1

INTERNACIONALNI UNIVERZITET TRAVNIK

Odsjek: Telekomunikacije






Tema: Telekomunikacioni sistemi dananjice







Predmet: Teorija signala i komunikacija Student:Nedin Vidimlic
Mentor: Prof.dr.sc Halid igi br.indexa:S-03-I/11


2

Sadraj:
1.TELEKOMUNIKACIONI SISTEMI DANANJICE ....................................................................................... 4
1.1Telegrafija ....................................................................................................................................... 4
1.2Telefonija ........................................................................................................................................ 4
1.3Klasini prenos podataka ................................................................................................................ 5
2 .ISDN ..................................................................................................................................................... 6
2.1Prednosti ISDN nad ostalim sistemima jesu: .................................................................................. 6
3.Radio difuzija ........................................................................................................................................ 7
3.1Radiofonija ..................................................................................................................................... 7
3.2 Stereo signal i RDS u FM radio difuziji ........................................................................................... 8
Slika 1. Blok ema stereo modulatora ............................................................................................. 9
Slika 2. Struktura spektra stereo signala, pre FM modulacije ....................................................... 10
Slika 3. Blok ema stereo demodulatora ....................................................................................... 11
3.3 TV difuzija .................................................................................................................................... 11
Slika 4. Slika razloena na pet linija ............................................................................................... 12
Slika 5. Elektrini signal dobijen analizom slike pokazane u sl.4 ................................................... 13
Slika 6. Spektar sloenog signala slike ........................................................................................... 14
4.Mobilna telefonija .............................................................................................................................. 14
Slika 7. Klasini mobilni telefonski sistem ..................................................................................... 15
Slika 8.. Blok ema elijskog sistema ............................................................................................. 16
Slika 9. Detaljnija blok ema GSM sistema .................................................................................... 17
4.1 Konverzija govornog signala u modulisani signal ........................................................................ 17
Slika 10. Postupak za obradu govornog signala ............................................................................ 18
5.Savremene mree za prenos podataka .............................................................................................. 19








3



4

1.TELEKOMUNIKACIONI SISTEMI DANANJICE

U svakodnevnom ivotu sreemo se sa velikim brojem razliitih telekomunikacionih sistema i
koristimo usluge koje nam takvi sistemi pruaju. U ovom poglavlju navedene su osnovne
osobine pojedinih ee korienih sistema, sa namjerom da se pokae na koji nain se
materija obraena u ranijim glavama moe prepoznati i iskoristiti u praksi.

1.1Telegrafija

Telegrafija je najstariji sistem za komuniciranje elektrinim putem. Kao to je ranije reeno,
prvi elektrini telegraf postavljen je izmeu Vaingtona i Baltimora 1844. godine. Namena
sistema jeste prenos pisanog teksta. Sve pisane poruke, na bilo kom jeziku, mogu se
predstaviti nizom simbola iz skupa sa konanim brojem simbola. Svakom simbolu dodeljuje
se po jedan talasni oblik napona ili struje. Ovakav talasni oblik naziva se i kd. Poruka se
koduje tako to se umesto svakog simbola, na predajnoj strani, emituje odgovarajui talasni
oblik. Na prijemnoj strani treba prepoznati, tj. dekodovati primljene talasne oblike i formirati
poruku. Najstariji tip kda, Morzeov alfabet, svako slovo zamenjuje nizom impulsa i pauza.
Telegrafija polako gubi znaaj i primenu zahvaljujui brojnim novim i daleko efikasnijim
komunikacionim sistemima.

1.2Telefonija

Telefonija je sigurno jedan od najvie korienih komunikacionih sistema. Poeci telefonije
vezani su za Aleksandra Bela i 1876. godinu. U telefonskom sistemu svaki korisnik
pretplatnik raspolae telefonskim aparatom i prikljukom na mreu. Komunikacija izmeu
sagovornika mnogo je direktnija i bogatija nego pri prenosu pisane poruke jer sagovornici
mogu da se razumeju, da se prepoznaju meusobno, ak i da jedan drugom osete emocije.
Za razliku od telegrafije, u telefoniji se prenose kontinualni ili analogni signali. Poznato je da
ljudski glas i ulo sluha imaju sposobnost da generiu, odnosno uju, vibracije na
uestanostima u opsegu od desetak Hz do priblino 20 kHz . Osetljivost ula sluha znatno je
vea na vibracije u intervalu (500 Hz 5000 Hz) nego na vibracije ispod i iznad tog intervala.
Spektralna gustina snage govornog signala ima maksimum u intervalu (500 Hz 1500 Hz) , a
izvan tog intervala znaajno opada. Svi ovi podaci dobijeni su eksperimentalnim putem,
analizom glasova velikog broja govornika. Oigledno je da bi prenos kompletnog
frekvencijskog opsega u kom se javlja glas bio nepotreban i, verovatno, znatno skuplji nego
neki ui opseg. Eksperimenti i istraivanja doveli su do toga da se u telefoniji kao znaajan
izabere frekvencijski opseg od (300 Hz 3400 Hz) . Komponente ispod tog opsega nema
smisla prenositi jer ne utiu na kvalitet i razumljivost prenosa. Komponente iznad tog opsega
poveavaju subjektivni kvalitet signala ali ne poveavaju razumljivost. Poto je telefonija
zamiljena kao sistem sa masovnom upotrebom namenjen prenosu glasa, izabrani opseg u
potpunosti ispunjava predvienu namenu. U nekim sistemima, kod kojih je kvalitet glasa jo
manje vaan nego u telefoniji, usvojene su aki ue granice, (300 Hz 2700 Hz) pa ak i (300
Hz 2400 Hz). U telefoniji sa kraja devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka dominiralo
je tzv. Manuelno posredovanje. Aparati su bili znatno jednostavniji i imali su etiri osnovna
dela: zvono, neku vrstu indukcionog kalema za dozivanje posrednika u centrali, mikrofon i
slualicu. Iako je ve 1892. godine u Americi postavljena prva automatska telefonska centrala

5

a kod nas u Novom Sadu 1927. god., sve do sredine dvadesetog veka vei deo telefonskog
saobraaja bio je posredovan manuelnim putem. Telefonski sistem moe se podeliti na
nekoliko sastavnih delova. Telefonski aparat i linija veze koja povezuje lokaciju pretplatnika i
telefonsku centralu naziva se pretplatnika petlja (engl. Subscriber Loop). Posmatrano u
celini, ovaj deo mree izuzetno je skup i nije pogodan za bilo kakvu vrstu usavravanja jer bi
izmene podrazumevale ogromne infrastrukturne radove, prekopavanja ulica i zamenu
unutranje instalacije u objektima (zgradama, stanovima, kuama i poslovnom prostoru).
Telefonske centrale, organizovane po odreenoj hijerarhiji (krajnje, reonske, glavne,
tranzitne, meunarodne), meusobno su povezane na razliite naine. Do osamdesetih godina
prolog veka centrale su bile analogne, zasnovane na tzv. krosbar ili nekoj slinoj tehnici.
Centrale ugraivane osamdesetih godina i kasnije imale su sve vie i vie elektronskih
komponenti da bi danas bile praktino potpuno elektronske. Do poetka osamdesetih godina
prolog veka veze meu centralama ostvaruju se kablovima, koaksijalnim kablovima i
usmerenim radio relejnim vezama. Za istovremeni prenos veeg broja signala primenjuje se
frekvencijski multipleks. Kroz kablove se multipleksni signal prenosi u osnovnom opsegu,
dok se kod usmerenih veza primenjuje frekvencijska modulacija. Vana osobina klasinih
sistema bilo je postojanje neprekidne fizike veze izmeu dva sagovornika sve vreme trajanja
razgovora. Delimini izuzetak bile su deonice povezane beinim putem, iako su i u njima
pojedini kanali neprekidno zauzeti prenosom signala izmeu istih sagovornika. Ovaj tip
ostvarivanja veze naziva se i komutacija vodova. Kraj dvadesetog veka obeleava
digitalizacija telefonskog saobraaja. Pri izradi telefonskih centrala naputaju se mehanike i
elektromehanike komponente i uvodi se isto elektronska komutacija. Svi signali, kako oni
koji su vezani za funkcionisanje sistema, uspostavljanje veze, tarifiranje i signalizaciju, tako i
govorni, prenose se u digitalizovanom obliku. Veza izmeu centrala sve vie se ostvaruje
optikim kablovima. Analogni postupci modulacije u prenosu signala zamenjuju se
digitalnim. Frekvencijski multipleks zamenjuje se vremenskim multipleksom jer je on
pogodniji za prenos digitalnih signala. Pretplatnika petlja, meutim, i dalje ostaje klasina,
analogna, to znai da se na ulazu u centralu za svakog pretplatnika koristi po jedan A/D i
D/A konvertor. Mogunosti savremenih centrala postaju sve vee i sloenije. Usluge koje
dananje centrale pruaju pretplatniku (preusmeravanje poziva, poziv na ekanju,
konferencijska veza, odbijanje poziva, ograniavanje poziva, itd.) nisu se pre dvadeset godina
mogle ni zamisliti. Kod digitalnih sistema polako se naputa ranije objanjen koncept
neprekidne fizike veze izmeu sagovornika.

Prenos podataka korienjem telefonske mree predstavlja jedan od naina za proirivanje
primene klasine telefonske mree. Ureaji za prenos podataka nazivaju se modemi
(skraenica od modulator-demodulator). Najjednostavnije reeno, modem formira signal od
digitalnih podataka. Ovaj signal se svojim oblikom, vremenskim i frekvencijskim
karakteristikama, uklapa u okvire koji su propisani za govorni signal. Sa aspekta telefonske
mree, izmeu modemskog signala, signala koji generie telefaks aparat i govornog signala,
nema mnogo razlike. Brzine prenosa koje se ostvaruju primenom modema menjale su se u
proteklih deset godina, od poetnih 1.200 bit / s do 57.600 bit / s , zahvaljujui izuzetnom
napretku u teorijskim istraivanjima i tehnikama kodovanja. Prenos je zasnovan

1.3Klasini prenos podataka

Paralelno sa sve veim potrebama za govornim komunikacijama, sedamdesetih godina
prolog veka javila se i sve vea potreba za prenosom podataka. Razliiti korisnici (banke,

6

pote, javne slube, policija, itd.) imali su potrebu za kvalitetnim (brzim, bezbednim,
pouzdanim i jeftinim) prenosom velikog broja raznovrsnih podataka. U svetu je postepeno
razvijena posebna mrea u kojoj su se podaci prenosili na nain koji se znaajno razlikuje od
klasine telefonije. Potpuno drugaiji nain povezivanja, nazvan komutacija paketa, u osnovi
predstavlja grupisanje bita u grupe koje se nazivaju paketi, dodavanje bita potrebnih za
realizaciju prenosa (adrese i slino) i slanje paketa prema korisniku. Detalji ovih postupaka
prouavaju se u posebnim kursevima. Ovakva mrea za prenos podataka postoji i kod nas,
pod nazivom JUPAK.

2 .ISDN

Digitalna mrea integrisanih slubi (engl. ISDN, Integrated Services Digital Network)
razvijena je, nakon vie godina usaglaavanja, izdavanjem prvih standarda 1984. godine. Prvi
eksperimenti vreni su u Japanu, Kanadi i Velikoj Britaniji, od 1984. do 1986, a zatim i u
Francuskoj, Nemakoj i SAD. Francuska je prva uvela ISDN 1990. god. a za njom i veina
zemalja, ukljuujui i Jugoslaviju, odnosno Srbiju. ISDN je realizovan kao nova tehnologija
na staroj infrastrukturi. I dalje se koriste klasine telefonske parice, ali vie ne postoji
ogranienje na ulazu u centralu u obliku pojasnog filtra koji ograniava signal na opseg od
300 Hz do 3400 Hz . Signal se prenosi u digitalnom obliku i pri tom se ostvaruju bitske brzine
koje su znatno vee nego uz pomo klasinih modema. ISDN je zasnovan na sledeim
osnovnim principima: - mrea je digitalna od kraja do kraja (svi signali prenose se digitalno
od korisnika do korisnika), - prenos je mogu i komutacijom paketa i komutacijom kola,
- ista mrea moe da realizuje razliite usluge: telefoniju, telefaks, prenos video signala, itd.,
- postoje dve vrste korisnikih prikljuaka: bazni, sa brzinom prenosa koja za dva B (govorna)
kanala i jedan D kanal iznosi 2 64 +16 =144 kBit / s i
primarni, sa brzinom prenosa koja za trideset B kanala i jedan zajedniki D kanal iznosi
30 64 + 64 =1.984 kBit / s .
B kanal u osnovi slui za prenos govornog signala a D kanal slui za prenos signalizacije i
druge namene.

2.1Prednosti ISDN nad ostalim sistemima jesu:

- integracija razliitih usluga preko jednog transportnog sistema koji obezbeuje pretplatniku
niu cenu usluga nego kada bi koristio posebne sisteme,
- signalizacija velikih sposobnosti, to omoguava uvoenje novih slubi,
- poseban kanal za signalizaciju (korisnik ne uje signal biranja broja ni neke druge signale).

Oajkanal moe da se iskoristi za aktivnosti ije korienje ne utie na funkcionisanje B
kanala, - maksimalno korienje postojee infrastrukture, to znai da mali korisnici po
klasinoj telefonskoj parici mogu da dobiju bazni prikljuak, dok je za primarni prikljuak
neophodno korienje dve parice. Nedostatak ISDN u ovom trenutku jeste neto via cena
ureaja (centrala, telefonskih i telefaks aparata, ostalih vrsta terminala, itd.), prvenstveno zbog
vee sloenosti i manje masovnosti.


7

3.Radio difuzija

Radio difuzne telekomunikacije obuhvataju radio sisteme pomou kojih se jedna poruka
istovremeno prenosi od izvora prema velikom broju korisnika. Postoje dve osnovne grupe
sistema, za prenos govora i muzike (radiofonija) i za prenos slike (televizija).

3.1Radiofonija

Sistemi koji slue za prenos zvuka mogu da se podele u dve osnovne grupe: oni koji za prenos
koriste amplitudsku modulaciju ( AM ) i oni koji koriste frekvencijsku modulaciju (FM ).
Sistemi sa AM rade u tri opsega uestanosti, na dugim, srednjim i kratkim talasima, prema
podeli datoj u tabeli 6.2.2. U svim opsezima koristi se KAM zbog jednostavnosti
demodulatora. Kod KAM modulacije nije neophodno poznavanje parametara (uestanosti i
faze) lokalnog nosioca na prijemnoj strani, dok je kod svih drugih tipova demodulacije
prijemnik znatno sloeniji. U svim navedenim opsezima, uestanosti nosioca za pojedine
programe biraju se na tano odreen nain i usaglaavaju preko meunarodnih i nacionalnih
administracija, kako se ne bi dogodilo da dva predajnika na istim ili veoma bliskim
uestanostima rade na istom ili bliskom geografskom podruju. Domet signala zavisi od snage
predajnika i uslova prostiranja. Snage predajnika mogu da budu i veoma velike, za duge talase
do 4000 kW , srednje i preko 1000 kW i za kratke preko 150 kW . Programi na kratkim i
srednjim talasima, zahvaljujui jonosferskom prostiranju kod kog se signali odbijaju od
jonosfere i tako reflektovani pokrivaju prostor, imaju veliki domet (vie stotina pa i preko
hiljadu kilometara od predajnika) i naroito dobre uslove prostiranja nou. kada se zbog
hlaenja jonosferski sloj sputa na manju visinu i bolje reflektuje signal. Za pokrivanje
teritorije jonosferskim talasom karakteristino je postojanje mrtve zone. To je zona oblika
krunog venca u okolini predajnika u kojoj prijem signala nije mogu jer su direktni talasi
previe slabi (oni pokrivaju samo neposrednu okolinu u zoni optike vidljivosti oko
predajnika), a talasi reflektovani od jonosfere ne padaju dovoljno blizu zbog apsorpcije pod
odreenim uglovima. Detalji koji opisuju ovu pojavu mogu se nai u [1]. Sa aspekta kvaliteta
prenoenog signala, kod sistema sa AM prenosi se signal sa spektrom irine manje od 5 kHz .
Ova irina spektra samo je malo vea od irine spektra u telefoniji. Obezbeuje odlinu
razumljivost i odlian kvalitet govornog signala, ali je kvalitet prenosa muzikog signala
skroman. Bogatstvo zvuka mnogih muzikih instrumenata kao i pevakog glasa, smeteno u
opsegu uestanosti iznad 5 kHz , ne moe se preneti u sistemima na srednjim, dugim i
kratkim talasima. Za prenos signala u radio difuziji sa FM modulacijom rezervisan je opseg
vrlo visokih uestanosti, od 87.5 MHz do 108 MHz . esto se koristi i pojam UKT , kao
skraenica za ultra kratke talase. U ovom opsegu prenose se signali ija irina spektra iznosi
15 kHz . Rastojanje izmeu nosilaca, prema meunarodnim propisima iz oblasti radio difuzije
iznosi 200 kHz , a maksimalna devijacija uestanosti, definisana izrazom (8.2.4), ima vrednost
f = 75 kHz . Ovakva irina spektra omoguuje prenos zvuka koji ima znatno bolji kvalitet
nego kod sistema sa AM . Osim toga, sistemi sa FM modulacijom znatno su otporniji na uticaj
uma nego sistemi sa AM . Programi na ultra kratkim talasima nemaju veliki domet jer se za
prenos koristi samo direktni talas. Meutim, zahvaljujui pojavama refrakcije (kod koje se
elektromagnetski talas ne kree pravolinijskom putanjom kroz atmosferu nego ima putanju
savijenu prema zemlji), i difrakcije (kod koje se talas odbija od raznih prepreka i dopire do

8

mesta koja se inae nalaze u senci prema predajniku), zona pokrivanja (radio horizont) ira je
od optikog horizonta.

3.2 Stereo signal i RDS u FM radio difuziji

U poetku razvoja FM radio difuzije, od poetka 40 tih godina prolog veka, do 1961.
godine, vren je prenos jednog signala, slino kao kod AM , ali sa tri puta irim spektrom. I
takav signal imao je znatno bolji kvalitet u odnosu na prenos signala sa AM . Amerika
savezna komisija odobrila je 1961. godine komercijalnu primenu modifikovanog sistema za
FM radio difuziji. Izvreno je znaajno poboljanje karakteristika prenosa uvoenjem tzv.
stereo prenosa (grki stereo-prostor). Umesto obinog, jednostrukog signala, promenama u
konstrukciji predajnika i prijemnika ostvaren je istovremeni prenos dva signala. Ova dva
signala nazivaju se levi i desni stereo kanal. Dobijaju se tako to se na mestu snimanja,
odnosno konverzije zvuka u elektrini signal, koriste dva fiziki odvojena mikrofona, jedan
postavljen levo a drugi desno od zamiljene ose koja povezuje izvor zvuka i mesto na kom
treba da se nalazi slualac. Svaki mikrofon formira na svom izlazu poseban elektrini signal.
Ovakvi signali odvojeno se prenose do mesta prijema i posebno reprodukuju pomou dva
zvunika, postavljena levo i desno ispred sluaoca. Na taj nain sluaocu se, osim zvunog
signala, prenosi i oseaj prostornosti, odnosno utisak da zvuk nastaje u prostoru i reprodukuje
se u prostoru, a ne u jednoj taki. Vano ogranienje za uvoenje stereo prenosa bio je zahtev
da novi sistem bude kompatibilan sa starim sistemom sa tzv. mono prenosom. Po ovom
zahtevu, stereo signal treba da se prenosi na takav nain da stariji modeli prijemnika mogu da
funkcioniu bez promena, odnosno da njihovi korisnici ne primete nikakvu razliku.
Kompatibilnost je neophodna jer su milioni korisnika ve imali prijemnike i njihovo
naputanje nije bilo ekonomski opravdano. Nije bilo ekonomski i tehniki opravdano ni
paralelno korienje klasinog mono sistema i eventualnog potpuno drugaijeg,
nekompatibilnog stereo sistema. Blok ema stereo modulatora koji obezbeuje kompatibilnost
pokazana je na slici 11.5.1. Signali levog i desnog kanala, oznaeni sa uL (t) i uR (t) , dovode
se na ulaz stereo kodera. Koder je blok sastavljen od sabiraa i oduzimaa. Na svojim
izlazima daje zbir i razliku ulaznih signala. Nakon izvrenog preemfazisa, objanjenog u
poglavlju 8.2.4., razlika levog i desnog kanala mnoi se sa signalom oblika cos 2 pt , gde
je p = 2f p , a f p je pomona uestanost koja se naziva stereo pilot ton i ima tano
odreenu vrednost, f p =19 kHz .


9


Slika 1. Blok ema stereo modulatora

Blokovi oznaeni sa X2 i X3 predstavljaju umnoae uestanosti. Na svojim izlazima daju
dva, odnosno tri puta veu uestanost od one na ulazu. Struktura spektra signala um(t)
prikazana je na slici (1). Sa aspekta frekvencijske modulacije taj signal predstavlja moduliui
signal. irina spektra stereo signala iznosi 53 kHz . Modulisani signal, dobijen primenom
frekvencijske modulacije u bloku FM, oznaen je sa u(t) . Kompatibilnost sa klasinim mono
prenosom obezbeena je tako to se struktura spektra stereo i mono signala u intervalu od
nule do 15 kHz ne menja. Klasini prijemnici u stanju su da demoduliu taj deo spektra i
reprodukuju zbir dva signala, a to je i inae signal koji bi se dobio snimanjem zvuka pomou
jednog mikrofona. Za klasine prijemnike komponente dodate u delu spektra iznad 15 kHz ne
ometaju pravilan prijem i ne utiu na njihovo funkcionisanje.


10


Slika 2. Struktura spektra stereo signala, pre FM modulacije

Na slici (1.) dodat je i deo stereo kodera pod nazivom RDS. RDS je skraenica od engl.
Naziva Radio Data System, odnosno sistem za prenos podataka putem radio difuzije. RDS je
nastao u periodu 1985-1990. godine, kao rezultat nastojanja da se poboljaju mogunosti FM
radio mree, povea udobnost korisnika i radio prenosu doda niz novih funkcija koje e ga
uiniti atraktivnijim i komercijalno isplatljivijim.

Osnovna ideja RDS sistema sastoji se u sledeem. Na strani predajnika, pomou posebnog
ureaja koji u svojoj osnovi mora da ima raunar, na osnovu tano propisanih standarda (RDS
specifikacija) formira se digitalna poruka. Digitalna poruka sastavljena je od povorke bita
(nula i jedinica). Sloenim postupkom kodovanja, formiranja blokova bita i zatitnog
kodovanja, sistem omoguuje prenos sledeih podataka:
- identifikacija programa,
- naziv stanice,
- spisak alternativnih uestanosti,
- postojanje saobraajnih obavetenja,
- datum i vreme,
- tip programa,
- kanal podataka,
- jednosmerno pozivanje,
- kanal saobraajnih obavetenja, itd.
Od navedenih funkcija mnoge su danas u stalnoj upotrebi, naroito u zemljama sa veoma
razvijenom mreom FM radio predajnika. Na primer, za vozae je veoma interesantan prenos
spiska alternativnih uestanosti. Auto radio prijemnik novije generacije u stanju je da primi i
dekoduje spisak uestanosti na kojima se emituje isti program, kao i da neprekidno vri
proveru da li se isti program, na nekoj od uestanosti sa spiska, prima sa boljim kvalitetom.
Ako pronae frekvenciju sa boljim prijemom, prijemnik e automatski da se podesi na novu
uestanost i da sluaocu omogui bolji prijem, bez runog podeavanja prijemnika, jer to
moe da bude i opasno pri velikim brzinama. Neke radio stanice koriste prenos naziva stanice,
koji je inae statika informacija i ne bi trebalo da se menja nego da neprekidno stoji ispisan
na displeju prijemnika, za prenos reklamnih poruka, tako to sadraj ispisanog teksta menjaju
svakih nekoliko sekundi. Ovaj tip prenosa ne uklapa se u osnovne standarde ali oigledno
koristi vlasnicima radio stanica jer poveava prihod koji ostvaruju emitovanjem programa.

11

Sloenim postupkom obezbeeno je da RDS signal bude strogo frekvencijski ogranien na
interval 57 2.375 kHz i da ne postoji meusobni uticaj stereo muzikog i RDS signala.
Sistem ima veoma interesantne osobine ali je prenos podataka spor jer je bitska brzina samo
1187.5 bit / s , od ega se preko 38% bita koristi za sinhronizaciju i zatitu. Mala brzina bila je
i razlog za relativno skromnu primenu sistema RDS. Vie detalja o RDS sistemu moe se nai
u specijalizovanoj literaturi. Blok ema stereo demodulatora prikazana je na slici 11.5.3. Na
ovoj blok emi, radi jednostavnosti, nije pokazan deo sa RDS demodulatorom i dekoderom.


Slika 3. Blok ema stereo demodulatora

Prijemnik vri frekvencijsku demodulaciju u bloku oznaenom kao limiter-diskriminator.
Posle limitera signal ima spektar sa strukturom identinom onoj prikazanoj na slici(2). Sa NF
0-15 oznaen je NF filtar sa graninom oestanou od 15 kHz . Pojasni filtar PF 19 ima
veoma uzan propusni opseg i izdvaja samo stereo pilot ton. Filtar PF 23-53 izdvaja transliranu
komponentu razlike levog i desnog kanala. Stereo dekoder vri funkciju inverznu koderu i na
svom izlazu daje posebno levi i desni kanal moduliueg signala.

3.3 TV difuzija

Televizija je svakako jedan od najatraktivnijih telekomunikacionih sistema dananjice. Ideja
da se na daljinu mogu preneti slike, a naroito pokretne slike, datira od samih poetaka
elektrinih telekomunikacija. Godine 1929. ruski emigrant Zvorikin demonstrirao je u
Americi prvi sistem koji je omoguavao prenos slike na daljinu. Prvi javni TV sistem poeo je
sa radom u Londonu 1939. godine. U poetku je sistem prenosio samo crno-belu sliku. 1954.
godine u Americi su postavljene osnove sistema za prenos slike u boji, kompatibilnog sa
klasinim crno-belim sistemom. Broj programa i prijemnika neprekidno raste i danas gotovo
da nema domainstva koje nema TV prijemnik i ne prati neki od programa. Kod nas je
emitovanje programa poelo ranih ezdesetih godina, u crno beloj tehnici. Sredinom
sedamdesetih godina i kod nas je poelo emitovanje programa u boji. Funkcionisanje TV
sistema, kao i filma (prikazivanja slike pomou filmske trake) mogue je zahvaljujui na
osobini ljudskog oka nazvanoj perzistencija ili tromost. Kada oko primi neku svetlosnu
pobudu, do mozga se optikim nervom dovodi informacija na osnovu koje ovek postaje
svestan da je neto video. Nakon prekida pobude, jo priblino 1/ 24 sekunde postoji utisak o
prisutnosti svetlosne pobude. Ako u tom intervalu doe do nove pobude, posmatra nee moi
da ih razlikuje, odnosno razdvoji. Zahvaljujui tromosti ljudskog oka, usvojen je sistem koji
prikazuje 25 slika u sekundi (u Americi 30 slika u sekundi). Tromost oka omoguila je i da se

12

slika ne reprodukuje odjednom u celini, nego se iscrtava pred oima gledaoca, liniju po liniju.
Naime, slika se ne moe lako preneti kao jedna velika celina. Mnogo se lake prenosi ako se
razloi na sitnije elemente. Takvi elementi mogu da budu takice ili linije. TV sistemi koji su
danas u upotrebi prenose sliku razloenu na horizontalne linije. Postoji vie sistema koji se
meusobno razlikuju po raznim tehnikim detaljima, izmeu ostalog i po broju linija. PAL
sistem (engl. Phase Alternating Line) u upotrebi je u najveem delu Evrope pa i kod nas. Slika
se u PAL sistemu razlae u 625 linija. SECAM (francuski, Sequentiel Couleur a Memoire)
sistem u upotrebi je u Francuskoj i u Rusiji. Slika se razlae u 819 linija. Kod amerikog
NTSC sistema (engl. National Television System Committee) prikazuje se 30 slika u sekundi,
svaka sa po 525 linija.

Nain razlaganja slike na linije prikazan je na slici 4.


Slika 4. Slika razloena na pet linija

Na slici pravougaonog oblika sa odnosom visine i irine 3: 4 radi jednostavnosti je pokazan
primer analize sa samo pet linija. Treba zamisliti kameru i u njoj poseban sistem za formiranje
slike. Elektronski mlaz koji se kree izlomljenom putanjom od gornjeg levog do donjeg
desnog ugla, generie na izlazu kamere elektrini signal proporcionalan sa osvetljajem slike u
svakoj taki kroz koju mlaz proe. Na mestima gde je slika bela, elektronski mlaz generie
signal jednak jedinici, na crnim mestima jednak nuli. Kad bi slika imala nijanse sivog, signal
bi bio proporcionalan tim nijansama, u opsegu od nula do jedan. Signal dobijen konverzijom
trougla sa slike 11.6.1. prikazan je na slici 11.6.2. Na ovoj slici potpuno je zanemareno
trajanje povratnog mlaza, kojim se elektronski mlaz vraa sa desne na levu ivicu slike. Za
vreme trajanja povratnog mlaza, u elektrini signal slike ubacuju se tzv. sinhronizacioni
impulsi koji prijemniku omoguuju da pravilno detektuje poetak slike, poetak linije, da
pravilno demodulie boju, itd. Kretanje elektronskog mlaza po horizontali i vertikali
kontroliu posebni naponi testerastog oblika.



13

Slika 5. Elektrini signal dobijen analizom slike pokazane u sl.4

Treba istai da se na izlazu kamere dobija analogni signal, sa kontinualnim vremenom i
amplitudama. U prenosu slike izvrena je diskretizacija (odabiranje) po vremenu i po
vertikali, dok se po horizontali prenosi kontinualni signal. Analiza slike pokazana na slici
11.6.1. naziva se progresivna analiza i ne primenjuje se u dananjim televizijskim sistemima.
Umesto progresivne, primenjuje se tzv. analiza sa proredom. Slika se analizira proreenim
linijama, tako to se prvo uzimaju neparne a zatim parne linije. Na taj nain formiraju se
poluslike, neparna i parna. Preklopljene poluslike formiraju celu sliku. U jednoj sekundi
formira se dvostruko vie poluslika (u PAL sistemu 50). Na ovaj nain dodatno se potiskuje
treperenje slike koje se inae moe zapaziti perifernim vidom, poto je uestanost od 25 slika
/ s veoma bliska kritinoj vrednosti za koju, usled inercije, oko prestaje da razlikuje
pojedine sliice. Spektar signala slike odreuje se na veoma sloen nain, primenom
frekvencijske analize dvodimenzionalnog signala. Dva jednostavna primera pokazani su u
zadatku 6.1.2. Pokazano je da je spektar signala mirne slike linijski, odnosno da se sastoji od
delta impulsa lociranih na tano odreenim uestanostima. U sluaju da slika nije mirna nego
da sadri pokret, spektar vie nije linijski. Na mestu delta impulsa javljaju se proirene
spektralne strukture, ali izmeu njih i dalje postoje neiskorieni frekvencijski intervali. irina
spektra koji u svojoj osnovi ima linijsku strukturu zavisi od uestanosti prostornog i
vremenskog odabiranja, tj. od broja linija na slici i broja slika u sekundi. U PAL sistemu
irina spektra iznosi oko 5 MHz . Kada je ezdesetih godina prolog veka razvijena varijanta
TV sistema sa prenosom slike u boji, trebalo je takoe reiti problem kompatibilnosti sa crno-
belim sistemom. Problem je reen tako to su iskorieni prazni frekvencijski intervali izmeu
linija za koje je u zadatku 6.1.2. pokazano da su meusobno razmaknute za vrednost linijske
uestanosti, fl =15625 Hz . Signal boje ubaen je u nezauzete intervale na poseban nain,
primenom postupka slinog frekvencijskom multipleksu, i kvadraturne amplitudske
modulacije dve komponente signala boje. Signal zvuka dodat je signalu slike postupkom
frekvencijske modulacije sa nosiocem ija je uestanost fc = 5.5 MHz , sa spektrom u opsegu
fc 250 kHz . Signal sa ovako sloenim spektrom, skiciranim na slici 11.6.3. prenosi se od
predajnika do prijemnika primenom AM NBO modulacije. Razlog za ovakav izbor tehnike
modulacije lei u ekonominosti u iskoriavanju frekvencijskog opsega koji stoji na
raspolaganju za prenos signala. Relativno velika irina spektra video signala nije
udvostruena, kao to bi to bio sluaj sa AM 2BO, nego samo proirena za 1.25 MHz ,
dodavanjem dela donjeg bonog opsega ija je irina jednaka jednoj etvrtini irine spektra
slike.


14


Slika 6. Spektar sloenog signala slike

Za prenos TV signala koristi se mrea zemaljskih predajnika i repetitora. Obzirom da se na
VHF i UHF opsezima praktino koriste elektromagnetski talasi sa direktnim prostiranjem,
zone pokrivanja priblino odgovaraju zonama optike vidljivosti. Predajnici su obino
postavljeni na geografska uzvienja ili na posebno izgraene tornjeve. Porastom broja
programa dolo je do velike guve u organizaciji i raspodeli frekvencija jer se na jednom
mestu moe emitovati i primati ne vie od dvadesetak programa. Problem ogranienog broja
programa reava se na dva naina, kablovskom distribucijom i satelitskom difuzijom.
Kablovska distribucija omoguava prenos velikog broja programa, u praksi i vie od
etrdeset, iz centara za prijem signala do korisnika na ogranienom geografskom podruju (do
udaljenosti od nekoliko kilometara). Signali se prenose kroz koaksijalne, a uz dodatnu opremu
i kroz optike kablove. Koriste se isti frekvencijski opsezi kao i u klasinoj difuziji TV
signala, a dodata je i posebna grupa tzv. kablovskih kanala koji ne postoje u klasinoj difuziji.
TV prijemnici novije generacije mogu da primaju sve navedene kanale. U satelitskoj difuziji
koriste se geostacionarni sateliti. Ovi sateliti nalaze se na visini od oko 36.000 kilometara
iznad Zemlje i, posmatrano sa Zemlje, nalaze se uvek na istom mestu. Antena koja je dobro
usmerena prema satelitu uvek ima dobar prijem, osim u sluaju veoma gustih oblaka i jakih
padavina. Sateliti kao repetitori primaju velik broj programa sa predajnika na Zemlji i emituju
ih nazad na Zemlju, pokrivajui ogromna geografska podruja, delove kontinenata pa i itave
kontinente. U satelitskom prenosu koristi se frekvencijska modulacija jer je ona veoma
otporna na uticaj uma. Iskorien je deo opsega super visokih uestanosti, a obzirom da su na
satelitu na raspolaganju male predajne snage, neophodno je da prijemne antene budu veoma
dobro usmerene i unose velika pojaanja. Ovakvi uslovi ispunjeni su primenom tanjirastih
antena razliitog prenika, u zavisnosti od potreba i geografskog poloaja prijemnika. U
satelitskom prenosu, osim prenosa analognog signala slike, sve vei broj programa emituje se
u digitalnoj tehnici.

4.Mobilna telefonija

Mobilna telefonija (engl. Cellular Mobile System) predstavlja izuzetno atraktivan i efikasan
komunikacioni sistem. U veoma kratkom periodu, od poetka devedesetih godina do danas,
mobilna telefonija prela je put od statusnog simbola do svakodnevne, ekonomski dostupne

15

potrebe obinih ljudi. Do poetka ovog veka u primeni su dve generacije mobilne telefonije,
dok je trea generacija u pripremi. Ideja o komunikacijama sa mobilnim korisnikom znatno je
starija od mobilne telefonije kakvu danas poznajemo. Jo dvadesetih godina prolog veka u
nekim gradovima u Americi policija je koristila radio stanice za vezu sa pokretnim patrolama.
Pedesetih godina poeo je u zapadnoj Evropi i Americi razvoj analognih mobilnh sistema. Za
potrebe mobilne telefonije rezervisan je odreeni frekvencijski opseg koji nisu smele da
koriste druge slube. U tom opsegu izvrena je dodatna podela na kanale koje su pretplatnici
zauzimali za vreme razgovora. Broj takvih kanala bio je mali, do nekoliko desetina, pa je i za
tadanji mali broj pretplatnika sistem bio veoma optereen i ne preterano upotrebljiv. Klasini
mobilni telefonski sistem funkcionie na sledei nain. Biranjem broja i uspostavljanjem veze,
korisnik zauzima jedan dupleksni radio-kanal tj. odreeni frekvencijski opseg, koji se koristi u
geografskoj zoni u kojoj se trenutno nalazi. Poto su zone relativno velike, emitovana snaga
ureaja treba da ima maksimalno moguu vrednost. Korisnik koji je zapoeo razgovor u
jednoj zoni, mora da obnovi poziv kada ulazi u drugu zonu, jer e prethodni biti prekinut. U
ovakvom sistemu nema garancije da e razgovor biti zavren. Kada su svi dupleksni kanali
zauzeti, korisnik mora da saeka da se neki kanal oslobodi. Ovakav sistem najee
predstavlja sastavni deo klasine telefonske mree. Situacija je predstavljena na slici 11.7.1.



Slika 7. Klasini mobilni telefonski sistem


Mogunosti ovakvih sistema veoma brzo su iskoriene i poto je proirenje bilo praktino
nemogue, ve sedamdestih godina pristupilo se razvoju sistema mobilne telefonije
zasnovanog na sasvim drugaijim principima. Uveden je pojam elijskog (celularnog)
sistema. Geografsko podruje deli se na elije koje se meusobno preklapaju na granicama.
Svaka elija sadri baznu stanicu, a u njoj se nalazi veliki broj mobilnih terminala (mobilnih
telefona).

I elijski mobilni sistemi doiveli su nekoliko znaajnih modifikacija pa ih delimo u tzv.
generacije. Prva generacija koriena je krajem osamdesetih godina, do 1992. godine. U
nekim zemljama koristi se i danas, ali sa sve manjim brojem pretplatnika. Kod nas prvoj
generaciji pripada mrea 061. Osnovna osobina prve generacije bio je prenos analognih

16

signala. Postojalo je mnogo varijanti sistema, na razliitim frekvencijskim opsezima, ali poto
takvi sistemi sve vie pripadaju prolosti, ovde ih neemo detaljnije opisivati. Drugu
generaciju mobilne telefonije ini danas najrasprostranjeniji GSM sistem (engl. Global
System for Mobile communications, francuski Group Special Mobile), kao i jo neki sistemi.
U nastavku ovog poglavlja u osnovnim crtama opisan je GSM sistem. Standardi koji
propisuju sve detalje GSM sistema sadre preko 6000 stranica teksta i mnogi delovi
dre se u tajnosti. Sasvim je jasno da su u ovom tekstu date samo osnovne informacije o tome
kako sistem funkcionie, bez pretenzija da italac moe da naui sve o GSM sistemu.
Trea generacija mobilne telefonije jo uvek je u razvojnoj fazi. Sa aspekta organizacije GSM
sistema postoji tri osnovna podsistema sa razliitim, veoma sloenim funkcijama:

1. Mobilna stanica,
2. Bazna stanica i
3. Mrea (sadri i centrale mobilnog sistema).







Osnovna blok ema elijskog mobilnog sistema prikazana je na slici 11.7.2.



Slika 8.. Blok ema elijskog sistema


17

Detaljnija blok ema mobilnog sistema sa osnovnim modulima, njihovim nazivima na
engleskom jeziku, kao i uobiajenim skraenicama, data je na slici 11.7.3.


Slika 9. Detaljnija blok ema GSM sistema

Korisnik u ovakvom sistemu ima kontakt samo sa mobilnim telefonom. Mobilni telefon
obavlja mnogo razliitih funkcija. Sadri klasine komponente neophodne za komunikaciju sa
korisnikom (mikrofon, zvunik, tastaturu i displej). Ureaj dalje vri modulaciju, emitovanje,
prijem i demodulaciju signala, kao i sve funkcije potrebne za pristup mrei. Bazne
primopredajne stanice stalno su u vezi sa mobinim ureajima u njihovoj zoni pokrivanja.
Obavljaju sve funkcije koje obavlja i mobilni ureaj, osim prijema i emitovanja zvunog
signala. Kontrolu nad njihovim funkcionisanjem ostvaruju kontroleri bazne stanice. Mrea je
podsistem koji obezbeuje vezu izmeu korisnika GSM mree i korisnika drugih
telekomunikacionih mrea, kao to je klasina telefonska mrea, ISDN, itd. Mrea ima dva
osnovna dela:
1) deo za komutaciju i
2) baze podataka za pretplatnike i terminale.
Deo za komutaciju sastoji se od centra za komutaciju i nekih drugih centara, kao to je npr.
Centar za razmenu kratkih poruka. Deo za komutaciju vri sve funkcije klasine telefonske
centrale i ima dodatnu ulogu da prati kretanje mobilnih pretplatnika i omoguuje npr.
neprekidnost veze pri prelazu iz elije u eliju. Baze podataka sastoje se od registra za
lokalizaciju sopstvenih pretplatnika i posetilaca, registra za prepoznavanje opreme, centra za
autorizaciju i jo nekih delova koji su manje znaajni.

4.1 Konverzija govornog signala u modulisani signal

U ovom delu opisan je postupak za formiranje digitalnog modulisanog signala. Veliki deo
teorije pokazane u ovom udbeniku moe se prepoznati u pojedinim koracima u obradi
signala. Meutim, mnogi postupci sadre i korake koji nisu objanjeni jer se obrauju u

18

kursevima na viim godinama studija, pa e itaoci tada i potpunije razumeti nain
funkcionisanja GSM sistema.

Osnovna blok ema postupka za obradu govornog signala prikazana je na slici 11.7.4.
Analogni govorni signal frekvencijski se ograniava na opseg koji odgovara obinom
telefonskom signalu, od 300 Hz do 3400 Hz . Odabiranje takvog signala vri se sa uestanou
od 8 kHz , a kvantizacija se vri sa 13 bita po odbirku. Bitska brzina ovog signala iznosi ak
104 kbit / s i nije pogodna za prenos.


Slika 10. Postupak za obradu govornog signala

Digitalizovani signal zatim se deli u segmente (ramove) trajanja 20 ms . U svakom ramu
nalazi se po 160 odbiraka, odnosno 2080 bita . U bloku koji se naziva koder govora vri se
veoma efikasna kompresija signala. Na izlazu kodera govora dobija se signal ija bitska
brzina iznosi 13 kbit / s i osam puta je manja od brzine na ulazu. Postupak kompresije
govornog signala veoma je sloen i nije opisan u ovom udbeniku. Posle kodera govora signal
se dovodi na ulaz kanalskog kodera. Kanalski koder ponovo menja bitsku brzinu sa ciljem da
se obezbedi detekcija i korekcija greaka u prenosu signala. Nakon dodavanja tzv. zatitnih ili
redundantnih bita, izraunatih specijalnim postupkom, signal na izlazu kanalskog kodera ima
bitsku brzinu od 22.8 kbit / s . Signal koji se prenosi radio prenosom mora da bude zatien
od greaka u prenosu, ali jo vie od prislukivanja. Bez ulaenja u detalje, treba rei da se u
sistemu GSM za zatitu koriste konvolucioni koderi i uklapanje blokova (engl. Block
Interleaving). Svaki ram trajanja 20 ms nakon kompresije sadri 260 bita . Ovi biti dele se u
tri grupe:
Klasa I-1 : 50 bita (greka u njihovom prenosu ima najvee posledice),
Klasa I-2 : 132 bita (greka u njihovom prenosu ima umereno velike posledice),
Klasa II : 78 bita (greka u njihovom prenosu nema velike posledice).

Grupa od 50 bita iz klase I-1 koduje se tako to im se dodaje niz od tri bita koji slue za
proveru tanosti prenosa. Ako se na prijemnoj strani otkrije da je dolo do greke, ovih 50 bita
zamenjuje se sa malo oslabljenim vrednostima bita dobijenih u prethodnom ramu. Sada se
grupie 50+3 bita zajedno sa 132 bita iz klase I-2 i dodatna 4 bita u niz od 53+132+4=189
bita. Ovakav niz dovodi se u tzv. konvolucioni koder koji na svom izlazu daje dvostruko vei
broj bita, dakle 378. Konvolucioni koder izraunava dve izlazne vrednosti na osnovu
vrednosti svakog bita i prethodna etiri ulazna bita. Postupak je veoma sloen i ovde nee biti

19

detaljnije opisan. Ovom nizu dodaje se 78 bita iz klase II koji se prenose nezatieni. Na taj
nain dobija se ram koji sadri 456 bita, sa trajanjem od 20 ms i bitskom brzinom od 22.8 kbit
/ s . Sadraj ovog rama jo jednom se modifikuje da bi se govorna poruka maksimalno
zatitila u toku prenosa tako to se ram sabere sa tzv. pseudo sluajnim nizom bita koji se
izraunava na poseban, veoma sloen nain. Algoritam za zatitu razvijen je za potrebe zatite
vojnih podataka. Proizvoai opreme moraju da ugrade ovaj algoritam u svoje ureaje (kako
predajnike, tako i mobilne telefone). Preuzimanje prava na korienje algoritma veoma je
ogranieno strogim uslovima za korienje i uvanje algoritma, poto se radi o bezbednosti
prenosa podataka u itavoj GSM mrei. Dodatna zatita od prislukivanja ostvarena je tako
to se ovakav blok ne prenosi u celini nego podeljen u 8 podblokova od po 57 bita. Ovi
podblokovi prenose se u 8 uzastopnih vremenskih prozoria, tzv. slotova, ili burstova (engl.
burst-prasak, kratak period intenzivne aktivnosti, obino se ne prevodi nego koristi u
engleskom obliku). Niz sastavljen od 8 slotova ini jedan ram vremenskog multipleksa, tzv.
TDMA ram (engl. TDM-Time division Multiple Access, tj. Viestruki pristup sa vremenskom
raspodelom).

5.Savremene mree za prenos podataka

U dananje vreme pred telekomunikacione mree postavljaju se sve vei i vei zahtevi u
pogledu oliine podataka koje treba preneti po to nioj ceni. Jedan od razloga predstavlja
ogromno poveanje broja korisnika Interneta koji neprekidno primaju ili alju podatke u
digitalnoj formi. Drugi vaan razlog jeste dugotrajno zauzimanje telefonske linije onih
korisnika koji se na Internet prikljuuju pomou modema. Trei razlog je svakako sve vea i
ea potreba za direktnim komunikacijama meu ljudima. Komunikacione mree koje mogu
da ostvare ove zahteve zasnivaju se na novim tehnologijama, prvenstveno prenosu kroz
optika vlakna. Danas se esto koristi pojam propusni opseg (engl. bandwidth) kao mera za
koliinu podataka koji se mogu preneti u jedinici vremena. Poveanje propusnog opsega ima
kao rezultat razvoj novih primena (tzv. aplikacija) koje koriste taj poveani propusni opseg.
Na taj nain javlja se pozitivna povratna sprega kojoj se za sada ne sagledava kraj.
Telekomunikacione mree danas se dele na nekoliko naina. Jedna od esto korienih podela
jeste podela na:
- lokalne mree (LAN, engl. Local-area Networks, obuhvataju objekte);
- gradske mree (MAN, engl. Metropolitan-area Networks, obuhvataju kvartove ili naselja),
- regionalne mree (WAN, engl. Wide-area network, obuhvataju ira podruja) i
- javne mree, tj. mree koje pripadaju telekomunikacionim kompanijama.
Kod nas su najbolje razvijene javne mree, dok pojedine kompanije, univerziteti, dravne
ustanove, itd. postepeno razvijaju svoje lokalne i druge mree. Veina komunikacionih
sistema opisanih u prethodnim poglavljima, prvenstveno telefonija i ISDN, za razmenu
digitalnih signala primenjuju razliite standarde. Klasine standarde karakterisala je mala
iskorienost komunikacionih puteva (veza), a imali su i mnoge druge nedostatke pa su
poslednjih nekoliko godina postepeno zamenjeni standardima koji imaju zajedniki naziv
SAD. SDH standard otvara mogunost za ispunjenje mnogih savremenih zahteva, uz ouvanje
postojee opreme i skoro svih ranijih ulaganja, to je veoma znaajno sa aspekta ekonomske
isplativosti. Prve SDH meunarodne preporuke usvojene su 1988. godine. U njima su opisani
digitalni protoci, elementi i principi multipleksiranja. SDH mree unele su znaajna
poboljanja u komunikacione sisteme. Veoma vana osobina SDH mree sadrana je u prvoj

20

rei naziva: sinhrone mree. Za dva ili vie signala kae se da su sinhroni ako im se trenuci
prelaska sa jednog na drugi signalizacioni interval podudaraju ili se razlikuju (pomereni su) za
konstantni vremenski interval.