Copyright 2014, Vlada Arsi

Copyright ovog izdanja 2014, LAGUNA

Knjiga br. 43
1.
Huk ledenog vetra i potmuli odjek zvona sa obli nje
crkve stopili su se u jedno kada je mala povorka kre-
nula od kapele beogradskog Novog groblja. Skrom-
nom ispraaju Vojislava Anelkovia, penzionisanog
pukov nika Dravne bezbednosti i narodnog heroja
Jugo slavije, prisustvovalo je tek desetak ljudi: prve
kom ije, dalji roaci i dve-tri starice.
Od nekadanjih saboraca, bivih prijatelja i partij-
skih kolega, onih s kojima je zajedno ratovao i godi-
nama radio, ideoloki se spajao i razdvajao, nije doao
niko. Izostali su oprotajni govori, buketi cvea, ak
i venac borake organizacije, ija je nabavka, posled-
njih godina, bila jedina obaveza penzionisanih revo-
lucionara, sada umornih ratnika. Optereeni kosto-
boljom, starou, hroninim i akutnim bolestima,
uplaeni mrazom i klizavicom, ponajvie uvreeni
eljom pokojnika da bude sahranjen bez vojnih poa-
sti, uz opelo i u skladu s verskim obiajima, odluili su
Vlada Arsi 8
da poslednji in bojkotuju, da pukovnika precrtaju i
prepuste zaboravu. Otprilike, kako i dolikuje jednom
kolebljivcu, posrnulom borcu na izgradnji novog,
humanijeg i pravednijeg drutva.
Iako su prole decenije, u proreenim redovima
partizanskih veterana i dalje se prialo o traginom
udesu ratnog komandanta, o danu kada je u samo
jednom trenu, nesrenim sluajem, ostao bez supruge
i sina jedinca. Ovaj dogaaj ga je svakako poremetio i
ostavio mu dubok trag na srcu, naveo ga da se promeni
i povue u sebe, i time postane bleda senka nekada-
njeg skojevca, uzornog komuniste i beskrupuloznog
udbaa. Moda bi mu se to i moglo oprostiti da vreme-
nom nije poeo da zastupa drugaije stavove, postavlja
nezgod na pitanja, poseuje manastire i, to je najgore,
pod stare dane pone da se klanja pred ikonama i kan-
dilom, da pali sveu i obeleava krsnu slavu. Za one
kojima je vera ni u ta bila jaa od vere u bilo ta bio je
to teak i neoprostiv greh.
Bojkot nekadanjih drugova Vojislava ne bi ozloje-
dio ni za ivota, a kamoli danas, kada se njegovo telo
opratalo od dnevne svetlosti. Ne bi mario ni za one
koji su doli, one koji su uprkos studeni smogli snage
da ga isprate, jer se tokom poslednjih godina ionako
vie druio s mrtvima nego sa ivima. Jedini koji bi
mu neto znaio, kome nita ne bi zamerio, pa ak i
ako bi ga tu, pred otvorenom rakom, i po nekom zlu
pomenuo, bio je Milan Kneevi.
Iako i sam bolestan i zlovoljan, dugo ve prikovan
za invalidska kolica, stari prijatelj ga nije izneverio. Sa
ebetom preko krila, ogrnut tekim grombi kaputom
Brodolom 9
i umotan u vuneni al, Milan je u pratnji kerke Sonje
doao da se oprosti od nekadanjeg druga i prijatelja,
oveka koga je, ironijom sudbine, dugo teretio za sop-
stveni udes, krivei ga za nesreu koja im je obojici iz
korena promenila ivot.
Doao je, ali nije imao ta da kae. Uostalom, ono
to je godinama guio u sebi, to nikome nije pominjao
i to je od svakog krio, ponajvie od Gordane, pokojne
majke njegove kerke, ve je bilo izreeno. Prole zime,
jedne studene noi, ispovedio se Vojislavu, ispljunuo
sopstveni jad i emer, ak ga je i optuio za sve to je
proiveo tokom minulih godina. Ipak, nije ga mrzeo.
Zakljuio je da su ljudi obini crvi, bia nemona da
ita promene ili preduprede i da je, moda, nesrea
svakog od njih unapred odreena i zakovana nedoku-
ivom bojom promisli.
Aliluja, aliluja, slava tebje, Boe zapevao je
svetenik dok su prisutni cupkali na mrazu, pomi nja li
pokojnikova dobra dela ili apatom priali o svakod-
nevnim temama.
Milan ih je mahom poznavao, iz vienja ili iz Vojine
prie, a jedina koja se nije libila da ga oali suzom i
jecajem, bila je Anica, pokojnikova drubenica, kuna
pomonica i nesuena supruga. Iako ve u godinama,
i dalje je bila lepukasta, visoka i pozamana svuda
gde bi se to od jedne ene dalo oekivati. Godinama
se nadala da e se Vojislav promeniti, da e zaboraviti
davno izgubljenu ljubav i naposletku se njom oeniti,
ali se to nije dogodilo, niti je pokojnik, koliko se znalo,
ikada za to mario.
Vlada Arsi 10
U tunom skupu Milan je primetio i mukarca sred-
njih godina, blie pedesetim nego etrdesetim, u plavoj
perjanoj jakni i s kaketom koji je guvao u ruci. Jedino
njega nije poznavao. Panju mu je skrenuo ponaa-
njem, nekakvom smetenou, kao da je grekom zaba-
sao na tui pogreb, pa mu je sada, valjda, neprijatno da
se udalji bez pozdrava. Nikome nije prilazio, nikome
se nije obraao, ali bi s vremena na vreme, kriom i
stidljivo, gledao na njihovu stranu. Milan je pomislio
da mu panju privlai Sonja, jedina mlaa osoba meu
zaleenim starinama, ali nije eleo time da se bavi.
Gospodi pomiluj, gospodi pomiluj svetenik
je priveo kraju slubu, vinom prekrstio sanduk i tiho
uzmakao.
U tom trenutku etvorica grobara prili su kovegu,
opasali ga konopcima i polako poeli da ga sputaju u
raku. Dobovanje zemlje po amovoj dasci znailo je i
poslednji in jedne neobine prie, uzbudljivog ivota
koji bi, po Milanovom miljenju, bio i knjige vredan. S
Vojinim odlaskom, mislio je, moda je dolo vreme da
se i sam oprosti, da zauvek zatvori korice drame koja
ga ve bezmalo pola veka prati i opseda, ne da mu da
spava, ivi ili o bilo emu drugom razmilja. Ipak, znao
je da najpre mora jo neto da uini, da mora da ode
i do groba koji nikad ranije nije pohodio i tek onda,
jednom za svagda, spusti zavesu na prohujale dane.
Sonja, neemo dole rekao je kerki kada su oku-
pljeni poeli da se razilaze i kreu ka izlazu. Skreni
ovde, levo
Naviknuta na oeve este promene raspoloenja,
Sonja je posluno pogurala kolica u zadatom pravcu,
Brodolom 11
premda joj se naum nije dopao, koliko zbog ledene
koave, toliko zbog dolazeeg sumraka. Ili su staza-
ma koje nisu poznavali, na groblju na kojem niko od
njihovih blinjih nije sahranjen.
Skreni opet levo, pa onda malo lake navodio ju
je otac. Samo polako
Sonja je s panjom pratila oev pogled ka skrajnu-
tom delu groblja, gledala polomljene krstae i naherene
spomenike, ali nije mogla ni da pretpostavi ta bi i
koga ovde mogao da trai. itala je imena i uklesane
epitafe, gledala likove davnanjih pokojnika, a onda
iznenaeno zastala.
Ko god ovde poiva, bilo muko ili ensko, staro
ili mlado, umrli su istog dana 9. septembra 1952.
godine tiho je izustila.
Taman kada je htela jo neto da kae i da upita oca
zna li o emu je ovde re, shvatila je da su stigli. Uko-
enog pogleda, Milan je ispruivi ruku pokuavao da
dodirne izbledelu fotografju devojke na spomeniku,
iji se lik jedva nazirao.
Sonja Mitrovi, roena 3. VI 1932, tragino premi-
nula 9. IX 1952., natpis na kamenu, ispran vremenom,
gotovo da je bio neitljiv.
Zaboga, tata! Ko je to, ko je Sonja? pitala je oca,
ali joj Milan nije odgovorio.
Ruka mu je drhtala, a oi vlaile. Prvi put nakon
minulih decenija video je lice devojke koju je neizmer-
no voleo i koju je svojom grekom izgubio. Iskrile su
mu slike pred oima, davni trenuci sree, mladosti i
zaljubljenosti, iskrene i jake ljubavi, svega onog ega
kasnije nije bilo. Setio se i poalio to danas nije poneo
Vlada Arsi 12
sveu, istu onu koju je kradomice palio u crkvama ili
na tuim humkama, oplakujui i nju i sebe, plaei se
da e ga neko primetiti, da e mu neko zameriti, da e
morati da objanjava i ono to je bilo teko razumeti.
Sonja je utala. Odavno je znala da se u njenom ocu
odigrava nekakva drama, neto duboko i tuno, neto
emu je i sama, nevoljno, bila svedok. Znala je da ga
nita nee pitati, ni danas ni sutra, moda nikada, sve
dok sam, ako do toga ikada doe, ne bude odluio i
poeleo da joj kae.
Pre nego to je otac klimnuo glavom, dajui joj tako
znak da su zavrili i da mogu da krenu, pred njima se
pojavio neznanac kog su malopre oboje zapazili na
Vojinoj sahrani. Plaei se nenadanog susreta, Sonja je
nehotice zastala, ali je nepoznatog, oito, vie zanimao
njen otac.
Oprostite Vi ste Milan Kneevi?
Ja sam Milan je tromo podigao glavu.
Oprostite to Vam se ovde, na ovom mestu i
ovakvom prilikom obraam, ali moram da razgova-
ram s Vama.
Ko ste Vi uopte?
Izvinite, nisam se predstavio. Ja sam Milovan
Krsti, verujem da nikada niste uli za mene.
Iskreno, nisam. ta elite? Pretpostavljam da ste
Vojin dalji roak, komija ili poznanik.
Zapravo, ne ba. Nismo se nikad sreli ni upoznali.
Pa otkud Mislim, zato ste danas bili na njego-
voj sahrani?
Uh, plaim se da je to duga pria, koja ni meni nije
sasvim jasna. Nadao sam se da biste neto od toga Vi
mogli da mi objasnite. Znate, ja sam Vojin naslednik.
Brodolom 13
ta ste Vi!?
Prema njegovom testamentu, ja nasleujem svu
njegovu pokretnu i nepokretnu imovinu. U stvari ni
ne znam ta nasleujem, jer ne znam ni gde je iveo, a
kamoli ta je imao.
Pa otkud sad to?
Pre otprilike mesec dana, advokatska kancelarija
Kievi obavestila me je o pokojnikovoj poslednjoj
volji. Dodue, tada je jo bio iv. eleo sam da ga vidim,
upoznam i zatraim bar nekakvo objanjenje, ali on
je taj susret stalno odlagao. Naalost, naposletku je
umro i
Zato se niste obratili advokatima? prekinuo ga
je Milan. Valjda oni znaju o emu je re.
Ne, naalost. Ne znaju nita, ali su me uputili na
Vas. Rekli su mi da ste bili pokojnikov najbolji prijatelj.
Bolje reeno, jedini prijatelj. Gospodine, mislim
da ovde zaista nije ni vreme ni mesto za razgovor.
Najbolje je da se ujemo kasnije, kada sve ovo proe.
Naravno, biu slobodan da Vam se obratim im
neto saznam. I jo jednom, izvinite na uznemiravanju.
Ubrzo su se rastali. Milan se nadao da e ovde pro-
nai davno izgubljeni mir, a smatrao je da i njegova
kerka zasluuje neke odgovore. Za sve to se dugo
pripremao, ali ga je pojava neznanca uznemirila. Stre-
peo je da pria nije gotova i da e se, moda, jo tota
iznedriti. ta tano, nije mogao ni da zamisli, ali je
slutio da je i ovo, na neki nain, s njom u vezi.
2.
Putovao je itave noi, irom do Valjeva a potom
zaprenim kolima ka Bajinoj Bati. Ve se razdanilo
kada je iza sela Stubo, daleko na horizontu, ugledao
venac gorskih vrleti.
Jesu li ono Sokolske planine? pitao je seljaka koji
je upravljao zapregom i pustio volove da sami uzmiu.
Nisu, gosn porunie! To su nae planine, Medved-
nik, Jablanik i Povlen. Bobija je iza njih, ima se do nje
ipiti jo barem pola dana.
A banda? Ima li jo etnika kod vas?
Pa kako da vam kaem, gospodine, ovaj, dru-
e oklevao je seljak. I ima i nema. Taman oek
pomisli da je gotovo, da su razbucani i uniteni, kad
eto ti zla nanovo. Ulete u selo, naprave zulum, isprazne
svinjce i magaze. Ostrvilo se to, porunie. Znaju da
je gotovo, pa nemaju mere. Najcrnje je to i enama
na obraz nasru.
Pomae li im ko?
Brodolom 15
Kako mislite?
Pitam, imaju li jatake po selima, ko im pomae,
ko ih obavetava?
Ne mislim, gospodine. Ako neko i pomogne, to
je zato to mu je kama pod vratom. A onako, niko ih
ne voli, jedva ekamo da im lea vidimo.
E moj Radoslave Nee biti da je tako.
Dragoslav, gospodine. Dragoslavom me zovu.
Prataj, Dragoslave Hou da kaem da je et-
niki pokret bio najjai ba u vaim krajevima. Otkud
sad da ih se tako lako odriete?
Nije tako, gospodine. Nije, oiju mi! Ako smo
ih i voleli, morali smo. Nuda zakon menja. Doe ti,
tako, vojska pred kuu, uzmu ta im treba, nikog i
ne pitaju. Tako su nam i decu uzimali. Povedu ih sa
sobom, vode ko zna s kim i kuda, sve dok ne pobegnu
i ne vrate se kui.
Jesu li i tvoje sinove mobilisali? ikao ga je
porunik.
Nisu, gospodine drue. U mene su tri erke,
ena mi, da prostite, falina, nijedno muko nije iznela.
Dobro, Radoslave, neka ti bude. Koliko imamo
do taba?
Sat-dva, porunie. Ako marva malo pouri, eto
nas i ranije.
Porunik se zavalio u kanate, leima pritisnuo dasku
i navukao kapu preko uiju. eleo je da malo odrema,
ali nije mogao da zaspi, koliko zbog tandrkanja drvenih
kola po neravnom drumu, jo vie zbog turobnih misli
koje su ga obuzimale. Nikada nije odbio zadatak, uvek
je bio meu prvima kada je trebalo skakati u vatru, ali
Vlada Arsi 16
mu je dojadilo. Otkad se oenio i dobio sina, muka mu
je bilo i od rata i od ratovanja.
ta e, brate, mora rekao mu je nekadanji
ratni komesar Bogosav Srzenti, kada ga je prethod-
nog dana pozvao u kancelariju sreza. Znam da ti je
ume preko glave, ali ovo bi jedino ti mogao da obavi.
Krcun te hvali, veli, nema boljeg od Anela. Iskusan si,
proao si sito i reeto, lako e doakati zverima. Samo,
najpre mora seljake da pritegne, a bogami i proveri.
Mnogi su prevrnuli urak, prodali veru za veeru, ali su
i dalje ostali potuljeni, neiskreni i seljaki lukavi. Zato,
ne veruj nikom. Cilj nam je Vukoman Proki, etniki
vojvoda. Svejedno nam je da l e ga ubiti ili ivog
doterati, samo Canu, ako moe, ne pominji. Utuli
prie, ne daj nikom da o njoj laprda, ako treba sudi i
bez suda. Niko ne mari ako ode jo koja valjiva glava.
Vukoman Proki, etniki glaveina i desna ruka
Dragoslava Raia, komandanta etnika u Srbiji, bio je
jedan od poslednjih koji su vrljali po vrletima zapadne
Srbije; ostali su odavno bili van zemlje ili pod zemljom.
Iako prek i ozloglaen, meu seljacima je imao odane
jatake. Samo uz njih je mesecima mogao da opstane u
bespuu, gladan i promrzao. Veto je izbegavao zamke,
a znao je i sam da ih postavi. Prole nedelje, na Jablani-
ku, namamio je u zasedu grupu pripadnika KNOJ-a od
desetak ljudi. Niko od njih ivu glavu odatle nije izneo.
Slobodan Penezi Krcun, ef Ozne i najzasluniji
ovek za hvatanje etnikog generala Drae Mihai-
lovia, penio je zbog toga. Dokazao je da je umeniji
od voe ravnogoraca, iskusnog obavetajca, a sada ga
zajebava jedan obian seoski ilko. ta god zamislio,
Brodolom 17
kakvu god klopku mu pripremio, neko sve to u posled-
njem trenutku osujeti. Zato je i poslao svog oveka i
naredio mu da se smutljivci pobiju, a Raieva crkva
na vrhu Bobije zapali.
Zbunjivao je Krcuna i sluaj Ostoje Kosia, Prokie-
vog momka i uvenog koljaa. Jedinice KNOJ-a nedav-
no su ga locirale na podruju sela Kolje, opkolile su ga
i zamalo uhapsile. U poslednjem trenutku je odnekud
stigla grupa uniformisanih vojnika, predstavila se kao
Ozna i udaljila sve jedinice. Posle kraih pregovora
ubedili su Kosia da se preda bez borbe, a zatim su
ga strpali u dip i odveli u nepoznatom pravcu. Ovu
grupu Krcun nije poslao. Niko nije znao ko su ti ljudi,
odakle dolaze, ponajmanje gde im se zametnuo trag.
ukalo se da je celu ujdurmu zakuvao neko iz samog
partijskog vrha, sumnjalo se i na Spaseniju Canu Babo-
vi, predratnu skojevku, uzornu komunistkinju i neu-
straivog borca, ali se protiv nje, pogotovo bez dokaza,
nije smelo ni zuba obeleti.
Jeste Cana rekao mu je Bogosav u poverenju.
Ali o tome ne sme ni glasa da pusti. Nikad i nikom.
Jesi li siguran? pitao je porunik koji je ovu enu
poznavao jo iz kolskih dana. To je jaka optuba.
Ja je ne optuujem. Sama mi je priznala kada
smo se nedavno videli. eleo sam istinu, ma kakva
bila. Odluio sam da pojurim lisicu, pa makar isterao
i vuka. Ali, nije ni pokuala da porekne. Odmah mi je
sve priznala.
Pa zato, zaboga? udio se porunik.
Eh, zato Zbog duga! Onomad, poetkom rata,
vijali su ih etnici i Ljotievi dobrovoljci, od Valjeva
Vlada Arsi 18
pa sve do Mokre gore. Uhvatili su je ivu i odveli kod
etnikog komandanta Dragoslava Raia. On ju je
ispitivao, muio, ali nita nije priznala. Naposletku joj
je presudio i pozvao dobrovoljca da je prekolje. Javio
se taj Kosi, ali je traio da je sam odvede u umu. Svi
su, pa i ona, verovali da je naumio najpre da je siluje,
pa su mu to i dozvolili. Ali, nije tako bilo. Odveo ju je
daleko, do nekog potoka i tu pustio. Rekao joj je da je
slobodna, da je greota da je tako mladu zemlja jede.
I ona ga je zapamtila?
Ne samo zapamtila, ve se i zarekla da e mu se odu-
iti ako ikada bude u prilici. I vratila mu je. Ona je poslala
onu grupu, obezbedila mu paso i nesmetan prolaz do
granice. Sumnjam da emo ga se ikad vie dokopati.
ta si ti uradio? Nisam uo da je bila privoena
ili sasluavana.
I nije. Nikome do sada, do tebi, nita nisam rekao
o tome. Ako joj je bradonja oprostio, zato bih joj ja
sudio? A ti, kako hoe! Moe da uti, a moe i oboje
da nas prijavi.
Neu, Bogosave. Svi smo zaliveni krvlju i zadoje-
ni zlom, valjda nam je dosta bilo. Ako je meu nama
ostalo jo malo asti i obraza, onda je to ono to je
Cana uinila. Znala je ta radi, znala je da rtvuje sve
to je imala i za ta se borila, pa je opet ispunila zavet.
utau, Bogosave, a i ti bi mogao da zavee. to manje
ljudi zna za ovo, svima e nam biti bolje.
Znam i utau. Ali sam morao nekom rei, ini
mi se, prs bih da nisam.
Dugo je razmiljao o izdaji ratne drugarice. S ljud-
ske strane razumeo je njen postupak, ali ga je titalo
Brodolom 19
neto drugo. Ako to rade oni sa vrha, ta li e tek ostali
uiniti? Bude li svako plaao dugove dravnim intere-
sima, kuda e nas to odvesti? Za takve stvari seljake i
kolebljivce nemilosrdno su satirali, a ovo? Nije znao
ta da misli.
Narodnooslobodilaki odbor Brezovica, Tubravia,
Vujinovae i drugih okolnih sela bio je smeten u Pou-
ti, dvadesetak kilometara juno od Valjeva. Odatle, pa
dalje ka Debelom brdu, Kadinjai i Drini prostirale su
se livade, uvici i guste ume. Sela su bila mala i razba-
cana, gotovo bez ikakvih puteva. Zimi, kad sneg zaveje
i mraz okuje, po nekoliko meseci bila bi odseena od
sveta. Za begunce idealno, za gonioce pogibeljno. Zato
je naredba i glasila da do jeseni sve mora da se okona.
Pred optinskom kuom, skromnom zgradom
sa podrumom, prizemljem, krovom na etiri vode
i malim prozorima, ofcira iz Beograda doekali su
Zarija Cukari, ivko Maleti i drugi aktivisti narodne
vlasti. Jo s vrata se videlo da im je nelagodno, da su
zabrinuti, gotovo preplaeni. Posle niza loe isplanira-
nih akcija, mnotva izgubljenih ljudi, pa ak i otvorene
izdaje, strahovali su da dolazak ovog oveka nee izai
na dobro. Iako se ponaao uljudno i odmereno, bez
one uobiajene nadmenosti koju su uoili kod viih
stareina, strepeli su da je iz Beograda, pored specijal-
nih ovlaenja, moda poneo i svileni gajtan koji e se
uskoro nekom od njih zategnuti oko ije.
U dobar as nam stigao, drue! prvi mu je priao
Zarija, teatralno irei ruke i neprirodno se osmehuju-
i. Ba noas smo ulovili krupnu zverku, taman da
je zajedno ispitamo.
Vlada Arsi 20
Krupna zverka je ve sedela u kancelariji, vezanih
ruku i opasana debelim konopcem. ovek jedva da
je pregurao pedesetu, ali su retke, bele vlasi ukazivale
na to da je moda i stariji. Krupna masnica ispod oka
ukazivala je na to da se opirao prilikom hapenja ili da
je, moe biti, sasluanje ve poelo.
Dakle, da ujemo Zarijin ozbiljan ton bio je vie
smean nego zvanian. Kako se zove?
Borisav, Zarija, Borisav seljak se podsmeh-
nuo. Zajedno smo uvali ovce u planini, toliko si
valjda mogao da upamti.
Ne laj, bando! poskoio je Zarija. Nita ja ne
znam i nita ne pamtim. Odgovaraj ta te pitam, da
ne bismo drugaije razgovarali. Da vidimo ta si to
petljao i kud si vrljao tokom rata. Zaplenili smo ovo
pismo u kom sve lepo pie, sve nam je poznato, tvoje
je samo da prizna.
Priznajem, Zarija.
Dobro, a ta to?
Pa to to vam je poznato.
Majku ti jebem gejaku! izbezumio se islednik,
skoio i preko stola ga oamario toliko da ga je sruio
sa stolice.
Pre nego to je nesrenik shvatio ta se deava, iv-
ko i Zarija su ga, vezanog i na zemlji, ve utirali.
Stanite! zaustavio ih je porunik. Hou da
znam ta se ovde deava. O kakvom je pismu re?
Izvolte, drue Zarija mu je pruio pare presa-
vijenog papira. Tu sve lepo pie.
Porunik je razvio hartiju i poeo naglas da ita.
Rukopis krupan, itak, gotovo kaligrafski
Brodolom 21
Gospodo, pisalo je. Pred vama je Borisav
Arsi, solunac, nosilac Karaoreve zvezde i Alban-
ske spomenice. Vojnik Kraljevske garde, pregurao
je albanske gudure, osvojio Kajmakalan, oslobodio
napaenu Srbiju. Svako ko bude itao ovo pismo treba
da zna da je starina pred njim pod mojom zatitom i
da mu ne sme faliti ni dlaka sa glave. Porunik Nikola
Kalabi, komandir ete Gorske garde Njegovog veli-
anstva, kralja Petra II Karaorevia.
Pa gde ti je sada Kalabi? podsmehnuo se Zari-
ja. Trune ispred Degurike peine, ne skae iz groba
da bi te zatitio!
Od takvih kao to si ti ni mili Bog ne moe da me
zatiti proaputao je Borisav guei se u krvi koja mu
se slivala iz usta.
Ne moe, dabome zareao je Zarija.
Podignite ga naredio je porunik. Sedite tamo
i smirite se. ia, odakle zna komandanta kraljevske
Gorske garde?
Duga je to pria, sinko obratio se ofciru Ozne.
Jedino ti mogu rei da ga nikada u ivotu nisam video.
Lae, banda! Zarija je ponovo poskoio.
Hoe li da umukne vie?! dozlogrdilo je poru-
niku. Jo samo jedna re i izbaciu te napolje! Priaj,
ia, imamo vremena.
Sve to o meni pie u tom pismu tano je! uspeo
je Borisav da se pridigne sa stolice. Bilo je to poet-
kom rata. etnici se utaborili kod kue Vukosava Bebi-
a, gore u Vujinovai, a seljake mobilisali naokolo da
ih uvaju, da vabe odnekud ne navale. Tako i mene
navatae. Ostavie me na Belegu, podno gajia, da
Vlada Arsi 22
motrim hoe li ko naii. Bee rana jesen, topla no,
pun mesec. Sedim ja tako na kamenu i razmiljam.
Sedam godina sam bio u ratu, u balkanskim i u onom
Velikom, krvario, mrzao se i gladovao, a nikakvog ara
od toga nisam video. Sedim i pitam se ta radim ovde
kad vie nema ni drave, ni kralja, ni Srbije. Ima samo
nekakve vojske za koju ne znam ni koja je, ni za koga
je. I tako ti ja lepo ustanem i krenem kui. Kome je do
ratovanja, mislim se, neka se bije, ja sam svoje oduio.
I ta bi posle? pitao je porunik.
Ih, ta bi Te noi naie Nemac i razbuca ove
nae nesrenike. Mnogi su pobegli, al mnogi, bogami,
i ne pretekoe. Ve sutradan, oko podneva, pred moju
kuu banu momak. Rekao mi je da ima poruku za
mene i da moram da se javim u Delate veeras oko
ponoi kod kapetana Jaruge. Delati su ti, zna, zaselak,
tu u Brezovicama.
A koji ti je sad pa taj kapetan?
Nije to nikakav kapetan, moj gospodine. Nego,
onako Kada ti porue da se javi tokom dana kod
kapetana Jaruge, znai da e te ubiti. Ali, ako jave da
doe u pono, eka te klanje. Ako sam ne doe, dola-
ze ti sutra na kuu, pale je i kolju sve to im padne aka.
Pa ta bi?
itav dan sam etao kao ludak po dvoritu, a onda
sam se dosetio. Pourio sam u planinu, pronaao kuma
Cvjetomira Mariia i njegovu grupu, bee i on tada
nekakav vojvoda. Rekao sam mu ta su mi poruili, a
on samo huknu. Crni Borisave, ree mi, ta sad ja da
ti radim? I on se unezveri, ini mi se, tee mu je nego
meni. Odjednom se neeg setio i poskoio. Rekao mi
Brodolom 23
je: ekaj me ovde, idem neto da pokuam. Potom je
uzjahao belog konja i zaputio se ka Medvedniku. Sati
su prolazili, a njega nije bilo. Ja se sav skupio, mrmljam
u sebi nee valjda kum da izda kuma, iako, kod nas u
Srbiji to i nije neko udo. Tek, nekako u sumrak, eto ti
ga, sav se zajapurio, vidim obuzela i konja pena. Evo
ti, kae, pismo od Kalabia. Ako te ko bude dirao,
samo njega izvadi. I jo neto, Borisave! U decu sam
se zakleo, u svih etvoro koje imam, da nisi crven. Ako
ta zajebe, znaj, ti e ih nositi na dui!
I doe li ko?
Doe, jata Ve sutradan, opet nekako iza pod-
neva, ujem graju pred magazom. Izaem iz kue, a
njih estorica na konjima, strano ih je i pogledati.
Kosa pala preko ramena, brade im do pojasa, preko
grudi ukrteni redenici Kad su me videli, jedan je
skoio s konja i krenuo ka meni. Pa gde je na ia?,
kao da mi se obradovao. Jesi li rad goste doekati,
jesi li spreman putovati?, pitao me je tako, a noeka-
nju ve bee izvadio. Ja ta u, bre-bolje izvadih onu
hartiju i rekoh mu da imam nekakvo pismo za njega.
Kakvo pismo, jebalo te pismo, povikao je, ini mi se,
do na vr Jablanika mogao se uti. Danas ti ni Sveto
pismo ne moe pomoi. Ipak, uzeo je onu hartiju i
krenuo u sebi da srie, a boja na licu poe da mu se
menja. Savio je ono pismo, stavio ga u dep, pa se
okrenuo svojima. Sjahuj!, naredi im. Pozdrav ii!
Salutirali su mi kao jedan, popeli se na konje i nestali. A
ta je pisalo u tom pismu, eto, ne znadoh do dananjeg
dana, sve dok mi ga ovde ne proitaste.
Vlada Arsi 24
Lae matori! viknuo je ivko. Sad je to smislio
Odakle si, ia? prekide ga porunik.
Iz Brezaka, sinko. Gore sa Jablanika. Noas me ovi
na spavanju uhvatie, k strvinu me ovde dovukoe.
itav dan daba izdangubih.
Skidajte mu te konope! naredio je porunik i
ustao. Hajde ti, ia, blago meni, kui. Nego, ima li
ti kakve rakije tamo?
Najbolja u kraju pohvali se Borisav. Bude li
doao, itav u ti bardak spremiti.
Bie dovoljan i satljik. Hajde polako, da stigne
pre mraka, pa se vidimo za koji dan.