Srpske stranputice

IZUZETNO SVEDOČENJE

AUTOR ovog feljtona Risto Grđić jedan je od najvažnijih svedoka srpskog crkvenog, javnog i
političkog života 20. veka. Više od tri decenije upravljao je imovinom Srpske pravoslavne crkve,
bio njen vodeći ekonomski i pravni stručnjak i desna ruka trojice srpskih patrijarha pre i posle
Drugog svetskog rata. Uz to, bio je ugledni bankar, marljivi prosvetitelj i narodni poslanik, a
povrh svega, sa svojim kumom dr Perom Slijepčevićem bio je idejni tvorac i glavni pisac jednog
od najznačajnijih dokumenata naše novije istorije. Radi se o Memorandumu Srpske
pravoslavne crkve o ustaškim zločinima nad Srbima do avgusta 1941. godine, koji već šest
decenija predstavlja veliku enigmu za našu istoriografiju.

Risto Grđić, koga su u Drugom svetskom ratu hapsili i nacisti i komunisti, potiče iz jedne od
najuglednijih hercegovačkih porodica. NJegovi su poreklom iz Mostara, a živeli su u Gacku.
Ristovi stričevi Šćepan i Vasilj završili su velike škole u Beču i bili poslanici u Bosanskom
saboru i osnivači znamenitog srpskog kulturnog društva **Prosvjeta**. Treći stric Luka bio je
prosvetitelj i predsednik opštine u Gackom koji je skupio i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti
predao 5.000 reči kojih nije bilo u Vukovom **Rječniku**. Ristov otac Vojislav bio je poznati
gatački trgovac, a brat Gojko završio je škole u Nemačkoj i bio profesor Ekonomskog fakulteta
u Beogradu.

Pročelnik Upravnog odbora i direktor Kancelarije Srpske patrijaršije, kako su se zvanično

zvale Ristove dužnosti u crkvi, ostavio je iza sebe izuzetno vredne **Uspomene** u kojima je,
kako je zabeležio, verno pisao **o svemu što sam pouzdano saznao ili neposredno doživeo**.
Obimna knjiga njegovih **Uspomena** upravo ovih dana izlazi iz štampe, a **Novosti** će u
dogovoru sa izdavačima ovog vrednog dela objaviti najzanimljivije delove ovog dragocenog
svedočenja. Tako će našoj javnosti prvi put biti predočen niz potpuno nepoznatih detalja o
izradi Memoranduma SPC iz 1941. Autentični zapisi o borbi SPC protiv komunističke vlasti i o
dva crkvena raskola, a upoznaće se i sa ekskluzivnim prilozima o životu i radu trojice srpskih
patrijarha Gavrila, Vikentija i Germana. Našoj javnosti biće prvi put stavljena na uvid i
Grđićeva istorijska analiza o odnosima između Srba i Muslimana koja, po svemu sudeći,
predstavlja jedan od najvrednijih dokumenata ove vrste koji je kod nas ikad objavljen. Izdavači
**Uspomena** Rista Grđića su valjevski **Glas crkve** i beogradska **Sabornost**,
priređivač i pisac predgovora je Miloš Spajić, a recenzenti prof. dr Dragan Nedeljković i prof.
dr Radoš LJušić.

Toplo preporučujući čitaocima ovo vrlo uzbudljivo štivo valja reći da Grđića više nema ni u
Mostaru, ni u Gackom, ni u Hercegovini. Potekli iz zemlje Hercegovine, za koju se kaže da
**čitav svet naseli, a sebe ne raseli**, Grđići danas žive u desetak zemalja sveta.
Kobne zablude ujedinjenja

Piše: Risto Grđić

Kako je moguće da čitav srpski narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije,
najveći uspon u životu jedne mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala,
snova, želja i nadanja?

DANI po dolasku srpske vojske u Hercegovinu 1918. prošli su u mamurluku i otrežnjavanju.

Kad smo se otreznili, videli smo da se stari austrijski režim raspada, a ništa novo ne stvara.
Narodni odbori nisu bili nikakva vlast i mi, naviknuti na izvestan red kakav je postojao u
Austriji, koji je trajao sve do njenog rasula, osetismo se nemalo razočarani.
Zaista, Austrija nije imala nikakvu ideju na kojoj bi kao država počivala: ni nacionalnu, ni
socijalnu, ni versku, ali je imala nešto drugo što joj je to nadomeštavalo. Imala je odličan
birokratski aparat, savršenu birokratiju, na kojoj se održavala stotinama godinama. Činovništvo
je bilo na visini. Kotarski predstojnici (sreski načelnici) i njihovi pomoćnici (ađunti, kako ih je
narod zvao) i sudije bili su pravnici. Dobro plaćeni činovnici nisu imali potrebe da se
korumpiraju. Većina tog činovništva stranog porekla (Nemci, Česi, Poljaci) ode iz zemlje, a
poče pridolaziti novo manje kvalifikovano i manje sposobno, ali gladno i željno da se obogati i
dobro poživi.

DAN PROPASTI
NA nas omladince odmah se apelovalo, a i sami smo osetili želju za tim da nastavimo
školovanje i popunimo praznine u našem državnom aparatu.
Dana 1. decembra 1918. godine bi proglašeno i formalno ujedinjenje i bi stvorena Država Srba,
Hrvata i Slovenaca. Sve što više živim, sve više uviđam koliko je ljudski intelekt nesavršen i
nesposoban da shvati događaje onakve kakvi su oni u suštini, a ne onakve kakve ih mi želimo.
Kako je moguće da čitav jedan narod upadne u kobnu zabludu? Kako je moguće da čitav srpski
narod u 1. decembru 1918. vidi najslavniji datum svoje istorije, najveći uspon u životu jedne
mnogostradalne nacije, najpotpunije ostvarenje svih svojih ideala, snova, želja i nadanja?
U stvari, 1. decembar 1918. je najnesrećniji dan u istoriji srpskog naroda! On nam je doneo
punu demoralizaciju, moralnu i ekonomsku propast, pocepanost i neslogu i, najzad, 6. april
1941. godine, kad su svi neprijatelji srpskog naroda ustali na noge da ga unište i dokusure.
Velike sile, a u prvom redu Englezi, koji su se uvek bojali ruskog prodiranja na Balkan i
stvaranja jake slovenske i pravoslavne snage na Balkanu, stvoriše baš onakvu, verski i
nacionalno izmešanu Jugoslaviju koja nikad ne može postati jaka, snažna i konsolidovana, da bi
se mogla suprotstaviti interesima velikih sila ili voditi samostalnu politiku.

VREME SLOGE
KAD se samo setim moralne čvrstine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u borbi protiv
Austrije! Podizali smo srpske škole, stvarali **Prosvjetu** i sami školovali svoje đake,
politički se organizovali i u svemu prednjačili. Rečju, bili smo država u državi! Sličan proces
vidimo i u Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori i svim krajevima gde Srbi žive. Period od 1903. do
1918. je period najvećeg uspona jedne nacije koja je razjedinjena imala mnogo jače jedinstvo
nego kad se ujedinila.
Do istog zaključka - o nesavršenosti našeg intelekta - dolazim i kad mislim na 27. mart 1941.
Svi najbolji naši ljudi, počev od patrijarha Gavrila pa dalje, verovali su da je to dan pobede, dan
časti, dan kad smo našli svoju dušu i pravi izlaz, kao što nam je laskao lukavi Čerčil, kome su
preči interesi engleskog naroda za jedan dan nego interesi srpskog naroda za sto godina.
Međutim, taj dan bio je dan katastrofe ravne kosovskoj, početak klanja i ubijanja srpskog
naroda u celini, početak bratoubilačkog rata i svih ostalih nedoglednih nesreća koje su mu
sledile.

BESPLATNO NAJSKUPLJE

OSNOVNA škola u koju sam u Gacku išao nije bila državna nego srpska konfesionalna. U
otporu prema Austriji, koja je radila na denacionalizovanju i pokatoličavanju Srba, Srbi su
podigli svoje škole koje su sami izdržavali, plaćajući učitelje i podižući zgrade uz ogromne
materijalne napore.
Srpska crkva i srpska škola bile su bedemi protiv austrijanštine i tuđinštine. Ovakve **srpske
škole** nisu imali samo gradovi već i mnoga sela. Kakav je napor bio sazidati školu, održavati
je i plaćati učitelje i poslugu danas je teško i zamisliti. Srpski narod u Bosni i Hercegovini bio je
tada siromašan. Kapitalizam je bio u povoju. Tek se izašlo iz naturalne privrede. Austrija je
nudila besplatno školovanje, učila, pa čak i knjige za đake. Srbi ipak to nisu prihvatili nego su
održavali svoje škole. Širom Bosne i Hercegovine nalazi se više stotina zgrada, bivših srpskih
škola, podignutih pre 60 i više godina trudom i žrtvama siromašnog srpskog naroda. Te zgrade i
danas predstavljaju najlepše objekte u pojedinim mestima.