Miki je na ovek, on voli ono to volimo ja i vi.

On ivi u naem vremenu, verovatno

ga ak i poznajemo. Sigurno smo nekad popili pivo zajedno, razmenili koju ideju, sloili se sa
njim ili mu se suprotstavili. Mi volimo mnoge stvari zato to ih voli Miki.
Miki je voleo svoje nove naoare sa plastinim okvirom. Okvir, plastian, nov. Nisu
imale jastuie za nos ali su imale nejasan faktor privlanosti olien u nosevima imune,
dosadom izdubljene onladine muli-kulturalne Nemake na kojima su masovno bile noene.
On je lep, naoare mu odlino pristaju.
Odraz u ogledalu, preutan dijalog omalovaavanja. Da li ti je to stvarno potrebno?.
Glasovi mase koja se smeje argumentovali su tu potrebu svojom veinom. Argument sile
bogate omladine, racionalizacija, pogrene ambicije. On je ipak lep, lepo mu stoje.
Miki je bio rtva vremenskog jaza. Jaza. Raspuknua u vremenu ispunjenog
vakuumom. Sve za to je vredelo iveti odivele su generacije ljudi koji su sada mrtvi. Ako
odbijemo da ivimo za mrtve, ta nam preostaje?
Polako smo bivali osvojeni od strane nune istorijske sile. Osvajanje. U smislu prvih
zajednica, osvajali smo hranu i ene, kasnije plemena, gradove. Borili smo se za svoje
drave, korili najblie, sanjali o dalekima. Onda smo izmislili brod, mentalne bolesti i
hijerarhiju. Otplovili smo do drugaijih i rekli im da su loiji, da su nai, ha! Ko je pomislio
na beg, proglaavan je bolesnim. Mikija je ta istorijska sila zatitila od sunca.
On ui, studira, ko zna ta. Na klupama, ogradama i ivinjacima spred FPN-a,
Filozofskog, Filolokog i ko zna kakvih jo fakulteta, raaju se pozitivne predrasude.
Akademija nas ini uzvienim, pametnijim i vrednijim, ostali e da rade ostalo. Kad budemo
bili gospoda oni e nam saiti odelo koje e se zvati kao osoba, za pare hleba i vodu u
zaguljivom i vlanom vazduhu ko zna kog podruma.
Iz tih istih podruma izlaze nai runi satovi. Generacija odgajana u urbi, odgajana po
standardima cene sekunde propagandnog programa za vreme sitkoma, generacija optereena
vremenom. Odatle sad izlaze i naoare kao one koje su nosili momci iz Gudfelasa, ili Vudi
Alenovih filmova, samo zato to ih sad nose bogata deca. Mikijeve naoare.
Kad pojedemo svoje Nutele i Tomi majoneze oni e odneti ostatke i spasiti nas crva i
zaraze. Kad budemo umirali od infarkta, kada nas pojede sopstvena hrana, oni e nas voziti i
spasiti nam ivot. Kad ih vidimo, okrenuemo glavu. Nisu uili akademiju.
Ispred akademije se raspravlja o ljudima koji kau da nas najvie vole i koji bi hteli da
nama bude najbolje, ako treba, po cenu sopstvenih interesa. Oni. Nama ele najbolje.
Suprotno svojim interesima.
Besmislene personifikacije, levi centar, desni centar, demokratija, republika. Gomila
oiglednih lai, tabloidizacija postojanja, velikobratizacija ivota. Rastua masa ljudskog
materijala optereena problemima enidbe i udadbe onih ija se imena nalaze na satovima i
pantalonama nije u prvom planu, to nije akademski kul, oni nisu mi. Novi predsednik
demokratske stranke jeste. Pomenute mrtve generacije su volele stranku. Jednu stranku. Mi
polako primeujemo da su on koji su olienja stranaka mnogo bogatiji od nas. Mi im ne
verujemo. U pravu smo. Ali imamo pogrene razloge. Raspravljamo o novom predsedniku
demokratske stranke, iluzije, pogrene ambicije.
Miki sanja o danu kada e otii u Utisak nedelje i rei ta misli, necenzurisano i
slobodno. Da li nam je to stvarno potrebno?, neemo se upitati ve emo ga gledati
otvorenih usta i diviti se akademskom polu-latinskom vokabularu izgubljenih, arhainij rei,
koje nam u sutini kazuju sve, a ne otkivaju nita. Bikini renik.
Na kraju dana, kada postaje vanije kako emo pokazati da se oseamo nego kako
smo zaista, kada je vanije iz koje je kolekcije fotelja pod naim dupetom nego da li ono trne,
kada su drutvene mree markirale naa krvna zrnca, Miki, moj i va bezuslovni prijatelj, e
aploadovati svoju fotografiju, svojom rukom uslikanu, fotoopiranu, crno-belu, uz osmeh i
besmislen komentar za polusvet. Jer to je ono najvanije. ta kae polusvet.
Mi ipak jesmo nai profili na drutvenim mreama, mi smo obim struka nae devojke,
marka automibila naeg deka, mi smo nai indeksi, radne knjiice, mi smo ustvari svoji
miii, mi smo koliko moemo da podignemo sa bena. Mi smo sve osim naeg sutinskog
sopstva.
Poseduju nas oni koji su posedovani, lau nas izlagani, prodaju nam se prodati. A
Miki uva u svojim novim plastinim naoarama bez jastuia.