National Geographic, novembar 1992

Pie Theron J. Damon

Ko su Albanci?
Danas, Albanci, Arapi, Armeni, bugari, Grci, Srbi pa i sami Turci pate od rane
turske okupacije, kao to je bio sluaj ve nekoliko decenija. Od tih nesrenih
naroda, Albanci su prvi, prema kojima ovaj egoistiki svet treba povratiti
panju.
Ni ibanje, ni oruje, ni topovi i prinudno iseljenje, niti hapenje, ma niti sama
smrt, ne moe zaljuljati Albance.
Na sagovornik je mladi Albanac, koji je jedan deo svog kolovanja proveo u
Americi. Vratio se u svoju domovinu, gde eljno radi za svoj narod i svoju
zemlju. On je jedan od malog broja ljudi kolovanih u Albaniji, ali eleo bi da
budua generacija Albanaca ima vei broj obrazovanih mukaraca i ena.
Gore navedenim reima prethodile su i ove: Trenutno, od Severa do Juga, od
Istoka do Zapada Albanije, svi ljudi, bili to muslimani ili kriani, imaju samo
jednu elju, pa skoro i strast: nacionalno obrazovanje. Svi razumeju da je, u
prolosti, ma bio simbol snage, no danas je obrazovanje je boica snage, i oni
e se obrazovati, neovisno omalovaavanju.
Albanci su svesni potrebe koju imaju za civilizaciju i napredak. Ali, od prvog
dana novog otomanskog ustava, mladoturci su odluili da civilizacija moe
proi kod Albanaca samo ako je pre toga prola kroz tursku i muhamedansku
situ. Ovaj program bio je neprihvatljiv za Albance, ak i da su mladoturci bili u
stanju to realizirati.
Albanac je Evropejac: za vie od dve hiljada godina on je iveo tamo gde i dan
danas ivi- po ilirskim tvravama, iza Jadranskog mora, paralelno sa
italijanskom petom. Na poetku devetnaestog veka, Albanci su se meali sa
svojim junim komijama, Grcima, i bili su sastavni deo grke borbe za
nezavisnost. Sunarodnici Marka Boara, selili su se u Kefaloniji, na grkom
primorju, ali i dan danas dva miliona nesrenih Albanaca ivi pod turskom
okupacijom.
Tokom 125 godina prije otkrivanja Amerike, dina Mletaka republika imala je
dobrodunu i blagu supremaciju nad albanskim primorskim gradovima, ime
je odgodila skoro jedan vek tursku dominaciju. Padom Skadra, i prisilnim
uterivanjem mleana od strane Turaka 1748 godine, ovi drugi zapoeli su svoju
okupaciju- celi vekovi prevare, prekrene bese i neljudskih postupaka.
Rezultat turske okupacije moe se rezimirati daljnjim padom Albanaca u
siromatvo, predrasudama, ei za krvlju kao posledica bogatog tla kojeg
osiguravaju istorija i primitivni nacrti. Tokom dvadeset vekova, progresni i
impulsni talasi nisu stigli do Albanaca, ili su njih izbegavali, ili su ih ostavljali
netaknutima.
Zaista, danas, isto kao i u prolosti, jedan deo tih gortaka umire od strane
krvne osvete, obiaj koju samo civilizacija moe iskoreniti od ivota Albanaca.
Ubijanje jedne osobe, mada i skrivene, postaje pitanje krvne osvete. Nita
drugo ne moe nadoknaditi ranjenu ast. Ako nije mogue ubiti samu osobu,
tada jedan od njegovih bliskih ljudi mora obavezno biti rtva, tako poinje
beskrajni lanac krvi. Ako je krvna osveta otila predaleko, tada se moe
iskupiti ako ima dovoljno novca, ili se moe ponititi preko jednog sloenog
postupka albanskog asnog kodeksa.
Niko ne moe Albanca zvati ovekom bez zakona. On vekovima primenjuje, i to
vrlo svesno, te zakone koje on poznaje: ali to su zakoni koje je dala priroda i
obiaji, isto kao priroda njihovih predaka vekovima prije, kodificirani u XV
veku mada i dan danas nisu nigde napisani. Neki od tih udnih propisa su:
Osobe koje imaju nekog zajednikog pradeda, muko, prema mukoj liniji,
smatraju se braa, ili brat i sestra, i ne smeju da se venaju, poto je strogo
zabranjen brak unutar plemena. Mladi ljudi se mogu zakleti meusobno na
bratstvo, stvarajui tako jedan odnos prema kojem su obavezni oba dvoje, pa
ak i njihovi naslednici kroz nekoliko generacija, primenjujui iste brane
zakone kao i za prave krvne veze.
Osobe koja imaju istog kuma ne mogu se venati, ali moramo imati u vidu da
postoje dve vrste kumova: krsni kum, i kosni kum. Kada dete, muko ili
ensko, napuni dve godine, s uvetom da njegova kosa nije iana do tada,
iaju sa jednom ceremonijom. ianje obavlja kosni kum. Ako je iano dete
bio kranin, kum ostavlja snop kose na etiri strane krsta, ako je
muslimansko na oblik trougla. U sluaju krvne osvete, nijedan ovek se ne
moe ubiti u prisustvo dece ili enske osobe.
Danas, Albanac je najslikovitija osoba u Evropi. Takoer, u istoj meri
interesantna kao i njegove crte karaktera, je i njegova politika budunost. U
poslednje vreme isplivala je na povrinu njihova nacionalna svest koja je protiv
ugnjetavanja. Pod nenormalnom turskom vladavinom, razliite kranske rase,
kao to su otomanski Armeni, otomanski Bugari, otomanski Grci, imaju svaka
od njih nacionalno postojanje, drava unutar drave, iako uvek pod voljom
Turaka. Albanci, mada uglavnom imaju neku muslimansku odanost, koja im
daje solidarnost sa Turcima, ipak ostaju odluni da zadre svoj nacionalni
entitet.
Iako su prokleti u svom zaostatku, koja je pratila gotovo svugde
muhamedansku veru, njihovi lideri razumeju da ne pripadaju orijentalnoj rasi
nego onoj zapadnoj. to se tie njihove tursko-muhamedanske crte, to je samo
fasada, i, bit e dovoljna samo jedna generacija s potrebnim obrazovanjem, da
naprave veliki skok unapred, da zauzmu svoje mesto meu civilizovanim
rasama balkanskog poluostrva.
Nije nepovezana s novim albanskim nacionalizmom i njegova individualnost,
dapae, to moe biti razlog njegovog nastajanja. Kad ne bi bio takav, on bi ve
odavno izgubio svoj identitet, meajui se s drugim narodima koji su stigli na
albanski teritorij tokom vekova. Neovisno od stalnih napada Rimljana, Gota,
Srba i Bugara i vie od 350 godina turske dominacije, Albanac je ouvao svoju
individualnost.
Franesko Krispi, italijanski dravnik bio je albanskog porekla. On je bio lan
velike albanske kolonije u Siciliji, u Junoj Italiji, iji su se preci, u broju
bliskom sto hiljada, iselili u Italiju, posle osvajanja Albanije od strane Turaka. I
dan danas, italijanski Albanci uvaju svoje poreklo. Nespremnost ili
nesposobnost Albanaca da promene svoj identitet se odraava na stalno
postojanje plemenskog sistema kod Albanaca i stalnog meuplemenskog
sukoba. Kao posledica toga Albanija nije nikada mogla stvoriti i ouvati
zajedniki front protiv zajednikog neprijatelja.
Samo je jedan veliki junak, uspeo da ujedini Albance: Skenderbeg. On je umro
1467 godine, posle 21 dobivene bitke protiv Turaka. Njegova smrt ostavila je
Albaniji bez velikog voe, i kao posledica toga, Albanci, koji nisu poznavali
drugu odanost osim prema porodinim i plemenskim vezama, pali su pod
vladavinom Sultana Mehmeda II, osvajaa Carigrada. Mehmed je uspeo da
ugnjetava Albance, ali ne i da ih pobedi. Ni kasniji sultani nisu mogli ispuniti
ovu njegovu veliku elju. Najbolje to su mogli uiniti bilo je da ih pridobijaju, i
tako do zadnjeg dana vladavine Sultana Hamida, Albanci su se smatrali
posebnim narodom. Sultan je kupio njihovu odanost iskljuujui ih od
oporezivanja, umanjujui njihovo angaovanje u vojsku (regrutiranje), i
birajui najbolje od ovih odanih gortaka kao njegovu osobnu gardu.
Kada su 1908 godine, mladoturci odobrili svoj Ustav i pokuali s mukama
uspostaviti red na otomanskom imperiju, tretman Albanaca bio je najdelikatniji
problem. Trebao se izvesti na poseban paljiv nain. Preko delikatnog
tretmana, ispunjenja obeanog i gajenja neke simpatije prema ovoj zaostaloj,
ali vrlo sposobnoj rasi, mladoturci bi bili u stanju dignuti i osposobiti albansku
provinciju i stvoriti od nje jednu neprolaznu branu prema zapadnoj agresiji.
Umesto toga, oni su sledili put koji je s pravom nazvan, politika parnoga valjka,
u lanku napisanom od saradnika londonskog Times-a u Carigradu.
Ignorirajui savete svakog iskusnog politiara, mladoturci su poeli tretirati
Albance na isti nain kao zaostale turske seljake u Maloj Aziji. Nijedna druga
strategija ne bi bila ovako besmislena, i tako osuena na propast.
Prvi znakovi protesta su se mogli videti na jesen 1909. godine, ali trebalo je
doi sledee proljee, ono iz 1910. godine, da bi ovaj protest primio ozbiljne
razmere. 5 aprila ove godine, muslimanski Albanci severoistonog kraja
Albanije uzeli su oruje u rukama protiv vlade. Za nekoliko dana pobunjenici
su drali Kaanik, ali 50 hiljada turskih vojnika bilo je odmah poslano u regiju,
pa su uspeli da suzbiju ovaj revolt. Bio je to revolt kojem je nedostajala
organizacija i imao je regionalni karakter. Albanija, kao celina, nije bio njen cilj.
Svakako, mladoturci su odluili da je dolo vreme da se dade dobra lekcija
ovim upornim Albancima. Vojnici koji su sluili suzbijanju ove pobune
marirali su prema Albaniji. Jedna divizija kretala se prema zapadu Albanije, u
Skadru. Oni su preli ovaj put meu neprohodnim planinama koja je za neke
generacije bila zatvorena za svakoga koji je putovao u drutvu turskog vojnika,
poto Albanci nikako nisu voleli tursku uniformu.
Ali sada, iznenaeni, oni e biti razoruani. Posle suzbijanja koje su doiveli
njihova braa, u malom broju, ali pred automatskim pukama, neobian uas,
za obine Albance, nije vie postojala nikakva nada za otpor. Uzeto je oruje,
njihov ponos i njihova cela imovina, i tako je Albancima data neovena pouka.
Druga divizija turskih vojnika marirala je prema Jugu Albanije i uspela je
proi kroz mirne doline Albanije.
U Elbasanu, intelektualne voe Nove Albanije otvorili su jednu matinu kolu.
Pokuavali su pripremiti budue generacije uitelja za svoje nepismene
sunarodnike po celoj zemlji. Upotrebljavali su albanski jezik i, prema izboru
albanskog kongresa godinu dana ranije, pisali su ovaj jezik, jedan europejski
jezik, latinicom. Za vreme vladavine Sultana Abdula Hamida, svaki pokuaj
pisanja ili uenja albanskog jezika smatrao se protivzakonitim. Samo u
kolama austrijske i italijanske misije na Severu Albanije, kole gde se naravno
provodila italijanska i austrijska propaganda, i izvan domaaja Sultana, bilo je
mogue da Albanci studiraju na svom jeziku.
to se tie abecede, austrijski politiari koji su podravali misionarski rad
austrijskih sveenika, oni koji su otvoreno podravali austrijske sheme,
sumnjali su u budunost Albanije, ije bi je voe, obrazovani u Italiji ili
Austriji ujedinili pod jednim zajednikim jezikom i pismom. U takvim uvetima
je stvorena jedna duga abeceda i nudila deci po austrijskim kolama. To je
stvorilo mogunost bacanje semena raspodele za budunost Albanije, za to
vreme kada se Austrija nadala da e posedovati tu zemlju, i ciljala
germanizirati Albance.
kola u Elbasanu, sa svojim latinskim pismom i osloboena od strane
propagande, bila je kao snop svetla na tadanju tamnu Albaniju. U ovoj koli
nije postajala podela prema religiji: kranski i muslimanski Albanci su se
smatrali iskljuivo braom. Utemeljitelji ove kole imali su jedan vaan cilj:
uzvienje albanske rase. Oni nisu bili revolucionari u strogom smislu tog
pojma. Oni su hteli saradnju sa mladoturskom vladavinom, i samo su traili da
e, primena novog mladoturskog ustava imati neto zajedniko sa datim
obeanjima.
Ali, kada su turski vojnici doli u Elbasan tokom leta 1910. godine, najavili su
vanredno stanje. Svi oni za koje se smatralo da su imali vezu sa gore
navedenom kolom ili su jednostavno bili simpatizeri napretka, privedeni su i
izbijeni na vrlo okrutan nain. ibanje je bio uobiajen tretman za sve
iluminirane ljude u Elbasanu. Finansijer kole je maltretiran na jedan
izvanredan nain. Direktor i mnogi uitelji te kole jedva su stigli pobei.
Turski vojnici su maltretirali ljude samo zbog jednog telegrama poslanog u
Carigradu gde se trailo da nastava u albanskim kolama bude na albanskome
jeziku i s latinikim pismom. Vojnici su nastavili svoj put po Albaniji i obavili
druge poslove posle zatvaranje te kole i davanja jedne dobre pouke Albancima
koju e dugo pamtiti.
Posle 1910. godine muke sa Turcima su se poveale i za evropske kancelarije,
ponajvie zbog problema zatvaranja te kole i orgija turske vojske po Albaniji,
a takoer i zbog brutalnog razoruanja kriana u Makedoniji. Po Evropi uvek
postoji nekoliko strana, iji se politiki interesi mogu zadovoljiti samo
podravanjem ugnjetavanih naroda. Iako ne bez jedne poznate doze hipokrizije
od strane mnogih evropskih dravnika, istina oko mladoturskog delovanja
postepeno postaje svima poznata.
Mladoturci su bili potpuno slini svojim precima. Njihove voe su uvideli da su
pogreno postupili, ali se nisu promenili, i kasna deavanja su to pokazala. U
aprilu 1911. godine desila se pobuna albanskih stanovnika (malesori) koji su
iveli u Skadarskoj provinciji, na severozapadu Albanije blizu granice sa Crnom
Gorom. Bunt je bio prevremen od strane oajnog naroda, razdeljenog, ali
odlunog u svom stavu: borbe protiv okupacije. Umesto da se pretvori u
narodni bunt, on je ostao ogranien na najsevernijem delu Albanije.
Istinski domoljubi cele Albanije znaju ostaviti na strani religijske i plemenske
razliitosti kada se nalaze ispred velike injenice koja ima veze sa njihovim
zajednikim poreklom i protiv zajednikog okupatora i ugnjetavaa. Oni,
iluminirane osobe, godinu dana pre su se borili za zajedniku stvar u potranji
pravde za celu Albaniju. Ali, naalost, ove voe nisu bili dobro organizovani,
nisu imali financijsku potporu i potrebno iskustvo. Oni nisu imali niti potporu
veeg dela muslimanskih plemena. Mnogi od njih, iako razoruani, nisu bili
upoznati sa idejom oruanog potpora. Katoliki stanovnici regije Mirdita,
jednog predela na jugu Skadra, imali su neto oruja, iako staro, ali su se
kolebali da daju potporu stanovnicima Skadra koji su se bunili. Na kraju su se
opredelili, ali bilo je kasno.
Crna Gora je bila potpora pobune, preko podravanja koje je dala iseljenicima,
koji su prethodnu zimu proli granicu i u prolee se vratili u Albaniju, spremni
na ratovanje. Na takav nain je taj no koja je bio izvaen dosta dugo izmeu
autohtonih Albanaca i slavenskog naroda Crne Gore, konano bio metnut u
korice.
Ali, Crna Gora se nalazila umeana na jedan teak nain u albansko pitanje,
koja je bila u neskladu sa evropskom diplomacijom i ponajvie sa svojom
prijateljicom Rusijom. Nalazei se u ovom stanju Crna Gora je ostavila u cedilu
Albaniju i Albance. Neovisno od injenice da su Turci bili iznueni da sklope
mir sa ovim pobunjenim gortacima, inei toliko puno odstupanja, da su zbog
toga imali primedbe muslimanski stanovnici Skadra, koji se nisu bunili.
ta je to? Vi pravite olakice ovim pobunjenicima- rekli su oni. Ko vam je bio
odan, i to neovisno od stare rane. Bilo je to isto kao alba bludnog sina.
Naalost, Turin nije bio u stanju omekati svoje odane sinove kao to je to
radio jevrejski otac. to se tie dogovora sa gortacima on nije imao dugo
trajanje.
Budunost Albanije ne ovisi samo od volje Austrije, Italije, Crne Gore koja
izdrana od Rusije, Grke i same Turske, gde svaki za svoj raun eli imati svoj
deo albanske torte. Budunost Albanije ovisi i od obrazovanja koje se moe
provesti, pre nego se odredi sudbina ovih dva miliona itelja. Iskljuujui gu
Edit Durham (Edith Durham), Engleskinju koja je proetala svim divljim i
opasnim teritorijima Albanije, niko drugi ne poznaje ovu zemlju kao G. ejms
D. Burier (James D. Burchier), koji je bio za jednu celu generaciju specijalni
saradnik londonskog Times-a na Balkanu. Njegov izvanredni lanak o Albaniji
izdan u novoj ediciji Encyclopedia Britannice, posle opisivanja ratova izoliranih
grupa Albanaca zakljuuje: Porast takvog patriotskog oseaja treba ovisiti i od
proirenja obrazovanja u Albaniji.
Ako se obrazovanje proiri neometano u Albaniji, i Albanci e poeti paziti na
sebe. Mnogi od kranskih Albanaca itelja Skadra su obrazovani i stvorili su
bogatstvo, zbog Talijana i Austrijanaca. Oni se boje religijskog fanatizma
njihove muslimanske brae, iako nekoliko kilometara daleko, izmeu ovih
zaostalih gortaka, kranska i muslimanska religija mogu zauzeti mesto pod
istim krovom i kranski i muslimanski obredi mogu se odvijati u istoj zgradi.
Nekoliko puta, autor ovog lanka pitao je obrazovane Albance, zainteresirane
za njihovu rasu, zato nisu propovedali skadarskim i drugim muslimanima
bratstvo izmeu kriana i muslimana. Bez kolebanja, ali sa stidom, sa
stegnutim usnama, odgovor je bio svaki put isti: Nemogue. Muslimani su
ignoranti! Na poetku se trebaju obrazovati, posle e oni razumeti.
Malo pre rasputanja parlamenta, u januaru 1912. godine, jedan albanski
poslanik (u turskom parlamentu), moemo rei glasnogovornik svoje rase i u
tom trenutku voa pobunjenika izjavio je: Ako Turci nastave prezirati ne
Turke, oni e unititi svoju zemlju. Kaem ovo poto ja volim Turke, njihovo
postojanje je vano za nas. Poslanik je bio Albanac i imao je u vidu svoj narod.
Albanac se boji da, umesto eljene slobode, za koju se toliko molio i borio,
njegove drage planine i plodne doline mogu se podeliti izmeu zaraene strane,
i jo gore, njegova rasa se apsorbira od neke druge rase. Austrija preti preko
Severa. Italija preti s druge strane Jadranskog Mora. Ova dva neprijatelja
Albanci mrze vie od Turaka, neovisno od kole, bolnice ili crkve koje su njihovi
predstavnici gradili na Severozapadu Albanije. Albanci se boje Austrije i Italije
isto kao to su se poljaci bojali trojice pljakaa svoje matine zemlje. Isto tako
Albanci se boje i neke meunarodne konferencije, koja moe imati kao
posljedicu da Crna Gora i Grka mogu da se ire na raun njihove zemlje.
Idealna alternativa se smatra jedna Tursku pod dobrom vladavinom, u kojoj bi
Albanija sluila kao brana.
Ali itave generacije albanskog naroda su se navikle da ne mogu ekati pravdu
od Turaka. Turska revolucija 1908. godine, nudila je jednu privremenu nadu,
ali tamnina oajanja odmah se vratila, ak i crnija nego prije. Kazna sa
ibanjem, metak ili zatvorska elija, to je bilo jedino to su dobili posle traenja
neeg dobrog. Istina je da, Albanci koji su bili izbegavani vekovima, sada nisu
bili spremni prihvatiti dobrotu od Konstitucionalizma. Zaostali seljak, koji
nikada nije platio poreze, koji nikada nije bio ni registrovan radi sluenja
vojnog roka, nije cenio ovu novu jednakost koja se manifestirala preko
plaanja poreza, isto kao drugi stanovnici Turske za sluenje vojnog roka na
dalekom Jemenu.
Albancima ostaju mnoge stvari uiniti. Obrazovanje bi moglo sada doi meu
njima preko njihovih iluminiranih voa.
Ali, Turin, taj mangupi Turin, uradio je jedinu stvar koje je mogao i znao:
marirao je s vojskom po Albaniji. Posledica, umesto iskoritavanja anse jedne
nove odanosti, on je jo dublje zakopao nekadanje oseaje nepoverenja i
mrnje prema sebi.
Spekulacije o budunosti Albanije mogu dovesti do neprohodnih labirinta,
poto je albanski problem tesno vezan s Istonim problemom, upravo ovaj istok
koji je pobeivao Evropu tokom itavih generacija. Rat u Krimu se odvijao radi
reenja Istonog problema, ali sada u nekom sloenom obliku, koji se na kraju
pretvorio u rusko-turski rat tokom 1877-1878 godine. Poslanici Evrope u
Berlinu tokom 1878 godine sloili su Berlinski Traktat. Da li je dolo vreme da
se pone verovati da mora stupiti na sceni jedna nova generacija diplomata?
Bliski Istok je nada za reenje koje e okonati uslove starih Turaka i na taj
nain pretvarati Otomansku Imperiju u legendu iz prolosti.
Danas, Albanci, Arapi, Armeni, Bugari, Grci, Srbi pa i sami Turci pate od rane
turske okupacije, kao to je bilo sluaj ve nekoliko decenija. Od tih nesrenih
naroda, Albanci su prvi prema kojima ovaj egoistiki svet treba povratiti
panju.

Prevodio: Xhelal Fejza

Vidi verziju na albanski jezik: http://koha.net/?id=27&l=10196