Savremenici Ludviga Betovena bili su saglasni u tome da je on kao

improvizator bio od svih najvei. Jo dok mu je bilo dvadeset godina neki znalac izdigao ga je iznad
svih ostalih, istiui da je njegovo sviranje "izrazajnije, reitije, znaajnije, ukratko - da je to vise
govor upuen srcu." Sviranje drugih vise je bilo namenjeno sladokuscima. Sladokusni rokoko trazio
je eleganciju, delikatnost, duhovite nijanse. Kao da je imao esto ulo za uzivanje u istoj formi,
dozivljavao je muziku kao ornament u pokretu, kao neku igru porcelana.
Doneo je uzbuenja, neoekivane efekte, otre suprotnosti, nasilne prekide dozivljaja. I sama
njegova tehnika temeljila se na kontrastima. Njegov poznati legato, pevljiv, vezan ton, stalnom
upotrebom pedala bivao bi jo meki, oseajniji.
I niko mu nije bio ravan u brzini skokova, lestviea, dvostrukih trilera. Ve sa prvim taktovima
stvarao je neku zagonetnu tenziju. Sluaocima bi naisto zastajao dah, pa ak i u laganim stavovima.
Ljudi su gubili svest o sopstvenoj linosti i zapadali u neku neizdrzivu zbrku emocija.

Betovenove improvizacije su mozda i bile nemelodine, ali su uvek bile tako logiki
izgraene da je smesta mogao da ih ponovi a da ne izmeni ni jedan jedini ton. Ponajvie je
improvizovao prave sonatne stavove. To to su drugi nazivali komponovanjem, on je to stvarao u
hodu, predavajui se trenutnom nadahnuu.

Karakterne osobine ovog titana nasluuju se ve u anegdotama iz njegovog detinjstva u Bonu. Van
Betovenovi su bili flamanskog porekla i ve dve generacije unazad sluzbovali su u Bonu kao dvorski
muziari. I Ludvig je trebalo da postane muziar; svoje prve klavirske vezbe za prste zapoeo je
stojei
na klupiei. U svojoj sedmoj godini ve je javno nastupao. Kada bi od njega trazili da svira pred
posetiocima, morali bi dugo da ga mole, a njihove pohvale ostavljale bi ga hladnim i ravnodunim.
Poto bi gosti otili, znao je itave sate da provodi unosei se u sopstvene melodije. Njegovom oeu
to se nije dopadalo. "A ta ti to opet svira iz glave? Nisi za to pozvan!" Pa i kada bi mu otae
zapretio ukom, Ludvig bi nastavljao da improvizuje: "Zar ovo nije divno?" Ve kao deak bio je
neprijemciv za tue utieaje. Neodstupno je sledio sopstvene unutranje porive. Poeo je veoma rano
da komponuje, oblikovao je zvune i snazne akordne nizove, prevelike za njegove male prstie.
"Ludi deae, pa to jo nisi u stanju da svira!" "Moi u kad budem stariji", odgovorio je mirno.
Plemika gordost ga nikada nije naputala. Kada su malog prljavka opominjali da bude uredniji,
drsko je odgovarao: "Zar je to vazno? Kad jednom budem gospodin, niko vise nee da spomi nje
kakav sam bio ranije." U koli je bio bojazljiv, utljiv, zamiljen, uio je preko volje i bio je lo ak. U
raunu nije savladao ni mnoze nje. Do kraja svog zivota potpisivao je jednake brojeve jedan pod
drugim i sa birao ih. A i pored toga je, tavie, iao u gimnaziju. Inae, nije bio nikakvo jednostrano
udo od deteta.

Sa petnaest godina postao je dragi dvorski orgulja i poveao je oeve prihode za polovinu. Kada je
napunio sedamnaestu, njegov zatitinik, grof Valdtajn (Waldstein) poveo ga je u Be i odveo kod
velikog Mocarta. Ovaj nije bio oduevljen njegovim sviranjem, jer je smatrao da se radi o nekom
naucenom paradnom komadu. Betoven je to osetio i zamolio ga da mu zada temu, na koju e da
improvizuje. Mocart je tada rekao Valdtajnu: "Pripazite na ovoga, o njemu e svet jednom da
govori." AH mladi je ve kritikovao i majstora, njegovo sviranje inilo mu se nekako rascepkano i
odluio je da on to sam bolje ini. I zaista, Mocartov stil nije bio prikladan za novoizmiljenu
klavirsku mehaniku,gde se zice nisu vise trzale perom, nego su o njih udarali batii. I upravo je
Betoven bio prvi koji je za takav klavir stvorio posebnu tehniku sviranja, svoj uveni pevljivi legato.
Mocart mu nije bio dugo uitelj. Ludviga su pozvali kui, jer mu je majka bila na samrti. Posle njene
smrti otae se sasvim zapustio, retko je dolazio kui i sasvim se odao piu. Jedne noi izazvao je pravi
skandal i Ludvig se borio da ga spasi iz ruku zandarma.

Svoje poslove i proeese vodio je kasnije s odlunom bezobzir nou, a moralni kodeks
pun naglaene strogosti utieao je na njegov zivot i, na kraju, i na njegovu umetnost. Tek tada je
preduzeo korake da vlastitim snagama nadoknadi zanemareno obrazovanje. Sluao je predavanja na
univerzitetu. Upoznao je i izabrao dela koja su mu bila duevna hrana do kraja zivota: Homer,
Plutarh,ekspir, Kloptok, Gete, iler, a bilo je tu jo i moralnih traktata iz kojih je u svoje dnevnike
prepisivao najvaznije sentencije sve do svoje starosti.

Dopadali su mu se moderni Francuzi: Meil (Mehul), Gretri (Gretry), Krojcer
(Kreutzer), Kerubini (Cherubini) - ta revolucionarna muzika sa svojim "Elan terrible" i "Eclat
triomphal", svojim uzbudljivim ritmovima, impresivnim kratkim temama;
A to se drastinih efekata tie,Ludvig je oslunuo Francu ze i jedan od takvih rezultata je i zvuk
trumpete (trube) iza scene koji se javlja u najuzbudljivijem momentu opere "Fidelio" Na isti nain na
koji ga je zaokupila francuska muzika, tako ga je osvojio i francuski duh. Revolucionarni ideali
postali su moto celokupnog njegovog zivota, ali preneti s politikog na etiko podruje. Nije
pomiljao na spoljnu jednakost - pa, svojim "van" i sam se svrstavao u plemstvo - nego na jednakost
ljudskog dostojanstva; nije mu bilo do bratimljenja s narodom - ponekad je bio veoma prepotentan i
gospodstven - nego do zajednikih,bratskih nastojanja i teznji za viim; nije priznavao slobode u
javnom zivotu - za to nije imao razumevanja - ali je trazio slobodu za nesmetano stvaranje. to je bio
svesniji svoje posebnosti i line snage, svoje odgovornosti i svoje teznje za obrazovanjem, tim je
vise, ini se, sticao i neku unutarnju ravnotezu.

Retki, veoma retki su bili asovi njegovog mirnog nastupa. Mnogo ee spopadali bi ga njegovi
izlivi. Tada niko nije mogao da utie na njega. Ako bi ga u takve dane s velikom mukom nagovorila
da, ipak, ode kod nekog od svojih mrskih uenika kome je davao asove klavira, de avalo se da se
pred samim kunim vratima okrene.

Plemenita ili ruzna oseanja spopadala bi ga tako iznenada, da je stalno lebdeo izmeu
najekstremnijih raspolozenja.

njegov bonski uitelj
Nefe (Neefe). Bio je to fanatik umetnike izrazajnosti, a bio je i autor neke mu zike estetike koja je
od kompozitora trazila "vatrenu fantaziju, razumevanje za sve mogue strasti, njihove nijanse i
prelaze, tano poznavanje razliitih karaktera, njihovih telesnih i duevnih odlika". Liilo je to na
nekakav prirunik za glumce. Betoven je, oigledno, ispunio ove uslove. U svakom sluaju odrastao
je u ubeenju da muzika mora neto da izrazava i ovo svoje uverenje prenosio je na svoje uenike.
Velikoduno im je opratao tehnike greke, ali one u izrazu nikada. "Moze da se dogodi da se
promai poneki udarae", govorio je, "ali greka u izrazajnosti odaje nedostatak oseanja." On nikada
nije dozvoljavao da se njegove kompozicije tumae drukije nego to ih je on sam shvatao. Neki
njegov uenik morao je jednu varijaeiju da ponovi sedamnaest puta zaredom, dok izvesno mesto nije
ispalo onako kako ga je on bio zamislio.

Hajdn je, vraajuci se iz Londona, doao u Bon i odmah se odluio da mladia
uzme pod svoje okrilje. Uspelo mu je da nagovori izbor nog kneza da mu na neodreeno vreme
odobri odmor, pa mu je dao i stipendiju da ui kod Hajdna. Da je od strane najveeg majstora epohe
ve kod prvog su sreta bio izabran kako mora da se ponosio time! AH, dolo je do tekog
razoarenja za obojieu. Dodue, Betoven je Hajdnu po svetio svoj opus broj 2, ali je odluno odbio
da se na naslovnoj strani predstavi publiei kao Hajdnov uenik. Pravdao je to reima: "Od njega
nisam nita nauio! Opatu Gelineku je o svom uitelju opirnije priao. "Ve pola godine drzi me
na poetnim vezbama i nee ak ni greke da mi podvlai!"

Sa 25/7? godina izdao je svoj opus broj 1. Dosta kasno za vatrenog mladia koji je ve u trinaestoj
godini drsko pronalazio novotarije u pogledu forme, pa ih je ak drzao natampane u svojim rakama.
No, one sonate koje su bile posveene izbornom knezu, nije vise priznavao. Valjalo se obraunati sa
svim onim to nije odgovaralo muzevnoj zrelosti. Tako se odrekao i fantazija s kojima je bio osvojio
Be. Nisu sadrzavale ono to je smatrao osnovnim u umetni kom delu nedostajala im je
kompaktnost, zgusnutost, vrstina. Upravo je toj zgusnutosti posvetio mnogo paznje u svojih prvih
deset klavirskih sonata kojima zapoinje njegovo stvaranje.

Sledee godine - tada je imao dvadeset osam godina - nastala je Prva simfonija.
Bio je talenat koji postepeno sazreva i preputao se vremenu. Strpljivo i sistematski u svojoj
umetnosti postao je primer razboritosti.

Kada je imao trideset godina, svom prjatelju u Bonu napisao je: "Zeli li da ti priam neto o svom
polozaju? Ne mogu da kazem da je suvie lo. Lihnovski, koji mi je uvek bio najbolji prijatelj i
uprkos neznatnim nesaglasnostima to i ostao, obezbedio mi je svotu od 600 forinti. Moje
kompozicije mnogo mi donose i priznajem da primam vise porudzbina nego to mogu da izvrim.
Osim toga, svako delo tampa mi po est, sedatn izdavaa. Sa mnom se vise i ne pogaaju; ja trazim,
a oni plaaju.

Meutim, zavidni demon dobacio mi je lou kartu, jer mi, naime, ve tri godine slabi sluh, a u mojim
uima neprestano umi i bui i danju i nou. Bolje u da ti opiem ovu svoju udnu glu-vou, ako ti
kazem da u pozoritu moram da se pribijem uz sam orkestar ukoliko zelim da razumem glumca.
Odmaknem li se malo, ne ujem ni visoke tonove instrumenata, ni pevanje. Dogaa mi se da jedva
ujem ako mi se neko obrati tihim glasom; razabirem zvuke, ali ne i rei. Pa ipak, ne podnosim ako
neko vice. Mogu da kazem da zivot bedno provodim. Ve ima dve godine otkako izbegavam
drutvo, jer nemam snage da ljudima kazem: gluv sam. Da mi je zvanje neko drugo, jo bih to
nekako i mogao, ali u mom pozivu to je zastraujue. Osim toga, tu su i moji nepri-jatelji kojih nema
malo. ta bi oni rekli!

U to vreme stvaralae ovih neznosti povukao se u samou. Stanovao je negde na treem spratu.
Strogom uvaru na kapiji je naredio da ne sme nikome da dozvoli d a ga poseti u vreme dok radi.
Stvaralaka jazbina imala je gole zidove, u njoj se nalazio samo klavir, obian sto, tri klimave stoliee,
na jednoj od njih umivaonik, a pod njim obino i bara, koju su, na svoju veliku radost, ponekad
mogli da osete i
stanari drugog sprata. Betoven, koji je u svom zagasitosivom lovakom odelu unekoliko podseao na
Robinsona Krusoa, bio je, naime, navikao da na svakih nekoliko sati pod vodenim mlazom okupa
glavu i grudi, da bi tako njegov genij bio neprestano upozoravan na vrenje svojih duznosti. Onda je
satima s vlaznom kosom sedeo kraj otvorenog prozora - pa je sasvim mogue da je ta njegova
poneto divljaka terapija i urodila gluvoom.