Mogu da osetim vrstinu asfalta pod stopalima. I zemlju ispod njega.

I sve ono to se krije ispod

zemlje,sve to se krede i sve to je zakopano. I jo uvek ne znam da li mi moja saznanja ohrabruju korake,
ili upravo zbog njih ponekad imam osedaj da sam nagazio na vazduh,pa mi tlo hitro pobegne na
tren,ostavljajudi me oi u oi sa agonijom zbunjenosti.
Nije java ba tako krotka.
Godine i godine posmatranja ovog sveta, i sveta u mojoj glavi,i svetova izvan naeg sveta nainili su me
gordim,moram priznati.Poeo sam na ljude (narvno,i na sebe; na kraju krajeva,i ja sam samo ovek)
gledati kao na puke obrise postojanja,ili kao ostatke nae beskrajne prolosti (ili moda kao na klicu
bududnosti koja tek treba da procveta.Ali jadna bi to klica bila,iskreno govoredi).






Postojimo li istinski? Ili je sve samo iluzija naih uverenja i dogmi?