PRIPOVETKE

Edgar Alan Po

JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN PO

Ima ih prilian broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se izmeu najdarovitijih i najinteligentnijih, dodue, uvek sa nekom manje-vie izopaenom naklonou u pravcu intelekta, mate ili morala, ponaj ee i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata francuska koja takve pesnike naziva prokletim pesnicima. Ako ve ne moemo bez te metafizike kategorizacije, onda bi trebalo rei ukleti pesnici. Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije re o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u avola neku kaznu nad krivcima. Nego je re o tome da ti pesnici imaju u biu svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju mo izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premaaju oblast petorih ula ovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemaki pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snaan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tano opisao i ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno, opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tano to: propao u zaleeno jezero i, po svedoanstvu radnika u umi, pakleno se muio i otimao i ponora itavih dvadeset minuta, itavu venost. Naen je tek u prolee, sa gnezdom mladih vodenih pacova u kosi, kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u emu neko ivi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Re je o pesnicima koji na najvii prag svoga stvarnog stepenita dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastinih kombinacija igre radi, ili uasa radi. Re je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor nanie ili u ponor navie, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se slue u isti mah i simbolima i ciframa, i matom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitikih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetatvo, za ludilo, za najviu dobrotu, za zloin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po pie ne samo udne nego

udovine pripovetke, ali u kojima sve uasne kombinacije najzad realistiki skopava i razreava. A imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi vas od svoje strane podseamo na glasovitog pisca Amerianina H. Melvila i njegovu ponorsku hajku za belim kitom - u romanu sa preko stotinu glava. Podseamo vas jo na jednoga zemljaka Edgara Poa, na savremenoga amerikog pisca V. Foknera, i na njegove prie i romane udovine, u kojima su spletovi dogaanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih reenica - zapravo merdevine sa stotinu preaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo jo od svoje strane da e ovaj na XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora: umetnost otila u apsolutno a nauka u udovino. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg meu ukletim pesnicima, od Bodlera, nekoliko stihova: Avaj, sve je ponor: akcija, elja, san, Re... Nanie, navie, svugde, dubina, gubilite, Tiina, prostor uasan, mamljiv ... Popnite se na najvii balkon Milanske katedrale (zato Milanske to Italija ima kristalno prozraan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaete ponor navie i ponor nanie, osetiete kako ponor mami, kako vas neto vue da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto roeni, pesnici ponora! Edgar Po nam pria o srljanju oveka u uveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju oveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o udovinim doivljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je prolazio kroz sve uase podzemlja, podvoa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se ukrcani i ravo sabijeni tovar kotrljao, i svaki as zatvarao kanalie i izlaze, mogunosti spasa ili kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladia. Drugi put, okaen o donji u vodu pogrueni deo lae. Trei put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada jo ivim drugom zaveli divljaci. Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlane zemlje izlazi neto to se sjedinjava u uasnoj misli da smo prognani van svake mogunosti i najblee nade, da se stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je raalo u nama oseanje uasa neizdirljivoga... No, svima tim uasima dolazilo je na kraju cifarno tano

razreenje. Dok najzad, vertikalno nasuprot dubinama, Pim ukleto odluno poe, sam, da nae Juni pol, gde niko jo nije bio, to jest, da ue u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskuenja, u sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure - no tu je ogranienoga oveka saekalo ogranienje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u neto oveku zabranjeno Pim je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti zavrio svoje beleke. Knjigu o Gordonu Pimu zavrie urednik Pimovih hartija - kae nam Edgar Po. Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, muna, neovena, svakako natovena. I ivoti trojice ovde pomenutih pesnika bili su uasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre iveo i umro. Bodler je poznao delo i duu Edgara Poa, naao u tom pesniku bliskoga roaka, dokument, radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali, verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suvie, srljao je svugde sam, tano po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje rei, strukturalnu hijerarhiju odole navie - kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nieg ka viem, ka najviem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na oveka jesu: materija, dua, duh; ili drugim reima: proza, poezija, metafizika; ili jo drukije: intelekt koji hoe istinu, poezija koja hoe lepotu, duh koji hoe moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za ovekovu duu. O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetnikoj kompoziciji - tumaei svoju pesmu Gavran - u napisu Filozofija kompozicije. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuenje pesnika i uzvieno uzbuenje itaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i ve iz fizikih razloga drukije ne moe biti. Dugake pesme, to je kontradikcija u samim reima. (Caveat...) Moe neko oduiti, ali i tada su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antiki pisci, i Grci i Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila radi, i retorikoga ritma radi, a niko u ona pametna vremena nije mislio da te duine nudi kao poeziju. Zatim, vezao je Po poeziju za duu, a o dui - da li je znao za Platona i za Spinozu ili ne - imao je sledeu postavku: Dua hoe lepotu i sublimno uzbuenje; e za lepotom je zapravo e oveka za besmrtnou, ali dua je puna nemoi.

Na sredini izmeu materije i spirita, ona uzlee navie, ali i klizi nanie, i zato je ono to ona produkuje, poezija, uvek tuna. Platon, koji se u duu odlino razumevao - dijalektikom i mitovima je tumaio - Platon je tvrdio da je dua puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i esto u munom stanju. Mnogo stotina godina kasnije, Spinoza kae: Kad dua zamisli svoju nemo, crna se onesvesti U svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kae o stanju due: Usamljen sam iveo u svetu jada, i dua mi bee kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade edna supruga, to jest, s pomou poezije dua se digla u viu sferu. Naravno, nee li u toj sferi viega sklada proi bez tuge. To je onaj zreli pesimizam antikih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Na pesnik Sima Pandurovi kazao je: Pesme piem samo onda kad sam tuan. Edgar Po, sa nauno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje svoj haosni svet, da dade tekst o dovrenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlou apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehanikog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugaka, em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Juni pol, Edgar Po je krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. ist naunik, biolog, ugledna figura francuske nauke, an Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan u sve udovino to nauka danas rasklijava, kazao je: Moda smo zali u oblasti koje nam nisu dozvoljene... Moda ima osnovnog inkonapatibiliteta izmeu pozitivne realnosti i aspiracija ovekove due... Zanimljivo je tu sad veoma da je, moda, vajkadanji Po (umra godine 1849.) bio ve muen problemom modernog naunika Rostana, njegovom naunom skepsom: kako ovek nikako ne moe da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu seanja, zakljiici, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u nedozvoljenim oblastima. ovek se udi kako su se tu nali... Jedan Poov protagonist ima ovo razmiljanje: Kad se ovek vraa u ivot poto su ga pre toga ula bila izneverila, njega ekaju dva stadijuma: u prvome, on povraa egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome, povraa egzistenciju stanja fizikoga. Izgleda moguno ovo: ako ovek povrati drugi stadijum, pa onda pree i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora, navrve netraene, i ovek se udi otkuda su dole. Nastaje pravo ludilo zbog nekih seanja koja su odjedared stigla meu stvari 'zabranjene'... U tim reima

ima od naunog iskustva i psiholokih eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo to su neka seanja iz druge oblasti zala meu 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav udan i uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da seanje moe iskrsnuti meu zabranjene stvari.Tano ono to je bilo u glavi naunika biologa kad je prezao od naunih seanja i ideja i zakljuaka koji odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto ovek to ne moe da izbegne, jer nema mo integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli seanja. Edgar Po nije dugo iveo i nije mnogo napisao. Ali to je napisao, u stihu i u prozi, taj ovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lino odreeno, tako osobitoga duha, i puno nekih meutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored jo dve-tri vrlo lepe pesme, najlepa je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro potpuna ilustracija svega to je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmiki i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magiki uinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i straan. Poeziju je Edgar Po uvao kao neki eliksir. A kad bi mu dola opsesija mranih, haotinih nemira, iao je u pripovetku. U svoju specifinu pripovetku, stranu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt, istina, proza, materija - sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotini nered pretvara u red i zakon, a ruilako, posle izvesnog procesa, slui ivotu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastine sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolino i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je graa i tamo su koncepti za realistiko i nadrealistiko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista ist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objanjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je stvar zabranjena, pria se prekida, sa kljuem ili bez kljua, kao, na primer, roman o Gordonu Pimu. Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglaeni Veliki Inkvizitor u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno saetoj pesmi Saglasnosti

(Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavi, jednostavno, da ima tekih, opojnih mirisa koji jedni mahom bude i uzbuuju i ulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa to je propadao u bunar sastavio je ulno i grobno. Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu rei da sam izgubio svest. Neu pokuavati da definiem ili opisujem ono malo to mi je ostalo od moi saznavanja - ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u umrtvljenju, ne, u smrti, ne, ak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inae, otkuda oveku nemir i svest o besmrtnosti... Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo vie metafiziko nam se ini ono to, u istom smislu, kae savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu: Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono to se zna, naravno; ali ima i sve ono to se ne zna; i tozajedno ini jednu savreno zaokrugljenu totalnost. Pesnici sa moju velikog prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju esto mnogo od onoga to se ne zna, i njihove totalnosti bivaju ogromne i mune. Pozitivne osobine njihove i mane, ili ba poroci i vrline, retko su kad u ravnotei; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopaenosti lako, oni veruju u izopaenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije inio sto puta neto ludo i nisko, i naruavao zakon samo zato to zna da je zakon. Ali im u svojoj razravnoteenosti nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su sloeni i u ivotu i u stvaranju; logika im je najradije okolina. Edgar Po, naprimjer, esto jedino po negativnim analogijama definie stvari; sa ulnom i matematikom tanou sabira sve ono to dotina stvar nije, i tako okolino uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i izmeu dvoga sedi i vreba. as delanja nastupa u asu katastrofalne neke sloenosti; onda u trenu sraunava efekte od kombinacija injenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraenosti. Jedan od dananjih amerikih pisaca - po seanju bih rekla da je Hemingvej - ima u tekstu sledee: Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nenoga prebacio ga je sebi preko kolena - as meuvremena, as meutajni - odjedared, tano sraunat gest koliko posuvratiti Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kima je prebijena bez oruja, bez umnoga pokreta, bez piska rtve. Le u more - smrt matematiki izvrena... Da, Amerika, sa svojim jo neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovnitvom, ivi raznim evropskim hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mati pripovedaa Poa niu munjevite koncepcije. Neka tiranska nunost izazove fantastinu situaciju, i onda su

psiholoka i duhovna stanja protagonista - a mi bismo rekli i samoga pisca - tako kompleksno da se samo ekstremnim i tiranskim intervencijama reavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mraan, i normalan i perverzan, i ovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, meutim, ostaje uvek: da razreava stvarnim mogunostima, samo to su te stvarne mogunosti esto vrlo fantastine. Neto magiko, maioniarsko: neverovatno a ubedljivo. Velika elja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni svet. To je pokuao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dii ga iz podzemlja u najvii ponor, omoguiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kae. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu uas je bio apokaliptiki, krv je u Pimu ludila, ali se nalo reenje. Pred ponorom Junog pola uas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve uti. ivci su prestali da rade i oseaju; verovatno su gubljenje svesti i dreme srca dovrili roman - bez kljua... ovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu moda je u tome to je ogranienje ovekovo tuna stvar. Isidora Sekuli

MECENGERTAJN
Pestis eram vivus - moriens tua mors ero. Martin Luther Kuga bejah iv - umirui tvoja smrt u biti. Martin Luter Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i uas. Zato, onda, davati datum prii koju nameravam da ispriam? Neu. A, pored toga, postoje i dragi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kae da je u Maarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze. 1 Ne govorim nita o samim uenjima - o njihovoj netanosti ili o njihovoj verovatnoi. Tvrdim, meutim, da mnogo nae sumnjiavosti - kao to La Brijer kae o naim nesreama - vient de nepouvoir etre seuls. 2 No neke stvari u sujeverju Maara umnogome naginjahu besmislici. Oni - Maari - u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istonih izvora. Na primer. Dua - kazao je prethodni - iznosim rei jednog pronicljivog i inteligentnog Parianina - ne demeure qu'une seulefois dansun corps sensible: au reste - un cheval, un chien, un homme meme, n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux. 3 Porodice Berlifiding i Mecengertajn behu vekovima u svai. Nikad ranije, dve kue, tako ugledne, ne behu obostrano zagriene tako stranim neprijateljstvom. I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara vetica je primetila da se vatra i voda pre mogu pomeati nego to e se Berlifiding rukovati sa Mecengertajnom. Izgleda da se poreklo ove mrnje nalazilo u starom proroanstvu - uzvieno ime e pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jaha na svom konju, smrtnost Mecengertajna bude trijumfovala nad besmrtnou Berlifidinga.
1 2

Metempsihoza - seljenje due iz jednog tela u drugo telo posle smrti. (franc.) - dolazi otuda to ne moemo da budemo sami. Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podrava doktrine metempsihoze, a I. D'Israeli kae kako nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan razumu. Pukovnik, Ethan Allen, Momak sa zelenih brda, takoe je navodno bio ozbiljan pobornik metempsihoze. (Pisac) 3 (franc.) - zadrava se samo jedanput u oseajnom telu: uostalom - konj, pas, pa i sam ovek, samo blago lie na ove ivotinje.

Sigurno da, same za sebe, ove rei imaju malo ili ak nikakvo znaenje. Ali su jo trivijalniji uzroci - i to od nedavna - doveli do posledica isto tako punih dogaaja. Pored toga, imanja, koja behu meanja, dugo su vrila suparniki uticaj na poslove vlade. A, osim toga, bliski susedi su retko prijatelji - a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izboenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengertajn. A najmanje je, vie nego feudalna velianstvenost, koja je tako sraunato otkrivena, moglo da ublai razdraena oseanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni udo to su rei proroanstva, ma koliko bile smene, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i odre u svai dve porodice ve predodreene da se svaaju. Proroanstvo je, izgleda, znailo - ako je bilo ta znailo - krajnju pobedu ve snanije kue; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana seala sa gnevnom mrnjom. * Vilhelm, grof Berlifiding, mada asnog i uzvienog roda, bio je, u vreme ove prie, nemoan i podetinjio starac, ni po emu osobit, sem po prekomernoj i okoreloj linoj odvratnosti prema suparnikoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle spreiti da svakodnevno uestvuje u opasnostima lova. S druge strane, Fridrih, baron Mecengertajn, jo nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pola za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu - dete jo uvek moe biti dete u svom treem lustrumu4 ali u divljini - u tako velianstvenoj divljini, te tako stare kneevine, petnaest godina imaju daleko dublje znaenje. Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? - od tuberkuloze! A to je staza koju moljah da sledim. eleo bih da svi koje volim umru tom smru. Tako slavno (!) otii, u radosnom uskliku mlade krvi - sa srcem punim strasti - matom punom vatre - usred seanja na srenije dane - pri kraju godine - i biti tako zauvek zakopan u raskonom jesenjem liu! Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog roaka pored kovega svoje mrtve majke. Poloio je ruku na njeno bezbrino elo. Njegovo neno telo nije ni uzdrhtalo - niti se uo uzdah iz njegovih snanih grudi. Bezduan, samovoljan i plah od detinjstva,
4

lustrum (lat.) - period od pet godina.

dostigao je godine o kojima govorim bezoseajnom i nepromiljenom raskalanosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nenih oseanja, podigla brana. * udnim sticajem okolnosti, mladi baron je jo za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo maarskih plemia kojima je bila podarena takva rasko. Njegovi zamkovi behu bezbrojni - a po sjaju, lepoti i veliini isticao se zamak Mecengertajn. Granina linija njegovih poseda nikad nije bila jasno odreena - ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja. Poto je vlasnik tako mlad - sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom - nasledio imanje, poela su da krue grozniava nagaanja u vezi s njegovim ponaanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponaanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilino je nadmailo oekivanja i njegovih najoduevljenijih potovalaca. Sramne razvratnosti - skandalozna verolomstva - neuvena zloinstva - ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplaenim vazalima da vie nikakva ropska pokornost sa njihove strane - i nikakva trunica savesti s njegove, nisu obezbeivale zatitu od nemilosrdnih i krvavih kandi bednog Kaligule. U toku etvrte noi otkriveno je da su tale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednoduno dodali ovu paljevinu ve gnusnom spisku baronovih zloina i prekraja. No za vreme pometnje izazvane ovim dogaajem, mladi plemi je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodine palate Mecengertajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka. Ovde su papski velikodostojnici i svetenici u bogatim hermelinskim krznima domainski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajui veto na elje kralja, - ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mrane, visoke statue Mecengertajnovih prineva njihove miiave figure, kako neustraivo nadiru preko lea palog neprijatelja - koje su svojim energinim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prolih dana lebdeli, uz zvuke neke zamiljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre. Ali dok je baron sluao, ili se pretvarao da slua, postepeni porast galame u Berlifidingovim talama - ili, dok je, moda, razmiljao o nekom

novijem - nekom odlunijem inu drskosti -oi su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na tapiseriji bee predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparnike porodice. Sam konj je stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan - dok je u pozadini, njegov pobeeni jaha umirao od Mecengertajnovog bodea. Na Fridrihovoj usni se pojavi vraki izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se pogled, nehotice, zadrao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga - nikako nije mogao savladati jedinstvenu, snanu i unitavajuu strepnju koja se, padajui kao mrtvaki pokrov, pojavila u njegovim ulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalake oseaje pomirio sa sigurnou da je budan. to je due gledao, postajao je sve opijeniji maijom - i izgledalo je sve manje mogue da e ikad moi skrenuti pogled sa ove opinjujue tapiserije. Sa vrstom prinudnog i oajnog napora skrenuo je panju, ali ne zbog toga to je graja postala jaa, prema blesku rumene svetlosti, koja je sa plamteih tala padala na prozore odaje. Ali to bee samo tren - pogled mu se mehaniki vratio zidu. Na njegov krajnji uas i zaprepaenje, glava ogromnog ratnog konja je, u meuvremenu, promenila poloaj. Vrat ivotinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom duinom okrenut prema baronu. Oi, maloas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i neobinim crvenilom, odluan i ljudski izraz: rairene usne, oigledno razdraenog konja, otkrivale su pogledu njegove mrtvake i odvratne zube. Obuzet uasom, mladi plemi se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak crvene svetlosti potekao u sobu, bacivi njegovu jasno ocrtanu senku prema treptavoj tapiseriji; i najei se primetivi da senka - dok je posrtao na pragu - zauzima potpuno taan poloaj i precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga. Ne bi li olakao duhovnu utuenost, baron je pourio na ist vazduh. Na glavnoj kapiji zamka susreo je trojicu konjuara. Uz mnogo muka i izlaui svoje ivote opasnosti, obuzdavali su neprirodno i grevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja. - iji je to konj? Gde ste ga pokupili? - zapitao je mladi, ispitivakim i hrapavim glasom, istovremeno postavi svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija besne ivotinje ispred njegovih oiju. - On je vae vlasnitvo, sire - odgovorio je jedan od konjuara - jer nijedan drugi vlasnik ne polae pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u

dimu i zapenuenog od besa, kako bei iz zapaljenih tala zamka Berlifiding. Smatrajui da pripada ergeli stranih konja staroga grofa, poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjuari poricali bilo kakvo vlasnitvo nad ovim stvorom - to je udno, s obzirom na to da nosi oigledne oiljke koje je zadobio pobegavi za dlaku iz plamena. - Slova V.F.B., utisnuta igom, takoe su vrlo jasna na njegovom elu - upao je drugi konjuar. - Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga - ali su u zamku svi odluno poricali da bilo ta znaju o konju. - Sasvim jedinstveno! - rekao je mladi baron zamiljeno, oigledno nesvestan znaenja svojih rei. - To je, kao to kaete, izuzetan konj udesan konj! Mada, dobro ste zakljuili, sumnjiave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, - dodao je, posle pauze - moda jaha, kao to je Fridrih od Mecengertajna, moe da ukroti ak i avola iz Berlifidingovih konjunica. - Greite, moj gospodaru - konj, kao to smo to spomenuli, nije iz grofovih tala. Da je to bio sluaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemii iz vae porodice. - Tano! - zakljuio je suvo baron. U tom trenutku je navrat-nanos dotrao uzbueni pa iz njegove spavae sobe. Proaputao je u gospodarevo uvo priu o udesnom i iznenadnom nestanku malog pareta tapiserije iz odaje koju je lino baron uredio: ulazei istovremeno i u precizne pojedinosti i u okolnosti - a sve to, mada je saopteno tihim glasom, nije izmaklo uzbuenoj radoznalosti konjuara. Mladi Fridrih je za vreme ovog saoptavanja izgledao potresen razliitim emocijama. Ubrzo je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsene naredbe da se ta soba odmah zakljua i da mu se lino preda klju, na njegovom licu se pojavio snaan, opak izraz. * - Jeste li uli za nesrenu smrt starog lovca Berlifidinga? - rekao je baronu jedan od njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doivljaja sa paom, ogroman i tajanstveni ratni konj, koga je taj mladi prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i poskakivao du dugake avenije, to se pruala od tala do zamka Mecengertajn. - Ne! - rekao je baron, naglo se okrenuvi prema govorniku. Mrtav! Kae? - Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da e plemenitosti vaeg imena to biti dobrodolo obavetenje.

Brz osmeh, udnog i nejasnog znaenja, preleteo je preko lepog lica sluaoca. - Kako je umro? - Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokuavao da spase deo svojih ljubimaca iz lovake ergele! - Stvarno! - izustio je baron, lagano i promiljeno, kao da je bio impresioniran znaenjem neke uzbuujue ideje. - Stvarno - ponovio je vazal. - Neuveno - uzvratio je mladi hladno, i mirno se okrenuo prema zamku. * Od toga dana se ponaanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengertajna naglo promenilo. Zaista je razoarao sva oekivanja. I dok njegovo ponaanje uopte nije bilo u saglasnosti sa stavovima majki koje htedoe da udaju svoje keri - dotle njegove navike i maniri, jo manje nego ranije, nisu imali nikakvih slinosti sa manirima susedne aristokratije. Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom irokom i drutvenom svetu, bee potpuno bez druga - osim, moda, tog neprirodnog i estokog riana, koga je od tada neprestano jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem. Meutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva: - Hoe li baron, svojim prisustvom, poastvovati nae festivale? Hoe li nam se baron pridruiti u lovu na veprove? - Mecengertajn ne lovi. - Mecengertajn nee prisustvovati - bili su oholi i lakonski odgovori. Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi postadoe manje srdani - manje esti - i vremenom potpuno prestadoe. ak se i ulo da je udovica nesrenog grofa Berlifidinga izrazila nadu da baron ne eli da bude kod kue, kada bi mogao biti, jer prezire drutvo sebi ravnih: i jae kad ne eli da jae, jer vie voli drutvo konja. Ovo je sigurno bio vrlo smean izliv nasledne razdraenosti; i samo je dokazao kako nae izreke postaju besmislene kada elimo da budemo neobino energini. Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponaanju mladog plemia pripisivali prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja zaboravljajui, meutim, njegovo uasno i bezobzirno ponaanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je, zaista, onih koji su predlagali i suvie oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, meu

kojima se moe pomenuti i porodini lekar, nisu sumnjali da je re o morbidnoj melanholiji i naslednoj bolesti: dok su meu mnotvom bili aktuelni crni nagovetaji jo sumnjivije prirode. Zaista, baronova perverzna privrenost svom kasno steenom ubojnom atu - privrenost koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti ivotinje sticala novu snagu - na kraju je, u oima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku podneva - u mrtvom asu noi - bolestan ili zdrav - po hladnoi ili po buri na meseini ili u senci - mladi Mecengertajn je bio kao prikovan za sedlo tog dinovskog konja, ija je neukrotiva smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika. tavie, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim dogaajima, dale maniji jahaa i sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je rian prelazio u jednom skoku bilo je tano izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujuom razlikom, najsmelija oekivanja najmatovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za ivotinju, mada su se sve ostale u njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakteristinim imenima. Njegova je tala, takoe, bila postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjuarske i ostale potrebne prostorije, tako da niko, osim lino vlasnika, nije smeo da se bavi oko njega, ili da ak ue u ograeni prostor oko tale. Takoe se primetilo da, mada su tri konjuara koja su uhvatila konja kad je pobegao iz poara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomou uzde od lanca i ome - ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnou tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili u bilo kom periodu posle toga, stvarno poloio ruku na telo te ivotinje. Primeri posebne otroumnosti u ponaanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku naroitu panju pogotovu ne meu ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i lova, dobro poznavati pametne konje - ali su izvesne okolnosti uznemirile i naj skeptinije i najflegmatinije meu njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upeatljivi, strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene ivotinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile, koja je stajala u tihom uasu - da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecengertajn sav skupio i prebledeo zbog brzog i ispitivakog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka. Nije se, meutim, meu svom baronovom svitom naao niko ko bi sumnjao u toplinu te udesne ljubavi, koja je kod mladog plemia postojala prema vatrenim osobinama svog konja -skoro niko, izuzev jednog beznaajnog i nakaznog malog paa, koji je bio unakaen u svakom

pogledu, i ije je miljenje bilo od najmanje mogue vanosti. On je - ako su mu misli uopte vredne pominjanja - imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skoio u sedlo bez neobjanjive i skoro neprimetne jeze - i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i uobiajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mii na njegovom licu. Jedne olujne noi, probudivi se iz tekog i gueeg sna, Mecengertajn je kao manijak siao iz svoje sobe i, uzjahavi u velikoj urbi, odgalopirao prema lavirintu ume. Dogaaj tako uobiajen da nije privukao niiju panju - ali povratak je deo domainstva oekivao sa jakom uznemirenou, poto je nekoliko asova posle baronove odsutnosti poelo krckanje i ljuljanje u samim temeljima ogromnog i velianstvenog utvrenja zamka Mecengertajn, koje je nastalo pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre. Kako su plamen ugledali tek kada je on ve bio toliko napredovao da su svi napori da se spase bilo koji deo zdanja oigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tiini i apatinom uenju, stajali okolo. Ali je uskoro panju gomile privukao nov i zastraujui prizor, pokazujui da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo vee uzbuenje nego najstraviniji prizor nekog predmeta. Ugledali su, du duge avenije starih hrastova, koja je vodila od ume do glavnog ulaza zamka Mecengertajn, ratnog konja koji je, nosei gologlavog jahaa sa odelom u neredu, galopirao estinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepaenom posmatrau izazivala uzvik - uas. Konjanik, oigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grevita borba njegovog tela pruali su dokaz nadljudskog naprezanja: ali ni zvuk se nije uo, osim usamljenog krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno izgriene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjaao urlanje plamena i vritanje vetrova - u drugom se, preskaui u jednom skoku ulaznu kapiju i anac, konj visoko uzvinuo uz stepenice palate i nestao sa svojim jahaem usred vihora rasplamtale vatre. Bes oluje se smesta stiao i nastala je mrtva tiina. Beli plamen koji je jo uvek, kao mrtvaki pokrov, obavijao zgradu, gubei se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne svetlosti; oblak dima se teko sputao preko utvrenja u obliku jasne i ogromne figure - konja. 1832. Preveo Sveta Bulatovi

RUKOPIS PRONAEN U BOCI

Qui n'aplus qu'un moment a vivre N'aplus rien a dissimuler Onaj kome je preostao samo tren ivota, vie nema ta da skriva. Outnault - Atys5. Nemam mnogo da kaem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaenje i duge godine odvojili su me od prve i otuili od druge. Nasleena imovina omoguila mi je obrazovanje vieg reda, a duh sklon razmiljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti. Iznad svega, radovi nemakih moralista pruali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko to sam nerazumno oboavao njihovu reitu ludost, koliko zbog lakoe kojom sam, voen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greke. esto sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mate uzimana mi je kao zloin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo kotao. Zaista, bojim se da je snana sklonost naturfilozofiji proela moj duh zabludom veoma uobiajenom za ovo vreme mislim na obiaj da se svi sluajevi, ak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na naelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi tee nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih podruja istine. Mislim da je umesno to sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priu koju moram da ispriam ne biste smatrali buncanjem nezrele mate, ve stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru. Posle mnogih godina provedenih u obilaenju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Iao sam kao putnik - nemajui neki drugi podstrek osim naroitog ivanog nemira koji me je gonio kao zloduh. Na predivni brod, teak oko etiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagraen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takoe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladitenja brod se kretao pomalo nesigurno. Poli smo na put tek sa dakom vetra, pa smo vie dana stajali pokraj istone obale Jave, bez ijednog dogaaja koji bi razbio monotoniju
5

Qinault Philippe (1635-1688) - francuski pesnik.

nae plovidbe, osim povremenih susreta sa ponekim beznaajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili. Jedne veeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uoljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga to je to bio prvi oblak koji smo uopte ugledali od naeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsreeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom rairio i na istok i na zapad, opasujui horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugaka linija neke niske obale. Malo posle, moju panju je privukla mrko-crvena pojava meseca i neobian izgled mora. Na njemu su se deavale brze promene, i inilo se da je voda prozirnija nego obino. Mada se dno jasno videlo, uz pomo viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnoljivo vreo, prezasien uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se diu sa usijanog gvoa. Kako je padala no, svaki dah vetra je izumro, i bee nemogue zamisliti potpunije zatije. Plamen svee goreo je na krmi bez najmanjeg uoljivog treptaja, a dugako vlakno visilo je izmeu palca i kaiprsta, i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava. Poto je, meutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili noeni sasvim prema obali, on naredi da se veu jedra i baci sidro. Nikakva straa nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Sioh pod palubu - ve sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve to sam opaao utvrivalo me je u predoseanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio panju na moje rei i okrenuo se, ne udostojivi me odgovora. Ipak, poto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoi na palubu. Tek to spustih stopalo na poslednju preku stubita, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog toka, i, pre nego to sam bio u stanju da ustanovim odakle potie, shvatio sam da se brod trese do samog svog sredita. U sledeem trenu divlje penuanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa palube od pramca do krme. Uasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, tavie, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podie iz mora, pa se, posrui nakratko pod navalom oluje, konano ispravi. Nemogue je objasniti kakvim sam udom izbegao propast. Oamuen naletom vode, poto sam se malo povratio, naao sam se ukljeten izmeu krmenog stuba i kormila. Sa velikim naporom se vratih

na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se uini da smo se nali izmeu silnih valova plime; tako je bio straan, iznad najlue mate, vrtlog gorostasnog, zapenuanog okeana koji nas je progutao. U tom sam zauo glas nekog starog veanina, koji se ukrcao ba u asu kad smo naputali luku. Odgovorio sam mu viui iz sve snage, te mi se on uskoro primae zanosei se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini preiveli nesreu. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoi nismo mogli mnogo da uinimo za sigurnost broda; nai napori su u poetku bili paralisani stalnim oekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, jo pri prvom naletu orkana; inae bismo u trenutku bili potopljeni. More nas je nosilo stravinom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda bio je naisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oteeni; ali, na nau najveu radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije dolo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna estina udara vetra ve je prela preko nas, tako da smo predviali malu opasnost od siline vetra; ali smo sa uasom iekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plaei da bismo ovako skrhani neizbeno propali u stravinom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja nee uskoro potvrditi. itavih pet dana i noi - tokom kojih se na opstanak zasnivao na maloj koliini palminog soka, s tekom mukom dovuenog s pramca olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako estoki kao onaj prvi udar, ipak jo uvek bili straniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suoio. Prva etiri dana na kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika hladnoa, iako je vetar promenio pravac neto vie na sever. Sunce izroni sa bolesno utim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta - ne zraei jasnim svetlom. Nisu se mogli uoiti oblaci; pa ipak, vetar je postajao sve jai, duvajui nestalnim i udljivim besom. Oko podne, kako smo priblino mogli da procenimo, nau panju opet privue pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom znaenju, ve neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no to e potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov sredinji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila uurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean. Uzalud smo ekali da svane esti dan - taj dan meni jo nije svanuo, a veanin ga ni nee doekati. Od tada pa nadalje bili smo okrueni

mrakom crnim kao katran, kroz koji se nije videlo nita na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija vena no, neublaena fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takoe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije vie moglo opaziti uobiajeno zapljuskivanje talasa i njihove pene. Svuda oko nas bio je uas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlaio u duu starog veanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao neto sasvim beskorisno, pa, poto smo se privrstili to je mogue bolje za trupac jarbola, gledali smo ogoreno u beskraj okeana. Nismo imali naina da raunamo vreme, niti smo mogli da uobliimo makar kakvu predstavu o svom poloaju. Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se zaudismo to se nismo susreli sa uobiajenim preprekama leda. U meuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji - svaki gorostasni talas hrlio je da nas smlavi. Nadolaenje mora prevazilo je sve to sam dotad smatrao moguim, i samo zahvaljujui udu nismo trenutno bili preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoi naeg tereta i podseao me je na izvanredne kvalitete naeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadenost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, nita nee moi da sprei u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim vorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastraujueg mora postajao je sve jeziviji i straviniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini veoj od albatrosove, a onda smo dobij ali vrtoglavicu od brzine sputanja u neto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dreme vodenih nemani. Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz no: Gledaj! Gledaj! - vikao je, zagluujui mi ui, Svemogui Boe! Gledaj! Gledaj! Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo leali, i bacalo nestalne odsjaje na nau palubu. Pogledavi uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u ilama. Na uasnoj visini, ba iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je dinovski brod od nekih etiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta veeg od njega, on je svojom znatnom veliinom jo uvek prevazilazio sve postojee brodove linijske ili istonoindijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobiajenih za veinu brodova. Samo jedan niz tuanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odraavajui svojim sjajnim povrinama

plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najvie nas uasnu i zaprepasti to to se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i stranog vrtloga. Za jedan stravian trenutak, brod zastade na vrtoglavom vrku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvienost, onda zadrhta, zanese se - i sie. U tom asu, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajui, da budem to mogu blie krmi, iekivao sam bez straha propast koja e nas sasvim smrviti. Na brod se na posletku okanuo borbe i poeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tano u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda. Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevi da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujui pometnji koja nastade, izmakoh panji posade. Bez veih tekoa i neprimeen, pronaoh put do glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimino otvoren, i saekavi zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teko mogu da objasnim zato sam ba tako postupio. Neki neobjanjiv oseaj strahopotovanja ispunio mi je duu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji su na prvi letimian pogled budili utisak tolike neobinosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronaem neko skrovite u potpalublju. To sam i uinio, pomerivi malo jednu pokretnu pregradu, to mi je pruilo zgodan zaklon izmeu velikih brodskih greda. Jedva sam zavrio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju naterae da to utoite i iskoristim. Pored mog zaklona proe ovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opti utisak o njegovom izgledu. Bio je po svemu sudei veoma star i nemoan. Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bremenom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke rei na jeziku koji nisam razumevao, preturao neto u uglu po hrpi instrumenata udnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponaanje bili su sumanuta meavina zlovolje drugog detinjstva i uzvienog dostojanstva Boga. Konano, on se pope na palubu, i vie ga nisam video. *

Oseanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je duu - oseanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budunost nee pruiti klju. Za duhovni sklop kao to je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neu nikad - znao sam da neu nikad - dokuiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim udno to su ove moje misli neodreene, jer potiu iz sasvim novih izvora. Novi oseaj - neka nova sutina - uveali su mi duu. * Ve je puno vremena prolo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog stranog broda, i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju iu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmiljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primeujui me. Skrivanje je, s moje strane, bilo ista ludost, jer ti ljudi prosto ne ele da vide. Upravo maloas prooh neposredno ispred oiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uem u kapetanovu linu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada piem. S vremena na vreme nastavljau ovaj dnevnik. Tano, moda neu nai priliku da ga isporuim svetu, ali neu prestajati da nastojim. U zadnjem asu, rukopis u zatvoriti u bocu i baciti je u more. * Jedan dogaaj me je podstakao na nova razmiljanja. Da li su takvi dogaaji tek delovanje neuhvatljivog sluaja? Drznuh se da izaem na palubu pa, ne izazivajui iiju panju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno amca za spaavanje. Mozgajui o neobinosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom etkom krajeve vrsto savijenog pobonog jedra koje je lealo tu na jednom buretu. To bono jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi etkom sloili su se u jednu re: OTKRIE Odskora sam se okrenuo razmiljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoruan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, graa i celokupna oprema, sve je protivno takvoj pretpostavci. ta taj brod nije, lako mi je da uoim, ali ta on zaista jeste, bojim se da nije mogue rei. Ne znam kako, ali dok prouavam njegov neobian model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i mona platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i oseanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek mea sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjanjivim pamenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujajim vremenima.

* Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaa nezavisno od crvotonosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starou. Moda e ovo moje zapaanje delovati preko mere neobino, ali to drvo je po svemu nalikovalo panskom hrastu, ako zamislimo da je panski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan nain. Dok itam prethodnu reenicu, izranja iz mog seanja neobina izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemakog moreplovca: Istina je - imao je obiaj da kae, kad god bi bila izraena sumnja u istinitost onoga to govori, istina je kao to je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao ivo telo mornara. * Pre jednog sata okuraio sam se i umeao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraali panju, pa iako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj ovek koga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili ig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smeurana koa utala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz oiju im je sjajuckala staraka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi leali su razbacani matematiki instrumenti sasvim starinske i zauujue konstrukcije. * Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bonog jedra. Od tada, drei se vetra, brod nastavlja svojim stranim smerom prema krajnjem jugu, razapevi svako pare jedra, od vrnog kotura do najniih jedrenih motaka, i svaki as okree krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u neijoj mati. Shvativi da je nemogue odrati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se ini da posada osea samo malu nelagodnost. Izgleda mi kao udo nad udima to ogromna masa broda nije ve progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osueni da neprekidno lebdimo na rubu venosti, a da se nikada konano ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli

bismo kao strele sa lakoom galeba; a dinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrauje, a ne da unitava. Prinuen sam da ovo esto izbegavanje propasti pripiem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snane struje, ili neke estoke podvodne protivstruje. * Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini - ali, kao to sam i oekivao, on nije na mene obratio panju. Iako u njegovom izgledu, za povrnog posmatraa, nema nieg to bi govorilo da je on neto vie ili manje od oveka; ipak, dok sam ga posmatrao, oseanje neodoljivog strahopotovanja mealo se u meni sa oseanjem uenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike, blizu est stopa. vrste grae i zbijenog telesnog sklopa, on u sebi nema nieg robustnog, niti po iemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem - to je snano, divno, potresno svedoanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv oseaj. Njegovo elo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na sebi nosi peat mirijarda godina. Njegova seda kosa je svedoanstvo prolosti, a njegove jo sivlje oi su proroice budunosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila udnih, gvoem uvrenih tabaka, raspadnutih naunih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zaareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom sluaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu - kao to je to inio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju - neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik bee vrlo blizu, inilo se da njegov glas stie do mojih uiju sa udaljenosti od jedne milje. * Brod i svi na njemu proeti su duhom Eldorada, lanovi posade neujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oi gledaju udno i nespokojno; a kad njihovi prsti popree moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, oseam se kao to se nisam oseao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke sruenih tabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja dua nije postala ruevina.

* Kad pogledam oko sebe, oseam stid zbog svojih nekadanjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neu stati u uasu pred borbom vetra i okeana za koju su rei tornado i samum suvie triave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je veite noi i haos nezapenuane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, dinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i lie na zidove svemira. * Kao to sam i mislio, brod je bio noen strujom - ako bi taj naziv tano odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, buei prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad. Pretpostavljam da je sasvim nemogue sebi predstaviti uas mojih doivljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih stranih predela prerasla je ak i moj oaj, i pomirie me sa najgroznijim oblicima smrti. Oigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju - nekoj tajni koja ne sme biti izreena i do koje dopreti znai propast. Moda nas ova struja vodi do samog junog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija. * Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo dranje izraava vie arku nadu nego ravnoduno oajanje. U meuvremenu, vetar je jo uvek u krmi, i poto su nam rairena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdie iz mora. O, uas za uasom! - iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentrinim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima dinovskog amfiteatra, iji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju - luaki vrtlog nas hvata i guta - i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i - o, Boe! - tone! Beleka. - Rukopis pronaen u boci izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz etvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.

1833. Prevela Vuka Adamovi

UGOVORENI SASTANAK
Stay for me there! I will not fail. To meet thee in that hollow vale. (Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.) ekaj me onde, i veruj u to: doi u k tebi u duboki do. (Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.) Henri King6 biskup iesterski Tajanstveni i zle kobi ovee! - smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i saeen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mati vidim! Jo jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! - ne - oh, ne onakav kakav jesi - u hladnoj dolini i senci - ve onakav kakav bi trebalo da jesi traei ivot blistavog razmiljanja u onome gradu mutnih snovienja, tvojoj Veneciji -koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, iji iroki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to - onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga - drugih misli osim misli mnotva - dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponaanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilakih asova, ili da osudi kao traenje ivota ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih veitih delotvornosti? Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvoenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri7, gde sam po trei ili etvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih seanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim - ah! kako bih zaboravio? - duboku pono, Most uzdisaja, lepotu ene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom. Bila je no neobine tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti as italijanske veeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Dudevom dvoru umirale su brzo. Vraao sam se kui sa Pijaete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema uu kanala SanMarko, neki enski glas prolomio se odjednom u noi iz njegovog zalaza, u
6 7

Henri King (Henry King, 1592-1669) - engleski bogoslov i pesnik Ponte di Sospiri (ital.) - Most uzdisaja

pomamnom, histerinom i dugom vrisku. Trgnuvi se na taj krik, skoio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivi jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmui bili smo ostavljeni noenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal. Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuu buktinja, blesnuvi sa prozora i niza stepenica Dudevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan. Jedno dete, skliznuvi iz naruja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mrani kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom rtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvani pliva, ve u vodi, uzalud je traio po povrini blago koje se ve nalazilo, avaj! u ponoru. Na irokim crnim mermernim ploama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne moe nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita - predmet oboavanja cele Venecije - Najradosnija me radosnim - najljupkija onde gde su sve divne no jo uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog eda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojaenosti srca na njena nena milovanja, i iscrpljivalo svoj mali ivot muei se da dozove njeno ime. Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bletala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad jo upola raspletena za noni poinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasine glave, u uvojcima kao to su cvetovi mladog zumbula. Neka snenobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odea koja je pokrivala njeno neno telo; ali letnji pononi vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obliju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao to teki mermer pada oko Niobe. Pa ipak - udno je rei! Pogled njenih krupnih sjajnih oiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada leala sahranjena - ve bio je prikovan u posve razlinom pravcu! Tamnica stare republike je, ini mi se, najveliajnije zdanje cele Venecije - no kako je ta gospoa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje lealo davei se njeno jedino edo? Onaj mrani, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje - pa ta onda moe biti u njegovim senkama - u njegovom graevinarstvu - u njegovim u brljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije ve pre toga tisuu puta divila?

Nesmisao! Ko se ne sea da, u prilici kao to je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnoava slike svoje alosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak. Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u veernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuye8, dok je s vremena na vreme davao uputstva za spaavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneraen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam uo vrisak, i oima usplahirene grupe ljudi morao sam pruati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukoenih udova, plovio nanie pored njih u toj pogrebnikoj gondoli. Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj alosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutranjosti mranog udubka koji je ve pomenut kao sastavni deo stare republike tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog reetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrta, kroila je napolje na domak svetlosti, i, zastavi jedan aak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavake u kanal. I kad je, trenutak docnije, kroila na mermerne prilazne ploe i stala pored markize, sa jo ivim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrta, oteao od upijene vode, otkopao se, i pavi u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatraima ljupku osobu jednog veoma mladog oveka, ije je glasovito ime tada zvonko brujalo u veem delu Evrope. Ni rei ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona e sad primiti svoje dete - privie ga ni svoje srce - pripie se uz njegovo malo telo, i guie ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca - druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimeeno, u dvor! A markiza! Njena usna - njena divna usna dre: suze naviru u njene oi - one oi to su, kao Plinijev akantus,9 blage i bezmalo tene. Da! suze naviru u te oi - gle! cela je ena ustreptala do same due, i kip je poeo da ivi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu istotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak

8 9

ennuye (franc.) - obuzet dosadom Plinije (roen 23 n.e.) - obino nazivan Stariji, rimski prirodnjak; akantus - biljka bodljikara ili maja apa.

drhtaj treperi po njenom nenom telu, kao to raskoni srebrni ljiljani u travi dru na lako arlijanje napuljskog povetarca. Zato bi oblio rumen tu gospou! Na to pitanje nema odgovora sem to je, ostavivi u nagloj hitnji i uasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,10 zapostavila da svoja majuna stopala zasunji papuama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletakih ramena prebaci ovaj al koji im pripada. Kakav je drugi moguan razlog mogao postojati to nju tako obliva rumen? - to njene oi tako raspameeno i moleivo gledaju? to su njene grudi tako uskomeane i srce tako snano tue? to njena uzdrhtala ruka tako grevito stee - ona ruka koja se, kad je Mentoni uao u dvor, sluajno, spustila na ruku neznanevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi -udesno tihi glas nepojamnih rei koje je gospoa urno izustila opratajui se s njim? Ti si pobedio - kazala je ona, ili me je ubor vode varao - ti si pobedio - jedan sat posle izlaska sunca - videemo se - neka tako bude! Mete se stiao, svetlosti zgasnue u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajae sam na kamenoj ploi. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo traei neku gondolu. Najmanje to sam mogao da uinim bilo je da mu ponudim da se poslui mojom; i on primi tu uslugu. Poto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalitu, a on se brzo pribrao, i govorio o naem preanjem neznatnom poznanstvu reima na izgled vrlo srdanim. Ima nekih predmeta o kojima uivam da govorim u tanine. Osoba neznaneva - dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet jo uvek bio neznanac - osoba neznaneva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka estoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno irio i uterivao u la to tvrenje. Laka, bezmalo tanuna simetrija njegovog tela obeavala je vie one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nude. Sa ustima i bradom nekog boanstva udesnim, udnim, krupnim, bistrim oima, ija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne - i obiljem kovrdave crne kose, iz koje je na mahove zrailo neobino visoko elo, sve od svetlosti i slonovae - takve behu njegove crte, da ih klasino pravilnijih nisam video,

10

boudoir (franc.) - gospoin salon

osim, moda, mermernih crta cara Komoda.11 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome ivotu, i potom ga nikad vie nije video. Ono nije imalo neke osobenosti - nije imalo nekog utvrenog preovladujueg izraza koji bi se urezao u pamenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi - ali zaboravi se sa prisenkom neprestane elje da se opet dozove u seanje. Ne zato to duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica - ve zato to ogledalo, ba kao ogledalo, nije zadravalo traga o strasti, kad je strast minula. Opratajui se od njega te noi naeg doivljaja, on me je zamolio, na nain vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledeeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca naao sam se pred njegovim palazzom12, jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastinog sjaja koja se uzdiu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz iroke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani iji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskonosti. Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini reima koje sam se usuivao da nazovem smeno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bletao i buktao svud okolo. Iako je, kao to kaem, sunce ve bilo izalo, odaja je jo uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju itave prethodne noi. Graevinarstvo i ukraenost dvorane oevidno su bili smiljeni da zasene i iznenade. Malo panje bilo je poklonjeno dekoru onog to se struno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajui se ni na jednom - ni na groteskama grkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskone draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, ije se poreklo nije dalo otkriti. ula su guili neki pomeani i opreni mirisi, koji su isparavali iz udesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubiaste vatre. Zraci novoroenog sunca
11

Rimski car Komod - sin Marka Aurelija, vladao je od 180. do 192. n. e., veliki tiranin koji je sramotio presto 12 palazzo (ital.) - palata, dvorac

rasipali su se po svemu, kroz prozore nainjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajui ovde-onde, u tisuu odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa vetakom svetlou, i padali su uskomeani u priguenim mlazevima po raskonom ilimu kao od eenog zlata. - Ha! ha! ha! - ha! ha! ha! - smejao se vlasnik, pokazujui mi gde da sednem kad uoh u sobu, a sam se svom duinom baci na jednu sofu. Vidim - ree on, opaajui da ne mogu odmah da se priviknem na bienseance13 tako udne dobrodolice - vidim da se divite mome stanu mojim kipovima - mojim slikama - mojoj originalnosti poimanja graevinarstva i kunog nametaja - potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnou? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sute srdanosti), oprostite mi to se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savreno apsurdne da ovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejui se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor - krasan je ovek bio ser Tomas Mor - ser Tomas Mor je umro smejui se, seate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica iji se ivot okonao na isti velelepan nain. Znate li vi, meutim - nastavi on zamiljeno - da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruevina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se jo mogu razabrati slova LASM. Ona su bez sumnje deo rei GELASMA14. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilita posveenih hiljadama razliitih boanstava. Koliko je to preko mere udesno to je oltar Smeha nadiveo sve druge! No u sadanjem sluaju - nastavi on, sa neobinom promenom u glasu i ponaanju - ja nemam prava da budem veseo na va raun. Vi ste s razlogom mogli da se zadivite. Evropa ne moe pokazati nita ovako krasno kao to je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipoto sline ovoj; sve same ultra15 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda - zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama - to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje oevine. Ja sam se uvao, meutim, svakog takvog obesveenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste

13 14

bienseame (franc.) - pristojnost, uljudnost gelaxma (gr.) - poet. smejanje 15 ultra (lat.) - preko mere, preterano

jedino ljudsko bie, sem mene i mog valeta,16 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih podruja, otkada su ona bila ureena ovako kao to ih vidite. Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo oseanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neoekivanom nastranou njegovog optenja i ponaanja, omeli su me da izrazim, reima, moje zadovoljstvo zbog onog to sam mogao da protumaim kao kompliment. - Evo - nastavi on, ustajui i drei me pod ruku dok je hodao po odaji - evo slika od Grka do imabuea17, i od imabuea do dana dananjeg. Mnoge su odabrane, kao to vidite, sa malo podleganja mnenjima posveenih. Sve su one, meutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao to je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre18 neznanih velikih - a evo i nezavrenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, ija su sama imena, zahvaljujui visprenosti akademija, ostavljena muku i meni. Kako vam se dopada - ree on, okrenuvi se naglo dok je govorio - kako vam se dopada ova Madonna della Pieta? - To je Gvidovo19 vlastito! - rekoh ja sa svim arom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmanu ljupkost. - To je Gvidovo vlastito! - kako ste mogli doi do nje? - ona je bez sumnje u slikarstvu ono to je Venera u vajarstvu. - Ah! - ree on zamiljeno. - Venera - divna Venera - Venera Medii? - ona sa malom glavom i zlaanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva uo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke poiva, ini mi se, kvintesencija svekolike izvetaenosti. Meni dajte Kanovu!20 Apolon, isto tako! - kopija je - o tome nema sumnje - i ja, slepa luda da bi li luda, to ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnue Apolona! Ja ne mogu -alite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar naao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanelo nije bio nimalo originalan u svome distihu: Non ha l'ottimo artista alcun concetto Che un marmo solo in se non circonscriva.21
16 17

valet (franc:) - sluga, sobar ordano imabue (Cimabue) - florentinski slikar s kraja trinaestog veka 18 chefs d'oeuvre (franc.) - remek-delo 19 Gvido Reni (Reni Guido, 1575-1642) - italijanski slikar 20 Antonio Kanova (Canova Antonio, 1757-1822) - italijanski skulptor 21 (ital.) - Ni najbolji umetnik nema toliko mate, koliko sam komad mermera obuhvata sobom.

Primeeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponaanju pravog gospodina uvek svesni neega po emu se ono razlikuje od dranja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u emu se tano sastoji ta razlika. Doputajui da se ta opaska moe u punoj snazi primeniti na spoljanje dranje moga poznanika, osetio sam, tog znaajnog jutra, da je ona jo vema primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bia, nego ako je nazovem navikom uredsreenog i neprekidnog miljenja, koja je proimala ak i njegove najbeznaajnije radnje - nametala mu se u trenucima vragolanja - i upletala se u same bleske njegove veselosti - kao guje koje plaze iz oiju iskeenih maski na vencima hramova u Persepolju. Nisam mogao, meutim, a da vie puta ne zapazim, u pomeanom tonu lakomislenosti i sveane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male vanosti, izvestan prizvuk nemira -jedan stepen nervoznog ara u rei i postupku - neku nemirnu razdraljivost u ophoenju koja mi je uvek izgledala neobjanjiva, a u ponekoj prilici ak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajui esto usred neke reenice iji je poetak oevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije oslukuje, kao da je ili u oekivanju neke trenutne posete, ili pak uje umove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji. Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki oevidne zamiljenosti, okrenuvi jednu stranicu ivne tragedije Orfej (prve domae italijanske tragedije), od pesnika i uenjaka Policijana 22, koja je leala blizu mene na sofi, naao sam jedan odlomak pri kraju treeg ina - odlomak koji najvema potresa srce - odlomak koji iako obojen skarednou, nijedan mukarac ne moe proitati bez ustreptalosti novog uvstva - nijedna ena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana sveim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledei engleski stihovi, napisani rukopisom tako razlinim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti. Sve si mi bila, ljubavi, Sve to mi dua ite, Moj zelen otok, ljubavi, I esma, i svetite;
22

Anelo Policijano (Poliziano Angelo, 1454-1494) - italijanski pesnik i humanist

Svud vijenci voa, cvjetne hvoje, I sve to bee moje. Prelijepi snu, ne traje vie! O, zvijezde nade, to ste sjale, Sad oblaci vas skrie! Glas Budueg mi vie: Dalje! Ali moj duh se, lebde, njie Nad tamnim morem prole sree Uasnut, nijem, sve tie. Jer jao! Jao, u meni ivota svjetlo trne Nikad, ve - nikad za te, (kao da valove crne sluam to apuu kleti) Spaljeno stablo ne cvate, Orao ranjen ne leti. Svi sati su mi poput zore, A no ko sanja ista, Gde tvoje tamne oi gore, I gdje ti korak blista: U kojem plesu sad se vije, Kraj kojih voda Italije? Prokleto bilo ono doba: Od ljubavi su odveli te. Za tui leaj tad su zloba I crni zloin odeli te, Od naih magla i od mene, Gdje srebro tunih vrba vene23 to su ti stihovi bili napisani na engleskom - jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime - dalo mi je malo povoda za iznenaenje. Ja sam bio isuvie svestan obimnosti njegovog znanja, kao i udnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opaanja, da bi me slino otkrie zaudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom paljivo precrtano - ne, meutim, tako uspeno da bi skrilo tu re od ispitivakog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se seam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naroito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio
23

Prevod pesme Nikica Petrak.

glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam vie no jednom uo (naravno, ne poklanjajui vere glasu koji je povlaio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je ovek o kojem govorim ne samo roenjem nego i po vaspitanju Englez. * - Ima jedna uljana slika - ree on, ne znajui da sam primetio tragediju - ima jo jedna uljana slika koju niste videli. - I povukavi ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veliini. Ljudska vetina nije mogla da uini vie da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterina prilika koja je stajala preda mnom prethodne noi na stepenicama Dudevog dvora, stajae opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zrailo od osmeha, jo uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono udljivo senenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savrene lepote. Svoju desnu ruku drala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala nanie ka jednoj udesno uoblienoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju - i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se inila kao da okruuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnenije zamiljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snane rei apmanove24 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperie mi nagonski na usnama: Ustao je. Tu, k'o rimski kip, on e stajati dok u mermer ne pretvori ga smrt.25 - Hajte! - ree on najzad, prilazei stolu od raskono emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko aa od fantastino obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim vazama, uoblienim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim neim to miljah da je johanis-berger.26 - Hajte! - ree on naglo - pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano - nastavi on zamiljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog ekia kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat suneva izlaska 24 25

Dord apman (Chapman George, 1557-1634) - engleski pesnik i dramski pisac Navedeni stihovi su iz V, 4. ove tragedije, gde su oni u prvom licu, a ne u treem, kao to ih Po kazuje. 26 johanisberger - vrsta izvrsnog belog vina, nazvanog po Johanisburgu, selu i zamku na Rajni.

zaista je rano, ali ta je s tim? Pijmo! Nalijmo rtvu livenicu onom sveaninom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da ugue! - I, nateravi me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko aa vina. - Sanjati! - nastavi on, dajui opet povran prizvuk razgovoru, dok je prema arkoj svetlosti kandila drao jednu od raskonih vaza, - sanjati, bila je moja svrha ivota. Zato sam uobliio za se, kao to vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podii neto bolji u srcu Venecije? Dodue, vi vidite oko sebe arenilo graevinarskih ukrasa. ednost Jonije vreaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opruene su na ilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojaljive. Prikladnosti mesta, a naroito vremena, bauci su koji strae ljudski rod da se zanese velianstvenim. Jednom sam i sam bio dekorist 27, ali ta sublimacija ludosti izgubila je ar za moju duu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagoava me za radosnija vienja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. - Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledae da oslukuje neki um koji ja ne mogah uti. Najzad, uspravivi se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa iesterskog: ekaj me onde, i veruj u to: doi u k tebi u dubok do. Sledeeg trenutka, priznajui snagu vina, on se svom duinom baci na sofu. Sada se ue uurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snano kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim jo jedno uznemirenje, kad jedan pa Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se guio od uzbuenja, nepovezane rei, Moja gospoa! - moja gospoa! otrovana! - otrovana! Oh lepa - oh lepa Afrodita! Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavaa da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukoeni - njegove usne sivoplave - njegove donedavno blistave oi uprte u smrt. Posrui prioh opet stolu ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu - i svest o celokupnoj i stranoj istini sinu mi odjednom u dui.
27

dekorist je Poova re, i oznaava oveka koji je isuvie sklon ukraavanju u umetnosti i knjievnosti.

1834. Preveo Borivoje Nedi

MORELA
Isto samo po sebi i kroz sebe, jedino i veito. Platon, Simpozium 211, XXIX Oseanje duboke ali veoma udne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Sluajem baen u njeno drutvo pre mnogo godina, moja je dua, od prvog naeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobino njegovo znaenje, niti da savladam njegovu neodreenu snagu postajalo je sve gore i tee. Ali mi smo se nali; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, meutim, izbegavala drutvo, i priljubivi se uz mene inila me srenim. Srea je diviti se; srea je sanjariti. Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obini; njena duevna snaga bila je ogromna. Oseao sam to, i u mnogim stvarima postao njen uenik. Uskoro sam doekao da stavi ispred mene gomilu onih mistikih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obino smatraju samo kao ostatak ranije nemake knjievnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zato, bilo omiljeno i stalno tivo, a vremenom postade i moje, moda po onom prostom ali snanom uticaju navike i primera. U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja naela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog to sam itao mogla nai bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogreno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj eni da me vodi i poao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamiljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi poloila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, udne rei, ije se neobino znaenje zapeatilo u mojoj svesti. Onda bih asovima ostajao uz nju; sluao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala uasna - a tamna senka mi pala na duu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od

tih, isto nadzemaljskih tonova. I tako, srea bi napreac ustupila mesto uasu, najvea lepota bi se pretvorila u najveu gnusobu, kao to je Hinon28 postala Gehena29. Nije potrebno tano odreivati pravi karakter istraivanja, koja su, proizlazei iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora izmeu Morele i mene. Ko je izuavao ono to se moe nazvati teolokim moralom shvatie nas lako, a ko nije izuavao, u svakom sluaju teko da e nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija30 Pitagorejaca; i, iznad svega, uenje elingovo o identitetu, to behu obino glavne take raspravljanja, koje su davale najveu ar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lini, g. Lok je, mislim, tano definisao tvrdei da se sastoji u istovetnosti jednog umnog bia. A kako pod linou podrazumevamo umno bie koje ima svesti, i poto postoji svesnost koja uvek prati miljenje, to je ba ono to ini sve nas onim to mi zovemo - mi, razlikujui time sebe od drugih bia koja misle, dajui sebi svoje lino postojanje. Ali principium individuationis,31 saznanje onog postojanja, koje se smru ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najivljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zakljuaka koji iznenauju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog naina s kojim je Morela o tome govorila. Ali, ipak, dolo je vreme kada me tajanstvenost u ponaanju moje ene titala kao maija. Nisam vie mogao da izdrim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodinog govora, ni blesak njenih tunih oiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takoe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlaenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila ena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbie na njenom obrazu, a plave ile na bledom elu odskoie, i u jednom trenutku moje se bie topilo od saaljenja, ali u iduem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih oiju, i dua bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu stranu bezdan.
28

Hinon - dolina kod Jerusalima gde su Jevreji prinosili svoju decu na rtvu bogu Molohu. 29 Gehena - pakao 30 palingenezija - uenje o ponovnom roenju 31 prinripium individnationis (lat.) - naelo individuacije

Treba li onda da kaem da sam prieljkivao sa ozbiljnom i arkom eljom as Moreline smrti? Da, prieljkivao sam; i izdrao mnogo dana, mnogo nedelja i tekih meseci, dok mi izmueni ivci ne zagospodarie razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvnikim srcem, proklinjao dane, asove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve dui i dui to se njen neni ivot vie gasio, kao senke pri smiraju dana. Ali jedne jesenje veeri kada su vetrovi poivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskonog oktobarskog lisnatog granja. - Ovo je dan nad danima - ree ona kada sam joj se pribliio - dan nad svim danima da se ili ivi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i ivota ah, a jo lepi za keri neba i smrti. Poljubih je u elo, a ona nastavi: - Ja umirem, ali u iveti. - Morela! - Nije bilo dana kada si me voleo... ali oboavae kad umre onu koje si se grozio za ivota. - Morela! - Jo jednom ti kaem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi ah, tako male - koju si oseao prema meni, prema Moreli. I kad moja dua ode, dete e iveti - tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani bie dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih oseanja, kao to je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, asovi tvoje sree su minuli, a radost se ne bere dva puta u ivotu, kao rue to dvaput cvetaju. Nee onda igrati vie ulogu oveka iz Teosa,32 nego e, ne poznavi slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvaki pokrovac, kao to ine muslimani u Meki. - Morela! - viknuh - Morela, otkuda ti to zna? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pree njenim udovima, i tako je umirala, a ja vie ne uh njen glas. Ali, kao to je prorekla, njeno dete, koje je umirui rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, erica, ivelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savrena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, veom no to bih verovao da je mogue oseati prema ma kom biu na zemlji. Ali, nebo ove iste ljubavi potamni, a potitenost, strava i tuga prekrie ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobino uzrastom i
32

Teos - grad u Maloj Aziji, mesto roenja Anakreonta

umom. Neobino, zaista neobino, bilo je njeno telesno napredovanje, ali uasne, ah, uasne i pune uznemirenja bejahu misli to su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bia. A zar je moglo biti drukije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle ene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog asa sevali iz njenih velikih i umnih oiju? Kad je, kaem, sve to postalo oigledno mom uasnom razumu te nisam vie mogao to da sakrijem od svoje due, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajui sve to, zar je onda udno to su se strane i razdraljive sumnje uvukle u moju duu, ili to se moje misli vratie na one divlje prie i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da oboavam, i, u strogoj osamljenosti moje kue, pazio sam sa velikim strahom na sve to se nje ticalo. Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uivao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove slinosti s majkom, tunom i mrtvom. I svakog asa sve tamnije postajahu te senke slinosti, sve punije i sve odreenije, sve udnije i sve stranijeg i groznijeg izgleda... Njen osmeh, slian majinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuvie savrene slinosti. Oi su joj bile sline Morelinim - i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo esto zavirivale u dubinu moje due Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujuim znaenjem. U konturama njenog visokog ela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tunim zvucima njenog govora, i iznad svega, ah, iznad svega, u izrazima i reenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i ive, nalazio sam hrane za misli i uas koji me saiu, mene onog crva to nije hteo da umre. Piooe tako deset godina njenog ivota, a moja ki ivela je na zemlji jo nekrtena. edo moje i duo moja bila su imena koje je ljubav oeva obino upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana iskljuivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad keri nisam govorio o majci; bilo mi je nemogue. Zbilja, za kratko vreme njenog ivota, ona nije nita doznala o spoljanjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom inilo se mojoj dui, rastrojenoj i potresenoj, da e se obredom krtenja osloboditi uasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa

mnogim imenima nenim, srenim i dobrim. Pa ta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom uinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoonica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje due, kada ispod zamagljenih svodova, u tiini noi, proaputah na uvo sveteniku slogove - Morela. I ko bi to drugi sem crni avo zgrio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvi se na tu jedva ujnu re, podie svoje sjajne oi sa zemlje k nebu, i padajui mrtva na kamene crne ploe nae porodine crkve, odgovori: Evo me! Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih rei do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te rei sa siktanjem jurnue u moj mozak. Godine... godine mogu proi, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cvee i vino -ali alosna vrba i kiparis senali su me dan i no. Nisam vodio rauna o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoe s neba, na zemlji se smre, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i meu svima njima ja videh samo - Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasii morski uborili su bez prestanka - Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne naoh nikakvih tragova od prve - u grobnici, u koju sam poloio drugu Morelu... 1835. Preveo Momilo Joji

NEKI POSTUPCI U IVOTU JEDNOG PISCA U MODI

... all people went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastinom udu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola Ja sam - ili, bolje rei, bio sam - veliki ovek; ipak, nisam ni autor Diniusa, niti ovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Douns, i roen sam negde u gradu Fjum-Fadu. Prva stvar koju sam u ivotu uinio je bila da sa obe ruke epam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego to sam dorastao do pantalona. Tada sam poeo da oseam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako ovek ima dovoljno upeatljiv nos, mogao, jednostavno sledei ga, postati slavan. Ali moja panja nije bila ograniena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlaio svoju surlinu i pio pet-est aica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih poao sa njim u njegovu radnu sobu. - Sine moj - rekao je poto smo seli - ta je osnovni cilj u tvom ivotu? - Oe moj - odgovorio sam - to je istraivanje Nosologije. - A ta je, Roberte - zapitao je - Nosologija? - Gospodine - rekao sam - to je nauka o nosevima. - A moe li mi rei - upitao je - ta nos znai? - Nos je bio, moj oe - odgovorio sam, razneen - na razne naine definisan od oko hiljadu razliitih autora. - (Ovde sam izvadio svoj asovnik.) - Sada je podne ili tu negde, imaemo dovoljno vremena da ih sve proemo pre ponoi. Pa da, onda, ponemo: Prema Bartolinusu, nos je ona izboina, ona voruga, ona izraslina, ona...

- Dobro, Roberte - upao je stari dobri gospodin - zaprepaen sam irinom tvog znanja -uveren sam u to - due mi! - (Ovde je sklopio oi i stavio ruku na srce.) - Doi ovamo! - (Ovde me je uhvatio za ruku.) - Tvoje obrazovanje se sada moe smatrati zavrenim - krajnje je vreme da se uhvati u kotac sa ivotom, a ne moe uiniti bolju stvar nego da sledi svoj nos, zbog toga... zbog toga... zbog toga... - (Ovde me je utnuo niz stepenice pravo na ulicu.) - Zbog toga, napolje iz moje kue i neka te Bog blagoslovi! Dok sam u sebi osetio boanski afflatus,33 shvatio sam da je ova nesrea pre bila srea nego ta drugo. Reio sam da me vodi oev savet. Odluio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije. Ceo se Fjum-Fad bio uskomeao. - Divan genije! - rekao je Tromesenik. - Nadmoan psiholog! - rekao je Vestminster. - Pametan momak! - rekao je Stranac. - Odlian pisac! - rekao je Edinburg. - Duboki mislilac! - rekao je Dablin. - Veliki ovek! - rekao je Bentli. - Boja dua! - rekao je Frazer. - Jedan od nas! - rekao je Blekvud. - Ko bi mogao biti? - rekla je gospoa Bas-Blu. - ta bi on mogao biti? - rekla je velika gospoica Bas-Blu. - Gde bi on mogao biti? - rekla je mala gospoica Bas-Blu. Ali ja uopte nisam obraao panju na ove ljude jer sam upravo bio zakoraio u radionicu jednog umetnika. Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-duu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je drao vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-ionoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice. Pribliio sam se umetniku i digao nos. - O, divno! - uzdahnula je vojvotkinja. - Oh, boe! - proaputao je markiz. - O, okantno! - zastenjao je grof. - Oh, strano! - zamumlalo je njegovo kraljevsko visoanstvo. - ta traite za njega? - upitao je umetnik. - Za njegov nos! - uzviknula je vojvotkinja.
33

afflatus (lat.) - nadahnue

- Hiljadu funti - rekao sam sedajui. - Hiljadu funti? - upitao je umetnik, zamiljeno. - Hiljadu funti - rekoh. - Jamite li za njega? - upitao je, okreui nos prema svetlosti. - Je li pravi original? - upita, dodirujui ga sa potovanjem. - Hmm! - rekao sam, uvijajui ga na jednu stranu. - Nijedna kopija nije uzeta? - zapitao je, razgledajui ga pod lupom. - Nijedna - rekoh, podigavi ga. - Izvrsno - izbacio je, iznenaen lepotom tog pokreta. - Hiljadu funti - rekao sam. - Hiljadu funti? - rekao je. - Tano - rekoh. - Hiljadu funti? - rekao je. - Upravo tako - rekao sam. - Imaete ih - rekao je - kakav komad vertu!34 - Tako mi je na licu mesta napisao ek i napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Dermin i poslao njenom visoanstvu devedeset deveto izdanje Nosologije, sa portretom nosine. Onaj tuni, mali raspusnik, princ od Velsa, pozvao me je na veeru. Tamo smo svi bili pisci u modi i recherches.35 Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija, Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana. Bio je tamo neki ovek koji je teio usavravanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija, Kondersita, De Stela i ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja. Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale filozofi. Bio je i Estetikus Etiks. Priao je o vatri, jedinstvu i atomima; o dui koja postoji i pre nego to ue u nae telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i homomeriji36. Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o pjusizmu 37 i konsubstancijalizmu,38 o Homousiju i homousijizmu. 39
34 35

vertu (franc.) - vredan, dragocen, vrli. recherches (franc.) - oni koji su traeni, popularni 36 homomerija - elementi stvari koji su nepromenljivi i kvalitativni, tj. uenje o njima 37 pjusizam - uenje koje tei da priblii englesku crkvu katolikoj, tj. da suzbije racionalistiki protestantizam. 38 konsubstancijalizam - shvatanje da je predmet nauke ono to je u svesti

Bio je i Frikase iz Roer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa veloute sosom; teletinu a la sveti Meneholt; marinat a la sveti Florentin; pomorandin ele en mosa'iques. Bio je tamo i Pijandura O'Puna aa. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i amberten; Riburg i Sv. ore; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je glavom na Klo de Vuo, i govorio, sa zatvorenim oima, o razlici izmeu erija i Amontilada. Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpau i Argostinu - o sumornosti Karavaa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa, o nestalucima Jana Stina. Bio je tamo i predsednik Fjum-fadovskog univerziteta. Bio je miljenja da se u Trakiji Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grkoj. Bio je tamo i Veliki Turin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su aneli konji, petlovi i bikovi; da neko na estom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim brojem zelenih rogova pridrava Zemlju. Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je ta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene Eshilove tragedije; sa pedeset etiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim himnama i ditirambima; sa etrdeset tragedija Homera Juniora. Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutranjim vatrama i tercijarnim formacijama; o gasovitim, tenim i vrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o kriljcima i ljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreu; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-kriljcima i tronoj steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o emu god hoete. Tamo sam bio i ja. Priao sam o sebi - o sebi, o sebi, i o sebi; - o Nosologiji, o svom pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi. - Fantastino pametan ovek! - rekao je princ. - Super! - rekli su njegovi gosti; sledeeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-mi-duu. - Hoete li doi u Almaks, slatko stvorenje? - rekla je milujui me pod bradom. - Sa zadovoljstvom - rekao sam.
39

homousijizam - teoloko miljenje da Hristos nije isto to i Bog

- Nos i sve ostalo? - upitala je. - Ovakav kakav jesam - odgovorio sam. - Izvolite pozivnicu, roeni, i mogu li rei da ete biti tamo? - Draga vojvodkinjo, od sveg srca. - Ju, ne! - ve od sveg nosa? - Sa svakim njegovim deliem, draga - rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i naoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zaguenja. - On dolazi! - rekao je neko sa stepenita. - On dolazi! - rekao je neko malo dalji. - On dolazi! - rekao je neko jo dalji. - Doao je! - uzviknula je vojvotkinja. - Doao je, dragi moj! - i epavi me obema rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuenje. - Diavolo!40 - uzviknuo je grof Kaprikornuti. - Mille tonnerres!41 - izustio je princ od Gremija - Tausend Teufel!42- promumlao je izbornik iz Bladenufa. Ovo se vie nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu. - Gospodine - rekao sam - vi ste babun. - Gospodine - odgovorio je posle pauze - Donner und blitzen43. To je bilo sve to se moglo poeleti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedeeg jutra na ok farmi upucao sam mu nos - a zatim pozvao prijatelje. - Bete44! - rekao je prvi. - Budalo! - rekao je drugi. - Glupaku! - rekao je trei. - Magarino! - rekao je etvrti, - Idiote! - rekao je peti. - Tikvanu! - rekao je esti. - Odlazi! - rekao je sedmi. Osetio sam se zbog svega ovoga ponien i otiao sam ocu. - Oe - rekao sam - ta je osnovni cilj u mom ivotu?

40 41

Diavolo (ital.) - Do avola Mille tonnerres (franc.) - Sto mu gromova 42 Tausend Teufel (nem.) - Hiljadu mu munja 43 Donner und blitzen (nem.) - Munje i gromovi 44 Bete (franc.) - Budalo

- Sine moj - odgovorio je - to je jo uvek izuavanje Nosologije; ali upucavi izbornikov nos, prekardaio si granicu. Istina je, ima divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili su te, a on je postao heroj dana. Slaem se da u Fjum-Fadu veliina pisca, zavisi od duine njegovog nosa, ali, zaboga, ne moe se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopte nema. 1835. Preveo Sveta Bulatovi

KRALJ KUGA
Pria sa alegorijom The gods do bear and will allow in kings The things which they abhor in rascal routes. Buckhurst's Tragedy of Ferrex and Porrex. Bogovi trpe i doputaju da kraljevi ine stvari kakve preziru kod proste svetine Bukharstova Tragedija Fereksa i Poreksa Oko dvanaest asova, jedne noi meseca oktobra, za vreme slavne vladavine Edvarda Treeg, dva mornara iz posade Neobuzdane, trgovake kune koja je plovila izmeu Slajsa i Temze i sada bila na sidritu rene luke, sedeli su, u udu to su se tu obreli, u toionici pivnice u parohiji Svetog Andreja u Londonu - pivnice nad ijim je ulazom bio nacrtan lik Veselog mornara. Prostorija ove krme, iako oskudno nametena, zidova crnih od dima, niske tavanice, a i u svakom drugom pogledu istovetna sa uobiajenim izgledom i atmosferom krmi toga vremena, ipak je, po miljenju grotesknih grupica, razasutih po prostoriji, sasvim odgovarala svojoj nameni. Naa dva mornara su, verujem, meu njima bili najzanimljivija ako ne i najupadljivija druina. Jedan od njih, naizgled stariji, koga je njegov drugar zvao karakteristinim nadimkom Kraka, bio je istovremeno i mnogo vii rastom. Imao je skoro dva metra, a povijena lea bila su, izgleda, posledica neuobiajeno visokog rasta. Preteranost u visini nosila je, meutim, manjkavosti na drugoj strani. Bio je izrazito mrav; pijan je, kako su to tvrdili njegovi drugovi, mogao da poslui kao zastavica na vrhu jarbola, a trezan kao jedrena motka. Ove obesne ale, kao ni mnoge druge njima sline, meutim, nisu pokretale na mornarevom licu miie koji slue smejanju. Visoke jagodice, veliki povijen nos, neupadljiva brada, upala donja vilica i ogromne, buljave i blede oi - ceo izgled njegovog lica, iako proet izvesnom tvrdoglavom ravnodunou prema svetu uopte, bivao je toliko ukoen i ozbiljan da nije mogao valjano da se podraava i opisuje.

Mlai je mornar izgledom bio suta suprotnost svom drugaru. Nije bio vii od metar i dvadeset. Par kratkih, krivih nogu nosio je zdepasto, nezgrapno telo, a neobino debele i kratke ruke, zajedno sa golemim akama, visile su klatei se kao noge morske kornjae sline perajima. Sitne oi neodreene boje mirkale su duboko usaene pod veama. Nos mu je bio utonuo u mesnato, okruglo, zadriglo, zajapureno lice; debela gornja usna odmarala se na donjoj, jo punijoj, dajui mu izraz samodopadljivog zadovoljstva, pojaanog navikom vlasnika tih usana da ih s vremena na vreme oblie. Izvesno je da je svog visokog drugara s broda posmatrao s dvojakim oseanjem divljenja i poruge; povremeno bi se bio zabuljio u njegovo lice kao sunce kad na zalasku zuri u litice Ben Nevisa. Hodoae ovog vrlog para po okolnim pivnicama u ranijim nonim asovima bilo je raznoliko i uzbudljivo. A zalihe novca, ma koliko velike, nisu uvek neiscrpne: u ovu krmu nai su drugari uli praznih depova da okuaju sreu. Upravo u asu kada ova pria poinje, Kraka i njegov drugar, Hju Kabanica, sedeli su za hrastovim stolom usred pivnice, s oba lakta naslonjeni na sto, i rukama podupirali obraze. Obojica su buljila, preko velikog kondira punog neplaene opojne tenosti, u zlokobne rei Krede nema, koje su, na njihovo zaprepaenje i gaenje, bile ispisane iznad vrata tim istim mineralom o ijoj su nestaici govorile. Nijednog od ova dva zatonika mora nismo, po pravdi, mogli optuiti za dar odgonetanja pisanih znakova - dar koji je u narodu toga doba bio tek neznatno manja maija od vetine pisanja. Ali, istini za volju, iskrivljenost itavog natpisa -neopisivo bono zanoenje tih slova - nagovetavali su, po miljenju oba mornara, dui period loeg vremena, pa su odluili da odmah, kako je to Kraka slikovito rekao, ispumpaju vodu iz broda, dignu jedra i otplove ispred bure. im su, po dogovoru, ispili ostatak piva i pritegli krajeve kaputa, jurnuli su na ulicu. Iako je Kabanica dva puta upao u kamin, mislei da su to vrata, na kraju krajeva uspeli su da pobegnu. Kada je na satu izbilo pola jedan, nai junaci su obeenjaki i iz sve snage trali mranim sokakom u pravcu Stepenica Svetog Andreja, dok ih je u stopu sledila gazdarica Veselog mornara. U doba u kojem se deava ova ivahna pria, a povremeno i koju godinu pre i posle ovog vremena, itava je Engleska, a posebno njena prestonica, odjekivala od krikova Kuga, -uzvika koji su svima ulivali strah u kosti. Grad je bio uveliko opustoen, a u onim zastraujuim delovima uz Temzu, iz kojih je, po mranim, uzanim i prljavim ulicama,

izvirao Demon Zaraze, mogli su se sresti jo samo Strah, Uas i Praznoverje. Kraljevskim proglasom ovi delovi grada bili su stavljeni van zakona i svim je graanima, pod pretnjom smrtne kazne, bilo zabranjeno da narue pusto te oblasti. Meutim, ni kraljevo nareenje, ni ogromne pregrade, postavljene na poecima prokaenih ulica, ak ni pretea uasna smrt koja je gotovo sigurno kosila nesrenike koje nikakva opasnost nije mogla odvratiti od avanture - nita nije spreavalo none razbojnike da do kraja opljakaju prazne i naputene kue i uzmu i poslednji komadi gvoa, mesinga i olova koji se mogao preprodati. Posebno zimi, kada bi se pregrade uklonile, brave, reze i tajni podrumi postajali su slaba zatita za bogate zalihe vina i estokih pia koje su trgovci, ije su se prodavnice nalazile u tom kraju, ostavljali za sobom beei ispred poasti. Ipak je veoma mali broj na smrt preplaenih ljudi ta zlodela pripisivao ljudskim rukama. Kuni duhovi, zli dusi zaraze i demoni groznice bili su, prema optem ubeenju, glavni uzroci zlih rabota, a gradom su se iz asa u as irile prie koje su ledile krv u ilama, pa je na kraju sve kue u zabranjenoj oblasti, poput grobnog pokrova, obavio uas. I sami su lopovi esto beali pred strahotama vlastitog razbojnitva, ostavljajui taj samotni prostor zabranjene zone mraku, tiini, kugi i smrti. Jedna od ve pomenutih stranih pregrada, koje su oznaavale zabranjena kuna podruja, ispreila se Kraki i asnom Hjuu Kabanici dok su beali niz jedno sokae. Vratiti se nisu mogli, a nije bilo vremena za gubljenje jer im je potera bila za petama. istokrvni mornari su se k'o od ale popeli uz ogradu od grubo tesanih dasaka; pomahnitali od uzbuenja izazvanog podjednako piem i beanjem, bez oklevanja su preskoili prepreku i, nastavivi pijanu trku uz viku i ciku, izgubili su se u smrdljivom spletu uliica tog tamnog vilajeta. Da nisu bili toliko ogrezli u piu, njihov teturavi trk sigurno bi zaustavile uasne slike predela koji ih je okruivao. Vazduh je bio hladan i pun izmaglice. Kamenje kaldrme, izvaljeno iz leita, bilo je razbacano po visokoj, otroj travi koja im se ovijala oko stopala i lanaka. Uruene kue zakrile su ulice. Svuda sa se irili odvratni, otrovni smradovi; a jeziva svetlost, koja je ak i u pono izbijala iz magliaste i kune atmosfere, ocrtavala je u prolazima i sokacima, ili u kuama bez stakala na prozorima, leeve mnogih nonih razbojnika koje je ruka kuge zaustavila u pljaki. Meutim, estina takvih prizora, utisaka i prepreka nije mogla da zaustavi ova dva, po prirodi hrabra oveka, sada puna lude smelosti i

opojne tenosti, koji su, nesumnjivo i pravo -koliko im je to pijanstvo dozvoljavalo - lajali u eljust Smrti. Napred i samo napred grabio je mrgodni Kraka, dok se sumornom pustoi irila jeka njegovih urlika nalik na indijanske ratne poklie; napred i samo napred kotrljao se i demekasti mornar Kabanica, drei se kaputa svog ivahnijeg saputnika i nadglasavajui njegove izuzetne napore na polju vokalne muzike vlastitom bikovskom rikom in basso iz punih plua. Bilo je oigledno da su stigli u sredite zaraene oblasti. Svaki teturavi korak vodio ih je u vei smrad i strahotu - sokaci su bivali sve ui i krivudaviji. Sa trulih krovova svaki as bi otpadao po neki golemi kamen ili greda koji su svojim dugim i tekim padom svedoili o visini okolnih kua; i dok su se s mukom probijali kroz gomile ruevina i ubreta, ruke su im esto doticale kosture ili se oslanjale na jo uvek mesnate leeve. Iznenada, naa su dva mornara nabasala na ulaz u visoku, sablasnu kuu; uzbueni Kraka zapitao je iz sveg glasa, a iz kue su mu odgovorili, brzo se niui jedan za drugim, mnogobrojni divlji, podsmeljivi i neljudski krici. Pijana dvojka se nije uplaila zvukova od kojih bi se, u tom asu i na takvom mestu, sledila krv svakome koga ne greje alkohol u grudima, ve je glavake poletela prema vratima, provalila u kuu i doteturala se, neprestano psujui, u samo sredite zbivanja. Prostorija u kojoj su se obreli bila je, videlo se, radnja nekog pogrebnika; vrata u podu, koja su se nalazila blizu ulaza u kuu, vodila su u prepuni vinski podrum iz ijih je dubina povremeno dopirao zvuk lomljenja boca, potvrujui da se u njemu nalaze velike koliine primamljive tenosti. Nasred sobe stajao je sto - nasred stola kofa puna pia koje je liilo na pun. Svuda po stolu, nagomilane bez ikakvog reda, stajale su boce s raznim vrstama vina i drugih pia, a uz njih vrevi, krazi i pehari razliitih oblika i vrsta. estoro ljudi sedelo je za stolom na drvenim podnojima za mrtvake sanduke. Pokuau da ih opiem jednog po jednog. Licem okrenuta ulazu i, reklo bi se, via od ostalih, sedela je neka osoba koja je, izgleda, predsedavala skupom. Bio je to visok i koat mukarac, a Kraka se zapanjio to je ugledao oveka mravijeg od sebe samog. Lice mu je bilo uto kao afran - ali na njemu, osim jedne jedine, nije bilo crte koja bi zasluila da se opie. Naime, imao je izrazito visoko, odvratno elo, nalik na mesnatu kapu ili krunu pridodatu na normalnu glavu. Usne su mu bile stisnute i namrekane, to je licu davalo izraz sablasne srdanosti, a oi su mu, kao i svima za stolom, bile mutne od pia. Ovaj gospodin bio je od glave do pete odeven u mrtvaki pokrov od crnog,

raskono vezenog svilenog baruna, koji je nosio nemarno prebaen preko ramena, kao panski plat. Na glavi je imao raskoan ukras od perjanica s mrtvakih kola i povremeno ih je samouvereno i znalaki pretresao, a u desnoj ruci drao je golemu ljudsku butnu kost kojom je, sva je prilika, bez ikakvog razloga upravo bio tresnuo jednog lana svoje druine. Njemu nasuprot, leima okrenuta prema vratima, sedela je dama nita manje neobine spoljanjosti. Iako skoro jednako visoka kao i osoba koju smo upravo opisali, nije mogla da se vajka da je neprirodno mrava. Oigledno je bolovala od vodene bolesti u poslednjem stadijumu; njeno telo nalikovalo je na ogromno bure sa ugraenom slavinom a prepuno mladog, oktobarskog piva - ba kakvo je stajalo u oku kraj nje. Lice joj je bilo okruglo kao dugme, crveno i debelo; a ona ista neobina svojstvenost, ili bolje, njeno nepostojanje koje smo pomenuli opisujui predsednika, videla se i kod ove dame - samo jedna crta njenog lica bila je vredna pomena: u stvari, otroumni mornar Kabanica odmah je primetio da se svako od prisutnih na ovom poselu mogao opisati pomou jedne jedine karakteristine crte; svako od njih je, inilo se, prisvojio iskljuivo pravo na jednu izrazitu crtu fizionomije. Kod dame o kojoj je re to su bila usta. Poinjui od desnog, strahovita se razvalina protezala do kraja levog uha tako da su joj kratke minue, koje su visile na obe usne resice, stalno upadale u taj golemi otvor. Ona se, meutim, svojski trudila da usta dri zatvorena i da deluje dostojanstveno u haljini koja je, u stvari, bila svee utirkana mrtvaka koulja, zakopana do brade, s nabranim okovratnikom od tankog muslina. Njoj s desna, sedela je siuna mlada ena koja je, inilo se, bila tienica krupne dame. Ovo neno, maleno stvorenje, oigledno je - sudei po tananim, drhtavim prstima i plaviastoj boji usana i mrljama od groznice razasutim po olovnosivim obrazima, bolovalo od jektike. Uprkos bolesti, njeno je dranje imalo izraziti haut ton; manir kojim je nosila mrtvaki pokrov od najfinijeg indijskog batista bio je ljubak i degage; kovrde su joj padale niz vrat, a na usnama joj je titrao osmejak; njen nos, meutim, suvie dugaak, tanak, kriv, klimav i bubuljiav, nadvio se preko gornje usne i uprkos tome to ga je jezikom neno gurkala u jednu ili drugu stranu, davao joj je izgled pomalo podmukle osobe. Njoj nasuprot, levo od dame koja je bolovala od vodene bolesti, sedeo je podbuo, sipljiv, kostobolan stari, iji su obrazi poivali na njegovim ramenima kao dve meinice pune oporto vina. Izgleda da je on, sedei prekrtenih ruku i s jednom nogom, umotanom u zavoje, podignutom na sto, verovao da zasluuje posebnu panju. Izvesno je da se

ponosio svakim santimetrom svog izgleda, a posebno je uivao u svom napadnom, arenom vrskaputu. Taj komad odee, istini za volju, sigurno je skupo platio, a bio je veoma vesto saiven - napravljen od onih udesno vezenih, svilenih pokrova koji su se u Engleskoj, ali i u drugim zemljama, obino veali na vidljiva mesta kraj grba u venim prebivalitima tek preminulih plemia. Do njega, a predsedniku s desne strane, nalazio se gospodin u dugim belim arapama i pamunim gaama. Telo mu se, na neki smean nain, u delirijumu treslo na mahove, to je Kabanica nazvao jezom. Bio je svee obrijan, a brada mu je bila vrsto uvezana muslinskim povezom; i ruke su mu bile vezane oko zglobova, pa se nije slobodno sluio piem koje se nalazilo na stolu; re je o neophodnoj meri opreza, mislio je Kraka, jer je lice ovog gospodina odavalo pijanduru do sri predanu alkoholu. Dva ogromna uha, meutim, koja ni povez nije mogao sakriti, slobodno su trala u prostoru i povremeno se grevito uljila kad bi do njih dopro zvuk vaenja epa iz boce. Njemu preko puta smestio se esti, poslednji lan druine, neobino ukoen ova koji se, patei od paralize, morao - bez ale - oseati veoma neugodno u neprikladnoj odei. On je jedini bio odeven u nov, lep mrtvaki sanduk od mahagonija. Vrh sanduka, zaglavlje, pritiskalo je nesrenikovu glavu i pokrivalo mu elo poput kapuljae, zbog ega je bio neopisivo zanimljiv. Na bokovima sanduka nalazile su se rupe za ruke, ne samo zbog elegancije ve i zbog puke potrebe; kruto odelo, ipak, spreavalo je vlasnika da kao njegovi drugovi sedi uspravno za stolom; dok je leao pod uglom od etrdeset pet stepeni, oslonjen na nogare, beonjae njegovih ogromnih, buljavih oiju upravljale su se prema tavanici, zaprepaene vlastitom veliinom. Pred svakim uesnikom ovog posela nalazio se deo ljudske lobanje koji je sluio umesto ae. Iznad njih visio je ljudski kostur, obeen za nogu kanapom koji je bio okaen za gvozdeni prsten na tavanici. Drugi krak nesputano je trao ustranu pod pravim uglom, tako da se klimavi i klepetavi skelet njihao i vrteo po efu svakog daka vetra koji bi puhnuo kroz prostoriju. U lobanji ove gnusne visee naprave arila se hrpica ugljako ja je treperavom ali jasnom svetlou obasjavala itav prizor; mrtvaki sanduci i svi ostali predmeti, koji su pripadali pogrebniku, vlasniku radnje, bili su naslagani uvis uza zidove i prozore, tako da nijedan traak svetla nije prodirao na ulicu. Ugledavi ovaj neobini skup i jo neobiniju opremu njegovih uesnika, naa dva mornara nisu se, kako smo to mogli oekivati, ponaala

s dolinim potovanjem. Kraka je, naslonivi se na zid kraj kojeg se naao, obesio donju vilicu vie nego obino i raskolaio oi to je jae mogao; Hju Kabanica, sagnuvi se tako da mu se nos naao u visini stola, oslonio se dlanovima o kolena i prasnuo dugim, glasnim, tretavim grohotom izrazito neumesnog i neumerenog smeha. Visoki predsednik, ne uvredivi se zbog ovog sasvim nepristojnog ponaanja, ipak se ljubazno osmehnuo uljezima - klimnuo im dostojanstveno glavom ukraenom crnim perjanicama, priao im, uhvatio ih za ruke i poveo ih do sedita koja su ostali lanovi posela u meuvremenu postavili. Kraka se nije nimalo protivio, ve je posluno seo; galantni Hju pomaknuo je svoje podnoje za mrtvaki sanduk blie elu stola, uz mesto na kom je sedela malena jektiava dama u mrtvakom pokrovu, razdragano se svalio na sedite i natoivi crno vino u lobanju, ispio ga u ime boljeg poznanstva. Hjuovo drsko ponaanje strano je naljutilo ukoenog gospodina u sanduku, zbog ega je moglo doi do ozbiljnih razmirica da predsednik nije u tom trenu, udarajui o sto svojom mougom skrenuo panju na sledee rei: - Dunost nam je da ovom srenom prilikom. - Zaustavi - prekinuo ga je Kraka ozbiljno - stani malo, kad ti kaem, i reci mi koji ste vi i ta, do avola, radite, nagizdani k'o neastivi i zato cevite pie koje je ovde preko zime ostavio moj drugar, pogrebnik Vil Vimbl! Na ovu neoprostivu neutivost itava je druina skoila i divljaki i strano rikala, kao i onda kad su kricima privukli panju mornara. Predsednik se, meutim, prvi pribrao i, obraajui se Kraki posle krae pauze opet progovorio: - Drage volje i u razumnoj meri zadovoljiemo znatielju tako uglednih, ako i nezvanih, gostiju. Znajte, dakle, da sam ja vladar na ovim prostorima i da je moja vlast neograniena pod titulom Kralj Kuga Prvi. - Ova prostorija, za koju mislite da je radnja pogrebnika Vila Vimbla - oveka koga mi ne poznajemo i ije plebejsko ime nikad do ove noi nije povredilo nae kraljeve ui - ova soba je, kaem, Sveana sala naeg dvora, namenjena sednicama naeg kraljevskog saveta i drugim svetim i uzvienim ciljevima. - Plemenita dama nama nasuprot je Kraljica Kuga, naa Presvetla supruga. Ostale uzviene linosti koje vidite lanovi su nae porodice i nose oznake kraljevske krvi u svojim uvaenim titulama: Njegova Milost Nadvojvoda O'Kuni - Njegova Milost Nadvojvoda Zaraeni -Njegova

Milost Vojvoda od Poasti - i, Njena Presvetla Visost Nadvojvotkinja od Bubonske kuge. - to se tie - nastavio je vladar - vaeg pitanja zato ovde sedimo na sednici Saveta, oprostiete nam to emo vam rei da se to tie nas i jedino nas i naih privatnih i vladarskih interesa i ni na koji nain se ne dotie nikog osim nas samih. Ali, uzevi u obzir prava za koje gosti i stranci mogu pomisliti da im pripadaju, objasniemo vam da smo se okupili noas da, posle revnosnog prouavanja i preciznog istraivanja, ispitamo, analiziramo i do kraja odredimo neodredljiv duh - neshvatljive odlike i prirodu neprocenjenih vrednosti vina, piva i drugih pia u kojima uivaju naa grla u ovoj bogatoj prestonici, pa da time, ostvarimo i nau nameru i da neto uinimo i za dobrobit onog nadzemaljskog vladara koji vlada svima nama, ije je kraljevstvo bezgranino, a zove se Smrt. - Ime mu je Mika Dave - uzviknuo je Kabanica pruajui dami pored sebe lobanju sa vinom i sipajui sebi po drugi put. - Bezverni nitkove - rekao je predsednik, obraajui se sada asnom Hjuu - ti nevernie i prokleti bednie, rekli smo da emo se samo iz potovanja prema pravima, koja ne elimo ukinuti ni prostacima, udostojiti da odgovorimo na tvoja nepristojna i nerazumna pitanja. Jer, iako ste nepozvani doli na sednicu naeg Saveta, mi verujemo da je naa sveta dunost da u svakog od vas ulijemo galon ovog slatkog vina, da vam damo da ga ispijete naiskap i to kleei na kolenima za sreu i blagostanje naeg kraljevstva, pa da slobodno produite svojim putem ili ostanete ovde i priete naem stolu, kako vam ve bude drago. - To bi, bojim se, bilo nemogue - uzvratio je Kraka koji je oigledno oseao izvesno potovanje prema dostojanstvenom stavu Kralja Kuge Prvog jer je, dok je govorio, stajao pridravajui se za sto. - Bilo bi, Vae Visoanstvo, molim lepo, nemogue da pod svoju palubu ukrcam i etvrtinu tenosti o kojoj je Vae Visoanstvo govorilo. Da ne priam o teretu koji sam ukrcao pre podne, neto kao redovni balast, pa tek pivo i drugo pie koje sam veeras utovario u vie luka; pod palubom sada imam pun tovar opojne tekuine koju sam poteno namirio u Veselom mornaru. Zato molim Vae Visoanstvo da moju dobru volju spram vas prihvati kao svrenu stvar... jer nema anse da ja pristanem da popijem makar i jednu kap, a najmanje kap te odvratne, ustajale vode s dna brodskog korita koja je pravi bukuri. - Povuci to, zvrndove - prekide ga Kabanica koji se zgranuo to njegov drugar tako dugo govori i jo se neka. - Povuci to i, kad ti kaem, ne blebei vie, Krako. U mojoj utrobi ima jo mesta, iako priznajem da se

i moj brod, kao i tvoj, nagnuo na bok; i za tvoj teret ja bi', bolje nego da talasamo, probao da naem mesta, ali... - Ova rasprava - upleo se predsednik - nije u skladu sa odredbama kazne ni sa presudom, koja je sasvim prosena, a koja se ne moe menjati ni opozvati. Uslovi koje smo odredili moraju se ispuniti do poslednjeg slova i bez otezanja, a ako ne uspete, odreujemo da vas veu za noge i vrat zajedno, kao buntovnike, utope u ovom buretu oktobarskog piva! - Presuda!... Presuda!... Pravilno!... Pravedno!... Mudra odredba!... Dostojna i ispravna, sveta presuda - vikala je porodica Kuga u glas. Kralju se elo namrtilo u bezbroj bora; kostobolni stari duvao je kao veliki meh, dama s mrtvakim pokrovom mlatila je nosom tamo-amo; gospodinu u pamunim gaama nauljile su se ui; ona u mrtvakoj koulji hvatala je vazduh kao riba na suvom; onaj u sanduku izgledao je ukoeno i kolutao oima. - Ah! Ah! Ah! - cerekao se Kabanica, ne osvrui se na optu uzbuenost - aha, ha, aha, ha! Aha, ha, aha, ha, Ah! Ah! Ah, kazao sam ja rekao je najzad - kazao sam ja kad je gospodin Kralj Kuga udario nama ovu zvrku da dva ili tri galona ovog bukuria od vina ne znae nita za vrstu i nepreto varenu brodicu kao to je moja... ali ako treba da pijem u zdravlje avola (Bog da mu oprosti) i da jo kleknem pred ovu nakazu od kralja, za koju znam, kao to i za sebe znam da sam greni mornar, da je niko drugi nego glumac Tim Provala glavom i bradom - pa to je druga pria i meni to uopte ne ide u glavu. Nisu mu dali da u miru zavri svoj govor. un je pomenuo Tima Provalu, itava druina skoila je na noge. - Izdaja - povikalo je njeno Visoanstvo Kraljica Kuga Prva. - Izdaja - rekao je kostobolni stari. - Izdaja - vritala je Nadvojvotkinja od Bubonske Kuge. - Izdaja - mrmljao je gospodin kome su svezali bradu. - Izdaja - reao je ova iz sanduka. - Izdaja! Izdaja! - vritalo je njeno Usnato Visoanstvo. Uhvativi nesrenog Kabanicu, koji je upravo hteo da natoi jo jednu lobanju vina, za zadnji kraj pantalona, podigla ga je visoko u vazduh i bez suvinih ceremonija bacila ga u veliko bure njegovog omiljenog piva. Nekoliko puta njegova se glava pojavila na povrini kao jabuka u punu da bi na kraju nestala u vrtlogu pene koju je obilato stvaralo Hjuovo bacakanje. Visoki mornar, meutim, nije bespomono gledao patnje svog drugara. Neustraivi Kraka gurnuo je Kralja Kugu kroz otvor na podu, psujui zalupio vrata i poao ka sredini prostorije. Skinuo je skelet koji je

visio iznad stola i poeo da mlatara njime tako snano i estoko da je, dok su gasnuli poslednji traci svetlosti, razmrskao glavu kostobolnom stariu. Potrao je zatim do bureta s pivom i Hjua Kabanice i u trenu prevalio taj ogroman drveni sud. Iz bureta je potekla bujica piva - tako snana - tako silovita - nezaustavljiva - da je preplavila itavu sobu - prepuni sto se prevrnuo - podnoja mrtvakih sanduka se okrenula naopake - kofa s punem upala je u kamin - a dame u histeriju. Gomile mrtvake opreme plovile su po prostoriji; vrevi, krazi i baloni pomeali su se bez reda u sveoptoj melee, a boce opletene vrbovim pruem bespomono su se sudarale s bocama opletenim kanapom. ovek koga je hvatala delirina jeza odmah se utopio - ukoeni gospodin otplovio je u sanduku - a Kraka je pobedniki zgrabio oko struka debelu gospou u mrtvakoj koulji, izjurio s njom na ulicu i uputio se pravo na Neobuzdanu, dok je za njim punom parom plovio i strani Hju Kabanica koji je, poto je kinuo tri ili etiri puta, daui i duvajui pourio u drutvu Nadvojvotkinje od Bubonske Kuge. 1835. Prevela eljka Kalanja

SENKA, PARABOLA
Zaista! Ja idem kroz dolinu senki. Psalm Davidov Vi koji ovo itate jo ste meu ivima; ali, ja koji piem biu ve odavno otiao u carstvo senki. Jer zaista, neobine e se stvari dogoditi, i tajne e se stvari saznati, i mnogi vekovi e proi, pre nego to ove uspomene budu viene od ljudi. A kada budu, imae nekih koji nee verovati, i nekih koji e sumnjati, no ipak bie i jedan mali broj onih koji e nai mnogo ega za razmiljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvoa. Godina je bila godina uasa, i oseaj a jaih od uasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila rairila. Onima koji su bili veti u itanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, izmeu ostalih bilo je jasno da je sada dola bila ona promena sedam stotina i devedeset etvrte godine kada se, ulazei u znak Ovna, planeta Jupiter spojila sa crvenim prstenom stranog Saturna. Neobini duh neba, ako ja ne tumaim sve veoma ravo, pokazao se jasno ne sanjo u fizikoj kugli zemljinoj, nego i u duama, matama i razmiljanjima ljudskim. Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina, u jednoj otmenoj dvorani jedne mrane varoi koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noi mi, jedno drutvance sedmorice. U nau sobu nije bilo drugog ulaza do na jedna visoka vrata od bakra, ta vrata su bila izgraena od vetaka Korinosa, i kako su bila neobino umetnike izrade, zatvarala su se iznutra. Crne draperije u mranoj sobi zatvarale su od nas izgled meseca, sjaj zvezda i opustele ulice od ljudi - ali znaenje i uspomena na zlo nisu mogli biti tako iskljueni. Imalo je svuda oko nas stvari o kojima ne mogu dati nikakvog jasnog rauna - stvari materijalnih i duhovnih - teina u atmosferi oseanje guenja - strah - i, nadasve, ono uasno stanje egzistencije, koje imaju nervozni ljudi kada su im ula otro iva i budna, a u isto vreme moi miljenja lee uspavane. Neka mrtva teina leala je na nama. Leala je na naim udovima - na kunom nametaju - na peharima iz kojih smo pili; i sve stvari bile su time pritisnute i prignjeene, sve stvari osim plamenova sedam gvozdenih lampi koje su osvetljavale nau gozbu.

Uspravivi se u visokim, tankim linijama svetlosti, oni su ostali tako gorui bledo i bez pokreta, i u ogledalu, koje je njihov blesak pravio na okruglom stolu od abonosa za kojim smo sedeli u drutvu, svaki od nas posmatrao je bledilo svoga sopstvenog lica, i uznemireno zveranje u oborenim oima svojih drugova. A ipak, mi smo se smejali i bili smo veseli na svoj naroiti nain koji je bio histerian; i pevali smo pesme Anakreontove - koje su ludost; i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio jo jedan stanovnik nae sobe u osobi mladoga Zoilusa. Mrtav i sav ispruen, leao je on, uvijen u mrtvaki pokrov - genije i demon ovog prizora. Avaj! on nije imao nikakva udela u naem veselju, osim to je njegovo lice, iskrivljeno kugom, i to su njegove oi, u kojima je smrt tek upola bila ugasila oganj bolesti, izgledale da imaju tako ivog udela u naem veselju, kao to moda mrtvi imaju u veselju onih koji imaju da umru. Ali mada sam ja, Ojnos, oseao da su oi umrloga bile na meni, ja sam se ipak usiljavao da ne primetim gorinu njinog izraza, i gledajui vrsto dole u dubine abonosovog ogledala, pevao sam glasnim i zvunim glasom pesme sina varoi Teosa.45 Ali postepeno moje pesme prestadoe, i njihovi odjeci, kotrljajui se daleko izmeu tamnih draperija sobe, postadoe slabi i nerazgovetni, i tako iezoe. I gle, izmeu tih tamnih draperija gde se zvui pesme izgubie izae jedna mrana i neodreena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od oveka. Ali to je bila senka ni od oveka ni od boga, niti od ma koje poznate stvari. I drui i za malo meu draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na povrini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodreena, i bila je senka niti oveka niti boga, ni boga grkog, ni boga haldejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tuanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu re, nego je tu zastala i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro seam, elo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u drutvu, kada smo videli senku, kako je izala izmeu draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oi, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavi tiho nekoliko rei, zapitah senku za njeno prebivalite i za njeno ime. I senka odgovori: Ja sam Senka, i moje je prebivalite blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mranih dolina Jelisijuma koje se granie sa gadnim kanalom Haronovim. I onda mi, sedmorica skoismo sa naih sedita u uasu, i stajasmo drui i tresui se, i preneraeni, jer
45

Misli se na Anakreonta, koji se rodio u ovom varoi.

zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bia, nego mnoine bia, i menjajui se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tuno na nae ui, u dobro poznatim i dobro zapamenim naglascima mnogih tisua umrlih prijatelja. 1835. Preveo Svetislav Stefanovi

UTANJE
Bajka Vrhovi bregova spavaju; doline, stene i peine ute. Alkman46 uj me, ree Demon, sputajui ruku na moju glavu. Predeo o kome govorim jeste jedan pusti predeo u Libiji na obalama reke Zeire. I tamo nema mira, ni utanja. Vode te reke su afranove i bolesne boje, i one ne teku ka moru, nego drhte uvek i veito pod crvenim okom sunca, u bunom i grevitom pokretu. Za mnogo milja na obe strane muljevitog renog korita prostire se bleda pustinja dinovskih vodenih krinova. Oni uzdiu jedan drugom u toj samoi, i pruaju nebu svoje duge sablasne vratove, i klimaju tamo i amo svoje veite glave. I neki neodreen um dolazi izmeu njih kao um podzemne vode. I oni uzdiu jedan drugome. Ali ima granica njihovom carstvu - granica od crne, strane, visoke ume. Tu kao talasi oko Hebrida, nisko ipraje veito je u pokretu. Ali nema ni najmanjeg vetarca nigde na celom nebu, i visoko praumsko drvee njija se veito tamo i amo sa snanim i burnim zvukom. I sa njihovih visokih kruna padaju, jedna po jedna, veite rose. A pri korenju im, udno otrovno cvee lei grei se u uznemirenom dremanju. A iznad njih, sa glasnim i uteim umom, sivi oblaci lete veito ka zapadu, dok se ne skotrljaju kao vodopad preko vatrenog bedema horizonta. Ali nema ni najmanjeg vetra na nebu. A na obalama reke Zeire nema ni mira ni utanja. Bila je no i kia padae. I padajui to bee kia a kada je pala ona bee krv. I ja sam stojao u movari izmeu visokih ljiljanova, a kia je padala na moju glavu - i krinovi su uzdisali jedan drugom u sveanosti svoje osamljenosti. I sasvim odjednom, mesec se rodi kroz tanku avetinjsku maglu, i bee purpurne boje. I moje oi padoe na ogromnu sivu stenu to je stojala na obali reke, i bee obasjana svetlou meseca. I stena bee siva, i avetinjska, i visoka, - i stena bee siva. Spreda na njoj behu slova urezana u kamenu, i ja idoh kroz moar od vodenih krinova dok ne dooh blizu do
46

Alkman (oko 625. pre n.e.) iz Sadra - najstariji nama poznati grki horovoa

obale, da sam mogao proitati slova na kamenu. Ali ih nisam mogao odgonetnuti. I ja pooh nazad u moar, kada mesec zasija jo jae crveno, i ja se okrenuh nazad, i pogledah na stenu i na slova; i slova behu: SAMOA. I ja pogledah gore; i na vrhu stene stajae ovek; i ja se sakrih meu vodene krinove da bih posmatrao pokrete oveka. I ovek bee visok i snaan, i od plea do nogu bee ogrnut u togu staroga Rima. I crte njegove figure behu nejasne - ali njegove crte lica behu crte nekog boanstva; jer veo noi, i magle, i meseca, i rose ostavie nepokrivene crte njegova lica. I njegovo elo bee visoko od misli, a njegovo oko divlje od tuge; i u ono malo bora na njegovu obrazu, itao sam prie bola, umora i dosade sa oveanstvom, i eznue za samoom. I ovek sede na steni, i nasloni glavu svoju na ruku, i gledae u pusto. Gledao je dole u nisko nemirno ipraje, i gore na visoko praumsko drvee, i jo vie gore na utee nebo, i na purpurni mesec. A ja sam leao u zaklonu od krinova, i posmatrao sam pokrete oveka. I ovek je drhtao u samoi; ali no se gubila, a on je sedeo na steni. I ovek okrete svoju panju sa neba, i pogleda dole u pustu reku Zeire, i na ute sablasne vode, i na blede legije vodenih krinova. I ovek sluae uzdisaje vodenih krinova, i um koji je izmeu njih dolazio. A ja sam leao u mom zaklonu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek drhtae u samoi; ali no se gubila, a on je sedeo na steni. Onda ja sioh dole u dubine moari, i koraah daleko u pustinji vodenih krinova, i dozivah hipopotame koji su iveli u mulju u dubinama moari. I hipopotami ue moj glas, i dooe sa vodenim bikovima na podnoje stene, i rikahu glasno i strano ispod meseca. A ja sam leao u mome zaklonu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek je drhtao u samoi; - ali no se gubila, a on je sedeo na steni. Tada sam ja prokleo stihije kletvom uzbune; i strana bura skupi se na nebu gde pre toga ne bee nijednog vetarca. I nebo postade modro od estine oluje - i kia udarae po glavi oveka - i bujica reke doe - i reka se od muke zapenui - i vodeni krinovi ciahu u svojim leitima - i uma se savijala pred vetrom - i grom se kotrljao - i munje su padale - i stena se tresla iz temelja. A ja sam leao u mome sklonitu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek je drhtao u samoi; - ali no je bledila, a on je sedeo na steni. Onda sam se razljutio, i prokleo kletvom utanja reku, i krinove, i vetar, i umu i nebo, i grom, i uzdisaje vodenih krinova. I oni bie ukleti, i postadoe mirni. I mesec prestade da se gega - na svom putu gore k nebu - i

grom izumre - i munje ne sevahu - i oblaci viahu nepokretni - i vode se spustie do svog ogledala i stadoe - i drvee se prestade njijati - i vodeni krinovi ne uzdisahu vie - i um izmeu njih ne u se vie, niti ikakva senka zvuka kroz celu tu beskrajnu pustinju. I ja pogledah na slova na steni, i ona behu izmenjena. I slova behu: UTANJE. I moje oi padoe na lice oveka, i njegovo lice bee bledo od uasa. I munjevito, on podie glavu sa ruke, i stade uspravno na steni i sluae. Ali glasa ne bee nikakva u celoj ogromnoj pustinji; i slova na steni behu: UTANJE. I ovek se zatrese, i okrete svoje lice i pobee daleko, i hitno tako da ga vie nisam video: * Ima lepih pria u knjigama Maga - u gvoem povezanim tunim knjigama Maga. Tu ima, kaem, slavnih povesti o nebu i zemlji i o monome moru - i o genijima to upravljaju morem i zemljom i visokim nebom. Tu behu i mnoge mudrosti u izrekama koje izrekoe sibile; i svete, svete stvari u davnini ulo je tuno lie to je drhtalo oko Dodone - ali, kao to je iv Alah! - ta pria to mi je Demon rekao sedei pored mene u senci groba, ja mislim da je najudnovatija od sviju. I kada je Demon dovrio svoju priu, on pade nazad u upljinu groba, i smejae se. A ja se ne mogah smejati sa Demonom, i on me je grdio to se nisam mogao smejati. I ris koji veito stanuje u grobu, izae napolje, i lee kraj nogu Dernonovih, i gledae mu vrstim pogledom u lice. 1837. Preveo Svetislav Stefanovi

LIGEJA
And the will therein lieth, which dieth not. Who knoweth the mysteries of the will, with its vigor? For God is but a great will pervading all things by nature of its intentness. Man doth not yield himself to the angels, nor unto death utterly, sove only through the weakness of hi sfeeble will. Joseph Glanvill. I u tome lei volja koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve proima prirodom svoga naumljenja. Covek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje. Dozef Glenvil47 Ne mogu, po cenu spasenja, da se setim kako sam se, kada, pa ni tano gde, prvi put upoznao sa gospoom Ligejom. Mnoge su godine minule otada, i moje je pamenje oslabilo od goleme patnje. Ili, moda, ja ne umem sada da dozovem u seanje te pojedinanosti, zato to su, uistinu, narav moje drage, njena retka uenost, njena jedinstvena a ipak mirna lepota, i uzbudljiva i zanosna reitost njenog tihog melodinog govora, prodirali u moje srce tako postojano, ali postupno i kriom, da behu nezapaeni i neznani. Ipak, verujem da sam je prvi put i najee viao u nekom velikom, starom, oronulom gradu blizu Rajne. O svojoj porodici -zacelo mi je govorila. Da je pripadala dalekoj starini, o tome nema sumnje. Ligeja! Ligeja! Utonuo u nauke ija je priroda vie no ita drugo podeena da umrtvi utiske spoljanjega sveta, ja tom milom reju jedino - Ligejom - dovodim u matu pred svoje oi lik one koje vie nema. I sada, dok piem, sinu mi u pameti seanje da nikad nisam saznao porodino ime one koja je bila moja prijateljica i moja verenica, koja je postala moj sadrug u naukama, i konano moja voljena supruga. Je li to bila nestana opomena moje Ligeje? ili je to bio ispit jaine moje ljubavi, to o tome nikad nisam pitao? ili je to bila neka moja vlastita udljivost - ludo romantino prinoenje rtve na oltar najstrasnije odanosti? Ja se tek nejasno seam same te injenice - pa je li udo onda to sam potpuno zaboravio okolnosti iz kojih je ona nastala i koje su je pratile?
47

Dozef Glenvil (Joseph Glanvill, 1636-1680) - engleski bogoslov, verovao u preegzistenciju due i u vetice...

I, zaista, ako je ikad onaj duh koji se zove Romantika - ako je ikad ona bleda i lakokrila Astarta48 idolopoklonikog Egipta stolovala, kao to kau, nad zlokobnim brakovima, onda je ona najizvesnije stolovala nad mojim brakom. Ima, meutim, jedna mila uspomena u kojoj me pamenje ne ostavlja. To je osoba Ligejina. Rastom je bila visoka, pomalo vitka, i, u njenim poznijim danima, ak mrava. Uzalud bih se trudio da naslikam velianstvenost, mirnu spokojnost njenog dranja, ili nepojmljivu lakou i gipkost njenog hoda. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam drukije primetio da je otvorila vrata moje sobe za rad i ula unutra, sem po dragoj muzici njenog tihog umilnog glasa, kad bi svoju mermernu ruku spustila na moje rame. Po lepoti lica nijedna joj moma nije bila ravna. To je bio zrani sjaj opijumskog sna - vazduasto i poletno snovienje, pomamnije boanstveno nego to su matarije koje su lebdele oko usnulih dua keri Dela49. Ali ipak njene crte ne behu od onog pravilnog obrasca koji su nas lano uili da oboavamo u klasinim tvorevinama paganaca. Nema savrene lepote, kae Bekon, lord Verulamski, govorei pravo o Svima oblicima i rodovima lepote, koja u srazmeri ne bi imala i neto neobinosti. Pa ipak, iako sam uviao da crte Ligejine ne imaahu klasinu pravilnost - iako sam opaao da njena ljupkost bejae zaista savrena, i oseao da je proeta znatnom neobinou, ipak sam uzalud pokuavao da otkrijem tu nepravilnost i da uem u trag mom vlastitom opaanju neobinog. Posmatrao sam pomno crte visokog i bledog ela - ono je bilo besprekorno - kako je zaista hladna ta re kad se primenjuje velianstvenosti tako boanstvenoj! - kou koja se nadmetala sa najistijom slonovaom, upadljiv obim i spokojstvo, blagu isturenost krajeva iznad slepoonica; i onda, kao gavran crne, sjajne, raskone, i prirodno kovrdave vitice, koje pokazivahu svu snagu homerovskog epiteta, zumbulaste! Gledao sam nene linije nosa - i nigde sem u ljupkim medaljonima Hebreja ne videh slino savrenstvo. Tu bejae ista raskona glatkost povrine, ista jedva primetna tenja ka orlovskom, iste skladno izvajane nozdrve to odaju slobodan duh. Gledao sam slatka usta. Tu bejae zaista trijumf svega nebeskog -velianstven oblik kratke gornje usne - mek, sladostrasni drem one donje - nestane jamice i reita boja zubi od kojih se odbijao, sa bleskom mal'ne prepadnim, svaki zrak nebeske
48 49

Astarta - boginja plodnosti i rata Del (Delas) - ostrva u Jegejskom moru, na kojima se nalazilo Apolonovo proroite i odravale se igre (Delije).

svetlosti koji bi pao na njih u njenom vedrom i spokojnom a ipak najrazdraganijem od svih osmeha. Ispitivao sam oblik brade - i tu sam, isto tako, video nenost irine, mekotu i velianstvenost, punou i oduhovljenost Grka - crte koje je bog Apolon otkrio samo u snu Kleomenu, 50 sinu Atinjanina. I onda sam ponirao u krupne oi Ligejine. Za oi nemamo uzora u dalekoj antici. Moe biti, isto tako, da u tim oima moje drage leae tajna koju lord Verulamski navetava. One bejahu, moram da verujem, mnogo vee nego to su oi naega roda. One bejahu ak krupnije od najkrupnijih gazelskih oiju plemena iz doline Nurdahad. No samo u razmacima vremena - u trenucima estoke uzbuenosti - ova osobenost postajae vie no neznatno primetna u Ligeje. I u takvim trenucima bejae njena lepota - tako je to moda izgledalo mojoj raspaljenoj mati - ona lepota bia koja su iznad ili izvan zemlje, - lepota hurija iz turske bajke. Boja oiju bejae najblistavije crna, i daleko iznad njih, pruahu se duge vrane trepavice. Obrve, pomalo nepravilno izvijene, bejahu iste boje. Ona neobinost, meutim, koju sam nalazio u oima, bila je nezavisne prirode od uoblienja, ili boje, ili blistavosti crta, i mora se, konano, dovesti u vezu sa izrazom. Ah, re koja nita ne znai! iza ije ogromne irine pustoga zvuka pravimo grudobran za nae grdno neznanje u oblasti duhovnog. Izraz Ligejinih oiju! Kolike sam duge sate snatrio o tome! Kako sam se, tokom cele jedne ivanjske noi, upinjao da ih proniknem! ta je to - to neto, dublje nego kladenac Demokritov - to je lealo duboko u zenicama moje drage? ta je bilo to? Bio sam obuzet strau da to otkrijem. Te oi! te krupne, te blistave, te boanstvene oi! One behu postale za me Ledine zvezde-bliznakinje, a ja njihov najodaniji astrolog. Izmeu mnogih nepojmljivih odstupanja u nauci o dui, nita toliko prodorno ne uzbuuje kao injenica - verujem, nikad zapaena u kolama da, kad se trudimo da dozovemo u seanje neto to je davno zaboravljeno, esto se naemo na samom rubu seanja a da, na kraju, nismo kadri da se setimo. I tako, esto sam, pomno ispitujui Ligejine oi, osetio da se pribliavam punom saznanju njihovih izraza - osetio da se pribliavam - a da ono ipak nije u celosti moje - i napokon da potpuno iezne! I (udno, oh, najudnija tajno od svega!) viao sam, u najobinijim predmetima sveta, kolo slinosti sa tim izrazom. Hou da kaem, posle onog razdoblja vremena kad je Ligejina lepota unila u moju duu, i tu boravila kao u zavetnom kovegu, mnoga bia vidimoga sveta budila su u meni ono
50

Kleomen - atinski vajar, tvorac uvene statue Venere Medii.

oseanje koje su uvek izazivale njene krupne i sjajne oi. No tim nita vie ne bih umeo da blie odredim to oseanje, ili da ga ralanim, pa ak ni da ga postojano razmatram. Katkada, neka mi je dozvoljeno da to ponovim, ja sam ga poznao gledajui neku vinjagu kako brzo raste - posmatrajui neku muicu, leptira, lutku, ubor-vodu, osetio sam ga u okeanu, u padanju meteora; osetio sam ga u pogledima neobino starog sveta. I ima jedna ili dve zvezde na nebu, (jedna naroito, zvezda este veliine, dvostruka i promenljiva, koja se nalazi blizu velike zvezde u sazveu Lire) koje pri teleskopskom posmatranju raaju u meni to oseanje. Izvesni zvuci sa gudakih instrumenata ispunjavali su me njime, a ne retko i odlomci iz knjiga. Izmeu bezbrojnih drugih primera, dobro se seam neega u jednoj knjizi Dozefa Glenvila, koja (moda samo zbog svoje dopadljive neobinosti - ko to zna?) nikad nije omahnula da me zadahne tim oseanjem. I u tome lei volja, koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve proima snagom svoga naumljenja. ovek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje volje. Duge godine, i potonje razmiljanje, omoguili su mi, zaista, da otkrijem neku daleku vezu izmeu onog odlomka iz spisa engleskog moralista i jednog dela Ligejine naravi. estina u misli, rei, i delu bila je, moguno, kod nje proizvod, ili, u najmanju ruku, pokazatelj onog divovskog htenja koje, za vreme naeg dugog optenja, nije ispoljilo drugo i neposrednije osvedoenje o svome postojanju. Od svih ena koje sam ikad poznavao, ta spolja mirna, uvek tiha Ligeja, bila je najee plen orluina uzburkane strasti. I o takvoj strasti ja nisam umeo da stvorim nikakvu ocenu, sem po udesnom irenju onih oiju koje su me u isti mah radovale i uasavale - po bezmalo arobnoj melodiji, odmeravanju, jasnosti i spokoj stvu njenog veoma tihog glasa - i po neobuzdanoj snazi (dvostruko jaoj zbog odudaranja od njenog naina kazivanja) pustih rei koje je obino kazivala. Govorio sam o Ligejinoj uenosti: ona je bila ogromna - kakvu nikad nisam upoznao u enskom rodu. Bila je duboko upuena u klasine jezike, a koliko se moje sopstveno poznavanje prostiralo na moderna evropska nareja, nisam nikad zapazio da joj se omakla neka greka. Zaista, ma u kojoj najvema zadivljujuoj temi, koja je to prosto zato to je najnejasnija u hvalisavom akademskom uenjatvu, jesam li ikad zapazio da se Ligeji omakla neka greka? Kako se jedinstveno - kako se prodirno, u ovom poznijem razdoblju samo, ta jedna crta u prirodi moje supruge nametala mojoj panji! Kazao sam da je njeno znanje bilo takvo kakvo jo

nikad nisam video u ena - ali gde je taj mukarac koji je prodro, i to s uspehom, kroza sve prostrane oblasti moralnih, prirodnih i matematikih nauka? Ja tada nisam opaao ovo to sada jasno uviam, da su njene tekovine znanja bile divovske, zapanjujue, no ipak bio sam dovoljno svestan njene beskrajne nadmonosti, i prepustio sam se, sa detinjim poverenjem, njenom vodstvu kroz haotini svet metafizikog istraivanja kojim sam se najpredanije bavio tokom ranih godina naeg braka. Sa kakvim sam ogromnim trijumfom - sa kakvom sam ivom radou - sa koliko sam svega onoga to je nebesko u nadi - oseao, dok je ona bdela nada mnom utonutom u nauke koje se tek malo trae - i jo su manje znane - da se preda mnom, polako i postupno, iri onaj divni vidik, ijom bih dugom, prekrasnom, i potpuno neutrvenom stazom mogao najzad proi dalje ka vratnicama jedne mudrosti, odvie boanstveno dragocene da ne bude zabranjena! Kako je, onda, emerna morala biti moja tuga kada sam, posle nekoliko godina, gledao kako moja dobro-utemeljena oekivanja stekoe sebi krila i odletee! Bez Ligeje bio sam samo omrklo dete koje pipajui trai put. Njeno prisustvo, sama njena tumaenja, osvetljavali su ivo ona mnoga tajanstva transcendentalizma u koji smo bili utonuli. Bez zranoga sjaja njenih oiju, sjaktava i zlaana slova postajala su mutnija negoli tromo i sivo olovo. A sada su te oi sijale sve ree i ree nad stranicama nad kojima sam kapao. Ligeja se razbolela. udne oi plamtele su nekom isuvie - isuvie sjajnom blistavou; bledi prsti dobie prozirnu votanu boju groba, a plave ilice na njenom visokom elu bujahu i splanjavahu naglo sa plimama najblaeg uzbuenja. Video sam da ona mora umreti - i borio sam se oajno u dui sa stranim Azraelom. 51 A opiranja moje strasne supruge bila su, na moje iznenaenje, ak i snanija nego moja vlastita. U njenoj strogoj naravi bilo je mnogo ega to me je navodilo da verujem da, za nju, dolazak smrti nee predstavljati nikakav uas; - ali ne tako. Rei su nemone da prenesu iole tanu predstavu o estini otpora kojom se ona rvala sa Seni. Grcao sam u bolu od tog alosnog prizora. Bio bih je teio - bio bih razlagao; ali, u estini njene pomamne udnje za ivotom - za ivotom - samo za ivotom - i uteha i razlog behu podjednako krajnja ludost. No sve do poslednjeg trenutka, usred najgrevitijih previjanja njene revne due, spoljanja mirnoa njenog dranja bila je nepomuena. Njen je glas postajao blai - postajao je tii - no ja ne bih
51

Azrael - u jevrejskoj i islamskoj mitologiji, aneo smrti koji bdi nad samrtnikom i odvaja due od tela.

eleo da se zadravam na udnom znaenju tiho izgovorenih rei. Moj mozak se kovitlao dok sam, opinjen, sluao melodiju vie nego ljudsku uznesenja i stremljenja koji ljudski rod nikad dotad nije upoznao. Da me je volela, u to nije trebalo sumnjati; i mogao sam lako znati da, u srcu kao to je njeno, ljubav nije vladala obinom strau. Ali tek u smrti, osetio sam potpunu snagu njene ljubavi. Kroz duge asove, drei moju ruku, izlivala je preda me preobilatosti srca ija je vie nego strasna odanost bila ravna oboavanju. ime sam zasluio blagoslov takvih ispovesti? -ime sam zasluio prokletstvo gubitka moje drage u asu njenih ispovedanja? No nepodnoljivo mi je da raspredam o tome predmetu. Rei u samo da sam u Ligejinoj vie no enstvenoj predanosti ljubavi, avaj! potpuno nezasluan, potpuno nedostojnome darovanoj, sagledao najzad osnov njenog enjenja, njene ludo iskrene udnje za ivotom koji se sada tako brzo gasio. Ja nemam moi da opiem - nemam rei kadrih da izraze to pomamno enjenje - tu estoku strasnost udnje za ivotom - samo za ivotom. U samu pono one noi u kojoj je preminula, prizvala me je rukom, bespogovorno, k svojoj postelji, i zaiskala je da joj ponovim izvesne stihove, koje je, pre malo dana, sama bila sastavila. Uinio sam joj po volji. - To su bili ovi: Sveana je nona predstava, U jednoj od zadnjih godina, Anela jato sjajno, krilato, A u suzama okupato, U pozoritu sedi i gledi Predstavu nada, predstavu vera, Dok orkestar skladno svira Melodiju sfera. I glumci, s oblijem Boga, Mrmolje tiho, polako, I tre na sve strane. Ko lutke, od njih slua svako Zapovest bia neznanoga to prikaz sav udeava taj, Tresu sa svojih kondorskih krila Nevidovni vaj. arena drama - oh, al znajte U duu se upija. Fantomi tuna tre i jure Kroz gomilu, gde nema ko da ih shvaa, Kroz kotur, koji se jednako vraa Na isto mesto, gde bee pre; Ludosti mnogo, jo vie greha, I uasa, s kog dua mre.

Al, gle, kroz glumaca zbrku Stvorenje neko mili. Krvavi stvor to odnekud tajno Izmilio je pa k'o crv Vije se, gmie. - U smrtnoj grozi Glumci su begati stali, A anele sa crvovih usta Uprlja ljudska krv. Ugasile se svee sve, Sve strepi, dre, grozi se; A mrtvaki pokrov, zavesa ta, Pada brzinom vihora, I aneli blede, ledi im se krv, Pa ustaju, diu se da potvrde: Ta igra da je tragedija ovek, A junak joj je: pobednik crv.52 - O Boe! - upola je vrisnula Ligeja, skoivi na noge i irei ruke ka nebu uz grevit pokret, kada zavrih te redove - O Boe! O Boanski Oe! - hoe li sve biti neodstupno tako? -zar taj Pobednik nee jednom biti pobeen? Zar mi nismo suastven deo Tebe samoga? Ko - ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? ovek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje. I potom, iscrpena od uzbuenja, ona pusti bele ruke da padnu, i vrati se smireno na svoj samrtni odar. I sa poslednjim njenim dasima meao se i dopirao sa njenih usana tihi amor. Prislonih uho i razabrah, ponovo, zavrne rei iz Glenvilovog odlomka. - Covek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje. Ona je umrla; - i ja, smrvljen od tuge u samu prainu, nisam vie mogao da podnosim amotnu pusto moga boravita u tom sumornom i oronulom gradu na Rajni. Nisam oskudevao u onome to svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je bila donela mnogo vie, daleko mnogo vie nego to obino pada u tal smrtnika. Stoga, posle nekoliko meseci zamornog i besciljnog lutanja po svetu, kupio sam, i neto malo popravio, jednu opatiju, koju neu da imenujem, u jednom od najvema pustih i najmanje pobodenih krajeva lepe engleske zemlje. Tmurna i sumorna velianstvenost zdanja i bezmalo divljaan izgled imanja, spojeni sa mnogo setnih i starinom ovenanih uspomena, bili su veoma u skladu sa oseanjima krajnjeg samozaborava koja su me odagnala u taj daleki i nedrubeni predeo. Ipak, mada je oronula spoljanjost opatije, obrasla zelenim rastinjem, pretrpela tek malo promena, unutra dao sam maha s
52

Prevod pesme: Svetislav Stefanovi, Iz novije engleske lirike, Beograd, 1923

detinjastom nastranou, i moda s bledom nadom da u stiati jade, razmetanju sjajem vie nego kraljevskim. Za takve ludosti bio sam jo u detinjstvu posrkao neki ukus, a sada su mi se one vraale kao u sumanutosti od tuge. Avaj, oseam koliko bi se ak poetnog ludila moglo otkriti u raskonim i fantastinim draperijama, u sveanim egipatskim rezbarijama, u neobinim vencima i nametaju, u ludnikim arama ilimova sa zlatnim rojtama! Postao sam bio rob sapet u puto opijuma, i moja dela i moji nalozi bili su obojeni mojim snovima. No ne smem da se zadravam na pojedinostima tih ludorija. Govoriu samo o onoj jednoj dvorani, uvek prokletoj, u koju sam, u jednom trenutku umne poremeenosti, doveo ispred oltara kao svoju nevestu - kao naslednicu nezaboravne Ligeje - svetlokosu i plavooku gospou Rovenu Trevanion, od Tremena. Nema nijednog pojedinanog dela graevinarstva ili ukrasa te svadbene dvorane koji mi i sada nije ivo pred oima. Gde su bile due gorde porodice moje neveste, kada su, iz ei za zlatom, dopustile momi i keri toliko voljenoj, da pree prag odaje tako ureene? Kazao sam da u tanine pamtim pojedinosti dvorane - premda sam alosno zaboravan u pogledu predmeta dubokog znaaja - a tu nije bilo nikakvog reda, nikakvog sklada, u tome fantastinom razmetanju, da bi se sve to uvreilo u pamenje. Soba se nalazila u jednoj velikoj kuli zamka-opatije, imala je petougaon oblik, i bila je prostrana. Celu junu stranu petougaonika zauzimao je jedan jedini prozor - ogromna niim neprekinuta ploa mletakog stakla - jedno jedino okno, sa prelivom neke olovne boje, tako da su sunani ili meseevi zraci, prolazei kroza nj, padali sa nekih grozovitim sjajem na predmete u sobi. Iznad gornjeg dela tog ogromnog prozora vreila se jedna stara loza, koja se puzala uz debele zidove kule. Tavanica, od tamne hrastovine, bila je preterano visoka, zasvoena, i sloeno izrezbarena najudesnijim i najgrotesknijim primercima polugotskih, polu-druidskih ukrasnih ara. Iz najsredinijeg udubljenja tog sumornog svoda visilo je, o jednom jedinom lancu od zlata sa dugim beouzima, ogromno kandilo od iste kovine, saracenske izrade, i sa mnogo okaca tako udeenih da su kroz njih vijugali tamo i amo, kao da su obdareni nekom zmijskom ivou, neprestani mlazevi arenih plamenova. Nekoliko sofa i zlatnih svenjaka, istonjakog oblika, bilo je postavljeno na raznim mestima, a tu je bila i lonica, takoe - brana lonica - indijskog uzora, oniska, izrezbarena, od vrste abonosovine, sa baldahinom odozgo kao pokrovom. U svakom uglu sobe stajao je uspravno po jedan divovski sarkofag od crnog granita, iz grobnica kraljeva pored

Luksora, sa drevnim poklopcima punim prastarih rezbarija. Ali u draperijama odaje bila je, vaj! najvea fantastika od svega. Visoki zidovi, divovski visoki - ak nesrazmerno visoki - bili su pokriveni od gore do dole debelim tekim zastirkama, u ogromnim naborima, - zastirkama od tkanine koja se istovetno videla kao ilim na podu, kao pokriva sofa i lonice od abonosovine, kao baldahin nad lonicom, i kao raskoni nabori zavesa koje su delimino senile prozor. Tkanina je bila od najskupljeg zlato-tkanja. Bila je sva proarana, u nepravilnim razmacima, kao ugalj crnim izvezenim arabesknim oblicima, oko jedne stope u preniku. Ali te are imale su pravi izgled arabeski samo kad bi se posmatrale sa jedne odreene take. Jednim, danas obinim izumom, koji odista vodi poreklo od daleke antike, one su bile promenljiva izgleda. oveku koji stupi u sobu inile su se kao prava udovita; ali kad se ue dublje, taj izgled je postepeno nestajao; i, korak po korak, kako bi posetilac menjao svoj poloaj u odaji, naao bi se okruen beskrajnim nizom sablasnih oblija koja pripadaju praznoverju Normana, ili se raaju u grenim snovima monaha. Taj fantasmagorini utisak ogromno je poveavala vetaki sprovedena jaka vazduna struja iza draperija - dajui svemu tome jezivu i munu oivotvorenost. U dvoranama takvim kao ova - u branoj odaji kao to je ova provodio sam, sa Gospoom od Tremena, skrnave sate prvog meseca naeg braka - provodio sam ih tek sa malo nespokojstva. Da je moja supruga strahovala od plahovite udljivosti moje naravi - da me se klonila, i tek me malo volela - nisam mogao a da ne primetim; ali to mi je davalo pre uivanje nego ta drugo. Ja sam nju mrzeo mrnjom vie demonskom nego ljudskom. Moje seanje hrlilo je natrag (oh, sa kakvom estinom aljenja!) Ligeji, voljenoj, uzvienoj, bajnoj, upokojenoj. Pirovao sam u uspomenama na njenu istotu, njenu mudrost, njenu uzvienu, njenu nebesku prirodu, njenu strasnu, njenu idolopokloniku ljubav. Tako je sad moj duh plamsao, potpuno i slobodno, sa vie nego svima ognjevima nje same. U nadraenju mojih opijumskih snova (jer bio sam navikao na okove te droge) dozivao sam je glasno po imenu, u tiini noi ili u zaklonjenim skrovitima klisura po danu, kao da bih pomamnom udnjom, sveanikom strau prodiruim arom moga enjenja za upokojenom, mogao da je vratim na stazu koju je ostavila - ah, zar zauvek? - na zemlji. Poetkom drugog meseca braka, Gospoa Rovena se naglo razbolela, i njeno oporavljanje bilo je veoma sporo. U groznici koja ju je satirala, provodila je nemirne noi; i u uznemirenom stanju poludremea govorila je o umovima, i o kretanjima, u sobi na kuli i oko nje, za koje

sam zakljuio da nemaju drugog porekla do u njenoj oboleloj mati, ili moda u fantasmagorinim uticajima same odaje. Najzad je prebolela - i konano se oporavila. Ali ve posle kratkog razdoblja, nov i ei napad boljetice obori je opet u paeniku postelju; i od tog napada njeno i inae nejako telo nikad se nije potpuno oporavilo. Njena oboljenja, otada, bila su obespokojavajue prirode, i sve vie obespokojavala novim nastupima, prkosei znanju i velikom zalaganju njenih lekara. Sa pojaanjem njenog hroninog oboljenja, koje je tako, oevidno, osvajalo njen telesni sastav isuvie izvesno da bi se dalo savladati nekim ljudskim sredstvom, nisam mogao da ne opazim slino pojaanje u ivanoj razdraljivosti njene naravi, u njenoj uzbudljivosti zbog beznaajnih povoda strahu. Govorila je opet, a sada ee i upornije, o umovima - o lakim umovima - i o neobinim kretanjima meu zastirkama, koje je i ranije pominjala. Jedne noi, krajem septembra, ona je sa vie nego uobiajenim naglaavanjem nametala mojoj panji taj nelagodni predmet razgovora. Bila se upravo probudila iz nemirnog dremea, a ja sam motrio, sa oseanjima polubrinosti, polupotajnog straha, trzanja njenog izmravelog lica. Sedeo sam pored njene postelje od abonosovine, na jednoj indijskoj sofi. Ona se bila malo podigla, i govorila je, ozbiljnim tihim apatom, o umovima koje je tada ula, ali koje ja nisam mogao da ujem - o kretanjima koja je tada videla, ali koja ja nisam mogao da opazim. Vazduh je naglo strujao iza zastiraka, i hteo sam da joj pokaem (to, priznajem, nisam mogao ni sam potpuno da verujem) da ti bezmalo nerazgovetni dasi, i one veoma blage preinake ara na zidu, samo su prirodne posledice tog uobiajenog strujanja vazduha. Ali smrtno bledilo, irei se po celom njenom licu, kazalo mi je da bi mi trud da je uspokojim bio uzaludan. Izgledalo je da e se obeznaniti, a posluge ne bejae u blizini da bi se mogla dozvati. Setih se gde je bila ostavljena boca lakog vina koje su joj lekari bili prepisali, i pourih preko odaje da je donesem. Ali, kad kroih pod svetlost ispod kandila, moju panju privukoe dve okolnosti zaprepastne prirode. Osetio sam da je neko opipljivo premda nevidljivo telo minulo tiho pored mene: i video sam na zlatnom sagu, u samoj sredini arkog sjaja koji je padao sa kandila, da lei senka - bleda, neodreena senka aneoskog izgleda - kakva bi se u mati mogla uzeti za senku senke. Ali bio sam rastrojen nadraenou neumerene koliine opijuma, i malo sam se osvrtao na te stvari, niti sam ta o tome govorio Roveni. Naavi vino, vratih se preko odaje i nasuh punu kupu, koju prinesoh usnama obeznanjene gospoe. Ona je sad, meutim, ve bila delimino dola k svesti, i sama je prihvatila kupu, dok ja klonuh na oblinju sofu, sa

pogledom uprtim na nju. Tada sam jasno razaznao lak um koraka po sagu, u blizini lonice; i jedan tren potom, kad je Rovena prinosila kupu usnama, video sam, ili sam moda usnio da sam video, kako u kupu padoe, kao iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili etiri krupne kapi neke blistave i rujno obojene tenosti. Ako ja to videh - ne i Rovena. Ona je ispila vino ne oklevajui, a ja se uzdrah da joj govorim o neem to je, na kraju krajeva, moralo biti, miljah, samo navetaj ive uobrazilje, koja je postala bolesno dejstvena usled eninog straha, usled opijuma, i usled doba noi. Ipak ne mogu da prikrijem od sopstvene svesnosti da je, neposredno posle pada onih rujnih kapi nastala brza promena na gore u bolesti moje supruge; tako da su je, tree potonje noi, ruke njenih slukinja pripremile za ukop, a etvrte, ja sam bdeo sam, sa njenim telom pod pokrovom, u toj fantastinoj odaji koja ju je bila primila kao moju nevestu. Luda snovienja, zaeta opijumom, proletala su kao senka preda mnom. Zurio sam nemirna oka u sarkofage u kutovima sobe, u promenljive are draperije, i u vijuganja arenih plamenova iz kandila vie glave. Dok sam dozivao u seanje dogaaje jedne preanje noi, moj pogled pade na mesto pod bleskom kandila, gde sam bio video blede tragove senke. Meutim, nje tu vie nije bilo; i diui slobodnije, okrenuh pogled na bledu i ukoenu priliku na postelji. Tada nagrnu na me tisua uspomena na Ligeju - i u moje srce vrati se, sa uzburkanom estinom bujice, sav onaj neizrecivi bol sa kojim sam gledao nju ovako pod mrtvakim pokrovom. No je ilila; i ja sam jo uvek, sa srcem prepunim emernih misli na jednu jedinu i vrhunski voljenu, ostao zurei u mrtvo telo Rovenino. Mogla je biti pono, ili moda ranije, ili poznije, jer nisam obraao panju na vreme, kad me jedan jecaj, tih, blag, ali veoma jasan, tre iz mog snatrenja. - Osetio sam da je dopr'o sa postelje od abonosovine - sa odra smrti. Oslunuo sam u gru sujevernog uasa - ali zvuk se ne ponovi. Napregnuh vid ne bih li otkrio neki pokret na leu - ali ne bee primetan ni najslabiji. No ipak, nisam se mogao prevariti. Bio sam uo um, ma koliko slab, i moja se dua prenula u meni. Odluno i uporno drao sam panju prikovanu na mrtvo telo. Prolo je mnogo minuta pre nego to se ita zbilo to bi moglo baciti svetlost na ovu misteriju. Najzad postalo je oevidno da je neznatan, veoma slab, i jedva primetan preliv boje izbio po obrazima i du upalih ilica na onim kapcima. U jednoj vrsti neizrecivog uasa i strave, za koje jezik smrtnika nema izraza dovoljno jakih, osetih kako moje srce prestaje da kuca, kako mi se udovi ukrutie onde gde seah. Ipak

oseanje dunosti konano mi vrati prisustvo duha. Nisam mogao dalje da sumnjam da smo bili prenaglili u pogrebnim pripremama - da je Rovena jo iva. Bilo je nuno da se odmah preduzme neto; ali kula je bila potpuno odvojena od onog dela opatije u kojem je stanovala posluga nikoga nije bilo na domaku glasa - i nisam imao mogunosti da ljude dozovem u pomo a da pri tom ne ostavim odaju za vie minuta - a nisam se usuivao da to uinim. Zato sam pregao sam da dozovem natrag duh koji je jo lebdeo. Posle malo vremena bilo je izvesno da je mrtvilo ponovo nastupilo; boja je iezla sa oba ona kapka i sa obraza, a ostalo je gre nego mermerno tamnosivo bledilo; usne se dvostruko zbrkae i stisnue u jezovitom izrazu smrti; odvratna mlohavost i hladnoa rairi se brzo povrinom tela; i sva ona obina stroga ukoenost ovlada njime odmah. Sa oseanjem jeze padoh nazad na sofu sa koje sam onako zaprepasno bio ustao, i ponovo se predadoh strasnim budnim snovienjima o Ligeji. Tako proe jedan sat, kad me (je li to moguno?) po drugi put prenu neki nejasan um koji je dopr'o iz pravca postelje. Oslunuh - u najveem uasu. um dopre ponovo - to je bio uzdah. Jurnuvi k leu, videh - jasno videh - drhtaj na usnama. Posle jednog minuta one se opustie, i ukaza se blistav red bisernih zuba. Zaprepaenost se sada borila u mome srcu sa dubokom stravom koja je dotle u njemu sama vladala. Oseao sam da mi se vid muti, da me razum ostavlja; i tek uz silan napor polo mi je za rukom da se priberem za zadatak koji mi je dunost jo jednom naloila. Sada se videla delimina rumen na elu i po obrazima i vratu; primetna toplina proimala je celo telo; ak je srce tiho kucalo. Gospoa je bila iva; i sa udvojenom revnou latih se zadataka povraaja. Trljao sam joj i umivao slepoonice i ruke, i upotrebio sam svaki postupak na koji me je iskustvo, i ne neznatno itanje medicinskih knjiga, upuivalo. Ali uzalud. Odjednom, boja ieze, bilo presta, usne ponovo dobie mrtvaki izraz, i, u jednom trenu potom, celo telo dobi lednu hladnou, olovnu boju, jaku ukoenost, upale crte, i sva ona gnusna svojstva tela koje je, ve mnogo dana, bilo stanovnik groba. I opet mi se u snovienjima javi Ligeja - i opet (je li udo to drem dok piem), opet mi dopre do uha tihi jecaj iz pravca gde se nalazila postelja od abonosovine. No zato da u tanine povedam nekazive uase te noi? Zato da se zadravam da bih ispriao kako se, povremeno, bezmalo do same sive zore, ponavljala ta strahobna drama oivljavanja; kako je svaki uasni novi pad u kolaps bio samo jo okrutnija i neotkupljivija smrt; kako je svaki ropac uzimao vid borbe sa nekim

nevidljivim neprijateljem; i kako je svako otimanje sledila ne znam kakva pustona promena u osobenom izgledu lea? Da pohitam kraju. Vei deo uasne noi bio je minuo, i ona koja je bila mrtva poe se opet micati - i sad snanije nego dotle, mada se prenula iz rastvaranja jezivijeg nego ijedno po svojoj poslednjoj beznadenosti. Ja sam odavno bio prestao da se borim ili da se miem, i ostao sam sedei kruto na sofi, bespomoan plen vihora silovitih uvstava, od kojih je moda krajnja ustravljenost bila najmanje uasna, najmanje satirua. Le, ponavljam, micae se, i sad snanije nego pree. Boje ivota buknue neobino snano po licu - udovi olabavie - i, da oni kapci ne behu vrsto sklopljeni, i da povezi i pokrovci groba ne davahu telu jo uvek izgled lea u mrtvanici, mogao sam sanjati da je Rovena zaista stresla sa sebe, potpuno, okove smrti. Ali ako tu misao, ak ni tada, nisam potpuno usvojio, u najmanju ruku nisam mogao vie sumnjati, kada je, ustavi iz postelje, posrui, slabim koracima, zatvorenih oiju, i kao neko pometen u snu, ta praina to bee pod mrtvakim pokrovom stupila jasno i opipljivo u sredinu odaje. Ne uzdrhtah - ne makoh se - jer od time neizrecivih pomisli zdruenih sa izgledom, stasom, dranjem prilike, koja je silovito nagrtala u moj mozak, bejah se ukoio, sledio, skamenio. Ne makoh se, no zurih u utvaru. Luaka pometnja bee mi u mislima - uzbuna neublaljiva. Je li, zaista, moglo biti da to preda mnom stajae iva Rovena? Je li to mogla uopte biti Rovena - svetlokosa i plavooka gospoa Rovena Trevinion od Tremena? I zato, zato bih sumnjao u to? Podvez je teko padao oko usta ali onda zar to nisu mogla biti usta gospoe od Tremena koja die? I obrazi - na njima bejahu rue kao u podnevku njenoga ivota - da, to su zaista mogli biti rumeni obrazi ive gospoe od Tremena. I brada, sa jamicama, kao kad je bila zdrava, zar nije mogla biti njena? no, je li ona postala visoija u svojoj boljci! Kakvo me je neizrecivo ludilo uhvatilo pri toj pomisli. Jedan skok, i padoh pred njene noge. Uzmiui od dodira sa mnom, ona pusti da joj sa glave padne votano pokrovsko platno kojim je bila jezivo podvezana, i kroz nemirni vazduh odaje plinue ogromni talasi duge i raspletene kose; bila je crnja nego gavranska krila ponoi! I sad se polako otvorie oi prilike koja je stajala preda mnom. Sad bar, kriknuh glasno, sad bar se nimalo - nimalo ne varam - to su one krupne, one crne, one strasne oi - moje izgubljene drage - gospoe gospoe Ligeje. 1838. Preveo Borislav Nedi

PAD KUE UER

Son coeur est un luth suspendu; Sitot qu'on le touche U resonne. De Beranger Njegovo srce je napeta lira, im ga taknete ono zatreperi. De Berane53 Jednog sumornog, mranog jesenjeg dana bez glasa i zvuka, kada su oblaci visili nisko, isto pritiskujui, prolazio sam sam na konju kroz jedan neobino pust kraj; najzad, kada su veernje senke poele da padaju, naao sam se na dogledu kue Uer. Ne znam zato, ali pri prvom pogledu na zgradu, oseanje neizdrljive tuge obuze moj duh. Velim, neizdrljive, jer to oseanje nije bilo olakano ni jednim od onih donekle prijatnih, jer su pesnika oseanja sa kojima duh prima obino ak najuasnije slike prirodne pustoi i strahote. Gledao sam na prizor pred sobom - na samu kuu i na obine linije tog imanja - na gole zidove - na prozore nalik na prazne oi - na neto malo divljeg korova i na ono nekoliko belih stabala trulog drvea - gledao sam sa velikom duevnom potitenou, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim ovozemaljskim oseanjem zgodnije no sa onim stanjem posle sna kod puaa opijuma, sa tim gorkim povratkom u svakodnevni ivot, tim odvratnim skidanjem vela, osetio sam neku jezu, neko propadanje, neku boljku u srcu - neku beznadenu pusto misli kojoj nema spasa i koju nikakva podstrekivanja od strane mate nisu mogla nikakvom snagom pretvoriti u neto uzvieno. ta je to bilo - stao sam da mislim - ta je to, to me je tako izmirilo pri posmatranju Kue Uer? To je bila savreno nereiva tajna, i ja nisam mogao da se borim sa tajanstvenim uobraenjima koja su u jatima hrlila dok sam razmiljao. Bio sam prinuen da se vratim na nezadovoljavajui zakljuak da, van svake sumnje, ima uzajamnosti izmeu vrlo prostih prirodnih predmeta koji imaju snagu da ovako na nas deluju, dok objanjenje te snage lei i dalje u izvesnim razlozima koji su daleko od svakog naeg razumevanja. Bilo je moguno, razmiljao sam, da bi sam drukiji raspored pojedinosti na toj sceni, raspored detalja na slici, bio dovoljan da promeni, ili, moda, i da uniti
53

De Berane (Beranger Pierre-Jean de 1780-1857) - francuski pesnik, jedan od predstavnika francuskog romantizma.

njenu sposobnost za ovako bolan utisak; razmiljajui o tome, ja poterah konja ka vratolomno strmoj ivici jedne crne i mrane bare koja je leala pored zgrade, sa povrinom svetlom i bez ijednog talasia; pogledah dole ali sa jezom jo prodornijom nego pre - dole na unatrake okrenute slike sivih barskih trava, sablasna stabla i prozore nalik na prazne one duplje. Pa ipak, u tom zamku tmine ja sam predloio sam sebi da provedem nekoliko nedelja. Njen sopstvenik, Roderik Uer, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva, ali mnogo godina bilo je prolo od naeg poslednjeg vienja; nedavno dobih pismo u jednom odavde udaljenom mestu - pismo od njega - koje po svojoj divlje neobuzdanoj prirodi i navaljivanju nije dozvoljavalo da se odgovori drukije no lino. Rukopis je odavao nervnu razdraenost. Pisac je govorio o akutnom telesnom oboljenju - o duevnom rastrojstvu koje ga je titalo - i o iskrenoj elji da me vidi, kao svog najboljeg i zaista svog jedinog linog prijatelja, da bi moda uspeo veselou moga drutva da donekle olaka i ublai svoju boljku. U tom tonu je sve to, i jo mnogo vie, bilo reeno - bilo je oigledno da je samo njegovo srce ilo sa jednom molbom - te mi nije ostavljalo nimalo mesta za oklevanje; odmah se odazvah, iako sam ipak smatrao da je to veoma neobian poziv. Mada smo kao deaci bili ak prisni drugovi, ja sam u stvari ipak znao veoma malo o mom prijatelju. Njegova osamljenost bila je uvek preterana i neobina. Ja sam ipak saznao da je njegova veoma stara porodica bila poznata od davnina po preterano osetljivoj naravi, koja se ogledala kroz niz stolea u mnogim delima uzviene i neobine umetnosti, a u poslednje vreme pokazala se u ponovljenim delima tedrog ali nenametljivog milosra, a isto tako i u strasnoj naklonosti za muziku, i to vie za njena zapletena pitanja nego za njene obine i lako shvatljive lepote. Doznao sam, takoe, i veoma znaajnu injenicu da stablo Uerovog roda, ma koliko starinsko i slavno bilo, nije nikad dalo nijednu dugotrajnu sporednu granu, bolje reeno, da je cela porodica bila u neposrednoj liniji naslea, a takva je sa veoma neznatnim i veoma prolaznim razlikama uvek bila. Taj nedostatak, razmiljao sam, dok sam preturao u mislima kako se savreno odrala nedeljivost poseda kao i naroite karakterne crte kod ljudi, i dok sam mudrovao o moguem uticaju koji je u dugom toku stolea jedna od te dve stvari mogla imati na drugu bio je to nedostatak, to odsustvo, moda, sporednog potomstva i stoga dosledno neskrenuto prenoenje od oca na sina kako imanja tako i imena, i to se polako slilo jedno u drugo i tako izjednailo, da se prvobitni naziv poseda utopio u udnom i dvosmislenom nazivu Kue Uer - nazivu koji

je, izgledalo je, sadrao po miljenju seljaka koji su ga upotrebljavali, kako porodicu tako i porodinu kuu. Rekao sam da je jedino dejstvo moga donekle detinjastog opita - to sam pogledao dole u jezero - bilo to da pojaa moj prvi neobini utisak. Nema sumnje da je saznanje o naglom porastu praznoverice u meni - zato da je tako ne nazovem - posluilo, uglavnom, samo da ubrza njeno sopstveno snaenje. Takav je, znao sam to odavno, protivreni zakon svih oseanja kojima je osnova strah, i moda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao svoje oi prema kui sa njene slike u vodi - u mojoj dui pojavila se jedna udna misao - misao zaista tako smena, da je ja spominjem samo zato da pokaem ivu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam zagolicao svoju matu da sam stvarno poverovao da oko cele kue i poseda vlada neka atmosfera svojstvena samo njima i njihovom neposrednom susedstvu - atmosfera koja nije imala nikakve veze sa nebeskim vazduhom ve je isparavala sa opalog drvea, sivih zidina, iz neme bare - jedno kuno i tajanstveno isparenje, sumorno, teko, leno, jedva primetno i olovne boje. Potisnuvi iz svesti to to je moralo biti san, ja sam ispitivao izblie i briljivo stvarni izgled zdanja. Njegova glavna osobina izgledalo je da je preterana starodrevnost, vekovna izbledelost boja bila je velika. Sitne gljivice irile su se po celoj spoljanjosti, visei u tananim mreama i spletovima sa oluka na krovu. Ipak, sve je to bilo daleko od nekog veeg ruenja. Nijedan deo graevine nije bio pao, ve se dobijao utisak neke divlje neskladnosti izmeu jo uvek savrene ouvanosti zgrade i svih njenih delova i tronog stanja pojedinog kamenja. U tome je bilo mnogo ega to me podsealo na potpunu spoljanju prostornu celinu neke stare drvenarije koja je kroz mnoge godine trunula pod nekim zaboravljenim svodom, nikad uznemirena nijednim dahom spoljanjeg vazduha. Osim toga nagovetaja velike oronulosti, zgrada je pokazivala malo znakova sklonosti padu. Moda bi oko vetog posmatraa moglo pronai neku jedva primetnu pukotinu, koja se prostirala od krova zgrade s prednje strane, pa je ila niza zid u krivudavoj cik-cak liniji, dok se nije izgubila u mutnim vodama jezera. Primeujui te stvari, ja sam jahao preko jednog kratkog nasipa ka kui. Jedan sluga koji me ekao prihvati mog konja, i ja uoh u predsoblje sa gotskim svodovima. Drugi sluga neujnim korakom vodio me je utei kroz mnoge mrane i zavijene hodnike ka sobi za rad svoga gospodara. Mnogo od onog to sam sreo na tom putu uticalo je, ne znam zato, da uvea neodreena oseanja o kojima sam ve govorio. Predmeti oko mene

- drvorezi tavanica, tamni tapeti na zidovima, podovi od crnog abonosa, fantastini trofeji oruja koje je zveckalo od mojih koraka - sve su to bile obine stvari, ili sline onima na koje sam ja bio naviknut od detinjstva -i ja nisam oklevao da priznam kako mi je sve to bilo obino i blisko - pa ipak sam se neprestano udio zato i kako su mi neobine bile misli koje su te obine slike u meni budile. Na stepenicama se sretoh sa porodinim lekarom. Njegovo lice, pomislio sam, imalo je izraz niskog lukavstva i bojaljivosti. On me pozdravi zbunjeno i drhtei pa proe. Sluga tad otvori jedna vrata i uvede me svome gospodaru. Soba u kojoj sam se naao bila je vrlo velika i vrlo visoka, prozori su bili dugi, uzani i iljati, i na tako velikom rastojanju od crnog hrastovog poda, da su bili sasvim nedomaivi iznutra. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz okna sa reetkama, te su dozvoljavali da krupniji predmeti svuda uokolo budu dovoljno vidljivi. Meutim, oko se uzalud naprezalo da dopre do udaljenih uglova sobe, ili do udubljenja zasvoene i ukraene tavanice. Mrani zastori visili su po zidovima. Nametaj je uopte bio glomazan, neudoban, starinski i ovetao. Mnoge knjige i muziki instrumenti leali su razbacani svuda po sobi, ali nisu mogli i da daju ivota celom izgledu. Oseao sam da sam disao u jednoj sredini brige. Izraz ozbiljne, duboke i beznadene sumornosti poivao je na svemu i proimao sve. Kad sam uao, Uer se digao sa jednog divana na kome je leao potpuno ispruen, i pozdravio me sa ivahnom toplinom koja je imala u sebi - kao to sam najpre pomislio - mnogo od neke preterane srdanosti, od nekog nametenog i usiljenog truda svetskog oveka koji se dosauje. Meutim, jedan pogled na njegovo lice uverio me o njegovoj iskrenosti. Seli smo, i za nekoliko trenutaka, dok on nije govorio, ja sam ga posmatrao sa oseanjem pomeanog saaljenja i straha. Zaista, nikad se nije jedan ovek tako uasno promenio za toliko kratko vreme kao Roderik Uer. Jedva sam mogao da priznam sebi identinost oveka koji je bio preda mnom sa drugom moga ranog deatva. Ali je ipak karakter njegovog lica bio uopte i uvek znaajan. Mrtvaka boja lica, oko veliko, vlano i iznad svakog uporeenja sjajno oko, usne prilino tanke i veoma blede, ali sa neobino lepim lukom; nos delikatno jevrejski, ali sa irinom nozdrva neobinom za sline oblike; fino izvajana brada koja je svojim nedostatkom grebena govorila o nedostatku moralne energije; kosa vie no pauinaste mekoe i tananosti; te crte sa jednom neobinom irinom iznad predela slepih oiju, sve je to oznaavalo jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samom preteranom podvlaenju bitnih crta onog lica i

onog izraza koji su te crte obino izraavale, bilo tako mnogo promena da sam ja sumnjao sa kim govorim. Avetinjsko bledilo i tajanstveni blesak oiju vie od svega drugog zaprepastili su me i izazvali u meni uas. Svilena kosa bila je putena da raste nemarno i kako je u svom divljem tkivu, kao letnja svilica, vie plovila nego to je padala oko njegovog lica, ja nisam mogao ni sa najveim naporom da uporedim njen arabljanski izgled sa bilo kojom predstavom obine ljudske kose. U ponaanju moga prijatelja odmah mi je pala u oi neka nedoslednost - zbunjenost, i ja sam brzo pronaao da je to dolazilo iz itavog niza slabih i uzaludnih borbi da savlada jednu uroenu plaljivost jednu preteranu nervoznu razdraljivost. Za neke od tih stvari bio sam zaista pripremljen ne toliko njegovim pismom koliko uspomenama izvesnih osobina deakog doba, i ja sam to dovodio u vezu sa njegovom osobitom fizikom graom i njegovim temperamentom. Pokreti su mu bili naizmenino as ivahni, as bezvoljni. Glas mu se menjao brzo od drhtave neodlunosti (kada je njegov duh izgledao sasvim nemoan) do one vrste energine odlunosti - s onim naprasnim, naglaenim, spokojnim, punim zvuka izraavanjem -onim olovnim, uravnoteenim i savreno moduliranim grlenim glasom koji se moe sresti kod potpuno izgubljenog pijanca ili nepopravljivog puaa opijuma u asovima njegovog uzbuenja. Tako je on govorio o mojoj poseti, o svojoj ozbiljnoj elji da me vidi, i o utehi koju je oekivao da mu ja donesem. Poto proe malo vremena, on pree na ono to je smatrao za prirodu svoje bolesti. To je, ree on, bila nasledna i porodina bolest, tako da je on oajavao da li e joj nai leka - jedno obino nervno oboljenje, dodade on odmah, koje e, bez sumnje, brzo proi, neke od ovih stvari koje je on izlagao zanimale su me i iznenadile, mada su moda njegovi izrazi i opti nain izlaganja imali svoj znaaj i vanost. On je patio mnogo od bolesne osetljivosti ula; samo najprostiju hranu mogao je da podnese; mogao je da nosi odelo samo od naroite tkanine; mirisi cvea bili su mu teki i nepodnoljivi; oi su ga bolele i na veoma slaboj svetlosti; i samo neki naroiti zvuci, i to oni na instrumentima sa icama, nisu ga ispunjavali uasom. Ja sam video da je on rob jedne abnormalne vrste straha. Ja sam izgubljen, govorio je on, ja moram propasti u tom tunom ludilu. Tako, i nikako drukije, eka me propast. Ja se plaim buduih dogaaja ne zbog njih samih, ve zbog njihovih posledica. Ja se stresem pri pomisli na ma koji, ma i najnitavniji dogaaj koji moe uticati na ovo nepodnoljivo duevno uzbuenje. Ja se, verujte, ne uasavam od opasnosti, ve samo od njenog neizbenog dejstva - od straha. U ovom rastrojenom - u ovom

alosnom stanju - ja oseam da e ranije ili kasnije doi vreme kad u morati izgubiti odjednom i ivot i razum u nekoj borbi sa mranim fantomom: Strahom. Dalje sam, u razmacima, iz isprekidanih i dvosmislenih nagovetaja, doznao za jo jednu udnu osobinu njegovog duevnog stanja. On je bio kao okovan izvesnim praznovernim utiscima u vezi sa kuom u kojoj je iveo, iz koje se vie godina nikad nije usudio da izae -zbog nekog uticaja iju mi je neodreenu mo objanjavao izrazima suvie neodreenim i mutnim da bih mogao da ih ovde ponovim - uticaja koji su neke udnovatosti u samom obliku i grai njegove porodine kue zadobile nad njegovim duhom, silom duge patnje, ree on, uticajem koje je spoljanjost tih sivih zidova i kula, i sumornog jezera u kome su se oni dole ogledali, polako zadobili nad njegovim unutranjim biem. Dodao je, takoe, iako oklevajui, da se vei deo te osobite potitenosti od koje je patio moe objasniti mnogo prirodnijim i mnogo opipljivijim uzrokom - a to je, ozbiljnom i dugotrajnom boleu - upravo, nesumnjivo bliskom smru njegove neno ljubljene sestre, njegovog za mnogo godina jedinog druga - njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. Njena smrt, ree on sa gorinom koju nikada neu zaboraviti, ostavie me (ovako oajnog i slabanog) kao poslednjeg potomka starog roda Uera. Dok je on govorio, ledi Madelin, (jer tako se zvala) proe polako kroz udaljeni deo sobe i, ne primetivi moje prisustvo, izae. Posmatrao sam je sa oseanjem velikog divljenja pomeanog sa strahom a ipak bilo mi je nemoguno objasniti ta oseanja. Oseanje neme ukoenosti pritislo me je dok su moje oi pratile njene korake koji su se izgubili. Kada se najzad zatvorie vrata za njom, moj pogled je traio nagonski i radoznalo lice brata - ali on je bio pokrio lice rukama, te sam mogao primetiti samo kako se neko jo jae no obino bledilo rairilo po mravim prstima kroz koje su kapale vrele suze. Bolest ledi Madeline dugo je dovodila u zabunu iskustvo njenih lekara. Stalna apatija, postepeno njeno nestajanje i esti, mada prolazni, nastupi delimino kataleptine prirode - bila je to malo neobina dijagnoza. Dosad se ona vrsto odupirala pritisku svoje bolesti, i nije jo bila pala u postelju, ali na izmaku veeri moga dolaska u njihovu kuu, ona podlee (kako mi njen brat te noi ree s neiskazanom uznemirenou) stranoj snazi unitenja i ja sam video da je onaj kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno poslednji - da tu damu, bar dok je iva, neu vie videti. Nekoliko dana posle toga njeno ime nismo spominjali ni Uer ni ja. Za to vreme ja sam se ozbiljno trudio da ublaim melanholiju moga

prijatelja. Slikali smo i itali zajedno, ali sam ja sluao kao u nekom snu njegove pomamne improvizacije na gitari. I tako, kako mi je sve prisnija i prisnija intimnost dozvoljavala da sa sve manje ustezanja ulazim u dubine njegove due, ja sam sa sve veom gorinom uviao uzaludnost svih mojih pokuaja da uzvedem jedan duh iz njegove tmine, koja se kao neka uroena, pozitivna osobina presipala preko svega to je predstavljalo unutranji i spoljanji svetu jednom besprekidnom mranom zraenju. Ja u veito sauvati uspomenu na mnoge sveane asove provedene nasamo sa gospodarom kue Uer, ali ne mogu ni da pokuam da dam neki pojam o tanijoj prirodi prouavanja ili poslova i bavljenja u koje me je on uvodio ili mi ukazivao put. Neki uznemiren i veoma razdraljiv idealizam bacao je neki sumporoviti blesak na sve stvari. Njegove duge improvizovane tubalice zvonie veito u mojim uima. Izmeu ostalih stvari ja se sa bolom seam izvesne udne varijacije i parafraze na divlju ariju poslednjeg Veberovog valcera. Od njegovih slika nad kojima je njegova istanana mata dugo razmiljala i koje su se, potez po potez, pretvarale u neto neodreeno i rasplinuto, na ta bih se ja stresao tim groznije to nisam znao zato je to tako; od tih slika (koje su mi sada u seanju tako ive pred oima) ja bih se uzalud trudio da prikaem vie do li samo jedan mali deo koji bi se mogao izraziti pisanim reima. Krajnjom jednostavnou, golotinjom svojih crtea on bi prikovao i prenerazio panju. Ako je ijedan smrtnik naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik Uer. Za mene bar - pod okolnostima u kojima sam tada bio - izroni iz istih apstrakcija koje je taj hipohondrik uspevao da baci na platno jedan intenzivan nepodnoljivi uas, od koga dosad nikada jo ni senku nisam osetio ni pri posmatranju svakako platnenih ali ipak konkretnih sanjarija Fuzelijevih, Jedna od fantastinih zamisli moga prijatelja, koja nije bila potpuno u duhu apstrakcije, mogla bi se, iako bledo, opisati reima. Jedna mala slika predstavljala je unutranjost jednog veoma dugakog, pravougaonog svoda ili tunela sa mnogim zidovima, glatkim, belim, bez plana i bez kraja. Neke sporedne pojedinosti crtea sluile su dobro da stvore predstavu da je ova iskopina leala veoma duboko ispod povrine zemlje. Nijedan izlaz nije se primeivao nigde u njegovom ogromnom obimu, i nijedna buktinja niti drugi vetaki izvor svetlosti nije se video, a ipak itava reka bletavih zrakova ispunjavala je ceo prostor i kupala je sve jednim avetinjskim i nepodnoljivim bleskom. Ja sam maloas govorio o onom morbidnom stanju njegovog slunog nerva zbog kojeg mu je svaka muzika bila nepodnoljiva, osim

izvesnih efekata instrumenata sa icama. Moda su uske granice u kojima se on tako ograniio na gitaru bile u velikoj meri izvor fantastinom karakteru njegovih pesama. Ali to jo ne bi moglo objasniti vatrenu ivost njegovih improvizacija. One mora da su bile, i bile su, i u notama i u reima njegovih divljih fantazija (jer se on esto pratio sam sa improvizovanim stihovima), rezultat one intenzivne duhovne pribranosti samo u naroitim momentima najvieg izazvanog uzbuenja. Rei jedne od tih rapsodija lako sam zapamtio. Na mene je ona moda utoliko vie i jae uticala kada ju je on pevao, to sam u onom podsvesnom ili mistinom toku njenog znaenja mislio da sam primetio, i to prvi put, da je Uer bio potpuno svestan koliko je njegov uzvieni i sjajni um na svom prestolu bio posrnuo. Stihovi, koji su nosili naslov Dvorac duhova tekli su, priblino, ako ne sasvim tano, ovako: I In the greenest of our valleys, By good angels tenanted, Once a fair and stately palace -Radiant palace - reared its head. In the monarch Thought's dominion -It stood there! Never seraph spread a pinion Over fabric half so fair. II Banners yellow, glorious, golden, On its roof did float and flow; (This - all this - was in the olden Time long ago) And every gentle air that dallied, In that sweet day, Along the ramparts plumed and pallid, A winged odor went away. III Wanderers in that happy valley Through two luminous windows saw Spirits moving musically To a lute's well-tuned law, Round about a throne, where sitting (Porphyrogene!) In state his glory well befitting, The ruler of the realm was seen. I) U najlepoj od naih dolina, u kojoj stanuju dobri aneli, jednom se podizao lep i sjajan

dvor. U carstvu vladarevih misli stajao je on! Nikad jedan aneo nije rairio krila preko neeg to bi bilo lepe. II) ute, slavne, zlatne zastave leprale su se na krovu dvora; (To sve to - bilo je u staro dobro vreme). I svaki povetarac koji je arlijao tog prekrasnog dana du surih bedema poneo bi sobom krilati miris. III) Oni koji bi zalutali u tu srenu zemlju videli bi kroz sjajne prozore kako se duhovi kreu po zvucima flaute oko trona, na kome je sedeo (Porfirogen!). Bio je dostojan slave vladara takve drave. IV And ali with pearl and ruby glowing Was the fair palace door, Through which came flowing, flowing, flowing, And sparkling evennore, A troop of Echoes whose sweet duty Was but to sing, In voices of surpassing beauty, The wit and wisdom of their king. V But evil things, in robes of sorrow, Assailed the monarch's high estate; (Ah, let us mourn, for never morrow Shall dawn upon him, desolate!) And, round about bis home, the glory That blushed and bloomed Is but a dim-remembered story Of the old time entombed. VI And travellers now within that valley, Through the red-litten windows, see Vast forms that move fantastically To a discordant melody; While, like a rapid ghastly river, Through the pale door, A hideous throng rush out forever, And laugh - but smile no more. IV) U sjaju bisera i rubina ogledala su se vrata dvora kroz koja je lebdela i bletala sve jaim sjajem druina Eha (odjeka) ija je divna

dunost bila da opeva glasom nenadmane mate duh i mudrost svoga kralja. V) Ali zle kobi u tamnim odorama napale su kraljevu dravu! (O, tuimo, jer za njega, oajnika, nikad vie nee svanuti zora) a oko njegovog doma i slave koja je sjala i cvetala u purpuru krui pria jedva ostala u seanju o starom sahranjenom vremenu. VI) I putnici koji sad putuju tim dolom vide kroz plamene prozore sablasne spodobe koje se fantastino kreu po neskladnoj melodiji; dok kao brza sablasna reka odvratna rulja gubi se zauvek kroz tmurne vratnice, i cereka se - da se nikad vie ne nasmei. Seau se da su nas misli, nastale iz balade, odvele na jedan pravac razmiljanja gde se jasno pokazalo jedno Uerovo shvatanje, koje spominjem ne toliko zbog njegove novine - jer su i drugi ljudi54 tako mislili - koliko zbog upornosti sa kojom ga je on zastupao. To shvatanje, u njegovom optem obliku, o osetljivosti svega bilja i rastinja. Ali u njegovoj poremeenoj mati ta ideja poprimila je mnogo smelije znaenje i zahvatala, pod izvesnim uslovima i anorgansko carstvo. Nemam rei da opiem celi zamaaj i ozbiljni smisao ovog njegovog uverenja. To verovanje bilo je svakako u vezi (kao to sam ranije nagovestio) sa sivim kamenjem na kui njegovih predaka. Uslovi osetljivosti bili su ovde, kako je on uobraavao, ispunjeni u nainu rasporeda kamenja, u redu njihovog slaganja, kao i u rasporedu onih mnogih figiusa koje su ih pokrivali, oronulog drvea koje je stojalo svud unaokolo - a iznad svega u dugom neprekidnom trajanju tog rasporeda, i u njegovom ogledanju u mirnoj barskoj vodi. Jasan dokaz, dokaz te osetljivosti, mogao se videti, govorio je on (a ja sam se zaprepastio dok je on to govorio), u postepenom ali nesumnjivom zgunjavanju sopstvene atmosfere oko zidova i oko vode. Uticaj svega toga ogledao se, dodao je on, u onom nemom ali zlosrenom i tekom uticaju koji je kroz stolea odreivao sudbine njegove porodice, i koji je od njega nainio ovakvog oveka -ovakvog, kao to je bio. Takvim mislima ne treba komentara, i ja ih neu ni praviti. Nae knjige - knjige koje su godinama sainjavale veliki deo duhovne egzistencije toga bolesnika bile su - kao to se moe pretpostaviti - u tesnoj vezi sa tom prirodom njegove mate. Mi smo okapavali zajedno
54

Vatson, dr. Persival, Spalancani, i osobito biskup od Landafa.

nad delima kao to su: Ververt i Utoite od Gresea, Belfegor od Makijavelija, Nebo ipakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga, Hiromantija Robera Fluda, ana d'Endaiona i De la ambra, Putovanje u plavu Daljinu od Tika, i Grad Sunca od Kampanele. Jedna omiljena knjiga bee malo izdanje na osmini Directorium Inquisitorium od dominikanca Emerika de irona; i bilo je odeljaka u Pomponija Mela o starim afrikanskim satirima i egipanima nad kojima bi Uer sedeo sanjarei satima. No glavno uivanje nalazio je u itanju jedne izvanredno retke i neobine knjige u kvarto-izdanju, gotskim slovima. prirunik neke zaboravljene crkve: Vigiliae Mortuorum secundum Chorum Ecdesiae Maguntinae. Nisam mogao a da ne pomislim na udni ritual toga dela i njegov verovatni uticaj na hipohondrika, kada mi on jedne veeri - poto me je kratko i odseno izvestio da je ledi Madelin umrla - saopti svoju nameru da zadri njen le za jedno dve nedelje (pre no to je konano sahrani) u jednom od mnogobrojnih udubljenja u glavnim zidovima zgrade. Meutim, istinski razlog iznet za ovaj neobian postupak bio je takve prirode da se ja nisam oseao slobodan da o njemu sporim. Brat je bio naveden na takvu odluku (tako mi je rekao) iz razloga neobine prirode pokojniine smrti, zbog izvesnih nametljivih i radoznalih pitanja njenog lekara i zbog dalekog i izloenog mesta porodinog groblja. Neu odricati, kada sam se prisetio nemilog lika onog oveka koga sam sreo na stepenicama na dan moga dolaska, nisam zaeleo da se protivim to sam, u najmanju ruku, smatrao to kao nevinu i nimalo neprirodnu predostronost. Na Uerovu molbu ja sam mu lino pomagao u spremanju za privremenu sahranu. Poto je le bio poloen u sanduk, mi smo ga sami odneli do mesta pokoja. Svod pod kojim smo ga smestili (i koji je bio tako dugo neotvaran da su se nae buktinje upola ugasile u njegovoj zaguljivoj atmosferi i dale nam malo prilike i mogunosti za razgledanje) bio je malo, vlano i sasvim bez otvora za prolaz svetlosti udubljenje, a lealo je na velikoj dubini, neposredno pod onim delom zgrade u kome je bila moja spavaa soba. Ono je oigledno upotrebljavana u dalekim feudalnim vremenima za najgore ciljeve apsane, a u docnijim vremenima kao mesto za ostavu baruta i drugih jako zapaljivih materija, jer je jedan deo poda, i sva unutranjost jednog dugakog hodnika, kroz koji smo do njega doli, bila obloena bakrom. Vrata od masivnog gvoa bila su, isto tako, na slian nain zatiena. Ogromna teina vrata prouzrokovala je neobino otru kripu kada su se pokretala na svojim arkama.

Poto smo spustili na tuni tovar na reetke u ovom mestu strave, mi malo podigosmo jo nezakljuani poklopac sanduka i pogledasmo lice umrle. Neobina slinost izmeu brata i sestre tek mi sad privue panju, a Uer, pogaajui moda moje misli, promrmlja nekoliko rei iz kojih sam saznao da su pokojnica i on bili blizanci, i da su naklonosti jedva pojmljive prirode uvek postojale meu njima. Nai pogledi nisu se zadugo zadrali na pokojnici - jer nismo mogli da je posmatramo bez straha. Bolest koja ju je u grob oterala u cvetu mladosti ostavila je, kao obino u svim bolestima izrazito kataleptine prirode, na grudima i na licu neto kao slabu rumen, i onaj podozrivo vrebajui osmejak na usnama koji je toliko uasan na mrtvacu. Spustismo ponovo poklopac i zakljuasmo ga. Poto smo vrsto zatvorili gvozdena vrata, mi se s mukom vratismo u gotovo isto tako sumorne prostorije u gornjem delu kue. Poto je prolo nekoliko dana gorke alosti i tuge, pojavi se vidljiva promena u prirodi duevne poremeenosti moga prijatelja. Nestade njegovog obinog ponaanja. Njegove redovne zabave bile su naputene ili zaboravljene. On je lutao iz sobe u sobu ustrim, nejednakim, besciljnim korakom. Bledilo njegovog lica dobi, ako je to mogue, jo vie avetinjsku boju - ali sjajnost njegovih oiju potpuno se bila izgubila. Ranija povremena promuklost njegovog glasa nije se vie ula, ve je zameni neka drhtavost kao da je uasno uplaen, i sada je ona karakterisala njegov govor. Bilo je zaista asova kada sam mislio da njegov stalno uznemireni duh mui neka teka tajna, a on se trudio da prikupi potrebnu hrabrost da je nekome saopti. Drugi put bio sam prinuen da rastumaim sve samo neobjanjivim udima ludosti, jer sam ga zaticao kako asovima zuri u daljinu, u stavu najdublje panje, kao da slua neke zamiljene zvuke. Nije udo to me je njegovo stanje plailo - to me ophrvalo. Oseao sam kako mile po meni, sa laganom ali sigurnom postupnou, mahniti uticaji njegovih fantastinih ali snanih praznoverica. To je bilo naroito sedmog ili osmog dana posle onog kada smo ostavili ledi Madelin u podrumu, povukavi se pozno u no da legnem, kad sam osetio punu snagu tih oseanja. San nije hteo da se priblii mojoj postelji - a asovi su prolazili, prolazili. Borio sam se da razlozima stiam nervnu uzrujanost koja me je bila savladala. Trudio sam se da verujem da je mnogo, ako ne sve, od onog to sam oseao, prouzrokovano uticajem sumornog nametaja u sobi - crnih i iscepanih draperija koje su, pokrenute dahom bure koja se pribliavala, leprale po zidovima i utale nelagodno oko ukrasa na postelji. Ali moji su napori bili uzaludni. Nezadrivo drhtanje postepeno proe kroz celo moje telo, i najzad je sela na moje srce

mora potpuno bezuzrone uznemirenosti. Zbacivi je jednim dubokim uzdahom i naporom, ja se podigoh na jastucima, i buljei ozbiljno u mrkli mrak u sobi, oslukivao sam - ne znam zato, sem ako me nije neka podsvesna slutnja na to gonila - neke tihe i neodreene zvuke koji su dolazili u dugim razmacima bure, nisam znao odakle. Savladan snanim oseanjem strave, neobjanjive ali i nepodnoljive, ja se brzo obukoh (jer sam oseao da neu vie spavati te noi) i pokuao sam da se izvuem iz alosnog stanja u kome sam bio, koraajui brzo tamo-amo po sobi. Preao sam tako sobu nekoliko puta, kada mi privue panju tiho koraanje na susednim stepenicama. Poznao sam odmah da je to Uer. Jedan trenutak docnije, on tiho pokuca na moja vrata i ue u sobu nosei lampu. Njegovo lice bilo je kao i obino mrtvaki bledo, ali, nezavisno od toga, bilo je neke luake ivotne radosti u njegovim oima - neke oigledno uzdravane histerije u celom njegovom ponaanju. Njegov izraz me je porazio - ali sve je bilo bolje od one samoe koju sam tako dugo podnosio, te mi ak njegovo prisustvo dobro doe kao neko olakanje. - I vi to niste videli? - ree on ustro, poto se obazirao oko sebe utke nekoliko minuta. -Vi to, znai, niste videli? Ali, ekajte, videete! Govorei tako, i zaklonivi paljivo svoju lampu, on prie brzo jednom prozoru i otvori ga irom oluji. Strani bes vihora koji nahrupi unutra skoro nas podie. Bila je zaista burna, pa ipak sveano lepa no, divlje neobina u svojoj jezovitosti i svojoj lepoti. Vihor je oigledno bio prikupio svu svoju snagu negde u naem susedstvu, jer su bile este i mahnite promene u pravcima vetra, a velika gustina oblaka (koji su visili tako nisko da su prosto pritiskivali kule kue) nije nam spreavala da gledamo kako oblaci, kao ivi, jure iz svih pravaca u susret jedan drugom, ne gubei se u daljini. Velim da nas ak ni njihova preterana gustina nije spreila da vidimo - ali ipak nismo mogli videti ni traga od meseca ili zvezda, niti je bilo ma i jednog bleska munje. Donje povrine ogromnih masa, uznemirenih isparenjem, kao i svi zemaljski predmeti tik oko nas, sjali su neprirodnom sjaju nekog bledog ali jasno vidljivog gasovitog isparenja koje je visilo svud naokolo i obavijalo celu kuu. - Vi ne smete, vi to neete gledati - rekoh tresui se sav, vodei ga s nenom prinudom od prozora ka stolici. - Te pojave koje vas uzbuuju, to su samo elektrine pojave, nimalo neobine, a moguno je da je njihovo avetinjsko poreklo u nezdravom isparenju bare. Ded' da zatvorimo prozor, vazduh je hladan i kodljiv za va organizam. Eto jednog od vaih

omiljenih romana. Ja u itati, a vi ete sluati; i tako emo zajedno provesti ovu uasnu no. Starinska knjiga koju sam bio dohvatio bee Mad Tristi55 od ser Lanselota Keninga, ali ja sam je nazvao omiljenom Uerovom knjigom vie u alosnoj ali nego ozbiljno, jer zbilja, malo je ega u njenoj nevetoj opirnosti, lienoj fantazija, to bi moglo biti zanimljivo za uzvieni i spiritualni idealizam moga prijatelja. Ali, to mi je bila jedina knjiga neposredno pri ruci i ja sam se predavao nekoj praznoj nadi da e uzbuenje koje je sada treslo moga hipohondrika biti stiano (jer je istorija duevnih poremeaja puna slinih anomalija) ba samim preteranim ludorijama koje u mu itati. I zaista, da sam mogao ceniti po izrazu divlje preterane ivosti sa kojom je on sluao, ili je izgledalo da slua rei pripovesti, ja bih sam sebi estitao na uspehu moga poduhvata. Doao sam bio do onog dobro poznatog mesta prie, gde Etelred, junak Trista, poto je uzalud mirnim putem traio da ue u pustinjakovo prebivalite, pokuava da ue silom. Tu, ako se seate, rei pripovetke teku ovako: Etelred koji je od prirode bio hrabrog srca, i koji je sada bio veoma snaan zbog jakog vina koje je bio popio, nije hteo dalje da eka da vodi pregovore sa pustinjakom, koji je zaista bio tvrdoglav i zavidljiv, ve osetivi na svom ramenu kiu, i bojei se da e se podii bura, podie svoj buzdovan i udarcima naini brzo mesta u daskama vrata za svoju ruku u gvozdenim rukavicama; i gurajui onda smelom rukom, on je tako kidao, lomio, i cepao sve, da je um suvog drveta sa tupim zvukom odjekivao kroz umu plaei sve. Pri zavretku ove reenice ja zautah i za trenutak zastadoh, jer mi se uinilo (mada sam odjednom shvatio da me moja uzbuena mata prevarila), da je iz jednog veoma udaljenog dela zgrade dopiralo do mojih ula neto nerazgovetno, neto to je moglo biti u svojoj priblinoj slinosti odjek (ali svakako priguen i tup odjek) onog zvuka krenja i lomljave koji je ser Lanselot tako udno opisao. Izvan svake sumnje, samo je istovremenost tako privukla moju panju, jer izmeu zveketanja prozora i okana i obinih zbrkanih umova sve jae bure, zvuk sam po sebi nije imao, sasvim sigurno, nita to bi me moglo zanimati ili uznemiravati. Nastavih priu: Ali dobra junaina Etelred, uavi tada kroz vrata unutra, bio je brzo razdraen i zauen kada nije primetio nikakvog traga od zlog
55

Mad Trist (engl.) - Ludi Trist

pustinjaka; umesto njega vide jednog zmaja sa krljutima, stranog izgleda, sa vatrenim jezikom, koji je sedeo na strai pred palatom od zlata, sa podom od srebra; a na zidu visio je tit od sjajne bronze sa ovim zapisom: Ko unutra ue pobedilac bie, Ko zmaja ubije i tit osvojie! Etelred podie buzdovan, udari zmaja po glavi i on pade pred njim pustivi svoj kuni dah sa krikom toliko uasnim i otrim, toliko zaglunim, da je Etelred morao zapuiti svoje ui rukama od tog uasnog zvuka kakav se nikada ranije nije uo. Sada sam opet zastao naglo, ali sa oseanjem divlje preneraeno sti - jer, nije moglo biti nikakve sumnje da sam u taj mah zaista uo (mada nisam znao odakle dopire) jedan dubok, i oigledno udaljen, ali otar, otegnut i veoma neobian prodoran i hrapav zvuk, savreno istovetan sa onim to je moja mata ve bila predstavila kao zmajev neprirodan krik opisan od romansijera. Potiten kao to sam zaista bio tom ponovljenom i sasvim neobinom podudarnou pojave, i sa hiljadu suprotnih oseanja, meu kojima su uenje i uasni strah bili najglavniji, ja sam ipak sauvao dovoljno prisustvo duha da ne izazovem bilo kakvom primedbom preteranu osetljivost i uzrujanost moga prijatelja. Ni po emu nisam bio uveren da je uo zvuke o kojima je re, iako se sasvim sigurno pojavila udna promena u njegovom dranju u toku tih nekoliko poslednjih minuta. Sedei licem prema meni, on je postepeno okrenuo svoju stolicu tako da je sedeo licem okrenut ka vratima sobe, i tako sam samo jednim delom mogao da vidim njegove crte, mada sam video da su mu usne drhtale kao da je neujno mrmljao. Glava mu je bila pala na grudi, ali sam ipak znao da nije bio zaspao po njegovom iroko i ukoeno otvorenom oku, kako sam to za jedan tren opazio u profilu. Kretanje njegovog tela takoe je to dokazivalo - jer on se ljuljao na jednu i drugu stranu laganim ali stalnim i jednolinim ljuljanjem. Poto sam u brzini primetio sve to, ja ponovo produih pripovest ser Lanselota, koja se ovako nastavljala: I sada, poto se junak spasao stranog zmajevog besa, podseti se na bronzani tit sa koga je trebalo skinuti maije, ukloni le sa svog puta, i priblii se hrabro po srebrnom podu dvorca mestu gde je tit stajao na zidu; ali tit zaista nije ekao da mu on sasvim prie, nego pade dole pred njegove noge na srebrni pod sa jednim neobino jakim i strahotno zvonkim zvukom.

Tek poto sam izgovorio ove slogove, kad - kao da je zaista neki tit od bronze u tom asu pao svom teinom na pod od srebra - uh jedno jasno, uplje, metalno i zvonko, ali oigledno prigueno odjekivanje. Ne vladajui vie nervima, skoih na noge, ali ravnomerno klaenje Uerovo nije prestajalo. Jurnuh ka stolici na kojoj je sedeo. Njegove su oi bile ukoeno uprte preda se; celim njegovim izgledom vladala je kamena ukoenost. Ali kada sam poloio ruku na njegovo rame, jaka drhtavica pretrese celo njegovo telo; bolan osmeh drhtao mu je oko usana, i ja sam video da je on govorio tihim, brzim i nerazumljivim mrmljanjem, kao da nije bio svestan moga prisustva. Nagnuvi se sasvim nad nj im, ja najzad razabrah uasno znaenje njegovih rei: - To da ne ujem? Da, ujem i uo sam. Dugo... dugo... dugo... mnogo minuta, mnogo asova, mnogo dana, sluao sam ja to! ali nisam smeo - o, teko meni, jadnom bedniku! Ja nisam smeo... nisam smeo da kaem. Mi smo nju ivu sahranili. Nisam li vam rekao da su moja ula otra? A sada vam kaem da sam uo njene prve slabe pokrete u onom upljem sanduku. uo sam ih pre mnogo, mnogo dana, ali nisam smeo, nisam smeo da govorim. A sada... noas... Etelred... ha, ha! Razbijanje pustinjakovih vrata, i samrtni strah zmaja, i zveket tita - kaite bolje razbijanje njenog sanduka, i kripanje gvozdenih arki njene tamnice, i njene borbe u bakrom obloenom hodniku tunela. O, kuda da pobegnem? Nee li ona sad odmah biti ovde? Zar ona ne uri da me ukori zbog moje urbe? Zar nisam uo njen korak na stepenicama? Zar ja ne poznajem to teko i grozno kucanje njenog srca? Luak sam ja! - tu on skoi besno na noge, vie kriui nego izgovarajui rei, kao da je u tom naporu predavao svoju duu - Luae! Ja vam kaem da ona sada stoji pred vratima! Kao da je u nadljudskoj snazi tih rei leala mo neke maije ogromna krila starinskih vrata na koja je upirao pogled otvorie u tom trenutku polako svoje teke abonosove eljusti. Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra - ali, gle, ispred tih vrata stojala je visoka, pokrovcem ogrnuta figura ledi Madelin Uer. Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu njenog izmravelog tela videli su se jasno znaci neke ogorene borbe. Jedan asak stojala je drhtei, i kao povodei se tamo-amo na pragu - a onda s jednim tihim, alosnim krikom pade unutra, teko, na svoga brata, i u svojoj silnoj, i sada poslednjoj, samrtnoj borbi povue i njega na pod, mrtvog, kao leinu, kao rtvu uasa koji je nasluivao. Sav prestravljeni, pobegao sam iz te sobe i iz te kue. Bura je bila jo u svom punom besu kada sam prolazio starim nasipom. Odjednom sevnu duinom puta neka divlja svetlost, i ja se okrenuh da vidim odakle je

tako neobino osvetljenje moglo doi, jer iza mene bila je samo ogromna kuerina i njene senke. Odsjaj je liio na pun, krvavocrven mesec koji zalazi, i sijao je sad ivo kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije govorio, i koja se prostirala od krova zgrade u krivudavoj cikcak liniji do temelja. Dok sam ja to posmatrao, ta pukotina se brzo irila; zatim doe snaan udar oluje; cela kugla meseca prte odjedanput pred mojim oima; mozak mi se zavrte dok sam gledao mone zidove kako prte i raspadaju se; zatim se uo otegnut moan zvuk, kao um hiljade vodopada, a duboko i crno jezero ispod mene, sumorno i nemo se zatvorilo nad ruevinama Kue Uer. 1839. Preveo Momilo Joji

VILIJAM VILSON
What say of it? what says ofconscience grim, That spectre in my path? Chamberlayne's Pharronida. ta kae o tom? ta kae savest grozna, ta avet na mom putu? emberlen, Pharronida Dozvolite da se nazovem zasada Vilijam Vilson. isti list koji sada lei preda mnom ne treba da bude uprljan mojim pravim imenom. Ono je bilo ve isuvie mnogo predmet preziranja, uasa i proklinjanja moga roda. Zar nisu pobesneli vetrovi razneli njegovu sramotu, kojoj nema ravne, do krajnjih granica zemlje? O, izgnanice, od svih izgnanika najnaputeniji, zar nisi za navek umro za zemlju, za njena blaga, za njeno cvee, za njene zlatne tenje? I zar ne visi jedan oblak, gust, koban i bezgranian veito izmeu tvojih nada i neba? Ne bih eleo, i ako bih mogao, da ovde danas podnosim izvetaj o mojim poslednjim godinama neizrecive bede i neoprostive pokvarenosti. To doba - te poslednje godine - tako su se naglo izdigle u sramoti, i ja jedino nameravam da opiem ovde poetak i izvor toga. Ljudi obino postaju bedni postepeno, a s mene je sva vrlina opala u jednom trenutku kao neki ogrta. Od srazmerno nitavnog nevaljalstva poao sam korakom dina u vee gadosti nego Elah Gabalus. Kakav sluaj, kakav dogaaj uini da se to zlo desi, sasluajte me. Smrt mi se pribliuje, i senka koja joj prethodi bacila je na moju duu neto spokoj stva. Prolazei kroz mranu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kaem za samilou moje sabrae. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. eleo bih da oni potrae, mene radi, u detaljima koje elim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje zabluda. Hteo bih da priznaju, to oni ne mogu a da ne uine, da ako je ikad postojalo ovako veliko iskuenje ovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskuan, a sigurno nikad nije ovako pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam iveo u nekom snu? I zar sada ne umirem kao rtva uasa i tajanstva najstranijih od svih mesearskih vizija?

Potiem iz jedne porodice koja se isticala svojom uobraziljom i lako razdraljivim temperamentom; ve u mom najranijem detinjstvu pokazalo se da sam u svemu nasledio porodine osobine. Sa godinama one su se jo jae razvijale i postale iz mnogih razloga uzrok ozbiljnog uznemiravanja za moje prijatelje i stvarnih nevolja mene samog. Postao sam samovoljan, odan divljim udima, rtva najneobuzdanijih strasti. Slaboduni moji roditelji, obuzeti naslednim slabostima kao i ja sam, malo su ta mogli da uine da spree zle sklonosti kojim sam se odlikovao. Pojedini slabi i ravo upueni napori svrili su se potpunim neuspehom za njih, i naravno, potpunom pobedom za mene. Od tog doba moj glas postao je zakon u kui i u godinama kada neka deca ostavljaju uzicu o kojoj se vode, ja sam bio ostavljen vodstvu svoje sopstvene volje, i postao sam u svemu, osim imena, gospodar svojih postupaka. Moje najranije uspomene iz kolskog ivota vezane su za jednu veliku prostranu kuu iz doba kraljice Elizabete u jednoj mranoj varoi u Engleskoj, gde je bio veliki broj ogromnog vornovatog drvea i gde su sve kue bile veoma stare. Zaista, ta stara, potovanja dostojna varo bila je kao stvorena za sanjarenje i za odmor due. U ovom asu ja oseam u mati svezu hladovinu aleja sa debelim senkama, udiem miris hiljadu bunova, i ponovo drhtim sa neiskazanim uivanjem od dubokog, potmulog zvuka crkvenog zvona koje je svakog sata sa iznenadnom i srditom bukom prekidalo tiinu sumrane atmosfere u kojoj je naprsli gotski toranj leao kao zaspao. Oseam sada toliko zadovoljstva koliko mi je uopte mogue da osetim priseajui se sitnih uspomena iz kole i njene okoline. Utonuo sav u bedu - avaj, u suvie stvarnu bedu - meni e se oprostiti to traim utehu. Ma kako malu i prolaznu, u slabosti nekoliko malih i nepovezanih pojedinosti. Te pojedinosti, nitavne pa ak i smene same po sebi, dobijaju u mojoj mati jednu sluajnu vanost poto su vezane za doba i mesto gde i kada sam spoznao prve dvosmislene opomene sudbine, koja me docnije tako potpuno pomraila. Dozvolite mi, dakle, da se seam. Kua, kao to rekoh, bee stara i nepravilna. Dvorite je bilo prostrano, a visok i vrst zid Od cigala, sa slojem maltera i sitno izlomljenog stakla na vrhu, ograivao ga je potpuno. Ta ograda nalik na tamniku oznaavala je granicu naeg carstva. Sve to je s one strane ograde mi smo viali samo triput nedeljno: jednom svake subote popodne, kad nam je u pratnji dva nastavnika bilo doputeno da napravimo kratku etnju svi zajedno kroz susedna polja, i dvaput u toku nedelje, kada smo uparaeni svi na isti nain ili na jutrenje i veernje u jednu crkvu u mestu.

Stareina nae kole bio je u toj crkvi svetenik. Sa kakvim sam ga oseanjem dubokog uenja i divljenja obino posmatrao iz naeg udaljenog mesta za hor u crkvi, kada bi se on sveanim i laganim korakom peo na propovedaonicu! Ovaj uzvieni ovek sa licem tako dostojanstvenim i pobonim, sa odedom koja se leprala tako uglaano i tako sveano, sa vlasuljom tako briljivo napudrovanom i tako velikom i krutom - da li je mogue da je to onaj isti ovek koji je malo pre toga, sa mrzovoljnim licem, u odelu koje je smrdelo na duvan, sa prutom u ruci primenjivao drakonska pravila akademije? O, da ogromnog li paradoksa, suvie groznog za reenje. Najednom uglu toga tekog zida mrtila se jo tea kapija. Bila je okovana i obloena gvozdenim ipkama, a na vrhu je imala otre, zupaste, gvozdene iljkove. Kakva je oseanja dubokog straha ona ulivala. Ona se nikad nije otvarala, sem za ona tri povremena izlaska i ulaska koja sam maloas spomenuo. Onda bi u svakom kripanju njenih monih arki nali puno tajanstvenosti, itav jedan svet za sveane primedbe ili jo sveanije razmiljanje. Veliko dvorite bilo je nepravilnog oblika, jer je imalo vie prostranih ograenih mesta. Tri ili etiri najvea od njih inila su igralite. Dobro se seam da na njemu nije bilo ni drvea, ni klupe, niti iega slinog. Naravno, ono je bilo pozadi kue. Ispred kue bee mala batica, zasaena imirom i drugim bunjem; ali kroz ovo sveto mesto mi smo prolazili samo u zaista retkim prilikama, kao pri prvom prijemu u kolu, ili pri konanom istupanju iz nje, ili moda kada bi neki roak ili prijatelj doao da nas poseti, kada smo presreni putovali kui za boine praznike ili za letnji odmor. Ali ta kua! - kako je udno bilo to staro zdanje. Za mene zaista kao neki arobni dvori. Tu stvarno nije bilo kraja okukama i bezbrojnim pododeljenjima. Bilo je teko ma u koje doba rei sa sigurnou na kome se od njegova dva sprata ovek sluajno nalazio. Iz svake sobe u svaku drugu vodila su po tri ili etiri stepenika, bilo navie ili nanie. Pobona krila bila su tako bezbrojna i neshvatljiva da se u njima ovek uvek vraao odakle je poao, tako da se nai najtaniji pojmovi o celoj kui nisu mnogo razlikovali od onih sa kojima smo razmiljali o beskrajnosti. Za pet godina moga bavljenja tamo ja nikad nisam bio u stanju tano da odredim u kome udaljenom delu lei malo spavae odeljenje odreeno za mene i osamnaest do dvadeset drugih uenika. Uionica je bila najvea soba u kui, skoro da verujem na celom svetu. Bila je veoma dugaka, uzana i preterano niska, sa iljatim gotskim

prozorima i tavanicom od hrastovine. U jednom dalekom uglu koji je ulivao strah bio je jedan ograen kvadrat od osam ili deset stopa, koji je za vreme asova sainjavao svetinju naeg upravitelja, svetenika dr Brenzbija. To je bila vrsta graevina, sa tekim vratima koja nismo smeli da otvaramo u odsututnosti Domina pa makar svi imali dragovoljno da umremo u stranim mukama. U drugim uglovima bila su druga dva slina ograena odeljenja, mnogo manje potovana, ali ipak dovoljno da u velikoj meri uliju strah. Jedno od njih bila je katedra klasiara a druga uitelja engleskog i matematike. Ratrkane po sobi, uzdu i popreko, u beskrajnoj nepravilnosti bile su bezbrojne klupe i crni, stari, dugo upotrebljavani stolovi, uasno natovareni mnogo prelistavanim knjigama i tako iarani poetnim pismenima, punim imena, smenim slikama i drugim mnogostrukim naporima noa tako da su sasvim izgubili ono malo prvobitnog oblika koji su moda imali u danima davno prolim. Ogromna kofa sa vodom stajala je najednom kraju uionice, a na drugom jedno zvono takvih razmera da se ovek zapanji. Ograen tekim zidovima ove potovane akademije, ja sam proveo godine treeg lustruma moga ivota, ali ipak ni u dosadi niti u zadovoljstvu. Plodni mozak detinjstva ne trai nikakav spoljanji svet dogaaja da ga zanima i zabavlja. Na izgled tuna monotonija kole bila je ispunjena sa vie snanog uzbuenja nego to je moja zrelija mladost nalazila u raskoi, ili moje zrele godine u zloinu. Pa ipak, moram da verujem da je moje prvo umno razvie imalo u sebi mnogo neobinog, pa ak i mnogo preteranog. Na veinu ljudi dogaaji iz detinjstva retko ostavljaju u zrelom dobu neki odreeni utisak. Sve je siva senka, neodreeno seanje, jedno nerazgovetno opominjanje na slaba uivanja i na uobraene patnje. Sa mnom nije tako. Mora da sam u detinjstvu oseao snagom oveka ono to sad nalazim zapeaeno u mojoj pameti tako ivo, duboko i trajno kao to su zapisi na medaljama Kartagine. A ipak, u stvari - iskreno reeno - kako je malo imalo ta da se zapamti. Jutarnje buenje, veernji pozivi na spavanje, uenje napamet i presliavanje, povremeni poludnevni odmori i izleti, igralite sa njegovom vrevom, njegovim zabavama i intrigama, sve to, sa jednim odavno zaboravljenim duhovnim opsenarstvom, bilo je stvoreno da sadri u sebi jednu jainu utisaka, jedan svet bogat dogaajima, jedan svet raznovrsnih oseanja, najstarijih i najuzbudljivijih. Oh, le bon temps, que ce siecle die fer!56
56

(franc.) Da, divnih vremenau ovom veku gvoa!

Uistinu, ustrina, oduevljenje i despotizam moje prirode uskoro su me istakli meu mojim kolskim drugovima i laganom ali prirodnom postupnou dali su mi prevlast i preimustvo nad svim vrnjacima, osim jednog jedinog izuzetka. Taj izuzetak bio je jedan uenik, koji je, mada mi nije bio nikakav rod, imao isto ime i prezime kao ja, jedna okolnost u stvari nevana, jer, uprkos plemikom poreklu, moje je ime bilo jedno od svakidanjih imena koja izgleda da su, po starinskom pravu, u prastara vremena bila opta svojina prostog sveta. U ovoj prii ja sam se zbog toga nazvao Vilijam Vilson, jednim izmiljenim imenom, koje se ne razlikuje mnogo od pravog imena. Moj imenjak, jedini od onih koji su, kako se to u koli kae, inili nae odeljenje, drznuo se da se nadmee sa mnom u kolskim predmetima, u sportovima na igralitu, da odrie potpuno veru u moje rei i da se ne pokorava mojoj volji, tavie i da se protivi mojim jogunastim eljama bilo u kom pogledu. Ima li na zemlji veeg i neogranienijeg despotizma no to je to despotizam jednog vladajueg duha u deku nad manje energinim njegovih drugova. Vilsonovo protivljenje bilo je za mene izvor najvee zabune, tim vie to sam, uprkos razmetljivosti sa kojom sam se hotimice pred svetom nosio s njim i njegovom bezonou, oseao potajno da ga se plaim i morao sam da smatram jednakost kojom se on tako lako sa mnom ophodio kao dokaz njegove stvarne nadmonosti, jer sam se stalno trudio da me ne nadmai. A ipak, tu nadmonost - pa i samu tu jednakost - uviao sam i priznavao u stvari samo jedino ja; nai drugovi, usled nekog nerazumljivog slepila, izgledalo je da je i ne slute. Zaista, njegovo suparnitvo, njegovo opiranje, a naroito njegovo drsko i tvrdoglavo upletanje u sve moje planove bilo je vie tajno nego uoljivo. inilo se da je bio lien podjednako i ambicije koja je mene vodila, i one strasne duhovne energije koja je inila da se odlikujem. U njegovom rivalstvu izgledalo je da ga pokree samo jedna udljiva elja da me ometa, zauava ili naljuti, mada je bilo sluajeva kada sam morao da primetim sa retkim oseanjem uenja, ponienja i gneva da je on meao u svoje uvrede, napade ili svoja protivreenja neku veoma neskladnu i svakako veoma neumesnu izvetaenu ljubaznost. Ja sam to udno ponaanje mogao da shvatim samo kao savrenu uobraenost, koja prisvaja sebi prostaki izgled zatite i tutorstva. Moda je ova poslednja crta u Vilsonovom ponaanju, zajedno sa istovetnou naih imena i pukim sluajem to smo stupili u kolu u isti dan, uinila da se rairi miljenje u starijim razredima kole da smo mi braa. Jer, oni se

obino ne raspituju mnogo o stvarima njihovih drugova iz mlaih razreda. Ja sam ranije ve rekao, ili je trebalo da kaem, da Vilson nije bio ni u najdaljem stepenu u srodstvu s mojom porodicom. Ali, svakako, da smo bili braa mi bismo morali biti blizanci; jer, docnije, poto sam izaao iz kole dr Brenzbija, ja sam sluajno doznao da se moj imenjak rodio 19. januara 1813, a to je nekako udno podudaranje, jer taj dan je ba tano dan moga roenja. Moe da izgleda udnovato da i pored stalne uznemirenosti koju mi je prouzrokovalo suparnitvo Vilsonovo i njegov nepodnoljiv duh protivreja, ja ipak nisam mogao da uspem da ga mrzim. Mi smo, dodue, skoro svaki dan imali neku svau, u kojoj bi on, ustupajui mi javno palmu pobede, uspevao na neki nain da izazove u meni oseanje da je u stvari on zasluio pobedu. Ipak, oseanje ponosa s moje strane i nekog istinskog dostojanstva s njegove, uzdravalo nas je uvek te nismo, kako se to kae, prestajali da govorimo jedan s drugim; a bilo je mnogo taaka jake srodnosti u naim temperamentima koje su mogle da probude u meni jedno oseanje koje je moda samo na poloaj speio da se ne razvije u prijateljstvo. Teko je, zbilja, odrediti ili makar i samo opisati moja stvarna oseanja prema njemu. Ona su predstavljala jednu arenu i raznorodnu meavinu: neto udljivog neprijateljstva koje jo nije bilo mrnja, neto potovanja, vie uvaenja, mnogo straha, sa itavim svetom nelagodne radoznalosti. Nije potrebno da kaem nekom moralisti jo i to da smo Vilson i ja bili najnerazdvojniji drugovi. Nema sumnje da je to nenormalno stanje stvari koje je postojalo izmeu nas uticalo te su svi moji napadi protiv njega (a bilo ih je mnogo, bilo otvorenih bilo prikrivenih) ili vie pod vidom podsmeha ili prosto ale (zadajui mi bola dok sam se pravio kao da je to samo ala), nego pod vidom ozbiljnog i odlunog neprijateljstva. Ali moje nastojanje u tom smislu nije bilo uvek podjednako uspeno, ak i kad su moje namere bile i najlukavije smiljene, jer je moj imenjak imao u svom karakteru mnogo od onog neuobraenog i mirnog dostojanstva, koje, dok uiva u otrini svojih desetaka, nema u sebi Ahilove pete i savreno ne dozvoljava da mu se drugi smeje. Ja sam mogao zaista da naem samo jedno slabo mesto, a poto se ono sastojalo od jedne line osobenosti, prouzrokovane moda nekom naslednom boleu, potedeo bi ga svaki protivnik manje lien pameti nego ja; moj protivnik je imao neki poremeaj u grlenim organima koji mu nije dozvoljavao nikad da podigne svoj glas jae od sasvim tihog apata. Tu manu ja nisam propustio da bedno koristim koliko god mi je bilo mogue.

Vilsonove osvete radi toga bile su mnogobrojne; ali neka vrsta njegovog praktinog uma zbunjivala me je preko svake mere. Nikad nisam mogao odgonetnuti kako je njegovo lukavstvo odmah pronalo da e me jedna sitnica tako muiti; kad ju je otkrio on nije prestajao da mi time dosauje. Ja sam uvek oseao odvratnost od mog neplemenitog prezimenjaka i od mog vrlo prostog ako ne i prostakog imena. Te rei su bile otrov u mojim uima; i kad je na dan mog dolaska jo jedan drugi Vilijam Vilson doao u akademiju, ja sam se ljutio na njega to nosi to ime, i dvaput odvratnije bilo mi je to ime to ga je nosio jedan stranac koji e biti uzrok da se ono dva puta ponavlja, koji e stalno biti u mom prisustvu i ije e stvari, po obinoj navici u koli, morati neizbeno da budu zbog te proklete slinosti esto pomeane sa mojim stvarima. Oseanje srdbe zaeto na taj nain postajalo je sve jae sa svakom prilikom koja je ukazivala na slinost, moralnu ili fiziku, izmeu moga rivala i mene. Ja onda jo nisam bio primetio vanu injenicu da smo bili istih godina; ali sam zapazio da smo bili iste visine i primetio sam da smo bili neobino slini u optim oblicima tela i crtama lica i u izrazu. Bio sam ljut zbog glasa o naem srodstvu koji se rairio u viim razredima, ukratko, nita me nije moglo ozbiljnije uznemiriti (mada sam ja briljivo sakrivao tu uznemirenost) od neke aluzije na slinost duha, izgleda ili ponaanja koja je meu nama postojala. Ali, u stvari, ja nisam imao razloga da verujem da je (izuzimajui onu stvar o srodstvu i ukoliko se ticalo samog Vilsona) ova slinost bila predmet tumaenju, ili makar i samo da je uopte bila primeena od naih drugova u koli. Da je on to primeivao u potpunosti, i isto tako jako kao i ja, bilo je oigledno; ali da je on mogao pronai u takvim okolnostima tako plodno polje za dosaivanje moe se pripisati, kao to sam ve napred rekao, njegovoj neobinoj otroumnosti. Njegova uloga koja se sastojala u tom da se usavri da me podraava sastojala se u reima i gestovima; igrao je svoju ulogu na opte divljenje. Kopirati moje odevanje nije bilo teko; moj hod i moje opte dranje moglo se bez tekoe podraavati; uprkos njegove uroene mane, ak mu ni moj glas nije izmakao. Moje glasnije tonove, razumljivo, nije imitirao, ali je zato visina glasa bila istovetna, a njegov neobini apat postao je verni eho moga apata. Koliko me ovo savreno podraavanje veoma uzbuivalo (jer se zaista ne moe nazvati karikiranjem) ja neu sada pokuavati da opiem. Jedino me teilo u toj injenici da sam to podraavanje oigledno primeivao jedini ja, i da sam imao da podnesem da to zna i da se tom

udno podrugljivo podsmeva samo moj imenjak. Zadovoljan to je izazvao u mom srcu eljeno dejstvo, izgledalo je da se kriom ceri zbog aoke koju mi je zabo i pravio se upadljivo nevet i nemaran prema javnom dopadanju koje bi uspeh njegovog lukavog rada mogao izazvati. Da uenici zaista nisu osetili njegovu nameru ni primetili njegov uspeh, niti uestvovali u njegovom ruganju, bila je za mene tokom mnogih strahom ispunjenih meseci zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Moe biti da postepenost njegovog podraavanja nije doputala da se to tako lako opazi, ali verovatnije je da sam ja imao da zahvalim za svoju sigurnost majstorskom ponaanju podraavaoca, koji je prezirui slovo (koje je na slici sve to slepac moe da vidi) otkrivao potpun duh svoga originala mojim oima a na moju veliku alost. Ja sam dosad vie puta govorio o odvratnom nainu pokroviteljstva koje je on prema meni prisvajao i o njegovom esto uvredljivom meanju u moju volju. To meanje esto je dobijalo mrski karakter saveta, saveta ne otvoreno datog nego nagovetenog ili podmetnutog. Ja sam to doekivao sa gaenjem koje je bilo sve jae to sam bivao stariji. Ali sada, u ovom vremenskom razmaku, hou da mu uinim tu prostu pravdu da priznam da se ne seam nijednog sluaja u kome bi predloi i saveti moga rivala bili ona vrsta greaka ili ludosti koje su tako obine u njegovim nezrelim godinama i oevidnom neiskustvu; zatim, da je njegovo moralno oseanje, u najmanju ruku, iako ne njegova opta obdarenost i njegovo znanje, bilo mnogo otrije nego moje, i da sam ja danas mogao biti bolji i na taj nain sreniji ovek da sam ree odbijao savete izraene u onom znaajnom aputanju koje sam onda iz dubine due zamrzeo i suvie gorko prezreo. A ovako, ja sam postao neobino uporan pod njegovim neiskusnim nadzorom i iz dana u dan sve sam smatrao kao njegovu bezonu drskost. Rekao sam da su se u prvim godinama naeg kolskog drugovanja moja oseanja prema njemu mogla lako razviti u prijateljstvo, ali u poslednjim mesecima moga boravka u akademiji, mada se nametanje njegovog uobiajenog ponaanja van svake sumnje unekoliko obnovilo, ipak su moja oseanja u skoro istoj srazmeri dobila veoma mnogo prave mrnje. Jednom prilikom on je, ini mi se, to primetio, i posle toga me izbegavao ili se pravio kao da me izbegava. Bilo je to u isto vreme, ako se dobro seam, kad se u jednoj estokoj svai s njim, u kojoj je on vie no obino zaboravio svoju uzdrljivost i govorio i postupao sa otvorenou u ponaanju koja je bila prilino tua njegovom karakteru. Tada sam primetio, ili mislio da sam primetio u njegovom naglasku, njegovom izrazu, njegovoj celoj pojavi,

neto to me najpre prenerazilo a zatim me duboko zainteresovalo, jer mi je probudilo u svesti nejasne vizije mog najranijeg detinjstva, divlje, zbrkane, nagomilane uspomene jednog doba kada ni samo seanje nije bilo jo roeno. Ja ne mogu bolje da opiem oseanje koje me muilo, nego ako kaem da sam se tekom mukom mogao osloboditi verovanja da sam poznavao to stvorenje to je stajalo preda mnom u nekom vrlo davnom vremenu, nekoj taki prolosti, sasvim beskrajno udaljenoj. No ta se samoobmana izgubi brzo kao to je i dola, i ja je spominjem uopte samo zato da opiem dan poslednjeg razgovora koji sam tu imao sa mojim neobinim imenjakom. Ogromna stara kua sa njenim bezbrojnim pododeljenjima imala je mnogo velikih soba koje su bile u vezi jedna s drugom i u kojima je spavala veina uenika. A imala je (kao to je i moralo biti u zgradi s tako nezgodnim planom) i mnogo malih sobica i budaka, ludorija i besmislica gradnje koje je tedljivi genije dr Brenzbi takoe udesio bio za spavanje, mada su to bile prave elije, pogodne za smetaj jednog jedinog lica. Jedno od tih malih odeljenja imao je Vilson. Jedne noi pred kraj moje pete godine u koli, a neposredno posle one svae koju sam maloas spomenuo, videi da su svi redom bili zaspali digoh se iz postelje i sa lampom u ruci prikradoh se kroz lavirint uskih prolaza od moje spavae sobe do sobe moga rivala. Ja sam dugo smiljao jedno od onih zloestih dela lukavstva na njegovu tetu, u emu dotle prosto nisam imao nikakvog uspeha. Sad mi je bila namera da ostvarim svoj plan, pa se reih da mu pruim mogunost da oseti svu moju pakost kojom sam bio ispunjen. Doavi do njegove elije neujno uoh unutra, ostavivi lampu sa titom napolju. Primakoh se jedan korak i stadoh da sluam zvuk njegovog mirnog disanja, i poto sam se uverio da on spava, vratih se, uzeh svetiljku i s njom se opet pribliih postelji. Zavese su bile zatvorene, i ja ih, izvrujui svoj plan, polako i tiho otvorih; svetli zraci padoe ivo po zaspalom a moj pogled istovremeno na njegovo lice. Gledao sam ga a neka zanemelost, neka hladnoa oseanja odjednom minu kroz celo moje bie. Moje su se grudi nadimale, kolena klecala, cela moja dua ispuni se nekim bespredmetnim i nepodnoljivim uasom. Jedva diui ja sputih lampu da bude jo blie njegovom licu. Jesu li to - upravo to - bile crte Vilijama Vilsona? Ja sam zaista video da su bile njegove, ali sam se stresao kao u groznici uobraavajui da nisu. ta je to bilo u njima, to me na takav nain smuti? Posmatrao sam ga, dok se moj mozak grio pod teinom nevezanih misli. Nije on tako izgledao, sigurno ne, u njegovim ivahnim budnim asovima. Isto ime, isti izgled, isti dan dolaska

u akademiju, a onda njegovo tvrdoglavo i besmisleno podraavanje moga hoda, moga glasa, mog odevanja, mog ponaanja. Je li zbilja bilo u granicama ljudske mogunosti da je to to sam sada video bilo samo rezultat njegove stalne vebe u tom podrugljivom podraavanju? Preneraen i proet marcima koji su me podilazili, ugasih lampu, izaoh tiho iz sobe i prooh tiho kroz odaje da se nikad vie u njih ne vratim. Posle nekoliko meseci provedenih kod kue u praznoj dokolici, postao sam student u Itnu. Taj kratki vremenski razmak bio je dovoljan da mi oslabi seanje na dogaaje u koli dr Brenzbija, ili bar da izazove jednu stvarnu pramenu u sutini oseanja sa kojima sam ih se seao. Sutine, tragedije, drame vie nije bilo. Mogao sam sada da sumnjam u jasnost mojih ula, i retko se uopte vraao u svesti na taj predmet, udei se veliini ljudske slabosti da veruje, smejui se ivoj snazi uobraenja koju sam bio nasledio. I ta vrsta neverice nije izgledala da e biti oslabljena nainom ivota koji sam vodio u Itnu. Vrtlog besmislenih ludorija u koji sam se tamo tako odmah i tako drsko bacio, sprao je sve sem pene mojih negdanjih asova, progutao je odjednom svaki ozbiljniji i jai utisak, a ostavio kao spomen samo najbeznaajnije pojedinosti negdanjeg ivota. Ne elim, meutim, da idem tragom moje jadne rasputenosti rasputenosti koja je prkosila zakonima i izmicala budnoj panji zavoda. Tri godine ludorija prole su uzaludno i samo su mi donele ukorenjene navike greha, a u prilino neobinoj meri koristile mom telesnom razvitku, kada, posle nedelju dana bezdune rasputenosti, pozvah jednu grupu najrasputenijih aka na tajnu pijanku u mojim prostorijama. Sastali smo se pozno u no, jer su nae lakomislenosti imale da se nastave do zore. Vino je toeno nemilice, a nije nedostajao ni drugi, moda jo opasniji razvrat, tako da se sivo svitanje bilo ve pomalo pojavilo na istoku kada je naa pijana razuzdanost bila na svom vrhuncu. Ludo zagrejan pijanstvom i kartama, ba sam navaljivao da odrim zdravicu iz obine bestidnosti, kada mi panju odjedanput privue snano i mada nepotpuno otvaranje sobnih vrata, i prodorni glas jednog sluge spolja. On ree da neka linost, oito u velikoj urbi, hoe da govori sa mnom u predsoblju. Divljaki razdraen vinom, bio sam vie obradovan nego iznenaen tim neoekivanim prekidanjem. Posrui pooh odmah napred, i nekoliko koraka odvedoe me u predsoblje zgrade. U toj niskoj i maloj prostoriji nije visila nijedna lampa i u ovaj mah nikakva svetlost nije prodirala, sem od veoma slabog praskozorja, koje je dopiralo kroz polukruni prozor. Kada sam kroio preko praga, spazio sam priliku mladog oveka otprilike moje visine, obuenog u beli jutarnji kaput od kamira saiven po

najnovijoj modi, isti onakav kakav sam u taj as i ja imao na sebi. To sam mogao da spazim na slaboj svetlosti, ali crte njegovog lica nisam mogao da raspoznam. Kada sam uao, on mi hitro prie i, uhvativi me pokretom ljutitog nestrpljenja za ruku, apnu mi na uvo rei Vilijam Vilson. Ja se za trenutak potpuno istreznih. Bilo je neega u ponaanju toga stranca i u drhtanju njegovog podignutog prsta kako ga je drao izmeu mojih oiju i svetlosti, neega to me ispunilo neiskazanim uenjem. Ali nije to bilo ono to me tako neizmerno uzbudilo. Bila je to teina sveane opomene u onom naroitom, tihom, iteem glasu, a iznad svega nain, ton, klju onih nekoliko prostih, poznatih, i sad proaputanih slogova, koji se javie sa hiljadu mutnih uspomena iz minulih dana, udarilo me u duu udarom galvanske struje. Pre nego to sam mogao ponovo da ovladam svojim ulima on je bio otiao. Mada je ovaj dogaaj ostavio iv utisak na moju rasputenu matu, on je ipak bio prolazan koliko i iv. Nekoliko nedelja, istina, muio sam se ozbiljnim pitanjima i bio sam kao obavijen oblakom nezdravog razmiljanja. Nisam pokuao da u svojoj svesti prikrijem identinost te neobine linosti koja se tako uporno meala u moje stvari i muila me svojim nametljivim savetom. Ali ko je bio i ta je bio taj Vilson? I odakle je doao? Kakve su bile njegove namere? Ni na jedno od ovih pitanja nisam mogao nai zadovoljavajui odgovor, sem to sam u vezi s tim utvrdio da je neki iznenadan sluaj u njegovoj porodici prouzrokovao njegov odlazak iz akademije dr Brenzbija popodne istog dana kada sam ja pobegao. Ali sam ubrzo prestao da mislim na to, poto mi je sva panja bila zauzeta nameravanim odlaskom za Oksford. Tamo sam uskoro i otiao, poto me je nepromiljena sujeta mojih roditelja snabdela sredstvima i godinjom spremom, tako da sam se mogao do mile volje odati raskonom ivotu koji je ve bio toliko prirastao za moje srce - pa sam se u trokarenju mogao takmiiti sa prvim naslednicima najbogatijih grofovija u Velikoj Britaniji. Navoena takvim bogatim sredstvima na greh, moja uroena priroda pokaza se sad u dvostrukoj estini, i ja poeh da prezirem i najobinije obzire pristojnosti u ludoj zaslepljenosti svojih pirova. Ali bilo bi besmisleno zadravati se na pojedinostima mojih nastranosti. Neka je dovoljno to da sam meu raspikuama ja nadmaio Heroda, i da sam davi ime mnogim novim budalatinama dodao povelik dodatak dugom katalogu grehova koji su onda bili uobiajeni na tona najrasputenijem univerzitetu u Evropi.

Teko bi se moglo verovati, meutim, da sam ba tu tako nepovratno izaao iz otmenog reda da sam traio da se upoznam sa najniim podvalama kockara od zanata, i poto sam postao vetak u toj prezrenoj nauci, ja sam je upotrebljavao kao sredstvo da uveam svoje ionako ogromne prihode na raun mojih slabanih kolskih drugova. Pa ipak, to je bila istina, sama nakaznost tog prkoenja u svemu i svakog potenog oveka dostojnom oseanju bila je, nema sumnje, glavni ako ne i jedini razlog to sam to mogao nekanjeno vriti. Jer, zbilja, koji od mojih najrasputenijih drugova ne bi porekao najbistrije opaanje svojih ula, pre no to bi posumnjao i obedio takvom podvalom veselog, otvorenog, tedrog Vilijama Vilsona, najplemenitijeg i najvaspitanijeg studenta Oksforda; onoga ije su ludosti (govorili su njegovi paraziti) bile samo ludosti mladosti i ije su pogreke bile samo neobuzdana ud - iji su najmraniji grijesi bili samo bezbrina i bujna raskalanost? iveo sam takvim ivotom ve dve godine, kada doe na univerzitet jedan mlad parvenu57 plemi, Glendining - bogat, glasio je izvetaj, kao Herod Atinjanin, sa bogatstvom isto tako lako steenim kao to je bilo Herodovo. Ja sam brzo prozreo da je slabouman, i, naravno, oznaio sam ga kao zgodan predmet za moje znanje. esto sam ga navodio na igru karata i udeavao sam prostim lukavstvom kockara da on dobije vee sume, da bih ga tim uspenije uhvatio u svoje mree. Najzad, kad je moj plan sazreo, sastanem se ja sa njim (sa vrstom namerom da ovaj sastanak bude poslednji i odluan) u sobama jednog drugog studenta (g. Prestona) koji je bio podjednako dobar prijatelj obojici, ali, ruku na srce, nije ni izdaleka sumnjao u moje namere. Da bih svemu dao lepi izgled, udesio sam bio da se sastane drutvo nekih osam ili deset lica i briljivo sam pazio da donoenje karata bude sluajno i da potekne po predlogu samog aavka. Da bih skratio ovo nitkovsko delo, nije bilo proputeno nijedno od niskih lukavstava tako uobiajenih u slinim prilikama da je zaista udno kako se jo nae budala tako glupa da im padne kao rtva. Mi smo produili nau sedeljku duboko u no, i ja sam najzad uspeo sa smicalicom da mi Glendining ostane kao jedini protivnik. Igra je takoe bila moj omiljeni ecarte58. Ostatak drutva zainteresovan veliinom naih uloga ostavi svoje karte i stade oko nas da posmatra. Parvenu, koga sam u poetku veere bio naveo mojim vetinama da dobro popije, meao je sada karte, delio i igrao sa vatrenom ustrinom za koju sam mislio da se
57 58

parvenu (franc.) - skorojevi ecarte (franc.) - jedna vrsta igre s kartama.

moe samo delimino, ali ne sasvim, pripisati njegovom pijanstvu. Za veoma kratko vreme on postade moj dunik za jednu veliku sumu, kada, postoje popio dobru koliinu portoa, on uini u dlaku tano ono to sam ja hladno bio predvideo - predloi da udvostruimo nae ve ionako preterane uloge. Sa dobro odglumljenim ustezanjem, i tek poto ga je moje ponovljeno odbijanje izazvalo da kae nekoliko otrih rei koje su znaile neku vrstu izazivanja, ja najzad pristadoh. Ishod je, prirodno, potvrdio da je rtva bila sasvim u mojoj mrei; za manje od jednog sata on je uetverostruio svoj dug. Posle izvesnog vremena njegovo lice bee izgubilo zaarenu boju koju mu je davalo vino, ali sada, na moje uenje, primetih da je postalo zaista strahovito bledo. Kaem na moje uenje. Za Glendininga mi je bilo reeno na moja radoznala pitanja da je neizmerno bogat, a sume koje je dotle bio izgubio, mada istina velike, nisu ga mogle, pretpostavljao sam, ozbiljno uznemiriti, a jo manje tako strano potresti. Da ga je savladalo vino koje je bio maloas popio bila je misao koja se sama nametala, i vie da bih sauvao svoj ugled u oima svojih drugova nego iz bilo kog drugog obzira, ja sam poeo odluno da navaljujem da se igra prekine, kada mi izrazi nekolicine iz drutva oko i blizu mene i jedan uzvik koji je odavao krajnje oajanje Glendininga pokazae da sam ga ja potpuno upropastio, i to na nain da je bio dostojan svaijeg saaljenja i da bi ga svako uzeo u zatitu od zlih namera i samog sotone. Kakvo bi bilo dalje moje ponaanje, teko je rei. alosno stanje moje rtve bacilo je senku zabune na sve; za nekoliko trenutaka vladala je duboka tiina, a za to vreme nisam mogao da ne osetim kako mi obraze prije mnogi uareni pogledi prekora ili prezira koje su bacali na mene manje raskalani lanovi drutva. Moram ak da priznam i to da mi je neka neizdriva teina straha za jedan samo trenutak bila pritisla grudi nenadnim i neobinim prekidom koji je nastupio. iroka teka dvokrilna vrata najednom se irom otvorie sa silnom i naglom estinom, tako da se kao nekom arolijom pogasie sve svee u sobi. Njihova svetlost, gasei se, dala nam je toliko mogunosti jo samo da primetimo kako je neki stranac uao u sobu, otprilike moje visine i sam tesno uvijen u ograta. Mrak je, meutim, postao potpun i mi smo samo mogli da oseamo da je on stojao u naoj sredini. Pre nego to se iko od nas mogao povratiti od iznenaenja u koje nas je ova grubost sve bacila, uli smo glas toga nasrtljivca. - Gospodo - ree on tihim, jasnim apatom koji nikada neu zaboraviti i koji je prodirao do same sri mojih kostiju - gospodo, ja se ne izvinjavam za ovo ponaanje, jer ponaajui se ovako ja samo vrim svoju dunost. Vi ste, bez sumnje, neobaveteni o pravom karakteru linosti koja

je noas dobila na kartama veliku sumu novca od lorda Glendininga. Ja u vam zato predloiti jedan brz i odluan plan da dobijete to neophodno obavetenje. Molim vas da pregledate polako i paljivo unutranju postavu njegovog levog rukava i razne male paketie koji se mogu nai u prilino dubokim depovima njegovog povezanog jutarnjeg ogrtaa. Dok je on to govorio, tiina je bila tako duboka da bi se moglo uti da je igla pala na pod. Kad je zavrio, on odjednom nestade isto onako naglo kao to je bio uao. Mogu li - treba li da opiem moja oseanja? Treba li da kaem da sam osetio sve uase osuenika? Bilo je jasno da mi je ostalo malo vremena za razmiljanje. Mnoge ruke epae me grubo tu na mestu, i svee se ponovo zapalie. Poe pretresanje. U postavi moga rukava naoe sve jake karte koje su najvanije u ecarteu, a u depovima moga ogrtaa mnogo pilova karata, kopije onih koje smo upotrebljavali pri nekim sedeljkama, s tom razlikom to su moje bile od one vrste to se tehniki zovu arrondees,59 jake karte bile su pri vrhu i dole malo konveksne a slabe karte bile su malo konveksne na stranama. Na taj nain glupak mora neizostavno kad see svome protivniku da presee veliku kartu, dok kockar sekui na uoj strani mora isto tako sigurno svojoj rtvi da presee slabu kartu. Bura negodovanja koja bi propratila to otkrie manje bi me pogodila od utljivog prezrenja i podsmeljivog smekanja sa kojim je bilo primljeno. - G. Vilsone - ree na domain sagnuvi se da ukloni ispod svojih nogu jedan veoma bogat zimski ogrta od retkih koa - g. Vilsone, ovaj ogrta je vaa svojina. (Vreme je bilo hladno, i kada sam izlazio iz svoje sobe, ja sam ogrnuo veliki ogrta preko mog sobnog odela, a skinuo sam ga kada sam doao na mesto igre.) Pretpostavljam da je izlino da traimo i ovde (gledajui nabore ogrtaa sa gorkim smehom) i dalje dokaze vaeg znanja i vae vetine. Zaista, imali smo ih dovoljno. Vi ete, nadam se, uvideti potrebu da ostavite Oksford - u svakom sluaju da napustite smesta moje sobe. Prezren i smrvljen u prainu kao to sam u taj as bio, verovatno da bih na ove mune rei odgovorio neposredno linim napadom, da mi panju u taj as ne privue jedna pojedinost najudnije prirode. Kaput koji sam nosio bio je od veoma retkog krzna, koliko retkog i koliko neobino skupocenog ne usuujem se ni da kaem, a njegov kroj, takoe, bio je po mojoj sopstvenoj fantastinoj zamisli, jer sam bio do besmislenosti u pogledu kinurenja skuplja stvari tako nitavne prirode. Kada mi je g.
59

arrondees (franc.) - zaobljen

Preston pruio onu stvar koju je podigao s poda blizu dvokrilnih sobnih vrata, ja sam sa uenjem koje se skoro graniilo sa uasom primetio da je moj sopstveni ogrta ve bio prebaen preko moje ruke (gde sam ga bez sumnje nesvesno bio stavio) a onaj koji mi je pruen bio je u svemu, ak do najmanje mogue pojedinosti, njegova kopija. udni stvor koji me je tako kobno otkrio i izloio poruzi bio je, setih se, potpuno umotan u ogrta, a niko od lanova naeg drutva uopte nije imao ogrtaa, osim mene. Povrativi malo prisustvo duha, ja uzeh onaj to mi ga je pruio g. Preston, prebacih ga neopaeno preko svog sopstvenog, ostavih sobu sa odlunim namrtenim izrazom prkosa, i idueg jutra, pre svanua, pooh na hitno putovanje iz Oksforda na kontinent u potpunoj agoniji uasa i srama. Uzalud sam beao. Moja zla kob gonila me s uivanjem, a pokazala je zaista da je jedva tek otpoela svoju tajanstvenu vlast nada mnom. Tek to sam stao nogom u Pariz, ve sam imao novi dokaz o prokletom interesovanju koje je taj Vilson imao u pogledu mojih poslova. Godine su prolazile a ja nisam nalazio spasa. Lupe. Kako je u nevreme, i s kakvom avetinjskom vanou stupio u Rimu izmeu mene i mojih ambicija. U Beu takoe, zatim u Berlinu, pa u Moskvi. Zaista, gde nisam imao gorkog uzroka da ga proklinjem u svom srcu? Od te bezone tiranije beao sam najzad, u paninom strahu, kao od kuge, i do nakraj zemlje beao sam uzaman. Opet, i opet, u tajnom razgovoru sa svojim sopstvenim duhom, pitao bih se: Koje on? Odakle dolazi? ta hoe? - Ali odgovor nisam mogao nai. Ispitivao sam s najveom panjom naine, metode i glavne poteze njegovog drskog nadzora. Ali ak i tu bilo je vrlo malo ega to bi posluilo za osnov kakvoj pretpostavci. Bilo je znaajno da ni u jednom od mnogobrojnih sluajeva u kojima je on u poslednje vreme stao da mi preprei put, on to nije inio zbog drugog ega nego samo da mi osujeti one planove, ili da pokvari poslove koji bi se, kada bi bili do kraja izvedeni, zavravali nekom gorkom nesreom. Kako je to bedno opravdanje za vlast koju je on sebi tako zapovedniki prisvojio. Kakva bedna zatita prirodnom pravu da upravlja samim sobom, to mi je on tako tvrdoglavo i tako uvredljivo odricao. Mogao sam dalje zapaziti i to da je dugo vremena moj muitelj (dok je savesno i sa tajanstvenom vetinom sprovodio svoju ud da bude spolja savreno istovetan sa mnom) pri izvrenju njegovih raznovrsnih uplitanja u moju volju, udeavao to tako da ja ni u jednom asu nisam video crte njegovog lica. Bio Vilson ko mu drago, to je najzad bio vrhunac afektacije i ludosti. Zar je on mogao, makar za trenutak, pretpostaviti da je

u mom opominjau u Itnu, u razoritelju moje asti u Oksfordu, u onome koji je osujetio moje ambicije u Rimu, moju osvetu u Parizu, moju strasnu ljubav u Napulju, ili ono to je on lano nazivao moje srebroljublje u Egiptu - u tom mom arhi-neprijatelju i satani, ne bih mogao a da ne poznam Vilijama Vilsona iz mojih kolskih dana - imenjaka, druga, rivala, mrskog rivala koji me dovodio do uasa u koli dr Brenzbija? Nemogue! No, da pourim ka poslednjoj sudbonosnoj sceni drame. Dotle sam ja bio nemono podlegao njegovoj zapovednikoj vlasti. Oseanje dubokog straha sa kojim se obino posmatrao nadmoni karakter, velianstveno znanje, prividna prisutnost i svemo Vilsonova, zajedno sa oseanjem uasa koje su mi neke druge crte njegove prirode i njegovog nasrtaja ulivale, sve je to pripomogle da me ispuni milju o mojoj sopstvenoj velikoj nemoi i bespomonosti i da me dovede do bezuslovnog potinjavanja njegovoj okrutnoj volji iako sam se tome gorko opirao. Ali u poslednje vreme sasvim sam se propio, i njegov zaluujui uticaj na moj uroeni temperament uinio je da sam postajao sve vie i vie nepokoran njegovoj vlasti. Poeo sam da gunam i - da se usteem, da se opirem. A da li je to bilo samo uobraenje to me navelo da poverujem da, ukoliko je moja sopstvena vrstina rasla, utoliko se ona srazmerno smanjivala kod moga muitelja? Bilo kako bilo, ja sam poeo oseati kako me ispunjava topla nada, i polako poeh u svojim skrivenim mislima da gajim ozbiljnu i oajnu odlunost da se vie neu potinjavati mome porobitelju. Bilo je to u Rimu, za vreme karnevala 18.., kada sam prisustvovao maskaradi u palati napuljskog kneza Di Brolja. Bio sam vie i slobodnije no obino preterao u piu, a zaguljiva atmosfera odaja punih sveta draila me vie no to sam mogao podneti; zatim tekoa da se probijem kroz gomilu doprinela je prilino razdraljivosti mog temperamenta, jer ja sam poudno traio (da ne kaem s kakvom nedostojnom pobudom) mladu, veselu, lepu enu ostarelog i podetinjalog kneza Di Brolja. Sa suvie bezobzirnom poverljivou ona mi je ranije saoptila tajnu kostima u koji e biti obuena, i sada, opazivi je, hitao sam da se proguram do nje. U tom asu osetih lak dodir ruke na mom ramenu, uh onaj nezaboravni, tihi, prokleti apat. Sasvim pobesneo od gneva ja se odjednom okretoh onome to me prekinuo i epah ga ljutilo za vrat. On je, kao to sam i oekivao, bio obuen u kostim sasvim slian mome, - nosio je panski ogrta od plave kadife, opasan crvenim pojasom o kome je visio ma. Maska od crne svile potpuno je skrivala njegovo lice.

- Podlae - viknuh glasom promuklim od besa, dok je svaki slog koji sam izgovorio liio na dodavanje ulja na vatru moga besnila. Propalico, varalico! Prokleti nitkove. Vi me neete -neete me proganjati kao pas do smrti. Poite za mnom ili u vas proburaziti tu na mestu. - I ja prokrih sebi put od balske dvorane do jednog malog predsoblja pored nje, vukui ga bez otpora za sobom, idui napred. Poto uosmo, ja ga besno odgurnuh od sebe. On posrnu ka zidu, dok sam ja uz psovku zatvorio vrata i naredio mu da izvue ma. On se ustezao jedan asak, a onda sa tihim uzdahom izvue utke ma iz korica i zauze stav odbrane. Borba je bila zaista kratka. Bio sam kao mahnit od svih moguih pomamnih razdraenja, i oseao sam u jednoj svojoj ruci snagu i mo stotine ruku. Za nekoliko sekundi ja ga uasnom snagom priterah uza zid imajui ga potpuno u svojoj vlasti, zarih svoj ma s brutalnim divljatvom nekoliko puta kroz njegove grudi. U tom trenutku neko je spolja pokuao da otvori vrata. Ja pourih da spreim ulazak, a zatim se odmah vratih mome umiruem protivniku. Ali koji bi ljudski jezik mogao tano opisati iznenaenje, onaj uas koji me je obuzeo pri prizoru koji mi se ukazao? Trenutak dok sam se bio okrenuo na drugu stranu bio je dovoljan da izazove vidnu i stvarnu promenu u rasporedu nametaja u gornjem ili udaljenijem delu sobe. Jedno veliko ogledalo - tako mi se u prvi mah u mojoj zbunjenosti uinilo - stajalo je sada tamo gde nije bilo nikakvog ogledala malopre; a kada sam mu u krajnjem uasu priao, moj sopstveni lik ali sa crtama sasvim bledim i poprskanim krvlju iao mi je u susret, slabim i posruim koracima. Tako je, velim, izgledalo, ali nije tako bilo. To je bio moj protivnik - to je bio Vilson, koji je stajao tu preda mnom u predsmrtnoj agoniji. Maska i ogrta leali su gde ih je on bio bacio na pod. Nije bilo nijednog konca na njegovom odelu, nijednog poteza u svim izrazitim i neobinim crtama njegovog lica, a da nije bilo ak do naj savrenije istovetnosti isti ja. To je bio Vilson, ali on vie nije govorio apatom, i ja sam mogao da uobrazim da to ja sam govorim kad on prozbori: - Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsad i ti si sam mrtav - mrtav za svet, za nebo, za nadu. U meni si postojao i u mojoj smrti, pogledaj ovu sliku koja je tvoja sopstvena, pogledaj kako si sasvim ubio samog sebe. 1839. Preveo Momilo Joji

OVEK GOMILE
Ce grand malheur, de ne pouvoir etre seul. La Bruyere Velika je nesrea ne moi biti sam. La Brijer60 Dobro je reeno za jednu nemaku knjigu: es lasst sich nicht lesen - ne da se itati. Ima izvesnih tajni koje se ne daju ispriati. Ljudi umiru nou u svojim posteljama grevito steui ruke sablasnih ispovednika i gledajui ih tuno u oi. Umiru sa oajanjem u srcu i grem u grlu zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog oveka ponese teret koji je tako teak po svojoj strahoti da se moe spustiti samo u grob. I tako sutina zloina ostaje neotkrivena. Ne tako davno, pod jesenju no, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se ve oporavljao, i, kako mi se vraala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaenih raspoloenja koja su tako izrazita suprotnost dosadi - u raspoloenju izotrenih enji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka sa duhovnog ula vida - ona, 'amluz h prw ephe 61 - a razum, naelektrisan, isto toliko silno prevazilazi svoju svakidanju mo koliko i ivi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uivanje; i ja sam crpao stvarno zadovoljstvo ak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to poslepodne as udubljujui se u oglase, as posmatrajui areno drutvo u kafani, a as gledajui kroz zadimljeno staklo na ulicu. Ta ulica je jedna od glavnih saobraajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se sputao sumrak, gomila je svakog trenutka sve vie rasla; a kada se upalila svetlost, dve guste i neprekidne struje stanovnitva urno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naroito doba veeri ja se jo nikad nisam nalazio u slinom poloaju, pa me je
60 61

La Brijer (La Bruyere Jean de 1645-1696) - francuski moralist (gr.) - Magla pre nego pade tama

uzburkano more ljudskih glava ispunjavalo slatkom novinom uzbuenja. Najzad vie uopte nisam obraao panju na stvari koje su se dogaale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju. Moja zapaanja bila su u poetku neodreena i uoptena. Gledao sam prolaznike u gomilama i razmiljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, meutim, preao sam na pojedinosti s velikom panjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda, lica i izraza. Prolaznici u pretenoj veini imaju zadovoljno poslovno dranje i kao da misle samo na to kako da prokre sebi put kroz timu. Obrve su nabrali a oima ivo kolutaju; kad ih neko gurne u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa urno nastave put. Drugi, jo mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri tom mlataraju rukama kao da se oseaju usamljeni ba zbog guste gomile koja ih okruuje, zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali jo jae zamlataraju rukama i sa rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama ekaju da prou lica koja su im se ispreila na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od stida. Sem ovoga to sam pomenuo nema nieg naroito karakteristinog u ovim dvema velikim grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez sumnje plemii, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski pekulanti eupatride62 i obini smrtnici drutva - dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim linim poslovima koje vode na sopstvenu odgovornost. Oni nisu naroito privlaili moju panju. Pleme trgovakih pomonika jasno se istie; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste. Tu su mlai pomonici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bune reklame - mlada gospoda u zategnutim kaputima, sjajnim izmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po strani izvesno kooperno dranje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati tezgarskim, ponaanje tih osoba izgleda mi tana kopija onog to je otprilike pre dvanaest ili osamnaest meseci predstavljalo savrenstvo bontona. Nose se po iznoenom ukusu otmenog sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeleje te podvrste. Podvrstu viih pomonika solidnih firmi, ili ozbiljne, pouzdane momke, ne moete da ne uoite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje, udobna kroja, s belim manama i prsnicima, irokim cipelama, naizgled jakim, i debelim arapama ili
62

eupatridi - rodovska vlastela u drevnim grkim dravama.

kamanama. Svi su pomalo elavi, a desno uho, usled duge navike da dri pero, ima udan obiaj da odstoji. Zapazio sam da eire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama, i da nose asovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izvetaenost je izraz tenje za ugledom, ako uopte postoji tako asna izvetaenost. Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj otmeni svet s velikom radoznalou i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Ve i sama preterana irina njihovih manetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju. Kockari, koje sam pronalazio u prilinom broju, jo se lake mogu raspoznati. Nose sve mogue vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom, pomodnom maramom oko vrata, pozlaenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdrljivo jednostavnog svetenikog odela, koje ponajmanje moe da izazove podozrenje. Svi se, meutim, istiu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamuenim i kao opnom prevuenim oima, i bledim stisnutim usnama. Ima uz to jo dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti -govore oprezno uzdranim, tihim glasom, a palac im se vie nego obino odvaja od ake, tako da obrazuje prav ugao s prstima. Veoma esto u drutvu ovih lupea zapaao sam ljude neto drukijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Moemo ih obeleiti kao gospodu koja ive od svoje dovitljivosti. U svojim pljakakim pohodima dele se, izgleda, na dve ete - na etu kicoke i etu vojnike sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge -kaputi sa iritima i mrki pogledi. Sputajui se po lestvicama onog to se zove otmeni svet, nailazio sam na mranije i dublje predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim oima koje sevaju s lica na kome sve druge crte izraavaju samo podlu poniznost; odvane uline prosjake od zanata to se mrte na siromahe boljeg kova koje je jedino oajanje oteralo u no da trae milosre; malaksale i avetima sline invalide na koje je smrt poloila sigurnu ruku i koji se porebarke provlae i teturaju kroz gomilu, gledajui svakog moleivo u lice, kao da trae neku sluajnu utehu, neku izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraaju u svoj sumorni dom i vie sa suzama nego sa ogorenjem uzmiu od drskih pogleda prosjaka, a ak ni njihov neposredni dodir ne mogu da izbegnu; uline ene svih vrsta i svih uzrasta - neospornu lepoticu u prvoj snazi

svoje enstvenosti, koja podsea na Lucijanov kip, to je spolja od paroskog mermera a iznutra ispunjen neiu; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima; smeuranu, nakinurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja ini poslednji oajni pokuaj da se uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druenja ve vino uasnom kaiperstvu svog zanata i ve zapaljeno od pomamne udnje da bude svrstano u isti red sa starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane - poneki odrpani i pocepani teturaju razdeenih udova, smrvljenog lica i oiju bez sjaja; poneki u itavim, ali prljavim odelima, pomalo nesigurna koraka, debelih ulnih usana i dobroudna rumena lica; drugi odeveni u tkanine koje su nekad bile dobre i ak su i danas jo briljivo ietkane; ljudi koji koraaju gotovo neprirodno vrstim i elastinim korakom, ali ije je lice jezivo bledo, oi odvratno izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazei kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolaa, nosai, istovarivai uglja, dimniari; verglai, prikazivai majmuna i ulini pevai - i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme; pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bune i neumerene ivosti koja neskladom para ui i izaziva bol u oku. Kako smo dublje odmicali u no, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne samo da se opti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim povlaenjem urednijeg dela stanovnitva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni as izvlaio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim udljivim i bletavim sjajem. Sve je bilo crno a sjajno - kao ona abonosovina s kojom su uporeivali Tertulijanov stil. udna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora spreavala da bacim vie nego letimian pogled na svako lice, ipak mi se inilo da, u naroitom duevnom stanju u kojem sam se nalazio, mogu ponekad ak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da proitam istoriju dugih godina. Prislonivi elo na staklo, bio sam tako zabavljen paljivim posmatranjem gomile, kada se odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko ezdeset i pet ili sedamdeset godina) - lice koje smesta privue i obuze svu moju panju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad ranije nisam video neto ak ni izdaleka slino tom izrazu. Dobro se seam da je moja prva pomisao, im sam ga spazio, bila da bi re, da ga je

ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim sopstvenim slikarskim ovaploenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog pogleda nainim neku analizu utiska to sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno raale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, krtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvoednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom oajanju. Bio sam udno uzbuen, zaprepaen, opinjen. Kakvi li su udni doivljaji zapisani u tom srcu! rekoh samom sebi. Zatim me obuze arka elja da tog oveka ne izgubim iz vida - da saznam o njemu neto vie. urno navuem kaput, zgrabim eir i tap, iziem na ulicu i pojurim kroz gomilu u pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je ve bio nestao. Ne bez tekoa najzad ga ugledam, primaknem mu se i poem za njim u stopu, ali oprezno da ne privuena njegovu panju. Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mrav i na izgled vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izraeno od lepe tkanine; i, ako me oi nisu prevarile, kroz poderotinu na briljivo zakopanom i oigledno polovnom ogrtau, u koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapaanja jo su vie pojaala moju radoznalost i ja se reim da pratim stranca kuda god bude iao. Sada je ve bila mrkla no, gusta vlana magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u neprekidnu i teku kiu. Ova promena vremena imala je udno dejstvo na gomilu, koju je zahvatio nov pokret i prekrile mnotvo kiobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoe desetostruko. to se mene lino tie, nisam se mnogo obazirao na kiu - za pritajenu staru groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suvie opasno uivanje. Zavezavi usta maramicom, nastavih put. Otprilike pola sata starac je s mukom krio sebi put kroz gomilu du prometne ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plaei se da ga ne izgubim iz vida. Poto se nijedanput nije osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprenu ulicu koja, mada puna sveta, nije bila tolika zakrena kao ona glavna, to ju je napustio. Ovde se njegovo dranje vidno izmeni. Iao je sporije i manje odluno nego ranije - vie oklevajui. esto bi preao sjedne strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tima je bila jo uvek toliko gusta da sam svaki put morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugaka, a on je njome iao gotovo itav sat; za to vreme se mnotvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obino u podne via na Brodveju u blizini parka - tolika je razlika izmeu svetine na londonskim ulicama i

svetine na ulicama najnaseljenijeg amerikog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno osvetljen trg prepun ivota. Stranac opet zauze svoje staro dranje. Brada mu pade na grudi, dok su mu oi pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga okruivali. On ubrza korak i nastavi put odluno i istrajno. Zaudio sam se, meutim, kada sam video kako se, obiavi trg sve u krug, okree i ide natrag u pravcu iz kojeg je doao. Jo sam se vie zaudio kada je tu istu etnju ponovio nekoliko puta - jednom, okrenuvi se naglim pokretom, umalo me nije otkrio. Na tu etnju utroio je jo jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje prepreivali put nego u poetku. Kia je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraao kuama. S pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobonu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Du te ulice, etvrt milje otprilike, jurio je s takvom estinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta stigosmo do jedne velike i ive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet zauze svoje prvobitno dranje, besciljno krei sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i prodavaa. Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s moje strane da bih se drao u njegovoj blizini ne privlaei pri tom njegovu panju. Sreom, nosio sam na nogama gumene kaljae, pa sam mogao da se kreem bez i najmanjeg uma. On ni u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, nita nije kupovao, ni rei nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim pogledom. Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponaanjem i vrsto reen da se nas dvojica ne rastanemo pre no to bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega. asovnik snana zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poe sad brzo da naputa pijacu. Neki duandija, nametajui kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a zatim neverovatnom brzinom potra kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne izbismo na glavnu ulicu odakle smo i poli - na ulicu kafane D. Ali ona vie nije imala isti izgled. Bila je jo sjajno osvetljena; no kia je estoko pljutala i videli su se samo retki prolaznici. Stranac preblede. On turobno poe nekoliko koraaji uz ulicu, ranije prepunu sveta, zatim s tekim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivi se kroz mnotvo

razliitih zamrenih uliica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorita. Predstava je ba bila zavrena i gledaoci su navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred gomile; ali uinilo mi se kao da je muni strah na njegovom licu donekle ublaen. Glava mu je opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada uputio pravcem kojim je krenuo vei broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim njegovu udljivu upornost. Dok je on nastavljao put, svet se sve vie rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlunost ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu drutvo od desetak ili dvanaestak larmadija; ali od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mranoj, prilino pustoj uliici. Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa svim znacima uzbuenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim razliite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je svaka stvar nosila peat najalosnije bede i najoajnijeg zloina. Pri mutnoj svetlosti nekog sluajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotone drvene kue sklone padu, i okrenute u tako razliitim i udljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati neto slino prolazu izmeu njih. Kamenje kaldrme lealo je nasumice, pomereno iz leita snagom izikalog korova. Strana prljavtina trulila je u zaputenim ulinim kanalima. Vazduh je bio sav proet tekom tugom. Meutim, kako smo ili dalje, zvui ljudskog ivota oivljavali su postepeno i najzad smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav ustreperi, kao plamen lampe pre no to e se ugasiti. Jo jednom poe elastinim korakom. Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bletava svetlost zasja pred naim oima; stajali smo pred jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti jednim od dvoraca demona, Rakije. Bilo je ve pred samo svitanje; ali povei broj bednih pijanaca jo se tiskao oko velelepnog ulaza, ulazei i izlazei. Gotovo kliknuvi od radosti, starac prokri sebi put, smesta opet zauze svoj prvobitni stav i poe da se, bez vidnog cilja, provlai napred i nazad kroz gomilu. Meutim, nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono to sam tada ugledao na licu udnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je neto ak i silnije od oajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, ve se s luakom snagom smesta okrenuo natrag, ka srcu monog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, reen da ne napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi

nastavljali put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecita gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je kafana D., ona je pruala prizor ljudske buke i metea gotovo jednak onom koji sam posmatrao prolog veera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve vea, ustrajao u praenju neznanog oveka. Ali, po svom obiaju, on je iao tamo-amo i celog dana nije izlazio iz vrtloga ove ulica. A kada su se poele pribliavati senke drugog veera, bio sam ve mrtav umoran, pa, zastavi pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio, ve je nastavio svoju sveanu ophodnju, dok sam ja, odustavi od daljeg praenja, ostao sav udubljen u razmiljanje. Ovaj starac, rekoh najzad sebi, olienje je i duh duboko skrivenog zloina. On nee da bude sam. On je ovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih nita vie saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od Hortulus Animae,63 i moda je to jedna od velikih bojih milosti to es lasst sich nicht lesen. 1840. Prevela Vera Stoji

63

Hortulus animae, cum oratiunculis aliquibus superadditis, od Griningera. (Vrti due, sa dodatkom vanih govora.)

UBISTVA U ULICI MORG

What song the Syrens sang, or what name Achilles assumed when he hid himself among women, although puzzling guestions, are not beyond all conjecture. Urn Burial Sir Thomas Browne Pitanja kao to su: kakvu su pesmu pevale sirene, ili kakvo je ime uzeo Ahil kada se sakrio meu ene, mada vrlo zamrena, ipak nisu takva da o njima ne moemo bar malo da nasluujuemo. Sahranjivanje u urne Ser Tomas Braun64 Intelektualne osobine koje se smatraju kao analizatorske same su po sebi vrlo malo pogodne za analizu. Mi ih procenjujemo jedino po njihovim efektima. Mi znamo o njima, izmeu ostalog, i to da su uvek za svog sopstvenika - kada ih ovaj poseduje u preterano velikoj meri izvor najsnanijeg zadovoljstva. Kao to se jak ovek zanosi svojim telesnim sposobnostima, uivajui u onim vebama koje izazivaju rad miia, tako analitiar uiva u duhovnoj aktivnosti koja sve reava. On izvlai zadovoljstvo ak i iz najbeznaajnijih zanimanja koja dovode do izraaja njegov talent. On voli zagonetke, rebuse, hijeroglife, pokazujui pri reavanju svake od tih stvari takav stupanj otroumnosti koji izgleda natprirodan obinom shvatanju. Njegovi rezultati, do kojih je doao pomou onog to je najhitnije u metodu, izgledaju, u stvari, kao postignuti intuicijom. Sposobnost reavanja moe mnogo da se pojaa matematikim studijama, a naroito onom njihovom najviom granom koja se nepravedno, i uglavnom s obzirom na svoje retrogradne postupke - naziva, par excellence, analitikom. Ipak, proraunavati ne znai samo po sebi i analizirati. I ahista, na primer, ini ono prvo, ne poklanjajui truda drugome. Iz toga sledi da je ah po svom dejstvu na umne osobine veoma pogreno shvaen. Ja ne piem sada raspravu, nego prosto pravim uvod u jednu donekle neobinu priu pomou sasvim nadohvat uzetih opaanja; zbog toga koristim priliku i tvrdim da je intenzivnije razmiljanje mnogo vie i korisnije upotrebljeno prilikom nerazmetljive igre dama nego pri
64

Tomas Braun (Browne ser Thomas, 1605-1682) - engleski lekar i knjievnik

svim istananim frivolnostima aha. U njemu, gde figure mogu da se pokreu na razne i udne naine i imaju razne i promenljive vrednosti, ono to je samo komplikovano pogreno je shvaeno (ne tako retka pogreka) kao duboko. Pritom se zahteva vrlo mnogo panje. Ako ona popusti za trenutak, uini se omaka usled koje dolazi ili do tekoa ili do poraza. Poto su moguni potezi ne samo raznovrsni nego i vrlo sloeni, poveana je mogunost da se uine takve omake. I u devet sluajeva od deset pobeuje ne otroumniji, nego usredsreeniji igra. U damama, naprotiv, gde su potezi jednovrsni i imaju samo malo varijanata, mogunosti da se uini omaka su manje, i poto je sama panja srazmerno nezauzeta, sve prednosti koje jedan od igraa stekne, steene su veom otroumnou. Da budem manje apstraktan - zamislimo igru dama u kojoj bi figure bile svedene na etiri kralja i u kojoj, naravno, ne bismo mogli da oekujemo nikakve omake. Jasno je da u ovom sluaju pobedu moe da odlui (poto su igrai u svemu izjednaeni) samo neki recherche 65 potez, rezultat vrlo jakog umnog naprezanja. Poto je lien uobiajenih preimustava, analitiar se udubljuje u duh svoga protivnika, stavlja se na taj nain u njegov poloaj i, ne tako retko, primeti odjednom jedini nain (ponekad zaista neverovatno prost) pomou koga moe da navede protivnika da pogrei ili da ravo izrauna. Vist je odavno bio zapaen po svom uticaju na ono to se naziva sposobnou preraunavanja; poznato je da su ljudi vrlo visokih intelektualnih sposobnosti na izgled neobjanjivo uivali u njemu, dok su ah izbegavali kao povran. Bez sumnje nema nijedne igre sline vrste koja tako mnogo iziskuje sposobnost analize. Najbolji ahista na svetu moda je samo neto malo vie nego najbolji igra aha. Ali vetina u vistu nagovetava u oveku sposobnost da uspe u svim onim vanim poduhvatima u kojima se um bori protiv uma. Kada kaem vetina, mislim na ono savrenstvo u igri koje ukljuuje uoavanje svih izvora iz kojih moe da proizae ispravna nadmonost. Ovi izvori nisu samo mnogostruki nego i raznoliki, i esto lee u takvim dubinama misli da su potpuno nedostupni obinom razumevanju. Paljivo posmatrati znai tano zapamtiti; i, dotle, usredsreeni ahista bie dobar za vist, a Hojlova66 pravila (koja se zasnivaju jedino na mehanizmu same igre) dovoljno i opte shvatljiva. I tako, imati dobro pamenje i drati se knjige su stvari koje se smatraju obino kao skup svega to je potrebno za dobro igranje. Ali se
65 66

recherche (franc.) - redak, neobian Edmond Hojl (E. Hoyle, 1672-1769) - engleski pisac traktata o kartakim igrama

vetina analitiara pokazuje ba u stvarima koje su izvan granica obinog pravila. On, utei, vri mnotvo posmatranja i zakljuaka. To moda ine i njegovi saigrai; razlika u obimu dobijenog saznanja ne lei toliko u tanosti zakljuka koliko u kakvoi posmatranja. Neophodno je znati ta da se posmatra. Na se igra uopte ne ograniava, niti odbacuje, zbog toga to je predmet posmatranja sama igra, izvoenje zakljuaka iz stvari koje nemaju neposredne veze sa njom. On posmatra izraz lica svog partnera i uporeuje ga paljivo sa izrazom svakog od protivnika. On posmatra nain reanja karata kod svakog igraa i esto rauna adut po adut, i sliku po sliku, iz pogleda koje na njih baca njihov sopstvenik. On zapaa svaku promenu na licu u toku igre i pronalazi osnovnu misao iz razlika u izrazima sigurnosti, iznenaenja, likovanja ili alosti. Po nainu uzimanja tiha on sudi da li e osoba koja ga uzima uzeti i sledei. On poznaje potez blefa po nainu na koji je karta baena na sto. Jedna sluajna ili neoprezna re, nehotino isputanje ili okretanje karte, sa bojazni ili bezbrinou koje prate pokuaj da se ona sakrije; brojanje tihova i nain na koji se oni redaju; zbunjenost, oklevanje, ustrina ili strepnja - sve to prua njegovom na izgled intuitivnom zapaanju podatke o pravom stanju stvari. Poto su odigrana dva-tri kruga, on ve potpuno poznaje ta ko ima u ruci, i otada pa nadalje baca svoje karte sa tako odreenim ciljem kao da ostatak drutva igra sa otvorenim kartama. Mo analiziranja ne sme da se pobrka sa obinim otroumljem; jer dok analitiar mora neminovno da bude otrouman, otrouman ovek je esto upadljivo nesposoban za analiziranje. Stvaralaka sposobnost, odnosno sposobnost za kombinovanje, kojom se esto ispoljava otroumlje i kojoj su frenolozi (ja verujem, pogreno) pripisali poseban organ, smatrajui je uroenom, nalazila se tako esto kod ljudi ija se umna sposobnost inae graniila sa idiotizmom, da je to privuklo optu panju onih koji su pisali o duhu. Izmeu otroumnosti i sposobnosti za analizu postoji, u stvari, mnogo vea razlika nego izmeu sanjarenja i mate, koji su ak vrlo slinog karaktera. Doi emo, u stvari, do toga da je otrouman ovek uvek sanjar, a onaj koji je zaista sposoban da zamilja uvek je analitiar. Sledea pria e se u neku ruku pokazati itaocu u svetlosti razlaganja o ba iznetim tvrenjima. Boravei u Parizu u prolee i jedan deo jeseni 18.., upoznao sam se tamo sa izvesnim gospodinom T.S. Ogistom Dipenom. Ovaj mladi ovek bio je rodom iz jedne odline - zaista poznate porodice, ali je raznim neprijatnim dogaajima bio doveden do takvog siromatva da je popustila i

snaga njegovog karaktera, i on je prestao da se kree u drutvu i da se brine o tome da povrati svoje imanje. Blagodarei ljubaznosti svojih poverilaca, ostao mu je jo jedan mali deo oevine; pomou prihoda koje je imao od toga uspevao je, uz najveu tednju, da pribavi sebi ono to je neophodno za ivot, ne uznemiravajui se zbog onog to bi bilo suvino. Knjige su, u stvari, bile jedini njegov luksuz, a u Parizu se one lako dobijaju. Na prvi susret bio je u jednoj mranoj knjiari u ulici Monmartr, gde nas je ta sluajnost to smo traili istu, vrlo retku i vrednu panje knjigu, dovela u blii dodir. Mi smo se redovno viali. Mene je veoma zainteresovala mala porodina istorija koju mi je on podrobno ispriao sa svom onom otvorenou u koju se Francuz uputa kad god je on lino tema razgovora. Iznenadio me je takoe i ogroman opseg onoga to je on itao; najvie od svega mi je uzbudila duu divlja estina i ivahna sveina njegove mate. Traei u Parizu ba te predmete koje sam tada traio, osetio sam da e mi drutvo takvog oveka biti od neocenjive vrednosti; to oseanje sam mu iskreno poverio. Najzad je bilo ureeno da stanujemo zajedno za vreme mog boravka u tom gradu. Poto su moje materijalne prilike bile neto bolje nego njegove, bilo mi je doputeno da o svom troku zakupim i snabdem nametajem, u stilu koji je odgovarao prilino udnoj sumornosti nae zajednike naravi, jednu tronu i udnu zgradu, odavno naputenu zbog nekih praznoverica u koje nismo hteli da ulazimo, zgradu koja je sklona padu stajala u jednom povuenom i turobnom delu predgraa Sen-ermen. Da je svetu bio poznat na nain ivota na ovom mestu, smatrali bi nas za luake - istina, moda za bezopasne ludake. Naa usamljenost je bila potpuna. Nismo primali posetioce. U stvari, mesto u koje smo se bili povukli uvali smo kao tajnu od mog ranijeg drutva; Dipen je jo pre mnogo godina prestao da poznaje ikog ili da ga iko poznaje u Parizu. Mi smo postojali samo za sebe. Jedna udljivost moga prijatelja (jer kako bih inae to nazvao?) bila je to se zaljubio u No zbog nje same; i ja sam mirno primio tu bizarrerie67 kao i sve ostale, preputajui se njegovim divljim udima sa potpunim abandon68. Crno boanstvo nije moglo neprekidno da boravi sa nama; ali mi smo mogli da vetaki stvaramo njeno prisustvo. U ranu zoru zatvarali smo sve masivne kapke na naoj staroj zgradi i palili smo dve svee koje su, jako namirisane, bacale samo najavetinj skije i najslabije
67 68

bizarrerie (franc.) - nastranost abandon (franc.) - preputanje, podavanje

zrake svetlosti. Pomou toga smo onda predavali svoje due snovima itajui, piui, ili razgovarajui, dok nas sat ne bi opomenuo da dolazi prava Tama. Tada smo izlazili na ulicu, ruku pod ruku, nastavljajui dnevne razgovore ili lutajui nadaleko i nairoko do u pozne asove, traei meu fantastinim svetlostima i senkama gusto naseljenog grada ono beskrajno duhovno uzbuenje koje moe da prui mimo posmatranje. Tada nisam mogao a da ne primetim i da se ne divim neobinoj analizatorskoj sposobnosti Dipena (mada sam mogao to da oekujem s obzirom na njegovu bogatu matu). Izgledalo je da i on neverovatno uiva da se u tome veba - iako ne ba da se time i razmee - i nije se ustruavao da prizna koliko mu zadovoljstva to priinjava. On mi se hvalio uz dubok, priguen smeh da veina ljudi u odnosu na njega ima prozore na grudima; takva tvrenja rado bi propratio neposrednim i zadivljujuim dokazima svog prisnog poznavanja moje linosti. Njegovo ponaanje u takvim trenucima bilo je hladno i odsutno; oi su mu bile bezizrazne, dok bi mu se glas, obino pun tenor, poviavao i zvuao obesno da nije bilo promiljenosti i potpune jasnoe u izraavanju. Posmatrajui ga u takvom raspoloenju, ja sam se esto u mislima bavio starom filozofijom o dvojnosti due, i zabavljao sam se zamiljajui dvostrukog Dipena - jednog koji stvara i drugog koji razlae. Nemojte da pretpostavite na osnovu ovoga to sam ba rekao da priam neku misteriju ili da piem neku bajku. Ovo to sam opisao bilo je u tom Francuzu prosto proizvod razdraene ili moda bolesne inteligencije. Ali jedan primer e najbolje da predstavi prirodu njegovih primedaba u to vreme. Lutali smo jedne noi niz jednu dugu prljavu ulicu u blizini PaleRoajala. Poto smo obojica oevidno bili zadubljeni u misli, nijedan od nas nije progovorio ni rei najmanje petnaest minuta. Odjednom Dipen prekide utanje ovim reima: - On je vrlo mali ovek, to je istina, i bolje bi pristajao u Theatre des Varietes.69 - O tome nema sumnje - odgovorih nesvesno, i ne primeujui odmah (toliko sam bio zanet u razmiljanje) udnovat nain na koji je govornik uskladio svoje misli sa mojima. Jedan trenutak docnije ja sam se pribrao i moje uenje je bilo ogromno. - Dipene - rekoh ozbiljno - ovo je izvan granica moga shvatanja. Bez oklevanja mogu da ti kaem da sam zaprepaen i da jedva mogu da
69

Theatre des Varietes (franc.) - pozorite sa zabavnim programom

verujem svojim ulima. Kako je mogue da ti zna da sam mislio o...? Ovde zastadoh da bih otklonio svaku sumnju o tome da li on zaista zna o kome sam mislio. - O antijiu - ree on - zato zastaje? Ti si u sebi primetio da je on zbog svog malog rasta nepogodan za tragediju. To je bilo tano ono to je sainjavalo predmet mojih razmiljanja. antiji je bio quandam70 krpa iz ulice Sen-Deni koji je, poludevi za pozornicom, pokuao da igra ulogu Kserksa u Krebijonovoj istoimenoj tragediji, i bio je ismejan za svoj trud. - Reci mi, za ime boga - uzviknuh - metod, ako ga uopte ima, pomou koga si bio u stanju da u vezi sa ovom stvari prodre u moju duu. U stvari, ja sam bio jo zaprepaeniji nego to sam hteo da pokaem. - To te je onaj prodava voa - odgovori moj prijatelj - doveo do zakljuka da taj krpa donova nije bio dovoljno visok za Kserksa et idgenus omne71. - Prodava voa! Ti me iznenauje - ja ne znam nikakvog prodavca voa. - ovek koji se sudario sa tobom kada smo ulazili u ovu ulicu otprilike pre petnaest minuta. Tada sam se prisetio zaista da me je jedan prodava voa koji je nosio na glavi veliku korpu jabuka sluajno skoro oborio dok smo prelazili iz ulice S... u ovu gde smo sada stajali; ali kakve je to imalo veze sa antijiem nisam mogao da razumem. U Dipenu ne bee ni truni arlatanstva. - Ja u ti objasniti - ree on - i da bi mogao sve jasno da razume, prvo emo pratiti unazad tok tvojih misli od trenutka kada sam ti se ja obratio do onoga kada smo se sreli sa pomenutim prodavcem voa. Glavnije karike u lancu su ove - antiji, Orion, dr Nikol, Epikur, stereotomija, ulino kamenje, prodava voa. Malo je onih ljudi koji se nisu u neko doba svoga ivota zabavljali time da prate unazad korake kojima su doli do nekih naroitih zakljuaka. Ta vrsta zanimanja je esto vrlo interesantna; i onaj koji to pokua prvi put je zauen prividno ogromnom razdaljinom i nepovezanou izmeu poetne take i cilja. Kakvo je onda moralo da bude moje zaprepaenje kada sam uo Francuza da je onako progovorio, i kada nisam mogao a da ne priznam da je kazao istinu. On je nastavio:
70 71

quondam (lat.) - nekadanji et id genus omne (lat.) - i taj celi rod

- Mi smo govorili o konjima, ako se dobro seam, ba pre nego to smo izali iz ulice S... To je bila poslednja stvar o kojoj smo govorili. Kada smo prelazili ovu ulicu, jedan prodava voa, sa velikom korpom na glavi, proavi urno pored nas, gurnuo te je na gomilu kamenja za poploavanje, koje je bilo nagomilano na mestu gde se opravljao put. Ti si stao na jedan od rasturenih komada, okliznuo si se, lako uvinuo lanak, izgledao si ljut ili natmuren, promrmljao nekoliko rei, okrenuo se i pogledao gomilu, a zatim nastavio put utei. Ja nisam naroito obraao panju na to ta ti radi, ali posmatranje je postalo za mene u poslednje vreme neto neophodno. - Ti si gledao stalno u zemlju - bacajui poglede, sa zlovoljnim izrazom, na rupe i pukotine u kaldrmi (tako da sam video da jo uvek misli na kamenje), dok nismo stigli do male aleje zvane Lamartin, koja je bila poploana, za probu, naslaganim i jedna za drugu privrenim drvenim kockama. Tada se tvoje lice razvedrilo, i primeujui da ti se usne pokreu jasno mi je bilo da si promrmljao re stereotomija, izraz koji se afektivno upotrebljava za takvu vrstu plonika. Znao sam da ne moe da kae u sebi stereotomija, a da ne pomisli na atome, i time i na Epikurovu teoriju; a poto sam ti ja spomenuo, kada smo nedavno razgovarali o tom predmetu, kako su udno, i sa kako malo injenica, neodreena nagaanja ovog plemenitog Grka odgovarala zakljucima poznije maglovite kosmogonije, oseao sam da nee moi da ne baci pogled gore na veliku maglinu u Orionu, i oekivao sam svakako da to uradi. Ti si pogledao gore, i ja sam bio siguran da sam tano pratio tvoje korake. A u onoj zajedljivoj tiradi o antijiu koja je izala u jueranjem Musee satiriar, pravei neke nepristojne aluzije na krupnu promenu imena time to j e obukao cipele na visoku tiklu, citirao je jedan latinski stih o kome smo esto razgovarali. Mislim na stih: Perdidit antiguum literaprima sonum.72 Ja sam ti bio rekao da se to odnosi na Orion, to se ranije pisalo Urion, a zbog izvesnih zajednikih primedbi u vezi sa ovim objanjenjem bio sam svestan da nee da ga zaboravi. Prema tome, bilo je jasno da nee propustiti da dovede u vezu ove dve misli - o Ori onu i antijiu. Da si ih doveo u vezu, video sam po nainu na koji si se osmehnuo. Mislio si na rtvovanje jadnog krpe. Dotle si se drao pogureno, a tada sam video da si se uspravio u svoj svojoj visini. Tada sam bio siguran da misli na mali antijiev stas. Na tom mestu sam prekinuo tvoja razmiljanja primedbom
72

(lat.) Izgubio je stari glas prvim delom

da bi, poto je zaista bio vrlo mali ovek, taj antiji pristajao u Thetre des Varietes. Posle kratkog vremena prelistavali smo jednom veernje izdanje Gazette des Tribunaux, kada sledei lanak privue nau panju: Neobina ubistva: - Jutros oko tri asa stanovnike etvrti Sen Ro trgao je iz sna niz uasnih krikova koji su oevidno dolazili sa etvrtog sprata jedne kue u ulici Morg, u kojoj su, kao to je bilo poznato, stanovale jedino izvesna gospoa L'Epanej i njena ki, gospoica Kamij L'Epanej. Posle izvesnog zadravanja, prouzrokovanog neuspenim pokuajem da se ue u zgradu na uobiajen nain, ulazna vrata su provaljena jednom polugom, i osam do deset suseda ulo je u kuu u pratnji dva andarma. U to vreme krici su bili prestali, ali, dok je grupa jurila uz prvi deo stepenica, zaula su se dva ili vie grubih glasova u ljutitoj svai, koji su, kako je izgledalo, dopirali iz gornjeg dela kue. Kad su ljudi stigli do drugog odmorita, i ovi zvui su prestali: zavladala je potpuna tiina. Grupa se rasturila i ljudi su urno poli iz sobe u sobu. Kada su stigli u prostranu zadnju sobu na etvrtom spratu (ija su vrata, poto su naena zakljuana, sa kljuem iznutra, nasilno otvorena), ukazao se jedan prizor koji je ispunio sve prisutne koliko uasom toliko i zaprepaenjem. Stanje bio u divljem neredu; nametaj je bio polomljen i razbacan na sve strane. Tu su se nalazili samo krevetski nogari sa kojih je duek bio skinut i baen nasred poda. Na jednoj stolici leao je brija umrljah krvlju. Na ognjitu kamina behu dva-tri duga i debela pramena sede kose takoe umazana krvlju, i - kako je izgledalo - iupana iz korena. Na podu su naena etiri napoleona, naunica od topaza, tri velike srebrne kaike, tri manje od metal d'Alger,73 i dve vreice u kojima je bilo oko etiri hiljade zlatnih franaka. Fioke pisaeg stola koji je stajao u uglu bile su otvorene i oigledno opljakane, mada je mnogo predmeta jo uvek ostalo u njima. Mali gvozdeni sef naen je pod duekom (ne pod nogarima). Bio je otvoren, sa kljuem jo uvek u poklopcu. U njemu nije bilo niega osim nekoliko starih pisama i drugih hartija od male vrednosti. Od gospoe L'Epanej ne bee ni traga, ali poto je primeena neobina koliina ai u kaminu, potraili su u dimnjaku i (uasno je i rei!) odatle su izvukli, glavom nadole, le keri, koji je bio u tom poloaju uguran prilino duboko u uzan otvor. Telo je bilo potpuno toplo. Prilikom pregleda primeena su mnoga odrana mesta, bez sumnje prouzrokovana
73

metal d'Alger (franc.) - alirski metal, lano srebro.

nasilnim guranjem tela u dimnjak i njegovim izvlaenjem otuda. Na licu je bilo mnogo otrih ogrebotina, a na vratu tamnih modrica i dubokih tragova noktiju, kao da je pokojnica bila zadavljena. Postoje temeljno pretraila svaki deo kue, ne naavi nita vie, grupa je krenula u malo poploano dvorite u zadnjem delu kue gde je leao le stare gospoe, sa vratom tako potpuno preseenim da je, pri pokuaju da je podignu, glava potpuno otpala. I glava i telo su bili strahovito unakaeni, a naroito telo, tako da je jedva imalo neke slinosti sa ljudskim biem. Verujemo da zasada jo nije pronaen ni najmanji trag koji bi vodio reenju ove strahovite misterije. Sutradan su novine donele ovaj specijalni dodatak: Tragedija u ulici Morg. - Mnoge linosti bile su sasluane u vezi sa ovom najneobinijom i strahovitom aferom (re 'affaire' nema jo u Francuskoj ono neozbiljno znaenje koje je stekla kod nas), ali ipak nita nije izalo na videlo to bi bacilo na nju neku svetlost. Ovde dajemo sav materijal sa sasluavanja svedoka: Polin Dibur, pralja, izjavljuje da je poznavala obe pokojnice tri godine, jer je celo to vreme prala kod njih rublje. Izgledalo je da se stara gospoa i njena ki dobro slau - bile su nene jedna prema drugoj. Dobro su je plaale. Ne moe da kae nita o njihovom nainu ivota i sredstvima za ivot. Veruje da je gospoa L'Epanej proricala sudbinu da bi se izdravala. Kruili su glasovi da ima sakrivenog novca. Nikad nije srela strane osobe u kui kad je svraala po rublje ili ga nosila kui. Sigurna je da kod njih nije bio zaposlen niko od posluge. Izgleda da nije bilo nametaja ni u jednom delu kue osim na etvrtom spratu. Pjer Moro, prodava duvana, izjavljuje da je redovno prodavao male koliine duvana i burmuta gospoi L'Epanej skoro etiri godine. Roen je u susedstvu i tu je stalno iveo. Pokojnica i njena ki stanovale su vie od est godina u kui u kojoj su naeni leevi. Ranije je u njoj stanovao jedan zlatar koji je izdavao gornje sobe raznim ljudima. Kua je sopstvenost gospoe L'Epanej. Ona nije bila zadovoljna zbog toga to je njen zakupac upropaavao sobe, i uselila se u njih sama, odbijajui da izda ijedan deo. Stara gospoa bila je detinjasta. Svedok je video erku nekih pet-est puta za vreme tih est godina. Njih dve su ivele preterano povuenim ivotom; govorilo se da imaju novca. uo je kako se pria meu susedima da gospoa L'Epanej prorie sudbinu - on u to ne veruje. Nije nikad video nikog da ulazi na vrata osim stare gospoe i njene keri, nosaa - jednom ili dvaput, i lekara - nekih osam ili deset puta.

Mnoge druge linosti, susedi, svedoili su u istom smislu. Nisu spominjali da iko poseuje tu kuu. Nije bilo poznato da li postoje ivi srodnici gospoe L'Epanej i njene keri. Kapci na prozorima s lica retko su otvarani. Oni na zadnjem delu kue bili su uvek zatvoreni, osim onih na velikoj zadnjoj sobi na etvrtom spratu. Kua je bila dobra, ne mnogo stara. IsidorMise, andarm, izjavljuje da je bio pozvanu kuu oko tri sata ujutru i da je naao pred vratima dvadeset do trideset osoba koje su pokuavale da uu. Nasilno je najzad otvorio vrata bajonetom - a ne polugom. Nije imao mnogo tekoa prilikom otvaranja s obzirom da su vrata bila dvokrilna, odnosno na sklapanje, i nisu bila zaipljena ni gore ni dole. Krici su trajali sve dok vrata nisu bila provaljena, a zatim su odjednom prestali. Izgledalo je kao da su to krici neke osobe (ili osoba) u uasnoj agoniji, bili su glasni i dugi, a ne kratki i brzi. Svedok je prvi krenuo uz stepenice. Kad je stigao na prvo odmorite, uo je dva glasa koji su se glasno i ljutito svaala - jedan je bio potmuo, a drugi mnogo piskaviji, vrlo udan glas. Mogao je da razazna nekoliko rei izgovorenih prvim glasom, koji je pripadao nekom Francuzu. Siguran je da to nije bio enski glas. Razaznao je re sacre i diable.74 Piskav glas je pripadao nekom strancu. Nije siguran da lije bio muki ili enski. Nije mogao da razume ta je reeno, ali misli da je jezik bio panski. Stanje u kome su zatekli sobu i tela opisao je ovaj svedok isto kao to smo ga mi opisali jue. Anri Dival, sused, po zanimanju kujundija, izjavljuje da je bio u grupi koja je prva ula u kuu. U svemu se slae sa svedoenjem Nisea. im su probili ulaz, oni su ponovo zatvorili vrata da bi zadrali gomilu ljudi koja se vrlo brzo sakupljala uprkos poznom asu. Piskavi glas, po miljenju ovog svedoka, pripadao je nekom Italijanu. Siguran je da nije bio francuski. Nije sasvim uveren da je bio muki glas. Mogao je da bude i enski. Ne zna italijanski. Nije mogao da razume rei, ali je ubeen po intonaciji da je govornik bio Italijan. Poznavao je gospou L'Epanej i njenu erku. Razgovarao je sa obema esto. Siguran je da piskav glas nije bio glas nijedne od pokojnica. B... Odenhajmer, gostioniar. Ovaj svedok dao je dobrovoljno iskaz. Poto ne govori francuski, ispitivanje preko tumaa. Rodom je iz Amsterdama. Prolazio je pored kue kada su se uli krici. Oni su trajali nekoliko minuta - verovatno deset. Bili su dugi i glasni - vrlo jezivi i bolni. Bio je meu onima koji su uli u zgradu. Slae se sa prethodnim iskazom u
74

sacre, diable, (franc.) - proklet; do avola.

svakom pogledu osim u jednom. Siguran je da je piskav glas pripadao oveku - Francuzu. Nije mogao da razume izgovorene rei. One su bile glasne i brze - neujednaene, izgovorene oigledno u strahu i u ljutini. Glas je bio grub - ne toliko piskav, koliko grub. Ne bi mogao da ga nazove piskavim. Potmuli glas je neprestano ponavljao sacre, diable i jedanput mon Dieu.75 il Minjo, iz firme Minjo i Sinovi, ulica Deloren. On je stariji Minjo. Gospoa L'Epanej je imala izvesnu imovinu. Imala je svoj tekui raun u toj banci od prolea godine... (osam godina ranije). esto je ulagala manje sume. Nije izdala nijedan ek, izuzev tri dana pred smrt, kada je lino izuzela sumu od etiri hiljade franaka. Ova suma bila je isplaena u zlatu, i jedan inovnik je poslan njenoj kui sa novcem. Adolf Le Bon, inovnik kod firme Mmjo i Sinovi, izjavljuje da je pomenutog dana oko podne dopratio gospou L'Epanej do njenog stana, nosei etiri hiljade franaka u dve vreice. Kada su se vrata otvorila, pojavila se gospoica L'Epanej i uzela iz njegovih ruku jednu vreicu, dok ga je stara gospoa oslobodila druge. Onda se on poklonio i otiao odatle. Nije video nikoga na ulici u to vreme. Ulica je sporedna - vrlo pusta. Vilijam Berd, kroja, izjavljuje da je bio jedan iz grupe koja je ula u kuu. On je Englez. ivi u Parizu dve godine. Bio je jedan od prvih koji su se popeli uz stepenice. uo je glasove koji su se svaali. Potmuli glas je bio glas Francuza. Mogao je da razabere nekoliko rei, ali ne moe sada da se seti svih. uo je jasno sacre i mon Dieu. U jednom trenutku se uo zvuk kao da se nekoliko osoba guaju - zvuk nekog grebanja i rvanja. Piskavi glas je bio vrlo glasan, glasniji od potmulog. Siguran je da to nije bio glas Engleza. Izgleda da je bio glas Nemca. Moda je bio enski. Svedok ne razume nemaki. etiri od gorepomenuta svedoka, kada su bili ponovo pozvani, izjavili su da su vrata sobe u kojoj je naeno telo gospoice L'Epanej bila zakljuana iznutra kada je grupa stigla do njih. Sve je bilo potpuno mimo nije bilo jecanja niti ikakvih umova. Kada su provalili vrata, nisu videli nikoga. Prozori, i na zadnjoj i na prednjoj sobi, bili su sputeni i vrsto zatvoreni iznutra. Vrata izmeu soba bila su zatvorena, ali ne zakljuana. Vrata koja su vodila iz prednje sobe u hodnik bila su zakljuana, sa kljuem iznutra. Vrata od jedne male sobe u prednjem delu kue, na etvrtom spratu, na poetku hodnika, bila su odkrinuta. Ova soba bila je pretrpana starim posteljama, sanducima i slinim. Sve je paljivo
75

mon Dieu (franc.) - boe moj!

rasklopljeno i pretraeno. Nije ostao ni santimetar nekog dela kue koji nije paljivo pretresen. Provukli su i etke kroz dimnjake, i nagore i nadole. Kua ima etiri sprata, sa mansardama. Bada na krovu bila je vrsto zakovana - izgleda da nije bila otvarana godinama. Vreme koje je proteklo od trenutka kada su se uli glasovi koji su se svaali pa do onog kada su provaljena vrata na sobi, razliito je ocenjeno od strane svedoka. Neki su smatrali da je bilo kratko, oko tri minuta, - a neki da je bilo dugo, oko pet minuta. Vrata su otvorena sa tekoom. Alfonzo Gardo, preduzima, izjavljuje da stanije u ulici Morg. Rodom je panac. Bio je u grupi koja je ula u kuu. Nije nastavio uz stepenice. Nervozan je i bojao se posledica uzbune. uo je glasove koji se svaaju. Potmuli glas pripadao je nekom Francuzu. Nije mogao da razume ta je reeno. Piskavi glas bio je glas Engleza - u to je siguran. Ne razume engleski, ali je sudio po intonaciji. Alberto Montani, poslastiar, izjavljuje da je bio meu prvima koji su se popeli uz stepenice. uo je pomenute glasove. Potmuli glas pripadao je Francuzu. Razumeo je nekoliko rei. Izgleda da je govornik nekog grdio. Nije mogao da razabere rei izgovorene piskavim glasom. Ovaj je govorio brzo i neujednaeno. Svedok misli da je to glas nekog Rusa. Potvruje opti iskaz. Italijan je. Nikad nije razgovarao sa nekim Rusom. Nekoliko svedoka, ponovo pozvanih, posvedoili su da su dimnjaci svih soba na etvrtom spratu bili suvie uzani da bi kroz njih moglo da proe ljudsko bie. Po etkama podrazumevale su se valjkaste etke, kao one koje upotrebljavaju dimniari. Ove etke provuene su kroz svaki dimnjak u kui. Nema nekog zadnjeg prolaza kojim je neko mogao da sie dok se grupa pela uz stepenice. Telo gospoice L'Epanej bilo je ugurano u dimnjak tako snano da nisu mogli da ga izvuku dok etvorica ili petorica ljudi iz grupe nisu ujedinili svoje snage. Pol Dima, lekar, izjavljuje da je pred zoru bio pozvan da pregleda tela. Oba tela su tada leala na sargiji krevetskih nogara u sobi gde je naena gospoica L'Epanej. Le mlade devojke bio je pun modrica i ogrebotina. injenica da je bio uguran u dimnjak dovoljno objanjava ovu pojavu. Vrat je bio jako izgreban. Odmah ispod brade bilo je nekoliko dubokih ogrebotina, zajedno sa mnogo modrih mesta koja su oigledno bila otisci prstiju. Lice je bilo uasno potamnelo, a oi iskolaene. Jezik je bio delimino progrien. Na trbuhu je otkrivena velika modrica, izazvana po svoj prilici pritiskom kolena. Po miljenju g. Dime, gospoicu L'Epanej zadavila je izvesna nepoznata osoba ili osobe. Le majke bio je strahovito unakaen. Sve kosti desne noge i ruke bile su vie-manje zdrobljene. Leva

cevanica bila je slomljena, a takoe i sva rebra na levoj strani. Celo telo bilo je puno stranih modrica i potamnelo. Nije mogue rei kako su povrede nanesene. Teka drvena batina ili debela gvozdena ipka ili stolica - svaki veliki, teak i tup predmet izazvao bi takve posledice ako bi njim rukovao neki vrlo snaan ovek. Nijedna ena nije mogla da nanese takve udarce nikakvim orujem. Pokojni ina glava, kada su je videli svedoci, bila je potpuno odvojena od tela i takoe veim delom smrvljena. Grlo je oigledno preseeno nekim vrlo otrim oruem - verovatno brijaem. Aleksander Etjen, hirurg, bio je pozvan sa g. Dimom da pregleda tela. Potvruje iskaz i miljenje g. Dime. Mada je jo nekoliko drugih linosti ispitano, nije izvuen nikakav podatak koji bi bio od vanosti. Ubistvo tako tajanstveno i tako zamreno u svojim pojedinostima nije nikad ranije izvreno u Parizu - ako je uopte ubistvo i izvreno. Policija je potpuno u neprilici - okolnosti su sasvim neuobiajene za ovakvu vrstu stvari. Pri svem tom nema ni traga nekoj polaznoj taki za reenje ovog sluaja. Veernje izdanje novina konstatovalo je da najivlje uzbuenje vlada jo uvek u etvrti Sen Ro - da su pomenute sobe ponovo paljivo pregledane, da su izvrena nova sasluanja svedoka, ali sve bez uspeha. Jedna naknadna vest je, meutim, javljala da je Adolf Le Bon uhapen i zatvoren - mada ga, izgleda, nije teretilo nita osim ve izloenih injenica. Izgledalo je da Dipena neobino zanima razvoj ove afere - bar sam tako mogao da zakljuim po njegovom dranju, s obzirom da on sam nije davao nikakve izjave. Tek posle objavljivanja vesti da je Le Bon uhapen, upitao me je za miljenje o tim ubistvima. Ja sam jedino mogao da se sa celim Parizom sloim u zakljuku da je to nereiva misterija. Nisam video naina na koji bi bilo mogue da se traga za ubicom. - Mi ne smemo da sudimo o tome da li ima naina - ree Dipen samo prema glavnim crtama dobijenim prilikom sasluavanja. Parika policija, toliko hvaljena zbog svoje pronicljivosti, u stvari je samo veta i nita vie. U njihovim postupcima nema drugog metoda osim metoda trenutka. Oni se razmeu svojim preciznim merenjem podataka, ali ono, ne tako retko, toliko ravo odgovara predmetima na koje se odnosi da nas podsea na gospodina urdena,76 koji trai svoju robe de chambre - pour mieux entendre la musigue.77 Rezultati postignuti takvim merenjem esto su iznenaujui, ali su u veini sluajeva postignuti samo obinom
76 77

urden - glavno lice iz komedije Graanin plemi. (franc.) - Sobni kaput, da bi mogao udobnije sluati muziku

marljivou. Kada ne mogu da se koriste ove osobine, raunica ispada pogrena. Vidok,78 na primer, bio je dobar pogaa i uporan ovek. Ali, bez vaspitane misli, on je neprekidno lutao ba zbog same estine svojih istraivanja. On je naruavao viziju time to je drao predmet suvie blizu. Mogao je, moda, da vidi jedno ili dva mesta neobino jasno, ali je postupajui tako neminovno gubio iz vida stvar kao celinu. Prema tome, postoji i takav sluaj kada je ovek preterano dubok. Istina se ne nalazi uvek u samom izvoru. U stvari, ja verujem da je ona, ukoliko se radi o nekom vanijem saznanju, uvek na povrini. Istina ne lei u dolinama gde je traimo, ve na vrhovima planina gde se nalazimo. Naini na koje greimo i poreklo te vrste pogreaka tipini su prilikom posmatranja nebeskih tela. Kad pogledamo zvezdu letimino, kad je posmatramo iskosa, okrenuvi prema njoj spoljanji deo mrenjae (koji je za slabe svetlosne utiske osetljiviji nego unutranji), onda je vidimo jasno - bolje moemo da ocenima njen sjaj - sjaj koji postaje sve nejasniji ukoliko se vie okreemo licem potpuno prema njoj. Vei broj zrakova u stvari pada na oko u drugom sluaju, ali u prvom postoji profinjenija sposobnost primanja. Preteranim produbljivanjem mi zamrsimo i slabimo misao; i mogue je uiniti da ak i sama Venera iezne sa nebeskog svoda ako je posmatramo suvie uporno, suvie usredsreeno, ili suvie neposredno. to se tie ovih ubistava, hajdemo da tamo prvo lino izvrimo neka istraivanja pre nego to stvorimo miljenje o njima. Istraivanje e da nam prui zabavu (pomislih da je taj izraz udan tako primenjen, ali ne rekoh nita), a pored toga le Bon mi je jednom uinio uslugu za koju sam mu zahvalan. Otii emo da vidimo sobe svojim oima. Ja poznajem G..., prefekta policije, tako da neu imati tekoa pri dobijanju potrebne dozvole. Dobili smo dozvolu i odmah otili u ulicu Morg. To je jedan od onih bednih prolaza koji povezuju ulicu Rielje i ulicu Sen-Ro. Bilo je kasno popodne kada smo stigli do nje, poto je ova etvrt vrlo udaljena od one u kojoj smo mi stanovali. Kuu smo lako pronali, jer je bilo jo uvek mnogo ljudi koji su sa suprotne strane ulice piljili u zatvorene kapke sa bespredmetnom radoznalou. Bila je to obina parika kua, sa kapijom pored koje se sa jedne strane nalazila kao neka staklena straara sa jednim pokretnim oknom, a koja je sluila kao portirska loa. Pre no to smo uli prvo smo otili uz ulicu, zaokrenuti u jednu aleju, a zatim ponovo
78

Fransoa-Een Vidok Vidocq, 1775-1857) - ef bezbednosti koji je prethodno bio zloinac. Napisao Memoare.

zaokrenuvi proli pored zadnje strane kue - dok je Dipen za to vreme posmatrao celo susedstvo, a isto tako i samu kuu, sa najpodrobnijom panjom za koju ja nisam mogao da naem naroitog razloga. Poto smo se vratili istim putem, stigli smo ponovo pred zgradu, zazvonili i, poto smo pokazali svoje potvrde, agenti koji su bili na dunosti pustili su nas da uemo. Popeli smo se gore - u sobu gde je bilo naeno telo gospoice L'Epanej i gde su obe pokojnice jo uvek leale. Nered u sobi bio je, kao i obino, ostavljen netaknut. Ja nisam video nita osim onog to je ve bilo objavljeno u Gazette des Tribunaux. Dipen je paljivo posmatrao sve - ne izuzimajui ni tela rtava. Zatim smo otili u druge sobe, pa onda u dvorite; jedan andarm nas je svuda pratio. Istraivanje nas je zadralo do mraka, kada smo krenuli kui. Usput je moj prijatelj uao za trenutak u prostorije jednog od dnevnih listova. Ja sam ve rekao da su udi moga prijatelja bile raznovrsne i que je les menageais79 jer ovo ne moe da se izrazi na engleskom. Tako je i sad udljivo izbegavao svaki razgovor o tom predmetu, ubistvu, sve do sutradan u podne. Tada me je iznenada upitao da li sam primetio ita neobino u prizoru zloina. Bilo je neega u nainu na koji je on naglasio re neobino, to je uinilo da zadrhtim i na znajui zato. - Ne, nita neobino - rekao sam - nita vie, bar, od onoga to smo obojica videli objavljeno u novinama. - Gazette - odgovori on - nije se udubila, bojim se, u neuobiajenu strahotu cele stvari. Ali ostavimo na stranu nekorisna miljenja tog lanka. Izgleda mi da ovu misteriju smatraju nereivom ba iz onog razloga zbog koga bi trebalo da se smatra da e se lako resiti - time mislim na preteranost celog sluaja. Policija je zbunjena prividnim nepostojanjem motiva - ne za samo ubistvo, nego za strahotu ubistva. Oni su dovedeni u zabunu takoe i prividnom nemogunou da se pomiri injenica da su se uli glasovi koji su se svaali sa injenicom da niko nije otkriven na spratu osim ubijene gospoice L'Epanej, i da nije bilo naina da se izae a da to ne primeti grupa ljudi koja se pela. Divlji nered u sobi, le uguran glavom nadole u dimnjak, uasno unakaeno telo stare gospoe, sva ova razmatranja zajedno sa onim koja su ve pomenuta i sa drugima koje nije potrebno da pominjem, bila su dovoljna da paralizuju snage, dovodei potpuno u nepriliku hvaljenu pronicljivost vladinih agenata. Oni su pali u grubu, ali uobiajenu greku time to su pobrkali neobino sa zagonetnim.
79

(franc) - Da sam prema njima imao obzira.

Ali ba tim skretanjem iz oblasti obinog razum napipa svoj put u traenju istine, ako ga uopte napipa. U istraivanjima kao to su ova koja sad vrimo ne treba toliko pitati ta se desilo koliko ta se desilo to se nikad ranije nije desilo. U stvari, lakoa sa kojom u ja doi, ili sam doao, do reenja ove misterije je u pravoj srazmeri sa njenom prividnom nereivou u oima policije. Ja sam u nemom uenju buljio u govornika. - Oekujem - nastavi on gledajui prema vratima naeg stana - ja sada oekujem jednu linost koja, iako moda sama nije izvrilac ovog zloina, mora da bude donekle umeana u njegovo izvrenje, verovatno je da je nevina u pogledu najgoreg dela izvrenog zloina. Nadam se da je moja pretpostavka tana jer se na njoj zasniva moje oekivanje da u da reim celu zagonetku. Oekujem tog oveka ovde - u ovoj sobi - svakog trenutka. Istina, on moe i da ne doe, ali je verovatno da e doi. Ako doe, bie potrebno da ga zadrimo. Evo pitolja; a mi obojica znamo kako emo da ih upotrebimo ako okolnosti budu zahtevale njihovu upotrebu. Uzeh pitolje jedva svestan toga ta inim i jedva verujui u ono to sam uo, dok je Dipen nastavio potpuno kao da govori samom sebi. Ja sam ve pominjao njegovo odsutno ponaanje u takvim trenucima. Njegov govor je bio upuen meni, ali njegov glas, mada ni u kom sluaju glasan, imao je onakvu intonaciju kakvu ima glas oveka koji govori nekome ko je vrlo udaljen. Njegove oi, praznog izraza, gledale su samo u zid. - Da glasovi koje je grupa na stepenicama ula kako se svaaju ree on - nisu bili glasovi onih ena, potpuno je dokazano svedoenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospoa mogla prvo da ubije erku, a zatim da izvri samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospoe L'Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura le svoje keri u dimnjak onako kao to je pronaen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno iskljuuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvrio neko trei; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi uli kako se svaaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem panju ne na celo svedoenje u vezi s tim glasovima, nego na ono to je neobino u tom svedoenju. Da li si primetio ita neobino u njemu? Ja primetih da, dok su se svi svedoci slagali u pretpostavci da je potmuli glas bio glas Francuza, dotle je bilo mnogo razilaenja u pogledu piskavog, ili - kako ga je jedan svedok nazvao - grubog glasa. - To je samo svedoenje - rekao je Dipen - ali to nije ono to je neobino u njemu. Ti nisi primetio nita karakteristino. A ipak, bilo je

neeg to je trebalo zapaziti. Svedoci, kao to si ti primetio, slagali su se u pitanju potmulog glasa. Tu su bili jednoduni. Ali u pogledu piskavog glasa neobino nije to to se nisu sloili, ve to to su ga Italijan, Englez, panac, Holananin i Francuz, pokuavajui da ga opiu, predstavili, svaki od njih, kao glas nekog stranca. Svako je siguran da to nije bio glas nekog njegovog zemljaka. Svako ga sravnjuje ne sa glasom nekog pripadnika narodnosti iji jezik on govori, nego ba obrnuto. Francuz pretpostavlja da je to glas panca, i mogao je da razume neke rei da je znao - panski. Holananin zastupa miljenje da je to bio glas Francuza; ali mi nalazimo objavljeno da je poto ne razume francuski, ovaj svedok ispitivan preko tumaa. Enlez misli da je to glas Nemca, a ne razume nemaki. panac je siguran da je to glas Engleza, ali sudi samo po intonaciji, jer ne zna engleski. Italijan veruje da je to glas Rusa, ali nikad nije razgovarao sa nekim Rusom. ak se ni Francuz ne slae sa prvim i siguran je da glas pripada nekom Italijanu, ali poto ne poznaje taj jezik on je, kao i panac, ubeen u to sudei po intonaciji. E pa, kako je udnovato neuobiajen morao da bude taj o kome su mogla da budu dobijena takva svedoenja! - i u ijim tonovima stanovnici pet velikih evropskih zemalja nisu mogli da otkriju nieg poznatog! Ti e rei da je to mogao da bude glas nekog Azijata - ili Afrikanca. U Parizu nema mnogo ni Azijata ni Afrikanaca; ali, ne poriui taj zakljuak, ja u ti samo skrenuti panju na tri take. Jedan svedok je opisao glas kao grub pre nego piskav. Dva druga svedoka predstavila su ga kao brz i neujednaen. Nijedan svedok nije spomenuo da je razumeo ma kakve rei - ma kakve zvuke koji bi liili na rei. - Ja ne znam - nastavio je Dipen - koliko sam uticao dosad na to da ti sve ovo shvati, ali mogu mirno da kaem da je pravilno izvoenje zakljuaka ve samo iz ovog dela svedoenja -dela koji se odnosi na potmuo i piskav glas - dovoljno samo po sebi da rodi sumnju koja e dati pravac celom daljem razvoju istraivanja ove misterije. Rekao sam pravilno izvoenje zakljuaka, ali time nije potpuno izraeno ono to mislim. Imao sam nam eru da stavim do znanja da je takvo izvoenje zakljuaka jedino pravimo, i da sumnja neminovno proizlazi iz njega kao jedini rezultat. ta je, pak, ta sumnja, to neu jo da kaem. Ja jedino elim da ima na umu da je meni lino ona bila dovoljna da da konaan oblik izvestan smer - mojim istraivanjima u sobi. - Prenesimo se sad, u mislima, u tu sobu. ta emo tamo prvo da potraimo? Nain na koji su izale ubice. Neu preterati ako kaem da nijedan od nas ne veruje u natprirodne pojave. Gospou i gospoicu

L'Epanej nisu ubili duhovi. Izvrioci ovog dela bili su opipljivi i pobegli su na opipljiv nain. Ali kako? Sreom, postoji samo jedan nain da se razmilja o ovom pitanju, i taj nain mora da nas dovede do krajnjeg zakljuka. Ispitajmo, jedan po jedan, sve mogue naine na koje je moglo da se izae. Jasno je da su ubice bile u sobi u kojoj je naena gospoica L'Epanej, ili bar u sobi do nje, kada se grupa pela uz stepenice. Znai da treba da traimo izlaze samo iz te dve prostorije. Policija je ispitala podove, tavanice i zidove u svim pravcima. Nikakav tajni izlaz nije mogao da promakne njihovoj panji. Ali nemajui poverenja u njihove oi, ja sam ispitivao svojim sopstvenim. Zaista, nije bilo tajnih izlaza. Vrata koja vode iz soba u hodnik bila su vrsto zakljuana, sa kljuevima iznutra. Preimo na dimnjake. Kroz njihov otvor, mada su oni - kao obino - iroki osam do deset stopa, ne bi moglo da proe ni telo vee make. Postoje, dakle, potpuno nemogue da se izae na pomenuti nain, ostali su nam jo prozori. Kroz one na prednjoj sobi niko ne bi mogao da pobegne a da ga ne primeti gomila ljudi na ulici. Ubice su, dakle, morale da izau kroz prozore na zadnjoj sobi. Sada, kada smo doli do tog zakljuka na ovako nesumnjiv nain, onda ga mi, kao mislioci, ne treba da odbacimo zbog prividne nemogunosti. Nama je samo ostalo da dokaemo da ta prividna nemogunost u stvarnosti nije takva. - Ima dva prozora na toj sobi. Jedan nije zaklonjen nametajem i ceo se vidi. Donji deo drugoga zaklonjen je jednim glomaznim krevetom koji je gurnut sasvim uz njega. Prvi je bio vrsto zatvoren iznutra. On se odupro najveem naporu onih koji su pokuali da ga otvore. U njegovom okviru, levo, bila je burgijom probuena velika rupa i jedan vrlo jak klin bio je ukucan u nju skoro do kraja. Prilikom ispitivanja drugog prozora naeno je da je i u njega na slian nain bio ukucan slian klin; a snaan pokuaj da se taj prozor podigne takoe nije uspeo. Policija se tada potpuno osvedoila da nije bilo mogue izai tim pravcem. I zbog toga su smatrali za suvino da vade klinove i da otvaraju prozore. - Moje ispitivanje bilo je neto podrobnije, i to iz razloga koji sam ba izneo - zato to sam znao da se ba na tom mestu mora dokazati da sve prividne nemogunosti nisu takve u stvari. - Nastavio sam tako da razmiljam - a posteriori80. Ubice jesu pobegle kroz jedan od ovih prozora. A postoje tako, oni nisu mogli da ponovo privrste prozor iznutra onako kao to su ovi zateeni - taj zakljuak zaustavio je svojom oevidnou ispitivanja policije u ovom delu
80

a posteriori (lat.) - unazad, od posledica ka uzroku

kue. A ipak, prozori su bili privreni. Oni su, dakle, morali da imaju sposobnost da se sami uvrste. Ovaj se zakljuak nije mogao izbei. Ja sam priao nezaklonjenom prozoru, sa izvesnom tekoom izvukao klin, i pokuao da podignem prozor. On se odupro svim mojim naporima, kao to sam i oekivao. Sada sam znao da mora da postoji neka skrivena opruga; i ovo podudaranje sa mojom zamisli uverilo me je da su bar moje pretpostavke bile tane, ma kako da su okolnosti u vezi sa klinovima jo uvek izgledale tajanstvene! Paljivo traei, otkrio sam ubrzo skrivenu oprugu. Pritisnuo sam je i, zadovoljan ovim otkriem, prestao da diem prozor. - Vratio sam tada klin na njegovo mesto i paljivo ga posmatrao. Osoba koja bi izala kroz prozor mogla bi da ga zatvori i opruga bi se zakaila; ali klin ne bi mogao da se vrati na svoje mesto! Zakljuak je bio jednostavan i ponovo je suzio polje mog istraivanja. Ubice su morale da pobegnu kroz drugi prozor. Pretpostavljajui, dakle, da su opruge na oba prozora jednake, to je bilo verovatno, morala je da se pronae neka razlika u klinovima, ili bar u nainu na koji su oni uvreni. Popeo sam se na sargiju na krevetskim nogarima i pogledao sam preko ivice kreveta paljivo drugi prozor. Zavukavi ruku iza krevetske daske, odmah sam otkrio i pritisnuo oprugu, koja je bila, kao to sam pretpostavljao, istovetna sa susednom. Tada sam pogledao klin. On je bio isto tako jak kao i onaj drugi i privren prividno na isti nain, zakucan skoro do kraja. - Ti e moda rei da sam bio doveden u zabunu; ali ako to misli, onda mora da si pogreno shvatio prirodu indukcije. Da upotrebim sportski izraz, nijednom nisam bio u neprilici. Ni za trenutak nisam izgubio trag. Ni na jednoj kariki lanca nije bilo mane. Ja sam pratio tajnu do njenog krajnjeg ishoda, a taj ishod bio je klin. On je, rekao sam, u svakom pogledu izgledao isto kao i njegov drug u susednom prozoru; ali ova injenica je bila potpuno beznaajna (ma kako izgledala definitivna) ako se uzme u obzir da se ba u toj taki nalazilo reenje. Mora da neto nije u redu, rekoh, sa tim klinom. Dodirnuo sam ga, i glava, sa jednim delom samog klina, ostala mi je u ruci. Vrh klina ostao je u ruci u kojoj se bio slomio. Prelom je bio ve star (jer su mu ivice bile prevuene rom) i verovatno je bio prouzrokovan udarcem ekia koji je delimino zario glavu u gornji deo osnove rama. Ja sam tada paljivo namestio ponovo glavu klina na zupasti prelom sa koga sam ga uzeo, i njegova slinost sa neslomljenim klinom bila je potpuna - pukotina se nije videla. Pritisnuvi oprugu, paljivo sam podigao prozor nekoliko santimetara; glava klina popela se

takoe, ostajui u svome leitu. Zatvorio sam prozor i klin je opet potpuno liio na neslomljen. - Zagonetka je, dotle, bila sada reena. Ubica je pobegao kroz prozor koji se nalazio iznad kreveta. Kako se ovaj prozor spustio sam od sebe posle izlaska ubice (ili je moda namerno zatvoren), poluga ga je privrstila; policija je to to je prozor bio privren pomou poluge ravo shvatila kao da je bio privren pomou klina - na taj nain su dalja ispitivanja smatrana nepotrebnim. - Sledee pitanje je nain silaska. O njemu sam dovoljno saznao kada sam s tobom obilazio oko zgrade. Otprilike pet i po stopa daleko od pomenutog prozora prolazi jedan gromobran. Sa tog gromobrana nikom ne bi bilo mogue ni da stigne do prozora, a i da ne govorimo o tome da ue kroz njega. Ali ja sam primetio da su kapci na etvrtom spratu pripadali naroitoj vrsti koju pariki stolari nazivaju jerrades - vrsti koja se danas retko upotrebljava, ali moe esto da se vidi na vrlo starim kuama u Lionu i Bordou. Ti kapci imaju oblik obinih vrata (jednokrilnih, a ne dvokrilnih), sem to im je donji deo reetkast ili isprepletan te tako ovek moe vrlo zgodno da se uhvati za njega rukama. U naem sluaju ovi kapci su iroki dobre tri i po stope. Kada smo ih posmatrali sa zadnje strane kue, oba su bila poluotvorena - odnosno, stajali su prema zidu pod pravim uglom. - Verovatno je da je policija, isto kao i ja, ispitivala zadnji deo kue; ali ako ga je ispitivala, ona nije primetila - gledajui te ferrades tako pod pravim uglom - koliko su one iroke ili, u svakom sluaju, propustila je da tome pokloni dunu panju. U stvari, poto se jednom zadovoljila zakljukom da tim putem nije moglo da se izae, ona je, naravno, tu izvrila vrlo povrno ispitivanje. Meni je, pak, bilo jasno da e kapci na prozoru koji je iznad kreveta, ako se otvore irom do zida, dopirati dve stope daleko od gromobrana. Bilo je takoe jasno da bi se uz vrlo neobino naprezanje i hrabrost moglo da ue kroz prozor sa gromobrana. Dohvativi rukom na razdaljinu od dve i po stope (mi sada pretpostavljamo da je kapak irom otvoren), zloinac je mogao vrsto da se uhvati za njegov reetkasti deo. Poto se odvojio od gromobrana, postavio noge sigurno na zid i skoio hrabro sa njega, on je mogao da zaljulja kapak tako da se ovaj zatvori i, ako zamislimo da je prozor u to vreme bio otvoren, mogao je ak i sam da se ubaci u sobu. - Zahtevam od tebe da naroito ima na umu da sam govorio o vrlo neobinom stupnju naprezanja koji je bio potreban da bi se uspelo u tako smelom i tekom poduhvatu. Moja je namera da ti pokaem, prvo, da je

bilo mogue da se stvar izvede; ali, drugo i najvanije, elim da utisnem u tvoju svest sasvim izvanredan, skoro natprirodan karakter one okretnosti koja je tako neto mogla da izvede. - Ti e bez sumnje rei, upotrebljavajui pravniki jezik, - da ja treba da bih razjasnio sluaj pre da potcenjujem nego da istiem potpunu ocenu te aktivnosti koja je bila potrebna u ovom sluaju. To je moda obiaj kod pravnika, ali nije praksa zdravog razuma. Moj krajnji cilj je jedino istina. Moja neposredna namera je da te navedem na to da povee tu vrlo neobinu okretnost o kojoj sam upravo govorio sa onim vrlo vrlo udnovato piskavim (ili grubim) i neujednaenim glasom, u pitanju ije narodnosti se ni dve linosti meusobno nisu sloile i u ijem izraavanju nisu mogle da otkriju nikakve razumljive slogove. Kod tih rei proletela mi je kroz glavu neodreena i upola stvorena slika onoga to je zamislio Dipen. Izgledalo mi je da sam na pragu shvatanja, ali bez snage da shvatim, kao to se ljudi nekad nau na samoj ivici seanja, ali nisu sposobni da se prisete. Moj prijatelj nastavi da govori. - Ti e videti - ree on - da sam ja pitanje izlaska zamenio pitanjem ulaska. Namera mi je bila da prikaem da je i jedno i drugo izvreno na isti nain i na istom mestu. Vratimo se sada unutranjosti sobe. Pogledajmo kako izgleda. Fioke pisaeg stola, reeno je, bile su opljakane, mada su mnogi komadi odee ostali u njima. Ovakav zakljuak je apsurdan. To je, u stvari, samo nagaanje - vrlo glupo nagaanje - i nita vie. Kako moemo da znamo da stvari naene u fiokama nisu sve koje su se u njima nalazile? Gospoa L'Epanej i njena erka ivele su krajnje povueno - nisu imale drutva i retko su izlazile - nije im bilo potrebno da esto menjaju odeu. Ono to je naeno bilo je u najmanju ruku isto tako dobrog kvaliteta kao i svako drugo koje bi mogle da imaju ove dame. Ako je lopov odneo neto, zato nije odneo ono to je najbolje - zato nije odneo sve? Jednom rei, zato je ostavio etiri hiljade zlatnih franaka da bi se natovario zamotuljkom rublja? Zlato je bilo ostavljeno. Skoro cela suma koju je pomenuo gospodin Minjo, bankar, naena je u vreicama na podu. Zbog toga elim da odstrani iz misli pogrenu ideju o motivu koju je stvorio u mozgu policije onaj deo svedoenja u kome se govori o novcu predatom pred kunim vratima. Koincidencije deset puta upadljivije od ove (predavanje novca i ubistvo koje je izvreno tri dana docnije nad osobama koje su taj novac primile) deavaju se svima nama svaki as u ivotu a ne privlae ak ni trenutnu panju. Koincidencije su, uopte, veliki kamen spoticanja na putu one vrste mislilaca koji su odgojeni ne znajui nita o

teoriji verovatnoe -onoj teoriji kojoj najvelianstveniji predmeti ljudskog istraivanja imaju da zahvale za svoje otkrie. U ovom sluaju, da je zlato nestalo, injenica da je predato tri dana ranije bila bi neto vie od koincidencija. Ona bi ila u prilog toj ideji o motivu. Ali s obzirom na stvarne okolnosti u ovom sluaju, ako pretpostavimo da je zlato motiv za izvrenje ovog zloina, moramo takoe da zamislimo i da je izvrilac tako neodluan glupak da je mogao da napusti i svoje zlato i svoj motiv. - Imajui sad stalno na umu ove take na koje sam ti obratio panju - neobian glas, neuobiajena okretnost i zbunjujue odsustvo motiva u tako izuzetno uasnom ubistvu kao to je ovo - bacimo pogled na samo ubijanje. Jedna ena zadavljena je golim rukama i ugurana u dimnjak glavom nadole. Obine ubice se ne slue takvim nainom ubijanja, a najmanje od svega tako postupaju sa rtvom. Priznae da je u tom postupku - to je le uguran u dimnjak - bilo neeg krajnje preteranog neeg to nikako ne moe da se pomiri sa naim optim pojmovima o ljudskim postupcima, ak i ako pretpostavi da su izvrioci bili najizopaeniji ljudi. Pomisli, takoe, kako je ogromna morala da bude ta snaga koja je mogla da gurne telo nagore u takav otvor, i to tako jako da je ujedinjena snaga nekoliko osoba jedva bila dovoljna da ga izvue nadole! - Osvrnimo se sada na druge znake koji pokazuju da je upotrebljena jedna tako udnovata snaga. U kaminu su naeni debeli pramenovi, vrlo debeli pramenovi - sede kose. Oni su bili iupani iz korena. Ti si svestan kolika je snaga potrebna da se iupa iz glave ak i dvadeset ili trideset dlaka zajedno. Video si te pramenove isto tako dobro kao i ja. Na njihovim korenima (grozan prizor) nalazili su se komadi mesa sa lobanje - siguran dokaz ogromne snage koja je bila upotrebljena da se iupa moda pola miliona dlaka odjednom. Vrat stare gospoe nije bio obino preseen, ve je glava bila potpuno odvojena od tela - a orue je bilo obian brija. Ja elim da obrati panju i na surovo divljatvo ovih postupaka. Ovde ne govorim o modricama na telu gospoe L'Epanej. Gospodin Dima i njegov asni pomaga gospodin Etjen izjavili su da su one bile nanete nekim tupim oruem; dotle su ova gospoda bila u pravu. Tupo orue bilo je oevidno kameni plonik dvorita na koji je rtva pala sa onog prozora pored koga je bio krevet. Ova misao, ma kako sada izgledala jednostavna, nije pala na um policiji iz istog razloga zbog koga nisu primetili ni irinu kapaka - a to je zato to se, zbog sluaja sa klinovima, njihova panja hermetiki zatvorila za mogunost da su prozori uopte bili otvarani. Ako sada, na sve to, jo dobro razmisli o udnom neredu u sobi, doli smo dotle da moemo da poveemo zamisli o zapanjujuoj spretnosti,

nadljudskoj snazi, surovom divljatvu, kasapljenju bez motiva, grotesknom uasu koji je potpuno stran ljudskim biima, i o glasu koji je zvuao strano u uima ljudi mnogih narodnosti i u kome nije bilo uopte jasnog i razumljivog izgovaranja slogova. ta je, dakle, zakljuak iz svega toga? Kakav sam utisak uinio na tvoju matu? Osetio sam kako sam se najeio kada mi je Dipen postavio pitanje. - Neki luak - rekao sam - izvrio je to delo, neki pobesneo manijak koji je pobegao iz oblinje ludnice. - U izvesnom smislu - odgovori on - tvoja misao nije neprimenljiva, ali glasovi luaka, ak i u njihovim najdivljijim nastupima, nikad ne bi liili na onaj neobini glas koji su ljudi uli na stepenitu. Luaci pripadaju nekoj narodnosti, i njihov govor, ma kako da su rei u njemu neskladne, uvek ima skladnosti u izgovaranju slogova. Pored toga, kosa luaka ne izgleda kao ova koju drim u ruci. Izvukao sam ovaj uperak iz zgrenih prstiju gospoe L'Epanej. Kai mi ta moe da zakljui o njemu? - Dipen - rekoh ja, sad ve sasvim ljut - ova kosa je sasvim neobina - to nije ljudska kosa. - Ja nisam ni tvrdio da jeste - ree on - ali pre nego to odluimo o tome, ja bih eleo da baci pogled na malu skicu koju sam nacrtao ovde na hartiji. To je verna slika onoga to je u jednom delu svedoenja bilo opisano kao tamne modrice i duboki zarezi noktiju na vratu gospoice L'Epanej, a u drugom delu (u svedoenju g. Dime i Etjena) kao niz modrih mesta koji su oevidno otisci prstiju. - Primetie - nastavio je moj prijatelj, rairivi hartiju ispred nas na stolu - da ovaj crte u nama stvara predstavu jednog vrstog i sigurnog stiska. Ne primeuje se nikakvo pomicanje prstiju. Svaki prst je zadrao verovatno do smrti rtve - uasan stisak kojim se u poetku zario. Pokuaj sada da stavi sve prste u isto vreme u odgovarajue otiske. Uzalud sam pokuao. - Mi moda ne sudimo sasvim ispravno o toj stvari - ree on hartija je rairena po ravnoj povrini, a ljudski vrat je valjkast. Evo jedne drvene oblice iji je obim otprilike isti kao i obim vrata. Obavij crte oko njega i pokuaj ponovo. Tako sam i uradio; ali tekoa je bila jo oiglednija nego ranije. Ovo - rekoh ja - nije otisak ljudske ruke.

- Proitaj sada - odgovori Dipen - ovaj odlomak od Kivijea81. To je bio podroban anatomski i potpun opisni izvetaj o velikom riem orangutanu sa Istonoindijskih Ostrva. Dinovski rast, neobina snaga i aktivnost, divlja okrutnost i naklonost ka podraavanju koje sreemo kod ovih sisara, dovoljno su svima poznate. Ja sam odjednom shvatio sam uas ovog ubistva. - Opis prstiju - rekoh, kada sam zavrio itanje - potpuno se podudara sa ovim crteom. Vidim da nijedna ivotinja, sem orangutana, vrste koja je ovde pomenuta, ne bi mogla da ostavi otiske kao ove to si ih ti nacrtao, Ovaj uperak rie dlake, takoe, istovetan je sa osobinama sa dlakom Kivijeove ivotinje. Ali ja ne mogu da razumem pojedinosti ove uasne misterije. A uz to, ula su se dva glasa koja su se svaala, a jedan od njih bio je neosporno glas nekog Francuza. - To je istina, i ti se svakako sea onog izraza koji su, skoro jednoduno, svi svedoci pripisali tom glasu - izraza mon Dieu! Ovaj izraz je, s obzirom na okolnosti, bio tano okarakterisan od strane jednog od svedoka (Montanija, poslastiara) kao izraz prekorevanja ili optube. Zbog toga sam, uglavnom, na tim dvema reima i zasnovao sve svoje nade da u potpuno da reim zagonetku. Jedan Francuz je znao za ubistvo. Mogue je - ustvari, ak je i vie nego verovatno - da je on potpuno nevin u pogledu uea u krvavim delima koja su se desila. Orangutan je mogao da mu pomogne. ovek je mogao da ga prati do sobe, ali usled uzbune koja je nastala nije vie mogao da ga uhvati. ivotinja je jo uvek na slobodi. Neu da nastavim ova nagaanja - jer nemam pravo da ih nazovem nekako drukije - zbog toga to su maglovita razmiljanja na kojima su ova nagaanja zasnovana jedva dovoljno duboka da ih prihvati i moj sopstveni razum, te zbog toga ne mogu da oekujem da u ih uiniti razumljivim za druge. Mi emo ih, dakle, nazvati nagaanjima i govoriemo o njima kao takvima. Ako je pomenuti Francuz zaista, kao to ja pretpostavljam, nevin u tim uasima, ovaj oglas koji sam predao prole noi kada smo se vraali kui u redakciju Le Monde (lista koji je posveen interesima brodarstva i koji je mnogo traen meu brodarima) dovee ga u na stan. On mi prui jednu hartiju i ja proitah sledee: Uhvaen - u Bulonjskoj umi rano ujutru... ov.m. (jutra kada se desilo ubistvo) vrlo veliki, ri orangutan, vrste sa ostrva Bornea. Sopstvenik (za koga je ustanovljeno da je mornar i da pripada maltekoj
81

or Kivije, (Cuvier Georges, 1769-1832) - francuski zoolog, tvorac uporedne anatomije i paleontologija

lai) moe ponovo da dobije ivotinju im je bude dovoljno identifikovao i platio sitnije trokove prouzrokovane njenim hvatanjem i uvanjem. Javiti se u ulicu... br..., predgrae Sen-ermen, trei sprat. - Kako je mogue - upitao sam, - da zna da je taj ovek mornar i da pripada maltekoj lai? - Ja to ne znam, - ree Dipen, - ja li to nisam siguran. Meutim, evo jednog malog komada trake koja je, sudei po obliku i umaenosti, oevidno bila upotrebljavana za vezivanje jednog od onih dugakih perina koje mornari toliko vole. tavie, ovakav vor malo ko osim mornara i ume da vee, a naroito je svojstven Malteanima. Ja sam naao traku u podnoju gromobrana. Ona nije mogla da pripada ni jednoj od pokojnica. Dakle, ako sam na kraju i pogreio, zakljuivi prema ovoj traci da je Francuz bio mornar sa malteke lae, ipak nisam niemu nakodio kada sam objavio onakav oglas. Ako sam u zabludi, on e samo pretpostavljati da sam bio zaveden nekim okolnostima koje se nee truditi da istrauje. Ali ako sam u pravu, postignut je najvaniji cilj. Poto zna za ubistvo, mada je nevin, Francuz e naravno oklevati da odgovori na oglas - da zatrai orangutana. On e ovako da razmilja: Ja sam nevin; ja sam siromaan; moj orangutan je skupocen - predstavlja sam za sebe imetak za oveka moga poloaja - zato bih ga ja izgubio uobraavajui da postoji neka opasnost? On je tu na dohvatu moje ruke. Naen je u Bulonjskoj umi - na velikoj razdaljini od mesta ubistva. Kako moe uopte da se posumnja da je nesvesna ivotinja izvrila to delo? Policija se nalazi u neprilici - nije uspela da pronae ni najmanji trag. ak i da su pratili ivotinju, nemogue bi bilo da dokau da ja znam za ubistvo, ili da me umeaju u zloin zbog toga to znam za njega. A povrh svega, znaju za mene. Onaj ko je dao oglas oznaio me je kao vlasnika ivotinje. Ja nisam siguran do kojih granica ide njegovo znanje. Ako propustim da zatraim tako skupocenu imovinu, za koju se zna da je imam, ja u u najmanju ruku izloiti sumnji ivotinju. Odgovoriu na oglas, uzeu orangutana i uvau ga zatvorenog dok stvar ne legne. U tom trenutku zausmo korake na stepenicama. - Dri pitolje spremne - ree Dipen - ali ih ne upotrebljavaj niti pokazuj ako ti ja ne dam znak. Spoljna vrata na kui ostavili smo otvorena, tako da je posetilac uao ne zvonei i popeo se nekoliko stepenica. Ali tada je izgledalo kao da okleva. Onda smo ga uli kako silazi. Dipen je upravo bio brzo krenuo prema vratima, kada smo ga ponovo uli da se penje. Ovaj put se nije vratio, ve se odluno popeo i lupnuo na vrata od nae sobe. - Slobodno - rekao je Dipen veselim i srdanim glasom.

ovek je uao. Bio je oigledno mornar - visoka, snana i miiava osoba sa izvesnim prkosnim izrazom lica, ne sasvim neprivlanim. Njegovo lice, jako preplanulo, bilo je vie od pola zaklonjeno zaliscima i brkovima. Imao je pri sebi ogromnu hrastovu batinu, ali je inae izgledao nenaoruan. Poklonio se nezgrapno i poeleo dobro vee sa francuskim naglaskom koji je, malo neufchatelski, ipak dovoljno pokazivao njegovo pariko poreklo. - Sedi, prijatelju - ree Dipen. - Pretpostavljam da si doao zbog orangutana. asti mi, skoro ti zavidim to ga ima; upadljivo lepa i besumnje vrlo skupocena ivotinja. Koliko pretpostavlja da ima godina? Mornar uzdahnu duboko, sa izrazom oveka koji je osloboen nepodnoljivog tereta, a zatim odgovori pouzdanim glasom: - Ne bih mogao da kaem - ali ne moe da bude stariji od etiri ili pet godina. Je li tu kod vas? - Ne, nije nam bilo zgodno da ga uvamo ovde. On je u konjunici u ulici Dibur, tu u blizini. Moe da ga uzme sutra ujutru. Ti si naravno spreman da dokae svoje vlasnitvo? - Naravno da jesam, gospodine. - Bie mi ao da se rastanem od njega - ree Dipen. - Ja ne mislim da je trebalo da se muite ni za to - ree ovek - ja to ne oekujem. Rado u da platim nagradu za nalaenje ivotinje - to jest, u razumnim granicama. - E pa - odgovori moj prijatelj - to je sve vrlo lepo, zaista. Pusti me da razmislim - ta da zatraim? Oh, rei u ti. Neka moja nagrada bude ovo: dae mi sva obavetenja koja moe o ubistvima u ulici Morg. Dipen je izgovorio poslednje rei vrlo dubokim glasom i vrlo mirno. Isto tako mirno otiao je do vrata, zakljuao ih i stavio klju u dep. Zatim je izvukao pitolj iz nedara i stavio ga, bez i najmanje uznemirenosti, na sto. Mornarevo lice je pocrvenelo kao da se bori da se ne ugui. On skoi na noge i zgrabi batinu; ali ve sledeeg trenutka pada ne stolicu uasno drhtei, sa licem bledim kao smrt. Nije progovorio ni rei. Ja sam ga saaljevao iz dubine due. - Prijatelju - ree Dipen ljubaznim glasom - ti se nepotrebno uzbuuje, zaista nepotrebno. Mi ti ne elimo nikakvo zlo. Zaklinjem ti se au dentlmena i Francuza da ne elimo da ti nakodimo. Ja savreno dobro znam da si ti nevin u zloinima u ulici Morg. Ali ipak neu da poriem da si u izvesnoj meri umean u njih. Iz onoga to sam ve rekao ti

si morao da sazna da sam naao nain da se obavestim o toj stvari - nain o kome ti ne moe ni da sanja. Stvar sada stoji ovako. Ti nisi uinio nita, svakako, to bi bacilo na tebe krivicu. Ti nisi kriv ak ni za krau, a mogao si nekanjeno da pokrade. Ti nema ta da krije, nema ni razloga da ma ta krije. S druge strane, ti si duan po svim naelima asti da prizna sve to ti je poznato. Jedan nevin ovek nalazi se u zatvoru, optuen za onaj zloin ijeg izvrioca ti moe da prokae. Mornar je u prilinoj meri povratio prisustvo duha dok je Dipen ovo govorio; ali njegova prvobitna smelost u dranju bee potpuno iezla. - Onda neka mi je bog u pomoi - ree on posle kratke poivke rei u vam sve to znam o toj stvari; ali ja ne oekujem od vas da poverujete ni u polovinu onoga to u rei - bio bih zaista lud kada bih to oekivao. Ali i pored svega, ja jesam nevin, i savest e mi biti mirna ako budem umro zbog ovoga. Ono to je izloio u osnovnim crtama je sledee: On je nedavno putovao na Indijski arhipelag. Jedna grupa, kojoj je i on pripadao, iskrcala se na Borneo i iz zadovoljstva napravila jedan izlet u unutranjost ostrva. On i jo jedan njegov drug uhvatili su orangutana. Poto mu je taj drug umro, ivotinja je pripadala iskljuivo njemu. Posle velikih muka prouzrokovanih neukrotivom divljanou njegovog zarobljenika na putu kui, on je najzad uspeo da ga sigurno smesti u svom sopstvenom stanu u Parizu, gde ga je - da ne bi privukao na sebe neprijatnu radoznalost suseda - uvao briljivo izdvojenog sve dok ne ozdravi od rane na nozi koju je zadobio na palubi broda. Krajnja mu je namera bila da ga proda. Vraajui se kui sa nekog mornarskog veselja one noi, ili bolje reeno onog jutra kada se desilo ubistvo, on je zatekao ivotinju u svojoj spavaoj sobi, u koju je bila provalila iz susedne sobice, gde je bila, po njegovom miljenju, sigurno zatvorena. Sa brijaem u ruci i sav nasapunjan sedeo je orangutan pred ogledalom pokuavajui da se obrije, poto je, besumnje, pre toga kroz kljuaonicu na sobici posmatrao svog gospodara kako to isto radi. Uasnut to vidi jedno tako opasno oruje u rukama jedne ivotinje tako divlje i tako sposobne da ga upotrebi, ovek nekoliko trenutaka nije znao ta da preduzme. Meutim, on je bio navikao da umiri ivotinju, ak i u njenom nejbenjem raspoloenju, upotrebljavajui jedan bi, i tome je i sad pribegao; kada je video, orangutan je odjednom iskoio kroz vrata niz stepenice, a odatle kroz jedan prozor, na nesreu otvoren, na ulicu. Francuz je jurio za njim u oajanju; majmun, jo uvek sa brijaem u ruci, s vremena na vreme bi se zaustavljao da pogleda unazad i gestikulirao

je u pravcu svog gonioca, sve dok ga ovaj ne bi skoro stigao. Tada bi ponovo odjurio. Na taj nain se gonjenje nastavilo due vremena. Ulice su bile potpuno mirne postoje bilo skoro tri sata ujutru. Prolazei jednom alejom iza ulice Morg, begunevu panju privukla je svetlost koja je sijala kroz otvoren prozor na sobi gospoe L'Epanej, na etvrtom spratu njene kue. Jurnuvi ka zgradi, on je primetio gromobran, uspuzao se uz njega sa neverovatnom spretnou, zgrabio kapak koji je bio irom otvoren do zida, i na taj nain se ubacio pravo na gornju ivicu kreveta. Ceo podvig nije trajao ni minut. Kada je ulazio u sobu, orangutan je opet udarcem otvorio kapak. Mornar se u isto vreme i obradovao i zbunio. Sada je mogao sigurno da se nada da e uhvatiti ivotinju, poto je ova teko mogla da pobegne iz klopke u koju se usudila da ue, osim niz gromobran gde bi joj pri silaenju bio prepreen put. S druge strane, imao je mnogo uzroka da se plai onoga to bi majmun mogao da uradi u kui. Ova poslednja pomisao naterala je oveka da nastavi da goni begunca. Uz gromobran se moe popeti bez tekoa, naroito kad je ovek mornar; ali kada je ovaj stigao do visine prozora, koji se nalazio daleko ulevo od njega, trka se zaustavila; najvie to je mogao da uini bilo je da se isprui toliko da moe da baci pogled u unutranjost sobe. A kada je bacio pogled, umalo to se nije sruio od ogromnog uasa. Tada su se u noi zauli oni grozni krici koji su trgli iz sna stanovnike ulice Morg. Gospoa L'Epanej i njena ki, obuene u nonu odeu, bile su oevidno zauzete slaganjem nekih hartija u ve pomenuti gvozdeni kovei, koji se bio otkotrljao u sredinu sobe. On je bio otvoren, a njegova sadrina leala je pored njega na podu. rtve mora da su sedele leima okrenute prozoru; a sudei po vremenu koje je proteklo od ulaska ivotinje do krikova, izgleda verovatno da ova nije bila odmah primeena. Lupkanje prozora je, naravno, bilo pripisano vetru. Kada je mornar pogledao unutra, dinovska ivotinja bila je uhvatila gospou L'Epanej za kosu (koja je bila raspletena poto se gospoa ba eljala), i mahao je brijaem oko njenog lica podraavajui pokrete berberina. erka je leala niice, nepokretna; bila je onesveena. Krici i opiranje stare gospoe (kada joj je ivotinja iupala kosu s glave) imali su za posledicu da pretvore u jarost po svoj prilici prvobitno miroljubive nam ere orangutana. Jednim odlunim potezom svoje miiave ruke on joj je skoro odvojio glavu od tela. Prizor krvi rasplamteo je njegovu ljutinu u besnilo. kripei zubima i sevajui oima bacio se on na telo devojke i zario svoje strahovite kande u njen vrat, steui ga sve dotle dok ona nije izdahnula. Njegov lutajui, divlji pogled pao je tog trenutka

na gornju ivicu kreveta, iznad koje se samo naziralo lice njegovog gospodara, ukoeno od uasa. Bes ivotinje, koja je besumnje jo uvek imala na umu bi koga se plaila, u trenutku se pretvorio u strah. Svesna da je zasluila kaznu, izgleda da je elela da sakrije svoja krvava dela, i skakutala je po sobi u agoniji nervoznog uzbuenja, usput ruei i lomei nametaj i oborivi krevet sa nogara. Na kraju epala je prvo le erke i gurnula ga u dimnjak, onako kao to je i naen, a zatim le stare gospoe, koji je odmah bacila glavake kroz prozor. Dok se majmun pribliavao prozoru sa svojim izmrcvarenim teretom, mornar se uasnuto pribio uz gromobran i, poto je vie skliznuo nego siao niz njega, odjurio je odmah kui -plaei se posledica zloina i naputajui u strahu svu brigu o sudbini orangutana. Rei koje je ula grupa ljudi na stepenicama bile su Francuzovi uzvici uasa i straha, pomeani sa avolskim blebetanjem ivotinje. Ja nemam skoro nita vie da dodam. Orangutan je verovatno pobegao iz sobe niz gromobran ba pre nego to su vrata razbijena. Verovatno je zatvorio prozor prolazei kroz njega. Uhvatio ga je kasnije sam sopstvenik, koji je dobio za njega veliku sumu u zoolokom vrtu. Le Bon je bio smesta osloboen, poto smo mi izloili sve okolnosti (uz neke Dipenove primedbe) u kancelariji prefekta policije. Ovaj zvaninik, iako je bio dobro raspoloen prema mom prijatelju, nije mogao sasvim da sakrije svoje neraspoloenje usled ovakvog obrta stvari, i bio je voljan da dozvoli sebi jednu ili dve sarkastine primedbe o tome da su pristojne one osobe koje gledaju svoja posla. - Pusti ga neka pria - ree Dipen koji nije smatrao za potrebno da odgovori. - Neka raspravlja. To e mu umiriti savest. Ja sam zadovoljan to sam ga pobedio na njegovom terenu. Pa ipak, to to nije uspeo da rei ovu misteriju nije ni u kom sluaju toliko udnovato koliko on pretpostavlja; jer, u stvari, na prijatelj prefekt je donekle suvie dovitljiv da bi bio dubokouman. U njegovoj mudrosti nema plodnosti. Ona je cela glava, a nimalo telo, kao slike boginje Laverne82 - ili, u najboljem sluaju, samo glava i ramena, kao u bakalara. Ali, on je, na kraju krajeva, ipak dobro stvorenje. On mi se naroito dopada zbog jednog majstorskog poteza licemerstva kojim je stekao glas da je otrouman. Time mislim na nain kojim on de nier ce qui est, et d'expliguerce qui n'estpas83. 1841.
82 83

Laverna - rimska boginja lopova i varalica (franc.) - porekne to postoji, a objasni ono to ne postoji. . . Ruso, Nova Eloiza

Preveo Momilo Joji

U MALSTREMSKOM VRTLOGU
The ways of God in Nature, as in Providence, are not as our ways; nor are the models that we frame any way commensurate to the vastness, profundity, and unsearchableness of His works, which have a depth in them greater than the well of Democritus. Joseph Glanvill Putevi boji u prirodi i promisli nisu kao nai putevi; niti se uzori koje mi stvaramo mogu ma u koliko uporediti sa veliinom, dubinom i neproniknou njegovih dela, koja su dublja u svojoj veliini od bunara Demokritova. Dozef Glenvil84 Tek to smo se bili popeli na vrh naeg grebena. Za nekoliko trenutaka izgledalo je da je starac suvie iscrpljen da bi mogao da govori. - Nije to bilo davno - prozbori on najzad - kad sam mogao da vas vodim ovim putem nita gore od mog najmlaeg sina. Ali, pre jedno tri godine desilo mi se neto to se dosad nije dogodilo nijednom smrtniku... ili, u svakom sluaju, to niko nije preiveo da bi mogao drugom da ispria... est asova samrtne strave, to sam ih onda podneo, smrvili su mi i telo i duu. Vi mislite da sam ja veoma star - ali se varate. Manje od jednog ciglog dana bilo je dovoljno da mi kosa, vrana kao gavranovo krilo, postane seda, da mi klone sva snaga, da mi rastroji nerve tako da drhtim i od najmanjeg napora, da zazirem i od senke. Znate li vi da jedva mogu da pogledam sa ove litice a da mi se ne mrkne svest? Mala litica na iju se ivicu on tako bezbrino spustio da se odmori, a teim delom svoga tela nadneo se preko nje uvajui se da ne padne jedino nalaktivi se na njenu krajnju i klizavu ivicu - ta mala litica, okomita masa od crnog sjajnog kamena, dizala se nekih petnaest-esnaest stotina stopa iznad mora od stenja ispod nas. Nita me ne bi moglo iskuati da se primaknem ka njenoj ivici samo nekoliko koraka. Bio sam se, priznajem, tako uplaio zbog vratolomnog poloaja moga saputnika, da sam se pruio koliko sam dug po zemlji, priljubio se uz bunje oko mene, ne usuujui se da pogledam ni ka nebu, ve sam se uzalud muio da se otresena utiska da se temelji brega tresu od besa vetrova. Dugo je vremena
84

Dozef Glenvil (Glanvill Joseph, 1636-1680) - engleski filozof

prolo dok nisam prikupio snage i osmelio se da sednem i da upravim pogled u daljinu. - Morate se otresti takvih matanja - ree mi moj vodi - jer sam vas zato i doveo ovamo da sami to bolje razgledate poprite dogaaja koji sam vam spomenuo... i da vam ispriam celu priu koja se odigrala na mestu koje sada gledate. - Mi smo sada - nastavi on potanko, kako je ve imao obiaj - mi smo sada na norvekoj obali - na ezdeset osmom stepenu irine, u velikoj pokrajini Nordlandu - a u pustoj lofodenskoj oblasti. Planina na ijem smo vrbuje Helzegen ili Oblana. Izdignite se malo... Drite se za travu ako vam se vrti u glavi... tako... pogledajte sad na more, onamo iza pojasa pare to je pod nama. Pogledah kao u nesvestici. Pruao se beskrajni prostor okeana sa vodom crnom kao mastilo, pa mi odmah pade na pamet izvetaj nubijskog zemljopisca o Mare tenebrarum85. ovekova mata ne moe da zamisli sliku alosnije pustoi. Desno i levo, dokle god pogled moe da dopre, tre, kao da bi da ograde svet, nizovi strahovito crnog strmog stenja, ija se zagasitost jo jae isticala od zapenuenog mora koje je prema stenju visoko dizalo svoju belu, avetinjsku grivu, urlajui i huei bez prestanka. Ba prema vrhu grebena na kome smo se bili smestili, oko pet-est milja daleko na moru videlo se malo pusto ostrvo; ili, tanije, razaznavalo se u pomamnoj pustoi talasa koji su ga opkoljavali. Na dve milje blie kopnu izdizalo se drugo, manje ostrvo sa stranim i golim liticama i u razliitim razmacima okrueno grozdovima mrkih stena. U tom prostoru izmeu daljeg ostrva i obale izgled okeana bio je nekako neobian. Mada je u taj as duvao jak, otar vetar prema kopnu, tako je jedan jedrenjak sa dve katarke koji je u daljini stojao morao da utvrdi jedra dvostrukim uadima i neprestano se gnjurao sve do krova i gubio nam se iz vida, ipak, to nije bila nikakva bura, ve redovno propinjanje talasa koji su skakali na mahove, brzo, ljutito, besno, u svim pravcima... po udi vetra i po svojoj udi. Od pene gotovo ni traga, sem u neposrednoj blizini stenja. - Ono dalje ostrvo - nastavi starac - Norveani zovu Ver. Ono u sredini je Mosko. Ono, jednu milju severnije to je Ambaren. A ona tamo su Iflezen, Hojholm, Kildholm, Svarven i Bekholm. Jo dalje - izmeu Moskoa i Vera je Oterholm, Flimen, Sandflezen i Skarholm. To su im

85

Mare tenebrarum (lat.) - more mraka

prava imena, a zato se uopte mislilo da ih treba krstiti pojedinano to ne razumemo ni vi ni ja. ujete li togod? Vidite li kakvu promenu na vodi? Prolo je oko deset minuta otkako smo na vrhu Helzegena. A peli smo se od Lofodena, tako da nismo videli ni krajiak mora sve dok nije puklo pod nama kad se dohvatismo vrha. Dok je starac govorio, uo sam razgovetan, jasan um, koji je postepeno rastao i bio nalik na mukanje grdnog krda bivola na nekoj amerikoj preriji; u isti as video sam ispod nas ono to mornari zovu prevrtljivo more, koje se zaas promenilo u bujnu struju koja se kretala ka istoku. Dok sam tako gledao, struja je rasla strahovitom brzinom. Svakog trenutka rasla je njena brzina, njena mahnita neobuzdanost. Samo za pet minuta itavo more, ak do ostrva Ver, bilo je rastrzano neobuzdanim besom; ali najvea snaga komeanja bila je izmeu ostrva Mosko i obale. Tu se iroka vodena postelja, izbrazdana sa hiljadu protivnikih struja, u grevitoj pomami rastvorila ujedan mah, prepukla, uzavrla, propela se i kovitlala u dinovskim i nebrojenim maticama, vrtei se i ponirui jurila na istok brzinom koju voda ima samo u strmenim vodopadima. Posle nekoliko trenutaka ceo se prizor sasvim promenio. Cela povrina postade glatka, vrtlozi se izgubie jedan po jedan, a ogromne brazde pene pojavie se tamo gde ih malopre uopte nije bilo. Te brazde prekrilie najzad veliki prostor, izukrtae se i stopie meu sobom i stadoe se kovitlati uokolo na mestu iznemoglih matica, pa se inilo kao da stvaraju nov, mnogo vei vrtlog. Odjednom, sasvim iznenada, taj novi vrtlog poe jasno da se raspoznaje u krugu kome je prenik bio vei od jedne milje. Granicu toga vrtloga inio je jedan irok pojas svetle pene; ali nijedan deli toga pojasa ne upadne u drelo uasnog levka, ija je unutranjost, dokle se okom moglo sagledati, liila na gladak, sjajan, crn vodeni zid, nagnut prema horizontu pod uglom od nekih etrdeset pet stepeni. Jurio je vrtoglavom brzinom sve u krug, a vazduh se prolamao od strahovitog glasa nalik na pisku i zapomaganje, kakav ni moni vodopad Nijagare ne alje ka nebu u svom samrtnom ropcu. Planina se tresla iz temelja, stena se ljuljala. Pao sam niice na zemlju i priljubio se uz ono malo iblja u krajnjoj ivanoj uzbuenosti. - Ovo - rekoh u neko doba starcu - ovo ne moe biti nita drugo sem malstremski vrtlog. - Tako ga ponekad zovu - odazva se on. - Mi ga Norveani zovemo vrtlog Mosko, po ostrvu Mosko, onom to se nalazi u sredini. Poznati opisi tog vrtloga nisu me niukom pogledu pripremili za ovo to sam video. Izvetaj Jonasa Ramusa, koji je, moda, od svih najopirniji,

ne moe da mi prui ni priblinu sliku bilo velianstvenosti, bilo stravinosti tog prizora; ili o divljem nedokuivom znaenju neobinog pred kojim ovek ostaje nem. Ne znam posigurno odakle je i u koje vreme pomenuti pisac gledao vrtlog; ali svakako to nije bilo s vrha Helzegena, i ne za vreme bure. Evo nekoliko izvoda iz njegovog opisa, navedenih ovde zbog njihovih pojedinosti, mada je dejstvo tih opisa veoma slabo da bi moglo da proizvede utisak neega stvarnog. Izmeu ostrva Lofoden i Mosko - pisao je on - morska dubina iznosi oko trideset i pet do etrdeset hvati; ali s druge strane, prema Veru, ta dubina opada tako da lae ne mogu da plove tuda bez opasnosti da se razbiju o stene, to se deava i kad je najmirnije vreme. Za vreme plime struja juri zaglunom brzinom predelom izmeu Lofodena i Mosko ostrva, ali njenu grmljavinu kad se sa osekom vraa u morsko korito teko da moe nadmaiti i najhuniji, najstraniji vodopad; rika se uje sa daljine od nekoliko morskih milja, a vrtlozi grotla tako su iroki i duboki da laa, ako im doe nadohvat, biva neizbeno progutana i odvuena dole na morsko dno pa tu razbijena na komade o stenje, a kad bujica malake raskidani ostaci isplivaju gore na povrinu. Ali ti razmaci malaksalosti i primirenja nastupaju samo kad oseka prelazi u plimu, kad je vreme tiho, a traju samo etvrt asa, dok ponovo ne pobesne. Kad je struja u punom jeku, pa jo i burom pojaana, opasno je primai joj se iz Norveke i na itavu milju. amci, jahte i lae propadale su nepovratno ako se nisu uvale tog mesta pre no to su mu dole nadomak. Deava se isto tako esto da kitovi dou suvie blizu struji pa ih ona savlada svojom snagom; prosto se ne moe opisati kako pite i riu u uzaludnoj borbi da se oslobode. Jedan medved hteo je jednom da prepliva sa ostrva Lofoden na Mosko, pa ga vrtlog uhvatio i povukao nanie, dok je on mumlao tako strano da se ulo ak na obali. Velika stabla borova i jela kad upadnu u vrtlog izrone zatim iz njega izlomljena i iscepkana u sitno iverje. Sve to jasno pokazuje da je morsko dno od samih kamenih zubaca o koje se u vrtlogu sve razbija. To kovitlanje upravlja se prema oseki i plimi, a to je stalno, redovno raenje i opadanje mora svakih est asova. Godine 1645. u ranu zoru nedelje sexagesimae besnelo je more s tolikom hukom i estinom da su se temelji primorskih kua na obali ruili. to se tie morske dubine, ja nikako ne mogu da shvatim kako se uopte ona mogla izmeriti u neposrednoj blizini vrtloga. Onih etrdeset hvati svakako se odnose na onaj deo struje koji tee uz obalu Mosko ostrva ili Lofodena. Dubina u sredini Mosko vrtloga mora da je neizmerno vea, a za to ne treba bolji dokaz nego samo pogledati dole u ponor vrtloga

sa najvieg grebena Helzegena. Gledajui sa ove litice dole na huni Flegeton86, nisam mogao a da se ne nasmejem bezazlenosti sa kojom estiti Jonas Ramus spominje, kao neto to se teko moe verovati, anegdote o kitovima i medvedima; meni je izgledala sasvim oigledna stvar da bi i najvea laa oklopnjaa, ako bi upala u ovaj smrtonosno privlani vrtlog, mogla da se opire isto toliko koliko i jedna slamka u uraganu, i da bi morala potpuno potonuti za jedan asak. Pokuaji da se ova pojava rastumai - neki od njih su mi izgledali, seam se, dosta verovatni - inili su mi se sada sasvim drukiji i nisu me zadovoljavali. Opte usvojeno miljenje bilo je da i ovaj vrtlog kao i tri manja vrtloga izmeu ostrva Fero postaju samo na taj nain to se talasi, koji se, rastui i opadajui za vreme plime i oseke, razbijaju o grebene stena i litica koje ograuju more, tako da se talasi stenjavaju kao u vodopadu; to je plima vea mora i pad biti dublji, a prirodna posledica svega toga je matica ili vrtlog, sa strahovitom snagom usisavanja, dovoljno poznatom po nekim manjim ogledima. To su rei iz Enciklopedije Britanike. Kirher i ostali misle da je u sredini malstremske struje ponor koji prodire u zemlju i zavrava se negde daleko (Botnijski zaliv je naveden jednom kao odlian primer za to). Takvo miljenje - samo po sebi zaludno - bilo je jedino koje je moja mata rado prihvatila dok sam gledao vrtog ispod sebe; spomenuvi to mom vodiu, bio sam iznenaen kada mi on ree da, iako je to shvatanje prihvaeno skoro od strane svih Norveana, on ipak u to ne veruje. to se tie onog prvog, priznao je da ne moe da razume, i u tome se slaem s njim - jer, koliko je god tano u zakljuku na papiru, toliko je sasvim nedokuivo, pa ak i besmisleno, sred grmljavine bezdani. - Videli ste sad lepo celi vrtlog - ree starac - pa ako hoete da dopuzite na ovu stenu, ovamo u zavetrinu, gde se huka morska slabije uje, ispriau vam jedan doivljaj koji e vas uveriti da i ja znam poneto o Mosko-vrtlogu. Namestih se kako mi ree, a on nastavi: - Moja dva brata i ja imali smo nekad barku sa dve katarke od oko sedamdeset tona, pa smo plovili na njoj da lovimo ribu izmeu ostrva s one strane Moskoa, blizu Vera. U svim mestima jakih morskih bura ribolov je veoma bogatu zgodno vreme, samo ako je ribar dovoljno hrabar. Ali od svih lofodenskih pomoraca nas trojica smo bili jedini kojima je redovan posao bio da isplovimo na pusto more, do ostrva, kao to sam vam rekao.
86

Flegeton - u grkoj mitologiji reka u Hadu kojom, umesto vode, tee vatra

Obina lovita su znatno nie, prema jugu. Tu se moe nahvatati ribe u svako doba bez velikog rizika, pa zato ribari vie vole ta mesta. U ovim pak izabranim mestima meu stenama ne samo da ima najraznovrsnijih i najskupljih riba, nego ih ima u tolikom izobilju da smo esto za jedan cigli dan zgrnuli vie ribe no to bi koji plaljivi drug po zanatu doneo kui za nedelju dana. U stvari, mi smo od ribolova napravili neizvesno, oajno kockanje - umesto rada stavili smo na kocku ivot, a drskost je zamenjivala uloeni kapital. Poosmo barkom u zaton, koji lei nekih pet milja uz obalu iznad ovog mesta. Obino bi, za lepog vremena, koristili petnaest minuta zatija da se proguramo glavnom moskostrmskom strujom podaleko od vrtloga, da bi se onda ukotvili negde blizu Oterholma ili Sandflezena, gde matice nisu tako jake kao na drugim mestima. Tu bismo obino ostali do oseke, pa bismo digli kotvu i krenuli kui. Nikad nismo isplovili ako nismo uhvatili stalan vetar da nas otprati i doprati natrag, ako se na polasku nismo pouzdali u njega da nas nee izneveriti do povratka, i retko smo se kad prevarili u raunu. Samo dva puta za est godina morali smo ostati ukotvljeni celu no zbog mrtve tiine, koja je veoma retka, naroito ovde. A jednom morali smo da odustanemo od lova i da ostanemo skoro nedelju dana prikovani sidrom skapavajui od gladi, iznenaeni otrim vetrom koji se digao odmah posle naeg polaska i uskomeao struju tako da se ni zamisliti ne moe. to nas onda, uprkos svemu, nije odvuklo more (jer su nas vrtlozi okretali i trzali tako snano da smo najzad morali podii sidro), treba zahvaliti samo tome to smo sluajno upali u jednu od nebrojenih unakrsnih struja koje su sad tu a posle ih nema, i koja nas je odnela u zaliv Flimen, gde smo se sreno iskrcali. Ne mogu vam ispriati ni dvadeseti deo muka koje smo podnosili na vodi - opaka su to mesta, ak i kad je lepo vreme - ali mi bismo uvek imali sreu da preseemo vrtlog Mosko zdravo i veselo, mada mi je nekoliko puta dua otila u pete kada bi se nali oko vrtloga minut pre ili posle kad bi more smalaksalo. Vetar ponekad nije bio tako jak kao to smo eleli, jer nam struja nije doputala da upravljamo barkom. Moj stariji brat imao je sina od osamnaest godina, a i ja sam imao dva snana momia. Oni bi nam mogli mnogo pomoi u takvim trenucima veslajui, a takoe i u hvatanju riba, ali, mada se mi nismo bojali vratoloma, nekako nismo imali srca da dovodimo svoju decu u opasnost - jer, bilo kako mu drago, to je bila strana opasnost, i to je istina. Za koji dan navrie se tri godine otkako se dogodilo ono o emu vam priam. Bilo je to desetog jula 18.., dan koji narod u ovom kraju nee

nikad zaboraviti - jer je toga dana besneo najstraniji uragan, kakav dotle nikad nije doao s neba. itavo jutro pa sve do duboko popodne arlijao je sve, blag jugozapadni vetar bez prestanka, a sunce je grejalo tako jasno da ni najstariji pomorac meu nama nije mogao predvideti ta e doi. Nas trojica - moja dva brata i ja - prokrstarismo more do ostrva oko dva asa posle ruka i brzo napunismo barku izvrsnom ribom; svi se sloismo da nam je toga dana bila bogatija lovina nego ikad ranije. Bilo je tano sedam asova na mome satu kad digosmo kotvu i krenusmo kui da preemo za vremena najopasnije mesto Strema o bonaci, a to e, znali smo, biti u osam asova. Otplovismo sa sveim vetrom koji je duvao u desni bok nae barke i terao je neko vreme u snanim zamasima, i ne sanjajui o opasnosti, jer zaista nismo imali ni najmanjeg razloga da se plaimo. Odjednom grunu nam u lea vetar od Helzegena. To nas je veoma iznenadilo - nikad nam se ranije tako neto nije dogodilo - i ja poeh da oseam neku nelagodnost, ni sam ne znajui zato. Upravismo barku prema vetru, ali zbog vrtloga uopte nismo napredovali. Upravo kad sam hteo da predloim da se vratimo u zaton, kad, pogledavi uvis, spazismo kako je ceo vidik prekrilio oblak neobine bakarne boje koji se dizao uasnom brzinom. U taj as klonu vetar to nas je terao napred i mi se naosmo u mrtvom zatiju plovei u svim pravcima. To ne potraja ni toliko da bismo mogli makar samo za jedan asak da se priberemo i razmislimo, jo jedan trenutak i bura je bila pred nama... jo dva trenutka a celo se nebo pomrailo i na uzburkano more spusti se odjednom tako gusta tama da jedan drugog nismo videli u amcu. Ludost je i pokuavati da se opie uragan kakav je onda besneo. Ni najstariji pomorci u Norvekoj nisu zapamtili tako neto. Uvukli smo bili jedra pre no to nas je vihor zahvatio; prvim naletom obe katarke nam poletee iz amca kao da su bile preseene, a glavna katarka ponese sobom i moga mlaeg brata koji se bio vezao za nju radi sigurnosti. Naa barka bila je najlake perce koje je ikad plovilo vodom. Paluba je bila potpuno zatvorena, a samo na kljunu bio je uzan otvor sa zaklopcem. Taj smo otvor obino zatvarali kada bismo prelazili Strem, zbog opreznosti da nas more ne prevari. To nas je spasio i sad da ne propadnemo odjednom - jer smo nekoliko trenutaka bili potpuno sahranjeni. Kako je moj stariji brat izbegao smrt ne znam vam rei, jer mi se nikad nije dala prilika da doznam. Ja sam se, im je prvo jedro poletelo, pruio koliko sam dug po krovu barke, odupro se nogama o gvozdenu guvu na kljunu, a rukama se grevito uhvatio za gvozdenu alku donjeg

kraja prednje katarke. Bio je to vie nesvestan nagon koji me uputio ta da radim - a to je, svakako, bilo najbolje od svega to sam mogao da uradim... jer sam bio suvie uzbuen da bih mogao da mislim. Nekoliko trenutaka bili smo, kao to rekoh, potpuno izgubljeni; za sve to vreme bio sam zaustavio disanje i vrsto stezao alku. Kad tako vie nisam mogao da izdrim, digoh se na kolena ne isputajui drku iz ruku, tako da mi glava izae iznad vode. Sad se naa mala barka zatrese, kao to se pas stresa kad izae iz vode, pa ispliva jednim delom na povrinu. Hteo sam da se priberem od preneraenosti koja me je bila obuzela, da se osvestim i pogledam ta bi trebalo preduzeti, kad osetih kako me neko uhvati za ruku. Bio je to moj stariji brat, i srce mi zaigra od radosti jer sam mislio da je sigurno poginuo... ali u iduem trenutku ova moja radost pretvori se u uas... jer on mi stavi usne na uvo i progrca re: Moskostrem! Nikad niko nee znati ta sam osetio u tom trenutku. Drhtao sam sav od glave do pete kao da me spopao najei nastup groznice. Znao sam vrlo dobro ta je mislio tom jedinom reju... znao sam kako je hteo da ga razumem. Sad nas je vetar terao u stremski vrtlog, i nita nas nije moglo spasti. Vi ste primetili da smo prelazei Strem udarali uvek pravcem daleko od vrtloga i kad je najmirnije vreme, pa smo i onda morali briljivo paziti i ekati dok se more smiri... a sada smo bili noeni pravo na sam vrtlog, pa jo usred takvog uragana. Sigurno emo - pomislio sam -stii do njega ba kad nastupi tiina - a to je davalo jo malo nade... ali sam odmah zatim proklinjao samog sebe to sam bio toliko lud da uopte sanjam o nadi. Znao sam vrlo dobro da nam je smrtna presuda izreena, pa da smo i deset puta laa oklopnjaa sa devedeset topova. U to vreme se prvi bes orkana stiao, ili ga, moda, mi nismo oseali tako jasno jer nam je duvao u lea, ali sad se talasi to su pre leali pritisnuti vetrom zapenuie i izdigoe se navie kao itave planine. udnovata promena desi se na nebu. Svud unaokolo i dalje mukla tama, samo iznad nas puklo i pomolilo se kroz tu pukotinu, sasvim naglo, u okruglom prodoru, vedro, vedro nebo kakvo nikad ranije nisam video; vedro, vedro i modro, a pun mesec proviruje bletavim sjajem - ja nikad nisam znao da mesec moe da bude tako sjajan. Meseina je tako obasjala oko nas da se sve moglo raspoznati... ali, o boe, - kakav je to bio prizor to ga je mesec osvetljavao. Pokuao sam da kaem neto bratu ali, nisam razumeo na koji nain, zagluni um mora tako se pojaao da on nije mogao da uje nijednu

re, mada sam svom snagom, iz sveg glasa, vikao pravo na njegovo uvo. Tresao je glavom, bled kao smrt, i podigao uvis jedan prst kao da kae sluaj! Isprva nisam shvatio ta hoe da kae, ali zaas me prestravi jedna uasna misao. Izvukoh sat iz depa, bee stao. Pogledah ga prema meseinim pa gorko zaplakah bacajui ga daleko u okean. Bio je stao u sedam asova! Cas mirnog mora je proao, a stremski vrtlog besneo u punoj snazi. Kad je amac dobro graen, paljivo svuda zapuen, a nije pretovaren, talasi pri obinom, neto jaem vetru izgledaju kao da klize, izmiu ispod njega - to izgleda oveku sa suva veoma udnovato, a u mornarskom jeziku to je ono to se zove jahati more. I tako, dosad smo jahali talase vrlo veto, ali sad se dogodi da nas jedan ogroman talas poduhvati pravo s kljuna i ponese nas, diui se, navie... navie... kao da e u nebo. Ne bih nikad verovao da se talas moe podii toliko visoko. Pa onda se survasmo dole, klizajui se kao da se tociljamo, pa se zagnjurismo da me uhvati muka i nesvestica kao da sam u snu pao sa neke visoke planine. Ali im smo isplivali bacih brz pogled oko sebe... i taj jedan pogled bio mi je dovoljan. Video sam u trenutku gde se nalazimo. Moskostremski vrtlog bio je na etvrt milje pred nama ali ni nalik na svakidanji Moskostrem, sasvim drukiji od vrtloga to ga sada gledate i to lii na vodenini buk. Da nisam znao gde smo i ta nas eka, ne bih to mesto prosto mogao da poznam. Ali ja sam to znao, pa sam nehotice obuzet uasom zatvorio oi. Kapci mi se sklopie kao u gru. Nije moglo proi vie od dva minuta, a mi iznenada osetismo kako se talasanje stialo i kako nas pena pokriva. amac se naglo nakrenuo na levi bok, kao da e da se prevrne, pa jurnu kao munja u tom novom pravcu. U isti as potmulo buanje vode pretvori se sasvim u neto kao otar pisak... glas koji moete da uporedite sa pitanjem nekoliko hiljada parnih brodova kad bi zajedno pustili paru. Bili smo sad u pojasu pene koji uvek ograuje vrtlog; ja sam, razume se, mislio da e nas u iduem trenutku progutati ponor ije sam dno mogao sasvim da nazrem. Zbog strahovite brzine kojom smo jurili izgledalo je kao da amac uopte ne tone, ve se leluja kao vazduni mehuri na leima talasa. Desnim bokom bio je okrenut vrtlogu, a s leve strane, odakle smo doli, prostiralo se nepregledno more. More je stajalo kao ogroman talasast zid izmeu nas i horizonta. Moda izgleda udnovato, ali otkako smo upali u same eljusti vrtloga oseao sam se prisebniji nego dok smo mu se samo primicali.

Izgubivi svaku nadu, oslobodio sam se bio veeg dela straha koji me je u poetku skamenio, pretpostavljam da mi je oajanje oeliilo nerve. Moe da izgleda kao da se hvaliem - ali sve to vam govorim suta je istina. Poeo sam da razmiljam kako je velianstveno umreti na ovaj nain, i kako sam budalasto mislio o jadnim stvarima kao to je moj ivot pred ovim prekrasnim svedoanstvom boje sile. Verujem da sam pocrveneo od stida kad mi je ta misao minula kroz glavu. Obuze me neodoljiva radoznalost da vidim sam vrtlog. Oseao sam pravu elju da mu ispitam dubine u asu kad prinosim ovakvu rtvu; samo mi je bilo ao to neu nikad moi da priam svojim starim drugovima na obali o tajnama koje u videti. Bile su to, bez sumnje, neobine sanjarije da bi se njima zabavljao ovek u takvoj opasnosti, i ja sam posle toga esto mislio da mi je prevrtanje nae barke po vrtlogu malo poremetilo mozak. Jo jedna okolnost mi je pomogla da se priberem - prestanak vetra, koji nije vie dopirao do nas u sadanjem naem poloaju - jer, kao to ste videli sami, pojas vrtloga znatno je nii od morske povrine, tako da se okean dizao iznad nas kao visok, crn, planinski greben. Ako nikad niste bili na moru kad duva jak vetar, ne moete da shvatite kako vetar i voda zajedno mogu da zbune oveka. Oslepe vas, zaneme, zague i oduzmu vam svu snagu i za rad i za misao. Mi smo u to vreme u velikoj meri bili prebrodili tu zbunjenost - kao to se na smrt osuenom u tamnici dozvoljavaju sitna zadovoljstva, koja su mu se uskraivala dok je presuda jo bila neizvesna. Koliko smo puta tim pojasom obili, nemogue je rei. Kovitlali smo se u krug moda itav sat, vie letei nego plovei, dolazei postupno sve blie i blie sredini vrtloga, pa onda sve blie njegovoj strahovitoj unutranjoj ivici. Za sve to vreme ja sam se grevito drao za alku. Moj brat bio je na zadnjem delu barke, uhvativi se za prazno bure koje je bilo osigurano ispod pregradice na kljunu, privezano tako da ono jedino nije odletelo s krova kad nas je prvi vihor dohvatio. Kad smo se primakli ivici ponora, moj brat pusti bure i uhvati se za moju alku. U samrtnoj stravinoj borbi on je hteo silom da mi ukloni ruke s alke koja nije bila dovoljno iroka da bismo se obojica mogli sigurno drati. Nikad nisam osetio dublji bol nego kad sam video ta namerava... mada sam znao da je bio lud dok je to radio... bezumnik mahnitao od uasa. Meutim, ja nisam hteo da se otimam s njim oko alke. Znao sam da je sasvim svejedno za ta e se ko od nas uhvatiti, pa sam mu ustupio alku i otiao natrag ka buretu. To mi nije bilo teko jer je barka letela postojanom brzinom, bez prekida, kljunom napred, i samo je ponekad gubila pravac u velikim zamasima vrtloga. Tek

to sam se bio uvrstio na novom mestu, kada se desni bok barke jako iskrivi i strmoglave pojuri u ponor. Proaputah na brzinu molitvu i pomislih da je svemu ve kraj. ^ im sam osetio kako mi se mozak vrti od tog pada, nesvesno sam jae stegao burence i zatvorio oi. Nekoliko trenutaka nisam smeo da ih otvorim, oekujui svakog asa smrt; udio sam se kako to jo nisam u samrtnoj borbi sa vodom. Trenuci su prolazili. Ja sam jo bio iv. Oseanje padanja prestade, kretanje barke bilo je kao i pre, u pojasu pene, samo je ona sad leala vie uzdu. Usudih se da opet otvorim oi. Nikad neu zaboraviti ono oseanje strahopotovanja, straha i divljenja, sa kojim sam gledao oko sebe. Barka kao da je nekom maijom visila upola nagnuta dole, klizei unutranjom povrinom ogromnog levka neizmerne dubine, iji su savreno glatki zidovi izgledali kao od slonove kosti zbog uasne brzine kojom su se vrteli i od sjajnog avetinjskog bleska koji se odbijao od njih, dok su zraci punog meseca kroz onu okruglu pukotinu meu oblacima, koju sam ve opisao, tekli kao reka rastopljenog zlata du crnih zidova duboko dole, u najnie prostore ponora. U prvi mah bio sam toliko zbunjen da nita jasno nisam raspoznavao. Sve to sam video bilo je stravino i velianstveno. A kad sam se malo pribrao, pogled mi nesvesno pade dole. U tom pravcu nita mi nije zaklanjalo vidik jer nam je barka visila nad vrtlogom klizei nagnutom povrinom levkastog kratera. Bila je skoro u prirodnom pravcu celom duinom - to e rei da joj je krov leao paralelno sa vodenom povrinom, ali je sama voda stajala strmo, pod uglom od preko etrdeset i pet stepeni, tako da je izgledalo kao da barka dubi. I pored svega, nisam mogao a da ne primetim da mi nije bilo nimalo tee da se drim rukama i oduprem nogama u ovom poloaju no to bi mi bilo u vodoravnom poloaju - a to je bilo, misim, zbog brzine kojom smo se okretali. Meseevi zraci kao da su traili najdublje dno bezdanog vrtloga; ja jo nisam nikako mogao da razaznam zbog guste, teke magle koja je sve obavijala, i iznad koje se razlila velianstvena duga nalik na onaj uzani, slabani most, za koga muslimani kau da je jedina staza izmeu Vremena i Venosti. Ta magla i para stvarala se, bez sumnje, kad se veliki zidovi lepka zaklope ili se susretnu dole na dnu, ali riku koja se iz te pare dizala ka nebu ne usuujem se ni da pokuam da opiem. Kada smo najpre skliznuli u ponor iz pojasa gore na povrini, spustili smo se strmoglavo duboko dole, ali nae dalje padanje nije nikako bilo srazmerno. Kovitlali smo se nejednakim zamasima, as bacani u vrtoglavom kovitlanju samo na nekoliko stotina jardi, as prelazei skoro

ceo put krugom oko vrtloga. Sa svakim okretom sputali smo se nie, lagano ali veoma primetno. Gledajui oko sebe ogromnu pusto rastopljenog abonosa u koji smo upali, primetio sam da naa barka nije bila jedini predmet koji je pao u zagrljaj vrtloga. Iznad nas i ispod nas pojavljivali su se razlupani ostaci brodova, ogromne gomile gredica i grae, stabla od drveta sa mnogim sitnim stvarima, komadima kunog nametaja, izlomljenim sanducima, buradima i dugama. Opisao sam vam ve neprirodnu radoznalost koja je zamenila prvobitni strah. Ta radoznalost izgleda da je rasla to sam se vie primicao svojoj uasnoj smrti. Posmatrao sam s neobinom panjom bezbrojne predmete koji su plivali zajedno sa nama. Mora da sam bio van sebe, jer sam se zaista zabavljao prouavanjem brzine kojom su se razni predmeti valjali dole i gubili u peni. Ovaj bor - rekoh sam sebi - morae sigurno prvi da potone u stranu dubinu - i bilo mi je krivo to se komad jedne razlupane holandske trgovake lae vie pourio i potonuo pre njega. Najzad, posle vie nagaanja, u kojima sam se uvek prevario, ta injenica taj dokaz mog stalnog pogrenog predvianja - navede me na razmiljanje od koga su mi udovi opet zadrhtali a srce mi jo jednom ivo zakucalo. Nije to bilo novi strah to me tako uzbudilo, ve raanje jedne mnogo uzbudljivije nade. Ta mi je nada nikla delom iz moga seanja, a delom iz ovog promatranja. Setih se velike raznovrsnosti lakih predmeta to lee rasuti du obale Lofodena; bili su najpre u ponoru, pa ih posle Moskostrem izbacio gore. Veim delom te stvari su bile razlupane vrlo udnovato -probuene, oguljene, poderane, pa je izgledalo da su pune iverja - ali sasvim sam se dobro seao da je meu njima bilo i takvih koje uopte nisu izgubile svoj prvobitni oblik. Tu razliku nisam umeo sada drugaije da rastumaim nego da poverujem da su oni iscepani ostaci bili jedini koji su bili na samom dnu vrtloga - a da su drugi upali u vrtlog ili kasnije, pred zavretak bure, ili su se ko zna kako sputali dole lagano, te nisu mogli da dopru do dna pre no to je nastupilo vreme plime ili oseke, kako je ve kad bio sluaj. Smatrao sam da je moguno da ih je vrtlog lako mogao izbaciti na morsku povrinu, a da ih ne snae zli udes onih koje je vrtlog uvukao ranije ili progutao bre. Napravio sam tri znaajna zakljuka. Prvo, da po pravilu, to su tela veeg oblika, bre im je sputanje u vrtlog; drugo, da od dva tela jednog oblika, ako je jedno okruglo, a drugo bilo kakvog drugog oblika, okruglo ima prvenstvo u brzini padanja; tree, da od dva tela jednake veliine ako je jedno valjkasto, a drugo ma kakvog drugog oblika, valjak e utonuti mnogo sporije. Kada sam ve bio izbegao smrt, razgovarao sam se o tome sa

starim uiteljem iz naeg mesta, i od njega sam nauio nazive valjak i sfera. On mi je razloio - mada sam zaboravio njegovo tumaenje - kako je ono to sam ja primetio zaista prirodna posledica oblika onih komada u plivanju, i pokazao kako to da se valjak plivajui u vrtlogu vie i jae opire usisavanju, i zato ga je mnogo tee odvui na dno nego isto toliko teko telo ma kog drugog oblika.87 Jo me jedna iznenadna okolnost navela na ta posmatranja i naterala me da ih pretvorim u odluku, a to je svaki put u svom obilaenju prolazili smo pored kakvog bureta ili pored nekog jarbola ili katarke s broda, a mnoge od tih stvari koje su bile u istom redu s nama, kada sam prvi put otvorio oi i pogledao na uas od vrtloga, bile su sada visoko iznad nas, izgledalo je kao da su se samo malo pomakle sa svog prvobitnog mesta. Nisam vie oklevao ta da radim. Odluih da se vrsto veem za bure, za koje sam se dotle drao, da preseem konopce to su ga drali i da skoim s njim u vodu. Obratih znacima panju bratu na burad to su plivala blizu nas, i uradih sve to sam mogao da mu rastumaim ta sam smislio. Naposletku, mislio sam da je razumeo moju nameru, jer - da li je hteo da mi odgovori ili ne, ne znam - on oajno zavrte glavom, i ne pomae se sa svoga mesta kod alke. Nisam mu se mogao primai, a nisam smeo ni da oklevam ni asa, nego ga tuna srca i sa gorkom odlukom prepustih njegovoj sudbini, a ja se uvrstih za bure konopcima kojima je bilo vezano, pa se strmoglavih sa njim u more, ne oklevajui vie ni trenutak. Desi se ono to sam se nadao da e se desiti. Kao to sad evo stojim pred vama i priam vam, poto vidite da sam se spasao, i kao to znate ve i kako sam se mogao spasti, morali biste unapred verovati i svemu ostalom to bih vam jo mogao ispriati. Zato hou da to pre zavrim moju priu. Morao je proi jedan sat ili neto vie kako sam ostavio barku, a ona se bee ve daleko spustila ispod mene, pa napravivi tri ili etiri divlja kruna okreta, brzo, jedan za drugim, nosei moga drugog brata, ujedan mah se surva strmoglave u onaj haos od pene, da nikad vie ne izroni. Bure za koje sam se ja drao spustilo se sasvim malo ispod polovine rastojanja od donjeg kraja levka vrtloga i mesta na kome sam skoio iz barke, kada se najzad desi velika promena u samom vrtlogu. Nagib vodenih zidova ogromnog levka za tren postade manje strm a kovitlanje sve slabije. Pena i duga se polako izgubie, a donja granica levka dizala se lagano navie. Nebo se razvedrilo, vetar stao, a pun mesec je zalazio u punom sjaju kada se naoh na povrini mora, na dogledu lofodenskih obala, a nad mestom na
87

Vidi: Archimedes, De Incidentibus in Fluida, lib.2

kome je bio moskostremski vrtlog. Bio je as mrtvog mora, ali su se jo dizale planine od talasa. Bio sam zahvaen stremskom strujom, koja me za nekoliko trenutaka odvue niz obalu na mesto gde nai ribari najee love ribu. Jedan amac me izvukao iscrpljenog od umora i (postoje opasnost prola) nemog od seanja na sve uase. Ti to su me izvukli na amac, bili su moji stari drugovi i svakodnevni prijatelji, ali me nisu mogli poznati, kao to ne bi poznali nekog putnika iz carstva duhova. Dan pre toga kosa mi je bila crna kao gar, a onda bela kao to je sad vidite. Kau, takoe, da se i ceo izraz moga lica promenio. Priao sam im ta sam preiveo - a oni mi nisu verovali. Sad sam to isto i vama ispriao, a teko mogu da se nadam da ete mi vi pokloniti vie vere nego veseli ribari iz Lofodena. 1841. Preveo Momilo Joji

RAZGOVOR MONOSA I UNE

Ove stvari su budue. Una. Roen ponovo? Monos. Da, najlepa i najvoljenija Uno, ponovo roen. Nad mistinim znaenjem tih rei dugo sam razmiljao, odbacujui objanjenja svetenstva, sve dok mi sama Smrt nije otkrila tajnu. Una. Smrt! Monos. Kako udno, slatka Uno, ponavlja moje rei! Primeujem i nesigurnost u tvom koraku - radostan nemir u tvojim oima. Velianstvena novost Venog ivota te zbunjuje i titi. A kako ovde jedinstveno zvui ta re, koja je oduvek donosila uas svim srcima - stvarajui bu nad svim zadovoljstvima. Una. Ah, Smrt, ta utvara koja se zasiuje na svim gozbama. Kako smo se esto, Monose, gubili u spekulacijama o njenoj prirodi. Kako se tajanstveno ponaala kao provera ljudskog blaenstva - govorei mu dotle, i ne dalje! Kako smo uzaludno laskali sebi, moj Monose, oseajui sreu u samom nastanku iskrene zajednike ljubavi, koja nam je gorela u grudima, mislei da e naa srea narasti sa snagom te ljubavi. Avaj! kako je rasla, tako je u naim srcima rastao i strah od demonskog asa koji je urio da nas zauvek rastavi. Tako je, s vremenom, postala bolna za ljubav. Tada bi mrnja bila milosre. Monos. Ne govori ovde o tim patnjama, draga Uno moja, sada zauvek moja! Una. Ali nije li uspomena na prolu tugu - nije li to sadanja radost? Imam jo mnogo da kaem o stvarima koje behu. Ali iznad svega gorim od elje da saznani dogodovtine sa tvog putovanja kroz mranu Dolinu i Senku. Monos. A kada je blistava Una uzalud neto pitala o svom Monosu? Biu detaljan u opisivanju svega, - ali na kom mestu da zaponem fantastino prianje? Una. Na kom mestu? Monos. Ti kai. Una. Razum em te, Monose. Oboje smo u Smrti nauili sklonost oveka da odreuje neodreeno. Neu, onda, rei: zaponi sa trenutkom prestanka ivota - ve zaponi sa tim tunim, tunim momentom kada si,

poto te je groznica napustila, potonuo u ukoenost bez daha i nepokretnu, i kada sam strasnim prstima ljubavi sklopila tvoje blede one kapke. Monos. Jednu re, pre svega, moja Uno, o optem poloaju oveka u ovoj epohi. Setie se da se jedan ili dvojica mudrih od naih predaka mada ne na glasu u svetu - bio usudio da posumnja u ispravnost upotrebe termina napredak pri odreivanju toka nae civilizacije. Bilo je perioda, u svakom od pet ili est vekova koji su prethodili naoj propasti, kada je ustajao neki snaan intelekt, odvano branei principe ija se istina sada tako jasno pojavljuje naem razumu - principe koji je trebalo da naue nau rasu da se radije pokori vodstvu prirodnih zakona nego pokuaju njihove kontrole. Pojavljivali su se u dugim intervalima vodei umovi koji su smatrali da je svaki napredak praktine nauke uzmak istinske korisnosti. S vremena na vreme, poetski intelekt - intelekt za koji sada oseamo da je od svih bio najuzvieniji, jer se do istina koje su nam bile od najtrajnije vanosti moglo jedino doi pomou one analogije koja daje dokaze jedino mati, dok bespomonom razumu nije pruala nikakvu teinu - ovaj poetski intelekt bi s vremena na vreme poao korak dalje u razvijanju kakve nejasne ideje filozofije i naao u zagonetnoj paraboli o drvetu znanja i njegovom zabranjenom vou, koje stvara smrt, jasan nagovetaj da znanje nije bilo dato oveku u dejem stanju njegove due. A ti ljudi - poete ivei i propadajui usred prezira utilitarista, grubih cepidlaka, koji su sebi prisvojili titulu koja je mogla podesno odgovarati jedino prezrenima ti ljudi, poete su, sveobuhvatno, ali ipak mudro, razmislili o prastarim danima kada nae elje nisu bile manje jednostavne nego to su zadovoljstva bila eljena, o danima kada je veselje bila nepoznata re toliko je sveano duboko bila usaena srea - o svetim, dostojanstvenim, blaenim danima kada su plave reke tekle nepregraene, izmeu neprokrenih brda, prema usamljenim, prastarim, miriljavim i neistraenim dalekim umama. Ipak su ovi plemeniti izuzeci od opteg nereda sluili da ga svojim otporom ojaaju. Avaj! nali smo se u najavolskijem od svih avoljih dana. Veliki pokret - bio je to licemeran termin - se nastavljao: bolesna pometnja, moralna i fizika. Umetnost - umetnosti su se uzdigle nadmono, i jednom ustoliene, bacile su okove na intelekt koji ih je podigao do moi. ovek je (jer nije mogao drugaije osim da prizna dostojanstvo Prirode) pao u detinjasti zanos zbog svoje steene i jo uvek rastue nadmoi nad njenim elementima. ak i dok je u svojoj mati lovio Boga, spopadala ga je deja maloumnost. Kao to se moe pretpostaviti iz porekla njegovog nemira, zarazio se sistemom i apstrakcijom. Obavio je

sebe uoptavanjima. Meu ostalim udnim idejama, ona o optoj jednakosti zauzela je mesto; i na licu analogije i Boga je stvorena - uprkos upadljivo upozoravajueg glasa zakona postupnosti koji tako jasno proima sve stvari na Zemlji i na Nebu - svuda preovlaujua Demokratija. A ovo zlo je nuno izniklo iz vodeeg zla, Znanja. ovek ne moe istovremeno i da zna i da ne podlegne iskuenju. U meuvremenu su narasli bezbrojni, ogromni, zadimljeni gradovi. Zeleni listovi su se osuili pre vrelog daha vatre. Kao da je lepo lice Prirode bilo izoblieno pustoenjem neke gnusne bolesti. ini mi se, slatka Uno, ak da bi i na sanjiv oseaj prinude i neprirodnosti mogao da nas ovde prikuje. Ali sada je jasno da smo na izopaenosti svog ukusa izgradili sopstveno unitenje, ili jo vie, u lepom omalovaavanju njegovog izgraivanja u kolama. Istina, ba je u ovoj krizi sam ukus mogao - sposobnost koja ne bi nikad mogla biti izostavljena, poto se nalazila izmeu istog intelekta i moralnog oseanja - da nas neno odvede do Lepote, do Prirode, i do ivota. Ali teko misaonom duhu i velianstvenoj intuiciji Platonovoj! Teko /jovgikt] koju je on opravdano smatrao sasvim dovoljnim obrazovanjem za duu. Jaoj, njemu i njoj! - poto su oboje bili najbeznadenije potrebni kada su najpotpunije bili zaboravljeni ili prezreni.88 Filozof koga oboje volimo, Paskal, rekao je, kako istinito! - que tout notre raisonnement se reduit a ceder au sentiment 89; i nije bilo nemogue da oseaj prirodnog (da je vreme dopustilo) ponovo povrati svoju staru nadmo nad grubim matematikim razumom kola. Ali sueno je da ne bude tako. Prerano prouzrokovan neumerenou znanja, stari vek se nastavljao. To masa oveanstva nije videla ili se, ivei zdravo, mada nesreno, pravila da ne vidi. Ali mene su Zemljini izvetaji nauili da, kao cenu najvie civilizacije, tragam za najirim propastima. Metanauku nae sudbine sam upijao iz poreenja Kine, jednostavne i paenice, sa Asirijom, arhitektonkom, sa Egiptom, astrologom, sa Nubijom, vetijom nego obe, nemirnom majkom svih Umetnosti. U istoriji90 ovih oblasti sreo sam znak iz Budunosti. Zasebne umetnosti ovih poslednjih su bila lokalna oboljenja Zemlje i u njihovim zasebnim padovima smo videli primenjeno lokalno
88

Bie teko otkriti bolji (nain obrazovanja) od onoga koje je iskustvo tolikih vekova ve otkrilo; moe se zakljuiti da se ono sastoji od gimnastike za telo i muzike za duu. Republ. lib. 2 (Prim. pisca). 89 (franc.) - Da se sve nae rasuivanje svodi na poputanje oseanjima. 90 Istorija, od istorein, razmiljati (Prim. pisca).

isceljenje; ali za oboleli svet, osim smrti, nisam mogao predvideti nikakav drugi spas. Shvatio sam da oveku, kao rasi, nije sueno da izumre i da mora biti ponovo roen. Iz ovoga razloga je muziko obrazovanje najhitnije; jer ono uzrokuje da ritam i harmonija proniknu u samu unutranjost due, epavi je pod svoju vlast, ispunjavajui je lepotom i inei ovekove misli uzvienim... On e hvaliti i uivati u lepom; primae je sa radou u svoju duu, branei se njome i poistoveivae svoje sopstveno stanje sa njom. je meutim, meu Atinjanima imala mogo razumnije znaenje nego kod nas. Ukljuivala je u sebe ne samo harmoniju vremena i melodije ve i poetsku dikciju, oseanje i stvaranje, sve njih u najirem smislu. U stvari, prouavanje muzike je kod njih bilo opta kultivizacija ukusa - ili onoga to prepoznaje lepo - koje je bilo nasuprot razumu koji operie samo sa istinom. A tada smo, najdraa i najdivnija, svakodnevno uvijali nae due u snove. I tada smo, u sumraku, govorili o danima koji dolaze, kada e se umetnou nagrena povrina Zemlje, (poto proe kroz ienje,91 koje jedino moe da izbrie njene pravougaone nepristojnosti) iznova obui u zelenilo i u planinske padine i nasmeene vode Raja, i na kraju postati pogodnim mestom za ivot oveka: - za smru preienog oveka - za oveka u ijem sada uzdignutom intelektu vie nee biti ni trunice otrova u znanju, za iskupljenog, ponovo stvorenog, za blaenog i sada besmrtnog, ali jo uvek materijalnog oveka. Una. Dobro se seam ovih razgovora, dragi Monose; ali epoha vatrenih prevrata nije bila na dohvatu ruke kao to smo verovali, a pokvarenost na koju ukazuje nesumnjivo nas je opravdavala u verovanju. Ljudi su iveli i umirali sami. Ti si sam oboleo i otiao u grob; a tamo te je ubrzo sledila tvoja verna Una. Pa ipak, vek koji je od tada proleteo i iji nas je kraj jo jednom doveo tako blizu jedno drugome, koji je nae uspavane oseaje izloio mukama bez ikakvog nestrpljenja trajanja, moj Monose, jo uvek je bio miran vek. Monos. Bolje rei, taka u nejasnoj beskonanosti. Nema sumnje, umro sam za vreme Zemljine iscrpenosti. Umorivi srce napetostima koje su imale opte poreklo u haosu i raspadanju, podlegao sam jakoj, groznici. Posle nekoliko bolnih dana, i mnogo vie u snovitim delirijumima prepunjenim ushienjem - manifestacije koje si pobrkala sa bolom, mada
91

Re purification izgleda da je ovde koriena u odnosu na njeno poreklo u grkom pur, - vatra. (Prim. pisca).

sam eznuo, iako sam bio nesposoban da te izvedem iz zablude - posle nekoliko dana dola je po mene, kako bi rekla, ukoenost bez daha i nepokretna; i oni koji su stajali oko mene nazvali su je Smrt. Rei su nejasne stvari. Moje me stanje nije liilo osetljivosti. Izgledala mi je ne mnogo razliita od krajnjeg mirovanja onoga koji, postoje dugo i duboko dremao, lei nepokretan i potpuno ispruen u letnjem podnevu i koji, poto se dovoljno naspavao i poto ga spoljna uznemiravanja nisu probudila, polako poinje da se vraa u svesno stanje. Nisam vie disao. Puls je bio miran. Srce je prestalo da kuca. Volja nije bila otila, ali je bila nemona. ula su bila neobino aktivna, mada tako nastrana - esto nasumice poprimajui funkcije jedna od drugih. Ukus i miris su bili neizdvojivo izmeani i postali su jedan oseaj, nenormalan i jak. Ruina vodica sa kojom je tvoja nenost ovlaila moje usne do kraja me je uzbudila slatkom fantazijom o cveu - fantastinom cveu, mnogo lepem od bilo kog sa stare Zemlje, a iji uzori cvetaju ovde oko nas. Oni kapci, prozirni i beskrvni, nisu bili potpuna prepreka vidu. Poto je volja bila privremeno neaktivna, jabuice se nisu mogle pokretati u upljinama, ali svi objekti u okviru vizuelne hemisfere su se mogli videti manje-vie jasno; zraci koji su padali na spoljnju mrenjau ili u ugao oka stvarali su jai efekat od onih koji su padali ispred povrine ili u okviru nje. Ipak, u prvom trenutku ovaj efekat je bio toliko nepravilan da sam ga mogao oceniti jedino kao zvuk - zvuk sladak ili neprijatan u zavisnosti od toga da li su se stvari oko mene pokazivale kao svetle ili mrane u nijansi zaobljene ili okaste u konturi. Sluh nije, u isto vreme, mada prenadraen, funkcionisao nepravilno - procenjivao je prave zvuke sa preteranom preciznou i sa ne manjom osetljivou. Dodir je pretrpeo udnije promene. Njegovi utisci su se sporo primali, ali su se upornije zadravali i uvek su stvarali najvie fiziko zadovoljstvo. Tako sam pritisak tvojih slatkih prstiju preko mojih kapaka, u poetku prepoznavao jedino preko vida, da bi na kraju, dugo poto si ih sklonila, celo moje bie bilo ispunjeno strasnim, neizmernim ushienjem. Kaem, strasnim ushienjem. Sve moje percepcije su bile isto strasne. Pasivan mozak je preko ula bio snabdeven materijalima koje bolesno razumevanje nije ni u najmanjoj meri uobliavalo. Bilo je tu pomalo i bola; zadovoljstva je bilo mnogo vie; ali moralnog bola ili zadovoljstva uopte nije bilo. Tako je tvoje divlje jecanje uplovilo u moje uvo sa svim svojini alosnim kadencama i bilo je prihvaeno u svim varijacijama tunog tona; ali to su bili samo neki muziki zvuci i nita vie; ono nije ugaenom razumu saoptavalo nagovetaj tuga koje su ga raale: dok su ogromne i stalne suze koje su

padale na moj obraz govorile prisutnima o slomljenom srcu, jedino su, samim ushienjem, uzbuivale svaku ilu mog tela. I to je, zaista, bila Smrt o kojoj su svi prisutni tihim apatom govorili sa potovanjem, a ti, slatka Uno, guei se, glasnim plaem. Oblaili su me za koveg - tri ili etiri tamne figure koje su uurbano jurile tamo-ovamo. Dok su prolazile ispred vidokruga izgledale su mi kao forme; ali kad bi izale iz njega, prolazei pored mene, stvarale su mi ideju krikova, stenjanja i ostalih emernih izraza straha, uasa ili nesree. Jedino si ti, obuena u belu odoru, prolazila u svim pravcima, melodino. Dan je slabio i, dok je njegova svetlost nestajala, obuhvatila me je neodreena teskoba -napetost kakvu osea spava kada tuni stvarni zvui neprekidno padaju u njegovo uvo - zvui udaljenih zvona, sveani, u dugim i jednakim intervalima, i meaju se sa melanholinim snovima. No je stigla; a sa njenim senkama teka uznemirenost. Tupom teinom je pritiskala moje udove. Bila je opipljiva. Poevi sa prvim sumrakom, zvuk stenjanja (slian udaljenom odbijanju talasa od obale, ali neprekidniji) je, sa mrakom, rastao u jaini. Iznenada su u sobu donete svetiljke i ovo odbijanje je bilo prekinuto estim nejednakim eksplozijama istog zvuka, mada manje turobnog i manje jasnog. Teak pritisak je u velikoj meri bio olakan; iz plamena svake lampe (bilo ih je mnogo) izlazio je ton melodine monotonije, koji je neprekinut uplovio u moje ui. A kad si tada, draga Uno, pribliavajui se krevetu na kome sam leao, sela pored mene, udiui miomirise sa tvojih slatkih usana i oseajui njihov pritisak na elu, u grudima mi se pojavilo treperavo i izmeano sa jedva fizikim oseajem koji su okolnosti izazvale - neto srodno samoj nenosti - oseaj koji je upola prihvatao, a upola odgovarao na tvoju iskrenu ljubav i tugu; ali taj oseaj nije imao koren u srcu koje je kucalo i, zaista, vie je liio na senku nego na stvarnost, i ubrzo je izbledeo, u poetku u krajnje mirovanje, a zatim u isto strasno zadovoljstvo kao i pre. I tada, izgleda da se u meni, iz propasti i haosa obinih oseaj a, pojavilo esto ulo, savreno. U njegovom korienju sam otkrio divlji zanos - zanos, iako jo uvek fiziki, poto razumevanje u njemu nije imalo udela. Kretanje u ivotinjskom okviru je bilo potpuno prestalo. Nijedan mii nije zadrhtao; nijedan nerv se nije uzbudio; nijedna arterija nije kucala. Ali inilo se da je to, za ta ne postoje rei koje bi uspele da ak i neku mutnu koncepciju prenesu obinoj ljudskoj pameti, inilo se da je to niklo u mozgu. Pusti me da ga nazovem lebdea mentalna pulsacija. Bilo je to moralno olienje apstraktne ljudske ideje Vremena. Orbite samih planeta

nebeskog svoda dovedene su u sklad pomou potpunog izjednaavanja tog pokreta - ili slinog. Uz njegovu pomo sam izmerio nepravilnosti sata iznad kamina i asovnika prisutnih. Njihova otkucavanja su zvuno dolazila do mojih uiju. Najsitnija odstupanja od prave proporcije - a ova odstupanja su preovladavala - uzbudila su me na isti nain kao skrnavljenje apstraktne istine, to je obino na zemlji izazivalo oseaj morala. Iako u sobi nije bilo dva asovnika koji su tano istovremeno otkucavali sekunde, ipak nisam imao problema da u seanju vrsto zadrim zvuke i odgovarajue trenutne greke svakog od njih. A taj - taj izotren, savren, samopobuujui oseaj trajanja - taj oseaj postoji (to ovek, verovatno, ne bi mogao da shvati) nezavisno od bilo kakvog neprekidnog niza dogaaja - ta ideja - to esto ulo, koje je nastalo iz pepela ostalih, bilo je prvi jasan i nesumnjiv korak besmrtne due preko praga temporalne Venosti. Bila je pono; a ti si jo uvek sedela pored mene. Svi ostali su bili otili iz odaje Smrti. Poloili su me u koveg. Lampe su gorele podrhtavajui; to sam znao na osnovu treptanja jednolinih melodija. Ali iznenada su ove melodije oslabile u jasnoi i u intenzitetu. Najzad su nestale. Miris je u mojim nozdrvama zamro. Oblici vie nisu uticali na moj vid. Pritisak tame je sam napustio moje grudi. Tup ok, kao od elektriciteta, proirio se mojim telom, a sledio ga je potpuni gubitak ideje dodira. Sve ono to ovek naziva ulima utopilo se u jednu jedinu svest o biu i ujedan stalan oseaj trajanja. Ruka smrtnog Raspadanja je na kraju udarila smrtno telo. Ali nisu svi oseaji iezli; ravnoduna intuicija je zadovoljavala neke od funkcija svesti i oseaja trajanja. Bio sam svestan groznih promena koje su se tada dogaale na telu i, kao to je usnuli ponekad svestan telesne prisutnosti onog koji je nagnut nad njim, tako sam i ja, slatka Uno, jo uvek nejasno oseao da sedi pored mene. Isto tako, nisam bio nesvestan, u podnevu sledeeg dana, pokreta koji su te sklonili od mene, koji su me zatvorili u koveg, koji su me stavili u mrtvaka kola, koji su me nosili prema grobu, koji su me spustili u njega, koji su snano bacili rastresitu zemlju preko mene i koji su me tako ostavili, u tami i raspadanju, u tunom i uzvienom snu, sa crvima. I u ovoj kui - zatvoru, ima nekoliko tajni koje treba razotkriti, otkotrljali su se dani, nedelje, meseci: i dua je iz blizine posmatrala svaki sekund koji je proletao, i bez napora beleila njegov beg - bez napora i bez namere.

Prola je godina dana. Svest o biu je svakog asa bila sve nejasnija, a svest o mestu je, u velikoj meri, prigrabila njegovu poziciju. Ideja bia je postajala sjedinjena sa onom o mestu. Uzani prostor koji je neposredno okruivao ono to je nekad bilo telo poinjao je da bude samo telo. Na kraju, kao to se esto dogaa usnulom (san i njegov svet jedino mogu zamisliti Smrt) -na kraju, kao to se ponekad, duboko usnulima dogaa na Zemlji, kada ih neka bledunjava svetlost upola probudi, ali ih upola ostavlja utonule u san, tako je i meni u strogom zagrljaju Senke dola ta svetlost, koja je sama mogla imati snagu da probudi - svetlost trajne Ljubavi. Ljudi su naporno radili na grobu u kome sam sakriven leao. Izbacivali su vlanu zemlju. Nad mojim rastresitim kostima su poloili Unin koveg. A onda je sve postalo ponovo prazno. Ta nejasna svetlost se ugasila. To nejasno, nemono uzbuenje je samo sebe izvibriralo do nepokretnosti. Proisteklo je mnogo odblesaka. Praina se vratila praini. Crvi vie nisu imali hrane. Oseaj bia je na kraju sasvim nestao, i na njegovom mestu zavladali su - umesto svih stvari - nadmoni i veiti monici Prostor i Vreme. Za ono to nije - za ono to nema forme - za ono to nema misli - za ono to nema oseaje - za ono to je bezduno, od ega materija jo nije oblikovala ni deli - za sve to nitavilo, i za svu tu besmrtnost, grob je jo uvek kua, a nagrizajui asovi, drugovi. 1841. Preveo Sveta Bulatovi

ELEONORA
Sub conservatione formae speificae salva anima. Raymond Lully Gdeje ouvana lepota, zdrav je duh. Rejmond Lul92 Potiem iz porodice uvene po fantastinim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali jo nije reeno pitanje da nije ludilo moda najvei stepen inteligencije, ne stvara li moda bolesna misao sve ono to je slavno, sve ono to je velianstveno, jer je sa ludilom stekla neku naroitu sposobnost koja nadmauje obini i svakidanji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo vie nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze esto odblesak vene svetlosti i drhte kad se probude, oseajui da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju neto od sutine dobra, ali jo vie od sutine zla. Bez kompasa i krme usuuju se da zaplove prostranim okeanom neizmerne svetlosti kao i pustolovi nubijanskoga geografa, agressi sunt mare tenebrarum, quid in eo esset exploraturi93. Pa, recimo, neka sam i lud. Ja, najzad, priznajem da su u meni dva sasvim zasebna duhovna ivota. Jednim upravlja neosporno jasan um, koji se sea svih dogaaja iz ranog doba moga ivota; u drugom vladaju sumnje i senke; on obuhvata sadanjost i drugi deo mog ivota. Sve to u vam ispriati o prvom delu moete pouzdano da verujete; no to u vam priati iz kasnijeg vremena moete da verujete, ukoliko vam se ini istinitim, a moda i da pokuate i da reite ovu Edipovu zagonetku; ali, nije mi mnogo stalo ako sasvim posumnjate u moje rei. Ona koju sam voleo u svojoj mladosti, i o kojoj sada tako spokojno priam svoje uspomene, bila je ki jedinica sestre moje davno preminule majke. Zvala se Eleonora. iveli smo uvek zajedno pod tropskim suncem, u dolini koja se zvala areni Travnjak. Nikada tua noga nije kroila u ovu dolinu, jer je leala visoko, u klancu strmih, okomitih planina koje su najlepe zavojice zaklanjale od jare sunca. Nikakav put nije vijugao u
92

Rejmond Lul (Raymond Lully, 1235-1315) - franjevaki mistik, filozofi pesnik i misionar. 93 (lat.) - Doli su na more da ispitaju njegove tajne

dolini; a da se dopre do naeg divnog prebivalita, moralo se razmicati granje hiljada i hiljada stabala, moralo se gaziti po milionima i milionima divnih mirisnih cvetova. Tako smo iveli sasvim sami - ja, moja bratueda i njena majka, ne znajui nita o drugom svetu van ove doline. Iz mranih planinskih predela tekla je uzana, duboka reka, zaokruujui nae carstvo svojim bistrim valima, od kojih su se jae sjale samo Eleonorine oi; u mnogim zavojima proricala je ona dalje, dok se najzad kroz mrani klanac ne bi izgubila u planinama jo maglovitijim od onih iz kojih je izvirala. Zvali smo je reka spokojstva, jer smo oseali da iz nje veje neki duh koji sve stiava i uspokojava. Nikakav ubor nije dopirao iz njenog korita, i tako je blago proticala da se ljunak nalik na zrna bisera, to smo ga tako rado gledali u renoj dubini, nikad nije pomicao, nego se uvek belasao na istom mestu. Obala reke i mnogih blistavih potoia koji su u nju uvirali, itava dolina, od blistavih ogranaka do rene povrine, sve je to bilo obraslo nenom, gustom, zelenom, kratkom i svuda izjednaenom mirisnom travom. uti maslaci, beli krasuljci, plave ljubiice i kao rubin rumene asfodele, sve je to govorilo naim srcima svojom velianstvenom lepotom o ljubavi i slavi bojoj. Tu i tamo raslo je neobino drvee, kao udnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i njihova vita stabla nisu rasla pravo, ve koso, prema sunanim zracima, koji su u podne zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenino iarana jasnim sjajem slonove kosti i srebra, i od nje su meki bili samo obrazi Eleonorini; kad iroko blistavo zeleno lie ne bi uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi ovek za ta stabla da su dinovske zmije iz Sirije, koje odaju ast suncu, svom gospodaru. Ruka u ruci, etali smo nas dvoje, Eleonora i ja, dolinom, dok se ljubav nije pojavila u naim srcima. I jedne veeri, kada se meni navrilo dvadeset a njoj petnaest godina, sedeli smo ispod zmijolikog drvea zagrljeni i posmatrali svoju sliku u talasima reke spokoj stva. Nismo izustili ni rei te prekrasne veeri, ali sledeeg jutra govorili smo veoma malo i veoma drhtavim glasom. Oseali smo da je Eros, bog ljubavi, izronio iz ovih renih talasa i probudio u nama vatrene due naih predaka. Ona strasna i fantastina osobina koja je vekovima odlikovala nau porodicu ponese i nas u svom vrtlogu, i blaeni zanos zavlada u dolini arenoga Travnjaka. Sve se izmeni. Neobino, prekrasno, zvezdoliko cvee cvetalo je na drveu na kome pre nikad nije bilo nikakvog ukrasa. Zelenilo travnjaka postade jo bujnije i jae; postepeno nestade belih krasuljaka i zamenie ih obilno kao rubin crvene asfodele. Svuda se ivot

budio kud bismo proli; kao grimiz crveni i visoki flamingo i druge prekrasne ptice hvalisali su se pred nama svojim plamenocrvenim perjem. Zlatne i srebrne ribice jurile su kroz rene vale; a iz renog korita dopirao je lagani ubor vode, koji se pretvarao u boansku melodiju koja je zvuala slae od harfe Bolove, a samo je glas Eleonorin bio od nje umilniji. Jedan veliki oblak, koji smo dugo posmatrali u oblasti Veernjae, zalazio je polako kupajui se u zlatu i rumenilu za vrhovima planina, pretvarajui njihove mrane magle u velianstvenu lepotu, i kao da nas je zatvarao sa svih strana u neku arobnu tamnicu uzvienosti i slave. Lepota Eleonorina bila je aneoska; bezazlen i prirodan bio je njen mladi ivot to ga je provodila meu cveem. Nikakvog lukavstva nije bilo u ljubavi koja joj je ispunila srce; dok smo tumarali dolinom arenog Travnjaka, razgovarajui o promenama koje su se unaokolo deavale, ona mi je otkrivala sve to je oseala u najveoj dubini svog srca. Kada smo jednog dana razgovarali sa suzama u oima o poslednjoj tunoj promeni koja mora snai oveanstvo, razmiljala je dugo o toj turobnoj misli, unosei se otada u sve nae razgovore, kao to iraski bard 94 u svojim pesmama zaodeva iste slike uvek novim i novim reima. Oseala je da smrt lebdi nad njenim ivotom - i da se razvila u savrenu lepoticu samo zato da bi, kao leptir, posle kratkog vremena umrla. Bojala se smrti samo iz jednog razloga, koji mi je otkrila u smiraj jedne veeri na obali reke spokojstva. Muila ju je misao da u, postoje sahranim u dolini arenoga Travnjaka, zauvek napustiti to divno mesto i da u svoju strasnu ljubav, koja ju je sada usreivala, pokloniti devojci iz obinog, prostog sveta. Tada padoh pred Eleonorine noge i zakleh se njoj i Bogu da se nikada neu oeniti nijednom drugom devojkom, da nikada neu zaboraviti portvovanu ljubav Eleonorinu, koja me je tako usreila. Pozvah se na Svemogueg Gospoda Tvorca kao svedoka tog sveanog zaveta; a kletva, kojom sam molio njega i nju da me kazne ako bih prekrio svoj zavet, bila je tako uasna da ovde ne smem ni da je ponovim. Blistave oi Eleonorine postadoe jo sjajnije na moje rei, iz grudi joj se ote uzdah kao da joj je smrtni teret pao sa grudi, drhtala je i stade gorko da plae; ali, ona primi moj zavet (bila je jo dete) i to joj olaka smrt. Kada je, posle kratkog vremena, umirala tiho bez bolova, govorila mi je da e njen duh posle smrti lebdeti oko mene da mi se odui za svoje spokojstvo, da e mi se nou javljati ako joj bude doputeno, a ako se takve povlastice ne budu
94

Hafiz, emsudin Muhamed (l327-1389.) - slavni persijski lirski pesnik, roen u irazu; pevao o ljubavi, cveu, slavuju i menama ivota.

davale duama u raju, da e mi bar esto davati znake svoga prisustva, pozdravljajui me milovanjem veernjeg povetarca i kadei vazduh oko mene divnim mirisima iz aneoskih kadionica. S tim reima na usnama ugasi se njen nevini ivot i time se zavri prvi period moga ivota. Dovde sam sve verno ispriao. Ali, dok sada prelazim preko pregrade koju je smrt moje drage podigla na putu vremena, kad sada poinjem da priam o novom periodu svoga ivota, oseam kako me neki oblak zamrauje i ja sumnjam u razboriti smisao svojih rei. Ali, da nastavim. Godine su sporo odmicale, a ja sam i dalje iveo u dolini arenoga Travnjaka. Ovde se po drugi put sve izmenilo. Nestalo je zvezdolikog cvea sa stabala, vie se nije pojavljivalo; ivahne boje zelene livade izbledele su, a kao rubin rumene asfodele venule su jedna za drugom, rasle su umesto njih modrooke ljubiice koje su nemirno klimale svojim glavicama u sjajnom vencu. I ivot je beao sa naih staza. Visoki flamingo nije se vie kooperio svojim kao plamen crvenim perjem: Odleteo je iz doline opet u planine sa svim ostalim arenim pticama koje su bile dole zajedno s njim. Otplovile su kroz uzani klanac zlatne i srebrne ribice, ne vrativi se vie nikad u nae boravite. Blaga melodija reke, koja je bila umilnija od harfe Bolove i od svega, osim Eleonorinog glasa, zamirala je sve vie, ubor je bivao sve tii, i najzad je zavladala potpuna sveana lakonska tiina; a onda se, najzad, opet podie straan oblak i, ostavljajui vrhove planina u preanjoj tmini, proiri se do Veernjae po itavom nebu, odnosei sobom iz doline arenoga Travnjaka onaj velianstveni prizor koji se kupao u zlatu i rumenilu. Eleonora ipak nije zaboravila svoje obeanje, jer sam uo kako se oko mene njiu nebeske kadionice, kao struje svetog mirisa plove neprestano dolinom; kad bi mi se srce stezalo, u asovima ame, podigao bi se neni lahor, milujui mi elo; a po noi se esto uo neki nejasan amor; i jedanput - ah, samo jedanput - probudio sam se iz dubokog, kao smrt tekog sna, jer su se nevidljive usne dotakle mojih usana. No, srce moje ostae prazno. Ja sam opet eznuo za ljubavlju, koja ga je ve jednom ispunjavala do vrha. Najzad, alostila me je i jadila i sama dolina, prepunjena uspomenama na Eleonoru - i ja je ostavih zanavek, da je zamenim sujetnim, bunim i povrnim ivotom svetskim. * Naao sam se u stranom gradu, gde je sve bilo kao stvoreno da izbrie iz moje uspomene slatke snove o kojima sam tako dugo sanjario u

dolini arenoga Travnjaka. Sjaj i velelepnost raskonog dvora, pomamno zveckanje oruja i blistava lepota ena zasenjivali su i trovali mi razum; ali, moja dua ostade jo uvek verna svome zaveru, i jo uvek sam u tihim nonim asovima oseao Eleonorinu prisutnost. Iznenada oseanja nestade; pred mojim oima rastao je tamni svet; raspinjale su me pohotne elje i strahovito iskuenje. Iz daleke, daleke nepoznate zemlje stigla je na veseli kraljevski dvor, gde sam sluio, jedna devojka koja je svojom lepotom odmah osvojila moje neverno srce, i pred ije sam noge pao bez kajanja, u najbujnijem i najbednijem ljubavnom oboavanju. ta je bila moja ljubav prema devojci iz doline, kad se uporedi sa arom, grozniavim ludilom i uzvienim ushienjem oboavanja, kojim je sva moja dua u suzama padala niice pred nadzemaljskom lepotom Ermengardinom? Dok sam ponirao u dubine njenih oiju koje bude uspomene, mislio sam samo o njima - i o njoj. Oenio sam se tom devojkom, ne bojei se zakletve koju sam dao; i kletva se ne ispuni. Jedanput, samo jo jedanput, u nonoj tiini zastrujae kroz reetke blagi uzdasi i slie se u slatki glas koji sam dobro poznavao, i koji je govorio: Spavaj mirno, jer duh ljubavi vlada nada svim. Kad si zavoleo Ermengardu strasnim srcem svojim, osloboen si zaveta prema Eleonori, iz razloga koji e ti se objasniti na nebu. 1841. Preveo Momilo Joji

OVALNI PORTRET
Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu ue, radije nego da mi dozvoli da, u oajno loem stanju, provedem no pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih graevina, istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju meu Apeninima, nita manje u stvarnosti nego u mati gospoe Redklif. 95 Po svemu sudei, bio je privremeno i nedavno naputen. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskono nametenih odaja. Leala je u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali ve pohabani i starinski. Zidovi behu prekriveni goblenima i ukraeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim orujem zajedno sa neobino velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj povrini zida, ve i u mnogim kutovima koje je bizarna arhitektura zamka nuno nainila - za ove slike sam se, valjda zato to sam padao u bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teke kapke sobe - poto je ve bila no - da zapali fitilje velikog svenjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da irom razgrne crne somotske zavese oko kreveta. eleo sam da sve ovo uini, kako bih mogao da se predam, ako ne snu, onda naizmenino posmatranju slika i pregledanju knjiice koju sam naao na uzglavlju, a koja je sadravala njihovu kritiku i opis. Dugo, dugo sam itao - i pobono, pobono posmatrao. Hitro i velianstveno prohujae sati i gluva pono doe. Poloaj svenjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruivi ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu. Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki (jer bilo ih je mnogo) padoe u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u enu. urno bacih pogled na sliku, i potom sklopih oi. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zato sam to uinio. Ali dok su mi kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmiljanje - da se uverim da me vid nije prevario 95

A. Redklif (Radcliffe A, 1764-1823), engleska romansijerka, majstor gotskog romana Misterije Udolfa ija radnja, puna tajanstva i strave, najee se odvija u starim, naputenim zamkovima.

da smirim i savladam matu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka ponovo se nepomino zagledah u sliku. U ono to sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi blesak svea koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja ula, i odjednom me prenuo. Bio je to, kao to sam ve rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta. Ruke, nedra, ak i krajevi svetle kose, iezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sainjavala pozadinu. Okvir je bio ovalan, bogato pozlaen i ukraen filigranom u mavarskom stilu. U umetnikom pogledu, nita nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono to me je tako iznenada i silno potreslo, nije bio ni nain izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo desiti da moja mata, trgnuta iz poludremea, zameni lik sa ivom osobom. Opazio sam najednom da je neobinost platna, ukraavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju - da je ak morala spreiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmiljajui ozbiljno o ovim pitanjima, ostao sam, moda itav sat, tako, upola sedei, a upola leei, sa pogledom prikovanim za portret. Najzad, zadovoljan milju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispruio sam se nazad u postelju. Zakljuio sam da je ar slike u potpunoj ivotnosti izraza, koja me je najpre uplaila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopotovanjem vratio sam svenjak u prethodni poloaj. Poto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika, posegnuh udno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvi broj koji je oznaavao ovalni portret, proitah tamo sledee nejasne i udne rei: Bee to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna ivotne radosti. Proklet je bio as kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, ve je imao nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna ivome radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i etkica i ostalog omraenog pribora koji joj je uskraivao njenog ljubljenog. Zato je toj eni bilo strano da uje kako slikar govori o svojoj elji da portretie ak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mranoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uivao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mraan ovek, koji se izgubio u

sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na oigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se jo uvek smeila, i smeila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi arko i estoko zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i no da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja je svakog dana sve vie kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli portret, govorili su tiho o njegovoj uverljivosti, kao o velikom udu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, poto se rad pribliavao kraju, nikome nije doputano da ue u kulu, jer je slikar bio van sebe od estokog rada; i retko je skretao pogled sa platna, ak i da bi pogledao lice svoje ene. Nije hteo da vidi da boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje prooe, i ostade jo samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh ene ponovo zatreperi kao plamen svee. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je jo zurio u njega, on poe da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvi iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja ivot sam!' Okrete se iznenada da pogleda voljenu: - BILA JE MRTVA! 1842. Prevela Lidija Nikoli

MASKA CRVENE SMRTI

Crvena smrt bee dugo pustoila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako uasna. Krv joj je bila poetak i kraj... crvenilo i uas smrti. Prvo se oseahu otri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no to nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naroito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su rtve ostajale bez pomoi i sauea blinjih; cela bolest, razvijanje i svretak trajali su pola asa. Ali princ Prospero je bio srean, neustraiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovnitvo, izabra on meu vitezovima i otmenim enama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovuenijih svojih tvrava. Bila je to iroka i velianstvena graevina, prineva zamisao neobino otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje uselie, donesoe pei i teke ekie, pa zalie rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spree ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaeleo nekog od onih to su unutra. U tvravi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostronosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesrei. Princ je spremio sve to je potrebno za uivanje. Tu je bilo lakrdijaa, improvizatora, igraica, tu je bilo sviraa, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala Crvena smrt. Bilo je pri kraju petog ili estog meseca kako se zatvorie, dok je kuga u najveem besu pustoila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najvelianstveniji bal pod maskama. Ta maskarada bila je velianstven prizor. Ali, da vam opiem prvo prostorije u kojima je bila prireena. Bilo ih je sedam - pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni ine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukije, kao to se moglo i oekivati od prinevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno rasporeene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je otar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je

po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istona soba, na primer, bee ukraena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Trea bee potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. etvrta je bila nametena i osvetljena narandasto, peta belo, esta ljubiasto. Sedma je soba bila sva presvuena crnim somotom koji pokrivae tavanicu i zidove, a teki mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, meu tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponametani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U itavom nizu odaja ne bee svetlosti koja bi dolazila od lampe ili svee; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronoac sa vatrom na mangalu, iji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije. Time je bilo proizvedeno mnogo arenih i fantastinih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi uao u tu sobu izgledalo je uasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorae njen prag. U ovom je odeljenju, takoe, na zapadnom zidu visio dinovski asovnik od abonosa. Sa potmulim, tekim i monotonim umom kretala se njegova etalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute zavri svoj krug na ploi, i asovnik pone izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobino muzikalan, ali sa tako neobinim tonom i izrazom da su na svako izbijanje asovnika svirai smesta ostavljali svoju svirku i sluali; igrai valcera prestajali su da se okreu, a celim veselim drutvom bi zavladalo trenutno neugodno oseanje; dok su odjekivali zvui asovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloeniji bi za to vreme preli rukom preko ela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmiljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo drutvo najedanput prsne u veseo smeh; svirai se zgledaju i osmehuju kao da se i sami ude svome uznemirenju i budalatini; tiho se jedan drugom zariu da prvo idue izbijanje asovnika nee izazvati kod njih slino uzbuenje, ali kad proe ezdeset minuta (a to je tri hiljade est stotina sekundi proteklog vremena), asovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloenje, strah i zamiljenost kao i pre.

Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i velianstvena. Princ je imao naroite sklonosti. Oko mu je bilo otro za boje i za sve to moe izazvati utisak. Nije vodio rauna samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono to bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri istoj svesti. Potrebno je bilo uti ga i videti i pribliiti mu se, pa da se ovek u to uveri. Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izraeni su, veim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udeene i maske. A bile su, zaista, veoma neobine. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije - mnogo onoga to se dotle moglo videti u Ernaniju.96 Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo udnovatog, neto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati oseanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazei kroz boje soba i inei da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka. I, u taj as poe da izbija asovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za asak sve umiri i nita se nije ulo sem zvuka asovnika. Linosti iz snova stadoe kao ukopane. A kad zamree i poslednji zvui asovnika oni su trajali samo jedan trenutak - lak, polupriguen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oivee i zavrtee se bre no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodirae svetlost sa tronoaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; no je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome to svojom nogom gazi crnu prostirku ine se potmuli zvui asovnika od abonosovine sveaniji no oni to dopiru do uiju igraima koji se vesele po udaljenijim sobama. Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozniavo kucae srce ivota. Pir je bio na vrhuncu, kad na asovniku poe da izbija pono. Tada, kao to rekoh, svirka umue, igrai stadoe, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na asovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih uesnika ovog pira, poto je vreme izbijanja bilo due, moda, pojavilo i vie misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok jo ne izbi na asovniku poslednji udar, imaahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe niiju
96

Tragedija Viktora Igoa.

panju. A kad se vest o maski apatom raznese, nasta u drutvu agor i aputanje, sa oseanjem negodovanja i iznenaenja, pa najzad, i sa uasom, strahom i odvratnou. Nije teko pretpostaviti da to nije bila obina pojava koja je, u tako fantastinom drutvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuenje. Istina, te noi je sloboda maski bila skoro neograniena; ali maska o kojoj je re nadmaila je sve ostale i prekoraila ak i prineva slobodna shvatanja o pristojnosti. I u srcima najlakomislenijih ima ica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu aliti ak ni oni koji su toliko pusti da se egae i sa ivotom i sa smtu. Zaista, celo drutvo kao da je duboko osealo da u odelu i ponaanju tuinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti. To je bila dugaka i mrava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvaki pokrovac. Obrazina koja pokrivae lice tako je jako liila na ukoeno lice leine da je i najbriljivijim ispitivanjem bilo nemogue otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi uesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti iao tako daleko da se pojavio kao olienje Crvene smrti. Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom irokom elu i po celom licu osule se crvene ospe. Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi to uspenije odigrala svoju ulogu, sveanim i laganim hodom kretala kroz gomile igraa), svi primetie kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva. - Ko se usudio? - pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega - ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim egaenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga emo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima. Princ Prospero stajae u istonoj, plavoj sobi dok je govorio ove rei. One odjekivahu snano i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ bee smeo i snaan ovek, a muzici rukom bee dat znak da prestane. U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u poetku prineva govora neki iz ove grupe krenue ka nasrtljivoj maski, koja i dotle bee blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se pribliava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog dranja maskiranog obuze celo drutvo, ne nae se niko ko bi se usudio da prui ruku da je uhvati, i ona nesmetano doe skoro na domaaj samog princa. I dok se celo drutvo kao po nagonu povue iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim sveanim i odmerenim korakom, kojim se od poetka razlikovala, proe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandastu, iz narandaste

u belu, iz bele u ljubiastu, pre no to se iko odluno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji bee obuzeo celo drutvo. On je nosio uzdignut izvuen ma i bee se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, doavi do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. u se oajan uzvik i ma, sinuvi, pade na crn ilim, a na njega se odmah zatim stropota mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena oajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativi masku, ija duguljasta figura stajae uspravljeno i nepokretno u senci asovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvaka maska, koju oni tako snano epae, nisu mogli da se strgnu. Svi osetie prisustvo Crvene smrti. Ona se bee uunjala unutra, kao kradljivac nou; jedan po jedan padali su uesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgreni onako kako su pali; a kad i poslednji uesnik pira izdahnu, stade i asovnik od abonosovine; plamenovi na tronocima se ugasie; mrak i propast i Crvena smrt zavladae nad svima. 1842. Preveo Momilo Joji

BUNAR I KLATNO
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patri, fracto nunc funeris antro, Mors ubi dira fuit vita salusque patent. Bezbonika gomila muilaca, nezasiena nevinom krvlju, ovde je pothranjivala dugotrajni bes. Dok je sada otadbina spaena i poto je razvaljena peina smrti; gde je vladala neumitna smrt, iri se ivot i spas. (etvorostih koji stoji iznad vratnica Doma Jakobinskog kluba u Parizu.) Bolestan sam bio, smrtno bolestan od toga dugog muenja; a kad su me najzad odvezali i dozvolili mi da sednem, osetih kako me svest izdaje. Presuda, uasna smrtna presuda - bee poslednja razumljiva re koja mi dopre do uiju, a posle toga, kao kroz san, uh kako se zvuci inkvizitorskih glasova gube u bunovnom neodreenom agoru. Pade mi na pamet misao o buni -moda i zato, to me onaj agor podseti na klepetanje vodenikog toka. Ali i to samo za kratko vreme, jer u jedan mah osetih da ne ujem vie nita. Ipak sam, jo za malo, video, ali sa kako stranim preuveliavanjem. Video sam usne u sudija u crnim rizama. One mi izgledahu blede -blee no hartija na kojoj ovo piem - i tanke, veoma tanke, sa silnim izrazom stalnosti, nepokolebljive odlunosti i preziranja prema ljudskim mukama. Video sam kako sa tih usana jo neprestano dolaze zapovesti koje odluie moju sudbinu. Video sam ih kako se miu sa samrtnim izrazom. Video sam ih kako su nametene da izgovore moje ime i zadrhtao sam kad ne uh glas. Jo videh za nekoliko trenutaka grozniavog straha lagano, skoro neprimetno njihanje crnih zastora kojima behu pokriveni sobni zidovi. A zatim mi pogled pade na sedam velikih svenjaka na stolu. Oni su mi se isprva inili kao nosioci ljubavi, kao beli vitki aneli koji su doli da me spasu; ali posle, najednom, duu mi obuze smrtna strava u najveoj meri, i osetih da svaki damar u mome telu treperi kao da sam dodirnuo icu galvanske baterije; a anelski se oblici pretvorie u neke bezizrazne spodobe sa plamenim glavama, i ja videh da mi od njih nee doi pomo. I tada mi, kao kakva divna melodija, tajno ue u glavu misao o tome, kako li sladak mora biti poinak u grobu. Misao mi ta doe

lagano i neosemo, i izgleda da je ve odavno u meni postojala, ali sad ba kad mi je svest bila najzad u stanju da je jasno shvati i usvoji, likovi sudija, kao maijom, iezoe ispred mojih oiju; velike svee iezoe, njihovi se plamenovi ugasie sasvim, zavlada mrkli mrak. Sva moja oseanja kao da proguta neka pomamna struja, koja kao da mi odvue duu u pakao. Tada mir i tiina i no bejahu za mene kao svet. Onesvestio sam se; ali to jo ne znai da mi je svest bila potpuno izgubljena. Koliko mi je jo svesti ostalo, neu ni pokuati da tano odredim pa ak ni da opiem; ali je nisam izgubio sasvim. Ni u najdubljem snu, ni u stanju delirijuma, ni u nesvestici, ni u smrti, da, ak ni u grobu ne gubi se svest sasvim. Inae, ne bi bilo ljudske besmrtnosti. Budei se iz najdubljeg sna, mi prekidamo svilenu nit nekog sanjanja. A posle nekoliko trenutaka (tako je tanana mogla biti ta nit) ne seamo se ni da smo sanjali. Pri povratku iz nesvestice razlikuju se dva stupnja; prvo, oseanje duhovnog ili spiritualnog; drugo, oseanje telesnog bia. Izgleda verovatno da, kad bismo se mogli pri dospevanju u drugo stanje, prisetiti utisaka iz prvog stanja, mi bismo nali da nam ti utisci govore o svetu s one strane provalije. A ta je to provalija? Kako da razlikujemo njene senke od grobnih? Ali, iako se utisaka onoga to sam nazvao prvim stupnjem ne moemo setiti uvek kad hoemo, zar nam se oni, posle podueg vremena, ne pojave i sami, nezvani, pa se udimo otkud nam dooe? Ko nikada nije padao u nesvest, taj nije u usijanom ugljevlju video udne palate i divlja demonska stvorenja; nije sagledao kako nebom lebde tuna privienja koja mnogi drugi ne vide; nije se muio da otkrije miris novog cvea, niti je svoj mozak morio dajui neki naroiti znaaj kakvoj muzikoj kadenci koja nikad dotle nije privukla njegovu panju. Usred estih i smiljenih pokuaja da se neega setim, usred ozbiljnog truda da obnovim bar neke uspomene o prividnom nitavim u koje mi dua zapadae, bilo je trenutaka kada sam sanjao o uspehu; bilo je kratkih, veoma kratkih razmaka, kada sam u svesti izazvao uspomene koje su se, kao to sam se docnije uverio, po izvesnim jasnim znacima, mogle odnositi samo na ono stanje prividne nesvesnosti. Te senke seanja govore nejasno o dugakim prilikama koje me digoe i u tiini odnese dole... dole... sve nie i nie, dok mi od uasne vrtoglavice ne osta jedna jedina misao o beskrajnosti ovog sputanja. One govore takoe o neodreenoj prestravljenosti moga srca, jer bee neprirodno mirno. Tada nastupi oseanje iznenadne nepokretljivosti svih stvari; kao da oni koji su me nosili (pogrebna povorka) u svom silaenju preoe granicu bezgraninoga i sada stadoe da se odmore od napornog posla. Zatim osetih neto to bih

nazvao plitkoa i maglovitost svesti; a zatim ludilo, ludilo svesti koja se zabavlja zabranjenim stvarima. Sasvim iznenada opet se pojavie u mome telu pokreti i umovi burno kretanje moga srca, ije mi kuvanje dopirae do uiju. Zatim nastupi prekid u kome sve bee prazno. Pa opet um, kretanje i oseanje - jeza mi je proimala telo. Zatim sam bio svestan samo da postojim, ali bez misli, to stanje je dugo trajalo. Pa opet, sasvim iznenada, miljenje, drhtanje od uasa, i naporno upinjanje da shvatim svoje pravo stanje. Pa arka elja da postanem potpuno neosetljiv. Zatim ivo buenje duha i uspeni napori da se pokrenem. Sad sam se potpuno seao suenja, sudija, crnih zastora, presude, bolesti, nesvestice. Tada nastupi potpun zaborav svega to je posle toga dolo; svega ega sam se posle jednog dana sa velikim naporom mogao setiti. Dotle ne otvarah oi. Oseao sam da leim na leima, nevezan. Pruih ruku, i ona dodirnu neto vano i tvrdo. Ostavih je nekoliko minuta da tako stoji, dok sam se naprezao da shvatim gde li sam ja to i ta li je to sa mnom. Htedoh da pogledam, ali nisam smeo da otvorim oi. Plaio me prvi pogled na predmete oko sebe; ne bee me strah da u videti strane stvari, ve sam se bojao da tu nee biti niega za gledanje. Naposletku u divljem oajanju otvorih brzo oi. Moja najgora predoseanja se potvrdie. Oko mene bee tama veite noi. Jedva sam mogao da diem. inilo mi se da me gusti mrak pritiskuje i da e me uguiti. Atmosfera je bila nepodnoljivo zaguljiva. Jo sam leao i trudio se da ne prestanem da mislim. Prisetih se kako inkvizitori postupaju i pokuah da sa toga gledita objasnim svoje pravo stanje. Presuda je izreena i inilo mi se da je od toga dosta vremena proteklo. Ali nijednog trenutka nisam smatrao da sam mrtav. Takva pretpostavka, uprkos onome to itamo u priama, ne moe se slagati sa pravim stanjem stvari. Ali gde sam ja i ta je sa mnom? Znam da oni koji su osueni na smrt obino svravaju u auto-da-fe97 i tako je sa jednim bilo ba u noi uoi onoga dana kad sam ja osuen. Da li su me vratili u tamnicu da ekam dok se ne nae koja nova rtva koja bi zauzela moje mesto tek kroz nekoliko meseci? To, odmah zakljuih, ne moe biti. rtava se moglo svakog asa nai. Osim toga, u mojoj je tamnici kao i u svim osueni kim elijama u Toledu, pod bio od kamena a svetlost je ipak dopirala. Jedna strahovita misao iznenada mi sledi krv u ilama, te opet za kratko vreme izgubih svest. Kad sam se povratio, skoih ujedan mah na
97

auto-da-fe (franc.) - spaljivanje na lomai.

noge, grevito drhtei svakim deliem tela. Dizao sam ruku, pomamno, iznad sebe i pruao je unaokolo u svim pravcima. Ne osetih nita; ali nogom nisam smeo ni da kroim, da ne bih nagazio na zidove nekog groba. Svega me znoj obli, a hladne kapljice izbie mi na elo. Smrtne muke neizvesnosti postadoe najzad neizdrive, i ja se paljivo krenuh napred ispruenim rukama, oiju izbuljenih da iskoe, u nadi da u pronai neki zraak svetlosti. Iao sam tako nekoliko koraka, ali, sve je i dalje bilo mrano i prazno. Disao sam slobodnije. Izgledae oigledno da moja sudbina, najzad, nee biti najuasnija. I sad, kad paljivo nastavih da se kreem napred, povrvee mi u susret hiljade nejasnih aputanja o uasima u Toledu. udnovate su stvari priane o tamnicama u Toledu - a ja sam uvek smatrao da su to izmiljotine - isuvie udnovate i strane da bi se mogle drukije ponoviti osim apatom. Da li sam osuen da od gladi umrem u ovom podzemnom carstvu mraka; ili kakva me, moda jo uasnija, sudbina oekuje? Da me oekuje smrt, i to smrt sa vie gorine no obino, ja u to, poznajui vrlo dobro karakter svojih sudija, nisam sumnjao. Mene je samo zanimalo i brinulo da znam kako e se to izvriti i u koji as. Moje ispruene ruke naioe, najzad, na neku vrstu prepreku. To je bio zid, kako je izgledalo, od kamena, veoma gladak, memljiv i hladan. Uputih se pored njega koraajui bojaljivo i s nepoverenjem koje su mi ulile neke starinske pripovetke. Ali na taj nain nisam mogao doznati kakvih je razmera moja tamnica; mogao sam ii svud unaokolo i vratiti se na mesto sa kojega sam poao, a to da i ne opazim jer je zid, izgledalo mi je, bio savreno jednolik. Potraih tada no koji mi je bio u depu kada su me odveli u inkvizitorsku sobu, ali ga ne naoh, haljine su mi bile zamenjene grubim vunenim suknom. Hteo sam da zabodem no u neku malu pukotinu u zidu, pa da po tome poznam odakle sam poao. Tekoa je, uostalom, bila nitavna, iako mi se u prvi mah, usled duevne poremeenosti, inilo da je nepremostiva. Otcepih jedan deo skuta svoje odee i stavih ga celom duinom, a u pravom uglu prema zidu. Kad pipanjem proem pored zida tamnicu unaokolo, morau naii i na ovu krpu. Tako sam, najzad, smislio, ali ne uzeh u obzir veliinu tamnice ili svoju iscrpljenost. Pod je bio vlaan i klizav. Iao sam napred neko vreme, pa se spotakoh i padoh. Preterani umor primorao me da ostanem da leim, i kako sam leao, san me brzo savlada. Kad se probudih i ispruih ruku, naoh pored sebe komad hleba i sud sa vodom. Isuvie sam bio malaksao da bih razmiljao odakle je to dolo, nego sam jeo i pio sa lakomou. Malo zatim nastavih svoj put oko

tamnice i s velikom mukom dooh najzad do komada vunenog sukna. Dok nisam bio pao izbrojao sam pedeset i dva koraka, a poto sam nastavio put, nabrojao sam jo etrdeset i osam, dakle, dok stigoh do onog dronjka. Svega, znai, sto koraka; ako raunamo dva koraka u jedan jard, zakljuih da je tamnica imala pedeset jardi u obimu. Pipajui naiao sam, meutim, i na neke uglove u zidu, te ne mogoh da zamislim kakvog je oblika taj lagum, a morao sam pretpostaviti da je lagum. Ova su ispitivanja imala malo smisla - i svakako malo nade - ali me nejasna radoznalost nagonila da ih nastavim. Ostavljajui zid odluih se da preeni preko povrine koju on opkoljava. U poetku iao sam veoma oprezno, jer me pod, iako je izgledalo da je vrste grae, mogao i prevariti, poto bee klizav. Ali se posle odvaih da bez oklevanja vrsto stupim nogom i da se postaram da, koliko je to moguno, u pravoj liniji preem s jednog kraja na drugi. Tako napredujui nisam odmakao ni deset do dvanaest koraka, kad mi se uplete meu noge onaj komad skuta od moje odee; nagazih ga i tresnuh licem o zemlju. U zabuni zbog pada nisam odmah ni mogao biti svestan jedne strane okolnosti, koja je malo posle, dok sam leao na zemlji, privukla moju panju. Stvar je u ovome: brada mi ostade na podu tamnikom, ali usne i gornji deo glave iako izgledae da su nie nagnuti no brada, ne oseahu nita. U isto vreme moje elo kao da se kupalo u nekom lepljivom isparenju, i neki osobiti smrad trulih peurki ulazio mi je u nozdrve. Ispruih ruku napred, i strsoh se kad opazih da sam pao ba na samu ivicu nekog okruglog bunara, iju veliinu, razumljivo, nisam mogao oceniti u tom trenutku. Pipajui unaokolo odlomih jedan komadi, i ja ga spustih da padne u provaliju. Vie sekundi oslukivao sam kako odjekuje udarajui u svom padu o zidove; najzad se u potmuli pad u vodu i njegovi glasni odjeci. U isto vreme uh kao da neko gore brzo otvori i isto tako brzo zatvori vrata, a jedan zraak svetlosti u trenutku naglo blesnu kroz mrak i isto tako naglo oped nestade. Bi mi jasno kakva mi se sudbina sprema, i estitah sam sebi to mi se na vreme desio sluaj koji me spasao. Da nisam pao, trebalo bi mi jo samo jedan korak i vie ne bih video bela dana; smrt koju sam izbegao bila bi onakva kakvu sam ja dosad smatrao za preteranu i besmislenu izmiljotinu u priama o inkviziciji. rtve inkvizitorske tiranije imale su dva izbora: ili smrt, od strahovitih fizikih bolova, ili smrt od najuasnijih duevnih muka. Meni su bili namenili ovu poslednju. Od silne patnje nervi su mi bili tako oslabili da sam se plaio i drhtao od svog sopstvenog glasa,

te sam postao u svakom pogledu podesan subjekat za muenja koja su me oekivala. Drhtei celim telom, vratih se, pipajui, do zida, reen pre da tu poginem, no da budem izloen mukama u bunarima, kakve sam ja u svojoj mati zamiljao u razliitim poloajima svud po zatvoru. Pri drukijem duevnom raspoloenju, imao bih smelosti da odjednom uinim kraj svojoj bedi, skokom u jednu od tih provalija; ali ja sam tad bio najvea kukavica. A nisam mogao ni da zaboravim ono to sam o ovim bunarima itao - da naprasno prestajanje ivota nije bilo glavno u njihovoj uasnoj nameni. Duevno uzbuenje ne dade mi da zaspim za nekoliko dugih asova, ali naposletku opet zaspah. Kad se probudih, naoh pored sebe, kao i pre, komad hleba i sud s vodom. Morila me strana e, pa popih svu vodu na iskap. Mora da je u njoj bilo opojnih sredstava, jer tek to sam je popio, spopade me nesavladiv dreme. Dubok me san savlada, dubok kao mrtvilo. Koliko je to trajalo, naravno, ne znam; ali kad sam opet otvorio oi, predmeti oko mene mogli su se raspoznati. Pri divljoj sumporastoj svetlosti, iji izvor ne mogoh isprva odrediti, mogao sam videti veliinu i oblik tamnice. Bio sam u velikoj zabludi to se tie njene veliine. Ceo obim zidova nije iznosio vie od dvadeset i pet jarda. Ta mi je okolnost za nekoliko minuta zadala itav roj uzaludnih briga; uzaludnih, zaista, jer u strahovitim okolnostima u kojima sam se nalazio, ta bi moglo biti od manjeg znaaja nego taj prostor moje tamnice? Ali moja se dua pomamno zainteresova za sitnice, te se muih da dokuim u emu sam se prevario pri merenju. Naposletku blesnu istina. U svom prvom pokuaju da saznani koliki je obim ove tamnice, brojao sam dvadeset i pet koraka dok nisam pao; morao sam biti na dva-tri koraka daleko od onog komada vunenog sukna; u stvari, bio sam skoro preao ceo krug valjka. Tada sam zaspao, i kada sam se probudio mora biti da sam se vraao natrag, te je tako obim ispao skoro dvaput onoliki kolika je bila tamnica. U svojoj zabuni nisam opazio da mi je, kad sam poeo svoj put, zid bio s leve, kada sam ga zavrio da mi je bio s desne strane. Varao sam se i u miljenju o obliku moje tamnice. Pipajui zid naiao sam bio i na neke uglove, pa sam otud izvodio zakljuke o velikoj nepravilnosti; tako je moan uticaj totalne pomrine na oveka koji se budi iz letargije ili iz sna. A uglovi su, meutim, bili samo neznatna udubljenja ili pukotine u malim razmacima. Tamnica je, uopte, imala oblik pravougaonika. Ono to sam mislio da je zid, izgledalo je sad da je gvoe

ili kakav drugi metal u velikim ploama, iji su sastavci inili udubljenja. Sva povrina ove gvozdene ograde bila je grubo ikrabana gnusnim i odvratnim crteima koji za svoj postanak imaju da zahvale kaluerskoj praznoverici. avolski likovi sa izrazom patnje, u obliku skeleta, i druge jo strahovitije slike, behu nabacane po zidovima i unakaavahu ih. Opazio sam da se obrisi ovih udovita dosta jasno razlikuju, ali da je boja prilino izbledela i izbrisana, kao da je na nju uticala vlaga. Sad obratih panju i na pod, koji bee od kamena. U sredini je zjapio okrugli bunar ijih sam se eljusti spasao; ali u celoj tamnici bio je samo taj jedan bunar. Sve sam to video nejasno i sa velikim naporom, jer se moj poloaj za vreme spavanja bio mnogo izmenio. Leao sam na leima potpuno ispruen na nekom niskom odru od letava. Za letve sam bio vrsto privezan nekim dugakim kaiem, koji je liio na kai za sedlo. Njime mi bee obmotano telo i udovi, i jedino mi glava i leva ruka ostadoe slobodni, i to samo toliko da sam s velikim naprezanjem mogao uzimati hranu iz drvene zdelice koja bee kraj mene na podu. Zaprepastih se kad videh da je sud s vodom uklonjen. Kaem da sam se zaprepastio, jer me morila strana e. Izgleda da je ba namera mojih gonilaca bila da oednim, jer je hrana u iniji bilo suvo i slano meso. Gledajui iznad sebe, posmatrao sam tavanicu svoje tamnice. Ona je bila trideset do etrdeset stopa visoka i od iste grade kao i zidovi. Neka veoma udnovata figura na jednoj ploi privue svu moju panju. To bee naslikano Vreme, kao to se obino predstavlja, samo to je mesto srpa dralo neto to sam na prvi pogled zamislio da je slika nekog ogromnog klatna, kakvo se via na starinskim asovnicima. Meutim, u izgledu te sprave bilo je neega to me navodilo da je paljivije posmatram. Dok sam gledao pravo u njega (poto se nalazilo tano iznad mene) uobrazih da se kree. Kroz jedan trenutak to uobraenje se potvrdi. Njegovo je kretanje bilo kratko, i, razume se, lagano. Nekoliko minuta posmatrao sam ga sa strahom, ali jo vie sa uenjem. Zamoren posmatranjem njegovog laganog kretanja upravih, najzad, svoje oi na druge predmete u sobi. Tih um privue moju panju, i bacivi pogled na pod videh kako nekoliko ogromnih pacova tre po sobi. Oni dooe iz bunara koji je leao na desnoj strani od mene. Ba dok sam ja gledao, pojurie oni, primamljeni mirisom jela, u gomilama, pohlepno gledajui. Uloio sam mnogo napora i panje da ih od jela oteram. Prolo je tako pola asa, a moda i itav as (jer o vremenu nisam mogao imati tanu predstavu) dok opet ne pogledah gore. Ono to tamo ugledah, zbuni me i zaprepasti. Kretanje klatna poraste u obimu za jedan jard. Kao prirodna posledica i brzina mu postade mnogo

vea. Ali me neobino uzbudi predstava o njegovom primetnom sputanju. Sad primetih, s kakvim uasom nije potrebno ni da kaem, da mu je donji kraj u obliku srpa od sjajnog elika, dugakog, s kraja na kraj, otprilike jednu stopu. Krajevi su bili okrenuti navie a donja ivica oigledno je bila otra kao brija. Nalik na brija, srp je bio masivan i teak, jer je od otrice navie bio sve deblji i deblji i zavravao se vrstim i irokim hrbatom. Visio je o jednom tekom metalnom tapu, a celo je klatno italo pri svome kretanju kroz vazduh. Vie nisam mogao sumnjati kakvu mi sudbinu spremaju, u izmiljanju muka otroumni kalueri. Da sam pronaao bunar moralo je biti poznato inkvizitorskim izvriocima - bunar, iji su uasi bili namenjeni tako upornom jeretiku kao to sam bio ja, bunar, slika samog pakla, koji je, kao to vesti krue, bio poslednje sredstvo u kanjavanju. Samo sam pukim sluajem izbegao da se ne udavim u ovom bunaru, a znao sam da je iznenaenje ili hvatanje u zamku za muenje vaan deo ovih tamnikih umorstava. Kad nisam pao (tu vie nije bilo izbora) nije bilo u demonskom planu da me bace u provaliju, i tako me je oekivala drukija i blaa smrt. Blaa. Gotovo se zasmejah pri pomisli da se i takav izraz moe ovde primeniti. Ali ta vredi govoriti o dugim asovima, duim od samrtne groze, u kojima brojah huno klaenje eline etalice. Palac po palac - liniju po liniju - sputae se ona sve nie i nie, a to se moglo opaziti samo po isteku veih razmaka vremena, koji su izgledali dugi kao stolee. Dani su prolazili - moda su mnogi proli - dok se ona ne zaklati tako blizu mene, da me oinu svojim ljutim vetrom. Miris otrog elika prodirae mi u nozdrve. Molio sam se bogu... Preklinjao nebo molitvama da se klatno to bre spusti. Postadoh savreno lud i upinjah se iz sve snage da se podignem ka otrici strahovitog jatagana. Zatim se odjednom smirih; leei, osmehivao sam se sjajnoj smrti kao dete kakvoj retkoj igraki. Obuze me jo jednom potpuna nesvest a to je malo trajalo, jer, kad se povratih, ne izgledae da se klatno spustilo. Ali, nesvestica je mogla biti i duga... jer sam znao da su svi demoni opazili kad sam pao u nesvest, pa su mogli zaustaviti klatno koliko hoe. Sem toga, kad se osvestih osetih da sam mnogo... ah, neiskazano mnogo... iznuren i slab, kao da sam dugo gladovao. ak i u samrtnim mukama ljudska priroda trai hrane. Sa najveim naprezanjem ispruih ruku toliko koliko su mi veze doputale, i uzeh ono malo ostataka jela to mi ostade poteeno od pacova. Kad stavih jedan zalogaj u usta, sinu mi u svesti polujasna predstava o radosti... o nadi. Ali, kakve veze mogu ja da imam sa nadom? To je bila, kao to

rekoh, polustvorena predstava... ima ih mnogo koje se nikad ne dovre. Osetih da je to bila predstava o radosti, o nadi; ali osetih i to da je nestade iz svesti im se pojavila. Uzalud se upinjah da je dovrim, da je obnovim. Dugotrajne su mi patnje gotovo unitile svu moju duevnu mo. Postao sam blesav... idiot. Klatno se kretae pod pravim uglom prema mojoj duini. Videh da je srp udeen da me presee na onom delu tela gde mi je srce. On e okrznuti vuneno sukno moje odee pa e vratiti i ponoviti... opet... opet. Iako je duina klatnovog klaenja bila uasno velika (oko trideset stopa, pa i vie), a umna snaga sputanja bee dovoljna da razdvoji i same gvozdene zidove, ipak za nekoliko minuta klatno moe okrznuti samo moju odeu, i nita vie. Na toj pomisli zastadoh i ne smedoh u razmiljanju poi dalje. Zadrah se na njoj s upornom panjom, kao da u, ostajui pri njoj, moi zaustaviti sputanje klatna. Upinjah se da razmiljam o tome kakav e um proizvesti srp kad mi dohvati odeu, kako e u meni neprijatno oseanje neke udne groze izazvati trenje elika o moje odelo. Razmiljah o svim tim sitnicama dok mi zubi ne utrnue. Nie, sve nie se sputalo klatno. Meni se priini neko ludo zadovoljstvo da uporeujem brzinu sputanja klatna sa brzinom njegovog kretanja ustranu. Desno... levo... daleko ustranu... krikom uklete due. Ka mom srcu sa korakom tigra koji vreba. Naizmenino sam se smejao i plakao, kako je moja predstava preovlaivala. Nie - pouzdano, bez ikakve milosti nie. Samo tri palca dele moje grudi od nje. Naprezah se snano, pomamno, da oslobodim levu ruku. Ona je bila slobodna samo od lakta do ake. Mogao sam je produiti, i to sa velikom mukom, samo od tanjira pokraj mene do usta, ali dalje ne. Kad bih mogao prekinuti veze na laktu, uhvatio bih klatno i pokuao bih da ga zaustavim. Tako bih isto mogao pokuali da zaustavim survavanje neke lavine. Nie - jo uvek neprestano nie... jo uvek neizbeno nie. Posle svakog klaenja ja teko odahnem. Skupljam se grevito posle svakog zamaha. U najluem oseanju moje oi prate njegovo penjanje i sputanje. One se grevito sklapaju kad se klatno sputa, iako bi mi smrt bila samo osloboenje, ah, kakvo neiskazano osloboenje. Ipak, sav sam drhtao na pomisao kako je malo jo potrebno da se ona sprava spusti, pa da mi otra, sjajna sekira padne na grudi. Nada je uinila da samo zadrhtim i da se zgrozim. Nada je likovala i na muilitu, nada je apatom teila ak i one koji su osueni na smrt u tamnicama inkvizicije.

Ocenih da je potrebno da se klatno deset do dvanaest puta zaklati, pa da mi njegov elik dotakne odeu, i sa tim opaanjem odjednom me obuze otra, pribrana mirnoa oajanja. Prvi put tokom mnogo asova - a moda i dana - ja sam mislio. Tad opazih i to da mi je celo telo vezano samo jednom vezom ili kaiem; nisam bio vezan zasebnim konopcem. im bi otri srp nalik na brija popreko dohvatio ma koji deo veze, tako bi je razdvojio da bih se pomou moje leve ruke mogao odreiti. Ali, kako je u tom sluaju opasna blizina otrog elika! I najmanji pokret moe da bude smrtonosan. tavie, zar se moe smatrati da su ljubimci mojih muitelja propustili da predvide tu mogunost i da se nisu pobrinuli da je otklone? Zar je verovatno da je veza preko mojih grudi ukrtena ba na onom mestu gde klatno treba da proe? Plaei se da ne padnem opet u nesvest i da, kao to je izgledalo, izgubim i poslednju nadu, izdigoh glavu toliko da mogu lepo videti svoje grudi. Kaiem su mi bili obavijeni vrsto svi udovi i celo telo u svim pravcima osim na onom mestu kuda e proi smrtonosni srp. Tek to sam opet spustio glavu, kad mi u svesti sinu misao koju ne mogu bolje opisati nego kao neizraenu polovinu predstave o osloboenju, koju sam ranije spomenuo, i od koje mi je polovina samo neodreeno lebdele pred oima dok sam prinosio hranu vrelim usnama. Sad je cela misao bila tu... slaba, nedovoljno razlona, neodreena, ali ipak cela. Od oajanja nervozno energian, potrudio sam se odmah da je ostvarim. Tokom mnogih asova neposredna blizina niskog leaja na kome sam leao bila je bukvalno prekrivena pacovima. Bili su divlji, drski, prodrljivi, gledali su me otro svojim crvenim oima, kao da ekaju da postanem nepomian pa da im budem plen. Na takvu li su hranu - mislio sam - navikli u bunaru? Oni mi prodrae, iako sam se svim silama trudio da to spreim, sve to je bilo u zdelici, sem neto malo ostataka. Ja sam se, kao obino, mrdao, ili sam ih rukom terao od inijice, naposletku neopredeljena jednolinost pokreta ostade bez efekta. U svojoj prodrljivosti gadija mi je esto zabadala svoje otre zube i u prste. Ostacima masnog i zainjenog jela to preostade natrljah dobro vezu dokle god sam mogao dohvatiti, zatim digoh ruku s poda i leao sam mirno kao da ne diem. U poetku se prodrljive ivotinje iznenadie i uplaie od te promene - od prestanka svakog pokreta. Razbeae se kud koji; mnogi potraie i bunar. Ali to je trajalo samo jedan trenutak. Nisam uzalud raunao na njihovu prodrljivost. Kad su videli da sam ostao nepomian, jedan ili dvojica od najsmelijih skoie na leaj i onjuie kai. Kao da je to bio znak za opti juri. Povrvee iz bunara u novim talasima. Uspuzae se

uz drvenu ogradu mog leaja, i na stotine njih poee skakati preko moga tela. Ni najmanje ih nije uznemiravalo odmereno kretanje klatna. Izbegavajui njegove udarce, zanimali su se namazanom vezom. Navaljivahu na mene i gmizahu po mom telu u sve veim gomilama. Trali su preko moga grla; njihove hladne njuke dodirivahu mi usne; umalo se ne uguih od njihovog tekog pritiska; odvratnost, kojoj u svetu nema imena, nadimae mi grudi i grozom mi zaledi srce. Samo jo jedan minut pa e ovoj nevolji biti kraj. Jasno osetih kako je veza olabavila. Znao sam da je na vie mesta morala biti ve prekinuta. S oseanjem jaim od ljudske odlunosti leao sam mirno. Nisam se prevario u svom raunu, niti sam uzalud bio istrajan. Osetih najzad da sam slobodan. Kai je u komadima visio niz moje telo. Ali mi klaenje klatna dodirnu ve grudi. Bee rasporilo suknenu tkaninu moje odee. I koulja je bila proseena. Jo se dvaput zaklati, a otro oseanje bola proe mi kroz svaki nerv. Ali doe trenutak da se oslobodim. Na jedan zamah rukom razbeae se moji oslobodioci u neredu. Postepenim pokretom, oprezno, ustranu, tresui se i lagano, ja se iskobeljah iz zagrljaja one veze i iz domaaja otre sablje. Jo jedan trenutak i, najzad, bio sam slobodan. Slobodan. U vlasti inkvizicije. Tek sam sa uasom stupio sa mog drvenog leaja na tamniki kameni pod, a kretanje podmukle maine stade, i ja videh kako je neka nevidljiva sila kroz tavanicu odvue gore. To mi bi pouka koju s tekim bolom primih k srcu. Motrilo se, van svake sumnje, na svaki moj pokret. Slobodan. Izbegao sam smrt u jednom obliku smrtnih muka da budem predan drugima koje su gore od same smrti. U tim mislima uzrujano pogledah unaokolo na gvozdene ograde koje bejahu oko mene. Neto neobino... neka promena koju ja isprva nisam mogao jasno oceniti to se oigledno moralo dogoditi u ovoj sobi. Nekoliko minuta mislio sam o tome, bio kao u snu i drhtao sam, pa se predadoh jalovim pretpostavkama bez ikakve veze. Za to vreme prvi put opazih odakle dopire ona sumporasta svetlost to obasjava eliju. Ona je dolazila iz jedne pukotine, oko pola palca iroke, koja se prostirala svuda oko tamnice pri dnu zidova, koji su, kao to je izgledalo, bili potpuno odvojeni od poda. Muio sam se, ali uzaman, da kroz taj otvor pogledam. Kad se posle ovog pokuaja digoh, razjasni mi se odjednom tajna o promeni u sobi. Primetio sam bio, iako su glavne crte onih slika na zidovima bile dosta jasne, ipak su boje bile izbledele i neodreene. Sad ove boje oivee i behu svakim trenutkom sve ivlje i sa jaim sjajem, koji avetinjskim i demonskim likovima davae takav izgled da bi od toga

zadrhtali i malo jai ivci od mojih. Demonske oi sa pomamnom odvratnom ivou gledahu na mene u hiljadu pravaca i odande gde se pre nita nije moglo videti, a sijahu se kao eravice od ukaste vatrene svetlosti, koju nisam nikako mogao da primim kao opsenu. Opsena. Dok sam jo disao dopre mi do nosa miris od pare usijanog gvoa. Zaguljiv miris ispuni tamnicu. Oi koje me gledahu na samrtnim mukama svakog trenutka su bile sve zaarenije. Bogatije se razlivae tamnocrvena boja po slikama krvavih uasa. Drhtao sam. Nedostajalo mi je daha. Vie nije moglo biti sumnje o namerama mojih muitelja... O, najneumoljivijih, o, najveih demona meu ljudima. Od usijanog metala pobegoh u sredinu elije. Pri pomisli na svirepo umorstvo koje me oekivae, predstava o hladnoi bunara pade mi kao balzam na duu. Pohitah ka njegovoj smrtonosnoj ivici. S napregnutom panjom pogledah dole. Sjaj upaljenog krova osvetljavae njegovu najudaljeniju unutranjost. Ali za jedan trenutak razum mi se opirao da shvatim znaaj onog to sam video. Naposletku ta misao prokri sebi put do moje due... razgore se u mojoj uzdrhtaloj svesti. O, kad bi se uo makar jedan glas da progovori!... O, uasno!... O, uas nad uasima! Jauknuvi pobegoh od ivice bunara, pokrih lice rukama... i gorko zaridah. Vrelina je naglo rasla, jo jednom pogledah gore, drhtei kao da me groznica tresla. Druga se promena sad izvrila u eliji... i to oigledno promena u obliku. Kao i pre, uasno sam se muio da doznam ta se desilo. Ali, nisam dugo bio u nedoumici. Inkvizitorska osveta, poto se ve dvaput izvukoh, sad se urila, jer se nije mogao vie odlagati vrhunac muenja. Prostor je bio pravougaonik. Sad primetih da su dva gvozdena ugla otri, a dva suprotna tupi. Strahovita promena brzo je rasla, praena tihim zvucima pucketanja. Za jedan trenutak soba dobi oblik kosog etvorougla. Ali se pretvaranje ne zavri time - nisam ni oekivao, niti eleo da se zavri. Htedoh da privuem na grudi crvene zidove kao odeu veitog mira. Smrt - rekoh - svejedno kakva smrt, samo ne u bunaru. Ludosti. Zar nije trebalo da znam da je bunar ba i bio mesto kuda me je vrelo gvoe gonilo? Da li bih mogao izdrati njegovu vrelinu? Pa i kad bih mogao, da li bih se mogao odupreti njegovom pritisku? I sad se kosi etvrougao sve vie suavao, i to tako brzo da mi ne osta vremena za posmatranje. Njegova sredina, naravno, i njegova najvea irina bejahu sad tamo gde je zjapila rupa od bunara. Ustuknuh, ali me zidovi koji se sve vie suavahu prisilie da se vratim natrag. Naposletku ne osta za moje slomljeno i izmodeno telo vie no jedan palac prostora na vrstom zemljitu u tamnici. Ne opirah se

vie, ali mi samrtne duevne muke naoe oduka u glasnom i oajnom jauku. Osetih kako se ljuljam na ivici... Okrenuh oi gore... ue se neki nejasni glasovi. Zau se jasni zvuk truba. u se neko pucanje kao da grme hiljade gromova. Uasni se zidovi povukoe nazad. Jedna ispruena ruka uhvati se za moju ruku kad onesveen htedoh pasti u provaliju. To je bila ruka generala Lasala. Francuska vojska ulazila je u Toledo. Inkvizicija pade u ruke svojim neprijateljima. 1843. Preveo Momilo Joji

IZDAJNIKO SRCE
Tano! - razdraljiv - bio sam i jo sam uasno, uasno razdraljiv; ali zato tvrdite da sam ba lud? Bolest je izotrila moja ula - nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega sluh mi je postao veoma istanan. uo sam sve na nebu i na zemlji. uo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po emu sam ja to lud? Sasluajte! i obratite panju kako zdravo - kako staloeno mogu da vam ispriam itavu priu. Nemogue je rei kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom zaela, proganjala me je i danju i nou. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. Voleo sam tog starca. Nikada mi nije uinio naao. Nikada me niim nije uvredio. Nikada nisam poeleo njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao leinar - bledo plavo oko, prevueno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako -vrlo postepeno - odluio sam da starcu oduzmem ivot, i tako se otresem tog oka zauvek. Ovo sada je vano. Vi mislite da sam lud. Luaci nemaju pojma ni o emu. Ali, da ste videli mene. Da ste videli kako sam mudro postupao sa kakvom obazrivou - sa kakvom predostronou - sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cele te nedelje pre no to u ga ubiti. I svake noi, oko ponoi, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih - ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protisnem glavu, uneo bih zamraenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmejali da ste videli kako je veto proturam unutra! Pokretao sam je polako - vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starev san. Bio mi je potreban itav sat da smestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako lei na krevetu. Ha! - da li bi luak bio tako razuman? I tada, kada bi mi itava glava bila u sobi, paljivo bih razotkrio lampu - o tako paljivo (zbog kripanja arki) -razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na leinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noi - svake noi tano u pono - ali bih uvek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemogue obaviti posao; jer nije mene starac muio, ve njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvano u sobu, i smelo razgovarao sa njim, obraajui mu se prisno po imenu i interesujui se kako je proveo no. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da

posumnja kako svake noi, tano u pono, ja stojim iznad njega i posmatram ga kako spava. Osme noi sam otvarao vrata opreznije nego obino. Kazaljka koja pokazuje minute kree se bre nego to se kretala moja ruka. Nikada pre te noi nisam osetio meru svoje sopstvene moi - svoje otroumnosti. S tekom mukom sam obuzdao oseanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije ak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoem na tu pomisao; moe biti da me je uo, jer se iznenada pomerio u krevetu, kao trgnut. Moda ste pomislili da sam ustuknuo - ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim privreni), pa sam, znajui da on ne moe da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo. Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni dra, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: - Ko je to? Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. itav sat nisam pomerio nijedan mii, a u meuvremenu nisam uo da je legao. Jo uvek je sedeo u krevetu, oslukujui, ba kao to sam i ja inio, iz noi u no oslukujui striibube u zidu. Konano sam uo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje - o, ne! - bio je to tihi prigueni zvuk koji izvire iz dna due pritisnute uasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noi, tano u pono, kad je ceo svet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojaavajui, svojim stravinim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kaem vam da sam ga dobro znao. Znao sam ta starac osea, i alio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da lei budan, jo od onog prvog slabog uma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve vie rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazlone, ali nije uspevao. Stalno je sam sebi govorio: Nije to nita, samo vetar u dimnjaku, samo mi to pretrava pod, ili: to je obino cvranje cvrka. Da, pokuavao je da sebi olaka ovim nagaanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato to mu se bliska Smrt priunjala sa svojom crnom senkom, opkolivi rtvu. I sumorni uticaj te nevidljive senke naveo ga je da oseti - iako je nije ni video ni uo - da oseti prisustvo moje glave u sobi. ekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa poto ga nisam uo kako lee, odluio sam da napravim jedan mali - sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je - ne moete ni zamisliti kako neopaeno, neopaeno - sve dok, na kraju, jedan jedini kiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na leinarsko oko.

Bilo je otvoreno - irom, irom otvoreno - i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bes. Video sam ga savreno jasno - nekako neodreeno plavo, prevueno groznom koprenom od koje mi se sledila sr u kostima; ali nisam mogao da vidim nita drugo na starevom licu ili spoljanjosti; zato to sam, kao voen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mesto. Zar vam nisam rekao da greite to preteranu istananost ula proglaavate za ludilo? - sada mi je, kaem vam, dopro do uiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suvie dobro znao. Bilo je to lupanje starevog srca. Ono je pojaalo moju ljutnju, kao to lupanje doboa podstie hrabrost vojnika. Ali i tada sam se suzdrao i ostao miran. Teko sam disao. Nepomino sam drao svetiljku. Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da nepomino drim zrak upravljen na oko. U meuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojaavalo. Svakog asa je postajalo sve bre i bre, sve glasnije i glasnije. Starev strah nije mogao biti vei! Postajalo je sve glasnije, kaem, sve glasnije, svakog asa! - obratite panju! Ve sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u gluvo doba noi, usred uasne tiine te stare kue, tako neobina buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, jo nekoliko minuta sam se suzdravao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepui. A onda me je obuzela nova zebnja - neki sused moe uti taj zvuk! Starcu je doao sudnji as! Glasno kriknuvi, otvorih naglo lampu i uleteh u sobu. On vrisnu jednom - samo jednom, za tren ga bacih na pod, i sruih teki krevet na njega. Tada sam se veselo nasmejao, utvrdivi da je posao dovde dobro uraen. Ali, jo nekoliko minuta srce je nastavilo da bije potmulim zvukom. Ovo me, meutim, nije uznemiravalo; nije se moglo uti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio mrtav. Vratio sam krevet i pregledao le. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i drao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me vie nee muiti. Ako jo uvek mislite da sam lud, neete vie tako misliti kada vam opiem mudre mere predostronosti koje sam preduzeo da sakrijem telo. No je bledela, a ja sam radio hitro, ali u tiini, pre svega, raskomadao sam le, odsekao sam glavu, ruke i noge. Onda sam odigao tri daske sa poda i sve poloio izmeu greda. Zatim sam vratio daske na mesto, tako veto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko - pa ak ni njegovo - ne bi moglo da otkrije kako neto nije u redu. Nita nije trebalo ispirati - nije bilo nikakvih mrlja - nijednog traga

krvi. Bio sam suvie oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo ujedno bure - ha! ha! Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je etiri sata - jo uvek mrano kao u pono. Ba kad je zvono odzvonilo sate, zaulo se kucanje na ulaznim vratima. Siao sam da otvorim laka srca - jer ega sam sada imao da se plaim? Ula su tri oveka koja su se savreno utivo predstavili kao policajci. Tokom noi sused je uo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istrae gorepomenuto. Nasmeio sam se - jer ega sam imao da se plaim? Poeleo sam gospodi dobrodolicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sam u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, ve na selu. Proveo sam posetioce kroz celu kuu. Pozvao sam ih da pretrauju - da pretrauju dobro. Odveo sam ih, konano, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouverenou, doneo sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovde odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namestio svoje sedite tano na ono mesto ispod kojeg je lealo telo rtve. Policajci su bili zadovoljni. Moje dranje ih je ubedilo. Bio sam neobino leeran. Oni su sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su askali o obinim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam da bledim i poeleh da odu. Glava me je bolela i inilo mi se da mi zvoni u uima; ali oni su i dalje sedeli, i dalje askali, zvonjava je postajala jasnija: - nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog oseaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve odreenije - dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim uima. Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tenije i povienim glasom. Ipak se zvuk pojaavao - i ta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk - nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem - a policajci jo uvek nisu nita uli. Govorio sam sve bre, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojaavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i estoko gestikulirajui, ali se zvuk jednako pojaavao. Zato ne odu? Hodao sam po sobi gore-dole tekim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes -ali zvuk se jednako pojaavao. O Boe! ta sam mogao da uradim? Zapenio sam besneo sam -psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i zakripao njome po daskama - ali onaj zvuk je nadjaao sve i neprestano se pojaavao. Postajao je sve glasniji - glasniji - glasniji! A ljudi su jo uvek

ljubazno askali i smeili se. Zar je mogue da nisu uli? Svemogui Boe! -ne, ne! uli su! - sumnjali su! - oni znaju! - Rugali su se mom uasu! tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije. Sve je bilo podnoljivije od ovog ponienja! Nisam vie mogao da podnesem one licemerne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem ili da umrem! - i sada - ponovo - ujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije! Nitkovi! - kriknuo sam, dosta je bilo pretvaranja! Priznajem delo! - iupajte daske! -ovde, ovde! - to lupa njegovo grozno srce! 1843. Prevela Vuka Adamovi

ZLATNI JELENAK
What ho! what ho! this fellovo is dancing mad! He hath been bitten by the Tarantula. All in the Wrong Hej, hej, ovaj mladi je stvoren za igru! Bio je ujeden od tarantule. Sve naopako Pre mnogo godina sklopio sam prisno prijateljstvo sa Vilijamom Legrandom. On je bio potomak jedne stare hugenotske porodice, koja mu je ostavila veliko nasledstvo. Ali, izgubivi u raznim nesrenim sluajevima svoje imanje, on napusti Nju Orleans, svoj rodni grad, da se spase od ponienja koja ga ne bi potedela u njegovoj nesrei. Na ostrvu Saliven, u blizini arlstona u Junoj Kaliforniji, potrai i nae mesto da se nastani. Ostrvo je zaista udnovato. Dugo je otprilike tri, iroko najvie etvrtinu milje, a stvoreno je uglavnom od morskog peska. Odvaja ga od kopna jedva vidljiv, muljevit vodeni rukav, obrastao trskom i rogozom, gde se kupe itava jata vodenih ptica. Biljni svet je tu oskudan i zakrljao; nigde, na itavom ostrvu, ne moete da vidite pravo krupno drvee. Na zapadnom kraju, istina, rastu dve-tri bodljikave palme ispred nekoliko siromanih koliba. Tu bi se leti nastanio poneki arlstonski graanin, koji bi hteo da se skloni od praine i nezdrave gradske zapare. itavo ostrvo bilo je obraslo grmljem mirisne mirte, koja ovde moe da izraste visoko do petnaest i dvadeset stopa, stvarajui tako gotovo neprohodnu umu. U najusamljenijem kutu ove ikare, nedaleko od istonog kraja ostrva, sagradio je Legrand kolibicu, u kojoj je boravio kada sam se sluajno s njim upoznao. Brzo smo se sprijateljili, jer su me mnoge stvari u vezi sa pustinjakom zanimale i budile moju panju. Bio je veoma dobro vaspitan i neobino pametan; samo, bolesno je zazirao od ljudi; zatim, udnovato je menjao svoja raspoloenja, bivajui as burno uzbuen i oduevljen, as opet turoban i neosetljiv. Imao je mnogo knjiga, ali je itao veoma malo. Glavno mu je zadovoljstvo bilo lov i pecanje; voleo je takoe da tumara pored obale,

kroz mirtino grmlje, da trai koljke i bube, od kojih je bio sastavio prekrasnu zbirku. Pri ovom lutanju pratio ga je gotovo uvek jedan stari crnac, po imenu Jupiter, kome je porodica Legrandova bila dala slobodu; ali on se ni ljubaznim nagovaranjem ni pretnjama nije mogao privoleti da ostavi svoga gospodara i da napusti slubu kod mladoga masa 98 Vila, jer je to smatrao kao svoje neosporno pravo. Moda su i Legrandovi roaci, koji su smatrali da je nemiran duh, podsticali Jupiterovu tvrdoglavost, da bi udljivi Vil na svom tumaranju bio pod sigurnim nadzorom. Zima je retko otra na ostrvu Saliven, a jesen je redovno blaga kao leto. No, sredinom meseca oktobra 18.. vladala je itav dan neobina studen, koja mi je bila ba neprijatna. Doao sam na ostrvo, sa tekom mukom se provukao kroz veno zeleni mirtin estar i dospeo pred kolibu svoga prijatelja, koga ve vie nedelja nisam mogao da posetim. Zakucah po svom obiaju, i kad ne uh nikakav odgovor, potraih klju u poznatom skrovitu, otkljuah vrata i uoh unutra. Prekrasna vatra neto neobino u ovo godinje doba -plamsala je u ognjitu. Skidoh svoj ogrta, primaknuh stolicu blie vatri koja je pucketala i strpljivo stadoh da oekujem dolazak prijatelja. Kada je poelo da se smrkava, vrati se Vilijam sa svojim crncem. Pozdravismo se srdano. Jupiter radosno iskezi itavo lice, pa se marljivo ustumara da nam za veeru priredi nekoliko vodenih ptica. Legranda obuze neuobiajeni nastup zanosa. Zaista ne znam kako drukije da nazovem to raspoloenje. Bio je naao retku, dvoljuturastu koljku, jednu sasvim nepoznato vrstu, a sem toga uz Jupiterovu pomo isterao jednog jelenka i sreno ga uhvatio; sutra ujutru trebalo je da kaem svoje miljenje o bubi, za koju je mislio da je sasvim nepoznata. - Zato tek ujutru, a ne veeras? - zapitah, dok sam grejao ruke uz vatru i sa zadovoljstvom ih trljao, a u sebi slao doavola sve jelenke na svetu. - Eh, da sam znao da u vas ovde zatei! - odvrati Legrand. - Poto se tako dugo nismo videli, kako sam mogao da slutim da ete me posetiti ba veeras, a ne neke druge veeri? -Vraajui se kui, sreo sam potporunika G. iz tvrave i uzajmio sam mu, na alost, bubu; stoga ete moi da je vidite tek sutra. Prenoiete veeras kod mene, a Jupiter e je doneti sutra im sunce izgreje. To je neto najlepe to je priroda stvorila. - ta? Izlazak sunca?

98

Masa (engl.) - iskvareno od mister: gospodin, gospodar

- Glupost! Moj jelenak! Nikad nisam video tako divnu zlatnu bubu; velika je kao beli orah mekuac. Na gornjoj strani lea ima dve kao ugljen crne pege, a pri dnu lea takoe kao ugljen crnu i malo duu pegu. Pipci su mu... - Ne, masa Vil, zaista nita drugo jelenak ne biti osim zlato prekide ga Jupiter - buba biti od pravo zlato, iznutra i spolja isto zlato, samo krila ne. Teko buba, teko! - Pa, neka je zaista i tako, Jupe - odgovori Legrand - ipak to jo nije nikakav razlog da ti peenje zagori. Buba je - tim se reima opet obrati meni - zaista tako obojena da se Jupiteru moe verovati: onako zlatan, blistav metalni sjaj kao kod te bube, jo nikad nisam video. On zatim sede za jedan mali sto, uze mastilo i pero, potrai hartiju, ali je, na svoje uenje, ne nae. - Nita ne mari - ree najzad - deava se to; ali, moram vam dati bar neki pojam o obliku moje bube. Izvukavi iz prsluka nekakvu prljavu debelu hartiju, stade perom da crta nevetu skicu, dok sam ja sedeo spokojno uz vatru, jer se jo nisam sasvim zagrejao. Kada je dovrio, prui mi crte i ne pogledavi ga. Ba htedoh da razgledam, kada me od toga odvrati glasno reanje spolja, a zatim se zau estoko grebanje i struganje na vratima. Jupiter nije imao kud te otvori vrata, i unutra utra Legrandov veliki njufaundlendski pas, prope se uz mene i obasu me umiljavanjem, jer smo bili odavno dobri prijatelji. Kada se toga zasitio do mile volje, mogao sam da razgledam crte. Zaista, mora se priznati da me je skica koju je izradio moj prijatelj veoma iznenadila. - Pravo da kaem - primetih, poto sam je nekoliko trenutaka gledao - to je udnovat jelenak! Meni je zaista sasvim nepoznat; ovako neto, zbilja, jo nisam video; po mome miljenju, vaa buba vie lii na kakvu lobanju ili mrtvaku glavu nego na bilo koje stvorenje koje sam dosad svojim oima video! - ta? Na mrtvaku glavu? - uzviknu Legrand. - Ta, na hartiji moda zaista podsea malo na mrtvaku glavu. Obe gornje crne pege lie na oi, kako vama verovatno izgleda, a duguljasta pega pri dnu lea moe da lii na usnu upljinu. A i oblik takoe ima izgled jajeta. - Moda - rekoh - ali, Legrand, umetnik ba niste u crtanju. Moram da saekam dok sam ne vidim bubu, da bih o njoj mogao da sudim. - Ja to ne razumem - proguna on, oito ozlojeen - mislim da prilino crtam, te mogu bar donekle slino da izrazim ta hou, jer sam imao dobre uitelje, a sebi laskam da nisam ba pao na teme.

- Ali, dragi moj mladiu, onda se alite sa mnom; ovo to ste mi ovde nacrtali predstavlja po svim pravilima fiziologije i anatomije lobanju. Va jelenak mora da je najudnovatiji jelenak na svetu, ako je zaista nalik vaem crteu. Predlaem vam da svoju bubu nazovete Scarabeus caput hominis jer ima i takvih imena u zoologiji!... Ali, gde su pipci, o kojima ste govorili? - Pipci! - povika Legrand uzrujano - zar ne vidite pipke? Ni na samoj bubi nisu jasniji nego to sam ih ja nacrtao! - Dobro, dobro - stiavao sam ga - bie valjda tako; ali, ja zbilja ne vidim pipke. I vratih mu list hartije ne dodajui vie ni rei, jer nisam hteo da ga ljutim; ali, sve me to veoma zaudilo. Zagonetno mi je bilo neraspoloenje moga prijatelja jer je crte zaista vie liio na mrtvaku glavu nego na bubu. Legrand primi list veoma zlovoljno, stade da ga guva, verovatno nameravajui da ga baci u vatru; ali, odjednom, zastade i, kao ukopan, zagleda se u crte. Na licu mu se svakog trenutka smenjivalo tamno rumenilo sa mrtvakim bledilom, dok je tako, uzrujano i zbunjeno, ali sa najveom panjom, ispitivao neobini crte. Zatim ustade, uze sveu sa stola i sede na jedan mornarski sanduk u najudaljenijem uglu sobe. Tu jo jednom pogleda hartiju, ne odajui ni jednom reju ta ga je na to nagnalo. Onda izvue iz kaputa belenicu, paljivo umetnu list unutra i zakljua je briljivo u svoj pisai sto. Sada je njegovo ponaanje, dok sam ga ja sa najveim uenjem posmatrao, postalo mirnije, mada je iezlo ono naglo i radosno raspoloenje sa kojim se vratio sa svog lutanja. Ipak, nisam vie video zlovoljni izraz na njegovom licu: kao da je bio vie rasejan nego neraspoloen; gledao je zamiljeno ispred sebe i nijedna moja dosetka nije mogla da ga otrgne od razmiljanja. Hteo sam da prenoim u Legrandovoj kolibi, kao i uvek kada sam mu dolazio; ali, sada sam smatrao da je bolje da ne uznemiravam prijatelja u njegovom raspoloenju. Nije me ni molio da ostanem, a kada sam se opratao, prodrma mi ruku tako snano i srdano da sam se ponovo zaudio. Vie nedelja nisam nita uo o Legrandu, kada mi jednog dana sasvim neoekivano doe njegov crni sluga Jupiter. Jo nikada nisam video tako skruenog dobrog starog crnca, i u glavi mi kao munja sevnu misao o tekoj nesrei koja je mogla da zadesi moga prijatelja. - Jupe - zapitah ga - ta je novo, kako ti je gospodar? - O, masa, treba ja istina kazati? On dobro ne biti. - Nije dobro? To mi je zaista ao. A ta mu je?

- To mu je! Nikada se on ne tuiti, a ipak bolestan biti. Mnogo bolestan biti, siroma' masa Vil. - Bolestan, Jupe? Zato mi to nisi odmah rekao! Je li u postelji? - Nije, gospodar. On nikada leati. Tu upravo uljati cipela. O, srce moje jako teko boleti, zbog siroma' masa Vil. - Dragi, dobri Jupe, kada bih ja mogao da razumem to to govori! Veli da ti je gospodar bolestan! Zar ne razgovara sa tobom? Zar ti nije rekao ta mu je? - Ne ljutiti se, gospodar! Masa Vil govoriti nita ne biti njega, sasvim zdrav biti, i uvek trkarati, na ova strana, na ona strana, glava zemlji oboriti, i izgledati mnogo bled kao avet, i uvek raunati, raunati... - ta on radi, Jupitere? - On uvek raunati, brojeva, tabla... Stari Jupiter jo nikada ne videti tako smeno raun. O, mnogo brige imati i dobro paziti morati na siroma' masa Vil. Jedan dan bio pobei, sasvim rano, i tamo ostati itav dan. Jupiter bio uzeti debeli tap i hteti masa Vil dobro istui kad se kui vratiti; ali, onda srce za to ne imati, tako on strano bolestan izgledati. - Ama, ta ti tu trabunja! Samo, dragi Jupe, bie svakako bolje da ne postupa tako strogo sa ubogim mladiem; nemoj ga tui, molim te, dobri Jupitere; on to ne bi podneo. A sada napregni svoju pamet, pa mi rei: kako ga je snala ta bolest? Je li se ta naroito dogodilo otkako sam bio kod vas? - Nije, gospodar, nita se od tada ne dogoditi; ali ja se bojati isti dan, kad vi biti tamo kod nas. - Kako to, ta se onda dogodilo? ta hoe da kae? - Da, gospodar, ja misliti buba! - To,veli? - Buba! Ja sasvim sigurno znati, masu Vil ujela zlatna buba u glavu! - A kako ti je to palo na um, Jupitere? Mora, ipak, imati neki razlog? - Mnogi razlog, gospodar! Bube imati usta sa kleta, zar to ne biti dosta razlog? Jo nikada ne videti takav avolski buba, divlje biti i gristi da hteo uhvatiti. Masa Vil ga najpre hvatati; ali, brzo opet pustiti, jer ujeden biti. Ja imati strah i buba ne dotaknuti rukom; ne, ja najpre hartija nai i buba tada sa hartije zgrabiti i umotati, i list hartija gurnuti u usta na buba. - Dakle, ti zaista misli da je buba ugrizla tvoga gospodara, i da se zbog toga razboleo?

- Ja ne misliti, ja tano dobro znati. Zato masa Vil tako mnogo sanjati o zlatu i stalno o zlatu, ako ne zbog zlatni buba? - Ali, odakle zna da on sanja o zlatu? - Kako da ja ne znati? On uvek na san o tome govoriti, ja uti i znati! - Pa, Jupe, moda ima pravo. Ali, kojoj srenoj ili osobitoj okolnosti treba da zahvalim to si me poastio svojom posetom? - Ovo biti, masa. Ja doneti ovo pismo. - I sa tim reima predade mi Jupiter sledee pismo: Dragi prijatelju! Zato se ne viate? Valjda niste bili tako ludi da se uvredite zbog one male neuljudnosti. Od naegposlednjeg sastanka preturio sam preko glave svakojake brige. Hteo bih neto da vam saoptim, samo ne znam kako u i da li u to uopte moi da kaem. Ve nekoliko dana ne oseam se sasvim dobro, a moj dobri stari Jup me mui i dosauje svojom dobronamernom zabrinutou. Neete mi verovati? Nedavno je nabavio jednu batinu da me izdeveta to sam mu umakao i ceo dan tumarao po breuljcima na obali. Mislim da me samo moj rav izgled spasao od dobrih batina. Svojoj zbirci nisam, na alost, nita mogao da dodam od poslednje vae posete. Ako moete, na bilo koji nain doite k meni, molim vas, sa Jupiterom. Molim vas, doite! Radovao bih se da vas veeras vidim zbog izvesne stvari. Tie se stvari od najvee vanosti. Najsrdanije vas pozdravlja va Vilijam Legrand Pismo me je veoma uznemirilo. Nisam dotle nikad primetio ovakav nain izraavanja kod svog prijatelja. Kakve su misli zamutile njegov zdravi razum? Kakvu je novu muicu uvrteo sebi u glavu? Kakva li je to stvar od najvee vanosti to ga je mogla tako uzbuditi? Jupiterova pria o bolesniku poe ozbiljno da me plai. Zaokupi me strah da mi prijatelj nije malaksao pod uticajem svojih neveselih doivljaja, pa mu se duh pomutio. Ne oklevajui ni trenutka, spremih se da poem sa crncem. Kada smo stigli na obalu, ugledah u amcu kojim je trebalo da se prevezemo kosu i tri motike, blistavo svetle i potpuno nove. - ta je ovo, Jup? - zapitah ga. - To biti jedan kosa, gospodar; a to biti tri motike. - To ti potpuno verujem; ali, ta e ti motike i kosa?

- Masa Vil hteti da ja kupiti njemu jedan kosa i motike u grad, i Jupiter zato bio platiti mnogo, mnogo novac! - Ali, za kakvu su avolsku pustolovinu potrebne masi Vilu sad najednom kosa i motike? - To ni ja ne znati! avo mene nositi; ali, ja misliti, masa Vil ni sam ne znati. Da, svemu buba kriv biti! Videi da ne mogu nita pametno saznati od Jupitera, uoh sa njim u amac i mi se otisnusmo. Uz snanu podrku vetra doplovismo brzo u mali zaliv, severno od Multrijske tvrave, i posle valjanog peaenja stigosmo oko tri sata popodne do Legrandove kolibe. Kao da nas je oekivao sa velikim nemirom, zgrabi mi pomamno ruku, to me prestrai i jo vie pojaa moju sumnju. Lice mu je bilo mrtvaki bledo, a oi duboko upale i neobino sjajne. Poto sam ga upitao kako je sa zdravljem, zapitah ga da li mu je potporunik G. vratio jelenka. - O, dabome - odgovori on, a lice mu obli krvavo rumenilo - i nita ne bi moglo da me rastavi od bube. Znate li da je Jupiter bio u pravu? - Kako to? - zapitah, posmatrajui zabrinuto svoga prijatelja. - Pa, on je rekao da je buba od istog zlata, pravog zlata! Legrand je naglaavao svaku re tako ozbiljno i vano, da sam tekom mukom mogao da sakrijem svoj uas gledajui ga takvog. - Ova e mi buba doneti sreu - nastavi on, dok mu je pobedniki osmeh titrao oko usana -ona e mi opet vratiti bogatstvo moje porodice. udite se, valjda, to volim bubu? Mila Fortuna podarila mi je po svojoj uviavnosti, i ja treba samo pametno da je upotrebim. O, pokazae mi ona put, i ja u zlato nai! Jupitere, donesi jelenka! - ta! Buba, masa? Ne moi. Masa buba sam doneti! - Na to Legrand ustade ozbiljno i vano i donese mi bubu iz staklenog ormana, u kome ju je drao. Bio je divan jelenak, kakve u ono doba prirodnjaci sigurno jo nisu poznavali. Na gornjem kraju lea imao je dve okrugle crne pege i jednu duu na donjem kraju. Gornja krila bila su mu neobino tvrda i blistala se kao suvo zlato. Buba je bila teka, kao da je od zlata, i najzad sam razumeo zato je Jupiter verovao da je od pravog zlata. - Poslao sam po vas - poe Legrand udno otegnutim glasom poslao sam po vas da vas zamolim za savet i pomo i da nameru sudbine i jelenka... - Dragi moj Legrande - prekidoh ga - vama sigurno nije dobro i trebalo bi da se uvate. Morate bezuslovno da legnete u krevet, a ja u ostati uz vas nekoliko dana, dok sve ne uredimo. Trese vas groznica i... - Groznica? Pa opipajte mi puls! - odvrati on.

Uhvatih ga vie runog zglavka i osetih odista da mu krv sasvim mirno struji. - Ali, dragi Legrand, moe ovek da bude bolestan i bez groznice! Dozvolite, molim vas, da se malo pobrinem za vas. Prvo, legnite u krevet, drugo... - Varate se - uzvrati on - ja sam zdrav i oseam se dobro, koliko je to mogue pri ovoj mojoj lako shvatljivoj ivanoj uzrujanosti. Ako zaista elite, moete mi pomoi da se oslobodim ovog uzbuenja. - A kako se to moe udesiti? - Vrlo lako. Odlazim sa Jupiterom na malo istraivako putovanje po bregovima. Tamo treba da mi pomae jedan ovek u koga bih mogao da se pouzdam. Postigli svrhu ili ne, u svakom sluaju stiae se moja uzrujanost od koje sada bolujem. - Rado u vam uiniti po volji - odgovorih - ali, ipak bih eleo da najpre znam: ima li to istraivako putovanje po bregovima zaista neku vezu sa ovim avolskim jelenkom? - Svakako. - Onda ne mogu da sudelujem u tom ludom preduzeu, dragi Legrand. - To mi je ao, veoma ao, jer onda moram da poem sam sa Jupiterom. - Da poete sami! Niste valjda pamet izgubili! Pa koliko ete vremena ostati tamo? - Verovatno itavu no. Krenuemo odmah, i kad ogreje sunce vratiemo se sigurno kui. - A hoete li mi dati asnu re, ako izdrite ovaj bolesni nastup i ako se povoljno za vas svri ova prokleta stvar sa bubom, da ete se sa mnom vratiti kui i sluati moj savet kao da sam lekar? - Obeavam. Ali da krenemo, jer vie ne smemo da dangubimo. Teka srca pooh sa svojim prijateljem. Krenuli smo oko etiri sata - Legrand, Jupiter, pas i ja. Jupiter je tvrdoglavo zahtevao da sam nosi kosu i motike - a sve to, kako mi se inilo, vie iz straha da orue ne dopadne u ruke njegovog ludog gospodara nego iz preterane uslune marljivosti. Ja sam nosio dva fenjera, dok je Legrand pokretima arobnjaka vitlao po vazduhu jelenka, koga je bio privezao vrstim koncem. Tekom mukom uspevao sam da zadrim suze, jer sam se iz ponaanja svoga prijatelja potpuno uverio da mu se razum pomutio. Ipak, smatrao sam da je pametnije da se prilagodim poloaju i da se ne protivim bezumnim

planovima svoga prijatelja, ve da saekam dok mi se prui zgodna prilika da preduzmem razumne mere. Pregazismo vodeni rukavac koji odvaja ostrvo od kopna, i poto smo se uspeli na pristranak, poosmo dalje u severozapadnom pravcu, kroz nekakav divlji, razriven, pust predeo, ne susrevi putem ni jednog jedinog oveka. Legrand nas je vodio sa velikom sigurnou, oklevajui s vremena na vreme nekoliko trenutaka dok ne bi odredio pravac po nekim znacima koje je sam zabeleio. Poto smo ili tako ve puna dva sata, stigosmo najzad u nekakvu stranu divlju pusto. Bila je to nekakva visoravan blizu vrha jednog skoro nepristupanog breuljka, koji je od podnoja do vrha obrastao gustom umom. Svuda po njemu trale su ogromne stene na kojima se slabo drala zemlja, pa bi se verovatno sruile da ih nije odravalo drvee. Zaravan na koju smo se uspeli bila je obrasla gustim ibljem; poto tuda nismo mogli da se provuemo, morao je Jupiter, na zapovest svoga gospodara, da nam kri kosom put do jednog dinovskog, divno izraslog lerovca, koji se nalazio izmeu osam do deset hrastova, ali ih je mnogo nadvisio svojim silnim, prekrasno razvijenim granama, i svojom bujnom lisnatom kronjom predstavljao najvee i najlepe stablo koje sam ikada video. Kada smo stigli do ovog umskog diva, obrati se Legrand Jupiteru pitajui ga da li sme da se popne na drvo. Starac je izgledao zamiljen; razmiljao je nekoliko trenutaka i najpre nita ne odgovori. Onda se primae ogromnom stablu i stade da ga obilazi i posmatra sa najveom panjom. Kada je dovrio svoje ispitivanje, ree: - Da, masa, Jup se moe peti. Jup se moe peti na svako drvo. - Onda se penji to bre moe, jer e se ubrzo odvie smraiti za taj posao. - Kako visoko trebati se ja peti, masa? - zapita Jupiter. - Najpre e se uspeti visoko uz glavno stablo; posle u ti rei ta e dalje da radi. Tako, a sada ponesi jelenka! - ta, buba, masa Vil? Zlatna buba? - viknu crnac, odskdivi s uasom. - Zato trebati ja buba uzeti? Proklet ja biti, ako to uiniti! - Ako se ti tako veliki i snaan boji da uzme u ruku malog, nevinog jelenka, onda moe bar za konac da ga dri; ali, ako nee da ga ponese sa sobom, smesta u ti glavu smrskati ovom motikom! - ta to, masa! - promuca prestraeno Jup. - Zato uvek tako mnogo ljut biti prema stari crnac! Ja se samo aliti! Zar se ja bojati od buba? Pih!

On uze u ruku konac sa drugog kraja i stade da se penje uz drvo, odmiui bubu od sebe to je dalje mogao. Lerovac ili Liriodendron tulipiferum, najdivnije ameriko stablo, ima u mladosti sasvim glatku koru i naraste do velike visine ne razgranavajui se. Postepeno, kora mu postane rapava i ispuca, a iz stabla izniknu kratke grane. Jupiter je mogao, dakle, bez prevelike tekoe da se uspue uz drvo. Rukama i kolenima obuhvatao je diva to je vre mogao: hvatao se ispupenih pukotina u kori, rukama se uzdizao i bosim nogama odupirao; u dva maha se gotovo sruio, a zatim mu poe za rukom da se dohvati prve grane. Ver ovamo je mislio da je sad penjanje dovreno, pa viknu sa visine od nekih pedeset do ezdeset stopa: - Gde ja sada trebati, masa Vil? - Penji se uz najdeblju granu... Tako... Ovde, sa ove strane - viknu Legrand. Crnac odmah poslua i peo se sve vie, dok nam nije sasvim nestao iz vida njegov pleati stas. Najzad se zau njegova vika: - Trebati ja jo dalje ii? - Pogledaj dole - odvrati Legrand - i prebroj grane ispod sebe, na ovoj strani. Pored koliko si se grana popeo? - Jedan... dva... tri... etiri,.. Ja pored pet velikih biti, masa! - Onda se popni jo za jednu! Posle nekoliko trenutaka zau se opet Jupiter. Bio se popeo na sedmu granu. - A sada, Jupe - viknu Legrand, oito veoma uzrujan - mora da se penje po grani to god dalje moe. Ako to naroito spazi, javi nam! Sve dotle nisam mogao sasvim da poverujem da mi je prijatelj zaista poludeo, a sada sam se u to uverio. Dok sam razmiljao kako bih ga najlake odmamio kui, zauh Jupiterovu viku: - O mnogo se bojati, dalje ne moi puzati, grana bila trula. - Veli li da je grana trula, Jupitere? - zapita Legrand drhtavim glasom. - Da, masa, grana sasvim trula biti! - Za ime boje, ta da sad radim? - oajno kriknu Legrand. - ta sad da radite - viknuh ja, sav srean to mi se pruila prilika da se umeam - odmah u vam dati savet, otiite kui i leite u krevet! Hajdete, Legrand. Vi ste ipak mio i razborit momak, hajdete sa mnom. Sve se vie smrkava. - Jupitere! - viknu on, i ne obazirajui se na mene - uje li me? - Da, masa Vil, sasvim jasno.

- Izvuci moj no, zaseci njime granu, pa mi reci brzo je li drvo zaista trulo! - Grana biti trula, masa, ali ne mnogo, ja moi jo penjati; ali, samo malo, i moram sam biti. - Sam biti? ta to sad znai? - Ja mislim bez buba. Buba mnogo teak biti, ja ga ispustiti, a onda grana se slomiti kad je crnac sam! - Lopuo! Nitkove! - stade da vie Legrand, oito veoma obradovan uprkos ovim kratkim izrazima. - ta ti pada na um! Razbiu ti glavu ako mi bubu ispusti! Razume li me? - Da; ali, masa ne trebati tako vikati na jadni crnac! - Aha! Sluaj sad! Ako se usudi da dopre do kraja grane, a da bubu ne ispusti, poklonicu ti srebrni dolar im se spusti dole! - O, ja ii, masa - odgovori crnac - odmah ja moi do kraj grane. - Do kraja! Reci: jesi li ve na kraju? - vikao je Legrand. - Odmah biti na kraj, masa... O-o-o-o!... Milostivi nebeski tvorac!... ta to biti na drvo? - Dakle - zapita Legrand srenim glasom - ta vidi na grani? - O, videti jedan mrtvaka glava... Svoj glava neko ostaviti na drvo! A sve meso glodano biti od ptice! - A kako je lobanja privrena uz granu? - zapita Legrand. - ekati, masa, morati najpre videti. O-o-o!... To biti smeno. Lobanja biti prikovana uz drvo sa jedan veliki klinac! - Dobro, vrlo dobro, a sad ini to ti kaem, uje li, Jupitere. - Da, masa! - Nai levo oko u lobanji! - Hm - oho - ne biti ovde nikakav levi oko. - Tikvane! Zna li gde ti je leva ruka? - O, da, znati to vrlo dobro, sa leva ruka ja uvek drva cepati. - Sasvim tako, ti si levak. A levo ti je oko na istoj strani na kojoj i leva ruka. Sad e valjda nai levo oko u lobanji, ili duplju, u kojoj je pre bilo. - Jesi li naao? Nastupi prilino duga poivka. Onda se u Jupiterov oklevajui glas: - Levo oko od lobanje biti na isti strana kao njezin leva ruka? Ali, lobanja vie nemati nimalo ruka! Nita ne mari. Gde ja imati levo oko isto biti levo oko od mrtvaki glava. Ovde! ta sad raditi sa levi oko od lobanja? - Stavi bubu unutra i pusti je kroz rupu dokle ti konac dopire; samo, dobro pazi da ne ispusti konac!

- Ve biti udeeno, masa Vil; mnogo lako biti buba kroz rupa provui. Za vreme ovog neobinog dijaloga Jupiter se nije mogao nimalo videti. Ali, sada se pojavi buba koju je on pustio o konac, i zablista se kao grumen istog zlata, obasjana poslednjim zracima sunca na zalasku. Na to Legrand uze kosu u ruke i obelei njome jedan prostor u obliku kruga, sa prenikom od tri do etiri jarda99, na mestu vie koga je visio jelenak. Tada naredi Jupiteru da pusti vrpcu sa bubom, pa da onda sie sa drveta. Sada moj prijatelj zabi jedan kolac tano na ono mesto gde je pala buba. Zatim izvue iz depa smotani kanap i privrsti ga jednim krajem za lerovac, odmota ga polagano i zategnu najpre do koca, a zatim dalje nekih pedeset stopa u pravoj liniji u pravcu koji su odreivali kolac i stablo. Najzad se zaustavi i opet pobode jedan kolac u zemlju, dok je Jupiter raistio kosom itav prostor. Oko drugog koca Legrand zabelei jedan krug, zatim nam dade motike i zamoli nas da kopamo to je mogue bre. Pravo da kaem, nisam nikako oseao veliku ljubav prema takvom poslu i rado bih ga se otresao u ovoj neobinoj prilici jer se no spustila, a bio sam uz to izmoren naporima koje sam preturio preko glave. Ali, nikako nisam mogao da izbegnem ovo kopanje, a i bojao sam se da svojim opiranjem ne uznemirim svoga sirotog prijatelja. Da sam se mogao pouzdati u Jupitera, pokuao bih da grubim nasiljem zagospodarim poloajem; ali poznavao sam starog crnca i morao sam pretpostaviti da on u ovakvoj prilici nee ni najmanje zazirati da svome gospodara priskoi u pomo. Nisam vie sumnjao da ga je zaludila bajka o nekom zakopanom blagu; njegovu je ludost verovatno pojaao nalazak jelenka, a moda i Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Tako sam bar ja tumaio luakove rei: Buba e mi pokazati put do zlata. Bio sam veoma oaloen zbog sudbine svoga prijatelja, ali sam se silom savladao i kopao sam veoma usrdno. Nadao sam se da e oiglednost i prevarena nada moda opametiti jadnika. Kada smo zapalili fenjere i njihova svetlost obasjala na rad, morao sam da se nasmeim arenom drutvu kakvo smo mi bili i neobinom utisku koji bi na tajanstveni i sumnjivi posao mogao proizvesti na sluajne prolaznike. Kopali smo sa velikom neumornou otprilike dva sata. Dok smo mi utei radili i retko koju re progovorili, njufaundlendski pas, koga je na posao izgleda veoma zanimao, nije prestajao da laje. Lave mu je
99

l jard (yard) = 0,914384 m

bivao sve glasniji, i Legrand poe da strahuje da ne domami kakve prolaznike. Jupiter je hteo da psa umiri nekim uspenim sredstvom jer se izvue iz jame cerei se podmuklo. Primae se psu, sveza mu gubicu svojim pojasom i, zadovoljno se smejui, mai se opet svoje motike. Ve smo bili iskopali u dubinu otprilike pet stopa100, a skriveno blago, o kome je moj bolesni prijatelj oigledno sanjao, nije se pokazivalo. Kad smo prestali zbog umora, ponadah se da e se time svriti ova neobina komedija. Ali Legrand, mada oito uznemiren, poe opet da kopa obrisavi zamiljeno znoj sa ela. Iskopali smo ve bili itav levak u preniku od etiri stope, a sad smo mu jo proirili obim i izrili dve stope dublje - i opet nita nismo nali. Jadni kopa blaga, koga sam neizmerno alio, izae iz jame; na licu mu se italo najdublje razoarenje dok je ponovo oblaio svoj dugaki kaput. Ja sam utao. Na mig svoga gospodara Jupiter stade da prikuplja orue. Oslobodismo psu gubicu i u grobnoj tiini krenusmo natrag kui. Bili smo ve prevalili dobar deo puta, kad Legrand najedanput izusti glasnu psovku, nasrnu na Jupitera i epa ga za vrat. Razjapljenih usta i iskolaenih oiju, preneraeni crnac ispusti motiku i pade niice ispred svoga gospodara. - Ti, lopuo - zasikta Legrand kroz stisnute zube - crno pseto prokleto, govori, odgovaraj! Govori kad ti kaem, i nemoj da mi vrda! Gde ti je levo oko? - Nebeski otac! O, masa Vil, zar to ne biti moje levo oko? - rekao je sa uasom crnac, pokazujui rukom svoje desno oko. - Naravno, tako sam i mislio! Ura! Znao sam to - kriknu Legrand, pusti crnca i zavrte ga kao vihor oko sebe, na uenje sluge koji nas je utke i naizmenice posmatrao. - Hajdemo, moramo natrag - viknu Legrand - igra jo nije izgubljena! Nismo nita drugo mogli da uinimo sem da sa njim natrag odjurimo do lerovca. - Jupitere - poe on kad stigosmo - doi ovamo pod drvo. Je li lobanja licem bila okrenuta od stabla ili prema stablu? - Lice od stabla okrenuti, masa! - Dobro, jesi li ispustio jelenka kroz ovo oko ili kroz ovo ovde? Pri tim reima Legrand dodirnu najpre levo, a zatim desno oko Jupiterovo. - Ovo oko biti, masa, levo oko, upravo kako mi vi kaete. Pritom crnac pokaza svoje desno oko.
100

stopa (foot) = 30,4794 cm

- Onda jo jednom moramo da pokuamo - odahnu Legrand. Na to moj prijatelj, kod koga sam ve u njegovoj ludosti opaao neki metod, izvadi iz zemlje kolac koji je obeleavao mesto gde je buba pala na zemlju, i ponovo ga zabode na tri palca levo. Namota opet kanap, zategnu ga od stabla do koca, a odavde, kao i pre, za pedeset stopa dalje u ravnoj liniji. Na taj nain dospesmo do jednog mesta koje je bilo udaljeno nekoliko jardi od mesta gde smo ranije kopali. Opet Legrand obelei krug oko drugog koca, i mi se ponovo latismo motika. Bio sam uasno umoran, a ipak sam vredno kopao, pa moram priznati da me na rad poeo zanimati. Obuze me neka razdraenost i oekivanje, to nisam umeo sebi da objasnim; izmiljeno blago, koje je pomutilo pamet mome prijatelju, kao da je i meni zavrtelo mozak. Dok sam radoznalo razgledao jamu, pas opet stade da laje. Pre mu je lave bio srdit i razdraen, a sada je lajao potmulo i bojaljivo. Kada je Jupiter opet hteo da mu vee njuku, branio se besno, skoio zatim u jamu i stao da rije apama po dnu. Posle nekoliko trenutaka ukaza se mnotvo ljudskih kostiju; videli smo da su to delovi dva cela kostura, na kojima je jo visilo nekoliko metalnih dugmadi i trulih vunenih krpa. Sa nekoliko udaraca motikom otkrismo veliki panjolski no. Kopali smo dalje kao bez due ali ne naosmo nita, osim tri ili etiri komada zlatnog i srebrnog novca. Kada je Jupiter spazio pare izbezumi se od radosti, dok se na licu njegovog gospodara ogledalo najdublje razoarenje. Ipak nas je bodrio da dalje kopamo, i ba kad smo se bili ponovo prihvatili posla ja posrnuh i sruih se niice, jer sam bio zapeo izmom o veliku alku koja je leala upola zatrpana u raskopanoj zemlji. Nikad u svom ivotu nisam bio tako uzbuen i uzrujan. Radili smo brzo dalje. Najzad, otkopasmo jedan koveg, koji je bio dug otprilike tri i po, irok tri, a visok dve i po stope: Okovan je bio vrsto reetkom od isprepletanih gvozdenih obrua. est alki bilo je prikovano du ivice kovega, bez sumnje za est osoba, jer ih je toliko trebalo da podignu koveg. Nas trojica zapesmo iz sve snage da koveg izdignemo: ali, morali smo se pomiriti sa tim da ga nikako ne moemo maknuti s mesta. Sreom, bio je zatvoren samo dvema pominim rezama, koje pomakosmo natrag, drui i teko diui od oekivanja. Kako da to opiem? - Kada smo jamu osvetlili fenjerima, zaslepi nas blistavi sjaj: tako je plamtelo i iskrilo se pred naim oima da nas je to zaslepilo, i samo nejasno smo mogli da raspoznamo zbrkanu gomilu zlata i dragog kamenja.

Ne umem da izrazim ta sam sve osetio u tome trenutku. Legrand je izgledao iznuren od napora i izustio bi samo po koju re. Jupiterovo liceje bilo nekoliko trenutaka uto i tako bledo, koliko crnako lice uopte moe da pobledi. Stojao je oaran i ukoen. Onda kleknu u jamu, i zarivi svoje gole ruke u blago sve do lakata, podra ih tako neko vreme, proteui se kao da je u prijatnom kupatilu. Najzad duboko uzdahnu kao da sam sa sobom razgovara: ,,I to sve doi od zlatna buba, od lepi, mili, dobri zlatno buba, koji ja uvek tako pakosno grditi. Zar tebe ne biti sramota, Jup? Odgovoriti! Najzad sam morao podsetiti i svoga prijatelja i njegovog slugu da moramo odneti blago na sigurno mesto. Ali, kako da to izvrimo? Razmiljali smo na sve mogue naine, ali bili smo suvie zbunjeni da bismo neto pametno smislili. Naposletku odluismo da uzmemo iz kovega koliko je bilo potrebno da bismo ga mogli izvui iz jame. Ispraznismo tako iz kovega oko dve treine, sakrismo to u grmlju, a psa ostavismo da straari. Zatim odvukosmo koveg kui. Stigosmo u kolibu posle velikih napora oko jedan sat po ponoi. Otpoinuli smo itav sat, malo se prihvatili, pa opet krenusmo sa tri velike vree prema breuljcima. Neto pre etiri sata dospesmo do jame. Ostatak naeg plena razdelismo izmeu sebe to smo mogli pravednije, ostavismo jamu raskopanu i vratismo se natrag kolibi. Ba je svitalo na istonom horizontu iznad kruna drvea kad smo sa sebe stovarili svoje skupoceno breme. Klonusmo potpuno iznureni; ali, nismo mogli da se smirimo zbog strahovite uzbuenosti. Poto smo prodremali nemirno tri do etiri sata, poustajasmo u isti mah, kao da smo se dogovorili, da razgledamo svoje blago. Koveg je bio pun do vrha i mi provedosmo itav dan i vei deo noi pregledajui blago i paljivo ga sreujui. Bogatstvo to je lealo pred nama bilo je vee nego to smo u poetku mislili. Izbrojali smo u samim zlatnicima etiri stotine i pedeset hiljada dolara. Nije bilo tu ni jednog jedinog srebrnjaka. Nali smo samo starinske zlatnike sa raznovrsnim likovima, panjolskog i nemakog novca, nekoliko engleskih gvineja i razliitog novca kakvog jo nikada nismo videli. Amerikog novca nije bilo. Teko je bilo proceniti drago kamenje. Bilo je tu alemova neobine veliine i lepote, u svemu sto i deset komada, osamnaest divnih rubina, tri stotine i deset smaragda, jedan lepi od drugoga, dvadeset i jedan safir i jedan opal. Sve to kamenje bilo je izvueno iz okvira i prosto pobacano u koveg; okviri koje smo pronali meu ostalim zlatom kao da su bili

slupani ekiem da se ne bi mogli raspoznati. Nali smo mnotvo masivnog zlatnog nakita; otprilike dve stotine prstenova i naunica; tekih lanaca bilo je, ako se ne varam, trideset i jedan komad, osamdeset i tri veoma velika i teka raspea, pet zlatnih, vanredno skupocenih kadionica i krasan zlatan pehar koji je bio ukraen divno izrezanim lozovim liem i likovima iz bahanalskih prizora. Sem toga, bilo je mnogo manjih predmeta kojih se vie ne seam. Teina naeg blaga premaila je tri stotine i pedeset funti. Tu nije uraunato sto dvadeset i sedam prekrasnih zlatnih satova, od kojih su tri, brat bratu, vredela pet stotina dolara. Celokupnu vrednost naeg blaga proraunali smo na milion i po dolara; a kasnije, kada smo prodavali dragocenosti, pokazalo se da smo ih isuvie nisko procenili. Malo posle, poto smo se umirili, Legrand videi da sa najveim nestrpljenjem oekujem od njega reenje zagonetke, ispria mi sve to je bilo u vezi sa otkriem blaga. - Seate se - poe on - da sam vam one veeri, kada ste me iznenada posetili i grejali se uz ognjite pruio jednu skicu, koja je trebalo da predstavlja moga jelenka. Verovatno se seate i toga da sam se naljutio kada ste utvrdili da moj crte umesto bube prikazuje pravu mrtvaku glavu. Najpre sam mislio da se alite; tada mi je pala na um udnovata pega na bubinim leima i u sebi sam priznao da u vaim reima ima neto istine. Ipak, ljutila me vaa primedba o mom crtakom daru i umalo nisam bacio u vatru komad pergamenta kada ste mi ga vratili. - Komad papira, hteli ste rei? - Ne. I izgledalo je kao papir, i isprva sam i ja tako mislio; ali, kada sam crtao po tom komadiu opazio sam da je to tanki pergament. Bio je, kao to znate, sasvim prljav. Kada sam ga zguvao u srdbi pade mi pogled na skicu, i moete ve da zamislite kako sam se prenerazio kada sam zaista spazio mrtvaku glavu na istom mestu na kome sam, kako mi se inilo, nacrtao bubu. Jedan trenutak bio sam suvie zauen da bih mogao logino da mislim. Znao sam da mi se crte u pojedinostima mnogo razlikovao od ove skice, premda se nije mogla poricati neka slinost. Najzad sam uzeo sveu, seo u najudaljeniji ugao sobe i poeo paljivije da ispitujem pergament. Kada sam ga okrenuo, naao sam svoj sopstveni crte na drugoj strani, tano onakav kakav sam izradio. Najpre me zaudila slinost izmeu moje i skice mrtvake glave; zatim mi se uinilo nerazumljivo to je ova mrtvaka glava ne samo svojim oblikom nego tako isto i veliinom bila neobino nalik na moj crte. Te udnovate injenice zbunile su me sasvim u prvi mah. Sticaj neobinih okolnosti pomete najpre uvek razum koji se trudi da nae neku vezu, neki lanac

uzroka i posledice, a kad mu to ne uspe - izgleda trenutno kao malaksao. Kada mi se svest malo vie razbistrila, prenerazi me nova misao. Setio sam se potpuno jasno da na pergamentu, pre nego to sam poeo da crtam, nije mogla da se vidi nikakva mrtvaka glava, jer sam ga obrtao na sve strane ne bih li naao isto mestance za svoju skicu. Morao bih, znai, bezuslovno da opazim mrtvaku glavu. Preda mnom je leala neka tajna koja je prividno bila nedokuiva svakom razumnom shvatanju; pa ipak, oseao sam da u dubini moje najskrovitije svesti svie neka slutnja, odsev neke istine, koja se potvrdila u avanturi prole noi. Odmah sam ustao i zakljuao pergament, ne elei da o tome vie mislim dok ne ostanem sam. Poto ste se vi oprostili, a Jupiter zaspao, poeo sam da ispitujem stvar redom. Najpre sam se prisetio na kakav je neobian nain pergament dospeo u moje ruke. Seao sam se tano mesta gde smo uhvatili jelenka; nalazilo se s one strane na obali, otprilike jednu milju istono od ostrva. Kada sam dohvatio jelenka, jako me ujeo pa sam morao da ga pustim. Uvek bojaljivi Jupiter osvrtao se ne bi li naao kakav list ili to slino ime bi bubu dohvatio. U tom trenutku istovremeno ugledasmo komadi pergamenta, koji mi se uini kao obian komad papira, upola zatrpan u pesku. Nedaleko od toga mesta opazili smo trule ostatke neke lae. Olupine su, po svoj prilici, leale ovde dugo vremena, jer su truli komadii drveta jedva mogli da se raspoznaju kao daske od lae. Dakle, Jupiter je podigao pergament, uvio u njega jelenka i dao mi ga. Vraajui se kui susrete nas potporunik G., i ja mu pokazah bubu. Sigurno znate kako se on oduevljava za sve novo to je u vezi sa prirodnom naukom. Stoga je odmah hteo da odnese jelenka u tvravu. Pre no to sam pristao stavio je jelenka u dep od prsluka, dok sam ja pergament kojim je buba bila uvijena strpao u svoj dep i ne obraajui na njega naroitu panju. Seate se kako sam ustao i seo za sto da nacrtam jelenka, traio sam list hartije i na svoje uenje nisam ga naao na mestu gde sam ga obino stavljao. Ispreturao sam takoe i fioku, ali ni u njoj nita nije bilo; onda sam ispremetao svoje depove ne bi li moda naao kakvo staro pismo, i tada sam napipao pergament. udnovate okolnosti pod kojim sam doao do pergamenta uticale su na mene. Smatraete me za fantastu kad vam kaem da sam odmah video vezu izmeu ovih sluajnosti koje sam vam maloas opisao. Bez velikog truda mogao sam da spojim dve karike toga lanca; delovi jedne lae leali su na obali, a nedaleko od njih komad pergamenta. Izriito naglaavam komad pergamenta, a nikako hartije, pergamenta sa crteom mrtvake

glave. Pitate se - gde je tu veza?. Pa, poznato je da je mrtvaka glava gusarski znak, i u svim bitkama istie se zastava sa mrtvakom glavom. Naglasio sam da smo nali pergament, a ne list hartije. Pergament je trajan, gotovo neistruljiv. Stvari bez velike vanosti retko se piu na pergamentu, jer je on isuvie nezgodan za svakodnevne beleke i crtee. Ta je misao bila veoma vana za mene, a postala je jo vanija kada sam pomislio na mrtvaku glavu. Zatim, i sam oblik pergamenta bio je vaan za mene. Premda je jedan kraj bio otkinut, moglo se ipak videti da je pergament nekad bio duguljast kao neka povelja. - Ali - prekidoh ga - vi kaete da lobanje nije bilo na pergamentu kada ste crtali jelenka. Kakvu vezu onda pronalazite izmeu lae i lobanje, ako je nju, kao to sami priznajete, avo e ga znati ko i kako nacrtao posle vaeg crtea? - Vidite, oko toga se vrti cela ta tajna, mada sam ja to mogao da objasnim bez velikog truda. Pravio sam sledee zakljuke: kad sam crtao jelenka, nije se videla nikakva lobanja na pergamentu. Dovrivi crte, dao sam ga vama i paljivo vas posmatrao dok mi ga niste vratili. Vi, dakle, niste mogli da nacrtate lobanju niti iko drugi u mojoj kolibi. Pa ipak, mrtavka glava je bila tu! Stigavi dotle u svojini mislima, napregao sam sve sile da se setim svake i najmanje pojedinosti koja bi mi tu stvar dalje objasnila. Vreme je bilo hladno, to je redak i, kao to ete odmah videti, za nas veoma srean izuzetak u ovo godinje doba. U ognjitu je plamsala vatra. Bio sam se zagrejao peaei i zato sam seo dalje od ognjita. Vi ste, naprotiv, bili primakli svoju stolicu uz samu vatru. Ba kada ste hteli da razgledate moj crte, upade u sobu njufaundlendski pas i prope se uz vas. Levom rukom milovali ste njega, dok vam je desnica, u kojoj ste drali pergament, visila mlitavo meu kolenima, u najveoj blizini vatre. Pobojah se da plamen ne zahvati pergament, i taman da vas na to upozorim, kada vi povukoste ruku i poeste paljivo da razgledate crte. Poto sam sve te pojedinosti sredio u svojoj glavi, nisam vie ni asa sumnjao da se lobanja pojavila na pergamentu pod uticajem toplote. Sigurno vam je poznato da ima hemijskih preparata koji se od pamtiveka upotrebljavaju kao mastilo za tajne spise. Ako takvim mastilom piete po hartiji ili pergamentu, onda ono to ste napisali ili nacrtali posle kraeg ili dueg vremena iezne i pojavi se kada se izloi dejstvu toplote na izvesnom stepenu. Ako se rastopi afran u kiselini i razredi u etverostrukoj koliini vode, dobije se zeleno mastilo, koje se esto upotrebljava; crveno se dobija ako se kobalt rastopi u

azotnoj kiselini. Posle kraeg ili dueg vremena ieznu ta mastila sa hartije, a pojavljuju se opet pod uticajem toplote. Ponovo sam sa panjom razgledao mrtvaku glavu. Ivice crtea nisu bile najjasnije izraene. Oigledno, dejstvo bojenja bilo je nepotpuno ili neujednaeno. Odmah sam naloio vatru i primakao pergament plamenu. Najpre su se time samo jo jasnije istakle nenije crte mrtvake glave. Kada sam nastavio ogled, na kraju, prema mrtvakoj glavi, pokaza se jedan lik, za koji mi se najpre uini da predstavlja kozu. Posle podrobnog ispitivanja doao sam do zakljuka da je predstavljao jare. - Ha, ha! Verovatno nemam prava da vas ismevam - rekoh mu - jer se zaista ne sme ismevati blago od jednog i po miliona; ali, nije mogue da ete pomou jareta dodati i treu kariku svome lancu. Koliko mi je poznato, gusari nemaju nikakva posla sa kozama! - Ali, rekao sam vam ipak da to nije koza! - Svejedno, nije koza ali je jare; a to je opet jedno te isto! - Skoro isto; ali, ne sasvim - ree Legrand. - Sigurno ste uli za kapetana Kida.101 U ovom crteu poznao sam odmah vrstu hijeroglifskog potpisa, koji se, uostalom, na pergamentu nalazio tano na onom mestu gde se dokumenti redovno potpisuju. Mrtvaka glava u poprenom suprotnom uglu trebalo je, naprotiv, da zameni inae uobiajeni peat ili kakav ig. Ali, sada me strano zbunjivalo ono to je glavno: sadraj dokumenta, tekst izmeu iga i potpisa. To me je prilino zbunilo: pa ipak, oseao sam se kao da me oekuje neizmerna srea. Kako me obuzelo ovo oseanje - ne znam ni sam, a moda ga je u meni probudila i nesvesna elja. U svakom sluaju na mene je snano uticalo Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Sem toga, sve se zbilo pod uticajem ipak udnovatog sticaja sluajnih okolnosti toga dana. Pomislite samo: da se sve to nije desilo ba onog dana, kada je izuzetno bilo tako hladno pa smo morali da naloimo vatru! Da nije bilo one vatre i da nije utrao moj pas, ne bi se pojavila mrtvaka glava i vi biste videli samo moj crte... I mi ne bismo pronali blago! - Ali, priajte dalje; gorim od radoznalosti! - Vama je sigurno poznato kako se uporno odralo verovanje i kako se jo i sada prepriava u nepromenjenom obliku: kako je zloglasni gusarski kapetan Kid zakopao svoj plen na obali naega mora. to se ovo verovanje tako uporno odralo, tumaio sam time to je blago ostalo jo uvek zakopano. Da je Kid kasnije odneo svoje zakopano blago, ovo bi
101

kidd (eng.) - jare

verovanje izgubilo svoj smisao i sigurno bi nestalo. inilo mi se da je kapetana spreio neki sluaj: recimo, na primer, gubitak kakvog spisa u kome bi se jedino nalazio taan opis mesta gde je blago bilo skriveno, a njegovi drugovi saznali za tu okolnost pa sa svoje strane pokuali da nau blago. Tako su moda dali povoda onom prianju koje se odralo sve do dananjega dana. Jeste li ikad uli da je na naoj obali iskopano kakvo blago? - Nikada. - Ali, poznato vam je da je Kid bio nagomilao neizmerno blago. Ja sam bio uveren da je jedan deo ovog blaga svakako sakriven, a vi ete se sada jedva zauditi kad vam kaem kako sam se nadao i, tavie, bio uveren da u pomou ovog pergamenta, naenog na tako udan nain, doi do kljua kako da naem mesto gde je blago sakriveno. - Ali, ta ste uinili da saznate istinu? - Pojaao sam toplotu i pergament opet izloio njenom uticaju. Ali ne pojavie se nikakva slova. Pomislio sam da je prljavtina kriva to mi pokuaj nije uspeo. Stoga oprah pergament paljivo, polivi ga vrelom vodom. Zatim ga stavih u tiganj, okrenuvi mrtvaku glavu dole, a tiganj poloih na gomilu ara. Posle nekoliko minuta, kada se tiganj jako zagrejao, izvadih pergament i, na svoju najveu radost, videh da su se na njemu pojavile mrlje, kao da je ispisan poredanim brojevima. Opet stavih pergament u tiganj, i nastavih da ga zagrevam. Kada sam ga ponovo pogledao, izgledao je sasvim ovako kao to ete ga sada videti. Legrand zagreja pergament i prui mi ga. Ugledah u krupnim potezima sledee brojeve, pisane crvenkastim mastilom izmeu mrtvake glave i jareta:
53++ ++ + 305))6*;4826)4 ++ .)4 ++ );806*;48+8II60))85;1 ++ (;: ++ *8 ++ 83(88) 5*+;46(;88*96*?;8)* ++ (;485);5*+2:* ++ (;4956*2(5*-4)8118*; 4069285);)6+8)4 ++ ++ ;l( ++ 9;48081;8:8 ++ l;48f85;4)485f 528806*81( ++ 9;48;(88;4( ++ ?34;48)4 ++ ;161;:188; ++ ?;

- Ali - rekoh, pruajui mu natrag pergament - sad isto toliko znam kao i pre; makar mi obeali sve drago kamenje Golkondino ako odgonetnem ovu zagonetku - to ne bih uspeo!

- A, ipak - odvrati Legrand - razjanjenje nije u stvari tako teko, kako bi moglo da izgleda na prvi pogled. Ovi brojevi sastavljaju, kao to i sami odmah uviate, tajno pismo, tj. prevode i kriju neki smisao. Po svemu onome to sam znao o Kidu, nisam ga ba smatrao za sposobna da pronae neko tajno pismo koje bi bilo teko protumaiti; rekoh samom sebi da je to jednostavno pismo sa brojevima, koje se neukom mornarskom mozgu moralo initi sasvim nerazreivo i bez kljua. - A vi ste zaista reili zagonetku? - Bez velikog truda. Deifrovao sam tajna pisma tea i deset hiljada puta. Morao sam najpre da odredim kojim je jezikom pismo bilo pisano. Da se nisam odmah dosetio ta znai jare, koje treba da predstavi ime Kid i samo u engleskom jeziku moe to da znai, i da odatle nisam zakljuio da je tekst engleski, onda bih pokuao najpre sa francuskim ili panjolskim jezikom, kojima su gusari govorili u ovim vodama. Ovako, za mene nije bilo nikakve sumnje da se Kid posluio engleskim jezikom. Kao to vidite, brojevi nisu rastavljeni na rei. Da je bilo tako, odmah bi mi bilo mogue da reim zagonetku! Jednostavno bih odabrao i izdvojio kratke rei; i pri nailaenju na re koju sainjava samo jedno slovo, na primer a ili 1 (jedan, ja), reenje mi ne bi bilo nimalo teko. Ali, poto znaci nisu bili rastavljeni na rei, poeo sam da izdvajam i one znake koji najee dolaze, kao i one kojih je bilo samo neznatan broj. Tako sam sloio sledeu tablicu: Znak 8 javlja se 33 puta ; javlja se 26 puta 4 javlja se 19 puta ++ javlja se 16 puta * javlja se 13 puta 5 javlja se 12puta 6 javlja se 11 puta + i l javljaju se 8 puta

O javlja se 6 puta 9 i 2 javljaju se 5 puta : i 3 javljaju se 4 puta ? javlja se 3 puta II javlja se 2 puta - i . javljaju se jednom U engleskom jeziku slovo e dolazi najee. Za njim dolaze: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, l, g, m, w, b, k, p, q, x, z. je tako esto slovo da nema nijedne reenice, pa ma kako kratka bila, a da se ono u njoj ne javlja ee od svih ostalih slova. Tako imamo osnovu za dalje zakljuke. Poto u naoj tablici najee dolazi broj 8, uzeemo ga kao tajni znak za slovo e. Da bismo ispitali je li nae gledite opravdano, pogledajmo nalazi li se broj 8 esto puta udvoje jer se e esto udvaja u engleskom jeziku, kao na primer u reima meet, fleet, speed, seen, been, agree itd. Na naem pergamentu broj 8 javlja se udvoje tano pet puta, premda je tajno pismo kratko. U engleskom jeziku od svih rei najee dolaze the102: da vidimo, onda, neemo li nai tri znaka, uvek jednako poredana, od kojih bi poslednji bio 8; ovi znaci bi verovatno zamenjivali re the. Kao to vidite, na pergamentu se nalazi tano sedam takvih slogova, i to na ovaj nain: ; 4 8. Stoga moemo pretpostaviti da znak taka i zapeta predstavlja slovo t, a broj 4 da znai slovo h. Time smo uinili veliki napredak. Poto smo sada odredili jednu re, moemo da odreujemo poetke i svretke drugih rei. Uzmimo pretposlednji sluaj, na samom kraju pisma, gde dolazi slog ; 4 8. Znak taka i zapeta, koji se neposredno nalazi iza sloga ; 4 8 poetno je slovo jedne rei, i od est sledeih znakova poznajemo ih ukupno pet. Ako ove znake zamenimo slovima koja im odgovaraju, a ostavimo jedno mesto prazno za nepoznati glas, onda dobijamo: teeth Ako sad pogledamo celu azbuku, neemo nai nijednog slova koje bi umetnuto izmeu t i eeth davalo zajedno sa ovim glasovima jednu re.

102

the - odreeni lan u engleskom jeziku.

Znak ih na kraju mora, prema tome, da pripada nekoj drugoj rei; ostaju nam jo slova t ee. U reniku nalazimo kao jedinu ovde moguu re tree (drvo). Prema tome, sa znakom koji se nalazi pred tree imamo re the tree (drvo). Ujedno smo nali jedno novo slovo r, koje je ovim znakom predstavljeno. Posle nekoliko znakova nailazimo ponovo na slog ; 48. Tako dolazimo do jednog veeg niza:
the tree; 4 (++34 the ili, ako umetnemo poznata slova: the tree thr ++?3h the. Ako umesto preostalih znakova stavimo takice, dobiemo: the tree thr... h the. Iz ovoga moemo veoma lako da odgonetnemo re through (kroz). Tako dobijamo tri nova slova: o, u i g, koje zamenjuju tajni znaci ++ ? i 3. Ako sada potraimo u tajnom pismu poznate znakove, nai emo na poetku ovaj stav: +83(88 ili u slovima: egree Tako dobijamo sasvim lako re degree (stepen), i moemo da pretpostavimo da znak + znai slovo d. Poemo li za etiri slova dalje od rei degree, naii emo na niz: ;46(;88 Ako umetnemo poznata slova, a nepoznate znake zamenimo takama, proitaemo: ih rtee stav u kome odmah moemo da proitamo re - thirteen (trinaest). Znaci 6 i * znae slova i i n. Na poetku tajnog pisma nalazimo dalje niz: 5 3 ++ ++ +

Postupimo li kao i pre dobiemo re: good (dobar). Zasebno slovo pred good moe da znai samo a,103 obe prve rei glase dakle: a good. Sad je ve vreme da sastavimo klju i tablicu, pa da tako olakamo posao. Ona ima ovakav izgled: 5 znai a, + = d, 8 = e, 3 = g, 4 = h, 6 = i, * = n, ++| = o, (= r, ; = t.
103

a je neodreeni lan u engleskom jeziku.

Dakle, znamo deset najvanijih slova, i jo mi preostaje da vam objasnim kako mi je uspelo dalje odgonetanje. Odgonetnuvi tako itav pergament, dobio sam ovaj tekst: A good glass in the bishop 's hostel in the devil's seat fortyone degrees and thirteen minutes north-east and by north main branch seventh limb east side shoot from the left eye ofthe death's-head a bee line from the tree through the shot fifty feet out.104 - Ali - upletoh se ja - jo mi se i sada ini prilino nejasno znaenje ovih rei. Kakav smisao moe ovek da nae u ovom poklapanju: devil's seats, death's heads i bishop's hotels! - Priznajem - ree Legrand - da stvar izgleda teka ako se povrno pogleda. No ja sam svoju panju obratio na to da ovu reenicu ralanim na prirodne delove od kojih ju je sloio sastavlja tajnog pisma. - Hteli ste da stavite interpunkciju? - Tako otprilike. - Ali, kako ste u tome uspeli? - Pomislite da onaj koje pisao nije namerno rastavljao rei jednu od druge, samo da bi oteao reenje. Sada se moglo pretpostaviti da je ovaj ne ba otroumni ovek, kakav je oigledno bio pisar, preterao verovatno u tome. Kada je pri sastavljanju svoga pisma dospeo do jednog mesta, koje je oznaavalo kakav mu drago svretak ili moda kraj reenice, on se pri tome trudio da zbije jo gue svoje znake na tome mestu nego inae. Ako razgledate pergament, nai ete pet mesta na kojima su znaci zblieni na osobit nain. Ovaj klju upotrebio sam da ovako ralanim reenicu: A good glass in the Bishop s hostel in the devil's seat - forty-one degrees and thirteen minutes - north east and by north - main branch seventh limb east side - shootfrom the left eye ofthe death 's head - a bee linefrom the tree through the shotfiftyfeet out. - Ali, ba zbog ove podele, stvar mi je jo nerazumljivija - rekoh ja. - I meni je bila isto tako nekoliko dana - odgovori Legrand raspitujui za mesto nedaleko od o'strva Saliven, koje bi se zvalo Bishop's Hotel (razume se da nisam upotrebljavao zastarelu re hostel). Kako nisam mogao da dobijem nikakvo obavetenje, hteo sam svoja ispitivanja da proirim na vei prostor, da bih postupao to smiljenije, kad mi jednog jutra, sasvim iznenada, pade na um da bi se rei Bishop's Hotel mogle da
104

Jedno dobro staklo u biskupovom dvoru na avoljem sedalu etrdeset ijedan stepen i trinaest minuta sever-severoistono glavna grana sedmi ogranak istona strana zategnuti kanap od levog oka lobanje do drveta preko kuglice pedeset stopa ustranu.

odnose na porodicu Bessop koja je od davnina imala staro vlastelinske dobro, udaljeno etrdeset milja severoistono od ostrva. Otiao sam do plantae da se o tome raspitam kod starijih crnaca. Najzad se seti jedna starica da je ula za Bessop Castle (Besopov dvor), i ree mi i da bi mogla tamo da me odvede; ali, ree, to nije ni dvorac ni gostionica, nego jedna visoka peina. Dadoh joj dobru nagradu, pa, poto je malo premiljala, pristade da me odvede. Peinu naosmo bez osobite tekoe, i ja poeh da istraujem mesto, poto sam najpre enu poslao natrag. Dvor se sastojao od nepravilnih, ispremetanih urvina i peina; jedna od tih peina zape mi naroito za oko svojom visinom, poloajem i udnim oblikom. Popeh se i bacih pogled naokolo, ne znajui ni sam tano ta dalje da preduzmem. Dok sam se tako kolebao i razmiljao, ugledah najedanput jednu uzanu isturenu kamenu gredu na istonoj strani peine, otprilike tri stope ispod vrha na kome sam se nalazio. Ta greda trala je napred nekih osamnaest palaca, iroka samo jednu stopu, a zbog udubljenja, koje se nalazilo odmah vie nje, mnogo je liila na duboke naslonjae naih predaka. Nisam sumnjao da je to avolsko sedalo, koje je pominjano u pergamentu; i sada mi je cela tajna izgledala jasna. Sada sam znao da je dobro staklo moglo znaiti samo dogled, jer re staklo pomorci retko upotrebljavaju i u drugom smislu. Trebalo je, a da to nije teko razumeti - da upotrebim dogled, i to u tano odreenom pravcu. To je, kako mi se inilo, bilo naznaeno u onom odeljku pergamenta u kome se govori o 41 stepenu, 13 minuta i severoseveroistonom pravcu. Veoma uzrujan, pohitao sam kui, uzeo dogled i povratih se natrag peini. Spustio sam se sa vrha na isturenu stenu i opazio da se na njoj moglo stajati samo na osobit nain. Ova injenica kao da je potvrivala ispravnost moga nasluivanja. Razumljivo je da su se 41 stepen i 13 minuta mogli da odnose samo na ugao koji bi imali da zatvaraju pravac gledanja i vidljivi horizont, jer je horizontalni poloaj bio jasno odreen reima severo-severoistono. Odmah sam odredio severo-severoistoni pravac pomou depnog kompasa; zatim, poto sam postavio dogled koliko sam tanije mogao, otprilike pod uglom od 41 stepena, dizao sam ga oprezno i sputao, dok mi panju nije privukla udnovata istina u liu nekog udaljenog stabla, koje se znatno izdizalo iznad ostalog drvea. U sredini ove istine spazio sam belu pegu; ali nisam mogao da odredim ta je to bilo. Poto sam paljivo udesio otrinu dogleda, ugledao sam ljudsku lobanju.

Posle ovog otkria zagonetka mi je bila jasna, jer su se rei glavna grana sedmi ogranak istona strana mogle da odnose samo na mesto na kome je lobanja uz drvo bila privrena, a rei zategnuti kanap od levog oka lobanje bile su takoe sasvim razumljive. Shvatio sam da je trebalo spustiti jednu kuglicu kroz levo oko lobanje, a da pravac izmeu stabla i kuglice do mesta na koje bi kugla udarila, produen za pedeset stopa, mora da oznauje mesto na kome se nalazi blago. - Sve je to veoma jasno - rekoh - i mada je vesto kombinovano, ipak je veoma jednostavno. ta ste radili poto ste ostavili Besopov dvor? - Kada sam paljivo odredio poloaj drveta, krenuo sam kui. im sam ostavio avolje sedalo, nestade iz vida okrugla istina i nisam vie mogao da je ugledam ma u kom bilo pravcu. Na ovom putovanju do Besopova dvora pratio me je Jupiter, koji je ve nekoliko nedelja bio zabrinut zbog moga udnovatog ponaanja i nikako nije hteo da me puta samog. Idueg dana ustao sam veoma rano, izmakao njegovoj panji i uputio se prema breuljcima da potraim stablo. Naao sam ga posle velikog truda. Kada sam predvee doao kui, hteo je Jupiter da me izdeveta. Drugi deo pustolovine znate. - Da - rekoh - samo ne mogu sebi da objasnim va nain govora i vae ponaanje kad ste jelenka o kanapu vitlali po vazduhu. Morao sam svakako da pomislim da ste poludeli! I zato ste uporno hteli da spustite bubu kroz lobanju, umesto da prosto proturite kakav visak? - Ljutilo me to ste me smatrali za ludog, pa sam hteo da vas malo nasamarim. Stoga sam vitlao jelenka po vazduhu; zato je morao Jupiter da ga popne na drvo i proturi kroz levo oko mrtvake glave! - Sada mi je jasno sve, sem jedne stvari. ta znae oni kosturi koje smo nali u jami? - O tom pitanju ne znam nita odreenije od vas. Mogu samo da nagaam - premda bi bilo uasno da verujem u takve grozote. Kidu je - ako je zaista Kid zakopao ovo blago - bila potrebna za taj posao pomo; pa, kada je posao bio svren, moglo mu se uiniti za umesno da smakne sa ovoga sveta one kojima je bila poznata tajna. I dok su njegovi pomonici bili jo u jami, bilo je dovoljno da mlatne motikom dvaput ili desetak puta. Ko bi to znao! 1843. Preveo: Momilo Joji

CRNA MAKA
Ne mogu oekivati da e mi se verovati tako udnovat, pa ipak tako jednostavan dogaaj, koji u sada ispriati. Bilo bi ludo od drugih ljudi zahtevati da prime za istinu ono to ni sam moj razum ne moe da shvati. Pa ipak, nisam lud; a siguran sam i da ne sanjam. Ali sutra u umreti, pa bih danas hteo da olakani svoju savest. Namera mi je da svojim blinjima ispriam kratko i jasno niz domaih doivljaja. Oni su me najpre zbunjivali i muili, i najzad su me upropastili. Neu pokuavati da ih objasnim. Za mene su bili uasni, dok se drugima moda ine vie smeni nego strani. Moda e nekad, docnije, neka obdarena linost umeti da objasni moja fantastina privienja kao svakodnevne, same po sebi razumljive pojave; ali, to bi morao da bude bistar, otrouman i manje razdraljiv od mene duh, koji bi u dogaajima o kojima ja s jezom govorim, video samo obine odnose izmeu uzroka i posledice. Ve od moje rane mladosti smatrali su me neobino uzbudljivim i nenim. Moja dobrodunost tako se jako ispoljavala da je izazivala ruganje mojih drugova. Voleo sam naroito ivotinje, i roditelji bi me osobito obradovali kad bi mi doneli u kuu neka od tih milih stvorenja. Svaki slobodan trenutak provodio sam sa njima, a najsreniji sam bio kad sam mogao da ih hranim i milujem. to sam bivao stariji, i ta ljubav je rasla, i ak u zrelo doba bila mi je izvor najlepe radosti. Ko je ikada voleo pametnog i vrednog psa tome ne moram da kaem sa kakvom zahvalnou ivotinja ume da nagradi i najmanji znak nae nenosti. Nesebina i portvovana ljubav ivotinje ima u sebi neega to duboko dira u srce svakoga ko je imao esto priliku da posmatra bedno prijateljstvo i ovetalu vernost ljudsku. Rano sam se oenio i bio srean to sam u svojoj eni naao srodnu duu. Uoivi moju ljubav prema ivotinjama, ona nije proputala nijednu priliku a da mi ne pokloni najlepe primerke. Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunia, jedno majmune i jednu maku. Ova maka bila je neobino krupna i lepa ivotinja, potpuno crna; odlikovala se vanrednom razboritou, i moja ena, koja inae nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je esto na staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne make uklete vetice. Time ona nije mislila nita ozbiljno; ja to spominjem samo stoga to mi to pade na pamet.

Maka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kui. Sa tekom mukom mogla se uzdrati da me ne prati i na ulici. Nae prijateljstvo trajalo je vie godina, no, za to vreme (stid me je da priznam) prokleti alkohol iskvari moj karakter. Postajao sam iz dana u dan udljiviji, razdraljiviji i bezobzirniji prema svetu. Ni u razgovoru sa svojom enom nisam mogao da se uzdrim od surovih i grubih rei. Najzad sam poeo da je tuem. ivotinje su morale da pate zbog moje nepostojane udi. Nisam ih samo zanemarivao, tavie ja sam ih i zlostavljao. Mada me nita nije moglo zadrati da ne istuem kunie, psa ili majmuna, kad bi sluajno ili iz stare privrenosti, istrali da me sretnu, ipak sam umeo uvek toliko da se savladam, da na Plutonu ne iskalim svoju zlovolju. Ali, bolest mi se sve jae pogoravala - te najzad i Pluton, koji je meutim ostario i zbog toga postao zlovoljan, morao je da trpi da se i na njemu iskaljuje moja zlovolja. Vraajui se jedne veeri dobro nakresan kui iz jedne gradske krme, uvrteo sam sebi u glavu da me maka vie ne podnosi. epah je, no ona me, u strahu od moje jarosti, ugrize malo za ruku. Ja se pomamih. Sam sebe nisam mogao da prepoznam. Kao da mi se odjednom dua otrgla i pobegla iz tela, a neka avolska pakost, jo nadraena alkoholom, ispunila svaku esticu. Izvukoh noi iz depa od kaputa, otvorih ga, epah nesrenu ivotinju za vrat i iskopah joj sasvim lagano jedno oko. Crvenim od stida, a strahovita jeza me obuzima dok opisujem ovaj prokleti i zloinaki in. Kad sam se sutradan posle spavanja istreznio i od svog pijanstva potpuno osvestio, obuze me oseanje uasa i kajanja zbog svog gadnog postupka, ali to je bilo sasvim slabo polovino oseanje, jer dua u tome nije imala nikakvog udela. Ponovo ogrezoh u svoj raspusan ivot, i u vinu utopih svaku uspomenu na to delo. U meuvremenu, maka se lagano oporavila. Prazna ona duplja pruala je, istina, straan prizor, ali, kao da ivotinja nije oseala nikakve bolove. Ila je kao i obino po kui, ili je, to nimalo nije udno, od mene beala s uasom, im bi me ugledala. Svoje negdanje duevne osobine nisam bio jo sasvim izgubio, pa me u srce dirala oigledna mrnja jednog stvorenja, koje me nekad toliko volelo. No, ovo oseanje ustupi ubrzo mesto ljutini. Zatim zagospodari mnome jo neki duh pakosti da bi me potpuno i do kraja upropastio. O ovome duhu filozofija mnogo ne govori. Sad sam sasvim siguran, kao to zaista imam ivu duu, da je i duh pakosti jedan od najiskonskijih i najjaih nagona, elementarno svojstvo koje u

oseajnom ivotu ovejem da je smisao njegovom karakteru. Ko nije sto puta sebe uhvatio pri kakvom gadnom ili smenom inu koji je izvrio samo zbog toga to nije trebalo da ga izvri? Zar nam nije uvek prijamo, uprkos naem jasnom rasuivanju, da prekrimo zakon jedino stoga to je zakon? Ovaj duh pakosti, kao to rekoh, sasvim me je upropastio. Neobjanjiva elja due da samu sebe mui, da vri nasilje nad svojom sopstvenom prirodom, da ini nepravdu radi nepravde, nagnala me je na dalja zlostavljanja i podstakla me da jo poveam muke nevine bezazlene ivotinje. Jednog dana namakoh joj hladnokrvno omu oko vrata i obesih je o jednu granu; obesih je, sa suzama u oima i gorkim kajanjem u srcu obesih je, jer sam znao da me je volela, jer sam oseao da mi nije dala nikakvog povoda za ovo grozno delo; obesih je, a znao sam da je moj postupak greh, smrtan greh, koji dovodi u opasnost spasenje moje besmrtne due i udaljuje me moda i od beskrajne milosti premilostivog i stranog tvorca. Prve noi posle ovog svirepog dela tre me iz sna uzbuna zbog poara. Zavese oko moje postelje buktale su u plamenu. Cela kua je gorela. Moja ena, jedna sluavka i ja jedva smo spasli ivote iz ognja. Sve je bilo uniteno; plamen je progutao sve moje zemaljsko imanje, i ja bez otpora padoh sada u oajanje. Nisam toliko slab da bih ovu nesreu i grozno delo dovodio u neku zajedniku vezu kao uzrok i posledicu. Ali, ja priam samo povezani niz injenica, pa stoga nita ne bih hteo da izostavim. Idueg dana posle poara posetio sam ruevine. Svi zidovi, sem jednoga, bili su porueni, a to je bio unutranji zid, otprilike u sredini kue, uz koji je pre bilo postavljeno uzglavlje moje postelje. Na njemu se gotovo sav malter odupro vatri, zbog toga, tako sam smatrao, to je zid nedavno bio malterisan. Oko ovog zida skupila se gomila sveta, i mnogi od njih kao da su veoma paljivo posmatrali jedno odreeno mesto. Rei Neobino!, udnovato! i slini izrazi probudie u meni radoznalost. Prioh blie i spazih, na belom zidu, kao utisnuti bareljef jednu ogromnu maku. Otisak je bio neobino veran prirodnom liku. ivotinja je oko vrata imala namaknuto ue. Kada sam prvo ugledao tu utvaru - jer drukije nisam mogao ni da pomislim - zgranuh se od uda i uasa. Polako se pribrah. Setih se da sam obesio maku iza kue u vrtu. Na uzbunu zbog poara provalila je gomila u taj vrt, i neko mora da je otkinuo ivotinju i bacio kroz otvoreni prozor u moju sobu. Verovatno je to uinjeno s namerom da me probude. Kada su se zidovi ruili, pritisnuli su rtvu moje svireposti uz svezi malter i pod

uticaj em vatre kre se spojio sa amonijakom iz leine, te je na sebi otisnuo sliku koju sam sada video. Mada sam bio zadovoljan ovim objanjenjem, ipak nisam mogao da umirim svoju savest. itave mesece proganjala me je slika ove make, dok se u meni budilo nekakvo neodreeno oseanje koje mi je liilo na kajanje. Iao sam tako daleko, da sam ak zaalio to sam izgubio ivotinju, i po raznim krmama, koje sam sada esto poseivao, poeo sam da traim maku, koja bi, to je mogue vie, bila slina mrtvoj, ne bi li mogla da je zameni. Jedne noi dok sam, upola otupeo, sedeo u jednoj isuvie ozloglaenoj jazbini, skrenu mi najedared panju na sebe nekakav crn predmet, koji je leao na ogromnom buretu od rakije ili ruma, koji su predstavljali glavni nametaj ovog pakla. Poto sam ve podue neprekidno buljio u tom pravcu, zaudio sam se kako nisam ranije opazio taj crni predmet. Primakoh mu se i dodirnuh ga rukom. Bila je to neka velika maka, isto tako velika kao moj mrtvi ljubimac, i bezmalo, tako mu je bila slina da ovek ne bi mogao da ih razlikuje. Samo, dok Pluton nije imao na sebi nijedne bele dlake, kod ove ivotinje opazio sam, nesumnjivo, nejasnu belu pegu, koja se protezala gotovo preko celih grudi. im sam dodirnuo maku, ona se podie, predui i tarui se o moju ruku, kao da je bila veoma ushiena to sam na nju obratio panju. To je bila ivotinja kakvu sam traio! Odmah sam hteo da je otkupim od krmara; ali, on nije nita traio za maku, nije uopte nita znao o njoj, jer je dotada nije ni video. Nastavih da je milujem, a kada sam poao kui, ivotinja kao da je htela da me prati. Ja joj to dozvolih, a usput sam se saginjao s vremena na vreme da je pomilujem. U mome stanu odmah se odomaila i postala brzo ljubimica moje ene. Posle kratkog vremena, probudi se u meni estoka odvratnost prema maki. To je bilo ba suprotno mome oekivanju; ni sam ne znam kako i zato - njeno neprestano ulagivanje najpre mi je postalo dosadno, pa mi se najzad zgadilo. To oseanje zlovolje i odvratnosti pretvorilo se postepeno u najogoreniju mrnju. Izbegavao sam ivotinju. Neko oseanje stida i seanje na moju preanju svirepost uzdravali su me ipak da je ne tuem. Nekoliko nedelja savlaivao sam se da je ne tuem i ne muim; ali, moja odvratnost rasla je polako. Beao sam od ove make kao od otrovnog daha kuge. Moju mrnju pojaavalo je i otkrie da je i ovoj maki, kao i Plutonu, iskopano jedno oko. No, ba zbog ove okolnosti porasla je ljubav

moje ene prema ovoj ivotinji, jer je u velikoj meri bila proeta onim oveanskim oseanjima, koja su ranije mnome vladala i bila za mene izvor tako este i iste radosti. to je mene vie obuzimala odvratnost prema maki, to je ona prema meni bivala nenija. Proganjala me na svakom koraku takvom tvrdoglavou, o kojoj u samo tekom mukom kod itaoca stvoriti priblian pojam. Kada bih seo, zavukla bi se pod moju stolicu ili bi mi skoila u krilo i obasula me odvratnim milovanjem. Kada bih ustao da idem, zaplitala bi mi se meu noge i skoro bi me sruila, ili bi se zakaila dugim i otrim kandama o moj kaput i uspuzala se uz mene. U takvim trenucima bio sam esto u iskuenju da je jednim udarcem pesnice usmrtim, ali, svaki put sam odustajao, jedno zbog seanja na svoj preanji zloin, ali, najvie - to moram odmah da priznam - iz bezgraninog straha od ove ivotinje. Taj strah nije bio od telesnih povreda koje bi maka mogla da mi zada - ne znam ni sam kako bih objasnio svoje udnovato oseanje. Stid me je da priznam - ak i u ovoj zloinakoj eliji stid me da priznam - da su uas i strah, koje je ivotinja budila u meni, postajali nepodnoljivi, stvarajui takav komar da se od njega ne moe lui zamisliti. ena mi je vie puta obratila panju na udnovat oblik bele pege, koju sam ve spomenuo, jer je to bila jedina vidljiva razlika izmeu ove ivotinje i one koju sam umorio. italac e se setiti da se ova pega, bez obzira na veliinu, pokazala prvo samo u nejasnim konturama. Malo-pomalo, razvijajui se jedva primetno, postadoe mutne crte jasnije, mada se moj razum dugo vremena uzalud opirao da u to poveruje. Ocrtavale su oblik jednog predmeta, koji samo sa uasom spominjem, jer mi je vie od svega ostalog na svetu ulivao odvratnost i strah tako da bih ivotinju tukao, samo da sam se usuivao. Bila je to - velim - slika neeg stranog, neeg groznog - slika veala! O, uasno, strano obeleje zloina, agonije i smrti! Sada sam bio zaista bedan, bedniji od ijednog ljudskog stvora. I jedna glupa ivotinja, koju sam potcenjivao kao i onu to sam ubio, jedna glupa ivotinja bila je kadra tako da me mui, mene, oveka stvorenog po slici uzvienog Tvorca! Danju me nije putala ni za trenutak samog, a nou su me svakog asa muili jezivi snovi i kada bi me iz sna probudio nekakav neiskazani strah, oseao sam topli dah ivotinje na svome licu i njeno teko telo pritiskivalo mi je grudi kao mora, koja veno titi i koje se ne moe osloboditi. Poslednji, slab ostatak dobrih sklonosti u meni podlegao je takvim mukama. Pakosne misli bile su mi jedini bliski znanci, a to su bile

najmranije, najodvratnije misli. Moja unutranja uobiajena izmuenost pretvorila se u divlju mrnju prema svemu i svaemu, prema celom oveanstvu. A rtva mojih naglih, estih i neobuzdanih ispada besnila, bila je, avaj, moja sirota ena, koja je utke podnosila sve, mnogo patila, i nikad se nije tuila. Jednoga dana sie ona sa mnom radi nekog domaeg posla u podrum stare kue, u kojoj smo sada morali da stanujemo zbog svog siromatva. Maka poe za mnom niz strme stepenice i umalo me ne obori, izazivajui u meni bes. Zaboravivi u svojoj izbezumljenosti detinjasti strah koji mi je dosada uzdravao ruku, zgrabih sekira, zamahnuh na maku i sigurno bih je smodio da ju je seivo zakailo. Ali, ena mi zadra ruku. Njeno posredovanje razbukta u meni avolski bes. Odgurauh je od sebe i razmrskah joj sekirom lobanju. I ne jauknuvi, srui se ona na zemlju. Kad sam izvrio odvratno ubistvo, odmah poeh mimo da razmiljam, kako bih sakrio le. Znao sam da ga ne mogu otpremiti iz kue ni po danu a ni po noi, a da me ne opaze susedi. Mnogo planova vrzmalo mi se u glavi. Tako sam bio smislio da telo iseem na sasvim male komadie i da ga spalim. Onda sam hteo da ga zakopam u podrum. Razmiljao sam, takoe, ne bi li bilo bolje da ga bacim u bunar u dvoritu, ili da ga stavim u kakav sanduk, koji bi nosa mogao kao robu da iznese iz kue. Najzad mi pade na um jedna misao, koja mi se uini najprihvatljivija. Odluih da le uzidam u podrum, kao to su, po starim priama, nekada, u staro doba, radili kalueri sa svojim rtvama. Podrum kao da je bio stvoren za ovaj cilj. Zidovi su mu bili lako graeni i nedavno olepljeni sveim malterom, kome vlani vazduh nije dao da se osui. Sem toga, olakao mi je posao neupotrebljavani kamin u jednom zidu koji je bio zaravnjen i izjednaen sa ostalim zidovima. Nisam sumnjao da u na ovoj strani lake povaditi cigle, i da u, poto le sakrijem unutra, otvor moi tako zazidati da niko nikad nita ne posumnja. Nisam se prevario u svom raunu. Jednom gvozdenom polugom rasklimao sam i povadio cigle, zatim sam paljivo naslonio le na unutranji zid, podupro ga tako da je stajao uspravno, a rupu sam opet zazidao bez velike tekoe, isto onako kao to je i pre bilo. Uspeo sam bez mnogo muke da zamesim neku vrstu maltera, koji nije mogao da se razlikuje od onoga po ostalim zidovima, i da njime paljivo premaem svoje zidarsko delo. Kada je i to bilo gotovo, oseao sam se veoma zadovoljnim to je sve u redu. Nije mogao da se opazi ni najmanji trag moga rada. Sa poda sam uklonio otpatke sa najveom panjom. Obazirao

sam se pobedniki i rekao samom sebi: Bar ovde mi rad nije bio uzaludan. Zatim sam potraio maku, koja je bila kriva za svu tu nesreu; bio sam vrsto odluio da je smaknem. Da mi je u tom trenutku istrala na put, sudbina bi joj bila zapeaena. No, lukava ivotinja bee videla moj pomamni nastup, pa kao da je znala da mi u sadanjem raspoloenju ne sme izai pred oi. Nemogue je zamisliti ili opisati ono duboko, blaeno oseanje olakanja, koje sam osetio, jer je bilo nestalo proklete ivotinje. I nou me je ostavila na miru, te sam spavao dubokim i mirnim snom prvi put posle one noi kad sam je doveo kui. Ali, spavao sam, spavao, iako je teko ubistvo lealo na mojoj dui. Proe drugi i trei dan, a moj muitelj se ne pojavi. Odahnuo sam, jo jednom kao slobodan ovek. ivotinja je od uasa pobegla od kue za svagda. Nikad je vie neu videti! Mojoj srei nije bilo kraja! Seanje na moje odvratno delo malo me je uznemiravalo. Povede se ak i istraga, ali, naravno, nita ne bi pronaeno. tavie, morao sam da dopustim i kunu premetainu; ali i ona proe bez uspeha. Spokojno sam mogao oekivati srenu budunost. etvrtog dana posle ubistva banu neoekivano policija, da jo jedanput izvri pretres. Poto sam bio uveren da se moje skrovite ne moe nai, na meni se nije opaao ni najmanji trag zbunjenosti. inovnici me pozvae da ih pratim pri ovoj kunoj premetaini. Nijedan budak ni ugao ne ostavie nepregledan. Najzad, sioe po trei ili etvrti put u podrum. Iao sam pred njima, ne zadrhta mi nijedan mii, dok mi je srce tako mimo kucalo kao kod oveka koji spava iste savesti. Skrtenih ruku na grudima, koraao sam bezbrino po podrumu. Smatrajui da su zavrili svoj posao, policajci se spremahu da idu. Grudi moje htedoe da prsnu od radosti. Morao sam nai i neku pobedniku re kojom bih udvostruio njihovo uverenje o mojoj nevinosti. Gospodo - rekoh, dok su se peli uz stepenice - radujem se mnogo to sam ublaio vau sumnju. elim vam u budunosti svako dobro i malo vie uljudnosti. Nego, gospodo, ovo je veoma dobro graena kua. (U besnoj elji da kaem neto spokojnim glasom, teko da sam znao ta uopte govorim.) Mogu vam rei, jedna izvanredno solidna kua. Ovi zidovi - vidite li, gospodo? - veoma su jaki. I tada, luaki kooperan, stadoh da udaram estoko palicom koju sam drao u ruci, ba po onom zazidanom mestu, iza koga je bilo mrtvo telo moje mile ene. Kad... sauvaj i odbrani me Boe od kandi sataninih! - tek to se stiao odjek mojih udaraca a iz groba odgovori jedan glas: kao vapaj, koji

je isprva bio tih i malaksao, kao piska malog deteta; ali odmah zatim pree u tako neprekidan zvonak jauk, da groznijeg nikad nisam uo, pa onda odjeknu stravino, pobedniko zavijanje kakvo moe da dopre samo iz pakla, iz grla onih koji su osueni na vene muke. Nemogue je da ispriam ta sam osetio u tom trenutku! Izvan sebe, zateturah se prema suprotnom zidu. Jedan trenutak, inovnici su stajali na stepenicama nepokretni i obuzeti uasom. Ali, odmah zatim latie se posla desetak snanih ruku da razore zid. Kada se zid sruio, pred njihovim oima, uspravan, obliven krvlju pokaza se le, koji je ve jako poeo da trune. A na glavi lea, irom razjapljenih crvenih eljusti i jednim sjajnim okom, uala je grozna maka, koja me je svojom moi navela na ubistvo i sad me izdajnikim svojim glasom predala delatima. To udovite bio sam zazidao u grob zajedno sa mrtvim telom. 1843. Preveo Momilo Joji

UKRADENO PISMO
Nil sapientiae odiosius acumine nimio. Mudrosti nita nije mrskije odpreteranog otroumlja. Seneka Jedne vetrovite veeri, ujesen 18.., u Parizu, dvostruko sam uivao u drutvu mog prijatelja S. Ogista Dipena, dok smo, razmiljajui i puei lule, sedeli u njegovoj maloj biblioteci, u ulici Dono br. 33, trei sprat, Faubourg St. Germain. utali smo razmiljajui vie od jednog sata; posmatrau sa strane moglo se uiniti da smo obojica zauzeti jedino puenjem. to se mene tie, ja sam u mislima ponavljao najzanimljivija mesta iz razgovora koji smo imali poetkom veeri; razmiljao sam o stvarima u vezi sa ulicom Morg i misterijem oko ubistva Marije Roe. Doao sam do zakljuka da ta dva dogaaja imaju meusobnu vezu, kad se vrata naeg stana otvorie i pred nama se pojavi gospodin G., prefekt parike policije. Poelesmo mu srdanu dobrodolicu; o njemu smo imali miljenje da je zabavan ovek, ali nismo mnogo cenili njegove sposobnosti. Nismo ga bili videli ve nekoliko godina. Sedeli smo dotle u mraku, i Dipen sad ustade da upali lampu, ali ponovo sede ne uinivi to, jer G. ree da je doao da se savetuje sa nama, ili, bolje reeno, da trai savet od mog prijatelja, u vezi s jednom zvaninom stvari koja mu je zadavala dosta brige. - Ako je u toj stvari potrebno razmiljanje - primeti Dipen, koji bee ustao da zapali lampu - mnogo emo bolje stii do cilja ovako u mraku. - Jo jedna vaa nastrana besmislica - ree prefekt, koji je imao obiaj da kae za sve stvari da su nastrane ukoliko su one bile iznad njegova shvatanja, a takvih nastranosti za njega je bilo neizmerno mnogo. - Sasvim tano - ree Dipen, poto ponudi posetiocu lulu i privue mu jednu udobnu stolicu. - Kakva je nevolja? - upitah. - Nadam se da nije opet neko ubistvo? - O ne? Nije u pitanju ubistvo. Cela stvar, zaista, toliko je prosta, i ja nimalo ne sumnjam da emo je mi zajedniki veoma lako reiti; sem

toga, smatrao sam da bi Dipen voleo da uje pojedinosti, jer je u pitanju krajnja nastranost. - Prosto i nastrano - ree Dipen. - Pa, da. Ali, ipak, ne sasvim. Stvar je u tome to smo svi mi u prilinoj nedoumici, jer je stvar toliko prosta a ipak nas je sve redom dovela u zabunu. - Moda vas je ba to to je stvar preterano prosta navelo na greku - ree moj prijatelj. - Govorite besmislice! - odgovori prefekt, smejui se srdano. - Moda je misterija suvie obina - ree Dipen. - Oh, dragi Boe! Ko je jo uo ovako neto? - Moda suvie oigledna? - Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ho-ho-ho! - smejao se grohotom na posetilac veoma raspoloen. -Oh, Dipen, umreu od smeha! - Pa, u emu je, najzad, cela stvar? - zapitah. - Lepo, rei u vam - odgovori prefekt, poto povue dugo i duboko iz lule, smetajui se u fotelju. - Ispriau vam sve u nekoliko rei. Ali, pre no to ponem, dozvolite mi da vas upozorim da je u pitanju stvar koja zahteva najveu tajnu i da u posigurno izgubiti poloaj koji sad zauzimam ako se dozna da sam u tu stvar posvetio bilo koga. - Nastavite - rekoh. - Ili nemojte - ree Dipen. - Pa, lepo. Primio sam lini izvetaj sa jednog veoma visokog mesta da je izvestan dokumenat od neobino velike vanosti ukraden iz kraljevskih apartmana. Zna se osoba koja ga je ukrala: to je van svake sumnje. Videli su je kada je uzela dokumenat. Zna se isto tako da je dokumenat jo uvek kod nje. - Kako se to zna? - zapita Dipen. - To je jasan zakljuak - odgovori prefekt - koji nam da je sama priroda dokumenta i posledice koje bi se odmah pojavile im bi dokumenat prestao da bude vlasnitvo lopova. Drugim reima, da bi ga upotrebio, on mora dobro da spremi plan za njegovu upotrebu. - Budite malo jasniji - rekoh. - Pa, ja mogu da idem toliko daleko da kaem da taj dokumenat daje priteaocu izvesnu vlast na izvesnom mestu, gde je ta vlast ogromno vana. Prefekt je bio poeo da govori diplomatskim renikom. - Ja jo uvek ne razumem potpuno - ree Dipen. - Ne? Dobro. Otkrivanje dokumenta treoj osobi, koja nee biti imenovana, dovelo bi u pitanje ast osobe na veoma visokom poloaju: ta

okolnost da je priteaocu dokumenta preimustva nad uzvienom osobom ija se ast i spokojstvo nalaze u velikom riziku. - Ali to preimustvo - umeah se - zavisie od toga da li kradljivac zna da pokradeni zna ko je kradljivac. Ko e se usuditi... - Kradljivac - ree G. - je ministar D., koji se usuuje da ini sve, od najpristojnijih do najnepristojnijih stvari. Nain na koji je kraa izvrena isto toliko je vet koliko i smeo. Dokumenat o kome je re priznau da je to jedno pismo - dobila je jedna osoba koja je bila pokradena u kraljevskom budoaru. Za vreme dok je ta osoba itala pismo, bila je iznenaena ulaskom jedne druge visoke linosti, od koje je ona naroito imala razloga da pismo sakrije. Posle uzaludnih pokuaja da pismo stavi u fioku, ta osoba je bila prinuena da ga ostavi na sto onako otvoreno. Adresa je bila odozgo, dok je sadraj bio nevidljiv i pokriven. U tom kritinom trenutku uao je ministar D.; njegovo levo oko smesta je primetilo pismo, prepoznalo rukopis na adresi, primetilo zabunu osobe kojoj je pismo bilo adresirano, i on je proniknuo u tajnu. Radei brzo i veto, kao to je to njemu ve svojstveno, izvadio je jedno pismo priblino slino pismu o kome je re, otvorio ga nameravajui da ga proita, a zatim ga stavio blizu onog prvog. Referisao je oko petnaest minuta o dravnim poslovima. Najzad, odlazei, uzeo je sa stola pismo koje nije njemu pripadalo. To je primetila osoba ije je bilo pismo, ali, prirodno, nije mogla da obrati panju na to u prisustvu tree osobe koja je stajala blizu nje. Ministar je iziao ostavljajui svoje sopstveno pismo - beznaajno pismo na stolu. - Sad, dakle - ree Dipen - imate iscrpno objanjenje za ono to ste vi nazvali preimustvom - kradljivac zna da pokradeni zna koje kradljivac. - Tako je - ree prefekt - a vlast koja je time steena za vreme nekoliko proteklih meseci uticala je na politike poslove u zastraujuem obimu. Pokradena osoba svakim danom sve vie je ubeena da treba ponovo da doe do svoga pisma. Ali to, prirodno, ne moe da postigne javno. Na kraju krajeva, dovedena do oajanja, osoba je celu stvar poverila meni. - A kojoj bi drugoj - ree Dipen, usred jednog divnog koluta dima kojoj bi drugoj otroumnoj osobi, u licu agenta, mogla da bude poverena ta stvar? - Vi mi laskate - odgovori prefekt - ali je moguno da takvo miljenje moe da bude prihvaeno.

- Jasno - rekoh - kao to ste primetili, da je pismo jo uvek kod ministra; dokle god je kod njega a nije upotrebljeno, to mu daje tu vlast? Sa upotrebom pisma nestaje i vlasti. - Tano - ree G. - Na osnovu tog zakljuka ja sam nastavio da radim. Prva mi je briga bila da izvrim podroban pretres u ministrovoj kui. Glavna tekoa pri tome nalazila se u okolnosti to sam morao da traim bez njegovog znanja. Usled svega toga nalazio sam se u opasnosti da mu dam razlog da nam pokvari plan. - Ali - rekoh - vi ste potpuno au fait 105 to se tie pretresa. Parika policija radila je te stvari esto i ranije. - O, da. Zbog toga se ja nisam uznemiravao. Ministrove navike davale su mi, takoe, veliko primustvo. On je esto odsutan od kue po celu no. Njegova posluga nije velika. Sluge spavaju daleko od odaja gospodarevih, a kako su u veini Napolitanci, nije ih teko napiti. Ja imam kljueve, kao to znate, kojima mogu da otvorim svaku sobu ili kabinet u Parizu. Za vreme od tri meseca nije prola no koju ja veim delom ne bih iskoristio, i to lino, za pretre-sanje kue ministra D. U pitanju je moja ast, i, da odam tajnu, nagrada je ogromna. I tako ja nisam odustao od traenja sve dok nisam postao sasvim siguran da je lopov lukaviji od mene. Siguran sam da sam preturio svaki budak i svaki ugao mesta na kome je bilo moguno da je pismo sakriveno. - Ali, zar nije moguno - dodadoh - da pismo moe isto tako da bude u ministrovom vlasnitvu, to je nesumnjivo tano, iako je sakriveno na nekom drugom mestu, a ne u samoj njegovoj kui? - Teko da je to moguno - ree Dipen. - Sadanje izuzetne prilike na dvoru, a naroito intrige za koje se zna da je u njih umean D., daju trenutnu vanost dokumentu - verovatnou da bude izvaen svakog trenutka - a to je isto toliko vano koliko i biti vlasnik pisma. - Verovatnou da bude izvaeno? - upitah. - To e rei da bude uniteno - ree Dipen. - Tano - primetih. - Pismo se nalazi u kui. Da se ono nalazi u ministrovom vlasnitvu moemo smatrati kao vie nego sigurno. - Sasvim - ree prefekt. - Dvaput je bio napadnut iz zasede od razbojnika, i bio je paljivo pretresen pod mojim linim nadzorom. - Mogli ste da utedite sebi tu neprijatnost - ree Dipen. - D., pretpostavljam, nije potpuna budala, pa, poto to nije, sigurno je predvideo te napadae kao neto sasvim prirodno.
105

au fait (franc.) - u pravu.

- Nije potpuna budala - ree G. - Ali je pesnik, smatram, samo jedan korak od budale. - Tano - ree Dipen zamiljeno, posle jednog dubokog dima iz lule - ja sam takoe pravio izvesna smena stihotvorenija. - Pretpostavljam - rekoh - da ste podrobno vrili pretrese. - Nego ta! Radili smo svojski i traili svuda. Ja imam veliko iskustvo u tim stvarima. Pretresao sam unutranjost zgrade, sobu po sobu; celu nedelju, iz noi u no, posveivao sam samo jednoj sobi. Pretraili smo, najpre, nametaj u svakom apartmanu. Otvorili smo sve mogue fioke. Pretpostavljam da znate da za jednog iskusnog policijskog agenta ne postoji takozvana tajna fioka. aavko je svaki ovek koji veruje da e ga tajna fioka sauvati od pretresa ove vrste. Radili smo ovako. Uzme se izvestan prostor ili zapremina - predviena za svaki orman. Zatim bi izvukli linije, pedeseti deo te linije nikako nam nije mogao promai. Posle ormana preli smo na stolice. Jastuke na stolicama ispitivali smo finim dugakim iglama, koje ste videli da ja upotrebljavam. Sa stolova smo skidali gornji deo. - Zato to! - Ponekad je gornji deo stola, ili neki drugi slian deo nametaja, podignut od lica koje eli da sakrije neku stvar; zatim je noga izbuena i stvar stavljena u upljinu, a gornji deo opet stavljen na svoje mesto. Gornja i donja ploa kreveta upotrebljavaju se takoe za taj cilj. - Zar upljina ne moe da bude otkrivena kucanjem? - pitao sam. - Nikako; kad se predmet stavi u upljinu, preostali prostor se popuni pamukom. Uostalom, u naem sluaju bili smo prinueni da traimo bez kucanja. - Ali vi niste mogli podii - niste mogli da raskomadate sve delove nametaja u koje je po vaem miljenju bilo moguno neto sakriti. Pismo moe da bude savijeno u tanki spiralni svitak, koji se ne bi razlikovao mnogo po obliku ili veliini od velike pletee igle, i u tom obliku bilo bi moguno uvui ga u preagu stolice, na primer. Niste valjda rastavili sve stolice? - Svakako ne; ali smo uinili neto bolje - ispitali smo noge svih stolica u hotelu, i dabome, zglobove svih vidova nametaja, pomou veoma jakog mikroskopa. Ako bi se naao trag povrede, mi ne bismo oklevali da taj komad nametaja rastavimo smesta. Jedno zrno praine koje ostavlja burgija moglo je da se vidi pod mikroskopom kao jabuka. Svaka neurednost u lepljenju - svaka neobina hrapavost u sastavljanju - bila je dovoljan razlog za rasklapanje.

- Uveren sam da ste ispitali ogledala, izmeu daske i srebrne ploe, zatim krevete i posteljinu, a isto tako zavese i tepihe. - Jo kako; a kad smo bili potpuno zavrili sa pregledom svakog komada nametaja na taj nain, onda smo poeli da pretraujemo samu kuu. Podelili smo njenu unutranju povrinu na delove koje smo obeleili brojevima, tako da nita nije moglo da nam promakne; zatim smo ispitali svaki kvadratni santimetar celog mesta, ukljuujui tu i dve kue koje su se neposredno graniile sa ministrovom, i to mikroskopom, kao i ranije. - Dve susedne kue! - uzviknuh. - Mora da ste imali avolskih neprilika. - Pa i jesmo; ali ponuena nagrada je ogromna. - Niste izostavili ni zemljite oko kue? - Celo zemljite je poploano ciglama. To nam je zadalo prilino truda. Ispitali smo travu izmeu cigala i nali da je nepovreena. - Pregledali ste i papire koji su pripadali g. D. svakako, a i knjige u biblioteci? - Razume se. Otvorili smo svaki paket i zaveljaj; nismo samo otvarali knjige, ve smo okrenuli svaki list svake sveske, ne zadovoljavajui se prostim treskanjem, kao to to imaju obiaj da rade neki nai policajci. Takoe smo merili debljinu svake korice, i to veoma paljivo i uz pomo najsavesnijeg mikroskopskog ispitivanja. Ako je neka od korica imala skoranju povredu, bilo je iskljueno da nam ta okolnost ne padne u oi. Pet ili est svezaka ispitali smo uzdunim probijanjem igala, ba zbog sumnjivih korica. - Ispitali ste i pod ispod tepiha? - Bez sumnje. Pomerili smo svaki tepih i ispitali ivice mikroskopom. - A tapete na zidovima? - Da. - Traili ste u podrumima? - Jesmo. - Onda - rekoh - mora da ste napravili rav proraun, a pismo nije negde na mestu, kao to ste pretpostavili. - Plaim se da ste u pravu - ree prefekt. - ta mi vi savetujete da inim sad, Dipen? - Jo jednom da pretraite celo mesto. - To je sasvim uzaludno - odgovori G. - Ja sam isto toliko siguran da pismo nije u kui, kao to sam siguran da sam iv.

- Nemam boljeg saveta da vam dam - ree Dipen. - Vi, svakako, imate podroban opis pisma? - O, da! - tu prefekt izvadi belenicu, iz koje nam u trajanju jednog minuta proita unutranji, a naroito spoljni izgled dokumenta. Ubrzo poto zavri sa opisom, on nas napusti, toliko potiten koliko nikad ranije nisam imao prilike da vidim tog dobrog gospodina. Otprilike mesec dana kasnije on nam opet doe u posetu i nae nas priblino u istom raspoloenju kao i prvi put. Uze lulu, potegnu, i upusti se u beznaajan razgovor. Najzad ja rekoh: - Dakle, G., kako stoji stvar sa ukradenim pismom? Pretpostavljam da ste najzad promenili miljenje i da ste uvideli da je jedina mogunost prevariti ministra? - Neka je proklet, jesam! Ponovo sam traio u meuvremenu, kao to je Dipen savetovao -ali to je sve bilo uzaludan posao, kao to sam unapred znao da e biti. - Kolika je, rekoste, ponuena nagrada? - upita Dipen. - Pa, veoma velika suma... vrlo izdana nagrada... Ne bih voleo da kaem kolika je tano; ali jednu stvar elim da kaem, a to je da neu oklevati da dam moju linu nagradu od pedeset hiljada franaka svakome ko bi mi mogao dostaviti to pismo. Stvar je u tome to pismo svakim danom dobija sve veu vanost; nedavno je nagrada udvostruena. Ako bude i utrostruena u meuvremenu, ja ne mogu da uinim nita vie no to sam uinio. - Pa da - ree Dipen, oteui rei, izmeu dimova iz njegove lule ja zaista mislim, G., da se vi niste potrudili... do krajnjih granica u toj stvari. Vi biste morali raditi... malo vie, po mome miljenju, a? - Kako? Na koji nain? - Pa... puf, puf... vi biste morali... puf, puf ... upotrebni savet po tom pitanju, a?... Puf, puf... Seate li se prie o Abernetiju? - Ne. Manite se Abernetija. - Sigurno. Manimo ga se vrlo rado. Samo jedno: neka bogata cicija izmisli plan kako da uje od tog Abernetija lekarsko miljenje. Poto je zapoeo u tom cilju obian razgovor u privatnom drutvu, on ispria sluaj svom lekaru, kao da se sluaj tie neke izmiljene linosti. - Pretpostavimo - ree cicija - da su njegovi simptomi takvi i takvi; sad, doktore, ta biste mu vi prepisali da uzme? - Da uzme! - ree Aberneti - pa, da uzme savet, bez sumnje.

- Ali - ree prefekt malo zbunjeno - ja sam sasvim spreman da uzmem savet i da platim za njega. Ja u zaista dati pedeset hiljada franaka svakome ko mi pomogne u ovoj stvari. - U tom sluaju - odgovori Dipen otvarajui fioku i vadei ekovnu knjiicu - vi mi moete smesta ispuniti ek na pomenutu sumu. Kad potpiete, ja u vam uruiti pismo. Bio sam zapanjen. Prefekt je izgledao potpuno kao gromom pogoen. Nekoliko minuta ostade nepokretan i utljiv, gledajui s nevericom moga prijatelja otvorenih usta, oima koje kao da bejahu ispale iz duplji; zatim, pribravi se donekle, on dohvati pero i posle izvesnog kolebanja i povremenih pogleda najzad ispuni ek na pedeset hiljada franaka, potpisa se, pa ga prui preko stola Dipenu, koji ga paljivo savi i stavi u svoju belenicu. Zatim otvori jednu fioku, izvadi odande jedno pismo i predade ga prefektu. A ovaj inovnik ga zgrabi van sebe od radosti, otvori ga drhtavim rukama, baci brz pogled na sadrinu, zatim pojuri ka vratima, urei iz sobe i iz kue bez ikakvog ustruavanja, ne ispustivi ni glaska od trenutka kad mu Dipen ponudi da ispuni ek. Kad on ode, moj prijatelj pristupi izvesnom objanjenju. - Pariki policajci su izvanredno sposobni u svom poslu. Oni su lukavi, pametni, uporni i prilino upoznati sa svim onim to im njihova dunost nalae da znaju. Ali izlaganjem G.-a o nainu istraivanja mesta u kui D. ja nisam bio potpuno zadovoljan - bar to se tie obima radova koje je on preduzeo. - Obima radova koje je on preduzeo? - rekoh. - Da - odgovori Dipen. - primenjene mere nisu uvek jedino najbolje u svojoj vrsti, a daleko su od toga da budu sasvim savrene. Ako se pismo nalazi u oblasti njihovog istraivanja, ti ljudi bi ga bez svake sumnje nali. Ja se samo nasmejah, ali izgledalo je da je sve to je rekao bilo sasvim ozbiljno. - Prema tome, mere su - nastavi on - bile dobre u sutini, i dobro primenjene, ali njihov nedostatak lei u njihovoj primeni na sluaj i na linost. itav niz neobino smiljenih sredstava za prefekta su neka vrsta Prokrustove postelje, prema kojoj je on nasilno prilagodio svoje planove. Ali on je neprestano greio bivajui preterano dubok ili preterano povran u vezi sa problemom, a mnogi ai je razloniji od njega. Ja poznajem jednog od osam godina iji su uspesi u pogaanju u igri par-nepar izazvali opte divljenje. To je prosta igra i igra se sa piljcima. Jedan od igraa dri u ruci izvestan broj kamenia i pita drugog igraa da li mu je broj par ili nepar. Ako je pogodak taan, pogaa dobija jedan, ako je rav

- gubi jedan kameni. Deak o kome priam dobio je sve kamenie u koli. Razume se, on je imao izvestan princip u pogaanju. A on je poivao na prostom posmatranju i odmeravanju lukavstva njegovog saigraa. Na primer, ako bi njegov saigra bio neki ovejani glupak, i sa zatvorenom rukom pitao, je l' par il' nepar? na ai odgovori par, i izgubi, ali prilikom drugog pogaanja on dobije, jer on rasuuje u sebi: glupak je dobio prvi put, njegovo lukavstvo nije vee od moga da opet sakrije par, i on bira par i dobija. Dalje, sa glupakom za stepen pametnijim od prvog on e rasuivati ovako: ovaj drugar je video da sam u prvom sluaju pogodio par, i on e se posluiti, po prvom impulsu, izvesnom varijacijom izmeu para i nepara, kao to je radio prvi glupak, ali posle mu padne na pamet da je to suvie prosta varijacija, pa se najzad odluuje za nepar, kao to je i nameravao prvo. Prema tome mislim da je nepar - on kae nepar i dobija. ta u krajnjoj liniji predstavlja taj nain rasuivanja aievog, koga su njegovi drugovi nazvali batlijom? - To je prosto - rekoh - neka vrsta izjednaavanja otroumnosti onoga koji pogaa sa otroumnou njegovih protivnika. - Tako je - ree Dipen - a na osnovu ispitivanja deakovog kojim je on postigao uspeh u pogledu izjednaavanja ja sam dobio sledei odgovor: Kad elim da doznam koliko je mudar ili glup, ili koliko je dobar ili nepoten neko, ili o emu misli u datom trenutku, ja podeavam izraz svoga lica koliko je god mogue priblinije njegovom, a zatim ekam da vidim kakve misli ili oseanja izbijaju u mojoj svesti ili srcu, pa ih uporeujem i dovodim u vezu sa izrazom. Taj odgovor aia lei u osnovi svih vetakih mudrosti, koje su pripisivane La Rofukou, La Boiou, Makijaveliju i Kampaneli. - A to - rekoh - izjednaavanje pameti onoga koji pogaa sa pameu njegovog protivnika zavisi, ako sam vas pravilno razumeo, od tanosti kojom je sposobnost protivnika ocenjena. - U praktinom smislu zavisi od toga - odgovori Dipen - a prefekt i njegova druina greili su tako esto, prvo, odbacujui to izjednaavanje, i, drugo, ravim ocenjivanjem ili, bolje, potcenjivanjem sposobnosti linosti kojom su bili zauzeti. Oni su uzimali u obzir samo svoj sopstveni pojam o sposobnostima; traei neto skriveno, oni su obraali panju samo na nain na koji bi oni to sakrili. Oni su u prilinoj meri u pravu - njihova sposobnost je izrazito prosena sposobnost jedne mase; ali, kad je lukavstvo izvesnog prestupnika drukija u sutini od njihovog, prestupnik ih svakako pobeuje. To se uvek deava kad je neija sposobnost iznad, i veoma esto kad je ispod njihove sposobnosti. Oni nemaju raznolikosti u

principu istraivanja; u najboljem sluaju, kad je u pitanju neka neobina nagrada, oni ocenjuju ili preuveliavaju svoj stari nain prakse, ne dirajui u svoje principe. ta je, na primer, u sluaju D.-a uinjeno da bi se izmenio princip rada? ta znai sve to buenje, ispitivanje, oslukivanje, ispitivanje mikroskopom, ta podela prostora zgrade na izraunate kvadratne santimetre - nije li sve to samo jedno preuveliavanje primene jednog principa ili itavog niza principa istraivanja, koji se zasnivaju na nizu poznatih iskustava o ljudskoj sposobnosti, a koje je prefekt usvojio u svojoj dugoj praksi prilikom ispunjavanja dunosti? Zar niste opazili da on potpuno veruje da svaki ovek krije pismo - ako ne ba u rupi izbuenoj stvrdlom u nozi od stolice - ono bar, u nekom zabaenom holu ili uglu, savetovan da tako uini od onog istog duha koji savetuje oveka da sakrije pismo u provrtenoj rupi u nozi od stolice? Zar niste primetili takoe da su takvi resherche budaci za skrivanje prilagoeni samo za obine prilike, a njih e izabrati samo ljudi obinih sposobnosti, jer u svim sluajevima skrivanja poloaj sakrivenog predmeta, njegov poloaj na taj resherche nainje u prvom redu mesto koje bi se moglo pretpostaviti i koje se pretpostavlja, te, odatle, njegovo pronalaenje ne zavisi samo od pronicljivosti nego takoe i od proste briljivosti, strpljenja i odlunosti onih koji trae. A kad je u pitanju vaan sluaj, ili, to je isto u oima policajca, kad je nagrada velika, kvaliteti ljudi koji su u pitanju nikad ne dolaze u sumnju. Vi ete sad shvatiti ta ja mislim kad tvrdim da bi, ako je ukradeno pismo sakriveno ma na kom mestu u granicama prefektovog istraivanja - drugim reima ako je princip tog skrivanja bio usvojen po principima prefektovim - pronalaenje bilo veoma lako. Meutim, ovaj inovnik se grdno prevario, i njegov poraz u velikoj meri je posledica pretpostavke da je ministar glupak, poto je poznato da naginje pesnitvu. Svi pesnici su glupaci, to prefekt dobro zna, i on je kriv samo zbog toga to je non distributio medii106 odatle izvukao zakljuak da su sve budale pesnici. - A je li on zaista pesnik? - zapitah. - Znam da su njih dva brata, a obojica su poznati kao ljudi od pera. Ministar je, mislim, pisao naune rasprave o diferencijalnom raunu. - On je matematiar, a ne pesnik? - Varate se. Ja ga znam dobro - on je i jedno i drugo. Dobar je i kao pesnik i kao matematiar; da je samo matematiar on ne bi imao da rasuuje uopte, a to bi te jo kako ilo u raun prefektu.
106

non distributio medii (lat.) - ne traei sredinu

- Iznenaujete me - rekoh - takvim miljenjem, koje je u oprenosti sa usvojenim miljenjem celog sveta. Ne nameravate valjda da ponitite vekovima usvojeno miljenje. Matematiko rasuivanje odavno se smatra kao rasuivanje par exellence. Il y a aparier- odgovori Dipen, citirajui amfora, que toute idee publigue, toute convention regue, est une sottise, car elle a convenu au plus grand nombre?107 Matematiari su, slaem se sa vama, uinili mnogo da pronau dobro poznate zablude na koje vi ciljate, a istina je najvea zabluda od svih njihovih pronalazaka. Sa dostojnom umenou i u najboljoj nameri, na primer, oni su uveli izraz analiza i dodali ga algebri. Francuzi su pronalazai te osobite lai, ali ako je izraz od ikakve vanosti, ako rei izvlae kakvu korist od prisposobljavanja, onda analiza znai algebra, isto toliko kao to u latinskom ambitus znai ambicija, religio religija, ili homines honesti red plemia. - Vidim ja da ste u svai s nekim matematiarima u Parizu - rekoh ali nastavite. - Ja sporim o korisnosti, a samim tim o vrednosti tog rasuivanja koje se primenjuje u bilo kojem naroitom obliku, drukijem no to je to apstraktna logika. Sporim naroito o rasuivanju koje je proisteklo iz matematikih izuavanja. Matematika je nauka o formi i veliini, matematiko rasuivanje je samo logika dodata razmiljanjima o formi i veliini. Velika zabluda je pretpostavka da su ak i istine takozvane iste algebre apstraktne ili opte istine. A ta zabluda je toliko uvena da se ja zaista udim kako su je primili irom sveta. Matematiki aksiomi nisu aksiomi opte istine. Ono to je tano za odnos - u pogledu forme i veliine, esto je veoma pogreno, na primer, u pogledu na moral. U ovoj drugoj nauci obino je netano da su sastavni delovi jednaki celini. I u hemiji postavka nije tana. U pogledu motiva nije tana iz dva razloga, jer svaka od datih vrednosti ne mora neophodno da bude vrednost kad je sastavni deo celine, kao kad je vrednost kad stoji sama za sebe. Ima bezbroj drugih matematikih istina, koje su to samo u granicama odnosa. Ali, matematiar ih, po navici, brani sa stanovita odreenih istina, kao da se one sasvim uoptene mogu promeniti kao to ih svet, u stvari, i zamilja. Brajant u svojoj veoma uenoj Mitologiji pominje jedan istovetni izvor omaki, kad kae: ...da, iako se u paganske motive ne veruje, ipak se mi
107

(franc.) - Sigurno je da su sve javne ideje, sva primljena ubeenja jedna glupost, jer su proizala od mase?

stalno zaboravljamo i izvodimo zakljuke iz njih, kao da su zaista stvarni. Meutim, ti matematiari, koji su i sami pagani, veruju takoe u paganske motive i donose zakljuke na osnovu njih, ne toliko zbog zaboravnosti, koliko zbog neuraunljive nesposobnosti. Ukratko, ja jo nisam sreo samo matematiara koji ne bi verovao u jednake korene, ili matematiara koji ne bi tajno smatrao za vrhunac svoje vere da je x2+px apsolutno i nepobitno ravno q. Recite jednom od te gospode, kao za probu, molim vas, da se moe desiti da x2+px nije uvek ravno q, i, poto mu objasnite ta ste time hteli da kaete, beite dalje od njegovog domaaja, jer e se sigurno postarati da vas izbije. - Hou da kaem - nastavi Dipen, dok sam se ja samo smejao njegovim poslednjim mislima - da prefekt ne bi imao nikakve potrebe da mi da ovaj ek, da je matematiar bio samo matematiar. Meutim, ja ga znam i kao matematiara i kao pesnika, i koje mere su bile prilagoene njegovoj sposobnosti, toliko sam uzeo u obzir okolnosti u kojim se nalazio. Ja ga znam kao dobro vaspitanog oveka i kao drskog intriganta. Takav ovek, zakljuio sam, nee dozvoliti da bude okrivljen obinim policijskim postupkom u poslu. On nije mogao da ne predvidi - a dogaaji su dokazali da je predvideo - zasede kojima je bio podvrgnut. On je morao predvideti, zakljuio sam, tajno pretraivanje njegovog prebivalita. Njegovo esto odsustvo od kue nou, koje je prefekt pozdravio kao izvestan uslov za svoj uspeh, smatrao sam samo za lukavstvo, da bi pruio mogunost policiji za podroban pretres i da je na taj nain to bre ubedi da donese zakljuak, do koga je G. u stvari najzad i doao, da pismo nije na prostoru njegovog prebivalita. Siguran sam, takoe, da je ceo tok misli koje sam vam sad sa izvesnom tekoom u pogledu pojedinosti izneo, odnosno nepromenljivosti policijskog postupka u traenju sakrivenih stvari - siguran sam da je ceo taj tok misli posigurno proao kroz ministrovu glavu. To ga je obavezno nateralo da prezre obine budake za sakrivanje. Ne bi mogao, razmiljao sam, da bude toliko slaboduan a da ne vidi da bi mnogo zamrenija kao i najobinija fioka njegove kue bila isto tako otvorena, kao to bi se to moglo desiti u njegovom javnom kabinetu; znao je da bi sva ta mesta bila dostupna oima, ispitivanjima, svrdlima i mikroskopima prefektovim. Uvideo sam, najzad, da e se on rukovoditi, to je sasvim prirodno, jednostavnou. Vi ete se setiti moda kako se prefekt svirepo smejao kad sam ja ukazao prilikom naeg prvog susreta da je sasvim moguno da za njega predstavlja najveu tekou ba to to je misterija veoma prosta.

- Da - rekoh - seam se dobro njegovog smeha. Zaista sam mislio da e dobiti napad. - Materijalni svet - nastavi Dipen - obiluje veoma odreenim anomalijama nematerijalnog. Na taj nain neto od prave istine dato je u retorskoj dogmi da moe da se stvori metafora ili neto slino tome da bi se osnaio neki argument, a i da bi se ulepao opis. Princip vis inertiae,108 na primer, izgleda identian u fizici i metafizici. A nita vea nije ni ona istina da se vee telo tee stavlja u pokret od manjeg i da njegov posledini momentum odgovara tom naporu, nego to je to sluaj u metafizici, koja uslovljuje veu snagu, iako su u svojim pokretima efikasniji, stalniji i sa vie promena od onih nieg stupnja, ipak su nepokretljiviji i lake mogu da dovedu u zabunu. S druge strane, da li ste ikad primetili neku od firmi nad vratima radnji koje najvie padaju u oi? - Nikad na to nisam mislio - rekoh. - Ima jedna igra sa zagonetkama - nastavi on - koja se igra na geografskoj karti. Jedna strana zahteva od druge da nae zadatu re na raznobojnoj isprepletanoj povrini mape. Novajlija u igri obino se trudi da zbuni svoje protivnike dajui im najkraa imena, ali onaj ko je vet bira takve rei koje su napisane krupnim slovima i proteu se s jednog do drugog kraja mape. Te rei, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suvie krupnim slovima, ne privlae panju ve samim tim to su isuvie vidljive. I ovde je fizika omaka sasvim istovetna sa oralnim nepoimanjem kojim se duh trudi da ne zapazi one okolnosti koje su tako nametljivo i same po sebi oigledne. Ali, izgleda da je ovo gledite koje premaa sposobnost prefektovog shvatanja, da je ministar sklonio pismo na oigled celom svetu i da je izabrao najbolji nain da ma ko od tog sveta to primeti. - Najvie sam polagao na smelu, brzu i pronicljivu ministrovu pamet: na zakljuak da dokumenat mora da bude uvek pri ruci ako eli da ga dobro iskoristi i pored odlunog tvrenja prefektova da se dokumenat ne nalazi sakriven u oblasti njegovog toliko cenjenog istraivanja. A najvie me zadovoljavalo reenje da je ministar, da bi sakrio pismo, pribegao pojmljivom i pronicljivom sredstvu - da ga uopte ne sakrije. - Sav u tim mislima, snabdeo sam se jednim tamnim naoarima i otiao jednog jutra, kao sasvim sluajno, u ministrovu kuu. Naao sam ga kod kue kako zeva, lenari i izleava se, kao obino kad eli da da vid da

108

Princip vis inertiae (lat.) - Snage nepokretnosti.

umire od dosade. On je, moda, najenerginije ljudsko stvorenje na svetu ali samo kad ga niko ne gleda. - Izvinio sam se zbog crnih naoara i poalio mu se da moram da ih nosim zbog slabih oiju, a iza naoara ja sam paljivo i podrobno razgledao ceo apartman, dok sam, na izgled, obraao panju samo na razgovor moga domaina. - Obratio sam naroitu panju na pisai sto za kojim je sedeo i na kome su leala raznovrsna pisma i ostale hartije, jedan ili dva muzika instrumenta i nekoliko knjiga. Tu, meutim, posle dugog i veoma paljivog ispitivanja, ne primetih nita to bi probudilo naroitu podozrivost. - Najzad, moje se oi prelazei preko sobe zaustavie na jednom ramu od kartona koji je visio na prljavoj plavoj traci sa malog tucanog izboenja iznad same sredine kamina. U tom ramu, koji je imao tri ili etiri pregrade, bilo je pet-est posetnica i jedno pismo. To pismo je bilo veoma prljavo i izguvano. Bilo je pocepano gotovo na dve polovine, preko sredine, iz ega bi se zakljuilo da je sasvim bezvredno. Na njemu je bio veliki crni peat sa znakom D. koji je bio veoma vidan i bilo je adresovano enskim rukopisom na D., samog ministra. Bilo je zabodeno nebriljivo, pa ak reklo bi se i prezrivo u jednu od gornjih pregrada rama. - Samo to sam pogledao to pismo, i ja zakljuih da je to ono za kojim sam se dao u poteru. Razume se, ono se u potpunosti razlikovalo od onog koje nam je prefekt opisao. Ovo je imalo veliki crni peat sa znakom D., ono je imalo mali i crven, sa vojvodskim grbom porodice S. Ovde je adresa bila u deminutivu i pisana enskom rukom, kod onoga je adresa, izvesnoj kraljevskoj linosti, bila jasna i smela; sama veliina odgovarala je obinom pismu, ali, najzad, osnov tih razlika, koje su bile izline! Prljavtina, izguvana i pocepana hartija, sve toliko u suprotnosti sa istinskim ministrovim navikama, i sve to toliko nametljivo u nameti da prevari posmatraa da donese zakljuak da je pismo sasvim bezvredno; te stvari, zajedno sa poloajem dokumenta, svakom posetiocu pred oima, sve je to dovelo do saglasnosti za jedan zakljuak do koga sam doao: te stvari, pomislih, pobuuju veliku sumnju kod oveka koji je doao s namerom da sumnja. - Produio sam posetu to je mogue vie, a za to vreme vodio sam s ministrom razgovore o veoma zanimljivim stvarima, koje su mi bile dobro poznate i koje su mogle da zadre njegofvu panju, da ga zanesu, a za to vreme u stvari sam svu panju posveivao pismu. Ispitujui ga prouavao sam u pameti njegov spoljni izgled i poloaj u ramu; ispitujui ivice hartije primetio sam da su iskrzanije no to bi trebalo. Izgledalo je

kao kad je tvrdi papir jednom savijen i poravnat, a onda ponovo savijen na obratnu stranu po istom prevoju ili ivicama koje ine originalni koverat. To otkrie bilo je dovoljno. Bilo mi je jasno da je pismo bilo prevrnuto kao rukavica, ponovo adresovano i ponovo zapeaeno. Oprostih se sa ministrom i smesta odoh ostavljajui na stolu zlatnu tabakeru. - Idueg jutra doao sam po tabakeru, pa veoma usrdno nastavismo razgovor od prolog dana. Meutim, dok smo mi bili zabavljeni razgovorom, u se potmuo pucanj iz pitolja tano ispod prozora kue a za njim se ue prestravljeni povici i galama uplaene gomile. D. pouri do prozora, otvori ga i pogleda napolje. U meuvremenu ja sam se pribliio ramu, uzeo pismo, strpao ga u dep, a zatim na njegovo mesto stavio jedno slino (bar to se tie njegovog spoljnog izgleda), koje sam bio paljivo pripremio kod kue - imitirajui znak D. veoma lako a isto tako i peat koji je imao oblik hleba. - Galamu na ulici izazvalo je luako ponaanje nekog oveka sa pukom. On je pucao na gomilu ena i dece. Ispostavilo se, meutim, da je metak bio orak, i ovek je puten da ode jer su ga smatrali za meseara ili pijanicu. Kad je otiao, D. se udalji od prozora, kome sam se i ja pribliio im sam se doepao pisma. Uskoro se oprostih od njega. Takozvani mesear bio je ovek u mojoj slubi. - Ali, u koju ste svrhu zamenili pismo kopijom? Zar nije bilo bolje da ste ga prilikom prve posete otvoreno zgrabili i otili? - D. je - odgovori Dipen - svirep i veoma naprasit ovek. Njegova kua, takoe, nije bez posluge koja uva njegove interese. Da sam izvrio divljako prisvajanje, nikada ne bih iv napustio ministrovu kuu. Dobri ljudi u Parizu nikad vie ne bi uli za mene. Vi znate moje politike naklonosti. U ovom sluaju postupao sam kao pristalica dame koje se to ticalo. Osamnaest meseci ministar je nju drao u svojoj vlasti. Sad ona njega dri u svojoj - a zatim, kad dozna da vie ne raspolae pismom, on e nastaviti sa svojom licemernou, kao to je i ranije inio. Odatle e neizbeno uslediti njegova politika propast. Njegov pad nee biti nita manje strmoglav no to e biti grub. Lepo je to reeno facilis dascensus Averni,109 ali u svim sluajevima penjanja, kao to je Katalani rekao u pevanju, daleko je lake penjati se nego sii. U sadanjem sluaju ja nemam simpatija, ak ni milosti - prema onom koji silazi. On je taj monstrum horrendum,110 jedan ovek bez naela genija. Ja, meutim,
109 110

(lat.) - Lako je sii Avernijem monstrum horrendum (lat.) - Uasno udovite.

priznajem da bih veoma rado eleo da znam taan smisao njegovih misli, budui pobeen od one koju je prefekt nazivao izvesna osoba, kad ponieno bude otvarao pismo koje sam mu ostavio u ramu. - Kako? Jeste li stavili tamo neto naroito? - Pa... ne bi bilo pravo ostaviti pismo prazno... to bi moglo da ga naljuti. Jednom mi je D., u Beu, uinio paklenu uslugu, pa sam mu ja rekao, sasvim u ali, da mu to neu zaboraviti. Te tako, znajui da e biti malo radoznao da dozna ko ga je tako nasamario, smatrao sam da je teta da mu ne pruim tu priliku. On dobro poznaje moj rukopis, pa sam samo prepisao na sredini belog lista rei: ... Un dessein funeste S' il n'est d Atree, est digne Thyeste.111 Ti stihovi se mogu nai u Krebijonovom Atreju. 1845. Preveo Momilo Joji

111

(frane.) - Jedna zamisao tako kobna; ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta.

MO REI
OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha to se novom okitio besmrtnou! AGATOS: Nita nisi izrekao, Oinose, to bi zahtevalo oprotaj. ak ni ovde znanje nije stvar intuicije. U potrazi za mudrou, slobodno zatrai od anela da ti je udele! OINOS: Ali u onom sam ivotu sanjao da u istoga trena sve saznati i tako istoga trena preutati sreu jer mi je sve poznato. AGATOS: Ah, nije srea u znanju, nego u sticanju znanja! Veno saznavanje veno je blaenstvo; ali znati sve bilo bi kletva avola. OINOS: Ali zar Svevinji ne zna sve? AGATOS: To (budui da je on Najsreniji) mora da bude ono jedino to je ak i NJEMU nepoznato. OINOS: Ali, poto nam se znanje svaki as poveava, nee li na kraju morati sve da se sazna? AGATOS: Pogledaj ove nedokuive daljine! Pokuaj da zadri pogled na mnotvu zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih - ovako - i jo jednom! Nije li ak i duhovni vidik posvuda prepreen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? - zidovima sazdanim od neizbrojivih bletavih tela stopljenih u jedno? OINOS: Jasno vidim da beskonanost materije nije san. AGATOS: U Edenu nema snova - no pogledaj, beskonanosti materije apue se ovde da joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima dua moe da utoli elju za znanjem, u njoj samoj zauvek neutoljenu - jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi bie due. Ispitaj dakle, Oinose, slobodno i bez straha. Doi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubiica te pitomih i divljih danino cvetia prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca. OINOS: A sad me, dok odmiemo, poui Agatose! - govori mi znanim zemaljskim glasom! Nije mi jasno na ta misli kad spominje naine ili metode onog to smo, u smrtnom svom veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoe da kae da Stvoritelj nije Bog? AGATOS: Hou da kaem da Tvorac ne stvara. OINOS: Objasni!

AGATOS: Stvarao je samo u poetku. Tobonja stvorenja to se sada neprekidno raaju u svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni rezultati Boanske stvaralake moi. OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, meu ljudima smatrala krajnje jeretikom. AGATOS: Meu anelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina. OINOS: Toliko mogu da razumem: da odreeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili prirodnih zakona moe, pod odreenim uslovima, uroditi neim u potpunosti nalik rezultatu stvaranja. Nedugo pre konane propasti Zemlje bilo je, dobro se seam, mnogo uspenih eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stvaranjem siunih ivih organizama (animalculae). AGATOS: Sluajevi o kojima govori u stvari su primeri stvaranja drugog reda - i jedine vrste stvaranja koje uopte postoje, sve od kako je prva re podarila ivot prvom zakonu. OINOS: Nisu li zvezdani svetovi to iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niu na nebesima - nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku? AGATOS: Pokuau, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do odreenog shvatanja. Dobro zna da, kao to nijedna misao ne moe nestati, nema nijednog dela bez beskonanog rezultata. Pokreti naih ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvarale su vibracije u atmosferi koja okruuje. Vibracije su se irile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku esticu zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim pokretom ruke. Matematiarima nae planete ta je injenica dobro poznata. tavie, tano su izraunali specijalne efekte do kojih se na temelju posebnih impulsa dolazi u tenosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem e tano razdoblju impuls datog domaaja da zaokrui zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom njene atmosfere. Retrogadnim raunanjem nije im bilo teko iz datog efekta, u zadatim uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videi da su rezultati bilo kojeg impulsa apsolutno beskonani, i videi da se algebarskom analizom deo tih rezultata moe dokazati, i videi, pri tom, lakou retrogradnog raunanja - ti su matematiari istovremeno uvideli da sama ta vrsta analize sadri u sebi sposobnost beskrajnog napretka - da su njenom usavravanju i primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavrava ili primenjuje. Ali na tom su mestu nai matematiari zastali.

OINOS: A zbog ega su, Agatose, trebali da idu dalje? AGATOS: Zbog nekih nadasve vanih razloga. Iz toga to su znali bio je mogu zakljuak da beskonano razumnom biu - biu kojem je razotkriveno savrenstvo algebarske analize -nije ni malo teko da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh - i kroz njega u etar - sve do najdaljih ishoda u ponajdaljem, ak beskonanom vremenu. Moe se dokazati da svaki takav impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u svaku pojedinanu stvar to postoji unutar svemira; a beskonano razumno bie - bie kakvo zamiljamo - moglo bi da ih sledi sve dalje i dalje u njihovim preobraenjima iz starih oblika - ili, drugim reima, u njihovom stvaranju novih - sve dok ih, konano neutisnute, ne nae kao odraz s Boanskog prestola. A takvo bie ne samo to bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, prui li mu se kakav rezultat - koja od onih bezbrojnih kometa, na primer - ne bi mu bilo teko retrogradnom analizom da odredi koji ju je prvobitni impuls doveo. Ta mo retrogradacije u apsolutnoj punoi i savrenstvu - ta sposobnost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima -iskljuivo je, dakako, povlastica Boanstva - ali u svim moguim stupnjevima osim u apsolutnom savrenstvu, tu mo primenjuje i svekoliko mnotvo Anela. OINOS: Ali ti govori samo o impulsima u vazduhu. AGATOS: To to govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opta postavka se odnosi jedino na impulse u eteru - koji je, budui da jedini ispunjava sav prostor, na taj nain veliki prenosilac stvaranja. OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje? AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno ui da je izvor sveg kretanja misao - a izvor sve misli. OINOS: Bog. AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao to bih govorio detetu lepe Zemlje, koje odnedavno nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi. OINOS: Da, govorio si. AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizikoj moi rei! Nije li svaka re impulsom pokrenuti vazduh? OINOS: Ali zato plae, Agatose - i zato, oh, zato su ti klonula krila sada dok lebdimo iznad ove zvezde - najzelenije, a ipak najstranije od svih to smo sreli na svom letu? Sjajno njeno cvee nalik je na vilinski san - a estoki vulkani na strasti uzburkanog srca. AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu - a minula su od tada tri stolea -stvorio sam izgovarajui nekoliko strastvenih

reenica, sklopljenih ruku i suznih oiju kod nogu svoje ljubljene. Njeno sjajno cvee jesu najdrai od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca. 1845. Prevela Dejana Daovi

NEKOLIKO REI SA MUMIJOM

Simpozijum koji je odran prethodne veeri previe me je umorio. Imao sam stranu glavobolju i bio sam beznadeno pospan. Umesto da zbog toga izaem napolje i provedem vee kako sam nameravao, palo mi je na pamet da ne mogu uiniti mudriju stvar nego pojesti zalogaj-dva za veeru i smesta otii u krevet. Laku veeru, naravno. Veliki sam ljubitelj zeca na velki nain. Meutim, vie od jedne funte, odjednom, ne moe se uvek savetovati. A jo uvek ne postoji neka stvarna primedba za dve. A, izmeu dve i tri, jedva da postoji jedna jedinica razlike. Moda bih se odluio i za etiri. Moja ena e sigurno uzeti pet; ali, naravno, pobrkala je dve vrlo razliite stvari. Odluujem se da prihvatim apstraktni broj - pet; ali on se konkretno odnosi na flae Braun Stauta,112 bez kojih treba izbegavati velkog zeca. Zavrivi tako oskudni obed i navukavi nonu kapu, sa spokojnom nadom da u u njoj uivati do podneva sledeeg dana, smestih glavu na jastuk i bez oklevanja padoh u dubok san. Ali kada su se ispunile nade oveanstva? Nisam ni triput zahrkao, kad je zvonce ulaznih vrata besno zazvonilo, a odmah zatim me je probudilo nestrpljivo udaranje alke. Trenutak kasnije, dok sam jo uvek trljao oi, ena mi pred lice gurnu poruku mog starog prijatelja, doktora Pononera. Glasila je: Dragi moj, dobri prijatelju, im bude ovo primio, svakako doi do mene. Doi i pomozi nam da se radujemo. Najzad sam, posle istrajnih posredovanja, dobio dozvolu, od direktora gradskog muzeja, za ispitivanje mumije - zna na koju mislim. Imam dozvolu da je raspovijem i otvorim, ako je to potrebno. Bie prisutno samo nekoliko prijatelja - naravno i ti. Mumija je sada kod moje kue i poeemo da je razmotavamo veeras tano u jedanaest. Zauvek tvoj Pononer Kad stigoh kod Pononera, pade mi na pamet da sam bio budan onoliko koliko je potrebno da ovek bude. U ekstazi sam iskoio iz kreveta, obarajui sve na svom putu; obukao sam se brzinom zaista udesnom, i najbre to sam mogao krenuo doktoru.

112

Braun Staut - Vrsta jakog crnog piva

Tamo pronaoh vrlo uznemireno drutvo. ekali su me sa mnogo nestrpljenja; mumija se pruala preko trpezarijskog stola; njeno ispitivanje je zapoelo im sam uao. Bila je to jedna od dve mumije koje je, pre nekoliko godina, kapetan Artur Sabriti doneo iz grobnice blizu iz Eliatisa, u libanskim planinama, koje su prilino udaljene od Tebe na Nilu. Peine su na ovom mestu, mada manje velianstvene od grobnica u Tebi, bile interesantnije, zahvaljujui brojnim ilustracijama privatnog ivota Egipana. Rekli su da je odaja iz koje je uzet na primerak bila vrlo bogata takvim ilustracijama, i da su zidovi bili potpuno prekriveni freskama i bareljefima, dok su kipovi, vaze i mozaici bogatih ara nagovetavali ogromno bogatstvo pokojnika. Blago je bilo povereno muzeju, u potpuno istom stanju u kojem ga je kapetan Sabriti pronaao; to jest, koveg nije bio otvaran. Stajao je tako osam godina, podvrgnut jedino spoljanjem javnom ispitivanju. Zbog toga smo, sada, imali na raspolaganju celu mumiju, i onima koji znaju kako retko do naih obala stie nepretreena starina odmah e biti jasno da smo posedovali dobar razlog da sami sebi estitamo na velikoj srei. Prilazei stolu, videh na njemu ogromnu kutiju, ili sanduk, dugaak skoro sedam stopa, moda tri stope irok, i oko dve i po stope visok. Bio je duguljast - a ne u obliku kovega. inilo se, na prvi pogled, da je izraen od drveta sikomore (platanus), ali smo posle njegovog zarezivanja otkrili da je to karton ili, tanije, papiermache 113 napravljen od papirusa. Bio je gusto ornamentisan slikama koje su predstavljale pogrebne scene i druge tune teme, a izmeu kojih su se u razliitim pravcima pruale serije hijeroglifa koje su se, bez sumnje, odnosile na pokojnikovo ime. Sreom, jedan od lanova naeg drutva bio je i gospodin Glidon, a on nije imao problema u prevoenju tih slova, koja behu jednostavno fonetska i predstavljahu re Alamistekeo. Imali smo izvesnih tekoa oko otvaranja sanduka jer nismo eleli da ga otetimo, ali, najzad, poto smo izvrili zadatak, stigli smo do drugog, koji je sada bio u obliku kovega i po veliini znatno manji od spoljanjeg, ali mu je u svakom drugom pogledu bio slian. Prostor izmeu ova dva sanduka bio je ispunjen kalafonijumom, koji je, u izvesnoj meri, izbrisao boje unutranje kutije. Posle otvaranje, ove poslednje, to smo uinili sasvim lako, stigli smo do treeg sanduka, takoe u obliku kovega, koji se od drugog razlikovao ne po detaljima, ve po materijalu; bee to kedrovina; koveg je
113

papier mache (franc.) - papirna kaa, papir slepljen lepkom.

jo uvek emitovao udesan i jako aromatian miris tog drveta. Izmeu treeg i drugog sanduka nije bilo razmaka; jedan je tano odgovarao drugome. Poto smo odstranili i trei sanduk, otkrili smo i izvadili samo telo. Oekivali smo da ga, to je normalno, naemo obavijenog gustim rolnama, ili zavojima, od lanenog platna, ali smo, umesto ovoga, nali jednu vrstu korica, nainjenih od papirusa, tanko pozlaenih i obojenih, i premazanih slojem melema. Slike su prikazivale razne teme povezane sa oekivanim dunostima due i njenim predstavljanjem raznim boanstvima, kao i mnoge identine ljudske figure, koje su, vrlo verovatno, predstavljale portrete balsamovanog. Proteui se od glave do pete, nalazio se okomit natpis u fonetskim hijeroglifima, koji je ponovo davao njegovo ime i titule, kao i imena i titule njegovih roaka. Oko tako ukorienog vrata nalazila se ogrlica od cilindrinih staklenih perli, razliitih boja i tako sloenih da su, sa krilatom kuglom, obrazovale slike boanstava, skarabeja i dr. Oko uskog struka nalazila se slina ogrlica, ili opasa. Ogulivi papirus, otkrili smo izvrsno ouvano telo, crvenkaste boje, bez primetnog mirisa. Koa je bila vrsta, glatka i sjajna. Zubi i kosa su bili u dobrom stanju. Oi su (bar je tako izgledalo) bile izvaene i zamenjene staklenim, koje behu vrlo lepe i skoro ivotne, sa izuzetkom pomalo i suvie odlunog izraza. Prsti i nokti su bili sjajno pozlaeni. Gospodin Glidon je bio miljenja da je, zbog crvenila epiderma, celo balsamovanje izvreno asfaltom; ali poto smo elinim instrumentom zagrebali povrinu i tako dobijen prah bacili u vatru, ubrzo se pojavila aroma kamfora i drugih guma prijatnog mirisa. Vrlo paljivo smo ispitivali telo, ne bismo li otkrili uobiajene otvore kroz koje je utroba izvaena, ali, na svoje iznenaenje, nismo mogli otkriti nijedan. U tom periodu nijedan lan naeg drutva nije znao da se cele ili neotvorene mumije nisu ba tako retko sretale. Bilo je uobiajeno da se mozak ukloni kroz nos, a creva kroz rez sa bone strane; telo bi tada bilo obrijano, okupano i posoljeno, a posle nekoliko odleanih nedelja poinjala bi, verovatno tako nazivana, operacija balsamovanja. Poto se nije mogao otkriti nijedan trag otvaranja, doktor Pononer je taman pripremio svoje instrumente za seciranje, kada sam primetio da je ve prolo dva sata. Zbog toga smo se sloili da ispitivanje unutranjosti odloimo do sledee veeri; i upravo smo se spremali da se rastanemo, kada je neko predloio eksperiment, dva, sa Voltinom baterijom.

Primena elektriciteta na mumiju staru najmanje tri ili etiri hiljade godina bila je, ako ne vrlo mudra, ono jo uvek dovoljno originalna ideja, te smo se svi smesta sloili. Oko jedne desetine u zbilji i devet desetina u ali pripremili smo, u doktorovom kabinetu, bateriju i tamo preneli Egipanina. Uz dosta muka uspeli smo da neke delove slepoonog miia, koji su izgledali manje okamenjeni od ostalih delova tela, ali, naravno, nisu, kao to smo oekivali, davali bilo kakav nagovetaj galvanske osetljivosti, dovedemo u kontakt sa icom. Ovaj prvi ogled bio je zaista presudan, i taman smo jedan drugome, uz srdaan osmeh zbog sopstvene apsurdnosti, poeleli laku no, kada mi pogled koji sluajno bejae pao na mumijine oi ostade tamo prikovan. Taj brzi pogled je bio dovoljan da me uveri kako su one jabuice, za koje smo pretpostavljali da su staklene i koje smo zapazili zbog njihovog neobinog izraza, sada bile toliko prekrivene kapcima da je jedino mali deo tunica albuginea ostao vidljiv. Sa krikom sam usmerio panju na tu injenicu, i ona je svima odmah postala oigledna. Ne mogu rei da sam bio uznemiren ovim fenomenom, poto u mom sluaju uznemiren nije prava re. Takav bih, verovatno, bio, ali me zbog Braun Stauta obuze tek mala nervoza. to se tie ostatka drutva, oni nisu uinili ni najmanji pokuaj da sakriju iskreni strah koji ih je obuzeo. Doktor Pononer je bio ovek za aljenje. Gospodin Glidon je, nekim udnim procesom, uinio sebe nevidljivim. Mislim da e gospodin Silk Bakingem jedva biti toliko smeo da porekne da je put pod sto naao na sve etiri. Meutim, samo se po sebi razume da smo posle prvog oka odluili da bez oklevanja nastavimo eksperiment. Nae su operacije sada bile usmerene prema velikom prstu desnog stopala. Napravili smo zarez sa spoljne strane os sesamoideum pollicis pedis, i tako doli do korena abductor miia. Ponovo namestivi bateriju, prikljuili smo je na secirani nerv - kada je mumija, pokretom koji je prevazilazio slinost ivom, prvo podigla svoje desno koleno, skoro dodirnuvi njime abdomen, a zatim ispravila nogu nezamislivom silinom, podarivi doktoru Pononeru udarac, koji je tog dentlmena, kao strelu iz katapulta, izbacio pravo kroz prozor na ulicu. Izjurismo napolje en masse ne bi smo li doneli osakaene ostatke rtve, ali smo imali sreu da ga sretnemo na stepenicama kako se u neobjanjivoj urbi penje do kraja ispunjen najstrasnijom filozofijom, i

vie nego ikad opsednut potrebom da nastavi nae eksperimente sa arom i odlunou. Saglasno njegovom savetu, na licu mesta smo napravili dubok zasek na nosu, dok ga je sam doktor, naglim pokretom doveo u dodir sa icom. Duhovno i fiziki - figurativno i bukvalno - efekat je bio elektrini. U prvom momentu les je otvorio oi i ubrzano mirkao nekoliko minuta, kako to ini gospodin Barnes u pantomimi; u drugom je kinuo; u treem je seo na ivicu stola; u etvrtom je pesnicom tresnuo po licu doktora Pononera; a u petom, okrenuvi se prema messieurs Glidonu i Bakingemu, progovorio na vrlo dobrom egipatskom jeziku: - Moram vam rei, gospodo, da sam isto toliko iznenaen vaim ponaanjem koliko sam i ponien. Od doktora Pononera se nita bolje i nije moglo oekivati. On je jedna mala, debela budala koja ne zna nita bolje. Saaljevam ga i opratam mu. Ali od vas, gospodine Glidon - i od vas, Silk - koji ste putovali i stanovali u Egiptu - od vas, kaem, koji ste toliko dugo bili meu nama, da isto toliko savreno govorite egipatski koliko piete svoj maternji jezik - vas, koje sam uvek smatrao iskrenim prijateljima mumija - zaista, od vas sam oekivao vie dentlmenskog ponaanja. ta da mislim o vama kad ste ovde mirno stajali i gledali kako me runo iskoriavaju. ta da mislim o vaoj dozvoli da me Tom, Dik i Hari izvade iz kovega i skinu moje odore, u ovoj bednoj, hladnoj klimi? Kako je (da preemo na stvar) trebalo da gledam na vae pomaganje i podsticanje tog malog, bednog nitkova, doktora Pononera, pri potezanju mog nosa? Moe se bez dileme smatrati da smo, uvi ovaj govor pod tim okolnostima, ili poleteli prema vratima, ili pali u estoku histeriju, ili u duboku optu nesvesticu. Kaem da se jedna od ove tri stvari mogla oekivati. Vrlo je verovatno da smo mogli upasti u jednu od njih, ili u sve zajedno. I na asnu re, ne znam kako ili zato nismo teili nijednoj. Ali moda se pravi razlog moe nazreti u duhu ovog veka, koji se odvija po pravilu protivrenosti, i gde se za sve nalazi reenje ili putem paradoksa ili nemogunosti. Ili, moda je, pre svega, mumijin preterano prirodni i obian ton uklonio uas sa njenih rei. Meutim, to je mogue, injenice su jasne, i nijedan lan naeg drutva nije odao ni trunicu strepnje niti smatrao da je bilo ta polo naroito loe. to se mene tie, bio sam ubeen da je sve u redu i samo sam ustuknuo korak van domaaja pesnice Egipanina. Doktor Pononer, duboko zagledan u mumiju, gurnuo je ruke u depove pantalona i prekornerno se zacrveneo. Gospodin Glidon je izvukao kragnu koulje i

gladio zaliske. Gospodin Bakingem je oborio glavu i stavio desni palac u levi ugao ustiju. Egipanin ga je gledao nekoliko trenutaka strogim pogledom, i najzad rekao sa podrugljivim osmehom: - Zato ne govorite, gospodine Bakingem? Jeste li uli ta sam vas pitao? Ili ne? Hajde, izvadite prst iz usta! Na to je gospodin Bakingem stidljivo izvadio desni palac iz levog ugla usta i nadoknaujui to, stavio svoj levi palac u desni ugao gorepomenutog otvora. Poto nije mogao da od gospodina D. dobije nikakav odgovor, figura se zlovoljno okrenula prema gospodinu Glidonu i optim terminima, u odsenom tonu, zapitala ono to smo i oekivali. Gospodin Glidon je nadugako odgovorio; i samo zbog nedostatka hijeroglifskih slova u amerikim tamparijama ne mogu sebi pruiti to zadovoljstvo da ovde zabeleim njegov izvrstan govor. Iskoristiu ovu priliku da primetim da su svi sledei razgovori, u kojima je uestvovala mumija, voeni na staroegipatskom, posredstvom (bar to se ticalo mene i drugih lanova drutva koji nisu putovali) - kaem posredstvom messteurs Glidona i Bakingema, kao tumaa. Ovi dentlmeni su mumijin maternji jezik govorili sa neuporedivom lakoom i lepotom; ali ne mogu a da ne primetim da su se dva putnika povremeno (bez sumnje, zbog uvoenja slika sasvim modernih i, naravno, sasvim udnovatih strancu), u nameri da prenesu odreeno znaenje, ograniila na korienje razumnih oblika. Na primer, gospodin Glidon nije, u jednom trenutku, mogao Egipaninu nikako da objasni re politiar, sve dok nije skicirao, komadom umura, na zidu, malog gospodina sa irevitim nosem, sa poderanim laktovima, koji stoji na panju, sa levom nogom povuenom natrag, desnom rukom izbaenom napred, sa stisnutom pesnicom, oima prevrnutim prema nebu, ustima otvorenim pod uglom od devedeset stepeni. Isto tako, gospodin Bakingein nije uspeo da objasni sasvim modernu ideju perike, sve dok nije (na predlog doktora Pononera) pristao da, postavi bled u licu, skine svoju. Lako e se razumeti da se u govoru gospodin Glidon uglavnom osvrnuo na ogromne koristi koje je nauka dobila od ispitivanja mumija sa izvaenim utrobama; onda se izvinio zbog bilo kakvog uznemiravanja koje smo mu mogli naneti; i zavravajui slabim nagovetajem (jer to jedva da je moglo biti neto vie) da, poto su te sitnice sada objanjene, mirno moemo nastaviti sa naumljenim ispitivanjem. Na to je doktor Pononer spremio svoje instrumente.

Uinilo se da se Alamistekeo pomalo koleba u odnosu na poslednji predlog govornika. Bilo je to kolebanje iju prirodu nisam jasno razumeo; ali izrazio je zadovoljstvo ponuenim izvinjenjem i, siavi sa stola, rukovao se sa celim drutvom. Poto se ova ceremonija zavrila, smesta smo se bacili na popravku teta koje je skalpel naneo naem subjektu. Zaili smo ranu na slepoonici, zavili smo mu stopalo i vrhu njegovog nosa pripojili kvadratni santimetar crnog melema. Tada smo primetili da je grof (mislim da je to bila Alamistekeova titula) imao slabu drhtavicu - bez sumnje zbog hladnoe. Doktor Pononer se smesta uputio prema svom ormanu i ubrzo se vratio sa crnim odelom, napravljenim u najboljem stilu Deningsa, sa parom nebeskoplavih kariranih pantalona, sa tregerima, ruiastom kouljom od gingana, brokamim kratkim kaputom sa faltama, belim vreastim ogrtaem, tapom za etnju sa kukom, eirom bez oboda, konim izmama sa patentom, deijim rukavicama boje slame, monoklom, parom zalizaka i kravatom sa motivom vodopada. Usled razlike u veliini izmeu grofa i doktora (srazmera je bila dva prema jedan), bilo je izvesnih, skoro zanemarljivih, tekoa u prilagoavanju odee osobi Egipanina; ali poto je sve bilo sreeno, moglo se rei da je bio obuen. Gospodin Glidon mu je pruio ruku i poveo ga prema udobnoj stolici pokraj vatre, dok je doktor zazvonio i naruio cigarete i vino. Razgovor je ubrzo oiveo. Naravno, izrazili smo mnogo radoznalosti zbog donekle neobine injenice da je Alamistekeo jo uvek iv. - Mislio sam - primetio je gospodin Bakingem - da je trebalo ve odavno da budete mrtvi. - Zato? - odgovorio je grof, vrlo zbunjen - ja sam star tek neto malo vie od sedam stotina godina! Moj otac je iveo hiljadu i ne bi se moglo rei da je bio izlapeo kad je umro. Ovde je usledilo brzo propitivanje i proraun pomou kojeg je postalo jasno da je starost mumije bila veoma pogreno procenjena. Od kako je predata katakombama Eliatisa, proteklo je pet hiljada pet stotina godina i nekoliko meseci. - Meutim - ponovo je zapoeo gospodin Bakingem - moja primedba se nije odnosila na vau starost u periodu sahrane (elim, u stvari, da potvrdim da ste vi jo uvek mlad ovek), ve se moja aluzija odnosila na beskrajnost vremena koje ste, po sopstvenom priznanju, proveli zapakovani u asfaltu.

- U emu? - zapitao je grof. - U asfaltu - bio je istrajan gospodin Bakingen. - Ah, da; znam otprilike na ta mislite; bez sumnje, to bi mogao biti odgovor, ali u moje vreme, jedva da smo upotrebljavali ita drugo do taerkurijum-bihlorid. - Ali ono to posebno ne shvatamo - rekao je doktor Pononer - to je kako to da ste, poto ste umrli i sahranjeni u Egiptu pre pet hiljada godina, danas ovde, potpuno ivi, i jo uvek izgledate tako dobro. - Da sam, kako kaete, bio mrtav - odgovorio je grof - vie je nego verovatno da bih to jo uvek bio; poto primeujem da je kod vas galvanizam jo uvek u povoju, s njim ne moete izvriti sve ono to je nama, u prastarim danima, bila prosta stvar. Ali injenica je da sam pao u katalepsiju, i da su moji najbolji prijatelji mislili da sam mrtav ili da bi trebalo da budem; zbog toga su me odmah balsamovali - pretpostavljam da znate osnovni princip procesa balsamovanja? - Pa, ne ba sasvim. - Ah, primeujem, vae neznanje je za aljenje. Dobro, ne mogu sada ulaziti a detalje; ali neophodno je objasniti da je bajsamovanje (pravimo govorei) u Egiptu imalo za cilj da potpuno zaustavi sve ivotinjske funkcije koje su podlone starenju. Koristim re ivotinjske u njenom najirem znaenju, to ukljuuje ne samo fiziko ve i moralno i vitalno bie. Ponavljam, da se vodei princip balsamovanja kod nas sastojao u tome da trenutno zaustavi i odrava u venom iekivanju sve ivotinjske funkcije podlone procesu starenja. Da budem kratak, u bilo kakvom stanju da je osoba u vreme njenog balsamovanja, u tom stanju e i ostati. Dakle, poto sam, sreom, skarabejske krvi, balsamovan sam iv, onakav kakvog me sada vidite. - Skarabejske krvi! - uzviknuo je doktor Pononer. - Da. Skarabej je bio oznaka, ili oruje vrlo slavne i vrlo retke plemike porodice. Biti, skarabejske krvi znailo je samo biti jedan iz porodice ija je oznaka skarabej. Govorim slikovito. - Ali kakve to veze ima sa time to ste ivi? - U Egiptu je bio opteprihvaen obiaj da se telo, pre samog balsamovanja, lii creva i mozga; jedino se rasa skarabeja nije slagala sa tim obiajem. Dakle, da nisam skarabej, sada bih bio bez creva i mozga, a bez jednog ili drugog nezgodno je iveti. - Primeujem - rekao je gospodin Bakingem - i pretpostavljam da su sve itave mumije, koje su nam dole do ruku, iz rase skarabeja. - Van svake sumnje.

- Mislio sam - rekao je gospodin Glidon, vrlo nenametljivo - da je skarabej bio jedan od egipatskih bogova. - Jedan od egipatskih stat - uzviknula je mumija, skoivi na noge. - Bogova! - ponovio je putnik. - Gospodine Glidon, zaista sam posramljen to od vas ujem da govorite na taj nain -rekao je grof, vraajui se u stolicu. - Nijedan narod na kugli Zemaljskoj nije nikada priznavao vie od jednog boga. Skarabej, Ibis, i sl. bili su kod nas (kao to su slina stvorenja bila kod drugih) simboli, ili mediji, kroz koje smo potovali Stvoritelja suvie dostojanstvenog da bismo mu se direktno pribliili. Ovde je nastala pauza. Najzad je doktor Pononer obnovio razgovor. - Onda, iz onog to ste objasnili nije neverovatno - rekao je - da u katakombama u blizini Nila postoje i druge mumije plemena Skarabeja, koje su jo u stanju ivota. - U to se ne moe sumnjati - odgovorio je grof; - svi Skarabeji, sluajno balsamovani ivi, ivi su i sada. Moda se neki od onih koji su namerno balsamovani jo uvek nalaze u grobnicama, poto su na njih zaboravili oni koji su ih balsamovali. - Hoete li biti tako ljubazni da nam objasnite - rekao sam - ta ste mislili pod tim namerno balsamovani? - Sa velikim zadovoljstvom - odgovorila je mumija, poto me je natenane odmerila kroz svoj monokl - jer sam se prvi put usudio da joj se obratim direktnim pitanjem. - Sa velikim zadovoljstvom - rekao je. - U moje doba, uobiajen ljudski vek bio je oko osamsto godina. Malo je ljudi umiralo, osim zbog najneobinijih nesrea, pre starosti od esto godina; neki su iveli due od dekade vekova; ali osamsto godina se smatralo prirodnim vekom. Posle otkria principa balsamovanja, koji sam vam ve opisao, naim filozofima je palo na pamet da se hvalevredna radoznalost mogla zadovoljiti, i da je u isto vreme nauka mogla imati mnogo vie koristi ako bi se ovaj prirodni vek iveo u ratama. U sluaju istorije iskustvo je pokazalo da je neto slino bilo potrebno. Istoriar bi, naprimer, poto bi dostigao starost od petsto godina, uz veliki trud napisao knjigu i onda bi bio paljivo balsamovan. Ostavljao bi svojim izvriteljima i ljudima koji su ga balsamovali instrukcije pro tem., da ga oive posle prolaska izvesnog perioda, recimo petsto ili esto godina. Nastavljajui ivot po isteku ovog perioda, on bi uvek nalazio svoje veliko delo pretvoreno u primerke nasumice voenih pribeleki - odnosno, u vrstu knjievne arene za protivrena nagaanja, zagonetke i line polemike celog opora

razdraenih komentatora. Otkrilo bi se da su ova nagaanja i dr., koja su prola pod imenom zabeleki ili redigovanja, potpuno iskrivila ili unitila tekst, tako da je autor morao da krui lampom ne bi li otkrio svoju sopstvenu knjigu. A kada bi je otkrio, nije ni bila vredna napora traganja. Poto je bila skroz dopisana, smatralo se da je obaveza istoriara da se odmah baci na posao, i iz perspektive svog sopstvenog znanja i iskustva ispravlja tradicije koje su se odnosile na epohu u kojoj je on iveo. Pojedini mudraci su pratili ovaj proces preraivanja i ispravljanja, tako da je on, s vremena na vreme, imao za posledicu zatitu nae istorije od degeneracije u potpuni mit. - Izvinjavam se - rekao je u tom trenutku doktor Pononer, neno poloivi aku na Egipaninovu ruku - izvinjavam se, ali mogu li se usuditi da vas za trenutak prekinem? - Svakako, ser - odgovorio je grof, zastavi. - Samo sam eleo da vam postavim pitanje - rekao je doktor. Pomenuli ste istoriarevo lino ispravljanje tradicija koje su se odnosile na njegovu epohu. Molim vas, ser, koja se srazmera ovih kabala smatrala, u proeku, ispravnom? - Uglavnom se otkrilo da je kabala, kao to je pravilno nazivate, gospodine, tano odgovarala injenicama zabeleenim u nepreraenim istorijama; odnosno, nikad se nije pokazala, pod bilo kojim uslovima, nijedna posebna jota i kabale i istorije a da nije bila potpuno i korenito pogrena. - Ali poto je sasvim jasno - nastavio je doktor - da je prolo najmanje pet hiljada godina od kako ste sahranjeni, smatram sigurnim da su vae istorije, ako ne i tradicije, bile u tom periodu dovoljno izriite u pogledu jedne teme univerzalnog interesovanja - Stvaranja - koje se, kao to pretpostavljam da znate, dogodilo jedva oko pet vekova ranije. - Gospodine! - rekao je grof Alamistekeo. Doktor je ponovio svoja zapaanja, ali stranac je mogao da ih shvati tek posle mnogih dodatnih objanjenja. Najzad je, oklevajui, rekao: - Priznajem da su mi ideje koje ste mi sugerisali potpuno nove. Nisam poznavao nikog ko je, u moje vreme, uzimao u obzir tako jedinstvenu zamisao da je svemir (ili ovaj svet, ako tako hoete) uopte ikad imao poetak. Seam se da sam jednom, i samo jednom, uo da je neki ovek mnogobrojnih spekulacija nejasno nagovestio neto to se odnosilo na poreklo ljudske vrste; jedino je on koristio re Adam (ili crvena zemlja), koju vi upotrebljavate. Meutim, koristio se njome u

optem smislu, koji se odnosio na spontano klijanje iz plodnog tla (na isti nain kao to hiljade naih vrsta bia klijaju) - kaem, spontanog klijanja, pet ogromnih ljudskih hordi, koje su istovremeno nastajale u pet odvojenih i skoro jednakih delova globusa. Ovde je veina naeg drutva slegla ramenima, a jedan ili dvojica su stavili ruke na elo, sa vrlo znaajnim izrazom lica. Gospodin Silk Bakingem je ovla posmatrajui zatiljak, a potom teme Alamistekeovo, rekao: - Dugotrajni ljudski ivot u vae vreme, zajedno sa povremenom praksom da ga, kao to ste objasnili, provodite u ratama, mora da je, zaista, jako uticao na opti razvitak i nagomilavanje znanja. Pretpostavljam da bi primetnu inferiornost starih Egipana u svim pojedinim naukama, kada se porede sa savremenicima, ili jo vie sa Jenkijima, trebalo da pripiemo vrstoi egipatske lobanje. - Ponovo priznajem - odgovorio je grof sa mnogo utivosti - da vas uopte ne razumem; molim vas, na koje pojedine nauke aludirate? Ovde smo svi uglas objasnili, nairoko i nadugako, postavke frenologije i uda ivotinjskog magnetizma. Poto nas je do kraja sasluao, grof je ispriao nekoliko anegdota koje su pruale dokaz da su prototipovi Gala i Spurhajma bili u Egiptu na vrhuncu moi i nestali pre toliko vremena da su bili skoro zaboravljeni, i da su smicalice Mesmera114 zaista bile vrlo jadni trikovi kada se porede sa pravim udesima tebanskih naunika, koji su stvorili vake i mnoge druge sline stvari. Ovde sam upitao grofa da li su njegovi ljudi mogli da izraunaju pomraenja. Nasmejao se oholo i rekao da jesu. Ovo me je pomalo zbunilo, pa sam poeo da postavljam druga pitanja koja su se odnosila na njegovo znanje iz astronomije, kada mi je jedan lan nae druine, koji do tada nije otvorio usta, proaputao u uvo da bi bilo bolje da za sva obavetenja u vezi s ovim konsultujem Ptolomeja (ko god da je Ptolomej) i, isto tako, jednog Plutarha defacie lunae. Onda sam mumiju zapitao o uveliavajuim staklima i soivima, i uopte o proizvodnji stakala. Ali nisam ni zavrio pitanje, kad me je utljivi lan naeg drutva neno dodirnuo za lakat i zamolio da, za ime boije, zavirim u Diodorus Sicilus. to se tie grofa, odgovarajui, jedino me je upitao da li mi, moderni, posedujemo bilo kakav mikroskop koji bi
114

Franc Mesmer (Mesmer Franz Anton, 1734-1815) - osniva uenja o ivotinjskom magnetizmu.

nam omoguio da kameju115 iseemo na egipatski nain. Dok sam razmiljao kako bih odgovorio na ovo pitanje, mali doktor Pononer se angaovao na vrlo neobian nain. - Pogledajte nau arhitekturu! - uzviknuo je, izazivajui ozlojeenost obojice putnika, koji su mu tipanjem od kojeg je pomodreo, pokuali da pokau da to niemu ne vodi. - Pogledajte - vikao je oduevljeno - Bouling-Grin fontanu u Njujorku! Ili ako je to i suvie ogromno za razmatranje, osmotrite za trenutak Kapitol u Vaingtonu! - i mali, dobri doktor je potanko nastavio da opisuje proporcije graevine koju je naveo. Objasnio je da je sam trem ukraen sa ne manje nego dvadeset i etiri stuba, od kojih je svaki pet stopa u preniku i udaljen deset od drugog. Grof je rekao da ali to se u tom trenutku ne moe setiti tanih dimenzija bilo koje vanije graevine u gradu Aznaku, ije su oznake postavljene u samoj Noi Vremena, ali ije su ruevine, u njegovo doba, jo uvek stajale u ogromnoj peanoj ravnici zapadno od Tebe. Setio se, meutim (mislei na tremove), da je jedan, koji je pripadao ne ba znaajnoj palati, u predgrau zvanom Kamak, imao sto etrdeset i etiri stuba, od kojih je svaki imao obim trideset i sedam stopa i bio udaljen dvadeset i pet stopa od drugog. Pristup ovom tremu bio je sa Nila, kroz aveniju dugu dve milje, koja se sastojala od sfingi, statua i obeliska, visokih dvadeset, ezdeset i sto stopa. Sama palata je bila (onoliko koliko se mogao setiti) u jednom pravcu dugaka dve milje, i mogla je biti, sve u svemu, sedam milja u obimu. Njeni zidovi bili su svuda, i iznutra i spolja, bogato islikani hijeroglifima. On nikako nije nameravao da tvrdi da bi se ak pedeset ili ezdeset doktorovih Kapitola moglo napraviti unutar tih zidina, ve nije bio siguran da li bi se njih dve ili tri stotine moda mogli, uz izvesne tekoe, ugurati u tu palatu. Uostalom, ona u Karnaku je bila beznaajno mala graevina. On, meutim, nije mogao osporiti plemenitost, velianstvenost i nadmonost fontane u Bouling Grinu, onakvu kakvu ju je doktor opisao. Nikad neto slino tome, bio je primoran da prizna, nije vieno u Egiptu ili bilo gde drugde. Ovde sam grofa upitao ta ima da kae o naim prugama. - Nita naroito - odgovorio je. - I suvie su male, slabo zapoete i nespretno spojene. Naravno, da se ne bi mogle porediti sa ogromnim,
115

kameja - rezan dragi kamen kod kojeg ispupena figura ima drugaiju boju nego osnova.

ravnim, pravim i gvozdeni ulebljenim nasipima, preko kojih su Egipani prenosili cele hramove i vrste obeliske veliine i do sto pedeset stopa. Govorio sam ta sve moemo uraditi svojim ogromnim mehanikim snagama. Sloio se da na tom polju poneto i znamo, ali me je upitao kako bih ja uspeo da podignem terete na grede, ak i male, palate u Karnaku. Napravio sam se kao da ne ujem ovo pitanje i upitao da li ima bilo kakvu predstavu o artekim bunarima; on je samo uzdigao obrvu dok mi je gospodin Glidon snano namignuo i tihim glasom rekao da su inenjeri, zaposleni da u Velikoj Oazi trae vodu, nedavno otkrili jedan. Onda sam spomenuo na elik; ali stranac je podigao nos i upitao me da li bi ba na elik mogao isei besprekorno zaobljenu ivicu koja se vidi na obeliscima, a koja je cela izraena bakarnim alatom. To nas je toliko zbunilo da smo odluili da napad promenimo metafizikom. Poslali smo po primerak knjige koja se zove Dial i proitali iz nje glavu-dve o neemu to ba nije jasno, ali to su Bostonci zvali Veliki Pokret ili Progres. Grof je samo rekao da su u njegovo vreme Veliki Pokreti bili grozno proste stvari i da, to se tie samog Napretka, jedno vreme je bio prava dosada, ali nikad nije napredovao. Onda smo govorili o velikoj lepoti i vanosti Demokratije i imali mnogo muke da grofa impresioniramo velikim prednostima koje smo uivali ivei tamo gde je pravo glasa bilo ad libitum i gde nije bilo kralja. Sluao nas je sa primetnim interesovanjem, u stvari, izgledalo je da se ne malo zabavlja. Kad smo zavrili, rekao je da se neto veoma slino pojavilo pre mnogo vremena. Trinaest egipatskih provincija su sve istovremeno odluile da budu slobodne i tako pruile velianstveni primer ostatku oveanstva. Sakupile su svoje mudrace i zakuvale najotroumniji ustav koji se moe pojmiti. Za trenutak su uspevale izvanredno dobro; jedino je njihova navika hvalisanja bila zapanjujua. Stvar se, meutim, zavrila sjedinjavanjem trinaest drava sa drugih petnaest ili dvadeset u najmrskiji i najnepodnoljiviji despotizam za koji se ikad ulo na povrini Zemlje. Upitao sam ga kako se zvao uzurpirajui tiranin. Onoliko koliko se grof mogao setiti, bejae to Mob.116 Poto nisam znao ta na ovo da kaem, podigoh glas saaljevajui egipatsko nepoznavanje vodene pare.
116

mob (engl.) - rulja, masa

Grof me je pogledao vrlo iznenaeno, ali nije odgovorio. utljivi gospodin me je, meutim, snano gurnuo laktom meu rebra - rekavi mi da sam se dovoljno eksponirao - i upitao me da li sam doista takva budala, pa da ne znam da je moderna parna maina, preko Solomona de Kausa, proistekla iz pronalaska Heroa. Bili smo u velikoj opasnosti da budemo poraeni; ali na svu sreu, oporavivi se, doktor Pononer se vratio naem spaavanju i upitao da li egipatski narod ozbiljno namerava da se sa savremenim narodima takmii u svim vanim detaljima odee. Na to je grof pogledao nadole, prema tregerima svojih pantalona, a zatim uhvatio jedan kraj repa svog fraka, drei ga izvesno vreme sasvim blizu oiju. Najzad, pustivi ga da padne, usta mu se razvukoe od uva do uva; ali zaista se ne seam da li je bilo ta odgovorio. Ovde smo se pribrali i doktor, koji je vrlo dostojanstveno priao mumiji, zaeleo je da mu ona, asno, kao pravi gospodin, odgovori da li su Egipani, u bilo kom periodu, znali za Pononerove pastile,117 ili Brandretove pilule. ekali smo odgovor sa neskrivenom napetou; - uzalud. Nije ga bilo. Egipanin je pocrveneo i oborio glavu. Nikad se u pobedi nije toliko uivalo; nikad poraz nije roen uz toliko neasti. Nisam vie mogao podneti prizor poniavanja jadne mumije. Dohvatio sam eir, kruto joj se poklonio i otiao. Poto sam stigao kui, ustanovio sam da je prolo etiri sata, i odmah odoh u krevet. Sada je deset pre podne, ustao sam u sedam, pisao beleke, od kojih e koristi imati i moja porodica i oveanstvo. Ove prve vie neu gledati. Moja ena je otrokonda. Istina je, ustvari, da mi je dosta ovog ivota i devetnaestog veka uopte. Ubeen sam da sve ide loe. Pored toga, izuzetno me zanima ko e biti predsednik drave 2045. godine. Zbog toga u, im se obrijem i popijem oljicu kafe, mirno otii do Pononera i balsamovati se za sledeih nekoliko stotina godina. 1845. Preveo Sveta Bulatovi

117

pastila - vrst koluti od eera ili okolade u koji je umean praak nekog leka.

AVO PERVERZNOSTI
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila 118 ovekove due, frenolozi119 su propustili da naine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etiari, njihovi prethodnici, mada ona oigledno postoji kao uroeno, iskonsko i neizmenljivo oseanje. U tatoj oholosti naeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne naoj svesti jedino iz nedostatka verovanja - vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato to se ona, kao neto suvino, uopte i ne trai. Nismo videli potrebu pobude - za sklonost. Nismo mogli pojmiti da je potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mogli shvatiti sve da nam se pojam togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi nain on mogao da podupre ciljeve oveanstva, bilo prolazne bilo veite. Ne moe se porei da je frenologija, a u velikoj meri i sva metafizika, izmiljena a priori. Intelektualac ili logiar, pre nego ovek koji stvari samo shvata i opaa, latio se da smilja zamisli - da namee namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokuio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme miljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zakljuili da je zamisao boanstva da ovek jede. Zatim smo oveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bi kojim Boanstvo goni oveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, poto smo utvrdili da je boja volja da se ovek mnoi i da produuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenou, sa idealnou; sa uzronou, sa stvaralakom sposobnou, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno oseanje, ili neku sposobnost istog razuma. A u tom rasporeivanju principa ljudskog delanja purchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimino ili u celini, samo poli u naelu stopama svojih prethodnika, utvrujui i izvodei svaku stvar iz unapred zamiljene sudbine ovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.

118 119

prima mobila (lat) - prvi pokretai Frenologija - doktrina koja je po obliku lobanje zakljuivala o duevnim osobinama i sklonostima ove-kovim. Osnivai su bili nemaki lekari F. J. Gali (1758-1828) i J. G. Spurzheim (1776-1832).

Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vrilo razvrstavanje (ako ve moramo razvrstavati) na temelju onoga to je ovek obino ili prigodno inio ili uvek prigodno ini, pre nego na temelju onoga to mi smatramo bojom namerom da on to ini. Ako ne moemo da shvatimo Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda moemo shvatati u njegovim nedokuivim mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne moemo razumeti u njegovim stvarnim stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoniklim raspoloenjima i fazama stvaranja? Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao uroeno i iskonsko naelo ljudskih postupaka, neto paradoksalno to bismo mogli nazvati perverznou, u nedostatku tanije oznake. U onom smislu kako ja zamiljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude, nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako e se to shvatiti kao protivrenost izraza, moemo ovo tvrenje izmeniti utoliko to emo rei da mi na njegov podsticaj delamo iz razloga to to ne bi trebalo da inimo. U teoriji, nijedan razlog ne moe da bude manje razloan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jai. Kod izvesnih duhova, po izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da diem, isto toliko sam siguran da je ubeenje u pogrenost ili neispravnost nekog postupka esto ona nesavladiva sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvrimo. I ta neodoljiva tenja da se uini pogreka radi pogreke nee dopustiti analizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je uroena, iskonska pobuda - elementarna. Rei e se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato to oseamo da ne bi trebalo ustrajati, onda je nae ponaanje samo jedan izmenjeni vid onoga to obino proistie iz frenolokog pojma borbenosti. Ali i povran pogled pokazae pogrenost takve pomisli. Sutina frenoloke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naa zatita od zla koje nam se moe naneti. Njeno naelo odnosi se na nae dobro i tako elja da nam bude dobro biva podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da elja da nam bude dobro mora biti podsticana istovremeno sa bilo kojim naelom koje e biti samo izmenjeni vid borbenosti, ali u sluaju onog neeg to ja nazivam perverznou elja da nam bude dobro ne samo to se ne raa ve postoji jedno snano suprotno oseanje. Ako se obratite svom roenom srcu, ono e vam, na kraju krajeva, dati najbolji odgovor na malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraaju svojoj roenoj dui i podrobno je ispituju nee biti voljan porei da je pomenuta sklonost duboko ukorenjena. Ona je isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristina. Nema iva oveka koji u

izvesnom trenutku nije bio muen, na primer, ozbiljnom eljom da kinji sluaoca okolianjem u govoru. Govornik je svestan da se ne svia; on ima vrstu nameru da se svidi; on je obino kratak, taan i jasan; najsaetije i najsjajnije reenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom uzdrava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraa ispunjava ga uasom i aljenjem; pa ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvijanjem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati. Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u elju, elja u tenju, tenja u neodoljivu udnju, a udnja (na duboku alost i jad samog govornika i uprkos svim posledicama) najzad odnosi pobedu. Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvriti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno. Najodluniji trenutak naeg ivota poziva gromoglasno na odvanost i delanje. Mi smo uzbueni, mi gorimo od elje da otponemo posao, a od predvianja njegovog sjajnog uspeha sva nam je dua u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo jo danas, pa ipak ga odlaemo za sutra. A zato? Nema drugog odgovora sem da smo perverzni, upotrebljavajui tu re bez poimanja samog naela. Osvane sutranji dan, a sa njim jo nestrpljiva brina elja da izvrimo svoju dunost, ali upravo sa samim jaanjem te elje nailazi i neka bezimena, neka zaista strana - jer je nedokuiva - enja za odlaganjem. Vreme leti, a ta enja postaje sve jaa. Doao je poslednji as za delanje. Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe odreenog sa neodreenim sutine sa senkom. Ali, ako je borba ve dotle dola, senka e biti ta koja e preovladati - mi se uzalud borimo. asovnik izbija, i to je posmrtno zvono nae sree. U isto vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo drala u strahu. Ona bei, iezava - mi smo slobodni. Stara energija se vraa. Sada hoemo da radimo. Avaj, prekasno je! Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije impuls da ustuknemo pred opasnou. Neshvatljivo zato - ostajemo. Malo-pomalo naa muka, i vrtoglavica, i uas tonu u oblak nekog oseanja koje nema imena. Postupno, neprimemo, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce to se pretvara u duh u prii iz Hiljadu i jedne noi. Ali iz naeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz prie, pa ipak je to samo jedna misao, mada uasna, misao koja nam ledi i samu sr u kostima estinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono to bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga to je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad

rodile u naoj mati - upravo zbog toga sad ga silno prieljkujemo. I poto nas na razum snano odvraa od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primiemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao to je strast oveka koji drui na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokuaju razmiljanja, znai biti neminovno izgubljen; jer premiljanje nas samo tera na uzdravanja i zato je to, kaem, ba ono to mi ne moemo. Ako se ne nae prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo niice na zemlju, okrenuvi lea provaliji, mi emo skoiti u nju i poginuti. Ispitajmo ove i sline postupke, pa emo nai da oni potiu jedino od duha Perverznosti. Mi ih vrimo samo zato to oseamo da to ne bismo smeli initi. Izvan toga ili iza toga nema razumljivog naela: i mi bismo stvarno mogli tu perverznost smatrati neposrednim podsticajem sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra. Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vae pitanje, da vam objasnim zato sam tu, da vam pruim neto to e imati bar bledi izgled razloga zato nosim okove i zato se nalazim u ovoj eliji na smrt osuenih. Da nisam bio ovako opiran, vi me moda ili ne biste uopte shvatili ili biste me smatrali luakom, kao to to ini gomila. A ovako ete lako pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih rtava avola Perverznosti. Nemoguno je da je i jedno delo ikad bilo savrenije smiljeno i izvedeno. Nedeljama, mesecima sam mozgao o nainu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvrenje nosilo u sebi mogunost otkrivanja. Najzad, itajui neke francuske memoare, naao sam opis jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom sluajno zatrovane svee. Ta zamisao smesta je zaokupila moju matu. Znao sam da moja rtva ima obiaj da ita u postelji. Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da vas zamaram beznaajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opiem nimalo teka lukavstva pomou kojih sam u spavaoj sobi svoje rtve zamenio votanicom sopstvene izrade onu koju sam tamo naao u svenjaku. Sutradan ujutru naen je taj ovek mrtav u postelji, a islednikov zakljuak glasio je: Smrt po volji bojoj. Poto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve ilo dobro. Pomisao da bih mogao biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne svee briljivo sam uklonio. Nisam ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo moguno da me osude, ili ak i osumnjie za taj

zloin. Ne moete ni pojmiti svu jainu oseanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uivao sam po navici u tom oseanju. Ono mi je prualo vie stvarnih uivanja nego sve one isto zemaljske koristi nastale iz mog greha. Ali najzad je dolo vreme kada se to prijatno oseanje postepeno i jedva primetno pretvorilo u pomisao koja me je muila kao mora. Muila me je jer me je morila. Gotovo ni trenutka nisam se mogao nje osloboditi. Sasvim je obina stvar da vam tako dosauje zujanje u uima, ili, bolje, u seanju, refrena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz opera. A to nas nee manje muiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna panje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i ponavljam jedva ujno reenicu: Ja sam bezbedan. Jednog dana, etajui ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobiajene slogove. U nastupu obesti preinaio sam ih ovako: Ja sam bezbedan, ja sam bezbedan, da, ako ne budem tolika budala da otvoreno priznam zloin! Tek to sam izgovorio te rei, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog iskustva s takvim nastupima perverznosti (iju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro sam se seao da se ni u jednom sluaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se preda mnom ispreila moja sopstvena sluajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala da priznam zloin koji sam izvrio, ispreila se kao duh koga sam ubio - i zvala me u smrt. U prvi mah uinio sam napor da se otresena ove duevne more. Poao sam otrim koracima, bre, sve bre, najzad sam ve trao. Oseao sam bezumnu elju da glasno viknem. Svaki talas misli koji je nailazio obarao me je novim teretom uasa, jer, avaj! dobro sam, i suvie dobro znao da misliti, u mom poloaju, znai biti izgubljen. Jo vie sam ubrzao korake. Jurio sam kao lud, probijajui se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni. Tada osetih da je moja sudbina zapeaena. Da sam mogao da iupam sebi jezik, ja bih to uinio - ali grub glas zazvua mi u uima, jo grublja ruka epa me za rame. Okrenuh se, dah mi se presee. Za trenutak iskusih sve muke guenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poe da mi se vrti; a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim irokim dlanom u lea. Tajna koja je toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje due.

Kau da sam govorio jasno i razgovetno, ali naroito naglaeno i sa strasnom urbom, kao u strahu da me neko ne prekine pre no to zavrim kratke ali znaajne reenice koje su me izruile delatu i paklu. Poto sam ispriao sve to je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam onesveen. Ali ta jo da kaem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra u biti bez okova! Ali gde! 1845. Prevela Vera Stoji

INJENICE O SLUAJU G. VALDEMARA

Ne smatram, naravno, da je udnovato to je neobian dogaaj sa g. Valdemarom izazvao rasprave. Bilo bi pravo udo da nije, osobito pri ovakvim okolnostima. Zbog toga to su sve umeane strane elele da se sluaj taj zataji od javnosti bar za sada, ili dok nam se ne javi druga zgoda za ovakva ispitivanja; i ba zbog toga to smo se trudili da to ostane u tajnosti - jedan nepotpun i preteran izvetaj prodre u drutvo i postade izvor mnogim nemilim tumaenjima, i naravno, mnogim nevericama. Potrebno je radi toga da iznesem injenice ukoliko ih ja sam shvatam. Evo ih ukratko: Za poslednje tri godine u vie mahova privlaila mi je panju hipnoza; a pre nekih devet meseci, sasvim nenadano, palo mi je na pamet da se u nizu opita injenih u vezi sa tom pojavom uinila vrlo vidna i nerazumljiva omaka - niko dosad nije bio hipnotisan in articulo mortis. Ostalo je da se ispita, prvo, da li bolesnik n takvom stanju ima jo osetljivosti za magnetiki uticaj; drugo, ako je ima, da li se ona umanjuje ili raste; tree, u kom obliku i koliko dugo moe da se zaustavi truljenje i sprei tom pojavom. Bilo bi i drugih stvari da se utvrde ali ovo je vie od svega podsticalo moju radoznalost, naroito ovo poslednje pitanje, zbog velikog znaaja njegovih posledica. Traei oko sebe nekoga pomou koga bih mogao ispitati ove pojedinosti, pade mi na pamet moj prijatelj g. Ernest Valdemar, dobro poznati kompilator dela Bibliotheca Forensica i autor (pod knjievnim imenom Issachar Marx) poljskih prevoda Valentajna i Gargantue. G. Valdemar, koji je stanovao najvie u Harlemu, a od godine 1839. u Njujorku, jeste, ili je bio, naroito upadljiv zbog svoje neobine mravosti. Njegove noge mnogo su liile na noge Dona Randolfa, belina njegovih zalizaka bee u strahovitoj suprotnosti s garavou njegove kose - te je naravno svako mislio da nosi periku. Po temperamentu bio je vrlo nervozan, pa je bio pogodan za opite hipnozom. U dva-tri maha uspavao sam ga bez velike tekoe, ali me je prevario u drugim rezultatima koje sam prema njegovoj naroitoj konstituciji, prirodno, oekivao. Njegova volja ni u kom trenutku nije bila pouzdano ni sasvim pod mojom vlau, a to se tie clairvoyance120, nisam mogao s njim nita postii na ta bi se
120

Vidovitost

moglo osloniti. Moje neuspehe u tom pripisivao sam uvek rastrojenosti njegova zdravlja. Jer na nekoliko meseci pre mog poznanstva s njim njegovi lekari su izjavili da on ima pravu utvrenu suicu. Imao je zaista obiaj da sasvim hladno govori o svojoj bliskoj smrti kao o stvari koja se ne moe izbei niti se zbog nje vredi alostiti. Kad mi spomenute zamisli prvi put padoe na pamet, sasvim je prirodno to sam mislio na g. Valdemara. Znao sam staloenu filozofiju njegovu suvie dobro, te nisam s njegove strane oekivao nikakvo ustezanje; on nije imao u Americi roaka koji bi se mogli umeati u stvar. Govorio sam mu otvoreno o toj stvari, i, na moje iznenaenje, to ga veoma zainteresova. Kaem, na moje iznenaenje, jer mada je uvek od sveg srca doputao da pravim s njim opite, nije dotle nikada odao ni mrvice simpatije za ono to sam radio. Njegova bolest bila je takve prirode da se moglo tano izraunati kad e se zavriti smru, i mi se konano dogovorismo da on poalje po mene dvadeset etiri sata ranije od asa koji lekari budu odredili kao as njegovog umiranja. Prolo je sada vie od sedam meseci kako sam dobio od g. Valdemara lino ovo pisamce: Dragi moj R Sad moete ve doi. D. i F. slau se u tom da neu moi izdrati due nego do sutra u pono; ja mislim da su oni pogodili vreme dosta priblino. Valdemar To pisamce dobio sam pola asa poto je bilo napisano, a petnaest minuta kasnije bio sam u sobi samrtnikovoj. Nisam ga video deset dana i prebledeh zbog strane promene koju je taj kratki razmak izvrio na njemu. Lice mu je dobilo olovnu boju, oi sasvim bez sjaja, a bee oslabio toliko da su mu kosti na obrazu gotovo probile kroz kou. Kaljao je uasno. Puls mu se mogao jedva opipati. Ali pri svemu tome zadrao je u neobinoj meri i svoju duhovnu snagu i izvestan stepen telesne snage. Govorio je razgovetno i uzimao neke lekove bez iije pomoi, a kad ja uoh u sobu bio je zauzet pisanjem zabeleki u svoju belenicu. Bio je u postelji, naslonjen na jastuke. Doktori D. i F. bili su prisutni. Poto sam se rukovao sa g. Valdemarom, pozvah gospodu na stranu i obavestih se o bolesnikovom stanju. Levo plue ve osamnaest meseci kako se pretvorilo u polukost ili rskavicu i, naravno, bee sasvim

nesposobno za funkciju ivota. Desno plue u svom gornjem delu bilo je takoe delimino ali ne sasvim okotalo, a donji deo bio je samo masa gnojavih tuberkula, koje su se slivale jedna u drugu. Na nekoliko mesta plua su bila provaljena, najednom sasvim srasla s rebrima. Ove pojave u desnom pluu bile su srazmerno skorijeg datuma. Okotavanje se vrilo neobinom brzinom, dok pre mesec dana nije bilo ni traga, a srastanje plua za rebra opazili su tek pre tri dana. Nezavisno od suice, bolesnik kao da je imao i otok, aneurizmu aorte; ali simptomi okotavanja onemoguili su tanu dijagnozu. Miljenje oba lekara bilo je da e g. Valdemar umreti sutra (u nedelju) oko pola noi. A bilo je to u subotu u sedam asova uvee. Ostavljajui bolesnikovu postelju da bi porazgovarali sa mnom, doktori D. i F. bili su se ve zauvek oprostili sa njim. Nisu vie nameravali da svraaju. Ali na moju molbu pristadoe da ga obiu oko deset asova idue noi. Kad su otili govorio sam otvoreno sa g. Valdemarom o njegovoj bliskoj smrti, a isto tako o predloenom opitu. On opet izjavi da je sasvim voljan, ta vie da eli da se to izvri, pa je ak i navaljivao na mene da ponem odmah. Dvorili su ga bolniar i bolniarka, ali ja nisam mogao, zbog moguih neoekivanih sluajnosti, da uzmem za svedoke ovog ogleda nepouzdane ljude. Zato sam odloio opit sve do osam asova idue noi, kad me dolazak jednog medicinara koga sam poznavao (g. Teodor L.), oslobodi dalje neodlunosti. Nameravao sam pre svega da ekam lekare; ali me navede da ponem, prvo, neprekidno navaljivanje g. Valdemarovo, a, drugo, uverenje da ne smem da gubim ni trenutka jer mu se ivot primetno gasio. G. L. bee tako ljubazan i pristade na moju molbu da belei sve to se bude dogodilo; ovo to vam sad priam sve je iz tih njegovih beleaka, veinom zbijeno, skraeno, ili prepisano verbatim.121 Bilo je oko pet minuta do osam, kada, uzevi bolesnikovu ruku, zamolih ga da kae jasno koliko moe g. L-u da li je on (g. Valdemar) sasvim voljan da ja napravim u takvom njegovom stanju opit, tj. da ga hipnotiem. On odgovori slabim glasom, ali jo sasvim ujno: Da, elim da budem hipnotisan - a odmah zatim dodade: Bojim se da niste suvie oklevali.

121

verbatim (lat) - od rei do rei

Dok je on to govorio, ja poeh sa pokretima koji su mi dosad uvek najbolje posluili da ga uspavam. U poetku sam primetno uticao na njega, gladei ga rukom po elu. Ali, iako sam upotrebio sve svoje sile, nikakvog vidnog uspeha ne bee sve do nekoliko minuta posle deset asova, kada doktori D. i F. dooe po dogovoru. Razloih im u nekoliko rei ta nameravam, i kako se oni, rekavi da je bolesnik i onako ve na samrti, nisu protivili nikakvom primedbom, nastavih bez oklevanja, ali zamenih pokrete sjedne strane na drugu pokretima odozgo-nanie i upravih pogled sasvim pravo u desno oko jadnika. U to vreme puls mu se nije mogao opipati, a disanje mu bee pravo kranje i u razmacima od pola minuta. To stanje bez promene trajalo je skoro etvrt asa. Kada je prolo to vreme ote se prirodan ali dubok uzdah iz samrtnikovih grudi, a kranje prestade, u stvari vie se nije ulo, razmaci su bili isti, neumanjeni. Noge i ruke bolesnikove bile su hladne kao led. Pet minuta pre jedanaest asova primetio sam nesumnjive znake hipnotikog dejstva. Staklasta kugla oka izmenila se u onaj izraz nelagodne unutranje ispitljivosti koji se primeuje samo u sluajevima snobdenja, i taj izraz je sasvim nemogue pogreno tumaiti. Sa nekoliko brzih pokreta sjedne strane na drugu uinih da oni kapci zadrhte kao kad san pone da osvaja, zatim jo nekoliko i oi se sasvim zatvorie. Ja time jo nisam bio zadovoljan, ve nastavih dalje brzo i napregoh svu snagu volje sve dok se udovi uspavanog nisu sasvim ukoili i poto sam ih stavio u jedan, izgledalo je, zgodan poloaj. Noge su bile sasvim ispruene, ruke su isto tako poivale na postelji u prilinom odstojanju od bedara. Glava je bila sasvim malo uzdignuta. Zavrio sam to tano u pono, pa zamolih prisutnu gospodu da sad ispitaju g. Valdemarovo stanje. Posle nekoliko ogleda oni priznadoe da je on u stanju neobino savrene hipnotike ukoenosti. Radoznalost obojice lekara bila je velika. Dr D. odlui najednom da ostane kod bolesnika celu no, a dr F. ode s obeanjem da e doi sutra rano; g. L. i uvari ostadoe. Ostavismo g, Valdemara potpuno na miru sve do tri asa ujutru; tada mu se pribliih i naoh ga u potpuno istom stanju kao kad je dr F. otiao. Drugim reima, leao je u istom poloajii, puls se nije mogao opipati, disanje tiho i jedva primetno dok mu ne stavismo ogledalo na usne, oi prirodno zatvorene, a udovi hladni i ukoeni kao mramor. Ali ipak opti izgled zaista nije bio izgled mrtvaca. Kad sam se primakao g. Valdemaru uinih neto kao mali napor da bih postigao da njegova desna ruka ide za mojom, i prioh polako svojom

rukom napred i nazad iznad njega. Ovakvim opitima s ovim bolesnikom ja ranije nikada nisam sasvim uspevao, i oito malo sam se nadao da u sad uspeti. Ali, na moje veliko udo, njegova ruka sasvim voljno, mada slabo i nemono, micala se u svim pravcima, koje sam joj svojom rukom oznaavao. Odluih da pokuam da izmenjam s njim nekoliko rei. - G. Valdemare - rekoh - spavate li? - On ne odgovori, ali opazih drhtanje oko njegovih usana i to me navede da ponovim svoje pitanje jo nekoliko puta. Kad ponovih trei put, njegovo celo telo kao da obuze laka drhtavica, kapci se otvorie dovoljno da se ukae bela pruga one kugle, usne su se jedva micale, a izmeu njih u jedva ujnom apatu izaoe rei: - Da, sad spavam. Ne budite me, pustite me da ovako umrem. Opipah mu udove, bili su hladni kao i pre. Desna ruka, kao i pre, sluala je pokrete moje ruke. Zapitah opet uspavanog: - Oseate li jo bol u grudima, g. Valdemare? On odgovori odmah, ali jo neujnije nego pre: - Nikakvog bola... Ja umirem. Mislio sam da nije preporuljivo uznemiravati ga dalje ba tada, i nita vie ne rekoh niti uinih sve dok nije doao dr F., a on je doao malo pre izlaska sunca; on otvoreno izrazi svoje iznenaenje to vidi bolesnika jo ivog. Opipavi mu puls i metnuvi mu ogledalo na usne, on me zamoli da opet govorim sa uspavanim. Pristadoh, i rekoh: - G. Valdemare, spavate li jo? Kao i pre, prooe nekoliko minuta dok mi je odgovorio. Za to vreme samrtnik kao da je prikupljao snagu da govori. Kad sam ponovio pitanje etvrti put, on odgovori vrlo tiho, jedva ujno: - Da, jo spavam - umirui. Sada su lekari smatrali, ili upravo eleli, da gospodina Valdemara ne diram vie u njegovom prividno mirnom stanju dokle god smrt ne nastupi, a to e po optem ubeenju biti kroz nekoliko minuta. Ali ja odluih da govorim sa njim jo jednom, i samo ponovih svoje preanje pitanje. Dok sam govorio, izraz uspavanog vidljivo se menjao. Oi su se lagano otvorile, enice se povukle gore, cela koa dobi mrtvaku boju, vie nalik na beo papir nego na pergament, a okrugli, bolesniki crveni peati koji su se dotle lepo primeivali na sredini obraza najednom se izgubie. Upotrebio sam ovaj izraz jer me njihov nagli nestanak ni na ta nije tako podseao kao na gaenje svee jednim dahom. Gornja usna u isti mah podie se sa zuba koje je dotle sasvim pokrivala a donja vilica pade s ujnim zvukom; usta ostadoe strano razjapljena, te se sasvim lepo video

pocrneli i oteeni jezik. Mislim da nijedan od prisutnih nije bio nenaviknut na strahote samrtnike postelje, ali tako straan kako se ni zamisliti ne moe bee izgled g. Valdemarov u tom trenutku da svi do jednoga uzmakosmo od postelje. Oseam da sam sad na onom mestu ove prie na kome e svaki italac ustuknuti s nevericom. Ali moj je posao da prosto dalje nastavim. Ne bee vie ni najslabijeg znaka ivota u g. Valdemaru. Zakljuivi da je mrtav, ve ga htedosmo predati na uvanje bolniarima, kad opazismo veoma drhtavo kretanje njegovog jezika. To je trajalo moda pun minut. Kad istee to vreme dopre iz razjapljenih nepominih vilica jedan glas - takav glas, koji se nikako ne moe opisati. Ima, zaista, dva ili tri izraza koji mogu izgledati donekle prikladni za to. Mogao bih, na primer, da kaem da mu je glas bio hrapav, isprekidan i potmuo - ali cela strahovitost ne moe se opisati iz prostog razloga to slian glas nikad nije ulo oveje uho. Ipak, ima dve osobine koje bi ga, mislio sam onda, a mislim i sad, mogle lepo okarakterisati i stvoriti neki pojam o njegovoj nezemaljskoj osobenosti. Prvo, inilo se kao da je glas dopirao do uiju bar do mojih - iz ogromne daljine, ili iz kakve podzemne, duboke upljine. Drugo, osetio sam ga (strah me, zaista, da me nee biti mogue razumeti) kao to se ulom pipanja oseaju lepljive, pihtijaste stvari. Govorio sam i o zvuku i o glasu. Hou da kaem da su glas inili sasvim jasni - upravo neobino jezoviti jasni slogovi. G. Valdemar je govorio - oevidno odgovarao na pitanje koje sam mu bio zadao nekoliko minuta pre no to sam ga pitao, setite se, da li jo spava. - On ree sada: - Da, ne... spavao sam, a sada... sada... sam mrtav. Niko od prisutnih ne bi mogao ni pokuati da porekne ili da potisne neiskazani, stravini uas, koji to nekoliko rei, ovako iskazanih, izazva. G. L. (student) onesvesti se. Bolniar i bolniarka onog asa napustie sobu i nita ih nije moglo naterati da se opet vrate. Ne mogu raunati da u moje sopstveno oseanje uiniti shvatljivim itaocu. Skoro itav sat provedosmo utke, ne rekavi nijedne rei, osveujui g. L-a. Kada je on doao sebi, nastavismo opet da pregledamo g. Valdemarovo stanje. Ono je u svakom pogledu ostalo isto kao to sam ga ranije opisao, sem to ogledalo nije vie davalo dokaze disanja. Pokuasmo da mu pustimo krv iz ruke, ali uzalud. Moram spomenuti i to da ruka nije vie sluala moju volju. Trudio sam se uzalud da je prisilim da ide za pokretima moje ruke. Jedini stvarni znak dejstva hipnoze ogledao se u drhtavom kretanju jezika kad god sam uputio g. Valdemaru neko pitanje. Izgledalo je kao da se upinje da govori, ali nije imao vie snage ni volje. Za pitanja koja

su mu druga lica sem mene zadavala bio je prosto neosetljiv, mada sam pokuao da dovedem svakoga od prisutnih u hipnotiku vezu sa njim. Nali smo druge bolniare i u deset asova napustih kuu u drutvu oba lekara i g. L-a. Posle podne svi se opet sastadosmo da vidimo bolesnika. Njegovo stanje ostalo je savreno isto. Raspravljali smo kako bi bilo mogue probuditi ga, ali smo se gotovo svi sloili da se time nita dobro ne bi postiglo. Oevidno je bilo da je smrt (ili ono to se obino naziva smru) bila zaustavljena hipnotikim dejstvom. Bilo nam je svima jasno da probuditi g. Valdemara znai samo pouzdano i istog trenutka predati ga smrti, ili, najzad, ubrzati mu raspadanje. Od tog asa pa sve do kraja prole nedelje - razmak od nepunih sedam meseci - mi smo nastavili da se redovno sastajemo u g. Valdemarovoj kui, ponekad u drutvu prijatelja i lekara. Za sve to vreme on ostade potpuno isti, kao to sam ga maloas opisao. Bolniari su ga stalno pazili. U proli petak, najzad, odluismo da ga probudimo, ili da pokuamo da ga probudimo, i, moda je, ne mogu a da tako ne mislim, nesreni ishod toga pokuaja izazvao toliko prepirki u privatnim krugovima, toliko toga to moram da smatram za neopravdane oseaje. Da bih razbudio g. Valdemara iz hipnotike ukoenosti pravio sam uobiajene pokrete. Izvesno vreme nisam imao uspeha. Prvi znak oivljavanja bee delimino sputanje zenice. Primetio sam kao naroito vano da je zajedno sa tim sputanjem zenice ispod onih kapaka obilno pocurila neka ukasta tenost, opora i vrlo gadnog zadaha. Predloie mi da sad pokuam da upravljam bolesnikovom rukom kao pre. Pokuah, ali bez uspeha. Dr F. izjavi tada elju da ga neto upitam. Uinih to na sledei nain: - G. Valdempre, moete li nam objasniti, kakva su vaa oseanja ili elje sada? Odmah se povratie bolesni peati na obrazima, jezik zadrhta, ili bolje rei valjao se brzo u ustima (mada su vilice i usne ostale ukoene kao pre), i najzad onaj isti uasni glas koji sam pre opisao ree: - Za ime Boje. Brzo, brzo... ili me uspavajte - ili brzo - razbudite brzo... Kaem vam da sam mrtav. Bio sam potpuno van sebe i za trenutak nisam znao ta da radim. Prvo pokuah da uspavam bolesnika, ali kako u tome nisam uspeo zbog savrenog odsustva moje volje, ja sam promenio postupak i trudio sam se isto tako ozbiljno da ga probudim. Uskoro sam video da u u tom pokuaju

uspeti, ili u najmanju ruku uobraavao sam da e mi taj pokuaj ispasti za rukom, i uveren sam da su svi u sobi bili spremni da vide bolesnika budnog. Ali nije mogue da bi ijedno ljudsko stvorenje moglo oekivati ono to se stvarno dogodilo. Dok sam brzo pravio hipnotike pokrete usred njegovih uzvika mrtav, mrtav, koji su u potpunom smislu padali s jezika, a ne s usana paenikovih, njegovo celo telo, odjednom, za jedan jedini minut ili jo manje, srui se, izmrvi se, stopi se, istruli potpuno ispod mojih ruku. Na postelji pred celim drutvom - leala je bezmalo tena masa smrdljive i gadne trulei. 1845. Preveo Momilo Joji

SFINGA
Prihvatio sam roakov poziv da za vreme uasne vladavine kolere u Njujorku provedem dve nedelje u povuenosti njegove cottage ornee122 na obalama Hadsona. Sve uobiajene letnje zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, pecanjem, skitnjom po umama, crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vreme provedemo dovoljno prijatno, ali sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izvia, to nikako nije ilo. Nijedan dan nije proao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je zlokobnost rasla, nauili da svakog dana oekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo drhtali na nailazak svakog glasnika. inilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt. Vie nisam mogao ni o emu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domain je bio manje uzbudljive prirode, i mada mu je duu obuzela potitenost, trudio se da sprei moju sopstvenu. Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaraen nerealnostima. Za sutinu uasa je bio dovoljno iv, ali njegove senke uopte nije shvatao. Nekoliko knjiga koje sam pronaao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove napore da me izvue iz nenormalne sumornosti u koju sam upao. Karakter ovih dela je bio takav da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena naslednog sujeverja koje je prikriveno lealo u mojim grudima. Te knjige sam itao bez njegovog znanja, tako da esto nije imao objanjenja za snane slike koje su mi se pojavljivale u mati. Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake verovanje kome sam, u tom periodu ivota, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije - on je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari - ja sam tvrdio da narodno oseanje koje nastaje potpuno spontano, hou rei bez oiglednih tragova sugestija, ima u sebi nepogreive elemente istine i ima isto toliko prava na potovanje koliko i intuicija koja je svojstvena geniju pojedinca. injenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjanjiv sluaj, a koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje to sam ga prihvatio kao kobni predznak. Taj me
122

cottage ornee (franc.) - poljska kuica, letnjikovac

je dogaaj uasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i zaarao da je proteklo mnogo dana pre nego to sam se odluio da ga saoptim prijatelju. Pri zavretku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvorenog prozora i nadgledao dugaak vidik renih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i njegovu najbliu padinu, koja je bila odvojena od oblinje ume onim to se naziva klizite. Misli su mi dugo letele izmeu knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavi pogled sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar neko udovite gnusnog oblika, koje se vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnoju, nestavi na kraju u gustiu ume. Posumnjao sam u sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu - ili barem u svedoanstvo sopstvenih oiju; i prolo je dosta vremena pre nego to sam uspeo da se ubedim, da niti sam lud, niti sanjam. Ali, plaim se, dok opisujem udovite (koje sam jasno video i smireno premerio za vreme njegovog kretanja), da e biti tee u sve ovo ubediti moje itaoce nego ak i sebe. Uporeujui veliinu ovog stvorenja sa prenikom ogromnih stabala blizu kojih je prolo -sa nekoliko dinova iz ume koji su izbegli bes klizita - zakljuio sam da je mnogo vee od bilo kog bojnog broda koji postoji. Kaem bojni brod, jer je oblik udovita nametnuo tu ideju trup jednog od tih brodova moe stvoriti vrlo priblinu zamisao optih kontura. Usta ivotinje nalazila su se na nekih ezdeset ili sedamdeset stopa dugakoj i tako debeloj surli koliko je telo obinog slona. Na samom korenu ove surle nalazila se neizmerna masa crne runjave kose - ak i vie nego to bi se moglo dobiti od krzna dvadeset bufala; izlazei iz ovog runa vertikalno i pruajui se bono, nalazile su se dve bletave kljove, ne mnogo razliite od onih kod divljeg vepra, ali beskrajno veih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pruao se dinovski trup, dugaak trideset ili etrdeset stopa, kao da je stvoren od istog kristala i u obliku savrene prizme; on je na najdivniji nain reflektovao zrake zalazeeg Sunca. Surla je oblikovala klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se irila dva para krila - svako krilo je bilo dugako skoro sto jardi - jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim krljutima; svaka ljuska te krljuti je oigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u preniku. Primetio sam da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem. Ali glavna osobenost ovog uasnog bia je bila pojava Glave Smrti, koja je prekrivala skoro celu povrinu njegovih grudi i koja je bila tako precizno ocrtana i bletala belinom preko crne osnove tela kao da ju je paljivo naslikao neki umetnik. Dok sam sa oseanjem uasa i

strahopotovanja gledao ovu zastraujuu ivotinju, a naroito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa oseanjem nastupajueg zla, za koje sam znao da ga nikakav napor razuma nee moi uguiti, ogromne eljusti na surli, koje su se iznenada rairile i iz kojih je izaao zvuk tako glasan i tako nesrean da je po mojim nervima zatitrao kao zvonjava. Kako je monstrum nestao u podnoju brda, tako sam odmah onesveen pao na pod. Poto sam se osvestio, prvo to sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prijatelja o onome to sam video i uo - ali jedva mogu da objasnim oseanje odvratnosti koje me je na kraju u tome spreilo. Konano, jedne veeri, neka tri ili etiri dana posle tog dogaaja, sedeli smo zajedno u sobi u kojoj sam video utvaru - zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opruio na oblinjoj sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opiem taj fenomen. Sasluao me je do kraja - u poetku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ugledah udovite, na koje mu sa krikom potpunog uasa usmerih panju. Posmatrao je sa interesovanjem - ali kao da nita nije video -mada sam mu detaljno oznaio pravac kojim se to bie sputalo niz ogoljenu liticu brda. Ponovo sam bio neizmeino uzbuen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, to je jo gore, kao nailazei napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke. Kada sam otvorio oi, utvare vie nije bilo. Moj domain je, meutim, delimino povratio hladnokrvnost i poeo da me vrlo energino ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji udovita. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnoljivog tereta, i nastavio da pria sa, kako sam mislio, okrutnom smirenou o razliitim aspektima spekulativne filozofije, to je do tada bila tema nae diskusije. Seam se izmeu ostalog, njegovog posebnog insistiranja na ideji da prvenstveni izvor greke u svim ljudskim istraivanjima lei u sklonosti naeg razumevanja da, kroz stepen pogrenog merenja blizine, potcenjujemo ili precenjujemo vanost neke stvari. - Na primer, da bi smo pravilno procenili - rekao je - uticaj koji irenje demokratije treba da izvri na oveanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo uda-ljenost epohe u kojoj bi takvo irenje moglo da se postigne. Ipak, moe li mi navesti nekog pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije? Ovde je za trenutak zastao, otiao do biblioteke i doneo jednu obinu svesku Istorije prirode. Zamolivi me, zatim, da promenimo mesta,

da bi bolje mogao da vidi fino izdanje knjige, seo je na moju naslonjau pored prozora i, otvorivi knjigu, produio svoj govor, potpuno istim tonom. - Zbog tvoje velike tanosti u opisivanju udovita - rekao je moda nikad ne bih imao dovoljno snage da ti dokaem ta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti proitam kolski opis roda Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta - ili insekata. Opis je ovakav: etiri membranozna krila prekrivena malim obojenim ploicama metalnog izgleda; usta formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produetka eljusti sa ije se strane nalaze rudimentni ostaci donje vilice; slabija krila dre se za jaa krutom dlakom; pipak u obliku izduene palice, prizmatian; abdomen oznaen. Smrtoglava Sfinga izaziva uas meu prostim narodom vrstom melanholinog plaa koji isputa, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi ispod tanke ljuture oklopa. Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevi potpuno isti poloaj koji sam imao u trenutku posmatranja udovita. - Ah, evo ga! - odmah je rekao - ponovo se sputa sa litice brda i moram priznati da je vrlo neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom sluaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao to si ti zamiljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu pauinu, to ju je neki pauk obavio oko prozorskog okna) da je dugako oko esnaestinu ina na najduem delu i da je oko esnaestinu ina udaljeno od zenice mog oka! 1846. Preveo Sveta Bulatovi

SKOIABA ILI OSAM ORANGUTANA U LANCIMA

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uivao u ali kao taj kralj. inilo se da ivi samo zato da bi zbijao ale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispria kakvu zgodnu aljivu priu, ali da je ispria dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao aljivina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, to su bili veliki, trbuasti, debeli ljudi kao i nedostiivi aljivdije. Da li ljudi debljaju alei se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima neto to osposobljuje za alu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mrav aljivina rara avis in terris.123 Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, duevnost ale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke ege, te bi se njoj za volju esto pomirio i s njenom duinom. Prevelika istananost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu drai od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdaine kudikamo su se bolje slagale s njegovim ukusom nego duhovite igre rijeima. U asu, kad se dogaa moje prianje, poziv lakrdijaa jo nije bio potpuno izaao iz mode na dvorovima. Vie kontinentalnih velesila jo je na dvorovima dralo svoje lude koji su nosili arena odijela s luakim kapama i zvoncima, i od kojih se oekivalo da e uvijek, na prvi mig, istresti po koju otru doskoicu, iz zahvalnosti za mrvice s kraljevskoga stola. Samo se po sebi razumije da je na kralj zadrao svoju ludu. Istina je da je on morao imati veze s ludou, ve zato da nae protuteu tekoj mudrosti sedmorice umnika, koji su bili njegovi ministri, a da njega ni ne spominjemo. Njegova luda ili slubeni lakrdija nije, meutim, bio samo luda. U kraljevim oima njegova je vrijednost bila trostruka zbog toga to je on bio takoer patuljak i bogalj. U ono su doba na dvorovima patuljci bili isto toliko uobiajeni kao lude, i mnogim bi vladarima bilo teko provoditi dane (dani su, sva je prilika, dui na dvoru nego na drugim mjestima) da nisu imali svog lakrdijaa da se smiju s njim, i svojega patuljka, da se smiju njemu. Ali, kao to sam ve primjetio, nai su lakrdijai u 99 posto sluajeva debeli, okrugli i nezgrapni - tako da se kralj radovao, kao
123

rara avis in terris (lat.) - retka ptica na svetu

osobitom blagoslovu neba, to je u Skoiabi (to je bilo ludino ime) imao trostruko blago u jednoj osobi. Vjerujem, da ime Skoiaba patuljku nisu dali kumovi na krtenju, nego su mu ga jednoglasnom odlukom prisili kraljevi ministri na temelju njegove nesposobnosti da hoda kako hodaju drugi ljudi. Skoiaba se mogao kretati samo nekim isprekidanim hodom - a to je bilo neto izmeu skakanja i koprcanja - koji je beskrajno zabavljao i, dakako, tjeio kralja, jer je kralj, kojeg je cijeli dvor drao prekrasnom osobom, imao vrlo ispupen trbuh i priroenu nabreklost glave. Ali premda se Skoiaba zbog iskrivljenosti svojih nogu mogao kretati samo sa velikom mukom i naporom uzdu ravnog puta ili poda, golema miina snaga ruku to mu je priroda valjda pruila kao naknadu za nedostatke u donjim udovima, osposobljavala ga je za izvoenje mnotva udesno spretnih podviga, ako se radilo o penjanju uvis po stablima ili konopcima ili bilo gdje drugdje. U tim je vjebama on mnogo vie liio na vjevericu ili na malenoga majmuna nego na abu. Nisam u stanju da sasvim tono kaem iz koje je zemlje bio Skoiaba. Svakako je doao iz neke barbarske oblasti, za koju nitko nije nikada uo - jer je bila na velikoj udaljenosti od dvora naega kralja. Skoiaba i djevojica tek malo manje patuljasta od njega, ali koja je imala divne razmjere tijela i bila udesna plesaica, bili su nasilno odvedeni iz svojih domova u susjednim pokrajinama, a jedan od kraljevih uvijek pobjedonosnih generala poslao ih je na dar kralju. U takvim okolnostima nije se uditi to se izmeu ta dva mala sunja razvilo prisno prijateljstvo. Oni se uistinu vrlo brzo sprijateljie na ivot i smrt. Premda je uvelike uveseljavao dvor, Skoiaba nije bio nimalo omiljen, pa nije bilo u njegovoj moi da Tripeti uini mnogo usluga; ali premda je bila patuljasta, zbog njene draesti i divne ljepote njoj su se svi divili i mazili je; ona je tako bila vrlo utjecajna i taj je utjecaj uvijek, kad god je to bilo u njenoj moi, upotrebljavala u korist Skoiabe. U nekoj veliajnoj, sveanoj prilici - smetnuo sam s uma kojoj kralj odlui da priredi maskeratu; a svaki put kad bi se na naem dvora odravala maskerata ili bilo kakva slina zabava, u njoj su zbog svojih sposobnosti sudjelovali i Skoiaba i Tripeta. Osobito je Skoiaba pokazivao toliku domiljatost u prireivanju sveanosti, smiljanju novih likova i sastavljanju kostima za krabuljne plesove, te se inilo da se bez njega ne moe nita izvesti. Doe no odreena za tu sjajnu zabavu. Pod Tripetinom paskom raskona je dvorana bila ukraena dobro smiljenim pojedinostima to

mogu podati sjaja maskerati. Cijeli je dvor ivio u groznici iekivanja. to se tie nonja i uloga, jasno je da je svatko ve bio stvorio odluku u tom pogledu. Mnogi su odluili o tome kakvu e ulogu i masku uzeti na se ve tjedan ili ak i mjesec dana prije; tako da, zapravo nigdje nije bilo ni mrve neodlunosti - osim upravo kod kralja i njegove sedmorice ministara. Jo i sad ne znam zato su oklijevali ako i to moda nije bilo ale radi. Vjerojatnije je, meutim, da im se bilo teko odluiti zbog toga to su bili tako debeli. Bilo kako bilo, vrijeme je prohujalo, te traei posljedni izlaz oni poslae po Skoiabu i Triperu. Kad su se dva mala prijatelja pojavila pred kraljem, naoe ga gdje sjedi uz vino zajedno sa sedam lanova svoga ministarskog vijea; ali se inilo da je kralj veoma loe raspoloen. On je znao da Skoiaba ni najmanje ne voli vino, jer je ono raspaljivalo jadnoga bogalja gotovo do mahnitosti; a mahnitost nije ugodan osjeaj. Ali kralj je volio svoje grube ale i uivao je u tome da sili Skoiabu da pije i da (kako je to kralj nazivao) bude veseo. - Doi ovamo, Skoiabo - ree on kada su lakrdija i njegova prijateljica uli u sobu. -Ispij ovaj pehar u zdravlje svojih odsutnih prijatelja (u tome asu Skoiaba uzdahnu), a onda nam pomogni svojom domiljatou. Potrebne su nam maske... maske, ovjee... neto novo, neobino. Dosadile su nam te vjeito iste stvari. Doi, popij! vino e ti razbistriti mozak. Skoiaba se naprezao kao i obino da odgovori kakvom dosjetkom na kraljevo nukanje; ali to je prelazilo njegove sile. Toga je dana sluajno bio roendan ubogog patuljka, a zapovjed da pije u zdravlje svojih odsutnih prijatelja izvabila mu je suze na oi. Mnogo velikih, gorkih suza vrcnu u au u trenu kada ju je ponizno uzeo iz silnikove ruke. - He! He! He! He! - hihotao je ovaj dok je patuljak nevoljko ispijao pehar. - Vidite li to moe uiniti aa dobrog vina! Eto, oi ti ve sjaju! Jadnik! Njegove su se velike oi vie arile nego sjale, jer je djelovanje vina na njegov mozak bilo isto toliko brzo koliko i estoko. On uzrujano postavi au na stol i pogleda cijelo drutvo naokolo polumahnitim pogledom. inilo se da se svi strano zabavljaju duhovitou kraljeve ale. - A sada na posao! - ree ministar predsjednik koji bijae vrlo debeo. - Da, ree kralj. Hajde, Skoiabo, pomozi nam. Masku, dragoviu moj, nitko od nas nema masku... ba nitko... he! he! he! - A kako je on ono

to je rekao ozbiljno smatrao alom, sva sedmorica se pridruie tom njegovu smijehu. Nasmijao se i Skoiaba, premda slabo i nekako rastreseno. - Deder, deder, ree kralj nestrpljivo, nee li nam nita predloiti? - Napreem se da smislim neto novo - odgovori patuljak rastreseno, jer ga je vino potpuno omamilo. - Napree se! - poviknu vatreno silnik. - to time misli rei? Ah, razumijem. Mrzovoljan si i jo ti treba vina. Evo, popij ovo! - Natoi drugu au i ponudi je bogalju koji je samo buljio u nju borei se da doe do daha. - Popij, kaem ti! - povika neman - ili u u ime sto bijesova...! Patuljak je oklijevao. Kralj se zajapuri od bijesa. Dvorjanici su se podrugljivo smijali. Tripeta, blijeda kao leina, priblii se kraljevu sjedalu, padne na koljena pred njim i umoli ga ponizno neka potedi njenog prijatelja. Silnik ju je gledao nekoliko trenutaka, oito se udei njenoj smjelosti. inilo se da je u neprilici to ima da uini ili da kae - kako da najprikladnije izrazi svoje ogorenje. Konano, ne govorei nijedne slovke, estoko je odgurnu od sebe i izlije joj sadraj prepune ae u lice. Uboga se djevojka pridigne kako je bolje mogla i, ne usuujui se ni da uzdahne, vrati se na svoje mjesto na dnu stola. Mrtvi muk zavlada itav trenutak, a u tom asu bi se ulo da je pao neki list ili pero. Taj muk prekinu tihi ali neugodan i produen kripav zvuk koji kao da je u isti mah dopirao iz svih uglova sobe. - emu... emu, emu proizvodi taj zvuk? - upita kralj, bijesno se obrativi patuljku. inilo se da se ovaj prilino oporavio od svojega pijanstva i gledajui upiljeno, ali spokojno u silnikove lice, odgovori: - Ja - ja? Kako bih to mogao biti ja? - ini se da je zvuk doao izvana - primjeri jedan od dvorjanika. Mogla bi biti papiga kod prozora koja brusi kljun na icama krletke. - Ima pravo - odvrati vladar kao da mu je silno odahnulo - ali bio bih se zakleo na svoju viteku ast da je to ova skitnica krgutala zubima. Na to se patuljak nasmija (kralj je bio suvie poznati aljivina da bi prigovorio ma ijem smijehu) i otkrije niz jakih, velikih i veoma odvratnih zubi. ak iskae posvemanju pripravnost da proguta onoliko vina koliko zaele. Vladar se umiri; a poto je bez ikakva vidljiva loeg uinka popio i drugu punu au vina, Skoiaba prijee odmah vrlo ivahno na raspredanje planova za maskeratu.

- Ne znam to me je navelo na tu pomisao - primjeti on vrlo mimo, kao da nikad u ivotu nije okusio vina - ali neposredno nakon toga to je vae velianstvo udarilo djevojku i prolilo joj vino u lice... neposredno nakon toga, i dok je papiga proizvodila neobian zvuk kod prozora, pala mi je na pamet sjajna zabava-vragolija iz moje zemlje; koju smo esto prireivali na naim maskeratama: ali ovdje e ona biti potpuno nova. Samo, na nesreu, za nju je potrebna skupina od osam osoba, a... - Nas ima toliko! - povika kralj zadivljen svojim otroumnim otkriem - tono osam, ni vie ni manje: ja i mojih sedam ministara. Hajde! Kakva je to vragolija? - Zovemo je osam okovanih orangutana i zaista je sjajna kad je dobro izvedena. - Izvest emo je mi - primjeti kralj uspravljajui se i sputajui one kapke. - Dra je igre u tome - nastavi Skoiaba - to izaziva strah meu enama. - Sjajno! - povikae jednoglasno kralj i njegovi ministri. - Maskirat u vas kao orangutane - nastavi patuljak - samo vi to prepustite meni. Slinost e biti tako upadna, da e vas sudionici maskerate zaista drati tim ivotinjama, te e, dakako, biti isto toliko uasnuti koliko i zapanjeni. - Oh, to je prekrasno! - povika kralj - Skoiabo! Napravit u od tebe ovjeka! - Lanci slue poveanju pomutnje zveketanjem. Vi ste toboe pobjegli, en masse, od svojih uvara. Vae velianstvo ne moe ni zamisliti dojam to e ga na maskerati izazvati osam okovanih orangutana za koje e veina nazonih drati da su pravi, kad s divljim krikovima ulete u gomilu prefinjeno i raskono odjevenih mukaraca i ena. Ta e opreka biti jedinstvena. - Dakako da hoe - ree kralj. I vijee se urno digne (jer je ve bilo kasno vee) da bi prionulo izvoenju Skoiabine zamisli. Nain kojim je tu skupinu predstavio kao orangutane bio je sasvim jednostavan, ali je odgovarao njegovoj namjeri. U doba kad se dogaa moja pria, dotine su ivotinje bile velika rijetkost u bilo kojem kraju uljuenog svijeta; pa, kako su maske koje je nainio patuljak izgledale dovoljno ivotinjski i vie nego odvratno, dralo se da je njihova suobraznost prirodi time potpuno zajamena. Kralja i njegove ministre najpre obukoe u vrlo tijesne koulje i gae od trikoa. Tada ih premazae katranom. Kada su dotle doli, netko iz

drutva predloi da ih okite perjem; ali patuljak smjesta odbije taj prijedlog i zorno dokae osmorici da lan mnogo uspjenije predstavlja dlaku ivotinje poput orangutana. Prema tome, oni nalijepie debeli sloj lana na premaz katrana. Na to nabavie dugi lanac. Najpre ga poloie oko kraljeva pojasa i privezae; onda oko pojasa nekog drugog iz skupine, pa ga takoer privezae; a zatim oko svih uzastopce na isti nain. Kada je to ulanavanje bilo dovreno, a lanovi su skupine stajali na to veoj moguoj udaljenosti jedan od drugoga, oni su sastavljali krug; a da bi se cijela slika inila prirodnom, Skoiaba utaknu ostatak lanca u dva promjera pod pravim kutovima kroz taj krug onako kako to danas ine oni to hvataju impanze ili druge velike majmune na Borneu. Veliki salon, u kojemu se imala odrati maskerata, bio je okrugla vrlo visoka soba koja je primala sunevu svjetlost kroz jedan jedini prozor na vrhu. U noi (taj je salon navlas bio izgraen za nono doba) bio je osvijetljen poglavito jednim velikim svjenjakom, koji je visio o lancu iz sredine prozora na stropu, te su ga sputali ili dizali pomou protutee kao obino: ali (da ne bi kvarila izgled), ta je potonja prolazila izvan kupole i to povrh krova. Kienje sobe bilo je ostavljeno vrhovnom nadzoru Tripete; meutim, ini se da je u nekim pojedinostima ona posluala mirniji sud svoga prijatelja patuljka. Na njegov prijedlog, svijenjak je u ovoj prilici uklonjen. Kapanje voska (koje je bilo posve nemogue sprijeiti po tako toplom vremenu), nanijelo bi ozbiljne tete gizdavim odijelima pozvanika, jer se nije moglo oekivati da e se u dupkom punom salonu svi moi drati daleko od sredita, tj. daleko od mjesta pod svijenjakom. Druge su svjetiljke postavili u razliitim dijelovima dvorane postrani, a po jednu su baklju, koja je kadila ugodnim mirisom, stavili u desnu ruku svake od karijatida to su stajale uza zid - bilo ih je svega skupa pedeset ili ezdeset. Osam orangutana, drei se Skpiabina savjeta, ekalo je strpljivo do ponoi, kada je soba bila dupkom puna sudionika maskerate. Sat jo nije ni prestao udarati pono, meutim, kad oni provalie ili bolje, dokotrljae se svi skupa - jer je, ometan lancima, vei dio drutva pao, a svi su se spotaknuli pri ulazu. Uzbuenje meu sudionicima maskerate bijae golemo, i ono ispuni kraljevo srce veseljem. Kao to je bilo predvieno, mnogo je zvanica pretpostavilo da su ti stvorovi divljeg izgleda ipak neke zbiljske ivotinje ako moda i nisu pravi orangutani. Mnogo ena od strave pade u nesvijest, te da kralj nije bio toliko oprezan da zabrani noenje svakog oruja u salonu, njegova bi skupina moda zaas platila alu vlastitom

krvlju. Ovako, svi pojurie prema vratima; ali je kralj bio zapovjedio da ih zakljuaju im on ue; a na patuljkov prijedlog, kljui su pohranjeni kod njega. Dok je mete bio na najveoj visini, a svaki Sudionik maskerate mislio samo na vlastitu sigurnost (jer je zapravo svima prijetila zbiljska pogibelj od natiska razdraene gomile), lanac o kojem je svijenjak obino visio i koji je bio potegnut uvis u asu kada su svijenjak odstranili, poeo se sasvim polagano sputati sve dok njegov kukasti kraj nije stigao na same tri stope od tla. Uskoro zatim, poto su neko vrijeme glavinjali dvoranom u svim smjerovima, kralj i njegovih sedam prijatelja naoe se konano u samoj njenoj sredini, pa prema tome u neposrednom dodiru s lancem. Dok su stajali u tom poloaju, patuljak, koji ih je beumno slijedio tjerajui ih da neprestano potiu mete, zgrabi njihov lanac na sjecitu dvaju dijelova koji su sjekli krunicu po promjeru i u pravim kutovima. Tada brzinom munje utaknu kuku o kojoj je obino visio svijenjak u lanac; u tren oka neka nevidljiva sila poe potezati lanac svijenjaka uvis sve dok kuka nije bila iznad svaijeg dosega odozdo, ime je, kao neminovnu posljedicu, orangutane zbio na okup tako da su stajali licem u lice. Dotle su se sudionici maskerate pomalo oporavili od straha i povjerovavi da je to ipak dobro smiljena ala, gromko zahihotae videi grdnu nepriliku u kojoj se nalaze majmuni. - Prepustite ih meni! - zakria sad Skoiaba, a njegov se prodoran glas mogao lako uti kroz itavu halabuku. - Prepustite ih meni! ini mi se da ih poznajem. Ako ih dobro pogledam, odmah u vam rei tko su. Nato pone gmizati povrh glava gomile, te mu uspije da se probije do zida; a onda pograbi baklju iz ruke jedne karijatide te se vrati, isto kako je i doao, u sredinu sobe - skoi spretnou majmuna na kraljevu glavu - a odatle se provera nekoliko stopa uz lanac - sputajui baklju da bi promatrao skupinu orangutana, sveudilj viui: - Sad u vam ja otkriti tko su! Odjednom, dok se cijelo okupljeno drutvo, ukljuujui majmune, treslo od grevitoga smijeha, lakrdija naglo otro zazvida; na to lanac munjevito odleti uvis za nekih trideset stopa - povlaei za sobom uplaene i bespomone orangutane i ostavljajui ih objeene u zraku izmeu krovnog prozora i poda. Drei se vrsto lanca koji se dizao, Skoiaba je ostao u istom poloaju u odnosu prema osam maskiranih spodoba, i dalje (kao da se nita nije dogodilo) upirui baklju dolje prema njima kao da eli otkriti tko su.

Svi su nazoni bili toliko zapanjeni tim dizanjem lanca, da je nastao grobni muk koji je potrajao oko jedne minute. Prekinu ga upravo onakav isti tihi, neugodan kripav zvuk kakav je prije privukao pozornost kralja i njegovih savjetnika u asu kad je prolio vino u lice Tripeti. U ovoj prigodi, meutim, vie nitko nije mogao sumnjati odakle taj zvuk dolazi. Dopirao je od kljovastih zubi patuljka koji je mljeo i krgutao njima, s pjenom na ustima, i buljio arkim pogledom, s izraajem luakog bijesa, u lica kralja i njegovih sedam drugova koja su bila okrenuta uvis. - Aha! - ree naposljetku pobjenjeli lakrdija. - Aha! sad prepoznajem te ljude! - Nato, hinei da eli jo izbliega ogledati kralja, primaknu baklju lanenom krznu kojim je bio pokriven i koji odmah planu u mlazu ivahnoga plamena. Do nepunih pola minute, svih je osam orangutana bilo u plamenu usled vriskanja mnotva koje je odozdo uasnuto piljilo u njih, bez mogunosti da im prui i najmanju pomo. Naposljetku plamenovi, koji su se naglo rasplamsali, prisilie lakrdijaa da se popne jo vie na lancu, kako bi bio izvan domaaja plamena; dok se penjao, gomila opet na as utone u muk. Patuljak ugrabi tu prigodu i progovori jo jednom: - Sad jasno vidim - ree - tko su ti maskirani ljudi. Jedan veliki kralj i njegovih sedam kabinetskih savjetnika, kralj koji se ne aca napasti bespomonu djevojku, i njegovih sedam savjetnika koji mu povlauju u bezakonju. A to se mene tie, ja sam jednostavno Skoiaba, lakrdija - i ovo je moja posljednja ala. Budui da lan, kao i katran, na koji je bio nalijepljen, lako izgaraju, patuljak je jedva do kraja izgovorio svoju kratku besjedu, a osvetniki je in ve bio dovren. Osam leina njihalo se na lancima u smrdljivoj, pocrnjeloj, odvratnoj i bezoblinoj masi. Bogalj baci baklju na njih, uspne se okretno do stropa i iezne kroz prozor na krovu. Nagaa se da je Tripeta, postavljena na krovu salona, bila suuesnik svoga prijatelja u njegovoj vatrenoj osveti, te da su zajedno pobjegli u svoju domovinu; jer vie nikada nisu vieni. 1849. Preveo Tin Ujevi

X-IRANJE TEKSTA
Dobro je poznato da mudraci dooe s Istoka, te kako je gospodin Ubojito Zrno doao sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejae mudrac; a ako se trai dodatni dokaz, evo i njega -gospodin Zrno je bio urednik. Razdraljivost mu bejae jedina slabost; tvrdoglavost zbog koje ga ljudi optuivahu, bejae zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom drae za svoju jau stranu. ak naprotiv bejae to njegova vrlina; i bila bi potrebna svekolika logika jednog Braunsa da ga uveri kako je to (neto drugo). Pokazao sam da Ubojito Zrno bejae mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svoju nepogreivost bejae njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravita svih mudraca, i nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slino nazvanom gradiu, tamo na Zapadu. Da se ne ogreim o njega moram, ipak, rei da je, kad je naposletku odluio da se skrasi u tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni urednika. Utemeljivi Samovar vrsto verovae da mu je vascelo polje slobodno. A uveren sam, nikad taj ne bi ni u snu doao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejae poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, ivi izvesni gospodin Petar Petrovi (ako se dobro seam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujui i izdajui Velikoaleksandrovake novosti. Zahvaljujui, dakle, samo i jedino neupuenosti naao se gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, kratkoe radi, Ovac; no kad se ve naao tamo, odluio je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da ostane. Elem, ostao je; ak i vie: raspakovao je tamparsku mainu, mainu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tano nasuprot Novosti i, treeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... to e rei, Ovakog samovara; tako se, naime, a seanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine. Uvodni lanak, mora se priznati, bejae briljantan - da ne kaem preotar. Naroito se okomio na stanje kao takvo - a to se tie urednika Novosti, sasekao ga je na komadie. Neke opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuen da posmatram gospodina Petra Petrovia, i dan-danas ivog i zdravog, u svetlosti dadevnjaka. Nipoto nisam kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi:

,,O, da! - O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotini urednik preko puta ivi je genije! O, Boe moj! - gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije! Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike proeta filipika prasnula je poput bombe meu dotad miroljubivim ovakim stanovnitvom. Grupe uzbuenih graana skupljahu se na ulinim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iekivao odgovor dostojanstvenog Petrovia. I pojavio se drugog jutra, sa sledeim: Iz jueranjeg Samovara citiramo dodatni lani: O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Boe moj! O, vremena, o, Mojsije! Kolega emu toliko O! Sad je jasno zbog ega mu se misli vrte u krug i zbog ega ni on ni njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroi jednu jedincatu re bez o. A moda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istonih strana u posve udnoj urbi. Ojkae li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li jada! Gnuanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neu ni pokuati da opiem. Drei se one o magarcu naviklom na batine, meutim, ini se, da ga napad na njegovu linost nije raspalio onoliko koliko se oekivalo. U oaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. ta - o, Ubojito Zrno, da ne ume da napie ni jednu jedinu re bez o! Ubrzo e on da pokae tom mamlazu da grei. Da, da, pokazae mu koliko grei, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz abograda, pokazae tom gospodinu Petru Petroviu crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi, ako ga jako lepo zamole, celi lanak - ta lanak, studiju! - gde se nijednom - ni jedan jedini put - nee pojaviti taj nitavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu reenome Petru Petroviu. On Zrno, nee stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviu pod kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Nee on da izneveri o. Bie ojan koliko se ojnim moe biti. Plamtei tom vitekom odlukom, Ubojito Zrno je u sledeem Samovaru povodom nemilog spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odluni lanak: Urednik Samovara ima izuzetnu ast da saopti uredniku Novosti da e on (Samovar) biti slobodan da uveri u sutranjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) to se tie stila moe i hoe da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokae nadmoan, tavie suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj nain to e za poseban uitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog opsega, u kojem taj prelepi samoglasnik -

simbol Venosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj (Novosti) tako neugodan - nee doiveti da ga njihov najpokorniji sluga ponizan, (Samovar), izostavi. Toliko o Bakingamu!124 Prihvativi se ispunjavanja te strane pretnje, ne nejasno natuknute nego odluno izreene, Zrno bejae veoma slep i gluv na sve vapaje za tekstom i jednostavno je svog predradnika slao u... kad god je on (predradnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji as da se puta u tampu; slep i gluv, kaem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kitei, uz poslednje kapi petroleja, zaista besprimemi lanak. Evo ga: Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh - zlo i naopako! Prvo skok, onda hop, pravilo je vrlo vano. Da li tvoj babo zna da te kui nema?! Otplei, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao, dom svoj prokock'o, novac potroio, enu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde potrebno nikom nije takvo neto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo, oronulo, odvratno, omraeno trkaralo novinarsko nemono i nesposobno... a kamoli nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo nikakvo! No, no, cmoljo, zato s' nos obesio, to si oko orosio! Sve to ivot sobom nosi: nekom meso, nekom kosti. Ko sa psima lee, pun buva ustane. Zlo i naopako, roo moj: o, joj joj, u rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj - bog te tvoj! Iznuren, sasvim prirodno tim silnim naporom, vrli se Zrno te noi nieg drugog nije mogao da prihvati. vrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moi, predao je svoj rukopis deurnom slugi, zatim se bezbrinim korakom uputio kui i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na poinak. Istovremeno je ubogi sluga kojem bejae poveren tekst, preskaui stepenice neizrecivom brzinom, odjurio u svoju rupu i smesta poeo da slae rukopis. Najpre je, dakako, - jer prva re bejae moj - posegnuo za pregradom s velikim M i pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajui u pregradu s malim o, ali ko bi mogao da opie tu strahotu kad mu prsti izronie iz pregrade bez oekivanog slova u svom zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepaenje i gnev kad je, trljajui zglobove, shvatio da je uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog
124

Bakingemska palata - kraljevski dvor u Londonu, sagraen 1703, mesto gde su se sakupljali knjievnici toga vremena.

jedinog malog o ne bee u pregradi za malo o; a zavirivi bojaljivo u pregradu za veliko O, naao je, na svoj krajnji uas, i njega u potpuno istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejae da pouri predradnike. - efe! - disao je teko, hvatajui dah - ne moe da se slae bez o! - ta ti to znai? - zarei predradnik, vrlo loe volje, jer se zadrao do kasno. - Joj, efe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog! - Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade? - Ja vam to ne znam, efe - ree momak - ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noas njukao i rekao bih da je on sve maznuo. - Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam - sloio se predradnik, zajapuren od besa - zna ta, mali, rei u ti kako emo: ugrabi prvu priliku da se uvue tamo preko i smotaj im (crkli da b.. da!) sve od a do . - Jes' vala - prihvati momak namignuvi - ja u im smestiti, dau im ja to su zasluili; ta e do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noas - inae smo naje... - I to grdno - nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na grdno. - A je li tekst jako dugaak, mali? - Pa ne bih rekao ba da je jako dugaak. - Tja, ta emo! Izvuci stvar kako god zna i ume. - Moramo da pustimo u tampu - zakljui predradnik, do gue u poslu - jednostavno ubaci neko drugo slovo mesto o, ionako niko nee da ita to to matori lupeta. - Ko bog - doeka momak - sad u ja! - i pouri u svoju rupu mrmljajui usput: - Zna matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam orbu! Nije mogao da nae boljeg, sve da ga je i sveom traio. - to jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okraju (sitnijih razmera). Ovde opisana kriza nipoto nije retka pojava u tamparijama; ne umem to da objasnim ali kad zaista doe do sline krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi je razlog moda u tome to je x najsuvinije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme, pa ga zato slovoslagai obino dre za najzgodniju zamenu. Tako bi i na momak smatrao jeretinim da u ovom sluaju posegne za bilo kojim drugim slovom osim slova x, na kojeg bee navikao. - Ima u tom tekstu ta da se iksira - ree momak sam sebi, zaprepaeno itajui tekst -bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. - I iksirao ga je, ne trepnuvi okom; tako iziksiran tekst je puten u tampu.

Idueg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se itajui u Samovaru ovaj neobini uvodni lanak: Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh - zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx vanx. Da li tvxj babx zna da te kui nema?! Xtplei, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax, dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxix, enu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde pxtreb-nx nikxm nije takvx netx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx, xrxnulx, xdvratnx, xmraenx trkarak nxvinarskx nemxnx i nespxsxb-nx ... a kamxli nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx! Nx, nx, cmxljx, zatx s' nxs xbesix, tx si xkx xrxsix! Sve tx ivxt sxbxm nxsi: nekxm mesx, nekxm kxsti. Kx sa psima lee, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj - bxg te tvxj! Teko je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistini i kabalistini lanak. Prva koliko-toliko suvisla pomisao u narodu bejae da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera; nastala je opta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se to pre upriliio progon; ali dotinog gospodina nisu mogli da pronau. Iezao je, niko ne zna kako; ak se od tog vremena ni njegova senka nikom nikad nije ukazala. Poto nije mogao da se iskali na pravom uzroniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivi za sobom poprilian talog zbrkanih sudova o zlosretnom dogaaju. Jednom gospodinu se sve to uinilo kao X (eks)-kluzivna ala. Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu matu. Trei mu je priznao X (eks)-centrinost, i nita vie. etvrti je samo pretpostavio da je re o prilino dobroj X (eks)presiji jednog X (eks)-travagantnog oveka, koji je doao sa Istoka. - Bolje je rei X (eks)-planacija namenjena potomstvu - predloio je peti. Ubojito Zrno je bio prinuen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu mogli da nau, ukalo se o linu onog drugog. Ipak najustaljeniji zakljuak bio je da je sve to ustvari X (eks)cesno i X (eks)-centrino. ak je i prvi matematiar u gradu priznao da s takvim problemom teko moe da izie na kraj. Opte je poznato da X znai nepoznatu; ali u ovom sluaju (to je dobro primetio) imali su nepoznatu vrednost X-a.

Miljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvrio Xiranje teksta) nije nailo na onoliku panju koliku mislim da zasluuje, iako je prepriavao veoma otvoreno, ak neustraivo. Govorio je da, to se njega tie, nema mesta za nikakvu sumnju, jer sluaj je sasvim jasan: njegovog gazdu niko nije mogao da navue na pie kao sav drugi svet, on je mahao onim blaenim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oi mu se ukrstile u X i postao je ba X (eks)-treman. 1849. Prevela Dejana Daovi

EDGAR PO NJEGOV IVOT I NJEGOVA DELA125...

... Nekog nesrenog gospodara, koga je neumoljiva kob Proganjala sve ee i ee, dok mu pesme nisu prihvatile jedan pripev. Dok pogrebne pesme njegove nade nisu prihvatile onaj setni pripev: Nikad - nikad vie. EDGAR PO - Gavran Sa bromanog trona Sudbina se ruga I njihove usne gorkom ui kvasi, Dok Neumitnost u svoj zagrljaj ih stee. TEOFIL GOTJE I
Nedavno izvedoe pred nae sudove jednog nesrenika, ije je elo bilo igosano retkim i neobinim znakom: Bez sree! On je nosio iznad oiju obeleje svog ivota, kao knjiga svoj naslov, a sasluanje je pokazalo da je taj neobian natpis bio svirepo istinit. Ima u istoriji knjievnosti slinih sudbina, pravih prokletstava - ljudi koji nose re bak- suz, ispisanu tajanstvenim slovima u vijugavim naborima svog ela. Slepi aneo ispata- nja dokopao ih se i iba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom ivotu pokazuju darovitost, vrlinu, ljupkost. Drutvo ih je ipak proklelo i optuuje u njima slabosti do kojih ih je njegovo proganjanje dovelo. ta sve nije inio Hofman da razorua sudbinu i ta sve nije radio Balzak da bi umilostivio sreu? Postoji li, prema tome, neko avolsko provienje koje priprema nesreu jo od kolevke - koje baca sa predumiljajem uzviena i aneoska bia u neprijateljske sredine, kao muenike u arenu? Ima li, dakle, blaenih dua, zavetanih oltaru, osuenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom propau? Da li e mora Tmina veito muiti ove izabrane due? Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagoavaju navikama sveta, njegovim predostronostima, njegovim lukavstvima; oni e biti jo
125

Prvih devet stavova drugog dela ove beleke objavljeni su u Le Pays (Zaviaj) 1856. godine. Ovaj predgovor je unekoliko prerada lanka objavljenog u Revne de Pari, etiri godine ranije. Uopte uzevi, ne treba doslovce shvatiti ovu biografiju, koja se temelji na svakako nesigurnim podacima i koja je sklona da navede na stranputicu, jer i pored ivog nasluivanja u pogledu neasnosti i neistinitosti Rufusa Grisvolda, Bodler je poznavao Poov ivot kroz Grisvoldova ogovaranja.

oprezniji, zatvorie sve izlaze, zastre prozore protiv zalutalih metaka; ali e avo ui kroz kljuaonicu; savrenstvo bie slaba taka njihova oklopa, a neko izvanredno svojstvo zaetak njihova prokletstva.

Da ga slomi, na njihovo elo otkriveno Sa visine svoda nebeskog bacie orao Kornjau, jer oni neizbeno treba da propadnu. 126 Njihova sudbina je ispisana u itavom njihovom biu, ona blista zlokobnim sjajem u njihovom pogledu i u njihovim pokretima, ona struji njihovim ilama sa svakim njihovim krvnim zrncem. 127 II Poova porodica bila je jedna od najuvaenijih u Baltimoru. Njegov deda po majci sluio je kao quartermaster-general u ratu za nezavisnost, a Lafajet je prema njemu oseao duboko potovanje i prijateljstvo. Lafajet je prilikom svog poslednjeg putovanja u Sjedinjene Drave eleo da vidi generalovu udovu i da joj izrazi svoju zahvalnost za usluge koje mu je uinio njen suprug. Njegov predak bio je oenjen erkom engleskog admirala Mek Brajda, koji je bio u srodstvu sa najplemenitijim kuama u Engleskoj. David Po, Edgarov otac a sin generalov, silno se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, uvenu po svojoj lepoti; oni odbegoe i on se oeni njome. Da bi to vie povezao svoju sudbinu s njenom, i on postade glumac i igrao je sa svojom enom u mnogim pozoritima glavnih gradova Sjedinjenih Drava. Oba supruga su skoro jednovremeno umrla u Rimondu, ostavljajui u bedi i krajnjoj oskudici troje sasvim male dece, meu njima i Edgara. Edgar Po roen je u Baltimoru 1813. Ovu godinu navodim prema njegovim sopstvenim reima, jer on je protestovao protiv Grisvaldovog tvrenja, koji 1811.128 uzima za godinu njegovog roenja. Ako je ikada duh iz romana, da se posluim izrazom naeg pesnika, upravljao nekim roenjem - zlokoban i buran duh! - svakako je upravljao njegovim. Po je zaista bio edo strasti i pustolovine. G. Alanu, bogatom trgovcu iz varoi, dopade se ovo lepo i nesreno dete, koje je priroda krasno obdarila, i kako nije imao dece, on ga usini. I on se otada nazivao Edgar Alan Po. Bio je
126

Ovde pomenuta Gotjeova pesma, navedena i kao moto, uzeta, je iz zbirke Poesies diverses (Razliite pesme), koja se nalazi u izvornom izdanju La Comedie de la Mort (Komedija smrti) (1838). Poznato je koliko je Bodler oboavao Gotjea. 127 Na ceo ovaj uvod oevidno je uticala prva glava romana Madame Futiphar (Gospoa Pitifar) od Petrisa Borela (1839). 128 Ova dva datuma su podjednako netana, kao i mesto roenja. Po nije roen u Baltimoru, ve u Bostonu, i to 19. januara 1809. godine.

odgajan u potpunom blagostanju i u opravdanoj nadi da e naslediti bogatstvo, koje daje karakteru ponosito samopouzdanje. Pooim i pomajka povedoe ga sa sobom kad su putovali po Engleskoj, kotskoj i Irskoj a pre povratka u svoju zemlju ostavie ga kod doktora Brenzbija, koji je drao poznati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Sam Po je u Vilijamu Vilsonu opisao ovu udnovatu kuu, sagraenu u starom stilu iz doba Elizabete, i utiske iz svog akog ivota. On se vraa u Rimond 1822. godine i nastavlja svoje studije u Americi pod nadzorom najboljih nastavnika u ovom mestu. Na Univerzitetu u arlotesvilu, na koji se upisao 1825. godine, izdvajao se ne samo izvanrednom inteligencijom nego i gotovo zlokobnim obiljem strasti - prevremena zrelost, doista amerika - koja je najzad i bila uzrok njegovom iskljuenju iz kole. Dobro je uzgred primetiti da je Po ve u arlotesvilu ispoljio najvee sposobnosti za fiziku i matematiku. Docnije e on esto to znanje iskoriavati u svojim udnovatim priama i iz toga uzimati sredstva izuzetna, retka i neoekivana. Ali imam razloga da verujem da nije ovoj vrsti radova pridavao najvie znaaja, i da je - ba zbog tih prevremenih sposobnosti - bio sklon da ih smatra kao obino opsenarstvo u poreenju s radovima iste mate. Nekoliko nesrenih dugova napravljenih prilikom kockanja doveli su do trenutne svae izmeu njega i njegovog pooima, i Edgar - vrlo interesantna injenica, koja dokazuje, ma ta se o tome reklo, izvesno dosta izrazito vitetvo - stvori u svom mozgu, veoma podlonom utiscima, plan da se i sam umea u rat Grka i da se bori protiv Turaka. On otputova, dakle, u Grku. ta je s njim bilo na istoku? ta je tamo uradio? Da li je prouavao klasine obale Sredozemnog mora? Zato ga ponovo nalazimo u Petrogradu, bez putnih isprava, u neprilici, i u kakvim poslovima, kad je prinuen da se obrati amerikom ministru Henriju Midltonu da bi izbegao ruskim zakonima i vratio se kui? To se ne zna; ima tu praznina koje bi samo on mogao da popuni. lanci o ivotu Edgara Poa, o njegovoj mladosti, njegovim pustolovinama u Rusiji i o njegovoj prepisci dugo su oglaavani od strane amerikih listova, ali oni nisu nikada objavljeni.129 Po povratku u Ameriku, 1829. godine, izrazi elju da stupi u vojnu kolu u Vest-Pointu; on je tamo bio zaista primljen i u njoj je, kao i u drugim kolama, pokazao inteligenciju osobito jaku, ali neukrotivu, i posle
129

to se tie Poovih putovanja po Grkoj, Istoku i Rusiji, to su sve bile njegove hoaxes (bajke), koje je Po voleo da pria a koje su njegovi prijatelji, kao i Grisvold, bukvalno shvatili.

nekoliko meseci bi otputen. U isto vreme dogodio se u porodici koja ga je usvojila dogaaj koji e imati najtee posledice za itav njegov ivot. Gospoa Alan, prema kojoj je on oseao istinsku sinovljevu naklonost, umre, a g. Alan se oeni sasvim mladom enom. Tada je izbila porodina svaa - dogaaj udan i taman, koji ne mogu da ispriam, jer nije dovoljno objanjen ni od jednog biografa. Ne treba se onda uditi to je konano raskinuo sa g. Alanom, i to ga je ovaj, poto je imao dece u svom drugom braku, potpuno liio nasledstva. Neto kasnije po naputanju Rimonda Po objavi jednu malu svesku pesama,130 bee to uistinu blistava zora. Ko moe da oseti englesku poeziju on e ve u njoj nai vanzemaljski prizvuk, mir u seti, divnu sveanost, prevremeno iskustvo - htedoh, mislim, da kaem uroeno iskustvo - sve ono to slui kao obeleje velikih pesnika. Zbog bede bio je neko vreme vojnik,131 i verovatno je upotrebio dugu dokolicu u garnizonskom ivotu da bi pripremio grau za svoja budua dela - dela neobina, za koja bi se reklo da su stvorena da nam pokau da je neobino jedan od sastavnih delova lepog. Vrativi se u knjievni ivot, jedinu sredinu gde mogu da ive izvesna promaena bia, Po je umirao u krajnjoj bedi, kad ga srean sluaj ponovo vrati u ivot. Sopstvenik jednog asopisa raspisao je dve nagrade, jednu za najbolju pripovetku a drugu za najbolju pesmu. Jedan osobito lep rukopis privukao je panju g. Kenedija132, koji je predsedavao odboru, i naveo ga je da sam pregleda rukopis. Ispostavilo se da je Po dobio obe nagrade, ali mu je samo jedna bila predata. Predsednik odbora hteo je da vidi nepoznatog pisca. Izdava lista privede mu jednog mladog oveka upadljive lepote, u ritama, zakopanog do grla, koji je imao izgled plemia toliko ponosnog koliko i izgladnelog. Kenedi se dobro pokazao. On je upoznao Poa sa g. Tornasom

130

Al Aaraaf, Tamerlane and other poems, by Edgar A. Poe, Baltimore, Hatch and Dunning, 1829, in-8'. -To je druga knjiga koju je Po objavio, dok je prva izila bez pieva imena: Tamerlane and other poems, by a Rostonian, Boston, Calvin F.S. Thomas, 1827 (40 primeraka). 131 Poto je napustio Univerzitet u Virdiniji, Po je, posle jednog perioda krajnje bede, stupio 26, maja 1827, pod imenom Edgar A. Per, u artilerijski puk u Bostonskom pristaninom garnizonu, u tvravi Inde-pendens, zatim u tvravi Maultri u arstonu, u Junoj Karolini. Ovaj poslednji kraj Po je uzeo kao okvir svoje pripovetke Zlatni jelenak. 132 Don Pendlton Kenedi (1795-1870.), politiar i knjievnik. Kao ministar mornarice SAD zasluan za otvaranje granica Japana belcima.

Vajtom, koji je pokretao u Rimondu Southern Literary Messenger.133 G. Vajt je bio smeo ovek, ali bez ikakvog knjievnog dara; bio mu je potreban pomonik. Tako Po, sasvim mlad, u dvadeset i drugoj godini, postade direktor asopisa ija je sudbina potpuno zavisila od njega. asopis je pod njegovim vodstvom postigao veliki uspeh, Southern Literary Messenger je otada imao da zahvali ovom nastranom prokletniku, ovoj nepopravljivoj pijanici za svoje mnogobrojne itaoce i svoju unosnu popularnost. U ovom asopisu134 prvi put se pojavila Neuporediva pustolovina izvesnog Hansa Pfala, i vie drugih pripovedaka, koje e nai itaoci upoznati u ovoj knjizi. Skoro dve godine Edgar Po je s izvanrednom revnou oduevljavao svoje itaoce itavim nizom dela nove vrste, kao i kritikim lancima, koji su svojom ivou, jasnoom i mudrom strogou bili tako dobro napisani da su skrenuli na sebe panju. Ti lanci su se odnosili na najrazliitije knjige, a temeljno obrazovanje koje je mladi ovek stekao dobro mu je u tome posluilo. Valja isto tako znati da je ovaj veliki posao bio nagraen sa pet stotina dolara, to jest dve hiljade sedam stotina franaka godinje. - Odmah - veli Grisvold,135 to e rei: Smatrao se dosta bogatim, glupan jedan! - on se oeni mladom devojkom, lepom, ljupkom, prirode ljubazne i herojske, ali i bez marjaa - dodaje ovaj isti Grisvold s izvesnim preziranjem. To je bila Virdinija Klem, njegova roaka. I pored zasluga koje je Po imao za list, g. Vajt se posvaao s njim posle gotovo dve godine zajednikog rada. Uzrok razilaenju bili su svakako napadi hipohondrije i alkoholiarske krize pesnika, karakteristine nevolje, koje su zamraivale njegov duhovni vidokrug, kao oni tuni oblaci to najromantinijem predelu odjednom daju izgled nepopravljive sete. Otada mi vidimo nesrenika kako premeta svoj ator kao nomad u pustinji i postavlja svoj oskudni dom u glavnim mestima Sjedinjenih Drava. Svuda e on ureivati asopise, u kojima e saraivati na briljantan nain. On e nezapamenom brzinom objavljivati kritike i filozofske lanke i pripovetke pune ari, koje su se pojavile sabrane pod naslovom Tales of

133

asopis je izlazio u Rimondu (Virdinija) od 1834. do 1864. Za vreme Poovog ureivanja broj pretplatnika porastao je od 500 na 3.500, Po je u njemu tokom svoje osamnaestomesene saradnje objavio 83 prikaza, 6 pesama, 4 eseja i 3 pripovetke. 134 U junu 1834. 135 Rufus Vilmont Grisvold (1815-1857.), poznat publicista i knjievni kritiar

the Grotesque and the Arabesque136 - naslov znaajan i s izvesnim ciljem, jer nastrani ukrasi i arabeske odbijaju oveka, a videe se da je u mnogom pogledu Poova knjievnost vanljudska ili nadljudska. Mi emo preko uvredljivih i skandaloznih beleaka objavljenih u listovima saznati da se g. Po i njegova ena nalaze opasno bolesni u Fordhemi i u potpunoj bedi. Uskoro posle smrti gospoe Po, pesnik je imao prve napade delirijum tremensa. Nova beleka javlja se iznenada u jednom listu, ovoga puta vie nego svirepa, koja napada njegov prezir i njegovu odvratnost prema svetu i daje povoda za jednu od onih doista tendencioznih optubi javnog mnenja, od kojih je neprestano morao da se brani - jedna od onih, zamornih i najneplodnijih borbi za koju uopte znam. Nesumnjivo, on je zaraivao, i njegovi knjievni poslovi su mu kako-tako omoguavali da ivi. Ali imam dokaze da se neprekidno borio s odvratnim tekoama koje je trebalo prebroditi. On je matao, kao i toliki drugi pisci, da pokrene svoj asopis, voleo je da bude kod svoje kue, i injenica je da je dovoljno patio da bi arko zaeleo ovo konano utoite svojoj misli. Da bi to postigao i pribavio dovoljnu sumu novca, on pribegava predavanjima. Poznato je ta su bila ta njegova predavanja neka vrsta teoretisanja, College de France stavljen na raspolaganje svim knjievnicima - pisac je objavljivao svoja predavanja poto je izvukao sve prihode koja su ona mogla da prue. Po je ve u Njujorku proitao svoju Eureku137 spev o postanku sveta, koja je, uostalom, izazvala velike prepirke. On je ovog puta reio da dri predavanja u svom kraju, u Virdiniji. Nameravao je, kao to je pisao Vilisu, da obie zapad i jug i nadao se pomoi od svojih knjievnih prijatelja, kao i od svojih starih poznanika iz kole i Vest-Pointa. On, dakle, poseti glavne gradove Virdinije, i Rimond je ponovo video oveka koga je upoznao jo dok je bio tako mlad, tako siromaan, tako pohaban. Svi oni koji nisu videli Poa jo od dana kad je bio nepoznat dotrali su u masama da se dive svom uvenom zemljaku. On se pojavio lep, otmen, uzoran kao svaki genije. Ja ak verujem da je on od nekog vremena iao u svojoj smernosti toliko daleko da je primljen i od strane drutva za borbu protiv alkohola. Izabrao je predmet koliko prostran, toliko i uzvien: Naelo Poezije, i razvio ga je
136

Ova zbirka sadri dvadeset i etiri pripovetke, a izala je 1840. u Filadelfiji kod Lea and Blanchard, u dve sveske. Zbirka najboljih pripovedaka objavljena je u Njujorku 1845. kod Wiley i Putnam. 137 New York Society Lecture room, 3. februara 1848. - Naelo poezije u Louelu 10. jula 1848, Ovaj ogled je odmah posle pesnikove smrti primljen od strane The Union Magazine of Literature and Art (oktobar 1849.).

svom svojom jasnoom, to je bila jedna od njegovih odlika. Verovao je, poto je bio pravi pesnik, da je svrha poezije iste prirode kao i njeno naelo, i ne bi trebalo da tei drugom sem samoj sebi. Lep prijem preplavi njegovo jadno srce gordou i radou; on je bio toliko oaran da je govorio kako e se potpuno nastaniti u Rimondu i da e zavriti svoj ivot u mestu koje mu je toliko drago, jer je u njemu proveo svoje detinjstvo. Meutim, morao je poslom da otputuje u Njujork, i on krete 4. oktobra, alei se da na mahove podrhtava i da se osea slab. Oseajui se jo uvek dosta ravo, pri dolasku u Baltimor, 6. uvee, on posla svoje stvari na elezniku stanicu, odakle je trebalo da krene za Filadelfiju, i svrati u jednu krmu da popije neko jako pie. Tamo se, po nesrei, sreo sa starim poznanicima i ostao s njima vrlo dugo. Sutradan ujutru, u praskozorje, jedan le je naen na putu, - da li tako treba rei? ne, jedno telo u kome je jo bilo ivota, ali koje je Smrt ve obeleila svojim kraljevskim igom. Uz telo, ije se ime nije znalo, nisu naeni ni isprave ni novac, pa su ga preneli u bolnicu. Tamo je Po umro iste veeri, u nedelju, 7. oktobra 1849, u svojoj 37. godini, savladan delirijum tremensom, tim strahovitim pratiocem koji ga je ve jednom ili dvaput pohodio.138 Tako je nestao sa ovog sveta jedan od najveih knjievnih heroja, genijalni ovek, koji je u Crnoj maki napisao ove proroke rei: Koja bi bolest mogla da se uporedi s Alkoholom! Takva smrt je gotovo samoubistvo, samoubistvo odavno pripremljeno. U svakom sluaju, ona je izazvala skandal. Nastala je velika
138

Tane okolnosti u kojima se odigrala drama 5. oktobra 1849. ostale su dugo slabo poznate; vidi se da se Bodler oslanjao na pogrena obavetenja. Tek je u mesecu martu 1881. lanak doktora Spensera, objavljen u New York Heraldu, postavio injenice skoro potpuno sigurno: Poa je prilikom njegovog prolaska kroz Baltimor, kad je krenuo iz Rimonda da se sastane s Marijom Klem u Njujorku, doepala jedna druina koja je vrbovala za izbore, odvela ga i opila, kako se tada radilo, da bi ga pridobila da glasa za dobru stvar, zatim ga ostavila mrtvog pijanog, na putu, usred noi... Najzad, prekosutra mu je u New York Tribuneu naneo poslednji posmrtni udarac Rufus Vilmot Grisvold, koga je pesnik odredio za izvrioca zavetanja, a koji je ovog puta mudro upotrebio pseudonim Ludviga: Edgar Po je umro prekjue, ali e ga malo ljudi aliti, jer je on imao itaoce, ali n imalo prijatelja... Njegove prirodne prednosti navele su ga na takvu oholost da se i stvarno pravo na divljenje okrenulo na njegovu tetu. On nije znao za moralnu osetljivost i za pravo a stoljublje... On je hteo samo da uspe... itd. U stvari, neasna zabluda svojstvena samo jednom postupku iji primer nije jedini ni u vremenu ni u prostoru, ali nita u poreenju s delima ovog opakog druga, kod koga je Bodler samo nazirao zavidljivu niskost.

graja i vrlina se slobodno i sladostrasno pustila na volju svom preteranom licemerstvu. I najblii posmrtni govori morali su da sadre nametljivi buroaski moral, koji nije ni pomiljao da propusti tako divnu priliku. G. Grisvold je klevetao; g. Vilis, iskreno oaloen, bio je vie nego pristojan. Avaj! Onaj koji je preao vrletne visine estetike i zaronio u najmanje ispitane ponore ljudskog uma, onaj koji je kroz ivot, slian buri koja se nikad nije stiavala, naao nova sredstva, nepoznate naine da zadivi ljudsku matu, da zavede duhove koji ude za Lepim, preminuo je za nekoliko asova u bolnikoj postelji - kakva sudbina! I toliko veliine i toliko nesree da bi se podigao vihor buroaske frazeologije, da bi postao hrana i predmet novinara punih vrlina! Ut declamatio fias!139 Ovakvi prizori nisu novi; retko se deava da sve i slavan grob ne bude zborite skandala. Uostalom, drutvo ne voli ove nesrene pomamnike, i, bilo to mu kvare raspoloenje, bilo to ih naivno smatra griom savesti, drutvo je neosporno u pravu. Ko se ne sea parikih deklamacija u vreme Balzakove smrti, koji je, meutim, umro pristojno? I jo skorije - ima danas, 26. januara, tano godina dana kako je jedan pisac140 osobitog potenja, visoke inteligencije, koji je uvek bio pri svesti, otiao paljivo, ne uznemiravajui nikoga - toliko paljivo da je ta njegova paljivost liila na preziranje - da ispusti duu u najmranijoj ulici koju je mogao da pronae. Kakve odvratne pridike! kakvo prefinjeno ubistvo! Jedan slavan novinar, koga Isus nee nikad pouiti plemenitom dranju, smatrao je dogaaj dosta veselim da ga proslavi grubom igrom rei. Kod navoenja mnogobrojnih prava oveka, koja mudrost devetnaestog veka ponavlja tako esto i s tolikim uivanjem, dva toliko znaajna su zaboravljena - pravo da ovek menja miljenje i pravo da umre. Ali Drutvo gleda na onoga koji odlazi kao na bezonika; ono rado kanjava posmrtne ostatke, kao onaj nesreni vojnik koji veruje u vampire i koga je pogled na le dovodio do besnila. III Poov ivot, njegove navike, njegovo ophoenje, njegovo fiziko bie, sve to ini celinu njegove linosti izgleda nam kao neto u isti mah
139 140

Ut declamatio fias (lat.)- neka priaju! Ovo se oevidno odnosi na erara de Nervala, koji je naen obeen u ulici La VieilleLanterne (Stari fenjer), 25. januara 1855. Bodler je bio silno potresen ovim traginim krajem; bio je to svakako i u trenutku pisanja, kad se setio godinjice s takvom tanou.

tamno i blistavo. Njegova osoba bila je neobina, zavodljiva, kao i njegova dela, obeleena neopisivim peatom sete. Uostalom, on je bio upadljivo obdaren u svakom pogledu. Kao mladi pokazao je retke sposobnosti za sve fizike vebe, i, mada mali rastom, sa nogama i rukama kao u ene itavo njegovo bie, uostalom, nosilo je osobine enske nenosti - on je bio vie nego snaan i sposoban za izvanredne podvige snage. On je u svojoj mladosti dobio opkladu u plivanju koja prevazilazi obine mogunosti. Reklo bi se da Priroda daje onima koje hoe da iskoristi za velike stvari krepak telesni sastav, kao to daje monu ivotnu snagu drveu odreenom da izrazi tugu i bol. Ovakvi ljudi, katkad boleljiva izgleda, skrojeni su kao atlete, dobri su za orgije i za rad, gotovi na preteranosti i sposobni za neobinu umerenost. Ima nekoliko stvari koje se odnose na Edgara Poa, u kojima se svi jednoduno slau, na primer, njegova velika prirodna otmenost, njegova reitost i lepota, to ga je pravilo pomalo sujetnim. Njegovo dranje, udna meavina gordosti i osobite blagosti, bilo je puno samouverenosti. Izraz lica, hod, pokreti, dranje glave - sve ga je obeleavalo, naroito kad se dobro oseao, kao izuzetno stvorenje. Celo njegovo bie odisalo je prirodnim dostojanstvom. Bio je zaista obeleen od prirode, podseao nas je na likove prolaznika koji privlae pogled posmatraa i dugo ostaju u njegovom seanju. I sam Grisvold, inae cepidlaka i opor, priznaje da, kada je posetio Poa i kada ga je zatekao bledog i bolesnog jo od smrti i bolesti njegove ene, da je bio neobino iznenaen ne samo savrenstvom pokreta nego i otmenou njegova izgleda, prijatnim mirisom stana, pri tom dosta skromno nametenog. Grisvoldu nije bilo poznato da pesnik ima, vie od ostalih ljudi, ono izvanredno preimustvo svojstveno Pariankama i panjolkama da umeju da se ukrase tako rei niim, i da bi Po, zaljubljen u lepo u svim stvarima, umeo da umetniki preobrazi krovinjaru u palatu novog oblika. Zar on nije pisao s puno duha i retko zanimljivo o nacrtima nametaja, o planovima poljskih kua, o vrtovima i o ulepavanju pejzaa? Postoji jedno divno pismo gospoe Fransis Osgud, jedne od Poovih prijateljica, koje nam daje najzanimljivije pojedinosti o njegovim navikama, o njegovoj linosti i domaem ivotu. Ova ena, i sama odlian knjievnik, odvano odrie sve poroke i sve greke prebacivane pesniku. S mukarcima - veli ona Grisvoldu - moda je bio takav kako ga vi opisujete, i kao mukarac vi moete biti u pravu. Ali ja tvrdim na osnovu injenica da je prema enama bio sasvim drukiji i da nikada ena nije mogla da se upozna sa g. Poom a da se za njega duboko ne interesuje. On mi je uvek izgledao kao uzor otmenosti, uglaenosti i blagorodnosti...

Videli smo se prvi put u Astor-Houseu. Vilis mi dodade za stolom Gavrana, o kome je pisac, ree mi Vilis, eleo da uje moje miljenje. Tajanstvena i neobina muzika ove udne pesme proela me je tako duboko da sam, kad sam saznala za elju Poa da se upozna sa mnom, imala tako udno oseanje da je ono liilo na uas. On se pojavio sa svojom lepom i ponositom glavom, svojim tamnim oima, iz kojih je izbijala naroita svetlost, svetlost oseanja i misli, i svojim dranjem, neobjanjivom meavinom ponositosti i ljupkosti, on me pozdravi, tih, ozbiljan, gotovo hladan; ali pod tom hladnoom treperila je tako izrazita naklonost da sam bila duboko potresena. Od tog trenutka pa sve do njegove smrti bili smo prijatelji... i ja znam da je u njegovim poslednjim reima bilo seanja na mene i da mi je pruio, pre nego to se njegov razum sruio sa svog nenadmanog prestola, najvii dokaz svoje vernosti u prijateljstvu. A naroito se u njegovom jednostavnom i poetinom domu ispoljavao za mene karakter Edgara Poa u svojoj najlepoj svetlosti. Vragolast, srdaan, duhovit, as posluan, as zao kao razmaeno dete, on je uvek imao za svoju mladu, milu i oboavanu enu, i sve one koji su ga pohodili, ak i usred najzamornijih svojih knjievnih poslova, lepu re, dobroudan osmeh, panje ljupke i laskave. On je provodio beskrajne asove za svojim pultom, pod slikom svoje voljene i rano preminule Lenore, svagda vredan, uvek pomiren sa sudbom i beleei svojim divnim rukopisom dela sjajne uobrazilje, koja su sinula kroz njegov neobian mozak, neprekidno budan. - U pripovetkama Poovim nema nikada ljubavi. Bar Ligeja, Eleonora nisu, u pravom smislu rei, ljubavne povesti; glavna ideja na koju se oslanja delo sasvim je druge prirode. Moda je verovao da proza nije jezik na visini tog neobinog i skoro neizrecivog oseanja; dok su njegove pesme, u naknadu za to, presiene tim oseanjem. Boanstvena strast se u njima velianstveno javlja i uvek je obavljena velom neizleive tuge. U svojim lancima on govori ponekad o ljubavi, i to kao o nekoj stvari koja kad se samo i spomene, pero mora da zadrhti. U Predelu Arnhem on e tvrditi da su etiri osnovna uslova za sreu: ivot na istom zraku, ljubav ene, odricanje od svakog slavoljublja i stvaranje nove lepote. injenica da i pored sveg svog izvanrednog dara za nastrano i grozno nema nijednog mesta u itavom njegovom delu koje bi se odnosilo na pohotljivost ili ak i na ulna uivanja potvruje miljenje gospoe Fransis Osgud o vitekom potovanju Poa prema enama. Njegovi portreti ena su dati tako rei kao svetiteljski likovi; oni blistaju u sreditu natprirodnog sjaja i naslikani su sa preterivanjima jednog oboavaoca. to se pak tie malih romantinih

doivljaja, moemo li se uditi to se jedno tako razdraljivo bie, ija je e za Lepim bila moda osnovna crta, ponekad strastvenom estinom odavalo udvaranju, tom vulkanskom i vetakom cvetu za koji je uzavreli mozak pesnika izuzetno pogodno tle? Njegovu neobinu linu lepotu, o kojoj govori vie biografa, moemo, verujem, priblino da zamislimo oslanjajui se na nedovoljno jasne pojmove, ali pri tom karakteristine, sadrane u rei romantian, rei koja obino slui da odredi vrste lepote koje se naroito ispoljavaju u izrazu. Po je imao visoko zapovedniko elo, na kome su izvesna ispupenja odavala prekomerne sposobnosti i predstavljala mo kombinovanja, poreenja i pronalaenja uzronosti, gde je u mirnoj ponositosti vladao smisao za idealno, estetsko oseanje u pravom smislu te rei. Meutim, i pored ovih darova, ili ba zbog ovih prekomernih preimustava, njegova glava gledana iz profila moda nije pruala prijatan izgled. Kao to se to deava u svim preterivanjima u jednom smislu, nedostaci su mogli da proiziu iz izobilja, oskudnost iz zloupotrebe. Imao je krupne oi, u isti mah tamne i pune svetlosti, boje neodreene i mrane, koja je prelazila u ljubiasto, nos plemenit i snaan, nena i tuna usta, mada lako nasmeena, boju koe svetlo-zagasitu, lice obino bledo, izraz lica malo odsutan i obino neprimetno osenen setom. IV O delima ovog jedinstvenog genija mogu malo da kaem; itaoci e rei ta o tome misle. Moda bi mi bilo teko, ali ne i nemogue, da razjasnim njegov nain, da rastumaim njegov postupak, naroito u onim njegovim delima iji glavni utisak lei u dobro izvedenoj analizi. Ja bih mogao da uvedem itaoca u tajnu njegovog stvaranja, da opirno govorim o toj strani amerikog genija, koga raduje savladana tekoa, objanjena zagonetka, veto uraen teak posao, to ga nagoni da se igra s dejom nasladom i gotovo perverzno u svetu verovatnosti i pretpostavki, da bi stvorio bajku kojoj je njegova tanana umetnost udahnula verovatnost. Niko ne moe da porekne da je Po bio izvanredan opsenar; meutim znam da je naroito cenio druge svoje radove. Imam da uinim nekoliko primedaba, uostalom, sasvim kratkih. On nije ovim udima u stvaranju, to mu je, meutim, donelo slavu, postigao da mu se dive ljudi koji misle, ve svojom ljubavlju prema Lepom, svojim poznavanjem skladnih uslova lepote, svojom poezijom dubokom i tunom, ipak obraenom, prozranom i pravilnom kao ukras od kristala, svojim osobitim stilom, istim i neobinim, zbijenim kao prea

oklopa, lakim a savesnim, i iji najblai nagovetaj upuuje itaoca neosetno eljenom cilju; najzad, svojim genijem sasvim posebnim, svojim jedinstvenim temperamentom, koji mu je omoguio da naslika i objasni na nain besprekoran, potresan, strahotan, izuzetke u moralnom poretku, Didro, da uzmemo jedan primer meu stotinom, sangvinian je pisac; Po je pisac nerava, i ak neto vie od toga - i najbolji koga ja poznajem. Kod njega svako ulaenje u predmet privlai kao kovitlac, tako da italac to uopte ne oseti. Njegova dostojanstvenost iznenauje i odrava duh budnim. Osea se u samom poetku da je posredi neto ozbiljno. A lagano, malo-pomalo, razvija se povest iji sav interes poiva na neprimetnom skretanju razuma, na smeloj pretpostavci, na nerazumnom odmeravanju Prirode u meavini prirodnih sposobnosti. italac ponet vrtoglavicom prinuen je da prati pisca u njegovim ubedljivim zakljucima. Niko, ja to ponavljam, nije pisao sa vie ari o izuzetnome u ivotu ljudi i prirode; o estokoj radoznalosti kod ljudi koji se oporavljaju; o koncu godinjih doba punih uzbudljivog sjaja, o vremenu arkom, vlanom i maglovitom, kad juni vetar razneava i oputa ivce, kao ice nekog instrumenta, kad se oi ispune suzama, koje ne dolaze od srca; o privienjima u koja se u poetku sumnja, da bi uskoro postala ubedljiva i razlona; o nemogunome to se nametnulo inteligenciji i to je vodi neumitnom logikom; o histeriji koja otima mesto volji, o suprotnosti izmeu ivaca i duha, i o oveku poremeenom toliko da bol izraava smehom. On ispituje ono to je najnestalnije, on odmerava nemerljivo i opisuje na podroban i nauan nain, ije su posledice uasne, sve ono izmiljeno to lebdi oko oveka od nerava i vodi ga zlu. Silina kojom se on baca u nastrano za ljubav nastranog i u grozno za ljubav groznog slui mi da proverim iskrenost njegovog dela i slaganje oveka s pesnikom. Primetio sam ve kod mnogih ljudi da je ova estina bila esto posledica prostrane ivotne energije, nezaposlene, ponekad uporne ednosti i takoe duboko potisnute oseajnosti. Natprirodna sladostrasnost koju ovek moe da oseti kad vidi svoju sopstvenu krv kako tee, iznenadni pokreti, plahoviti, nepotrebni, veliki krici iznenadno izleteli, kada duh nije upravljao grlom, pojave su iste prirode. U krilu ove knjievnosti, gde je vazduh razreen, duh moe da oseti onu nejasnu moru, onaj strah gotov na suze i onu nelagodnost srca to borave po neizmernim i neobinim mestima. Ali divljenje je najjae i umetnost je, uostalom, tako velika! Osnovno i sporedno ovde su prilagoeni oseanjima linosti. Usamljenost

prirode i uznemirenost gradova, sve je tu opisano nervozno i neverovatno. Kao na Een Delakroa, koji je uzdigao svoju umetnost na visinu velike poezije, Edgar Po voli da pokree svoje likove na podlozi bledoljubiastoj i zelenkastoj, gde se odraava svetlucanje trulei i miris oluje. Priroda nazvana beivotnom uestvuje u prirodi ivih bia, i drhti natprirodno i galvanski kao ta bia. Prostor je produbljen opijumom; opijum daje svim bojama aroban smisao, a treperenju svih umova mnogo izrazitiju zvunost. Ponekad se velianstveni izgledi svetlosti i boja naglo otvaraju u njihovim pejzaima, i onda se pojavljuju u dnu njihova vidika istonjaki gradovi i arhitekture izbledele zbog udaljenosti, u koje sunce prosipa zlatnu kiu. Poove linosti, ili, bolje reeno, linost Poa, ovek izuzetnih sposobnosti, ovek raslabljenih ivaca, ovek ija vatrena i strpljiva volja prkosi tekoama, onaj iji je pogled upravljen otrinom maa na predmete koji rastu pod njegovim pogledom - to je sam Po. A njegove ene, koje sve zrae, bolesne su i umiru od udnih slabosti, govorei glasom slinim muzici, to je opet on; ili bar, svojim nastranim tenjama, svojim umom, svojom neizleivom setom, one nose dobrim delom osobine svog tvorca. to se tie njegove idealne ene, njegove Titanide, ona se pojavljuje u razliitim portretima rasturenim u njegovim malobrojnim pesmama; portretima ili, bolje rei, nainima da se oseti lepota, koje temperament piev zbliava i stapa u nejasnu, ali primetnu celinu, u kojoj ivi moda jo nenije nego drugde ta nezasitna ljubav za Lepim, koja je njegov glavni naslov, to jest izvod svih njegovih naslova za naklonost i potovanje pesnika. ari Bodler

DOIVLJAJI A. GORDONA PYMA Edgar Alan Po

Direktor: Slavko Goldstein Glavni urednik: Milan Miri Prvi urednik edicije: Prof. dr Ivo Hergei Preveo: Leo Dri Urednik: Nikica Petrak Zagreb 1978 Naslov originala: The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket

Uvodna napomena
Kad sam se prije nekoliko mjeseci vratio u Sjedinjene drave, doivjevi na junom moru i drugdje niz neobinih stvari, o kojima e biti govora na narednim stranicama, sluaj me nanio u Richmondu u Virginiji u drutvo nekolicine gospode, koja su se osobito zanimala za sve, to se odnosilo na krajeve, koje sam bio pohodio, te su me neprestano salijetala, da svoje pripovijedanje objavim, jer da mi je to dunost. Imao sam, meutim, vie razloga, da to ne uinim. Neki su razlozi bili privatne naravi i ne tiu se nikoga osim mene, a drugi nisu bili sasvim takvi. Jedan od razloga, koji su me odvraali, bio je taj, to na svojem putovanju due vrijeme nisam uope vodio dnevnik, pa sam se bojao, da ne bih mogao po samom pamenju napisati izvjetaj, koji bi se inio dovoljno istinit kraj prirodnog i neminovnog preuveliavanja, kojemu je sklon svaki od nas, kad potanko pripovijeda dogaaje, koji snano uzbuuju stvaralaki dar. Drugi je razlog bio taj, to su dogaaji, koje bi trebalo ispripovijediti, bili tako izvanredni, da ih ne bih mogao dokazati (osim svjedoanstvom jednoga ovjeka, a taj je ovjek indijanski mjeanac), te sam drao, da e mi vjerovati samo moja obitelj i neki moji prijatelji, koji su imali razloga, poznavajui me, da vjeruju u moje istinoljublje. Bilo je vjerojatno, da e opinstvo moje pripovijedanje smatrati pukom bestidnom i zgodno udeenom izmiljotinom. Nepovjerenje prema mojoj spisateljskoj sposobnosti bilo je, dakako, glavni razlog, koji me je sprijeio da posluam upute svojih savjetnika. Meu onom gospodom u Virginiji, koja su se najvie zanimala za moj izvjetaj, osobito za onaj dio koji se odnosio na Antarktiko more, bio je g. Poe, koji je kasnije bio urednik mjesenika Southern Litemry Messenger, to ga je izdavao g. Thomas W. White u gradu Richmondu. On mije izmeu ostalog savjetovao, neka odmah spremim potpuni izvjetaj o svemu, to sam vidio i pretrpio, i neka se pouzdam u otroumlje i zdrav razum opinstva. Uporno je i veoma uvjerljivo tvrdio, da e moje djelo uspjeti, premda e moda - zbog moje spisateljske neiskusnosti - biti neizbrueno. Njemu se, tovie, inilo vjerojatnim da e moj izvjetaj biti primljen kao istinit upravo zbog nevjesta stila. Usprkos ovome tumaenju nisam se odluio da uinim, kako mi je savjetovao. On kasnije predloi (vidjevi da se ne u pokrenuti), neka mu dopustim, da svojim rijeima opie moje pripovijedanje o prvom dijelu mojih pustolovina, prema mojim podacima, i da to objavi u Southern

Messengeru kao izmiljenu priu. Na to sam pristao, ne videi razloga da se protivim, uz jedini uvjet, da ne spominje moje pravo ime. Dvije toboe izmiljene prie redom su izile u Messengeru za sijeanj i veljau (1837) i, da bi se doista vjerovalo, da su izmiljene, bilo je u sadraju mjesenika uz te prie navedeno ime g. Poa. S obzirom na nain, na koji je ta lukavtina primljena, odluio sam napokon da skupim i objavim te doivljaje. Ustanovio sam, da opinstvo unato tome, to je taj dio mojeg izvjetaja iziao u Messengeru kao pria (a da nije promijenjena ni iskrivljena nijedna injenica) - nije nimalo raspoloeno, da ga smatra priom, te je na adresu g. Poa stiglo nekoliko pisama koja su jasno dokazivala protivno uvjerenje. Tako sam zakljuio, da su injenice iz mog pripovijedanja takve, da same pokazuju svoju vjerodostojnost, i da se prema tome ne treba gotovo ni bojati prigovora zbog nevjerojatnosti. Kad ovaj izvjetaj bude dovren, odmah e se vidjeti, koliko od toga smatram svojim djelom, a bit e jasno i to, da nijedna injenica nije iskrivljena na prvih nekoliko stranica, to ih je napisao g. Poe. tovie, ni onim itaocima, koji nisu itali Messenger, ne e biti potrebno isticati, gdje svrava njegov dio, a gdje poinje moj. Razlika u stilu lako e se opaziti. A G. Pym

I
Ime mi je Arthur Gordon Pym. Moj otac je bio ugledan trgovac pomorskih potreptina u Nantucketu, gdje sam se rodio. Moj djed s majine strane bio je odvjetnik s dobrom praksom, sretan u svemu i veoma je uspjeno pekulirao dionicama Edgarton New Bank, kako se nekada zvala. Tako je, a i na sline naine, uspio utedjeti prilian novac. Volio me vie no ikoga na svijetu, pa sam se nadao, da u nakon njegove smrti naslijediti najvei dio imutka. Kad sam navrio est godina, poslao me u kolu starom Rickettsu, nekom jedno rukom gospodinu. Gotovo svatko, tko je dolazio u New Bedford, poznaje toga udaka. U toj sam koli ostao do svoje esnaeste godine, a tada sam poao u akademiju g. E. Ronalda. Tu sam se sprijateljio sa sinom pomorskoga kapetana g. Barnarda, koji je obino plovio u slubi Lloyda i Vredenburgha. Imao je, znam tono, mnogo veza u Edgartonskoj banci. Sin mu se zvao August i bio je gotovo dvije godine stariji od mene. Jednom je bio s ocem u lovu na kitove, pa je neprestano priao o svojim pustolovinama na jugu Tihog oceana. Cesto sam dolazio k njemu i ostajao ondje cijeli dan, katkada i cijelu no. Leali bismo u istoj postelji, i on mi ne bi dao zaspati gotovo do zore. Pripovijedao bi mi prie o uroenicima s otoka Tiniana i o drugim mjestima, koja je pohodio na svojim putovanjima. Napokon sam se i ja poeo zanimati za ono to mije pripovijedao, te sam pomalo i sam poeo osjeati sve veu elju, da poem na more. Imao sam jedrenjak, koji se zvao Ariel. Vrijedio je oko sedamdeset i pet dolara. Imao je polupokrivenu palubu ili cuddy i jedan jarbol s jedrom. Zaboravio sam, kolika mu je bila nosivost, no mogao je bez potekoa primiti deset osoba. S tim smo brodiem obiavali praviti najlue vratolomije. Kad se sada toga sjetim, udim se to sam jo iv. Ispripovjedit u jednu od tih pustolovina kao uvod u dulju i vaniju pripovijest. Jedne veeri sastalo se drutvo kod g. Barnarda. Potkraj zabave bili smo i August i ja prilino opojeni. Kao obino u takvim sluajevima, ostao sam radije kod Augusta, umjesto da idem kui. On je, kako sam mislio, sasvim mirno zaspao (bilo je gotovo jedan sat u noi, kad se drutvo razi- lo), a da nijednom rijei nije spomenuo svoj omiljeni predmet razgovora. Prolo je oko pola sata, i ja sam upravo zadrijemao, kad on iznenada skoi uz neku stranu psovku i ree, da ne e, za volju nikakvog Arthura Pyma na svijetu, spavati, dok s jugozapada pue tako divan povjetarac. Nikad se u ivotu nisam toliko zaudio. Nisam znao, to hoe, i pomislio sam, da mu je vino i alkoholno

pie, to gaje popio, smutilo pamet. On je meutim nastavio veoma nehajno. Rekao je, da zna, da ga smatram pijanim, no daje trijezan, kako jo nikada u ivotu nije bio. Dodao je, da mu se ne da tako divnu no provesti u postelji poput psa, nego da e ustati, odjenuti se i proetati s brodiem po valovima. Ne bih znao rei, to se dogodilo sa mnom, no tek to su te rijei bile izgovorene, osjetio sam golemo uzbuenje i radost, te sam njegovu ludu zamisao smatrao najsjajnijom i najrazumnijom stvari na svijetu. Puhala je gotovo bura, i bilo je veoma hladno - bio je konac listopada. Ipak sam nekako zanosno skoio iz postelje i rekao mu, da sam i ja hrabar kao on, da se ni meni ne da leati u postelji poput psa, i da sam takoer spreman za svaku veselu vonju po valovima kao neki August Barnard iz Nantucketa. Nismo gubili vrijeme odijevajui se. Pojurismo k brodiu. Leao je u starom trulom pristanitu, kraj skladita drva Pankev & Co., i udarao bokovima o neravne grede. August je skoio u brodi i lopaticom izbacio vodu, koja ga je bila ispunila gotovo do polovice. Kad je bilo svreno, digosmo preku i glavno jedro, okrenusmo brodi u vjetar i smiono zaplovismo na more. Vjetar je otro puhao s jugozapada. No je bila sasvim vedra i hladna. August je prihvatio rudu krmila, a ja sam stao kraj jarbola, na palubi cuddyja. Letjeli smo velikom brzinom. Nismo progovorili ni rijei, otkako smo odrijeili brodi u pristanitu. Tada upitah svojega druga, kojim smjerom namjerava poi i u koje emo se vrijeme vjerojatno vratiti. On je nekoliko asova zvidao, a tada mrzovoljno ree: - Ja idem na more... ti moe, ako ti se svia, kui. Pogledavi ga, odmah zamijetiti, daje veoma uzbuen, premda se pretvarao, daje bezbrian. Dobro sam ga vidio na mjeseini - lice mu je bilo bljee od mramora, a ruka mu je tako drhtala, da je jedva drao rudu krmila. Osjetih, da neto nije kako treba, i ozbiljno se zabrinuh. U to sam vrijeme znao veoma malo o upravljanju brodiem, te sam sada sasvim ovisio o pomorskoj vjetini svojega prijatelja. Vjetar je iznenada ojaao, pa smo brzo izili iz zavjetrine. Jo me uvijek bilo stid da pokaem i malo straha, te sam gotovo pola sata utio. Napokon nisam vie mogao izdrati, pa rekoh Augustu, da bi bolje bilo da se vratimo. Proao je, kao i prije, gotovo jedan as, dok je odgovorio, odnosno dok je pokazao, daje uo moj savjet. - Polagano - ree napokon - ima vremena... polagano.

Oekivao sam takav odgovor, no u zvuku tih rijei bilo je neto, to me je ispunilo nekim neopisivim osjeanjem strave. Opet ga pozorno pogledah. Usnice su mu bile sasvim blijede, a koljena su mu tako estoko udarala jedno o drugo, da se inilo, da jedva stoj i na nogama. - Zaboga, Auguste, - kriknuh preplaen - to ti je?... to se dogodilo?... to kani? - Dogodilo! - promuca kao da se strano udi, te u istom trenutku ispusti rudu krmila i isprui se na dno brodia - dogodilo... nita se nije... dogodilo... Zar ne vidi, da se vraa mo kui? Sada mi sine. Skoih i podigoh ga. Bio je pijan - pijan kao ivotinja - nije mogao ni stajati, ni govoriti, ni gledati. Oi su mu bile sasvim staklene, a kad sam ga u oaju pustio, bubnuo je kao klada u vodu na dnu brodia iz koje sam ga bio podigao. Bilo je oito, da je te veeri popio vie, negoli sam mislio, i da je njegovo vladanje u postelji bilo posljedica visokog stupnja pijanstva - stanja, koje - kao i ludilo - esto doputa rtvi, da se vlada kao da je sasvim pri svijesti. Meutim, hladan noni zrak uinio je svoje - duevna snaga popustila je pod njegovim utjecajem - i mutna spoznaja opasnosti pospjeila je katastrofu. On je sada bio sasvim bez svijesti, i nije bilo vjerojatno, da e se naskoro osvijestiti. Teko je bilo zamisliti veliinu moje strave. Pare alkohola su se ishlapile, i ja sam bio jo vie uplaen i neodluan. Znao sam, da nisam sposoban da upravljam brodiem, i da nas estoki vjetar i jaka oseka tjeraju u propast. Iza nas se oito spremala bura. Nismo imali ni kompasa ni hrane, i bilo je jasno, da emo prije zore izgubiti s vida kopno, ako nastavimo sadanjim smjerom. Te misli, uz mnotvo drugih jednako stranih, jurile su zbrkane mojim mozgom, pa sam za trenutak bio nesposoban za bilo kakvo djelo. Brodi je na jakom vjetru plovio strahovitom brzinom - ni preka ni glavno jedro nisu bili skraeni - grabei pramcem zapjenjenu vodu. Bilo je pravo udo, to se brodi nije razbio, kad je August ispustio rudu krmila, a ja sam bio previe uzbuen, da i pomislim da je prihvatim. Ipak je, sreom, brodi bio vrst, a ja sam pomalo stekao sigurnost. Jo je uvijek rasla snaga vjetra. Kad god bismo pramcem izronili iz vode, more bi straga zalilo krmu i zapljusnulo nas. Udovi su mi bili tako ukoeni, da sam bio gotovo sasvim neosjetljiv. Napokon sam u oaju prikupio malo odvanosti. Jurnuo sam do glavnog jedra i odvezao ga. Kao to se moglo oekivati, jedro poleti preko pramca, i natopi se vodom i slomi jarbol. Taj me dogaaj spasio od neposredne propasti. Sa samom prekom tutnjio sam niz vjetar, grabei na mahove

uzburkano more, ali straan osjeaj neposredne blizine smrti bio je uklonjen. Kad sam ustanovio, da jo ima nade u spas, prihvatih rudu krmila i odahnuh. August je na dnu brodia leao bez svijesti. Prijetila je opasnost da e se udaviti (gdje je leao, bilo je vode gotovo jednu stopu). Htio sam ga malo podii i posjesti, pa sam mu oko pasa provukao konop i svezao ga za neki kolut na palubi. Kad sam uinio sve kako sam najbolje mogao, onako prozebao i uzbuen, preporuio sam se bogu i odluio, da u sve podnijeti svom svojom hrabrou. Jedva sam bio stvorio tu odluku, kad mi se iznenada uini, daje zrak oko brodia i iznad njega ispunjen nekim krikom, nekim urlanjem, kao da zavijaju tisue demona. Dok ivim, ne u zaboraviti smrtnu stravu, to sam je osjetio u tom trenutku. Kosa mi se na glavi najeila. Osjetio sam, da mi se krv ledi u ilama. Srce mi je gotovo prestalo kucati. Ni ne pogledavi, to bi moglo biti uzrok moje strave, padoh naglavce, bez svijesti, na tijelo svojega druga. Kad sam se osvijestio, bio sam u kabini golema broda kitolovca (Penguin), koji je plovio u Nantucket. Oko mene stajalo je nekoliko ljudi, a August, bljei od smrti, marljivo je trljao moje ruke. Kad je opazio, da sam otvorio oi, poeo je klicati od zahvalnosti i veselja, tako da je izazvao naizmjence smijeh i suze na surovim licima nekih ljudi oko nas. Naskoro je bila razjanjena tajna naega spasa. Nas je pregazio kitolovac, koji je uz vjetar plovio punim jedrima u Nantucket, dakle gotovo u pravom kutu na na smjer. Nekoliko ljudi bilo je na motritu na pramcu, no na su brodi opazili, kad vie nije bilo mogue sprijeiti sudar. Njihovi usklici upozorenja bili su ono, to me je tako prestrailo. Rekli su mi, da je golemi brod za tren preao preko nas tako lako, kako bi na mali brodi preao preko nekoga pera - bez ikakve zapreke. S palube rtve nije se uo nikakav krik. Cula se tek lagana kripa pomijeana s urlanjem vjetra i vode, kad je krhki brodi strugnuo o kolibicu svojega unitavaa, i to je bilo sve. Kapetan (kapetan C. T. V. Block iz New Londona) drao je, daje na brodi (sjetit ete se, daje bio ostao bez jarbola) samo beskorisna olupina noena vodom, pa je htio nastaviti put odreenim smjerom, i ne mislei vie o tom dogaaju. Sreom su se dvojica promatraa klela, da su kod krmila vidjeli ovjeka. Drali su, da bi ga jo bilo mogue spasiti. Razvila se rasprava. Block se naljutio, te je napokon rekao, da nije njegova dunost, da vjeno pazi na svaku ljusku od jajeta, da brod zbog takvih gluposti ne moe skretati sa svoga smjera. Ako je pregazio ovjeka, da je to pogreka toga ovjeka i niija vie - neka se utopi i neka ga nosi avo. Tada se zauzeo prvi porunik Henderson, koji je, kao i cijela brodska

posada, bio ogoren zbog tako okrutnih rijei kapetana. Kad je vidio, da je momad uz njega, rekao je otvoreno kapetanu, da zasluuje vjeala, i da se nee pokoriti njegovim zapovijedima, pa da ga, u asu, kad stupi na kopno, i objese. Gurnuvi u stranu Blocka (koji je problijedio, no nita nije odgovorio) on pojuri prema krmi, zgrabi toak krmila i zapovijedi snanim glasom: - Krmom! Momad poleti na mjesta, i brod se okrene. Sve to trajalo je gotovo pet asova, i jedva je bilo vjerojatno, da e onaj ovjek biti spaen - uz pretpostavku, daje doista tko bio na palubi brodia. Ipak su spasili Augusta i mene. Svoj spas zahvaljujemo nepojmljivom sretnom sluaju, kakav mudri i poboni ljudi pripisuju posredovanju providnosti. Kad je brod stao, porunik spusti un i skoi u nj s dvojicom ljudi, mislim s onima, koji su tvrdili, da su me vidjeli uz krmilo. Upravo su se otisnuli iz zavjetrine, to ju je davao brod (mjeseina je jo uvijek bila jaka), kad se brod snano zaljulja prema vjetru, a Henderson u isti as skoi sa sjedala i povie posadi: - Natrag! Nita drugo nije rekao - nestrpljivo je ponavljao: - Natrag! Natrag! Ljudi su zaveslali natrake, to su bre mogli. Za to se vrijeme brod okrenuo, te poao punom brzinom naprijed, premda se sva momad trudila da ga zadri. Usprkos opasnosti, porunik, im je mogao, zgrabi glavni lanac. Novi nagib na bok digne desnu strani broda iz vode gotovo do kobilice, i tada se pokae uzrok njegova nagibanja. Ugledali su tijelo nekog ovjeka, to je na neobian nain visjelo na glatkom i sjajnom trupu broda (Penguin je bio obloen bakrom) i snano udaralo o trup pri svakom pokretu broda. Nakon nekoliko bezuspjenih pokuaja, dok se brod naginjao, i uz golemu opasnost, da se un potopi, uspjelo je da me napokon oslobode iz tog opasnog poloaja i dignu na palubu - jer ono tijelo je bilo moje. Ustanovilo se, da je jedan od drvenih klinova iskoio i prodro kroz bakar, zaustavio moje putovanje ispod broda i uhvatio me na neobian nain. Glava klina probila je ovratnik mojega zelenog suknenog haljetka, zabola se u stranji dio moje ije izmeu dvije tetive, upravo ispod desnog uha. Odmah su me poloili u postelju - premda se inilo, da u meni vie nema ivota. Na brodu nije bilo ranarnika, no kapetan mije pruio svu pomo. Drim, daje to uinio zato, da se pred svojom momadi ispria zbog svog okrutnog vladanja u poetku ove pustolovine.

Meutim, Henderson se opet odmaknuo od broda, premda se vjetar pretvorio gotovo u orkan. Nekoliko asaka kasnije naie na neke dijelove naega brodia, a jedan od njegovih ljudi naskoro razabere, u tutnjavi bure, krik zapomaganja. To navede hrabre pomorce, da trae jo itavih pola sata, premda ih je kapetan Block znakovima pozivao, da se vrate, i premda su u onom krlinom unu bili u smrtnoj opasnosti. Jedva je mogue vjerovati, kako je mali un mogao ostati i jedan trenutak itav. Cun je, meutim, bio graen za lov na kitove, te su, kako sam kasnije utvrdio, na njemu bile ugraene posude za zrak, kao i na lakim amcima za spaavanje na obali Walesa. Nakon spomenute due uzaludne potrage odlue da se vrate na brod. Tek to su to odluili, zaue slabi krik, koji je dolazio s nekoga tamnog predmeta, to je brzo plovio kraj una. Oni zaveslae i naskoro ga stigoe. Ustanovie, da je taj predmet nekada bila Arielova paluba. Pokraj nje se posljednjom snagom borio za ivot August. Kad su ga prihvatili, ustanovili su, da je konopom svezan za drvo, to je plovilo na vodi. Sjeat ete se, da sam mu ja taj konop svezao oko pasa i privrstio ga za neki kolut, da bih ga odrao u uspravnom poloaju. Tako mu je taj moj in spasio ivot. Ariel je bio lagane konstrukcije, pa se njegov kostur raspao, kao to se moglo i oekivati. Navala vode u brodi otkinula je palubu, koja je (dakako, s drugim ostacima brodia) zaplovila po povrini. August se na palubi odrao na povrini vode, te je tako izmaknuo stranoj smrti. Prolo je vie od jednoga sata, dok nije na palubi Penguina doao k svijesti, odnosno dok nije razumio, kakva se nesrea dogodila naem brodiu. Napokon se sasvim osvijestio, te je mogao pripovijedati, to je osjeao, kad je bio uvodi. Najprije je zapazio, da je na povrini vode, da se vrti neobinom brzinom i da mu je neki konop omotan tri ili etiri puta oko vrata. Trenutak kasnije osjetio je, da je poletio uvis, i tada se, udarivi snano glavom o neki tvrdi predmet, opet onesvijestio. Kad se opet osvijestio, osjeao je, da je sasvim pri svijesti, - no i ta je svijest bila jo veoma mutna i zbrkana. Sad je znao, da se dogodila neka nesrea i da je u vodi. Na svu sreu usta su mu bila nad vodom, pa je nekako mogao disati. Vjerojatno je u to doba vjetar brzo nosio palubu, a ona je njega, dok je leao na leima, vukla za sobom. Dok se mogao odrati u tom poloaju, bilo je nemogue da se utopi. Tada ga neki val baci na samu palubu. Nastojao je da se odri u tom poloaju, te je na mahove vikao u pomo.

Neposredno prije nego to gaje otkrio g. Henderson bio je tako iscrpljen, daje ispustio svoje uporite, pao u more i predao se sudbini. Cijelo vrijeme nikako se nije mogao sjetiti ni Ariela ni bilo kakva dogaaja u vezi sa svojom nesreom. Obuzeo gaje neki neodreeni osjeaj strave i oaja. Kad su ga napokon nali, izgubio je svaku sposobnost miljenja, pa je, kako sam prije rekao, trebalo gotovo cijeli sat, dok je na palubi Pengni na postao potpuno svijestan svojega poloaja. to se tie mene - ja sam uskrsnuo iz stanja veoma bliza smrti. Tri i pol sata uzalud su na meni iskuavali razliita sredstva; snano su me trljali flanelom umoenim u vrue ulje, kako im je predloio August. Rana na iji bila je runa, ali neopasna, i ja se naskoro oporavih. Penguin je uplovio u luku oko devet sati ujutro, izdravi jednu od najeih bura oko Nantucketa. August i ja pojavili smo se kod Barnardovih tono u vrijeme zajutarka, koji je, sreom, radi sinone zabave, bio serviran prilino kasno. Drim, da su svi oko stola bili previe mamurni, a da bi opazili na izmoreni izgled - koji ne bi izmakao pozornu promatrau. aci znaju, meutim, stvarati uda, kad se radi o pretvaranju, pa sam siguran, da nitko od naih prijatelja u Nantucketu nije najmanje posumnjao, da se strana pria nekih mornara, kako su na moru naletjeli na neki brodi i potopili trideset ili etrdeset bijednika, tie Ariela, mojega druga i mene. Nas dvojica smo veoma esto razgovarali o tom dogaaju no nikada bez neke jeze. U jednom naem razgovoru August mi je iskreno priznao, da u svojem ivotu nije osjetio takve muke i oaja, kao kad je u naem brodiu otkrio, koliko je pijan i kako zbog toga gubi svijest.

II
Bez obzira na to, da li nas neto privlai ili odbija, teko je izvesti zakljuak, pa i iz najjednostavnijih injenica. Moglo se oekivati, da e dogaaj, o kojemu sam upravo pripovijedao, ohladiti moju strast za morem. Pa ipak, nisam osjeao snaniju elju za pustolovinama na moru, nego u onih sedam dana nakon udnovatog spasa. To kratko vrijeme bilo je dovoljno dugo, da mi iz pamenja izbrie tmurne sjene opasnog doivljaja i da u ivahnom sjaju istakne svu ugodnost uzbuenja i slikovitost. Moji razgovori s Augustom bili su danomice sve ei i sve zanimljiviji. On je znao tako priati svoje prie o moru (danas vjerujem, da ih je vie od polovice izmislio), da su one utjecale na moju uzbudljivu ud i mranu ali ivahnu matu. Neobino je i to, da me je najvie oduevio za ivot pomoraca, kad je slikao najstranije asove patnje i oaja. Za ljepote se nisam odvie oduevljavao. U mati sam gledao brodolome i glad, ropstvo ili smrt usred divljakih rulja, ivot pun jada i suza na nekoj sivoj i osamljenoj klisuri u dalekom i nepoznatom moru. Takve slike i elje - jer one su izrasle u elje - zajednike su, kako su me uvjerili, mnogim melankolinim ljudima; u to doba, o kojem govorim, to mi se inilo proroanskom slikom sudbine, koju sam u neku ruku morao slijediti. August je sasvim uao u moje misli. I vjerojatno je, da je to nae tijesno prijateljstvo dovelo do djelomine zamjene u naim znaajevima. Nekih osamnaest mjeseci nakon Arielove propasti preuzela je tvrtka Lloyd i Vredenburgh (poduzee, koje je, drim, bilo u vezi s gospodom Enderbvjevima u Liverpoolu) popravak i opremanje jedrenjaka Grampus za lov na kitove. To je bila stara trupina, jedva sposobna za plovidbu i nakon potrebnog popravka. Ne znam, zato su ga izabrali, izmeu drugih i dobrih brodova istoga vlasnika - no tako je bilo. G. Barnard bio je odreen, da upravlja njime, a August je imao poi s njim. Dok je jedrenjak bio na popravku, August mi je esto isticao sjajnu priliku, koja mi se sada prua, da udovoljim svojoj elji za putovanjem. Ja sam to rado sluao - no ipak nije bilo lako tu stvar urediti. Otac se nije odluno opirao, no majka bi pri samom spominjanju dobila napadaj histerije. Najgore je bilo ipak to, to se moj djed, od kojega sam najvie oekivao, zakleo, da e me razbatiniti, ako mu samo jo spomenem tu stvar. Te potekoe nisu oslabile moju elju, ve su je samo raspirile. Odluio sam da poto poto poem na putovanje. Kad sam svoju namjeru priopio Augustu, poeli smo zajedno smiljati, kako da to izvedemo. Za sve to vrijeme nisam nikome od rodbine

vie ni spomenuo putovanje, a kako sam se pretvarao da marljivo uim, mislili su, da sam odustao od svoje namjere. Cesto sam poslije s nezadovoljstvom i uenjem razmiljao o svojemu vladanju u toj prilici. Pretvaranje, kojim sam se posluio, da bih ostvario svoju namjeru pretvaranje svakom rijei i svakim inom - mogao sam sebi protumaiti samo divljom i vatrenom enjom, kojom sam oekivao ispunjenje davnoga sna o putovanju. Pri izraivanju osnove za prijevaru morao sam se uvelike oslanjati na Augusta, koji je danomice provodio vei dio vremena na palubi Grampusa, nadzirui umjesto svojega oca radove u kabini i u prostoru za tovar. Nou bismo naravno raspravljali i govorili o raznim mogunostima. Kad je tako prolo mjesec dana, a da nismo nali nikakvu zgodnu mogunost, on mi napokon priopi, da je sve uredio. Ja sam u New Bedfordu imao roaka, nekoga g. Rossa, kod kojega sam kadikad znao provesti po dvije ili tri sedmice. Jedrenjak je morao isploviti sredinom lipnja (1827), a dan ili dva prije polaska primit e moj otac pismo od g. Rossa, u kojem me taj roak poziva, da provedem etrnaest dana s njegovim sinovima Robertom i Emmetom. August je preuzeo dunost, da napie to pismo i da ga odaalje. Poto toboe otputujem u New Bedford, javit u se svome drugu, koji e na Grampusu pronai za me neko skrovito mjesto. Uvjeravao me, da e to skrovite biti dosta ugodno, pa u se u njemu moi sakrivati vie dana. Kad jedrenjak odmakne toliko, da se vie nee moi ni pomisliti na povratak zbog mene, tada u se, ree, preseliti u kabinu, a, to se tie njegova oca, on e se od srca nasmijati toj ali. Susrest emo dosta brodova, koji e mojim roditeljima ponijeti pismo s obavijeu o toj pustolovini. Napokon doe polovica lipnja, i sve je bio spremno. Pismo je bilo napisano i poslano, te jednoga ponedjeljka ostavih dom. Mislili su, da sam se ukrcao na potanski brodi za New Bedford, no ja sam poao ravno k Augustu, koji me je ekao na uglu neke ulice. Naa prvobitna namjera bila je, da se negdje do noi sakrijem, a onda da se douljam na palubu jedrenjaka. Dobro nam je, meutim, dola gusta magla, pa odluismo, da ne gubimo vrijeme. August poe prema pristanitu, a ja krenuh za njim na maloj razdaljini, umotan u debeli mornarski ogrta, to gaje donio August, pa me nije bilo lako prepoznati. Upravo kad smo zakrenuli za drugi ugao iza bunara g. Edmunda, pojavi se tono preda mnom, gledajui me ravno u lice, moj djed, stari gospodin Peterson. - Gle, due mi. Gordone, - ree nakon duge stanke - hej... iji si to prljavi ogrta navukao?

- Gospodine! - odvratili, koliko sam god mogao iznenade no i otresito - vi ste se prilino zabunili, gospodine!... U prvom redu, moje ime uope nije Goddin, ni tome slino, a htio bih da znate, vi huljo, da moj novi ogrta nije prljav. Jedva sam se suzdrao od smijeha, videi, kako je stari gospodin smijenom kretnjom doekao ovaj odgovor. Uzmaknuo je za dva ili tri koraka, problijedio, a zatim se strano zarumenio. Podigao je na elo naoari, a tada je, spustivi ih opet, jurnuo na me zamahnuvi kiobranom. Ipak se brzo zaustavio, kao da se iznenada neega sjetio, zatim se okrenuo, te ode- pesao niz ulicu, drui cijelo vrijeme od bijesa i mrmljajui kroz zube: - Ne valjaju... nove naoari... Mislio sam, da je to Gordon... Mornarska nitarija. Jedva tako izmaknuvi, krenusmo opreznije dalje, te stigosmo sretno na cilj. Na palubi su bili samo jedan ili dva mornara. Bili su neim zaposleni sprijeda na pramcu. Znali smo, da je kapetan Barnard bio kod Llovda i Vredenburgha i da e se tamo zadrati do kasno uveer, pa ga se nismo trebali bojati. August se prvi uspeo na brod, a ja sam poao za njim. Ljudi, koji su radili, nisu me opazili. Krenusmo odmah u kabinu. Ni tamo ne zatekosmo nikoga. Kabina je bila veoma ugodno ureena - to je inae neobino na kitolovcima. Cetiri sjajne kajite bile su opremljene irokim i ugodnim leaj ima. Opazio sam golemu pe i veoma debeli i skupocijeni prostira na podu izmeu kabine i kajita. Strop je bio visok punih sedam stopa i sve je bilo ljepe i ugodnije, nego to sam oekivao. August mi je, meutim, ostavio malo vremena za razgledanje. Uporno je zahtijevao, da se to prije sakrijem. Odveo me u svoju kabinu, koja je bila na desnoj strani jedrenjaka, nedaleko pregradka broda. Cim smo uli, zatvorio je vrata i povukao zasun. Uini mi se, da jo nikada nisam vidio zgodnije male sobice od ove. Bila je duga nekih deset stopa i imala samo jedan leaj, koji je bio, kao i oni dragi, irok i ugodan. Uz ovu prostoriju bio je prostor od etiri etvorne stope sa stolom, stolcem i zidnom policom punom knjiga, uglavnom putopisa. U sobi je bilo i drugih udobnosti, od kojih moram spomenuti neku vrst hladnjaka, u kojemu mi je August pokazao mnogo poslastica i pia. On tada pritisne prstom na neko mjesto na prostirau u kutu spomenute prostorije i ree mi, da je dio poda, oko esnaest etvornih palaca, izrezan i opet umetnut. Kad je pritisnuo, taj se dio poda najednom kraju poda toliko podigao, daje u otvor mogao ui Augustov prst. Tako je podigao vrata u podu (o koja je prostira bio privren avliima), te

ustanovili, da ona vode u donju prostoriju. August upali fosfornom ibicom malu votanicu i, stavivi je u mutnu svjetiljku, spusti se kroz otvor, pozvavi i mene, da poem za njim. Kad smo se provukli, on zatvori vrata nad rupom s nekim klinom s donje strane. Prostira je doao na svoje prvotno mjesto na podu, i svi su tragovi otvora bili sakriti. Votanica je tako slabo svijetlila, da sam jedva tapao po hrpi starei, u kojoj sam se naao. Oi su mi pomalo priviknule na mrak, pa sam se lagano provlaio drei se za skut prijatelj eva kaputa. On me napokon dovede, nakon puzanja i vijuganja kroz nebrojene uske prolaze, do neke eljezom okovane krinje, kakvu su nekada upotrebljavali za spremanje fine glinene robe. Bila je gotovo etiri stope visoka, a est stopa duga, no veoma uska. Dvije velike prazne bave za ulje leale su navrh krinje, a na njima je leala jo neka golema hrpa hasura, koja je gotovo doticala strop. Svagdje naokolo bilo je gusto nabacan, takoer do stropa brodski alat svih vrsta, zajedno s razliitim koarama, bavama i zamorima, te se inilo, da je pravo udo, kako smo nali pravi put do te krinje. Poslije sam saznao, daje August namjerno uredio tu prostoriju, da bih se ja bolje mogao sakriti. Pritom mu je pomagao samo jedan ovjek, koji nije polazio s jedrenjakom na put. Zatim mi je moj drag pokazao, da se jedna ploha krinje moe lako izvaditi. On je izvadi, te se pokae unutranjost krinje. Na dnu je bila prostrta strunjaa, kao na leaju u kabini, a bilo je u krinji i drugih potrebnih predmeta, koliko ih je god stalo u taj mali prostor. Bilo je dovoljno mjesta i za sjedenje i za leanje. Meu onim predmetima bilo je nekoliko knjiga, pero, crnilo, tri pokrivaa, veliki vr pun vode, burence pomorskog dvopeka, tri ili etiri goleme bolonjske kobasice, velika butina, hladni peeni kravlji but i pola tuceta boca vina, rakije i likera. Odmah sam se uselio u svoj mali stan, vjerojatno zadovoljniji od svakoga vladara, kad ulazi u novu palau. August mi pokae, kako se krinja zatvara, a zatim rasvijetli votani- com poklopac krinje, o koji je bio privren komad crnog konopca. Ree mi, da taj konopac vodi od mojega skrovita kroz sve prolaze izmeu nabacanih predmeta do avala, koji je zabijen u strop prostorije tik kraj vrata u podu njegove kabine. Pomou toga konopca moi u, dogodi li se to neoekivano, lako, bez vodstva, nai put. Tada ode, ostavivi mi svjetiljku i mnogo votanica i ibica, i obeavi, da e me pohaati, koliko god bude mogao, a da ne bude opaen. To je bilo sedamnaestoga lipnja. Ostao sam tri dana i tri noi (ako sam dobro izraunao) u svojem skrovitu, a da uope nisam odatle iziao, osim to sam dvaput protegao

udove stojei uspravno izmeu koara nasuprot otvoru. Za cijelo to vrijeme nisam uope vidio Augusta, no to me je malo uznemirivalo, jer sam znao, da se jedrenjak mora svakog asa otisnuti na more, a u onoj vrevi nije mu lako uhvatiti priliku, da doe k meni. Napokon zaujem, gdje se otvaraju i zatvaraju vrata u podu, a zatim me dozove tihim glasom, pitajui, kako mije i da li to trebam. - Nita - rekoh. - Dobro mi je. Kad e jedrenjak isploviti? - Za manje od pola sata - odvrati. - To sam ti doao rei, i ne plai se zbog moje odsutnosti. Neko vrijeme ne u moi k tebi... moda jo tri ili etiri dana. Gore je sve u redu. Kad odem i zatvorim vrata, dopuzi uz konop do mjesta, gdje je zabijen onaj avao. Tamo e nai moj sat... moda e ti trebati, kad ne moe razlikovati dan od noi. Drim, da ne zna, kako si dugo zatvoren... samo tri dana... danas je dvadeseti. Ja bih donio sat k tebi, no bojim se, da e gore opaziti, da me nema. I tada ode. Nekako jedan sat nakon njegova odlaska jasno sam osjetio, da je jedrenjak zaplovio, i estitao sam sebi, to sam napokon poeo putovati. Ovako zadovoljan odluio sam, da u sve prepustiti dogaajima do asa, kad mi bude doputeno da zamijenim krinju za prostranije i udobnije boravite u kabini. Najprije sam se pobrinuo da uzmem sat. Ostavivi u krinji zapaljenu votanicu, poeh tapati u mraku. Drei se za konop, provlaio sam se kroz mnoge zavi- jutke, no esto bih se, prevalivi muno prilinu udaljenost, opet naao stopu ili dvije od mjesta, s kojega sam poao. Napokon sam stigao do avla i uzeo sat. Zatim se vratih. Prolistao sam knjige, koje su bile promiljeno pripravljene, i izabrah knjigu o istraivakom putovanju Lewisa i Clarka na ue Kolumbije. Time sam se zabavljao neko vrijeme, dok ne osjetih, da sam pospan. Tada oprezno utrnuh svijetlo i naskoro zaspah zdravim snom. Kad sam se probudio, bio sam neobino zbunjen i trebalo je da proe neko vrijeme, dok sam mogao da se dosjetim, u kakvu sam poloaju. Pomalo sam se sjetio svega. Upalivi svjetlo, pogledam na uru, no ona je stala, pa nisam mogao ustanoviti, kako sam dugo spavao. Udovi su mi bili veoma ukoeni, pa sam morao da ih protegnem stojei izmeu koara. Kako sam osjetio stranu glad, sjetio sam se hladne bravetine, koju sam prije spavanja malo pojeo, i koja mi je veoma prijala. Neobino se zaudih, kad sam ustanovio, daje pokvarena! To me veoma uznemiri. Najprije sam to doveo u vezu sa svojom zbunjenou, a onda sam zakljuio, da sam neobino dugo spavao. Tome je mogao biti uzrok zaguljivi zrak prostorije. A to bi napokon moglo izazvati i druge tetne posljedice. Glava

me je strano boljela. inilo mi se, da teko diem, ukratko, uznemiravale su me mnoge tmurne misli. Ipak se nisam usudio otvoriti onaj otvor, pa sam, navinuvi sat, nastojao da se umirim, kako sam znao. U itava idua jednolina dvadeset i etiri sata nitko nije doao u moje skrovite, pa po- eh optuivati Augusta zbog te besramne nepanje. Najvie me uznemirilo, to je u vru bilo vode samo jo oko pola pinte, a veoma me je muila ea, jer sam se, da nadomjestim gubitak bravetine, poteno najeo bolonjske kobasice. Osim toga osjeao sam elju da spavam, no drhtao sam i pri samoj pomisli, da u toj elji popustiti, jer sam mislio, da bi ustajali zrak skrovita mogao biti poguban, kao plin kod izgaranja drvenog ugljena. Meutim sam po ljuljanju jedrenjaka znao, da smo ve daleko na moru, a neki mukli um, to mi je kao iz goleme udaljenosti dopirao do uiju, govorio mi je, da ne pue obini vjetar. Nisam mogao zamisliti, to je razlog Augustove odsutnosti. Zacijelo smo na naem putovanju odmakli dovoljno daleko, da bih smio izii. Mora da mu se to dogodilo - no nisam mogao zamisliti, to bi to moglo biti, kad me tako dugo dri u zatvoru, osim, dakako, da je nenadano umro ili pao u more. S tom se misli, meutim, nisam mogao nipoto pomiriti. Moda nam je protivni vjetar osujetio putovanje, pa smo jo uvijek u blizini Nantucketa. Tu sam misao ipak morao otkloniti, jer, kad bi bio tako, jedrenjak bi se morao esto okretati, a ja sam ustvrdio - po neprestanom na- gibanju jedrenjaka na lijevi bok - da plovimo uz jaki vjetar s desne strane. Osim toga, kad bismo i bili u blizini obale, zato me August ne bi posjetio i obavijestio o svemu? Razmiljajui tako o svojem osamljenom i tunom poloaju, odluih poekati jo dvadeset i etiri sata, pa ako mi ni tada ne bi dola pomo, poi u do otvora i nastojati da pronaem prijatelja ili da kroz otvor udahnem malo istoga zraka, te da u kabini uzmem novu zalihu vode. Meutim, dok sam bio zabavljen tim mislima, zapadoh, unato opiranju, u duboki san, ili, bolje, u neko mrtvilo. Moji sni bili su strani. Doivljavao sam svakakve nesree i strahote. Meu ostalima neki su me strani i divlji demoni golemim jastucima guili na smrt. Stezale su me goleme zmije i gledale me stranim, blistavim oima. Zatim se preda mnom prostrla beskrajna pustinja, oajna i strana. Golema i visoka stabla, siva i gola, izrasla su u dugim nizovima, dokle god je sezalo oko. Njihovo korijenje skrivalo se u irokim movarama, koje su preda mnom leale sasvim crne, tihe i strahovite. Neobino drvee bijae nalik na ljude. Stabla su na mahove mahala rukama, slinim rukama kostura, te su kretavim i prodornim krikovima samrtnog oaja traila vodu, da im se smiluje. Prizor se promijeni, i ja sam stajao gol i sam usred arkog pijeska Sahare. Do

nogu mi je leao zguren bijesan lav. Najednom otvori oi i pogleda me. Grevito skoi na noge i iskesi strane zube. Zatim mu se iz crvena drijela prolomi urlik slian grmljavini, i ja se sruih na tlo. Guei se u gru straha, napokon se napola probudih. Moj san ipak nije bio samo san. Sad sam napokon sasvim doao k svijesti. ape neke goleme grdosije teko su mi pritiskale grudi - njezin vrui dah osjeao sam kod uha - a njezini bijeli i strani onjaci svjetlucali su u mraku. Da mi je i tisuu ivota ovisjelo o pokretu jednog uda ili o jednom slogu, ne bih se bio mogao maknuti, ne bih bio mogao govoriti. Zvijer, kakva god bila, leala je nepomino, nije pokuavala da me napadne, a ja sam leao sasvim bespomoan i, kako mi se inilo, u zagrljaju smrti. Osjeao sam, da me naglo ostavlja snaga tijela i uma - ukratko, umirao sam, umirao sam od samoga straha U glavi mi se vrtjelo... smuilo mi se... vid mije slabio - ak su potam- njele i one sjajne oi iznad mene. Uz posljednji, krajnji napor apnuh napokon ime boje i spremih se da umrem. Uini se, da je zvuk mojega glasa probudio sav skriveni bijes ivotinje. Ona se svom duinom baci na moje tijelo. Zaudih se, kad je uz otegnuto i tiho cviljenje neobino radosno i njeno poela nestrpljivo lizati moje obraze i ruke! Smeo sam se zauen - no nisam mogao da se ne sjetim osobitog naina cviljenje mojega newfoundlanskog psa Tigra i smijena naina njegova iskazivanja njenosti. To je bio on. Osjetih, kako mi se naglo vraa krv u sljepoice. Obuze me suludi i neodoljivi osjeaj spasa. Nanovo oivjeh. Brzo ustadoh sa strunjae, na kojoj sam leao, i zagrlih svojega vjernog prijatelja, a itav potok strastvenih suza ublai dugu moru u mojim grudima. Jednako kao i prije kad, sam se probudio, moja je svijest kad sam ustao sa strunjae, bila neobino mutna i pobrkana. Dugo nisam mogao nai neku vezu izmeu misli, no polagano mi se vratila sposobnost miljenja, i ja sam se opet sjetio pojedinosti. Uzalud sam sebi kuao razjasniti prisutnost Tigra. Nakon tisuu razliitih nagaanja morao sam se zadovoljiti radou, daje Tigar uz mene u ovoj pustoj osamljenosti i da e me tjeiti svojim umiljavanjem. Mnogi ljudi vole pse, no ja sam volio Tigra vie nego obinom ljubavi, i doista, nikad nijedan stvor nije bio dostojniji takve ljubavi. Bio je sedam godina moj nerazdvojivi drug, i u mnogim je prilikama dokazao svu onu plemenitost, koju cijenimo kod ivotinja. Ja sam ga jo kao malo pseto u Nantucketu spasio iz panda nekog zlog djeaka, koji ga je vukao u vodu, svezavi mu oko vrata konopac.

Tri godine poslije toga, kao odrasli pas, oduio mi se spasivi me od toljage nekog razbojnika. Napipavi sat prislonih ga na uho i ustanovih, da je opet stao. Nisam se uope zaudio, jer sam po svojem neobinom stanju znao, da sam, kao i prije, veoma dugo spavao. Bilo je, meutim, nemogue utvrditi, kako sam dugo spavao. Bio sam u vruici, a e je bila nepodnoljiva. Pipao sam po krinji traei ono malo preostale vode. Nisam imao svijetla, jer je vota- nica u svijetiljci dogorjela, a kutiju sa ibicama nisam mogao nai. Uto sam napipao vr i ustanovio daje prazan. Nema sumnje, Tigar je ispio vodu, kao to je i pojeo ostatak bravetine. Oglodana kost leala je kod otvora krinje. Nije mi bilo stalo do pokvarena mesa, no klonuh pri pomisli na vodu. Bio sam neobino slab, te sam pri najmanjem pokretu drhtao kao u groznici. Osim toga jedrenjak se tako nagibao i ljuljao, da sam se bojao, da e se sa krinje sruiti bave za ulje i zatrpati mi jedini prolaz. Strano me muila i morska bolest. Sve to nagnalo me, da se pokuam dovui do otvora i zatraiti pomo, prije nego budem sasvim nesposoban daje traim. Kad sam tako odluio, poeh opet traiti kutiju za ibicama i votanice. Naskoro naoh ibice, no nisam odmah pronaao votanice (jer se nisam mogao sjetiti, kamo sam ih spremio). Zato odustadoh od traenja. Zapovjedih Tigru, da bude miran, te pooh prema otvoru. Tek se pri tom pokuaju pokazalo, koliko sam slab. Puzao sam uz krajnji napor, noge su mi otkazivale poslunost. Sruivi se licem na pod, ostao sam nepomian i nekoliko asova gotovo bez svijesti. Ipak sam polako i muno napredovao, bojei se, da u se svakog trenutka onesvijestiti usred uskih i zamrenih zavijutka u hrpi starei, gdje me oekuje samo smrt. Napokon udarih, potegavi svom snagom, elom o otri ugao neke krinje okovane eljezom. To me omami samo na nekoliko asaka, a onda, naalost, ustanovih, daje brzo i snano ljuljanje broda sruilo tu krinju upravo na prolaz, koji je tako bio potpuno zakren. Ni uz krajni napor nisam mogao pomaknuti krinju ni za jedan palac, jer se vrsto zabila meu krinje i brodarski alat. Trebalo je stoga, s obzirom na moju slabost, da prestanem ii uz konop i da potraim novi prolaz, ili da se popnem preko zapreke i da napredujem istim putem. Prvo je bilo preteko i preopasno, a plaila me i sama pomisao na to. Zbog oslabljene moi prosuivanja i slabosti tijela zacijelo bih zalutao, kad bih to pokuao, i bijedno bih poginuo u labirintu te nesretne i odvratne prostorije. Stoga sam bez oklijevanja skupio svu preostalu snagu i hrabrost, da se popnem na onu krinju.

Kad sam se u toj namjeri uspravio, ustanovih, da je taj pothvat znatno ozbiljniji, nego to mi se inilo. Sa svake strane uskoga prolaza inile su hrpe nabacanih predmeta pravi zid, te bi moja svaka i najmanja pogreka sruila hrpu na moju glavu, ili, kad se ba i ne bi meni sruila na glavu, sruene bi stvari tako zakrile put, da se vie ne bih mogao vratiti. Sama pak krinja bila je visoka i glomazna, da na njoj ne bih mogao nai sigurno uporite. Uzalud sam pokuavao dosegnuti vrh, nadajui se, da u se tako moi popeti na krinju. Da mi je to i uspjelo, zacijelo bi mi nedostajalo snage, da se privuem na vrh, pa je svakako bolje, to mi to nije uspjelo. Napokon osjetih, trudei se oajno da pomaknem krinju jako pomicanje jedne njezine stranice. Cvrsto uprijeh rukom o daske i ustanovih, da je jedna veoma iroka daska popustila. Sreom sam imao uza se depni no, te mi uspije, tekom mukom, da je sasvim izvadim. Proavi kroz otvor, otkrih na svoju veliku radost, da sa suprotne strane nema dasaka - drugim rijeima, da nema poklopca i da sam probio dno krinje. Sad sam bez znatnih potekoa nastavio put, dok konano nisam doao do avla. Srce mi je udaralo, kad sam, uspravno stojei, lagano pritisnuo o vrata otvora. Vrata se nisu otvorila, kako sam oekivao, pa ih odlunije pritisnuh, bojei se ipak, da bi tkogod drugi, a ne August, mogao biti u kabini. Na moje iznenaenje vrata se ne pomaknue, i ja se zabrinuh, jer sam znao, da su se prije veoma lagano otvarala. Gurnuh vre - ostala su nepomina. Gurnuh svom snagom - nita. Bilo je oito da je otvor bio otkriven, i da je zabijen avlima, ili je na otvor postavljen neki veoma teak predmet, koji ne u nipoto moi pomaknuti. Spopade me strava i oaj. Uzalud sam kuao pronai razlog, zato su me iva pokopali. Vie nisam mogao suvislo zakljuivati, te se spustih na tlo. Poele su me napadati najtmurnije misli, meu kojima su najstranije bile jezovita smrt od ei, od gladi, od guenja. Napokon mi se vrati neto prisutnosti duha. Ustadoh i pokuah prstima napipati spojeve ili pukotine u otvoru. Kad sam ih naao, pozorno iz promotrih, da vidim, proputaju li neto svijetla iz kabine. Ne opazih nita. Zatim sam u pukotinu gurao otricu noa, dok nisam osjetio, da je zapeo. Strugnuvi o tu zapreku ustanovih, da je na otvoru neki teki eljezni predmet, a kako se pod noem osjeala neobina valovita povrina, zakljuih, da bi to moglo biti klupko eljeznog lanca. Sad mi nije preostalo drugo, ve da se vratim u krinju i da se ondje predam svojoj tunoj sudbini, ili da se smirim i pokuam izmisliti neki nain da se spasim. Nakon mnogih potekoa, vratih se na svoje mjesto. Bio sam

veoma iznemogao i klonuo sam na strunjau. Tigar se isprui kraj mene, kao da me eli utjeiti ili ohrabriti svojim umiljavanjem, da ne bih smalaksao. Napokon opazih da se Tigar neobino vlada. Nekoliko asaka lizao mi lice i ruke i tiho cvilio. Kad bih prema njemu ispruio ruku, osjetio bih da lei na leima sa apama uvis. To vladanje, koje se tako esto ponavljalo, uini mi se neobino. Nisam ga nikako mogao sebi protumaiti. Kako mi se pas inio tuan, zakljuih, daje ranjen. Opipao sam mu ape jednu za drugom, no ne naoh ni traga nekoj ozljedi. Tada pomislih da je gladan, i pruih mu veliki komad butine, koji je lakomo progutao. Ipak je odmah nastavio sa svojim neobinim vladanjem. Tada mi se uini, da ga mui e kao i mene, no onda se odmah sjetih, da sam mu pregledao samo ape, a da bi mogao biti ranjen na tijelu ili na glavi. Opipah mu oprezno glavu, no ne naoh nita. Prelazei rukom preko plea, osjetih da su mu dlake nekako nakostruene. Istraih prstom i otkrih konopac, koji mu je bio svezan oko tijela. Tonijim istraivanjem napipah mali smotak papira, koji je bio privren ispod Tigrove lijeve lopatice.

III
Odmah mi je palo na um, da e taj papir biti pismo od Augusta, i da ga je neki nepredvieni dogaaj sprijeio da me oslobodi iz moje tamnice, pa je naao taj nain da me obavijesti o situaciji. Drui od nestrpljivosti poeh ponovo traiti fosforne ibice i votanice. Nekako sam se nejasno sjeao, da sam ih brino spremio, prije nego sam ono zaspao. I, doista, prije nego sam se posljednji put uputio prema otvoru, inilo mi se, da sam se tono sjeao mjesta, kamo sam ih spremio. Sad sam, meutim, uzalud razmiljao. Gotovo itav sat posvetio sam jalovu traenju izgubljenih stvari. Nikad nisam bio u munijem stanju tjeskobe i neizvjesnosti. Napokon, pipajui po tlu, opazih izvan krinje, blizu otvora, neko slabo svjetlucanje u smjeru krme broda. Veoma se iznenadih. Htjedoh se pribliiti tome predmetu, jer mi se uini, da je udaljen samo nekoliko stopa od mene. Tek to sam se pomaknuo, on mi sasvim nestade s vida. Opet sam se morao vratiti u krinju, kako bih ga ponovo mogao ugledati i utvrditi njegov poloaj. Tada, miui oprezno glavom, ustanovih, da se svijetlu mogu pribliiti, ako polagano krenem u protivnom smjeru od onoga, kojim sam bio krenuo prije. Sad dooh do svijetla (poto sam proao kroz nebrojene uske zavijutke) i ustanovih, da ono dolazi od nekih komadia ibica, koje su bile u praznoj, prevrnutoj bavi. Zaudih se, odakle tamo ibice, kad napipah i dva ili tri komadia voska od svijea, koje je oito provakao pas. Odmah zakljuih, da je pas pojeo svu moju zalihu svijea, te izgubih nadu, da u ikada moi proitati Augustovo pismo. Preostali komadii voska bili su tako pomijeani sa smeem u bavi, da sam ih ostavio tamo, uvjeren, da ih ne mogu upotrebiti. Onih nekoliko mrvica fosfora brino pokupih i s mukom se vratih u svoju krinju, u kojoj je Tigar leao cijelo to vrijeme. Nisam znao to da uinim. Prostorija je bila tako tamna, da nisam mogao vidjeti ni svoju ruku pred licem. Jedva sam razabirao bijeli trak papira, i to samo onda, kad ga ne bih gledao izravno, ve tek iskosa, gledajui vanjskim dijelom mrenice oka, mogao bih ga nekako razabrati. Po tome se moe zamisliti, kakav je bio mrak u mojem zatvoru, a pismo moga prijatelja - ako je to doista bilo njegovo pismo - dolo je samo da me baci u jo veu muku, uznemirujui bez svrhe moj ve oslabljeni i uzbueni um. Uzalud sam razmiljao o mnotvu besmislenih naina da doem do svijetla - o nainima, kakve bi ovjek zamiljao samo u smetenom opiumskom snu, i koji mu se naizmjence ine najrazumniji i

najlui, prema tome, kako njime naizmjence vlada razum ili mata. Napokon se dosjetih neenu, to mi se uinilo razumno, te se zaudih, to se nisam tome dosjetio ve prije. Stavih papir na korice neke knjige, sabrah otpatke fosfornih ibica, to sam ih naao u bavi, i poloih ih na papir. Zatim sam ih trljao brzo i snano dlanom. Jasno svijetlo odmah se rasprostre po cijeloj povrini, i daje bilo togod napisano, zacijelo bih bez potekoa sve mogao proitati. No nije bilo ni slova - nita do tune bijeline. Svijetla nestane za nekoliko trenutaka, a s njim i hrabrosti u mojemu srcu. Ve sam vie puta rekao, da sam neko vrijeme bio na granici ludila. Bilo je trenutaka potpune razumnosti, pa i fizike snage, no sve je to bilo rijetko. Treba znati da sam mnogo dana udisao gotovo kuni zrak zatvorene prostorije u kito lovcu i da sam ve dugo oskudijevao vodom. U posljednjih etrnaest ili petnaest sati nisam je uope imao - a nisam ni spavao. Slana i podraujua jela bila su mi, nakon gubitka bravetine, jedina zaliha hrane, osim dvopeka, koji mi je bio gotovo beskoristan, jer je bio presuh i pretvrd za moje oteeno i suho grlo. Sad sam imao jaku groznicu i bio sam veoma bolestan. To e razjasniti injenicu, da su protekli mnogi tuni sati oaja nakon posljednjeg dogaaja s fosforom, dok sam se napokon sjetio, da sam pregledao samo jednu stranu papira. Ne u ni pokuati da opiem gnjev (jer mislim, da sam bio vie srdit, nego bilo to drugo), kad sam iznenada otkrio svoj golemi propust. Sama ta pogreka ne bi bila tako strana, da svojom ludou i naglou nisam poinio i drugu. Razoaran to na traku papira nisam naao nijedne napisane rijei, djetinjasto sam ga poderao i bacio tko zna kamo. Tigar je svojom otroumnou rijeio najtei dio. Kad sam nakon duga traenja naao mali komadi papira, stavio sam ga psu pod nos da bi razumio, da mora pronai ostale komadie. Na moje zauenje (jer ga nikad nisam uio nijednu vjetina, zbog kojih je njegova pasmina na glasu) on je odmah razumio i njukajui nekoliko trenutaka naskoro naao prilian komadi papira. Kad mi je to donio, malo je postajao i protrljao svoj nos o moju ruku, kao da eka pohvalu za svoje djelo. Pogladih ga po glavi, a on odmah nastavi traiti. Nakon nekoliko a- saka vrati se s velikim komadom papira, te utvrdih, da vie nita nedostaje inilo se, da sam ga bio poderao samo na tri komada. Sreom sam lako naao mrvice fosfora - jedna ili dvije jo su uvijek blijedo svjetlucale. Moja me nesrea nauila da budem oprezan, pa sam sada najprije razmislio, to mije initi. Veoma je vjerojatno, daje na onoj strani papira, koju nisam pregledao, bilo neto napisano - no koja je to strana?

Sastavljanjem komadia ne mogu rijeiti to pitanje, premda sam bio siguran, da u sve rijei (ako ih uope ima) nai samo na jednoj strani i da u ih nai u loginom slijedu. Nunije je bilo da sa sigurnou utvrdim prvu toku pitanja, jer preostali fosfor ne bi bio dovoljan i za trei pokus, ako ne uspije ovaj, na koji se spremam. Poloih papir opet na knjigu, a zatim prosjedih nekoliko asaka razmiljajui. Napokon se dosjetih, da bi se na ispisanoj strani moglo napipati neke neravnosti na povrini papira. Odluih uiniti taj pokus i, veoma oprezno, povukoh po jednoj strani. No, kako nisam nita osjetio, okrenuh papir. Opet povukoh kaiprst po papiru, kad mi se uini, da se iza prsta pojavljuje neko sasvim blijedo, no ipak zamjetljivo svjetlucanje. Znao sam, da su uzrokom tome sasvim sitne estice fosfora, koje su preostale na papiru od mojeg prvog pokusa. Prema tome druga ili donja strana papira mora da je ispisana, ako je uope togod napisano. Opet okrenuh papir i ponovih ono, to sam malo prije. Kad sam utrljao fosfor, pojavilo se svijetlo. Ovaj put jasno razabrah nekoliko redaka napisanih krupnim slovima i oito crvenom tintom. Premda je svijetlo bilo dosta jasno, bilo je samo kratkotrajno. Ipak, da nisam bio tako uzbuen, bilo bi dovoljno vremena, da pomno proitam sve tri reenice - vidio sam, da su bile tri. Bio sam, meutim, nestrpljiv, htio sam da proitam najednom sve, a uspjelo mi je da proitam samo ovih nekoliko posljednjih rijei: ... krvlju... tvoj ivot ovisi o tome, da ostane zatvoren. Da mi je uspjelo proitati cijeli sadraj pisma, saznati cijeli smisao opomene, koju mije prijatelj tako pokuao priopiti, ne bi me ta opomena, da mi je otkrila i cijelu priu neopisivih strahota, proela ni desetinom mune i neopisive strave, koju mi je u srce ulilo to nepotpuno upozorenje. A i krvlju, ta jezovita rije tako puna tajnovitosti, patnje i straha - kako li se sada inila trostruko znaajna (ovako nesuvisla, bez veze s rijeima prije nje, koje bi joj odredile smisao i razjasnile je), kako li su strano i teko padala njezina nejasna slova usred duboke tame mojega zatvora, u najskrovitiji dio moje due! August je zacijelo imao dobrih razloga, kad je elio da ostanem sakriven, i ja sam izmiljao tisuu odgovora, no nikako nisam mogao smisliti rjeenje tajne, koje bi me zadovoljilo. Nakon povratka s mojega posljednjeg puta do otvora i prije nego to e me Tigrovo neobino vladanje upozoriti na neto drugo, bio sam odluio, da u se pod svaku cijenu javiti onima na palubi, ili, ako mi to ne bi uspjelo, da u pokuati probiti put kroz donju palubu. Djelomina

sigurnost, koju sam osjeao, da u u stranoj nudi uspjeti na jedan ili drugi nain, dala mije hrabrosti (koje inae ne bih imao), da podnesem svoj teki poloaj. No ono nekoliko rijei, koje sam uspio proitati, otele su mi i to, pa sam sad prvi put osjetio svu bijedu svoje sudbine. U nenadanom napadu oaja bacih se na strunjau, na kojoj ostadoh otprilike dan i no u nekom mrtvilu, dolazei k svijesti samo na trenutke. Napokon sam opet ustao i poeo razmiljati o strahotama, kojima sam okruen. Bilo je nemogue, da bih jo dvadeset i etiri sata mogao izdrati bez vode. Za prvih dana svojega zatoenja pio sam alkoholna pia, kojima me opskrbio August, no ona mi nisu ni najmanje gasila e, ve samo pojaavala groznicu. Sad mi je i od njih preostalo jedva pola litre, i to je bila neka vrst jake rakije od bresaka, od koje me hvatala muka. Kobasice sam pojeo. Od butine ostao je samo komadi koe, a sav dvopek, osim j ednog razmrvljenog komada, pojeo je Tigar. Da bi se poveali moji jadi, pojaavala mi se svakog trenutka glavobolja, a usto sam zapadao u neku vrst mahnitanja, koje me gotovo nije naputalo od prvom napadaja sna. Ve nekoliko posljednjih sati disao sam veoma teko, a sada je svaki pokuaj disanja pratilo bolno grenje u prsima. Uznemirivalo me i neto drugo, a to je i bilo glavni razlog, to sam se trgnuo iz mrtvila na strunjai. To je bilo vladanje psa. Promjenu u njegovu vladanju opazio sam prvi put, kad sam ponovno protrljao papir fosforom. Dok sam trljao fosfor, on mi je njukom gurao ruku, neznatno reei. Tada sam bio odvie uzbuen, da bih poklanjao tome panju. Malo zatim, kao to je poznato, bacio sam se na strunjau i zapao u neku vrst mrtvila. Sada sam sasvim blizu uha osjetio neki piskutavi zvuk. Ustanovih, da potjee od Tigra, koji je drhtao i hripao, pri emu su mu oi bijesno sjale u tami. Ja ga pozvah. On odvrati tihim rezanjem, a tada se smiri. Zapadoh u mrtvilo, iz kojeg me opet probudi Tigrovo slino vladanje. Ovo se ponovi tri ili etiri puta. To me ispuni tolikim strahom, da se sasvim probudih. Sad je pas leao tik uz izlaz iz krinje. Strano je reao, premda nekako prigueno, i kripao zubima, kao da gaje spopao snani gr. Vie ne sumnjah, daje od ei ili od zaguljiva zraka prostorije pobjesnio, pa nisam znao to bih. Nisam ga mogao ubiti, premda sam znao, da to moram uiniti zbog vlastite sigurnosti. Jasno sam opaao, kako su mu oi, pune smrtne mrnje, uprte u mene, i oekivao sam, da e me ovog asa napasti. Napokon vie nisam mogao podnijeti taj strani poloaj, te odluih da pod svaku cijenu izaem iz krinje, a psa da ubijem, ako bi mi prijeio izlazak. Morao sam prijei preko njegova tijela, i on se, kao da je osjetio

moju namjeru, odupre o svoje prednje noge (to sam zakljuio po promijenjenom poloaju njegovih oiju. Blijesak njegovih bijelih onjaka dobro sam razabrao u tami. Uzeh ostatak od butine, bocu s rakijom, i iroki no, to mi ga je ostavio August, pa vrsto smotah oko tijela ogrta i krenuh prema izlazu iz krinje. Cim sam se maknuo, pas glasno zarei i skoi na me. Svom teinom svojega tijela udari o moje desno rame. Ja se sruih na lijevu stranu, a bijesna se ivotinja cijela isprui po meni. Pao sam na koljena, a glava mi se zakopala meu pokrivae, koji su me zatitili od drugoga bijesnoga napadaja, koji sam osjetio kroz vunene pokrivae kao jak stisak otrih zubi na svojoj iji - ipak sreom preslab, da bi zubi probili pokrivae. Sada sam bio pod ivotinjom, i ona bi me zacijelo bila za nekoliko asaka sasvim svladala. Oaj mi dade snage, te snano gurnuh psa, trgnuh se i povu- koh k sebi sa strunjae pokrivae. Sada ih bacih na psa i prooh - prije nego se mogao iskoprcati iz njih - kroz otvor krinje, koji odmah i zatvorih, da pas ne bi mogao za mnom. U toj sam borbi izgubio onaj komadi koe od butine, pa se sad sva moja zaliha sastojala od pola litre rakije. Dok sam razmiljao o tome, osjetih elju za jednom od onih opakosti, kakva zna napasti razmaeno dijete u slinim prilikama. Prinesoh bocu ustima i iskapih je, zatim ljutito tresnuh njome o pod. Tek to je zamro odjek udaraca, zauh kako neki nestrpljivi prigueni glas negdje iz kr- menog dijela broda izgovara moje ime. To je bilo tako neoekivano, a uzbuenje bijae tako snano, da sam uzalud kuao odgovoriti. Sasvim sam izgubio dar govora. Ispunjen smrtnim strahom, da e prijatelj drati, da sam umro, i da e se vratiti, a da ni ne pokua doi do mene, stajao sam izmeu koara tik uz ulaz u krinju. Grevito sam drhtao i naprezao se, da progovorim. Da je tisuu ivota ovisilo o jednom mojem slogu - ne bih ga mogao izgovoriti. Tada zauh neko micanje u ropotariji, negdje ispred mjesta, gdje sam stajao. Opet se zvuk slabije razabirao, zatim jo slabije, pa jo slabije. Hou li ikada zaboraviti osjeaje toga trenutka? On je odlazio moj prijatelj, moj drug, od kojega sam imao pravo toliko oekivati... on je odlazio... on e me ostaviti... otiao je! On e dopustiti, da bijedno poginem, da izdahnem u najstranijoj i najogavnijoj od svih tamnica - a jedna bi me rije, jedan mali slog, mogao spasiti - a ipak ne mogu izgovoriti taj jedini slog! Osjetih muku, koja je sigurno gora od umiranja. Mozak mi se smuti, i ja se sruih, na smrt izmuen, preko krinje. Kad sam se sruio ispadne mi no iza pojasa te padne, uz zveket, na pod. Nikada moje uho nije ulo slai zvuk! Napetom strepnjom

prislukivao sam, da li e taj zvuk djelovati na Augusta - znao sam, da nitko drugi nije mogao biti onaj, koji je izgovorio moje ime. Nekoliko trenutaka sve je bilo tiho. Napokon zauh opet tiho i oklijevajui izgovorenu rije: - Arture! Nova nada vrati mi napokon dar govora, te vrisnuh, koliko sam god mogao: - Auguste! Oh, Auguste! - Pst! Zaboga, uti! - odgovori od uzbuenja druim glasom. Odmah u biti kod tebe... im se probijem kroz to spremite. Dugo sam sluao, kako se probija kroz ropotariju, i svaki mi se trenutak inio vijekom. Napokon osjetih njegovu ruku na ramenu. On mi u isti as stavi bocu vode na usta. Samo koji su bili iznenada spaeni iz ralja smrti, ili koji su upoznali nepodnoljive muke ei u takvim prilikama, kakve su bile moje u tom bezutjenom zatvoru, mogu zamisliti neopisivu slast, koju mi je pruio taj dugi gutljaj najdivnije od svih raskoi prirode. Kad sam nekako ugasio e, August izvadi iz depa tri ili etiri prena krumpira, koje la- komno progutah. Imao je i zapaljenu svjetiljku, pa me zrake svijetla nisu nita manje obrado- vale, nego hrana i pie. Silno sam elio da saznam razlog tako duge njegove odsutnosti, i on mi pone pripovijedati, to se dogodilo na brodu za vrijeme moga zatoenja.

IV
Jedrenjak je bio isplovio, kako sam i ja bio zakljuio, nekako jedan sat poto mi je August bio ostavio uru. To je bilo dvadesetog lipnja. Poznato je, da sam tada bio u skrovitu ve tri dana. Za sve to vrijeme bilo je na brodu tako ivahno, bilo je toliko urbe, osobito u kabini i u ostalim prostorijama, da August nije imao prilike da me pohodi, a da ne oda tajnu mojega skrovita. Kad je napokon ipak doao, ja sam ga uvjeravao, daje sve u najboljem redu, stoga se idua dva dana nije mnogo brinuo za mene, premda je vrebao priliku, da doe k meni. Tek mu se etvrti dan pruila prilika. Cijelo je vrijeme namjeravao o tome pothvatu obavijestiti svojega oca, te me izvesti na palubu, no jo smo uvijek bili dovoljno blizu Nantucketa, a po nekim izjavama kapetana Barnarda nije bilo sigurno, da se ne bismo odmah vratili, kad bi me naao na brodu. Osim toga on nije mogao zamisliti - kako mi je August rekao, razmislivi o svemu - da bi meni to trebalo, ili da bih ja oklijevao da se u sluaju nude javim. Kad je tako o svemu razmislio, odluio je da me ostavi u skrovitu, dok se ne prui prilika, da me neopa- zice pohodi. To se dogodilo tek etvrti dan, poto mi je bio donio uru, a sedmi dan po mojem ulasku u skrovite. On je siao dolje ne ponijevi ni vode ni hrane, s namjerom da me najprije pozove k otvoru, pa da mi onda iz kabine prui jelo i pie. Kad je siao, zakljuio je da spavam, jer mu se uinilo, da glasno hrem. Sudei po svemu, to je morao biti onaj san, u koji sam bio zapao, kad sam se vratio sa satom u krinju, pa prema tome taj san mora daje trajao vie od puna tri dana i tri noi Kasnije sam - po vlastitom iskustvu i po uvjeravanju drugih - utvrdio, daje razlog tome snu bilo snano uspavljujue djelovanje smrada od starog ribljeg ulja u zatvorenu prostoru. Kad pomislim na prostoriju, u kojoj sam bio zatvoren, pa kad se sjetim, da je taj brod veoma dugo sluio kao kitolovac, tee mi je vjerovati, da sam se uope probudio iz onoga sna, nego da sam toliko spavao. August me je najprije zvao tihim glasom, ne zatvarajui vrata na otvoru, no ja se nisam odazvao. Tada je zatvorio vrata, pozvao me glasnije, napokon i veoma glasno - a ja sam jo uvijek hrkao. Nije znao to da radi. Trebalo bi mu dosta vremena, da se probije kroz ropotari- ju do moje krinje, a za to bi vrijeme kapetan Barnard, koji ga je svaki as trebao radi sreivanja i prepisivanja spisa u vezi s ovim putovanjem, mogao opaziti da ga nema. Stoga on, razmislivi, odlui da se vrati i da eka drugu priliku, da me posjeti. Na to se odluio lako, jer mu se moj san inio veoma prirodnim, a nije mogao zamisliti, da bi meni taj zatvor mogao ikako

nauditi. Upravo je bio tako odluio, kad je zauo neku neobinu buku, koja je dopirala, kako mu se uinilo, iz kabine. to je bre mogao, skoio je kroz otvor, zatvorio vrata u podu i otvorio vrata kajite. Tek to je prekoraio prag, zabljesnu mu pred oima pitolja, a u isti tren obori ga udarac drvenom paokom po glavi. Neka snana ruka pritiskala ga je o pod, drei ga vrsto za vrat, no on je ipak mogao vidjeti, to se oko njega dogaa. Njegov je otac leao strmoglavce na stepenicama kabine svezanih ruku i nogu, a s dubokom ranom na elu, iz koje je neprestano tekla krv. Nita nije govorio i inilo se kao da umire. Nad njim je stajao prvi porunik. Gledao gaje posprdno i mirno mu pregledavao sadraj depova, iz kojih je upravo izvukao veliku lisnicu i sat. Sedam lanova posade (meu njima i kuhar, Crnac) prevrtalo je stvari po kabinama, na lijevoj strani krme, traei oruje. Ti su se ljudi naskoro naoruali muketama i streljivom. Ne raunajui Augusta i Kapetana Barnarda, bila su u kabini devetorica najgorih lupea meu lanovima posade jedrenjaka. Ti su razbojnici svezali mojem prijatelju ruke na lea i poli s njim na palubu. Pooe prema pramnici. Pred zatvorenim vratima pramnice stajala su dva pobunjenika sa sjekirama - a dvojica su stajala i kod glavnog otvora. Porunik se proderao: - ujete li, vi dolje? Iziite jedan po jedan... i upamtite... bez mrmljanja! Prolo je nekoliko asaka a da se nitko nije pojavio. Napokon izie neki Englez, novak meu lanovima posade, plaui i ponizno molei porunika, da mu poteni ivot. Mjesto odgovora dobio je udarac sjekirom po elu. Bijedni momak sruio se na palubu bez glasa, a crni ga kuhar dignu kao malo dijete i mirno baci u more. Cuvi udarac i pljusak tijela, ostali nisu htjeli izii ni na prijetnje ni na obeanja, dok netko ne predloi, da ih istjeraju dimom. Tada oni odozdo izvrie opi juri. Za trenutak se inilo, da e preoteti jedrenjak, no buntovnicima napokon uspije da zatvore pramnicu, prije nego to je izilo vie od estorice njihovih protivnika. Ta se estorica naoe nenaoruani pred monijim neprijateljem, te se predadoe nakon kratke borbe. Porunik im se obrati lijepim rijeima - zacijelo zato, da navede one dolje, da se predaju, jer su lako mogli uti sve, to je govorio na palubi. Njegova otroumnost i paklena podlost donijele su plod. Svi su ljudi u pramnici odmah izrazili elju, da se predaju, a kad su se jedan po jedan uspeli, svezae im ruke i oborie ih na lea. Zajedno s prvom estoricom - bilo ih je ukupno dvadeset i sedam.

Zatim je izvreno strano klanje. Svezane mornare, koji nisu sudjelovali u pobuni, odvukli su do otvora na boku broda. Tu je kuhar redom udarao rtve sjekirom po glavi, a tada su ih pobunjenici pobacali preko ograde. Tako su poginula dvadeset i dvojica, i August je izgubio svu nadu ekajui da doe na red. Meutim, zlikovci kao da su se umorili, ili im se nekako zgadio taj krvavi posao. Cetvorica preostalih zarobljenika, zajedno s mojim prijateljem, koj e- ga su dovukli na palubu, bili su poteeni. Porunik je poslao po rum, i cijelo je drutvo ubojica pijanevalo do veeri. Tada su poeli raspravljati o sudbini preivjelih, koji su leali svega etiri stope od njih, te su jasno mogli razabirati svaku rije. Pie je, ini se umirilo neke buntovnike, jer se ulo nekoliko prijedloga, da zarobljenike sasvim oslobode, ako se pridrue pobunjenicima. Crni kuhar (koji je uope bio pravi zloduh i imao na svoju drubu bar toliko utjecaja koliko i porunik, ako ne i vie) nije htio ni da uje za takav prijedlog, te je nekoliko puta ustao htijui da nastavi svoj posao kod otvora na boku broda. Bio je, sreom, tako pijan, da su ga u tome mogli sprijeiti manje krvoedni drugovi, meu kojima je bio neki mornar pod imenom Dirk Peters. Taj je ovjek bio sin neke Indijanke iz plemena Upsaroka, koje ivi meu klisurama Black Hills, nedaleko izvora Missourija. Njegov otac bio je trgovac krznom, ili je bar odravao neke veze s indijanskom trgovakom postajom na rijeci Lewis. Peters je bio ovjek strano okrutna lika. Bio je niska stasa, visok jedva etiri stope i osam palaca, no herkulske snage. Osobito su mu bile goleme i iroke ake, tako da su jedva bile sline ljudskima. Ruke i noge bile su mu neobino iskrivljene, pa se inilo da uope nisu gipke. I glava mu je bila izobliena, golema, s izboinama na tjemenu (kao i na glavama veine Crnaca), i sasvim elava. Da sakrije taj nedostatak, kojemu nisu bile uzrokom godine, obino je nosio vlasulju od kakva dlakavog materijala - kao krzno panjolskog psa ili amerikoga sivog medvjeda. Sada je imao na glavi komad medvjee koe, koja je jo vie isticala priroeni okrutni izraaj njegova lica, koje je imalo znaajke Upsaroka. Usta su mu sizala gotovo od uha do uha. Usnice su bile tanke, i inilo se da sukao i drugi neki dijelovi njegova tijela - nepokretne. Nikakvo se uvstvo nije odraavalo na tom licu. Imao je duge zube, koji su mu tako strili, da ih njegove usnice nikada nisu, ni djelomice, pokrivale. Kad bi ga ovjek letimice pogledao, uinilo bi mu se, da se taj jako ta grevito smije, no kad bi ga ovjek pogledao bolje, dojam bi bio jezovit. Izraz njegova lica nosio je trag neke veselosti, avolske veselosti. Meu nantuc- ketskim pomorcima kolale su mnoge prie o tom stvorenju. Govorili su o njegovoj strahovitoj snazi u asu uzbuenosti, a neki su

izraavali sumnju u njegovu zdravu pamet, a na Grampusu su ga u doba pobune smatrali, kako se inilo, smijenim likom. Pripovijedam o Dirku Petersu tako opirno zato, to je on, koliko se god doimao kao okrutan ovjek, bio glavni spasitelj Augustova ivota, i to u jo poslije esto imati prilike da o njemu govorim, prikazujui tako neobine i nevjerojatne dogaaje, da sasvim naputam nadu, da e im bilo tko vjerovati. Nadam se samo, da e vrijeme i napredak nauke potvrditi najvanije i najnevjerojatnije od mojih navoda. Nakon mnogo kolebanja, i dvije ili tri estoke svae, napokon odlue da sve zarobljenike (osim Augusta, kojega je Peters na aljivi nain traio za sebe kao pisara) odmah ukrcaju u jedan od najmanjih amaca i da ih prepuste sudbini. Porunik je siao u kabinu da vidi, da li je kapetan Barnard jo iv. (Njega su pobunjenici, poavi na palubu, bili ostavili). Naskoro su se obojica pojavili. Kapetan je bio blijed kao mrtvac, no ipak se bio nekako oporavio od svoje rane. Jedva je jasno izgovarao rijei, molei ljude, neka ga ne ukrcaju u amac i neka se vrate na svoj posao, obeavajui im, da e ih iskrcati gdjegod zaele i da ne e nita poduzeti, da budu kanjeni. No kao daje govorio u vjetar. Dva ga lupea pograbe za ruke i bace preko boka jedrenjaka u amac, koji su bili spustili u more. Odvezae i etvoricu zarobljenika, koji su leali na palubi, te im zapovijedie, da se ukrcaju. Oni posluae bez rijei. August, jo uvijek u istom poloaju, nastojao je da ustane i molio, da mu dopuste, da se barem oprosti od oca. Tada spustie u amac aku dvopeka i vr vode, no nisu im dali ni jarbol, ni jedro, ni veslo, ni kompas. amac je jo nekoliko asova, dok su se pobunjenici neto dogovarali, ostao svezan na krmi - a tada prerezae konop. Meutim je pala no. Nije bilo ni mjeseca ni zvijezda. More je bilo puno kratkih i opasnih valova, premda nije bilo jakoga vjetra. amac je brzo nestao s vida. Za one nesretnike u amcu bilo je malo nade. Sve se to zbilo na 35 30' sjeverne irine i 61 20', zapadne duine, dakle nedaleko Bermudskih otoka. August se pokuao utjeiti milju, da e amac moda dohvatiti kopno, ili mu se barem toliko pribliiti, da ga uzmognu opaziti brodovi uz obalu. Na jedrenjaku pak razapee sva jedra, i brod nastavi put prema jugozapadu. Pobunjenici su namjeravali izvesti neki gusarski pothvat. Htjeli su vjerojatno napasti neki brod, koji plovi od Kapverdskih otoka u Porto Rico. Nisu se uope obazirali na Augusta, koji vie nije bio svezan i smio se slobodno kretati, jedino nije smio poi stepenicama prema kabini. Dirk Pe- ters je postupao s njim nekako prijazno, a jednom ga je prilikom spasio od kuharove surovosti. Njegov poloaj bio je jo uvijek opasan, jer

su ljudi neprestano bili pijani, pa se nije mogao oslanjati na njihovu dobroudnost ili nehaj. Rekao mi je, da ga je muila briga za mene. Doista nikad nisam imao razloga da posumnjam u iskrenost njegova prijateljstva. Vie puta bio je odluio da pobunjenicima oda tajnu mojega boravka na brodu, no svaki put se svladao, dj e- lomice zbog strahota, to ih je sam vidio, a djelomice zbog nade, da e mi naskoro pomoi. Neprestano je pazio i vrebao priliku, no prola su tri dana, otkako je u more sputen amac, a nikakva se prilika nije pruila. Napokon, uvee treega dana, udari s istoka jaki vjetar. Svi su bili zaposleni oko jedara, i on pokua neopaeno sii u kabinu. Na svoju alost ustanovi, da je njegova kabina pretvorena u spremite razliite robe i brodskog alata, i daje nekoliko hvati starog brodskog lanca, koji je prije leao pod stepenicama kabine, bilo maknuto, da se naini mjesta za neku krinju, pa sad lei upravo na vratima na podu! Bilo je nemogue maknuti lanac i ostati neopaen. Zato se vrati na palubu, to je bre mogao. im je doao na palubu, zgrabi ga porunik za vrat i upita ga, to je radio u kabini. Ve ga je htio baciti preko ograde s lijeve strane krme, kad se umijeao Dirk Peters i opet mu spasio ivot. Tada stavie Augustu na ruke okove (kojih je na brodu bilo nekoliko pari), a noge mu svezae. Zatim ga bacie u donju momadsku prostoriju kraj pregrade pramnice i napomenue mu, da vie ne e doi na palubu, dok je jedrenjak jedrenjak. To je bila kuharova izreka, kad ga je bacio u tu prostoriju. Teko je znati, to je tom reenicom doista mislio rei, no cijeli taj dogaaj posluio mu je, da me napokon spasi.

V
Kad je kuhar iziao iz pramnice, August je nekoliko asaka oajavao. Izgubio je nadu, da e odavle izii iv. Odluio je da prvom ovjeku, koji doe k njemu, kae sve o mojem poloaju, drei, daje bolje da okuam sreu s pobunjenicima, nego da u skrovitu skapam od ei - jer sam bio ve deset dana zatvoren, a moj je vr sadravao vode jedva za etiri dana. Razmiljajui o tome, najednom se dosjeti, da bi kroz glavno spremite mogao doi sa mnom u vezu. U drugim prilikama ne bi se izvrgnuo tolikoj opasnosti, no sada je, nakon svih tih dogaaja i uz tako malo nade, da e se spasiti, usredotoio na taj zadatak sve snage svojega uma. Prva pomisao bili su mu okovi na rukama. Najprije nije znao kako da ih skine. Bojao se, da to ne e moi. Ispitujui ih tonije otkrije, da se uz veoma malo napora ili neugodnosti okovi mogu po volji skidati jednostavnim izvlaenjem ruku. Ta vrst okova bila je bez pravog uinka, ako su bili stavljeni na ruke mladu ovjeku, ije su kosti njenije, te poputaju pod pritiskom. August razveza noge. Konop je ostavio tako, da bi ga - u sluaju da tko doe - lako mogao opet namjestiti. Poe pregledavati pregradu prostorije. Ona je bila od mekane borove daske, palac debele. Ustanovi, da se ne bi morao mnogo truditi, da je probije. Uto zau na stepenicama pramnice neki glas. Upravo je dospio da gurne desnu ruku u okove (lijevu nije bio ni izvukao) i da svee konop laganim vorom oko gleanj a, kad ue Dirk Peters, a za njim Tigar, koji odmah skoi na leaj i legne. Psa je doveo na brod August. Znajui koliko ga volim, mislio je, da e me njegova prisutnost obradovati. im me je bio odveo u skrovite, poao je po psa, no zaboravio mije to rei, kad mije bio donio uru. Od poetka pobune August vie nije vidio psa, sve dok se pas nije pojavio s Dirkom Petersom, pa je drao, da su ga poru- nikovi lupei bacili u more. Pas se, meutim, kako se poslije ispostavilo, sakrio u neku rupu pod amcem, iz koje se nije mogao iskoprcati, jer nije imao mjesta da se okrene. Napokon ga je spasio Peters. Vjerojatno neki osjeaj, koji je moj prijatelj u Petersu veoma cijenio, doveo ga je sada k njemu u pramnicu, da ne bude sam. Donio mu je i neto usoljena mesa i krumpira, te posudu vode. Otiao je, obeavi, da e sutradan opet doi i donijeti mu jelo. im je Peters otiao, August oslobodi obje ruke iz okova i razveza noge. Tada odmaknu strunjau, na kojoj je leao. Depnim noiem (razbojnici nisu drali potrebnim, da ga pretr a- e) poe odluno rezati dasku, koja je bila najblie podu. Izabrao je to mjesto, kako bi po potrebi

mogao sakriti izrezanu dasku strunjaom. Nitko ga, meutim, nije vie smetao, pa je te noi sasvim prerezao dasku. Treba spomenuti, da nitko nije spavao u pramnici, i da su svi od poetka pobune bili u kabini i pili vino i gostili se zalihama kapetana Barnarda. Za upravljanje jedrenjaka nisu se brinuli vie nego to je bilo najnunije. Ove okolnosti dobro su dole Augustu i meni, jer inae njemu ne bi uspjelo da stigne do mene. Nekako pred zoru, kad je prerezao dasku i na drugom mjestu (oko jedne stope iznad prvoga reza), nainio je prilino velik otvor, tako daje bilo lako proi kroza nj do glavne gornje palube. Premda bi se trebalo penjati preko niza visoko naslaganih baava od ulja, meu kojima je jedva bilo mjesta da se provue ljudsko tijelo, sada je bilo lako doi i do donjeg glavnog otvora. Kad je August doao do otvora, opazi daje Tigar poao za njim i da se poeo gurati meu bave. Bilo je, meutim, ve prekasno da pokua doi k meni prije dana. Glavna potekoa bila je u neprohodnosti donjega spremita. Stoga odlui da se vrati i poeka do idue noi. Ipak je odkrinuo glavni otvor, da se ne bi zadravao, kad opet doe. im ga je odkrinuo, Tigar nestrpljivo skoi k otvoru, po njui ga i otegnuto zacvili, pa pone grepsti apama, kao da eli maknuti poklopac s otvora. Nije bilo sumnje, daje osjetio, da sam ja u spremitu, te August pomisli, da e me pas sam pronai, ako ga pusti unutra. Tada se sjeti, da bi mi mogao poslati pismo i upozoriti me, da nikako ne pokuam izii, te da zbog sadanjih prilika ne zna, da li e sutradan moi k meni, kako je namjeravao. Kasniji su dogaaji dokazali kako je bila sretna njegova zamisao. Da nisam dobio to pismo, bio bih svakako izvrio koju od oajnikih namjera i uzbunio posadu, a najvjerojatnije je da bismo tada obojica izgubili ivot. Kad je odluio da mi napie pismo, opazio je, da nema pribora za pisanje. U potpalublju je bio mrak kao u rogu, no on naini pero od neke stare akalice. Posluilo mu je nalee pisma - onoga krivotvorenog pisma g. Rossa. Ovo je zapravo bilo izvorno pismo, no rukopis nije bio dobro pogoen, pa je August bio napisao drugo, spremio ga sreom u dep svojega kaputa, u kojemu gaje sada i naao. Nije imao crnila, no odmah je naao zamjenu. Depnim noiem lagano se ubo u prst iznad nokta. Iz rane je odmah isteklo dosta krvi. Tako je u mraku napisao pismo. Ukratko je ispripovjedio, da je na brodu izbila pobuna, da je kapetan Bar- nard ukrcan u amac i preputen sudbini, te da se mogu nadati hrani, no da se ne smijem odati. Zavrio je ovim rijeima: To sam napisao krvlju... tvoj ivot ovisi o tome, da ostane zatvoren.

Taj papir svezao je psu oko tijela i pustio ga kroz otvor, pa se zatim bre bolje vratio u pramnicu. Nije naao nikakva znaka da je tko za njegove nenazonosti bio u prostoriji. Da sakrije rupu u pregradi, zabio je noi iznad rupe, te je na noi objesio svoj haljetak. Tada je opet nataknuo okove i svezao konop oko gleanj a. Tek to je to bilo svreno, doe Dirk Peters, veoma pijan, no veoma raspoloen, i donese mojem prijatelju dnevni obrok hrane: dvanaestak velikih prenih irskih krumpira i vr vode. Sjeo je na krinju kraj leaja i bez sustezanja poeo govoriti o poruniku i uope o prilikama na jedrenjaku. Njegovo vladanje bilo je veoma hirovito i smijeno. Augusta je to njegovo vladanje ispoetka veoma uzbuivalo. Napokon, Peters ustane, promrmlja neko obeanje, da e sutradan donijeti zarobljeniku dobar objed, i ode na palubu. Tog dana doao je i kuhar s dvojicom mornara (harpunara). Sva trojica bijahu potpuno pijani. Ni oni se, kao ni Peters, nisu ustruavali da otvoreno govore o svojim namjerama. inilo se, da veoma razliito misle o konanom cilju putovanja, te se ni u emu nisu slagali, osim u odluci, da napadnu brod, koji plovi od Kapverdskih otoka i koji su oekivali svakoga trenutka. Koliko se moglo ustanoviti, pobuna nije bila izvrena samo radi pljake. Glavni uzrok bila je osobna mrnja porunikova prema kapetanu Barnardu. Sad se inilo, da su se pojavile dvije glavne stranke - jedna porunikova, a druga kuharova. Prva je htjela zaplijeniti prvi zgodniji jedrenjak, koji susretnu, pa da ga zatim na jednom od otoka Zapadne Indije opreme za gusarenje. Druga pak stranka, koja je bila jaa, i kojoj je pripadao i Dirk Peters, htjela je nastaviti plovidbu u Juno more, gdje e loviti kitove ili prema prilikama poduzeti neto drugo. Oito su Petersovi opisi (Peters je esto bio u tim krajevima) silno utjecali na pobunjenike, tako da su se kolebali izmeu elje za dobitkom i elje za zabavom. On im je ivo opisivao nevieni svijet i zabavu, koju e nai na nebrojenim otocima Tihog oceana, govorio im je o potpunoj sigurnosti i neogranienoj slobodi, a osobito o slastima podneblja, o obilju dobre hrane i o razbludnoj ljepoti ena. Dotada jo nisu bili nita konano odluili, no mjeanevi opisi tako su uzbudili matu mornara, da je bilo veoma vjerojatno, da e konano prihvatiti njegove prijedloge. Nakon gotovo jednoga sata otila su i ta trojica. itav dan nije nitko vie doao. August je mirno leao do noi. Tada je odvezao konop i skinuo okove, te se poeo spremati. U jednom od leaja naao je bocu. Napunio ju je vodom iz vra, to mu gaje ostavio Peters, a u depove je spremio hladne krumpire. Veoma se obradovao, kad je naao svjetiljku s malim

komadiem votane svijee. Mogao ju je i upaliti, jer je u depu imao kutiju fosfornih ibica. Kad se sasvim smrailo, provukao se kroz rupu u pregradi. Prije toga je, opreza radi, namjestio postelj inu na svojem leaju tako, da se inilo, da na leaju spava ovjek. Provukavi se, objesio je, kao i prije, svoj haljetak na depni noi, da sakrije otvor. (To je lako bilo uiniti, jer izvaeni komad daske nije bio ponovno umetnuo.) Sad je bio kod glavnog otvora u palubi, te je nastavio put izmeu gornje palube i baava za ulje prema glavnom otvoru za ukrcavanje. Tu je upalio svijeu. Tapajui tekom mukom kroz nakrcani prostor, spustio se u spremite. Naskoro ga uznemiri nepodnoljivi smrad i zaguljivi zrak. Poeo se bojati, da u zatoenju nisam mogao ostati iv, udiui tako zaguljivi zrak. Nekoliko puta zazvao me je imenom, no ja mu se nisam odazivao, pa mu se inilo, daje njegova bojazan opravdana. Jedrenjak se snano lj u- ljao. Zbog buke August nije mogao uti slabi zvuk mojega disanja ili hrkanja. On otvori svjetiljku i digne je, to je mogao vie, da bih ja, ako sam iv, mogao opaziti svijetlo i znati, da se pribliuje pomo. Meutim, od mene ni glasa. Bio je uvjeren, daje njegova pretpostavka o mojoj smrti tona. Vie nije sumnjao u istinitost svoje slutnje, ali se ipak i dalje probijao prema krinji. Nekoliko puta morao je sebi probijati put. Napokon je ustanovio, daje prolaz sasvim zakren, i da ne moe doi do cilja. Bacio se sav oajan na ropotariju i zaplakao kao dij e- te. Tada je zauo tresak boce, koju sam bacio o pod. Taj sluaj bio je doista sretan. Bila je to naoko sitnica, no o tome je ovisila moja sudbina. To mi August, dodue, nije odmah rekao. Stidio se svoje slabosti i neodlunosti, no kasnije mi je sve iskreno priznao. Ustanovivi, da ne moe svladati zapreke, odluio je da odustane i da se odmah vrati u pramnicu. Ne treba ga ipak osuditi prije, nego to uzmemo u obzir sve one mune okolnosti. No je brzo prolazila, i njegova odsutnost iz pramnice mogla je biti otkrivena. To bi se i dogodilo, kad se ne bi do zore vratio na svoj leaj. Njegova je svijea izgarala u svjetiljci, i bilo bi veoma teko u tami pronai put do otvora. Treba dopustiti i to, daje imao razloga da vjeruje da sam mrtav, i da mi ne bi nita koristilo ni daje stigao do krinje, a sam bi se bez razloga izvrgnuo mnogim opasnostima. On me je dozivao nekoliko puta, a ja nisam odgovarao. Bio sam jedanaest dana i noi zatvoren s ono malo vode, koliko je sadravao vr, to mi gaje bio ostavio. Tu zalihu u poetku zatoenja vjerojatno nisam tedio, jer sam oekivao brzo osloboenje. Njemu koji je doao izvana, zrak se u spremitu inio otrovnijim i nepodnoljivijim, nego meni, kad sam se nastanio u krinji. (Tada je otvor za krcanje bio vie mjeseci neprestano

otvoren.) Tome treba dodati i prizore krvoprolia i strave, to ih je doivio moj prijatelj, pa njegovo zatoenje, oskudicu i smrtnu opasnost, kojoj je jedva izmakao. Sve te okolnosti svladale bi mnogu odvanost - i italac e, kao i ja, gledati na njegovo dranje prije s osjeajem alosti, nego s osjeajem srdbe. August je jasno uo tresak boce, no nije bio sasvim siguran, da li zvuk dolazi od skrovi- ta. Ipak je i sama sumnja bila dovoljna da ga potakne na ustrajnost. On se po tovaru popeo gotovo do stropa. Uhvativi trenutak zatija, pozvao me imenom, to je mogao glasnije, ne marei, da bi ga tko od posade mogao uti. Znamo, da je njegov glas dopro tom prilikom do mene, no ja sam bio tako uzbuen, da se nisam mogao odazvati. Sada je bio sasvim uvjeren, da je njegova najgora bojazan opravdana. Spustio se s tovara namjeravajui da se odmah vrati u pramnicu. U urbi je prevrnuo neke male krinje, i ja sam, kao to je poznato, uo taj tro- pot. On je bio ve prilino odmakao, kad ga opet zaustavi pad noa. Odmah se opet popeo na tovar, te me u trenutku zatija ponovo zovnuo. Ovaj put mi je uspjelo da se odazovem. Bio je presretan, to me je naao iva, pa je odluio da svlada svaku potekou i opasnost, da doe do mene. Iskopao se, to je mogao bre, iz one zbrke starei, kojom je bio okruen, probio se do nekog otvora, i napokon je, tekom mukom, sav iscrpljen, stigao do krinje.

VI
August mi je tu, kraj krinje, ispripovjedio glavne dijelove svojih doivljaja, a kasnije ih upotpunio svim potankostima. On se bojao, da e opaziti, da ga nema, a ja sam eljno ekao, da odem s tog prokletog mjesta, gdje sam bio zatoen. Odluili smo, da odmah poemo do rupe u pregradi, gdje u ja ostati, a on e se povui, da izvidi prilike. Nijedan se od nas nije mogao pomitiri s milju, da ostavimo Tigra u krinju, no nismo znali, to da uinimo. Sada se inilo, da je pas sasvim miran. Ni um njegova disanja nismo mogli razabrati, kad smo prislonili uho na krinju. Drao sam, da je uginuo, pa sam odluio otvoriti vrata na krinji. Pas je leao ispruen, ali ipak jo iv. Nismo smjeli gubiti vrijeme, a ipak nisam mogao ostaviti ivotinju, koja mi je dvaput spasila ivot. Nisam mogao da je ne pokuam spasiti. Stoga smo, uz velike potekoe i napor, ponijeli Tigra sa sobom. August se neko vrijeme penjao preko zapreka s tekim psom u naruju, to ja zbog svoje slabosti, nikako ne bih mogao izvriti. Napokon smo stigli do rupe. August se provukao, a Tigra sam ugurao za njim. U kabini je bilo sve u redu, pa smo zahvalili bogu, to smo se spasili iz neposredne opasnosti. Zakljuili smo, da ja za sada ostanem u blizini rupe, s druge strane pregrade, a moj drug da mi kroz rupu daje dio svojega dnevnog obroka hrane. U novom skrovitu moi u udisati znatno istiji zrak. Da budu jasnija neka mjesta u ovom izvjetaju, gdje sam govorio o tovaru jedrenjaka, mjesta, koja bi se mogla initi nejasna itaocu, koji moda jo nije vidio pravi i propisni smj e- taj tovara, moram rei, da je kapetan Barnard zanemario svoju najvaniju dunost na Gram- pusu, tj. nije pokazao onu pomnju i iskustvo pomoraca, koje je potrebno u njegovoj pogibeljnoj dunosti. Mnogi nesretni sluajevi, pa i nesree, koje sam sam iskusio, dogodile su se zbog nemara ili neznanja. Obalni brodovi, koji esto u urbi krcaju tovar, obino stradaju ba zbog toga, to se premalo pozornosti poklanja tovarnom prostoru. Glavno je kod kranja, da se, ni roba, ni mrtvi tovar, ni pri najjaem ljuljanju broda, ne mie. Prema tome treba poklanjati veliku panju ne samo tovaru sipane robe, ve i ostale robe, bio to puni ili samo djelomini tovar. Tovar se krca veinom pomou vitla. Tako se duhan ili brano pri krcanju tako tlai vitlom u tovarni prostor, da su bave kod iskrcavanja sasvim splotene, te je potrebno neko vrijeme dok opet dobiju svoj pravi oblik. Tlaenje se vri uglavnom zato, da se dobije vie mjesta u tovarnom prostoru, jer pri punom tovaru robe, kakva je brano ili duhan, ne moe biti nikakve opasnosti pomicanja, barem ne takvog, koje bi zadalo neprilike. Ima dodue primjera, gdje je taj

nain tlaenja donio veoma jadne posljedice, koje su sasvim razliite od opasnosti pomicanja tovara. Tako moe, primjerice, tovar pamuka, koji je vrsto stlaen, pod odreenim uvjetima, koji su dobro poznati, dovesti, pri rastezanju robe, do rasprsnua broda na moru. Nema sumnje, da bi se isto moglo dogoditi i kod duhana pri vrenju, kad izmeu oblina bava, ne bi bilo praznina. Ako je tovarni prostor samo djelomino ispunjen, opasnost prijeti uglavnom od pomicanja tovara, pa treba uvijek poduzeti mjere protiv takve nezgode. Samo oni, koji su se namjerili na snaan vjetar, ili su iskusili vladanje broda u iznenadnom zatiju, mogu sebi zamisliti silnu snagu valova i posljedice stranoga zamaha svih neprivrenih predmeta u brodu. Potreban je, dakle, oprez pri ukrcavanju robe, kad je oito, da e tovar samo djelomice ispuniti tovarni prostor. Brod (osobito brod s malim glavnim jedrom), koji nema propisano graene lukove, vjetar esto baca na bokove. To se dogaa prosjeno svakih petnaest ili dvadeset asaka, no posljedice nisu ozbiljne, ako je tovar uredno ukrcan. Ako to nije uinjeno kako treba, sav e se tovar pri prvom jaem nagibu na bok prevrnuti na onu stranu broda, koja lei blie vodi. Brod e tako izgubiti ravnoteu, pa e se za nekoliko asaka napuniti vodom i potonuti. Nije pretjerano, ako kaemo, da je pomicanje ukrcane robe ili mrtva tovara, u najmanje polovici sluajeva, razlog, to su brodovi, kraj jakoga vjetra na moru, pretrpjeli brodolom. Kad je tovarni prostor samo djelomice nakrcan robom, treba ukrcane predmete vrsto stlaiti i pokriti ih slojem debelih dasaka. Na te daske treba staviti vrste motke, koje dosiu do stropa, da bi tako bio svaki komad tovara uvren na svom mjestu. Kod tovarenja ita ili sline robe potrebne su i druge mjere opreza. Tovarni prostor, koji je pri izlasku iz luke sasvim ispunjen itom, bit e pri dolasku broda na odredite jedva do tri etvrtine pun, a ipak e tovar, kad ga primalac izmjeri buel po buel, u znatnoj mjeri premaiti poslanu koliinu (radi bubrenja ita). Uzrok je tome, slijeganje za vrijeme plovidbe. to je vrijeme burnije, to je slijeganje jae. Ako je ito slobodno ukrcano u brod, prouzroit e veoma pogibeljne nezgode, premda je osigurano daskama i motkama, jer je ito na dugom putovanju sklono snanom pomicanju. Da se to sprijei, treba prije izlaska iz luke primijeniti sve mj ere opreza, kako bi se tovar to bolje ustalio. Izmeu mnogih naina, da se to postigne, treba spomenuti zabijanje klinova u tovar ita. I kad je sve to poduzeto, i kad je poklonjena neobina panja osiguranju daskama, nijedan se pomorac ne e osjeati sasvim siguran, ako ima ukrcano ito, a jo manje, ako je tovarni prostor samo

djelomino ispunjen. Stotine naih obalnih brodova, a vjerojatno i mnogo vie brodova u evropskim lukama, svakog dana isplove nepotpuno ispunjeni, pa i s veoma opasnim tovarom, a da nisu poduzete nikakve mjere opreza. udo je, to nema jo i vie nesretnih sluajeva. Znam da se, zbog nemarnosti kapetana Joela Ricea na kuni Krijesnica, dogodio saaljenja vrijedan sluaj, kad je ta kuna godine 1835. plovila iz Richmonda u Virginiji u Madeira s tovarom kukuruza. Kapetan je mnogo puta plovio, a da mu se nije dogodila nikakva ozbiljna nezgoda, premda uope nije obiavao poklanjati vie panje svojem tovara, nego to je najnunije. Nikad prije nije plovio s tovarom ita, pa je slobodno ukrcao kukuruz i napunio jedva polovicu broda. Na poetku putovanja puhao je samo laki povjetarac, no kad je bio udaljen od Madeire jedan dan plovidbe, zahvati ga snaan vjetar sa sjevera- sjeveroistoka. kuna je plovila sa samim dvostruko skraenim glavnim jedrom i nije zagrabila ni kapljice vode. Pred no je vjetar nekako jenjao. kuna je plovila uz jae ljuljanje nego prije, no jo uvijek sigurno, kad je jaki nagib na bok prevrne na desnu stranu. Zaulo se, kako se kukuruz naglo pomie. Snaga udarca razbila je glavni otvor za krcanje. Brod je potonuo kao sjekira. To se dogodilo u neposrednoj blizini nekog malog brodia iz Madeire, koji je sasvim sigurno plovio na vjetru i koji je primio jednog lana posade kune (jedinoga, koji se spasio). Tovar na Grampusu bio je prilino nespretno ukrcan, ako se uope moe nazvati tovarom ona hrpa baava za ulje i brodskog alata nabacanog bez reda. (Brodovi kitolovci obino su opremljeni eljeznim sudovima za ulje, pa nisam nikad mogao ustanoviti, zato i Grampus nije bio tako opremljen.) Ve sam govorio o stanju tovara u spremitu. Na donjoj palubi bilo je za me dosta mjesta (to sam ustanovio) izmeu baava za ulje. Oko glavnog otvora za krca- nje bio je ostavljen slobodan prostor. Bilo je i drugih slobodnih mjesta izmeu tovara. Blizu rupe, to ju je August izrezao u pregradi, bilo je dovoljno mjesta za veliku bavu, i ja sam se tu udobno smjestio. Kad je moj prijatelj uao u svoju prostoriju i namjestio okove i konop, bio je ve bijeli dan. Doista, jedva smo stigli na vrijeme. Tek to je August sve uredio, doe k njemu porunik s Dirkom Petersom i kuharom. Neko su vrijeme govorili o onom brodu, koji plovi od Kapverdskih otoka. inilo se, da ga nestrpljivo oekuju. Napokon kuhar pristupi Augustovu leaju i sjedne na uzglavlje. Ja sam iz svojega skrovita mogao sve vidjeti i uti, jer izrezani komad daske nije bio namjeten u otvor. Sa strahom sam oekivao, da e se Crnac nasloniti na haljetak, koji je skrivao otvor. U tom

bi sluaju sve bilo otkriveno, te bismo, nema sumnje, izgubili ivot. Srea nas ipak nije iznevjerila. Kako se brod ljuljao, kuhar se esto doticao haljetka, no nikad se nije tako naslonio, da bi otkrio, to se krije iza haljetka. A rub haljetka bio je tako privren o pregradu, da se rupa ni pri ljuljanju broda nije mogla otkriti. Tigar je sve to vrijeme leao na dnu leaja. inilo se, da se pomalo oporavlja. Vidio sam kako od vremena do vremena otvara oi i duboko die. Nekoliko asaka kasnije odoe porunik i kuhar, ostavivi Dirka Petersa, koji je, im su oni otili, sjeo na mjesto, gdje je malo prije sjedio porunik. Poeo je veoma prijateljski govoriti Augustu, pa smo sada vidjeli, da se, dok su ona dvojica bili prisutni, dobrim dijelom samo pretvarao, da je pijan. Sada je sasvim slobodno odgovarao na pitanje mojega druga. Rekao mu je, da ne sumnja, da je njegov otac spaen, jer je onoga dana prije zalaza sunca bilo najmanje pet jedara na vidiku, i inae ga je tjeio, pa sam se iznenadio i obradovao. Poeo sam se nadati, da bismo uz Petersovu pomo opet mogli zavladati jedrenjakom, pa sam tu misao prvom prilikom spomenuo Augustu. I on je to drao moguim, ali je isticao, da moramo biti veoma oprezni, jer se ini, da je mjeanevo vladanje samo neki samovoljni hir. Doista, teko je bilo rei, da je Peters uvijek pri zdravoj pameti. Sat kasnije Peters ode na palubu i ne vrati se do podneva, kad je Augustu donio obilan obrok usoljene govedine i puding. Kad smo ostali sami, dobio sam i ja svoj dio. Cijeli dan nije nitko vie doao u pramnicu. Navee sam uao u Augustovu prostoriju i slatko spavao do zore, kad me je August probudio, jer je uo neko kome- anje na palubi. Brzo sam se vratio u svoje skrovite. Kad je sasvim svanulo, opazismo, da se Tigar gotovo potpuno oporavio. Nije pokazivao znakove bjesnoe, i veoma je pohlepno popio malo vode, to smo mu dali. Nema sumnje, daje njegovo neobino vladanje bilo posljedica otrovnog zraka u spremitu, a ne znak bjesnoe. Veoma sam se radovao, to smo ga donijeli iz krinje. Bio je 30. lipnja, dakle trinaesti dan, otkako je Grampus isplovio iz Nantucketa. Na dan 2. srpnja doe porunik, pijan kao obino i veoma dobro raspoloen. Pristupio je Augustovu leaju, potreptao ga po pleima i upitao, da li bi se znao vladati kako treba, kad bi ga oslobodio, i hoe li obeati, da vie ne e ulaziti u kabinu. Moj prijatelj je, dakako, obeao. Lupe mu nato prui bocu ruma, to ju je izvadio iz depa svojega kaputa, a zatim mu skinu okove. Obojica su poli na palubu. Gotovo tri sata nisam vidio Augusta, a kad je opet doao, donio je dobre vijesti. Dopustili su mu da se slobodno kree od glavnoga jarbola prema pramcu, i

da, kao i dosada, spava u pramnici. Donio je dobru veeru i dovoljno vode i za me. Jedrenjak je jo krstario oekujui onaj brod s Kapverdskih otoka. Sada su ugledali neko jedro, pa dre, daje to taj brod. Kako se u iduih osam dana nije dogodilo nita vano, ispripovijedat u dogaaje u obliku dnevnika, jer ne bih htio, da budu sasvim isputeni. 3. srpnja. - August je nabavio tri pokrivaa, pa samu svojem skrovitu uredio ugodnu postelju. Cijeli dan nitko nije siao, osim mojega druga. Tigar se smjestio na Augustovu leaju tik uz otvor i spava, kao da se jo nije sasvim oporavio od posljedica svoje bolesti. Pred no je nenadani udarac vjetra zahvatio brod prije nego su mogli skratiti jedro, i brod se gotovo prevrnuo na bok. Vjetar je odmah jenjao, pa nije bilo nikakve tete, osim to se zaderalo prednje vrno jedro. Dirk Peters bio je itav dan veoma ljubazan s Augustom. Upustio se s njim u dugi razgovor 0 Tihom oceanu i o otocima, to ih je bio pohodio u tom dijelu svijeta. Pitao ga je, ne bi li i on htio poi s pobunjenicima na istraivako i zabavno putovanje u te krajeve. Rekao je, da se ljudi postepeno priklanjaju porunikovim namjerama. August je drao, da je najbolje rei, da bi mu bilo drago, kad bi mogao sudjelovati u takvoj pustolovini, jer ionako ne zna, to bi radio, Ida je sve bolje od gusarskoga ivota. 4. srpnja. - Brod, koji su bili opazili, bio je mali jedrenjak iz Liverpoola, pa su ga pustili u miru. August je proveo vei dio vremena na palubi, kako bi to vie saznao o namjerama pobunjenika. Oni su se esto i estoko svaali, te su jednom prilikom, u svai, bacili u more harpuna- ra Jima Bonnera. Porunikova stranka je prevladala. Jin Bonner je pripadao kuharovoj drubi, kao i Peters. 5. srpnja. - Nekako u zoru zapuhao je otar vjetar sa zapada, koji se u podne pretvorio u buru, pa je jedrenjak mogao ploviti samo s letnim i prednjim jedrom. Pri skraivanju prednjega vrnog jedra pao je u more mornar Simms, koji je takoer pripadao kuharovoj drubi. Bio je veoma pijan, pa se utopio. Nitko ga nije ni pokuavao spasiti. Sad je ostalo na brodu trinaest ljudi:

Dirk Peters, crni kuhar Seymour, Jones, Greely, Hartman Rogers i Willam Allen - svi pristae kuharove stranke, pa porunik, ije ime nisam nikada saznao, i njegovi pristae: Absalom Hicks, Wilson, John Hunt i Richard Parker, a na koncu Augustija. 6. srpnja. - Bura je bjesnila itav dan. Puhala je snanim za masima, uz kiu. Jedrenjak je nagrabio dosta vode kroz pukotine, pa je jedna sisaljka neprekidno radila. I August je morao pomagati. Upravo u sumrak proe tik uz nas neki veliki brod, a mi ga nismo opazili, dok se nije primakao na dohvat glasa. Pobunjenici su drali, daje to brod, koji su oekivali. Porunik stane dozivati, no odgovor je utonuo u tutnjavi bure. Oko jedanaest neki se val survao na sredinu palube, te je otplavio dobar dio ograde s lijeve strane broda, a uinio je i neto malo tete. Prema jutru je vjetar jenjao. Kad je izlazilo sunce, puhao je samo jo slab vjetar. 7. srpnja. - Na slabo natovareni jedrenjak cijeli se dan strano ljuljao na golemim valovima, pa sam u svojem skrovitu jasno uo, kako se mnogi predmeti u spremitu kotrljaju. Prilino sam patio od morske bolesti. Peters je toga dana mnogo razgovarao s Augustom. Rekao mu je, da su dvojica od njegove drube, Greelly i Allen, preli na porunikovu strani, jer su od luili da budu gusari. Pitao je Augusta za neke stvari, koje August tada nije tono razumio. Naveer je jedrenjak poeo pro putati vodu, no tome nije bilo pomoi, jer je voda ulazila u brod kroz pukotine kod jakog nagibanja. Razderali su jedno jed ro i njime zaepili rupe ispod lukova, pa je tako voda slabije ulazila. 8. srpnja. - Pri izlazu sunca zapuhao je lagani vjetri s istoka. Porunik je okrenuo jedrenjak prema jugozapadu, jer je htio radi svojih gusarskih namjera - stii, na neke otoke Zapadne Indije. Ni Peters ni kuhar nisu se tome usprotivili - barem ne u prisutnosti Augustovoj. Napustili su zamisao, da napadnu onaj brod s Kapverdskih otoka. Sad je voda slabije prodirala u brod, jer je svakih tri etvrt sata radila sisaljka. Jedro je izvaeno is pod lukova. Toga dana izmijenili smo znakove s dvjema malim kunama. 9. srpnja.

- Lijepo vrijeme. Svi su zaposleni pri popravljanju ograde. Peters je opet dugo razgovarao s Augustom. Govorio je jasnije nego do sada. Rekao je, da ga nita ne moe predobiti za po- runikove namjere, te je, tovie, natuknuo, da namjerava da mu otme jedrenjak. Pitao je mojega prijatelja, moe li u tom sluaju raunati na njegovu pomo. August je odgovorio bez oklijevanja: Da. Tada je Peters rekao, da e u toj stvari ispitati miljenje ostalih pripadnika njegove stranke, a zatim je otiao. Ostatak dana August vie nije imao prilike da nasamo razgovara s njime.

VII
10. srpnja. - Izmijenili smo znakove s nekim jedrenjakom iz Ria, koji je plovio u Norfolk. Vrijeme maglovito, s lakim, nestalnim vjetrom s istoka. Danas je umro Hartman Rogers, poto su ga osmoga spopali grevi nakon ae groga. Taj je ovjek pripadao kuharovoj stranci, i Peters se u njega osobito pouzdavao. Peters je rekao Augustu, da dri, da ga je porunik otrovao, i da oekuje, da bi to naskoro moglo zadesiti i njega, ako ne bude oprezan. Sad su ostali samo on, Jones i kuhar - s druge strane bilo ih je pet. Peters je govorio Jonesu o preuzimanju zapovjednitva broda, ali ga je Jones sluao hladno. Peters se stoga bojao da svoju zamisao pouruje, pa kuharu nije nita rekao. Bilo je dobro, to je bio tako mudar, jer je poslije podne kuhar izjavio, da e se pridruiti poruniku. On je zaista i preao na njegovu stranu. Jones se meutim posvadio s Petersom, te je natuknuo, da e obavijestiti porunika o pripremanju pobune. Sad je bilo jasno, da ne valja gubiti vrijeme. Peters je rekao, da e pod svaku cijenu pokuati da preuzme vlast na brodu, ako je August pripravan da mu pomogne. Moj gaje prijatelj odmah uvjerio u svojoj spremnosti da sudjeluje u takvom pothvatu. Drei da je prilika povoljna, obavijestio ga je o mojoj prisutnosti. Mjeanac se iznenadio, ali se i obradovao, jer se nije pouzdavao u Jonesa, za kojega je ionako drao, da ve pripada porunikovoj stranci. Odmah su sili k meni, i August me pozvao, pa smo se Peters i ja brzo upoznali. Sporazumjeli smo se, da emo prvom zgodnom prilikom pokuati da zauzmemo brod, no da ne emo na dogovor pozvati Jonesa. U sluaju uspjeha odvest emo jedrenjak u prvu luku i predati ga. Peters je, naputen od svoje drube, odustao od namjere, da poe na Tihi ocean - jer se ta pustolovina ne bi mogla izvesti bez posade, a nadao se, da e ga sud rijeiti krivnje zbog ludosti (sveano je uvjeravao, da je u pobuni pomagao u napadaju ludosti), ili e, ako bude proglaen krivim, biti pomilovan Augustovim i mojim posredovanjem. Nae dogovaranj e prekinuo je uzvik: Svi k jedrima, pa su Peters i August potrali na palubu. Kao obino, gotovo sva je posada bila pijana, i prije nego su dospjeli skratiti jedra, jak udarac vjetra prevrne jedrenjak na bok. Brod se ipak nekako uspravi, ali je zagrabio mnogo vode. Tek to je bio upostavljen red, novi udarac vjetra zahvati brod, pa za njim jo jedan, no nije poinio nikakve tete. To je dalo nasluivati buru, koja se doista naskoro pojavi, bjesnei sa sjevera i zapada. Brod je bio osiguran, kako se

najbolje moglo. Plovili smo samo sa skraenim prednjim jedrom. Kad je pala no, vjetar je estoko puhao, a more se jo vie uzburkalo. Tada doe Peters s Augustom u pramnicu. Nastavili smo vijeanje. Sloili smo se, da ne bi moglo biti bolje prilike, da ostvarimo svoju namjeru, jer se u ovom asu nitko ne nada napadaju. Kako je brod siguran, ne e trebati nikakva upravljanja, dok se vrijeme opet ne popravi, pa ako na pokuaj uspije, moi emo osloboditi jednoga ili dvojicu od posade, da nam pomogne da dovedemo brod u luku. Glavna je potekoa u velikom nerazmjeru naih snaga. Protiv nas trojice u kabini su devetorica. I sve oruje je u njihovim rukama, osim Petersovih dviju malih pitolja i dugog mornarskog noa, to ga je on uvijek nosio za paom. Prema nekim znacima - primjerice, nijedna sjekira ni klin nisu bili na uobiajenim mjestima - poeli smo se bojati, da je porunik neto posumnjao, barem to se tie Petersa, pa ne e propustiti zgodnu priliku, da ga se rijei. Bilo je, dakako, jasno, da se ne smijemo prenagliti. I nadmo je bila prevelika a da bismo ita poduzeli bez najveeg opreza. Peters je predloio, da e on poi na palubu i upustiti se u razgovor sa straom (Allenom), pa e ga, im mu se prui prilika, bez buke baciti u more. Tada emo August i ja doi na palubu i nastojati da se opskrbimo bilo kakvim orujem, a zatim emo zajedno navaliti i zauzeti stepenice prema kabini, prije nego bude pruen ikakav otpor. Ja sam se tome usprotivio, jer nisam vjerovao, da bi porunik (koji je bio praznovjeran ali lukav momak) dopustio, da tako lako bude uhvaen. Sama injenica, da je na palubi straa, bila je dovoljan dokaz, da je on oprezan - jer nije obiaj, osim na brodovima, gdje vlada stroga stega, da za vrijeme bure, kad brod plovi sa skraenim jedrom, stoji na palubi straa. Kako veina italaca nikada nije bila na moru, bit e dobro, da opiem brod u ovakvoj prilici. Skraivanje jedra je mjera, koja slui u razliite svrhe i na razliite naine. Kod povoljnog vremena ona se esto primjenjuje, da se brod zaustavi, da poeka drugi brod ili slino. Ako brod plovi punim jedrima, taj se manevar obino izvodi tako, da se dio jedra okrene, da ih straga zahvati vjetar, i tada se brod zaustavlja, kad vjetar udara sprijeda i kad je preestok, a da bi se mogla upotrebiti jedra, bez opasnosti da brod bude prevrnut. Brod se katkada zaustavlja i onda, kad je vjetar povoljan, ali je more previe uzburkano, pa ne moe ploviti. Ako brod plovi pred vjetrom po veoma uzburkanom moru, nastaje obino dosta tete, jer se voda prelije preko krme, a esto i zbog toga, to pra- mac duboko uroni. U takvu se sluaju rijetko kada primjenjuje ta mjera, osim u nudi. Ako brod proputa vodu, uope se ne zaustavlja, pa bilo more i veoma uzburkano, jer bi more pri

snanom otporu jo vie proirilo pukotine. To se ne dogaa, kad brod plovi s vjetrom. Osim toga treba esto prepustiti brod vjetru, i to kad je vjetar tako estok, da bi na komade razderao jedro, koje je namjeteno radi zaustavljanja broda, ili kad je zbog drugih razloga nemogue izvriti taj manevar. U buri se brod zaustavlja na razliite naine, ve prema njegovoj grai. Neke je brodove najbolje zaustavljati prednjim jedrom, i to je jedro, koje se zato najee upotrebljava. Veliki brodovi s pravokutnim jedrima imaju za to posebna jedra, koja su nazvana jedra za buru, no katkada se upotrebljava sama preka - katkada preka i prednje jedro, ili dvostruko skraeno prednje jedro a nerijetko i krmeno jedro. Cesto prednje vrno jedro bolje slui svrsi, nego jedro druge koje vrste. Grampus se zaustavljao skraenim prednjim jedrom. Kad se eli zaustaviti brod, treba ga tako okrenuti pod vjetar, da se jedro napuni, to jest da se okrene poprijeko s obzirom na smjer broda. Kad je to uinjeno, pramac se za nekoliko stupnjeva odmakne od smjera vjetra. Brod dobiva tada udarce valova s one strane pramca, koja je sada okrenuta prema vjetru. U tom e poloaju dobar brod izdrati veoma jaku buru, a da ne zgrabi ni kapljicu vode, i posada nema vie nikakva posla oko broda. Kota krmila obino se privrsti, no to je sasvim nepotrebno (osim da se ublai tropot udaraca), jer krmilo nema nikakva utjecaja, kad je brod zaustavljen. Ipak je bolje ostaviti krmilo slobodno, nego vrsto privezano, jer se moe dogoditi, da ga otkinu valovi, ako se ne moe slobodno micati. Tako dugo dok jedro izdri, dobro graeni brod ostat e u svojem poloaju i prebrodit e svaki val, kao da je neki razumni i ivi stvor. No ako snaan vjetar razdere jedro (to moe uiniti samo pravi orkan), opasnost je neposredna. Brod se okrene od vjetra, valovi zahvate bokove, i brod je preputen na milost moru. U tom je sluaju jedini spas, da brod' okrenemo uz vjetar i da ga pustimo, dok se ne namjesti drugo jedro. Ima brodova, koje je nemogue zaustaviti, no ti brodovi nisu sposobni za plovidbu po moru. Vratimo se svojoj prii. Porunik nije nikada obiavao postavljati strau na palubi, dok je brod bio izvrgnut buri. Ta nas je injenica, povezana s nestankom sjekira i klinova, sasvim uvjerila, daje posada na oprezu i daje ne bismo mogli iznenaditi, kako je predlagao Peters. Ipak je trebalo uiniti neto, i to to prije, jer nije bilo sumnje, da e Petersu, ako su ve posumnjali u njega, zakrenuti vratom prvom prilikom, a to e zacijelo biti, im se bura stia.

August je rekao, da bi bilo dobro, kad bi Peters, pod bilo kojom izlikom, maknuo onaj eljezni lanac s otvora u podu kabine. Tada bismo neopaeno mogli izvriti napadaj iz spremita. Nakon kraeg razmiljanja uvjerili smo se, daje to nemogue, jer se brod previe ljulja. Napokon se dosjetih, da bismo se mogli okoristiti praznovjernim strahom i neistom savjeu porunikovom. Poznato je, da je toga jutra umro jedan lan posade, Hartman Rogers, kojega su prije dva dana, nakon ae pirita, pomijeanog s vodom, spopali grevi. Peters je bio uvjeren, da ga je otrovao porunik. Rekao je, da za to ima nepobitnih dokaza, ali nam ih nije htio odati - tome je zacijelo bio uzrokom njegov neobini znaaj. Bez obzira na to, imao on vie razloga nego mi da sumnja ili ne, mi smo se sloili s njim i odluili se na djelo. Rogers je umro u estokim grevima oko jedanaest prije podne. Njegovo tijelo bilo je ve nekoliko asaka nakon smrti strasnije i gnusnije od svega, to sam ikada vidio. Trbuh mu je bio silno nadut, kao kod utopljenika, koji je vie sedmica leao pod vodom. Ruke su mu bile u jednakom stanju, a lice je bilo zgreno, nabrano i bijelo poput krede, sa dvije ili tri krupne crvene mrlje kao od vrbanca. Jedna od tih mrlja rairila se preko lica, i sasvim mu pokrila jedno oko - poput vrpce od crvena baruna. Tijelo su o podne donijeli u tom stranom stanju iz kabine, da ga bace u more. Kad ga je porunik ugledao (tada ga je vidio prvi put), odredio je - moda zbog grinje savjesti ili pod dojmom toga stranog prizora - da se tijelo uije u mreu, te je dopustio obred, koji je uobiajen kod pokopa na moru. Izdavi tu zapovijed, otiao je u kabinu, kao da vie ne eli vidjeti svoju rtvu. Dok su se vrile pripreme za pokop, dignula se estoka bura, pa su privremeno odustali od pokopa. Tijelo je, preputeno samo sebi, otplavljeno u lijeb s lijeve strane palube, gdje je i sada jo lealo i koprcalo se pri estokom nagibanju jedrenjaka. Dogovorivi se o svemu, dali smo se na posao, to smo mogli bre. Peters je otiao na palubu. Ondje mu je - kako je i pretpostavljao - odmah priao Allen, koji je, ini se, bio na strai vie radi motrenja pramnice, nego radi iega drugog. Sudbina toga lupea bila je brzo i tiho odluena. Peters mu se nehajno pribliio, kao da mu eli neto rei, uhvatio ga za grkljan i bacio preko ograde, prije negoli je lupe dospio i kriknuti. Tada nas je Peters pozvao gore. Najprije smo se ogledali za neim, ime bismo se mogli naoruati. Kretali smo se oprezno, jer smo zbog jakog ljuljanja jedva stajali na nogama, i jer je uzburkano more pri svakom uranja- nju pramca preplavljivalo brod. Morali smo uriti - porunik je svakog asa mogao

izdati zapovijed da prorade sisaljke, jer se jedrenjak brzo punio vodom. Traei neko vrijeme, pronali smo samo dvije ruke od sisaljke - jednu je uzeo August, a drugu ja. Naoruavi se njima, skinuli smo s mrtvaca koulju, a zatim smo bacili leinu u more. Peters i ja sili smo u pramnicu, a August je ostao na strai na palubi, tono tamo, gdje je prije stajao Allen. August je stajao leima okrenut prema stepenicama kabine, kako bi svaki od porunikove drube, koji bi iziao iz kabine, mislio, da je to njihova straa. im smo sili, poeo sam se preodijevati, da bih prikazao Rogersovu leinu. Tu mi je uvelike pomogla koulja, to smo je svukli s mrtvaeva tijela, jer je bila osobita kroja i oblika, pa ju je bilo lako raspoznati. Bijae to neka vrst haljetka, to ga je pokojnik nosio preko svojeg odijela. Koulja je bila saivena od modrog pletenog tkiva sa irokim bijelim poprenim prugama. Kad sam je navukao na se, nainio sam sebi lani trbuh, kako bih to bolje mogao oponaati strahovitu iznakaenost nadute leine. To sam postigao tako, da sam pod koulju natrpao neto posteljine. Tada sam iznakazio i ruke, navukavi na njih par bijelih vunenih rukavica bez prstiju i ispunivi ih svakakvim krpama. Peters mije uredio lice. Najprije gaje dobro natrljao kredom, a zatim ga je, zarezavi se u prst, zamrljao krvlju. Nismo zaboravili ni onu prugu preko oka, koja je inila lice jo strasnijim.

VIII
Kad sam se pogledao u komadiu ogledala, koje je visjelo u kabini, i jo pri blijedom svijetlu mutne svjetiljke, moj mi je lik dozvao u sjeanje strahovitu stvarnost, koju sam predstavljao, pa me spopala tolika strava, da sam jedva ostao pri odluci, da odigram svoju ulogu. Ipak nisam smio odustati, pa smo se Peters i ja vratili na palubu. Nali smo sve u redu, i sva trojica, drei se ograde, oduljali smo se do ulaza u kabinu. Vrata su bila samo pritvorena, a na gornjoj stepenici bila je podmetnuta drvena klada, da se vrata ne zatvore. Bijae to mjera opreza, da ih ne bi tkogod izvana iznenada zatvorio. Nije nam bilo teko da pregledamo unutranjost kabine kroz otvor kraj stoera vrata. Sad smo se uvjerili, da je bilo veoma dobro, to nismo pokuali da ih nenadano napadnemo, jer su oito bili na oprezu. Samo je jedan ovjek spavao, a i on je leao na podnoju stepenica, s muke- tom na dohvat. Ostali su sjedili na strunjaama, to su ih uzeli s leaja i bacili na pod. Ozbiljno su razgovarali. Dva prazna vra i razbacane velike limene ae svjedoile su, da su obilno pili, no ipak nisu bili pijani kao obino. Svi su imali noeve, jedan ili dvojica i pitolje, a najednom leaju lealo im je na dohvat prilino mnogo muketa. Neko vrijeme prislukivali smo njihov razgovor i razmiljali, to da radimo, jer dosad nismo zakljuili nita odreeno, osim da emo pokuati, kad bude vrijeme za napadaj, da sprij e- imo njihov otpor pojavom Rogersa. Raspravljali su o svojim gusarskim namjerama, te je, koliko smo uli, bilo oito, da se ele udruiti s posadom kune Homet, i, ako bude mogue, zaposjesti kunu radi nekog veeg pothvata. Pojedinosti o tome nismo ipak mogli razumjeti. Jedan od njih rekao je'neto o Petersu, a porunik mu je odgovorio tako tiho, da nismo nita razumjeli. Zatim je dodao glasnije, da ne moe razumjeti, to se toliko zadrava u pramnici s kapetanovim deranom, i da misli, da ih obojicu treba to prije baciti u more. Na to nije nitko nita odgovorio, no mogli smo opaziti, daje cijela druba zadovoljno primila taj prijedlog, osobito Jones. Ja sam bio veoma uzbuen, videi, da se ni August ni Peters ne mogu odluiti, da se neto uradi. Stoga sam odluio, da u svoj ivot prodati to skuplje i da ne u dopustiti da me svlada strah. Strahovita tutnjava vjetra u oputi i pljuskanje mora preko palube prijeilo nam je da ujemo to su govorili. Za vrijeme trenutnoga zatija jasno smo uli, kako je porunik rekao jednome od ljudi, neka ode u

pramnicu i kae onim prokletim klipanima, da dou u kabinu, gdje e mu biti na oku, jer ne eli nikakvih tajni na jedrenjaku. Sreom se brod u tren tako estoko zaljuljao, da se ta zapovijed nije mogla odmah izvriti. Kuhar je ustao sa strunjae, da ode po nas, kad ga strahoviti trzaj broda - mislio sam, da e nam se slomiti jarboli - baci naglavce, i on udari o vrata s lijeve strane kabine. Vrata se razbie, i nastade zbrka. Sreom nitko od nas nije stradao, pa smo imali vremena, da se pourimo do pramnice, i u brzini, prije nego je stigao glasnik ili, bolje, prije nego je pomolio glavu iz kabine (jer uope nije iziao na palubu), odluismo, to emo poduzeti. Kuhar nije ni opazio, da nema Aliena, pa je zaurlao, ponovivi porunikovu zapovijed. Peters je izmijenjenim glasom viknuo gromko Ay, ay, a kuhar je odmah siao, ne pokazavi ni najmanje sumnje. Sad su moja dva druga hrabro pola u kabinu. Peters je za sobom pritvorio vrata onako, kako su i prije bila pritvorena. Porunik ih je doekao hinjenom srdanou. Augustu je rekao, da moe stanovati u kabini i da ga primaju u svoje drutvo, jer se u posljednje vrijeme tako dobro vladao. Tada mu do polovice napuni au rumom i prui mu je, daje ispije. Ja sam sve to gledao i sluao, jer sam poao za svojim prijateljima do kabine, im su zatvorili, vrata, i zauzeo svoje staro mjesto na promatralitu. Sa sobom sam donio obje ruke od sisaljki. Jednu sam sakrio nedaleko ulaza u kabinu, kako bi mi u sluaju nude bila pri ruci. Zgodno sam se namjestio, kako bih mogao dobro vidjeti to se unutra dogaa. Pritom sam nastojao umiriti ivce, kako bih, kad mi Peters dadne ugovoreni znak, siao meu pobunjenike kako treba. Peters je uspjeno skrenuo razgovor na krvave prizore prilikom pobune, te je pomalo naveo ljude, da priaju tisue praznovjernih pria, koje su tako uobiajene meu pomorcima. Nisam mogao uti, to se sve govorilo, no jasno sam vidio uinak razgovora na licima prisutnih. Porunik je bio veoma uzbuen. Kad je netko spomenuo strahoviti izgled Ro- gersove leine, inilo mi se, da e se porunik onesvijestiti. Tada gaje Peters upitao, ne misli li, da bi bilo bolje, kad bi leinu odmah bacili u more, jer je strano gledati, kako se koprca u lijebu. Nato je lupe poeo hvatati dah. Polagano je pogledao svoje drugove, kao da ih zaklinje, da tko od njih izvri taj zadatak. Nitko se ni ne maknu. Bilo je jasno, da je sva druba do krajnosti uzbuena. Tada mi Peters da znak. Odmah irom otvorih vrata kabine i poeh silaziti ne progovorivi ni rijei, te stadoh usred drube. Lako je razumjeti snaan dojam, to ga je izazvala ta nenadana pojava, ako se uzmu u obzir sve okolnosti. U slinim sluajevima obino gledalac moe ipak malo posumnjati u stvarnost pojave. Ostaje neto nade,

premda slabe, da je to samo varka, i da pojava uistinu nije neki gost iz svijeta sjena. Nije pretjerano, ako kaemo, da gotovo u svakom takvom sluaju ipak ostane neto sumnje, i da je razlog strave, vie neka slutnja, da bi pojava mogla biti stvarnost, nego nepokolebljivo vjerovanje u njezinu stvarnost. U ovom sluaju, kao to emo odmah vidjeti, nije u glavama pobunjenika bilo ni traga sumnji. Svi su povjerovali, daje strana leina Rogersova doista oivjela, ili daje to barem njegov duh. Osamljenost jedrenjaka i nemogunost, da mu se pri toj buri tko priblii, sveli su mogunost neke varke u tako uske i odreene granice, da su pobunjenici drali, da bi morali opaziti svaku takvu mogunost. Bili su na moru ve dvadeset i etiri dana, a da nisu s nikakvim brodom imali druge veze osim dozivanja. I sva je posada - barem svi ljudi, za koje su znali, da su na brodu - bila sakupljena u kabini, osim straara Aliena. Njegov golemi stas (bio je visok est stopa i est palaca) svi su veoma dobro poznavali, pa nitko nije mogao ni pomisliti, da je ta pojava on. Tome treba dodati tjeskobu zbog bure, pa razgovor, to ga je poeo Peters, zatim snaan dojam, to ga je ujutro kod njih ostavila leina, pa moje izvrsno predstavljanje i nemirno svijetlo iz mutne svjetiljke, u kojem su me ugledali, i koje je na mene padalo i na mahove. Nitko se dakle ne e uditi, to je uinak varke bio znatno vei, nego to smo oekivali. Porunik je skoio sa strunjae, na kojoj je leao, i odmah se, ne prozborivi ni slova, sruio mrtav na pod kabine. Pri snanom lj u- ljanju jedrenjaka otkotrljao se u zavjetrinu kao klada. Od preostale sedmorice samo su trojica u poetku zadrali neto prisutnosti duha. Ostala etvorica sjedili su neko vrijeme, kao da su prirasli za pod - bio je to najjadniji prizor straha i oaja koji sam ikada vidio. Otpor su pruili samo kuhar, John Hunt i Richard Parker, no i to je bila slaba i neodluna obrana. Prvu dvojicu Peters je odmah ustrijelio, a ja sam oborio Parkera udarcem ruke za sisaljku po glavi. Meutim, August je pograbio jednu od muketa, koja je leala po podu, i jednom je pobunjeniku, Wilsonu, prostrijelio prsa. Sad su ostala samo trojica. Kad su doli k sebi i vidjeli, da su prevareni, poeli su se boriti veoma odluno i bijesno, pa nas je spasila samo golema snaga Pe- tersovih miia. Ta tri ovjeka bili su Jones, Greely i Absalom Hicks. Jones je bacio Augusta na pod, uboga na nekoliko mjesta u desnu ruku, i bio bi zacijelo brzo svrio s njim (jer se ni Peters ni ja nismo mogli odmah osloboditi naih protivnika), da nije na vrijeme pomogao j e- dan prijatelj, na iju pomo uope nismo raunali. To je bio Tigar. Uz tiho rezanje skoio je u kabinu u najopasnijem trenutku za Augusta, te se bacio na Jonesa i zaas ga pritisnuo o pod.

Moj je prijatelj bio ranjen, pa nam uope nije mogao pomoi, a meni je toliko smetala moja odjea, da sam se jedva micao. Pas nije nikako isputao Jonesovo grlo - a Peters bi bio i suvie jak za preostalu dvojicu, te bi ih se zacijelo brzo rijeio, da je bilo vie prostora i da nije bilo strahovitog nagibanja broda. Tada se doepao jednog od nekoliko tekih stolica, to su leali na podu. Njim je razbio glavu Greelyju, upravo kad je Greely htio da u mene ispali hitac iz mukete, a zatim ga nagib jedrenjaka baci na Hicksa. Zgrabio gaje za grlo svom snagom i odmah ga zadavio. Tako smo za krae vrijeme, nego to smo oekivali, zagospodarili jedrenjakom. Od naih protivnika ostao je na ivotu jedino Richard Parker. Njega sam u poetku napadaja oborio udarcem ruke za sisaljku. Sad je nepomino leao kraj vrata porazbijane kabine, no kad ga je Peters gurnuo nogom, progovorio je i zamolio milost. Bio je malo ozlijeen na glavi, no inae nije bio ranjen, jer se od udaraca odmah onesvijestio. Ustao je, a mi smo mu za svaki sluaj svezali ruke na leima. Pas je mrtav leao nad Jonesom. Kad smo bolje pogledali, ustanovili smo, da je i Jones mrtav. Krv mu je obilno tekla iz duboke rane na grlu, koja je potjecala od otrih zuba ivotinje. Bilo je oko jedan sat ujutro, a vjetar je jo uvijek estoko puhao. Jedrenjak se naporno valjao, vie nego obino, pa je svakako trebalo uiniti neto, da se olaka stanje. Gotovo pri svakom nagibu prema zavjetrini grabio je vodu, koja je za vrijeme nae tunjave pomalo ulazila u kabinu. Budui da sam, kad sam silazio, ostavio otvor za krcanje otvoren, itava ograda s lijeve strane bila je otplavljena. Jednako bijae otplavljena i brodska kuhinja, zajedno s amcem s krme. kripanje i trzanje glavnoga jarbola bilo je upozorenje, da e se naskoro prevrnuti. Da se dobije vie prostora za tovar u stranjem spremitu, donji dio jarbola bio je utvren izmeu gornje i donje palube, (postupak, koji katkada primjenjuju loi graditelji brodova), pa je prij etila neposredna opasnost, da e iskoiti iz uporita. A kao kruna svih naih napora nali smo, zaepivi rupu, nita manje nego sedam stopa vode u brodu. Leine smo ostavili u kabini i odmah se prihvatili posla oko sisaljki. Parkera samo dakako oslobodili, kako bi nam pomogao. Augustu smo povezali ruku, kako smo najbolje mogli, pa je i on radio, koliko je mogao, no bez velike koristi. Ipak smo ustanovili, da moemo sprijeiti jae prodiranje vode, ako jedna sisaljka bude stalno radila. Kako smo bili samo etvorica, bilo nam je teko, no mi smo nastojali da ne klonemo duhom, i

eljno smo oekivali jutro, nadaj ui se, da emo tada moi olakati brod, ako odreemo glavni jarbol. Tako smo proveli napornu no punu briga, a kad je napokon svanuo dan, bura nije jenjala, niti je bilo ikakva znaka, da e prestati. Izvukli smo leine na palubu i bacali ih u more. Zatim smo se dali na posao, da se rijeimo glavnoga jarbola. Izvrili smo potrebne predradnje, i Peters je prerezao jarbol (u kabini smo nali sjekire). Mi smo pazili na potpore i konope. Kad se jedrenjak nagnuo prema zavjetrini, prerezali smo, na zapovijed, konope, i itava je komadina drva s oputom pljusnula u more. Jedrenjak se oslobodio bez ikakve tete. Brod se vie nije tako naprezao kao prije, no na je pokuaj jo uvijek bio veoma opasan. Unato krajnjem naporu jedva smo, uz pomo dviju sisaljki, zadravali navalu vode. Augustova pomo bila je doista neznatna. Da naa nevolja bude jo vea, jedan veliki val udari o bok jedrenjaka i pomakne ga za nekoliko zraka od vjetra. Prije nego je brod mogao da se vrati u svoj poloaj, drugi val ga sa svim prevrne na bok. Tovar u brodu naglo se pomakne prema zavjetrini (on se ve neko vrijeme sasvim po volji pomicao). Ne koliko asaka inilo nam se, da nas nita ne moe spasiti, da emo se prevrnuti. Naskoro smo se ipak malo ispravili. Tovar je jo uvijek ostao s lijeve strane, pa smo tako leali na boku. U tom stanju bio bi beskoristan rad sisaljki, a ionako nismo vie mogli raditi s njima, jer su nam ruke bile sasvim izranjene, od prevelikog napora, i strano su krvarile. Protivno Parkerovu savjetu prerezali smo, tekom mukom, prednji jarbol. Kad je padao u more, odnio je prikosnik, te nam je tako ostao samo trup broda. Radovali smo se, to nam dosada valovi nisu otplovili s palube najvei brodski amac, no ni to veselje nije potrajalo dugo. Kako smo izgubili prednji jarbol, a s njim i prednje jedro, koje je nekako dralo ravnoteu jedrenjaka, poeli su nas preplavljivati valovi, pa je za pet asaka naa paluba bila pometena od pramca do krme. Najvei amac i desna ograda bili su otkinuti, a vitao je bio razbijen u komade. Teko je i zamisliti bjedniji poloaj od naega. O podne se uinilo, kao da e bura jenjati, no grdno smo se razoarali, jer je zatije trajalo samo nekoliko asaka. Bura je opet navalila dvostrukom snagom. Oko etiri sata poslije podne bilo je gotovo nemogue izdrati estinu vjetra, a kad je pala no, izgubio sam svaku nadu, da bi brod mogao izdrati do jutra. Oko ponoi utonuli smo veoma duboko, a voda je dosizala do najdonje palube. Naskoro nam voda odnese krmilo, a more podigne

stranji dio jedrenjaka sasvim iz vode. Brod se tako zatresao, kao da e potonuti. Svi smo drali, da e krmilo izdrati do kraja, jer je bilo neobino vrsto. Du njegove glavne grede bio je niz jakih eljeznih kuka, kao i na krmi. Kroz te kuke bila je provuena veoma debela ipka od kovana eljeza, i tako je krmilo bilo privreno o krmu, visei slobodno na sipki. Strahovita snaga valova, koji su otkinuli krmilo, moe se ocijeniti po tome, to su sve kuke na krmi bile iupane iz tvrda drva, a bile su zabijene sasvim kroz drvo i zavinute s nutarnje strane. Nakon toga estokog udarca jedva smo imali vremena da odahnemo, kad se golemi val srui na palubu i otplavi stepenice, to su vodile prema kabini, i navali u otvor za krcanje, te napuni vodom svaku stopu broda.

IX
Pred no smo se, sreom, sva etvorica vrsto svezali za ostatke vitla i potrbuke se ispruili na palubi. Samo to nas je spasilo od propasti. Od goleme teine valova, koji su nas preplavljivali, bili smo vie ili manje omamljeni, a voda se povukla s nas tek kad smo bili gotovo sasvim iscrpljeni. im sam doao do daha, glasno sam dozvao svoje drugove. Odazvao se samo August: - S nama je svreno. Neka se bog smiluje naim duama! Malo po malo javie se i druga dvojica opominjui nas, da ne gubimo hrabrosti, jer jo uvijek ima nade. Tovar je u jedrenjaku takav, da brod ne moe potonuti, a do jutra e jamano prestati bura. Te su mi rijei ulile novu snagu. Kako se god ini neobino, sasvim sam bio smetnuo s uma, da brod s tovarom praznih baava za ulje ne moe potonuti, a ba sam taj tovar neko vrijeme drao opasnim. Cim je u meni opet oivjela nada, nastojao sam pojaati konop, kojim sam bio privren za ostatak vitla. Opazio sam, da to isto rade i moji drugovi. No je bila veoma tamna, te bi bio uzaludan pokuaj, da opiem strahovite zviduke, tropot i zbrku oko nas. Naa paluba bila je u ravnini s povrinom mora ili, bolje rei, bili smo okrueni visokim zidom pjene, koja se svakoga trenutka prelijevala preko nas. Nije pretjerano rei, da su nae glave u tri aska bile samo jedan tren izvan vode. Leali smo sasvim blizu, no nismo mogli vidjeti jedan drugoga, a nismo vidjeli ni onaj dio jedrenjaka, po kojem smo se kotrljali. Na mahove smo se dozivali, da obnovimo nadu i hrabrost. Augustova slabost izazivala je nae sauee, a kako on svojom ranjenom rukom nije mogao dosta vrsto stegnuti konop, oekivali smo svakog trenutka, da e pasti u more. Ipak mu nismo nikako mogli pomoi. Na sreu, njegovo je mjesto bilo sigurnije od naih. Gornji dio njegova tijela leao je upravo ispod dijela razbijenoga vitla, pa su valovi, valjajui se prema njemu, u znatnoj mjeri gubili snagu. U svakom drugom poloaju (u sadanji ga je poloaj s opasnoga mjesta, na kojem se bio svezao, sluajno bacio neki val) poginuo bi svakako prije jutra. Kako je jedrenjak bio veoma nagnut, manje smo bili izloeni opasnosti, da nas valovi otplave. Jedrenjak je bio nagnut, kako sam prije ustanovio, na lijevu stranu, te je jedna polovica palube bila neprekidno pod vodom. Stoga su se valovi, koji su udarali s desne strane, razbijali o bok broda, pa su nas, koji smo leali potrbuke, zahvaali ve sasvim raspreni. Oni pak valovi, koji su dolazili slijeva, bili su tzv. mrtvi valovi, koji zbog naeg poloaja nisu imali dovoljno snage, da nas istrgnu iz naih konopa.

U tom smo strahovitom poloaju leali do zore, kad smo jasno mogli razabrati svu strahotu oko sebe. Jedrenjak je bio obina klada preputena na milost svakom valu. Bura je rasla. Bila je ve pravi orkan, pa nam se inilo, da vie nema nikakve nade u spas. utjeli smo nekoliko sati oekujui svaki as, da e popustiti nai konopi, da e se ostaci vitla prevrnuti u more, ili da e koji od golemih valova, koji su se valjali sa svih strana, gurnuti trup broda tako duboko pod vodu, da emo se udaviti prije, negoli opet izronimo. Milou bojom ipak smo izili iz te neposredne opasnosti. Oko podne ohrabrilo nas je sunce. Odmah zatim opazili smo, daje snaga vjetra znatno manja. Tada je, prvi put od sino, August progovorio. Upitao je Pe- tersa, koji mu je bio najblii, ima li ikakve mogunosti, da se spasimo. Kako nismo odmah uli odgovor na to pitanje, zakljuili smo, da se mjeanac udavio, no on se, na nau veliku radost, naskoro odazva veoma slabim glasom. Rekao je, da mu je veoma muno, jer su mu se konopi vrsto zareali oko eluca, pa ih mora na neki nain otpustiti, ili e poginuti, jer tu muku vie ne moe izdrati. To nas je veoma raalostilo, jer je bilo sasvim beskorisno i pomisliti, da bismo mogli nekako da mu pomognemo, dok nas more, kao sada, neprestano preplavljuje. Opominjali smo ga, neka hrabro podnosi patnje, i obeavali, da emo mu pomoi prvom prilikom. On je odgovorio, da e naskoro sve biti prekasno, da e sve biti svreno prije, negoli mu uzmognemo pomoi. Jo je neko vrijeme stenjao, a onda je umuknuo, pa smo zakljuili, da je izdahnuo. Naveer se more tako stialo, da se u pet asaka jedva koji val prelio preko trupa broda. Vjetar je bio znatno slabiji, premda je jo uvijek puhala otra bura. Nekoliko sati nisam uo ni glasa od svojih drugova, pa sam zazvao Augusta. On mi se odazvao veoma slabim glasom, pa nisam mogao razumjeti to je rekao. Zatim sam zvao Petersa i Parkera, no nijedan se od njih nije odazvao. Naskoro sam i ja zapao u stanje djelomine besvjestice, za koje su mi se u mati javljale najljepe slike: zelena stabla, polja lelujava zrela ita, povorke plesaica, ete konjanika i drugo. Sjeam se, da je u svemu, to mi se privialo, glavna zamisao bila kretanje. Nikako mi se u mati nisu javljali nepokretni predmeti, kao kua, brijeg ili to slino. Vjetrenjae, brodovi, velike ptice, baloni, ljudi na konju, kola u bijesnoj vonji i slini predmeti u pokretu javljali su mi se, naprotiv, u beskrajnim nizovima. Kad sam se prenuo iz toga stanja, sunce je ve bilo izilo, i to, koliko sam mogao prosuditi, sat prije. Veoma teko mi je bilo sjetiti se razliitih

okolnosti u vezi s mojim stanjem, pa sam neko vrijeme bio vrsto uvjeren, da sam jo uvijek u prostoriji za tovar, nedaleko krinje i da je Parkerovo tijelo Tigar. Kad sam se napokon sasvim osvijestio, ustanovio sam, da vjetar nije vie jai od blagog povjetarca a more daje razmjerno mirno. Tako se stialo, daje preplavljivalo samo sredinu jedrenjaka. Lijeva mi se ruka izvukla iz konopa. Na njoj je bila, oko lakta, prilina ozljeda. Desna mi je bila sasvim utrnula, a aka i zapee jako su mi natekli od pritiska konopa, kojim sam bio zavezan ispod ramena. Osjeao sam jaku bol i od drugoga konopa, kojim sam bio nepodnoljivo vrsto svezan oko pasa. Pogledao sam svoje drugove. Vidio sam, daje Peters jo iv, premda mu je debeli konop tako snano stezao slabine, da se inilo, da je gotovo prerezan na dvoje. Cim sam se pomaknuo, Peters mi je iznemoglom kretnjom ruke pokazao konop. August nije davao nikakva znaka ivota. Leao je gotovo dvaput savijen oko odlomlje- noga komada vitla. Parker je progovorio, kad je opazio, da se miem, i upitao me, imam li dovoljno snage, da ga oslobodim iz toga poloaja. Dodao je, da bismo se jo moda mogli spasiti, kad bih ja mogao sabrati sve snage i odvezati ga, inae emo svi poginuti. Rekao sam mu, neka se hrabro dri. Ja u pokuati da ga oslobodim. Napipao sam u depu hlaa svoj depni noi. Nakon vie bezuspjenih pokuaja konano mi je uspjelo da ga otvorim. Tada sam lijevom rukom oslobodio svoju desnu ruku, a zatim sam prerezao konop, kojim sam bio svezan. Pokuao sam da se maknem, ali sam pritom ustanovio, da su me noge sasvim iznevjerile i da ne mogu ustati. Ni desnu ruku nisam uope mogao maknuti. Kad sam to rekao Parke- ru, savjetovao mi je, neka mirno leim nekoliko asaka drei se za vitlo lijevom rukom, dok mi opet pone kolati krv. I doista, odmah je poela nestajati ukoenost, im sam uinio, kako mije savjetovao Parker. Najprije sam mogao micati jednom nogom, zatim drugom. Naskoro sam se pomalo mogao sluiti i desnom rukom. Veoma oprezno, ne ustajui, ot- puzao sam do Parkera i prerezao sve konope, kojima je bio svezan, pa je naskoro i on mogao djelomice upotrebiti sve svoje udove. Tada smo se brzo dali na posao, da oslobodimo Petersa. Konop mu se bio duboko zarezao u slabine, kroz pojas njegovih vunenih hlaa i kroz dvije koulje, pa mu je iz slabina, kad smo skinuli konop, obilno potekla krv. Ipak je, im smo uklonili konop, progovorio, i odmah se oporavio, jer se mogao lake micati, lake nego Parker i ja. Tome je zacijelo bio uzrok putanje krvi.

Slabe su nam bile nade, da e se August osvijestiti, jer uope nije davao znakova ivota. Kad smo mu se pribliili, vidjeli smo, da je samo u nesvijesti, jer je izgubio mnogo krvi. Zavoj, koji smo mu bili namjestili oko ranjene ruke, razderala je voda. Inae nijedan konop, k o- jim je bio svezan, nije bio tako vrsto stegnut, da bi mogao prouzroiti smrt. Oslobodivi ga konopa i uklonivi komade vitla, odnijeli smo ga na suho mjesto u zavjetrini. Ondje smo mu glavu poloili nie od tijela, a zatim smo mu sva trojica poeli trljati udove. Nekako pola sata kasnije on se osvijestio, ali nas je tek idueg jutra mogao prepoznati. Tek je tada smogao snage da govori. Dok smo se oslobaali konopa, postojalo je tamnije i naoblailo se, pa smo se poeli bojati, da se sprema bura, u kojoj emo - onako iscrpljeni - svakako poginuti. Sreom je vrijeme nou ostalo veoma mirno. More se svakog asa sve vie smirivalo, pa smo se poeli nadati, da emo se ipak spasiti. Blagi vjetri puhao je sa sjeverozapada, no nije bilo hladno. Augusta smo pomno zavezali u zavjetrini, da se pri ljuljanju broda ne bi okliznuo u more. Bio je preslab da se sam pridrava. Nama drugima nije to bilo potrebno. Sjedili smo jedan uz drugoga, drali smo se pomou pokidanih konopa za vitlo i razmiljali, kako da izaemo iz toga stranog poloaja. Bilo je ugodno, to smo mogli svui odjeu i iz nje iscijediti vodu. Kad smo se zatim odjenuli, bilo nam je toplo. I Augusta smo svukli, iscijedili njegovu odjeu, te je i on osjetio jednaku ugodnost. Nae glavne muke bile su sada glad i e. Ogledali smo se za pomoi, no pritom nas obuze oaj, i ve smo poeli aliti, to smo izmaknuli manje stranoj smrti u moru. Pokuali smo se utjeiti nadom, da e nas naskoro nai neki brod. Hrabrili smo tako jedan drugoga, da lake podnesemo zlo. Napokon je svanulo jutro etrnaestoga. Vrijeme je jo uvijek bilo vedro i blago, sa stalnim i veoma laganim povjetarcem sa sjeverozapada. More je sada bilo sasvim mirno. Ne znam zbog ega brod nije vie bio tako nagnut kao prije. Paluba se uglavnom osuila, pa smo se po njoj mogli slobodno kretati. Vie od tri dana i tri noi nismo ni jeli ni pili, pa je bilo krajnje vrijeme, da pokuamo odozdo neto donijeti. Kako je jedrenjak bio pun vode, malodu- no smo se dali na taj posao i jedva smo se nadali, da emo doi do neega. Nainili smo neku vrst jaruara: u dva komada drva zabili smo avle, koje smo nali na ostacima vrata. Zatim smo drva zajedno svezali krajem konopa. Tu smo napravu bacili u kabinu, te smo je vukli amo tamo nadajui se, da emo tako izvui to za jelo ili bar neki predmet, koji bi nam mogao dalje pomoi pri traenju hrane. Vei dio jutra proveli

smo radei bez uspjeha. Izvukli smo tek nekoliko pokrivaa, koji su zapeli o avle. Naa je naprava doista bila tako nespretna, da se bolji uspjeh jedva mogao i oekivati. Tada smo pokuali u pramnici, no jednako bez uspjeha, i ve smo bili oajni, kad Peters predloi, da njemu sveemo oko pasa konop. On e pokuati da zaroni i da donese togod hrane iz kabine. Radosno smo prihvatili taj prijedlog. Opet se u nama probudila nada. On je odmah svukao kaput, a zatim smo mu svezali vrsti konop oko tijela i preko remen tako, da se konop ne bi mogao izmaknuti. Taj pothvat bio je veoma teak i opasan. Koliko god je bilo nade, da e u kabini nai hrane, ronilac je morao najprije krenuti desno, a zatim proi pod vodom deset ili dvanaest stopa kroz uski prolaz, do spremita hrane, i vratiti se, a da za to vrijeme uope ne die. Kad je sve bilo spremno, Peters se spusti u kabinu po stepenicama, dok mu voda nije dosegla do brade. Tada naglavce zaroni, okrenuvi se na desno, kako bi krenuo prema spremitu hrane. Taj prvi pokuaj nije uspio. Za manje od pola aska osjetili smo snani trzaj konopa (to je bio ugovoreni znak, da eli da ga izvuemo). Odmah smo ga izvukli, no tako nespretno, da se sav izudarao o stepenice. Nita nije donio, jer nije mogao da se provue kroz prolaz. Voda gaje neprestano dizala do stropa. Kad smo ga izvukli, bio je veoma iscrpljen i morao se odmarati petnaest asaka. Drugi pokuaj proao je jo gore. Ostao je pod vodom i nije davao ugovoreni znak tako dugo, da smo se uplaili i izvukli ga. Ustanovili smo, daje bilo ve krajnje vrijeme. On je, kako je rekao, nekoliko puta potezao konop, no mi nismo osjetili taj trzaj. Tome je valjda bio razlog, to se konop zapleo o ogradu na podnoju stepenica. Ta je ograda doista smetala, pa smo odluili da je uklonimo, prije negoli nastavimo radom. Kako nismo imali drugog orua osim naih ruku, uli smo svi u vodu, dokle smo mogli. Sjedinjenim smo snagama gurnuli ogradu i slomili je. I trei pokuaj bio je bezuspjean, kao i prva dva, pa je sada bilo oito, da se nita ne moe postii, ako ronilac ne bude imao teak predmet, koji bi ga pritezao na pod kabine, dok bude traio hranu. Drugo smo uzalud traili predmet, koji bi mogao posluiti. Napokon smo, na nau veliku radost, otkrili, da je jedan od lanaca slabo privren, te smo ga lako skinuli. Kad smo lanac privrstili oko Petersovih gleanj a, on se po etvrti put spustio u kabinu. Ovaj put mu uspije da se probije do vrata spremita hrane, no vrata su - na njegovu veliku alost - bila zakljuana, pa se morao vratiti a da nije uao u spremite, jer vie ni asa nije mogao izdrati pod

vodom. Sad je na poloaj doista bio oajan, pa se ni August ni ja nismo mogli uzdrati od plaa. Mislili smo na goleme nevolje to nas biju i na neznatne mogunosti spasenja. Ta naa slabost ipak nije dugo potrajala. Pali smo na koljena i zamolili boga, da nas izvede iz svih tih mnogobrojnih opasnosti. Ustali smo puni nade i ohrabreni poeli razmiljati, to jo moe smrtnik uiniti, da se spasimo.

X
Naskoro zatim dogodilo se neto, to je u prvi mah pruilo radost, a zatim me ispunilo veom stravom, neto, to je bilo uzbudljivije, nego ikoji od mojih kasnijih doivljaja za dugih devet godina punih najstrahovitijih i esto najnevjerojatnijih i najnerazumljivijih dogaaja. Leali smo na palubi nedaleko stepenica i razgovarali kako bismo ipak mogli doi do spremita hrane, kad pogledah Augusta, koji je leao meni nasuprot, i opazih, da je iznenada smrtno problijedio, i da su mu usnice stale neobino i nerazjanjivo drhtati. Ja se veoma uplaih. Pomislio sam, da je iznenada obolio, no tada spazih, da su mu oi nepomino uperene u neki predmet iza mene. Okrenuh glavu, i nikad ne u zaboraviti onaj zanos, to je proeo svaki dio mojega tijela, kad sam ugledao neki golemi jedrenjak, kako - udaljen svega dvije milje - plovi prema nama. Skoih na noge, kao da me iznenada pogodilo u srce tane iz mukete. Ispruio sam ruke prema brodu i nepomino sam, nijemo stajao u tom poloaju. Uzbudie se i Peters i Parker, premda na razliite naine. Peters je kao luak stao plesati po palubi. Izgovarao je razliite besmislice, isprekidane urlicima i kletvama, a Parker je briznuo u pla, te je nekoliko asaka jecao kao dijete. Brod, koji se pribliavao, bio je veliki jedrenjak nizozemske gradnje, crno obojen, s neukusno pozlaenim likom na pramcu. I taj je brod vjerojatno proivio mnogu buru i mnogo je, inilo nam se, podnio za vrijeme bure, koja je za nas bila tako kobna. Nije imao prednjega konog nastavka jarbola, a ni dijela ograde s desne strane. Kad smo ga ugledali, bio je udaljen oko dvije milje sa strane vjetra, i plovio je prema nama. Povjetarac bijae veoma blag, pa smo se najvie udili tome, to brod nije imao razapeta druga jedra, osim prednjega, glavnoga i preke. Zato se vrlo polagano pribliavao, tako da smo od nestrpljivosti gotovo oboljeli. Bez obzira na uzbuenost, ipak smo opazili i nespretno kretanje broda. Tako je odmicao od smj era, da smo jedamput ili dvaput pomislili, da je mogue, da nas nisu opazili, ili smo pak drali, da su nas, dodue, opazili, ali da nisu nikoga vidjeli na palubi, pa kane okrenuti i otploviti drugim smjerom. U svakom takvom trenutku vriskali smo i vikali, koliko smo god mogli, nato bi strani brod, kako nam se inilo, opet promijenio svoju namjeru i opet zaplovio prema nama. To se udnovato vladanje ponovilo dvaput ili triput, pa smo napokon zakljuili, da nema drugog tumaenja, nego da je krmilar pijan.

Na palubi nismo opazili nikoga, sve dok nam se brod nije pribliio na etvrtinu milje. Tada smo ugledali tri mornara, u kojima smo po odjei prepoznali Nizozemce. Dvojica su leala na nekom starom konopu nedaleko pramnice, a trei, koji kao da nas je veoma radoznalo promatrao, stajao je naslonjen s desne strane nedaleko prikosnika. To je bio vrst i visok ovjek veoma tamne koe. inilo se, da nas svojim kretnjama eli ohrabriti, da budemo strpljivi. Veselo nam je kimao glavom, premda nekako neobino, i neprestano se smjekao pokazujui pri tom niz sjajno bijelih zubi. Kad se njegov brod jo vie pribliio, vidjeli smo, kako mu je kapa od crvena flanela najednom pala s glave u more. On se na to nije obazirao, ve se i dalje smjekao kimajui glavom. Ja to pripovijedam potanko i tono onako, kako se sve to nama inilo. Brod se polagano pribliavao, sada opet stalnije nego prije, i... ne mogu mirno govoriti o tom dogaaju... srca su nam divlje lupala, cijelom smo duom klicali i zahvaljivali bogu za neoekivani i divni spas, koji nam je ve nadomak. Iznenada dopre do nas sa stranog broda (koji nam je ve bio sasvim blizu) neki miris, neki smrad, kojemu na cijelom svijetu ne bismo nali ime... za to nema predodbe... pakleni, do krajnosti zaguljivi, nepodnoljivi, nepojmljivi smrad. Zapeo mi je dah a kad sam se okrenuo k svojim drugovima, opazio sam, da su bljei od mramora. Nismo, meutim, imali vremena da raspravljamo ili pitamo - jedrenjak je bio udaljen od nas samo pedeset stopa, te se inilo, da kani pristati uz nas kraj krme, da bismo se mogli ukrcati na sputeni amac. Potrali smo prema krmi, kad najednom neki iroki val potjera brod za punih pet ili est zraka od njegova smjera. Dok je tako plovio dvadesetak stopa udaljen od nae krme, pruio nam se slobodan vidik na njegovu palubu. Hou li ikada zaboraviti trostruku strahotu toga prizora? Dvadeset i pet ili trideset ljudskih leina, od kojih nekoliko ena, lealo je ratrkano u posljednjem i najodvratnijem stanju raspadanja izmeu krme i brodske kuhinje. Jasno smo vidjeli, da na tom prokletom brodu nema ni ive due! Ipak smo mrtvace zvali u Pomo! Da, dugo smo i glasno, u trenutku bolne napetosti, molili te nijeme i odvratne likove, da nam pomognu, da ne dopuste, da i mi budemo nalik na njih, da nas prime u svoje jadno drutvo! Mahnitali smo u stravi i oaju sasvim smo bili ludi od boli zbog svojega gorkog razoaranja. Kad smo po prvi put glasno vrisnuli od uasa, neto se na stranom brodu, nedaleko priko- snika, odazove; glas je bio tako slian ljudskom kriku, da bi se i najosjetljivije uho moglo uplaiti i prevariti. U taj nam as opet jedan nenadani trzaj broda otvori vidik na predjel oko pramnice.

Odmah razabrasmo odakle dolazi onaj zvuk. Ugledasmo onaj snani lik, jo uvijek naslonjen na ogradu. Covjek je neprestano klimao glavom, no sad mu nismo mogli vidjeti lice, jer je bilo okrenuto od nas. Ruke su mu bile rairene preko ograde, a dlanovi izvrnuti. Koljena su mu bila naslonjena na debeli, napeti konop, koji je vezao prikosnik s ogradom. Na golim leima, s kojih je bio otkinut komad koulje, sjedio je golemi galeb. Marljivo je prodi- rao ono meso. Kljun i aporke duboko je zario u leinu, a bijelo penje sasvim je poprskao krvlju. Kako se jedrenjak dalje okretao, ptica je, valjda ugledavi nas, s mnogo muke izvukla krvavo rumenu glavu. Cas nas je zaprepateno gledala, zatim se lijeno digla s leine, na kojoj se gostila. Poletjela je iznad nae palube, i lebdjela nad njom nekoliko trenutaka s nekim zgru- anim komadom u kljunu, s neim to bijae slino jetri. Taj strahoviti zalogaj padne napokon uz neugodni pljesak do Parkerovih nogu. Neka mi bog oprosti, no u prvi mi je as mozgom sjevnula neka misao, misao, koju ne u izrei. Pooh prema toj krvavoj mrlji. Pogledah gore, i moje se oi sretoe s Augustovim oima, u kojima je bilo toliko snage i razuma, da sam se odmah osvijestio. Brzo sam skoio i uz straan osjeaj jeze gurnuo u more taj odvratni predmet. Leina, s koje je galeb bio uzletio, bila je poduprta konopom i lagano se njihala, kako ju je kljuvala ptica mesoder. To su bile kretnje, zbog kojih nam se najprije inilo, daje ovjek iv. Kad se galeb digao, leina se, olakana, zaljuljala i okrenula, tako da smo joj ugledali lie. Doista, nikad nije bilo strasnije slike! Nije vie bilo oiju, a ni mesa oko usta. Vidjeli su se sasvim goli zubi. To je dakle, bio smijeak, kojim nas je bodrio! To je... no bolje je, da preu- tim. Jedrenjak je, kako sam ve rekao, proao kraj nae krme i nastavio polako i sigurno svoj put prema zavjetrini. S njim i s njegovom stranom posadom nestala je sva naa radost, nestala su sva naa vedra privienja. Dok je brod polagano prolazio mogli smo moda nai naina, da se ukrcamo na nj - da nam nenadano i stravino razoaranje nije sasvim sputalo i duh i tijelo. Gledali smo i osjeali, ali nismo mogli misliti ni raditi... dok nije bilo prekasno! Koliko je taj dogaaj oslabio na um, moe italac ocijeniti po injenici, da je brod bio ve tako udaljen, da smo jedva vidjeli polovicu njegova trupa, kad je pao ozbiljan prijedlog, da pokuamo plivanjem dostii brod! Ja sam otad uzalud nastojao da otkrijem stranu tajnu sudbine toga broda. Njegov nain gradnje i vanjski oblik, kako sam prije rekao, davao je dojam, daje to nizozemski trgovaki brod, a to je miljenje potvrivala i odjea posade. Lako smo mogli proitati ime broda na krmi, a mogli smo

vidjeti i mnogo tota drugo, to bi nam otkrilo podrijetlo broda, da nas golemo uzbuenje nije liilo sposobnosti promatranja i miljenja. Po afranovoj boji onih tje- lesa, koja se jo nisu bila sasvim raspala, zakljuili smo, daje cijela posada pomrla od ute groznice ili od koje druge strane bolesti te vrste. Ako je to bio uzrok (a drugo ne mogu zamisliti), smrt je, sudei prema poloaju leina, morala doi iznenada i silovito - sasvim razliito od onih smrtonosnih bolesti, to ih poznaje ljudski rod. Moda je i neki otrov dospio u spremite hrane i prouzroio nesreu. Moda su jeli neku nepoznatu, otrovnu vrst riba, ili drugu koju morsku ivotinju, ili pticu. Svakako, sasvim je beskorisno nagaati, kad je sve obavijeno tajnom, pa e, nema sumnje, zauvijek ostati najstranija i nedokuiva zagonetka.

XI
Ostatak dana proveli smo u stanju potpune otupljenosti. Buljili smo u brod, koji je odlazio, dok ga mrak nije sasvim sakrio, a onda smo se opet donekle osvijestili. Tada se vratie muke gladi i ei, kraj kojih su nestale sve druge brige i misli. Do jutra nismo mogli ipak nita uiniti, pa smo se smjestili, kako smo mogli, da se malo odmorimo. Meni je to uspjelo iznad oekivanja, te sam spavao sve dok me drugovi, koji nisu bili takve sree, nisu u zoru probudili, da ponovo pokuamo doi do hrane iz spremita. Vrijeme je bilo sasvim mirno, a more glatko kao malo kada. Bilo je ugodno i toplo. Onaj jedrenjak nismo vie vidjeli. Poeli smo raditi. Istrgli smo, uz malo muke, jo jedan lanac. Oba lanca privrstili smo o Petersove noge, i on je opet pokuao doi do vrata spremita. Mislio je, da e ih moi razbiti, ako dosta brzo stigne do njih. Nadao se to vie, jer je trup broda leao uspravnije nego prije. Doista je veoma brzo doao do vrata, skinuo s gleanja jedan od lanaca, pokuao razbiti ta vrata, no uzalud - graa je bila vra, nego to smo mislili. Ve je bio sasvim iscrpljen od dugog ronjenja, pa je trebalo, da ga netko od nas zamijeni. Parker se odmah dragovoljno javio. Nakon treeg uzaludnog pokuaja uvidio je, da nikako ne moe stii do vrata. August, zbog ranjene ruke, ne bi mogao razbiti vrata, ni kad bi stigao do njih, pa sam tako ja bio na redu, da uinim neto za na zajedniki spas. Peters je dolje u prolazu ostavio jedan od lanaca, a ja sam zaronivi, ustanovio, da nemam dosta ravnotee, da se odrim pod vodom. Stoga odluih da najprije potraim onaj drugi lanac. Tapajui po podu prolaza osjetih neki tvrdi predmet, te ga odmah zgrabih i vratih se na povrinu. Sad smo vidjeli, da sam iznio neku bocu. Na nau radost, boca je bila puna portsko- ga vina. Zahvalismo bogu za tu pravodobnu pomo. Odmah smo mojim noiem izvukli ep i svaki je potegao po jedan umjereni gutljaj. To nas je grijalo, to nam je jaalo tijelo i duh. Zatim smo pomnjivo bocu zaepili i objesili je pomou rupia - tako da se ne razbije. Odmorivi se malo nakon toga sretnog nalaza, opet zaronih. Sada naoh lanac i odmah iz- ronih. Zatim sam svezao lanac i po trei put zaronio. Uvjerio sam se da nema sile, koja bi u tom poloaju mogla razbiti vrata spremita. Vratih se natrag oajan. inilo se, da vie nema nikakve nade, a po dranju mojih drugova zakljuih, da su se pomirili s tim, da e poginuti. Vino je u njima izazvalo neku vrst uzbuenosti, koju ja nisam osjetio, valjda zbog ronjenja. Govorili

su nesuvislo o stvarima, koje nisu bile ni u kakvoj vezi s naim stanjem. Peters me je neprestano zapitkivao o Nantucketu. Sjeam se, da mi je i August pristupio ozbiljna lica i zamolio me, da mu posudim depni ealj, jer da mu je kosa puna ribljih ljusaka i da ih eli ieljati prije nego se iskrca. inilo se, da je Parker vie pri svijesti. On me je molio, da se jo jednom spustim u kabinu i da izvuem, to god naem. Pristao sam na to. Ronei cijeli jedan as, donio sam mali konati koveg, koji je pripadao kapetanu Bar- nardu. Odmah smo ga otvorili nadajui se da emo u njemu nai togod za jelo ili pie, no nali nismo nita, osim neke kutije s britvama i dvije lanene koulje. Zaronih ponovo, no vratih se praznih ruku. Kad mi je glava provirila iz vode, zauh kao da se neto na palubi razbilo. Kad sam iziao iz vode, vidio sam, to je bilo. Moji nezahvalni drugovi iskoristili su moju odsutnost i ispili ostatak vina. elei staviti bocu na mjesto prije nego se vratim, ispustili su je. Ona je pala i razbila se. Kad sam im prigovorio zbog bezduna vladanja, August je zaplakao. Ostala su se dvojica pokuala nasmijati, kao da se radi o nekoj ali, no nadam se, da nikada vie ne u vidjeti takav smijeh. Njihova nacerena lica bila su strana. Vjerojatno je vino odmah i snano djelovalo u njihovim praznim elucima, pa su bili potpuno pijani. Jedva sam ih nagovorio da legnu. Odmah su tvrdo zaspali. Disali su glasno i hroptavo. Sada sam bio, da to kaem, sam na jedrenjaku, a misli su mi bile mrane. Nije bilo nikakve nade. Oekivao sam samo polaganu smrt od gladi ili, u najboljem sluaju, smrt u prvoj buri, koja e nas napasti, jer ovako iscrpljeni ne bismo mogli izdrati jo jednu buru. Muke od gladi, to sam ih sada osjeao, bile su gotovo nepodnoljive. Osjeao sam, da bih mogao uiniti sve, samo da ih ublaim. Noem sam odrezao komadi konatog kovega i pokuao da ga pojedem, ali sam ustanovio, da ne mogu progutati ni jedan zalogaj. Ipak mi se inilo, da mi je malo lake ve i od samoga vakanja. Naveer su se moji prijatelji probudili. Svi su bili neopisivo slabi i prestraeni, jer je prestalo djelovanje vina. Tresli su se kao u jakoj groznici i oajno zapomagali za vodom. Njihovo me stanje dirnulo. Ipak sam se istodobno radovao, to se sretnim stjecajem okolnosti nisam i ja prepustio uitku vina, i zapao u sjetu i klonulost. Ipak sam se zbog njihova stanja zabrinuo i uzrujao. Oni mi uope nisu mogli pomoi pri traenju hrane. Jo nisam bio sasvim napustio zamisao, da se to donese iz kabine, no nita se nije moglo pokuati, dok se barem jedan od njih sasvim ne oporavi, kako bi mogao drati jedan kraj

konopa, kad budem ronio. inilo se, da je Parker nekako vie pri svijesti, nego ostali, pa sam nastojao, koliko sam god mogao, da ga dignem. Mislio sam, da bi mu voda mogla koristiti. Svezao sam mu dakle konop oko tijela, pa sam ga doveo do ulaza u kabinu (on je cijelo vrijeme bio sasvim bez volje), gurnuo sam ga u vodu i odmah ga izvukao. Taj mije pokus dobro uspio. Parker se inio ivahniji i osvjeen, a kad sam ga izvukao iz vode, upitao me sasvim razumno, zato sam to uinio. Kad sam mu razjasnio, zahvalio mi se i rekao, da se osjea veoma dobro. Razborito je razgovarao sa mnom o naem poloaju. Odluili smo da jednaki postupak primijenimo kod Augusta i Petersa. To smo odmah uinili, i obojica su se poslije kupke osjeali znatno bolje. To sredstvo naglog uranjanja u vodu upamtio sam itajui neku lijeniku knjigu o izvrsnom djelovanju kropca u sluaju, kad bolesnik mahnita u pijanstvu. Kad sam ustanovio, da opet mogu drugovima povjeriti, da dre konopac, zaronio sam tri ili etiri puta redom u kabinu, premda je ve bilo sasvim tamno i premda su blagi, iroki valovi sa sjevera poeli ljuljati trup broda. Kod tih pokuaja iznio sam dva noa u koricama, prazan vr od tri galona i jedan pokriva, ali nikakve hrane. Ronio sam, sve dok se nisam sasvim iscrpio, no iznio nisam nita. Nou su ronili Parker i Peters, ali ni oni nisu nita iznijeli, pa smo oajni napustili taj posao, jer smo se uvjerili, da samo uzalud troimo snagu. Ostatak noi proveli smo u duevnoj i tjelesnoj klonulosti. Napokon je svanulo jutro esnaestoga, pa smo eznutljivo pregledavali obzorje. More je jo uvijek bilo mirno, sa irokim valovima sa sjevera, kao i juer. To je bio esti dan, otkako nismo okusili nikakve hrane ni pia, osim one boce portskog vina. Bilo je jasno, da moemo izdrati samo jo kratko vrijeme, ne naemo li to za jelo. Nikad prije nisam vidio, a i ne elim opet vidjeti ljude, koji bi izmr- avjeli kao Peters i August. Da sam ih takve vidio gdjegod na kopnu, ne bih rekao, da sam ih ikada poznavao. Sasvim su im se izmijenile crte lica, pa nikako nisam mogao vjerovati, da su to isti ljudi, s kojima sam bio prije nekoliko dana. Premda je i Parker prilino oslabio i bio tako nemoan, da ni glavu nije mogao podii, ipak se nije tako promijenio kao ova dvojica. Veoma je strpljivo podnosio muke, nije se tuio i elio je da nam ulije nadu, kako je god znao. to se mene tie, ja sam patio manje od ostalih, premda sam na poetku putovanja bio slaba zdravlja. Mnogo sam manje smravio, a um mi je bio u punoj snazi, dok su ostali bili sasvim iscrpljeni, te se inilo, da su nekako podjetinjili. Gledao sam njihova nacerena lica, s glupim

smijekom, i sluao njihove besmislice. Ipak bi se na mahove iznenada osvijestili i kao da bi razumjeli svoje stanje. Tada bi u nekom blijesku ivahnosti pokuali da ustanu, i neko bi vrijeme govorili sasvim razborito, premda puni oaja, o svojim namjerama. Mogue je, da su moji drugovi jednako misli o svojem stanju, mogue je, da sam ja nesvijesno zapadao u jednake pretjeranosti i govorio besmislice kao i oni - no to ne mogu da utvrdim. Oko podne Parker ree, da s lijeve strane broda vidi kopno, i jedva sam ga zadrao, da ne skoi u more sa eljom da otpliva na kopno. Peters i August nisu se nimalo osvrtali na njegove rijei, jer su utonuli u mrane misli. Pogledao sam onamo, kamo je Parker pokazivao, no nisam mogao opaziti ni najmanjega traga obale. Predobro sam znao, da smo daleko od svakoga kopna, a da bih se mogao podavati takvoj nadi. Trajalo je dugo, dok sam uvjerio Parkera, da se vara. On je tada zaplakao, jecao je kao dijete, glasno se derao, uzdisao je dva ili tri sata, a onda je izmoren zaspao. I Peters i August pokuali su da progutaju komadi one koe. Savjetovao sam im, da je samo provau i ispljunu, no bili su preslabi za to. Ja sam meutim i dalje vakao komade koe i bilo mi je lake. Najvie me muila e, pa me je samo sjeanje na strane posljedice zadralo, da ne popijem gutljaj morske vode. Tako je prolazio dan, kad najednom opazih neko jedro na istoku, nama s lijeve strane. Ci- nilo se, da je to veliki brod. Plovio je okomito na na bok, udaljen oko dvanaest ili petnaest milja. Nitko od mojih drugova nije ga jo opazio, a ja sam se suzdravao, da im to zasada kaem, da se ne bismo moda opet razoarali. Napokon sam, kad se brod pribliio, jasno razabrao, da plovi ravno k nama. Vie nisam mogao da se suzdrim, pa sam pokazao brod svojim supatnicima. Oni odmah skoie na noge, poee se neizmjerno radovati, stadoe vriskati, stadoe se glupo smijati, poee skakati, tabati po palubi, upati sebi kosu i naizmjence moliti i psovati. Mene je uzbudilo i njihovo vladanje, uzbudila me i vjerojatnost, da emo se spasiti, pa nisam mogao da i sam ne sudjelujem u tom ludovanju. Pustio sam maha nagonu zahvalnosti i zanosu, te sam se valjao po palubi, pljeskao rukama, vikao i radio sline stvari, dok se iznenada ne osvijestili. Osjetio sam oaj, jer nam je brod naj edenom okrenuo krmu i zaplovio gotovo u sasvim protivnom smjeru. Trebalo je neto vremena, dok sam uvjerio svoje bijedne drugove, daje nastao straan obrat u naim izgledima. Na sva moja uvjeravanja odgovarali su ukoenim pogledima i kretnj ama, kojima su pokazivali, da ne ele biti prevareni takvim iskrivljenim izvjetajem. Osobito me dirnulo

Augustovo vladanje. Usprkos svemu to sam govorio ili inio, on je ustrajao u tvrdnji, da nam se brod brzo pribliuje, te se spremao da se ukrca. Morsku travu, to je plovila uz na jedrenjak, drao je za brodski amac, te je htio - strano urlajui i viui - da se baci na nj. Jedva sam ga zadrao, da se ne baci u more. Kad smo se malo umirili, gledali smo kako brod odmie, dok nam napokon nije nestao s vida. Meutim se, uz laki povjetarac, poela sputati magla. Cim je brod sasvim nestao. Parker se najednom okrenuo k meni. Izraz lica bio mu je takav, da sam zadrhtao. inio se hladnokrvan kao nikada dotle. Prije nego to je i otvorio usta, moje mi je srce kazalo to e rei. Rekao je, da jedan od nas mora umrijeti, kako bi ostali mogli ostati ivi.

XII
U posljednje vrijeme bio sam ve razmiljao o toj krajnjoj strahovitoj nudi, te sam u sebi odluio, da u radije umrijeti, nego da se posluim takvim sredstvom. Tu odluku nisu nipoto poljuljale sadanje muke zbog gladi. Ni Peters ni August nisu uli Parkerov prijedlog. Odveo sam stoga Parkera na stranu i poeo sam, pozvavi u pomo boga, prosvjedovati. Dugo sam ga molio - u ime svega, to mu je sveto - da odustane od te zamisli i daj e uope ne spomene pred drugom dvojicom. On me je sluao i nije pokuao da mi protuslovi, te sam se poeo nadati, da u postii svrhu. Kad sam prestao govoriti, on mi, meutim, ree, da sve to dobro zna, daje sve istina, to sam rekao, i da ovjek ne moe ni da zamisli strasnije rjeenje, no da je on do sada izdrao, koliko god ovjek moe podnijeti, te daje nepotrebno, da poginu svi, kad je mogue i vjerojatno, da smrt jednoga moe spasiti ostale. Dodao je, da sam sebi mogao pritedjeti muku, da ga preobratim, jer je on ve i prije pojave onoga broda o svemu dobro razmislio, te da je samo pojava broda odgodila objavu toga prijedloga. Tada sam ga zamolio, da barem poeka jo jedan dan, ako ve ne e da odustane od svoje namjere, jer e nam moda neki brod donijeti spas. Opet sam ponavljao niz razloga, za koje sam drao da bi mogli utjecati na njegovu grubu narav. On mi odgovori, da do sada nije o tom govorio, no da vie ne moe izdrati bez hrane, jer bi, barem to se tie njega, sve bilo prekasno, kad bi ekao do drugoga dana. Kad sam ustanovio, da ga ne u ganuti blagim nainom, poeo sam drugaije; rekao sam mu, da valjda vidi, da sam ja od svih nas najmanje pretrpio, da sam sada prema tome zdraviji i jai od njega, pa i od Petersa ili Augusta, ukratko, da u znati silom da uspostavim red, bude li potrebno, te da u ga - pokua li on obavijestiti ostale o svojim krvavim i ljudoderskim namjerama - bez oklijevanja baciti u more. Nato me je pograbio za grkljan, izvukao je no, te je nekoliko puta, no bez uspjeha, pokuao da mi ga zabode u trbuh. Samo njegova slabost sprijeila ga je da izvri to krvolono djelo. Ja sam se neobino naljutio, pa sam ga odvukao do ruba broda, da ga bacim u more. Od toga ga je spasilo Petersovo posredovanje. Peters je doao, rastavio nas i upitao za uzrok svae. Prije nego to sam mogao ikako sprijeiti, Parker mu je sve rekao. Uinak njegovih rijei bio je strasniji, nego to sam oekivao. I August i Peters, koji su, ini se, i sami u sebi ve nosili strahovitu zamisao, koju je Parker prvi izrekao, pristali su na njegov prijedlog, te su zahtijevali,

da se ona odmah ostvari. Drao sam, da e barem jedan od njih imati toliko razuma, da mi pomogne pri otporu protiv izvrenja te ogavne odluke. Nisam sumnjao u svoj uspjeh, uz uvjet, da mi se koji od njih pridrui, ali sam se razoarao u tom oekivanju, pa sam morao najprije pomiljati na svoju sigurnost, jer bi ti ljudi svaki moj otpor mogli uzeti kao dovoljan razlog, da u tragediji, koja e se, znao sam, naskoro odigrati, sa mnom ne postupaju ba poteno. Rekoh im, da pristajem na prijedlog, tek bih htio, da se sve odgodi za jedan sat, koliko je potrebno, da se razie magla, jer je mogue, da tada opet ugledamo neki brod. Tekom sam mukom iznudio od njih obeanje, da e poekati. Magla se, kako sam i pretpostavljao, jer je naskoro zapuhao povjetarac, digla prije jednog sata, no broda nije na vidiku, pa smo se spremili, da vuemo drijeb. S najveom mukom opisujem straan prizor, to sam ga doivio. Nikakvi kasniji dogaaji nisu mogli izbrisati iz mojega pamenja taj prizor sa svim njegovim najsitnijim potankostima, i pomisao na njih trovala mi je svaki asak u mojemu kasnijem ivotu. Neka mi bude doputeno, da taj dio svojeg izvjetaja ispripovjedim to krae, koliko doputa priroda dogaaj a. Jedini mogui nain drebanja, u kojem emo svaki od nas okuati sreu, bilo je izvlaenje slamke. Male drvene trijeske posluile su umjesto slame, a odlueno je, da u ih ja drati u ruci. Otiao sam na jedan kraj trupa broda, a moji su bijedni drugovi utei sjeli na drugom kraju, okrenuti leima prema meni. U toj stranoj drami podnosio sam, pripravljajui drijeb, najtee muke. Malo je sluajeva smrtne opasnosti, u kojima ovjek ne osjeti arku elju, da ouva svoj ivot. Sada, kad sam uz taj tihi, odreeni i nemili posao mogao razmisliti o neznatnoj mogunosti da u se ouvati od najstranije smrti - od smrti s najstranijom svrhom svaki se djeli moje snage rasprio poput perja na vjetru, te me svladala najjadnija i najbjedni- ja strava. Najprije nisam imao ni toliko snage, da prelomim i sloim male trijeske. Prsti su mi sasvim otkazali poslunost, a koljena su mi drhtala i udarala jedno o drugo. U mozgu mi je jurilo na tisue besmislenih misli, kako bih mogao da se izvuem iz te ogavne igre. Htio sam da se bacim na koljena pred svoje drugove i da ih zamolim, da me potede od toga posla. Zatim sam pomislio, da iznenada navalim na njih, da ubijem jednoga od njih, pa tako uinim nepotrebnim vuenje drijeba - ukratko, mislio sam na sve, samo ne na izvrenje onoga, to sam imao da izvrim. Tim glupim razmiljanjem izgubio sam ve dosta vremena, kad me napokon dozove k svijesti Parkerov glas. Pourivao me, traio je, da ih sve ve jednom rijeim strahovite tjeskobe, no ja ni tada jo

nisam mogao da sloim trijeske. Bilo je dogovoreno, da e onaj, koji iz moje ruke izvue najkrau trijesku, umrijeti, da spasi ostale. Samo onaj, tko jo nije bio u sasvim slinom poloaju, osudit e me zbog te oite bezdunosti. Napokon vie nisam mogao odgaati, te pooh - srce mi je htjelo probiti grudi - prema pramnici, gdje su me ekali moji drugovi. Ispruio sam ruku s trijeskama, te Peters odmah izvue. Bio je slobodan - njegova trijeska nije bila najkraa. Vjerojatnost, da se ja ne u spasiti, bila je sada vea. Skupio sam svu snagu i pruio trijeske prema Augustu. I on brzo izvue. I on je bio slobodan. Sad je mogunost za moj ivot ili smrt bila sasvim podjednaka. U tom trenutku osjetih u grudima svo bjesnilo tigra. Osjetih najeu, najavolskiju mrnju prema svojem bijednom drugu Parkeru, no taj osjeaj ne potraja dugo. Drui, grei se i zatvorenih oiju pruih mu ruku s dvije preostale trijeske. Prolo je pet asaka, dok se odluio da vue, a za sve to vrijeme strahovitog ekanja ja nisam otvorio oi. Tada osjetih, kako mi je iz ruke naglo izvukao jednu od dvije trijeske. Sudbina je bila odluena - nisam znao, da li u moju korist ili protiv mene. Nitko nije nita rekao, a ja se nisam usudio pogledati trijesku, to sam je drao. Napokon me Peters uhvati za ruku, i ja prisilih sam sebe da otvorim oi. Po Parkero- vu sam dranju odmah opazio, da sam spaen, a on je osuen. Duboko udahnuh zrak, a zatim se bez svijesti sruih na palubu. Osvijestio sam se na vrijeme, da vidim svretak tragedije: smrt onoga, koji je bio zaetnik te strahote. Nije se uope opirao. Kad ga je Petersov no pogodio u lea, odmah se sruio mrtav. Ne u se zadravati pripovijedajui o stranom obroku jela. To moe ovjek samo zamisliti rijei nemaju te snage, da opiu strahotu stvarnosti. Dosta e biti, ako kaem, da smo najprije utaili ludu e napivi se Parkerove krvi, a zatim smo se sloili, da odreemo ruke, noge i glavu. Te smo dijelove zajedno s iznutricom bacili u more. Ostalo smo, komad po komad, pojeli u etiri dana, koje ne u nikada zaboraviti: sedamnaestoga, osamnaestoga, devetnaestoga i dvadesetoga. Devetnaestoga se spustio estoki pljusak, koji je trajao petnaest ili dvadeset asaka. Dosjetili smo se, da ujedan od pokrivaa, to smo ih nakon bure bili izvukli iz kabine, uhvatimo neto vode. Uspjelo nam je uhvatiti u pokriva jedva pola galona vode, no i ta ograniena zaliha ispunila nas je nekom snagom i nadom. Dvadeset i prvoga nali smo se opet u krajnjoj nudi. Vrijeme je jo uvijek bilo toplo i ugodno, tu i tamo s maglama i lakim povjetarcem, obino sa sjevera prema zapadu.

Dvadeset i drugoga, dok smo zajedno sjedili i potiteno razgovarali o naem tunom stanju, iznenada mi bljesne mozgom neka zamisao, koja me ispuni vedrom nadom. Sjetih se, da mije Peters, kad smo ruili prednji jarbol, dao jednu od sjekira i da me zamolio, da je spremim po mogunosti na neko sigurno mjesto. Nekoliko asaka prije, nego to su navalili veliki valovi i jedrenjak napunili vodom, ja sam tu sjekiru bio odnio u pramnicu i poloio je na jedan od leaja s lijeve strane. Sad pomislih da bi bilo mogue, da pomou te sjekire probijemo palubu iznad spremita hrane i da se tako lagano domognemo hrane. Kad sam drugovima saopio tu zamisao, oni kriknue od veselja, i svi poosmo prema pramnici. Tu su potekoe pri silasku bile vee, nego kod silaenja u kabinu. Otvor je bio ui, jer je itava ulazna vrata u kabinu odnijelo more, a tu, kod pramnice, iznosio je ulazni otvor, koji je ostao neoteen, samo tri etvorne stope. Ipak nisam oklijevao. Svezao sam oko tijela konop, zaronio i brzo dopro do leaja. Odmah naoh sjekiru. Sjekira je doekana sa zanosom i radou, a lakou, kojom smo pribavili sjekiru, smatrali smo znakom svojega konanog spasa. Sad smo svom snagom raspaljene nade poeli razbijati palubu. Naizmjence smo radili Peters i ja. August, radi svoje ranjene ruke, nije mogao pomagati. Kako smo jo uvijek bili toliko slabi, da smo jedva mogli stajati na nogama, nismo mogli ni raditi, a da se svakoga asa ne odmaramo, pa smo uvidjeli, da e proi mnogo drugih sati, dok svrimo posao - to jest dok razbijemo dosta iroki otvor, da bismo mogli ui u spremite hrane. To nas ipak nije obeshrabrilo. Radili smo pri mjeseini svu no, te smo u zoru dvadeset i treega uspjeli. Sad se Peters sam javio, da e zaroniti. Opremio se kao i prije, spustio se kroz rupu i naskoro se vratio nosei mali lonac, koji je, na nau veliku radost, bio pun maslina. Kad smo ih meu se razdijelili i pohlepno pojeli, spustili smo Petersa opet kroz rupu. Ovaj put je premaio sva naa oekivanja. Vratio se s velikim butom i bocom madeire. Iz boce smo svaki potegnuli po jedan umjereni gutljaj, jer smo iz iskustva znali, kakve su pogubne posljedice neumjere- nosti. But, osim neke dvije funte oko kosti, nije bio dobar za jelo, jer se od slane vode bio sasvim pokvario. Sto se moglo jesti, podijelismo meu se. Peters i August nisu mogli da se obuzdaju, te su svoje obroke odmah pojeli, no ja sam bio oprezniji, pa sam pojeo samo mali dio svojeg obroka, jer sam se bojao ee, koja e se, znao sam, pojaviti. Tada smo se odmarali od rada, koji je bio nepodnoljivo naporan.

Osjetivi se oko podneva opet neto snaniji i svjeiji, ponovo pokuasmo da se opskrbimo hranom. Peters i ja naizmjence smo ronili, s vie ili manje uspjeha, sve do zalaza sunca. Za to smo vrijeme iznijeli jo etiri mala lonca s maslinama, jo jedan but, jednu bocu od gotovo tri galona izvrsne madeire i, emu smo se jo vie obradovali, jednu malu kornjau s otoja Galapagos. Kapetan Barnard je nekoliko komada takvih kornjaa uzeo na brod, kad je prilikom izlaska Grampusa iz luke uplovila kuna Mary Pitts, koja se upravo bila vratila s lova na tuljane u Tihom oceanu. U nastavku ovog izvjetaja imat u esto prilike da spomenem tu vrst kornjae. Ona se uglavnom nalazi, kako e moda veina italaca znati, na skupini otoka nazvanih Galapagos. panjolska rije galipago znai slatkovodnu golemu kornjau, pa je po toj ivotinji i to otoje dobilo svoje ime. Tu kornjau zovu katkada zbog njezine veliine i snage - i slonovska kornjaa. Cesto su goleme. Vidio sam nekoliko tih kornjaa, koje su bile teke dvanaest do petnaest stotina funti, no ne sjeam se, da je koji pomorac pripovijedao da je vidio primjerke tee od osam stotina funti. Izgled im je neobian, gotovo odvratan. Kreu se veoma polagano, odmjereno i teko, i tijelo im je pri tom oko jednu stopu uzdignuto od tla. Vrat im je dug i veoma tanak, obino osamnaest palaca do dvije stope, no ja sam ubio kornjau, kojoj je razmak od ramena do glave iznosio nita manje nego tri stope i deset palaca. Glava je sasvim slina glavi zmije. Te kornjae mogu ivjeti bez hrane nevjerojatno dugo. Ima primjera, da su ivjele bez ikakve hrane u spremitu broda i dvije godine - a ipak su ostale jednako tuste. Te neobine ivotinje sline su u neemu devi. U kesi pri dnu vrata nose stalnu zalihu vode. U kesama ubijenih kornjaa znali su nai i do tri galona izvrsne i svjee vode, premda nisu cijelu godinu primile nikakvu hranu. Uglavnom se hrane divljim perunom i celerom, pa sonom morskom travom i divljim krukama, od kojih divno uspijevaju. Divlje kruke rastu obino na obroncima breuljaka nedaleko obale, gdje ima i kornjaa. Te su kornjae izvrsne i veoma hranjive, te su spasile ivote tisuama pomoraca, koji love kitove ili inae plove po Tihom oceanu. Kornjaa, koju smo izvukli iz spremita hrane, nije bila ba velika. Bila je teka vjerojatno ezdeset i pet ili sedamdeset funti. Bila je enka, dobro uzdrana, veoma tusta. U kesi je imala vie od kvarta bistre i slatke vode. To je doista bilo pravo blago, pa smo slono pali na koljena i gorljivo se zahvalili bogu za tu pravodobnu pomo.

Veoma smo se izmuili, dok smo ivotinju provukli kroz rupu, jer se estoko opirala, a snaga joj bijae znatna. Gotovo se bila otela iz Petersovih aka i spuzala natrag u vodu, no August joj je bacio na vrat konop s omom, a ja sam skoio u otvor i pomogao Petersu daje digne na palubu. Vodu iz kese paljivo smo natoili u vr, koji smo ve prije donijeli iz kabine. Kad smo to uinili, odbili smo grlo jednoj boci, zaepili ga epom i tako dobili neku vrst ae, koja je sadravala oko pola gilla. Zatim smo svaki ispili po jednu punu au vode i odluili, da emo se te mjere drati kao dnevnog obroka, dok ne iscrpimo svu zalihu. Kako je posljednja dva ili tri dana vrijeme bilo suho i ugodno, sasvim se osuila postelj ina, koju smo izvukli iz kabine, i naa odjea, pa smo proveli no (to je bilo dvadeset i treega) razmjerno ugodno i mirno, poto smo veerali masline i but s malo vina. Bojali smo se, da nam se ne bi, dune li vjetar, nou neto od naih zaliha hrane otkotrljalo u more, pa smo sve svezali konopom uz ostatke vitla. Kornjau smo prevalili na lea i pomno smo je svezali, jer smo htjeli da to dulje ostane iva.

XIII
24. srpnja. - Toga jutra probudismo se divno oporavljeni, i duevno i tjelesno. Opasnost nam je jo uvijek prijetila - nismo znali, gdje smo, premda je bilo oito, da smo veoma udaljeni od kopna. Hrane smo imali samo za etrnaest dana, i to uz najveu tednju, vode gotovo nita, a plutali smo na najobinijoj trupini, izloeni na milost svakom vjetru i valu. Ipak smo, sjeajui se strasnijih nevolja i opasnosti, iz kojih smo se nedavno sretno izvukli, smatrali sadanje stanje manjim zlom. Dobro ili zlo tako je relativno! im je izilo sunce, spremili smo se da opet pokuamo izvui togod iz spremita hrane, kad najednom udari jaki pljusak uz bljeskanje, pa smo se dali na hvatanje vode pomou pokrivaa, kako smo to ve jednom bili uinili. Nismo imali drugog sredstva za skupljanje kini- ce, imali smo samo taj razapeti pokriva, koji smo u sredini opteretili komadom lanaca. Tako je voda tekla prema sredini pokrivaa i curila u na vr. Na taj smo ga nain gotovo sasvim napunili, kad sa sjevera udari snaan vjetar. Morali smo odustati od toga posla, jer se trup broda opet poeo strano ljuljati, te nismo mogli stajati na nogama. Poli smo prema pramcu i svezali se, kao i prije, za ostatke vitla. Taj smo dogaaj doekali mnogo mirnije, nego to bi italac mislio s obzirom na te okolnosti. O podne je vjetar ojaao; a kad je pala no, zapuhala je jaka bura uz pratnju strahovitih valova. Iskustvo nas je, meutim, nauilo kako treba urediti vezove, pa smo tu oajnu no proveli prilino sigurni, premda nas je more gotovo neprestano zapljuskivalo, tako da smo bili mokri do koe, i premda smo se neprestano bojali, da e nas valovi otplaviti u more. Sreom, bilo je toplo, pa nam je voda gotovo godila. 25. srpnja. - Bura je ujutro jenjala, puhao je vjetar brzinom deset uzlova, a more se prilino smirilo, pa nas valovi vie nisu preplavljivali. Na nau veliku alost ustanovismo, meutim, da nam je more otplovilo dva lonca s maslinama i cijeli but, premda smo sve to bili dobro zavezali. Ipak odluismo, da ne ubijemo kornjau, te se zadovoljismo zajutarkom od nekoliko maslina i po jednom mjericom vode pomijeanom s pola vina. Ta nas mjeavina veoma okrijepi, a ipak se ne opismo, kao kad smo pili portsko vino. More je jo uvijek bilo previe burno, a da bismo opet mogli pokuati da izvadimo togod hrane iz spremita. Neki su predmeti, koji

nam u naem poloaju nisu trebali, isplivali toga dana kroz otvor, a voda ih je odmah otplavila u more. Opazismo, daje trup broda sada jae nagnut, nego prije, pa smo neprestano morali biti svezani. Tako smo proveli tuan i neugodan dan. O podne se pojavi sunce gotovo okomito iznad nas, pa nije bilo sumnje, da nas je niz sjevernih i sjeverozapadnih vjetrova dognao u blizinu ekvatora. Predvee smo vidjeli nekoliko morskih pasa i prilino smo se uzbudili, videi, kako nam se neki veoma veliki morski pas drzovito pribliuje. Jednom se trup broda naglo nagnuo, pa je paluba uronila pod vodu. Onda je neman preplivala iznad nas, okrenula se upravo iznad ulaza u kabinu i repom je snano udarila Petersa. Uvelike nam je odlanulo, kad je napokon jedan veliki val odnio morskoga psa s palube u more. Da je vrijeme bilo mirnije, lako bismo ga bili uhvatili. 26. srpnja. - Vjetar je toga jutra prilino jenjao, a ni more nije bilo veoma burno, pa smo odluili da nastavimo s radom u spremitu hrane. Radei prilino teko cijeli dan, ustanovismo, da u tom dijelu broda ne moemo nita vie nai, jer su se nou sruili zidovi u toj prostoriji, pa je voda sve odnijela u tovarni prostor. To nas je otkrie ispunilo oajem. 27. srpnja. - More je gotovo sasvim glatko. Lagani vjetar jo uvijek pue sa sjevera i zapada. Kad je poslije podne prigrijalo sunce, osuili smo svoju odjeu. e smo utaili, kupajui se u moru, no pri tom smo morali biti veoma oprezni, jer smo se bojali morskih pasa, koje smo vidjeli oko jedrenjaka. 28. srpnja. - Jo uvijek lijepo vrijeme. Jedrenjak se sada tako opasno nagnuo, da smo se uplaili, da e se sasvim prevrnuti. Pripremili smo se, kako smo najbolje mogli, da izmaknemo toj opasnosti. Svezali smo kornjau, vr s vodom i preostala dva lonca s maslinama, to smo mogli dalje u privjetrini, s vanjske strane trupa, ispod glavnog lanca. More je cijeli dan veoma glatko s malo vjetra ili uope bez vjetra. 29. srpnja. - Vrijeme kao juer. Augustova ranjena ruka pokazuje znakove obamiranja. On se tui na pospanost i jaku e, no nema znatnijih bolova.

Nikako mu ne moemo pomoi, osim to mu ruku trljamo s malo octa iz lonca s maslinama, no ini se, da od toga nema nikakve koristi. Uinili smo sve to smo mogli, da mu bude ugodnije, i potrostruili smo njegov obrok vode. 30. srpnja. - Neobino vru dan bez vjetra. Golemi morski pas plivao je cijelo prije podne oko trupa broda. Pokuavali smo nekoliko puta, bez uspjeha, da ga uhvatimo petljom. Augustu je mnogo gore. On oito propada i zbog nedostatka dobre hrane i zbog posljedica rane. Neprekidno se moli, ne bi li se oslobodio svojih patnja, i eli sebi samo smrt. Te veeri pojeli smo posljednje masline, a voda u vru bila je tako bljutava, daje bez vina nismo mogli piti. Ujutro smo odluili da ubijemo kornjau. 31. srpnja. - Proveli smo veoma nemirnu i napornu no, jer je poloaj trupa broda bio kritian. Ujutro smo ubili kornjau i raskomadali je. Ustanovili smo, daje mnogo manja, nego to smo mislili, premda je bila dobro uzdrana - meso je bilo ukupno jedva deset funti. Da bismo meso to dulje odrali upotrebljivim, razrezali smo ga u sasvim sitne komade i stavili ih u tri preostala lonca od maslina i u bocu od vina (samo to nam je od svega ostalo), a zatim smo meso zalili octom, koji nam je ostao u loncima od maslina. Tako smo spremili oko tri funte kornjaina mesa. Namislili smo da to ne diramo, dokle god ne pojedemo ostalo. Odluili smo da smanjimo svoj dnevni obrok mesa na etiri unce - tako emo imati hrane za trinaest dana. U sumrak udari jak pljusak s grmljavinom i sijevanjem, no bio je tako kratak, da nam je jedva uspjelo da uhvatimo oko pola pinte vode. Uz opi pristanak svu smo tu vodu dali Augustu, koji je sada, inilo se, bio na kraju. On je ispio vodu iz pokrivaa, kako smo je uhvatilo (drali smo pokriva iznad njega, pa mu je voda tekla ravno u usta), jer nismo imali nikakve druge posude, a ni smo htjeli izliti vino iz boce ili bljutavu vodu iz vra. Jedno od toga svakako bismo bili uinili, da je pljusak potrajao. Bolesniku, ini se, nije bilo od vode mnogo lake. Ruka mu je bila sasvim crna, od ake do ramena, a noge su mu bile hladne kao led. Svaki as smo oekivali, da e izdahnuti. Bio je strano omravio. Kad smo isplovili iz Nantucketa, imao je stotinu dvadeset i sedam funti, a sada nije imao vie od etrdeset ili najvie pedeset funti. Oi su mu bile duboko upale, te su se jedva i opaale. Koa na licu visjela je tako mlohavo, da mu je smetala, kad je vakao hranu, a jedva je gutao i tekuinu.

1. kolovoza. - Vrijeme je jednako toplo, sunce nesnosno vrue. Trpjeli smo strahovitu e, voda u vru bila je sasvim gnjila, u njoj su vrvjeli nametnici. Ipak smo popili mjericu te vode pomij e- ane s vinom, ali smo samo malo utaili e. Vie nas je osvjeilo kupanje u moru, no tim smo se sredstvom - zbog blizine morskih pasa - malokad mogli posluiti. Sad nam je bilo jasno, da Augustu nema spasa - da umire. Nismo mogli da mu olakamo patnje, koje su bile velike. Oko dvanaest sati izdahnuo je u jakim grevima, a da ve nekoliko sati uope nije progovorio ni rijei. Njegova smrt ispunila nas je mranim slutnjama i utjecala je na nae raspoloenje tako snano, da smo cijeli dan nepomino prosjedili kraj leine i razgovarali samo aptom. Tek kad se sasvim smrailo, skupili smo hrabrost da ustanemo i da tijelo bacimo u more. Bilo je neizrecivo odvratno i ve toliko gnjilo, da se otkinula noga, kad ju je Peters uhvatio, da digne tijelo. Kad je leina, koja se raspadala, kliznula preko ograde u more, fosforno nam je svjetlucanje leine otkrilo sedam ili osam golemih morskih pasa; a kad su morski psi stali trgati svoj plijen, ulo se, valjda na udaljenost od jedne milje, kako im zubi kljocaju. Mi smo se tresli od strave sluajui taj zvuk. 2. kolovoza. - Jednako strana tiina i vruina. Zora nas je zatekla sasvim klonule i tjelesno iscrpljene. Voda u vru bila je sada sasvim neupotrebljiva - pretvorila se u gustu elatinoznu tvar, u kojoj su se svijali runi crvi. Ispraznili smo vr i dobro ga oprali u moru, a onda smo u nj nalili malo octa iz naih posuda s kornjainim mesom. Sad smo jedva podnosili e, te smo uzalud kuali vinom; ono ju je samo pojaalo, a osim toga odmah smo se strano opijali. Zatim smo pokuali ublaiti svoje muke mijeajui vino s morskom vodom, ali smo odmah stali strano povraati, pa smo se odrekli toga sredstva. Cijeli smo dan vrebali priliku, da se okupamo, no bez uspjeha. Trup broda opkolie sada sa svih strana morski psi. Bijahu to, nema sumnje, one iste nemani, koje su juer prodrle naega bijednog druga. Sada su ekale novu, slinu gozbu. Ta nas je okolnost ispunila gorkim i tunim slutnjama. Znali smo, daje kupanje neopisivo ugodno, i da nam je to sredstvo sasvim uskraeno. Pomisao na to bila je nepodnoljiva. Nismo uope bili sigurni, jer nas je i najmanje okliznue ili kriva kretnj a mogla baciti na dohvat tih prodrljivih

riba, koje su se, plivajui sve do ruba jedrenjaka, nagurale oko nas. Nikakva vika, nikakvo nae nastojanje nije ih plailo. tavie, kad je Peters jednog od najveih morskih pasa udario sjekirom i prilino ranio, taj je morski pas i dalje navaljivao na nas. U sumrak se pojavio oblak, ali je, na nau veliku alost, proao bez kie. Gotovo je nemogue razumjeti nae patnje od ei. Proveli smo no bez sna, mueni eom i strahom pred morskim psima. 3. kolovoza. - Nikakve nade, da emo se spasiti. Jedrenjak se ve tako nagnuo, da uope nismo vie mogli stajati na palubi. Pourili smo se, da osiguramo vino i kornjaino meso, da nam ne propadne, ako se prevrnemo. Izvukli smo dva klina i sjekirom ih zabili koje dvije stope iznad vode sa strane privjetrine, nedaleko kobilice broda, jer smo leali gotovo ve sasvim na boku. Za te klinove svezali smo hranu, jer je tu bila sigurnija, nego prije, ispod lanca. Cijeli dan smo strahovito trpjeli od ei - nije bilo nikakve prilike za kupanje, jer nas morski psi nisu ni naas ostavljali. Nismo mogli ni spavati. 4. kolovoza. - Malo pred zoru opazismo, da se trup prevre, te se spremismo, da sprijeimo najgore. Trup se okretao ispoetka polagano i postepeno, pa nam je uspjelo da se uspnemo na uzdignutu stranu - po konopima, kojima smo svezali hranu za klinove. Nismo raunali s ubrzanjem okretanja. Trup se stao ponovo okretati tako naglo, da se u taj tren nismo mogli ni po maknuti. Prije, nego to smo i znali to se dogaa, bili smo estoko baeni u more. Koprcali smo se nekoliko hvati ispod po vrine vode, a tik nad nama bio je golemi trup broda. Kad sam potonuo, morao sam ispustiti konop, to sam ga drao. Ustanovio sam, da sam pod brodom, pa kako sam bio gotovo sasvim iscrpljen, j edva sam i pokuavao da se spasim, te sam se u nekoliko trenutaka pomirio s milju, da u umrijeti. Ipak sam se i ovaj put prevario. Nisam uzeo u obzir prirodni odskok trupa. Vrtlog vode, koji je nastao od djelominog obratnog okretanja, izbacio me na povrinu jo snanije, nego to sam bio uronjen. Kad sam izronio, bio sam, koliko sam mogao ocijeniti, dvadesetak yarda daleko od trupa broda. Jedrenjak je leao s kobilicom prema gore i silno se ljuljao, a more je sa svih strana bilo

veoma uzburkano i puno vrtloga. Nigdje nisam vidio Petersa. Jedna bava za ulje plivala je nekoliko stopa od mene, a i razliiti drugi predmeti s jedrenjaka plutali su naokolo. Sad sam se bojao samo morskih pasa, za koje sam znao da su u blizini. Da mi se ne priblie, lupao sam rukama i nogama po vodi okruivi se pjenom, i plivao prema trupu broda. Samo tome mogu, nema sumnje, zahvaliti svoj spas. More je, naime, prije nego se brod prevrnuo, bilo tako puno nemani, da sam se zacijelo morao plivajui sukobiti s kojim morskim psom. Ipak sam sreom stigao itav do boka broda. Toliko sam oslabio od tekog napora, da mi bez Petersove pravodobne pomoi ne bi uspjelo uspeti se na brod. Peters se, na moju veliku radost, pojavio (uspeo se na kobilicu s protivne strane trupa) i bacio mi kraj konopa, koji je bio svezan za klin. Tek to smo izmaknuli toj opasnosti, morali smo obratiti pozornost na drugu stranu pogibelj, koja nam je prijetila glad. Svu nau zalihu hrane odnijela je voda, koliko god smo se trudili da je osiguramo. Spoznavi, da vie nema ni najmanje mogunosti, da pribavimo novu hranu, obojica smo u oaju glasno zaplakali kao djeca, te nismo ni pokuali da utjeimo jedan drugoga. Teko je razumjeti takvu slabost. Onome tko jo nikada nije bio u slinom poloaju ona e se svakako initi neobina, no treba se sjetiti, da je na duh, zbog duge oskudice i straha, bio tako rastrojen, da nas nitko ne smije prosuivati kao ostala razumna stvorenja. U kasnijim opasnostima, koje su bile jednake, ako ne i gore, hrabro sam podnosio sve muke, a Peters je, kako e italac vidjeti, pokazivao neku stoiku filozofiju, jednako nevjerojatnu, kao to je nevjerojatna ova djetinjasta tromost i slaboumnost - razlika je samo u duevnom raspoloenju. Prevrnue jedrenjaka, pa i njegove posljedice - gubitak vina i kornjaina mesa - ne bi zapravo toliko pogoralo na poloaj, da nismo izgubili i pokrivae, kojima bismo mogli hvatati kinicu, i vr, u koji bismo mogli spremiti vodu. Cijeli donji dio broda - dvije do tri stope od ruba do kobilice, pa i sama kobilica - bio je gusto pokriven velikim koljkama, za koje smo ustanovili da su izvrsna i zdrava hrana. Tako se dogaaj, koji nam se inio tako straan, pokazao vie koristan nego tetan. Otkrio nam je zalihe hrane, koja e nam biti dovoljna za mjesec dana, budemo li je tedljivo troili, a to je mnogo pridonijelo i naoj udobnosti, jer smo sada bili u znatno manjoj opasnosti nego prije. Trebalo je, meutim, pribaviti vodu, ali kako? Ta nas je potekoa uinila slijepima za sve prednosti naega novog stanja. Kako bismo u sluaju kie bili spremni, skinuli smo koulje, da ih upotrebimo, kao to

smo prije upotrebljavali pokrivae - no nismo se nadali, da emo, pa ni u najpovoljnijim okolnostima, uhvatiti na taj nain vie od polovice gilla vode. Cijeli dan nije bilo ni traga oblacima, a muke od ei bile su gotovo nepodnoljive. Peters je nou jedva jedan sat spavao nemirnim snom, no ja nisam ni na trenutak sklopio oi. 5. kolovoza. - Danas je zapuhao ugodan povjetarac i natjerao nas kroz golemu povrinu pokrivenu morskom travom, u kojoj smo sretno pronali jedanaest malih rakova, pa smo si priutili nekoliko slasnih obroka. Ljuske tih rakova bile su sasvim mekane, te smo ih pojeli itave. Od njih nismo bili tako edni kao od koljki. Kako u travi nismo vidjeli ni traga morskim psi ma, usudismo se i okupati. Ostali smo u vodi etiri ili pet sati i znatno utaili e. Veoma smo se dobro osvjeili, i tako ugodnije proveli no. Obojica smo malo spavali. 6. kolovoza. - Nagla i neprekidna kia blagoslovila je taj dan. Padala je od podneva do noi. Gorko smo alili gubitak vra i boce, jer bismo bili, unato nespretnom sredstvu za hvatanje kinice, napunili barem vr, ako ne i vr i bocu. Ovako smo kuali utaiti e izaimajui koulje natopljene vodom, cijedei u kapima dragocjenu tekuinu u usta. Tako smo proveli cijeli dan. 7. kolovoza. - Upravo u zoru smo istodobno obojica opazili na istoku jedro, koje je oito plovilo prema nama! Pozdravismo tu divnu sliku slabim, ali dugim i zanosnim krikom, te odmah poesmo davati sve mogue znakove. Mahali smo kouljama, skakali uvis koliko god smo onako oslabljeni mogli, a i vikali smo svom snagom svojih plua, premda je brod bio udaljen najmanje petnaest milja. Ipak se brod pribliavao naem trupu. Znali smo, da mora doi do nas, da nas mora opaziti, nastavi li put tim smjerom. Sat kasnije jasno smo vidjeli ljude na palubi. To je bila duga, niska, gizdava kuna s vrnim jedrima, s crnom kuglom na prednjem vrnom jedru i s potpunom posadom. Najednom se prestraismo, da e nas prepustiti sudbini - koliko god nismo mogli ni zamisliti, da nas nisu opazili. To bi bio in najveeg divljatva, a ipak, koliko se god inilo nevjerojatan, na moru je bio est u slinim prilikama. Takva su divljatva znala izvriti stvorenja,

koja se ubrajaju u ljudski rod141) Mi smo u toj prilici, hvala bogu, bili sretniji, jer smo opazili ivahno komeanje na brodu, koji je digao britansku zastavu. Po okretanju k vjetru zakljuili smo, da plovi ravno prema nama. Pol sata kasnije bili smo u kabini broda. To je bio brod Jane Guy, koji je, pod zapovjednitvom kapetana Guya, isplovivi iz Liverpoola, plovio u Juno more i Tihi ocean radi lova na tuljane i trgovine.

141

Sluaj jedrenjaka Poly iz Bostona i njegova sudbina tako je oito slina naoj, da ne mogu, a da to ne spomenem. Taj je brod sa stotinu i trideset tona tovara drva i hrane isplovio 12. prosinca 1811., pod zapovjednitvom kapetana Casneaua, iz Bostona za Santa Croix. Osim kapetana bilo je na brodu osam ljudi: porunik, etiri mornara i kuhar, te g. Hunt i njegova sluavka, Crnica. Petnaestoga, kad su proli pliak kod Georgesa, za snanog jugoistinog vjetra brod dobije rupu, te se napokon prevrne, ili se slome, i brod se opet uspravi. Tako su ostali u tom poloaju, s veoma malo hrane, stotinu devedeset i jedan dan (od 15. prosinca do 20 lipnja), kad je kapetana Casneaua i Samuela Badgera, koji su jedini bili ivi, s trupine pokupio brod Fame iz Hulla. Taj je brod, pod zapovjednitvom kapetana Featherstonea, plovio iz Rio de Jeneira kui. Kad su ih nali, bili su na 28 sj everne irine i 13 zapadne duine - bili su dakle noeni oko dvije tisue milja! 9. srpnja Fame je susreo jedrenjak Dromeo pod zapovjednitvom kapetana Perkinsa, koji je oba patnika iskrcao u Kennebecku. Izvjetaj, iz kojega sam sakupio ove podatke, svrava ovim rijeima: Prirodno je, da emo se pitati, kako su tako dugo mogli plutati najprometnijim dijelom Atlantskog oceana, a da ih cijelo vrijeme nitko nije naao. Oni su proli kraj vie od dvanaestak brodova, od kojih im se jedan tako pribliio, da su jasno mogli vidj eti ljude na palubi i ljude, koji su ih promatrali s jarbola, pa ipak je posada broda - na neopisivo razoaranje gladnih i napola smrznutih ljudi - uguila u sebi osjeaj suuti i otplovila, prepustivi ih okrutno sudbini.

XIV
Jane Guy bila je lijepa kuna s vrnim jedrima, nosivosti stotinu i osamdeset tona. Bila je neobino vitkih bokova, a na vjetru pri blagom vremenu jedna od najbrih jedrenjaa, to sam ih ikada vidio. Na uzburkanu moru nije bila ba zgodna, a s obzirom na svrhu, kojoj je bila namijenjena, preduboko je gazila. Za takvu su svrhu zgodniji iroki brodovi, s razmjerno pliim gazom - recimo, brod od tri stotine do pet stotina tona. kuna je trebala biti opremljena kao jedrenjak s tri jarbola, i trebala je biti graena razliito od obinih brodova na Junom moru. Svakako i dobro naoruana. Trebala je imati, recimo, deset ili dvanaest kratkih brodskih topova od dvanaest funti i dva ili tri duga, sa irokim mjedenim cijevima, a uz svaki top krinju za oruje, koja ne proputa vodu. Sidra i elini konopi trebali bi biti znatno vri, nego obino, a, to je najvanije, posada bi morala biti mnogobrojna i sposobna. Brodu, kakav sam opisao, bila bi potrebna posada od barem pedeset ili ezdeset snanih momaka. Jane Guy imala je posadu od trideset i pet sposobnih mornara, ne raunajui kapetana i porunika, no nije bila naoruana ni opremljena, kako bi trebalo i kako bi to poelio pomorac, koji poznaje sve potekoe i opasnosti toga zanimanja. Kapetan Guy bio je veoma uglaen gospodin i ovjek s velikim iskustvom u trgovini na Jugu, kojoj je posvetio vei dio svoga ivota, no nedostajalo mu je snage, pa prema tome i poduzetna duha, koji je tu svakako potreban. Bio je suvlasnik broda, kojim je zapovijedao, i bio je ovlaten, da na putovanju po Junom moru ukrca svaki tovar, koji mu se nae pri ruci. Vozio je, kao obino na takvu putovanju, krunice, ogledala, kresiva, sjekire, sjekirice, pile, bradve, blanje, dlijeta, ljebasta dlijeta, svrdla, turpije za kovinu, strugae, velike turpije, ekie, avle, noeve, noice, britve, igle, konac, lonarsku robu, pamuk i druge line predmete i triarije. kuna je iz Liverpoola isplovila 10. srpnja, dvadeset i petoga prela je Rakovu obratnicu na 20 zapadne duljine i stigla dvadeset i devetoga na Sjedan od Kapverdskih otoka, gdje je ukrcala sol i druge potreptine za putovanje. 3. kolovoza napustila je Kapverdske otoke i zaplovila na jugozapad, prema obali Brazilije, te je prela ekvator izmeu 28 i 30 zapadne duljine. Tim smjerom obino plove brodovi iz Evrope prema Rtu Dobre Nade ili prema Istonoj Indiji. Tako se brodovi uklanjaju bezvjetrini i jakim protivnim strujama, koje stalno prevladavaju uz obalu Gvineje, a to

je napokon, i najkrai put, jer tu uvijek ima zapadnih vjetrova, uz pomo kojih se dolazi do Rta. Kapetan Guy se namjeravao najprije zaustaviti kod Kerguele- nove zemlje - ne znam zato. Kad su nas bili pokupili, kuna je prola kraj Rta St. Roque na 31 zapadne duljine. Prema tome smo ustanovili, da je trup naeg broda plutao od sjevera prema jugu itavih 25! Na palubi Jane Guy postupali su s nama veoma ljubazno, kako je to zahtijevalo nae bijedno stanje. Nekako za etrnaest dana, dok smo uz blagi povjetarac i lijepo vrijeme plovili neprestano prema jugozapadu, Peters i ja sasvim smo se oporavili od posljedica nedavne oskudice i stranih patnji, te smo se svega sjeali vie kao nekoga jezovitog sna, iz kojega smo se sretno probudili, nego prave i gole zbije. Kasnije sam ustanovio, da je obino ta pojava djelominog zaborava posljedica naglih prijelaza iz radosti u alost ili iz alosti u radost - stupanj zaborava odgovara stupnju razlike u promjeni osjeaja. Ja, na primjer, nikako ne mogu zamisliti punu mjeru bijede, to sam je podnosio u one dane na trupini. Sjeam se dogaaja, ali ne i osjeaja, to su ih ti dogaaji izazivali u ono doba. Znam samo to, da sam tada mislio, da ljudska priroda nikako ne bi mogla podnijeti vee patnje. Putovali smo nekoliko sedmica, a da se nije dogodilo nita znaajnije od sluajnog susreta s nekim kitolovcima. Cesto bismo susreli kojeg crnog ili pravog kita, kako ga nazivaju za razliku od uljeure. Uljeura ima uglavnom juno od dvadeset i pete usporednice. 16. rujna, u blizini Rta Dobre Nade, kuna doivi prvu jau buru, otkako je isplovila iz Liverpoola. U tom dijelu, no jo ee juno i istono od Rta (mi smo bili zapadno), pomorci se esto moraju boriti sa stranim burama sa sjevera. One uvijek uzburkaju more, a jedna je od njihovih najopasnijih znaajki iznenada promjena smjera vjetra. To se obino dogodi, kad bura najsnanije pue. Jedan trenutak pue pravi orkan sa sjevera ili sjeveroistoka, a onda se najednom iz toga smjera ne javi vie ni daak vjetra, ve iznenada neopisivom snagom zapue s jugozapada. Svijetla mrlja na jugu siguran je predznak promjene vremena, pa tako brod moe poduzeti sve potrebne mjere opreza. Bilo je oko est uj, kad je zapuhao vjetar jakim udarcem i, kao obino, sa sjevera. Oko osam vjetar je ojaao i navalio na nas tako golemim valovima, kakvih nikada nisam vidio. Svaki predmet na brodu bio je osiguran, kako se najbolje moglo, no kuna se strano naprezala. Pokazala je pritom, kako je loe kakvoe, jer je svaki as uranjala pramcem i teko se borila sa svakim valom. Naredni bi je val ipak opet zalio. Ba pred zalazak sunca pojavi se na jugozapadu

svijetla mrlja, koju smo oekivali, i za jedan sat opazismo, da je malo glavno jedro mlitavo zalepralo uz jarbol. Dva asa kasnije, usprkos svim mjerama, legli smo kao zaarani na bok, a pobjenjela pjena poletje preko nas. Jugozapadnjak je sreom tek jednom zapuhao, pa je uspjelo uspraviti brod bez gubitka krieva. Zatim smo se jo nekoliko sati borili s uzburkanim morem, a prema jutru bilo je vrijeme opet gotovo jednako, kao prije bure. Kapetan Guy je rekao, da smo se samo udom spasili. 13. listopada ugledasmo otok Princa Edwarda na 46 59' june irine, 37 46' istone duljine. Dva dana kasnije bili smo nedaleko otoka Possession, a tada smo proli kraj otoka Cro- zet na 42 59' june irine, 48 istone duljine. Osamnaestoga stigosmo do Kerguelenova otoka ili Pustog otoka u junom Indijskom oceanu, te se usidrismo u Boinoj luci, u vodi dubokoj etiri hvata. Taj otok, ili bolje, skup otoka, lei jugoistono od Rta Dobre Nade. Od toga rta je udaljen gotovo osam stotina liga. Otkrio ga je 1772. Francuz barun de Kergulen ili Kerguelen, koji je mislio, da je taj otok dio nekoga velikog junog kontinenta, te je tako i izvjestio. To je u ono doba pobudilo prilino zanimanje. Stoga je vlada uzela stvar u ruke, te je naredne godine poslala baruna, da svoje otkrie tono ispita. Tada se otkrila zabluda. Godine 1777. naiao je na isti skup otoka kapetan Cook. On je glavni otok nazvao Pustim otokom. To mu ime izvrsno pristaje, no kad se pomorac pribliuje tom otoku, ini mu se, da nije tako. Veina breuljaka pokrivena je, od rujna do oujka, divnim zelenilom. Uzrok je toj varavoj pojavi neka mala biljka, slina alpskoj saxifragi, koja bujno raste na irokim komadima zemlje, na nekoj vrsti razmrvljenog tresetita. Osim te biljke na otoku nema ni traga nekom znaku biljnoga svijeta, izuzevi neto krupne bujne trave u blizini luke, neto liaja i grmlja, koje je slino zelju, kad ve nosi sjeme, i koje je gorka i ljuta okusa. Povrina otoka je breuljkasta, no nijedan breuljak nije visok. Ipak su vrhovi breuljaka pokriti vjenim snijegom. Na otoku ima nekoliko luka, meu kojima je najzgodnija Boina luka. Ta je luka prva po redu na sjeveroistonoj strani otoka, a do nje se dolazi, kad se uz sj e- vernu obalu oplovi Rt Francois, koji svojim osobitim oblikom slui kao putokaz. Istaknuta toka rta svrava visokom klisurom, u kojoj je iroka rupa i ini se kao neki prirodni svod. Ulaz je na 48 40' june irine, 69 6' istone duljine. Kad se tuda proe, dolazi se do dobrog sidrita, to ga okruuje nekoliko malih otoka, koji su dovoljna zatita od svih istonih vjetrova. Krenemo li od tog sidrita dalje prema istoku, dolazimo u Osin zaljev - u glavni dio luke.

To je mali basen, dubok etiri hvata, s dnom od tvrde gline, a sasvim je opkoljen kopnom. Brod tu moe bez opasnosti ostati, usidren velikim sidrom, i godinu dana. Zapadno, kod ulaza u Osin zaljev, tee na dohvat mali potok s izvrsnom vodom. Na Kerguelenovu otoku ima jo uvijek nekih tuljana s dlakavim krznom, a ima i mnogo tuljana sa surlom, nazvanih morski slon. Ptica ima veoma mnogo. Osobito ima mnogo pingvina, i to iz etiriju razliitih vrsta. Najvei je kraljevski pingvin - nazvan tako zbog veliine i lijepa perja. Gornji dio njegova tijela obino je siv, katkada nekako ljubiasto obojen, a donji je dio neopisivo bijel. Glava mu je sjajno, blistavo crna, a takve su mu i noge. Najljg su ipak dvije iroke zlatne trake perja, koje idu od glave do grudi. Kljun mu je dug i ruiast ili skrle- tno crven. Te ptice hodaju uspravno i dostojanstveno. Glavu nose visoko, krila su im sputena uz tijelo, kao ruke, a rep im stri od tijela usporedno s nogama. Stoga su veoma slini ljudskim stvorovima, pa e njihova pojava na prvi pogled ili u sumrak lako zavarati gledaoca. Kraljevski pingvini, to smo ih vidjeli na Kerguelenovu otoku, vei su od guske. Jo ima maka- ronskih pingvina, magareih pingvina i drutvenih pingvina. Ti su pingvini mnogo manji, perje im nije tako lijepo, a i inae se razlikuju jedni od drugih. Osim pingvina ima mnogo i drugih ptica. Treba spomenuti morske kokoi, modre zovoje, patke, portegmontske kokoi, kukmaste kormorane, golube, morske lastavice, morske galebove, burnice, velike zovoje i, napokon, albatrose. Veliki zovoj velik je kao obini albatros i mesoder je. Cesto ga nazivaju i kostolomac ili morski orao. To su veoma neoprezne ptice. Kad su dobro skuhane, tena su hrana. Cesto lete nad povrinom vode sasvim rairenih krila, te se ini, da uope ne miu krilima. Albatros je jedna od najveih i najdivnijih ptica Junog mora. To je vrst galeba. Svoj plijen hvata u letu. Nikada ne dolazi na kopno, osim da snese jaja. Izmeu te ptice i pingvina postoji neobino prijateljstvo. Gnijezda grade zajedno. Albatrosovo je smjeteno u sredini izmeu etiriju pingvinskih gnijezda. Pomorci nazivaju skupove takvih gnijezda gnjezditem. Ta su gnjezdita opisana u mnogim knjigama, no ima italaca, koji zacijelo nisu jo itali te opise, pa u ja neto rei o pingvinu i albatrosu, o njihovu nainu graenja gnijezda i o njihovu ivotu. Kad doe doba leanja na jajima, ptice se skupe u velikim jatima, te se ini, da se nekoliko dana dogovaraju. Napokon se daju na posao. Izaberu

ravan komad tla, dosta irok, obino povrinu od tri do etiri acra, to blie moru, ali ipak dosta udaljenu, da ih more ne bi preplavilo. Kod izbora mjesta odluuje ravnina povrine. Mjesto mora biti to manje zakreno kamenjem. Kad je to pitanje rijeeno, ptice u isti mah i nekako jednoduno matematskom tonou nacrtaju etverokut ili paetvorinu - prema tome, kako bolje odgovara prirodi tla, i dovoljno veliku, da se unutar nje lako mogu smjestiti sve udruene ptice, ali ni jedna vie - vjerojatno zato, da se tu ne bi smjestile ostale ptice, koje nisu sudjelovale u graenju gnjezdita. Jedna strana omeenog tla ide usporedo s rubom vode, a otvorena je za ulazak i izlazak. Kad su tako utvrene granice gnjezdita, prostor se oisti od svih otpadaka i smea. Ptice odnesu kamen po kamen izvan granica, poslau to kamenje tik uz granicu i tako s tri kopnene strane podignu zid. S unutarnje strane uza zid naine savreno ravan i gladak put, irok est do osam stopa, koji vodi oko cijelog gnjezdita, i slui kao javno etalite. Tada podijele cijelu povrinu u jednake male etverokute. To naine tako, da sagrade uske, veoma glatke puteljke, koji u pravim kutovima vode po cijelom gnjezdita. Na svakom raskru tih puteljaka sagrade po jedno albatrosovo gnijezdo, a u sredini svakoga etverokuta sagrade pingvinovo. Tako je svaki pingvin opkoljen sa etiri albatrosa, a svaki albatros istim brojem pingvina. Pingvinovo gnijezdo sasvim je plitka rupa u zemlji, tek tolika, da sprijei, da se pingvinovo jedino jaje ne otkotrlja. Albatrosovo gnijezdo nije tako jednostavno. To je breuljak visok jednu stopu, a u promjeru dvije. Taj breuljak nainjen je od zemlje, morske trave i koljaka, a albatros se ugnijezdi na njegovu vrhu. Ptice se posebno brinu, da im gnijezda nikada ne budu prazna, ni za vrijeme leanja, ni dok mladi nisu dovoljno snani, da se uzmognu sami brinuti za sebe. Dok je mujak odsutan pribavljajui hranu, u gnijezdu je enka, i tek kad se vrati njezin drug, ona izlijee. Jaja nikad nisu nepokrivena - dok je jedna ptica izvan gnijezda, druga lei na jajima. Ta je mjera potrebna, jer se stanovnici gnjezdita ne skanjuju da jedan drugome svakom prilikom ukradu jaja. Premda u mnogim gnjezditima ive jedino pingvini i albatrosi, ipak ima gnjezdita, u kojima ima i razliitih morskih ptica s jednakim pravima. Te ptice smjeste svoja gnijezda tamo, gdje nau mjesta, no nikad se ne uguraju meu gnijezda brojnije vrste ptica. Iz daljine je takvo gnjezdite neobino. Zrani prostor iznad takvih naselja sav je ispunjen mnogobrojnim albatrosima (meu kojima ima i manjih ptica), koji neprekidno lebde nad gnjezditem, odlije- u i vraaju se kui. Istodobno

gomila pingvina prolazi uskim puteljcima. Oni stupaju poput vojnika, ili eu po glavnom etalitu, koje okruuje gnjezdite. Ukratko, kako god promatrali taj prostor, moramo se diviti razumu tih pernatih stvorova, koji u svakom pogledu podsjeaju na dobro ureeno ljudsko drutvo. Sutradan, nakon naeg dolaska u Boinu luku, uzeo je prvi porunik, g. Patterson, amac i (makar jo nije bilo doba za to) poao u potragu za tuljanima. Kapetan se, s nekim svojim mladim roakom, iskrcao na zapadnom, pustom dijelu otoka, jer je trebao obaviti neki meni nepoznat posao. Kapetan Guy uzeo je sa sobom bocu, u kojoj je bilo zapeaeno pismo, i poao prema jednom od najviih vrhunaca na otoku. Vjerojatno je htio ostaviti to pismo na nekoj uzvisini, za neki drugi brod, koji je tu imao kasnije pristati. Cim su nam oni nestali s vida, nastavili smo (Peters i ja bili smo u porunikovu amcu) plovidbu oko otoka, traei tuljane. Tim smo se poslom bavili tri sedmice. Veoma smo pozorno ispitivali svaki kuti ne samo Kerguelenove zemlje, ve i nekoliko malih otoka u blizini. Sav nam je trud bio gotovo bezuspjean. Vidjeli smo mnogo krznatih tuljana, no bili su tako plaljivi, da smo se doepali samo tri stotine i pedeset koa. Bilo je mnogo i morskih slonova, osobito na zapadnoj obali otoka, no ubili smo ih jedva dvadeset. Na manjim otocima nali smo dosta tuljana, no nismo ih dirali. Vratili smo se jedanaestoga na kunu. Tu smo nali kapetana Guya i njegova sinovca, koji su nam priopili veoma loih stvari o otoku. To je najpustiji i najneplodniji kraj na svijetu. Oni su na otoku ostali dvije noi, i to zbog nekog nesporazuma drugi porunik nije na vrijeme poslao po njih un sa kune.

XV
Dvanaestoga isplovismo iz Boine luke prema zapadu, istim putem kojim smo doli. S lijeva nam je bio Marionov otok, jedan iz skupa Crozet. Zatim smo proli kraj otoka Princa Edwarda, ostavivi ga takoer s lijeve strane. Tada smo zakrenuli malo prema sjeveru, te smo za petnaest dana stigli do skupa otoka Tristan d' Acunha na 38 8' june irine, 12 8' zapadne duljine. Taj skup, koji je danas dobro poznat i koji se sastoji od tri okrugla otoka, otkrili su Portugalci, a zatim su ga pohodili Nizozemci (1634) i Francuzi (1767). Ta tri otoka ine zajedno trokut, a udaljeni su jedan od drugoga desetak milja, te se izmeu njih otvara lijep, irok prolaz. Povrina tih otoka veoma je brdovita, osobito na Tristanu d'Acunha. To je najvei otok u skupu. Obodnica mu je petnaest milja, a tako je visok, da se pri lijepu vremenu vidi s udaljenosti od osamdeset ili devedeset milja. Jedan dio kopna sa sjeverne strane die se strmo uz more vie od tisuu stopa. Na toj visini iri se visoravan gotovo do sredine otoka, a s te visoravni die se veoma visoki unj, poput cunja na Teneriffi. Donja polovica cunja pokrivena je prilino visokim stablima, a gornji dio je goli kamen, obino zastrt oblacima i vei dio godine pod snijegom. Oko otoka nema pliina ni drugih opasnosti. Obale su strme, a voda duboka. Na sjeverozapadu je zaljev sa alom od crna pijeska, gdje lako mogu pristati amci, ako pue junjak. Tu ima u izobilju izvrsne vode. Udicom se moe loviti bakalar i druga riba. Drugi otok po veliini je najzapadniji u skupu. Zove se Nepristupani otok. Lei na 37 17'june irine, 12" 24' zapadne duljine. Obodnica mu je sedam ili osam milja, a obala je sa svih strana strano strma. Najvei dio otoka sasvim je ravan, a cijela je povrina neplodna. Samo na sjevernoj strani ima neto krljava grmlja. Otok Slavuja najmanji je i najjuniji, a lei na 37 26' june irine, 12 12' zapadne duljine. Na njegovoj junoj strani visoko stre kreviti otoii, a ima ih nekoliko i sa sjeveroistone strane. Tlo je neravno i pusto, a duboka dolina presijeca otok u dva dijela. U odreeno doba godine ima na obalama tih otoka dugogrivih tuljana, morskih slonova, tuljana krznaa i mnogih razliitih morskih ptica. U blizini ima i mnogo kitova. Podruje je prikladno za lov na te ivotinje, pa su ljudi marljivo pohaali te otoke. Najprije su dolazili Nizozemci i Francuzi. Godine 1790. bio je na Tristanu d'Acunha kapetan Patten s brodom Industtj iz Philadelphije. On je ondje ostao oko sedam mjeseci (od

kolovoza 1790. do travnja 1791.) lovei tuljane. Za to vrijeme sakupio je nita manje nego pet tisua est stotina koa, te je pripovijedao, da bi za tri sedmice bez potekoa mogao uljem nakrcati i kakav veliki brod. Kad je doao onamo, nije naao nikakvih etveronoaca, osim nekoliko divljih koza. Danas otok obiluje svim naim najvrednijim domaim ivotinjama, koje su pomalo doveli pomorci. Mislim da je kratko vrijeme nakon kapetana Pattena pohodio otoke kapetana Colquhoun s amerikim jedrenjakom Betsey i da se zaustavio, radi vode, kod najveeg otoka. On je tu zasadio luk, krumpir, zelje i mnogo drugog povra, kojeg na otoku ima i danas. Godine 1811. poao je na Tristan neki kapetan Haywood s Nereusom On je tamo zatekao tri Amerianina, koji su na otoku preraivali tuljanske koe i ulje. Jedan od njih, Jonathan Lambert, rekao je, daje on vladar te zemlje. Iskrio je i obradio oko est acra zemlje i trudio se da uzgoji kavovac i eernu trsku, kojom ga je opskrbio ameriki poslanik u Rio de Janeiro. Ta je naseobina meutim naputena, a otok je godine 1817. zaposjela britanska vlada, poslavi ovamo jedinicu vojske s Rta Dobre Nade. Ni ti vojnici nisu ostali dugo, jer je Britanija napustila posjed. Tada su se, neovisno od vlade, naselile ovdje dvije ili tri engleske obitelji. 25. oujka 1824. stigao je ovamo kapetan Jeffrey s brodom Benvick, na putu iz Londona u Van Diemenovu zemlju. On je tu naao nekog Engleza, imenom Glass, biveg podasnika britanskog topnitva. Taj je Glass tvrdio, da je on vrhovni upravitelj otoka. Vladao je naseljem od dvadeset i jednoga mukarca i tri ene. Veoma je hvalio zdravu klimu i plodost zemlje. Puanstvo se, uglavnom, bavilo sakupljanjem tuljanovih koa i ulja od morskih slonova, a trgovali su s Rtom Dobre Nade, jer je Glass imao malu kunu. U doba naeg dolaska Glass je jo uvijek upravljao otokom, no njegova se mala zajednica poveala. Na Tristanu je bilo pedeset i est osoba, a na Otoku Slavuja malo naselje od sedam ljudi. Opskrbili smo se bez potekoa svakovrsnom hranom, koju smo trebali - bilo je u izobilju ovaca, svinja, goveda, kunia, peradi, koza, razliitih riba i povra. Usidrili smo se blizu velikog otoka, u vodi dubokoj osamnaest hvati, te smo mogli zgodno ukrcati sve to smo htjeli. Kapetan Guy kupio je od Glassa i pet stotina tuljanovih koa i neto slonove kosti. Ostali smo na otoku oko sedam dana, za koje su vrijeme prevladavali sjeverni i zapadni vjetrovi, a vrijeme je bilo nekako neodreeno. 5. studenoga otplovili smo prema jugozapadu, namjeravajui

da potraimo skup otoka, nazvanih Auroras. Neki su drali, da tih otoka uope nema. Tvrdi se, da je te otoke jo 1762. otkrio zapovjednik broda Aurora. Godine 1790. proao je upravo izmeu njih kako sam tvrdi, kapetan Manuel de Ovarvido na brodu Princess. Taj brod je pripadao Kraljevskom filipinskom drutvu. Godine 1794. pola je panjolska korveta Atrevida sa zadatkom, da utvrdi toan poloaj tih otoka. U asopisu Kraljevskog hidrografs- kog drutva u Madridu g. 1809. taj je pohod opisan ovako: Korveta. Atrevida izvrila je, u vremenu od 21. do 27. sijenja, u neposrednoj blizini, sva potrebna promatranja, te je krono- metrom izmjerila razliku duljine izmeu tih otoka i luke Soledad na otocima Manilas. Tu su tri otoka. Gotovo su na istom meridijanu. Srednji je otok prilino nizak, a ostala dva mogu se vidjeti iz udaljenosti od devet liga. Prema promatranjima, koja su izvrena s palube Atrevida, toan je poloaj otoka ovaj: najsjeverniji lei na 52 37' 24" june irine" 47 43' 15" zapadne duljine, srednji na 53 2' 40" june irine, 47 55' 15"zapadne duljine, a najjuniji na 53 15'22" june irine, 47 57' 15" zapadne duljine. 27. sijenja 1820. poao je, iz Staten Landa, kapetan britanske mornarice James Weddel takoer u potragu za otocima Auroras. On izvjeuje, daje najtonije pretraio ne samo toke, to ih je naveo zapovjednik Atrevide, ve daje pretraio i okolicu tih toaka, no da nije otkrio ni traga kopnu. Ti protuslovni izvjetaji potaknuli su druge pomorce, da pou u potragu za tim otocima. I zaudo, dok su jedni preplovili svaku stopu mora, a da ih nisu nali, ima ih dosta, koji tvrde, da su ih vidjeli i da su ak bili sasvim blizu njihovih obala. Kapetan Guy je namjeravao na svaki nain rijeiti to toliko raspravljano pitanje. 142) Nastavili smo plovidbu jugozapadnim smjerom uz promjenljivo vrijeme. Dvadeset i prvoga stigli smo na 53 15' june irine, 47 58' zapadne duljine, to jest u neposrednu blizinu mjesta, koje je zabiljeeno kao poloaj najjunijeg otoka u skupu. Nismo opazili ni traga kopnu, pa smo plovili dalje prema zapadu usporedo s 53 june irine do merdijana na 50 zapadne duljine. Tada smo poli prema sjeveru usporedo s 52 june irine, a zatim smo okrenuli, drei se nae usporednice i merdijana prema istoku. Stigavi istono do merdijana zapadne obale Georgije, vratili
142

Od kapetana brodova, koji su u razliito doba tvrdili, da su pronali otoke Auroras, treba spomenuti kapetana broda San Miguel (1769), kapetana broda Aurora (1774), kapetana jedrenjaka Pearl (1779) i kapetana broda Dolores (1790). Svi su naveli po prilici jednaki poloaj otoka: 53 june irine.

smo se do june irine, s koje smo bili poli. Jo smo proli dijagonalno cijeli opisani prostor, neprekidno pregledavajui okolicu s vrha nieg jarbola, i tri smo sedmice sve tono promatrali. Vrijeme je neprestano bilo lijepo i vedro, bez imalo magle, pa smo se uvjerili, da otocima, ako ih je u tom dijelu ikada i bilo, sada vie nema ni traga. Kad sam se vratio kui, saznao sam, da su isti predjel jednako pozorno pretraili 1822. kapetan Johnson, na amerikoj kuni Henry, i kapetan Morrell, na amerikoj kuni Osa - obojica s istim uspjehom, kao i mi.

XVI
Prvobitna namjera Kapetana Guya bila je, da rijeimo pitanje otoja Auroras i da nastavimo plovidbom kroz Magellanov tjesnac sve do zapadne obale Patagonije. Obavijesti, to ih je meutim dobio na Tristanu dAcunha, utjecale su, da je zaplovio prema jugu, nadajui se, da e nabasati na neke male otoke, koji, kako su mu rekli, lee nekako na 60 june irine i 4120' zapadne duljine. U sluaju pak, da ne nae te otoke, namjeravao je, ako mu dopusti vrijeme, da poe prema polu. Tako smo 12. prosinca zaplovili u tom smjeru. Osamnaestoga nali smo se otprilike u poloaju, koji je bio oznaio Glass, pa smo tri dana krstarili u tom predjelu, ali nismo nali ni traga otocima, o kojima je on govorio. Budui da je vrijeme bilo neobino lijepo, dvadeset i prvoga zaplovili smo dalje prema jugu, kako bismo doprli to dalje. Prije nego ponem taj dio svojeg izvjetaja, treba da ukratko spomenem malobrojne pokuaje, koji su dosada izvreni, da se dopre do junoga pola, jer ima italaca, koji su poklanjali malo panje istraivanju u tih krajeva. Kapetan Cook prvi je to pokuao. Godine 1772. zaplovio je prema jugu na brodu Resolu- tion, a pratio ga je porunik Furneaux s broda Adventure. U prosincu je stigao do 58. uspored- nice june irine i 26 57' istone duljine. Tu je naiao na uska ledena polja, debela oko osam ili deset palaca, koja su plovila prema sjeverozapadu i jugozapadu. Taj je led bio tako zbit, da se brod probijao tekom mukom. Kapetan Cook je drao, sudei po golemim jatima ptica, a i po drugim znakovima, da je u blizini neko kopno. On je nastavio plovidbu prema jugu, premda je vrijeme bilo strahovito hladno, sve dok nije stigao do 64. usporednice, 38 14' istone duljine. Tu je pet dana vrijeme bilo blago, uz ugodan povjetarac, premda je toplomjer pokazivao 36 stupnjeva. U sijenju 1773. brod je preao polarni krug, no dalje nije mogao prodrijeti. Kad je naime stigao do 67 15' irine, sprijeile su mu napredovanje goleme koliine leda, koji se prostirao na junom obzorju, dokle god je sezalo oko. Led je bio veoma razliit - nekoliko milja iroke sante leda tvorile su zbito brdo, koje se dizalo osamnaest ili dvadeset stopa iznad vode. Godinje doba bilo je ve poodmaklo, te nije bilo nade, da bi se ta zapreka mogla oploviti. Stoga je kapetan Cook, premda nerado, opet okrenuo prema sjeveru. U narednom studenome on je obnovio svoja istraivanja u Antarktiku. Na 59 40' june irine naiao je na jaku struju, koja ga je nosila prema jugu. U prosincu, kad su brodovi stigli na 67 31' june irine

i 142 54' zapadne duljine, studen je bila izvanredna, uz snane vjetrove i maglu. I tu je bilo mnogo ptica: albatrosa, pingvina, a osobito zavoja. Na 70 23' june irine naili su na neke velike ledene otoke, a malo zatim opazie na jugu oblake bijele kao snijeg, koji su odavali blizinu ledenih polja. Na 71 23'june irine i 106 54' zapadne duljine pomorce je, kao i prije, zaustavila golema smrznuta povrina, koja se protezala po cijelom prostoru junog obzorja. Sjeverni rub te povrine bio je neravan i nabijen oko jednu milju prema jugu, no pojedini komadi leda bili su tako vrsto spojeni, da se izmeu njih ne bi moglo proi. Poslije toga vidjeli su neku glatku povrinu, koja je, napokon, u daljini svravala divovskim ledenim gorskim lancem. Kapetan Cook je zakljuio, da ta golema povrina dopire do junoga pola, ili da je u vezi s nekim kontinentom. G. J. N. Reynolds, kojemu je, uz veliki napor i ustrajnost, uspjelo da se opremi naredna ekspedicija, ovako govori o pokuaju broda Resolution: Ne udimo se, to kapetan Cook nije mogao doprijeti dalje od 71 10', ve smo iznenaeni, to je stigao do te toke na meridijanu 106 54' zapadne duljine. Palmerova zemlja lei juno od Shetlanda, na 64 irine, i protee se na jug i zapad dulje, nego to je ijedan pomorac mogao doprijeti. Cook je plovio prema toj zemlji, a led ga je zaustavio. To se mora na toj toki uvijek dogoditi, osobito u tako rano godinje doba (6. sijenja). Ne bismo se iznenadili, kad bi se dokazalo, da dio opisanih ledenih bregova pripada Palmerovoj zemlji ili nekom drugom dijelu kopna, koje lei jo junije i zapadnije. Godine 1803. ruski car Aleksandar po slao je Kreutzensterna i Lisiauskoga, da oplove zemaljsku kuglu. Oni su elei doprijeti na jug stigli jedva do 59 58'june irine, 70 15' zapadne duljine. Naili su na jake istone struje. Vidjeli su mnogo kitova, ali leda uope nije bilo. O tom putovanju kae g. Reynolds, da bi Kreutzenstern svakako bio naao led, da je onamo stigao u ranije godinje doba - jer je ve bio oujak, kad je stigao do navedene irine. Vjetrovi s juga i zapada, koji su prevladavali, odnijeli su sante leda, uz pomo struja, u ledeni predjel, to ga omeuju: Georgija sa sjevera, Sandwichska zemlja i Juni Orkneyji s istoka, a juni Shetlandski otoci sa zapada. 1882. godine dopro je James Weddel, kapetan britanske mornarice, sa dva veoma malena broda, prema jugu dalje, nego ijedan pomorac prije njega, a nije pritom naiao ni na kakve osobite potekoe. On izvjeuje, da ga je esto opkolio led jo prije, nego to je stigao do 72. usporednice, no kad je stigao tamo, uope nije naao led. Kad je stigao do 74 15'june

irine, nije bilo nikakvih ledenih povrina, osim tri ledena otoka. Vidio je dodue golema jata ptica i druge obiajne znakove kopna. S jarbola je dodue, juno od Shetlandskih otoka, opaena na jugu neka nepoznata obala, no Weddel odbacuje svaku pomisao, da bi u junim polarnim krajevima bilo kopna. 11. sijenja 1823. otplovio je kapetan Benjamin Morrell na amerikoj kuni Osa iz Ker- guelenove Zemlje, ne bi li prodro to dalje na jug. 1. veljae naao se na 64 52' june irine i 118 27' istone duljine. Tog je dana u njegovu dnevniku zapisano ovo: Vjetar je naskoro ojaao do brzine od jedanaest uzlova, pa smo iskoristili tu priliku i krenuli prema zapadu. Bili smo uvjereni, da dalje od 64 june irine ima sve manje leda, pa smo krenuli malo prema jugu, dok nismo preli polarni krug i doprli do 69 15' istone duljine. Na toj irini nije bilo nikakvih ledenih polja, a vidjeli smo veoma malo ledenih otoka. 14. oujka upisano je jo ovo: Sad je more sasvim isto od ledenih polja, a ne vidi se vie od nekih dvadesetak ledenih otoka. Toplina zraka i vode barem je za trinaest stupnjeva vie (i blaa), nego to smo ustanovili izmeu 60. i 62. june usporednice. Sad smo na 70 14'june irine, i toplina zraka je etrdeset stupnjeva, a toplina vode etrnaest stupnjeva. Na tom poloaju ustanovio sam otklon magnetske igle za 14 27' istone duljine po azimutu... Nekoliko puta sam na razliitim mer- dijanima preao polarni krug i ustanovio, da su i zrak i voda sve topliji, to sam dalje prodirao iza 65 june irine. Otklon magnetske igle smanjivao se u istom omjeru. Sjeverno od te irine, recimo izmeu 60 i 65 june irine, na je brod, naprotiv, esto veoma teko prolazio izmeu golemih i gotovo nebrojenih ledenih otoka. Nekima je od tih otoka obodnica bila jednu do dvije milje, a strili su iznad povrine vode vie od pet stotina stopa. Nisu imali dosta goriva i vode, bili su i bez potrebnih sprava, a i godinje je doba bilo po- odmaklo, pa se kapetan Morrell morao vratiti, a da nije ni pokuao doprijeti dalje na zapad, premda je pred njim bilo sasvim isto more. On je rekao, da bi bio stigao barem do 85. usporednice, ako ne i do samoga pola, da nije bilo onih opravdanih razloga, zbog kojih se morao vratiti. Ja sam malo opirnije iznio njegove misli o tome, kako bi italac mogao prosuditi, koliko ih je kasnije potvrdilo moje iskustvo. Godine 1831. otplovio je kapetan Briscoe, u slubi gospode Enderby, vlasnika kitolovca iz Londona, u Juno more na jedrenjaku Lively, u pratnji kutera Tula. 28. veljae, naavi se na 66 30'june irine,

47 13' istone duljine, opazio je kopno, a kroz snijeg su se jasno raspoznavali crni vrhovi gorskog lanca, koji se protezao od istoka prema jugoistoku. On je ostao u tom kraju itav naredni mjesec, no nije se mogao, zbog bure, pribliiti obali vie od deset liga. Kad je ustanovio, da zbog godinjega doba ne moe nita vie otkriti, vratio se prema sjeveru, da prezimi u Van Diemenovoj zemlji. Poetkom 1832. opet je krenuo prema jugu, pa je 4. veljae opazio na jugoistoku kopno na 67 15' june irine i 69 29' zapadne duljine. Naskoro je ustanovio, da je to neki otok u blizini kopna, koje je ve prije bio otkrio. Dvadeset i prvoga istoga mjeseca uspjelo mu je da se tamo iskrca i da zauzme otok u ime Williama IV. U ast engleske kraljice dao mu je ime Adelaidin otok. Kad su ti podaci bili javljeni Kraljevskom geografskom drutvu u Londonu, to je drutvo dolo do zakljuka, da je to neprekidni dio kopna, koje se protee od 47 30' istone duljine do 69 29' zapadne duljine usporedno sa 66 do 67 june irine. S obzirom na taj zakljuak g. Reynolds dodaje: Ne moemo se sloiti s tim zakljukom, a ni Briscoeoya otkria ne opravdavaju takav zakljuak. Ba unutar tih granica napredovao je Weddel na jug po merdijanu istono od Georgije, do Sandwichske zemlje, od junih Orknevja i Shetlandskih otoka. Moje e iskustvo bolje potvrditi netonost zakljuaka Kraljevskog geografskog drutva. To su bili glavni pokuaji, da se dopre to vie na jug. Vidjet e se, daje do putovanja Jane Guy preostao jo golemi prostor, preko kojeg uope nitko nije preao u polarnom krugu. Pred nama je bilo, dakako, iroko polje otkria, i ja sam s najnapetijim zanimanjem sluao kapetana Guya, kad je izjavio, da je odluio smiono krenuti prema jugu.

XVII
Napustivi potragu za Glassovim otocima, plovili smo etiri dana prema jugu, no uope nismo naili na led. Dvadeset i estoga o podne stigli smo na 63 23'june irine, 21 25' zapadne duljine. Sad smo ugledali nekoliko golemih ledenih otoka ijedno ledeno polje, koje nije bilo ba veliko. Vjetar je uglavnom puhao s jugoistoka ili sjeveroistoka, no nije bio jak. Kad god je puhao zapadni vjetar, to je malokad bilo, uvijek bi donio kiu. Svakog dana padalo bi neto snijega. Dvadeset i sedmoga toplomjer je pokazivao trideset i pet stupnjeva. 1. sijenja 1828. - Toga dana sasvim nas je opkolio led, pa su nai izgledi bili neveseli. Cijelo prijepodne puhao je snaan vjetar sa sjeveroistoka i tjerao velike sante leda, koje su tako jako udarale o krmilo, da smo svi bili zabrinuti zbog posljedica. Predveer je vjetar jo uvijek bijesno puhao. Jedna se golema santa leda otkinula, pa smo se uz pomo jedra probili, izmeu manjih santa leda, do otvorena mora. Pribliujui se otvorenom moru pomalo smo skraivali jedra, a kad smo napokon bili sigurni, zaplovili smo samo sa skraenim prednjim jedrom. 2. sijenja. - Vrijeme je prilino lijepo. O podne smo doli do 69 10' june irine, 42 20' zapadne duljine. Preli smo polarni krug. Na jugu se opaalo veoma malo leda, premda su iza nas bila velika ledena polja. Upotrebivi veliki eljezni lonac od dvadeset galona i konop od dvjesta hvati, nainili smo neku napravu za mjerenje vodene struje. Ustanovili smo, da struja tee prema sjeveru brzinom od oko etvrt milje na sat. Toplina zraka bila je oko trideset i tri stupnja. Tu smo ustanovili otklon magnetske igle 14 28' prema istoku po azimutu. 5. sijenja. - Jo uvijek plovimo prema jugu bez veih zapreka. Toga jutra ipak nas je, na 73 15' june irine, 42 10' zapadne duljine, opet zaustavila golema povrina vrsta leda. Na jugu smo vidjeli mnogo slobodnog mora, te smo vjerovali, da emo doi do njega. Plovei prema istoku uz rub sante leda, stigli smo napokon do prolaza irokog oko jedne milje, kroz koji smo se o zapadu sunca povukli. Tada smo uli u more puno ledenih otoka, no bez ledenih polja, pa smo hrabro krenuli dalje. inilo se, da se studen ne

pojaava, premda je esto snijeilo, i premda bi od vremena do vremena zapuhao veoma snaan vjetar. Cijeli dan letjela su iznad kune, od jugoistoka prema jugozapadu, velika jata albatrosa. 7. sijenja - More je jo uvijek prilino isto, pa nema nikakvih potekoa kod plovidbe. Prema zapadu vidjeli smo nekoliko nevjerojatno visokih santa leda, a poslije podne proli smo pokraj sante leda, koje je vrhunac strio najmanje etiri stotine hvati iznad povrine mora. Njezin obujam na podnoju bio je vjerojatno tri etvrtine lige. Iz pukotina sa strane sante teklo je nekoliko mlazova vode. Dva dana vidjeli smo taj otok, a tada nam je nestao iz vida - u magli. 10. sijenja. - Rano ujutro pao je nesretnim sluajem u more jedan ovjek. Bio je to Amerianin, imenom Peter Vredenburgh, rodom iz New Yorka, jedan od najboljih lanova posade na kuni. Poskliznula mu se noga, kad je hodao po pramcu, i on je pao izmeu dvije sante leda, te se vie nije pojavio. O podne bili smo na 78 30'june irine, 40 15' zapadne duljine. Sad je studen bila strahovita, a vjetar s tuom neprekidno je udarao sa sjevera i istoka. U tom smo smjeru vidjeli jo nekoliko golemih santa leda, a cijelo istono obzorje kao da bijae zakreno ledenim poljima, koja su se nizala jedno povrh drugoga. Naveer je pokraj nas plovilo naplav- ljeno drvlje, a mnotvo ptica prelijetalo je iznad nas. U jatu je bilo zovoja, albatrosa i nekih velikih ptica sa sjajnim modrim perjem. Tu je otklon magnetske igle po azimutu bio manji nego kad smo preli polarni krug. 12. sijenja. - Opet se inilo neizvjesno, da li emo se probiti prema jugu, jer u smjeru pola nismo vidjeli nita drugo do naoko beskrajnog polja leda, s pozadinom golemih isprekidanih ledenih bregova, koji su se prijetei dizali jedan povrh drugoga. Plovili smo prema zapadu sve do etrnaestoga, nadajui se, da emo nai neki prolaz. 14. sijenja. - Toga jutra stigli smo do zapadnoga ruba polja, koje nam je stajalo na putu. Mi smo ga oplovili i uli u otvoreno more, u kojem nije bilo ni mrvice leda. Spustivi napravu za mjerenje do dubine od dvije stotine

hvati, ustanovili smo, da neka struja tee prema jugu brzinom od pola milje na sat. Toplina zraka bila je etrdeset i dva stupnja, a vode trideset i etiri stupnja. Do esnaestoga plovili smo bez ikakva prekida prema jugu, a tada smo oko podne stigli do 18 21' june irine, 42 zapadne duljine. Tu smo opet spustili napravu za mjerenje i ustanovili, da struja jo uvijek tee prema jugu, no brzina joj je tri etvrtine milje na sat. Otklon magnetske igle po azimutu smanjio se a zrak bijae blag, topao i ugodan. Toplomjer je pok a- zivao pedeset i jedan stupanj. U to vrijeme nismo opazili ni komadi leda. Svi smo se nadali, da emo doprijeti do pola. 17. sijenja. - Taj dan bio je pun dogaaja. Iznad nas je preletjelo, prema jugu, golemo mnotvo ptica, te smo s palube poubijali nekoliko njih. Jedna od tih ptica, neka vrst nesita, bila je izvrsna za jelo. Oko podne ugledali smo s vrha jarbola, na lijevo od pramca, malu santu leda, na kojoj je bila, kako se inilo, neka velika ivotinja. Kako je vrijeme bilo lijepo i gotovo bez vjetra, kapetan Guy zapovjedi, da se spuste dva amca, da izvide stvar. Dirk Peters i ja poli smo s porunikom u veem amcu. Kad smo stigli do sante, opazismo, da na njoj stoji divovski polarni medvjed, vjerojatno najvei od te vrste. Bili smo dobro naoruani, pa smo ga bez razmiljanja odmah napali. Ispalili smo brzo nekoliko hitaca u glavu i tijelo, od kojih je veina oito pogodila cilj. Neman se nije nimalo uplaila, ve se sa sante bacila u vodu, te je otvorenih ralja zaplivala prema amcu, u kojem smo bili Peters i ja. Taj nas je neoekivani obrat zbunio. Nitko nije bio spreman da ponovo odapne, i medvjedu je uspjelo da prebaci polovicu svojega golemog tijela preko ruba amca. Jednoga je mornara dohvatio po kriima, prije negoli je itko i pokuao da odbije napadaj. U toj krajnjoj opasnosti spasila nas je od propasti samo Peterso- va brzina i okretnost. Skoivi golemoj zvijeri na lea, on joj jednim udarcem zabode no u vrat do hrpteniine modine. Zvijer se bez otpora srui mrtva u more i povue sa sobom Petersa. On naskoro izroni, svee konopom, koji smo mu bacili, medvjeu leinu i vrati se u amac. Tada smo se u slavlju vratili na kunu, teglei za sobom svoj plijen. Medvjed je bio dug punih petnaest stopa. Krzno mu je bilo savreno bijelo, s veoma otrom i gustom dlakom. Oi su mu bile crvene kao krv i vee, nego oi obinog sjevernog medvjeda. I njuka mu je bila oblija, vie nalik na buldogo- vu njuku. Meso je bilo mekano, no veoma gorko i ribljeg okusa. Ipak su ga ljudi lakomo pojeli, ak su i pohvalili izvrsnu hranu.

Jedva smo smjestili svoj plijen na palubu, kad ovjek s vrha jarbola radosno uskliknu: - Kopno s desne strane pramca! Svi skoismo na noge. Kako je zapuhao veoma zgodan povjetarac sa sjeveroistoka, naskoro se pribliismo obali. Ustanovismo, da je to niski kameni otoi, obodnice oko jedne lige. Na njemu je rasla samo neka vrsta bodljikave kruke, a inae je bio posve pust. Pribliavajui se otoku sa sjevera, vidjeli smo neki neobini greben, veoma slian svenjevima pamuka svezanima konopom. Zapadno od toga grebena bio je mali zaljev, u kojem smo se lako iskrcali iz svojih amaca. U kratkom smo vremenu pregledali cijeli otok, no nismo nali nita, to bi bilo vrijedno nae pozornosti. Samo smo na junom dijelu nali, nedaleko obale, komad drva, napola ukopan u hrpu kamenja. Bio je to, kako se inilo, pramac amca. Na njemu su se vidjeli neki pokuaji rezbarije. Kapetan Guy je tvrdio, da je tu prikazan lik kornjae, no ja nikako nisam mogao opaziti neku slinost. Osim toga pramca, ako je to doista bio pramac, nismo nali nikakvog drugog znaka, daje ovdje ikada prije bio neki ivi stvor. Uz obalu smo gdjegdje nali male sante leda, no nije ih bilo mnogo. Toan poloaj tog otoia (to gaje kapetan Guy nazvao Bennetov otoi, u ast drugog suvlasnika kune) je 82 50'june irine 42 20' zapadne duljine. Doprli smo na jug za osam stupnjeva dalje, nego to je dosada dopro ijedan pomorac, a pred nama je jo uvijek bilo otvoreno more. Ustanovili smo i to, da se otklon magnetske igle smanjuje i da zrak i voda postaju u posljednje vrijeme, zaudo, sve topliji, Vrijeme je bilo gotovo ugodno. Neprestano je puhao blagi povjetarac u sjevernom smjeru. Nebo je obino bilo vedro, tek se na junom obzorju katkada pojavljivala rijetka para - no to bi uvijek potrajalo tek kratko vrijeme. Prijetile su nam samo dvije potekoe: nismo imali dosta goriva, a kod nekih lanova posade pokazali su se znakovi skorbuta. Te okolnosti opominjale su kapetana Guya, da je vrijeme povratku, i on je esto govorio o tome. Sto se mene tie, ja sam bio uvjeren, da bismo sadanjim smjerom naskoro mogli doi do nekoga kopna, a mnogi su znakovi govorili, da ne bismo nali neku neplodnu zemlju, kao na Arktiku; stoga sam navaljivao, da ustraje barem jo nekoliko dana i da nastavimo put u istom smjeru. Htio sam iskoristiti priliku, kakve jo nikada nije bilo, kako bih rijeio veliko pitanje antarktikoga kontinenta, i priznajem, da sam prezirao strah i straljive prijedloge kapetanove. Vjerujem, da sam, ne mo- gavi da se svladam,

rekao kapetanu i neke nezgodne rijei, no ini se, da su ga upravo te rij ei navele, da nastavimo putovanje. Pa premda ne mogu a da ne poalim nesretne i krvave dogaaje, koji su bili posljedica mojega savjeta, ipak sam donekle i zadovoljan, to sam upravo ja pomogao, iako samo posredno, da se znanosti otkrila najuzbudljivija tajna, koja je ikada zaokupljala pozornost uenjaka.

XVIII
18. sijenja. - Toga jutra143 krenuli smo, po jednako lijepom vremenu, dalje prema jugu. More je bilo sasvim mirno, a zrak bijae razmjerno topao. Duvao je sjeveroistonjak, a temperatura vode bila je pedeset i tri stupnja. Opet smo ispitali smjer struje. Pomou konopa od stotinu i pedeset hvati ustanovili smo, da struja tee prema polu stalnom brzinom od jedne milje na sat. Taj stalni smjer vjetra i struje prema jugu bio je povod, da su se neki na kuni zamislili, pa i uzbudili, a jasno sam opazio, da i kapetan Guy stoji prilino pod tim dojmom. Kako je on bio strano osjetljiv, uspjelo mi je ipak da ismijavanjem razbijem njegovu zabrinutost. Otklon magnetske igle bio je sada sasvim neznatan. U toku dana vidjeli smo nekoliko velikih pravih kitova, a nebrojena jata albatrosa preletjela su iznad broda. Iz vode smo izvukli neki grm pun crvenih bobica, slinih glogu, i strvinu neke neobine kopnene ivotinje. Bila je duga tri stope, a visoka samo est palaca. Imala je etiri veoma kratke noge, a na apama bili su joj dugi apor- ci sjajno skrletne boje, sline boji koralja. Tijelo joj je bilo pokriveno glatkom svilenom, sasvim bijelom dlakom. Rep joj je bio iljast kao u takora, a dug oko stopu i pol. Glava joj je bila kao u make, samo to su joj ui bile preklopljene kao u psa. Zubi su bili jednako sjajno skrletni kao i aporci. 19. sijenja. - Danas, kad smo stigli na 83 20' june irine, 43 5' zapadne duljine (more je bilo neobino tamne boje), opet smo s vrha jarbola ugledali kopno, te smo, nakon tonog ispitivanja, ustanovili, da je to skup nekih velikih otoka. Obala je bila strma, a unutranjost otoka inila nam se umovitom. Tome smo se silno obradovali. Po prilici etiri sata poto smo prvi put ugledali to kopno, spustili smo sidro jednu ligu od obale, u vodi dubokoj deset hvati, jer nam je jako udaranje valova o obalu prijeilo da se vie pribliimo. Tada smo spustili dva najvea amca. Dobro naoruana eta (u kojoj smo bili Peters i ja) krene, da istrai, ima li neki prolaz meu
143

Izrazi jutro i veer, koje upotrebljavam u svojem izvjetaju, ne smiju se, dakako, uzimati u njihovu obinom znaenju. Ve dugo nije zapravo uope bilo noi, ve je neprestano trajao dan. Dani su navedeni prema nautikom vremenu, a smjer prema kompasu. Ovdje bih htio napomenuti i to, da ne mogu tvrditi, da su dani, geografske irine i duljine u prvom dijelu mojeg izvjetaja sasvim tone, jer nisam redovito vodio dnevnik, pa sam se u mnogo sluajeva morao osloniti samo na svoje pamenje.

grebenima, koji su, kako se inilo, opkoljavali otok. Nakon nekoga vremena pronaosmo prolaz, kroz koji smo i proli. Najednom ugledasmo etiri velika una, koji su se otiskivali s obale. Bili su puni oito dobro naoruanih ljudi. Poekali smo, da nam se priblie, a kako su veoma brzo plovili, brzo su nam se primaknuli na domet glasa. Kapetan Gyu je tada digao bijeli rupi svezan o veslo. Stranci se zaustavie i poee brzo i glasno neto nerazumljivo brbljati, uzvikujui od vremena na vrijeme neke rijei, od kojih smo razabrali Anamoo-moo! i Lama-Lama! Tako su vikali najmanje pol sata, za koje vrijeme smo ih mogli dobro promotriti. U ona etiri una - od kojih je svaki bio oko pedeset stopa dug i pet irok - bilo je ukupno stotinu i deset divljaka. Bili su obina stasa, kao u Evropljana, tek miiaviji i jai. Put im je bila crna poput ugljena, a kosa duga, gusta i vunasta. Bili su odjeveni u dugodlako svileno krzno nepoznate crne ivotinje, vjeto skrojeno. Dlaka krzna bila je okrenuta prema unutra, osim oko vrata, zapea i gleanja. Oruje su im bile uglavnom toljage od tamnog, oito veoma tekog drva. Opazismo i nekoliko kopalja sa iljcima od kremena i nekoliko praaka. Dno unova bilo je puno crnoga kamenja veliine veega jajeta. Dovrivi onim brbljanjem svoje bodrenje (jer je ono brbljanje oito imalo tu svrhu), jedan od njih, vjerojatno poglavica, stane na pramac svojega una i pokae nam znakovima, da se pribliimo. Uinili smo se, da to nismo razumjeli, jer smo drali, da je pametnije ostati po mogunosti u nekoj udaljenosti. Ta bilo ih je etverostruko vie od nas. Tada je poglavica zapovjedio, da tri una ostanu na mjestu, a on se sa svojim primakao k nama. Cim je stigao, skoio je u najvei od naih amaca i sjeo kraj kapetana Guya. Pokazujui prstom na kunu ponavljao je rijei: - Anamoo-moo! Lama-Lama! Tada krenusmo prema brodu, a za nama u maloj udaljenosti i ona etiri una. Kad smo stigli do broda, poglavica pokae znakove velikog uenja i radosti. Pljeskao je rukama, udarao se po bedrima i prsima i buno se smijao. Njegovi ljudi pridruie se toj veselosti, pa je nekoliko asova galama bila upravo zagluna. Kad se napokon buka smirila, kapetan Guy zapovjedi, da se za svaki sluaj dignu amci, te razjasni poglavici (naskoro ustanovi- smo, da mu je ime Too-wit), da ne moe pustiti na palubu vie od dvadeset njegovih ljudi u isto vrijeme. inilo se, da je poglavica bio s tim sasvim sporazuman, pa je neto doviknuo unovima. Tada se pribliio jedan un. Drugi su ostali udaljeni pedesetak yarda. Zatim je dolo na brod

dvadeset divljaka. Poeli su lutati po palubi i penjati se po oputi. Ukratko, veoma su radoznalo pregledali svaki predmet. Bilo je oito, da jo nikada nisu vidjeli bijelaca - po njihovu izrazu lica zakljuili smo, da se zgraaju. Vjerovali su, da je Jane ivi stvor. Izgledalo je, da se boje, da je ne bi ozlijedili iljcima koplja, pa su ih brino okrenuli. Nae ljude veoma je zabavljalo Too-witovo vladanje. Kuhar je nedaleko kuhinje cijepao neko drvo i sluajno sjekirom prilino duboko zasjekao u palubu. Poglavica je odmah priskoio, grubo odgurnuo kuhara u stranu, i napola cvilei, napola urlajui, poeo davati znakove suosjeanja sa stradanjem kune, treptajui i gladei trag udarca sjekire rukom i polijevajui ga morskom vodom iz kablia, koji je nedaleko stajao. Nitko od nas nije oekivao toliko neznanje, a ja sam ak mislio, daje to vladanje nekako i hinjeno. Kad su posjetioci donekle udovoljili svojoj radoznalosti na gornjem dijelu broda, pustis- mo ih dolje, gdje je njihovo zauenje prelo sve granice. Bilo je prejako, da bi ga mogli iskazati rijeima, pa su utke lutali brodom prekidajui utnju tihim usklicima. Mnogo su mozgali o oruju, koje smo im dali, da ga po volji razgledavaju i ispituju. Ne vjerujem, da su i naslutili njegovu pravu svrhu. Drali su ga valjda za idole videi, kako mi s orujem brino postupamo i kako ih pozorno promatramo, dok ga dre u rukama. Pred velikim topovima njihovo se divljenje podvostruilo. Prilazili su k topovima s oitim znakovima najdubljeg potovanja i strahopoitanja, no suzdrali su svoju elju, da ih potanko pregledaju. U kabini su bila dva velika ogledala, i tu je njihovo zauenje doseglo vrhunac. Too-wit im se prvi pribliio. Stajao je u sredini kabine, okrenut licem prema jednom, a leima prema drugom ogledalu, i nije ih odmah opazio. Kad je sluajno podigao oi i ugledao u ogledalu sebe, pomislih, da e divljak poludjeti. Brzo se okrenuo, da pobjegne, no s druge je strane ponovo ugledao sebe! Uplaih se, da e odmah umrijeti. Nikako ga nismo mogli navesti, da ponovo pogleda u ogledalo. Bacio se na pod, lice je pokrio rukama i tako leao, dok ga nismo odvukli na palubu. Svi su divljaci redom, dvadesetorica po dvadesetorica, pregledali brod, a Too-wit je cijelo vrijeme ostao na palubi. Nismo opazili, da bi ti ljudi bili skloni krai. Nakon njihova odlaska nije nam nedostajao nijedan predmet. Za vrijeme svojega pohoda vladali su se veoma prijateljski, no ipak je u njihovu dranju bilo neto, to nikako nismo mogli razumjeti. Nismo ih, primjerice, mogli navesti, da se priblie nekim sasvim bezazlenim predmetima, kao to su jedra, jaje, otvorena knjiga ili lonac s

branom. Htjeli smo saznati, imaju li predmeta, koje bi rado zamijenili, no nismo se mogli sporazumjeti. Ipak smo saznali - a to nas je veoma iznenadilo - da otoci obiluju velikim kornjaama s Gallapagosa, od kojih smo jednu vidjeli u Too- witovu unu. U rukama jednog divljaka vidjeli smo i biche de mer, koji ju je sirovu pohlepno jeo. Sve te izuzetnosti - jer bile su izuzetnosti, ako se uzme u obzir stupanj irine - izazvale su u kapetana Guya elju, da pozorno istrai taj kraj. On se nadao, da e od tog otkria imati koristi. to se tie mene, i ja sam htio vie saznati o tim otocima, no ipak sam znatno vie elio, da bez odgaanja nastavimo putovanje prema jugu. Vrijeme je bilo lijepo, no nismo znali, kako e dugo potrajati. Bili smo ve na 84. usporednici, pred nama bijae otvoreno more, jaka struja vodila je prema jugu, a vjetar bijae povoljan, pa nisam htio ni uti, da bismo se zadrali dulje, nego to je najnunije radi zdravlja posade i da nabavimo dovoljno zalihe goriva i svjee hrane. Predoili kapetanu, da se na tom otoju moemo zadrati i na povratku, da moemo ovdje i prezimiti, ako nam led zakri put. On je napokon pristao uz moje miljenje (imao sam, ne znam zato, mnogo utjecaja na kapetana), pa je na koncu odlueno, da emo - sve da i naemo biche de mer - ostati ovdje samo sedam dana, da se oporavimo, a tada emo krenuti to dalje prema jugu. Spremismo dakle sve to je trebalo, i Jane - pod vodstvom Too- witovim proe izmeu grebena i usidri se u nekom krasnom zaljevu s crnim pjeanim dnom, sasvim okruenim kopnom, oko jednu milju od jugoistine obale glavnog otoka, u vodi dubokoj deset hvati. Na kraju toga zaljeva bila su (tako su nam rekli) tri sjajna izvora dobre vode, a u blizini smo vidjeli veliku umu. Cetiri una plovila su za nama u pristojnoj udaljenosti. Too-wit je ostao na brodu, a kad smo bacili sidro, pozvao nas je, da s njim poemo na obalu i da pohodimo njegovo selo u unutranjosti otoka. Kapetan Guy pristade. Deset divljaka zadrasmo na brodu kao taoce, a dvanaest naih ljudi pazilo je na poglavicu. Pobrinusmo se, da se dobro naoruamo, a da pri tom ne pobudimo nikakvu sumnju. Na kuni su topovi bili izvueni, podigli smo zatitne mree, i poduzeli sve druge mjere opreza, da nas ne iznenade. Prvi porunik dobio je zapovijed, da za nae odsutnosti nikoga ne pusti na brod. Ne vratimo li se za dvanaest sati, imao je da poalje u potragu za nama kuter s pokretnim topom. Stupili smo na tlo. Pri svakom koraku bilo nam je sve jasnije, da smo u zemlji, koja se bitno razlikuje od bilo koje druge zemlje, to su je do tada bili pohodili civilizirani ljudi. Nismo opazili nita, to bi nam se inilo i malo poznato. Stabla nisu bila slina raslinstvu ni arkoga, ni umjerenog,

ni sjevernog ledenog pojasa, a nisu bila slina ni stablima, to smo ih vidjeli na drugim niim junim irinama. I klisure su bile nove po obliku, boji i slojnim naslagama, pa i sami potoci, koliko se god inilo nevjerojatno, tako su malo bili slini potocima u drugom podneblju, da smo se bojali okusiti njihovu vodu. Doista, jedva smo povjerovali, daje to sasvim prirodna voda. Kod nekoga malog potoia, koji je prosjecao na put (bio je to prvi potoi, na koji smo naili), Too-wit i njegovi ljudi stadoe, da piju. Nama se voda uinila neobinom, pa ne htjedosmo da je kuamo drei, da je zaprljana. Tek nakon nekog vremena razum- jesmo, da su svi potoci na cijelom otoju takvi. U neprilici sam, kako da opiem tu tekuinu, i ne mogu to rei u nekoliko rijei. Voda tee dodue veoma brzo, kao i svaka obina voda niz strminu, a ipak se nikada, osim u slapu, ne ini bistra. Meutim, voda je ipak savreno bistra, kao svaka voda u vapnencu, a samo je naoko drukija. Na prvi pogled, osobito ako je strmina bila neznatna, voda se inila, to se gustoe tie, kao gusta otopina gumiarabike u obinoj vodi, no to je bila najnevanija od neobinih kakvoa vode. Voda nije bila bezbojna, a ni inae jednobojna - kad je tekla, inila se purpurna u svim nijansama, kao boje neke osobite vrste svile. Te su promjene u nijansama jednako zaprepastile nas, kao to je ogledalo zaprepastilo Too-wita. Kad smo vodu zagrabili u zdjelu i poekali, da se smiri, opazismo, da se cijela tekuina sastoji od mnogo razliitih ila, od kojih je svaka bila druge nijanse. Boje se nisu mijeale jedna s drugom; estice jedne ile savreno su prianjale, ali uz estice susjednih ila nisu ni malo prianjale. Kad smo otricom noa proli preko tih ila, voda se odmah prelila preko noa, kao i naa, a kad smo no izvukli iz vode, u njoj je odmah nestao svaki trag noa. Ako smo noem proli tono izmeu dviju ila, voda se savreno razdvajala. Snaga prianjanja bila je za neko vrijeme slabija. Te pojave u vodi bile su prva karika u golemom nizu prividnih uda, koja su me ekala.

XIX
Nakon gotovo tri sata hoda stigli smo do sela, koje je bilo udaljeno od obale vie od devet milja. Put do njega bio je veoma neravan. Dok smo hodali, Too-witova se druba (svih stotina i deset divljaka iz unova) neprestano poveavala. Kao sluajno pridruivali su nam se na pojedinim zavojima mali skupovi od dva do est ili sedam ljudi. inilo se, da u svemu tome ima neke sustavnosti, pa sam poeo pomalo sumnjati. Spomenuo sam to kapetanu Guyu, no bilo je prekasno da se vratimo, pa smo odluili, da se - radi nae sigurnosti - priinjamo kao da smo potpuno uvjereni u Toowitove potene namjere. Budno smo, dakle, motrili sve pokrete divljaka, i nismo dopustili, da nas razdvoje. Tako smo, prolazei kroz strme gudure, napokon stigli u selo, koje je, bar nam se tako inilo, bilo i jedino naselje na otoku. Cim smo ga ugledali, poglavica stane neto vikati. Cesto je ponavljao rije Klock-klock, pa smo mislili, da je to ime sela ili moda uope naziv za selo. Nastambe u selu bile su strano jadne i uope nisu bile sline ni najpriprostijem boravitu divljakih plemena, to ih poznaje ljudski rod. Neke nastambe (pripadale su Wampoosima ili Yampoosima, poglavarima zemlje) sastojale su se od stabla odrezanog oko etiri stope iznad korijena. Preko debla bilo je prebaeno iroko crno krzno, koje je visjelo u naborima. Ispod toga krzna stanovao je divljak. Druge nastambe bile su od granja s osuenim liem na granama. Grane su bile prislonjene u kutu od etrdeset i pet stupnjeva uz hrpu ilovae, koja je bila bezoblino nagomilana do visine od pet ili est stopa. Bilo je i nastambi, koje su bile obina okomita rupa u zemlji, pokrivena granjem. To je granje trebalo pomaknuti, kad bi stanar ulazio, i opet ga namjestiti, kad bi uao u stan. Nekoliko nastambi bilo je ureeno pod raljas- tim granjem. Gornja grana bila je malo narezana, kako bi se mogla svinuti prema dolje, da bolje titi od nevremena. Nastambe su, meutim, bile veinom male plitke rupe izdubene u okomitim crnim peinama, kojima je cijelo selo bilo okrueno sa tri strane. Kod ulaza u svaku od tih rupa leao je maleni kamen, koji bi stanar, kad bi odlazio, brino prislonio na ulaz. Nisam mogao utvrditi, zato to ini, jer kamen nije bio dovoljno velik da pokrije ma i treinu otvora. Selo, ako ga moemo tako nazvati, lealo je u dolini. U nj smo mogli ui samo s juga.

Strme peine, o kojima sam ve govorio, prijeile su pristup s ostalih strana. Sredinom doline umio je potok pun onako arobno obojene vode, kakvu sam ve opisao. Meu nastambama opazili smo nekoliko neobinih domaih ivotinja. Najvea od tih ivotinja bila je slina obinoj svinji - barem po obliku tijela i rilu - no rep joj je bio upav, a noge vitke kao u antilope. Kretnje su joj bile nespretne i neodlune, a nikada nisam vidio, da bi i pokuavala potrati. Opazili smo jo nekoliko slinih ivotinja, no mnogo duljega tijela i pokrivenih crnom vunom. Bilo je mnogo razliite pitome peradi, koja je bila, kako nam se inilo, glavna hrana uroenika. Veoma smo se zaudili, kad smo u tom mnotvu peradi opazili sasvim pitoma, crna albatrosa, koji bi od vremena do vremena odlijetao na more po hranu i opet se vraao kui, u selo. Kad je trebalo leati na jajima, odlazio je na nedaleku junu obalu. Tamo bi se albatrosima pridruili pingvini, no oni nikad ne bi s albatrosima dolazili u selo. U jatima peradi bilo je pataka, koje su se malo razlikovale od sjevero-amerike patke. Bilo je tu i crnih nesita, pa nekih velikih ptica prilino slinih kanjcu, no te ptice nisu bile mesoderi. Riba je, ini se, bilo u izobilju. Dok smo bili u pohodima, vidjeli smo mnogo suenih lososa, bakalara, modrih dupina, skua, crnih lososa, raa, velikih jegulja, trilja, listova i neobino mnogo drugih vrsta riba. Opazili smo i to, daje veina riba sliila ribama oko otoja Lorda Aucklanda na 51 june irine. Bilo je mnogo i Gallapagos-kornjaa. Vidjeli smo tek malo divljih zvijeri, a nijedna nije bila ni velika ni poznata. Jedna ili dvije strahovite zmije prele su nam preko puta, no uroenici se na njih nisu gotovo ni osvrnuli, pa smo zakljuili, da nisu otrovne. Kad smo se s Too-witom i njegovom drubom pribliili selu, dola nam je ususret gomila ljudi. Glasno su klicali ponavljajui razgovjetno samo rijei Anamoo-moo! i Lama-Lama! Veoma smo se zaudili, videi, da su, osim nekoliko iznimaka, svi bili goli. Samo ljudi iz unova nosili su krzna. inilo se, da je isto tako bilo i s orujem, jer gotovo nitko od stanovnika sela nije imao oruja. Bilo je mnogo ena i djece. ene nisu bile sasvim bez tjelesne ljepote. Bile su vitke, visoke, lijepo razvijene, hod im bijae draestan i gibak, to ni u civiliziranom drutvu ne susreemo esto. Usnice su im bile, meutim, kao u mukaraca, debele i nezgrapne, pa im se nisu vidjeli zubi, ni kad bi se smijale. Kosa im je bila ljepa, nego u mukaraca. Najvie deset ili dvanaest stanovnika sela bilo je odjeveno kao lanovi Too-witove drube. Nosili su na sebi crna krzna, a bili su i naoruani kopljima i tekim

toljagama. Ti su ljudi oito bili ugledniji od ostalih, koji su ih nazivali Wampoo. Stanovali su u palaama od crna krzna. Too-witova nastamba bila je u sredini sela, a bila je vea i nekako bolje nainjena od ostalih. Deblo bijae odsjeeno dvanaest stopa iznad korijena, a na deblu bijae ostavljeno i nekoliko grana, kako bi bolje drale krzno, da zastor ne lepri oko debla. I pokrov, koji su sainjavala etiri velika krzna sastavljena drvenim tapiima, bio je na dnu privren koli- ima o zemlju. Na podu bijae, umjesto saga, prostrto lie. Uveli su nas, veoma sveano, u tu kolibu, a za nama se naguralo uroenika, koliko god je stalo. Too-wit je sjeo na lie i dao nam znak, da i mi sjednemo. Kad smo sjeli, nali smo se u veoma nezgodnom, ako ne i opasnom poloaju. Nas dvanaestorica sjedili smo na podu, a oko nas se tako tijesno naguralo etrdesetak divljaka, da u gunguli ne bismo uope mogli upotrebi- ti oruje, a ni ustati s poda. Guva nije bila samo u atoru, ve i napolju, gdje je vjerojatno stajalo sve ivo sa cijelog otoka, i samo nas je neprekidna vika Too-witova spasila, te nas mnotvo nije pogazilo. Glavno jamstvo nae sigurnosti bio je Too-wit, pa smo odluili da se prilijepimo to tjenje uz njega i da odmah pri prvom znaku neprijateljstva rtvujemo njega. Kad je nakon dosta potekoa uspostavljen prilian red, poglavica zapoe prilino dugaak govor, veoma slian govoru u unu samo, to se sada ee ulo Anamoo-moo!, negoli Lama-Lama! Tiho smo sasluali njegov govor, a tada je progovorio kapetan Guy i stao uvj e- ravati poglavicu o vjenom prijateljstvu i dobrim namjerama. Zavrivi govor poklonio je poglavici nekoliko nizova modrih kuglica i jedan no. Na nae iznenaenje poglavica je kuglice primio oito prezirno, no s noem je bio izvanredno zadovoljan, pa je odmah zapovjedio, da donesu objed. Jelo su pruili u ator preko glava gledalaca. Objed se sastojao od crijeva neke nepoznate ivotinje, vjerojatno onakve tankonoge svinje, kakvih smo vidjeli, kad smo doli u selo. Vidjevi, da smo u neprilici, kako da ponemo, poglavica pone jesti. Prodirao je yard za yardom te zamamne hrane. Zbog oitih znakova pobune naih eludaca Njegovo se velianstvo jedva manje iznenadilo, negoli onda, kad je vidjelo ogledala. Usprkos tome nismo htjeli da se posluimo tom poslasticom. Pokuali smo mu razjaniti, da nikako ne moemo jesti, jer smo malo prije odlaska pojeli dobar zajutrak. Kad je vladar dovrio objed, poeli smo ga na najdomiljatije naine ispitivati o glavnim proizvodima zemlje, i da li bi se koji od proizvoda mogao iskoristiti. Napokon je, ini se, donekle razumio, te nam

je ponudio, da e nas odvesti na obalu, gdje ima u izobilju biche de mer (pokazao nam je jedan primjerak te ivotinje). Bilo nam je drago, to emo se rijeiti one guve, pa smo pristali na to, da odmah poemo. Izili smo iz atora, te smo, u pratnji cijeloga sela, poli za poglavicom na jugoistonu obalu otoka, gdje je - nedaleko zaljeva - bio usidren na brod. Tu smo ekali gotovo jo sat, dok je nekoliko divljaka dovezlo etiri una. Ukrcali smo se u jedan un, i tada su nas odvezli uz greben, o kojem sam ve govorio, do nekog drugog grebena, gdje smo vidjeli mnogo vie biche de mer, nego to ih je i najstariji mornar meu nama ikada vidio na otocima, koji su na glasu zbog te trgovake robe. Neko vrijeme stajali smo na tom grebenu i uvjerili se, da bismo s lakoom mogli nakrcati i dvanaestak brodova tim ivotinjama. Zatim su nas odvezli do kune, gdje smo se oprostili od Too-wita, koji nam je obeao, da e nam za dvadeset i etiri sata dovesti pataka i Gallapagos-kornjaa, koliko god moe stati u njegove unove. Za sve to vrijeme nismo u vladanju uroenika opazili nita, to bi moglo pobuditi nau sumnju, izuzmemo li ono sustavno poveanje Toowitove drube, kad smo ili od kune prema selu.

XX
Poglavica je odrao rije, pa smo se naskoro opskrbili dovoljnim zalihama dobre hrane. Kornjae su bile izvrsne, a patke izvanredno mekane, sone i tene, uope znatno bolje od naih najboljih vrsta pernate divljai. Divljaci su osim toga, na nau elju, donijeli goleme koliine smeega celera i trave protiv skorbuta, te pun un svjeih i neto suenih riba. Celer je bio veoma tean, a trava je pomogla naim ljudima, kod kojih su se pojavili znakovi skorbuta. Za kratko vrijeme svi su ozdravili. Imali smo dovoljno i drugih vrsta svjee hrane, primjerice neku vrst koljkaa slinih jestivoj koljci puici, no teka ostrige. Bilo je mnogo i rakova kozica, albatrosovih i drugih ptijih jaja s tamnom ljuskom. Utovarili smo i veliku zalihu svinjskoga mesa. Veini je naih ljudi to meso prijalo, no meni se inilo slino ribljem mesu, a i inae je bilo odvratno. U zamjenu za sve te dobre stvari poklonili smo uroenicima modre staklene kuglice, mjedene stvarce, avle, noeve i komade crvene tkanine, za koju su se oduevili. Na obali, pod topovima kune, otvorili smo pravo trite, gdje smo mijenjali robu za robu. Sve se odvijalo poteno i u redu, emu se, sudei po vladanju divljaka u selu Kloc- kklock, nismo nadali. Ti prijateljski odnosi trajali su nekoliko dana. Cesto su na palubu kune dolazili skupovi uroenika, a nai su ljudi nesmetano odlazili na obalu i u unutranjost otoka. Zbog lakoe, kojom bi se brod mogao nakrcati mnotvom biche de mer, zbog prijateljskog raspoloenja otoana i njihove spremnosti, da nam pomognu u sabiranju tih ivotinja, kapetan Guy je odluio da stupi u pregovore s Too-witom, da bi se na obali sagradila prikladna zgrada, u kojoj bi se ta roba suila u dimu, i da bi on i njegovo pleme sabralo te robe, koliko god uzmognu, dok bismo mi da iskoristimo povoljno vrijeme, nastavili putovanje prema jugu. Kad je to spomenuo poglavici, inilo se, daje poglavica s tim sporazuman. Na zadovoljstvo obiju strana sklopljena je pogodba, prema kojoj emo, nakon potrebnih priprema (izbor zgodnog zemljita, podizanje dijela zgrade, i jo neki radovi, za koje je potrebna sva naa posada) nastaviti svoje putovanje, ali emo ostaviti na otoku trojicu naih ljudi, da nadziru radove i pouavaju uroenike u suenju biche de mer. Nagrada e biti obraunana naknadno, prema trudu divljaka za nae odsutnosti, a primat e ugovorenu koliinu modrih staklenih kuglica, noeva, crvene tkanine i drugih predmeta, za odreenu koliinu biche de mer, koja e pri naem povratku biti preraena.

Moje itaoce zacijelo e zanimati opis te znaajne trgovake robe i nain preraivanja, pa je najzgodnije, da sada ovdje kaem neto o tom. U jednom od suvremenih izvjetaja o putovanju po Junom moru ima o tom predmetu ovaj opirni zapis: To je mekuac iz Indijskog mora, koji je u trgovini poznat pod francuskim imenom Bou- che de mer (morska poslastica). Ako se ne varam, slavni ga je Cuvier nazvao gasteropeda pulmonifera. Ima ga u izobilju na obalama otoka u Tihom oceanu, a osobito se lovi za kinesko trite, gdje za nj plaaju velike svote, moda iste kao i za glasovita jestiva ptija gnijezda. Ta su gnijezda vjerojatno nainjena od elatinozne tvari, to je neka posebna vrst lastavice vadi iz tijela mekuaca. Ti mekuci nemaju ni ljuske, ni nogu, ni bilo kakvih istaknutih dijelova, osim ulaznog i izlaznog otvora, no oni svojim rastezljivim tijelom, kao gusjenice ili crvi, gmiu u plitkoj vodi. Tu ih moe opaziti lastavica, koja onda u mekanu ivotinju zarine svoj otri kljun i iupa neto ljepljive i vlaknaste tvari, pa je, kad se osui, ugradi u vrste zidove svojega gnijezda. Odatle i naziv gasteropeda pulmonifera. Mekuac je duguljast, a veliina mu varira - dugaak je tri do osamnaest palaca, no vidio sam primjeraka dugakih i malone dvije stope. Ti su primjerci bili gotovo okrugli, malo plosnati s one strane, koja je okrenuta prema morskom dnu, debeli jedan do dva palca. U odreeno godinje doba plivaju ti mekuci u plitkoj vodi udvoje, vjerojatno radi parenja. Kad je sunce najtoplije i kad voda bude sasvim mlaka, oni se priblie obali. Cesto se nau u tako plitkoj vodi, da za vrijeme oseke ostanu na suhu, izloeni sunanom aru. Oni ne legu mlade u plitkoj vodi, jer tamo nikada nismo vidjeli njihovo potomstvo, a kad dolaze iz duboke vode, ve su sasvim odrasli. Hrane se uglavnom koraljnim ivotinjicama. Biche de mer se obino lovi u dubini od tri do etiri stope. Kad ga izvuku na obalu, razrezu ga noem na jednom kraju. Rez mora biti dug jedan palac ili vie, prema veliini odnosnoga mekuaca. Kroz taj otvor istisnu utrobu. (Ti su mekuci veoma slini drugim malim stanovnicima dubina.) Zatim se ivotinju opere i skuha, no ne smije se kuhati ni previe ni premalo. Tada mekuce valja zakopati u zemlju na etiri sata. onda ih opet malo prokuhati, pa osuiti na vatri ili na suncu. ivotinje, koje su suene na suncu, u veoj su cijeni, no suenje na dimu tridesetorostruko je bre. Kad se dobro osue, moemo ih, bez opasnosti da e se kvariti, drati i po dvije ili tri godine na suhu mjestu. Ipak ih treba pregledati svakih nekoliko mjeseci, recimo etiri puta na godinu da se ne bi pokvarile od vlage.

Kao to je prije spomenuto, Kinezi cijene biche de mer kao osobitu rasko i vjeruju, da ta hrana neobino jaa i uzdrava tijelo, te da obnavlja snagu nakon neumjerene razbludnosti. Roba prve vrste u visokoj je cijeni. U Kantonu plaaju devedeset dolara za sveanj. Za robu druge vrste plaaju sedamdeset i pet dolara po svenju, trea stoji pedeset dolara, etvrta trideset, peta dvadeset, esta dvanaest, sedma osam, osma est, a deveta etiri dolara po svenju,' no s jeftinijim vrstama esto e se vie zaraditi u Manili, Singapuru i Bataviji. Kad smo se tako o svemu sporazumjeli, odmah smo poli na kopno, da sve pripremimo za gradnju zgrade i da oistimo zemljite. Izabrali smo irok ravan prostor nedaleko istone obale zaljeva, jer je ondje bilo dosta drva i vode i jer nije bio udaljen od grebena, na kojemu se moglo loviti biche de mer. Svi smo se zduno dali na posao, te smo naskoro, na veliko udo divljaka, sruili potrebna stabla i priredili drvenu grau. Za dva ili tri dana toliko smo uznapredovali, da smo ostatak posla mogli povjeriti trojici ljudi, koji su imali ostati na otoku. To su bili John Carson, Alfred Harris i Peterson (mislim, da su svi bili iz Londona), koji su se sami bili prijavili za tu slubu. Koncem mjeseca bili smo sasvim spremni za odlazak. Obeali smo da emo prije odlaska jo jednom pohoditi selo, a i Too-wit je tako tvrdoglavo zahtijevao, da odrimo to obeanje, da smo mislili, da ne bi bilo zgodno, da ga uvrijedimo. Mislim, da tada nitko od nas nije ni najmanje sumnjao u iskrenost divljaka. Svi su se oni vladali veoma pristojno, najspremnije su nam pomagali, davali nam svoje proizvode, esto i besplatno, a nikad nisu nita ukrali, premda su, kad bismo im togod poklonili, svojom radou oito pokazivali, kako visoko cijene takve predmete. ene su bile osobito uslune, pa bismo zbog svega toga morali biti najsum- njiaviji ljudi na svijetu, kad bismo i pomislili, da bi ti ljudi uope mogli biti himbeni. Naskoro se ipak pokazalo, daje ta srdanost bila samo posljedica dobro promiljene namjere, da nas unite, i da su ti otoani, koje smo tako cijenili, bili najbarbarskiji, najlukaviji i najkrvoloniji lupei na svijetu. 1. veljae poli smo na kopno, da pohodimo selo. Nismo sumnjali u divljake, ali ipak smo poduzeli sve mjere opreza. estoricu naih ljudi ostavismo na kudi. Dobili su upute, da ne smiju dopustiti, da se ijedan divljak za nae odsutnosti pod bilo kakvim izgovorom priblii brodu, i da cijelo vrijeme moraju biti na palubi. Bile su podignute zatitne mree, topovi su bili nabiti samom i nabojima za kartee, a pokretni topovi puanim nabojima. Brod je bio usidren oko milju od obale, pa se nijedan

un nije mogao pribliiti, a da ne bude opaen i izloen vatri iz naih pokretnih topova. Budui da je est ljudi ostalo na brodu, naa je eta, koja je pola na kopno, brojila ukupno trideset i dvije osobe. Svi smo bili do zubi naoruani muketama, pitoljima i mornarskim sabljama. Osim toga svaki je imao dug mornarski no, slian lovakom nou, koji se mnogo upotrebljava u zapadnom i junom dijelu nae zemlje. Kad smo se iskrcali, doekalo nas je stotinu ratnika u crnim krznima, koji e nas pratiti na naem putu. Iznenadismo se, meutim, kad smo opazili, da su svi nenaoruani; upitasmo Too-wita, to to znai, a on je odgovorio samo: Mattee non we pa pa si, to je znailo, da ne treba oruja, kad su svi braa. Uzeli smo dakle stvar s dobre strane i poli. Proli smo izvor i potok, o kojem sam ve govorio, i uli u usku guduru, koja je vodila kroz klanac steatitskih breuljaka, meu kojima je lealo selo. Gudura je bila puna peina i neravna, te smo se tuda i prvi put muno penjali prema Klock-klocku. Citava gudura bila je duga oko podrug milje, moda i dvije. Vijugala se u svim smjerovima izmeu breuljaka (vjerojatno je u davno vrijeme nastala kao korito neke bujice), te je gotovo svakih dvadeset yardi otro zakretala. Strane gudure dizale su se u cijeloj njenoj duljini okomito sedamdeset ili osamdeset stopa, a na nekim su mjestima bile tako visoke, daje danje svijetlo jedva prodiralo u prolaz. Prolaz bijae irok oko etrdeset stopa, ali se mjestimice tako suavao, da usporedo nije moglo prolaziti vie od pet ili est ljudi. Ukratko, nije moglo biti boljeg mjesta za zasjedu, pa smo, dakako, im smo uli u guduru, svi opipali oruje. Kad pomislim, kako smo bili neuveno ludi, ini mi se neobino, da smo se tek tako predali u ruke nepoznatim divljacima i dopustili im, da u toj guduri stupaju i pred nama i iza nas. Taj smo nain hodanja slijepo prihvatili, uzdajui se nerazumno u svoju snagu, u nenaoruanog Too-wita i njegove ljude, u djelovanje naih puaka (koje uroenici nisu poznavali), a jo vie u prijateljstvo tih podmuklih lupea. Petorica ili estorica tih razbojnika ili su sprijeda, kao da nam pokazuju put, uklanjajui s puta vee kamenje i otpatke. Iza njih je ila naa eta. Stupali smo tijesno jedni uz drugog pazei, da se ne odijelimo. Iza nas hodala je glavnina divljaka u neobinom redu i pristojno. Dirk Peters, neki Wilson Allen i ja ili smo s desne strane. Usput smo promatrali neobine slojeve i naslage u strminama iznad nas. Opazili smo neku pukotinu u glatkoj klisuri. Bila je dovoljno iroka, da bi u nju mogao lako ui jedan ovjek. Pruala se ravno osamnaest ili dvadeset

stopa, a onda je zakretala ukoso lijevo. Otvor bijae visok esnaest do sedamnaest stopa. U pukotini su rasla dva tri zakrljala grma s nekim plodom slinim ljenjaku. Zaeljeh da to pogledam izbliza, pa se za tren uvukoh u pukotinu i ubrah pet ili est ljenjaka, koje sam mogao dohvatiti, a zatim se opet spremih za povratak. Okrenuvi se opazih, da su Peters i Allen poli za mnom. Rekoh im, neka se vrate, jer nije bilo mjesta za dvojicu, i da u im ja dati od svojih ljenjaka. Oni se okrenue i stadoe se sputati. Allen je doao do otvora pukotine. Iznenada osjetih potres, kakav jo nikada nisam osjetio, te pomislih, ako sam uope bio sposoban misliti, da se cijela zemaljska kugla raspuknula, i da je doao dan ope propasti.

XXI
im sam se osvijestio, ustanovih, da sam se gotovo uguio i da leim u potpunom mraku pod itavom hrpom rahle zemlje, koja je jo uvijek sa svih strana padala na mene kao da e me sasvim zatrpati. Ta me misao strano uplai, te krajnjim naporom pokuah ustati, to mi napokon uspije. Nekoliko trenutaka stajao sam nepomino elei ustanoviti, to mi se dogodilo i gdje sam. Tik svojega uha zauh teko stenjanje, a zatim mukli Petersov glas; zvao me u pomo. Pomakoh se jedan ili dva koraka naprijed, te se spotakoh o glavu i ramena svojega druga, koji je bio, kako sam naskoro ustanovio, napola zatrpan hrpom rahle zemlje, te se oajno naprezao da se iskopa. Stadoh svom snagom divlje kopati zemlju oko njega, te ga napokon i iskopah. Kad smo se toliko oporavili od straha i iznenaenja, da smo mogli razumno razgovarati, zakljuismo, da su stijene pukotine, u koju smo uli, sruile zbog nekog prirodnog potresa ili moda zbog vlastite teine, te da smo prema tome ivi pokopani i zauvijek propali. Dugo smo nepomino leali, smrtno prestraeni i oajni. Taj osjeaj ne moe nitko ni zamisliti, tko sam nije bio u slinom poloaju. Uvjeren sam, da nikakav dogaaj ne moe jae izazvati duevnu i tjelesnu klonulost, nego kad je ovjek iv zakopan. Crna tama, koja okruuje rtvu, strahoviti pritisak na plua, pa jezovita izvjesnost, da nema nikakve nade u spas, i da se jedino moemo nadati smrti - sve to ispunjuje ljudsko srce nepodnosivom stravom, koja se ne da ni zamisliti. Napokon predloi Peters, da pokuamo utvrditi veliinu nae nesree i opipom ustanoviti oblik nae tamnice, premda je gotovo nemogue, rekao je, da ima neki izlaz, kroz koji bismo se mogli spasiti. U meni se odmah probudi nada, te pokuah probiti put kroz rahlu zemlju. Tek to zakoraknuh, spazih traak svijetla, koji me odmah uvjeri, da ne emo umrijeti od uguenja. Malo se ohrabrismo. Popesmo se preko hrpe zemlje, te poesmo napredovati prema svijetlu. Osjeali smo, da nestaje onog stranog pritiska na plua, koji nas je muio. Naskoro smo poeli razlikovati i predmete oko sebe, a zatim smo otkrili, da se nalazimo nedaleko mjesta, gdje je pukotina skretala ulijevo. Jo malo napora, pa stigosmo do zavoja, gdje opazi- smo, na svoju veliku radost, neku dugu pukotinu, koja se irila visoko prema gore, uglavnom u kutu od oko etrdeset i pet stupnjeva. Katkada jo i strmije. Nismo mogli pogledom obuhvatiti itav otvor, no sudei po koliini svijetla, koje je prodiralo kroz

otvor, bili smo uvjereni, da emo na vrhu (ako uzmognemo nekako doi do vrha) nai prolaz na slobodan zrak. Tada mi pade na um, da smo trojica uli iz gudure u pukotinu, i da jo ne znamo, to je s naim drugom Allenom. Odmah odluismo da se vratimo i da ga potraimo. Nakon duga traenja i uz opasnost, da e nas zemlja ponovo zatrpati, Peters napokon povie, da je naiao na nogu naega druga, no da je njegovo tijelo tako duboko pod zemljom, daje nemogue iskopati ga. Ustanovih, daje to, naalost, istina, i daje ovjek, dakako, ve davno mrtav. Tuna srca ostavismo leinu i opet se poesmo probijati prema zavoju. irina te pukotine bila je jedva tolika, da smo stali u nju. Nakon nekoliko bezuspjenih pokuaja, da prodremo prema gore, poesmo opet oajavati. Prije sam spomenuo, da se lanac breuljka kroz koji vodi gudura, sastoji od nekoga mekanog kamena, slinog steatitu. Stijene raspukline, kroz koju smo se pokuali uspeti, bile su od istoga kamena, a bile su tako skliske od vlage, da smo jedva nali oslonac za nogu, pa i na najmanje strmom dijelu. Na nekim mjestima, gdje je uspon bio gotovo okomit, bilo je, dakako, jo tee. Neko smo vrijeme mislili, da je nemogue svladati zapreke. Ipak smo se trgnuli iz oaja. Lovakim noevima urezivali smo stepenice u mekanom kamenu i penjali se uz ivotnu opasnost do malih izboina od kriljevca, koje su strile iz zemlje, te smo napokon stigli do neke prirodne ravne plohe, s koje se vidio komadi modra neba iznad gusto poumljene ravnice. Kad smo sada, dakako s olakanjem, pogledali prolaz, kroz koji smo proli, vidjeli smo po stijenama, da je nastao tek nedavno, pa smo zakljuili, da nam je potres, koji nas je zatrpao, istodobno otvorio i ovaj prolaz. Tako smo bili iscrpljeni od napora i slabi, da smo jedva mogli stajati na nogama i govoriti; stoga Peters predloi, da pokua dozvati u pomo drugove hicima iz pitolja, koje su nam ostale za pojasima (mukete i mornarski noevi propali su nam na dnu ponora u rahloj zemlji). Kasnije su dogaaji dokazali, da bismo se pokajali, da smo ispalili pitolje, no sreom nismo to uinili, jer sam u taj tren posumnjao u potenje divljaka, pa nismo htjeli da ih obavijestimo o naoj blizini. Odmarasmo se gotovo itav sat, a zatim se poesmo polagano uspinjati iz pukotine. Bili smo prevalili tek malen dio puta, kad opet zausmo strahovitu tutnjavu. Napokon stigosmo na neko mjesto, koje bismo mogli nazvati povrinom tla. Otkad smo naime poli s one ravne plohe, na je put prema gore prolazio kroz svodove visokih klisura i

zelenila. Dovukosmo se veoma oprezno do nekog uskog otvora, kroz koji smo jasno vidjeli okolicu, i u asu otkrismo jezovitu tajnu potresa. Mjesto, s kojega smo ugledali okolicu, bilo je nedaleko vrha najvie glavice u nizu steatitskih breuljaka. Gudura, u koju je bila ula naa eta od trideset i dva ovjeka, protezala se oko pedeset stopa lijevo od nas. U dubini od najmanje stotinu yarda korito gudure bilo je puno zemlje i kamenja: vie od milijun tona zemlje i kamenja bilo je srueno na umjetni nain. Sredstva, kojima je sruena ta golema koliina, bila su jednostavna. Jo su se uvijek vidjeli tragovi toga zloinakog djela. Na vie mjesta uzdu istone strane gudure (mi smo sada bili na zapadnoj strani) vidjeli smo drvene kolce zabijene u zemlju. Na tim mjestima zemlja nije popustila, no uzdu itave strmine, s koje se sruilo kamenje i zemlja, jasno su se vidjeli tragovi u zemlji slini rupama pri potkopavanju klisura. To je dokazivalo, da su i tu bili zabijeni kolci, slini onima, to smo ih vidjeli. Tragovi su se opaali u duljini od kojih tri stotine stopa, po jedna rupa na svaki yard, desetak stopa iza ruba ponora. Za kolce na breuljku bili su jo uvijek svezani konopi spleteni od vinove loze, pa nam je bilo jasno, da su i za ostale kolce bili svezani takvi konopi. Ve sam govorio o neobinim naslagama tih steatitskih breuljaka. Moj opis uske i duboke pukotine, kroz koju smo se spasili iz groba, jo bolje razjanjuje prirodu tih naslaga. Naslage lee tako, da se zemlja pri svakom, pa i prirodnom potresu, mora raspucati u okomitim, usporednim slojevima ili brazdama, a jednaki se uspjeh mora postii i sasvim ednim umjetnim potresom. Nema sumnje, da je niz kolaca izazvao djelomini prolom tla, a divljaci su, poteui za kraj onih konopa (konopi su bili svezani za vrhove kolaca i vodili preko ruba klisure), snagom poluge, odvalili na dani znak itav gornji sloj breuljka u guduru. Sad nam sudbina naih bijednih drugova nije vie bila neizvjesna. Samo nas dvojica izmakli smo toj strahovitoj smrti. Bili smo jedini ivi bijelci na otoku.

XXII
Na nam se poloaj sada uinio gotovo jednako straan kao i tada, kad smo mislili, da smo zauvijek ivi zakopani. Nije bilo nikakve nade. Bili smo uvjereni, da e nas divljaci poubijati ili da e nas zadrati kao zarobljenike. Mogli bismo se, dakako, neko vrijeme sakrivati meu breuljcima ili u pukotini, iz koje smo upravo izili, no napokon bismo poginuli od studeni i gladi u dugoj polarnoj zimi, ili bi nas ipak otkrili. inilo nam se, da itav otok vrvi divljacima. Mnotvo ih je dolazilo, kako smo opazili, na splavima s nekih otoka na jugu, zacijelo s namjerom, da pomognu zauzeti i opljakati Jane. Brod je jo uvijek mirno leao usidren u zaljevu, a oni na brodu oito nisu ni slutili opasnost, koja ih eka. Da smo sada mogli biti s njima, da im pomognemo pri bijegu, ili da s njima po- ginemo u pokuaju obrane! Nije bilo mogunosti, da ih upozorimo na opasnost, a da ne upropastimo sebe - a nije se ni inilo, da bi od upozorenja bilo ikakve koristi. Hitac iz pitolja bio bi moda dovoljan, da ih obavijesti, da se dogodilo neko zlo, no ta im obavijest ipak ne bi mogla rei, daje jedina mogunost spasa u tom, da odmah isplove iz luke - ne bi im mogla rei, da ih vie ne vee potenje, da ostanu u zaljevu, jer su njihovi drugovi mrtvi. Kad bi i uli hitoni se ne bi mogli bolje pripremiti za obranu od neprijatelja, koji priprema napadaj. Hitac bi, dakle, mogao da donese samo zlo, pa smo, dobro razmislivi, odustali od toga. Najblia nam je bila pomisao, da pojurimo prema brodu, da dohvatimo jedan od etiri una, koji su leali u dnu zaljeva, i da se pokuamo probiti na palubu. Naskoro uvidjesmo, da nema nikakve nade, da bi takav oajniki pothvat donio uspjeh. Kao to sam ve rekao, otok je vrvio uroenicima, koji su se uljali po grmlju i obroncima breuljaka, kao da se skrivaju, da ih ne bi opazili sa kune. U naoj neposrednoj blizini, zaposjevi jedini put, kojim bismo mogli stii na obalu, nalazila se cijela eta ratnika u crnom krznu pod zapovjednitvom Too- witovim. Oni su vjerojatno ekali pojaanje, pa da zatim navale na Jane. I unovi, koji su leali na dnu zaljeva, bili su ve krcati divljacima. Oni su dodue bili nenaoruani, no oruje im je zacijelo bilo na dohvat. Stoga smo morali, i protiv volje ostati u svojem skrovitu i kao obini gledaoci promatrati boj, koji e zaas planuti. Nakon nekih pola sata vidjesmo, kako ezdeset ili sedamdeset splavi i plosnatih amaca s plovcima, punih divljaka, plovi junim

zaljevom luke. inilo se, da nemaju nikakva oruja, osim kratkih toljaga i kamenja, koje je lealo na dnu amaca. Odmah zatim pojavila se, s protivnog kraja, jo vea eta naoruana slinim orujem. Sad su se uroenici, dojurivi iz grmlja u zaljev, ukrcali na unove, pa su se brzo otisnuli, da se pridrue drugim etama. Tako je za krae vrijeme, nego to je meni trebalo da to ispripovjedim, i kao nekom arolijom, Jane bila opkoljena golemim mnotvom opasnih razbojnika, koji su po svoj prilici bili odluili, daje zauzmu. Ni asa nije bilo sumnje, da e im to uspjeti. Ona estorica na brodu, ma koliko odluno branili brod, nisu mogli da posluuju sve topove ili da se bilo kako odre u toj stranoj borbi. Nisam gotovo mogao ni zamisliti, da bi se oni uope mogli oduprijeti, a ipak - prevarih se! Naskoro ih vidjeh kako skau po konopima i okreu desnu stranu broda prema unovima, koji su se za to vrijeme pribliili na domet pitolja, dok su splavi bile udaljene gotovo etvrtinu milje. Ne znam zato, no najvjerojatnije radi uzbuenja naih prijatelja, koji su se nali u tako beznadnom poloaju, hici nisu imali nikakva uinka. Nijedan un nije bio pogoen, nijedan divljak ranjen. Hici su bili prekratki, ili su prozujali iznad njihovih glava. Jedini uinak bilo je iznenaenje zbog neoekivanog praska i dima. To iznenaenje bilo je tako snano, da sam zaas pomislio, da e divljaci sasvim odustati od namjere i vratiti se na obalu. Oni bi to vjerojatno bili i uinili, da su nai ljudi u njih ispalili puke. Cunovi su bili blizu, pa puani hici zacijelo ne bi bili promaili, ili bi time bar sprijeili divljake da se jo vie priblie, pa bi dotle mogli ispaliti puke i na divljake u splavima. Umjesto toga oni su dopustili, da se ljudi u unovima oporave od straha. Vidjevi, da nitko nije ranjen, nai su pojurili na lijevu stranu broda, da doekaju splavi. Uinak hitaca, ispaljenih s lijeve strane, bio je strahovit. Hici iz velikih topova sasvim su smrvili sedam ili osam splavi, a poubijali kojih trideset ili etrdeset divljaka. Najmanje stotinu divljaka, veinom teko ranjenih, baeno je u vodu. Ostali, izvan sebe od straha, poeli su se naglo povlaiti, ni ne pokuavi izvui iz vode osakaene drugove, koji su plivali na sve strane, vriui, urlajui, viui u pomo. Taj veliki uspjeh doao je, meutim, prekasno, da bi se nai odani ljudi mogli spasiti. Oko sto i pedeset divljaka iz unova bilo je ve na palubi kune. Veina se popela po lancima i preko zatitnih mrea prije, nego to su se nai ljudi mogli primaknuti topovima na lijevoj strani broda. Sad se

nita vie nije moglo oduprijeti njihovu ivotinjskom bijesu. Nai su ljudi za tren oka bili oboreni, svladani, pregaeni i rastrgani u komade. Kad su to vidjeli divljaci sa splavi, ohrabrili su se, pa su se i oni sjatili radi pljake. Za pet asova Jane je bila tuna slika pravog pustoenja i silovitog unitavanja. Paluba je bila rasjeena i raskomadana. Konopi, jedra i svaki pokretni predmet na palubi, sve bijae uniteno kao nekom arolijom. Napokon su trup broda - gurajui ga s krme, teglei ga unovima i vukui ga s bokova - dotjerali do obale (lanac sidra se odrijeio) i predali ga na milost i nemilost To- o-witu, koji je, kao neki iskusni general, za vrijeme cijelog pothvata bio na sigurnom mjestu na breuljku. Sada, kad je pobjeda bila izvojevana na njegovo zadovoljstvo, udostojao se dohrliti na obalu sa svojim ratnicima u crnom krznu i sudjelovati u diobi pljake. Kad je Too-wit siao, mi smo mogli izii iz svojega skrovita i pregledati breuljak u blizini pukotine. Pedesetak yarda od ulaza opazili smo mali izvor vode, pa smo utaili e, koja nas je muila. Nedaleko izvora nali smo nekoliko ljenjakovih grmova, o kojima sam prije govorio. Ustanovismo, da su ljenjaci veoma ukusni i da su gotovo jednaka teka kao obini engleski ljenjak. Napunismo eire, spremismo ljenjake u pukotinu, te poosmo, da ih jo naberemo. Dok smo marljivo brali ljenjake, uzbuni nas neko ukanje u grmlju. Htjeli smo se ve oduljati u svoje skrovite, kad se neka velika crna ptica, slina bukavcu, nespretno i polagano digne iz grmlja. Bio sam tako iznenaen, da nisam znao to bih, ali Peters se snaao, potrao je do nje i zgrabio je za vrat prije nego je mogla utei. Strano je krijetala i otimala se, pa smo ve pomiljali, daje pustimo, jer smo se bojali, da e buka uzbuditi divljake, koji su jo uvijek bili u blizini. Napokon je svladasmo udarcem lovakog noa i ugurasmo je u pukotinu. Bili smo zadovoljni, to smo se opskrbili zalihom hrane za cijelu sedmicu. Zatim smo opet izili, da izvidimo okolicu, te smo se usudili djelomice spustiti niz juni obronak breuljka, no nismo nali nikakve hrane. Sakupivi dovoljno suhih drva, vratili smo se, kad opazimo dva velika skupa uroenika, koji su se vraali u selo, natovareni opljakanim predmetima s broda i koji bi nas, prolazei kraj breuljka, mogli otkriti. Najprea nam je briga bila, da to bolje osiguramo svoje skrovite, pa smo grmljem pokrili otvor kroz koji smo bili, penjui se iz pukotine, ugledali komadi modroga neba. Ostavili smo samo malen otvor, tek toliki da smo mogli vidjeti zaljev, a da nas odozdo ne opaze. Kad smo to uinili, bijasmo zadovoljni svojim sigurnim poloajem. Dokle god smo u pukotini,

sigurni smo, da nas nitko ne moe nai. Nigdje nismo opazili znakova, koji bi kazivali, da su divljaci ikada dolazili u blizinu te rupe. Sjetismo se, meutim, da je ta pukotina nastala tek nedavno, zbog pada suprotne klisure, i da nema nikakva drugog naina, da se do nje dopre. Ali se uplaismo, da nema nikakve mogunosti ni da siemo odatle. Odluismo da pomno istraimo obroke breuljaka, im nam se prui prilika. Sada smo kroz rupu promatrali kretanje divljaka. Oni su ve sasvim opljakali na brod, pa su se spremali da ga zapale. Naskoro opazismo, da se die jaki dim iz glavnog otvora broda. Malo zatim bukne gusti plamen iz pramnice. Plamen odmah zahvati oputu, jarbole i ostatke jedra, i vatra se brzo proiri po cijeloj palubi. Jo je uvijek veoma mnogo divljaka ostalo kod broda. Udarali su velikim kamenjem, sjekirama i topovskim kuglama po klinovima i drugim eljeznim i bakrenim dijelovima broda. Na obali, u unovima i na splavima, takoer u neposrednoj blizini kune, bilo je oko deset tisua uroenika, ne raunajui gomilu, koja je natovarena plijenom ila prema unutranj osti otoka i plovila na susjedne otoke. Znali smo, da e biti nesree, i nismo se prevarili. Najprije se osjetio prilian udarac (jasno smo ga ovdje gore osjetili, kao da nas je lagano udarila struja), premda nismo uli praska. Divljaci su se oito zaprepastili, te su naas prestali raditi i urlati. Upravo su htjeli ponovo da ponu, kad iz palube sukne gusti dim, nalik na crn i teak olujni oblak. Tada se, kao iz sredine oblaka, digne visoki mlaz arkog plamena oko etvrtinu milje visoko, a zatim se vatra najednom rairi uokrug. Cijeli zrani prostor napuni se u trenu divljom zbrkom drva, kovine i ljudskih udova. Napokon se zau tutnjava. Silni potres obojicu nas naglo srui. Po breuljcima je odjekivala grmljavina, a gusta kia najsitnijih dijelova broda padala je na sve strane oko nas. Opustoenje divljaka bilo je mnogo strasnije, nego to smo oekivali. Oni su sada ubrali obilne plodove svoje izdaje. Barem tisuu ljudi poginulo je od eksplozije i najmanje isto toliko bilo je strano osakaeno. Cijela povrina zaljeva bijae posuta tim lupeima, koji su se koprcali i utapljali, a na kopnu je bilo jo i gore. inilo se, da su posve izgubili glavu zbog nenadanog i potpunog poraza, te nisu ni nastojali da drugima pomognu. Napokon opazismo, da se njihovo vladanje sasvim promijenilo. Iz potpune otupjelosti preli su najednom u krajnju uzbuenost i poeli bijesno juriti po obali. Na licima im se odraavala

neobina smjesa strave, gnjeva i oite radoznalosti. Trali su urlajui iz svega glasa: - Tekeli-li! Tekeli-li! Tada opazismo, da je jedan veliki skup otiao prema breuljcima. Ti se ljudi naskoro vra- tie nosei drvene kolce. Odnesoe ih tamo, gdje je gomila bila najgua. Sada se gomila razdijelila, pa smo mogli ugledati ono, to ih je tako uzbudilo. Vidjesmo, da na tlu lei neto bijelo, no nismo odmah mogli razabrati to je. Napokon ustanovismo, daje to strvina one neobine ivotinje skrletnih zubi i panda, koju je kuna nala u moru 11. sijenja. Kapetan Guy je spremio strvinu, da ispuni njezino krzno i da ga dopremi u Englesku. Sjeam se, daje kapetan prije dolaska na otok dao neke upute o tome, da su strvinu odnijeli u potpalublje i da su je spremili u neku krinju. Sad ju je eksplozija izbacila na obalu. Nikako nismo mogli razumjeti, zato su se divljaci toliko zabrinuli. Stajali su veoma blizu strvine, no nitko, ini se, nije htio da se sasvim priblii. Strvinu su pomalo ogradili kolcima koje su zabili naokolo, a kad je to bilo uinjeno, cijela golema rulja pojuri u unutranjost otoka glasno urlajui: - Tekeli-li! Tekeli-li!

XXIII
Nakon toga ostali smo est ili sedam dana u svojem sklonitu. Samo bismo uz najvei oprez katkada izlazili po vodu i ljenjake. Na ravnoj plohi breuljka nainili smo kolibicu, u kojoj smo uredili leaje od suhoga lia, a tri velika kamena sluila su nam kao ognjite i stol. Vatru smo zapalili bez potekoa. Trljali smo dva komada suhoga drva - jedno meko, a drugo tvrdo. Ptica, to smo je uhvatili, bila je izvrsna, premda poneto ilava. To nije bila morska koko, ve neka vrst bukavca sa crnim i sivim perjem i razmjerno veoma malim krilima. Poslije smo u blizini gudure vidjeli tri takve ptice, koje su vjerojatno traile onu, to smo je uhvatili. One se nisu spustile, pa ih nismo mogli uhvatiti. Dok je bilo mesa od te ptice, nije nam nedostajalo hrane, no kad smo je pojeli, morali smo traiti hranu. Ljenjaci nisu mogli utaiti glad. Od njih smo, osim toga, dobivali greve u crijevima, a kad bismo ih jeli vie, zaboljela bi nas estoko i glava. Nedaleko obale istono od breuljka opazismo nekoliko velikih kornjaa. Lako bismo ih uhvatili, da smo mogli do njih a da nas ne opaze uroenici. Stoga odluismo, da emo se pokuati spustiti s breuljka Sputali smo se niz juni obronak, koji nam se inio najblai, no jedva prijeosmo stotinu yarda (kako smo ocijenili prema udaljenosti glavice breuljka) kad nas zaustavi neki ogranak gudure, u kojoj su poginuli nai drugovi. Poosmo dalje rubom oko etvrtinu milje, a tada nas zaustavi neki strmi golemi ponor. Dalje nismo mogli, pa smo se morali vratiti istim putem, kojim smo doli. Tada krenusmo prema istoku, no uspjeh je bio sasvim jednak. Nakon cijelog sata penjanja, uz opasnost da emo slomiti vrat, naosmo se u nekoj golemoj rupi u crnom granitu, s veoma sitnom prainom na dnu. Iz rupe je vodio samo jedan put, teki put kojim smo sili. Kad smo se opet uspeli tim putem, pokuasmo proi sjevernim rubom breuljka. Tu smo morali pozorno paziti na svaki svoj pokret, jer nas je i najmanja nerazborita kretnja mogla izloiti pogledima divljaka u selu. Zato smo puzali na rukama i koljenima, a katkada smo se morali i sasvim ispruiti po tlu i tako se provlaiti kroz grmlje. Proosmo tako tek malen dio puta, kad stigosmo do nekog dubokog ponora, kakav jo nismo vidjeli. Ponor je bio vezan s glavnom gudurom. Na se strah pokazao opravdanim. Bili smo sasvim odsjeeni od svijeta u dolini. Vratismo se u svoje skrovite potpuno iscrpljeni, i bacismo se na leaje od lia da prespavamo nekoliko sati.

Nakon toga besplodnog traenja bavili smo se istraivanjem svakoga dijela breuljka, ne bismo li pronali nain, kako da se spasimo. Ustanovismo, da nema hrane, osim onih kodlj i- vih ljenjaka i neke gorke trave, koja je rasla u malom komadiu zemlje od etiri metara, a koju smo brzo potroili. 15. veljae, ako se tono sjeam, nije bilo vie ni travke, a i ljenjaci su se prorijedili. Na poloaj bio je teak. (Toga dana opazismo na jugu nekoliko golemih trakova sivkaste pare.) esnaestoga obiosmo opet prostor oko naega zatvora, nadajui se, da emo moda nai neki izlaz, no bez uspjeha. Spustili smo se i u pukotinu, u kojoj smo bili zatrpani, jedva vjerujui, da emo otkriti neki prolaz u glavnu guduru. I tu se razoarasmo. Nali smo tek jednu muketu i uzeli je sa sobom. Sedamnaestoga poosmo s namjerom, da bolje pregledamo rupu u crnom granitu, u kojoj smo bili, kad smo prvi put traili izlaz. Sjetili smo se, da smo tek djelomice pregledali neku pukotinu u stijeni, pa je htjedosmo istraiti premda nismo oekivali, da emo pronai neki otvor. Spustismo se dakle bez velikih potekoa na dno rupe, pa je stadosmo u miru pregledavati. To je doista bilo sasvim neobino mjesto. Covjek bi jedva povjerovao, da je to djelo prirode. Rupa je, sa svim zavojima, bila duga oko pet stotine yarda. Udaljenost u ravnoj crti od istonog do zapadnog kraja nije bila vea (kako mi se inilo, jer nisam mogao tono izmjeriti) od etrdeset do pedeset yarda. Pri vrhu rupe - to jest oko stotinu stopa ispod glavice breuljka - stijene rupe nisu bile jedna drugoj sline i vjerojatno nikad nisu inile neku cjelinu, jer je jedna stijena bila od steatita, a druga od lapora pomijeanog sa zrncima neke kovine. Prosjena irina ili razmak izmeu obje stijene bio je tu oko ezdeset stopa, no inilo se, da nema pravilnih oblika. Kad smo se spustili nie, razmak se, meutim, naglo suzio. Stijene su bile usporedne, premda su i dalje bile nejednaka sastava i nejednaka oblika na povrini. Spustivi se do pedeset stopa iznad dna, opazismo savrenu pravilnost. Stijene su bile sasvim jednaka sastava i boje. Bile su od sasvim crna i sjajna granita. Razmak izmeu obje stijene bio je svagdje tono dvadeset yarda. Oblik rupe bit e nam jasniji, ako pogledamo crte, koji je izraen na samom mjestu. Sreom sam u dugom nizu pustolovina sauvao biljenicu i olovku, koje su zaslune za beleenje itavog red pojedinosti, koje bi inae sigurno bile potisnute iz moga pamenja.

Crte br. 1 prikazuje openite obrise rupe bez manjih udubina u bokovima, kojima su s protivne strane odgovarale jednake izboine. Dno rupe bilo je pokriveno veoma njenom prainom, debelom tri ili etiri palca, ispod koje smo takoer otkrili crni granit. S desne strane, na niem dijelu, vidimo na crteu odvojak malog otvora. To je pukotina, o kojoj sam prije govorio, i koju smo htjeli najpomnije ispitati pri drugom silasku. Uklonivi mnogo grmlja, koje nam je smetalo, i golemu hrpu otrog kremenog kamenja, koje je nekako bilo slino iljcima strelica, brzo smo uli u tu pukotinu. Hrabro smo napredovali, to vie, to smo u daljini opazili neko blijedo svijetlo. Napokon se ugurasmo oko trideset stopa duboko u pukotinu i ustanovismo, da je taj otvor nizak i pravilan svod; dno otvora bilo je i ovdje pokriveno sitnom prainom, kao u glavnoj rupi.

Tada prodre do nas jako svijetlo, i mi se, krenuvi kratkim zavojem, naosmo u visokoj upljini, koja se od one, iz koje smo doli, razlikovala samo po duguljastom obliku. (Vidi crte br. 2.) Duljina te rupe od otvora a, pa zavojem b do krajnje toke d iznosi pet stotina i pedeset yarda. Kod c otkrismo malen otvor slian onomu, kroz koji smo izili iz prve rupe. I taj je otvor bio jednako zakren grmljem i hrpom bijelih kremenih iljaka za strelice. Probivi se kroza nj, ustanovismo, da je dug oko etrdeset stopa i uosmo u treu rupu. I ta je rupa bila sasvim jednaka prvoj, samo to je bila duguljasta. (Vidi crte br. 3.)

Trea rupa bila je duga tri stotine i dvadeset yarda. Kod toke a bio je otvor s promjerom od kojih est stopa. On je u duljini od petnaest stopa ulazio u klisuru, u kojoj je svravao slojem lapora. Dalje nije bilo nikakve druge rupe, kako smo i oekivali. Kad smo htjeli izii iz te pukotine, u kojoj gotovo nije bilo svijetla, Peters me upozori na niz neobinih zareza na povrini lapora, kojim je svravao taj slijepi otvor. Uz malo mate mogao bi ovjek zareze s lijeve strane, ili najsjevernije zareze, smatrati za grubi crte uspravnog ljudskog lika s ispruenom rukom. Ostali zarezi bili su slini nekim slovima. Peters je ustvrdio, da to i jesu slova. Napokon ga uvjerili, da se vara. Upozorili ga naime na nekoliko velikih komada lapora na podu, koji su se - oito za nekog potresa - otkinuli od stijene, na kojoj smo opazili one zareze. Ti su komadi tono pristajali u rupe zareza. Tako smo ustanovili, da je to prirodna pojava. Crte br. 4 prikazuje tonu sliku zareza.

Uvjerivi se, da nam te neobine lape ne pruaju nikakvu mogunost bijega iz naega zatvora, vratismo se utueni i potiteni na vrhunac naega breuljka. Narednih dvadeset i etiri sata nije se dogodilo nita, to bi bilo vrijedno spomena, osim to smo pri pregledavanju tla istono od tree rupe nali dvije veoma duboke trokutne rupe, kojih su stijene bile takoer od crna granita. Nije nam se inilo vrijedno truda da pokuamo sii u te rupe, jer su bile, kako se inilo, prirodni okomiti rovovi bez izlaza. Svaka je rupa imala obodnicu od dvadesetak yarda, a njihov oblik i poloaj prema treoj rupi pokazuje crte br. 5.

XXIV
20. veljae, ustanovivi, da se vie ne moemo hraniti ljenjacima, od kojih smo dobivali tako strane bolove, odluismo, da pod svaku cijenu pokuamo sii niz junu strminu breuljka. Povrina te strmine bila je od najmekega steatita, premda je bila gotovo sasvim okomita (dubina je iznosila najmanje stotinu i pedeset stopa) i premda je na nekim mjestima, tovie, dobivala oblik svoda. Nakon dugoga traenja otkrismo, dvadesetak stopa ispod ruba ponora, uski izbojak. Petersu je uspjelo da skoi na taj izbojak, i to uz pomo naih depnih rupia, to smo ih zajedno svezali. Neto tee siao sam i ja. Tada vidjesmo, da bismo se mogli spustiti na onaj nain, na koji smo se uspeli iz pukotine, u kojoj smo bili zatrpani - to jest tako, da ureemo noevima stepenice u povrini steatita. Teko je opisati stranu opasnost, koja nam je prijetila kod tog pokuaja, no nije bilo druge, pa se odluismo na to. Na izbojku, na kojemu smo stajali, raslo je nekoliko grmova ljenjaka, pa smo za jedan grm svezali kraj naega konopa od rupia. Drugi kraj zavezali smo oko Petersova pasa, i ja sam ga onda sputao niz strminu, dokle su dosizali rupii. Tada je on iskopao duboku rupu u steatitu (oko osam ili deset palaca), a zatim iznad rupe odbio komad stijene nekako u visini od jedne stope, pa je drkom pitolje zabio u stijenu prilino jak klin. Zatim sam ga povukao gore za koje etiri stope, gdje je on opet izrezao rupu i zabio klin, tako da se sada mogao oduprijeti nogama i prihvatiti rukama. Nakon toga sam odvezao rupie s grma i dobacio Petersu kraj rupia, koji je on zavezao za klin kod najgornje rupe. Peters se nato polagano spustio oko tri stope nie - to jest, koliko su dosizali rupii. Tu je iskopao novu rupu i zabio klin. Zatim se opet digao do rupe, koju je izrezao, prihvativi se rukama o gornji klin. Sad je trebalo odvezati rupie s najgornjega klina, kako bi ih mogao privezati o drugi klin. Pokazalo se daje pogrijeio, to je pravio rupe u tako velikim razmacima. Ipak je, nakon nekoliko neuspjelih pokuaja, da dohvati uzao (drei se samo lijevom rukom, dok je desnom odvezivao uzao), napokon prerezao konopac, ostavivi na klinu komadi od est palaca. Svezavi nato rupie za drugi klin, spustio se ispod treega klina pazei, da se ne spusti preduboko. Tako se (a to ja nikad ne bih smislio, i sve je zasluga Petersove domiljatosti i odlunosti) moj drug napokon - uz pomo izbojaka u stijeni - sretno spustio na dno ponora. Trebalo je dosta vremena, dok sam skupio hrabrosti, da poem za njim. Napokon se odlu- ih. Peters je prije silaska skinuo koulju, pa sam

od te i svoje koulje nainio konop za sputanje. Bacivi muketu, koju smo nali u pukotini, u ponor, privezah konop za grm i brzo se spustih nastojei odlunim kretnjama svladati drhtanje. To mi je kod prvih etiri ili pet stepenica prilino uspijevalo, no tada me strano uzbudi pomisao na golemu visinu, koju moram prijei, i na nesigurne klinove i rupe u steatitu, koje su mi jedino uporite. Uzalud sam pokuavao da ne mislim na to i da gledam samo u stijenu pred sobom. to sam se vie borio da ne mislim, to su moje predodbe bile sve strahovitije i sve jasnije. Napokon nastupi onaj strani sudbonosni as, koji se pojavljuje u takvim sluajevima, sudbonosni as, u kojem ovjek unaprijed poinje proivljavati osjeaje, s kojima e padati - poinje zamiljati muninu, vrtoglavicu i krajnje naprezanje, polunesvjesticu i konano strahotu strmoglavog padanja. Sve te misli kao da se u trenu pretvorie u stvarnost. Spopala me strava. Osjetih, kako mi strahovito dru koljena. Zahvat mojih prstiju doista je pomalo poputao. U uima mije zvonilo, te rekoh sam sebi: - To je moje smrtno zvono! Tada me obuzme neodoljiva elja, da pogledam dolje. Nisam mogao, nisam htio da gledam u stijenu pred sobom, ve pogledah nekako divlje, neopisivo uzbuen, napola prestravljen, napola potiten, dolje u ponor. Prsti su mi naas grevito obuhvatili uporite. U tom tr e- nutku nejasno pomislih, kao u magli, na mogunost spasa, a zatim mi svu duu proze elja, da padnem. Bijae to elja, enja, neka sasvim neodoljiva strast. Ispustili klin i zateturah, okre- nuvi se napola od ponora. Tada mi se zavrtje u mozgu. U uima mi prodorno i sablasno zak- reti neki glas. Tik ispod mene stajae neki mrki, neprijateljski i mutni lik. Osjeajui kako mi udara srce, udahnuh, potonuh i - zaronih u naruaj onoga lika. Onesvijestio sam se. Peters me je uhvatio u padu. On me je s dna ponora promatrao. Opazivi daje opasnost blizu, pokuao me ohrabriti na sve mogue naine, no moj a je svijest bila tako zamuena, da nisam nita uo i nisam znao, daje uope to govorio. Napokon se, vidjevi da teturam, brzo popeo prema meni. Stigao je u pravi as. Da sam pao svom teinom, svakako bi konop od koulja popustio, i ja bih se strmoglavio u ponor. Ovako me Peters polagano spustio, pa sam visio na konopu, dok se nisam osvijestio. Nesvjestica je potrajala petnaest asaka. Kad sam se osvijestio, sasvim je nestalo straha. Osjeao sam se kao neko novo bie, i uz neznatnu pomo svojega druga, sretno sam stigao na dno ponora. Sad smo bili nedaleko gudure, u kojoj su poginuli nai prijatelji. To je bilo juno od mjesta, gdje se sruio breuljak. Ovdje se inilo neobino

divlje, te se sjetih opisa putnika, koji opisuju tuno mjesto, na kojem je stajao srueni Babilon, a da i ne govorim o ruevinama sruene klisure, koje su sa sjevera inile neurednu pregradu. Povrina tla je na sve strane bila posuta golemim humcima, oito ostacima nekih golemih graevina, ma da se svaki pojedini humak nije inio kao umjetna tvorevima. Bilo je mnogo pepela, lave i golemih nepravilnih komada crnoga granita pomijeanih s komadima lapora (i lapor je bio crn, na otoku nismo vidjeli ba nita, to bi bilo svijetlije boje), a sve je bilo pomijeano sa zrncima kovine. Nije bilo ni traga biljnom svijetu - dokle god je sezao pogled. Vidjesmo nekoliko golemih tipavca i drugih gmazova, kojih nema na tako visokim geografskim irinama. Kako nam je hrana bila najvea briga, odluismo poi prema obali, koja je bila udaljena jedva pola milje. Namjeravali smo uhvatiti koju od kornjaa, to smo ih opazili iz naega skro- vita na breuljku. Kroei oprezno izmeu velikih klisura i humaka, preli smo oko stotinu yarda. U tom asu iskoilo je iz neke spilje na nas pet divljaka. Zakrenuvi oko ugla bacie se na nas i oborie Petersa toljagom. Cim je pao, svi pojurie na nj, pa je meni ostalo vremena da se oporavim od iznenaenja. Jo sam uvijek imao muketu, no cijev joj se neto otetila, kad sam je bacio niz strminu. Zato sam je odbacio. Oslonio sam se na pitolje, koji su bili brino sauvani. Poletjeh na napadae i brzo ispalih iz obiju pitolja. Dva divljaka padnu, a jedan, koji je upravo htio da probode Petersa kopljem, skoi na noge. Sad je moj drug bio osloboen, pa se nismo vie bojali. I on je imao pitolje, no razumno je odustao od toga da ih upotrebi. Pouzdavao se u svoju golemu snagu, kakve doista nisam nikada vidio. Peters uzme toljagu jednom od mrtvih divljaka i za tren smrska glave trojici preivjelih. Tako zavladasmo bojnim poljem. To se dogodilo tako brzo, da smo jedva vjerovali, da se uope neto i zbilo. Stajali smo nekako glupo zamiljeni nad leinama, kad nas dozove k svijesti zvuk uzvika u daljini. Bilo je jasno, da je pucnjava uzbudila divljake, a malo je bilo vjerojatnosti, da nas nee otkriti. Da se doepamo klisure, trebalo bi poi u smjeru, odakle su se uli uzvici, a kad bismo i uspjeli stii do podnoja klisure, nikako se ne bismo mogli neopaeno uspeti. Bili smo u velikoj opasnosti. Nismo se mogli odluiti na koju stranu da potrimo, kad jedan od divljaka, u kojega sam pucao, i za kojega sam mislio da je mrtav, skoi na noge i pokua pobjei. Ipak ga jo na vrijeme uhvatismo. Htjeli smo ve da ga ubijemo, kad Peters ree, da bi nam on moda mogao posluiti, kad bismo ga prisilili da poe s nama. Odvukosmo ga dakle s nama i zaprijetismo mu, da emo ga ustrijeliti, bude li se opirao.

On se za nekoliko asova pokori i potri s nama izmeu klisura prema obali. Neravnina tla zatvarala nam je, osim malih prekida, vidik prema moru, a kad smo ga napokon ugledali, bili smo udaljeni moda dvije stotine yarda. Kad smo stigli na obalu, zaprepa- stismo se. Golema rulja uroenika jurila je iz sela, i iz svih vidljivih dijelova otoka, bijesno maui rukama prema nama i urlajui poput divljih zvijeri. Ve smo htjeli da se okrenemo i da se povuemo u bregoviti dio otoka, kad spazih dva una, koji su virili iz vode iza nekog velikog grebena. Potrasmo svom brzinom k unovima. Nitko ih nije uvao. Bili su gotovo prazni. U njima bijahu samo tri Gallapagos-kornjae i obiajna oprema za ezdeset veslaa. Odmah skoismo u jedan un, povukosmo unutra i svojega zarobljenika, te se svom snagom otisnusmo od obale. Jedva smo odmakli pedeset yardi, kad opazismo, da smo uinili veliku pogreku, to smo drugi un ostavili divljacima. Oni su za to vrijeme bili samo dvaput dalje od obale, nego mi i brzo su se primicali. Nismo smjeli gubiti vrijeme. Naa nada bila je neznatna, no ipak bila je nada. Malo je bilo vjerojatnosti, da bismo mogli stii prije njih i zauzeti un, no nije bilo sasvim nemogue. Ako nam to uspije, mogli bismo se spasiti, a ako ne pokuamo, moramo se pomiriti sa sudbinom. Sigurno e nas poklati. Pramac i krma una bijahu jednaka oblika, pa smo, umjesto da se okrenemo, jednostavno promijenili poloaj vesala. Cim su divljaci to opazili, podvostruili su urlanje i brzinu, te su se stali brzo pribliavati. Ali i mi smo veslali oajnom snagom. Kad stigosmo na cilj, doekao nas je samo jedan uroenik. Taj je ovjek skupo platio svoju neobinu ustrinu. Peters mu je prostrijelio glavu hicem iz pitolja, im smo se pribliili obali. Najblii od ostalih divljaka bio je, kad smo se doepali una, udaljen moda dvadesetak ili tridesetak koraka. Najprije htjedosmo gurnuti un u duboku vodu, kako ga divlj aci ne bi mogli dohvatiti, no kad ustanovismo, da je un predaleko izvuen na obalu, i da nemamo vremena, Peters razbi, zamahnuvi jedanput ili dvaput kundakom mukete, veliki komad pramca i boka. Tada se otisnusmo. Dvojica uroenika zgrabe na amac, i nisu ga htjeli ispustiti, dok ih nismo otjerali noevima. Sad smo bili slobodni, te zaplovismo na more. Glavnina divljaka, stigavi do razbijenoga una, pone strahovito bijesno i oajno urlati. Koliko sam mogao upoznati te lupee, ini se, da je to najpokvareniji, najlicemjerniji, najosvetljiviji, najkrvoloniji i uope najpaklenskiji soj ljudi na zemaljskoj kugli. Jasno je, da za nas ne bi bilo milosti, da smo im pali u ruke. Luaki su pokuali da

pou za nama u razbijenom unu, ali su ustanovili, da je to beskorisno, pa su opet dali oduka svojemu bijesu runim urlanjem. Napokon odjurie u brda. Tako smo izmaknuli neposrednoj opasnosti, no na je poloaj jo uvijek bio mraan. Znali smo, da divljaci imaju etiri takva una, kakav je na, no nismo znali (kasnije smo to saznali od naega zarobljenika), da su dva una stradala prilikom eksplozije Jane Guy. Mi smo dakle raunali, da e nai neprijatelji poi za nama, im stignu na drugu stranu zaljeva (oko tri milje), gdje su im obino bili amci. Bojei se toga, nastojali smo, da se svakako to vie udaljimo od otoka, pa smo brzo plovili - prisilivi i zarobljenika, da vesla. Oko pola sata kasnije, preavi pet ili est milja prema jugu, vidjesmo kako od zaljeva dolazi mnogo plosnatih unova ili splavi, oito u potjeri za nama. Videi da nas ne e dostii, naskoro su se vratili.

XXV
Sad smo bili na irokom i pustom Antarktikom moru, na irini od kojih osamdeset i etiri stupnja, u krhkom unu sa ukupno tri kornjae, kao jedinom hranom. Osim toga treba uzeti u obzir, da se pribliavala duga polarna zima, pa je trebalo dobro promisliti o smjeru, kojim emo zapravo zaploviti. Na vidiku nam je bilo est ili sedam otoka, koji su pripadali skupu, a bili su jedan od drugoga udaljeni oko pet ili est liga. Nismo namjeravali da se iskrcamo ni na jednom od tih otoka. Kad smo na Jane Guy dolazili sa sjevera, ostavili smo pomalo iza sebe najhladnije ledene krajeve - to moda nije u skladu s openitim pojmovima o Antarktiku, no to je injenica, koju potvruju naa iskustva. Pokuati stoga da krenemo natrag, bila bi ludost - osobito u tako kasno godinje doba. inilo se, da nam samo jedan smjer daje neku nadu. Odluismo da krenemo prema jugu, jer smo samo napredujui u tom smjeru mogli oekivati, da emo otkriti neko kopno, odnosno - to je jo vjerojatnije - da emo nai neko blae podneblje. Dosada smo ustanovili, da na Antarktiku, kao i na Sjevernom moru, gotovo nema snjenih bura ili jaih valova. Na un je bio velik, ali prilino krhak, pa smo nastojali, da ga svojim ogranienim sredstvima to bolje uvrstimo. Trup amca bio je od kore - od kore nekoga nepoznatog stabla. Rebra su bila od neke ilave vrbe, koja je za to bila zgodna. Od pramca do krme, bio je pedeset stopa dugaak, irok etiri do est stopa, a dubok, po cijeloj duljini, etiri i pol stope. Ti amci se prilino razlikuju po obliku od amaca drugih poznatih stanovnika Junoga mora. Nikako nismo vjerovali, da su te unove izradili oni neuki otoani, koji su ih imali. I doista, nekoliko dana zatim otkrismo, ispitujui naeg zarobljenika, da su ih nainili uroenici nekog otoja na jugozapadu, te da su sluajno pali u ruke naih divljaka. Veoma smo malo mogli uiniti za sigurnost naega amca. Blizu krajeva smo pronali nekoliko irokih pukotina, koje smo zaepili komadima vunenoga haljetka. Uz pomo suvinih vesala, kojih je bilo mnogo, nainili smo neku vrst okosnice oko pramca, kako bi se o nju razbijali valovi, ako bi bilo opasnosti da nas zaliju. Upotrebili smo i dvije plotice vesala kao jarbole. Postavili smo ih jednu nasuprot drugoj uz rub ograde amca, te smo tako utedjeli kri jarbola. Na te jarbole privrstili smo jedro nainjeno od naih koulja. To nas je stajalo dosta truda, jer nam zarobljenik nije pri tom pomagao, koliko je god inae u svakom drugom poslu dragovoljno sudjelovao. inilo se, da je pogled na platno na nj djelovao veoma neobino. Nikako ga nismo

mogli nagovoriti, da dodirne platno, ili da mu se priblii. On je odmah poeo drhtati i vritati: - Tekeli-lil! Kad smo tako uinili sve to je bilo mogue da osiguramo un, zajedrili smo prema jugu- jugoistoku, s namjerom da oplovimo najjuniji otok u skupu to smo ga vidjeli. Vrijeme nije bilo neugodno. Neprestano je puhao blagi vjetar sa sjevera, more je bilo glatko, a dan nije prestajao. Nigdje nismo vidjeli leda. Uope nismo vidjeli ni komadi leda, otkada smo preli usporednicu Bennetova otoka. Voda je bila pretopla, a da bi moglo biti u njoj leda. Ubili smo najveu od naih kornjaa i od nje dobili ne samo hrane, ve i obilno vode. Nastavili smo put u istom smjeru. Sedam ili osam dana nita se znaajno nije dogodilo. Prevalili smo veliki put prema jugu, jer je vjetar neprestano puhao u naem smjeru, a nosila nas je jaka struja u smjeru, kojim smo plovili. Mnoge neobine pojave kazivale su, da ulazimo u predjel pun novoga i neobinoga. Na junom obzorju vid jeli smo cijelo vrijeme neki visoki krug svijetlosive pare, koji bi katkada zabljesnuo veoma visokim trakama (as sunuvi od is toka prema zapadu, as od zapada prema istoku, pa opet u ravnoj i jednolinoj crti) - ukratko u svim neobuzdanim promjena ma polarnoga svijetla. Prosjena visina te pare mogla je biti oko dvadeset i pet stupnjeva. inilo se, da toplina vode svakoga asa raste, a bilo je veoma zamjetljivih promjena i u boji vode. 2. oujka. - Danas144 smo ponovo ispitivali naeg zarobljenika i saznali mnoge potankosti o onom otoku krvoprolia, o njegovim stanovnicima i obiajima - no zar da sada time zadravam itaoca? Ipak u rei, da smo saznali, da u skupu ima osam otoka, da njima vlada zajedniki kralj Tsalemon ili Psalemon, koji stoluje na jednom od najmanjih otoka, da crno krzno, koje je odora ratnika, potjee od neke goleme ivotinje, koja se zadrava samo u nekoj dolini nedaleko kraljeva dvora, da stanovnici tog otoja izrauju samo splavi, da su ona etiri una jedina te vrste, i da su do njih doli sluajno na nekom velikom otoku na jugozapadu, daje ime naeg zarobljenika Nu-Nu, da on uope ne zna za Bennetov otoi, i da je ime otoka, s kojega je on doao, Tsalal. Poetak rijei Tsalemon i Tsalal izgovarao je dugim siktanjem, koje nikako nismo mogli oponaati, premda
144

S razumljivih razloga ne mogu tvrditi, da su dani tono oznaeni. Navedeni su samo radi jasnoe u izvjetaju, i kako sam ih olovkom biljeio u svojoj biljenici.

smo to nekoliko puta pokuali. Taj je zvuk bio sasvim jednak glasu crnog bukavca, to smo ga pojeli na vrhu breuljka. 3. oujka. - Toplina vode bila je sada doista znatna, a i boja se brzo mijenjala. Voda vie nije bila prozirna, ve gusta i bijela kao mlijeko. U naoj neposrednoj blizini bila je neobino mirna. Nikad nije bila tako uzburkana, da bi ugrozila un - no esto bismo se iznenadili, opazivi, kako bi se povrina vode i desno i lijevo od nas u razliitoj udaljenosti, nenadano i snano uzburkala. Napokon smo opazili, daje tomu uvijek prethodilo neobuzdano treptanje one pare na jugu. 4. oujka. - Kad smo danas htjeli poveati jedro, jer je povjetarac sa sjevera osjetljivo jenjao, izvadio sam iz depa bijeli rupi. Nu-Nu je sjedio kraj mene, i platno mu je sluajno zalepralo po licu. On se poeo savijati, kao da su ga spopali strani grevi. Nakon toga sjedio je kao u polusnu. Tupo je i tiho mrmljao: Tekeli-li! Tekeli-li! 5. oujka. - Vjetar je sasvim prestao, no mi smo ipak, noeni snanom strujom, jurili prema jugu. Bilo bi razumljivih razloga, da se uzbudimo zbog onoga, to e se dogoditi, no mi se uope nismo uzbudili. Petersovo lice nije pokazivalo straha, premda sam mu na licu katkada opazio neki izraaj, koji nisam mogao sebi razjasniti. inilo se, da dolazi polarna zima - no bez strahota studeni. Osjeao sam neku omamljenost tijela i due, neku pospanost i to je bilo sve. 6. oujka. - Siva para digla se sada znatno vie iznad obzorja i pomalo je gubila sivu boju. Vruina vode bila je tolika, da je bilo neugodno dodirnuti je, a mlijena gustoa bila je jo oitija. Danas se voda snano uzburkala veoma blizu una. Opazili smo, kao obino, i neobuzdano blije- tanje na vrhu pare, dok se para pri dnu za trenutak razdijelila. Kad je prestalo blijetanje u pari i kad se sleglo komeanje u moru, padao je u un i na iroku po vrinu vode njeni bijeli prah, slian pepelu - no to zacijelo nije bio pepeo. Nu-Nu se bacio licem na dno una i nikako ga nismo mogli nagovoriti, da ustane.

7. oujka. - Danas smo upitali Nu-Nua, zato su njegovi zem ljaci poubijali nae drugove, no on je oito bio tako prestraen, da nije mogao razumno odgovoriti. Tvrdokorno je leao na dnu amca. Kad smo ga ponovo upitali o onom dogaaju, on je samo idiotski mahao rukama i kaiprstom dizao svoju gornju usnicu, da su mu se vidjeli zubi. Zubi su mu bili crni. Nikada prije nismo vidjeli zube stanovnika Tsalala. 8. oujka. - Struja je danas kraj nas pronijela onakvu bijelu ivotinju, zbog kakve je nastalo na obali Tsalala ono estoko komeanje medu divljacima. Htio sam je povui u un, no iznenada me obuzela neka mlitavost, pa sam odustao od toga. Vruina vode neprestano je rasla, pa nisam mogao ni ruku umoiti u vodu. Peters je malo govorio. Nisam znao, odakle ta njegova ravnodunost. Nu-Nu je tek disao. 9. oujka. - Sad je oko nas neprestano padala, u velikim koliinama, ona tvar slina pepelu. Krug pare na jugu strano je porastao iznad obzorja i poeo dobivati jasniji oblik. Mogao bih ga opisati jedino kao neki beskrajni vodopad, koji se s nekog neizmjernog i veoma udaljenog nebeskog nasipa tiho rui u more. Taj golemi zastor protezao se itavim junim obzorjem. Nije se odatle uo nikakav zvuk. 21. oujka. - Sad je iznad nas lebdjela neugodna tama - no iz mlijenih dubina mora dizao se neki svjetlucavi sjaj i prikradao se bokovima amca. Kia bijeloga pepela, koja je padala po nama i u un, gotovo nas je zasula, no u vodi se otapala. Vrhunac vodopada sasvim je nestao u tami i daljini. Ipak smo se pribliavali tom vodopadu, i to stranom brzinom. Na trenutke vid jeli bismo u vodopadu iroke pukotine, a iz tih bi pukotina, u zbrci lepravih i nejasnih slika, navaljivali snani, no bezglasni vjetrovi, koji su burkali more. 22. oujka. - Tama je porasla. Samo odsjev bijeloga zastora u vodi razbijao je donekle taj mrak.

Mnoge goleme i bijele ptice neprestano su dolijetale iza onog zastora, a kad su nestajale, ostao bi iza njih vjeni krik Tekeli-li! Nu-Nu se pomaknuo na dnu amca, a kad smo ga dodirnuli, ustanovili smo, daje izdahnuo. Zatim smo pojurili u naruaj onog vodopada, u kojem se upravo rairila neka pukotina, da nas propusti. U tom se asu pojavio pred nama neki zakukuljeni ljudski lik - mnogo vei od stanovnika Zemlje. Boja koe toga lika bila je savreno bijela kao snijeg.

Napomena
Novine su ve obavijestile javnost o nedavnoj nenadanoj i tunoj smrti g. Pyma. Bojimo se, da je onih nekoliko preostalih poglavlja, koja su trebala dovriti njegovu pripovijest, i koja je zadrao, dok je ostalo ve bilo u tisku, da ih pregleda, izgubljeno u nepovrat u nesrei, u kojoj je i on poginuo. No ako se papiri ipak pronau, bit e naknadno objavljeni. Nita nije proputeno, da bi se nadoknadio taj gubitak. Gospodin, ije je ime spomenuto u predgovoru, i koji bi prema onome, to je ondje reeno, moda mogao ispuniti prazninu, odbio je poziv, da to uini - s opravdanim razlogom: zbog netonosti podataka i zbog nevjeroja- tnosti posljednjega dijela izvjetaja. Peters, od kojega bi javnost mogla togod saznati, jo je iv i boravi u dravi Illinois, no nije ga bilo mogue odmah nai. Moda emo ga kasnije pronai, pa e on, bez sumnje, dati gradivo, da se dovri pria g. Pyma. Treba aliti, to su izgubljena dva ili tri zakljuna poglavlja, to vie, to su ona zacijelo sadravala podatke o polu ili barem o predjelu u blizini pola. I pieve tvrdnje s obzirom na taj predjel mogle bi se ispitati prilikom istraivakog putovanja u Juno more, to ga sada sprema vlada. Jednoj toki izvjetaja moglo bi se ipak neto dodati. Piscu ovoga dodatka bilo bi veoma drago, kad bi itaoci poklanjali vie panje i vjere neobinim podacima u ovoj knjizi. Tu mislimo na rupe na otoku Tsalal i na crtee u dvadeset i treem poglavlju. G. Pym je dao crtee onih rupa bez tumaenja i odluno rekao, da su zarezi, to ih je naao u istonom dijelu tih rupa, neobino slini abecednim znakovima, ali da to nipoto nisu neka slova. Ta je tvrdnja izreena tako jednostavno, a potkrepljena je tako uvjerljivim zakljukom (da komadi naeni u praini tono pristaju u zareze na zidu), da piscu moramo vjerovati. Nitko ne e ni posumnjati u to, no stvarna veza izmeu svih znakova upravo je neobina (osobito, ako uzmemo u obzir neke tvrdnje u izvjetaju), pa bi se moglo o tom neto rei - to vie, to su neke injenice oito izmakle pozornosti g. Poa. Spojimo li crtee br. 1, 2, 3 i 5 onim redom, kojim se javljaju rupe, i ispustimo li male pobone ogranke ili hodnike (koji su, kakao znamo, sluili samo kao prolazi izmeu glavnih rupa, te su se od njih i razlikovali), vidjet emo, da ti crtei daju etiopski glagolski korijen: biti sjenovit odakle se izvode rijei sjena ili tama.

to se tie zareza s lijeve strane ili prema sjeveru na crteu br. 4, vie je nego vjerojatno, daje bilo ispravno Petersovo miljenje, i da je hijeroglifski lik doista umjetno nainjen, i da je pisar htio prikazati ljudski lik. Pogledamo li crte, opazit emo slinost. Ostali zarezi potvruju Petersovu misao. Gornji je red oito arapski glagolski korijen: biti bijel odakle se izvode rijei sjaj i bjelina. Donji red nije tako jasan. Znakovi su nekako prekinuti i nepovezani; ipak nema sumnje, da u izvornom stanju tvore egipatsku rije: - juni predjel. Oito je, da ovo tumaenje potvruje Petersovo miljenje u pogledu najsjevernijeg znaka. Ruka je ispruena prema jugu. Ti zakljuci ostavljaju iroko polje razmiljanju i uzbudljivom nagaanju. Moda ih treba dovesti u vezu s nekim dogaajima u izvjetaju, koji su tek povrno istaknuti. Iako nema vidljive veze, lanac je potpun. Tekeli-li! bio je usklik uroenika na Tsalalu, kad su nali strvinu bijele ivotinje, to ju je izbacilo more. To je bio i jezoviti usklik zarobljenika s Tsalala, kad je opazio neki bijeli predmet u g. Pyma. To je bio krik brzih, bijelih, golemih ptica, koje su izlijetale iz bijelog zastora pare na jugu. Na Tsalalu nita nije bilo bijelo, kao ni na cijelom prostoru do kraja putovanja. Nije nemogue, da bi jezikoslovci tonim ispitivanjem ustanovili, daje Tsalal, ime otoka s onim rupama, u nekom srodstvu s rupama ili s etiopskim slovima, s onim vijugavim znakovima, koji su bili tako tajanstveno urezani. Ukopah ga u bregove i osveujem se praini u klisuri.

PESME
Edgar Alan Po

GAVRAN
Jednom u as tuan noni, dok razmiljah, duh nemoni, nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skrie, bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo to moe tie. Posetilac neki - anuh - kucnuo to moe tie, samo to i nita vie. Ah, seam se toga jasno, bee zimnje vee kasno; svaki tinjav odsev ara utvare po podu pie. De ekaju, srce snaim u knjigama zalud traim za Lenorom bol da blaim. Ime koje podarie njoj aneli, divna draga kojoj ime podarie aneli, nje nema vie. I um svilen, umor tmurni, um zavesa tih purpurnih, nesluenom, udnom strepnjom obuzima sve me vie; da umirim srce rekoh: To zacelo sad je neko na pragu se mome steko, kucnuvi to moe tie, posetilac neki pozni, zakuca to moe tie na vrata i nita vie. Najednom mi strepnja minu i zurei u tamninu: Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se vie, bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo to moe tie, da i ne cuh... Tad mi ruke vrata irom otvorie samo mrak i nita vie. I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi, sluajuci, sanjajuci, snovi mi se teki snie, i zagledan u tiinu, samohranu pustu tminu, O Lenora re jedinu, izgovorih tiho, tie, O Lenora odjek vrati to mi usta prozborie, samo to i nita vie.

Vratih se u sobu svoju a dua u nespokoju. I uskoro neto jai udarci se ponovie. Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima, miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skrie, miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skrie, vetar samo, nita vie! I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada lepraju gordi Gavran iz dana to sreni bie, gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi, niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne svie povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne svie, slete, stade, nita vie. Vide pticu ebonosnu, osmeh tuno srce kosnu, zbog vanog i strogog sklada kojim lik joj sav odie. Mada ube erupane - rekoh - plaljiv nisi, vrane, to sablasan traje dane sred alova noi, kie kai kakvim imenom te sile pakle okrstie? Ree Gavran: Nikad vie. Zaudih se vesma tome, odgovoru prejasnome, mada smislom rei ove meni malo jasno bie: al priznajem, nema zbora, ne uh takvog odgovora, i ne videh takva stvora crnih krila to se svie, zver il ticu ija krila na Paladin kip se svie, s' tim imenom Nikad vie. No Gavranu s' kipa bela ta re bee mudrost cela, re jedina s' kojom mu se misao i dua slie. Nit reju tom zbor mu presta, nit pomae on se s' mesta a u meni sumnje nesta: Svi me znanci ostavie, odletee i on ko i Nade to me ostavie. Ree Gavran: Nikad vie. uvi, duhom sav uzbuen, taj odgovor brz, rasuen, Stvarno - kazah - to to zbori, re jedinu nikad vie, valjda ree njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda, dok sve misli koje sazda u jedan se pripev slie,

tubalicu mrtvih nada i dana to sreni bie, tuni pripev: Nikad vie. Ali Gavran, stvor stameni, tunu matu bodri meni, naslonjau ja pribliih vratima to mogah blie, i galve na pliu sjajne, mnih znamenje tako tajno u govoru svom nejahno nosi tica ta to stie, ta sablasna i odvratna, stara tica koja stie, misli, graku: Nikad vie. Sede, slutnjom srce morih, i ni rei ne prozborih tici ije plamne oi do srca me prostrelie: i u misli zanesena, meni klonu glava snena sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj slie, prile nee nikad vie! A vazduh sve guci biva, kao miris da razliva kadionik kojim ano kadi sobu tiho, tie Nesrenice - viknuh tada - boija milost to je rada da ti duu spase jada, uspomenu da ti zbrie: pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbrie. Ree Gavran: Nikad vie. Proroe il stvore vraiji, avole il tico, kai, zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajvie, dal' u duu namuenu priljubiti u Edenu uz devojku ozarenu koju svi mi snovi snie, uz Lenoru kojoj ime serafimi podarie? Ree Gavran: Nikad vie. Sad umukni, kleta tico, - skoih, viknuh - zlosutnico, u paklenu no se vrati, u oluj i nedra kie! S' tamom crno perje spoji, beleg lai gnusnih tvojih, samoom me udostoji, vrh vrata ne sedi vie; izgled i kljun tvoj ukloni to mi srce ojadie. Ree Gavran: Nikad vie. I Gavran, stvorenje alno, sedi stalno, sedi stalno, krila mu se oko bledog Paladinog kipa svie,

oi su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava, svetiljka ga obasjava i sen mu po podu pie: dua mi se od te senke to se njiu podom pie spasti nee - nikad vie!

ANABEL LI
U carstvo na alu sinjega mora pre mnogo leta to bi ivljae jednom devojka lepa po imenu Anabel Li; i samo jedno joj bee na umu da se volimo mi. U carstvu na alu sinjega mora deca smo bili mi, al volesmo se vie no iko ja i Anabel Li, ljubavlju s koje su patili udno nebeski andjeli svi. I zato, u carstvu na morskome alu, pradavno ovo se zbi poduhnu vetar nou sa neba, sledi mi Anabel Li i dodjoe od mene da je odnesu njezini rodjaci svi, u grob na morskome je spustie alu da veni sanak sni. Andjele zavist je morila to su tek upola sreni ko mi da! zato samo ( kao to znaju u carstvu onome svi) poduhnu vetar sa neba i sledi i ubi mi Anabel Li. Al mi nadjaasmo ljubavlju one to stariji behu no mi to mudriji behu no mi i slabi su andjeli sve vasione i slabi su podvodni duhovi zli

da ikad mi razdvoje duu od due prelepe Anabel Li Jer veite snove, dok Mesec sjaj toi, snivam o Anabel Li kad zvezde zaplove, svud vidjam ja oi prelepe Anabel Li po svu no ja tako uz dragu poivam, uz nevestu svoju, uz ivot svoj snivam, u grobu na alu, tu leimo mi, a more bui i vri.

NAJSRENIJI DAN TAJ...

Najsreniji dan taj - i minute drage, koje jo pamti moje srce svelo, uzviena nada gordosti i snage, sve je odletelo. Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim; vaj! sad su sve to seanja daleka! To prividi behu u danima milim nek prolaze, neka. Hej, gordosti, kakva vee nas jo sila? Nek se odsad druga ela gue pod otrovom koji na mene si slila smiri se, moj due! Najsreniji dan taj - i minute drage, koje predoseam - i kojih se seam, i najdrai pogled gordosti i snage, proli su, oseam. Al' kad bi ta nada gordosti i snage vratila se s bolom koji dua ova spozna jo onda - ne bih ase drage doiveo snova! Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije dok je lepralo - pade neka bit dovoljno jaka da ubije duu to je dobro znade.

SAN U SNU
ak mi i zivot davan (posto moze) lii na san, ja nikada ne bih hteo da budem car Napoleon, nit se moja zvezda gnezdi na dalekoj nekoj zvezdi. Odlaze od tebe sada priznajem ti srca rada takvih bia bi niz ceo koja moj duh ne bi sreo da su prosla pored mene kroz oi mi zatvorene ako mir se moj raspada, nou, danju, bilo kada, poput nieg, poput sanje, dal ga zato ode manje? Stojim dok svud oko mene na sprudu se vali pene i na mome dlanu bleska roj zrnaca zlatnog peska malo! Al je i to malo kroz prste u ponor palo! Moje rane nade? - davno isezle su one slavno, poput munje sto zasija za tren nebom - pa u i ja. Tako mlad? Ah! Ne - zacelo! Jos me smori moje elo, al ti da sam ohol kazu oni lazu - glasno lazu od srama mi drhte grudi, jer se bedni as usudi

da ast oseanja mojih sa imenom niskim spoji ni stoian? Ne! - U zlobi i teskobi moje kobi s podsmehom u prezirati tu zalosnu slast trajati Sta? Zenona senka! - Nikad! Ja! Trajati! - Ne -ne ikat'! Primi poljubac u elo! I, dok kreem neveselo, potvrujem tebi smelo jer istinu sada znamo da moj zivot san bi samo; Sad kad nesta moja nada, poput nieg, poput sanje, dal je zato ode manje? Sve sto znamo i gledamo zbilja san u snu je samo. Dolazim do sumnog zala izmuenog srddzbom vala, i uzimam zrnca peska koji kao zlato bleska malo! Al je i to malo kroz prste u ponor palo, dok mre srce malaksalo! O sudbo! Zar nema spasa ni jednom od zlog talasa? Sve sto znamo i gledamo da li san u snu je samo?

JULALUMA
Kao pep'o siv je sav nebeski svod, Sklupalo lie svenule tajne Uvelo lie u sne oajne; Samotni Oktobar usporio hod Godine moje te preneseajne; Tmine i tmue zatamnjuju rod Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne Sred utvarne Gore, zvane Nedohod, Gde su gule grobne mrano zaviajne. Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski' Sa svojom tu duom ja jezivo bludih Sa duom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski, Rekama od zgure bujicom poludih Kad lava uzrujnih bogaze pregudih Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski Ka polarnom krugu susrete kad budih; O kako urlie prizor severjanski: Cik promuklih zora borelano ludih. Razgovor nam bio ozbiljna i krut, Al' misli, te misli od grca, od plaha I pamenje nade izdajnikog maha Okrobar je smrkli presazdao kut

(Koje li nas noi obavio skut?) Ne znadasmo noi kretanje, ni put, (Mada smo ve jednom sili u taj slut): Sve nam van seanja, uzavrela daha Ta gora utvarna i tog Zgrama ut. Pa dokle se Noi naginjala ravan, Jutru usmeravo zvezdanik je sat Jutro uskoravo zvezdanik je sat Odjednom, gle, zvea mutni grumen tavan Izroni na nebu dvorog udno stravan, Bledi srp Astarte, maglen neboklat Dragulj dijamantski smamljen i prizvat: Tako razgovetan i dvorogo stravan. Rekoh: ''Od Dijane topliji je On; Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran; Vide da se suza ne osui zvon Sa obraza ljudskih, gde suza zgon, Pa je doo zraan, i ljubavan, On, Iz sazvea Lava, da nam kae, veran, Gde je zaborava umir neizmeran Da pokae neba zaton tihobon On da nam osvetli i zraan i smeran: Gde je venog mira prenebesni tron;

Sa leaja Lava dojezdio On.'' Al' Psiha podie prst u vis, pa tmurno: ''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere Bledilu tom njenom ne poklanjam veru Nego ne oklevaj, prenimo se urno: Beimo to dalje izvan smisla, mere; To jedino osta - samo bekstvo burno!'' U strahu grcae, ko gonjeno zvere Klonue joj krila - bezumno ih stere Padoe na zemlju da ih blato dere Na zemlju joj pade okrilje biljurno. A ja odgovorih: ''To su snova sanje; O, daj u biljurni da greznemo zrak! O, daj da prepurni preeznemo zrak! Sibilski taj blesak bleti nam: Uzdanje, Nada i Lepota njegovo su tkanje Gle: prolomi nebo i opak mu mrak! O, verujmo mirno u to nadbliskanje: Vodie nas pravo, to je uzdan znak Ta vidi da nou prolomi se mrak, Graknu iz noi promukao grak: Prolomi se mraka teko oajanje.'' Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj S mnogo bolne strasti s mnogo alnog uma

I ubedih Psihu, sred pealnih gluma; Tad poosmo dalje; kad, jezivo: Stoj! Pred nama Grobnice izvio se kroj Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma! ''ta pie, o Sestro, kom za upokoj? Kome, izgubljenom, slova alinh roj?'' Odgovori ona: ''Pie: Julaluma; Poiva u njemu tvoja Julaluma.'' Tad, ko pep'o siv mi doe srca svod, Ko lie sklupano u sne oajne Ko lie klonulo u svenule tajne; Zavikah: ''Oktobar usporio hod, Pre godinu dana tu dobrodih brod O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne, Tu sam je doneo mrtvim u pohod: O sad prepoznajem i taj Nedohod, I sve to je u njemu najprisniji rod: Zgran, jezero magle, i te misli vajne Kroz utvarne gore gulom zaviajne.''

SNOVI
Oh! taj moj mlad ivot bi trajan san! Moj duh se budio nije, tek zrak jasan Venosti najavljivae jutra druga. Da! taj san dugi bi beznadena tuga, koja bee bolja nego stvarnost hladna budnog ivota, tom ije srce sa dna bi i jo jeste, na zemlji sve to menja, smrenost duboke strasti, od roenja. Al' da l' mogao je - kako bi san veno trajao - sa snima nikad protivreno mladosti mi prve - da se ne koleba, zbog lude nade u dar viega Neba? Stog se opih - vide gde sunce osvaja letnji svod - snovima od ivoga sjaja i ljupkosti - ostavih vlastito srce u dnima svoje mate, presekoh vrpce sa svojim domom, s biima to su bila u mojoj misli - zar takva bi ta sila? To bi jednom - tek jednom - i taj tren divlji jo dobro pamtim - beh kao plen neke moi il' ini - kao hladni vihor nagna me kroz no, i ostavi taj prizor sred moga duha - il' to bejae luna to zasja dok dremah, visoka i puna odvie ledna - il' zvezde - takoe, taj san bi kao taj nonik - nek proe. Ja srean sam bio i pored sveg u snu Ja srean sam bio - i volim temu tu: Snovi! i njihovu sveivotnu boju kao u kratkom, tamnom, maglenom boju prividnog i stvarnog - boju koju dari pomamnom oku najkrasnije stvari Ljubavi i Raja - i sve nam najdrae. as najsunaniji mladu Nadu kae.

ZA - VIDEH TE NA DAN...
Videh te na dan tvog venanja kad obuze te arka rumen, iako radost oko tebe bi sveana, ispred tebe svet zaljubljen: Dok u tvom oku uarena svetlost, osloboena strasti mlade, bi sve na tlu gde mi bolna nenost lepotu prepoznade. Ta rumen, moda, bi ednosti znamen kao takvu je smatraj mada podstae malo silniji plamen u srcu onoga, avaj! Koji te vide na taj dan venanja, kad obuze te ta duboka rumen, iako radost oko tebe bi sveana; ispred tebe svet zaljubljen.

POSETA MRTVIH
Tvoja e dua da se nae sama sama me' svima na zemlji; - uzrok tama skriva; bez ikog da propoveda u tvome asu tajnog obreda. Budi bez rei u samoi, to nije naputenost - tu vlada svet duhova mrtvih, to zanoi u ivotu ispred tebe, i njihov hir senkom ovie tebe - sauvaj mir. Jer no, mada jasna, nosi bole, a zvezde nee gledati dole s mranog neba na svojim vrsima svetlou nalik Nadi datoj smrtnima, al' crveni im krug, bez odsjaja, pred tvojim srcem punim oaja bie groznica praena teskobom koja se zauvek vezala tek s tobom. Al' napustie te kao i zvezda svaka u svetlosti jutarnjega zraka to e te napustiti - i minut; al' misao njenu ne moe prekinut. Lahor, dah Boga, slavi mir; a svijajui brda ir, tmurno, tmurno, laka tmica simbol je i prethodnica. Kako visi po granama ta tajna nad tajnama.

JEZERO
U mladosti kob je htela kleta da pohodim sred irokog sveta jedno mesto meni od svih lepe tako ljupka usamljenost bee tog jezera, sveg u crnom stenju, i vrh kojeg empresi se penju. Ali kada pokrov noi crne, kao sav svet, i njega ogrne, i kad vetar mistini zaumi naricaljku u empresnoj umi tad - oh, tada, budih se s veera pred uasom samotnog jezera. Al' taj uas ne bejae strava ve nekakva naslada drhtava slutnja kakvu ni dragulja sila ne bi meni nikad izmamila niti Ljubav, makar tvoja bila. Smrt bi ispod otrovanog vala, na dnu mu se grobnica skrivala s pokojnikom to tu htede dati svu utehu svojoj crnoj mati, i duh iji pust i pun emera stvori Eden od tamnog jezera.

SAM
Od djetinjstva ja ne bjeh kao, Drugija gledati nisam znao. Kao drugidusa nije htjela. Strasti iz skupnog primati vrela. Iz istog vrutka nisam jad, Pio-u istom tonu mlad. Budio nisam srca plam, I sve sto voljehvoljeh sam. Tad seu djetinjstvuu zori, Burnog zivota mogastvori. U bezdanu dobra ili zla, Tajna sto jos me mami sva; U bujici sto se pjeni. U crvenoj gorskoj stijeni. U suncu sto kupa svojom. Jesenjom me zlatnom bojom. U mutnji sto nebo prene, I proleti pokraj mene. U oluji,groma rici. U oblaku sto po slici. Za me (nasred neba plavog) Lici na demona pravog.

ELDORADO
Kroz ar i hlad Taj vitez mlad, Prepreke silne svlado Uz pesme poj, Jedan sni boj: On trai Eldorado. Al starost, gle, Ne njega gre Srce, o gde si mlado? Sve odno vrag, Nigde ni trag Toj zemlji Eldorado! Oaja plen Kad! Srete sen: - Senko, bratska nado, Kai mi ti Gde li se skri Ta zemlja Eldorado! - Prejezdi Um, meseca Hum, Pa hvataj drum, o jado Ne budi len - Ree mu sen Trai li Eldorado.

HELENI
Heleno, lepota mi je tvoja nalik na drevne nikejske lae, to noahu, preko mirisnog mora, lutaa kroz strah i beznae da rodnu obalu nae. Svikoe na lutnju oajnim morima klasini lik tvoj, divne vlasi, beh voen najadskim ti akordima slavi to drevnu Grku krasi i velelepnosti starog Rima. Gle! u svetlu dubokog prozora od statue sad stoji nemlje! U ruci alem-lampa dremlje, ah! Psiho, iz dalekih prostora te svete zemlje!

JEDNOJ U RAJU
Sve si mi bila, ljubavi, Sve sto mi duse iste Moj zeleni otok, ljubavi, I esma, i svetite; Svud vijenci voca, cvjetne hvoje, I sve sto bjese moje. Prelijepi snu, ne trajes vise! O, zvijezde nade, sto ste sjale, Sad oblaci vas sakrise! Glas Buduceg mi vice: Dalje! Ali moj duh se, lebdec, njise Nad tamnim morem prosle srece Uzasnut, nijem, sve tise. Jer jao! Jao, u meni Zivota svjetlo trne. Nikad vec - nikad za te (kao da valove crne slusam sto sapucu kleti) Spaljeno stablo ne cvate, Orao ranjen ne leti. Svi sati su mi poput zore, A noc ko sanja cista, Gdje tvoje tamne oci gore, I gdje ti korak blista: U kojem plesu sad se vije, Kraj kojih voda Italije? Prokleto bilo ono doba: Od ljubavi su odveli te. Za tudji lezaj tad su zloba I crni zlocin oteli te, Od nasih magla i od mene,

Gdje srebro tuznih vrba vene

USNULA
No je junska koju preseca blistanje mistinog meseca. Zanosna, tamna, vlana para u zlatnom mu se krugu stvara, i blago pada, kap po kap, na vrh planine kao slap, te melodina i sanjiva u svetsku se dolinu sliva. Ruzmarin crnu raku zove; ljiljani plove niz valove; punei mrakom prsa uplja stara se kula u san skuplja; gle! slina Leti crnog vala jezerska voda u san pala, i za svet, ne bi taj san dala. Sva spi Lepota! - i smirena (okna joj k nebu rairena) s Kobima svojim spi Irena. O gospo sjajna! je li mudro uz otprt prozor ekat jutro? Luckaste sluti li lahore to s kronji lete u zastore, nestvarni daci, vraje jato, to sobom blude udnovato, tvog baldahina tiu velo jezivo tako - tako smelo nad tvojim dugim trepavkama gde tvoja dua spava sama, tako da stropom i po zidu kao da mrani dusi idu. O gospo mila! zar strah nema? ta, i o emu sada sneva? Ti daljnjih mora pree crtu da udi stabla u tom vrtu!

udna je tvoga lica boja! I haljina ti udnog kroja! udno je duga kosa tvoja, i svean izgled tog spokoja! Gospoa spava! O, da sam san taj, to dugo traje, i nema kraj! O, Nebo, ti joj zatitu daj! Nek soba bude jo svetija, postelja njena jo setnija, dva oka njena jo snenija, nek nepomina tako bude dok sve u belom dusi blude! Spi moja draga! O, da san taj, to dugo traje, i nema kraj! Nek crvi blago nite njen sjaj! U staroj umi punoj mraka nek otvori se za nju raka grobnica to je esto skrila, otvarajui mrana krila, znamenje mnogo najmilije gospodske njene familije raka skrivena usred hlada na ija vrata, kad bi mlada, kameni hitnu pokatkada grob s ijih vrata koja zvue ni jek sad nee da izvue, dru od misli, igre deje! da to iznutra mrtvi jee.

IMITACIJA
Na talasje plime mone oholosti danonone na veliku tajnu, na san, sad mi lii ivot davan; znam da san taj nesuvisli bi pun edne, budne misli bia iji jedan deo moj duh nikad ne bi sreo da su prola pored mene kroz oi mi zatvorene! Neka mine iz vazduha ta vizija moga duha; jer to sjajno vreme sada nestalo je, s njim i nada, a moj mir u koji se uzdah proe kao kratki uzdah: ne brine me smrt njegova s milju koju tad negovah.

UMSKA SANJARIJA
Da se zna da, kad ljudskih ruku rad pripitomi to prvo drvo, a stara stabla jee od plaa k'o ratnici od nepoznatog maa, bee njihov vlastit rs ophrv'o, Zemlja u slobodi dade da se rodi prolee koje nikad teklo nije, nit je u suncu cvala na vrhuncu, nad potoie nadneta bistrije, divlja rua bleda koja s grma gleda kraljevski ljiljan to, u dolu spreda, (kome sunce, ni bure tmaste, ni rosa mira ne da) s tikvom i groem blistav raste. Da kad od tuga ljubav se duga rastopi poput snega, i tog ivota tanane niti, jer neka greka mora biti, puknu posle svega, u srcu jo vee rodi se prolee i izvan svih stega i udni, slatki snovi, k'o tihi tokovi poteku iz novog vrela s brega, kroz doba daleka klienja reka duboko srcem ija je mrtva nada da gase vatre na koje pepel pada, pepeo, iz kog iskae i bega neno cvee, jer sme, retko i svetlo cvee pesme!

ZA F Voljena! sred svih tih seta to saleu moj zemni drum (Crn drum, avaj! gde ne cveta ni samotna rua kleta) utehu tek sretne moj um u snu o tebi - tu sleta kao u Raj sred mira sveta. Tad spomen tvoj liit mora na aroban dalek kraj sred pomamnog nekog mora sred puinskoga zlog ponora slobodnog - ali gde sjaj s mirnih nebeskih prostora pada na vedri otok taj.

ZA - UMARCI GDE...
umarci gde, u snovima, gledam ptice ija radost jei, jesu usne - tvoj napev jedan usnama stvorenih rei Tvoje oi, optoene u nebu srca, tad spuste pogled modar, o boe, na moj duh koji grca, kao sjaj zvezda na odar tvoje - tvoje srce! - budim se i diem i spavam da sanjam do dana istine koju zlato ne moe kupit vie svim svojim triarijama.

UKLETI DVORAC - IZ PRIPOVJETKE PAD KUE AERA

I U dolini zelen-sveta Uz anela dobrih trud Dizao se dvorac - ud Zraci dvorac neboleta. Vrhovnik mu Mis'o divna Vladar-knez Serafimska sjajna grivna Dvorac kao zlatovez. II Stegovi od zlata plave Vijori im svetli baj Davne slave Prediskonski dobaaj. A uv svaki to doleta Slatka leta Niz bedeme zelen-sveta Mirisima zanoveta. III Tanci im uz lira poj, Putnici, na zanos svoj, Kroz dva okna zrana slede Gde duhova plee roj Uz prezvune redoslede Oko trona - slavoluk A na tronu, u porfiru, U tog slavlja zvunom piru Vladar sedi - nebozvuk. IV Biser, rubin, svud se grle Na kapiji dvorca-sna Kroz kapiju lete, hrle,

Slau koja nema dna Sve odjeci, iji glas Neodolno peva Kneza Slavljem spreza, sviju veza. Veleuma: znanje, spas. V Al' utvari, zle, prebrine Nasrnue na taj kraj Ojadie nepostine Ne svie im rumen sjaj Sva je ona slava drevna, Sva je ona jarka cvast: Tamna pria davnosnevna Prohujala mudrovlast. VI Pa kad putnik danas, gledne Kroz dva okna krvav ruj, Vidi senke nedosledne, Uz razdeen svirke bruj Utvarna se tiska rulja, Goroganske avet-keri, Kroz kapiju mutno kulja Kikotom se stravnim ceri.

RECI
Prelepa reko! dok tvoj pramen kristalno ist treperi, ti arke si lepote znamen - srce neskrito ljupko smelih drai klupko u starog Alberta keri; Kad ona tvom se valu smei to trepti kroz odsjaje tad od svih potoka lepi njen poklonik postaje; jer, kao tvoj val, on sred srca lik uva njen duboko i drhti dok se nad njim zrca due joj eljno oko.

VEERNJAA
Bee sredinom leta, i u noni as taj, kad zvezde, s puta svojih, sjahu bledo, kroz sjaj svetlije, hladne lune: sama je s Neba sjala, vladarka svih planeta, liju zrak iznad val. Posmatrah za tren ledni odmeh njen: leden leden mi b! kad, kao crn trak, skri ga oblak lak, tad zasjala si ti, Veernjao asna, ija zraka jasna blagou sja i zri; to do mog srca s dragou zrca, s Neba, dok noi traju, kad odvajam sm tvoj daleki plam od lednog, dragi sjaju!