

144

i XX veku. Herbert Markuze je u svojoj raspravi Um i revolucija (1941), dajajui analizu politike filozofije u celokupnom Hegelovom filozofskom opusu, pokuao da poka`e da su Hegelovi osnovni pojmovi suprotni tendencijama koje su dovele do faistike teorije i prakse. O nespojivosti faistike ideologije i Hegelove filozofije pisao je, u toku Drugog svetskog rata, u vie navrata, i . Luka. Rasprava o Hegelovoj politikoj filozofiji nastavljena je neposredno posle Drugog svetskog rata, sa jo veim intenzitetom i u znatno izmenjenom filozofskom kontekstu. Glavnu karakteristiku tog konteksta predstavljala je, na irokoj osnovi preduzeta, tzv. rehabilitacija praktine filozofije (M. Ridel), koju su u svojim filozofskim radovima pokrenuli E. Vajl, J. Riter, J. Habermas, i drugi istra`ivai, pokuavajui da, iz razliitih perspektiva i u razliitim filozofskim relacijama, razmotre probleme Hegelove praktine filozofije i uka`u na njenu savremenu aktuelnost. Budui da pokrenute diskusije i polemike o Hegelovoj praktinoj filozofiji nisu podrazumevale samo prihvatanje, ve i osporavanje njene vrednosti i znaaja, neophodno je da s obzirom na najnoviju reaktualizaciju tih kritika, u ovom istra`ivanju budu razmotrene neke od njih. Po miljenju mnogih istra`ivaa, jedan od najotrijih napada na Hegelovu teoriju dr`ave, koji je ostao od uticaja sve do danas, izlo`en je u znamenitoj knjizi K. Popera Neprijatelji otvorenog drutva (1945), u kojoj je Hegel, zajedno sa Platonom, svrstan u grupu najveih neprijatelja tzv. otvorenog drutva. U svojoj kritici Hegelovog shvatanja dr`ave, nimalo bla`i od Popera nije bio ni tada ve bivi neokaktovac E. Kasirer, koji je autora Fenomenologije duha, nazvao jednim od glavnih tvoraca filozofskog mita o dr`avi. Nasuprot Kasireru, njegov uenik E. Vajl, nastojao je, polovinom prolog veka, da svojim istra`ivanjima Hegelove politike filozofije probudi intersovanje za sam tekst, i da odstrani prepreke za njegovo razumijevanje, koje su se nakupile u toku vremena. Suprotstavljajui se kritiarima Hegelove filozofije dr`ave, Vajl je, u svojoj studiji Hegel i dr`ava (1950) argumentovano odbacio tvrdnje, da je Hegel bio apologeta Pruske dr`ave, i pokazao da su u Osnovnim crtama filozofije prava udareni temelji moderne dr`ave i izlo`eni filozofski kriterijumi modernih insitutcija koje dr`ava mora ispuniti da bi bila dr`ava slobode.

145

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

Verovatno najdalekose`niji podsticaj u tumaenju Hegelove praktine filozofije, izazvala je znamenita studija J. Ritera Metafizika i politika (1957). U okviru svog iroko zasnovanog programa rehabilitacije klasinog pojma politike, Riter je, posebnu pa`nju posvetio tumaenju problema obiajnosti u Hegelovoj filozofiji. Razmotrajui genezu ovog problema on je ukazao na smisao i znaaj Hegelove obnove Aristotelove praktine filozofije u modernom dobu. U svojoj interpretaciji problema obiajnosti u Hegelovoj filozofiji Riter stoji na stanovitu da se ugro`avanje subjektivnosti i slobode, prisutno u savremenom tehnikom svetu, mo`e spreiti samo rehabilitacijom aristotelovskohegelovske filozofije obiajnosti. Za razliku od Kanta, koji je svoju etiku du`nosti ograniio na subjektivno uverenje individuuma, Hegel je, po Riteru, ukljuujui ljudsko delovanje u politike institucije, navike, obiaje i zakone politike zajednice, proirio na podruje praktine filozofije obnovavljanjem aristotelovske institucionalne etike. Smisao i znaaj Hegelovog vezivanje za Aristotela i aristotelovsko naslee u evropskoj praktinoj filozofiji bie posebno razmotreno u ovom radu. Riterova interpretacija Hegelovog filozofskog projekta, koji on razume kao Hegelov pokuaj da se, pomou aristotelovski shvaene politike i praktine filozofije, razree protivrenosti i prevaziu ogranienosti modernog graanskog drutva i dr`ave, izazvalo je razliite i esto protivrene komentare. S obzirom na izuzetan teorijski znaaj ovih sporova u radu e biti razmotrene neke od najva`nijih interpretacija u kojima autori, poput J. Habermasa i M. Kangrge, uva`avaju Riterova tumaenja Hegela, ali kod kojih, isto tako, postoje i bitne razlike u odnosu na Riterovu interpretaciju Hegelove praktine filozofije. Hegelovo uvoenje pojma obiajnosti u sferu objektivnog duha, Riter razume kao pokuaj Hegelovog kritikog razraunavanja s najznaajnijim modernim teorijama drutva, pre svega, teorijom prirodnog prava (Hobs), drutvenog ugovora (Ruso) i kritikom filozofije subjektivnosti (Kant, Fihte). Osnovni cilj ovih Hegelovih nastojanja sastojao se u njegovom pokuaju da se prevladaju, od Hobsa do Kanta, naglaene tendencije odvajanja legalnosti i moralnosti. Drugim reima, Hegel je, po Riteru, za razliku od Hobsa, Rusoa, Kanta i Fihtea, smatrao da se bez obiajnosti, kao posredujueg lana objektivnog duha, iz ljudske prirode ne mogu dedukovati, ni

MARINKO LOLI

146

autonomni moral ni pravo, koji se, po Hegelu, ostvaruju u obiajnoj zajednici, navikavanjem na obiaje i zakone politike zajednice. Stoga, po njegovom miljenju, pokazuje se da izvan politike zajednice i njenih instititucija, ljudske dispozicije ostaju samo puke mogunosti. Ovaj va`an filozofski uvid, Hegel, po Riteru, duguje Aristotelovoj praktinoj filozofiji. Posle pojave Riterovih rasprava, debata o Hegelovom problemu obiajnosti, razvijala se u vie pravaca. U centru pa`nje Hegelovih komentatora nije vie problem odnosa izmeu individuuma i drutva. Sa ovog pitanja pa`nja istra`ivaa poinje da se sa pozicije obiajnosti pomerena na ispitivanje Hegelovog naina prevladavanja Kantovog stanovita moralnosti (. Tejlor, L. Zip i dr.). U sklopu te diskusije, meu istra`ivaima ostala su podeljena miljenja, da li u Hegelovoj praktinoj filozofiji ima jo uvek mesta za etiku (E. Tugendhat) i postoji li uopte sukob/suprotnost izmeu moralnosti i obiajnosti (R. Bubner). I pored irokog zahvata u ispitivanju razliitih problema Hegelove praktine filozofije, u dosadanjim raspravama nisu u dovoljnoj meri problematizovani svi aspekti Hegelovog shvatanja obiajnosti i Aristotelovog pojma etosa, to Riter u svojoj interpretaciji, na vie mesta izriito pominje. Odjeci diskusije o Hegelovom problemu obiajnosti, prisutni su i u radovima pripadnika dveju najznaajnijih kola evropskog kritikog miljenja u XX veku; kritikoj teoriji drutva i jugoslovenskoj praksis filozofiji. Razumevanje i kritika graanskog drutva, kako u ranoj tako i u poznoj fazi frankfurtske kole i jugoslovenske praksis filozofije, imala je, kao jednu od svojih va`nih pretpostavki razliita tumaenja Hegelovog shvatanja obiajnosti. Neke od glavnih karakteristika i osobenosti jugoslovenske recepcije ovog problema, mogu se jasno videti u radovima, M. Kangrge, A. Bibia i P. Bariia i drugih jugoslovenskih autora. Za filozofsku tematizaciju, kao i za pokuaj ukazivanja na praktinu aktuelnost problema obiajnosti u razumevanju modernog evropskog duha i krize savremenog jugoslovenskog drutva, najvie zasluga ima M. Kangrga. Mada u njegovoj knjizi Etiki problem u djelu Karla Marksa (1963), u kojoj se problematizuje mogunost Marksove ili marksistike etike problem obiajnosti nije u prvom planu, mo`e se ipak rei da je ve u ovoj knjizi jasno nagovetena osnovna linija autorove kasnije, ire i produbljenije, interepretacije

147

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

ovog problema. Tu liniju ini Kangrgino potenciranje Hegelove radikalne kritike Fihteovog i posebno Kantovog shvatanja moralnosti. U svojim zrelim radovima Etika ili revolucija (1983) i Praksa, vrijem, svijet (1984), kao i nekim drugim kraim raspravama iz poznog perioda, Kangrga e svoju interpretaciju problema obiajnosti predstaviti mnogo nijansiranije ali i dalje insistirajui na subjektivnosti kao kljunom elementu Hegelovog shvatanja obiajnosti. Problem obiajnosti, A. Bibi, u svojoj studiji Graansko drutvo i politika dr`ava u Hegela i Marksa (1983), analizira u kontekstu diskusije o Marksovoj kritici Hegelove filozofije prava i njegovog shvatanje graanskog drutva. Autor je, u svojoj raspravi, posebno ukazao na socijalne, ekonomske, politike i duhovne prilike, koje su, po njegovom miljenju, bitno uticale na oblikovanje Hegelove politike teorije i bez kojih se ta teorija ne mo`e ni danas razumeti. Kljuni problem, Hegelove politike filozofije, koja predstavlja teorijski odgovor na socijalnu i politiku realnost modernog doba, predstavlja, po Bibievom miljenju, problem partikularizma. Kako omoguiti slobodu pojedinca i kako osigurati opstanak i razvitak politike zajednice, kljuni su problemi Hegelove politike filozofije i savremene politike teorije. Stoga, po Bibiu, za razumevanje odnosa graanskog drutva i dr`ave. fundamentalni znaaj imaju upravo Hegelovi i Marksovi uvidi u te probleme. Hegel je bio prvi moderni mislilac, smatra ovaj autor, koji je razlikovanju drutva i dr`ave u svojoj filozofiji prava dao sistematski i terminoloki jasan oblik. Drugu va`nu Hegelovu zaslugu za modernu politiku filozofiju, slovenaki autor, vidi u Hegelovom pokuaju, da graansko drutvo, kao sferu partikularnih interesa, integrie u politiku dr`avu, kao sferu opteg interesa. Hegelova politika filozofija predstavlja, po Bibiu, pokuaj da se pronau podesne institucije u kojima e se pojedinani i posebni interesi povezati s optim interesima u skladnu politiku zajednicu. Za razliku od Bibia, a delimino i Kangrge, ija su istra`ivanja Hegelovog problema obiajnosti bila odreena marksistikom vizurom i kontekstom debate Hegel-Marks, osamdesetih godina prolog veka, u Jugoslaviji se pojavilo vie autora (Rodin, Pa`anin, Milovi, i dr.) koji problem obiajnosti razmatraju u kontekstu Hegelove filozofije prava i savremenih diskusija o praktinoj filozofiji. Filozofski utemeljenim pristupom, kao i vrednim rezultatima svojih

MARINKO LOLI

148

istra`ivanja, istie se P. Barii, koji je u svojoj zbirci rasprava Dijalektika obiajnosti (1988) izlo`io rekonstrukciju problema obiajnosti u Hegelovim Osnovnim crtama filozofije prava. U dosadanjim istra`ivanjima i interpretacijama ovog problema nije bilo dovoljno ukazano na motive i razloge, koji su u zavisnosti od duhovnog i politikog konteksta, bitno uticali na pomeranje, ne samo akcenta, ve i razumevanja, kako problema obiajnosti, tako i Hegelove celokupne praktine filozofije. Zbog nedovoljne istra`enosti ovih razloga stie se utisak da su razliiti aspekti problema obiajnosti Hegelovim komentatorima esto slu`ili samo da potvrde ili ospore neku politiku ili filozofsku tezu. Sasvim u skladu s takvim pristupima u istra`ivanjima su isticani samo odgovarajui slojevi Hegelove filozofske misli, tj. oni koji potvruju postavljenu tezu. Sve to ukazuje da je, u veini dosadanjih istra`ivanja, pristup problemu obiajnosti u Hegelovom filozofskom delu esto bio uporoen i pojednostavljen, jer je bila zanemarena celina Hegelove filozofske misli i nije dovoljno uva`en duhovni i politiki kontekst u kome je ona nastala. Otklanjanje pomenutih nedostataka u istra`ivanju ovog problema, koje je prisutno u postojeim raspravama, nije od sporednog znaaja, jer se u veini interpretacija pokazuje da, zavisno od toga da li se u interpretacijama naglaava moralnost ili obiajnost, vri se i procenjivanje Hegelovog filozofskog stanovita i njegove politike pozicije. Od onih koji su smatrali da je u Hegelovom shvatanju obiajnosti vie naglaen znaaj individuuma, slobode i linosti, Hegel je proglaavan zastupnikom liberalne politike filozofije, a za one koji su u njegovom shvatanju obiajnosti videli sna`nu apologiju (nacionalne) dr`ave, on je predstavljao preteu totalitarizma, neprijatelja otvorenog drutva, ili, prosto, pruskog nacionalistu i apologetu pruskog re`ima. Jedan od zadataka ovog istra`ivanja predstavlja i pokuaj da se takvi uproeni pristupi i pojednostavljeni zakljuci i ocene Hegelove praktine filozofije otklone. Za razumevanje problema obiajnosti izuzetnu va`nost ima Hegelov pojam stvarnosti koji on definie kao jedinstvo biti i egzistencije. Nasuprot Kantu, koji se trudio da sazna apriorne imperative praktinog uma, i da tako istorijski svet posmatra iz jedne vrste platonovske spoljne perspektive, i zatim pokua da otkrije njihove zakonomernosti te tako supstancijalno odvoji od akcidentalnog,

149

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

Hegel je razumeo sebe kao modernog Aristotela. On je nastojao da promenom pojma stvarnosti savremeni svet uini sadr`ajem same filozofije. Zato Hegelovu promenu perspektive i shvatanja pojma stvarnosti ne treba tumaiti kao odreeno sni`avanju aspiracija, ve kao specifian izraz Hegelovog realizma, to predstavlja jednu od bitnih razlika izmeu njegovog i Kantovog filozofskog stanovita. Iz Hegelovog shvatanja stvarnosti proizlazi, dobrim delom, i njegovo shvatanje dr`ave. Nasuprot Kantu, Hegel `eli da razume ta dr`ava jeste, poto on veruje da je ona ve u sebi, bar u principu, umna. S obzirom na promenu perspektive u pristupu stvarnosti postavlja se pitanje, u kojem smislu kod Hegela ima jo mesta za kritiko raspravljanje s Kantovom moralnom filozofijom. Stoga je neophodno da se, u ovoj raspravi, posebno razmotri Hegelov odnos prema Kantovoj moralnoj i pravnoj filozofiji, u kontekstu njegove teorije obiajnosti.

I. Izvorna literatura
Hegel, G.W.F.: Theorie-Werkausgabe, Frankfurt a.M. 1970. Hegel, G.W.F.: Vorlesungen ber Rechtsphilosophie 1818-1831, 4 sv., (ed. K.-H. Ilting), Stuttgart, 1973.1974. Hegel, G.W.F.: Frhe Politische System, Frankfurt, Berlin, Wien, 1974. Hegel, G.W.F.: Vorlesungen ber Naturrecht und Staatswissenschaft, Heidelberg 1817/18 mit Nachtrgen aus der Vorlesung 1818/19. Nachgeschrieben von P. Wannemann, Hamburg, 1983. Hegel, G.W.F.: Grundlinien der Philosophie Rechts, Stuttgart, 1938. Hegel, G.W.F.: Recht, Staat, Geschichte, Hrsg. F. Blov, Stuttgart, 1955. Hegel, G.W.F.: Politische Schriften, Frankfurt, a.M. 1966. Hegel, G.W.F.: Vorlesungen ber die Philosophie der Religon, I i II, Stuttgart, 1940. Hegel, G.W.F.: Rani spisi, Sarajevo, 1982. Hegel, G.W.F.: Jenski spisi, Sarajevo, 1983. Hegel, G.W.F.: Sustav udorednosti, Zagerb, 1976. Hegel, G.W.F.: Sistem obiajnosti, Beograd, 1986. Hegel, G.W.F.: Fenomenologija duha, Beograd, 1974. Hegel, G.W.F.: Enciklopedija filozofijskih znanosti, Sarajevo, 1987. Hegel, G.W.F.: Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo, 1989. Hegel, G.W.F.: Pravni i politiki spisi, Beograd, 1986.

MARINKO LOLI

150

Hegel, G.W.F.: Filozofija povijesti, Zagreb, 1966. Hegel, G.W.F.: Nauka logike, Beograd, 1976. Hegel, G.W.F.: Istorija filozofija I-III, Beograd, 1975. Hegel, G.W.F.: Filozofijska propedeutika, Beograd, 1986. Hegel, G.W.F.: Estetika I-III, Beograd, 1986.

II. Sekundarna literatura

Ahrweiler, G.: Hegels Gesellschaftslehre, Neuwied, 1976. Aktualitt und Folgen der Philosophie Hegels, (hg. von O. Negt), Frankfurt, 1970. Albrecht, R.: Hegel und die Demokratie, Bonn 1978. Anspruch und Leistung von Hegels Rechtsphilosophie, (hg. Von C. Jermann), Stuttgart/ Bad Cannstatt 1986. Aristotel: Politika, Zagreb, 1988. Aristotel, Nikomahova etika, Zagreb, 1982. Avineri, Sh.: Hegels Theorie des modernen Staates, Frnakfurt am Main, 1991. Barii, P.: Dijalektika obiajnosti, Zagreb, 1988. Baruzzi, A.: Einfrung in die politische Philosophie der Neuzeit, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 1983. Basta, D.: Fihte i Francuska revolucija, Beograd, 1980. Protiv proizvoljnosti, (zbornik radova o Kantovim Metafizikim naelima nauke o pravu posle dva veka, (priredio Danilo N, Basta i Peter Volf), Beograd, 1998. Bibi, A.: Graansko drutvo i politika dr`ava u Hegela i Marksa, Zagreb, 1983. Bloch, E.: Subjekt objekt, Zagreb, 1975. Bubner, R.: Handlung, Sprache und Vernunft, Frankfurt am Main, 1982. Derbolav, J., Hegells Theorie der Handlung, Hegel Studien, Bd. 3/ 1965. Dieter, W.: Hegels Theorie der brgerlichen Gesellschaft, Hamburg, 1980. Dsing, K., Politische Ethik bei Platon und Hegel, Hegel-Studien, Bd. 19/1984. Elsigan, A.: Sittlichkeit und Liebe. Ein Beitr. zur Problematik des Begriffes des Menschen bei Hegel. Mnchen, 1972. Enskat, R.: Die hegelsche Theorie des praktischen Bewusstseins, Frankfurt am Main, 1986. Etika klasinog njemakog idealizma (hrestomatija etike misli, priredio Aleksa Buha), Sarajevo, 1986.

151

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

Fetscher, I., Zur Aktualitt der politischen Philosophie Hegels, Hegel-Bilanz, (Hrsg. von Reinhard Heede und Joachim Ritter), Frankfurt am Main, 1973, str.193. Fichte, J.G.: Das System der Sittenlehre nach den Principien der Wissenschaftslehre, 1798, hrsg. J.H. Fichte, Verlag Walter de Gruyter, 1965. Fihte, J.G.: Zatvorena trgovaka dr`ava, Beograd, 1979. Fulda, H.F.: Das Recht der Philosophie in Hegels Philosophie des Rechts, Frankfurt am Main, 1968. Gadamer, H.G., Hegel und die antike Dialektik, Hegel-Studien, Bd.1/1961. Gadamer, H.G.: Istina i metoda, Sarajevo, 1978. Giusti, M.: Hegels Kritik der modernen Welt, Wrzburg, 1987. Glavni radovi Marxa i Engelsa, (uredili A. Dragievi, V. Mikecin i M. Niki) drugo izdanje, Zagreb, 1979. Habermas, J.: Saznanje i interes, Beograd, 1975. Habermas, J.: Teorija i praksa, Beograd, 1980. Habermas, J.: Filozofski diskurs moderne, Zagreb, 1985. Habermas, J.: Tehnika i znanost kao ideologija. Zagerb, 1986. Habermas, J.: Faktizitt und Geltung, Frankfurt am Main, 1992. Haller, M.: System und Gesellschaft. Krise und der Kritik der politischen Philosophie Hegels, Stuttgart, 1989. Hartman, K., Moralitt und Konkretes Allgemeines, Archiv fr Geschichte der Philosophie, Bd. 60/1978. Haym, R.: Hegel und seine Zeit, Berlin, 1927. Hegels Philosophie des Rechts. Die Theorie der Rechtsformen und ihre Logik: (hg. Von Dieter Henrich u. Rolf-Peter), H., Stuttgart, 1982. Hegelovska desnica, (izbor tekstova i predgovor H. Libe), Sarajevo, 1980. Hegelovska ljevica, (izbor tekstova i predgovor K. Levit), Sarajevo, 1980. Heimsoeth, H.: Studien zur Philosophiegeschichte, Kln, 1961. Henis, W.: Politika i praktika filozofija, Beograd, 1983. Henrich, D.: Selbstverhltnisse. Gedanken und Auslegung zu den Grundlagen der klassischen Philosophie, Stuttgart, 1982. Henrich, D.: Hegel im Kontext, Frankfurt/M, 1971, 1975. Henrich, D.: Die Theorie der Rechtsformen und ihre Logik, Stuttgart, 1982. Henrich, D. R-P. Horstman: Hegels Philosophie des Rechts, Stuttgart, 1982. Honnet, A.: Kritik der Macht, Frankfurt/M, 1989. Horkheimer, M.: Kritika instrumentalnog uma, Zagreb, 1988. Horstman, R.P., ber die Rolle der brgerlichen Gesellschaft in Hegels politischer Philosophie, Hegel-Studien Bd. 9/ 1974. Horstman, R.P., Subjektiver Geist und Moralitt, Hegel-Studien, Bd.19/ 1979.

MARINKO LOLI

152

Hsle, V.: Hegels System: Der Idealismus der Subjektivitt und das Problem der Intersubjektivitt, I, II, Hamburg, 1987. Hyppolite, J.: Studije o Marxu i Hegelu, Zagreb, 1977. Ilting, K.-H., Hegels Auseinandersetzung mit der aristotelischen Politik, in Philosophisches Jahrbuch, Bd. 71/ 1963. Ilting, K.H., Rechtsphilosophie als Phnomenologie des Bewusstseins der Freiheit, Hegel-Studien, Bd. 21/1981. Ilting, K.H.: Naturrecht und Sittlichkeit. Begriffesgeschichtliche Studien, Stuttgart, 1983. Kangrga, M.: Etiki problem u djelu Karla Marksa. Kritika moralne svijesti, Beograd, 1980. Kangrga, M.: Etika ili revolucija. Prilog samoosveivanju komunistike revolucije, Beograd, 1983. Kangrga, M.: Praksa, vrijeme, svijet. Iskuavanje miljenja revolucije, Beograd, 1984. Kant oder Hegel, (Hg.) D. Henrich, Sttutgart, 1983. Kant, I.: Dvije rasprave, Zagreb, 1953. Kant, I.: Um i sloboda, (spisi iz filozofije istorije, prava i dr`ave, priredio Danilo N. Basta), Beograd, 1974. Kant, I.: Metafizika morala, Sremski Karlovci, 1993. Kant, I.: Zum ewigen Frieden, (hrsg.von O. Hffe), Berlin, 1995. Kasirer, E.: Mit o dr`avi, Beograd, 1972. Kaufman, W., Legende und Wirklichkeit, Z.f. Philos. Forschung X, 2,1956. Ko`ev, A.: Kako itati Hegela, Sarajevo, 1964. Kroner, R., Di brgerliche Gesellschaft in Hegels System. Archiv fr sngewandte Soziologie. 4/1931, s.1-20. Kuhlman, W.: Mralitt und Sittlichkeit. Das problem Hegels und die Diskursethik, Frankfurt am Main, 1986. Materialen zu Hegels Phnomenologie des Geistes. (hg. von H.F. Fulda und D. Henrich), Frankfurt/aM, 1973. Lask, E.: Filozofija prava i krai spisi, Novi Sad, Titograd, 1991. Lbe, H. Politische Philosophie in Deutschland, Basel-Stuttgart, 1963. Luka, .: Mladi Hegel, Beograd, 1959. Markuze, H.: Um i revolucija, Sarajevo, 1966. Markuze, H.: Kultura i drutvo, Beograd, 1977. Markuze, H.: Hegelova onotologija i teorija povijesnosti, Sarajevo, 1981. Moralitt und Sittlichkeit. Beitraege zur Rechtphislosophie des deutschen Idealismus, (hg. von V. Hsle), Stuttgart, 1987. Ottmann, H.: Individuum und Gemeinschaft bei Hegel I, Berlin, 1977.

153

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX

Paperzak, A., Der Staat un Ich, Hegel-Jarbuch, 1975. Pa`anin, A.: Filozofija i politika, Zagreb, 1973. Pa`anin, A.: Moderna filozofija i politika, Zagreb, 1986. Pggeler, O., Hegels praktische philosophie in Frankfurt, Hegel-Studien, 9, 1974., str. 73-107. Poper, K.: Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji I i II, Beograd, 1993. Praksa i politika, (zbornik radova o Hegelovoj praktinoj filozofiji, priredio A. Pa`anin) Zagreb, 1983. Rameil, U., Sittliches Sein und Subjektivitt. Zur Genese des Begriffs der Sittlichkeit in Hegels Rechtsphilosophie, Hegel-Studien, Bd. 16/1981. Riedel, M.: Theorie und Praxis im Denken Hegels, Kohlhamer Verlag, Stuttgart, 1965. Riedel, M.: Studien zu Hegels Rechtsphilosophie, Suhrkamp, Frankfurt a.M., 1969. Riedel. M.: Burgerliche Gesellschaft und Staat, Berlin, 1970. Riedel, M.: Rehabilitirung der praktischen Philosophie, 1.2. Freiburg, 1974. Riedel, M.: Materialen zu Hegels Rechtsphilosophie, Bd. 1.2. Frankfurt, 1975. Riedel, M.: Zwischen Tradition und Revolution. Studien zu Hegels Rchtsphilosophie, Verlag Klett-Cotta, Stuttgart, 1982. Ritter, J.: Hegel und die franzsische Revolution, Kln und Oplanden, 1957. Ritter, J.: Metafizika i politika, Zagreb, 1987. Rodin, D.: Dijalektika graanskog drutva, Beograd, 1971. Rodin, Davor: Graanske granice slobode, Zagreb, 1986. Rosenzweig, F.: Hegel und der Staat, Mnchen, 1920. Siep, L.: Anerkennung als Prinzip der praktischen Philosophie, Freiburg/Mnchen, 1979. Siep. L., Zum Freiheitsbegriff der praktischen Philosophie Hegels in Jena, Hegel-Studien, 20/1980. Siep, L., Was heisst Aufhebung der Moralitt in Sittlishkeit in Hegels Rechtsphilosophie?, Hegel-Studien, 17/1982. Siep, L.: Praktische Philosophie im Deutschen Idealismus, Frankfurt, 1992. Straus, L.: Prirodno pravo i istorija, Sarajevo, 1971. Tatarin Tarnheyden, E., Staat und Sittlichkeit, Kantstudien, 35, 1930, p. 42-59. Taylor, Ch.: Hegel, Frankfurt, 1978. Theunissen, M.: Hegels Lehre vom absoluten Geist als theologisch-politischer Tractat, W. de Gruyter, Berlin, 1970. Topitsch, E.: Die Sozialphilosophie Hegels als Heilslehre und Herrschaftsideologie, Mnchen, 1981.

MARINKO LOLI

154

Trede, J.H., Mythologie und Idee. Die Sistematische Stelung der Volksreligion in Hegels Jener Philosophie der Sittlichkeit (1801-1803), Hegel-Studien, Bd. 9/1973. Zwischenbetrachtungen im Process der Aufklrung, (hrsg. Von A. Honnet), F/aM, 1989. Weil, E.: Hegel i dr`ava, Sarajevo, 1968. Wildt, A.: Autonomie und Anerkennung. Hegels Moralittskritik im Lichte seiner Fichte-Rezeption, Sttutgart, 1982.

Marinko Loli DAS PROBLEM DER SITTLICHKEIT IN HEGELS PHILOSOPHIE

Zusammenfassung Das Thema dieser Untersuchungen ist eine Betrachtung des Problems der Sitlichkeit in einem Kontext im ersten Teil der Arbeit analisiert der einer Restituirung eines aristotelischen Begreifen der Sittlichkeit im Licht einer des neuzeitlichen Subjektivitaet. Im zweiten Teil der Arbeit betrachtet der Author der Hauptmotive und der Grnden einer stufenweisen Vernderung des Akzents im Versthen des Problems der Sittlichkeit. Diese Vernderung des Akzents ist durch verschidenen geistigen und politischen Kontext bedigt. Das Ziel des Verfaser ist einen Versuch einer der wichtigen kategorie der modernen praktischen Philosophie in einem Zeit der grndlichen Kriese des politischen Denkens. Schllselwort: Hegel, Gesselschaft, Individuum, Freiheit, Staat, praktischen Philosophie, Sittlichkeit, Moralitt, Kant

155

FILOZOFIJA I DRUTVO XIXXX