240

SVETLA KOMORA
Petar uza
RESETOVANJE PROLOSTI
Efraim Kion optuio je u jednom eseju, iz osamdesetih, jednog od vodeih apostola
moderne umetnosti 20. veka, Pikasa, da je inteligentna varalica, a modernu umetnost
da je postala niija zemlja. Ako su doista reci apostoli moderne, vie ili manje vete,
inteligentne varalice, a moderna umetnost niija zemlja, to je doslovno znailo da je sama
kima moderne/postmoderne umetnosti ozbiljno uzdrmana, a njena SVETA NAELA
dovedena u pitanje. Pogaena i baena u trnje od strane samih apostola. Ili je, pak, pri
kraju prolog veka, kada je moderna obeleavala jednovekovno punoletstvo vek vlasti-
tog ivota, sama poradila na svom samookonanju. Kao da je, za samo jedan vek, istroila
i iscedila sokove iz sebe. Saznanja su dola kada je kritiki, introspektivno, preispitivala
jednovekovlje same sebe.
Bio je to logian stadijum samosvesti moderne. S poetka 20. veka narcisoidno se divi-
la samoj sebi. Na kraju shvatila je da je njen jednoveki ivot neminovno sve blii kraju.
Bilo je kozmetiki manje-vie uspenih pokuaja da joj se povrati negdanja snaga, uticaj
i mo. Tako je podruje moderne umetnosti postalo krizni poligon za ozbiljna inverzibilna
preispitivanja. S postmodernom je samo produena agonija, ali reanimacija nije uspela.
Efraim Kion, i ne samo on, doista je bio u pravu tvrdei da je ne samo Pikaso, inteligen-
tna varalica, nego da je i moderna umetnost, kao edo inteligentnih varalica, i sama
varalica. Umetnost-varalica? S poetka prolog veka. Umetnost-varalica, na kraju veka,
doivela je istu sudbinu kojom je sebe pre vie od stotinu godina, poto je prethodne
umetnike epohe bespotedno obesmislila, inaugurisala kao jedinu i vodeu umetnost.
Prvobitna gromoglasna strategija nihilistike inauguracije obesmislila je i poricala sve to
joj je prethodilo. U najdoslovnijem smislu moderna je resetovala umetnost prolosti. Ali to
resetovanje nije bilo nimalo evolutivno. Naprotiv, bilo je revolucionarno. Nasilno. Avan-
garda porie, negira, razgrauje, rui i razara. Neprijateljski je bila raspoloena prema ce-
lokupnoj prolosti kao izrabljenom atavistikom nasleu koje po svaku cenu treba uniti-
ti. Nije pokazivala ni trunku volje za konzistentan dijalog sa tautologijom. Kao to ljudi
nemilosrdno, nimalo sentimentalno, odbacuju lanjsku iznoenu odeu, a zmija presvlai
svoju kouljicu, tako je i moderna, veoma brutalno, u svom ljutom zmijarniku presvlaila
kouljicu akademizma, remek-dela velikih majstora prolosti, kao izrabljeno istorijsko-
umetniko ubre. Na nultoj taki, dakle, sve poinje od nje same. Nije bilo kompromisa ni
prema velikim umetnikim epohama, ni prema remek-delima, ni prema genijima.
Globalno resetovanje
Naprosto, resetovanjem, (post)moderna umetnost poinje od same sebe. Kion, i ne
samo on, stavlja na duu moderni da je, posle jednog veka, ruei stubove svetih naela
241
prolosti, proizvodila niiju zemlju u kojoj ...svako moe biti proglaen umetnikom ili
genijem. Svaka akarija i svaka mazarija u ime svete subjektivnosti moe biti proglaena
umetnikim delom... ulio Karl Argan, pre Kiona, konstatuje da je dosegnuta takva ta-
ka na kojoj umetnost negira samu sebe (i upravo delima koja se i dalje nazivaju umetni-
kim), razara vlastitu umetnikost. Argan zakljuuje da pravi umetnik moe stvarati umet-
nost ili antiumetnost, koja, poto je jednom stvorena, preuzima ono mesto koje je zauzi-
mala prethodna umetnost, u ovom konkretnom sluaju zasnovana na recidivima prolo-
sti. U samom osvitu raanja nastala je i globalizacija termin koji e obeleiti poetak 21.
veka. Revolucionari avangarde bili su, u stvari, pretee globalizacije. Ove pretee, meu-
tim nisu lobirale evolutivno nego revolucionarno. Stoga su, svojim radikalizmom, umesto
da omogue, onemoguile evolutivnu koegzistenciju sa zvaninom umetnikom praksom
akademizma, tradicijom, nasleem minulih epoha i civilizacija.
Tako je otvoreno pitanje beskompromisne nasilne supstitucije. Drugim reima, me-
njam po principu: staro za novo. Staro muzejsko blago u kontejner, na ubrite istorije
novo, avangardno u muzeje i galerije. Avangarda je odbila da bude arheolog, da po-
kazuje bilo kakvu slinost sa istorijsko-autoritativnim harizmatinim recidivima klasike.
Ne moe vui le svoga oca sa sobom pledirao je Apoliner, dadaisti zahtevaju kau
dole sa prolou... Prolosti nema. Resetovana je. Umetnost je niija zemlja, kako istie
E. Kion. Dakle, spremna za novo naseljavanje. Morala je a to je i uradila da oisti teri to-
riju od natruha prolosti. Proces resetovanja konano je dovren. Projekt avangarde otvorio
je put potonjoj moderni. Bilo je na niijoj zemlji haotino: avangarda je znala ta nee
prolost resetovala je prolost. Ali nije znala ta hoe.
U sam osvit moderne, poetkom minulog veka, Isidora Sekuli je slikovito obrazloila ta
se moe smatrati umetnikom istinom: U umetnosti ima jedna bezmalo strana stvar u
umetnosti nema istine do line istine i ako nema linosti, nita u umetnosti nije istina, ni to
da je zalo sunce, ni to da je nad gorama mir. Mudra Isidora je, dakle, u sredite umetnosti
postavila upravo onaj atribut koji avangarda/moderna u poetku negira jaku (stvaralaku)
linost i linu (stvaralaku) istinu. Dakle, harizmu umetnika. Ovako predloena formulacija
imala je uporita u razumevanju same sutine nukleusa umetnosti. Nakon resetovanja pro-
losti, na niijoj zemlji, meutim, vie nije bilo mogue utvrditi ko su prave umetnike lino-
sti i koje su to prave umetnike (line) istine. Na globalnom planu uspostavljena je neodr-
iva situacija haotinosti. Stvoren je eho sindroma razbijenog ogledala.
Nije nimalo sluajno to je dolo do jednog velikog sloma metuzalemski dugovekog
umetnikog sistema koji se moe porediti sa globalnim slomom berze. Do sloma estetikog
dogmatizma i vaeih i prevazienih vrednosnih kriterijuma i harizmatinih autoriteta.
Niko tu globalnu destrukciju nije mogao tako dobro da izvede kao to su to uradili kome-
sari avangarde/moderne, u stvari eksperti kulturnog terorizma. Danas bismo ih veoma
lako mogli poastvovati tim opskurnim nazivom mekih terorista, odnosno terorista koji
su ruili klasinu umetnost i graanski ukus publike. to oni svakako i jesu bili izvrili su
globalni prevrat. Prevrat je bio, po njihovoj strategiji, revolucionaran: dakle, nasilan, rui-
laki, destruktivan, beskompromisan... Upotrebljena su sva sredstva umetniko-revoluci-
onarnog delovanja. Sam pokret avangarde imao je internacionalni karakter. Uestvovali
su mladi, zadojeni anarhistiki buntovnici, radikalni intelektualci, pisci i pesnici, likovni
242
umetnici, ideolozi, pisci avangardnih traktata, manifesta (Breton), avangardne pozorine
trupe (cirika Dada). Buntovnu snagu, svi zajedno crpli su iz svoje neukrotive energije
mladosti, nepriznatog statusa u graanskom drutvu, elje za brzim promenama i brzim
usponom. Renato Pooli, u knjizi Teorija avangardne umetnosti kae da avangarda ima svoju
ideologiju koja je nalikovala ideologiji gerile. Neprestani protest protiv zvanine dogme
bio je njen zajedniki imenitelj. Za svoje nazive rado su preuzimali epitet NEZAVISNI. Uvre-
da i otvorena retorika mrnja neprijatelja im je sopstveni amblem i najvea satisfakcija.
Pretee globalizacije sveta
Nema nikakve sumnje da je moderna umetnost bila pretea ne samo globalizacije
umetnosti nego i globalizacije sveta. I to onog sveta iji se obrisi globalizacije nisu mogli
videti tako jasno na kraju 19. veka. I tokom celog 20. veka kao danas. Pre svega, globaliza-
cija koju je izvela moderna umetnost bila je revolucionarnog karaktera. Po organizaciji i
dometima organizacije imala je internacionalni karakter. Po osnovnoj unutarnjoj strukturi
imala je fundamentalistike ciljeve. Sva meka sredstva fundamentalistike borbe na tom
surovom frontu bez krvi bila su dozvoljena i blagosiljana. Apoliner je o avangardi govorio
kao o Svetskom istau. Imala je svoje ideologe buntovne i nepriznate mlade intelek-
tualce, pisce, pesnike, slikare, muziare, neuspele i odbaene, boeme koji su otvoreno pre-
zirali konvencije i pokazivali svoju graansku neposlunost (bez kompromisa sa javnim
ukusom ameriki avangardni asopis Little Review). Breton zahteva plotunski pucanj u
gomilu. Pokret avangarde je, kao neto potpuno novo i nepoznato, privlaio intelektual-
ne prestupnike ideji one koji su udeli za fascinacijom, avanturom, ekscesima, javnim
skandalima i sablanjavanjem ustajalog, okotalog graanskog mentaliteta. Privlaio je u
brourama, na kafanskim stolnjacima zalivenim vinom, solju i ekama. Od zvanine ideo-
logije nepriznati, oni su u asopisima brusili ne samo manifeste i programe. Stvarali su i
ono to se dananjem smislu rei moe zvati marketing. Brend. Oni su doista bili pretee
marketinga i brenda. Renato Pooli ukazuje da je regrutovanje novih sledbenika bilo iz
udnje za akcijom radi same akcije, dinamizmom, neprestanim pokretom. Budui da su
sebe smatrali nepravedno odbaenim i izoptenim iz socijalno-kulturnog miljea, u poetku,
predvodnici i njihovi sledbenici imali su jedinstven socijalno-kulturni oseaj da solidarno
pripadaju jednom zajednikom bratstvu koje je okupljala unisona ideja vodilja nisu hteli
prolost nego sadanjost. Odbacili su svaku sadanjost koja je odraz zvanino priznatih
dogmi. Ovi novoborci su tako bili uvereni da je njihova fanatina borba ideoloki ispravno
utemeljena i opravdana.
Avangarda/moderna je zasigurno krajem 19. veka izvela prvu pravu humanu globali-
zaciju. Bila je to beskrvna globalizacija iji je eho obeleio 20. vek. Svi drugi revolucionarni
procesi globalizacije, naalost, nisu imali tu humanu opciju niti sredstva realizacije revolu-
cionarnih ciljeva. Ti socijalni i drutveni procesi bie obeleeni, u dva velika svetska rata,
apokaliptinim prizorima postradanja. Genocidom. Velikim ljudskim rtvama. Ipak, svet
je humaniji sa tim inteligentnim varalicama o kojima je Kion pisao, mislei na Pikasa. Na-
ravno, Pikaso to nikad nije poricao.
243
Pikaso genijalni arhivar ljudskih gluposti
Pikaso je bio, kako kae Kion, inteligentna varalica. Moderne umetnike Pikaso je sma-
trao humoristima, koji su u stanju da u roku od pet minuta od jedne stare obiteljske fo-
tograje, jednog pokvarenog ivaeg stroja i nekoliko kuhinjskih otpadaka naine mo-
derno umetniko delo. Efraim Kion citira umetniku oporuku Pabla Pikasa, objavljenu u
knjizi Liberto nero ovanija Papinija, italijanskog kritiara: Otkad umetnost vie nije hra-
na za one najbolje, umetnik moe svoj talenat troiti na sva mogua pretvaranja i udi
svoje mate. Intelektualnom arlatanstvu otvoreni su svi putevi. Narod ne nalazi u umet-
nosti vie ni utehe ni pobune. Ali mudrijai, bogatai, dangube i lovci na efekte trae u
njoj neobinost, originalnost, neumerenost i sablazan. Udovoljavao sam kritiarima svim
moguim dosetkama to bi mi pale na pamet, a kojima su se oni vie divili to su ih manje
razumeli. (...) Danas sam ne samo slavan nego i bogat. Ali kad sam sa sobom, sebe ne
smatram umetnikom u pravom smislu. Veliki umetnici bili su, kae Pikaso oto, Ticijan,
Rembrant, Goja. Ja sam klovn koji je osetio bilo ovoga vremena i sve iscrpeo iz gluposti,
poude i tatine svojih savremenika. Pikaso, kae Kion, nije bio arlatan. On je bio
sarkastini tuma svog poremeenog vremena, genijalni arhivar ljudskih gluposti.
Oni isti apostoli, korifeji moderne koji su izveli prevrat resetovanjem prolosti, bili su
kao slavodobitnici obasuti svim poastima koje je zasluivalo njihovo herojsko delo. Uli
su u najuvenije i najkonzervativnije svetske galerije, imali su mecene, bogatu klijentelu
za svoja dela, presti, novac, luksuzne monograje, bili su u centru medijske panje, uzdi-
gnuti su na tron bogova moderne umetnosti. Neki su, meutim, odoleli, jer je listing he-
roja moderne umetnosti bio vremenski ogranien. Suavao se. Kao da se sa njim i sudbina
naalila. Zvuni nazivi kao to su impresionisti, ekspresionisti, poentilisti, kubisti, apstrak-
cija, minimalizam, suprematizam... brzo su istroeni, zaokrueni i zatvoreni. Zapravo, insti-
tucionalizovana je proizvodnja, ali i potronja apostolskih stilova moderne. Istini za volju,
stilovi i slikarske tehnike su se brzo irile i razvijale na globalnom planu, ali isto tako i zatva-
rale. Naprosto, njihov rok upotrebe bio je ogranien: I ta je ostalo od onih novih sada
starih formi, upravo ta je ostalo da se pronae i da se spase za novo kubistike deforma-
cije Rasprodato; vilonovske svetlosne pregrade Rasprodato; slobodna spirala i poezija
iskidanog Kandinski Rasprodato; kvadrati, trouglovi, polovina kruga i krugovi celi
Mondrijan i Vazareli Rasprodato, pie slikar Mia Popovi, u knjizi simbolinog naslova
U ateljeu pred pono. Kad jedan poklonik umetnosti kae da je sve rasprodato to nije pro-
blem. Nije problem ni kada to isto tvrdi jedan teoretiar umetnosti kome je u opisu rad-
nog mesta da aktuelnu umetniku scenu posmatra oima kritiara. I kad nema odgovora,
oni se obino pozivaju ne na same uzroke i posledice atroje, nego na katastrona teo-
rijska uverenja o konanom kraju umetnosti. Tako slikar, u pono, u svom ateljeu, pred
tafelajem, shvata da je sve zaludno. Da je sve rasprodato. Da njemu ne preostaje nita ni
za proizvodnju ni za rasprodaju. U aktuelnom umetnikom ivljenju sve to umetnik uradi
troi se i topi kao sapun, i najbolje umetnikove ideje oas se pretvaraju, pre nego to izau
iz ateljea, i jo se boja ni sasui u sapunicu. Dakle, u nita. injenica da je umetnik pisao
u ateljeu jo vie pobuuje uverenje da je njegova misao duboko iskrena, ali s ukusom gor-
ine. Rasprodato je sve moderna umetnost bila je u znaku rasprodatih ideja i svakojakih
244
idolotarija, stilova, pravaca, pokreta, grupa. Autentine harizme korifeji moderne zatvorili
su krug oko sebe. Onemoguili su drugim potencijalnim kandidatima eljnim i ednim sla ve
da se uzdignu do njihovih visina. I arhivarnice su, izuzev za apostole moderne, ubrzo bile
zakljuane za sve ostale umetnike. Umetnost vie nije, dakle, hrana za one najbolje, broj
arhivara bio je ogranien samo na jednog i najboljeg, Pikasa, i za jo ponekog pored njega.
Arhivske aule monih galerija i muzeja su zakljuane. Tako su Pikaso i jo poneki pored njega
mogli da kau: Danas sam ne samo slavan nego i bogat.
Pretpostavimo i to da je Pikaso smatrao modernu umetnost ve mrtvom. Ugaslom. Teo-
rija nekrolinih teza o smrti umetnosti zadrala je svoju aktuelnost jo od antikih vremena
(Platon govori o smrti umetnosti). Iznenaenje je kada takva estetiko-losofska teza u
sutini nekrolina, jer umetnost je ve mrtva, ali mi to jo ne znamo dolazi iznutra. Kada
je naizust izreena iz samog sredita moderne umetnosti, one iz te revolucionarne samoni-
kle umetnosti koja je trebalo da je oivotvori i neprestano podmlauje, relaksira, udahnjuje
joj ivot i snagu, uprkos poremeenom vremenu. Ili su Pikasove misli naprosto jeretike.
Znano je uostalom da jeretikom moe postati samo neko ko je bio unutar dogme jednog
sistema miljena i stvaranja. Ponovilo se da jedan ortodoksni vernik moderne umetnosti
otkae svoje lanstvo u pravovernitvu i kad-tad postane nejnepomirljiviji protivnik jere-
tik. Bogati Pikaso nije samo bio imuni slikar koji se okoristio zahvaljujui sticaju drutveno-
istorijskih okolnosti. Naprosto, bio je i sazreo kao lider moderne i umeo je tu svoju poziciju
bogato da naplati. U esejima u knjizi U ateljeu pred pono Mia Popovi kae da je broj avan-
gardista u samom jezgru prevrata bio neznatan u odnosu na broj slikara i skulptora koji su
bili krotki i sledili zvanini akademizam kao stil epohe. Sada kada je sve zavreno, konsta-
tuje slikar Mia Popovi, broj onih koji bi to eleli da budu, brojem daleko nadmauje one
prve. U njihovom napadnom antikonzervatizmu, zahvatio ih je panini strah da ne budu
smatrani konzervativcima. Da ne zaostanu u istorijskoj trci moderne. Tako se genijalnost ar-
hivara gluposti podrazumevala. Neko ko je takav morao je, da bi uspeo, da bude genije. I u
tome nije bio problem. Pravi problem je nastao onda kada su se u genijalne arhivare ljud-
skih gluposti poput Pikasa ukljuili sledbenici, epigoni, oni koji su eleli da protiraju bez
pokria. Takvi epigoni su se sve vie umnoavali. Dakle, imali smo inaciju onih koji su kao i
on, njihov nedostini uzor, eleli da budu slavni, bogati, ali u umetnosti bez stvarnog pokri-
a. Niko nee da uiva u onome to je ve stvoreno jer svako hoe i sam da stvara (sreom,
Ekerman je zabeleio ove Geteove rei). Ne zaboravimo da su modernu stvarali siromani
anonimni umetnici na samoj ivici egzistencijalnog opstanka. Neki su se uistinu obogatili, ali
mnogi su Lazar Trifunovi ih je nazvao ukletim umetnicima zavrili u bedi. Pikasu se
srea, na kojoj je nesporno poradio, osmehnula.
Dva potpuno nova straha inili su epohu moderne drugaijom od prethodnih strah
od novog, to se zvalo skrnavljenje lepih vetina, i strah od starog (nesavremenost).
O tome je pisao Mia Popovi, navodei primer Eena Delakroa koji se revoltirano branio
od optube da je izvrio pokolj slikarstva poklavi Grke na Hiosu. Savremeni slikar bi pri-
medbu da je on izvrio pokolj slikarstva slavio kao najvei trijumf, kao zalogu potpune
emancipacije svoje linosti.
Kao da i posle bezmalo jednog veka odjekuje eho avangarde, ovoga puta u ime pos-
tmoderne globalizacije i resetovanja prolosti: DOLE SA PROLOU!