Filip David

NACIONALIZAM KAO IDEOLOGIJA

Sarajevske Sveske br. 04
Prolo je vie od tri godine od pada Miloevievog reima i pobede demokratske revolucije u Srbiji, a
jo nema valjane analize svega onoga to se dogaalo u mranim vremenima nacionalistikog
populizma, nema javne kritike tetoinske uloge uticajnih intelektualaca, knjievnika, slikara, muziara,
naunika, filosofa u stvaranju i odravanju na vlasti jednog reima odgovornog za nesreu koja je
pogodila veliki deo bive Jugoslavije. Ne samo da nije bilo kritike analize te uloge nego se mnogi od
intelektualnih mentora zloinakog reima ponovo pojavljuju u javnosti sa slinom, neznatno
izmenjenom retorikom, sa istim ili neznatno izmenjenim idejama u istim onim medijima u kojima su
igrali sramnu propagandnu ulogu, odriui se Miloevia ali ne i politike koju je vodio. Ali, dogodilo se
jo neto moda za mnoge neoekivano: i kod znaajnog broja onih koji su bili kritiari toga ratnog i
zloinakog reima posle njegovog pada prevladao je jedan dan stav potpune relativizacije proteklih
dogaaja koji se uglavnom svodi na ocenu da ono to se dogodilo treba to pre zaboraviti, da
Miloeviev reim i nije bio tako lo kako se o njemu govorilo i da je haki sud politiki sud koji sudi
uglavnom Srbima i doprinosi politikoj nestabilnosti u Srbiji.
Palanaki kulturni model
Vano je shvatiti da je bivi predsednik Miloevi bio proizvod jednog kulturnog modela, jednog
odreenog naina miljenja, koje nije on stvorio ali je na njegovom talasu odravao svoju vlast i svoju
mo. Sa njegovim padom, dakle, nije nestao taj zloduh palanakog miljenja. Preivele su
miloevievske institucije i veina ljudi u njima, preiveo je ogoljen nacionalistiko populistiki
palanaki kulturni model. Ako se to ne razume, ako se to ne shvati, ne moe se razumeti ni sadanja
politika, drutvena, kulturna i moralna situacija u Srbiji.

Kulturni model cine uverenja i predstave koji se ne osporavaju, na osnovu kojih se formira
shvatanje sveta svakoga pojedinca. To je ono sto se prihvata kao ocita istina. Mozemo to nazvati i
dominantnim drustvenim stereotipima. Kulturni modeli se formiraju u duzem periodu vremena. Ako se
kulturni modeli zasnivaju na uverenjima o vlastitoj superiornosti i inferiornosti drugih, na netoleranciji,
na nizu negativnih predrasuda, na pogrenom itanju i predstavljanju istorije onda dovode do one vrste
emocija za koje ne vae nikakvi argumenti, nikakve injenice. Emocijama se najlake manipulie. To su
opasna stanja groznice, bolesti koje dobijaju razmere epidemije. Neophodno je razobliavati takvu
vstu miljenja, ukazivati na njegovu pogubnost jer je to direktan put ka destrukciji ali i samodestrukciji.
Srpski vladajui kulturni model olien je u onome sto je Radomir Konstantinovic svojevremeno nazvao
filozofijom palanke, gde dominiraju duh barbarogenija i ksenofobija, strah od zapada, od
modernizacije, zasnovani na kulturnim, istorijskim i politikim prdrasudama, stereotipima,
konzervativnoj misli, patrijarhalnom i plemenskom nasleu. Kulturne modele promoviu intelektualne
elite. Zato se intelektualne elite ne mogu osloboditi odgovornosti za bolesno stanje drustva, kada
nadvlada revanizam, nacionalizam, netolerancija, ksenofobija. Laslo Vegel u jednom eseju sa pravom
istie da palanka nije na periferiji nego u samome centru kulturnih i drutvenih zbivanja. Radomir
Konstantinovi je zabeleio da taj oblik miljenja pre ili kasnije vodi u nacizam, u konkretnom sluaju u
srpski nacizam. Uzimajui u obzir sve okolnosti a naroito postojee stanje duha ne iznenauje mnogo
da Srpska pravoslavna crkva za sveca proglaava upravo vladiku Nikolaja Velimirovia u ijem se liku i
delu ogleda trijumf filosofije palanke - u nekim od svojih karakteristinih spisa jasno, neskriveno i
nedvosmisleno izlae izrazito antievropejstvo, anticivilizacijska uverenja i rasizam u vidu
najordinarnijeg antisemitizma. Kada su pre vie meseci pisci okupljeni oko Foruma pisaca u svome
Pismu upozorenja ukazali na veliku opasnost dalje kriminalizacije i klerikalizacije srpskog drutva, to
upozorenje doekano je gotovo jednodunom osudom od strane crkvenih, pa i uticajnih politikih i
intelektualnih krugova, ubedljive veine dakle. Umesto obrauna sa pogrenim kulturnim modelom,
dolo je do obrauna sa onima koji takav nain miljenja raskrinkavaju. Nekoliko meseci posle ovoga
upozorenja dogodilo se ubistvo premijera inia, na povrinu je isplivala duboka trule u koju su
utonule sve glavne institucije drutva, to je dalo za pravo potpisnicima upozorenja.

Bez otrenjenja
Situacija u srpskoj knjizevnosti, kao uostalom u politici i ekonomiji, veoma je konfuzna. Neki od
najznaajnijih pisaca odabrali su emigraciju i apatridstvo kao nacin zivota. Bora Cosi, Mirko Kova,
Vidosav Stevanovi, Bogdan Bogdanovi...spisak je dug. Nema poziva da se vrate iz dobrovoljne ili
prisilne emigracije. Jedan od najznaajnijih srpskih pisaca Radomir Konstantinovi ve due vreme ivi
u potpunoj izolaciji. Kriteriji su pogubljeni, umetnike i naune institucije kompromitovane. Ono to
najvise obespokojava, sto ini da budunost oekujemo sa strepnjom jeste injenica da se nismo
oslobodili veine zabluda i predrasuda koje su dovele do velikih tragedija. Politika je iskoriena za
odravanje line vlasti putem manipulacije nacionalnim i patriotskim oseanjima, razliitim vrstama
zloupotrebe ideologije, nauke, umetnosti. U celini, naa inteligencija je pala na ispitu. Realno
sagledavanje stvarnosti zamenjeno je stvaranjem opasnih predrasuda i stereotipa koji su postavljeni
iznad samoga zivota. Tako je bilo pre deset godina, tako je bilo pre pet godina, a u dobroj meri tako je i
danas. Najbrojniji i najuticajniji deo nae intelektualne elite razoaran je rezultatima Misloevieve
politike, ali ne i njenim ciljevima. Kao spasenje takvi prieljkuju obnovu hladnoga rata, bipolarnog
sveta, Rusiju na nekadanjim pozicijama velesile koja bi podrala vraanje svega onoga to nam je
oteto. Dakle, nove ratove za prekrajanje granica. Istina, ne odgovara im trenutna geopolitika situacija,
ni meunarodna, ni unutranja, vojni potencijali su pod kontrolom svetske zajednice. Ali, ve sutra, ko
zna...
Izdaja intelektualaca
Mi tek moramo pronai odgovor na pitanje kako je bilo mogue da u istorijski gledano veoma kratkom
periodu od petnaestak godina doe do takve drutvene i moralne krize kakvu smo imali, i kakvu imamo,
do takvog intelektualnog pada i patolokog stanja u kojem itava drava i njeni istaknuti pojedinci,
intelektualne elite, odjednom izgube mo normalnog rasuivanja i ponu da govore jezikom mrnje,
da jednostavno, narodski reeno zaglupave, zatupe, da svoje ponaanje pretvore u zloinako, a svoju
zemlju u kriminalnu, anatemisanu od gotovo itavog sveta. Taj vaan odgovor zato se i kako to
dogodilo morae da potrae istoriari, psiholozi, psihijatri, a naravno i umetnici, jer sve to se ubudue
bude na ovim prostorima pisalo nosie peat nae zajednike sramote, posrnua, tragedije u kojoj su
najveu cenu platili najnemoniji i najneviniji, nesreu iz koje su glavni profit zgrnuli
najbeskrupulozniji i najpokvareniji.

Jedna od vanih i glavnih tema preispitivanja nae bliske istorije bie upravo tema izdaje
intelektualaca, naputanje i odbacivanje univerzalnih vrednosti zarad uskih nacionalistikih i politikih
interesa i strane, katastrofalne posledice te izdaje.

U svojoj znamenitoj studiji Izdaja intelektualaca objavljenoj 1927. godine u Parizu, ilijen Benda
pisao je o doprinosu intelektualaca razliitim oblicima strasti, politikim i nacionalnim pre svega, koje
su na vek obeleili kao vek intelektualnog organizovanja politikih mrnji . Dok se u proteklih
gotovo dve hiljade godina ljudske istorije taj isti poseban sloj ljudi, proizvoaa duha , umetnika,
naunika, filosofa, suprotstavljao realizmu mnotva, politikim strastima, raznim oblicima mrnje,
individualnom egoizmu. Istina je, pie Benda oni nisu mogli spreiti laike da celu istoriju ispune
svojim mrnjama i klaonicama...ali ih jesu spreili u tome da ta dela pretvore u religije, da ih
usavravaju, verujui u svoju veliinu. Zahvaljujui njima moemo rei da je oveanstvo tokom dve
hiljade godina inilo zlo, a hvalilo dobro. Ta nepomirljivost dobra sa zlom, koja slui na ast
oveanstvu, pukotina je kroz koju se mogla provui uljudnost. Meutim krajem XIX veka dolazi do
bitne promene: intelektualci pristaju na igru politikih strasti.

Samo moderno doba, istie Benda, poznaje mislioce koji proglaavaju neprijateljima naroda one svoje
sunarodnike koji su zadrali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne iskljuuje
pravo na kritiku, i ne slau se da je domovina u pravu i kada grei. Taj oblik sumnjivog rodoljublja
modernog intelektualca ispoljava se u tekim oblicima ksenofobije, mrnji i strahu prema drugima i
potcenjivanju svega to nije nae. Za njih su pojmovi pravednosti i istine samo metafizike magle,
po njima je, kako istie Benda, istinito ono to je korisno, a pravedno ono to zahtevaju okolnosti.
Tako su intelektualci izneverili i izdali svoj poziv, a i neke od osnovnih postulata slobode i tolerancije
izraene u mislima Renana: ovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu; on pripada samo sebi
samome, jer je slobodno bie, to jest moralno bie i u poznatoj Plutarhovu reenici kako ovek nije
biljka, nisu mu koreni srasli sa zemljom na kojoj se rodio da se ne bi mogao pomeriti.
Izdaja intelektualaca, po Bendi, proistie zbog odricanja od nekih univerzalnih vrednosti, a prihvatanja
posebnih, nacionalnih, lokalnih zapovesti, koje zadovoljavaju uske, egoistine interese esto veoma
udaljene od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci, toboe sluei domovini,
slue ustvari politikim interesima i strastima, iskazuju lojalnost politikim voama. Benda je svoju
studiju pisao u vreme nastajanja italijanskog faizma, imajui dobar uvid u delovanje nacionalistiki
orijentisanih francuskih, nemakih i italijanskih intelektualaca.
Restauracija
Ideje iz populistikog dogaanja naroda, odnosno mitingake antibirokratske revolucije bile su
krajem osamdesetih i poetkom devedesetih obloene ideolokim floskulama; danas su one ogoljene i
jasne, sasvim je vidljivo njihovo nacionalistiko jezgro. Ta vrsta opredeljenja ispoljava se u nostalgiji za
slavnom prolou koja je najee mitologizacija deseterakih junakih pesama i kvazi istorije,
odbacivanje antifaistikog dela istorije, velianje kvislinga koji su izdaju pravdali viim nacionalnim
interesima. Ideologizirana istorija komunistikih istoriara zamenjena je kvaziistorijom nacionalistikih
istoriara. To je zapravo stanje ideoloke i kulturne restauracije. Reformska demokratska vlast i sama u
konfuziji, bez dovoljno odlunosti i hrabrosti, spremnija je da podilazi nacional populistikim
stereotipima nego da im se suprotstavlja. A to je oma koju sami sebi vezuju oko vrata. Trai se opti
narodni konsenzus oko vanih pitanja dravne politike: statusa Kosova, odnosa prema Hakom
tribunalu, suenja ratnim zloincima. Zamislimo samo kako bi izgledalo da u Rusiji vladajua politika
garnitura trai konsenzus sa irinovskim ili Limonovim, u Francuskoj sa Le Penom, u Austriji sa
Hajderom? U svakom sluaju na takvim temeljima, na temeljima nacionalizma kao ideologije teko je,
ako ne i nemogue u savremenim uslovima nainiti krupne drutvene reforme i ostvariti punu
integraciju u meunarodnu zajednicu. I opet: nosioci ovog retrogradnog rakovskog hoda unazad jesu
takozvani intelektualni krugovi oko Crkve, Akademije, knjievnih i umetnikih udruenja.
Vajmarski sindrom
U dananjoj Srbiji, postoktobarskoj Srbiji uveliko je prsutan vajmarski sindrom. Vlada koja se zalae
za reforme i demokratizaciju drave pored toga to je nedovoljno hrabra da istraje u doslednom
obraunu sa snagama starog reima, nema u intelektualnim krugovima odgovarajuu podrku, a uz to,
pojedini njeni lanovi nisu odoleli iskuenjima korupcije. Birokratizovani sindikati iz Miloevievih
vremena pozivaju na ruenje vlade podrani od ekstremne desnice i ekstremne levice. A znamo kako je
okonala Vajmarska republika. Labilna, tek uspostavljenja demokratija u Nemakoj neposredno posle
prvog velikog svetskog rata nije imala snage da sama sebe odbrani. Opta frustracija naroda, praena
nedovoljnim reformama, militarizmom, nacionalizmom koji je vaskrsao u obliku novog patriotizma,
teka ekonomska situacija - sve to neumitno je vodilo diktaturi, faizmu i, konano, optoj katastrofi. Od
istorije se ipak katkad mora uiti. Nisu sve okolnosti, pogotovu meunarodne iste, niti je Srbija
Nemaka, ali postoje odreene matrice ponaanja koje ukazuju na puteve sa kojih nema povratka. Uloga
intelektualaca u kriznim i nesigurnim vremenima, ne samo da nije zanemarljiva, ona je esto
odluujua, bilo da zvone na uzbunu ili se pridruuju mranim snagama drutva u mariranju prema
propasti. Nae intelektualne elite, ast izuzecima, u bliskoj su prolosti odigrale alosnu ulogu
podravajui nasilne i vlastoljubive politiare i destruktivne, anahrone drutvene i kulturne projekte. Sa
nelagodom i zabrinutou zapisujemo da nije bilo suoavanja sa vlastitom krivicom, sa zabludama i
zloinima. Odgovornost intelektualaca za sve strahote i nedae koje su nas zadesile velika je, van svake
sumnje. Posledice su vidljive, a sa takvim intelektualnim elitama, utopljenim u vlastitom
samozadovoljstvu, nespremnim i nesposobnim za kritiko preispitivanje sopstvenih, tragino pogrenih
postupaka u prolosti, budunost je sasvim neizvesna i problematina.
http://www.sveske.ba/bs/content/nacionalizam-kao-ideologija