U dvadesetom veku, i s poetka ovoga, pojavilo se preko sedamdeset antologija nae poezije. Do 12.

ja-
nuara 2009. godine u nas pojavilo 2148 raznih antologija, panorama, hrestomatija, izbora, almanaha,
zbornika, biltena, bedekera, spomenara i raznih pesnikih putokaza. Naravno, nemamo nameru da se
bavimo ovim potonjima, a niti svim antologijama. Nau panju privukle su tek one nezaobilazne, sa
ozbiljnim predgovorima i izborima, koje su se etablirale kao vani stubovi srpske knjievnosti, ali i one
neozbiljne, kratkoveki bedekeri kao primeri kako antologije ne treba praviti.

Pre jednog veka (1911) pojavila se ''Antologija novije srpske lirike'' Bogdana Popovida, koja je dosad do-
ivela ak dvadeset etiri izdanja. Tu hvaljenu i osporavanu antologiju ine tri doba: prvo posle 1840,
drugo posle 1880. i trede posle 1900. godine. U predgovoru prvom izdanju, Bogdan Popovid je na-
glasio da je antologija sastavljena po merilima ''isto estetikim''. Popovid je birao pesme po njihovoj le-
poti; pesma mora biti ''cela lepa''. Ono to je karakteristino za jedno doba ulo je u ovu zbirku samo on-
da ako je u isto vreme bilo i lepo. Popovideva namera bila je da ponudi ono to naslov njegove knjige
eksplicitno kazuje: zbirku cveda novije srpske lirike.

Manifest u malom ''cela lepa'', izazivao je sve vreme polemike, naroito u drugoj polovini dvadesetog
veka. Osporavan mu je patetini ton, unapred zadato ''moranje'', neprimenjiv metod pristupa pogotovo
posle Prvog svetskog rata, i docnije, u primerima avangardne poezije koja je esto bila zasnovana na de-
strukciji lepog, a vie na prizivanju runog i disharmoninog, na razbijanju jezika i forme, pogotovo u slo-
bodnom stihu koji je doputao sve i svata na putu razvoja (post)moderne umetnosti.

Antologija Bogdana Popovida najavila je, ustvari, odrivost poetike matrice, koju zagovara, kroz dvade-
seto i potonje stolede srpske poezije i istorije. Autor je imao sluh za procese u evropskoj poeziji toga vre-
mena pa je, po vienju Slobodana Rakitida, rezultat takvih stremljenja koja su se osedala i u ''Srpskom
knjievnom glasniku'' (gde se kao urednik zatekao francuski ak Bodan Popovid), bila upravo ova antolo-
gija. Tako se prepoznaje uticaj evropskih pesnika, pre svih, francuskih (kod Jovana Duida i Milana Raki-
da), a onda ruskih (kod Vojislava Ilida), engleskih (kod Svetislava Stefanovida), nemakih (kod Alekse an-
tida) i maarskih (kod J. J. Zmaja). Ovo vienje bi se, naroito povodom Zmaja, moglo relativizovati, po-
najpre time to je Popovid smatrao da nema apsolutno dobrih pesnika, ved samo dobrih pesama. A pra-
va pesma izvire ponajpre iz modi maternjeg jezika i tu se ukotvljuje u pesnikom talentu za sva vremena
bez obzira na svakovrsne literarne uticaje izvana.

Povladeno mesto, po broju pesama u antologiji, ima Jovan Duid, potom slede J. J. Zmaj, Vojislav Ilid,
Milan Rakid, Aleksa antid, Branko Radievid, ura Jakid, Milan Durin, Velimir Rajid i drugi. S obzirom na
to da Popovid u antologiju nije uvrstio Simu Milutinovida Sarajliju i Petra Petrovida Njegoa, moemo bez
po muke zakljuiti da je autora zanimala pre svega, kako u naslovu i stoji lirika. Sve to je imalo druga-
iji prizvuk, nije se nalo u antologiji. Nije Popovidu odgovarao ni Sarajlijin ni Njegoev jezik natrunjen
slavjanoserbskim esticama, mada se takvom leksikom mogu izraziti sutastvena poetska stanja, one le-
pote koje Popovid nije mimoilazio u svom antologiarskom kljuu.

Mnoge udi zato u antologiji nema pesama Vladislava Petkovida Disa koji de se nadi u nemilosti i Popo-
videvog uenika Jovana Skerlida. Nekolike ''mrane'' Disove pesme pripadaju, sa estetike take, principu
''cela lepa''. Ali, to je sa ove vremenske pozicije. Treba imati na umu da se Disova prva knjiga ''Utoplje-
ne due'' pojavila 1911. godine, a ''Mi ekamo cara'' 1913. Dakle, za prvo izdanje antologije, kasno.
Meutim, bilo je izdanja ove antologije i posle, pa Dis nije uao.

Nema u antologiji ni Lazine, po mnogima najlepe pesme srpske poezije, Santa Maria della Salute. Napi-
sana je, bolje redi zavrena, dve godine pre pojave antologije. Moda je to razlog, neprevrelost Popovide-
vog odnosa prema tek napisanoj pesmi, ali zato udi zato nema ''Meu javom i med snom'', koja je,
naroito, ''cela lepa'', i napisana ak 1863. godine.

Moe biti da se Popovidu nisu dopadale naglaeno originalne kovanice ludog Lakana; imale su zaumni
karakter i nepredvidiv semantiki let. Ali zato su se u antologiji nale po jedna osrednja pesma Miloa
Perovida i Boidara Nikolajevida, te pesma rano preminulog Duana Simida. Behu to lirski primeri sa vrlo
predvidivim rimama u patetinom snatrenju, iji je trag do danas, naalost, skoro nestao u srpskoj poezi-
ji. Sa po jednom pesmom zastupljeni su i Stevan Lukovid, Duan Srezojevid i mlaani Mirko Korolija, koji
su, za razliku od malopre pomenutog poetskog triptiha, ostavili dublju brazdu u srpskoj poeziji.

Ipak, antologija Bogdana Popovida visoki je pesniki amblem toga doba, izraz knjievnog ukusa epohe i
takozvane evropeizacije srpskog pesnitva. Bogdan Popovid je, kao i Jovan Skerlid u svojoj "Istoriji nove
srpske knjievnosti", postavio standarde tadanje srpske literature. Sa dananje take, naravno, moglo bi
se tota sporiti, i ved je sporeno, ali antologija Bogdana Popovida opstaje, pored ostalog, i zbog specifi-
nog i dosad neprevazienog formalnog reenja, rasporeda pesama i pesnika, po nesvakidanjoj kompozi-
ciji i sistemu projekta.

U predgovoru antologiji novijeg srpskog pesnitva ''Kada budemo trava'' (1998) Vladimira Jagliida, koja
obuhvata pesnike roene posle 1945. godine, nailazimo na stav: ''Naa poezija nije dobro predstavljena
u antologijama. Najbolji primer, Antologija srpskog pesnitva Miodraga Pavlovida, prestroga je da bi bila
istinita. Antologije sa slinim ambicijama rade se u nekoliko tomova: treba okupiti sve to iole vredi, ni-
ta ne odbaciti. Pavlovidev (izuzetan) istraivaki rad pokrio je srpski srednji vek ali ak i tu je dolo do
uasne omake, pa je srpska dubrovaka poezija moda i najbolje to u poeziji srednjeg veka imamo
preskoena.'' Jagliid primeduje da je u toj antologiji ''ravo proao'' Branko Radievid, ali s njim i Laza
Kostid, Milan Rakid, ore Markovid Koder, Sima Milutinovid Sarajlija, a od novijih pesnika Duan Vasi-
ljev. A pre svih ovih, ''slabo su predstavljeni'' Gavril Stefanovid Venclovid i Lukijan Muicki. Zatim, nema
Svetislava Lukovida, Svetislava Stefanovida, Vojislava Ilida Mlaeg, Dragoljuba Filipovida, Danice Marko-
vid, Mirka Korolije i drugih.

Ovo su opaske Vladimira Jagliida koji, na sve to, dodaje: ''A onda, najednom, Vasko Popa, sa dvadeset
pesama! Na osnovu ega?'' Precizno govoredi sedamnaest pesama. Jagliid istie dobre strane ove an-
tologije, pre svega, ''izvanredno tretiranje poezije Momila Nastasijevida''. Zatim, zapaa da su najvanija
Pavlovideva otkrida, pre svega srednjevekovna poezija, kao i pesme Nikanora Grujida i Jovana Subotida, iz
druge polovine devetnaestog veka, koji su dotad bili poklopljeni etabliranim romantiarima.

''U rigidnim antisrpskim politikim prilikama Pavlovid je, verovatno, uinio to se moglo. ak i takva,
okljatrena, njegova je antologija napadana kao popovska i velikosrpska (Davio)'', zakljuuje Jagliid i
dodaje da antologiju moemo gledati ''kao poetak i putokaz na stazi povratka: gde je stao, valja produ-
iti.'' Poznat je halucinantni napad Marka Ristida na Pavlovidevu antologiju, iz kojeg je, kroz vreme ostalo
da je to, pored ostalog, bio sudar ateistikog (komunistikog) i religioznog (pravoslavnog) duha. Oskar
Davio je, gle, zabranio Pavlovidu da uvrsti njegove pesme u antologiju.

Predgovor Vladimira Jagliida predstavlja iv primer rasprave, hrabar osvrt na Pavlovidevu antologiju. On
ima jasan stav s kojim se moemo ili ne moramo do kraja sloiti. Jagliid je poetiki dosledan i nepotku-
pljiv, izuzme li se nijansa slabosti prema nekim u njegovoj antologiji uvrtenim pesnicima (i njihovim
molbama za rukav). Meutim, teko je oprostivo Jagliidevo izostavljanje banjoluko-krajikog kruga
pesnika (Ranko Risojevid, Ranko Preradovid, uro Damjanovid, Branko uak, Predrag Bjeloevid, Anel-
ko Anuid, Boro Kapetanovid, Ljupko Raid), tim pre to je neke prekodrinske pesnike sarajevsko-roma-
nijsko-hercegovakog kruga vidno uneo.

''Antologija srpskog pesnitva'' (1964) Miodraga Pavlovida je prekretnika i nezaobilazna, ali je, uza sve,
sadravala i slabija mesta na koje je ukazao Vladimir Jagliid. Ova antologija imala je velik i vaan, ali i e-
sto poguban uticaj na potonje prireivae koji su se olako identifikovali s Pavlovidem ne odmiudi ni jotu
od njegovih izabranika, liavajudi se mogudnosti da progovore samosvojno i svee. Ponaali su se poda-
niki i zatvoreno. Kao da je stvoreno skvrnuto pravilo da nove antologije budu to ogranienije i ne-
pravednije. S jedne strane to je govorilo o autoritetu Pavlovideve antologije, koja je izazivala strahopo-
tovanje, a s druge srozavalo uvide i ugled novih antologiara.

Pozivanje na ''Antologiju srpskog pesnitva'' Miodraga Pavlovida kao meru sopstvene pozicije predstavlja
pretenciozno izjednaavanje i gubitniku poziciju prireivaa, jer se isputa iz vida da je ta uvena anto-
logija obuhvatila gotovo milenijum razvoja srpskog pesnitva (ukljuujudi i narodnu poeziju). U tako gole-
mom hilijastikom periodu, Miodrag Pavlovid je pootrio (mogao je, ini nam se, i bez toga) kriterijume
za predstavljanje savremenika, ali i pesnika prethodnih generacija u dvadesetom, pa i devetnaestom ve-
ku. Takav postupak nije za ugledanje kada se pravi antologija koja obuhvata svega pedeset godina ili,
pak, vek ili dva. Ui rasponi vremena omogudavaju vedi priziv aktuelnih pesnikih imena. Takvi rasponi
nisu za poredbu sa intervalima od vie stoled koji, ustvari, zahtevaju antologiju od nekoliko tomova. Ta-
kva je mogla biti i antologija Miodraga Pavlovida. (Navodimo primer Petra Milosavljevida koji se podu-
hvatio posla izrade antologije srpskog pesnitva u osam tomova i dosad objavio tek deo zamiljenog pro-
jekta to, oigledno, trai specifine uslove i materijalne pogodnosti za konanu realizaciju.)

Kao neveliki narod po broju ivih dua, a time i mali jezik meu ''svetskim vihorovima'', moramo imati
antologiare koji nede kidati cvetove i korenove srpske poezije. Ionako oigledan hendikep ne sme se
produbljivati iz snobovskih i kukavikih namera, lenugarskih i nadmenih mudrovanja nekih novih ''anto-
logiara'', niti na otvorenu ranu sipati jo crne soli, i to ba na kapilare poezije koja predstavlja jednu od
najrodnijih naih duhovnih disciplina. U Evropi postoji relevantno miljenje da su srpska i rumunska poe-
zija danas najbolje na starom kontinentu. Taj kompliment dobijamo sa raznih strana, on je dobroname-
ran, a nae je da se ne uzgordimo, i ne odseemo granu na kojoj sedimo, ved da razumemo takve atribu-
te. Potrebno je da upregnemo svest o sopstvenom daru i povuemo konkretne poteze u prilikama kao
to je ova, da pokaemo sve to valja u naoj poeziji. Takve su nam antologije potrebne.

Znaaj Pavlovidevog projekta vidimo, pored ostalog, i u tretiranju narodne poezije. Na to se retko osvrdu
njegovi tumai. Pavlovideva antologija zapoinje, to ne smemo prevideti, lirskim narodnim pesmama:
''enidba sjajnoga mjeseca'' i ''Sunce i mjesec prose djevojku'' (iz gornjega primorja), te (iz Crne Gore)
''Vila zida grad''. Sve tri pesme su u ijekavskom izgovoru. Deledi srpsku narodnu poeziju na obrednu (mit-
sku) i junaku (epsku), Pavlovid donosi dragoceno zapaanje: ''Po mitovima su najstarije nae pesme koje
govore o svadama nebeskih tela. Na njih treba biti ponosan, jer vedina naroda ija je drevna poezija zapi-
sana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme sline
starine. U staroj poeziji nadi demo sline primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pe-
smama Vedama.''

Ovo je, zaista, velianstveno zapaanje. On dalje kae: ''Tim svetim svadbama obezbeivala se snaga ob-
nove kosmikog i ivotnog ciklusa. Naim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantova-
na sama sobom: oni su osedali da za tu obnovu neto sami moraju da uine, a uz to to su inili (obred,
npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmiljavale povezivanjem na mitske sile.'' Dakle, pevana po-
ezija grleno izvoenje obreda. Tu vidimo i kolo u kom se natpevavaju grupe pevaa, agon-kolo kao
apotropojonski amblem energije to poezijom i pokretom razgoni negativne sile i priziva milost neba na
zemlju.

Dakle, Pavlovidevi uvidi u tami vekova saglasni su sa modima poezije i njenog odjeka u naim vremenima.
On zna da bez poznavanja narodne poezije nema osobnosti pesnikove. Na tom polju, Pavlovideva antolo-
gija je dragocena jer nudi svest o simbiozi kolektivnog i individualnog duha: ''Zov narodne pesme za indi-
vidualnog pesnika je snaan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka nae poezi-
je; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesnikim predanjem, od osamnaestog veka do danas. To
nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba, stvarna pogodnost za pesnike ovog jezika.''

''Antologija srpske poezije'' Zorana Miida pojavila se 1956. godine sa konceptom retko primenjivanim u
naoj knjievnosti. Imala je veliki znaaj u potonjem etabliranju, odnosno, kanonizovanju novih pesnika u
srpskoj knjievnosti. Prireiva se odluio za antologiju pesnika, a ne pesama, iako je knjigu nazvao
''Antologija srpske poezije''. A mogao je, moda ak i morao, nazvati ''Antologija srpskih pesnika''. Do-
ivevi sa raznih strana estoke udare kritike toga doba (rascvetani socrealizam), projekat Zorana Miida
se obdrao kao autentian i uticajan do dananjih dana.

Na samom poetku svoga predgovora, Zoran Miid navodi reenicu pesnika Pola Elijara, sastavljaa po-
znate antologije francuske poezije: ''Najbolji izbor pesama je onaj koji se pravi za samog sebe.'' No, Miid
precizno objanjava ta je njegova antologija: ''Ona je zamiljena kao zbornik najboljih pesnika, a ne naj-
lepih pesama.'' Smatramo da Zoran Miid nije bio do kraja dosledan ovakvom konceptu. Naime, postoji
nekoliko pesnika koji su uvrteni sa samom jednom pesmom. ta je ta jedna pesma: ceo pesnik ili, jedno-
stavno, najlepa njegova pesma? Po jednu pesmu imaju Aleksa antid, Stevan Lukovid, Duan Srezojevid,
Sima Pandurovid, Milutin Bojid, Risto Ratkovid i Branko V. Radievid.

Uzmimo na primer pesmu ''Ljubomora'' Branka V. Radievida. Ta pesma je sama po sebi ''cela lapa'', ma
koliko se Miid protivio ovoj popovidevskoj sintagmi. Da li se u toj pesmi ogleda celokupno delo pesnika?
Smatramo, ne. I sam Miid o ovom pesniku kae da je posle dugotrajnog lutanja ''doao do jedne svoje
podvrste senzualne i erotine lirike'' koja poseduje ''izvesnu originalnost''. Dakle, Miid ne govori vie o
stopostotno ''originalnoj poetskoj linosti'', na emu beskompromisno insistira. Napravio je, dakle, kom-
promis u korist sopstvene tete. Uvrstio je jednu lepu pesmu, a ne celog pesnika.

Ili, pak, antideva pesma, ''Vee na kolju''? Ova pesma nije antidevski reprezentativna, ona se naprosto
potkrala pesniku familijarne i patrijarhalne svesti. Re je, dakle, o jednoj pesmi koja je ula u antologiju,
a ne o pesniku sa opusom u znaku takve pesme. I kod drugih pesnika sa jednom uvrtenom pesmom leb-
di omaglica slinih sumnji i pitanja.

Zoran Miid je naveo sedam ''negativnih elemenata'' koje je nastojao da izbegne u graenju antologije:
belkanto, retorika, pozitivizam, konzervativnost, narativnost, estetiziranje i nekritiko primanje novog. S
ovim bismo se danas mogli i te kako sloiti, ali poneto i podrazumevati, odnosno, razumeti kao pre-
vazien kriterijum, kao neto to se podrazumeva.

Zoran Miid kae da ga je slovenaki kompozitor Mihovil Logar ''uveravao da je muzika najefemernija
stvar na svetu'', i to ga je ohrabrivalo u odnosu prema tzv. belkantu u poeziji. Nismo sigurni da je to neki
veliki argument pozivanje na kompozitora Logara. Postoje i kompozitori koji tvrde suprotno, analogno
svome talentu i sudbinskoj vezanosti za muziku umetnost. Eto, na primer, Betoven, koji veli: ''Muzika je
vede otkride od sve mudrosti i filozofije. Poezija se takoe moe smatrati srednom u poreenju sa muzi-
kom; njeno polje nije tako ogranieno kao moje, ali se zato moje prua dalje, u druge oblasti, i u moje se
carstvo ne moe dospeti tako lako.'' Dakle, nema tu nikakve efemernosti, ''muzika razbuktava vatru ljud-
skog duha'' (Betoven).

Smatrajudi da se treba ''kloniti omame belkanta'', to jest onih dela koja poseduju naglaenu melodiku i
snaan kolorit zvuka, Zoran Miid je, kontradiktorno inicijalnoj izjavi, ipak u predgovoru antologiji zapi-
sao: ''Najdragocenije muziko naslee ostavili su nam oni pesnici ije je pevanje zvualo najmanje name-
tljivo: Branko, Dis, Crnjanski, Dedinac. Njihova melodijska linija, ista i smerna, jednostavna i rafinirana u
isti mah, ponikla je iz najdubljih vrela naeg jezika, i sauvala se kao jedan od retkih i retko pouzdanih
primera kontinuiteta u naoj poeziji.''

Ako bismo navedene pesnike smatrali nespornim primerima strailovske linije pevanja, ponikle ''iz naj-
dubljih vrela naeg jezika'', onda im moramo pridodati jo neke sa antologijskog Miidevog spiska. Njego-
vo isturanje u prvi plan samo etiri pesnika ije je ''pevanje zvualo najmanje nametljivo'' u tragovima
muzikog naslea srpskog jezika, samo je delimino tano u odnosu na trideset tri uvrtena pesnika, za
koje je Miid ''garantovao'' da su svi meusobno razliiti: Petar Petrovid Njego, Jovan Sterija Popovid,
Branko Radievid, Jovan Jovanovid Zmaj, ura Jakid, Laza Kostid, Vojislav Ilid, Aleksa antid, Jovan Duid,
Milan Rakid, Stevan Lukovid, Duan Srezojevid, Veljko Petrovid, Sima Pandurovid, Vladislav Petkovid Dis,
Milutin Bojid, Milo Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrovid, Rade Drainac, Momilo Nastasijevid,
arko Vasiljevid, Risto Ratkovid, Milan Dedinac, Aleksandar Vuo, Duan Matid, Desanka Maksimovid,
Skender Kulenovid, Oskar Davio, Branko V. Radievid, Stevan Raikovid, Vasko Popa i Miodrag Pavlovid.

Kao tipinog nastavljaa strailovskog ''belkanta'' svakako demo Miidevoj etvorici lirskih jahaa ''apoka-
lipse'' pridodati, pre svih, Stevana Raikovida, a onda i Skendera Kulenovida, ija se muzika supstanca,
svakako na svoj nain, utkiva u prirodu pesnikog teksta. Niko iz ove prie ne moe izostaviti Desanku
Maksimovid, i ona je ''jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinuiteta u naoj poeziji''. Ona je bo-
gatstvom svoga dela ''osvojila slavu nacionalnog pesnika'', dobrotom i plemenitodu pesnikog Ja, kao da
je tako ved s nebesa bilo zapisano, poev od Jefimije, ispotiha postajala deo srpskog pesnikog kontinui-
teta ''onako kako postepeno rastu i deluju izvesne organske lepote u ivotu i ive zraedi onim to je taj
rast prirodno osvojio (M. Egerid)''. Sve troje imaju stvaralaki peat koji nije nasleen po meri uticaja,
ved se razbokorio u lina reenja stiha u auri muzike.

Naravno da nepominjanje Momila Nastasijevida nije bio Miidev previd, ved namerni otklon naspram
nesvakidanje autentinog autora koji bi strao u buketu sa etvoricom. Nastasijevidevo pevanje nije
zvualo ''najmanje nametljivo'', jer se njegova poetika manifestno, u komadu, zasnovala na maternjoj
melodiji srpskog jezika koji, kako tumai Miid, dovoljno peva sm da bi u takvom pevanju uopte treba-
lo ''traiti vrhunac uitka'', odnosno, poeziju koja je umetniki umnoila rodnu muziku u lini rezultat.

I poezija ure Jakida, Laze Kostida i Alekse antida ostavila je u srpskoj poeziji to retko muziko naslee
u jeziku na prirodan nain. Ako bismo dalje irili lepezu ovakvog uvida, onda bismo mogli primetiti da je
vie od polovine zastupljenih pesnika u kljuu nekakvog svog ''belkanta'' i da je Miidevo, na tom planu,
odvajanje samo etiri autora za reprezentativne primere povodom muzikog aspekta pesnikog teksta
bio nedovoljno uverljiv in.

Dva naredna izdanja Miideve antologije (Nolit, 1963, 1966) nisu dopunjena novim pesnicima. A u meu-
vremenu, u kratkom intervalu, uz samu objavu antologije, u srpskom se jeziku rodio, i namah ostvario,
pesnik Branko Miljkovid. U asopisu ''Delo'', upravo 1956. godine, kada se pojavila Miideva antologija,
Miljkovid objavljuje ciklus ''Uzalud je budim'', imenovan po jednoj pesmi (naredne godine tako nazvana i
njegova prva knjiga) koja je odmah (ta pesma) primedena kod kritiara i knjievne publike. Pojava Miljko-
vida, praktino uz smo rame prvog izdanja antologije, predstavlja svojevrsni korektivni faktor Miidevog
zatvorenog kruga od trideset tri pesnika, odnosno, relativizuje antologiarev napor.

Posle iitavanja predgovora antologiji, i natuknic uz svakog pesnika ponaosob, liilo je da je u srpskoj
poeziji sve ved reeno. Miideva antologija kao da je imala ambicije da ''zabetonira'' zateeno stanje.
Miljkovidu je i te kako bilo mesto u ponovljenim izdanjima antologije, koja su se pojavila za Miidevog i-
vota (preminuo 1976. godine). Jer, radilo se o pesniku roenom po pesnikoj sudbini koja je drugaija od
svih zastupljenih u Miidevom cvetniku i koja de zaseniti mnoge.

ak bi se i na likovno-tehnikom planu antologije nalo mesta za Miljkovidev portret. Naime, na zadnjoj
korici nalazi se trideset pet pravougaonika u kojima su smeteni mali portreti trideset tri pesnika (izuzi-
majudi Duana Srezojevida iji lik kroz vreme nije ostao zabeleen). U poslednjem, trideset petom pravo-
ugaoniku, u dnu desne strane, nalazi se portret Zorana Miida, a do njega prazan prostor u kojem je ucr-
tan amblem ''Nolita''. E, tu je bilo mesta za pU predgovoru ''Antologiji srpske poezije'' Zorana Miida, koji
broji nepunih devet strana, primedujemo, na dvadeset mesta, da umesto prideva ''srpska'' stoji ''na-
a''. Dakle, osim na naslovnoj korici knjige, u predgovoru se nigde vie ne pominje sintagma ''srpska poe-
zija'' ili ''srpski jezik'', ved ''naa poezija'', ''na jezik''. Bee to vreme arnog jugoslovenstva, kada su
cenzori i redaktori, lektori i korektori imali vedu mod od pisaca, pa je za pretpostaviti da se Miid nije
mnogo ni pitao, ili je predutno dao pristanak. U svakom sluaju, simptomatino deluje tako opremljen
predgovor.

Slian primer pronali smo i u antologiji srpskog narodnog blaga ''Od zlata jabuka'' Vaska Pope, gde je
stvar jo drastinija. U nevelikom predgovoru od dve-tri strane, umesto sintagme ''srpska narodna poezi-
ja'' ak dvadeset pet puta javlja se pridev ''naa'', odnosno, samo ''narodna poezija''. Nigde nema sin-
tagme ''srpska narodna poezija''. Iako na kraju knjige, u Literaturi, u jedinicama izvor za antologiju re-
dovno se pominju dela sa pridevom ''srpski'' u naslovu. Ni to nije ohrabrilo prireivaa da ''pie kako se
govori'' i ita.

(U vreme predsednikovanja Savetom Letopisa Matice srpske, kada je glavni i odgovorni urednik bio Bo-
ko Ivkov, Vasko Popa je podrao ideju, ako ne i sm predloio, da se umesto pelinje konice kao znaka
Matice srpske postavi zvezda petokraka, koja je, eto, jedno vreme ''krasila'' najstariji srpski knjievni a-
sopis.)

Navedeni detalji vezani za pridev ''srpski'' umanjuju odvanost autora pomenutih antologija i kazuju da
su se, ipak, povinovali ideolokim i politikim kljuevima vremena, koji nemaju veze sa knjievnom stru-
kom to je zasnovana pre svega na konkretnom jeziku sa jasnim imenom, ma gde se on u svetu govorio
ili pisaoortret Branka Miljkovida, korifeja srpske lirike, ija pojava, pored ostalog, relativizuje i neke od
onih, po Miidu, ''sedam smrtnih grehova''.