ovek naopako

Kirval Filip
OVEK NAOPAKO Prevod: Pavlovi Nikola
Curval Phillipe HOMME A REBOURS (L), 1974.
KENTAUR 1978.
Prvi deo: ODMOR NA SICILIJI
1. U NEKOJ BESMISLENOJ PUSTINJI
Neprekidna deja igra oivljava plau pustu sa strane dvorita i vrta. Jedna lopta boje narande
ostavlja kratak trag na tamnom sivilu mora i neba; ona pada izmeu nespretnih ruku jedne devojice, koja je
isputa. Narandasta se boja gasi na pesku boje ilovae i oksida gvoda. Ja tu zabavu posmatram izmeu
metalnih stubova jednog prostora otvorenog prema snanom talasanju mora; kratke munje elektronskog
sevanja rastavljaju deiju igru na hiljade trenutnih snimaka, fotografskih uzoraka koji golicaju moja seanja.
Koja su to deca? Koja je ovo obala? Ti magloviti prizori koji se iznenada pojavljuju u mom duhu odvojeni su od
njihove sadrine, ne mogu ih vezati ni sa jednom uspomenom; pa ipak, ini mi se, da sam doivljavao sline
dogaaje. Katkad su vezani za mirisna oseanja, vizuelna ili opipljiva; ovaj prizor ovde praen je jakim mirisom
kedra. I ako je dekor tu i tamo vazduast, iz mog ugla gledanja mogu da nerazgovetno pogodim ta ga
okruuje; tako, jedna ena je ispruena na prozranom leaju na ijoj ivici ja sedim. Okreem glavu, prizor
klizi kao u arobnoj lampi i ustupa mesto drugom prizoru, vezanom za prvi u vremenu i prostoru, ali koji, po
mom shvatanju, ne zavisi od te okolnosti. ena je naga, vrlo preplanula; jedan uti ubrus lei joj na donjem
delu lea; veze njenog otkopanog prsluia vise sa obe strane leaja; verovatno je tek bila oprala kosu, jer je
jedan drugi ubrus oko svog ela uvila kao turban. Njeno lice ne mogu videti, ono je u senci koje njeno telo
ostavlja na pesku. Pogled mi se najednom na trenutak zadrava na tankom oiljku bronzane boje, svetlijem
od njene koe, koji stoji kao ukras na njenom desnom ramenu.
Vraam se dejoj igri; jedan mali uvar gola obuen u kombinezon boje proceenog vinskog taloga,
prislanja ruke trbuhu i naglo se uvija od bolova. Taj prizor brie prizor one ene; a ja bih ipak hteo da je due
posmatram, da se zadrim pogledom na njenim udovima i na njenom telu, da bih ih bolje uoio i moda
prepoznao. Za to mi je pruena nova prilika, jer je ustala da bi pomogla detetu; njeno zabrinuto lice pojavilo se
u vidnom polju, neka jarka svetlost me primorava da zatrepem. Odmah zatim ponovo sam naao moj pravi
svet.
To je pre svega zamorno uzbudljiv prostor pustinje pastelne boje kojim se kreem, zatim dreea
tanka sunca na lakom nebeskom plavetnilu. Sam sam usred ovog peanog okeana. Nag sam i pokuavam
da ponovo stvorim svet.
Dole, na ivici pustinjske ravnice bedna stvorenja koja ivotare na dronjcima nazivaju me
besmrtnikom. Ne izgleda da imaju prolosti vie od mene. Ne postoji nikakav trag o ivotu njihovih predaka,
nita o ivotnom poreklu. Ovde je vreme razoreno samo se sadanjost prua du jedne jedine dimenzije. Ja
sam jedina ruevina ove planete i uzalud pokuavam da rasvetlim njenu zagonetku. Planeta. Re koja mi je
svojstvena i koja plemenu nije poznata. Ja znam njeno znaenje, ona me odvodi do povezivanja misli koje me
uzbuuju. Ko sam ja?
Tano se seam dana mog roenja na ovoj zemlji. Prema poloaju sunca trebalo bi da je oko
jedanaest asova pre podne. Roen sam u nekoj bolnoj munji; netremice sam gledao u alo, vodoravnu liniju
penuavog grebena talasa. Poloaj mog pogleda nije se menjao u toku vie minuta, kao da sam pridavao
krajnju vanost kretanju vode po pesku. Bio sam otupljen, iscrpljen, gadilo mi se. Nikakva misao nije dodirivala
moj mozak, jedva da sam oseao strujanje moje krvi. Jedan malo jai talas od ostalih (plima?) oeao je moj
palac na nozi, nitei moju preneraenost. Trebalo je da u tom trenutku viem da bih probio ir tiine u kom
sam bio zatvoren. Okrenuh se i osetih da me prazan pejza pustinje usisava, zamurih, opipah se da vidim da
li stvarno postojim i primetih da sam nag.
Odmah zatim obuzeo me je uas i vie me nije naputao. On je imao razne oblike, katkad izgled
nekog hroninog potmulog bola, jako se pojaavao i u obliku otrih kriza. Ukoliko je postajao estok, ostajao
sam sedei, srce mi je jako lupalo oslukujui moj strah, ili sam do iscrpljenosti trao kao da bih pokuao da
ga se oslobodim. Pokatkad se zavlaim u pesak i ekam da me obuzme oduzetost, da ona smiri jako grenje
mojih miia. U ovom poslednjem sluaju mogu da procenim trajanje krize, procenjujui dubinu malih brazdi
koje je moj dah prokopao u pesku. Znam da moj ivot nije u opasnosti, ali mi ne polazi za rukom da savladam
moju paniku. Koristim je takoe da bih izbegao da se raspitujem za zagonetku prisustva na ovom svetu.
Nekoliko dana po mom dolasku (brodolom?) na ovu planetu, napustio sam obalu koja me je
prihvatila i odluno sam poao u pravcu pustinje. etiri svitanja kasnije, primetilo me je pleme. Na okuci jedne
udoline, na istonom kraju velike sredine ravnice koju sam tek ispitao vrebala me je aka dvonoaca. Zaeci
ljudi; njihovi oblici izgledalo je kao da ih je neki nevet vajar modelirao, njihove crte, takoe njihov govor, vrlo
slian mom, bio je vrlo krljav. Kakva nas to tajna veza udruuje usred jednog zajednikog univerzuma?
Page 1
ovek naopako
Njihovim ratnikim oruima, izotrenim kamenjem grubo stavljenim u cevi poput roga, malim
kotanim kopljima, gonili su me kao divljaka. Hteli su moje meso, nikad nisu mogli da me uhvate; moje telo je
savrenije od njihovog i bolje prilagoeno tranju; bez napora predviam njihova bedna lukavstva. Pokatkad
su me ranili, ali te rane nisu mi izazvale nikakve bolove i nestajale su posle nekoliko asova. Mnoenje elija
na mestu rane stvara brz i nevidljiv oiljak.
Tako ivim proganjan od nekoliko hordi koje nastanjuju breuljke na kojima raste nekakvo krljavo
bilje. Moj jedini izlaz sastoji se u maglovitim prizorima koji se iznenada pojavljuju da bi prikrili stvarnost. Ili,
naprotiv, da nisu oni proistekli iz mog stvarnog univerzuma? Oni su vrlo jasni u svojim pojmovima, ali bez
znaenja. Budui bez pamenja pokuavam da ponovo stvorim jedan povezan svet iz raznih delia problema
koji su mi sluajno prueni; ali ja ne znam osnovnu sliku koju oni predstavljaju kad se sastave. Te vizije me
mue i uprkos njihovoj kratkoi, u umu ostavljaju svirep trag. One izgleda da nisu vezane za bolne trenutke;
utisak koji mi ine uvek je sainjen od blagosti i sete. Nikad ne uspevam da ih ponovo oivim sa istom
sveinom koju su imale prvi put, od njih ostaje samo potka; a mehurasti prizori nikad dvaput ne prikazuju istu
viziju.
Uspomene me zabrinjavaju. I moja sadanja situacija. Od kog datuma mogu da raunam da sam
se probudio na ovom svetu? Nekoliko meseci? Ovo raunanje povezano je sa subjektivnim pojmom koji ja
imam o vremenu, ali on ga je mogao proiriti ili suziti; ja nisam pravio taan proraun broja dana i noi koji su
protekli od mog dolaska, nijednom crtom na pesku nisam pravio bilo koju naizmeninost, nijedan instrument
mi nije omoguio da proverim da li ova planeta ima trajanje rotacije jednako Zemljinoj rotaciji. Poev od danas
svakog u jutra iupati po jednu dlaku i vezati je oko domalog prsta. Zadovoljstvo iskorienog vremena.
Jedan guter neobine veliine zaustavio se na trideset centimetara od mene i posmatra me.
Njegovo uto grlo drhti. Tu su toplota i ivot. Iz njegovih poluotvorenih trepavica sjaje njegove rubinaste oi.
arena igraka. Ja sam gladan, gladan! Hitrim zaletom bacam se ispruenih ruku na ivotinju i potrbuke
leem na njenu vrelu krljut.
Doseem do zadnjeg dela njenog tela, njen rep koji se jo praaka ostaje mi meu prstima. Guter
skliznu ispod mog trbuha; sad se nalazi na nekoliko metara od mene, nepomian, zdepastiji no pre. On me
posmatra, on eka na moju smrt. Ne mogu da se oduprem bolovima koji u meni struje i koje izazivaju tanani
otrovi koje mi je ubrizgao. Ja viem, smean mi je krik. Biti tako nag u pustinji i vikati! On poznaje dejstvo svoje
odbrane, ali ja znam da sam besmrtan. Kad se bol smirio, ja uzimam repni vrh gutera, debeo kao moja ruka,
i prodirem njegovo toplo meso.
Na taj nain se hranim od mog roenja na ovom svetu, koristei prirodni nesporazum izmeu
napada ovih ivotinja i mog imuniteta na otrov. Jo mogu da osetim uas koji me je prvi put obuzeo kad sam
hteo da se hranim na taj nain: jo nisam znao da sam besmrtan. Isprva me je udila pasivnost ivotinja, zatim
sam bio poremeen bolom, najzad kad sam mislio da u umreti, dobio sam sigurnost da u biti poteen
kobne sudbine. Saznanje o mom imunitetu bilo je jedan od prvih pojmova koje sam stekao na ovoj planeti.
Sit sam tog drhtavog mesa. Neko zamagljeno sunce zagreva pesak. Rasejano dohvatim jedan
pljosnat kamen i snano ga bacam uporedo sa tlom. Kamen odskae, klizi, odskae, klizi sve krae i krae.
Odjednom sam ubeen da je nemoguno praviti abice na pesku u svetu odakle dolazim. Da li je pustinjska
materija ovde vazduastija? Da nisam promenio planetu?
Nijedan od mehurastih prizora koji su mi se ukazali od poetka mog boravka na ovom svetu ne
odnosi se na ovu pustinju; oni se svi odnose na jedan potpuno drugaiji univerzum u kom ovek ivi u jednom
drutvu ustrojenom naprednijom tehnologijom. Kad bih mogao da pribeleim njene detalje, mogao bih tanije
videti kakvo je ovo drutvo, ali ja nemam nikakvog sredstva da to uinim, nikakve hartije, nema ni bilja. Pa
onda pesak? Vetar sa njega brie tragove. I mene je snalo nasilno lutanje. Seam se samo mog ivota u ovoj
pustinji: njemu se suprotstavlja jedno kulturno znanje koje ne mogu da poveem sa ranijom egzistencijom.
Moda sam iveo ve vie puta. Da li se moje seanje protee na vie vekova i dodiruje li ono vie civilizacija?
No jesam li ja stvarno oveje bie onako kako ga ja zamiljam? Ja vidim, ja ujem, ja oseam, ja imam
oseanje ukusa, ja pipam i imam organe koji su vezani za ta ula, ali nikad nisam video moje oi, ni moje ui,
ni moj jezik i samo nerazgovetno mogu da pogodim formu mog nosa. Moje telo mi se ini savrenijim, bolje
sagraenim no telo onih stvorenja koja me ganjaju laparajui jezikom koji lii na moj, ali nikad nisam mogao
da nainim neko nauno poreenje izmeu njih i mene. Ubeen sam da postojim, da proizvodim energiju koja
je potrebna mom ivotu, da obrazujem jednu nezavisnu bit, ali moda sam samo robot koji izvruje odreeni
zadatak.
Pijem tu mutnu vodu koja se kristalie posle none rose u levkovima istopljenog peska. U ovoj
sredini gubljenje tenosti je brzo te je potrebno piti mnogo da bi se izdrala dnevna vruina, mada ona nikad
ne prelazi meu opasnu za organizam; im se temperatura pribliava kritinoj taki kad se koa smeura,
nebo se prekriva atmosferskim velom koji filtrira sunevu vrelinu. Pokatkad ima lokalnih padavina posle
najmanjeg nevremena; kia isparava im padne.
Page 2
ovek naopako
Zato sam napustio obalu na kojoj sam bio iskrcan? Ja sad otkrivam razloge tih neuzdranih elja
da se kreem. One mi se iznenada javljaju. Ako kretanje sunca odgovara kretanju sunca Zemlje, ja jo idem u
pravcu istoka. Sad kad sam doao do kraja pustinjskog platoa, treba da preem preko bregova koji ga
okruuju da bih video da li se pustinja malo dalje menja u plodne udoline, pogodnije za procvat jednog
drutva. Kao odraslo dete roeno po drugi put u jednom besmislenom univerzumu, ja moram izai iz
otupelosti u koju me gnjura ovaj svet i nai neki izlaz iz ovog kruga: pobei, loviti, jesti, spavati, biti gonjen.
Veeras e poeti dug mar. Sunce na zalasku ukazuje mi na pravac kojim treba da idem dok se
ne promeni pejza peanih dina i kamenjara i dok ponovo ne naem okean. Uzimajui u obzir skretanje,
trebalo bi da ponovo doem do njega na nekom mestu vrlo udaljenom od mesta mog polaska. Ako se
oslonim na obiaje nerazgovetno zasaene u moje seanje, ja bi trebalo da nekim znakom obeleim mesto
na kom se nalazim, da spremim namirnice i prtljag i da se obuem. Meutim, ja sam nag, ja nemam nita i
ak ne poznajem svoje lice. Ja u, dakle, otii ne rtvujui nita ovim navikama ija formula ne odgovara
nijednom od mojih problema. Zbog toga se duboko nelagodno oseam. Izabrao sam da krenem po noi da
bih izbegao gonjenju lovaca; ja se ne bojim njihovog oruja, ali ne elim da me zarobe. Moglo bi se tad desiti
da moja besmrtnost ne bi dejstvovala: iseen na komade, zatim pojeden - sumnjam da bi delovi mog mesa
mogli kasnije da se sastave!
"Topli vetar duva sa juga!" apuem ovu skoro molitvu pratei pogledom zavesu ruiastog peska
koji se naglo u vrtlogu die sa tla, koji se mea sa lakim veernjim izmaglicama. Na vidiku sunce se iri, kao
ogromna ljubiasto-plavetna masa. Pesak e prekriti ostatke moje hrane koji obeleavaju moje gnezdo, kosti
repa jednog gutera; to nee biti dovoljno da obelei moje mesto; na ovoj zemlji ja nita ne posedujem. No
ovo mesto je ipak neko pribeite iz kog ne bi bilo dobro izvui se; muno oseanje, zbrisano starom
stvarnou - ja ga mrzim zato to sadri uzaludnost i prinudnost!
Koja su ono sazvea na jasnom nebu? Biram ovu figuru koja se pojavila na mestu na kom je
sunce zalo, ona pokazuje pravac kojim u ii.
Moji koraci po pesku su neujni; opipljiva tiina mraka. Horizont je crna granica koju istie jedna
strana svetlosti. Da li je ta iskrivljenost, iskrivljenost neke poznate planete? No je sjajna. Nije me strah.
Siguran sam u moje udove; cenim ronati sloj koji se obrazovao na mojim tabanima. Posmatram venac
breuljaka koji okruuju suvu dolinu kojom se penjem; iroko je otvorena na ivici teritorije na kojoj sam iveo,
pravilno se suava, do onog strmog suenja prema kom idem i koje nesumnjivo obeleava granicu neke
druge pustinje, nadam se drukije. Izgleda da ona stvorenja nisu primetila moje bekstvo, ne primeujem
unaokolo nijednu pokretnu senku.
Iznenada no nestaje, zamenjuje je svetlocrveno treperenje po ritmu otkucaja mog srca.
Prepoznajem pribliavanje nekog mehurastog prizora i doputam da me obuzima. To lagano milovanje moje
ruke po trbuhu smiruje u meni ljubav. To je dovoljno, verujem, da je vie ne zaelim; toliko je volim; nikad mi je
nee biti dovoljno. Re je o istoj eni koja mi se pojavila za vreme prethodne vizije, mrke dlake, zlataste koe.
Njena pojava baca me u trenutak neizrecive ljubavi, nenije no plahovite, plahovitije no estoke. Ispruena
pored mene, smei se neodreeno ne gledajui u mene; ona zna za usamljeni porok kom sam se tek bio
odao. Iscrpljujem se posmatrajui je. Da li me ona voli? Prizor, vrlo vrst, i dalje ostaje. Makasto stvorenje
jedva se mie dok moje ruke klize po njenoj koi. Ona zna da sam zadovoljen i ne boji se mog napada.
Hvatam njenu dojku, ispravljam se pazei da ne izguvam kou njenog kuka dok ponovo stavljam moje
laktove na prostirke. Krevet dodiruje prozor te treba da pogledam pejza koji je napolju!
Mehurasti prizor odmah nestaje, kao neka in koja mi zauvek zabranjuje pristup u ovaj poznati i
zaboravljeni svet. Ponovo pustinja. No je postala mlenija. Nisam prestao da hodam. Vizija je trajala nekoliko
sekundi. Jo idem u pravcu grla doline, granica kraja koji istraujem otkad sam doao na ovaj univerzum.
Hou li iz jedne more ui u drugu? ivim na jednoj slici sa etiri dimenzije i voleo bih da otkrijem ivice rama.
Bilo da se moje posmatranje odvija u udnom svetu pustinje ili u svetu prizora, ni jedno ni drugo ne ini mi se
ubedljivim. Poinjem ak da predviam da su oni proizvod razliitih snova, a da se krevet na kom sam stvarno
ispruen i na kom spavam nalazi u jednoj razliitoj dimenziji.
U mom hodanju naglo sam zaustavljen uasnim krikom bola. ovek koji stoji preda mnom obema
rukama se dri za trbuh; on me netremice gleda:
"Zato, iare, zato?"
Taj prizor je neuobiajen; na trenutak se odupirem da uem u njega ali neka nesavladiva sila me
gura u tu novu stvarnost. Ja ne vidim oruje zabodeno u trbuh moje rtve, iz njega ne curi nikakva krv. Vizija se
iri a dekor se namee. More, glatko i tamno, prevueno sivom fosforescencijom. Planine oko jednog zaliva
ocrtavaju granice jedne razglednice. U luci letovalita hidrogliseri dvorogih oblika njiu se po elji jednog
slabog vetria. ovek kleknu na pesak plae i izgledalo je da je pre smrti eleo da iskae neko strahovito
prokletstvo. Njegove usne kao da su poele da izgovaraju prvu re neke reenice koju nije uspeo da izgovori.
On se zatetura i pade na bok; njegova ruka je mlatarala po vazduhu, zatim pade. Ja ne oseam nikakvu
krivicu, nita ne moe dovesti u pitanje moju odgovornost za ovo ubistvo. Pa ipak mene se tie ovaj mehurasti
prizor jer ovek koji me je pitao trai od mene razlog njegovog ubistva. Ivice dekora postaju vazduaste i ja
Page 3
ovek naopako
jedva jo razaznajem more. Moram glavu da okrenem. Dve osobe me posmatraju; njihova lica izraavaju
zauenu strogost. Jedan od njih kome je siva uniforma ukraena jednom crvenom crtom, obraa mi se:
"Vaa ena nas je upozorila da ete ga ubiti. Hteli bismo da tano znamo iz kog razloga."
Jesam li ja iar? To prezime me ni na ta ne podsea. Odgovoriu. Ideja reenice obrazuje se u
mom mozgu; znau. Ali taj prost napor bio je dovoljan da uini da vizija nestane. Tako je svaki put kad hou
da igram neku aktivnu ulogu.
Ja se uvek uzdravam da razmiljam posle vizije, to me suvie goni da oajavam nad mojom
sudbinom. Bregovi koji oiviavaju dolinu neosetno se diu, na njihovim izrovanim padinama brojni slojevi
obrazuju zagasito kamenje; njihove linije u perspektivi se pruaju prema - velikom u kom se suava horizont.
Osnova prevoja je utonula u duboku tamu; uz ubrzano i jako kucanje srca polazim u tom pravcu. Teren sam
ispitao do najmanje mogune sitnice da bih video da li ima pogodnih neravnina iza kojih bi lovci mogli da budu
u zasedi. Jedna svetla linija krivuda izmeu stena; to je neka staza poploana belim kamenjem; ovaj susret sa
prvim elementom isfabrikovanim na ovoj planeti jedva me je zaudio; da li e on biti znak prolaza iz divljeg
kraja u civilizovani svet? Padina je strma, zavijuci otri, a ja ubrzano diem. uri mi se da ugledam drugu
stranu ogledala. Neka snana svetlost okruuje horizont, neka jasnoa koja kao da izbija iz same atmosfere a
ne iz nekog svetlosnog izvora; neko majuno svitanje ogranieno na deo pejzaa prema kom idem. Poslednja
okuka, jo belje kamenje, staza koja se postepeno pretvara u put, zatim u drum. Izbijam na prevoj. Iza mene
je prostrana panorama pustinjske ravnice prema kojoj se okreem; ispred mene neka druga pustinja bez
granica koju ne preseca nikakav reljef, planina ili breg; obavijena je rasutom svetlou koja se gubi u
beskrajnom njihanju. U daljini, sigurno na mestu na kom je maloas zalo sunce, primeujem kako se izdie
neka siva izraslina. Ostavlja utisak kao da je more izbilo iz pustinje. Padina je sa te strane veoma blaga, ona
prati ogromnu nagnutu visoravan koja se verovatno sputa do obale.
Poi u prema udnoj izraslini koja istie ovaj ravni okean magle. Moji prvi pokreti izazivaju lagane i
teke vrtloge kao da je para bila zejtinjava. Obavijen sam trakama nejednake irine koje se uvijaju i odvijaju;
mislim da plivam po nekoj sredini u kojoj je vreme usporeno. Procenio sam udaljenost izmeu prevoja i cilja
koji sam sebi postavio; budem li dobro hodao trebalo bi da stignem do njega pre svitanja.
Razina sloja magle nalazi se na nekoliko centimetara iznad tih prepreka; primoran sam da esto
malo poskoim da bih ugledao moj cilj. Na svakih pet stotina koraaja u vie mahova odskaem, pruajui
bele pipke u crno nebo. Zahvaljujui tim osmatranjima, iznenada mi se pojavljuje jedna injenica, veoma
jasna, izdvojena od zbrkanog aputanja mojih misli: nikad nisam na nebu primetio svetlosni trag nekog
vetakog satelita.
Vrlo tiho utanje lia koje ujem pojaava blaga tiina kroz koju idem. Instinktivno priljubljujem se
uz tle i ujem kako poreklo uma postaje razgovetnije. Neka tamna neodreena masa klizi iznad mene,
zamraujui na trenutak prostor - oblak u oblaku. Taj predmet mora biti da je ogroman, u prolazu izaziva
snaan vrtlog koji otkriva deo pustinje na kojoj sedim. ini mi se da, zahvaljujui toj istini, primeujem jedan
dinovski toak, ali ga magla odmah guta. Vrtlozi se smiruju polako; usuujem se da krenem preko sloja
magle; na mojoj desnoj strani jasno vidim zadnji deo nekog broda. On se okree i pokazuje mi svoj bok; sad
mogu da vidim kako se njegov vez ocrtava na povrini pare; nastavlja se kljunom dugim petnaestak metara.
Neko stvorenje sedi u nekom unu uvrenom na vrhu tog vrlo tananog kljuna, ono dri jedno uroeniko
koplje i paljivo osmatra suro prostranstvo.
Ponovo me gone. Krijem se. Ipak, trebalo bi da znam kako neprijatelj rukuje svojim oruem i da li
me je otkrio. Moje lice pomoli se u visini oiju. Jedna vrlo visoka katarka okomito se izdie na bornim kolima,
na njenom vrhu preseca je pravougaono jedro, koje vetar vrlo snano naduvava. Verovatno da na trideset
metara iznad tla duva vrlo ravnomeran vetri koji ne uzburkuje dalje slojeve atmosfere. Pramac broda
upravljen je prema meni. Lovci su me opazili. Bie koje jae na kljunu broda iz sveg glasa izdaje neko
nareenje jednom straaru koji treba da se nalazi na vrhu katarke. Jedro se uvija na desnu stranu broda,
lovac pokazuje svojim kopljem u mom pravcu. Razdvajaju nas pedeset metara a vozilo ide brzo. Leem na tle
i to je moguno bre puzim prema kolima. Izbegavam preterane pokrete da me ne bi kretanje magle na
povrini izdalo.
Jedan toak proe sasvim blizu mene pretei da mi zdrobi levu ruku. Ne miem se, zatim trim
tragom protivnika. Raonik je ogroman, aparat kroz maglu pravi hunu brazdu; ivice te fantomske aleje
deformiu se i iskrivljuju, zatim se sastavljaju i izravnjuju. Tom trakom pare koristim se da bih se sakrio i brzo
poao za kolima; tad se sudaram nogom s orujem koje je lovac morao baciti prema meni i celom duinom
tela leem na neku tamnu i pihtijastu masu. Le u stanju raspadanja! Moj goni je za ovaj mamac mislio da je
njegova divlja. Ja se izvrem da bih se to pre izvukao iz tog uasa. Koa mi se jei.
Ako hou da se iv izvuem iz ovog doivljaja, treba da se odluim da se oduprem lovcima; oni e
se za koji trenutak vratiti da bi pokupili rtvu. Ispruio sam se na dva koraka od lea, uperio sam nagore koplje
koje sam naao i ostajem u zasedi. Ako bih sudio po njenim srazmerama mrtva stvar bi trebalo da bude neka
ivotinja; usled raspadanja telo joj je naduveno, udove i glavu mu je odneo neki lutajui grabljivac, pa se ne
moe identifikovati. Koa ivotinje je zagasito mrka. Moda je to neki od onih begunaca koje sam tu i tamo
Page 4
ovek naopako
nazreo u drugom kraju pustinje; proklinjem njihov brzi trk koji ih spasava od mog apetita.
Sad se usuujem da pogledam po povrini izmaglice. Kola poinju da se okreu i upravljaju se
prema mom koplju. Oslanjajui se na moja ranija posmatranja u pogledu brzine vozila brojim do sto. Nekoliko
sekundi posle brojke koju sam sebi postavio, jedna nena senka pojavlju je se na beloj povrini sloja magle.
Ja skaem i bacam moje oruje prema lovevom trbuhu. Pogoen je! On pada. Ne proveravajui da li je
mrtav trim u pravcu suprotnom od kretanja broda i zaustavljam se kad mi je nestalo daha. Ruim se na
pesak tucajui. Od neprijatelja me deli vie stotina metara. Pretpostavljajui da se posada sastoji od samo
dva lana, lovca i navigatora, kola su neupotrebljiva sa tehnikog gledita. Treba da proverim. etvoronoke
idem u pravcu vozila. Moja kolena teko podnose ranice koje prouzrokuje grub i otar pesak. S vremena na
vreme diem se obazrivo da ne bih uzburkao izmaglicu i osmatram horizont. Brod je izgleda naseo; katarka
mu je nagnuta. U noi slabo razlikujem da li se neko kree po palubi. Jedro se lepra. Sedite navigatora je
prazno.
Magla se mestimino obojila ljubiasto, dobija sedefasti odsjaj i preliva se duginim bojama;
osenene strane se tu i tamo probijaju i u nedogled stvaraju pokretni lavirint. Zemlja iz koje dolazim trebalo bi
da se nalazi izvan tog jasnog i tamnog useka koji prekida izmaglicu jezera, horizont koji izgleda kao da je
odseno preseen nekim crnim seivom.
Sad vie nisam skriven, sa svitanjem ravnina sloja se osetno snizila. Moja lea se vide ak i kad
kleim. Na trenutak posmatram brzo smenjivanje boja na nebu. Sunce naglo izbija izmeu lukova prevoja i
stvara fantastine poremeaje posred mora magle. Izgubio sam prednost iznenaenja i bez oruja sam da bih
se suelio sa drugim lanom posade kola sa peska. Vie volim da pobegnem, i bez ikakve predostronosti,
jurim brim koracima prema cilju koji sam ove noi sebi postavio, jedini reljef koji nadvisuje isparenje. Gust sloj
kroz koji sam iao maloas rastura se sa besnim ikljanjem, erupcijama, u ruiastim i zatvoreno ljubiastim
kitama. Uestvujem u tom cepanju; pokreti mog hoda stvaraju druge vrtloge, moji koraci uzburkuju isto toliko
zora, isto toliko praskozorja.
Uskoro se nalazim ispod istog kosog sunca koje me prati ve nekoliko meseci; ono otkriva
bubuljice, gnojnice, zadebljanja koje prekrivaju moju mrku kou. eem se. U toku vie nedelja u poetku
mog boravka na ovom svetu, odsustvo odee oseao sam kao neko muenje. Danas sam ve naviknut da
budem nag. Odelo? Kakvo odelo?
Sada se obris vozila jasno ocrtava; lii na ogromnog insekta postavljenog na tri toka. Zanimljiva
nesrazmera izmedu duine katarke i duine lovakog kljuna i trup zdepastog izgleda. Brodom ne bi mogao
rukovati jedan sam ovek, onaj koji vreba morao je traiti pomo. Da li u ikada upoznati lica stvorenja koja
sainjavaju posadu?
Posle asa i po hoda preda mnom se izdie sedam kula nekog grada. Svetlucanje iza njih je more.
Prema mom zapaanju taj okean trebalo bi da se nalazi nie od onog na ijoj sam obali roen. To je svakako
neka greka.
Kako se pribliavam, jasnije vidim oblik sedam kula koje se ocrtavaju na nebu; u njihovoj okolini
nema nikakve druge zgrade. Da li tu stanuju lovci? Ne bi trebalo da se upustim u to da uem u njih. Meutim,
ja vie ne elim da lutam pustinjom; potrebno mi je da doem u dodir sa drugim biima, ak i ako bi to znailo
smrt. Podaci koje imam o ovom univerzumu nee mi nikad biti dovoljni da shvatim svoje postojanje.
One su tu, preda mnom, u polukrugu du obale. More je malo uzburkano. Jo nisam primetio
nikakav trag ivota u najblioj okolini. Svaka kula potpuno lii na drugu kulu, to su valjci visoki oko dve stotine
metara prenika od etrdeset metara, graeni od neke vrste peene zagasito crvene zemlje. Sve skupa
trebalo bi da bude due od jednog kilometra. Sunce baca sedam dinovskih senki po srebru morske povrine.
Naslanjam se na osnovu jedne kule i uspavljujem se, iscrpljen.
2. VRATA PREMA OBALI
Budi me neki uanj. Sunce e uskoro da utone u bakarnu tenost. Neka etvoronona zver
posmatra me lukavo, njuke sputene do tla. Mogla bi liiti na nekog vrlo niskog konja sa irokim apama
kome je griva, padajui u kovrdama, produena du kime sve do repa. ivotinja je izgledala mrava ispod
svog krzna; ona naizmenino die i sputa glavu, kao da hoe da privue moju panju. Najpre, imam
pomean nean utisak, simpatiju i saaljenje prema tom udnom biu, zatim glad: ve skoro dvadeset asova
nisam ni pio ni jeo; to mi teko pada. Uinim nekoliko opreznih koraaji prema zveri. Odjednom se moj mozak
pocepa; on se podeli na dva dela, kao pod uticajem nekog usporenog mehanizma. Neka neuronska plima
obuze jednu duboku oblast moje nesvesnosti da bi otkrila jedan prizor umetnut tu ve odavno. Oseanje je
potpuno drukije od oseanja koje prethodi mehurastim prizorima i praeno je jednom lakom tegobom. Mojoj
viziji pustinje nadomee se jedna druga, vazduasta i treperava, poput nekog mreastog platna iji su ukrteni
konci obrazovali linije senki i svetlosti; ona svetluca nepravilnom uestalou. Unutranjost gledanja. Znam da
ne moram da uinim nikakav napor da bih razumeo znaaj poruke; ona e se uskoro otkriti. Treptanje
prestaje. Simboli se organizuju:
Page 5
ovek naopako
"Panja, panja, podseamo vas da vi sad putujete po postupku analogine vizije. Va boravak se
zavrava. Morate sastaviti kljunu sliku da biste se vratili u vau polaznu bazu. Ovo je poslednji signal. Vi imate
samo jo dvadeset etiri asa da napustite svet u koji ste stigli: po isteku ovog roka nee vam vie biti
moguno da se vratite na univerzum vaeg porekla."
ekam da dobijem kljunu sliku o kojoj je re. Prvi elementi nekog morskog pejzaa stavljaju se na
svoje mesto. Zatim sam zaslepljen bleskom neizdrive svetlosne snage koja ispred mojih zatvorenih kapaka
puta da u povorci promiu svici. Na trenutak se preputam opojnosti tih ivahnih ipaka.
Oslanjam se na kulu, glatku i toplu; peena zemlja prijatno mirie. I tako sad putujem po svetu koji
nije moj, to sam uvek pretpostavljao. Kroz njega prolazim po postupku zvanom 'analogina vizija' iji nijedan
zakon ne poznajem. Da nije promakla neka greka u programiranju? Ona bi izazvala moje delimino
gubljenje pamenja. Znai da bi mehurasti prizori mogli proistei iz mog pravog univerzuma; oni bi se
materijalizovali pod uticajem udnih interfrekvencija.
Meutim, ako sam pobegao po izvrenom ubistvu, malo je verovatno da je to bilo u zakonskim
uslovima. Onda, zato taj signal upozorenja? Sem ako to nije zamka namenjena da me prevari, da me
uhapse, im se budem vratio. Neu, valjda, zauvek ostati u ovom neprijateljskom svetu i pokuati da se u
njemu odrim ili neumorno traiti kljunu sliku koja e mi omoguiti da se vratim u moj svet uprkos
opasnostima koje to sadri. Malo se oseam pogoen ivotom bez duha kojim ivim u pustinji, brinui se samo
o tome da se odrim; kad bih imao sredstva da popunim svoja obavetenja, ja bih svoj boravak ovde
neizostavno produio. Voleo bih da upoznam pravu linost koja sam bio i da se suoim sa svim obavezama
koje to namee, pre no da zauvek ostanem ovde. U ovom trenutku ja postojim, pero to luta po peanoj
povrini; ja ne postojim, ja ne delam. Rado bih se posvetio reavanju zagonetke ovih kula, kao arheolog jedne
besmislene planete napisao bih njenu istoriju za neverovatne potomke. Mogao bih takoe da civilizujem njena
divlja plemena, postanem njihov poglavica, izgradim jedno utopijsko drutvo. Na kojim osnovama? Moje
pamenje je klimavo, polovina rei mi nedostaje, moja pozivanja na uzore su netana. Morao bih sve da
izmislim. Hvata me vrtoglavica. U stvari, ja sam u svitanju nekog stvaranja; ovaj svet je haos, on se nudi mojim
eljama. Izgleda da u njemu sve potie iz neke nesavrene namere; nespretnom rukom oblikovana ilovaa,
iznenada oivljena dahom ivota, a koja tei da se ovekovei. Ja jo nisam spreman da snosim odgovornost
za jedan takav univerzum u kojem istovremeno kao i da postojim i ne postojim.
Hou da ponovo naem svoje detinjstvo i deatvo, hou da upoznam moje prijatelje, moje
zanimanje, moju kuu. Znam da sve ove rei postoje, udim da ih razumem. Ali kako nai kljunu sliku koja bi
mi dopustila da izvrim putovanje unazad? Ja mislim da ona mora biti jednostavna i laka za prepoznavanje da
bi putnik bio u stanju da je iz njene okoline izdvoji, ako pati kao ja od ravog funkcionisanja pamenja.
Pokuavam da oivim svetlosnu potku koja je pratila poruku. murim u pravcu sunca da bih se posluio
njegovim bleskom, ne bih li podstakao da se pojave drugi svici. Moji kapci; treperavo crvenilo, uti zraci bez
znaenja; razne mrlje; nita to bi moglo liiti na neku povezanu viziju. (ini mi se da prelaz iz jednog sveta u
drugi mora ii po kanalu dvaju prizora, potpuno slinih i analognih u oba univerzuma.) Nered boja i svetlosti.
Obuzima me uasna strepnja te odmah otvaram oi da joj ne bih podlegao.
Ispred mene je okean; iza, kule; izmeu njih, na desnoj strani, i dalje onaj konj. Sve mi to izgleda
konano glupo. Postao sam osetljiv posle poziva mog istinitog univerzuma i na ovaj ne mogu gledati bez
aoke saaljenja. Pustinja glupa i runa, liena umne organizacije koja dela ini uspelim. Pa ipak, ne
oslobaam se neke izvesne nenosti prema njoj, za koju se bojim da u joj popustiti. ini mi se da sam u toku
nekog jutarnjeg sanjarenja mogao da naem zadovoljstvo u iznalaenju neeg toliko apsurdnog. Roditelji
esto vie vole neko maloumno i bogaljasto dete od njegove blistavije brae. Bojim se da u svoje dane ovde
zavriti, pun neke mlitave simpatije prema ovom beskrajnom pesku, ovim paradoksalnim ivotinjama, ovim
neobinim kulama i ovim karikaturama oveanstva koje ele samo moje meso.
Pokuau da se popnem na jednu od kula; moda bi blizina mora mogla eventualno da mi nadahne
analogiju koju traim. Kljuna slika je bila pomorska: jedno alo. Treba da zaokruim taan deo obale koja e
mi omoguiti da proem kroz prolaz izmeu ovog i mog sveta.
Jedno ulegnue u pesku natera me na pomisao da se neko stepenite moe otvoriti u podnoju
zida od peene zemlje. Sluim se obema akama koje sam sastavio poput neke maine-kopaice, i ubrzo
otkrivam prvi stepenik od opeka. Moja strast za ovom vrstom traenja ini da zaboravim na njihovo trajanje.
Sunce je na svojoj putanji dolo do one take kad nebo dobija svoj veo. Sa zadovoljstvom posmatram
dvanaest stepenika koje sam oistio; ovo kratko stepenite zavrava se kod nekih udno uraenih vrata, skup
ribljih kostiju i ribljih koa, kostiju sipa, algi zavarenih nekom prozirnom smolom, suvom i tronom kao da je
liskun. Povlaim rezu izrezbarenu u slonovai i ulazim u kulu. Vetar kovitla oko ogromnog peanog sata od
peene zemlje koji predstavlja sredite zgrade, on prijatno gue, potpomognut dubokim tremolom, nekom
vrstom isprekidanog basa koji zvui jednolinom melodijom.
"Ovuda, to je nebo, ovuda, to je nebo."
Ja pevuim te rei na ariju vetra. Zapazio sam jedan mali ulaz dovoljan za jednog oveka, tano
suprotno od mesta preko kog sam se maloas uvukao u kulu. Prolazim kroz njega. Tama. Pipajui desnom
Page 6
ovek naopako
nogom, prstima noge hvatam prvi basamak. On je hladan i lepljiv. Vrlo oprezno nastavljam sa mojim
penjanjem, vrtei se kao neka busola oko rapave i vlane osovine koju je dohvatila moja ruka.
"U katedralama to uglaaju vernici." Kakve katedrale, ta? Katkad se reenice penju na povrinu
mog uma, mada ne mogu razumeti njihov smisao; one izraavaju onaj potmuli agor sveta koji sam ostavio; i
ja ih oboavam.
Lagano obrtanje mog tela koje postaje tee po meri kako se penjem; svaki basamak jae pritiskuje
moj svod na tabanima. Nema nikakve svetlosti, kao zavrtanj se uvlaim u tamu. um vode, curenje kapi,
tup-tup kapi po barici, kakva barica? Tamo, nie, u duguljastom depu peare koji sad mogu da raspoznam.
Moja ruka dobija jedan zrak svetlosti boje ilibara, do krajnosti tanan, toliko slab da bih gotovo mogao izbrojati
njegovo elektro-magnetsko zraenje. Moji prsti se kreu du osovine, kao struak neke biljke koja se uvijajui
penje u traenju sunca; moji koraci su ubrzaniji. Izbijam na gornji levak. Basamaci su izdubljeni u njegovim
kosim zidovima. Sunce je beli krug; oblaci su kao neka freska. Duboko diem, vlaan vazduh me osveava;
zaboravio sam da sam edan. Ja sam u nekoj vrsti kristalizatora rose; u njemu se pred mojim pogledom voda
materijalizuje. Na dvadeset metara iznad mene ona je para, zatim padavina, zatim suza, slap na mestu na
kom se nalazim. Ona se veselo uborei gubi u dnu kule. Jurim ka vodi, loem je, poudno se prskam po licu i
po telu.
Voleo bih da izreknem niz umesnih sugestija o koristi ove borbe vode i odredim kom ciklusu ona
prethodi, ali sam za to nesposoban. Ne vidim razlog ove instalacije; moj mozak, gomila tkiva, ja ga u mislima
masiram, on prede kao maka ali ostaje tih. Da li taj atmosferski pear moe neto da sugerie jednoj osobi
koja poseduje svoje pamenje? To je poziv katatoniji Manifestacija jednog duevnog oboljenja; prim. prev. za
oveka koji je kao ja delimino izgubio pamenje? Treba da se kreem, da beim prema vrhu kule, inae,
oseam da u ovde zauvek doi u nepokretno stanje, poput alge koja se leluja u zelenoj vlazi kristalizatora.
Jedan mlaz vode odskoi na moj trbuh. Hladno je, drhtim. Jedan deo levka osvetljava sunce, gore
na vrhu stepenita; idem tamo da se ogrejem. Jo nekoliko koraaji i stiem do vrha zgrade. Okruuje ga
jedan okrugli put irok manje od dva metra. Prisustvo mora snano se osea. Ta druga pustinja, tena, bez
talasa, zejtinjava i teka. Jedva se uje neko pljuskanje po mramorno crvenom pesku. Tiina je prekomerna,
bezvuna, gotovo porozna. Ako bih uinio bilo kakav pokret unutar ove tiine, trebalo bi da osetim neki dodir.
Iznenada se javi vetar po nekom atmosferskom efu i izmeu mojih poluotvorenih usana prilepi talas mlakog
vazduha; nagonski ih zatvaram, one su ispucale, pokrivene solju.
A slika u koju sam bio stavljen odjednom oive. More se talasa, pesku se vraa ivot, konj, sad velik
kao taka, ostavlja jednu nesigurnu crtu na utilu peska.
Atmosferski veo se razilazi. Nasluujem da se kljuna slika koja treba da izazove analogino
putovanje nalazi u onoj krivini obale koja razdvaja dve najudaljenije kule. Paljivo osmatram alo. Primeujem
vie mesta, na kojima se nalazi izboenost peska i kretanje talasa u vezi sa pravcem obale; izgleda kao da to
izaziva kratkotrajnu morsku viziju koju sam maloas imao za vreme znaka za uzbunu. Moram ponovo da
siem, moja osmatranica je ravo izabrana, suvie je izdignuta da bi mogla doneti ubedljive podatke.
Naprotiv, ona unosi u moje ispitivanje niz dodatnih pitanja o smetaju kula, njihovoj nameni, o nainu na koji su
bile sagraene (unaokolo nema tragova gradilita, nema rudnika gline, nema pei za peenje zemlje).
Sedei pored mora posmatram kako nestaju linije oseke koju su talasi ostavili na pesku; njihovo
trajanje je kratko, jedva da ostaje nekoliko pahuljica pene ako bi se zadrale na nekoj koljki. Izabrao sam
mesto na plai na kom predoseam da treba da se pojavi kljuna slika. Dovoljno je samo malo strpljenja dok
usklaena kretanja mora, oseka, neba i vetra ne stvore uslove pogodne za moj odlazak; uskoro u skliznuti
prema mom zaviaju. koljka, ta re izaziva u meni mrane uspomene, pogledom prelazim deo obale na
kojoj stoje tragovi poslednje plime; sa osekom prvi talas je stigao dalje; pogledom pratim jedan mali snop
suvih algi, malih mekuaca koji su ovlaili more...
A pamenje me snano opseda. Vidim moj ivot u njegovoj celini, do najmanjih sitnica; on mi se
pojavljuje u svojoj punoj veliini, u svojoj duini kao i u svojoj irini, kao u svojoj dubini, udovina masa dela i
nedela, utisaka, greaka, inova, dinovskih ameba sa hiljadu pipaka pomou kojih se kreu, odnesene
plimom vremena.
Po meri po kojoj podaci (koji su provereni udovinom brzinom) dolaze na mesta, ja ih zaboravljam;
oni se slivaju u njihovu organsku koljku, a ja postajem ja, mera za kretanje kroz sve dimenzije univerzuma.
Vrtlog uspomena, zatim mir, samo moje srce kuca, bilo talasa, ja postojim, svaki od mojih neurona
ponovo je dobio svoj identitet.
Prvi nalaz koji se snano namee: ja nikad nisam izvrio ubistvo! Odakle potie ona vrlo jasna slika
strunjaka za analoginu viziju koji umire pred mojim oima optuujui me da sam ga ubio? Moram reiti tu
zagonetku.
Crvena lopta me udara po nogama.
3. ANALOGINO PUTOVANJE
Do mene dopiru krici sa plae. Primeujem loptu koja me je udarila u nogu dohvatam je i osvrem
Page 7
ovek naopako
se da bih video prema kom treba da je poaljem. Moj sin Don-Don dotra smejui se na sav glas.
"Eto, tebe, tata, zato si potpuno go?"
"Da, eto me! Hajde, hop!"
Uhvatih ga za kukove i digoh ga dok njegove oi nisu bile u visini mojih.
"Jesam li ti nedostajao, a?"
Ova obina reenica, izreena iz navike, moe mi, u odgovor, ukazati na priblinu duinu mog
odsustva. Ali Don-Don me gleda bez rei, on bi hteo da zna da li je osetio kakvu tugu za vreme mog
nestanka; on se tog vie ne sea. Svakako je katkad plakao u velikom nastupu odbijene nenosti, moda je
osetio nesigurnost situacije kad su mu Simona, njegova majka, ili njegova sestra Sofija kazale da se ja vie
nikad neu vratiti da se igram sa njim. Sumnja u to sad. Ja cenim Don-Dona.
"Don-Done, ja te cenim."
"Je li, tata?"
On svoje pitanje proprati osmehom, ali se to dvoje ne podudaraju. Zagledamo se jo nekoliko
trenutaka, kao to bi to inili stanovnici razliitih planeta prvog dana njihovog susreta. udne li pomisli, biti
otac! Kad bih samo mogao nai neku vezu izmeu trenutka kad sam zaeo Don-Dona i trenutka koji
doivljavam sad! Njegove plave oi su Simonine oi.
"Gde je mama?"
Paljivo sputam sina na pesak. On prua levu ruku i vrti se oko sebe pevuei:
"Tamo, tamo, tamo, tamo."
Pogledom pratim njegove pokrete; on se smiruje. U pravcu koji pokazuje svojim prstom Simona je
ispruena na pesku. Izmedu nas se stvara nevidljivi spoj; ona skae i tri prema meni kao da je uplaena
nekom pretnjom sa mora.
Poigravanje njenih dojki u narandastom jeleku! Da sam mogao da ih oivim u mojoj samoi!
Uivati samo u toj divnoj viziji, istinski roenoj u mom seanju, bez uplitanja onih mehurastih prizora, bilo bi
dovoljno za oslobaanje od pustinje! Postajem svestan da vizije koje su me muile nisu bile izvuene iz moje
prolosti, ve samo pozajmljene iz mog intimnog folklora, izmiljene poev od mojih uspomena. Ko pronae
te prizore?
Simona je tu, topla, uz mene, njeno aputanje me podsea na stvarnost:
"Treba da se brzo vratimo u hotel, Felise, ti ovakav ne moe ostati na plai, gledaju nas."
Neno je odgurujem; ona me posmatra sa izmeanim utiskom zabrinutosti i nerviranja. Oigledno,
ja sam nag, majuni skandal koji izazivam izgleda da je vie impresionira no moj povratak. Ve se
udaljavamo. Kod Simone je drutvena svest uvek bila iznad oseanja. Ja je polako pitam:
"Bilo je to poslednjeg dana, zar ne?"
Ona pokuava da me odvue prema jednom vozilu.
"Kako poslednjeg dana, ne razumem?"
"Hou rei, da se nisam vratio danas, nikad se ne bih vratio. Nor ti je to morao rei."
Ona se pravi vrlo iznenaena.
"Hajde, nemoj se praviti da ne zna ko je Nor Kaningem, strunjak za analogine vizije, onaj koji
me je poslao tamo odakle dolazim, onaj koji..."
Htedoh ispriati kako sam ga ubio. Bolje je ovu uspomenu drati u tajnosti.
"A pre koliko vremena sam otiao?"
Simona saginje glavu i plae, ona isprekidano govori:
"Tri meseca, mislim, tano tri meseca."
Dlake na mojim rukama i na grudima kostree se. Odjednom dobijam elju da se sagnem, da se
priljubim uz nju. Njeno telo me je uvek privlailo tolikom snagom, da se nikad nisam zamorio milujui je ve
petnaest godina otkad ivimo zajedno.
"Izvini, bilo je teko. Zna. Hajde, idemo."
Simona je oekivala da u popustiti, ona mi oprata to sam hteo da joj prkosim, prislanja svoj kuk
uz moj i prua ruku da Don-Don doe da je uhvati. Da je Sofija tu, porodica bi bila u punom sastavu.
"Sofija je na letnjem teaju?"
Simona mi osmehom daje na znanje da je tako. Ta obina reenica bila je dovoljna da me konano
vrati u moj univerzum. Ponovo sam lan drutva. Stavio sam poslednji deo slikovne zagonetke: tri meseca,
trajanje analoginog putovanja, uklopili su se u moj ivot kao priica. Pa ipak, znao sam da rei koje budem
izgovorio nee se vie tanije podudarati sa mojim mislima; nastalo je neko neslaganje izmeu naina
izraavanja i obrazovanja misli. Rad, ljubav, rodatvo, susedstvo, prijateljstvo nikad mi vie nee pruiti
zadovoljstva koja sam zbog njih oseao. Rei Simoni da se radujem to sam je ponovo naao. Saginjem se
da bih zahvatio aku peska.
"Zna, zadovoljan sam."
Laka zrnca, ljokice liskuna klize izmeu mojih prstiju. Ona me utke gleda klimajui glavom. Da li
mi je potreban neki odgovor? Moda je ona shvatila moju nevolju?
Page 8
ovek naopako
"Don-Done, idi reci humanoidu da se brine o tebi; mi idemo u hotel, Felis i ja, potrebno nam je da
budemo sami."
Ovaj odmor na Siciliji lepo je bio poeo. Moja ena i moja deca poli su pre mene u Marzamemi,
novu plau u modi koja se nalazi u blizini jednog sela iz helenskog perioda, veoma briljivo rekonstruisanog.
Doao sam za njima dve nedelje kasnije.
Kao i svi ostali bungalovi u sklopu hotela i na je bio okrenut moru. Tri sobika dodeljena mojoj eni
i mojoj deci bili su ukraeni stubovima oblepljenim belim zemljanim premazom na kom su se videli viebojni
starinski crtei. Mozaici u kupatilu bili su uraeni po ugledu na mozaike u Tindariju. Kazino, terme, i antiko
selo bili su sagraeni po ugledu na Selinunt. Ovaj banjski sastav je zbilja lepo izgledao; moja sredstva mi ne
dozvoljavaju da sebi pruim tu vrstu luksuza, ali ja ga se ipak ne odriem, svake godine elim najbolji odmor.
Ovde zabave ne nedostaju; imali smo na zemljotres uz istovremenu erupciju Etne, razaranje
jednog sela vinogradara i u noi potoke lave; prisustvovali smo ubrzanom gajenju paradajza i groa u
zapadnim hidroponinim staklenicima; posetili smo sve grke naseobine i sva rimska naselja koja su
razbacana na teritoriji Sicilije. Ove razonode kojima su dodata obavezna kupanja u moru i podvodni lov na
sabljarke potpuno su ispunili deset prvih nedelja naeg godinjeg odmora.
I u tom trenutku poeo sam da oseam prve znake zamora. Prethodnih godina, pred kraj raspusta,
esto sam pribegavao bezbrojnim drogama koje su bile u prodaji. Otkad su hemiari uspeli da otklone efekte
naviknutosti i sekundarne tegobe koje su nekad izazivali ti proizvodi, veliki broj ljudi je sklon da ih
zloupotrebljava. To ne zamenjuje glavne umetnosti kao to su muzika ili knjievnost, ali ove su zabranjene,
istorija umetnikog stvaralatva zaustavljena je pre dva veka. Subverzivne su, govorili su vladajui ljudi. Ostali
su muzeji. Te godine izgubio sam elju bezopasnog beanja, hteo sam da isprobam neto to me ne bi vie
obavezivalo.
Simona se tek bila upoznala sa jednom tajanstvenom linou, Norgeom Kaningemom, kog je
nazvala strunjakom: on se zavijenim reima hvalio da moe pruiti neobino i nevieno putovanje onom koji
bude hteo da poslui kao prva osoba za opit. Moja ena me pourivala da idem u terme da bih se izloio tom
upuivanju. Ona je tvrdila da bi me interesovalo otkrie koje je nedavno Kaningem usavrio, da se ono
pribliava glavnim umetnostima na planu imaginacije.
"Ti koji tvrdi da nisi drutven, iskoristi to pre no to bude zabranjeno."
Njena upornost me je udila, no ipak se jednog dana reih da isprobam. Decu smo ostavili na
uvanje humanoidu.
Zgrade terme se nalaze na vie hektara jezika Portopalo koji zalazi u more; njima se prilazi alejom
uokvirenom dorskim stubovima. Jo se seam utanja eukaliptusa u toploj veeri; danas je moja panja
privuena eljom da ponovo doivim taj trenutak u njegovim najblaim pojedinostima. Da bih sebi dokazao da
sam ponovo postao potpuno svestan mojih uspomena, hou da sa tanim opaanjem obnovim njihove
umove boje, mirise.
Simona me je stezala za levu ruku, uznemirena ali sa smekom. Sedosmo u naslonjae za
ekanje. Posmatrao sam jednu neumesnu muvu koja je umakla povremenim dezinfekcijama; njen let je bio
uznemiren pojavama i nestancima naizmeninog dekora koji je krasio sobu.
"Gospoo iar, gospodine, da li biste hteli da uete?"
Specijalist je izgledao mlad; njegovo lice bilo je neosporno vie puta doterivano, ali nije mogao imati
preko pedeset godina. Njegovi mali brkovi prirodne boje pratili su brze pokrete njegove gornje usne. Simona
ga je sluala. Simona ga je sluala, Simona ga je sluala...
Ja sam uvek znao za te trenutke odsutnosti koji su me gurali u neki tih univerzum, bezulni, kao da
sam bio pod uticajem neke vrlo slabe i vrlo lagane tegobe koja potie od kome. More, svetlucavo,
zapljuskivalo je dvorite.
"...nije potrebno da vam kaem da ako se preduzmu sve predostronosti koje se nameu,
analogino putovanje ne predstavlja nikakvu opasnost."
Posle ove reenice specijalist malo zastade. Simona me je pogledala ne bi li primetila moj
pristanak. Poto ja nisam odgovorio, ona poe da tumai:
"Bila sam sigurna da e te to primamiti, ali ne nalazi li da tu ima nejasnih trenutaka? Moda je to
opasno."
"Nisam dobro pratio objanjenja."
Povijene Kaningemove obrve zaueno se izvie.
"Ako hoete da vae misli budu jasnije, ja moje izlaganje mogu ponoviti?"
"Ne, vie volim da mi kaete kuda u ii."
Specijalist za analogino putovanje se pribra; crte njegovog lica zauzee vodoravan poloaj. U kojoj
su se epohi podiivale kose poput etke, kao kod njega? On iznenada oive.
"Vi, naravno, znate za teoriju o paralelnim univerzumima?"
"Tu neozbiljnost!"
"Osveiu vae znanje i vi ete uvideti da je to ozbiljna stvar. Zamiljeno je da postoje druge
Page 9
ovek naopako
dimenzije sem ovih koje poznajemo; one se takoe odnose na vreme i na prostor, ali one se dodaju
pojmovima irine, duine, visine i trajnosti. One produuju poznati univerzum i dovele su do pretpostavke da
uporedno sa naim postoji beskraj drugih mogunih univerzuma.
Isto tako se pretpostavilo da tamo ive stvorenja koja bi mogla da se malo ili prilino razlikuju od
naih, da se drutva, da se civilizacije tamo ne razvijaju na identian nain i da sami pojedinci mogu tamo da
imaju drukije sudbine od naih. To je sve samo nagaanje. Moglo bi se isto tako lako tvrditi i suprotno!
Sad vie ne. Ja imam eksperimentalni dokaz da ti univerzumi postoje."
Njegove toliko pokretne crte udno se zbrkae. On me je interesovao. Simona ga je intenzivno
posmatrala. Ne ekajui na moj komentar, on nastavi:
"Putem kanala analogine vizije pronaao sam nain putovanja kroz razliite dimenzije.
Jednostavnije reeno, re je o prolasku jednog dela izabranog pejzaa naeg sveta u drugi deo koji mu
odgovara na uporednoj Zemlji."
"Sve u svemu, putovanje kroz neko ogledalo?"
"Pokazau vam rezultat mog eksperimenta."
On prui ruku da bi zamraio radnu sobu i ukljui televizor. Obina slika neke obale koju
zapljuskuju talasi, u gro-planu. On objasni:
"Ovo snimanje je izvreno kroz prozor moje laboratorije. Jednu drugu kameru stavio sam u mainu
za analogine prenose. Ona je bila najvie pedeset centimetara od druge kamere."
On osvetli jedan drugi ekran.
"Pogledajte ove prizore, koje su oba televizora snimila istog dana i istog asa, ali na neemu to
moemo nazvati Zemlja X, i uporedite ih sa prvima."
Najpre izmeu oba televizora nismo primetili bilo kakvu razliku; zatim po meri kako smo se
privikavali na pejza, uoismo jedan mali oblak koji je postojao samo na jednom od oba neba, jednu siunu
krabu koja se jednom pojavi na jednom od dva ala. Na Zemlji I talasi su bili jai od onih na Zemlji X, katkad
su dobijali penuave vrhove. Mogao bih dugo da posmatram ovaj prizor i da sanjarim o njemu, da specijalist
nije iskljuio televizor.
"Naravno, ovo nita ne dokazuje, ja sam mogao da u razliitim trenucima snimim deo obale koji
sam vam pokazao. Ali od kakvog je to interesovanja za mene? S kojim ciljem bih vam prikazao ove filmove?
Gospodin iare, ja vam u svakom sluaju predlaem da poete putem kojim je ila ova kamera."
"I stii u na Zemlju X?"
"Ceo problem je u tom! Ja nemam mogunosti da kontroliem kretanje kroz paralelne univerzume.
Ja vam predlaem jedno analogino putovanje, ali vam ne mogu osigurati pravac. Nasuprot tome, siguran
sam 9.998 prema 10000 puta da e se povratak obaviti pod dobrim uslovima. Do sad, svi predmeti koje sam
poslao vratili su se."
"Ali jedno ljudsko bie? Jeste li pokuali s nekom ivotinjom?" upita Simona.
"Nemoguno, opit ne bi bio nita vie zadovoljavajui da su u pitanju ivotinje nego kada je re o
predmetima. to se tie oveka, ne postoji nikakav razlog da rezultati ne budu isto tako izvanredni. Ja sam,
uostalom, predvideo da na nivou podsvesti ugradim jedan signal za uzbunu. On e dati znak dvadeset i etiri
asa pre krajnjeg datuma za povratak. To je dodatno obezbeenje."
Ja ponovo ujem signal onakav kakav sam dobio u pustinji, snagom udarca i odsustva znaenja koji
je imao u mojim oima. Kakvo podrugivanje!
"Ali kako moete biti sigurni u krajnji datum povratka?"
"Kad se jedan od prizora menja suvie osetljivo u odnosu na drugi, signal automatski daje znak."
Obala na koju sam se spustio nije bila slina onoj sa koje sam doao. Izuzev ako me moje
putovanje nije vratilo na mesto mog polaska i da su kule bile sagraene za vreme mog putovanja kroz
pustinju? Kad pomislim na ovaj razgovor primeujem koliko je oduevljenje koje mi je ulio specijalista
zamrailo moje rasuivanje. Danas, znao bih koja bih mu pitanja postavio. Kad budem spreman, otii u do
njega i nadam se da se to nee zavriti nekim zloinom.
4. KRAJ ODMORA
Ponovni dodir sa mojim univerzumom bio je bolan. U toku vie meseci osloboen dodira sa
porodicom i sa drutvom, teko uspevam da se pokorim zakonima da ponovo doem do mojih navika. Kako
se prepustiti jednostavnom zadovoljstvu to postojim? Kako se osloboditi steenog nagona za napadanje,
izazvanog nagona da preivim, kako olabaviti moje ivce i moje miie uvebane na reagovanje na najmanji
povod? Ja se ne mogu odupreti ponaanju divlje ivotinje koje ne podstie na dokolicu. Neko olakanje
nalazim u dugom plivanju morem; udaljavam se od obale sve dok one ne nestanu u jakim talasanjima mora,
koja su, meutim, tiha poetkom jeseni.
Simona mi nikad nije prebacivala za ta duga odsustvovanja. Izgleda da je postala ravnodunija i
beznaajnija. Pre no to sam je upoznao bio sam savren graanin: trebalo je da postanem arhitekta i postao
sam arhitekta. Godinji odmor, rad, usklaivali su ritam mog ivota kao klatno metronoma. Simona je dola
Page 10
ovek naopako
kao neko osloboenje. Sa njom sam mogao da se oslobodim uslova kojima sam bio podvrgnut od detinjstva. I
za mene je sve poelo. Za nju sam bio vezan fizikom ljubavi toliko snanom da se katkad bliila patnji. Ta
ljubav je inila da zaboravim na sve to je moje vaspitanje usadilo u meni. Pored nje sam se raao. Verovao
sam u nau obostranu strast. U poetku naeg braka, svakako iz neke igre, pristala je da bude voljena, da
podnosi moja besna navaljivanja. Posle pet godina braka ona vie nije uestvovala u naim zabavama, ja sam
jo bio podjednako grozniav, podjednako strastan, te me je moja estina inila slepim za njenu ravnodunost.
Nailo je analogino putovanje. Kad je proao rok van kog je bilo malo verovatno da u se vratiti,
ona me je iskljuila iz svojih misli da bi izbegla i najmanji trenutak tuge. Da moja priroda nije bila duboko
izmenjena usled mog boravka u pustinji, ona bi mi po povratku ukazala onaj minimum panje koje je bilo
zaloga naeg braka. Meutim, Simona je uvidela da se moj preobraaj i sve suprotnosti koje su nas odvajale
pojaali i odbacila me je kao neki rav kalem.
Njeno nedovoljno uestvovanje u naim seksualnim odnosima me dovodi do besa. Pa ipak ne
mogu da se uzdrim a da je strasno ne elim i da u svim okolnostima postupam u duhu te elje. Moje ruke su
navikle na njeno telo i ne znaju vie da prave druge pokrete. Kad ona na itave dane nestaje u solarijumu ili u
termama, a da me nikad ne pozove da joj se pridruim, ja tad sanjarim o njenoj nagoj koi, izmasiranoj
mlazevima tople i namirisane vode, preplanuloj u sunanim koritima. Ja je milujem i liem u mislima,
posmatram njen lik do zasienosti.
Tih dana esto se bavim decom. Kad sam ih prvi put ponovo ugledao uasnuo sam se uistinu to
sam otac. Izgledala su toliko osiromaena, toliko krhka! Koliko sam mrzeo to su morala da podnose svoje
roditelje, svoje studije, njihovu predodreenu budunost. Koliko sam proklinjao slinost koju e im nametnuti
nae druenje, oponaanje naih mana, i naih slinih miia lica, neosetan izbor naih navika i naih ukusa.
Njihova nesposobnost da sebi stvore sopstvenu linost i da svojim sudbinama upravljaju izgledali su mi
udovini. Dotad su propali moji napori da preistim taj poredak. Kad smo se Simona i ja venali, porodica je
bila veoma skladna; svakom je bila dodeljena neka odreena uloga; otac je radio, mati je podizala decu, a
deca su bila posluna, ila u kolu i pripremala se da postanu roditelji kad za njih doe vreme. Uz pomo
helioterapije ak se uspevalo da se otkloni buntovnitvo mladalatva. U naem drutvu sve je bilo potaman.
Otkad je zavladala svetska vlada, civilizacija, istovremeno tehnoloka i patrijarhalna, uvrstila je svoje
nepromenjive odlike plemenitog porekla, koje su dozvolile ljudskom biu da zavlada planetom.
Neto kasnije posle naeg venanja humanoidi, ve iskoriavani u svim stadijumima proizvodnje,
poeli su da bivaju uvoeni u domae dunosti, zatim za nadzor i najzad za vaspitanje dece. Mislio sam da e
drutvo da se preobrazi. Kao roeni konzervativac, postao sam u mladosti faist; pomalo anarhija, moja luda
ljubav prema Simoni otad je skinula skramu te sam hteo da pristupim jednoj od onih tajnih politikih manjina
koje su se suprostavljale formuli svetske vlade. Tokom nekoliko godina to je bilo dovoljno da utoli moju
buntovnost. Zatim, pomislio sam da e uvoenje humanoida u vaspitni sistem dovesti do povlaenja roditelja i
raspada porodinih elija, hteo sam da se zaloim u smislu da ukinem opasnu psihiku prinudu koje
potomstvu stavlja porodica. Simona mi se najpre suprotstavila hladnim neprijateljstvom, moji prijatelji su mi
okrenuli lea; u kombinatu arhitekture moje kolege su podnosile izvetaje o mojoj pripadnosti subverznim
drutvima i o mojim aktivnostima. Bio sam prebaen na nia zaposlenja, osetio sam se priguen, uvezan bez
moi odupiranja. Uutao sam.
Kako se sad daleko nalazim od tih problema! ak nalazim izvesno zadovoljstvo u igri sa mojom
decom. Merzamemi, skladne plae, nebo puno istovetnih oblaka, isti hramovi, more toliko toplo da lii na
poljubac, sve je to samo jedna zamena za egzistenciju. Analogino putovanje mi je dozvolilo da se u
potrebnoj meri vratim da bih se odvojio od ovog sveta. Dobio sam novu prodrljivost za ivotom. Otkud bih
mogao da se zadovoljim ovom konzervativnom civilizacijom koja iskljuuje svaku matu i svaki doivljaj,
zatvara svoju kulturu u muzeje i svakom zabranjuje da stvara? Nema nikakvog sredstva za remeenje ovog
mravinjaka za odrasle. Svi ljudi koji tu ive ele da uivaju u srenom ivotu, da se koriste divnim drutvenim
tekovinama prethodnih vekova. Svako misli da je ljudsko bie dolo do vrha svog razvoja, da je dostiglo
savrenstvo i da bi najmanja promena mogla dovesti samo do dekadencije. Nai mudraci iz vlade odravaju
civilizaciju u venoj sadanjosti da bi izbegli da se ona ne vrati u nitavnost.
Vizije pustinje briu letovalite. Izgleda kao da pesak pucketa ispred mog pogleda. Pitanja koja
postavlja analogino putovanje zahtevaju odgovore. Oivljavam u seanju sedam zemljanih kula, peana
borna kola, kao zagonetke. Zato sam izgubio pamenje prelazei iz jednog sveta u drugi? Kakva je sutina
mehurastih prizora? Da subjektivno oseanje koje ih je pratilo nije plod moje jake upuenosti na mene? Nisu li
one ist izum, san, opsena ili neto drugo? Sem ako se velike plohe budunosti nisu sruile i dole da se
umeaju u moju sadanjost.
Simona i ja se jedno pored drugog nalazimo u sobi za odmor. Njena preplanula barunasta koa,
podhranjena uljima i kremovima, zadrava prituljenu svetlost koju ire zidovi. apuem:
"Bie potrebno da ponovo razgovaram sa specijalistom."
Na njenim usnama raa se udan osmeh.
"Zato? Hoe li ponovo da putuje?"
Page 11
ovek naopako
"Ne. Hou da mi objasni zato se moje analogino putovanje umalo nije pretvorilo u definitivno
izgnanstvo."
"To nije nita izvanredno, Nor nas je upozorio da dva od deset hiljada putnika mogu da nestanu."
Oekivao sam da izgovori njegovo ime, znao sam da e to uiniti. Meutim, ja sam siguran da iz
ljubomore neu ubiti Nora Kaningema. Uprkos svoj elji koju sam oseao prema Simoni, nikad nisam
verovao da je posedujem. Ona mi ne pripada.
"Ti ne razume, ja neu da se svetim, ve jednostavno da mu saoptim injenice koje su mu
izmakle. Ja sam prvi i verovatno jedini ovek koji je bio na analoginom putovanju. Neophodno je da se vidimo
sa Kaningemom. Siguran sam da me oekuje."
Simona se ispravila, ukrta noge poput orijentalnog krojaa; crno krzno njenog seksa prekriva
unutranjost njenih butina. Ona mi prkosi:
"Ja sam esto vidala Nora dok si ti hio odsutan; traio je od mene da ivim sa njim."
Ona vreba kako u reagovati: iako su brane veze od pre nekoliko vekova dobile uravnoteenost,
postoji izvesna tradicija u vezi sa autoritetom mujaka. Ako se usprotivim naoj rastavi, iz toga e se roditi
proces koji nee biti u njenu korist. Ona zna za moju odvratnost prema zakonima, ali ona veruje da je meni
snano stalo do nje.
"Ne boj se, Simona, neu ja zbog tog razgovarati sa Kaningemom. Ti si slobodna. Vidi, putovanje
me je mnogo promenilo."
Ona se nasmei:
"Onda, da ga zovem."
Ona ustaje. Odluno je pola. Svakako vie nikad neu videti luk njenog stopala koje nalee na
pod, iroko i graciozno kretanje njenog lista na nozi, njenog kolena, njenih bedara, drhtanje prepone, niti
dranje njenog dugog tela, ruke priljubljene uz teme.
Takva Simona je kip u mom pamenju.
5. ZLOIN BEZ UBICE
"Uprkos vaim uveravanjima, nisam imao utisak da idem na organizovano putovanje."
Zato tako napadno? Ja ne treba da ispoljim bilo kakvo neprijateljstvo ako hou da na razgovor
bude koristan. Meni je potreban Nor Kaningem, pronalaza analoginog putovanja. Uostalom, zabranio sam
Simoni da mi se pridrui kako na dijalog ne bi bio poremeen strasnim upadicama. On me hladno odmeri:
"To je bio jedan od rizika, upozorio sam vas, tu nema moje odgovornosti."
"ujte, Nore, pokuajte da shvatite, ja vam nita ne predbacujem; naprotiv, hou da moj sluaj
bude od koristi pokretau analoginih putovanja."
Namerno sam ga zvao njegovim imenom; njegov brk se savi u luk:
"Znate li za Simonu i mene?"
"Da. Ona e vam objasniti. To je vrlo jednostavno, ona je slobodna."
Tiina. Naizmenini dekor koji je ukraavao ured bio je smenjen jednobojnim zidovima. To
oboavanje starudija me ogorava, ono potiskuje smisao za stvaranjem.
"Oprostite, Nore, nije uvek lako biti moderan ovek; naa podsvest kasni nekoliko godina."
"Mogu li vas neto zamoliti?"
"Bie mi zadovoljstvo, a ta to?"
Trudi se da bude simpatian i jeste to.
"Recite mi, da li vam je vlada poverila zadatak da otkrijete put koji vodi u paralelne svetove?"
On se povue u sebe, vie puta zatrepta:
"Oekivao sam da ete mi postaviti takvo pitanje. Odgovor je, nije; naravno, nije. Ja sam fiziar
Drave, a vi znate ta to znai... U naem specijalizovanom drutvu nijedna jedinka nema enciklopedijsko
znanje. Mi smo ono to znamo, tako se definie nae postojanje. U etvrtoj godini psiholozi su utvrdili
Kaningemov intelektualni kolinik i sklonosti, kao i moje ili svakog drugog oveka; audovizuelna nastava
ispunila ga je znanjem poput diriabla helijumom, zatim su ga pustili, sigurni da njegovi dometi nee nikad
premaiti cilj za koji je programiran. Dogaa se da ne uspe to ispiranje mozga, ali to krije onaj kome je to od
koristi."
"...Posvetio sam sve svoje dokolice tom otkriu. Niko, sem Simone i vas..."
"Znam za razlog zato ste me izabrali kao zamore! Simona vam je govorila o mojim pogledima na
drutvo, na porodicu."
On se nasmei:
"Pre no to sam sreo Simonu, verovao sam da u ja biti prvi putnik."
Odjednom oboje uutasmo. On nije hteo da se oslobodi jednog suparnika, pruio mi je nain da se
spasem. No, zato li je Simona zaslepljena jednim ovekom koji lii na mene? Ona je toliko ponosna to je
postala sastavni deo drutva, toliko zabrinuta da ne skrene sa pravog puta. Zato izabrati neko drugo
nedrutveno bie? udna privlanost matara; ona ponovo poinje sa drugim ono to smo zajedno promaili.
Page 12
ovek naopako
"Iskreno reeno, hteo sam da se kod vas raspitam u vezi sa putovanjem, a nisam se usuivao,
kakva budalatina! Govorite mi o vizijama koje ste primali, kako su se pojavljivale, kakav su utisak na vas
ostavljale?"
"Teko je rei; ti mehurasti prizori, koji su mi tad izgledali stvarni isto kao pustinja, danas su
vazduasti kao najudaljenije uspomene. Verujem ipak da svi ne potiu iz moje prolosti."
"To je moguno; to e, dakle, biti otkinuti odlomci prostora i vremena, koje je od njihove sredine
odvojio neki fenomen slian analoginom putovanju."
Pustio sam ga da sanjari u tom pogledu. Treba da ga nagovorim da ode do plae. Oseam da je
vreme za to.
"O svemu tom podue u vam govoriti. Pre tog bih hteo da ponovo vidim transfernu mainu."
Nor me gleda neiznenaeno. Slae se.
Idemo poploanim ulicama Marzamemija. Ubrzo prolazimo pored vone i riblje pijace; potok hrane
tee malom krivudavom uliicom. Uzvici automatskih prodavaca slivaju se i stvaraju agor koji ometa svako
verbalno optenje. Ova pijaca koja je u drugim vekovima trebalo da bude prljava i uzavrela, dobila je estetski i
higijenski izgled. Niko ne kupuje te breskve, jagode, trenje, ananase, kajsije, dinje, paradajz briljivo imitiran.
Zaeli se ovek da zagrize tako da procuri sok kroz napuklu i mrkocrvenu boju te kajsije; meutim, roba nije ni
kvarljiva, ni jestiva. lsto tako znalako izlaganje tih celih riba, iseenih na komade ili odreske, barunasti sjaj
kamenica, skorupaste beline koljki sv. Jakova, gomile vlanih i tamnih morskih jeeva - predodreeno je
samo da bi se prikazala slika za uivanje. Niko ne moe kupiti tu robu, opipati krge riba da bi proverio njihovu
sveinu. Istorijska rekonstrukcija jedne pijace Palerma izvrena je samo da bi zabavila one koji dolaze na
godinji odmor; to je dinovska mrtva priroda na stupnju nae civilizacije koja je u agoniji. Ovde sam se letos
esto zabavljao sa Simonom. Danas mi ovaj dekor izaziva strepnju.
Jedno dinovsko sunce pritiska horizont svojom crvenkastom masom. Ono izaziva to da iz kaldrme
curi crvena tenost svetlosti. Nae sandale s oputama gaze po jednoj barici koja se nalazi u blizini jednog
mesarskog panja. Idemo pored Apolonovog hrama silazei brzim koracima prema mramornom molu koji deli
luku. U ovom asu veina godinjeodmoraca je po kuama i sedi ispred televizora. Poneki retki prolaznik
promakne, kao izliven u bakru i nestaje u svom bungalovu. Nor Kaningem ide ne gledajui ta ga okruuje.
Posmatram njegove nepomine crte: one su uzorne. Genetska selekcija raa savrene ljudske primerke koje
hirurgija jo poboljava. Uvek se vie moe voleti nean osmeh jednog nenormalnog bia od odlune
sigurnosti jednog funkcionalnog deteta, ali u toku etiri godine oni koji ne mogu da se specijaliziraju, nestaju.
Eutanazija. Simona i ja napustili smo naeg prvog sina, jednog vrlo lepog idiota; bio je pretvoren u energiju.
Ova utljiva etnja izaziva u meni aljenja.
Otkad sam se vratio u ovaj univerzum, imam oseanje da sam posluan, kao glumac u nekom
scenariju. Pribliavamo se laboratoriji i imam oseanje da se moji koraci utiskuju na mestu tano gde treba da
stanu, kao da me neko vodi. Ako bih pokuao da skrenem sa moje putanje, sudario bih se sa udovinim
pritiscima.
"Eto", ree Nor, "stigli smo."
Pejza ostavlja snaan utisak na moju mrenjau; otisak na emajlu tano postavljen iznad pejzaa
koji mi se pojavio u pustinji. More glatko i mrano prekriveno sivom fosforescencijom. Planine oko zaliva u
okviru su granica jedne razglednice. Danas prepoznajem Etnu i njen vrh. Hidrogliseri dvorogih oblika klate se
po volji nekog blagog vetria. Meutim, ini mi se, po izvesnim pojedinostima koje ne mogu da tano odredim,
kao to su intenzitet svetlosti ili poloaj svakog predmeta od kojih je sastavljen prizor, da e nam biti potrebno
da ekamo jo vie minuta pre no to doe do dogaaja kog se bojim.
"Ovaj deo ala je izabran za taku prelaza izmeu dva univerzuma."
"Da li postoji neki odreeni razlog za taj izbor?"
Nor sa dva prsta pree preko svojih brkova.
"Ja ne znam, to je obina stvar, standardna obala, okvir."
"Ali da li se moe iz jednog paralelnog univerzuma prei ovim kanalom analoginih prizora,
jednostavno zato to neki bitni zakon zahteva da stvari ponovo zauzmu svoja mesta?"
"Nemoguno je da jedno telo sklizne, samo po sebi, iz jednog univerzuma u drugi. Vas je transferna
maina vratila. Odavde ona pazi na sletanje svetova i bira pogodan trenutak za putovanje. Ono zahteva da pri
polasku budete odgurnuti, bez ega biste bili prilepljeni za univerzum u kom se nalazite."
Htedoh ga upitati zato se nisam vratio na istu plau sa koje sam poao; on mi dade znak da hoe
da nastavi sa svojim izlaganjem.
"Pored tog postoji mnogo planeta koje se nadomeu u paralelnim dimenzijama, tako da postoji oko
jedan od milijardu izgleda da se ponovo naete na pustinjskoj planeti koju ste posetili, a verovatnoa da se na
nju vratite u vremenu kad ste je napustili jo vie smanjuje taj procenat."
Izgledalo je kao da mu je lice izraavalo neku vrstu srdbe.
"Ipak pretpostavite da sam stekao mogunost da upamtim prizore paralelnih univerzuma i da se u
Page 13
ovek naopako
njih prenesem bez pomoi vae transferne maine?"
"To je samo pretpostavka, ali ja sumnjam da bi se ona potvrdila."
"Da li biste prihvatili, pre mog povratka, da je mogla postojati neka toliko primitivna zemlja kao ona
na koju ste me poslali?"
"Kamere kojima sam se koristio nikad nisu prenele drugi izgled od dela obale koji su snimile. U
svakom sluaju, sumnjam da jednog dana moemo upoznati sve izglede Zemalja koje prolaze pored nas."
Pejza je postao savreno isti kao pre. Svojim osvetljenjem, poloajem svakog od elemenata od
kojih je sastavljen sad lii na mehurasti prizor.
Grubo, pre no to sam imao vremena da se na to pripremim, neka ogromna teina se srui na moja
ramena, moje telo poe da drhti, svi moji miii zaigrae. Neka nepoznata sila osvaja moj mozak. Znam da u
uiniti iste pokrete koje sam inio u pustinji pre nekoliko nedelja. Neko drugi bie ubica Nora Kaningema.
Pokuavam da se pobunim, da se usprotivim toj sili koja me osvaja. Uzalud. Ja nemam oruje da izvrim
zloin, moja ruka se die, iz nje sevnu munja. Nor koji je stajao ispred mene uhvati se rukama za trbuh; gleda
me netremice:
"Zato, iare, zato?"
Hteo bih da mu objasnim da nemam nikakve veze s tim ubistvom, da bih eleo da Simona i on ive
sreno. Ne mogu. On kleknu na pesak i izgledalo je kao da je pre smrti hteo da mi da neki savet. Njegove
usne poee da oblikuju prve rei neke reenice koju ne uspe da izgovori. On se zatetura i pade bokom na
pesak. Njegova ruka u jednom trenutku zamlatara po vazduhu, zatim pade.
Plaa, more, sivilo, teko ulje mojih uspomena, neka praznina u jedinstvu mog bia - sve se
zgomilalo. Ovaj nestvarni le se ovaplotio; to zadovoljava moj smisao za logiku.
Kroz nekoliko trenutaka okrenuu se i videu dva policajca koje je Simona morala upozoriti u
nameri da zatiti Kaningema; oni su neophodni. Sila koja me je obuzela postepeno poputa. Oseam se
prazan i umoran. Ova dva tipa me posmatraju; njihova lica izraavaju neku zauenost. Onaj iju uniformu
ukraava crveni irit na ramenu obraa mi se:
"Vaa ena..."
Poznajem tu reenicu. Treba da odgovorim. Sama injenica razmiljanja odvlai me u
zaslepljenost.
6. GDE I KAKO POSTOJATI?
Uspavljujem se u nedru energije. Ti si Felis iar, gledaj ovaj svet koji ne lii ni na jedan koji ti
poznaje. iar stoji, okrenut jednom svetlosnom zidu iji sjaj oblikuje njegovo telo. Ti si nag, ponovo. On se
opipava. Dobro mi je, moj seks i moje grudi zagrejani su belinom zidina; ne otvarajmo oi da bismo ovako
produili moju fiziku euforiju. Ti si putovao, zna li odredite tvog putovanja? Ispruam se i uukavam moju
stranjicu u mekom tlu; moj potiljak je zadovoljan, tu, tano ispod vrha kime. On je legao i izgleda beivotan.
Zid se pomie klizei kao na tranicama. Njegova belina se rastvara u mnogobrojne boje. Mora oi otvoriti.
Vidim jedan veliki crveni snop koji izbija prema nebu i menja se u hiljade obojenih linija, svih moguih crvenih
boja i krivudajui u prostoru. Upijaa hartija pije crveno mastilo. Krivudavi klas osenuje se na svojim
krajevima. Poznaje li ti te boje? Ti ih izvre i orouje s onim koje si navikao da raspoznaje i ti ih brka sa
prihvaenim osnovnim merama. Meutim, ko tvrdi da su te crvene boje crvene? Ja ne znam, ja se uljuljkujem;
kretanja svetlosti. Ja sam ozaren. On se jo ugodnije smeta NA TLU, prekrtenih ruku da bi bolje primio priliv
energije. Ti si iar, pogledaj unazad, tvoj ivot je otvoren spisak. Moji neuroni se odmaraju, pokreui ih ne
elim da naglo izazovem neku pogrenu sliku; ja sam vie njih. Ti to ne treba da misli, zaboravi, izbrii, uniti,
ti si iar, jedini, i ti dolazi sa Zemlje. Ali pustinja je nestala! On saznaje da je pustinja nestala poto je to
naslutio. Kako mogu znati da sam na Zemlji? Ili sam se vratio na neku drugu taku moje planete. Ko stvara, ko
gradi, nisam li ja neka imitacija sveta?
Ti ustaje, treba pogledati. On se isprsi, otvori oi, on trepe pred beskrajnim prizorom zida energije.
Ludilo oblika koji se raaju i nestaju u izobilju boja, viju, indile, an, orver, on, ego, blon. Sad iar klei; on
stavlja ruku na svoja prsa u visini svog srca. Otar bol izazvan perifernim pritiskom. Mogao bih da nacrtam moj
srani mii oslanjajui se na bolne impulse koje mi prenosi moj nervni sistem. Oprezno se pridiem, bojei se
poslednjeg otkucaja koji e prethoditi mojoj smrti. Ti nee umreti, ispitaj ovaj svet. Ja posrem u monim
talasima svetlosti. iar stoji; njegovo telo, na pola puta izmeu deatva i zrelosti, sa skladno razvijenim
miiima dodaje eleganciju, sponu koja mu pridaje neobinu vitkost; njegov poloaj je udan, kao da je
igraka neke plime i oseke. Uvrsti se. Grevi steu moje grlo, a moj zgreni grkljan jedva proputa po neki
dah vazduha do mojih plua: cijanoza. Pogledaj alo suprotno od zida svetlosti, talase, snano odbijanje
talasa od obale i pena to prigrabljuju sve boje. iar se smeje. Ja sam nesumnjivo proao tano pored mesta
na kome se sedefaste koljke ljuljukaju na talasima koji dopiru do njih. Ti si analoginim putovanjem preao
iz jednog univerzuma u drugi, ali svakako nisi proao na ista vrata. Da li sam na nekoj drugoj planeti ili sam
dospeo u neku drugu epohu? Ja ivim pre u nekom potpuno razliitom univerzumu od onih koje poznajem. Ne
polazi mi za rukom da okupim moje misli oko tog vanog problema, bol u utrobi koji me stee neutralie sve
Page 14
ovek naopako
moje sposobnosti za razmiljanje. Onaj drugi iar sa kojim esto razgovaram, objektivniji deo moje savesti,
volje, vie ne uspeva da podstakne moj razum. Pratanje boja. Crveni snop je nestao; na nebu se niu mrlje
koje vie ne obrazuju sliku; one se nadomeu ne sjedinjujui se i ne meajui se. Svetlost se, sad i ona,
rastvara u zbijenim iskrama, sjaj zida slabi. Potpuno zatamnjenje. Naputam sebe.
iar je po drugi put ispruen, u nesvesti, pored zidina nekog grada. Njegova koa je iznenada
mestimino podbula usled pritiska nekog miia koji se stee, gri u vrstu loptu, zatim oputa i izravnjava.
udna igra mesa, zabrinjavajue peurke koje se razvijaju ispod njegove pokoice, prskaju i pretvaraju u koru.
Njegovo lice iskazuje neizdrive patnje; njegove bezizrazne oi kolutaju u svojim onim dupljama, grevi na
trenutke boraju njegove usne i vilice, na njima stvaraju dvosmislena prenemaganja. Iscurele bale i suze prljavo
klize niz njegove obraze. Njegov seks u naglom poletu se na kratko ukruuje i savija. Njegovi udovi tresu se,
njegove noge podseaju na neku besmislenu igru, ruke mu besmisleno mlataraju po prostoru. Celo njegovo
telo se krivi. Malo po malo, kao da struja koja ga probija gubi od svoje jaine, njegovi grevi smanjuju se u
svom prostoru; njegova uestalost je usporena; crte na njegovom licu smiruju se. Ogroman jecaj izlee iz
njegovog grla; posle jednog poslednjeg trzaja iarovo telo mlitavi. Njegova put izgleda kao da je pretvorena u
tenost.
More se popelo na plau blage padine i providnog sloja, penuav greben jednog talasa koji se
vraao dodiruje jednog beivotnog oveka. Sveina vode - neprimetno milovanje.
Moja koa dobija zrnast izgled. Svest mi se vraa; tuen, mleven, drobljen. Hvata me strah.
Pomiem ruku da bih video da li jo mogu da zapovedam pokretima mojih udova. Ogroman umor. Blagost
vode ispod mojih bedara; moje rame koje liem ima jak ukus joda i soli. Sve je normalno; mogao bih biti u
Marzamemi za vreme mog godinjeg odmora. Svetlosti koje se kreu i koje se prelivaju po moru, sve do
horizonta, s jednog i drugog dela moga polja vizije iskljuuju tu mogunost. Vrelina sunca izgleda da je
oslabila usled snage tih pomorskih osvetljenja; talasi i udubljenja, gomile pene pretvaraju i mnoe odsjaje zida
energije. Zatvoren sam izmeu peska, vode, neba i svetlosti u nekom paralelopipedu nejasne grae koji se
otee sve do beskraja. Da nije to prolaz izmeu svetova? Mogu li hodati u oba pravca koja mi se nude da bih
izvrio putovanje van vremena i prostora, kroz neku nepoznatu dimenziju koja bi bila granica paralelnih
univerzuma? To je neki poziv.
On se die; ljutura od peska prekriva mu butine i pleke. iar svoje oi titi desnom rukom; on
malo posre: zatim mu korak postaje vri.
Ti bi trebalo da u toj neprekidnosti otkrije neku pukotinu. Ja ne, ja ne, ja ne, ja ne... Utisak je kao
da rei, kao da su lamele kvaila, klizei jedna uz drugu ne mogu da uklope reenicu (a koja se u celosti
obrazovala na nekom drugom spratu moje misli). Ja ne treba da se udaljim od analogine slike kojom sam
doao. Ja nisam izabrao ovaj univerzum. Treba da uzmognem da ponovo otputujem da bih otkrio silu koja me
je naterala da izvrim ubistvo Kaningema. Ali ja moram da proredim moja putovanja jer e se u protivnom
moja linost raspasti.
Po trei put sam dete. Barokne slike moje prolosti na Zemlji. Bilo bi prijatno tako se roditi. Ti se
mora vratiti problemima koji se sad postavljaju.
Izgleda da je iar plen nekog unutranjeg sukoba; crte njegovog lica se trzaju i skupljaju u neki
izraz tvrdoglavosti. Kako izabrati izmeu tih ja koji se iznenada mnoe?
Koji je pravi identitet, skriven ispod tog sloja mesa koje sad opipavam? Mogu posumnjati u njegovu
stvarnost. Ukrstivi ruke njima stee svoje miie.
Felis iar koji je obavljao posao i imao porodine odgovornosti u jednom vrlo sreenom drutvu, da
li je on Felis iar divalj i nag, koji se borio protiv pustinje i hranio ivim guterima, da li je on Felis iar koji je, a
da nije eleo, ubio specijalistu za analogino putovanje da li je on Felis iar lutalica suoen sa tim
univerzumom koji ga skree s pravog puta? Ili pak, ne postoji li neki nepoznat Felis iar u kom su saete sve
te mogunosti i koji ih umnoava? Evo me smirenim apsurdnou te formulacije. Sigurnost mi uliva poslednje
stezanje miia akama. Oigledno je da sam savreno zatvoren u ovom telu i da se iz njega ne mogu izvui;
ja sam potpuno itav putovao kroz analogini prizor. Ovaj svet koji mi se ini nelogian i divan, podlee
jednostavnim zakonima koje u morati da upoznam, koje hou da upoznam, koje u upoznati.
Dekor se raspada na elemente koji se mogu identifikovati; more, pesak, nebo, da, nebo koje se
prekriva koprenom prvih oblaka koje donosi plima; tu se pridruuje jedan originalni elemenat, onaj zid svetlosti.
Divim se lepoti pokretnih slika koje prolaze po njemu; one su mi se, kad sam dolazio, uinile estoko arene;
njihov agresivni karakter je nestao. Mora ii du zida sve dok ne otkrije neki otvor ili stigne do njegovog
kraja. Ako bih pokuao da prodrem unutra?
Moje ruke se uvlae u neku laku i toplu vunu, pomalo bodljikavu. Opisati sadraj svetlosti. Njen
pritisak na moju kou sainjen je od hiljade bockanja, kao da se u svaku od mojih pora uvlai vrh tanke igle.
Ubrzo moja pokoica je zasiena i natapa se istim mastilom kojim su nainjene oivljene boje, energija. Moja
ruka postaje cvet, moje rame tuak, zatim seme. Kad uem u unutranjost zida pretvoriu se u svetlosni oblik.
On je neodluan, uvlai svoj bok do prepone, zatim uvlai glavu, grudi, i nestaje.
Page 15
ovek naopako
Imam utisak da se kupam u sunevim zracima, moje telo je ozareno, topim se u zasenjenosti,
ogromno visee jezero u vrtlogu obojenih elektrona. Prolaz traje samo nekoliko sekundi, meko padam sa
druge strane zida; neki gr mi stee bubrege. Moj nervni sistem je poremeen nekim talasom jakog
zadovoljstva; moda sam ejakulirao. Razljuen sam kratkoom ina i lakoom kojom je postignut bez potrebe
bilo kakvog seksualnog draenja. Ovaj svet je varka, zamka, ili je poremeen nekim kratkotrajnim
zamraenjem stvarnosti? Uvek sam pridavao vanost orgazmu, i ako je ovde re o jednom krhkom nasledstvu
iz starih vremena, nekad opravdanim zahtevima stvaranja pokolenja. Dovoljno mi je Simoma govorila, ovek
dananjice nema vie potrebe da se izlae elji, poto je ena oslobodena zakona raanja. Meutim, na
brani ugovor sadrao je ljubavni in. Kakav ugovor, kakvi zakoni? Ja sam iskljuen iz takve stvarnosti. Za
vreme mog prethodnog analoginog putovanja, gubitak pamenja olakao je moju obavezu, ovog puta moja
prepuna memorija prua mi jedan element za uporeivanje i podstie me da odbijem ovaj univerzum.
7. DIJALOG SA ORDINATOROM
Slika se sastavlja na osnovu nepoznatih normi. Kroz dan prolaze obojene rastopine, debeli
kumulusi i lelujanje trave pretvaraju i smanjuju svetlosne projekcije koje potiu iz zida. Imam utisak da je
pejza nestalan i da e se njegovi sastavni delovi istopiti. Mislio sam da u se ponovo nai u pustinji poto
budem savladao prepreku, a sad se nalazim pred predelom jo vie tuim od onog koji me je primio na ovom
svetu. Na nekoliko kilometara od mene, primeujem neku ruiastu masu, moda neki grad, postavljen na
ravnicu kao neki ogromni kola. Dok u mozgu mogu da rekonstituiem bilo koji dogaaj iz mog prolog ivota i
oivim svako lice, svaki pejza koji sam video, sve to se odnosi na ovu planetu izgleda mi kao nereiv rebus.
Potrebno je da svoje mesto naem u nekom posebnom univerzumu, neu vie da budem bacakan iz jednog u
drugi svet a da ja o tom ne odluujem. Moda planeta za koju sam uvek verovao da je moja nije ba ona kojoj
pripadam. Meutim, ja sam na njoj roen: detinjstvo Felisa iara na Zemlji mogu dokazati mnogobrojni
svedoci i sami njegovi roditelji. Ja ipak hou da vrlo objektivno analiziram da li su moje uspomene nestvarne:
otkad sam odskoio od vie svetova, stekao sam jednu viu svest o dogaajima. Ja sam jo isto ranjiv u
pogledu sklonosti, to dokazuje moja malopredanja nesreenost, ali sam dobio u objektivnosti. Ubudue u
moi da osetim i istovremeno prouim neku injenicu, dok sam ranije injenice primao na nivou oseajnosti.
Postao sam dvostruk, u meni postoje dva Felisa iara, prvi ima sva obeleja ljudskog bia, onakva kakva sam
nauio da definiem, drugi je neobino iskustvo, koje bi imalo sve podatke o prvom a da njegova osnovna
obeleja ne budu izopaena. Ja sam istovremeno i kopija i original; kopija je izopaena, ona je u toku svog
ivota pretrpela razne prepravke, ali sad sam ja ugledni primerak. Ja ove dve linosti mogu izmeniti i, kad
zaelim, odluiti da se poigram sa jednom ili sa drugom. Sem ako naizmenino ne podlegnem njihovom
uticaju: pre etvrt asa hteo sam da pobegnem s ove planete; u ovom trenutku, hou da je ispitam.
Ispod pokrova sivih i utih trava, koje su povili vetar i zimski mrazevi, pomaljaju se izdanci prolenog
zelenila. Idem du neke niske ive ograde koja je briljivo odravana; njen kraj tano ukazuje ruiastu
izraslinu, vetakog porekla, koju sam ugledao. Uprkos mojoj odvratnosti prema drutvu, onakvom kakvim
sam ga ja podnosio, mene su privukli mogui tragovi neke civilizacije. Ako je moje putovanje u ovaj svet
posledica zloina koji sam izvrio, nadam se da u mu ovde nai razloge.
Stado irafa od stotinak glava izbi iz jednog umarka i kad me je ugledalo priblii mi se. One nisu
plaljive i izgledaju kao da oekuju neku poslasticu iz moje ruke. Malo dalje u ravnici sreem jo kudue i
gazele, jelene, lavove i pantere belog krzna; cela fauna je izgubila prvobitne pigmente. Divlje zveri i divlja ive
zajedno u miru i ja se mogu pribliiti bilo kojoj ivotinji da bih je pomilovao a da ona ne pobegne. Koristei ovu
neoekivanu prednost, uzjahujem jednog debelog jelena, hvatam se za njegove rogove, kolenom mu steem
bokove, rukom ga milujem, ali on nepomino stoji. I dok ja gubim nadu da poteram moje marvine, oseam
kako se ivotinja ispod mene grbavi, miii joj poigravaju ispod mlake koe, pokrivene kratkom dlakom.
Izgleda kao da njim zapoveda neka nevidljiva sila, te on nekako polazi prema gradu.
Nisam se prevario. Tano je, re je o nekoj graevini; zgrada u crvenkastom tonu postepeno se
izdie iz prerije. Jelen se okree, trepe, zatim saginje glavu, grbavi lea da bi me pozvao da siem; ja se
pokoravam njegovom znaku. Jednim potezom svog irokog jezika guta bokor trave, guta ga i sitnim kasom
odlazi u pravcu suprotnom od onog kojim smo doli.
Sablastan pejza, plav i beo za nebo, zelen i ukasto sme za tle, otee se u beskraju u ruiastim
i ukastim talasanjima. Brda - zgrade postepeno se reaju do centra grada, tamo su izresci u vidu luka
izvijeni iz niza prohujalih vekova, prisnog izgleda; jedan zamak, jedna katedrala, jedna kula. Neka reka,
nabujala sigurno od plime, obrazuje srednji oluk tog ogromnog para bedara.
Hteo bih da se uvuem u unutranjost koe koja prekriva grad, ali ne nailazim na otvore kroz koje
bih uao; obiao sam veliki luk kruga koji sa svakim od njegovih krakova spaja iroko reno ue ne nailazei
ni na najmanju pukotinu. Nigde prozora, nigde prozoria. Pritiskam ruke na spoljnu povrinu grada, njen
materijal je gibak i otporan, stajem nogom na ivicu padine i polazim prema vrhu bregova, ruiastim na
njihovim vrhovima i ukastim u uvalama. Polako se diem da svud prisutna tiina ne bude uznemirena mojim
koracima. Taj utisak snivanja koji sam osetio im sam stigao u ovaj svet jaa sa mojim daljim istraivanjem.
Page 16
ovek naopako
Uskoro stiem do prve pukotine oko zamka. Neko pokretno telo u obliku aplje sputa se na trg sa lukovima.
Ne znam kako tamo da siem; od zemlje me odvaja najmanje trideset metara. Stie nareenje,
zapovedniko: skaite. Preputam se padu, koji je ublaen, kao da je tea na mestu na koje padam svedena
na treinu. Moje zglobove uzdrma grub udar u moje pete.
Oduzeta mi je svaka mo odluivanja; mislim ali vie ne postojim. Hteo sam da poem prema
jednom od vozila u obliku ivotinja koje stoje na dinovskom parkiralitu koje okruuje zamak. U tom me
omela sila koja me kontrolie. Svi moji prenosni ureaji, sve moje nervne veze preuzete su od iste sile koja me
je naterala da ubijem Nora Kaningema. Kroz nekoliko minuta saznau koja je to sila. Mozak Felisa iara
ostavljen je na slobodi, dok mu je telo teledirigovano. Nikakva mo nee moi da me oslobodi od te moi. Moji
pokreti su kruti. Polazim ispod lukova, kao mesear. Susreem se sa nekoliko prolaznika; ljudska bia, gledaju
moju nagost, okreu se, svakako da se ne bi udili. Ja sam u nekom irokom hodniku osvetljenom dnevnom
svetlou, njegove nesimetrine strane imaju tremove, izloge u fluoroscentnim bojama, hteo bih da ih gledam,
ne mogu vrat da okrenem; hodam brzim koracima. Iznenada primeujem neku zagonetnu galeriju kipova, neki
prolaz nastanjen nepominim belim oblicima. Ispod jednog prozranog krova, odakle u ovaj pozni as dopire
bleda svetlost sa nekog neznanog izvora, to je neki veliki pravougaoni balkon oko jednog strmog i vrlo irokog
stepenita koje tone prema mranim dubinama nieg sprata. Na podzidanom nasipu su sivi lukovi. to se tie
kipova, to su figure mladia i devojaka, razdvojeni kratkim meuprostorima; oni ukraavaju ogradu leima
okrenuti izlozima radnji.
Oseam kako me nekakva bezbojna drhtava masa silovito privlai nadole. Sagledana u potpunoj
svojoj celosti, to bi mogao biti neki ogoleli dinovski mozak. Mehaniki silazim niz stepenite. Sedita u obliku
ivotinja ine krug oko onog to ja vidim kao izvor sile koja upravlja mnome; znam da hoe da me ispituje.
Sedam u jednu naslonjau nainjenu od glave nilskog konja; dva slonova zuba povijena napred predstavljaju
naslone za ruke. Oseam se odmoran, ali je u meni stari iar uzrujan, pod uticajem nekog nerazumnog
straha. Moj duh je iznenada usisan i ja se postupno praznim od celog svog bia. Zevam, proteem se, vie ne
postojim, moje telo se rui.
Svilene tkanine iz koje donose neka nosila, obavijajui vrh jednog nafornjaka spremnog za neku
spiritualistiku religiju. Neki ovek nate srce povraa na nekom buretu u kom se kao rezerva dri jedan
mrtvoroeni neoplatonista. Njegova neaka, obuena u iroku haljinu od tanke svilene materije, vri svoje
raunske radnje grozniavo piui ljubiastim mastilom brojke na svojoj dojci.
Budim se isto tako grubo kao to sam se i onesvestio, mozak prepun nepodnoljivo udnovatih
snova. Nesposoban sam da miem rukama ili nogama, telo mi je sliveno sa naslonjaom u kojoj sedim. Koliko
je dugo trajala moja nesvestica? Ko moe odgovoriti?
Ovde je sve isto i nedavno obnovljeno; meutim, predmeti izgleda da su nepomini. Vazduasti
obrisi lukova, movarsko rastinje prekriva gornji deo prolaza, mleno plavkasti i sivo-zeleni prelivi boja
podseaju na pejzae ponora u koje bi gnjurci doli da, izmeu kolonada nekog potonulog grada, love krupnu
morsku divlja. Kad sam pokuao ponovo da ustanem da bih poao put izlaza, pozajmio jedno od vozila koja
sam maloas video, da pobegnem najzad, daleko od ove more, spopadoe me otri srani grevi. Moja ruka
je umrtvljena, moje grlo je obuzeto bolom. Spremam se da umrem.
U tom jedan enski glas, tih, barunast, jednolian, uje se sa galerije; kao da ga izgovaraju hiljade
usta skrivenih u basamacima stepenita, naslonjaama, stubovima. Glas kao romorenje, i miran, ulazi u mene
poput milovanja:
"Ne boj se nieg, Felise iare, ono to osea samo je jedno reagovanje na ispitivanje kom sam te
podvrgla; ispitala sam najdublje nabore tvog pamenja, pretresla sam najskrivenije kutove tvoje linosti da bih
te potedela jednog drugog i odvratnog ispitivanja. Sad sve znam o tebi u pogledu svesnosti; ono to se naziva
podsveu nije mi pristupano.
Posmatram sive vijuge modane mase; ini mi se da katkad primeujem neke neprimetne listie na
dnu koji se penju na opnenu povrinu i izazivaju njoj tanane drhtaje. Maloas sam video ljude, da li je
moguno da su oni robovi tog udovinog mozga? Da, naprotiv, nisu oni ti koji su ga napravili?"
"Saznae zbog ega se nalazi ovde i zato si ubio pronalazaa analoginog putovanja."
Nemam hrabrosti da to ispitujem; moje srce ponovo pravilno kuca, bol se povukao, ali oseam da
mi je oduzeta energija, nesposoban sam da se miem. Uopte me ne zadovoljava ta pomisao da u saznati
smisao mojih neverovatnih doivljaja. ujem. Glas odmereno objanjava podvlaei utanjem svaku reenicu:
"Mi smo ovde na jednoj od bezbroj paralelnih Zemalja koje zajedno u univerzumu postoje na istom
mestu i u istom vremenu. Zvau je Zemlja III, nasuprot dvema drugima koje ti ve poznaje: Zemlji I, tvojoj, i
Zemlji II, onoj na koju te je odvelo tvoje prvo analitiko putovanje.
Meutim, Zemlja III je neobina planeta; najvei deo putnika kroz paralelne univerzume kroz nju
obavezno prolazi; to je neka vrsta raskrsnice izmeu svetova. To ne bi bilo nita zabrinjavajue kad dolazak
jednog putnika meu nas ne bi mogao da izazove smrt nekog sebi slinog. U stvari, svako ljudsko bie ima
svoj duplikat na svakoj od paralelnih Zemalja. Analogino putovanje dovodi u opasnost da ih suprostavi jednog
drugom. U tom sluaju obe individue ako se sretnu odmah se dezintegriu."
Page 17
ovek naopako
Glas uuta, kao da hoe da mi da vremena za razmiljanje. Bujica misli koje ne uspevam da
sredim; pokuavam da sastavim moje prvo pitanje u trenutku kad se njen glas ponovo javlja:
"Atomi dvaju potpuno slinih bia, kada se sastanu, tee da zauzmu istu taku u prostoru i u
vremenu; to je Berov zakon, koji ima dejstvo da izazove trenutni preobraaj u energiju dvaju ljudskih bia koja
imaju isti identitet, samo zbog tog to njihovi molekuli tee da se sjedine i to dolazi do fenomena 'prepunosti'.
Naravno to se moe desiti samo u sluaju prenosa jedne individue sa jedne Zemlje na neku drugu Zemlju, jer
na jednoj odreenoj planeti ne postoje dva potpuno ista bia. Zbog tog je bilo potrebno toliko mnogo vremena
da taj zakon bude otkriven. Meutim, sa vrlo retkim izuzecima, analogino putovanje stvara nove pristalice.
Poto sam ja kao centralni ordinator zaduen za bezbednost ljudi na ovoj planeti, ja moram uiniti
nekodljivim svakog oveka koji doe iz paralelnih univerzuma."
Ordinatorov glas me oarava, preputam se njegovim sladunjavim intonacijama; do moje svesti
jedva dopire smisao njenih rei. Meutim, njena poslednja reenica sadri jednu suprotnost zbog koje viem:
"Znai, ja sam opasnost za oveka koji se zove Felis iar i koji ivi na ovoj planeti!"
"Nije tano, ali to e biti kasnije objanjeno. Hou najpre da odgovorim na pitanja koja sebi moe
postaviti u vezi sa Kaningemovim ubistvom. U ovom trenutku nemona sam da predvidim na kojim se
Zemljama pripremaju analogina putovanja ili bilo koji drugi nain koji omoguuje da se pree preko onog to
se uobiajeno naziva dimenzijom Sigma. Ja samo mogu zatititi onog kom se najvie uri, upuujui putnika s
nae planete prema kojoj je nezadrivo privuen. On se vraa na svoju polaznu taku ili pada na sasvim drugu
paralelnu Zemlju. To se desilo kad ti je Kaningem ponudio jedno analogino putovanje; stavila sam jedan tit
od kog si se ti odbacio."
"Ali zato ste me primorali da ubijem Kaningema? Prvi put ste me uinili nekodljivim, to je bilo
dovoljno ponoviti?"
"Iskustvo dokazuje da ako neko drugo drutvo otkrije mogunost da istrauje paralelne univerzume,
onda takav pronalazak iskoriuje u najveoj mogunoj meri. To uglavnom odgovara nekoj povuenoj fazi
razvoja, nekoj potrebi za beanjem opravdanom neprilagoenou drutva individui. Dakle, ako putnici dolaze
na Zemlju III suvie brzim ritmom, takva pojava nekorisno mobilie veliki deo moje energije. Vie volim da
predupredim opasnost inei pronalazae nekodljivim. Tome si ti posluio."
Nor Kaningem, ta sanjalica, da li je on opasan protivnik oveanstva? Ubio sam ga ne elei to, ne
oseam nikakvu griu savesti, ja samo mrzim da se pokoravam nareenjima. I otkad to neka maina upravlja
postupcima ljudi? Koja je ta udovina Zemlja na kojoj su pojedinci podvrgnuti elektronskim sklopovima? Na
tu pomisao buni se celo moje bie.
"Zato ga niste uklonili bez mog posrednitva?"
"Meni je potreban relej da bih prenela moju volju; ja ne mogu raditi bez pomoi oveka; tako sam
stvorena."
Obuzdavam svoj bes, glupu srdbu; to ubistvo za mene nema vanosti, omoguilo mi je da
pobegnem sa Zemlje I, nazadne i zatupljene. Sad treba da znam zato mi je ordinator dozvolio da doem na
Zemlju III. Ponovo se javlja glas, otar; njegov ton je tajanstven, istovremeno enski i bespolan i ne zamara me
da ga sluam! On me opsenjuje, zaboravljam na moje pitanje.
"No ima neto drugo, Felise iare. Kad sam stavila tit za koji zna, ti si odskoio na Zemlju II. U
stvari, ti si iveo na jednoj planeti koja ne postoji."
Pustinjska planeta, besmislen svet, svakako, ali stvaran, jo oseam ujede gutera!
"Zato? Da li se Zemlja II ne podaje normama koje ste postavili za paralelne univerzume? Na njoj
se ne nalazi dvojnik svakog stanovnika drugih Zemalja?"
"Tvoj zakljuak je taan. Moja analiza je podrobnija. Ja sam poslala veliki broj elektronskih
posmatraa na tu planetu; to jeste Zemlja iji je samo jedan majuan deli, onaj na kom si ti iveo, bio
dovuen. Drugde nema nieg; ni divljih plemena, ni vozila na jedra, ni kula od peene zemlje, samo pet
pustinjskih kontinenata, jedna pristojna podela mora i okeana, ali bez ikakvog biljnog, ivotinjskog sveta.
Zemlja II je izmiljen svet, ti si ga stvorio."
Ova poslednja reenica skliznu po povrini mog mozga, odbijam da je ujem.
"I ja moram da znam kako si radio da bi sagradio jednu planetu. Ja sam potpuno ispitala tvoje
pamenje, nije ostao nikakav trag o tome. Meutim, trebalo bi da ti bude taj koji je izvrio to stvaranje.
Poveriu te najboljem psihijatru Zemlje III da bi on naao odgovor u tvojoj podsvesti."
Skaem sa svog sedita i trim ka kraju prolaza; stiem na unutranju ulicu, sudaram se s nekim
retkim prolaznicima. Ja po svaku cenu moram da pobegnem iz ovog sveta ako ne elim da budem podvrgnut
tom pitanju!
8. ITAV GRAD
Zadihan sam. Zgren sam u upljini jedne lipe izrezane u obliku mekuca sa dvema ljuskama.
Trei preao sam stotine metara galerije, sve dok moja plua nisu odbila da vre svoju funkciju. Gurnuo sam
vrata jednog od tih bezbrojnih tremova prema unutranjim ulicama. Mora biti da je ovde dvorite neke zgrade.
Page 18
ovek naopako
Iz tla izbija neka bela svetlost. Ve etvrt asa nisam video nijedno ivo bie. uuren u mekom liu jednog
od etiri drveta u dvoritu, oekujem da tiinu prekine neki zvuk; teim ponovo za gospodarenjem ordinatora.
Ne brine me vie moje postojanje; hou da umrem. Ova sredina ne odgovara mojoj dubokoj prirodi, koju je
otkrio ivot u pustinji. Utisci, oseanja, dojmovi, opsedaju me, vazduasti ili jasni, a da ih ne mogu poreati,
udna smea mirisa, zvukova, slika, naa uspomena. U to su umeana moja tri ivota.
Sve me ovde zbunjuje. U svetu peska odmah sam osetio da treba da se branim da bih preiveo.
Ovde je sve mirno, sve ukazuje na red, civilizovani poredak. Meutim, ja znam za pretnju koja se nadnela
nada mnom; moje bekstvo nije moglo da zavara ordinatorov nadzor. Onda, da li u u ovom gradu ili na ovoj
planeti nai sklonite do kog vie nee moi da me se domogne? U to sumnjam, njegova mo je u stanju da
me usmeri na drugi paralelni univerzum. Da li e mi dati oduka? Sve se moe ponovo roditi poev od ove
lude pomisli; treba za nju da se uhvatim. Sem ako na ovoj treoj Zemlji nisam jo besmrtan? Svaki moj
postupak izaziva novo sasluanje na koje ne mogu odgovoriti. Odvratnost prema gradu koja se pripaja bitnom
oseanju opasnosti. Drhtim.
Pre svega, ispitati ovo mesto. Bokovi zgrade na vrhu se spajaju i obrazuju loptu svetlosnog
plavetnila. Pogledom prelazim po glatkoj i tamnoj povrini ne opazivi ni najmanju pukotinu. Vratiu se u ulazni
hodnik da bih u njemu potraio prilaz.
Pod je gibak. Neki natpis na jednom dugmetu za guranje vrata irokom kao ruka; on je na jeziku
mog porekla: 'Utivosti radi, obavestite onog kog ete zameniti.' Nejasno, imam utisak da u biti bolje sklonjen
ako uem u unutranjost zgrade. Pritiskam; koga u upozoriti? Neka opnasta preaga otvara se na
neprekidnoj povrini hodnika. Ulazim. Prostrano predvorje, tihe maine poinju da rade, ona najblia do mene
prerauje neku gipku i prozranu smeu. Staklo bez sumnje. Ja sam spoj od jednog kraja do drugog kraja.
Poto sam pogreiv, potrebno mi je da se udubim u posmatranje neke delatnosti koja mi je potpuno strana.
okovi koje sam podneo izazvali su u meni depresivno stanje. Na ivici sam plaa; najmanji napad bi me
rasplakao. Ove maine proizvode elektrine sijalice udnih oblika, tanke kao list hartije; izgleda da su one
predodreene da prekriju sve konfiguracije koje bi zid mogao imati. Jedna poslednja maina ih proverava pre
no to e ih prema njihovom obliku rasporediti u sanduke. Raznolikost ovih izvora svetlosti neobina je, od
najsnanijih do najtananijih. Ako bi bile iskoriene u stanovima, one bi najavljivale pravu unutranju
arhitekturu svetlosti.
Trebalo bi da dobijem tanu sliku Zemlje III pre no to u se po drugi put suoiti s ordinatorom, pre
no to mi psihijatar bude postavio pitanje; tad u imati vremena da se obavijem spoljnim izgledima civilizacije,
biu manje ranjiv. Ova ista fabrika izgleda da se pokree bez pomoi ijednog rukovodioca. Ordinator?
Primeujem jednu cev za unutranji saobraaj, ona me gura prema donjim spratovima, zaustavlja se. Silazim.
"Oh, stari moj, lepo je to ste ranije stigli! Kroz manje od jednog asa poinje na Bermudima
najlepe biciklistiko takmienje na svetu. Bojao sam se da u propustiti start."
Bicikl? Pre vie vekova ta sprava je smetena u muzeje na Zemlji I.
"Ali vi..."
"I te kako! Tim pre to su dva favorita besmrtnici." On odjednom biva svestan mog izgleda. U
njegovim se oima vidi bezgranina preneraenost. I ja njega srameljivo gledam. Dosad smo bili svesni samo
naih uzajamnih prisustava. Sada se vidimo. Imam hrabrosti da se nasmeim.
"Toliko vam se uri, od jutros."
On me posmatra bez milosti, ali i bez ustezanja.
"Konano, zato da ne? Moda je u stilu ivotinja! Dakle homo sapiens, u prirodi, ta je to bilo?"
On mi stiska ruku, navlai plat od velikog utog perja na kombinezon pitonskog izgleda, eli mi
svako dobro i skae u cev.
Njegov odlazak dovodi me u oajanje, na kratak razgovor uneo je ljudsku notu u moje postojanje.
Poinjem da alim za mojim malim mestom na Zemlji I, za mojim prijateljima, za mojom enom, za mojom
decom. ta u da radim? elim da mi se ukae na nain povratka kui.
U hodniku postoje samo jedna otvorena vrata; ulazim. Oko itave odaje nalaze se sinoptike tabele
iji planovi prikazuju maine iz prizemlja. Svaka od njih emituje zvunu ifrovanu poruku koja treba da mi
ukae na osobenosti njene fabrikacije, stanje njenog funkcionisanja, njene mogue nedostatke. U sreditu
odaje kontaktna komandna tabla omoguuje da se nae odgovor za svaki sluaj i da promeni ritmove i stilove
proizvodnje.
Preturam po dva uzidana ormana koji su se otvorili kad sam doao i iz njih vadim jedno odelo koje
se pripija, od koe krtice. injenica da sam obuen naglo brie ton samog doivljaja. Moj ivot dobija veu
stvarnost; opipavam strane komandne table. Otkad sam stigao na ovaj svet iveo sam samo gledajui, hou
da u njemu smestim moje telo.
Ako napustim ovo mesto, sigurno je da e moja odsutnost negde izazvati neki signal. Rad ovih
maina je automatizovan, ali on ukljuuje nadzor oveka. Znai, moram ostati sve dok smena ne doe; to je
jedini nain da ostanem neprimeen.
"Pa ta vi tu radite i to jo u mom odelu!"
Page 19
ovek naopako
U mom razmiljanju propustio sam da sam zauzeo mesto nekog drugog koji je jednostavno bio
zakasnio. Ugledavi moj zabezeknuti izraz nevinosti, posetioev ton se smiri:
"Da niste pogreili program?"
"Verovatno, da, verovatno. Idem."
Skaem prema vratima i gurajui ih pokuavam da pobegnem. Uspeva da me zadri za ruku. Ne
otimam se i zauzimam stav malaksalosti.
"Mistiar, zar ne? Kako vas vidim, u tekom ste stanju depresije. Pozvau negovatelje."
On me hvata za drugu ruku i privlai me prema sebi i dugo me posmatra:
"udnovato, dve godine kako ovde radim i nikad vas nisam sreo. Novi ste? Iz kog elektronskog
kombinata dolazite?"
Gledam ga. Ne odgovaram. On me paljivo tera da sednem:
"Vi ste pregrejani, je li, zato to su vae radno vreme podigli za potrebe proizvodnje? Izgubili ste
pamenje! Petnaest dana meseno, pet asova dnevno - to je najvie to sam mogao izdrati. Hajde, recite
neto, znam dobro da ste mistiar a ja besmrtnik, ali to nije razlog."
Pred mojim tupim izgledom, on odlazi prema komandnoj tabli, pritiska jedno dugme. Vreme je,
naglo se diem i trim prema cevi. On nema vremena da mi se suprotstavi. Nekoliko trenutaka kasnije nalazim
se u nekoj ulici. Da li je zvao negovatelje? Moram da strugnem, da traim neko javno mesto, neko ivo mesto,
na kom bih mogao da se izgubim u gomili, da postanem anoniman. Ako nemam snage da budem ja, ja ipak
jo elim da budem slobodan.
Ako stignem na trg zamka, moi u pokuati da se doepam nekog vozila i da se udaljim odavde.
Zadihan sam; ta rosna svetlost, svud prisutna, koja izbija iz koe koja prekriva grad, te obavezne ulice koje
izgleda da nikud ne vode, koje se u beskraju meaju, jednolinost diskretno numerisanih tremova! Ne skrivaju
li oni druge fabrike, hotele, stanove, trgovine? Nita na to ne ukazuje. Stanovnici ovog grada mora biti da ga
napamet znaju. Ili pak, nema stanovnika, samo prolaznika. Nijedne radnje u ovom delu grada. Maloas sam
primetio izloge. Da ih ponovo pogledam; to e mi omoguiti da procenim stepen razvoja ove civilizacije; ona je
ispred Zemlje I ako uzmem u obzir postojanje centralnog ordinatora, ali to ne dokazuje obavezno da se taj
napredak oituje na svim poljima.
Napustio sam gornje spratove grada; ruiasta svetlost je ustupila mesto beloj, bledoj, vetakog
porekla, zatim jednoj drugoj tanano plavkastoj, nijansa treba da ukae na nivo. Iznenaen sam zbog
ravnodunosti prolaznika prema meni, trezvenost moje odee odudara meutim nepodnoljivo od nastranosti
njihove odee. Sva obeleja neke plodne faune slue im za ukrase, pipci, perje, krljuti, rogovi, koe, krzna,
koljke, bodlje. No nije re o obnavljanju; u sklopu njihove odee zoologije dolazi do ludila. Pokatkad
iznenadim pogled nekog oveka koji se zadrava na meni, on me paljivo posmatra, ali crte njegovog lica
nita ne izraavaju. Stiem do jednog nivoa na kom je svetlost neno zelena. Mogu nastaviti da tako lutam.
Gladan sam, umoran sam. Ovde svi hodaju, nema nikakvog prevoznog sredstva. Obraam se prvoj eni koju
sreem:
"Molim vas, gospoo, ja sam stranac, traim hranu, da li biste mogli da mi pokaete..."
"Kako vam pade na pamet da posetite grad u kom se radi, to su obiaji besmrtnika!"
Moje razoarenje ogleda se na mom licu, ona se smei:
"Konano, to je vae pravo. Ima puno restorana za one koji u takvom stanju dolaze na leenje. Eto,
u etvrtoj aleji sa vae desne strane ima jedan.
Ona se okree i odlazi bez rei. Ta aleja izgleda vie oveanskija, konano vidim radnje, jednog
krojaa, jednog kozmetiara, bakalina. Moda bi bilo jednostavnije da utolim svoju glad ako ukradem nekoliko
tableta hrane. Izloge paljivo razgledam da bih video da li namirnice lie na one koje ja znam. Ova radnja je
pravi muzej ishrane; sva jela nepoznatih ukusa o kojima su govorile moje kolske knjige i koja su bila simbol
jedne zakasnele epohe, nalazila su se ovde, pomnoena sa deset: govedina na burgundski nain, kenguri u
engleskom sosu, ananas u trenjevai, divlje prase iz lova, hamburka nicla... Besmisleno kulinarsko
pesnitvo tampano krupnim slovima kroz koje se ja gubim. Pomisao da u osetiti divlji ukus proteina, ugljenih
hidrata, i masnoa koje bih mogao jesti, izaziva mi gaenje. Napredna civilizacija, ali degenerisana, to je
duboka odbojnost nastala usled mog vaspitanja; moja uobrazilja prihvata ono to moj stomak odbija. Ja sam
tu, vrlo uzbuen pred bakalinovim izlogom; ini mi se da ga primeujem: neko malo krljavo bie kom lice
svetluca kao nemiran plamiak. Ako me i najmanja neprilika uzbuuje u tolikoj meri, ja se teko mogu nadati
da u ostati iv u ovom svetu bez pomoi nekog psihijatra."
"To je da se oveku smui!"
Okreem se da bih video kom je upuen ovaj izraz prezira. Dete nasred aleje stoji kao krivac. Jedna
mlada ena stoji pred njim; njene oi izraavaju gaenje nekog koji samo to je nagazio na neki izmet. Neki
prolaznik privuen ovim prizorom, prilazi, hvata dete za ruku da bi ga izgrdio.
"ta tu radi, mali nevaljale, pobegao si od kole?" Dete vrti glavom u znak odricanja. Umea se
neko tree lice.
"Kladim se da ga njegovi roditelji dre kod kue da bi ga odgojili; on ba lii na te lukave neuredne
Page 20
ovek naopako
deake."
"Odvratno, to je odvratno", dodade ena.
"Treba pozvati ekipu istaa."
Neodoljivo uzbuen zbog takvih stavova, jurim u pomo detetu koje odrasli poinju da mue
zvrkama, amarima i tipanjem. Derem se:
"Ma, pustite ga, pustite ga, nita vam nije uinio!" Uinivi ovako, ja pomaem onom koji lii na
mene. Meutim, oko nas se stvori gomila. Ljudi mi predbacuju. Sve te prolaznike pomalo mirne, toliko
ravnodune obuzima gnev.
"To mora biti njegov otac!"
"Neki degenerik!"
"Zvao sam negovatelje."
Dete naputam kukaviki, uleem u gomilu svom energijom i uspevam da se probijem. Niko ne
pokuava da me goni. Oni se svakako uzdaju u negovatelje ili u ekipu istaa. Treba da pobegnem na zeleni
nivo. Zato koristim jednu nagnutu ravan. Po prvi put otkad sam u gradu nalazim se licem u lice s jednim
vozilom; u obliku stilizovanog pacova. On izbacuje aerosole namirisane vode iz jedne pa zatim iz druge
nozdrve svoje njuke. Oklevam. Zatim jurim napred, uvlaim se kroz uzan prolaz koji ta sprava ima na svakoj
svojoj strani. Ako su to istai ili negovatelji oni nee imati vremena da se okrenu pre no to se udaljim.
Odluujem se da se ispnem jo vie te se nalazim ispod krova grada. Topla ruiastost koja izbija iz njegove
prozrane koe uzbuuje me, to je kao materinska toplina. Nikad u tolikoj meri nisam osetio potrebu za
nenim prisustvom.
Jedan plakat: ako vam je potrebno sunce, traite trcaljku. Stavljam ruku na beli krug iznad kog je
natpis: ovaj pokret otkriva jednu dijafragmu koja se otvara i ja se naoh napolju, gazei po gradskim
breuljcima od ilovae.
Nalazim se nekoliko stotina metara od ua. Zalazee sunce veze crvenilom olovne kine oblake.
Izgubiti se tamo, u toj vodi, na toj obali, ili jo jedanput proi dimenzijom Sigma, vrata svetova...
9. ENA SA JEZERA
Sprema se pljusak, svee je kao u mesecu martu. Kakav mesec mart? U pustinji sam znao samo
za vruinu i nepostojanje sezona. Kakvih sezona? Mrzim pojmove koji mi otkrivaju jednog drugog iara koji
me vie ne zanima.
Moje noge s uivanjem dodiruju travu, napustio sam grad i ponovo se naao u preriji u kojoj ive
divlje ivotinje. Trava je svee podiana, neki laki sok boji moju kou zeleno. Volim da hodam po toj mekanoj
i svilastoj etki na kojoj jo postoje mali strukovi pauinaste slame. Mora biti da su ogromne maine oistile
ravnicu, kosei, nabijajui, sipajui ubrivo da bi trava oivela. Lepo mirie mokro seno. Preputam se
opojnosti hodanja, ubrzavam korak, trim, veseo to oseam da moji miii poigravaju, gotovo elastina
zemlja olakava moje skokove.
Sada je grad nekoliko kilometara iza mene. Primeujem jednu kupu, poput neke velike koljke od
sedefa, stavljenu ispred mene u neki vrt mahovine. Mahovine plave, mahovine dlakave, ogromne pamuaste,
mahovine iljate, bodljikave, mahovine lepljive, tananih strukova, debele stabljike, male perjanice, mahovine
uvele, crne, zgusnute, vrste, izdikljale, lopte mahovine, neobina biljna igra, neobian ilim koji se naduva,
izduva, vere uz zasejano polje krupnim mamuzama i malim stenjem, rasporeenim oko kue. Jer vidim jednu
kuu. Moje noge kao dobri poznavaoci prihvataju razliku sadraja izmeu oiane trave i ovog novog bilja, iz
zadovoljstva neoekivano klize. Stigao sam do ivice koljke; jedna rupa se otvara u zidu od sedefa. Ulazim,
ona se zatvara posle mog prolaza.
Ovde se sve areni pod uticajem svetlosti koje se menjaju, u prostranoj okrugloj odaji koja me je
doekala; okrugle kamenice, obine kamenice, spiralne kamenice i neke druge koljke, i vodeni kimenjaci
vise sa tavanice u gustim grozdovima i ire neku neobinu svetlost proaranu senkama i znacima. Jedno
stepenite vodi na gornji sprat, polazim tamo, venci od sedefa zveckaju, um slabi do praga ujnosti u kojoj
postoji samo daak vazduha, zatim tup bat mojih bosih nogu po drvetu stepenika iji se slab odjek ponavlja u
dvorani za prijeme.
Odmorite na prvom spratu ima veliki stakleni prozor. Odatle posmatram pejza sa letnjikovcima
koje nisam mogao videti kad sam se obalom pribliavao gradu. U predveerje tri zatvoreno siva oblaka
prolaze poluporculanskim nebom, oni prenose tovar kie, koja isti travu i kue. Prilazim zidu koji pregrauje
hodnik, jedna dijafragma se otvara i otkriva jednu ispruenu enu, nagu do struka. Ona prua ruke prema
meni da bi me pozvala:
"Skitnico, doi!"
Pruam se prema njoj, iznenada pijan, eljan nenosti. Neka poznata sila oduzima mi volju i
suprotstavlja se mojoj elji. Potinjeno se okreem pred eninim pogledom. Grudi su joj opore, svakako miris
ispod njenog pazuha. Silazim stepenitem kao tuen pas, koso okrenute njuke.
Vodi me prisustvo hodnika, bezlino, nepristupano. Prolazim kroz jedan umarak koji ceo cvrkue
Page 21
ovek naopako
od raznih ptica i izbija na jedno vetako jezero okrueno japanskim vrtom sa vie puta stogodinjim
bonsaima. Kroz providnu vodu mogu videti sve odaje jednog podvodnog paviljona. Jezero mora biti da je
duboko, jer mala naga ena koju nazirem u srednjoj sobi za mene je iste veliine kao debeli aran koji iznad
nje bezbrino prolazi. Voen sam prema jednom okruglom amcu, on plovi prema staklenom levku koji se
nalazi na sredini jezera. Izgleda da ena spava, moje kretanje po povrini vode nije privuklo njenu panju.
Klizim i dalje du staklenih zidova klizavih od vlage, prihvati me neka neodoljiva sila koja koi moj pad. Vraam
se u san.
Stan je veoma privlanih linija, bez predmeta i nametaja. Ali sad mi izmie njegov poloaj koji mi
se odozgo pojavio. Ja vie ne znam gde se nalazi uspavana lepotica. Nije ni vano, ordinator me vodi,
pregrade tiho nestaju ispred mene. Neki tanani miris! On iznenaujue otro drai moju elju; neki miris lak,
zaeeren, usoljen, mousni miris koe, nean zain koe, dobro mirie na toplo, na oprano, otimareno.
Ruiasta boja, blaga nenost, mraan med koji nalazi svoj produetak u svakom od mojih drugih ula i
pretvara u iste vrednosti, slike, zvuke, ukuse, dodire, saksofone, krv, penu. Jedna poslednja plava trepavica
otvara se u poslednjem zidu: ona je tu, ispruena, ruku naslonjenih na bedra, muri. Ona je glatka kao
oblutak, ni kose niti dlaka koje bi naruili savrenu formu njenog tela. Njeno teme, njen vrat, njena lea, njena
bedra, njene butine, njeni listovi, njene pete pritiskaju duek snagom koja je manja od njene verovatne teine,
sudei po lakom ulegnuu koje na njemu pravi. Naginjem se. Vlana sluzokoa moje donje usne vrlo polako
se penje oblinom njene dojke, zaboravio sam ko me vodi. Ja sam ljubav.
Stezanje. Vreme se povuklo u sebe. Sadanjost traje. Ja se oslobaam. Ona spava, njeno disanje
jedva da nadima njena prsa. Neka vrsta panike u meni se javlja, odmah smirena snagom kojom sam
upravljam.
Netremini pogled njenih oiju otkrivaju njene trepavice, one su tamne i blistave. Ona me zagleda, a
da se izmeu naa dva pogleda ne uspostavlja veza. Tiina. Tiina. ena se izvija, obre na krevetu i gri uz
zid, uplaena, kolena priljubljenih uz bradu. Gasi se uas koji se u jednom trenutku rodio u njenim oima.
Pitam se da li i njom takoe upravlja ordinator. Promuklim jednostrunim glasom pita me da li sam skitnica. Ne
znam ta da odgovorim. Misaoni stisak poputa. Ja sam stranac, nepoznat, bez obiaja, bez identiteta, ja ne
poznajem ovaj svet.
"Da, skitao sam se..."
U vie mahova joj tvrdim da sam skitnica. Bez njenog reagovanja. Ona ponovo lee, smirena. Ovaj
moni prizor sredila je neka strana sila. Ravo sreena, ja to oseam u zasedi iza mojih misli, vrebajui moja
reagovanja. Ona veruje da e pregrada koja razdvaja moju podsvest popustiti pred uzbuenjima koja me
uzrujavaju.
ena kleknu i izaziva me intimnim milovanjima. Obuzima me snana elja. elja vetaka, spoljna,
koju oseam ali koju ne doivljavam. Neu vie da je volim, uprkos naporima koja ini prodorna i tajanstvena
sila koja je na to gura. Iznenada, obuzima me strah; ako bi ona nestala i samog me ponovo ostavila na ovom
nepoznatom univerzumu! Potrebno mi je njeno prisustvo. Iako je privienje, hou da je zadrim!
No se sputa na jezero, pretvarajui vodu u boju sepije, sijenske zemlje, englesku mrku i itavu
lestvicu zelene boje. Ribe jure kao senke, jedan rak unazad izlazi na providnoj tavanici. Mir. Moj pogled se
gubi u tenosti. Listovi vodenih krinova su isto tako mali oblaci koji se ocrtavaju na izmaku dana. ilice.
Njen seks bez dlaka, sa dva preklopa je nean i nabrekao, neno osvetljava njen okrugao trbuh,
njene ruiaste butine. ena je ponovo poziv, olienje idealne enstvenosti. Prihvatam ponudu. Mogu
odgurnuti svu gomilu obaveza, zabrana, i tabua starih koliko i oveanstvo, a koje mi je prenelo jedno drutvo
od kojeg je u meni ostala samo nejasna veza. Ovo varljivo ja, uslovljeno navikama kojih ne elim da se
seam, moe nestati. Bogalj od roenja koji se po povrini globusa vukao na takama civilizacije moe
ponovo postati osposobljen. On je napustio svoju auru.
Prekasno, ena je ustala, tetura se u sivozelenoj polusenci, ivice njenog tela se ipkaju. Hou da je
pitam, njena prilika nestaje, nema je vie. Ordinator nema vie potrebe da se koristi tom varkom. Stvorio je
jednu enu da bi me uzbudio, ja sam stvorio jednu planetu, izmeu nas dvojice sad mora poeti borba. Ja jo
ne znam koji su moji aduti, ali vie nisam siguran da u izgubiti.
Penjem se ponovo staklenim levkom koji se iznad vode otvara poput nekog kristalnog cveta.
Ostaje mi samo jo nekoliko trenutaka pre no to u ponovo biti napadnut; taj dogaaj predoseam.
Bez potrebe se kostreim, spreman da reagujem ne znajui odakle e doi napad. Ja, varljivi polubog,
prkosim bogu koji je izluio ovu planetu. Svemono ordinatorovo pamenje suprostavlja se mom gubitku
pamenja, mi se uzajamno privlaimo, kao materija i antimaterija, mi smo nagli poar. Ja sam i dalje divna
sutastvenost nerazumljiva, moda jedina opipljiva stvarnost ovog sveta; opipavajui obema rukama moje
elo, obrve, trepavice, obraze, usta, bradu koja je poela da raste, obuzima me neizrecivo uzbuenje. Ja volim
svoju prirodu, volim stvorenje kakvo sam ja, plod energije, obrade materije, bezimeno bie. Nikad nisam bio
toliko ist, toliko gorostasan. ovek nekad nije imao vremena da bude odluan prema svemu to ga napada;
on je nagon, reagovanje; arobnjakov egrt, on se boji da prkosi svemiru i sklanja se u toj tami koja ga stee
od njegovog praporekla.
Page 22
ovek naopako
Kako bi se jedan bog mogao staviti u tu raspru? Zamisao jednog stvaraoca je izazov zakonima koji
vladaju univerzumom, na dvojstvu izmeu nitavila i onog to postoji.
Ja se smrti vie ne bojim; smena besmrtnost koju sam upoznao na Zemlji II samo je karikatura
prave besmrtnosti, moje, besmrtnosti ljudi i stvorenja njima slina kroz vreme, prostor i paralelne svetove.
Vratiu se energiji i ponovo u se roditi nedirnut, svemoan, u bilo kom svetu, u bilo kom vidu i biu bura ili
vetar, kia ili ciklon, biu gips ili fosilni ugalj, ili ak jednostavno pepeo, praina, ali u biti, nikakva sila na svetu
nee moi da me uniti. Misao nije vie dokaz postojanja, ona u tom predstavlja samo sporednu pojavu.
Zanos roen iz opasnosti stiava se malo pomalo. Ja vie ne drhtim od besa, obuzelo me je ledeno
spokojstvo. Gledam zemlju i nebo kao prisne ivotinje koje vole da osete milovanje moje ruke, strujanje moje
krvi, to su moja braa, oni su uzeli takav izgled radi mog zadovoljstva. Oblak, mali oblak tanan kao ruiasta
siva hartija za cigarete i ti, izvanredna travo, panjak mojih oiju, mi smo svi atomi u pokretu.
Slojevi magle sputaju se u upljinu udolina, ja tiho klizim po povrini njihove tiine; napad dolazi,
otvoren kao to sam predvideo.
Drugi deo: BOG BEZ PAMENJA
1. TERMINAL BOGORODIINA CRKVA
Kad je Lisa ustala da bi ila po prva osveenja, oboavao sam oblik njenih bedara okruglih kao
jabuke i lep izgled njenih nogu. Sad murim da bih pokuao da u seanju predstavim njeno visoko i tanano
poprsje na kom su bile uperene dve male dojke, fino ocrtane, ali istraivanje je teko, paleta mog seanja
zbrkano uvia nijanse njene puti a podsticaji koje prenosim mojim onim ivcima malo doaravaju Lisinu
spoljanost. Hteo bih da je u uobrazilji doteram toliko savrenom da e se, kad se bude vratila, moja intimna
vizija nametnuti njenoj stvarnoj silueti, kao da je bila podeena prema njoj. Ja ponovo dodirujem krivinu njenog
pazuha a prorez njenog seksa bez dlaka premeta se i stapa sa njenim pupkom, moj model iz uobrazilje
dobija najnepravilnije oblike prema tom kako ga stvaram, ali sa strpljenjem da doem do tesne priblinosti,
koja me zadovoljava, tada zaljubljeno zavravam modelisanje njenog trbuha uivajui u svilenim odsjajima
njene koe; gornji deo njenog tela gubi se u nekoj nejasnoj i beloj formi iz koje izbija vatreno crnilo njenih
oiju.
S ovim radovima na duhovnoj razonodi koji me oduvek zabrinjavaju, hteo bih da dostignem do
snage vizije koju imaju snovi, ali svesnost nema istu mo kao nesvesnost. Lisa se veoma paljivo prua pored
mene, beumna, verujui da spavam.
"Danas je deset godina, Bleska, otkad te volim."
Vie volim da joj telepatski najavim nau godinjicu nego da joj te rei prenesem pritiskujui ustima
uz arav da joj ne bih oduzeo sveinu mojim starim dahom besmrtnika. Poto ona zna da ja volim zvuk
njenog glasa, Lisa esto odgovara govorei; ona miluje mekanu i gustu kosu koja prekriva moje teme:
"Lepa bebo, supa je na stolu."
Ispravljam se u krevetu, oslonac za lea izvlai se iz zida i ja se ugodno smetam.
"To nije supa o godinjici, ne vidim svee. Tu bi trebalo da bude deset svea!"
Lisa, smejui se, prua mi asu koju mi svakog jutra sprema i u kojoj je, na ivicama neobraenog
fajansa, neka tenost gadljive boje ostavila tanane ljokice; kao i obino, postavljam dijagnozu:
"Danas krastavac, argarepa, spana, rotkvice, maslac, slad, kiselo mleko?"
"Tikvice, argarepa, zelena salata, penine klice i kiselo mleko; ti napreduje."
"Podjednako gadno?"
"Podjednako."
Mrtei se gutam taj rapav napitak iji je recept star nekoliko vekova donela Lisa, i proglasila ga
vegetarijanskim kao sva njena jela. Kad sam se povodom tog obratio ordinatoru on mi je dao neki paprika od
mistino-istonjakih i ameriko-kirgizskih doktrina iz ega je ispadalo da ovek ne bi trebalo da se hrani
mesom radi tog da bi sauvao ivotinje a svoje telo potedio od trulei. Poreenje sa obrocima koje mi ona
sprema i koje bih ja mogao izmisliti sa svim bogatstvima savremenog finog kulinarstva dovodi me katkad do
sete. Pa ipak, ja volim taj neprestani sukob do kog dolazimo u vezi sa svaim, on unosi neku ivahnost u nae
odnose koja se uvek svrava otkrivanjem naih dubokih podudarnosti.
Bleska svoj napitak pije srui ga jezikom, ona loe s oiglednim zadovoljstvom i s vremena na
vreme oblizuje svoje zatvoreno crvene usne da ne bi izgubila ni deli. elim da sa njom razgovaram, da
nastavim jedan od onih dugih jutarnjih dijaloga koje toliko volim posle mojih besanih noi; otkad sam roen,
pre sto pedeset godina, nisam spavao vie od ukupno trideset godina. Telepatija koja nije u javnoj upotrebi,
moe posluiti samo za vrlo intimne svrhe; kad za njom osetim potrebu, ja je koristim sa Bleskom; ali ta
metoda optenja, kad nije podrana ljubavnom, politikom, ratnikom strau, osiromauje odnose, smatra se
za apstrakciju i poto je neprijatno upotrebljavati je van kue, telepatija je u stvari rezervisana samo za ljubav.
"ta za tebe znai deset godina budunosti?"
Lisa stisnu usne, zatim ironino zatrepta:
Page 23
ovek naopako
"Jo sve zadivljuje. Ali ja nita ne alim. Ravo je uplesniviti se u nekom starom veku."
"On nije bio star kad si ti u njemu ivela. Uostalom, ja sam u njemu roen! Za neto malo vie
godina mogla bi mi biti mati."
"Zar ti nisi moja debela beba, Baltazar?"
Ja predem; ne bih verovao da je mogue u tolikoj meri biti zaglupljen pre no to sam sreo Lisu; ona
me je oslobodila one svetinje za koju su me predodreivale moje godine, moje funkcije, kruti pokreti, krutost u
rasuivanju, doteran nain izraavanja; sve je to u dodiru s njom bilo prevueno gumom, sav sistem obzira u
koji me moja besmrtnost malo po malo zatvarala i od koje vie nisam mogao umai, koja je pritiskala moj duh
toliko da ga je mogla dovesti do izumiranja. Posle nekoliko meseci zajednikog ivota, moje pamenje se
odjednom sruilo, otkrivajui iz tih nekorisnih ruevina moju misao koju je vreme tu ostavilo. Ja se jo izdvajam
od te ljake prolosti, no ona mi vie ne smeta i otkad je nestala, smisao trajanja pojavio mi se u svoj svojoj
punoi, ja sam moda jedini meu mojim savremenicima da u potpunosti vrim svoju besmrtnost jer moja
ivotna snaga je upravljena iskljuivo prema budunosti.
"Je li mi ti to pria tvoje snove?"
"Nema snova, ove noi, to je zbilja bila no; spavao sam kao kamen."
"A poruke, ima li poruka od jutros?"
"Da, ordinator, treba da svrati do centra, ima neki sastanak."
"teta, ja bih radije due slavio moj rodenan! Ali nije sve izgubljeno."
Upirem u nju oi koje izraavaju ludu elju; ona se glasno smeje zatim poljupcima prikriva moj
stomak.
"Bleska, Bleska, saekaj bar dok se operem!"
"Zar smrdi, Baltazare? Ne ti lepo mirie, sad si dostigao doba nekog minerala, ti si jedan lep
kamen koji ne moe sakriti svoje zemsko poreklo, odie na vatru."
Ustajem naglo na krevetu, velikim pokretom pokrivaa koji je otkriva, i skaem na pod; bez kose i
dlaka, ona je vie gola od uglaanog oblutka, Lisa je ljupkija od mladia i ima enstvenost mramornog kipa;
im okrenem lea ona e upotrebiti aparat za otklanjanje malja. Ona brzo podie posteljinu; te arhaine
tkanine koje tu i tamo vise u vazduhu sa nevidljivog dueka, ine mi se uvek kao neki dobar vic od nametaja.
Prolazei ispod aparata za pranje ne mogu se osloboditi utiska koji me opseda da neim odiem
strau, meutim moje elije se svake godine obnavljaju, raunajui tu i moje nervne elije; moje telo je
priblino sauvalo izgled oveka pedesetih godina kakav sam bio kad se otkrilo da je smrt bolest od koje se
isto tako moe sauvati, ja sam se pre podmladio, moje elavo teme je prekriveno finim plavim dlaicama,
moje oi su ponovo dobile sjaj mladosti, a moji miii, briljivo odravani, obavili su moj kostur. Meutim, to ne
ometa vlazi da se povue; krmelj, sluz, suza, bala, gnoj, pljuvaka, krv, znoj, ne raunajui izmet i mokrau,
proimaju moju kou svojevrsnim zadahom kog uspevam da se oslobodim samo timarei se vie puta svakog
dana. Lisa tvrdi da je to posledica moje uobrazilje, ona me lie, njuka sa svim znacima zadovoljstva; ali ja joj
ne verujem, oseam zadah ivotinje stare sto pedeset godina, te da bih se oistio potreban mi je veliki broj
ceremonija.
Vie sam voleo da ja lino konstruiem peraa, koristei se svim izvorima nae tehnologije; tamo je
svaka moja pora i svaki moj otvor duboko oien, moje telo je masirano od glave do nogu, moji organi su
kontrolisani i doterani tako da moja unutranja hemija odgovara idealnim zahtevima koji omoguuju da se
postigne divna ravnotea mladosti. Odatle izlazim nov i iv kao neko drebe; nekoliko asova kasnije zadah se
vraa; i kad bi to bio samo zadah!
Retkost je da me ordinator po nekom zove, jer poput svih savetnika, oblasni centar poseujem vie
puta nedeljno, to je uglavnom dovoljno za sreivanje u tiini svih problema Evrope; treba da bude neto
ozbiljno da bih ja tamo bio pozvan. Poruka je sastavljena ultrapoverljivom ifrom i sadri samo poziv da
doem u centar. U trenutku kad sam pozvao jedno vozilo, Lisa izlazi iz aparata za otklanjanje malja, njena
zategnuta koa blista, divna, ona me zagrli i zaljubljeno me mazi, neka vrlo odreena elja odgovara njenim
pokuajima. Teko se oslobaam njenog tela, kao sisaljke.
"Vratiu se najdalje kroz dva asa."
Ona ispoljava najivlju veselost. Nisu mi poslali posebna kola; duga kobra od metala koja staje pred
letnjikovcem u stvari je javni autobus. Ulazim kroz dijafragmu i kao to se tome nadam, gledajui unaokolo
mogu videti sve savetnike, pristojno doterane.
"Zdravo, N'Kima!"
Peter Loliv me pozdravlja, a njegovih trinaest saputnika u odjeku ponavljaju moje ime, to izaziva
neskladnost bez ritma. Pruam se pored Petera:
"Orkestar je jutros vrlo rav."
Potajna ala koja ne izaziva nijedan osmeh. marci koji se raaju na mojoj ruci upozoravaju me da
e se moj ekscem uskoro obnoviti, to e svakako znaiti pritisak na dobro raspoloenje koje oseam jo od
buenja. Sama neprijatnost koju mi stvara obaveza da prisustvujem u centru dovoljna je da izazove proces;
kroz nekoliko trenutaka eau prvo crvenilo koje e se sigurno pojaviti na mojoj koi; liajevi e zatim doi.
Page 24
ovek naopako
Jedno koso sunce zracima iba Bogorodiinu crkvu koja se sjaji pod svojom zatitnom opnom; s
jedne i sa druge strane pustog ostrva Site mulj Sene koje valja sunca. Silazimo odmah im se kobra zaustavila
pred tremom, ba u trenutku kad jedan debeli oblak zaklanja svetlost. Ulazimo u redu jedan za drugim kao
guske, zaslepljeni svetlosnim kontrastom; ja ipak u tom mraku raspoznajem sivu i mekanu masu centra. Mi
emo se smestiti u sedita zbornice. Ja i obino volim te milujue dijaloge sa ordinatorom, sam u
nerazgovetnoj senci velike prazne katedrale u kojoj pokatkad rubin jednog vitraa baca obojenu mrlju,
prskajui crvenilom unutranjost centra. No ja mrzim ove sastanke koji dobijaju izgled neke zavere. Svako
oveje bie je odgovorno i slobodno, mi ga samo predstavljamo kod ordinatora da bi se uspostavio dijalog
izmeu naih dvaju oblika pameti. Dakle, od nedavno ova vrsta saziva krije policijske poduhvate. Savetnici su
pozivani da za njih daju saglasnost. Ja sam takoe predstavnik zloinaca, zavedenih, lopova, neuropata i
duevnih bolesnika, jer sam govornik vanzemaljskih bia; mi nemamo nikakvo pravo da sudimo ovim
poslednjim, a one prve treba da leimo da bi se ponovo ukljuili u nae drutvo. Oni to i ne ine uvek rado.
Ipak, daleko smo od uvoenja policijskog poretka, Drava je odavno postala neodreen i maglovit pojam koju
idealisti desnice ak i ne pokuavaju da obnove. Mi smo sastanak graana istih prava, federativno udruenje u
vie oblasti koje donekle odgovaraju kontinentima. Pa ipak, katkad imam utisak da ordinator, uz pomo jedne
grupe mistiara, pokuava da ponovo u krilo federacije uvede neku vrstu dirigovanja 'odozgo'. Nova
deklaracija o ljudskim pravima koja je bila obnarodovana kad je poetak graanskog rata izmeu besmrtnika i
mistiara bio savladan, temeljno odbacuje svako meanje Saveta u line odnose; ordinator i savetnici su tu
samo zato da planiraju svetsku privredu u vezi sa federalnim potrebama, ak se ni naa kulturna uloga ne
shvata drukije do u vezi sa lokalnim posebnim interesima. Ne dolazi u obzir da se povede akcija koja bi imala
za cilj da nakodi bilo kakvom ljudskom biu, bilo kojim povodom, sem ako obavlja delatnost suprotnu
pravima oveka. Naravno, biima stranim sunevom sistemu sueno je po drugim merilima, to je bilo
odvratno, i ja se ve vie godina zauzimam da postignem poseban status za sve vanzemaljske trgovce koji su
nastanjeni u gradovima.
Na ivici smo povratka u mranjatvo; neke odluke donete su uz formalno protivljenje naih liberalnih
naela i to zahvaljujui podrci grupa koje su obrazovali mistiari; ovi poslednji sad su u veem broju od
besmrtnika i predstavljaju slabu veinu protiv koje mi nita ne moemo, tim pre to izgleda da se ordinator
oslanja na nju da bi uneo nove projekte. Nije tako davno izgledalo nezamislivo jednom slobodnom oveku da
izglasava neki zakon; svaka odluka treba da bude posledica line diskusije izmeu svakog lana saveta i
ordinatora. Svi izglasani predlozi u grupi lie na karikaturu to ne odgovara idealima naeg drutva. Poinjem
da sumnjam da njih nisu eleli mistiari koji su veim delom blii besmrtnicima u njihovom osnovnom
shvatanju dijaloga i line slobode. Ordinator njima manevrie. Dosad sam odbijao da uzbunim mnjenje,
izbegavajui da o problemu diskutujem sa lanovima mog kolegijuma ali ako se nastavi sa tim, uzeu na sebe
da organizujem borbu protiv ordinatora.
Moja leva ruka je prekrivena perutom a moji nokti do besnila ele da je eu, opirem se jakom
svrabu koji prati obrazovanje tih skramica, znajui da u se uskoro uguiti kad se budu pojavili prvi znaci
tekog disanja koje prati ova pojava.
"Problem koji vam danas podnosimo ozbiljan je."
Volim taj priguen glas koji potie iz zvunika i ako znam da on za sve duguje epohi u kojoj sam
roen i iz kojih je gnusnih metoda pokretaa potekao; on mi je uvek nekako milovao potiljak i to je jedan od
retkih ustupaka koje inim prolosti.
"Re je o upadu jednog otpadnika paralelnih univerzuma u na svet, njegovo ime je Felis iar.
Savet federacije odluio je da dematerijalizira svako stvorenje, strano, ija bi morfologija bila slina morfologiji
stanovnika sunevog sistema, zbog opasnosti od njegovog prisustva koje na naoj Zemlji moe biti rizino.
Istorijski: skupna odluka doneta povodom prvog poznatog incidenta dematerijalizacije putem
prostorno-vremenskih naslaga. Klju br. 73BB77 i sluajevi 73BC49, 75BD23 koji su smrt izazvali putem
dezintegracije dvojice drugih stanovnika nae planete.
Meutim, danas imamo da reimo jedan suptilniji problem: ovek koji se zove Felis iar, koji se
pojavio jue popodne nema svog dvojnika u naem svetu; taj je ve preminuo. Posle prouavanja predlaem
da taj ovek bude zatien; bie dovoljno novog prilagoavanja da bi mogao da se ukljui u nae drutvo.
Predlae se glasanje."
Moda sam ja nepotrebno oprezan, ali ini mi se da taj udan predlog krije u sebi opasnu nameru.
Sedei u krugu dvorane, savetnici diskutuju, ve se naziru dva tabora. Moja se plua naglo steu, otvaram
usta, vazduh ne prolazi, grlo mi je stegnuto, nema panike, imam jo nekoliko sekundi za intervenciju. Ja znam
kako treba da utiem na moju promenu materija da bih izluio dozu adrenalina koja mi je potrebna da bih se
oslobodio gra. Utiem na nadbubrenu lezdu: hormon se odmah iri.
"Traim prethodnu ekspertizu!"
Moja upadica ne izaziva nikakvu posledicu, izgleda da savetnici nisu uli moj predlog, toliko su uneti
u svoje diskusije.
"U slinom sluaju ekspertiza moe da uspostavi dobru metodu zbliavanja, te ordinator podupire
Page 25
ovek naopako
traenje Baltazara N'Kima. Da li se kogod protivi?"
Prethodna ekspertiza je prihvaena odlukom veine. No to mene ne zadovoljava, ali me strah ne
prodire, jednog dana u doi glave ovom sistemu, toj parodiji demokratije. Nije potrebno zabraniti ili dopustiti,
osuditi ili odobriti da bi oveanstvo moglo u slozi iveti; lina sloboda, sa tananim nijansama koje nameu
uzdrljivost ili elje pojedinca, zahtevaju svakodnevni dijalog izmeu svih ljudskih bia i njihovog zajednikog
pamenja koje je ordinator. Danas je ve stotinak godina otkad su ta naela definisana, uinivi kraj tom
besmislenom manihejirmu kome se oveanstvo pokoravalo. Sluaj Felisa iara sa svim suprotnostima koje
sadri, posluie mi moda kao odskona daska za borbu protiv podmuklog zla koje preti.
Pritiskam dlanom na stroj za intervencije koji mi je bio poslat. Dijafragma se odmah otvara. ini mi
se da vozilo prepoznajem po nekim ogrebotinama na perjanoj povrini tog prebivalita.
Kula Bogorodiine crkve, toliko bela, sad se jasno ocrtava na debelom olujnom obliku, koji se na
vidiku naduvava. Penjui se mogu da posmatram savrene zavoje koji ocrtavaju rukavci Sene oko trema:
samo da se neki nov bog ne izlee u tom kamenom jajetu!
Zona letnjikovca prua se sa jedne i sa druge strane rodnog grada Panama, sve dokle moj pogled
dosee; u stvari ona pokriva Evropu, ona je zauzela Zemlju. Galebovi na brazdama. Tu i tamo, poput nekog
mrtvog drveta bez granja, po jedna kula, neki neboder, presecaju jednolikost te ravne irine; jezgra nekadanjih
sela obrazuju mrke boje kriljca koje se uvru u spirale, manji mleni putevi, kolorite graevina raznih oblika,
na toj visini svedenih na jasne take.
Nant se oslanja na pojas svetlosti koja okruuje more. Uivam u kontrastu obala pustog ua i
gamienja letnjikovaca koji se tiskaju oko ruiaste uzavrelosti pokrivenog grada. Nekad sam doprinosio
ostvarenju te mlitave arhitekture, u ijem sreditu poiva zapadni centar ordinatora, u prolazu Pomere.
iar mora biti u neposrednoj blizini. Detektor udeavam prema uputstvima.
2. PREOSETLJIVOST NA MIRISE
Iz jednog vozila u obliku ptice pojavi se jedan ovek; on mi prui ruku:
"Ulazite, brzo, potrebno vam je da budete zatieni!"
Njegovi miiavi prsti epae moje prste; njegovi iljati nokti grebu moj dlan. Vie se ne mogu od
njega osloboditi. On me privlai k sebi: ja ulazim u crvenu pticu. Lakim pritiskom ruke pozva me da se ispruim
na jednu sofu od svilenog damaskog platna. Ja leem; on mi se pridrui i jednim pokretom daje mi znak da
utim i da se odmaram. Sluam ga. Umoran sam od borbe, umoran od dodira sa ovom Zemljom ne
razumevajui to.
Unutranjost ptice presvuena je vetakim perjem grliice sa znalakim odstupanjem nijanse kad
se gleda odozdo na gore; tu i tamo izdie se veliko ptije pero i vraa se prema nekom dobro sastavljenom
programu. Paperjasto kretanje oivljava unutranjost. Nasuprot oseanju pojaane otuenosti, svia mi se
ovaj odmor. Bio sam pod uticajem niza nepovezanosti! Potrebno mi je da u mom mozgu stvorim trenutak
praznine, da se prepustim slatkoj otupelosti. Hteo bih da najzad ulima osetim melodiju ovog univerzuma.
Bekstvo nije reenje.
Taj ovek je nagnut nad jednom velikom loptom u ijoj je unutranjosti neka panorama; on apue
neke jednoslone rei, pokatkad rukom pomiluje loptu. Velika skupina zgrada koju sam posetio nestaje iza
brda. Voleo bih znati gde se nalazi ovaj arhaini predeo umaraka i polja na kojima su razasute usamljene
kue koje nadletamo. Seam se da sam sline ispitivao prouavajui razvoj seoske kue do dvadeset prvog
veka, sa ciljem da dobijem moju diplomu arhitekte. Iznenada poinjem da se smejem, ali nikakav zvuk ne
izlazi iz mog grla. Arhitekta, kakva poruga! Moja uloga ograniava se na verno reprodukovanje vladinih
planova graanskih elija predodreenih za stanove u vezi sa buduim glavnim gradom Gana. Prema
ordinatorovim reima, ja sam takoe sagradio jednu planetu... Moj proli ivot je gnjila put nekog otvorenog
voa tvrdih i crnih kotica. Simona, moja ljubav u toku petnaest godina, stavljena je u jednu fioku bez kljua.
Pijanstvo: policajci su odveli u policijsku stanicu neku osobu u napitom stanju - administrativni stil. Ja ipak ne
oseam snagu da mrzim to prevazieno postojanje; ono mi se jo lepi za pamenje. Saekajmo da se
situacija rasvetli da bismo uinili poreenja i videli da li mi je zbilja ponuden neki izbor.
"Vie nema ega da se boji."
ovek me gleda; njegovo lice koje osvetljava navigaciona lopta ne izraava nikakvo oseanje. Moj
pogled se zadrava na neobinoj senki koju ini njegov kukasti nos na obrazima sa isturenim jagodicama.
Duica siva kao led, buei njegovu mrku kou, jo vie pojaava karakter grabljivice kog izdaju njegove crte.
Ja nikad nisam hteo da prihvatim prvi utisak; elim da moj pristup bude postepen:
"Hvala to ste mi pomogli."
Da nisam dopustio da se u ovom pojavi laka ironija? Njegove oi se zatvorie na nekoliko trenutaka;
tanke arterijice stvaraju snop crnih crta koje se stiu na unutranjim krajevima njegovih trepavica.
"Ja ti nisam pomogao; mene je poslao savet."
Ja se ne miem; predpostavljam da je ovaj ovek psihijatar koji je doao da od mene izvue moju
tajnu.
Page 26
ovek naopako
"Mi se posebno interesujemo za putnike iz paralelnih svetova."
"To jest?"
"To jest, mi eliminiemo sva lica koja su prela dimenziju Sigma, sem tebe, Felise iare."
On ima neki sebi svojstven nain govora u kom nema nikakvog oblika utivosti. Dovde nisam
pridavao znaaja mom imenu, ali u ovom svetu ono ima vrlo odreeni smisao. ovek izgleda da je odluio da
govori; putam ga.
"Zna li zato? Zato to na naoj Zemlji ne postoji neki drugi Felis iar."
Nova injenica; ordinator ovu pojedinost nije pomenuo. teta, mogao sam da se pre smrti ispitam
poslednji put; opasan narcizam. Postajem blok agresivnosti. Moja ruka miluje zid od drhtavog perja; ona su
mlaka kao trbuh golubice.
"...Sasvim prirodno."
ovek je izgovorio nekoliko reenica od kojih sam uo samo poslednje rei. Ne znam ta da inim s
njegovim objanjenjem.
"Jeste li vi zadueni da me podvrgnete ispitivanju?"
"Tako je, Baltazar N. Kima. Ali ti se vara, nije re o tome da uz muenje prizna svoj identitet; to
nisu obiaji naeg drutva. Ja moram da tano obavestim savet da li si pogodan da se uklopi u na svet."
"A ako odbijem?"
"Vratie se tamo odakle si doao."
Zadah. Seta. Mesto na koje me je N'Kima odveo besulno je; moje telo ne prima oblik koji ga
odrava u prostoru, moj pogled se gubi u bezbojnost i nemorfologiju onog to ga okruuje, tiina nije
remeena nikakvim zvunim treperenjem, moj jezik ne poznaje vie ukus mojih usta. Ali zadah je tu,
svemoan, uvelian odsustvom svakog drugog izvora nadraaja ula. Dostojanstveno, on pogaa moj miris u
itavoj njegovoj celosti i ne tedi nijednu od uspomena vezanih za njega. Nos otkriva njegov sintetian karakter
ne uspevajui da ga odredi. im je neko oseanje, neka uspomena, neki prizor, vezan za njega, zadah se
tanano pretvara i izaziva druge prizore, druge uspomene, druga oseanja koji ga sa svoje strane deformiu.
Prilikom svakog preobraaja razlika je najneznatnija; meutim, proganjanje poetnog zadaha koji sam pre
vie asova osetio odvlae me na doterivanje moje prolosti. Ja poznajem poetak i kraj mog ivota, on
predstavlja celinu koja ne moe biti ukaljana niim novim, kao da sam iznenada umro; moje pamenje se
raa, odnosi se na univerzum koji vie nikad neu videti. Ja mogu ispitati bilo koju taku tog ivota, koji sadri
uvod, razvoj, ali nikakav zakljuak.
Zadah. Seta. Lavirintski miris tera me da uivam u svakoj anegdoti, da nalazim zadovoljstvo u svim
drugostepenim dogaajima koji su nastanili moj ivot. Moj ivot je tu, debela crta, ona me navodi na
melanholiju. Ja mogu preturati po mom mozgu-grobu, poto bih podigao nadgrobnu plou sa mog temena i
crpstii iz mekanog tkiva mojih modanih vijuga. Belenica? Ne, njegov sadraj je puniji, povezanost je bolja,
moja prolost koja je postala uspomena romansirala se, u njoj se mea fikcija u tolikoj meri da je ne mogu
odvojiti od stvarnosti. Dosad su mi se dogaaji pojavljivali u zbrkanom vidu; oni su me iznenaivali a da ja
nisam bivao predupreivan, ili su izmicali mojim istraivanjima, sad su zauzeli svoje mesto u povezanosti te mi
je njihova logika postala oiglednija.
Sa zadahom poputam mojim uspomenama, njihova vrsta masa se odvaja od mene; one se
odnose na nekog drugog malo voljenog Felisa iara; ovaj nije ni dete, ni mladi, ni odrastao. Uspomenu na
njega mogu oiveti u svim etapama njegovog raenja, ali ja njegovim godinama raspolaem kako ja hou; on
moe izvriti koje hoe svoje delo u nekoj epohi koja nije ona u kojoj je stvarno izvrio. Moguno je pomeati
sve datume njegovog postojanja, tako da se stvori debela gomila stisnuta uspomenama koje ga u celosti
predstavljaju. On je tad miris mora, iridijum i gvoe, kobaltni elik, hladan metal jo u obliku oksida, zatim sve
odvajam, kiseonik pamenja se oslobaa, izraavajui arabeske svog ivota u vrtlozima modern style.
Onaj trenutak kad sam sreo Simonu u dvorani 23 muzeja devetnaestog veka, u kom je izloena,
sleena u jednom providnom bloku, prva pisaa maina, moe se spojiti sa starim mirisom mousa i
biblioteka, fine bakalnice i tamparske boje koji sam, ini mi se, primetio, kako naglo nestaje kroz prijatan
miris. Simonu, ogroman trenutak mog ivota, uvek spojenu sa mojom mladou, miris neprestano oivljava;
tanani zadah njenog znoja izmean sa mirisom neke rastvorene kolonjske vode, njen penjoar, zadah njenih
zuba, njenih uiju, njene kose; uporna Simona, ija je pojava podrana onim to je imala najneopipljivije.
Njena rukavica na mojoj ruci, njena ruka, koa, narukvica koju nosi na svojoj ruci, njena usta na mojim ustima.
Nai zagrljaji niu se sa nekom izvanrednom usporenou, niz slika u brzini poreanih kao na nekoj traci
filmskih novosti koja ukratko iznosi karijeru neke slavne linosti koja je prerano nestala. Prerano je nestala
njena ruka koja je drala moj dignuti seks pokretom ponude svojim usnama. Njene usne otvorene, zatvorene,
ruiaste, njene usne bez rua. Nestao je njen trbuh ispupeni, satinirani Kranah koji se alei se otima da bi
pobegao stisku mojih ruku. Svi ti prizori postali su vazduasti i odmiu tokom vremena koje mi vie ne pripada;
oni praskajui otkidaju duboke delove, tajne sluzokoe pamenja.
Hou, mogu da u toku nekoliko sekundi dohvatim oblinu njenog desnog bedra i da ga glaam,
glaam, TRES! Lopta se rasprskava! Zadah je mistificirao moja ula. Na taj nain inim da vreme praska, da
Page 27
ovek naopako
moj ivot praska, praskalice-uspomene im ih potpalim; fitilj je kratak.
elim da ta Simona ode, obavijena u mojoj mladosti, upakovana u moje studije, uvijena u moj rad,
ulepljena u nae godinje odmore i u nae domae brige; ona ne treba vie da bude deo novog Felisa iara
koji se izgrauje.
Zadah postaje enskiji, siva ambra, paulija, rezeda, prah zavodljivog cvea i svirepi vonj meaju se
jurei pomamno; moje grozniave nozdrve je hvataju. Neko lice istovremeno se pojavljuje - nestaje u nizu vrlo
kratkih fleeva, pretopljenih u crnilo. Simona otvara usta da bi mi rekla, da bi izgovorila rei koje se rastvaraju
ve u prvom slogu. Fe, crno, bi, crno, Mon, crno, Da, crno, Ja, crno i svaki put predoseam ta hoe rei,
zamisao reenice obrazovae se u mom mozgu, TRES! Nita vie, pa sledei slog.
Ludi zadah, buan miris, seta je sad daleko, pre je bol, pre je cepanje, seanje mi je sasvim
otupljeno, Simona se otima od mene, dug uzdah uzdrhtava moja prsa.
Zadah nestaje. Vie nita ne oseam. Jedan pano koji se otvara, otkriva neku pregradu, odlazim u
novu stvarnost.
3. RODITI SE JE POTREBA
"iare, kad si i gde si roen?"
N'Kima mi postavlja to pitanje u trenutku kad izlazim iz bezoblinog mesta u kom je vladao zadah.
Potrebno mi je da eem donji deo desne noge. Pitanje je nerazumljivo.
"Ne razumem to pitanje."
On mi ga po drugi put postavlja sa razliitim izrazom lica i tonom; zatim dodaje:
"U tvojoj podsvesti ne postoji nikakav trag o prvim danima posle tvog roenja, kao da si roen bez
semena. ta si uinio s tim uspomenama, gde ih skriva, da li si naao neki nain da se odupre preosetljivosti
na mirise kojoj sam te izloio."
"To je... to je nehotice. Ne znam."
"Pokuaj da usredsredi svoje misli na to razdoblje." Penjem se punom brzinom uz vreme i snano
sudaram sa jednim zidom. Ispruen sam na zemlji; okrugao prozor, vie metara u preniku, otvoren je prema
zenitu. Nebo je crveno. Trepem. Moje preosetljive trepavice klize po mojim onim jabuicama i oseaju
njihov oblik, vrst i uglaan, dva strana kamenia uglavljena u onim dupljama. N'Kima me zabrinuto gleda;
njegovo mrko lice jo tamnije je u zasenku. On se naginje nada mnom, hvata me rukama za ramena i izdie
me do sebe. Ja posrem. On apue:
"Da li se ve osetio isti ok pokuavajui da misli na dan kad si se rodio?"
"Ne, ne, nikad!"
Hteo bih da se setim, hteo bih da dodirujem taj deo prolosti koji mi je izmakao, ali, istovremeno me
spopada neki grozan strah. U uobrazilju ja se ponovo razmrskavam o fantastini zid koji izdvaja taj deo mog
postojanja. Ne treba da podnosim taj ok, ne bih mu se odupreo. I uostalom ko se moe seati dana svog
roenja, ko moe opisati trenutak kad su se sreli spermatozoid i jajnik?
"U pravu si, Felise, niko se tog ne sea; ali ga je podsvest registrovala a preosetljivost na mirise
uvek ga izaziva. Meutim, u pravu si to si oprezan. Ja, sad, imam dobar opti pogled na tvoj ivot; ako hoe
mi emo se zajedno svemu tom ponovo vratiti, prilazei polako tvojoj najdaljoj prolosti. Moguno da emo na
taj nain moi da izbegnemo ok."
N'Kima mora da ita moje misli kad to eli, a naroito kad se ja tom ne odupirem. To intimno
silovanje moje linosti oseam kao ranu. Da li mu treba priznati olakavajue okolnosti? Da li on zbilja hoe da
mi pomogne? Zasad on mene ispituje; kasnije u pokuati da situaciju preokrenem.
"Treba li da ponem od poslednjeg godinjeg odmora u Marzamemiju?"
"Kako hoe."
N'Kima se palcem i srednjim prstom hvata za elo; trlja slepoonice s vidljivim zadovoljstvom. On
baca pogled na sobu u kojoj se nalazim: po belim okruglim zidovima isti oblaci koji prolaze nebom, vieni kroz
prozor na tavanici, prolaze uveani. Pre no to u nastaviti sa priom o mom ivotu, treba da znam da li u u
tom preutati neke epizode. Nije mi stalo da pominjem moj boravak na Zemlji II. ini mi se da je moj boravak
na pustinjskoj planeti izmakao N'Kiminoj istrazi. Da ga nije blokirao ordinator, on moda hoe da sauva u
tajnosti injenicu da sam ja stvorio taj univerzum. ista pretpostavka. Posle krize nametnute patolokim
ushienjem pamenja moja prolost na Zemlji I smanjila se kao na nekom infinitezimalnom mikrofilmu.
Naprotiv, moj ivot na Zemlji II rairio se na dinovskom ekranu moje uobrazilje.
N'Kimim prsti se sastavljaju na njegovom elu, zatim se sputaju izmeu obrva, prelaze grebenom
njegovog nosa, trljaju njegove suhe strane:
"Bolje je da ja rukovodim istragom, bre emo svriti. Nije to zbog tog to se nama uri, ve e to
biti tanije, slae li se?"
"Jeste li vi psihijatar?"
"To je jedna grana moje profesije. Recimo bolje da sam strunjak za pamenje i podsvest."
Page 28
ovek naopako
Oseam neku simpatiju prema njemu. Ja ne znam ta mu je cilj, ali mi izgleda drukiji od onog kom
tei ordinator. Ja ne poznajem svet u kom on ivi, ja ak i ne znam da li taj svet postoji (pokretni zid svetlosti i
boja, maglovit grad, ordinator, fabrike, udovini bakalin, besmrtnici i mistiari koji mue decu, jedna
ena-varka, jedna originalna ispitna dvorana u kojoj postoji samo jedno od pet ula, jedan okrugli salon, jedan
ovek koji za sebe veli da je strunjak za pamenje - da li oni predstavljaju jedan svet?) ali iz N'Kime izbija
neka uzdrana oseajnost, neki mir toliko dalek od mene da postaje privlaan. Njegov osmeh mi smeta, ne
znam emu da ga pripiem. Tiina koja prati njegovo razmiljanje nije ona koja e me uspokojiti. Jarka
ruiasta boja oblaka u predveerje, iaranih senkama, boji zidove okrugle dvorane.
"Prvo to me zanima to je analogino putovanje samo po sebi. Pre no to si doao ovde, da li si
znao za taj nain beanja?"
Kao to sam predvidao, N'Kima nita nije znao o mom prvom putovanju na pustinjsku planetu.
"Ne, njega je pronaao u tajnosti Nor Kaningem na Zemlji I. Tajni opiti doveli su ga do tog otkria."
Psihijatar me posmatra; moja ispruena ruka zadrava se u prostoru, palac, kaiprst i srednji prst
raireni, a domali i mali prst upola savijeni. Ja sam nag. Oslobodili su me odee koju sam uzajmio. Moje telo
lepo odnegovano, preplanulo, pokazuje ipak poetak gojaznosti koje otkriva ovaj nabor iznad moje bedrene
kosti. Bivolja tromost odraslog. N'Kima je mrav i suv, njegova okasta glava izbija iz jednog redengota sa
vie naslaga perja, kao neka grabljivica sa vrha aria, zraak zabave oivljava njegove sive oi. Ja obino
volim moje dranje, njegova senzualna i naslaivaka strana lii na mene. N'Kimin pogled me obeshrabruje.
"Dakle Kaningemov pronalazak je umro zajedno s njim, kao to je ordinator hteo."
Psihjatar sigurno ima sva obavetenja koja se odnose na taj sluaj, sem onih koja se odnose na
Zemlju II, emu vodi ovo ispitivanje?
"A ne misli li ti da bi neki drugi stanovnik Zemlje I mogao da pronae neto slino? Ta potreba za
beanjem odgovara vaoj neuravnoteenosti."
Njegovo tumaenje me razdrauje:
"Moguno je, ali ti stanovnici Zemlje postoje, a ja sumnjam da ste vi stvarni!"
"Ja ti to neu da dokazujem, ali injenice e to same po sebi uiniti. Ordinator tvrdi da ti za na
univerzum ne predstavlja neku opasnost, jer Felis iar sa Zemlje III je umro malo posle svog roenja. Ti ne
dolazi u opasnost da bude dematerijalizovan. Ja sam samo zabrinut da saznam da li razlozi koji su te ovde
doveli ne skrivaju osvajake namere koje su izmakle i tebi i ordinatoru."
"Osvajake? To je neverovatno!"
Ja jo jedanput zadravam moj gest protesta svestan njegove nezrelosti. Pred ovim ledenim biem
imam utisak da se tresem kao lutan.
"Hoe li neko odelo?"
Pristajem; on nestaje kroz neku okruglu rupu koja se otvara u zidu, on nestaje u jednoj okrugloj rupi
koja nestaje sa zida, on nestaje. Oekujem da i okrugla odaja nestane i ostavi me ovakvog, nagog, usred
sivog i mlakog nitavila koje je otkrila no. Moje misli su kao fetus. Da li sam ja ikad bio fetus? Skoro e doi
vreme da to postanem.
N'Kima mi veselo dobacuje neku vrstu ponoa nainjenog od tkanine istovremeno gipke i ispucale
kao Ijutura neke larve. Navlaim ga. Bolje se oseam. Zato? U pustinji sam bio ponosit to sam nag.
Psihijatar nastavlja sa svojim pitanjima.
"I tako, ti si siguran da nije re o nekom planu osvajanja paralelnih svetova?"
"To je besmisleno, iz kog razloga?"
"Iz istog kao za nas; prenaseljenost."
Rei u mu ta znam; ako treba dati potpun dokaz iskrenosti da bih dobio moje pravo graanstva
na Zemlji III, spreman sam da se tom pokorim.
"Pojam o paralelnom univerzumu na Zemlji I pojavio se krajem dvadesetog veka hrianske ere. U
toku dvadeset prvog veka prvi istraivai svemira otkrili su na planetama sunevog sistema tragove
nerazumljive u odnosu na nau sredinu i na nau istoriju, a koji su pri svemu tom poticali sa Zemlje I.
Vremenom, dokazi su se nakupili: prilikom izvesnih interferencija, stanovnici jedne planete paralelne sa naom
iskrcali su se u 'na' sunev sistem. Danas teorija hoe rei da postoji itav beskraj univerzuma paralelnih sa
naim u trima dimenzijama prostora i vremena. Ako se ne bi uzimala u obzir ta druga dimenzija koju nazivate
Sigma, one se gotovo nadomeu na nau. Pored sveg tog, sve se dogaa kao da su oni nepristupani, i u
svakom trenutku naelo neodreenosti stvara sitne fizike razlike izmeu tih zatvorenih sredina. Lokalne
neodreenosti, u poetku neznatno, nagomilale su se tokom ere tako da su dale jako posebno obeleje
svakom univerzumu, naroito u biolokom i kulturnom pogledu. Ta teorija zasnovana samo na raunici, bila je
izvor bezbrojnih ala. Niz vladinih kampanja imale su za cilj da pojaaju njenu smenu stranu. To je bilo dok
Kaningem nije otkrio da geometrijska slinost izmeu univerzuma doputa prelaz iz jednog u drugi i za to mi
podnosi eksperimentalni dokaz, analogino putovanje."
"A ti ne veruje da vlada..."
Page 29
ovek naopako
"Sasvim sluajno sam se u tom oprobao. Tad sam bio bojaljiv; godinji odmor, ivot koji sam vodio
na Zemlji I mora biti da su mi teko padali, tako da sam morao da pristanem na njega. U naem drutvu
godinji odmori su kao bajke; u toku tog razdoblja niko stvarno nema utisak da ivi. Tako da se moe raditi bilo
ta!"
"Situacija kakva se samo moe poeleti da bi se okualo analogino putovanje."
"Nije, vlada igra izvesnu ulogu u bajkama, ali ne ulogu ale. A sem toga kako se uopte moe
pomiljati na osvajanje neke paralelne Zamlje, kad se onaj koji odlazi i njegov dvojnik unitavaju meusobno?
I ako bi stanovnici Zemlje koju ele osvojiti bili ubijeni odmah pri njihovom raanju?"
Baltazar N'Kima lei na leima na samom tlu (tlo prekriveno vatom, to moja noga zapaa), obe
njegove ake pljotimice miluju nono tkivo. Pruam se pored njega. Jedna zvezda probija rupu u uvali neba
izmeu dva oblaka. Sasvim obian polumesec pravi ogromne brkove psihijatru koji gleda kroz prozor.
On vreba moje misli. Putam ga da pije na izvoru mog uma, ali on moe prodreti moje tajne samo
pomou vetakih postupaka. Izgleda da ovde ne postoje sporazumi koji drugom zabranjuju da putem
telepatije prodire u intimnost sebi slinog. Oseam kako se u meni raa neka nepoznata snaga koja nosi moje
misli prema njemu i koja bi mi mogla posluiti da i ja njega duboko prouim. Da li bih postao telepat posle
postizanja besmrtnosti na pustinjskoj planeti? Otkud mi dolaze para-normalne osobine? Saekajmo taj as;
ako hou upoznati N'Kimin svet, moram to uiniti odjednom, jer kad ga budem napao postoji opasnost da se
zauvek zatvori.
U istom trenutku oseam stvarnu beznadenost. Tajna koja je u meni, ostaje nedokuiva. U
pogledu mog roenja bio sam zavaravan itavog ivota. Roenje. Uasno isparenje patnje, ja sam projektil, ja
sam brzina, ja jo jedanput kucam po tom bezvunom prostoru koji se nalazi u zaecima mog ivota; takoe
vrtoglavica, takoe grenje moje utrobe, traenje pomoi.
STAASTAATASTAATAGSTAATAGSTAATAG
STAATAGASTAASTAGSTAASTAGSTAASTAG
Maina se zaustavila uz poslednji tucaj. N'Kima je nagnut nada mnom. Taj prizor vidim po drugi
put. Postoji neto nata ja u sluaju opasnosti ne treba nikad da mislim; ono je tu obrazovano u naborima mog
mozga. Neka zabrinutost se ogleda na psihijatrovom licu. Dve ljubiaste crte podvlae duboke nabore koje
ocrtavaju donji deo njegovog ela, izmeu obrva.
"Bie potrebno da odloimo za kasnije nastavak naeg ispitivanja. Reanimator ima tekoa da te iz
tog izvue."
Iz tog; iz ega? Ja traim odgovor, no pri tom neki unutranji signal blokira sve moje moi
razmiljanja. Po mom izgubljenom izgledu N'Kima veruje da sam izgubio seanje na sve moje nedavne
doivljaje. Nagaam pukotinu u njegovom duhu, ali vie volim da saekam pre no to u proniknuti u njegovu
misao.
"Seti se, Felise, ti si jo na Zemlji, ali ti si uskoio izmeu dva razliita univerzuma. Ovde, mi smo u
jednom svetu u kom ljudska bia i ordinator kog su oni stvorili idu za tim da usavre oveanstvo."
Njegovo obraanje na 'ti' dobilo je prizvuk simpatije; ranije me je ta familijarnost razdraivala, ini mi
se da je sad razumem. Ona odgovara nekoj veoj saglasnosti odnosa izmeu pojedinaca: Smeim se.
"Ne uznemiravaj se, Baltazare, sa mnom je sve u redu."
Njegovo veliko telo isprui se unazad, usne mu se otvaraju i proputaju mali uzdah zadovoljstva.
Njegovi zubi su savreni: sastoje se od dve trake slonovae koju nijedan meuprostor ne prekida. Pitam ga za
svaki sluaj:
"Jeste li vi besmrtni?"
4. SKICA JEDNOG DRUTVA
N'Kima je primetio moj pogled.
"Da, to je jedna od promena, svi besmrtnici imaju slivene zube."
Mala nelagodnost se uvlai u nae odnose. Isto je tako esto kad morfoloke karakteristike dvaju
bia nisu sasvim sline. Zbrka iz koje se moe roditi rasizam.
Taj pojam besmrtnosti mi je jo stran; ta re postoji u mom reniku, ali ona odgovara neem
neodreenom. O njoj moji doivljaji u pustinji nisu me nita nauili. ena me podsea na ljubavne obrede, na
igre, milovanja, inove, itav niz uzdranosti koje ne mogu ni objasniti niti uvek vezati za tano odreene
situacije; meutim, ta re je ukusna, nadmaujui svoj lini smisao. Hrana, putovanja, vreme i toliko drugih
pojmova koji, kod mene izazivaju isto oseanje prisnosti.
Besmrtnost, obeleje neeg to nije podlono smrti. Smrt mi je blia. Kae se: bog je besmrtan, jer
ono to ne postoji ne moe umreti. Ali, jedan besmrtan ovek, ta to znai?
N'Kima mi pomae da izaem iz reanimatora; to je lepa pravougaona kutija; ako sudim po
Page 30
ovek naopako
svetlosnim signalnim ureajima koji je okruuju, ona mora da je vienamenski. Prekoputa na zidu jedna
neobina aparatura lii na ono kako ja zamiljam nauni materijal krajem devetnaestog veka, bakar, bakelit,
drvo, beli emajl, brojanici, poluge, kalemi...
"Zanima te to, a? Na Zemlji III ono to ima praktinu funkciju nije obavezno i funkcionalno."
Pridrava me istom koatom rukom kojom me je maloas dohvatio da bi me uvukao u pticu vozilo.
Oseam se vrlo slab. Poto sam proao kroz dva zida koji su se otvorili i zatvorili kao dijafragma, N'Kima me
smeta na jedan prostrani divan, ukljuen u oklop neke dinovske kornjae. Plava ljutura isputa neku
svetlost boje ilibara vrlo nenu. On privlai jednu veliku naslonjau u obliku upljeg nosoroga, koja se nadima
kad se on smeta u nju. Obuzima me neko udno zadovoljstvo.
"Kakva je razlika izmeu besmrtnika i mistiara?"
"Je li ti sad postavlja pitanja? Moda tek tako. Tebi je potreban odmor posle okova koje si
podneo. Da li bi neto popio?"
Slaem se. Na tavanici se obrazuje jedna velika kap, ria i likerasta. Ona je oivljena nekim krunim
pokretima koji je odlepljuju od nevidljivog otvora odakle se pojavila. Kap veliine pesnice pribliava se mojim
usnama; uvlaim jezik u nju, neki divan sok namirisa moje nepce. Gledam kako se kap udaljava od mene
vrtei se oko sebe, omekana. Kad je budem zaeleo ona e se ponovo zalepiti za moje usne.
"Nektar, kao cvet i leptir!"
N'Kima trlja elo svojim uobiajenim pokretom.
"Da ti govorim o razlici izmeu mistiara i besmrtnika, to je teko. Pre svega tu je psiholoka razlika.
Oko pre dve stotine godina ljudi koji to poele bili su osloboeni procesa razaranja nervnih elija, one ostaju
uvek u istom broju im izaberu da dobiju besmrtnost. Njihova tela se sama po sebi regeneriu. Ja sam se
meu prvima okoristio tim otkriem. Meutim, izgleda da se nervni sistem veine nas ravo prilagoava tom
nadivljenju. Mi patimo od manje-vie ozbiljnih nervnih tegoba, koje su teke smetnje tokom naeg drugog
postojanja. Tako, otkad te ispitujem morao sam dvaput ii istau da ne bih umro od guenja."
"Moete li umreti prirodnom smru?"
"Teorijski ne. Meutim, mogu se dogoditi nesreni sluajevi, premor moe dovesti do samoubistva.
Mi u vezi s tim nemamo jo neko dovoljno trajno iskustvo."
Volim senovit i jasan N'Kimin glas; on divno prati to razmiljanje o vremenu koje poinje da razvija:
"Zatim postoji problem pamenja. oveja linost je potpuno holografska, svaka njegova elija daje
njegov pun otisak. Uspomene i injenice gomilaju se i preoptereuju nae pamenje, koe nau slobodu.
Postajemo tromiji, tei, iz naih misli treba odagnati sve te kabaste anegdote koje su nekad imale neko vano
mesto u naem ivotu. Mi pokuavamo da u nama uinimo prazninu kad imamo oseaj da menjamo
egzistenciju, u tom delimino uspevamo, ali sve te mrtve stvari jo vrve u nama, kao larve, nepotrebne."
"Neuspeh, u stvari?"
Moje ga pitanje tre. Oi mu oivee:
"ta te primorava da tako misli? Besmrtnost predstavlja jednu nadu koju ovek ima da pobegne od
svoje besmislene ivotinjske sudbine; samo ona moe da mu omogui da sebe prevazie i da stigne u
stadijum natoveka, emu ovek tei. Jednostavno, potrebno je vremena, a to je katkad bolno."
Izgleda da ga je moje pitanje uznemirilo. On isturi svoje duge noge van nosoroga koji splasnu kao
neka lopta; uini nekoliko koraaji da bi se opustio. N'Kimi je stalo da ostane gospodar situacije.
"Kad je besmrtnost bila otkrivena, vere kao hrianska, muslimanska, budistika, intoistika,
glasom svojih duhovnih voa iz osnove su se suprotstavile tome da ovek prisvoji to bogovsko pravo. Takvo
reagovanje obezbedilo je uspeh onima koje danas nazivamo mistiarima. Veina ljudskih bia bilo iz straha od
dosade, bilo iz straha od nekog predugog ivota, bilo iz isto verskih pobuda, odbila je da se koristi ovom
izvanrednom ansom koja im se nudila."
"Kakva je bila ordinatorova uloga u tom sukobu?"
"Ordinatora smo stvorili mnogo godina kasnije. I ba posle nastanka jednog razumnog sistema
svetske vlade, obrazovanja saveta i federacije, opozicija je izgubila svoju estinu. Prema tome kako su nauke
napredovale, kako je kolovanje poboljavalo intelektualni stupanj ljudskih bia, s obzirom na rastuu
simbiozu izmeu oveka i maine, religije su se povukle, te su neke od njihovih pristalica poele da smatraju
da besmrtnost ne predstavlja prekoraenje boanskih prava, jer je bilo moguno da se prekine u bilo kom
trenutku. Ukratko, broj besmrtnika je toliko porastao da je premaio broj mistiara. Prema novoj povelji
ljudskih prava, svako po svom nahoenju moe izabrati smrt ili besmrtnost, a da mu za to ne bude traeno
opravdanje, kao to moe polagati pravo na bilo koje zanimanje i promeniti ga onoliko puta koliko hoe u toku
svog postojanja. U naem svetu sve se postie dijalogom, sve je dozvoljeno pod uslovom da se potuje
jedinka.
Ovaj univerzum ima sva obeleja utopije, ali ta logina apstrakcija, koju je doneo sluaj, ne
prilagoava se nijednoj od mojih dubokih navika." N'Kima je naglo prestao da govori, kao da je izgubio dodir
sa spoljnim svetom. Njegova ravnodunost me iznenauje; ne krije li ona neku neumoljivu hladnou? A ako se
besomuni individualizam ovog sveta prelio u egocentrinost? Seam se prezira koji su prolaznici ispoljavali
Page 31
ovek naopako
prema detetu koje je bealo.
"Ako potujete individue zato mrzite decu?"
"To si video u Nantu, bez sumnje? Istovremeno dok osvajamo besmrtnost, mi stiemo na prag
prenaseljenosti planete; dvadeset pet milijardi ljudskih bia. Otad se ta brojka zadrala; ali mi svi znamo da se
ona ne moe premaiti a da se ne izgube nae privilegije, sunev sistem nije sposoban za ivot, mi nismo
tehnoloki dovoljno napredovali da jednoj planeti damo oblik zemlje i mi nemamo sredstava da dostignemo
druga sunca. Tako se, deca, vidi, potajno raaju; roditelji ih se oslobaaju kod federalnih organa. Njihov broj
je planiran. Katkad ih ponovo viamo posle njihovog punoletstva."
"To nije razlog da ih mrzite."
"Znam, Felise, ima razloga za pobunu: svi oni koji su pokuali bili su slomljeni. Nema drutva bez
nepravde."
N'Kima izabra jednu knjigu sa svoje police i prui mi je:
"Tu e nai zanimljiva obavetenja o Zemlji II, to je neka vrsta enciklopedije u kojoj je svaki izraz
objanjen u funkciji sa drugim. Moe se odjednom proitati ili se koristiti njom kao renikom."
Iznenauje me vlaknasta materija omota. Nikad nisam dodirnuo neto slino. Opipavam rub i
povez, omot fino zategnut. Unutranji listovi su rapaviji i kao potopljeni u utom. Miris mastila i drveta. Hartija,
trona, prska. Kako mogu oseati toliku setu u vezi s jednim predmetom koji mi nikad nije bio blizak drukije
no kroz vitrine nekog muzeja.
"Te male maine za sanjarenje su nezamenjive. Ni sa im ne moe biti uporeeno zadovoljstvo
koje se ima kad se ovek prepusti da ue u kalup koji je neko drugi spremio, da u jednom trenutku uzme
njegov oblik i da ga se oslobodi da bi pronaao sto drugih poimanja svog lika."
"Imam grozniavu elju da prelistavam njene stranice i da oima milujem rei."
"Sve dok bude ovde moi e to initi u potpunom miru."
Psihijatar je ovu reenicu izgovorio vrlo polako, kao da je oklevao pre svake rei. Da li je on jo bio
sposoban za stvarnost?
"A zar deca ne trpe zbog toga to nemaju roditelje, to su odvojena od porodine sredine?"
"to se toga tie, to bi bio uspeh. Mladi ljudi koji izlaze iz koleda nikad nisu bili toliko inteligentni ni
toliko sposobni da prihvate svoju individualnu slobodu."
N'Kima se okree prema zidu i izgleda kao da razmilja. U ovom trenutku moja oseajnost je
doprla do svog vrhunca, daak vetra bi me naterao na pla. Suze ve vlae osnovicu mojih trepavica.
Sa strepnjom oseam podrhtavanje mojih misli: one uestvuju u uzrujanosti mojih nerava, mojih
elija. Ljutura sofe kratei se lako postepeno oivljava. Uvlaim moja usta u kap koja visi i suim je. To me
smiruje. Pruam se koliko sam dug; moje lopatice, moji bubrezi, deo nogu ispod kolena prihvataju svilene
tkanine kreveta.
"uj Felise, reci rei koje ti padaju na pamet."
"Voda, voda, opet, so. Drhtim na nekoj plai; moje lice je pokriveno peskom. Moji budui vaspitai
su tu, po prvi put ih vidim. Oni su masni i smee se, na njihovim licima lebdi razneen dah gluposti. Bojim se,
bojim se da e me uklopiti u njihovu masnu put, da e me izjednaiti sa sobom, da e me prodrati,
istovremeno elim i njihovu zatitu, potrebno mi je da se priljubim uz njih. Vritim. Najmeke, najbolje od oba
stvorenja iz njihove ejakulacije, iz njihovog dodirivanja, tih bezoblinih oblika, amorfnih masa koje se prevru
jedna preko druge, na koji nain one prodiru jedna u drugu? Da me nee oni odvesti u njihovo gnezdo
premazano balama, gnezdo naduvenih indijskih lasti, bundevastih lasti?
Ja mrzim punaku ruku koja me sad miluje svojim izgrienim prstima, mekanim i sunerastim, ja
mrzim sirupasto kvaenje koje prati ta golicanja. Drugi debeli je tu, on dahe i pokazuje svoje iroke zube. On
me silom odvlai i baca mi u lice budalatine. Oboje su topli i dobro odiu na mleko. Ja sam izmeu njihovih
grudi i oseam pokrete njihovog disanja koje me malo gnjei, prijatno i poputa. Zatvaram oi. Tako, sve je
iznenada blagost, maenje, umiljavanje.
Oni me ostavljaju na plai. Njihova tela su prekrivena arenim tkaninama koje su im iroke i duge.
Sve vie i vie su slonasti, nezgrapni, nespretni. Ja udaram nogama o zemlju i viem. Uas od bockanja
peska, neke vlage koja dopire iz mora. Uas samoe. Oni me ponovo uzimaju. Ja balavim."
Prizor nestaje, utim, zgranut.
"Ima li drugih uspomena iz te epohe?"
"Ne, to je jedina, posle toga sve je sivo, bez dana, bez noi. Moj otac i moja mati me peru, hrane,
vaspitavaju, vode me na letovanje i igraju se sa mnom. Kad mi je bilo deset godina dali su mi pretplatnu kartu
za jednu vazduhoplovnu liniju uz odobrenje da ako sam dobar, doem svake nedelje kod njih, zatim su me
odveli u institut za audio-vizuelnu formaciju. Nauio sam da ih svake nedelje zaboravljam gozbama, vonjama
amcem, popodnevnim odmorima. Sa petnaest godina kad sam saznao da u postati arhitekt, moje posete su
se proredile, zatim su oni umrli."
Razneih se nad ovim uspomenama iz detinjstva koje imaju ukus slatka:
"Katkad su govorili o nekoj tajni uz male ljubazne osmehe, ali oni nisu imali ni vremena ni, moda,
Page 32
ovek naopako
elje da mi je povere."
"Mislim da je znam", ree N'Kima, "to nisu tvoji roditelji."
Urliem od straha.
5. USPOMENE BESMRTNIKA
Felis iar se onesvestio. Moje telo je odjednom postalo sam svrab, uspeo sam da ga zaboravim
trudei se da rasvetlim zagonetku roenja tog stanovnika Zemlje sa neke druge Zemlje. Moj disajni kapacitet
ne premauje vrednost pola kubnog centimetra. Ponovo oseam da umirem. Iskoristio sam svako iarovo
padanje u nesvest da bih se regenerisao prolazei kroz perionicu, jer nijedna droga koju obino nosim sa
sobom nije dovoljna da suzbije moje tegobe; obino se zadovoljavam samo jednim jedinim proiavanjem sa
nekoliko pilula da bih uravnoteio moj metabolizam i da proivim jedan bezbrian dan, ali u periodima kad
sam primoran da dam viak intelektualnog napora, cikliki povratak mog egcema i moje astme biva ei.
Svaki molekul vazduha koji doe u moja plua je usluga, svea voda u pustinji. Nikad neu imati snage da
stignem do perionice, previe sam ekao. Pokuavam da usredsredim panju na botanike opite kojima sam
se bavio u Andima; polazei od jednog od sadanjih oblika jabukovog drveta sa dinovskim plodovima, uspeo
sam, vrei latentna kalemljenja, da ponovo stvorim pravu vrstu jabukovog kalema koji daje nakisele i
miriljave jabuke. Ono to je vrlo neobino u tim radovima, to je da je nemoguno smanjiti njihovo trajanje,
ubrzati proces njihovog osemenjavanja, kalemljenja, sazrevanja; uspeo sam da dobijem to jabukovo drvee,
ali je bilo potrebno petnaest godina, to uenje strpljenja je upravo prilagoeno besmrtnosti. Ja u sigurno nai
jo sporije botanike razonode.
Treba da pozovem Lisu. Ja ne znam gde je ona. U ovakvim trenucima fizike slabosti, teko
uspevam da se koristim telepatijom. Udubljujui se u najdublje ja, upuujem poziv; vie ne mogu da se
miem, guim se, moje bronhije su naduvene kao veliki suner, ja sam drvo bez lia i prebrojavam parazite
koji me nagrizaju.
Oseam se u pravom smislu rei usisan od perionice. Da li me to Lisa pridrava? Stavljam svoje
teme na njen gladak obraz. Halapljivo udiem ogromnu koliinu vazduha, otvorenih usta, i u njoj uivam; vrlo
sve vazduh proizveden od najboljih maina na svetu, odabrani vazduh, doziran, savren, kakav stara dobra
Zemlja nikad nije mogla sama od sebe da stvori.
"Ko je?"
Ona gleda stranca, zgrenog u pozi fetusa.
"Zar nisi gledala obavetenja? To je Felis iar, putnik iz paralelnih svetova, jedini svoje vrste; on
nema roditelja."
"Kako?"
"Test preosetljivosti na mirise formalan je, taj ovek nema nikakvih uspomena pre roenja."
"Pa to je nemoguno! A njegov dvojnik na naoj Zemlji, kako on prima injenicu da uvamo bombu
koja e ga unititi?"
"Ne brini za njega, on je mrtvoroen, njegovi roditelji vie ne postoje, ne zna se za njegovu rodbinu.
Proverio sam u arhivama; nikakvog traga koji bi omoguio uporedno istraivanje. iar nije mogao da podnese
ok koji je izazvalo ovo otkrie; on pada u nesvest im se izgovori re roenje. U toku nekoliko asova drau
ga pod hipnozom, to mu je potrebno."
Pet minuta posle unoenja proizvoda u stomak, stranac se smiruje. Telo mu se oputa, srce i plua
mu rade normalnim ritmom. Bleska ga posmatra i ja istovremeno primeujem da ona uvia da ja jo nisam
imao slobodnog vremena da ispitujem; iljate ui, isturene obrve, snaan nos sa mesnatim nozdrvama,
isturene jabuice i debele usne ine da lii na nekog fauna. Kaem Lisi:
"Oi su mu plave, plavo zelenkaste."
Njegova koa boje cigle koju je sunce ponovo peklo, odudara od nebinog bledila njegove kose; iz
iara izbija neki utisak ravnodunosti, onakve kakva se sree kod nekih osoba koje sebe zamiljaju
epikurejcima; no ipak se predosea da mu ivost njegovog duha moe dopustiti da se bori protiv tog nagona
ka lenjosti i da se prilagodi veoma razliitim situacijama: to udovite od sebinosti stvoreno je prirodno za
putovanja kroz paralelne univerzume, jer on je sa sobom poneo svoj lini svet, nita ga ne vezuje za stvarnost
sem ako nije to to ivi, on prema tome moe biti iskorenjen bez patnje. Sad je prekinuo poslednju vezu koja
ga je vezivala za Zemlju njegovog porekla: ljubav koju je ukazivao svojoj eni je obian fenomen transfera
izazvan oseajnim okom njegove mladosti.
"Iskoristiu njegov san da u njegovo pamenje ukljuim vetake uspomene. Prouio sam ga tako
potpuno da je moguno to uiniti. iar je bio usvojen od jednog para koji ga je izgleda naao na nekoj plai u
doba njegovog prvog detinjstva, bez sumnje prvog meseca po njegovom roenju. Normalno, traume koje
potiu od takve injenice neznatne su; pa ipak, kod njega su stvorile neurotini sukob."
"Ne misli li da je prelaz iz jednog univerzuma u drugi, da je putovanje samo po sebi moglo da ga
dovede u duhovnu inferiornost?"
"Niko ne moe na to odgovoriti, nae iskustvo sa prebeglicama iz paralelnih svetova toliko je
Page 33
ovek naopako
siromano! Ja verujem da nam iar u tom pogledu moe doneti dragocena iskustva. Zasad u u njegovo
pamenje nakalemiti jedno lano roenje."
Dug niz mrkih kamenih stubova koje osvetljava neka kosa svetlost sa suprotnog zida. Svetlost uta i
hladna koja kao skalpelom see senke. Crne i impozantne brade rastu u podnoju svakog stuba, poput nekog
bujnog liaja. Lepljiva tenost koja kaplje iz rimskih svodova boji ih zelenkastim gnojem. Ispruen sam u
nekom starinskom krevetu usred kolonade i posmatram njihovu perspektivu koja se gubi s jedne i sa druge
strane kreveta, u beskraj. aravi su vrlo podeeni, jedan kroja maloas je doao da stavi tipaljke da bi se
tkanina strogo pripila uz telo.
Re je o jednoj partiji bakare. Kartaka igra; prim. prev. Dva igraa ija lica ne vidim nalaze se
udaljeni nekoliko desetina metara od mog kreveta. Ogromne karte izlaze iz dinovske kutije ugraene u zidu
preko puta kolonade i preokrenute klize na esplanadu. Dve prve dolaze do mene struui po tlu i ispravljaju se
da bi pokazale svoje figure. Dve druge podeljene su protivnikim igraima. Prva koju dobijam predstavlja
dvostruki plan Azije, ija su dva dela spojena severom; druga, sedam stabala viena u preseku. Dole i gore
mogu proitati svojeruni potpis nekog boga. Moj tajni ortak prilazi mi da bi mi savetovao da uzmem jednu
novu kartu. Odbijam, imam devetku. Viem: "Bakara."
Viem, ali moj glas izgleda da je uguen vazduhom koji me okruuje. Moji protivnici trae kartu vie.
Oni podvaljuju, objavljuju: BAKARA, imao sam prvenstvo. Bunim se. Oni nee da me uju. Traim od mog
tajnog ortaka da protestvuje kod uvara igara. Traili su i jedan i drugi. Novo deljenje, karte klize na belu
esplanadu: ovog puta sam uvezan u mom krevetu, vie ne mogu da interveniem, u meni kipti bes.
Nepodnoljiva patnja. Karta se okree: devetka! "Bakara banki, vi ste, gospodine, ponovo izgubili."
Istovremeno moj krevet se rastura, posteljina se razbacuje, aravi lete kao zmajevi, pokrivai se pretvaraju u
gusenice i bee, jastuk se topi, duek se rastvara u odvratnom zadahu amonijaka, rastinje divlje bukti. Nalazim
se stojei i sam, pokuavajui uzaludno da rukama sakrijem svoju golotinju.
Poslednji trazaj i iar se ceo oputa. Kalemljenje mozga izgleda da je uspelo sa klinikog gledita.
Posmatram zadovoljno moj praistorijski materijal, ta starudija na Robidin nain besprekorno funkcionie.
Bleska sedi; posmatram njene poluzatvorene trepavice kroz koje prolazi pogled make. Kao iar,
Lisa je osobeni putnik koji u sebi nosi tradicije nekog drugog drutva. Ona bez sumnje nikad nee moi da
pree preko ovog mosta izmeu vekova to predstavlja trajanje njene libernacije. Mislim na ono doba kad je
njen duh bio u agoniji usred hladnoe i samo to razmiljanje unosi grudvu leda u svaki od mojih organa; ona je
usporeno ivela, tokom skoro dva veka; tad je njena misao ivotarila, njene misli su napredovale s osobitom
sporou, luenje nekog udesnog sna, dug san koji nas razdvaja, ivot kao u larve u iju unutranjost nikad
nisam mogao da prodrem.
U vreme kad sam je sreo, bio sam lan komisije koja je imala za dunost da vrati u ivot poslednje
hibernizovane krajem dvadesetog veka koji su pronalaeni na najneverovatnijim mestima. Uoi pronalaska
besmrtnosti, ljudi su se koristili izgovorom hibernacije da bi pokuali ostati u ivotu, a Lisa Bleska bila je meu
onima koji su najdue spavali. Mesto na kom je ona leala bilo se zagubilo za vreme jednog rata i pravo je
udo da su je pronali. Kad sam bio pozvan do njene postelje, odmah sam na njoj izvrio obesmrivanje;
drugog naina nije bilo za njen spas, jer je njen ivotni potencijal bio znatno oslabljen. Deo hladnoe koji se
bio sakupio u njoj u toku njenog sna od sto pedeset godina u njoj je i ostao. Uspomene na pola veka njenog
postojanja kao eonu morenu, Otpaci stena na dnu lednika; prim. prev. odbacio je lednik njenog pamenja;
ona nosi u sebi gomilu anegdota razbacanih na nekoliko desetina godina; delii obavetenja, obiaji, doivljeni
trenuci, razni dogaaji, izvodi iz knjiga ili iseci iz filmova, koje ona ne moe da izdvoji iz svoje line prolosti,
tako da izgleda kao da je ivela sto razliitih ivota u toku svog boravka u dvadesetom veku.
Eksplozija jednog vozila boje ribizle sastavila nas je nekoliko nedelja posle njenog ulaska u na
svet. Hteo sam da vidim njene prve korake na planeti, da je nauim besmrtnosti, peli smo se u buba-maru;
ona se neujno raspala, razbijajui unaokolo svoje plastine delove, ja sam legao preko Bleske da bih je
zatitio. Iz tog smo se izvukli sa po nekoliko ogrebotina ali smo oboje osetili otiske naih tela i tim smo bili
definitivno obeleeni. Otad se vie nikad nismo naputali. Ponekad uivam u suprotnosti da zajedno stanujem
sa jednom enom koja bi mi mogla biti majka, ali koja je u stvari ivela sto godina manje od mene.
U toku poslednjih deset godina, pokuavao sam da je prevaspitam, da dam povoljan tok njenom
prilagoavanju naem drutvu; u tom sam uspeo samo delimino. Ona se srodila sa naim svetom, ali ga nije
u potpunosti prihvatila. To je mehur prolosti koji plovi u budunost, a enciklopedijsko pamenje koje je
sauvala o dvadesetom veku ometa je da sasvim veruje u stvarnost naeg univerzuma. Ja sam njeno sidrite
u vremenu. Mi smo roeni skoro u istoj epohi i ja joj sluim za prelazak, ja je uim da duhovno pree preko tih
sto pedeset godina koje su postojale bez nje. esto se njen duh tome opire i pokuava da se doepa tih
izmiljenih ivota koje smatra za svoje, da se uz njih prilepi kao sisaljka.
Poreklom iz jednog enomrzakog drutva, ona se udi obostranom nepoznavanju oba seksa u
Page 34
ovek naopako
naem drutvu, odsustvu oseajnog ivota uravnoteenog vrlo estim odnosima, seksualnim. Ona u tom vidi
samo degradaciju nekadanjeg stanja. Hiljadu puta sam joj objasnio da je potinjenost ene oveku nestala,
da ona vie nije izloena primoravanjima enke, poroaju, ishrani dece, odgoju, da je ubudue sve to
povereno ordinatoru, genetikim laboratorijama, vaspitaima, kolegijumima. Sada ene ive ivotom bez
obaveza u sreditima elija koje su one izluile, u paviljonima koji prekrivaju itavu zemlju, ogromnim kuama,
bezobinim, nadutim, simbolima domanacije. Stvorenja-pauci koji vrebaju svoje rtve, predodreene kultu
blagosti, razonode slatkom neredu, one svojim muevima pruaju sva seksualna zadovoljstva, a podaju se
skitnicama kad su njihovi zakoniti supruzi odsutni. Ja ak tvrdim da se stanje promenilo u toku poslednjeg veka
i da mujaci ive u nekom poluropskom stanju, kad su oenjeni. Naravno, ostaju skitnice koji se koriste
njihovom situacijom na ivici i koji su esto besmrtnici, na leenju, mistiari u velikoj veini, koji u svom
dobrovoljnom izgnanstvu u rodnim gradovima nalaze mazohistiko zadovoljstvo; oni su ostali enomrsci.
I tako oboje ivimo na stari nain: ja sam joj posluan, ja je titim, zavaravamo se, volimo se. Vrata
nae vile su strogo zabranjena skitnicama. Od prole godine Lisa se oslobodila itavog sistema malja; kae da
tako bolje klizi kroz vazduh, a njena nagost tako se samo vie nudi.
Bleska prati moju misao, mi se toliko savreno poznajemo da uspevamo da zajedniki razmiljamo
o isto logikim problemima a da se ne koristimo telepatijom; to ne znai da su nai karakteri slini.
Na plavoj tavanici je nekoliko tragova one plesni koja se pre nekoliko godina pojavila na plastinim
materijama. Naa zajednika panja usredsreena je na ordinatorovu ulogu u sluaju Felisa iara. Lisa je
oprezna u odnosu na taj pronalazak koji je nastao posle njenog spavanja. Ona u tome vidi olienje zla. Isprva
sam to stanje posmatrao kao neki normalni proces reagovanja, jer ja sam bio jedan od onih koji su zamislili tu
udesnu mainu i koji su u njoj videli instrument napretka za oveanstvo. To je bilo istinito dok su njom
upravljali besmrtnici; ordinator je tad bio emanacija naeg dinamizma; ali danas kad mistiari postaju veina u
gotovo svim federacijama, oni mu nameu svoje konzervativne tenje; tavie, neki od njih poinju da
smatraju mainu kao nekog boga, a pridaju joj odgovornost. Zahvaljujui zadranim odlukama koje malo
pomalo zamenjuju individualna savetovanja savetnika, ordinator e se poistovetiti sa saveu oveanstva, a
opasnost je da ta pojava postane nepromenjiva.
Bleskine primedbe su mi odnele moje poslednje iluzije, onog dana kad je komentarisala reagovanje
ordinatora i mistiara suoeno sa mojim ponavljanim molbama da se konano vanzemaljcima da pravi status.
Oni su se pojavili dosta dugo posle njene libernacije; mi smo jedva dospevali do granica sunevog sistema. Bili
smo svesni da ih nikad neemo nadmaiti, kad se pojavila prva zvezdana letelica dolazei sa neke druge
planete. Od tada ima pedeset godina. Ljudi Goa liili su malo na nas, mi smo ih blagonaklono prihvatili; bili su
malog rasta, vornovati, dlakavi, govorili su rapavim glasom, smatrali smo ih za nia bia. Oni se nisu mnogo
zapletali diplomatijom, to su bili trgovci, hteli su da se bave prodajom, odobrili smo im to pravo. U naem
aristokratskom drutvu, sve posrednike dunosti bile su ravo odravane: u zamenu za nekoliko meseci
intelektualnog rada svake godine, moemo se koristiti svim prednostima koje prua naa civilizacija; sportovi,
ribolov, lov, povrtarstvo, igre, pijanke, itanje, vajarstvo i sva druga stvaralaka dela, arheologija, istorija,
istraivanja - raznolikost zadovoljstva u kojima moemo uivati je beskrajna; ali meu nama retki su oni koji
vole trgovinu, a prodaja tekuih potronih proizvoda bila je ravo organizovana. Ljudi Goa nastanili su se u
naputenim duanima radnih gradova; zatim su dole druge rase, saveznike sa ljudima Goa; nezgrapna i
bezoblina stvorenja. Pourili smo da ih odvojimo od oveanstva smetajui ih u magacine. Jednog dana
ograniismo njihov broj, uviajui da je trebalo urediti njihovo mnoenje prema naim potrebama. Niko se nije
potrudio da razmisli o injenici da su ta stvorenja tehniki bila iznad nas, jer su pronala astronautiku. Mislili
smo da su se zadovoljavali njihovim zaradama i ta kupljivost je samo poveavala na prezir. Nastale su
zloupotrebe, krae, zlostavljanja, ambasadori Goa alili su se: odgovoreno im je da slobodno mogu otii i da
ne treba da oekuju da budu smatrani za ljudska bia i da e dobiti takva prava.
Moram priznati da se pre Lusinog dolaska nisam brinuo za njihovu sudbinu. Ona istaknu nepravdu
ovakog stanja, te ja stupih u dodir sa vanzemaljskim biima. Ispostavilo se da su oni svemirske letelice koje su
upotrebljavali nasledili od neke supercivilizacije njihovog sunevog sistema, izumrle zato to je previe ivela.
Oni su se izrojili u Galaksiji trgujui. Otvorih se ordinatoru zbog interesa koji bi nastao praenjem ljudi iz Goa u
Univerzumu to bi bilo neko reenje naih problema prenaseljenosti. lanovi mog kolegijuma podrali su me:
misao koja se zaela putala je svoje korenje u drugim federacijama u trenutku kad su, po prvi put, mistiari
mogli da se suprostave naim namerama koristei se blokirajuim glasanjem.
"Potrebno je da ti predloi da se sluaj iara spoji sa pitanjem vanzemaljskih bia."
Bleska podvi svoje noge ispod butina; trlja svoje tabane.
"To e biti zakljuak mog prethodnog vetaenja; interesovanje koje ordinator izgleda da ima za tog
oveka ini se sumnjivo; ono nije na njegovoj liniji. Pitau za savet lanove mog kolegijuma, u ovom 6.
LJUBAV U JEDNOM PARKU
Svie deja zora, tako svea, tako blaga da bi se reklo da je to kap sunca u boci rose. Prostran park
sa negovanim travnjacima koje nazirem kroz prozor okruen je graevinama u starom stilu, sa fasadama
Page 35
ovek naopako
neobino sjajnim. Ja ne prepoznajem to drvee, te nagle kostreenosti arhitektonskih oblika, neobine
skulpture, te livade na kojima pasu stada egzotinih ivotinja. Sve to su ljudi stvorili tokom vekova ovde je
sakupljeno u umetniki stvaralaki nered koji mu daje tananu vrednost. Voleo bih da se dugo zadrimo u
ovom mirnom univerzumu, potreban mi je odmor posle te neverovatne moje trke kroz paralelne univerzume.
uvam u sebi uspomenu na pustinju kao na najudesniju zagonetku koja pritiska moj ivot, ona me
istovremeno plai i privlai, ali se ne oseam jo dovoljno dorastao da se sa njom suelim. Felis iar koji sam
ja postao moi e da prie svim tim problemima sa potrebnom snagom kad bude zavrio sa svojim
razdobljem prilagoavanja; uslovi ravnotee i slobode koji bi mi omoguili da preuzmem moje dvojstvo,
sjedinjeni su na Zemlji II. Dosad sam plovio kao pluteni zapua po povrini mora; vetrovi, talasi i struje
odvlaili su me nasumce prema mranim podvodnim stenama, najzad sam naao obalu na koju sam mogao
da kroim. Poto je prva riba postala gmizavac, zatim sisar, zatim ovek, kroz izvestan broj godina postau
ovek kog nosim u sebi. Iz tog razloga ordinator me titi, ja to predoseam.
Naslanjam se na crveni somot koji prekriva moje nevidljivo sedite; ovaj nametaj energije i vozila
nalik na ivotinje ine mi se svojstvenim za stil te epohe i te Zemlje. Da li se paralelni univerzumi spajaju u
beskraju? Njihove razlike kao da su suprotne ovoj pretpostavci. Ordinator i ljudska bia dospeli su do savrene
kohezije izmeu energije i materije koja je, ini mi se, nedostajala na mojoj rodnoj planeti. Ubudue, ako se
moji razgovori sa N'Kimom nastave redovno, kao to to pretpostavljam, dobiu vii odgoj koji e me, uz
obeanu besmrtnost, osloboditi prinuda koje sam podnosio od mog roenja i uiniti od mene to novo bie.
Ne znam kakav stav da zauzmem u vezi sa Zemljom II, da li o tom treba da razgovaram sa
psihijatrom? Verovao sam da me je ordinator njemu poverio da bi on pronaao kako sam uspeo da stvorim
jedan univerzum. Preosetljivost na mirise nije digla mentalnu blokadu koju je otkrio ordinator. Kako se to
moglo dogditi? Zato ordinator nije upozorio N'Kimu da sam i pre no to u doi ovde, preao na jednu drugu
Zemlju?
uje se neka nepodnoljiva muzika, upravljena nekim nevidljivim gudalom. krguem zubima. Ne
mogu ostati u ovoj odaji. Moram izai ako ne prestane to uplakano pevanje. Plai me muzika koja ispoljava
ljudska oseanja, tad je to kao neki vrisak, a ne kao apstraktan izraz neke melodine linije. Prilazim dijafragmi,
gledam kako se otvara, povlaim se, ona se ponovo zatvara, vraam se, ponovo prilazim, ona se poveava,
glupa igra koja dobro prikazuje moju nesreenost. Jedno preplaeno stvorenje u stranom svetu. Sve vazduh
koji dolazi spolja prija mi, on oivljava moj optimizam. Posetiu niz malih graevina koji ini kuu Baltazara
N'Kime.
U drugoj odaji u koju ulazim nailazim na enu sa jezera. Celo mi je telo obuzeto tim prijatnim
prizorom. Lisa je bela kao tek uglaana slonovaa, ispruena je na jednoj velikoj dlakavoj gusenici, boje
kestenjave i sa utim takicama. Njena se koa neno sjaji, pri svakom udisaju njen trbuh se nadima, a saten
njene pokoice se die. ini mi se da ona spava; pribliavam se na vrhovima prstiju. Njena koa je po celoj
povrini ravnomerno obojena, bez ikakve mane. Njene male grudi, razmaknute, imaju duguljast oblik; one su
srazmerne sa njenim udovima, zavravaju se crnim isturenim bradavicama, ukraene delikatnim zrncima.
Njen seks nabubren, jedar, lepo preseen jednom ruiastom senkom koja se tu gubi izmedu dveju
nabubrelih prepona, izdubljenih brazdom. Ja jo ispitujem podrobno njene tanane ruke, njene crvene nokte sa
jakim polukrunim belinama u korenima noktiju, delikatne nabore njenog tela kod pazuha, a naroito pravilnu
okruglinu njenog lica sa malo jaom bradom, irokih jabuica, otvorenog i ispupenog ela.
Neuporediv sklad izbija izmeu onih arkada, nozdrva njenog nosa, crta njenih usta; njeno lice je
izliveno do prave lepote; ona lii na mali kip na kom je neki vrlo tajni bog ucrtao njene crte. Pomalo
mukaraki izgled njenog tela, stav njenih udova, u poloaju kukastog krsta, ine od nje sasvim poeljno
stvorenje.
Da li je to ponovo ordinator koji hoe da me pobrka u snalaenju u prostoru da bi me bolje prouio,
pruajui mi sliku ove ene izvaenu sa najdubljeg dna mojih elja? Sva moja oklevanja nestaju, ja nju hou,
burno, da je nikad ne izgubim. U njoj bih se izgubio. Sva nagaanja mi odjednom izgledaju smena pred
ovom neuguivom potrebom koju imam da se u njoj nastavim.
Ja ve kleim na gusenici na kojoj ona lei sa jedne i sa druge strane njene oble dokolenice.
Neujno leem na nju, drei ake napred da bih drao njene ruke, usta su mi priljubljena na usne. Ona se
poluotvara iri se i jei. Uzimam je jednim pomamnim zaletom bedara. Ona nije otvorila oi.
Gusenica je promenila boju, smee mrlje preporoene su u mrkoj boji a narandasta je uprljala
utu, njena dlaka se nakostreila. ivotinja prati pokrete naih dvaju tela i pojaava ih, ide im na ruku, ispravlja
se kad treba, povlai se unazad i uvija, trei element koji uestvuje u naoj zabavi. Iznenada su nai nervni
sistemi povezani, shvatam ta ena osea i znam koje je njeno zadovoljstvo, istovremeno oslobaam se sve
moje radosti. Izmeu nas nema vie nikakve prepreke a telepatsko sjedinjavanje mnoi nae greve i nae
uivanje. Nikad mi se Simona nije dala na takav nain. Ja produujem, ona me prodire, nosim je, ona se topi,
mi smo samo jedno, u bunilu, drogirani, ludi, jedna jedinstvena i rascvetana put. Nai nervni zavretci idu do
kraja etiri ugla univerzuma, mi smo ume i jezera, mi smo rika, kreketanje, mi smo procvetavanje, tiina, mi
se probijamo u unutranjost vulkana, vrele lave, postajemo granit i sanjamo o poetku sveta.
Page 36
ovek naopako
Energija kovitla, milijarde fotona koji plove od sunca prema beskraju, vihori elektrona udaraju u
jedno zalutalo jezgro. Svetlost slabi, mi se smirujemo u tenom zlatu vremena.
sluaju moramo zauzeti stav."
"ta u da radim sa njim?"
"On se nee razbuditi jo dosta asova. Nauie ga da se u svetu lepo ponaa."
7. OSMOZA
Ubedio sam lanove saveta Paruana da pripreme jedan sastanak na svetskom nivou; ako se sluaj
odvije kao to se ja nadam svi savetnici kroz nekoliko dana bie prisutni svakom terminalu ordinatora. U tom
istom trenutku lanovi mog kolegijuma besmrtnika obraaju se svojim strankama da bi ih podsetili da me
podre. Na demokratski sistem uglavnom funkcionie u suprotnom smeru: svaki pojedinac iznosi svoj sluaj
jednoj stranki koja ga prenosi jednom lanu kolegijuma; savetnik koji ga predstavlja o tom diskutuje tad sa
ordinatorom. U ovom sluaju ja pojedince obavetavam o vanosti sluaja iar i traim njihovu podrku.
Potpomognut tim milionom glasova mogao sam ubediti savetnike da obaveste sve federacije o debati koju
elim da se pokrene. Snano sam tvrdio da iarov dolazak u na univerzum postavlja problem koji je, nema
sumnje, od univerzalne vanosti.
Postdamer, jedan od izabranika mesnih mistiara tvrdio je da ja nemam prava da formuliem to
traenje sve dok ne budem podneo izvetaj o mojoj misiji kod ordinatora. Ja sam dokazivao da sami zakljuci
ovog prethodnog vetaenja zahtevaju sastanak koji sam traio. Neke od mistiara zabrinjavalo je prisustvo na
naoj Zemlji jednog putnika paralelnih univerzuma, oni su me podrali privukavi veinu. Ja mnogo raunam
na tu uznemirenost u cilju potkopavanja bezuslovne vere mistiara u ordinatora, jer, zasad, negativan stav
jednog Postdamera prema mom predlogu motivisan je jedino eljom da se suprotstavi jednom besmrtniku; od
pre nekoliko meseci prekinut je dijalog izmeu naa dva tabora; to se dogodilo postepeno, potuljeno, a ta
injenica mi je tek danas jasna. I tako; podrau iara pred savetom i traiu poseban status za njega i
vanzemaljska bia kojima u ga prikljuiti; trebalo bi da izazovem senzaciju.
itav moj plan se zasniva na ordinatorovoj zatiti iara; mistiari nee moi da iskoriste svoju veinu
u cilju odbijanja statusa stranaca blokirajuim glasanjem, jer mnogima od njih smetae stav ordinatora koga
oni oboavaju. Nadam se da se nisam prevario u njegovoj nameri; ja sam to zakljuio iz njegovog prvog
razgovora u terminalu Nanta koje mi je maina prenela u cilju mog vetaenja.
Ve su dugi asovi otkad sam napustio Lisu i nedostaje mi njeno prisustvo. Utisak je da sam joj dao
oblik, da sam uinio da spava sto pedeset godina da bi se razbudila u datom trenutku. Ili je, pak, spavala da bi
mene sanjala i stvorila onakvim kakvim me je ona elela? Mi smo tui pronalasci i mi se menjamo prema
naim susretima sa novim biima, nae pamenje se prilagoava tim promenama da bi stvorilo savren
kontinuitet u naoj svesti postojanja - Uspomene - varke? Sanjam da sanjam da sanjam. Katkad se ravo
obavi prelaz jedne pretpostavke u drugu, sumnja nas obuzima i stvara trenutke sline ovim koje sad
doivljavam.
Lisina soba. Dva tela u plavoj polusenci. Kao loza i brest, dva ljubavnika u zagrljaju, uzajamno
proeta; njihova tela su sjedinjena u nekom divnom preputanju. Cenim estetsko uzbuenje koje izbija iz
njihovog odmora. U dvadesetoj godini bio sam ljubomoran i strastan; danas sam zaljubljen. Sto pedeset
godina nauilo me je da izaberem najplemenitije i najmanje sebino oseanje. Ne oseam nikakvu tugu,
nikakvu srdbu. Oni odiu na znoj i na miris, oni su topli; s dubokim oseanjem dodirujem Felisovo rame.
alim to ga uznemiravam, kad se bude probudio bie ranjiv, uz svoje muke, svoju golotinju, svoj vlaan seks.
Moj dodir ne remeti njegov san. apuem:
"Bleska moja Bleska, moja mila, probudi se."
Ona otvara oi. Stid. Zaboravljeno oseanje krivice; ona me razneuje. Ne vredi truda da joj
objanjavam ta oseam, ona e sama razumeti da u odnosu na njih oseam veliku naklonost.
"Bleska, budi razumna."
Lisa grubo odgurnu Felisa; kao neko cepanje izmeu njihovih tela. Ona ga gleda, oko joj sjaji, sad
me odmerava, malo uasa? Nismo li mi u jednom odraslom svetu?
"Vara se, Baltazare, nisi ti taj kog se ja bojim, strah me je od ordinatora."
iar jo spava. Lisa sedi, kolena je obuhvatila rukama u dobro poznatom stavu. Ona naslanja svoj
obraz na desno koleno. Volim te, mala lisice. Govori, govori mi, nemoj prestajati.
"Jue te nisam slagala kad sam ti kazala da sam spavala bez sna; ordinator ga je zbrisao iz mojeg
pamenja. Ponovo sam ga nala kad me je Felis uzeo za vreme mog odmora. U komadima su otkidali moje
telo da bi stvorili jedno bezlino bie koje je liilo na mene, neku ektoplazmu koja je jo zavisila od mojih
nervnih zavretaka, ali kojima nisam mogla upravljati. Ta druga Lisa sluila je kao posrednik izmeu
ordinatora i Felisa. Bila sam ispruena, ponuena njegovim eljama, u dnu jedne jezerske vile, u blizini Nanta.
Maina je pokuavala da iskoristi njegovu zbunjenost da bi saznala kako je stvorio svet, jednu drugu Zemlju
Page 37
ovek naopako
koju je pronaao za vreme prvog analoginog putovanja."
"Ali iar nikad nije... tek sam pretraio njegovu podsvest."
"Strpi se, jo nisam tano predstavila sastanak. Traim."
Napor koji ini da bi usredsredila svoje misli stvara lake bore na njenom elu:
"Ordinator je primoravao Felisa da me smatra za svoju enku, iar je bio toliko zbunjen da nije
mogao da se povrati. Pratila sam njegov mozak koji se borio protiv spoljnjeg uticaja. Moje vetako telo se sa
velikim naporom odravalo u ravnotei, katkad se raspadalo, maina nije uvek uspevala da utie na Felisa i
istovremeno na mene. U trenutku kad je Felisova volja uspevala da se uvrsti, ja sam se parala. Zatekla sam
se zadihana u sobnom polumraku bez ikakve uspomene na uasnu moru koja me je tako probudila."
iar se protee i apue nekoliko nerazumljivih reenica; on prua ruku prema Lisi i umesto nje
dodiruje dlake gusenice, razrogauje oi, plave, podbule; reklo bi se da je debela uhranjena beba. On nas vidi.
Pritiskom slepoonice prstima obeju mojih ruku i pratim trag mojih slepoonih arterija. Oputanje.
Udaljavam se od kreveta. Lisa se die i plaljivo zakoraa po sobi, njiui svoje skladno telo u
prostoru. Ja volim ljudska bia, poljubio bih Felisa iara, ne znam ta rei da bih prekinuo ovu toliko
konvencionalnu neugodnost koja bez potrebe remeti nae odnose; rei su varljive, one nee moi da prenesu
moje misli a da ih ne izokrenu, one kriju suvie podrazumevanja a njihovo tumaenje brzo je iskrivljeno
paranoinim tenjama svakog ljudskog bia. Pokuavam da prodrem u iarov mozak, no on mi suprostavlja
nezgrapan otpor, ali nepristupaan.
"Prepusti se, Felise, potreban nam je telepatski spoj, reci mu to, Lisa."
Ja potpuno zatvaram svoj duh da iar ne bi vie osetio moje prisustvo, ostavljam oboje ljubavnika
da u tajnosti razgovaraju. Zatim se ponovo otvaram, Felis je spreman da prihvati moju misao, Bleska ga je u to
ubedila. Ja se prelivam u njega i u dokaz moje iskrenosti, obavetavam ga o akciji koju preduzimam u njegovu
korist i pruam mu sva obavetenja koja su u vezi sa tim stanjem. U toku te razmene, Lisa stupa u osmozu, mi
se svi troje sjedinjavamo, pribliujui se relativnoj istini. Zahvaljujui tom drugom telepatskom dijalogu iar
prestaje da biva pridolica sa jedne paralelne Zemlje da bi postao stanovnik Zemlje III. Sva obavetenja koja
je u odlomcima dobijao u toku njegovog boravka u Nantu dopunila su se, delovi zagonetke spojili su se da bi
obrazovali jednu dvodimenzionalnu sliku naeg sveta; trebalo mu je da ga doivi da bi se ta slika zgusnula,
nadula, i udesila i postala nepobitna, mada subjektivna stvarnost.
Kao neko ozbiljno dete koje bi htelo da ga neko stariji razume, Felis ozbiljno primeuje:
"Zar ti ne dolazi suvie u opasnost inei od mene zalogu borbe protiv mistiara? Jesam li dovoljno
jak da te podrim?"
"Sea li se ti svog roenja?"
"Savreno, roen sam u jednoj..."
"E, pa, te uspomene nisu tane, ja sam ih usadio u tebe, to je uslov da bi mogao preiveti."
iar se die, povijenih lea, agresivno:
"Ti nema prava, ja moram znati!"
On grozniavo trai po svom pamenju otkad su njegove uspomene netane. Namerno sam mu
otkrio to kalemljenje da bi mogao preduzeti istraivanje svoje podsvesti, sad kad vie nije u opasnosti da e
umreti.
"uj, Felise, kad bih ti dao obavetenje koje trai, kalemljenje se ne bi primilo i ti bi bio izgubljen.
Takvim mora ostati u toku nekoliko nedelja."
"Ali zato?"
"Zato to sam hteo da otklonim jednu od tvojih dveju anomalija da bih drugu rasvetlio. Mi treba da
saznamo pre ordinatora kako si stvorio jedan univerzum, tu Zemlju II koju si mi skrivao, koja je izmakla
preosetljivosti."
"Otkud zna da sam stvorio jednu Zemlju?"
Lisa se umea da bi ga podsetila na okolnosti pod kojima su se prvi put sreli.
"Ja sam stvarno preao na jedan pustinjski svet za vreme mog prvog analoginog putovanja;
moguno je da je taj univerzum zabluda, ali zato ordinator tvrdi da sam ga ja stvorio? Ti si, Baltazare, u to
mogao da se uveri, ja nita ne znam, to stvaranje ne postoji u mom pamenju; ordinator ne moe istraivati
moju podsvest, no ti si to uinio i nita nisi video."
"Tano, ali to nita ne dokazuje; tvoja sposobnost cenzure je iznad moi nekog normalnog oveka."
"Mislim da to razumem, i to je jedna od zaloga borbe koja otpoinje izmeu mistiara i ordinatora s
jedne strane i vanzemaljskih bia sa druge."
Bleska je prila Felisu, stavila svoju ruku na njegov trbuh; ona me gleda bez izazova, zaljubljena u
nas. iar izgleda da je iznenada obuzet panikom.
"A ako je Lisa ordinatorovo stvorenje?"
"Strogo nemoguno... Ja sam je otkrio. Uostalom ordinator nema mo da stvara ljudska bia."
U samom trenutku kad je ovo tvrenje izalo iz mojih usta, poeh da sumnjam.
Page 38
ovek naopako
8. PRIPREMA ZA DRAVNI UDAR
Neka neverovatna menaerija prekriva esplanadu oko Bogorodiine crkve. Danas se odrava
svetska debata u kojoj se reava sudbina Felisa iara. Publika koja se tiska oko terminala nema esto prilike
da prisustvuje ovakvoj vrsti prizora: svaki pojedinac preko televizije moe pratiti dijaloge izmeu savetnika i
ordinatora, ali je ovo moda etvrti put da se, praen glasanjem svih federacija, odrava sastanak ovakve
vanosti. Stanovnici ovog kraja okieni perjem, krljutima i krznima doli su i okupili se na ostrvu Site.
Oduevljava me ova elja za uestvovanjem. Ona se verovatno tako isto ispoljava na prilazima dveju hiljada
terminala koji postoje na Zemlji. No, ipak sumnjam da se u Africi, u kojoj je suprotstavljanje neprekidno, u
kojoj se verske sekte mnoe, debata otvara ovako mirno. Nadam se da e ljudi Goa i njihovi saveznici hteti da
nam ukau svoje prijateljstvo. Potrebno je da se vanzemaljska bia oslobode svog rezervisanog stava prema
nama; reenje koje treba da podnesem na odobrenje u ovoj debati je stalni dijalog oko zajednikog seanja
svih inteligentnih stvorenja koja nastanjuju Galaksiju.
Neki od mojih prijatelja besmrtnika usprotivili su se mojoj nameri tvrdei da rizikujemo da se
sudarimo sa kolonijalistikim prohtevima; ja sam ukazao na vanzemaljska bia koja smo poznavali i koja su se
zadovoljavala - mada tehnoloki iznad nas - da sa nama odravaju trgovake veze. Ljudsko bie, sa snagom
uobrazilje koja ga karakterie, sa njegovim stvaralakim nagonom moglo bi mnogo da doprinese svojim
buduim saveznicima. Zbog toga su mi ljudi Goa ponudili da ih pratim kroz Galaksiju. Treba da poemo
prema zvezdama da bismo otkrili nove svetove, nove naine miljenja; ovek ne moe ostati ogranien na
sunev sistem.
Mistiari su se iz zaostalosti, iz sujeverja protivili naoj meuplanetarnoj ekspanziji, a ordinator koji
podrava njihovo miljenje otkad su oni u veini, podrava to odbijanje. U trenutku kad sam postajao
besmrtnik, kad smo stvarali ordinatora, nae drutvo je znalo za zlatno doba koje je izgleda preostalo; jo se
seam oduevljenja sa kojim smo izgraivali tu utopijsku civilizaciju koja doputa da se nazru nae nove moi.
Nema nieg uporedivog sa ravnodunou masa kad je prvi put ovek primio posetu bia drukijih od nas.
Trebalo je da posle ekspanzije doe uzmicanje prema spletu besmislenih verovanja i obmanljivih bogova. Pod
uticajem besmrtnika Zemlja je vie od jednog veka ivela u savrenom skladu: vere su razdvajale mistiare i
nama omoguile da osnujemo organizaciju koja svakoj federaciji daje svoju autonomiju, a svakom pojedincu
njegovu slobodu. Danas, zbog nae trpeljivosti jer nismo znali za boansku ulogu, koju je ordinator imao u
svesti mistiara, nalazimo se pred jednom ozbiljnom situacijom; pojaava se opasnost od rascepa. Kad smo
zamislili ordinatora mi nismo predvideli da nametnuta obaveza 'sluiti oveku' moe biti razliito tumaena; mi
smo mislili da e vernici raznih religija jednog dana popustiti pred privlanou besmrtnosti, iako nas je na
dubok smisao za linu slobodu odvraao da utiemo na njihov razvoj. Mi emo platiti za nau velikodunost:
raa se jedan novi bog u senci terminala. Kako e reagovati besmrtnici ako Postdameri i njemu slini hoe da
proklamuju zloinake zakone pod vidom da slue oveanstvu? Ko moe predvideti kako e oni prihvatiti
jedno stanje kakvog nije bilo u naoj istoriji?
To je razlog zbog kog jo danas pokuavam ovo nasilje, u vezi sa jednim drugorazrednim
problemom, da bih ukoio raspadanje nae civilizacije. Po ovom pitanju jo mogu dobiti neku veinu.
iar stiska svoje trbune miie da bi uvukao mali trbui. Vidi se da se ne osea ugodno. Lisa mu
prilazi i pokriva ga mrkim krilom koje ini njen rukav. Ona mu se smei. Od naeg telepatskog razgovora
nismo nijednu re izmenjali. Naie ok, oni su se dali jedno drugom, oni se gre; Lisa u sebi nosi jedan
zaboravljen svet, mranih tradicija, koje je iar probudio. Oni se ponaaju kao prokleti ljubavnici da bi
opravdali svoju nelagodnost.
Pred naom povorkom gomila se razdvaja u dve grupe; laka kiica je uinila tle klizavim, deca,
ene, povlaei se klizaju se i prevru, povlaei za sobom druge padove. Mi zastajemo na trenutak.
Prepoznajem klijente koji mi upuuju znake odobravanja. Oseam da su zabrinuti, napeti, prepuni mranih
razmiljanja. Moda gomila kod njih izaziva strepnju; u Evropi su retka slina veselja; drutva iz letnjikovaca
pozivaju pre na male intimne razonode no na velika kolektivna praznovanja. Pristojno je doekati kod sebe
svakog stranca kad on to zaeli, ali je veoma neukusno uzvratiti mu posetu; niko ne eli da se osea vezan
oseajnim vezama! Izgubljena je srea da se bude zajedno koja sjedinjuje velike gomile. Ja volim to mnotvo,
sva ta tela koja idu jedno uz drugo u vrtlogu boja i umova, ja im se predusretljivo pridruujem. Velika toplina,
zadovoljstvo od oseanja biti ovekom medu toliko njih. Da li je odsustvo takvog oseanja doprinelo uspehu
mistiara? Posle vrlo dugog vremena prvi put mi je ponuena javna telepatska veza; jer nepristojno je tako
izmenjivati misli. Jedan zid se otvara. Uputam se unutra, to je kratak tih prelaz, za koje vreme ja
obavetavam nepoznatog sa mojim namerama i pozivam ga da svima ostalim prenese poruku solidarnosti.
Tako e svi pojedinci iz mog klana moi da se putem osmoze ujedine i stvore jedno bie novo, sloeno,
roeno iz tog nasledstva telepatskih veza koje se stvaraju i kidaju, lanac povezanih umova, kratkotrajan kao
trag dima, koji e podupreti borbu koju sam preduzeo.
Postdamer ide ispred mene; on prouenim autoritativnim pokretom otvara put. Saveznici postoje
samo zato da bi uprostili odnose izmeu oveka i ordinatora; mandat koji imaju ovlauje ih samo da vode
Page 39
ovek naopako
dijaloge u ime pojedinaca koje predstavljaju. I eto ova opasna budala hoe da uini nepopravivo u ime zvanja
koje mu je dodeljeno samo na nekoliko godina. Sad alim to se verovalo da je dobro sauvati vekovne
navike, odravajui ovaj predstavniki sistem. Bolje je bilo organizovati jednu stalnu povezanost izmeu
svakog ljudskog bia i zajednikog pamenja njegove vrste, ordinatora. No, ne, trebalo je - u to vreme i ja sam
bio pristalica toga - uvesti te ispovedaonice to su terminali i tako sauvati oveansku spoljanost. Smetajui
ih na stara sveta mesta, mislili smo da se borimo protiv misticizma: no, ta demistifikacija velikih hramova
dovela je do jedne opasne zbrke ije posledice mi podnosimo. Trebalo je da smo iskoristili opadanje religija da
bismo vaspitali oveka, da bismo ga stavili neposredno ukotac sa njegovom budunou, otkrivajui mu
potrebe njegove evolucije. On se ponovo sklanja iza obreda i zbrke, njegov veliki strah od besmislenosti vraa
ga u stanje fetusa. Protiv tog povlaenja, protiv tog vraanja u nedra materinske planete ja se danas moram
boriti.
Otkad sam ustao, jo nisam primetio ni najmanji znak alergije; to mi daje snage, a takoe tei da mi
dokae da je dovoljno da bih sebe dokazao da mobiliem moje snage kako bi moje tegobe nestale.
Postojanje me mnogo ne pogaa; to bez sumnje prati besmrtnost.
Lisa i Felis istovremeno sa mnom ulaze pod trem, senka ih zgrabi, razlika u svetlosti izmeu
spoljanosti, maglovito sive, i unutranjosti, sivo toplije, gotovo mrko osvetljava njihova lica. Efekat toga
posmatram na mojoj ruci. Hladnoa koju sam nosio u sebi razilazi se. Spreman sam da se suoim sa
ordinatorom. Smetamo se u sedita koja su u krugu terminala; sive vijuge maine ine mi se blee no obino.
Gomila je zaposela crkvenu lau a uobiajena tiina ovog mesta uznemirena je utanjem perja i
dlaka, kripom rogova i krljuti u ta su obueni moji sugraani. Ta elja za ivotinjskim preruavanjem
odjednom mi se uini kao znak preteeg povratka u mranjatvo.
Ipak me je ta moda zabavljala, Lisa me je uvek zadivljavala svojim pronalascima na tom polju. Felis
stoji stisnut uz crvene Bleskine grudi. Tiina, iekivanje, ordinatorov glas:
"Danas je na dnevnom redu sluaj..."
9. BOG JE ELEKTRONIAN
Odsutnost. Pero me mazi. Crveno i sivo. Lisa me titi. Priljubljen sam uz njeno odelo od voljke. Mi
smo lopta nenosti. Ona je krhka, ali ja sam jo slabiji. Nepokretan. Posle nae telepatske osmoze ivim kao u
unutranjosti nekog jajeta. Ja vie ne reagujem na spoljne nadraaje. Vie ne mogu da mislim, misli klize,
meke larve, i razbijaju se na povrini moje svesti. Jesam li jo Felis iar? Moguno: bio sam, biu, ali
sadanjost vie ne postoji.
Polumrak terminala u meni stvara sloeno oseanje u kom se meaju uas i spokojstvo. Oko mene
ivotinjsko izobilje, ljudska plesnivost. Blede boje sputaju se du jednog svetlosnog zraka. Ja sam u listu
jednog bakroreza i mogu se kretati jo samo po dvema dimenzijama. To me plai. Moje srce kuca kao zvono i
svaki od njegovih otkucaja me trza. Lisa mi miluje teme; delii koe njene ruke, glatke i suve, lepe se za moju
kosu. Moj duh kasni da posmatra taj beskrajno mali incident, jedini dokaz mog postojanja.
Iznenadi me glas Ordinatorov; liio je na glas neke stujardese koji je raznosio neki zvunik, mazan,
usporen. U poetku ujem pesmu rei koje on izgovara, ali jedva shvatam znaenje.
"...danas... sluaj iar..."
Moje ime me vraa u stvarnost, ordinator trai od Baltazara N'Kime da govori i da kae savetu, u
svojstvu psihijatra, kakvi su bili rezultati prethodne ekspertize koju je on izvrio na meni, pridolici iz jednog
paralelnog univerzuma, i da da izjavu o sudbini koju je trebalo da mi odrede.
Savetnici sede na krokodilima kojima je rep uzdignut u obliku naslona, mirno poreani ukrug oko
lakog sivog gibanja terminala Bogorodiine crkve. Ja tumaim sve gomile rei koje stiu do moje svesti
pretvarajui ih zvuno: Felis iar, srean gusan prethodno vetaenje, oevi kau snop algi, paraleni svetovi,
zima na remenu. Besmislenost tog skupa rei ini da grubo shvatim da se postepeno smetam u neku
neurozu i da treba da se oduprem, ali jo hou da se uklopim u stvaran svet. Odjednom izronih iz predela
dubokog sna u koji sam bio utonuo i univerzum postade jasan. Prisustvujem mom suenju. Hiljade lica tiho su
okupljena ispod svoda da bi uestvovala u debati koja se otvara izmeu savetnika i ordinatora.
Baltazar mi izgleda ogroman, ak i kad sedi njegov stas se namee zboru. On odbija predlog da se
vodi debata iskljuivo o mom sluaju i tvrdi da se sluaj iar odnosi na mnogo optiji znaaj. Predlae da se o
njemu slobodnije diskutuje poto pred savetom bude podneo izvetaj o poverenom mu zadatku.
Kao da je on sam izvodio neko muziko delo, on pusti da proe vremena koliko za jedan predah i
nastavi sa svojim govorom sa neto vie ozbiljnosti u glasu. Ovog puta u moda dobiti razjanjenja o mom
sluaju. Baltazar najpre objanjava kako sam bio uhvaen njegovim trudom i daje tane podatke da sam ja
putnik iz jednog paralelnog univerzuma koji e zvati Zemlja I, to je pogodnije za njegov izvetaj. Moj sluaj je
toliko neobian da je zahtevao vrlo dugotrajno vetaenje. Nasuprot optem pravilu, ja nemam dvojnika u
Baltazarovom univerzumu, jer Felis iar te planete je mrtvoroene. injenica je ova vana, jer ne dolazim u
opasnost da izazovem njegovu dezintegraciju.
Page 40
ovek naopako
Posle izvesnog broja opaski na analizu koju je izvrio na meni, savetnik N'Kima zakljui:
"...podvrgnuo sam ga preosetljivosti na mirise posle niza mnogih drugih testova, te mogu vam trvditi
da na nau Zemlju nije poslat u osvajakom cilju; taj ovek je brodolomnik kog treba da velikoduno
prihvatimo, kako nam nalau jednostavni zakoni oveanstva."
Jedan ovek sede kose podiane kao etka die se da bi se suprostavio N'Kimi; zato li mu je
potrebno da ustaje da bi govorio, dok nevidljiva pojaala podiu stupanj zvunosti? Lice mu je izguvano, kao
da neka tanka opna od providne hartije pokriva njegovu preplanulu kou. Njegov nain izraavanja je obazriv.
Svoju saglasnost sa zakljucima vetaenja izraava kratkim izrazima, ali predlae da se podvrgnem
posebnom statusu za strance, jer mu se ini preterano da uivam sve prednosti koje pruaju nova prava
oveka.
Baltazar se odluno protivi tom predlogu. On, naprotiv, misli da najzad treba izglasati jedan zakon
kojim se ta prava daju svim strancima koji to zaele. Naravno, posle izvesnog razdoblja posveenog
psihijatrijskim istraivanjima, raznim neophodnim analizama i ak, eventualno, stau prilagoavanja.
"Sluaj je ve bio razmatran, vie na sav glas sedokosi savetnik, zakljuci su bili odbaeni. Nema
nikakvog razloga da o tome ponovo diskutujemo. Skandal je osporavati glasanje federacija."
Baltazar ga spokojno gleda i podrava da sluaj Felisa iara ponovo pokrene problem stranaca i
njihovog statusa. Ako savetnik Postdamer ba prihvati da jedna pridolica sa paralelnih univerzuma moe da
slobodno stanuje na Zemlji, nikakav razlog se ne protivi da vanzemaljska bia uivaju takoe istu toleranciju.
Prema tome, potrebno je pristupiti diskusiji po ovom predmetu pridajui mu optiji znaaj.
Postdamer se priprema da bude sarkastian, zatim se predomilja i smeei se ironino, potvrdi da
je beskorisno o tom diskutovati, jer e mistiari uvek odbiti da meu ljudska prihvate i vanzemaljska bia i da bi
glasanje bilo obavezno upereno u tom smislu.
Odjednom mi se N'Kimina koa uini tamnija, istiui svu prozranost njegovih oiju. On malo
razmisli i poe sa drugim delom svog govora.
Ovog puta on neposredno napada mistiare i njihovo shvatanje dijaloga. Ljudska bia pogreiva su,
a i ordinator koji je njihovo zajedniko pamenje. On podsea da je razlog debata izmeu savetnika i
ordinatora u izbegavanju da se dogodi blokirano glasanje. Tako pie u zakonima. Veina koja se vara ne slui
javnom dobru, ona mora biti obavetena. Nije, dakle, re o tome da se suprotstavi vie grupa ljudi razliitih
miljenja za vreme sastanka u terminalu, ve da se pojedinano vode dijalozi da bi se ordinatoru pruila sva
potrebna obavetenja kako bi doneo odluku vodei rauna o svima.
Posmatram lica savetnika i ostalih lanova skuptine - obamrla gomila; izgleda da ih Baltazarov
napad ini ravnodunima. Mistiari, sigurni u svoju mo, na to ne obraaju nikakvu panju, a besmrtnici slabo
razumeju smisao udaljavanja od sutine.
"Ovaj postupak je jedini u duhu naih zakona; blokirajue glasanje je nasilniki in protiv kog u se
boriti dok sam iv, ali on ostaje ovean. Nasuprot tome, ono to je nedopustivo i to treba snano
sankcionisati, to je kad ordinator hotimice skriva injenice od naeg znanja i zloupotrebljava vlast koja mu ne
pripada!"
Prema svodu die se agor od aputanja i priguenih uzvika. Neobino komeanje oivljava
zoomorfnu gomilu. Koristei diverziju koju je izazvala njegova izjava, i to to se savetnici mistiara dogovaraju,
Baltazar nastavlja sa svojom prednou. Saeto, sa malo rei govori o mom prolazu na Zemlju II, o
neshvatljivom univerzumu koji sam ja stvorio, i tvrdi da je ordinator znao za ovu pojedinost jo od mog dolaska,
ali je nije otkrio.
Hladnokrvan je. eka nekoliko trenutaka da bi njegove rei poele da utiu, zatim zakljui privlaei
panju svih prisutnih na opasnosti za oveanstvo od takvog stava. Ordinator je pronaen da bi sluio oveku,
on je bio predvien da prenosi, u svim uslovima, injenice koje su mu stavljene na uvid. in koji je izvrio je u
formalnoj suprotnosti sa njegova dva osnovna podatka, trebalo je dakle da ordinator sam izmeni svoje
karakteristike jer nijedno ljudsko bie nema pristupa u centralno pamenje.
"...Mi moramo brzo pristupiti njegovom unitenju, u pitanju je spas ljudi!"
Ovakvo upozorenje odjeknulo je kao bomba, tu i tamo veliko komeanje uzburkuje gomilu, plima
perja, krzna, krljuti tee i otie u polumraku terminala, raaju se svae, glasovi odjednom jaaju i odbijaju se
o kamene zidove katedrale. Postdamer stojei pokuava da smiri graju mlatarajui rukama, uz velike trzaje
itavog tela; njegove iskolaene oi, zacrvenele, odudaraju od njegovog modrog tena. On izvikuje reenice
koje niko ne uje, dok na dinovskim ekranima, naglo otkrivenim, sline vizije dolaze iz svih terminala
rasejanih po ostalom delu globusa. Moda je N'Kima svojim otkriima dobio bitku.
Lisa se tiska uz mene, nena, gledam je, njene krupne tamne oi svetlucaju udnom vatrom. Ona
se naginje mom uhu i apue:
"Ako Baltazar pobedi, ja u najzad ponovo nai svet u kom sam roena."
Neki preotar zvuk para mi ui. Odmah zavlada tiina. Umea se barunast ordinatorov glas. On
najavljuje da je prihvatljiv predlog Baltazara N'Kime, ali eli dati upozorenje pre glasanja koje bi ga moglo
osuditi. On ne odrie tvrenja savetnika N'Kime, on je dobro shvatio kapitalnu injenicu za budunost ljudske
Page 41
ovek naopako
rase prouavajui pamenje Felisa iara, ali je ekao da je obelodani dok ne sazna psihijatrovo miljenje.
Ordinator nije osposobljen da istrauje nesvesnost; to mu je zabranjeno. Baltazar N'Kima je dakle dobio
zadatak da izvri vetaenje putnika paralelnih univerzuma da bi znao da li je ta Zemlja II postojala stvarno ili
samo u njegovoj uobrazilji.
Zatim ordinator daje razloge njegovog interesovanja za ovo obavetenje. On daje jednu brzu
istorijsku skicu osvajanja prostora, podsea da zvezde nisu pristupane oveku zato to nije otkrio tehnika
sredstva da do njih doe, on najzad tvrdi da bi se vanzemaljska bia u svakom sluaju suprotstavila
ovekovom irenju po Galaksiji. Zatim prikazuje stanje demografije, podsea da je ona u labavoj ravnotei i da
je dovoljno da se natalitet malo povisi ili da se povea broj besmrtnika da bi te planete bile prenatrpane i da
zemaljska bia budu liena velikog dela materijalnih prednosti koje su stekli. To bi moda bio kraj jedne ere
blagostanja i mira. U svakom sluaju bie potrebno podneti velike rtve.
Tad ordinatorov glas dobija posebnu irinu. ist kao kristal, svaki od slogova koje izgovara udno se
izdvaja, kao da su roeni na razliitim ravnima koje same sebi ine odjek, stvarajui ispod kupole zvunu
perspektivu:
"Reenje problema prenaseljenosti otkrio sam u linosti Felisa iara. On je sam stvorio nedirnutu
planetu, otvorenu za kolonizaciju. On treba da nam kae gde je taj svet, na kom prostoru ukrtanja paralelnih
univerzuma, da bi ljudska vrsta mogla u njemu da opstane."
Baltazar je sisao svoju gornju usnu: im je ordinator smirio svoj ton, on ponovo uzima re i tvrdi da
ova objanjenja, koja e docnije biti prouena, ne osvetljavaju zato je ordinator prikrivao obavetenja.
Lisa me okruuje svojim krilom, tako da me potpuno obavija. Mi smo vrst blok usred gomile. Neki
neobian zadah dopire do nas, koji izgleda da je roen u ludilu mnogobrojnosti; znojevi, zadasi i moda neto
drugo to ne mogu tano odrediti, bilo je predznak kolektivne histerije. Neka ista groznica sjedinjuje te ljude
koji mlataraju rukama u terminalu i na rairenim ekranima cele Zemlje, sve gori od zabrinjavajueg ushienja.
oveanstvo uestvuje u jednom odluujuem trenutku svoje istorije.
Divim se N'Kimi to se tako upleo u bitku ne znajui za ishod; ja koji nikad nisam osetio potrebu da
sebe potvrdim, neodluan, drmusan onako kako su dogaaji hteli, splet neodreenih nikad neostvarenih
nagona. Oseam da me je osvojila njegova snaga, opija me njegov smisao za akciju. Zamiljam da u moi
ostvariti one nejasne tenje koje me ponekad nadimaju od sree i nesree.
Postdamer ustro odgovara i odmah predlae trei dnevni red, vreme nereda se zavrava;
besmrtnici i svi neodgovorni koji su nametnuli svoju volju jo pre sto godina, moraju se na to pripremiti. Verski
duh ponovo se snano raa, a ljudska bia koja bi elela da ive u novom drutvu bie primorana da ga
prihvate. Da bi taj novi poredak mogao da bude uspostavljen, on zahteva da sva pitanja od planetarne vanosti
ubudue budu raspravljana od ordinatora. Centralno pamenje je pamenje oveje rase; nijedan ovek,
nijedan savetnik danas ne moe da sakupi toliko znanja, da tako savreno izrazi tenje oveanstva.
"...Mi smo u ordinator uneli nau snagu i nau nauku. Preko njega smo bogovi. To vie nije gotova
formula, ve stvarnost, imate ga pred sobom, tog boga kog smo mi stvorili. Ubudue mi u njemu sebe
oboavamo!"
Snano brujanje odjeknu u horu, poteklo iz hiljadu grudi:
"Mi smo bog, bog je ordinator!"
Gomila u vie mahova ponovi ovaj krik, zatim uuta. Baltazar izgleda slomljen; on osea da je
izgubio, da je nastao trenutak glasanja i da se nikakav argument ne moe suprotstaviti slavlju mistiara.
Gotovo stidljivo ponovo uzima re da bi podvukao da se vanzemaljska bia nee nikad protiviti ekspanziji
oveka u prostoru i da je za to s njihove strane vie puta dobio potvrdu. Zatim tvrdi da Felis iar nije stvorio
Zemlju, da se u ordinatorovom rasuivanju dogodila iskrivljenost, poev od obavetenja koja je prikupio od
pridolice sa paralelnih univerzuma. iar je u toku svog putovanja samo posetio jednu nedirnutu planetu, nije
on nju stvorio. Ti novi izgledi za kolonizaciju su samo varka. Zatim se uputa u naunu kritiku predloga
mistiara, ukazuje da ordinator nije vie u mogunosti da odgovori uputstvima koja su prethodila njegovom
graenju, da je rtva neuroze izoidnog karaktera. Najpre treba unititi tu mainu i od vanzemaljskih bia traiti
da oveku otvore vrata Galaksije.
U centru se uje duboko disanje. Trenutak drhtave tiine. Na licima tih ljudi i tih ena koji prisustvuju
debati moe se proitati neobian izraz uenja. Moda neka vrsta blaenstva. To oseanje sainjeno od
strepnje i od nadanja izraava se u svim pogledima mistiara; freska kao iz bajke koju opisuju svi ekrani sveta,
rairenu pod mranom kupolom katedrale.
"Savetnik N'Kima je govorio. Da li kogod ima neki predlog? Pristupiemo glasanju."
"Mi smo bog, bog je ordinator, graji skup."
Savetnici se jedan po jedan diu i odlaze da stave ruku na najokruglije ispupenje centra, ve
uglaano od hiljadu slinih gestova. udi me sveti karakter tog obreda. Zemlja se odavno pripremila da sebi
izabere jednog boga, ali Baltazar i besmrtnici nisu hteli da znaju za to.
Uskoro se rezultati pojavie na svim ekranima.
Pitanje broj jedan: da li Felis iar treba da dobije status zemaljskog bia u punoj meri ili mora biti
Page 42
ovek naopako
smatran kao vanzemaljsko bie? Odgovor: kao vanzemaljsko bie, veina od 50,86% glasova.
Pitanje broj dva: Ordinator ne odgovara vie u svojim osnovnim podacima da slui oveku: treba li
da bude uniten? Odgovor: mora biti sauvan, veina od 50,12 % glasova.
Pitanje broj tri: Da li je ordinator ubudue kvalifikovan da donosi sve odluke u planetarnim
razmerama ne savetujui se sa lanovima saveta? Odgovor: Bog je ordinator, veina od 50,43 % glasova.
Baltazar nam se pribliuje i daje nam diskretni znak.
Lisa me odvlai iz terminala. Izlazimo na trem u sirovoj svetlosti, penjemo se odmah u vozilo u
obliku ajkule, crne i svetle koe kao da je vlana. Ulazna dijafragma se zatvara. Unutranjost je prevuena
crvenom ribljom koom. N'Kima se dri za vrat, neka velika mesnata lopta pojavila se na osnovi donje vilice.
"Svratiemo najpre do kue, potrebno mi je pranje. Tamo emo se dogovoriti kakve odluke treba da
preduzmemo. Treba unititi tog elektroninog boga."
Trei deo: BUDUNOST NAOPAKE
1. KAKO SU PREISTORIJSKI LJUDI PUTOVALI U VREMENU
Sklonili smo se u N'Kimin letnjikovac izmeu kipova i graevina iz svih epoha koje je razmestio po
travnjacima, umarcima i cvetnim lejama. Ja sam se oslobodio Lisinog zagrljaja; njeno divno telo nestaje
ispod obilnog perja. Njeno lice mi izgleda krhkije, sitnije no kad sam je prvi put sreo u kui na jezeru. Kakva bi
ona bila sa kosom, obrvama i trepavicama? Treptava i iva naginje se nad Baltazarova lea da bi mu trljala
kimu i lopatice. On se pribija uz nju i predui kao maor preputa se trljanju. Osvetljen jako sunanim
lampama, izgleda stariji, a njegove osenene crte izgubile su pravi lik. Hteo bih da govorim, da otponem
jedan potreban razgovor udvoje. Ne mogu, ja sam onesposobljen. Stanje obamrlosti u kom sam bio za vreme
sednice u Terminalu nije se smirilo. Imam oseanje da sam zatvoren u nekom okovu, koji mi zabranjuje da
optim sa meni slinim. im moram da raspravljam o problemima koji se neposredno ne odnose na mene,
nestaju plemenitost, i sloboda duha koji bi omoguili da povedem razgovor.
Ne treba da pripisujem nekom drugom oseanju ovu nemogunost da izdajem iz sebe; recimo
ljubomoru. Nita slino ne oseam u odnosu na N'Kimu. On mi se potpuno predao, poto me je zatekao u
drutvu sa Lisom. Shvatio sam koliko mu je besmrtnost dozvolila da napreduje u savlaivanju svojih nagona i
kako je, ipak, ostavila nedirnut slobodan tok njegovih misli. Oseam se kao baen na dno neke pomijare.
Moda e mi biti potrebno vie hiljada godina da bih postigao to visoko saznanje o postojanju, koje sam samo
nazreo u toku naeg telepatskog spoja.
Kako e se razvijati ovo drutvo koje sam zatekao na poetku jedne krize? Moja pojava moe
dovesti do opasnosti od njenog ubrzanja. Izvrie se osvajanje svih komandnih poluga za izdavanje naredbi od
strane ordinatora. Baltazar mirnim glasom nastavlja:
"Mi nemamo mnogo vremena za ramiljanje. Besmrtnici e se vratiti svojim domovima da
razmiljaju o posledicama njihove nemarnosti; neki od njih e me optuiti da sam izazvao propast; u svakom
sluaju veina e mi prebacivati moj politiki neuspeh. to se tie mistiara, oni e u vezi s nama doneti
odluke. One e biti stroge. Ono to treba najpre uiniti, to e zatititi Felisa; oni e sve pokuati da bi od njega
izvukli njegovu tajnu..."
"Ali, Baltazare, ti si u istoj opasnosti kao ja!"
"Ne brini, naao sam nain da se sklonim od njihovih proganjanja."
Lisa i N'Kima dugo se gledaju. Oseam tok misli koje izmenjuju, maglovit, vazduast. Ja jo nisam
navikao da se koristim telepatijom; imam utisak da ujem ravo usklaenu emisiju. Treba da uestvujem u
njihovom dijalogu. Nai dobru talasnu duinu. Odjednom se topim u njima. Slatko pucketanje misli.
"Nita se vie ne moe uiniti sa ljudima ovog doba", sanjari Baltazar, "pokuati vratiti se u prolost
da bi ponovo napravili ordinatora. Da, ponovo se uspeti u vreme, a tu tajnu znam. Pokuau da centralnom
mozgu pridodam neku vrstu zakonitog pamenja koje e sadrati niz pojedinosti koje se odnose na pojam
'sluiti oveku'. Ordinator tu nee imati pristupa. To pamenje koje smo nekad sagradili moglo je zadovoljiti
svoju nezavisnu linost zato to je znalo da rukuje loginim kolima; zbog toga treba paziti na njega pomonim
mozgom koji e neutralisati svaki prohtev samostalnog programiranja."
Umea se Lisa, njene misli se slivaju kao da je htela da se oslobodi neeg to je suvie dugoo u
sebi nosila. Svaka reenica, zadihana, izaziva u meni neto slino grevima.
"Jesi li siguran da leei sadanju krizu nee suvie ozbiljno uticati na proces evolucije ljudskih
bia? Jesi li siguran da ovek u sebi nosi nadoveka emu tei da bude? U svakom sluaju ja ne elim da
neka maina odluuje o buduem obliku mojih potomaka, ona nee moi da proizvede jednog 'vie oveka',
ve samo karikaturu nadoveka."
"To je razlog da se izvri promena na maini, a ne da se uniti. Moja besmrtnost doputa mi da
Page 43
ovek naopako
vekovima budem strpljiv; no ipak ja ne mogu podneti budunost koja se najavljuje. Ja nisam roen kao
besmrtnik, u meni jo postoji grozniavost koja sadri izvesnost u smrt. Suvie je odvratna pomisao da se
jedna itava civilizacija skloni na neku izmiljenu planetu. Ta Zemlja II postoji samo u Felisovom seanju, ali
ordinator zna da je ona bila stvorena; on e je nai. Onda, kraj naem svetu! Povuen u samog sebe, usred
nepoznate dimenzije on e se polako usisati."
Takav izgled me obavija sreom, putam svom duhu da sanja o toj izvanrednoj mogunosti koja bi
mogla biti pruena narodu Zemlje da stvori svet po svojoj zamisli.
"Vreme je da izae iz tvoje aure, Felise, treba da se usprotivi spoljnjem prostoru i upozna tvoje
moi. Ako se ovek nije sukobio sa ostatkom univerzuma on sebe nikad nee prevazii. Sunani sistem nije
dovoljan po njegovoj meri, u to sam siguran. Eto u tome je razlog moje akcije."
Ja ne mogu vie da podnesem telepatski dijalog, zbog N'Kimine pronicljivosti kiptim od besa. Sa
zaprepaenjem sluam promukao glas koji izlazi iz mog grla:
"Zato onda ne prati ljude iz Goa, zato ne uestvuje u njihovim istraivanjima svemira? Mogao bi
nai podrku, pripremiti borbu protiv mistiara?"
Baltazar me posmatra zabavljajui se:
"Mi moramo sami da reimo nae probleme; nijedno ljudsko bie ne moe pomiljati na obraanje
vanzemaljskim biima za sreivanje vlastitih poslova. Ono to ja hou, to je da mistiari prihvate moj plan
ekspanzije. Ako uspem da izbegnem da oni izjednauju ordinatora sa bogom, umeu da ih ubedim.
Proputovati po Galaksiji moe biti dovoljno da bi se ugasila njihova ed za apsolutnim."
Lisa mora znati za nain kojim N'Kima predvia da se ponovo popne u vremenu. Ona verovatno
pretpostavlja da e ovo putovanje biti uzrok njegove smrt. Loptica perja potreena je u trzajima; nju e
Baltazar uteiti:
"Otputovau tek kroz nekoliko dana, Bleska moja; po mom miljenju taj novi bog nije siguran u
sebe, on okleva kad treba donositi odluke. Imamo jo izgleda da e se odrei potovanja mistiara."
Meutim, situacija se brzo razvija u toku sledeih dana. Iz vesti koje dobijamo, vidimo kako ordinator
pristupa reorganizaciji federalnih sastava. Veina savetnika ostala je na svojim mestima, kako mistiari tako i
besmrtnici, mada ovi poslednji gledaju pre da se prilagode no da se bore. Oni se retko protive ordinatorovim
odlukama koje uvek veina potvruje. Nekoliko nemira je izbilo u oblastima u kojima su besmrtnici u velikom
broju, ali borbi nije bilo. Sve je brzo dovedeno u red; besmrtnost ini ivot jo dragocenijim. Slini N'Kimi, vie
vole da saekaju da im odnos snaga ponovo postane povoljan.
Sretan sam zbog nekoliko dana koje smo proiveli, blisko udrueni duhom, Lisa, Baltazar i ja; prvi
put otkad postojim imam oseaj da uestvujem u svetu, ja vie nisam izdvojena bit u njegovoj nesaoptivosti
za koju sam uvek znao, narcisoidno udovite, egocentrino. Postao sam osetljiv na tue ideje.
"Ali zato vi ne koristite vae telepatske sposobnosti da biste se bolje razumeli?"
"To bi bilo reenje", odgovori N'Kima, "ali ljudsko bie na Zemlji nije jo spremno da prihvati taj veliki
okraj duhova; uostalom postoji opasnost da on dovede do opasnih zbrka u nepripremljenim mozgovima. Ima
trenutaka kad bi me ti rado unitio da bi izbegao uticaj telepatije. Sposobnost psi ne treba da slui za
preobraaj sveta u neki prostrani mravinjak, za ujednaivanje linosti, ve da omogui slobodno prihvaene
razmene koje donose bogatstvo. Dakle, ako u telepatiji nema ravnotee sila, onda ima gospodarenja."
Baltazar se prevre unazad na krevet na kom Lisa spava, naga, uvijena u klube. Reklo bi se zei
bez dlaka. Njena prsa se diu u laganom ritmu njenog disanja. On je edno ljubi u vrat.
"Vidi li, ona spava, ja ne razumem njene snove. Mi smo neprekidno suoeni sa nepoznatim i ipak
uspevamo da ivimo."
"Verujem da bih mogao bolje iveti ako bih mogao ponovo nai istinite uspomene na moje roenje;
ta nepoznata me vie ne plai. Reci mi, Baltazare, odakle dolazim, potrebno mi je da to znam."
"Ja imam jednu pretpostavku; ali ne verujem da si ti ve sposoban da se suoi sa tim problemom."
Ludost je verovati da sam nesposoban da se ostvarim; on je besmrtnik, ali on ne obnavlja svoje
misli, skleroza! Kroz trepavice pogledom prelazim ozbiljan nametaj sobe. N'Kimi je odvratno da ide za
modom; van njegove radne sobe i javnih delova njegovog paviljona, njegova unutranjost je malo snabdevena
zoomorfnim nametajem. On voli linije iste, bez ieg.
"Dovoljna je jedna reenica da povrati svoje istinite uspomene; ja u je izgovoriti jednog dana,
mada ja ne volim tu mo."
Mali uzdah, Lisa se probudila; zove nas.
"Doite uz mene, hladno mi je."
"To je nemoguno, moja Bleska, temperatura se nije menjala, jo je 24 stepena."
"Ti si lupe koji razmilja; kad se ovek probudi, hladno mu je."
I ja se pruam pored Lise koja se pribija uz moj trbuh; iznad mog ramena ujem snano N'Kimino
disanje. Mi ivimo neusiljeno, tesno udrueni oko Bleske. Ona je na zglob. Ne znam da li je volim; oseanje
koje gajim prema njoj ne moe se porediti s oseanjem koje sam imao prema Simoni; ono je sadralo suvie
zaslepljenosti, potinjenosti i zasnivalo se na tom da sam ja kao kooperni mujak trao za enkom, sav
Page 44
ovek naopako
gizdav, jer mi je ona davala moje pravo 'prve noi' pod vrlo tekim uslovima. Lisa, sloboda, elja, ludilo,
najmanja sitnica nas privlai, najmanja sitnica nas razdvaja, mi ne pripadamo jedno drugom. Mi smo
meusobno privueni, mi se meamo i razdvajamo sa istim arom i istom ravnodunou. Baltazar se nikad
ne koristi nekim zamiljenim pravom prvenstva da bi me iskljuio iz ljubavnih zabava, on uestvuje u naim
orgazmima, ignorie ih, ili, naprotiv, satima se igra sa Bleskom. Mi svi troje ivimo zajedno, oseamo se
dovoljno zreli da bismo to prihvatili. Ispunjenost tog oseanja jaa prema tome kako otkrivamo njegovo
bogatstvo. Na dijalog je dobio mnogo vie gipkosti. Ja se seam prvog dana kad smo se spojili u osmozu; bio
sam spreen mreom cenzura. Rei izvitoperuju smisao simbola, slabe prizore, izopauju misli, dok telepatija
ide za tim da ponovo stvori podsticaje, ideje, oseanja, ona nastoji da ponovo nae tane tragove sveta
savrenih odnosa, ije postolje postoji kao filigran, a koje govor brie.
Ipak, tih nekoliko dana provedenih van sveta, u tom neobinom odmoritu mog ivota, nisam se
uvek izdizao do nivoa mojih prijatelja. Lisa i Baltazar su najbolje to su mogli olakavali nae telepatske
odnose, ali ja se nisam mogao uzdrati da sumnjam da u izvesnim trenucima izokreu svoje misli. Tad, da bih
prevario moju nesposobnost da ih pratim na tom polju, ja sam se uplitao u bilo ta, izgovarao sve reenice
koje su mi padale na pamet ne bih li stvorio neku vetaku telepatiju. To skoro nikad nije uspevalo; smeni
pokuaji koji su mi u ustima ostavljali gadan ukus. Imao sam napade neobjanjivog besa prema Baltazaru. On
mi je sve opratao i pruao dokaze krajnje strpljivosti prema meni.
Strpljenje, mrzim tu pomisao. Lana je. Ne elim da me smatraju za bogalja kom roditelji ukazuju
ljubav veu negoi ostaloj deci. Bogalj, jesam, jer ne uspevam da se setim naina na koji putujem kroz
univerzum. Ja vie ne znam kako sam stvorio jednu zemlju.
Nema mrmljanja; neobino disanje Lise i N'Kime; nema uma mog tela koji bi mogao ordinatoru
otkriti moje prisustvo. Tiina je ona ista tiina koja sadri pretnju.
Sutra e Baltazar otii prema detinjstvu. Obeao je da e izvetaj podnositi svakog 'subjektivnog
meseca' u prvom periodu njegovog hoda unazad kroz vreme, zatim svakih deset dana kad se bude poveala
brzina njegovog krstarenja. Normalno bi trebalo da za tri meseca dospe do dana svog roenja. On se isto tako
sloio da e numerisati poruke da bismo znali njihov hronoloki red; jer treba da ih dobijemo svakog dana od
njegovog odlaska.
Njegovo gospodarenje putovanjem kroz vreme proizilazi iz istraivanja koja je vrio u mladosti na
pustinjskim i mezolitskim ljudima. Sluajno je otkrio u jednom kritskom tekstu saet opis metoda koju su
upotrebljavali njegovi daleki preci da bi ponovo dobili bitke koje su izgubili, izgovarajui naopako sve reenice
koje su izgovorili posle pobede neprijatelja. Ali taj tekst se mnogo vie odnosio na ratniku taktiku koja je bila
koriena za vreme prve bitke i onu koja je omoguila pobedu u drugom tumaenju, no na taan nain kojim
su se ti preci vraali u prolost.
Baltazar je tad veliki deo svog slobodnog vremena posvetio istraivanju peinskih leita koja su se
pokazala kao veoma bogata i brojna, kako su se razvijala sistematska iskopavanja koja su preduzele
federacije. U nekim grobovima naeni su kosturi fetusa u utrobama njihovih majki; uestalost tih nalaza je
upozorila N'Kimu. Upitani ginekolozi tvrdili su da je poloaj tih fetusa bio nenormalan i da su majke pomrle iz
tog razloga. Izgledalo je neverovatno to su briljivo sauvani leevi trudnica. Meutim, sve to je navodilo
samo na pretpostavke. Baltazar je ekao na dokaz; naao ga je sasvim sluajno, dok je prekopavao jedan
predeo u oblasti Monteroa. Tri gravirane koane ploice uz pomo jednostavnih znakova evocirale su ivot
nekog ratnika koji se podmlaivao da bi se osvetio za jednu uvredu nanetu mu od strane neprijatelja. Izgledalo
je da je re igrala vanu ulogu u tom povratku u prolost, a injenica izokrenutog ponavljanja svih gestova koji
su tek uinjeni, trebalo je da donese do preokretanja vremena. Ipak je nedostajao jedan odluujui element.
N'Kima je lino pokuao da koristi taj postupak, ali se uvek sudarao s neuspehom.
Otkrie, u jednom ledniku, lea jednog deteta s orujem suvie velikim za njega omoguilo je
Baltazaru da upotpuni metod. To dete je, stvarno, imalo nekoliko grama praha zatvorenog u jelenski rog
izbuen i zapeaen. Prekomerno sleivanje odreeno provienjem sauvalo je prah. Hemijska analiza
pokazala je da je re o ekstraktu faloidnog amanita. Padao je u iskuenje da on sam pokua sa tim
postupkom, ali kako nije imao nikakvog sredstva da kontrolie trajanje svog postupka u vreme, vie je voleo da
ga isproba na ivotinjama. Opiti na morskim prasiima nita nisu pokazali; jedan mlad impanza briljivo
odgojen isto tako nije uspeo da se vrati u prolost. Baltazar je potajno uzajmio jedno telo u svetskoj banci. Re
je o jednoj od onih vetakih proteza koje su sluile za prihvatanje mozgova ljudi kojima je telo bilo suvie
teko oteeno u nekom udesu. Postepeno je odmrznuo tog golema i uspeo da mu prida neke slinosti
oveku, nakalemivi mu jedan rudimentaran mozak. On je taj mozak tako programirao da je prividno
ponavljao unatrag poslednje trenutke svog pretpostavljenog postojanja; zatim je primenio prah naen kod
deteta. Telo je nestalo.
Baltazar je postao neka vrsta mistiara poev od tog postupka koji je sauvao u tajnosti. On je znao
da bi bilo dovoljno da odlui, pa da izbegne svojoj sudbini da bude ovek podvrgnut neumoljivim zakonima
vremena. Tako je bio sposoban da sebe uniti bez samoubistva. Pretpostavljao je da se suvi faloidni ekstrakt
tako dozira da bi se dostigla taka vremena koja se eli da se ponovo doivi i zatim prati normalan put
Page 45
ovek naopako
normalnih bia i stvari prema budunosti; ali poto je eleo da za sebe sauva tu tajnu koju je smatrao za
najviu slobodu, on nije mogao prisvojiti druga tela da bi se zvanino upustio u nove opite.
utljiv i usamljen u doba svoje mladosti, psihijatar se tad radovao to dri mo da izbrie sebe iz
univerzuma bez traga o svom postojanju; jer, pretpostavljao je, jednom fetus, zatim jaje, zatim nitavilo,
ljudsko bie, koje je uspelo da pree ovaj preokrenuti put nestaje iz seanja sveta.
Kasnije, postao je besmrtnik, uestvovao je u gradnji ordinatora; najzad je sreo Lisu Bleska i sa
njom se definitivno razvio. Njegova strast, meutim, nije unila da zaboravi tajnu putovanja u prolost.
Pre njegovog odlaska ozbiljno smo prouili problem prenosa obavetenja. Trebalo je nai mesto do
kog bi on lako doao i koje nije bilo promenjeno ve oko dva veka.
"A ako se dogovorimo da izaberemo jednu od radnji grada gde me je ordinator prihvatio, Nant,
mislim?"
"Prolaz Pomre u Nantu? Odlina ideja, sve radnje kontroliu Ijudi Goa. Razgovarau s njima, oni bi
mogli da te zatite ako te mistiari budu proganjali da bi od tebe izvukli koordinate Zemlje II."
Otili smo tamo; izabrali smo jednu radnju ala i varki a kao sandue za pisma eir-zmiju.
2. PROTOPLAZMATIAN PIJUN
Baltazar je tek bio otiao. Lisa i ja liimo na dvoje dece koja kriom pue na nekoj poljani. Skrovite,
poljana, rei nestale iz mog renika. Kako odrasle godine briu mladost! Mitsko doba, Eldorado misli, izmeu
detinjstva, jasnog i tanog u mom seanju, i trenutka u kom ivim, to je izraz jednog sna nadoveanskog,
prolaznog, divnog. Obeanje buduem oveku. Lep mladi kakav sam bio ja, pretvorio se u uobraenu larvu
koja sebe proglaava za homo sapiensa. Zato nisam postao onaj mutant koji sam eleo da budem?
Beli paralelopiped u kom ivimo stvara sebi senku na jednoj od svojih strana. Crvenilo zalazeeg
sunca probija se kroz drvee i kipove i u njima stvara tajanstvene likove. Toplina, tiina, ne usuujemo se vie
da govorimo. To je trenutak da se ide u prolaz Pomre. Ali, N'Kima koji se uvek bojao ordinatora, vie je voleo
da nas tamo odvedu ljudi iz Goa. Kroz nekoliko minuta trebalo bi da budu tu.
Lisa na jednom brojaniku svira neku plastinu fugu. Ona prstima prelazi preko bele povrine te se
raa niz slika u boji ije je trajanje manje-vie dugo. Slike se nadomeu i stvaraju druge oblike koji se
prelivaju, kratkotrajne ili dugotrajne, ve prema njenom pritiskivanju na brojanik. Tako sa etiri prsta dobija
jasno otkucaje, plave i zelene ograniene povrine, dok levom rukom presvlai mrlje indigo boje po ostalom
delu table. Mrlje se vrlo polako gube, dok otkucaji ve u roku od nekoliko desetina sekundi. Malo po malo
indigo potpuno osvaja brojanik u nepostojanim prelivima, bela osnovica potpuno nestaje. Zatim Lisa prestaje,
pano se ponovo osvetljava. Ona se tad noktima i prstima obeju ruku igra po celoj povrini i na njoj stvara
senke, ogrebotine, itavu bunu zbrku arenih boja koje se ukrtaju i upliu u tananim ritmovima. Katkad s obe
strane svog tela oputa ruke i posmatra svoje delo iji se pokretni crtei pojavljuju po drugi put. Meutim, ona
nema hrabrosti da ga ponovo uradi.
Idem da se ispruim na kraju odaje. Kakva neprijatna iznemoglost se sputa sa mrakom! Poslednji
mraz uguio je prolee. Cvetovi jedne breskve su u sumraku zbrkani. Lisa mi prilazi da bih je milovao.
Predoseamo dolazak ambasade koju oekujemo. Okrenuti providnom zidu nadgledamo prizemljenje vozila.
Mi smo jedno, sjedinjeni telepatskom misli, mi izmenjujemo nae prizore:
"Vozilo, plavo kao golub. To nisu ljudi Goa."
Strepnja, pobuna,
treba li da pobegnemo?
Iekivanje.
Postdamer, koji je prkosio ordinatoru,
Postdamer je prkosio ordinatoru.
Plava svetlost sunca na izdisaju.
Starac.
Prate ga tri mistiara.
Ima li neko oruje?
Krv gutera, ubistvo, Nor Kaningem.
Ja nita ne mogu uiniti.
Lisa, ja, mujak i enka istovremeno.
Mi doivljavamo istu scenu kao da smo opinjeni. U sobu ulaze etiri osobe sa pokretima i dranjem
kao karikature iz starih filmskih urnala. Smeno na vlasti; vlast! ovekova velianstvenost ne sastoji se u
njegovoj pojavi. Pre bi bio lien plemenitosti. Pamet poboljava njegovo ponaanje ali ne skriva njegovu
smenu stranu. Lisa se smeje. Divna sveina telepatskog smeha. Dugo ujem njegov odjek.
"Ordinator hoe odmah da razgovara sa Baltazarom N'Kima. On mora podneti taniji izvetaj o
prethodnom vetaenju."
Page 46
ovek naopako
Lisa skromno odgovara:
"Nai ete ga u njegovom botanikom vrtu, u blizini jezera Titikaka."
"To nije istina, ordinator mu vie ne nalazi trag."
"Onda ga potraite."
"To emo uiniti. Zasad nam je dovoljan Felis iar."
"N'Kima vam je rekao da ja ne znam gde se nalazi Zemlja II."
Postdamer pokazuje jednu malu kutiju koju je drao stisnutu ispod pazuha, otvara je, neka
ljubiasta i pihtijasta masa izlete iz nje i zalepi se za donji deo mog zatiljka. U istom trenutku bila je prekinuta
telepatska veza sa Lisom. Kriim od straha i pokuavam da se oslobodim mekane stvari koja se zalepila za
mene kao pijavica. Ne uspevam, njena put je stopljena sa mojom puti.
"Ne brinite, to je bezopasno! im protoplazmini pijun bude sakupio obavetenja koja traimo, on
e ga saoptiti ordinatoru, i otpae sam od sebe."
Sisa me, sisa me, sisa me, ne patim. Ja ne oseam masu protoplazme, toliko je zdruena sa mojim
zatiljkom, sem ako je prstima ne dodirujem. Odvratnost.
"Mogli smo da upotrebimo druge metode, koje bi mogle da vas ozlede. No, izgleda da vas na bog
ceni." Odjednom, kao iz kutije maioniara, neka krljava osoba iskrsnu kao vampir i stvori se meu nama.
Ona nas zgrabi za ruke, Lisu i mene. Imam utisak da odlazim na novo analogino putovanje.
3. PUTOVANJE UNAZAD
Poslednje trenutke svog ivota proveo sam u znaku mnogostrukosti, koju su opisali pisci poslednja
dva veka, poto je pre tog pojam o paru bio zbrisan seksualnim liberalizmom. Za jednog besmrtnika dug ivot
pridodaje jednu novu dimenziju venom problemu ljubavi; hteo sam da volim do mog poslednjeg daha, ali taj
dah izgubio bi se posle asa u kom je trebalo da umrem. Kad sam sreo Blesku mislio sam da u moi sav da
se njoj posvetim i da ne zaelim druge ene; najzad sam bio naao onu zbog koje sam hteo da budem
monogaman. Ne naputam ja nju danas zato to je habanje do potke zbrisalo oseanje koje nas je vezivalo.
Istina, smisao za nastavak vrste u meni se ugasio; ja jo doivljavam pritiske elje, ali mi savest veli da
podnosim rtvu nekom malom smenom inu, poteklom iz neke stare bioloke potrebe od koje sam se
postepeno otkinuo. Volim i jo elim Lisu, znajui da nagonske tenje ne odgovaraju vie izboru, ve nekoj
obavezi. Ljubav udaljena, trezvena, koja se lako liava predmeta koji ju je stvorio.
Bleska je stekla besmrtnost tek pre deset godina, kao eni iz nekog drugog veka, njoj je da bi ivela
potrebno da pati i da ujeda, da se mui i da oboava. Mi smo meusobno bili privueni tim ponorom godina
koje su nas razdvajale; godina leda i tiine za Lisu, za mene zasienja. Mislim da e ubudue u Felisu nai
duh blii njenom. Odlazim zadovoljan to sam ih sjedinio. Ne rtvujem se ni za njih ni za sudbinu moje
planete, niti verujem da sam suvie iveo. Ja sam samo jedini nain koji omoguuje uspenu borbu protiv
novog boga mistiara. Borim se protiv stanja koje me duboko revoltira, a da bih ga mogao podnositi.
AETONVAR ALJVATSOPSU ES OKALOP, IBALS ACIVALGOTRV. Izokrenuti ivot lako se izaziva
posle unoenja suvog ekstrakta faloidnog amanita; laka vrtoglavica, zatim pokreti i izokrenute rei odvlae vas
u neobian hod unazad, vreme vas dohvata. Iznenada sam zgrabljen tim suprotnim kretanjem koje obavezno
u sebi sadri da je gotovo s univerzumom, koji se istovremeno stvara i para kao laneno platno; u toku vie
asova prolazi se tim kretanjem uasnim, nerazumljivim, bez mogunosti da se uspostavi ravnotea. Sva dela,
sve misli, u novom pravcu budunosti prema prolosti, dobijaju izgled mrmljanja nepovezanog, mehanikog,
koje se ne moe kontrolisati. Bia i stvari uzaludno se korpcaju, ptica pada, kia stvara oblak, list postaje
pupoljak. Smeten u pravim trenucima, duh nagonski tei da uspostavi povezanost, da shvati akciju u koju se
upleo; to su najpre kratka treperenja koja se nadomeu oseanjima koja su se vratila naopako, strah,
vrtoglavica, teina, periferni nervni sistem alje mozgu beznaajne poruke, on reaguje sa svoje strane i trai
dopunu obavetenja. Meutim, telo mu ih ne moe pruiti, ono je podleglo pritisku tog vremenskog preokreta.
Malo po malo uspelo mi je da moju misao oslobodim kalupa koji mu je moja put nametnula;
zaustavio sam sve gotove reenice koje se raaju u mom duhu i koje su, od poetka putovanja, prolazile
natrake. Uspeo sam da posmatram ravnoduno udove koji se kreu oko mene, korake koje sam inio sa
petom unazad, vodu koju sam pljuvao u au, sve do trenutka kad sam se osetio dovoljno snaan da ih
kontroliem. Jedan trenutak sam ostao u prostoru, sa svih strana stisnut nevidljivim silama, posrui; zatim
sam se uvrstio u nekoj vrsti druge sadanjice, kao da sam dobio mo da ostanem na istom mestu
zasnovanom na pretpostavci u jednoj vremenskoj dimenziji, dok je vreme normalno prolazilo, iz prolosti
prema budunosti.
Taj potpuno muan utisak omoguio mi je da potvrdim moju linost. Postepeno, postao sam
Baltazar N'Kima i vebao se da se kreem napred kao to se to obino ini. Obnovio sam brzo tu naviku;
samo to je prolo etiri asa od mog odlaska, ve sam mogao hodati, raditi, misliti, sve oko mene dobilo je
ponovo svoj normalni izgled. Pustio sam da prolost doe k meni.
Page 47
ovek naopako
Jedina osetna razlika sa mojom uobiajenom sredinom je to lako ubrzanje koje je zahvatilo
univerzum. Pokretna tela na nebu prolazila su brzinom zbog koje su jedva bila vidljiva, drvee se treslo grubo i
nakaradno. Ako bi ova neobina pojava postala intenzivnija, predviao sam da u kroz jednu ili dve nedelje
moi da vidim kako trava raste. Trebalo je da naem nain za usporavanje ove pojave, jer bilo je potrebno da
ja mogu intervenisati, u kratkim vremenskim razmacima, na prirodni tok vremena.
Znao sam da su preistorijski ljudi postigli ovu mo; ako su mogli da ponovo dobiju izgubljene bitke,
to je bilo intervencijama takve vrste a ne, kao to sam uverio Lisu i Felisa da bi sauvali nadu da me prime, jer
bi se kretanje prema prolosti zaustavljalo kad se znalo dozirati faloidni amanit. Moj povratak prema mom
roenju bio je neizbean, iao je uz tok, teran tom nepoznatom silom koju sam pokrenuo, ali sam morao
pronai nain da je ponitim u toku nekoliko asova, da bih nastavio brzo maticom. To istraivanje bilo je
muno, ono je podrazumevalo mobilizaciju svih mojih mogunosti - nadoveanski napor, jer je takoe trebalo
da se posvetim kontroli kretanja mog tela.
Malo pomalo nauih da 'plivam' u vremenu pazei postupnim opipavanjem na brzinu sa kojom su
se odvijali spoljni dogaaji, prilagoavajui moje ponaanje kretanju stvorenja i bilja koje sam posmatrao;
ubrzavao sam moje pokrete sve dok nisu bili sasvim usklaeni sa njihovim i uspeo sam, po cenu znatnog
napora, da nekoliko trenutaka ostanem u njihovom drutvu. Ranije, poto se naa subjektivna vremena nisu
podudarala, bilo mi je nemoguno dostii do nekog ivog bia, neke biljke; strogo uzev mogao sam opipati
samo neki kameni. Bio sam vrlo srean kad sam prvi put uspeo da milujem jednog lava. Moda sam gubio
vreme, ali to bi mi posluilo da dobijem njegove delie.
Podmladio sam se za vie nedelja kad sam postao savreno sposoban da postiem ono to sam
hteo. Kroz nekoliko dana Felis iar e se pojaviti; bilo je neophodno da ga zadrim im stigne ako hou da o
njemu pribavim nova obavetenja. Iao sam peice do obale u blizini zida svetlosti gde se on pojavio.
Blaeni odmor; vrsto smeten u jednoj rupi koju sam napravio u pesku, posmatrao sam jato
oblaka, suneve proplanke, vrebao kohorte talasa, bure, bonace, koje su se brzo smenjivale i obrazovale
zagluan meteoroloki prizor. Stopljen u jasnoj svetlosti mora, neba i zida energije, klizim udobno du veka.
Vratila mi se sva moja sigurnost; ja sam moj ivot uvek posmatrao kao neki spoljni fenomen, neku udnu
udljivost koja je uvela mene, fosilni mineral, usred nekog kretanja koje nisam razumevao. Najzad u se
osloboditi postojanja i postati atom, molekul ili deli materije, obdaren nekim unutranjim kretanjem koje vie
nee biti misao.
Bio sam srean da se jo nekoliko nedelja igram sa tom neobinom razonodom koju nazivaju
ivotom i koja me je toliko interesovala; on se jo odnosi na vas, Lisa i Felise, i ja sam tu da bih vam pomogao!
U trenutku kad diktiram ove redove, obuzet sam strepnjom, da li moja van-vremenost moe biti opasna i
odvojiti me sasvim od mog biveg postojanja? Treba da ubudue pazim na svoje misli, jer ja sam tu da bih se
suprotstavio jednom lanom bogu i unitio njegovu svemo, pre no to u nestati. Mi treba da se uzajamno
ponitimo.
Felis naglo izbi na obalu zaprepaen, iiban, unezveren.
Poleteh prema njemu, sakupljajui snage koje bi mi omoguile da ga na trenutak pratim u njegovoj
budunosti. Umeavi se ba u tom trenutku znao sam da u odmah uneti element nemira u istoriju Zemlje II.
Nikad neu saznati za posledice toga. Dolazio sam u opasnost da izazovem vanu izmenu buduih dogaaja,
koji bi mogli da dovedu do ponitenja mog putovanja u prolost. No ipak, bio sam toliko odluan da se
umeam, da nisam znao ni za jednu silu na svetu koja bi me mogla odvratiti.
Izgledalo je da su iarom manipulisale neke sile koje nije znao da savlada; on je posrtao u
pokretnoj svetlosti ne uspevajui da uskladi svoje pokrete. Drao sam ga, upravljao njime sve dok me ne
ugleda; izgleda da ga je moja pojava iznenadila. Tvrdio sam mu da sam tu da bih mu pomogao i da treba da
mi dobrovoljno poveri sve njegove uspomene koje su vezane za njegov dolazak u na univerzum. On mi nije
mogao dati nikakvo novo obavetenje u vezi sa analoginim putovanjem, njegovim ivotom, njegovim
detinjstvom, ali mi je tvrdio da nije trebalo da se nae ovde, da je eleo da ponovo pronae jednu pustinjsku
planetu koju je stvorio i na kojoj je ve vie puta boravio. Njegova linost je bila toliko poremeena
neverovatnim delom koje je ostvario, da vie nije mogao govoriti ni o emu drugom. Tad sam ispitao Felisa o
toj pustinji ije postojanje vie nije mogao skrivati od mene za vreme seanse mirisne hipermnezije i za vreme
ispitivanja do kog u ga dovesti kasnije. Ne razumem kako je mogao sakriti taj doivljaj za vreme moje stroge
istrage: sadanje metode buenja seanja ukljuuju greke. Dok mi je govorio o pustinji, iarov glas je
abnormalno drhtao, treperenje toplo i neno; planetu mi je opisao kao loptu od nedirnutog peska i divlju, na
kojoj je silom volje stvorio plemena, gutere, neto insekata, nove ivotinje pljosnatih glava. Zatim mi je priao
kako je iveo od krvi gutera, gonjen od strane ljudoderskih plemena, kako je preduzeo da sagradi skupinu
od sedam kula odreenih da sakupe vodu iz atmosfere putem kondenzovanja i da pustinju uini plodnom.
Hteo je da usavri tu Zemlju sve dok ona ne bude predstavljala njegov unutarnji svet; mislio je da definitivno
pobegne sa svoje rodne planete da bi iveo u svom snu najzad ostvarenom.
Dok ja nisam nalazio nieg privlanog u njegovom opisu, Felis je izgledao ozaren ludom radou.
Page 48
ovek naopako
Prekidoh ga, jer je trebalo da ga ispitam i o drugim stvarima. Poeo sam najpre od ubistva specijaliste. Ovo
pitanje ga je zbunilo, nije razumeo o emu sam hteo da govorim. Bio sam uporan, pronalazak analoginog
putovanja, Nor Kaningem. iar mi ree da ga je tog trenutka. napustio i da se osea savreno dobro. Tad
sam traio da mi pria o svom detinjstvu, ali sam bio doao do granice mog otpora, vreme me je odvlailo
prema prolosti i vie nisam mogao da se zadrim na ovoj sadanjosti do koje mi je stalo, uz teak napor.
Moja ruka je drala njegovo rame, hteo je da odgovori, rame mu postade vazduasto; osetih da sam odnet.
Ovo je bez sumnje poslednji put da te vidim, Felise, i zbog tog sam veoma tuan. Ja u ovom
trenutku shvatam vrednost oseanja koje nas je vezivalo. Ali, prekasno je da se ali za njim. Voli Blesku.
Besmrtnost sadri u samoj svojoj sutini niz opasnih momenata, ja ne govorim o onim tegobama
koje vas napadaju onako kako se dan odvija, do onog smrtnog zla koje se ispoljava nekom vrstom alergije
prema ivotu. Ne o onoj posebnoj ravnodunosti, koju oseamo i koja vas primorava da se naoruate strau,
da je oivite nekom pronaenom fugom da bi se ona malo-pomalo unela u vau linost. Svi besmrtnici koje
sam upoznao, a koji nisu hteli da sebe primoravaju da povlauju svojim oseanjima, propali su. Postoji takoe
onaj utisak nadmonosti u odnosu na smrtne, a to se oseanje ne moe spreiti i protiv njega se treba boriti.
Odluujui se za besmrtnost, imao sam oseanje da se izdiem iznad pojedinane sudbine ljudskih bia. U
svojstvu psihijatra leio sam ljude ne vodei rauna o njihovim malim nastranostima, prelazio sam preko
odvratnih pojedinosti da bih ispitao celinu, primenjujui uz to podatke iz moje nauke, kao da reavam neki
problem iz matematike. Postao sam nepovrediv, a ta mo je radila kao neki filter; ja sam se samoodabiranjem
interesovao za niz karaktera, prelazei preko onih koji me nisu zanimali.
U trenutku kad sam naputao Felisa, klizei ponovo u prolost, odjednom sam shvatio ta mogu biti
bolna uzbuenja, strasni poremeaji, patnje srca, ta oseanja koja su bila deo moje kulture, ali koja ve vie
desetina godina nisam oseao; odjednom sam uvideo koliko ona izmiu analizi. Bitna razlika izmeu 'ja sam
tuan' i 'on je tuan' snano mi se ukazala. Ja sam svet uvek smatrao kao tree lice jednine, a prvi put od mog
dalekog mladikog doba, shvatio sam sada svu otrinu ja. Uvek sam sebe smatrao za deli drutvene
zagonetke; sada sam video svoj poloaj. Nisam alio moju odluku da se vratim prema nitavilu, ali sad sam
znao njegovu cenu.
Stegnuta srca prepustio sam se da me odnese taj neobian nemir koji obuzima univerzum kad se
vie ne pokuava da se kontrolie subjektivno vreme. Trebalo mi je da ekam jo veliki broj godina pre no to
u ponovo nai doba u kom sam uestvovao u gradnji ordinatora; tek tad bih mogao neto preduzeti. U toku
nekoliko asova moj ivot e se ponititi; negde na toj planeti N'Kima koji se 'izdie' odavao se botanikim
radovima izmeu dva neurotina klijenta i sednice u centru. To bie tamo postalo mi je stranac, prekinuo sam
sve moje veze sa njim, klizio sam noen strujom.
Jedva da je prolo nekoliko minuta otkad mi se pojavio Felis iar, neka druga individua, koja je
imala tano iste fizike karakteristike, teturala se vremenski ispred zida svetlosti i on je iao ispred iara kog
sam prvog ugledao. Izgleda da se on tee prilagoava od onog drugog, analogino putovanje ostavilo je traga
na njemu, njegov prolaz kroz dimenziju Sigma morao ga je sukobiti sa izuzetnim pritiscima. Priao sam mu,
inei ponovo napor da se ponovo ukljuim u normalno vreme. On me nije video. No ipak je otvarao trepavice
da bi video gde se nalazi. On se opipa, zatim se isprui na tlu, zatvorivl oi. Izgledao je bez ivota. Nekoliko
trenutaka kasnije on prui ukrtene ruke, kao da je hteo da uhvati talase energije koje je sipao zid. Zatim se
ispravi, ponovo otvori oi trepui na svetlosti koja se menjala. Zatim kleknu i prinese ruke grudima, kao da je
osetio snaan bol srca. Borio se da odagna taj utisak. Posrnu nekoliko puta dok nije pao ovog puta usled
opteg gra. Ispruen pored zida koji okruuje Nant, njegova koa se mestimino nadimala usled rada jednog
miia, koji se stezao zatim oputao - zabrinjavajue kvrge roene iz njegovog tela. Njegovo lice izraavalo je
neki nepodnoljivi bol, on je kolutao oima, grevi su mu stezali usne i vilice, stvarajui dvosmislena
prenemaganja. Bale i suze stvarale su mu na obrazima prljave trake. Njegov seks na kratko se ukruti, u
nekom monom naletu, zatim se odmah zgri. Tresli su mu se svi udovi, njegove noge podseale su na
bezuman gig, Igra; prim. prev. ruke su mu besmisleno mlatarale po vazduhu. Nov iar, zaet u bolu;
poremeaj koji je izdrao duboko ga je potresao. Malo pomalo grevi su mu se utiali, crte njegovog lica se
opustie, pokreti mu se umirie, jedan ogroman jecaj izlete iz njegovog grla. Talas dogurnut plimom ovlai mu
noge. On se ispravi, sloj peska pokrivao mu je stranjicu i lopatice.
iar poe postepeno da vre hoda, pogleda levo i desno, drei ake kao vizir, zatim, kao da ga
je iznenada pozvao neki glas sa druge strane zida energije, on poe prema svetlosti i u nju utonu. Mogao sam
ga pratiti do prolaza Pomre gde ga je oekivao ordinator, ali se ne odrah do prvih pokuaja ispitivanja:
prolost me je udisala sa suvie snage, trebalo je da se prepustim izokrenutom toku vremena.
(Sluajui ponovo pasus koji se odnosi na pojavu prvog iara: "moja ruka je drala njegovo rame,
on je hteo da odgovori, rame mu postade vazduasto; osetih da sam odnet", nalazim da sam se prepustio
jednom isto subjektivnom beleenju utisaka. Moguno je da je Felis nestao nekoliko sekundi pre no to sam
se povukao u vreme.)
Nisam imao mogunosti da dodem u dodir s ovim drugim iarom. Njegova pojava na Zemlji slinija
je vie s onim to sam mogao zakljuiti iz onog to mi je Felis priao. Rado bih poverovao da ordinatorova
Page 49
ovek naopako
zbrka potie iz te dvostruke pojave, da je prvi stvorio Zemlju i da se tamo vratio i da je drugi (ti Felise), ako je
ubio ora Kaningema, samo posetio Zemlju II. Siguran sam da prvi iar ne lii ba sasvim na tebe, Felise.
Moda je vie liio na sanjalicu. Ti e umeti bolje od mene da rei tu zagonetku. Ja zbog tog neu manje
prestati da mislim na nju.
Trebalo je da reagujem. Ovo suoenje me je navodilo da se vratim kui da bih pogledao sebe da
ivim, da bolje razumem smisao mojih odnosa sa Lisom. Meutim, tok vremena me je odvlaio prema onom
mestu Anda gde sam se odao probama gajenja na velikim visinama. Jedno vozilo u obliku oklopnog praseta
stvori se ispred mene, ono polako uzlete i vrlo brzo pree rastojanje izmeu dva kontinenta. Hteo sam da se
posvetim korienju vremena koje sam strogo odredio. Moj ivot se vie nije mogao kao opeke, poreati u
ivotu ostalih. Oseao sam umor. Vie se nisam vrlo dobro seao motiva zbog kojih sam otputovao u prolost.
U meni je postojala velika nesrea, utoliko jaa i otrija to sam se za sve vreme svog postojanja trudio da je
odbacim. Ponovo sam postajao dete, krhko i bez ieg pred svetom koji ono otkriva.
Naao sam ponovo izvestan mir tek na stazi koja vodi do jezera Titikaka; ovde ivot lii na blaene
odmore koje sam nekad sebi pruao; oblaci su prolazili neto bre no onda, voda je podrhtavala vie no
obino, smenjivanja dana i noi bivala su kraa jer sam se pustio da klizim u preokrenuto vreme, ali nita mi
nije omoguivalo da utvrdim da vetar, voda i dan idu unatrag. Nebo olovno sivo, niski oblaci, koji dodiruju tlo na
mestu na kom se nalazim. Vidljivost je bila ograniena na oko pet metara. Osetih udar u lea. Da bih
odgovorio nepredvienosti, smirio sam se nepomian u sadanjosti. U magli sam se sudario sa Baltazarom
N'Kima, srenim i diletantom kakav sam bio pre postupka uzimanja kontrole na Zemlji od strane ordinatora
koju su sprovodili mistiari. Posmatrao me je sa izvesnom strepnjom, nita mi nije govorio. Bili smo lice u lice,
ne miui se. Trebalo mi je vremena da sebe posmatram i to se vie produavalo to posmatranje, poeh da
se priseam da sam sebe sreo i istovremeno sam bio zauen zbog mog susreta sa samim sobom u dva
razliita doba.
Zatim sam ponovo otputovao prema mom roenju. Nisam uspevao da shvatim kako sam u vezi sa
kakvom dubokom suprotnou izmeu sadanjosti, prolosti i budunosti, istovremeno shvatio uspon mog
ivota i njegovo silaenje. Ja nisam pratio samog sebe, vraao sam se u zagrljaj neke vrste paralelnog
vremena. Imao sam sreu da ne povuem u prolost mladog Baltazara N'Kimu. Nemogue je; spreivi ga da
doe do trenutka mog odlaska, ja bih ponitio ovo putovanje unazad i ne bih mogao sebe sresti! Sve se
dogaalo kao da sam mogao birati izmeu objektivne faze tokom koje se izolujem od stvarnog sveta, stavljen
na posmatranje u jednom mehuru stabilizovanog paralelnog vremena u toku koje sam se uvukao u
preokrenuto bioloko vreme ijim sam zakonima podvrgnut. Dogaale su se takoe interferencije, klizanja
izmeu raznih vremena koja su inila da se neobjanjivo penjem prema mom roenju, koju bilo fazu izabrao.
Zatim, vie puta sam se zabavljao gledajui mladog Baltazara kako radi; pratio sam njegove
poznate pokrete kad je sadio uzorke koje je hteo da prouava, vadei iz jedne vree semenje u elji da
proklija, da bi konano dobio cvee i visinsko voe, ijem su se retkom kvalitetu divili strunjaci. Malo po malo i
ja sam prihvatio tu igru, poistoveivao sam se sa linou koja sam bio; bezbrian, krio sam ini i preputao
se prolosti, gledajui kako biljke klijaju, kako se semenje pretvara u cvee na biljkama koje su izgubile
sveinu.
Meseci su trajali nedelju dana; nauio sam da deifrujem taj zaplet koji predstavlja izokrenuti ivot i
vie sebe nisam naputao. Drugi Baltazar nije me viao, jer vie nisam sebi davao truda da ga pratim kroz
njegovo stvarno vreme, uvajui moje snage za trenutak kad u moi da izvrim zadatak koji sam sebi
postavio. U svakodnevnom ritmu njegovog rada, strogo slinom onom kojim sam ja iveo, onih nekoliko dana
koje je posveivao bolesnicima, strast za botanikom, njegovi dugi jutarnji razgovori sa Bleskom, taj Baltazar
N'Kima liio je na mene poput neke stare slike, ali on nije bio ja. Katkad je uasnut netremice gledao prostor u
kom sam se nalazio; neobini pokreti koji su nas obojicu odnosili u suprotnim pravcima izazivali su svakako
nabiranja za vreme kojih mu se moje privienje pojavljivalo u trajanju od nekoliko stotina delova sekunde.
Otkad sam sebe pratio, iveo sam udnim ivotom, svaki dan sam povraao hranu i usisavao izmet
upijao znoj i svako jutro sam se prljao perui se. Nisam bio primoran da sednem za sto niti na dasku WC, da bi
se to dogodilo; nije mi bilo potrebno da idem ispod peraa, postepeno sam vraao ivotu ono to mi je on dao,
oslobaao sam se. Zgadile su mi se sve pojave mog organizma, te sam doivljavao nagle talase
obeshrabrenja posmatrajui sporost pokreta koji me je odnosio prema nitavilu. Ove pojave se moda
obanjavaju neizbenim povratkom bia prema istoti, odricanju, ije bi krajnje granice bile pretvaranje u
energiju. Pesma materije u raspadanju, izvor ponovnog poetka, veni pokret prema budunosti ili prolosti,
kakva je tu razlika? Da li u ikad umreti? Jajnik ili spermatozoid, ta u nai pre mog roenja, ravasto
stvorenje, iz kojih li bi se proteina rodio? Da li u jednog dana uestvovati u raanju univerzuma, barokni
molekul, dekadentan, izokrenut? Ne, ja nikad neu saznati za kraj: u jednom kao i u drugom smislu sve se
mora nastavljati, vreme je svreno, nikad neu poeti da postojim.
Sedei na mom mestu koje najvie volim u trenutku kad piem svoj dnevnik, u mom letnjikovcu u
Paruanu, bacam pogled na nametaj koji se vrti, kipove koji u parku gube formu; uivam u nakiselim mirisima,
preputam se opojnosti vrlo dubokih i vrlo otrih zvukova, koje ire nevidljivi zvunici, tajni ritmovi sklada.
Page 50
ovek naopako
Svetlosti se gase i pale po tananim probranim nareenjima, vodoskoci se raaju u jednoj fontani. Sav ovaj
prizor upravljan je ubrzanjem vremena. ivot postaje geometrija.
4. OVEK IZ GOA
Prva zvuna traka tu se zaustavlja. Pritiskam dugme da bih zaustavio njeno nepotrebno odvijanje.
Zrak zlataste svetlosti probija se kroz staklo u radnju. Bilo bi bolje sluati ostale zapise na traci na nekom
manje izloenom mestu; neka vrsta prkosa tera me da se sve do terminala rugam ordinatorovoj moi. Ja se
zavaravam mojom drskou, jer oseam da sam zatien od ljudi iz Goa, tajnom mreom njihovih prolaza i
mesta skrivanja u unutranjosti dimenzije Sigma. Kad su od zemaljskih bia dobili koncesije za radnje,
venzemaljska bia, svesna podreenog poloaja u kom su bili drani i opasnosti koju je on nosio u sebi,
odmah su meusobno povezali sve radnje hodnicima, koristei se naelom slinim analoginom putovanju.
Neverovatna civilizacija koju su nasledili sadravala je ve hiljadama godina utanano znanje o dimenziji
Sigma. Umesto da tee da putuju kroz paralelne svetove i da time dou u opasnost dezintegracije pod
uticajem 'prepunjenosti', oni su uspeli da potine taj meudimenzionalni prostor i da ga iskoriavaju za kratke
ultrabrze prelaske od jedne do druge take njihove planete. Ljudi Goa znali su to da iskoriste nastanivi se na
Zemlji II.
Obuhvatam Lisu oko struka, ona drhti; njena nenost mi uliva sigurnost. Ipak kad je gledam, u meni
je uvek prisutna misao preljube. Ona ini sloenim i pojaava sva oseanja koja gajim prema njoj. Polumrak
je, sem mrlje od sunca. Radnja sa alama i varkama tu dobija u tajanstvenosti. Pogledom traim ledenu
tenost i smrdljive lopte kojima sam se sluio u detinjstvu. Zanimljivo je koliko je moja uspomena jasna kad je
re o tim godinama, kalem se divno primio. Kapa-zmija je na svom mestu, na polici u izlogu, optoena tom
rasutom svetlou koja izbija iz tamnih delova velikog arenog okna. Raanje dana; plaviasto, kombinovano
sa vetakom svetlou, silnom, pomalo ruiastom, koja vlada u prolazu i u njemu stvara utisak kao iz bajke.
To osvetljenje preseca nerazgovetne senke oko predmeta i daje im neverovatnu reljefnost; balava stakla, lani
izmeti, sapun ubice, mievi koji se veru izgledaju bez okvira, kao da su vazduastim pojasom izduvani od
daske koja ih nosi, ni svetlosti, ni materije. Maloas smo Lisa i ja uzbueno podigli kapu ispod koje se pojavilo
zeleno talasanje zmije od plastike. Zatim, poto smo uzeli zabeleke na traci otkada je Baltazar otiao prema
prolosti, mi smo ivotinju ponovo stavili u njen stan; polucilindar od klobuine, crn i sjajan, kao da je tek
izaao ispod prese.
ovek iz Goa koji nas je dovde pratio, sedeo je iza sanduka. Njegovo lice podrhtava, u svetloj tami;
neobina boja njegove koe daje utisak pokreta kad pogled kree posmatrajui ga. Dosad su se nai odnosi
svodili na nekoliko kratkih reenica u odnosu na akciju koju smo preduzeli. Sad alim to nisam oseao vie
radoznalosti u odnosu na vanzemaljska bia; trebalo je da ee pitam N'Kimu, to je jedan od ljudi sa Zemlje
III koji ih je najbolje poznavao, moda on jedini. Meutim, posle mog dolaska na tu planetu, iveo sam kroz
neku vrstu magle, nisam uspeo da savladam prepreku koju su mi stvorili moji mnogobrojni doivljaji. Obuzet
jedinom eljom da isplovim iz ovog besvesnog stanja, uhvaen za ruku od Lise i Baltazara, povreen uvek
novim dogaajima jo nisam uspeo da se pridruim ordinatorovom svetu. On mi se pojavljuje kao neki
nerazumljiv mozaik kom je vei deo pojedinosti zbrisan.
Treba da se upoznamo sa drugom porukom. udim se to oseam izvesnu nestrpljivost. Razliite
sutine iekivanja; besmrtnost podrazumeva iekivanje smrti koja nikad nee doi. Otkad je Baltazar otiao,
ja vie na trpim, pokuavam da se prilagodim Zemlji III. Kopam, preturam po uzanom tunelu mog pamenja,
uvlaim u sebe velike talase tajne; zatim, sav proet svojim otkriem, odnosim ih sa sobom.
Sad se oseam sposoban da se sukobim sa jo veim silama no to je ordinatorova, pod uslovom
oslobaanja od moi koje su mi date. Ja ih predoseam. Ja tek izlazim iz detinjstva te moda treba da ekam
hiljadu-dve godina da bih se razvio. Tad e se moj mozak rascvetati, odgurujui uzanu kutiju mog temena;
moji neuroni, mekuci, produie u beskraj koralnu stenu moje pameti.
Zasad treba da rasvetlim tajnu dva iara koji su se pojavili u razmaku od nekoliko minuta. Ubeen
sam prema N'Kiminom prianju, da ja ne mogu biti ta druga linost, to jest prva koju je sreo. Toliko sigurnosti u
pogledu stvaranja Zemlje II ne lii na mene. Glasno izgovaram:
"Moguno je da je neki moj dvojnik na Zemlji I takoe dobio od Kaningema sposobnost da putuje
kroz paralelne svetove."
Lisa me zaueno gleda. Verovao sam da ona prati moje razmiljanje putem telepatije. Nehotino
dodirujem lopticu od protoplazme. Naa osmoza je prekinuta. Izvinjavam se Bleski. Tiha, smei se, zatim
shvativi razloge koji su me naveli da govorim o drugom iaru, ona dodaje:
"To ne objanjava kako bi taj iar tamo bio sposoban da stvori jednu planetu."
"Verujem da bih ja u tome mogao uspeti, metoda je tu, ukljuena u jedan reanj mog mozga."
Idui prema nama ovek iz Goa stvara neku vrstu svetlosnog vrtloga. Glas mu je priguen i milujui:
"Savetnik N'Kima mi je govorio o vaim problemima, naroito o onima koji se odnose na analogino
putovanje. Mi smo pomalo za to strunjaci, vrlo skromni u pogledu teorije, ali to se tie prakse..."
Page 51
ovek naopako
On klimnu glavom sasvim ljudskim pokretom, ali taj pokret je praen nekom vrstom blistanja koje
mu oseni lice. On stade nepokretan; ovek iz Goa sigurno se smei, i ako se uglovi njegovih usana ne diu
ve vodoravno razvlae. On nastavi.
"Mogu vam rei, poto sam prouio sva vaa putovanja u dimenziji Sigma, da vi imate, kao to drugi
imaju dar za crtanje ili za matematiku, sposobnost za putovanje kroz paralelne svetove, ne koristei se ni
najmanjim aparatom."
"Da, ali kako?"
"Rei u vam."
Lisa stavi drugi kotur u registrator zvuka.
"Pre no to nastavim, a kao to sam ti Felise obeao, otkriu ti u emu se sastoji kalemljenje mozga
koje sam ti ja uradio, jer je ono izvrilo svoje terapeutsko dejstvo. Tvoje prve uspomene su pogrene. U stvari
ti si bio prihvaen na jednoj plai Zemlje I od strane jednog para koji..."
Vie ne ujem Baltazarov glas. Odjednom dobih oseanje da padam u bezdan, unutranji bezdan u
kom se ja gubim. Hvatam se za zidove pamenja. Beznadeno se zadravam za neravnine vremena, ali se
prolost penje u meni kao preokrenuti ciklon. On me okree u nekom vrtlogu. Plaa, talasi, uvek to
zaslepljujue prisustvo mora u koje se uklapa slika u negativu bele prilike na crnoj pozadini, mojih
pseudoroditelja koji se naginju prema stvarici koja kmei, a to sam ja, leim pored ploica koljki i algi koje je
poslednja plima ostavila. Ali ta se ranije dogodilo?
Ovog puta nisam se onesvestio, odupreo sam se, mogu se ne umirui suoiti sa prazninom koja
prethodi ovom trenutku.
Jedanput sam izgubio pamenje; kad mi se povratilo, neki njegovi odlomci bili su mrani; ovog puta
mogu posmatrati svoj ivot i videti da ostaje, da bih ga upotpunio, samo jedna mala pregrada.
"Ja mogu, Bleska, da podnesem ok, mogu ga podneti."
Lisa me netremice odmerava. Ona je zaustavila obrtanje kotura sa trakom. Protoplazmian pijun
neutralie sve moje trenutke elje da se stopim s njom.
"A ako injenica da si mrtvoroen na Zemlji II odgovara injenici da si bio prihvaen na Zemlji I?"
"U svakom sluaju, na jednoj od tih Zemalja, nedostaje jedan Felis iar; da li sam to ja, da li je to
onaj kog je video Baltazar?"
Bilo bi potrebno da ponovo naem telepatsku vezu da bih Lisi otkrio tog drugog Felisa, kog oseam
da se u meni javlja, odraslo bie koje se vie nee pokoravati efovima sluaja i koji moe nekanjivo da
narui neke zakone univerzuma. To je takoe shvatio ovek iz Goa. Poto sam sav ivot proveo na jednoj
budalastoj Zemlji, kojom upravlja besmisleno drutvo, sa promaenim brakom, sa decom, i konano sa
jednim zanimanjem koje je predstavljalo samo neznatan deo mojih stvaralakih mogunosti, vie ne elim da
se vezujem za bilo kakvo drutvo. Analogino putovanje mora me osloboditi od te aure navika kojima se bia
okruuju da bi sakrila svoj strah od ivljenja, mlitava zadovoljstva, nezrele odluke koje obavezuju njihovu
egzistenciju. Hteo bih da mogu postati ti milioni Felisa iara koji ive po paralelnim svetovima, koji lie jedan na
drugog i koji se razlikuju, stvarajui jednu ogromnu linost, sloenu, nalik na svemir.
Ovo oseanje me obuzima kao brljan koji puta svoje sisaljke, putajui korene u najtajnije nabore
mog bia. Ja moram otkriti to pre ono to sadrim.
Baltazarov glas ponovo odjekuje u radnji.
5. VETAKO KOPILE
"Mislim, Felise, ako si se dobro odupreo ispiranju koje sam maloas izvrio, ti e bolje moi da
podnese nastavak moje prie."
Kao to kamen tone na dno vode, padao sam vrtei se prema mestu ateriranja centra. Vreme se
izvanredno ubrzalo; za nekoliko subjektivnih nedelja preao sam vie od trideset godina svog ranijeg ivota.
Zatim, bez vidljivog razloga, odjednom se usporilo. Nema li ordinator mo da deluje kroz godine, do onog
minuta u kom sam ja bio? Da ne pokuava da me sprei da doem do centra?
Bilo je to kao da je moj uspon prema prolosti prolazio kroz guu sredinu, gotovo da sam oseao
trenje mog tela o smolu vremena.
Nadletao sam velike zgrade koje su se nekad nalazile blizu Venecije; one su bile ispruene kao
dinovske nadgrobne ploe, na hiljade ostrva koja obrazuju ue Poa. To delo koje je ostvario Ostermajer u
doba mog mladalatva, za mene je uvek bilo simbol nove ere u koju smo uli posle pronalaska besmrtnosti i
izgradnje ordinatora. Tog dana posmatrajui ih, oseao sam neku tugu. Vajar je zgrade stavio u leei poloaj
kao osobe vrlo umorne, nemone. Ve odavno je ivot postao nepodnoljiv u prestonici Evrope, zagaivanje je
stanovnike primoralo da napuste grad. Kad je bilo odlueno da se u zamenu izabere Paruan, Osterman je
odsekao velike zgrade u njihovoj osnovi, jednu po jednu razmestio na obali Jadranskog mora da bi ocrtao taj
veliki malaksali pali grad kom sam se pribliavao. Hteo sam doi u Veneciju, simbolini grad, u ijem srcu
Page 52
ovek naopako
poiva centar.
U stvari, ja sam i dalje iao za mladim Baltazarom. Ne seam se da li sam u to vreme uinio posetu
centru ordinatora. To me je kopkalo. Zaustavio sam moje kretanje, vezujui se za sadanjost. Posmatrao sam
vlastiti hod. Kako to da pri svakom koraku mogu da toliko visoko diem kolena? Ne svia mi se moj hod, krut i
grub. I te ruke koje toliko upadljivo mlataraju! Moje aristokratsko nadmeno dranje ne odgovara liku koji ja
imam o sebi. Mrzim taj greviti pokret koji me goni da prste prinosim elu i da ga opipavam kad razmiljam.
Taj N'Kima, mlai od mene trideset pet godina, koji jo uvek moe da podraava moj lik u nekom ogledalu,
sem u nekoliko beznaajnih detalja, bio mi je potpuno stran. Moda se ovek podnosi zato to ne zna za svoje
fiziko ponaanje, sem trenutaka kad pred nekim ogledalom podeava idealan lik o sebi.
Izaoh iz vozila za njim. Jesenje sunce, koso, uto, izduivalo je nae senke u dve uporedne crte.
Oko nas je fantastian prizor Venecije, koja se presijava pod svojim zatitnim lakom, jako osvetljenih na
fasadama okrenutim zapadu i tamnih na suprotnoj strani. Mi siuni glumci, mi smo hteli da interpretiramo taj
monolog u dva glasa, pre u dva doba, za koji se spremam jo od poetka ovog putovanja u vreme. Sunce je
pokazivalo pet asova popodne. Pratei Baltazara uoh u jednu galeriju zasienu osvetljenjem crvenim kao
krv. Izgleda da je osetio moje prisustvo te se kradimice osvrtao da bi proverio da li ga neko prati. Silazei niz
monumentalno stepenite koje vodi u prizemnu dvoranu centra, ja sam se upinjao da pogodim ta je savetnik
iz Paruena, N'Kima, imao da razgovara s ordinatorom u Veneciji. Pamenje besmrtnika obino je veoma
tano, ono ne podlee istom troenju kao kod ostalih ljudi; pa ipak nisam uspevao da se setim tog dogaaja u
mom postojanju.
Baltazar ode da se smesti pored neobine metalne ume koja slui kao soba za prijem i razgovor;
preage, lie, poluge po veliini poreane od jednog centimetra do hektometra, savreni geometrijski oblici
koji su oiviavali aleje, leje, prolaze, proplanke, ikare, umarke. Ravnomeran ritam bukove ume od platine,
gomila zlatnih izdanaka, elino iblje, visoke mesingane ume kojima je poigravao lahor izbijajui iz hiljadu
skrivenih otvora. udna mnogozvunost koja se razlee bez melodije, nastavljana i podravana posebnom
harmonijom svakog od tih metala. Nisam se prepustio opojnosti sjaja te muzike, zvuci su neposredno pogaali
moja ula, duboki su podrhtavali u donjem delu mog trbuha, a visoke note u vrhovima mojih nogu i mojih ruku.
Da li je u to vreme ordinator jo bio divna maina koju smo zamislili da bismo stanovnike Zemlje
oslobodili besmislenih prinuda, beskorisnih radova, ili se on ve izdigao do boanstva?
Podrhtavanja metala oslabie i u sobi za prijem i razgovore zau se enski glas, jasan, na drugoj
zvunoj ravni no to su tanani umovi metalne ume. Sakrio sam se iza jedne aleje bakarnih ploica u nadi da
u umai ordinatorovoj panji.
"Savetnie N'Kima pozvali smo vas da vas umolimo da nam po drugi put pomognete da ostvarimo
projekat za kojim teimo."
Odsustvo naglaska koji podvlai, rei jednoline koje se nadovezuju da bi podstakle jedan ljubak
govor, arobno bezlian.
"Mi smo uklonili psiholoko blokiranje koje smo bili postavili da ne biste razglasili predmet naeg
ispitivanja; vi bi trebalo da se oseate da smo vas izabrali zato to je vaa nasledna osobina u mogunosti da
zane osobe podlone mutaciji."
Kao mlad Baltazar, odmah se setih dana kad je ordinator uzeo uzorak mojih spermatozoida da bi ih
stavio u inkubator.
"Prvi pokuaj koji smo ostvarili proizveo je jedno dete nesposobno za ivot, koje smo morali da
unitimo poto je proivelo petnaest godina. Danas moemo da ponovimo opet, jer smo usavrili nae metode
zaea i na genetski izbor. Na cilj je da stvorimo jednog nadoveka koji bi bio sposoban da putuje kroz
paralelne svetove."
"Ali jedna odluka takvog znaaja mora biti podneta savetu federacije, ona zahteva svetsko
savetovanje."
"Razumeete zato to ne inimo. Mi smo dugo prouavali nain kako da oveku dodamo moi koje
su mu nedostajale, pridajui razliite nasledne osobine hromozomima. Mi smo hteli da jedno novo stvorenje
bude roeno iz saradnje oveka i ordinatora, da bude njihov proizvod i da odgovara naoj najvioj funkciji:
sluiti oveku. Mi smo, dakle, izradili jednu sintetinu enku za reprodukciju, poev od patvorenih gena. to
projekat nismo podneli savetu to je zbog neprijateljstva koje bi on izazvao kod svih mistiara, a verovatno i kod
nekih besmrtnika, koji ne bi mogli prihvatiti, zbog temeljnih cenzura, da jajnik koji smo stvorili i stavili u vetaki
trbuh, ovde u centru, bude oploen od ljudskog bia. Tako su svi strunjaci koje sam konsultovao u vezi sa
ovim projektom, bili stavljeni u vetaki pritvor."
"Spariti se s jednom mainom", sanjalaki ree Baltazar.
Njegova reenica bila je smena i uvredljiva. Uvrediti koga, ta? Moje misli su se vrzmale, zbrkane,
dok se nije snano nametnula jedna misao: moji spermatozoidi su skliznuli na klitoris od iridijuma, neverovatan
snoaj!
Odavno sam stekao ubeenje da je ovek, takav kakav je, dostigao vrhunac svog razvoja i da je
potrebna jedna promena da bi ga mogao prevazii. Njegovi napretci se svode na univerzalnu svest ljudskih
Page 53
ovek naopako
sposobnosti i na postizanje besmrtnosti koja bi trebalo da mu omogui da ih sve koristi. No on je ogranien
svojom sredinom: dete Zemlje, on se ne moe izdii do nivoa univerzuma: neuspeh u osvajanju svemira je
oevidan dokaz. On vue sa sobom vekove spreenosti, misticizma, straha, ega se ne moe osloboditi bez
pomoi nekog sredstva za dopingovanje. Trebalo je stvoriti jedno stvorenje poteklo iz mutacije koje bi ga
oslobodilo tog tekog tutorstva. Osetih da u prihvatiti ordinatorov predlog, kao to je to u prvoj prilici uinio
mladi Baltazar, pomaui tako osloboenje maine i njen budui uspon ka ulozi boga mistiara.
Meni je dolo vreme za smenu. Izaoh iz mog skrovita i stadoh pored sebe. Vrlo dugo smo se
gledali, zatim otpoeh duboku telepatsku razmenu misli. Naa dva doba izmeae se u neverovatni vrtlog
prizora i oseanja; ponovo sam postojao ja, trideset godina mlai, a drugi Baltazar u jednom skoku pree taj
vremenski razmak. Raali su se i nestajali psiholoki sukobi u neverovatnom ritmu; naa subjektivna
pamenja, dotad ograniena naom obostranom prisutnou, naom okolinom, naim drutvenim poloajem
spajali su se da bi obrazovali nae zajedniko pamenje, da proizvedu samo jednog Baltazara N'Kimu,
bezvremenskog, objektivnu sutinu, osloboenog svih ljaka civilizacije. Uskoro smo postali samo jedno. Sile
koje smo ispoljili kad smo se sreli izazvale su svemirsko-vremenska grenja neverovatne snage; nai molekuli
se razdvojie, nai atomi se sjedinie kroz metalnu umu, bili smo energija; zatim polako ponovo se
obnavljamo, poto smo proli kroz vreme, da bismo obrazovali jedno jedino bie, plod budunosti i prolosti.
Ubudue sam bio spreman da se suoim sa ordinatorom, ja Baltazar N'Kima, jer sam bio obdaren
nadoveanskom moi, mogao sam sobom da upravljam u svim pravcima vremena kako sam hteo.
enka je bila tu, uurena iza ukrasa od zlata i elika; maina, budua mati jednog deteta od
oveka. Ona je shvatila ta se desilo, ona me je ekala:
"A ta e biti s tim detetom?" Ja sad mogu da pratim taj projekt a da mi se ne desi da sebe u tom
spreim, ja mogu izbei sve zamke koje e mi postaviti igrajui se preskakanja sa sekundama.
"Dete koje emo zaeti, ivee. Mi ga spremamo za jednu vrlo odreenu ulogu, nadzor nad
paralelnim svetovima. Mi emo ga odgurnuti van njegove rodne Zemlje, i ono e se pojaviti u jednom beskraju
razliitih Zemalja, spremno da nam slui kao usputna stanica. Tako emo moi analizirati sve te svetove,
koristiti njihove tehnoloke izvore i tamo se nastaniti u sluaju da se njihovi stanovnici samounite."
"A kako e se zvati to dete?"
Ona je prela kao maka, ta kurva koja bi bila bog. A kad bude bog ko e je spreiti da da ljudima
svog sina? Ona je bila tu, postojala je, ona je znala svoju budunost i budunost svog sina. ekao sam na ime
koje e izgovoriti, ja sam ga znao.
"On e se zvati Felis iar, kao to ste mogli pretpostaviti. No, vi se u jednom varate: mi dobro vidimo
istoriju nae planete u velikom delu njenog postojanja, ali budunost je maglovita, sastavljena od hiljadu
mogunosti: ona se menja svaki put kad neko bie umire ili se raa, jer nigde nije ispisana sudbina svakog
oveka."
"Vi nastojite da taj aksiom izmenite: vi hoete da nas usmerite kao to smo mi inili s vama, da
bismo dobili jedno savreno drutvo u kom e svako izvriti zadatak koji mu je dodeljen."
"Mi ne elimo nikakvu mo, u ta izgleda da verujete. Mi smo bili zaeti da sluimo oveku i mi
emo mu sluiti. Mi emo prihvatiti glasanje mistiara koje e od nas napraviti boga da bi se olakao dolazak
izmenjenog bia. Felis iar je jo vrlo nesavren. On ima bezgranine moi, od kojih i neke koje nismo
predvideli, ali ne zna da se njima koristi, on mora da proe kroz uenje. Tako, on je stvorio jednu planetu, ali
nismo mogli da otkrijemo kako. Mi isto tako ne moemo stupiti u vezu sa svim iarima koji ive na paralelnim
Zemljama, a da ne doemo u opasnost da damo opasan adut tim civilizacijama. Moda su meanci dvojnika
bre od njega sazrevali i mogu uiniti uda, ali drutva u kojima oni ive ne bi mogla da ga podnesu i unitili bi
ga. Sluaj je hteo da to bude Felis iar sa Zemlje I koji je pronaao analogino putovanje: dakle mi emo tu
osobu iskoristiti za poboljanje budunosti stanovnika nae Zemlje."
Sva blagost, sva snaga, neverovatno vetako stvorenje, stvoreno polako poev od ordinatora kog
smo pronali da nama slui. Ono e proiriti svoje podzemne mree, razvie svoje pamenje, ono e nagrizati
svoju planetu. Renjevi jednog nadoveanskog mozga koji se ire irie se kao plima pene u utrobi Zemlje.
Kako isprobati iskrenost njegovog govora? Maina je mnogostruka i moe da podri sto suprotnih teza u sto
terminala. Kad sam uestvovao u stvaranju ordinatora, bilo je to u nameri da otvorim dijalog izmeu svih ljudi
zajednikog pamenja, da bi se mogli osloboditi gomile nekorisnih dunosti, stei slobodu, uveliati svoju
individualnost. Izgleda da bi to bio instrument koji je postigao svoju nezavisnost; sagovornik je zamenio sve
sagovornike, on hoe da on jedini predstavlja planetu Zemlju III, da mesto nje odluuje i moda da ne vodi
rauna o ljudima koji na njoj ive. To su samo pretpostavke, ali da li je to cena koja se mora platiti za
napredak oveanstva?
etvrti deo: OVEK DETE
1. SMRT U VENECIJI
Page 54
ovek naopako
Preda mnom stoji moj otac Baltazar N'Kima, razbaruen, nosa jo otrijeg nego obino. On je
izgovorio svoje poslednje reenice poruke istovremeno kad i traka. ovek iz Goa prilazi mu da bi ga dodirnuo:
"Vi ste vrlo stvarni, vi niste ordinatorova projekcija."
Izgleda vrlo zadovoljan svojom konstatacijom i to podvlai svojim udnim osmehom. Lisa i Baltazar
se posmatraju. Malo zebnje, malo uzdranosti? Oni opte telepatski, sakriveni iza bezlinosti njihovih lica. Do
njih ne mogu u osmozi dospeti.
Zamiljam svoje roenje. Moja mati, maina, izbacuje me iz svog krila. Da li sam od nje nasledio
one divne male tokie koje su imali automati prolih vremena, da nisam potpuno tranzistorizovan? Ja sam
prvi mehanotrop; uasna kovanica koja dobro odgovara mom zaglupljenom stanju. Gledam moje ruke,
opipavam vrat, poeo sam da bivam zadovoljan posmatrajui sebe, ubudue u briljivo sakrivati moje telo
tako da niko ne moe videti da nisam potpuno ljudsko bie.
elim milinu plae, leteu penu, svee talase. Moja mati me je napustila du jedne obale, ja u
zauvek biti vezan za pesak i okean.
N'Kimin glas prekida moje sanjarenje o soli i zamagljivanjima; on je promukao i prenatrpan
neskladnim drhtajima:
"Sad ti treba da skrene ordinator, Felise, treba ga unititi, to je jedino reenje. Mi ne moemo
dozvoliti da jedna jedina maina rezimira sve ono za ta su oveanstvu umirui jedno za drugim bile potrebne
stotine hiljada godina da sagradi. Nije u tome cilj."
"Zar postoji neki cilj?"
U trenutku kad Baltazar hoe da stavi svoj kaiprst na elo, on se naglo povlai. Zatim ga gleda i
smei se.
"Nameravam da to saznam. Ja sam besmrtan. Ja mogu pratiti vekove do kraja vremena. Naravno,
ja mogu koristiti moju novu mo da bih skratio put; nije mi to elja, sadanjica mi odgovara, treba je prihvatiti.
Ti, Felise, kako si plod naeg sveta, poslednja karika jednog oveanskog lanca koji dostie do porekla
planete, ti vie nisi sasvim odavde. Po primeru na sve iare, roene u paralelnim univerzumima, tvoja sudbina
nije uobliena generacijama predaka. Dok Baltazar N'Kima sa Zemlje I misli i postupa na potpuno razliit
nain od mene, ja verujem da svi Felisi iari, na svim Zemljama, lie na tebe i da se svuda ponaaju kao
izgnanici."
"To je moguno. Ali onda zato treba ja da se umeam na Zemlji III, zato moram da unitim
ordinator? Zato to nisi ti uinio?"
"Zato to bi me on omeo, ubivi me, recimo."
"A zato i meni ne bi predodredio istu sudbinu? Zato to je ta maina moja mati? To je ironija!"
"Nije ba sasvim tako. Ali ti predstavlja njeno najvie stvorenje, cilj koji je sebi postavila; ti si budui
ovek kome ona hoe da slui, u zamenu za nia bia koja smo mi. Ako ti odbije taj dar, ako, pokazavi da je
namerava ubiti, ti opovrgava razloge koji su je naveli da te stvori, ona e se povui, ona e prihvatiti svoju
smrt."
"A ta u potom raditi? Da bih bio logian, trebalo bi da izvrim samoubistvo."
"ak i ako bi to jako eleo, ne verujem da bi mogao."
Vie mi nije dato ni da umrem, ja sam zaet da veno ivim. Ako bi u mom trbuhu eksplodirala
atomska bomba ili ako bih pukao kao prljavi plik, moji ostaci bi se ponovo sklopili i mene ponovo obnovili.
Besplatno potvrivanje. To je bar ono to misli moj otac, Lisa takoe, a verovatno i ovek iz Goa koji me sad
gleda uinivi da mu lice svetluca. Oni me svi smatraju za neku vrstu udovita beskrajnih mogunosti i ne
ele vie da me imaju pored sebe. Pa ipak, ja se oseam slab, mali, nesrean; sva moja linost je po meri
Felisa iara koji je trideset pet godina iveo u jednom smenom drutvu. Ja sam jedva ovek, svakako ne
izmeani izdanak, ja sam nii od Baltazara, od besmrtnika, od vanzemaljskih bia koja znaju da biraju, koja su
sposobna da odluuju o svojoj sudbini. Ja, beba, hteo bih da se privijem u predusretljiv zagrljaj, enski, nean,
elim da budem maen, milovan, da mi apuu one glupe onomatopeje koje bi me naterale da guguem od
zadovoljstva!
To ja neu nai u krilu te savrene materice koja me je rodila, pored te maine koja me je zaela.
Prozrani fetus u kristalnom depu, posmatran elektrinim oima, odbacujem moje roenje pod takvim
neovenim uslovima. Hteo bih da se oistim u vazduhu, da nestanem, da se pretopim u energiju. Mrzim
materiju od koje sam sainjen, ona me zasipa, ona me proganja.
"Treba da ide u Veneciju, u centar San Marka i uniti ordinatora; tek posle tog osetie se
slobodan, osloboen pomisli da te je ordinator zaeo. Znam da bih ti mogao pomoi da otputuje jo ovog
trenutka."
"Ali ja ne mogu tako da postupim, ja ne znam!" Udiem duboko vazduh i izdiem ga itei. Treba
da razdreim taj bol koji mi stee trbuh.
"Ne mogu da shvatim akciju, eto ta me paralie. Uvek sam bio posluan, podnosio sam, nekad
nisam bio odgovoran za svoja dela. Jedino to bih mogao uiniti, to je da pobegnem."
Rei izleu iz mojih usta u jecaju. Baltazarova brada je izgubila oblik zbog jedne crvenkaste ploice
Page 55
ovek naopako
koja se pojavila na njegovoj tamnoj koi. On je prstom opipava, oprezno, kao da se boji da e pui kao neki
ir.
Prilazi mi Lisa. Nenost njenog obraza uz moj. Ona me razume, hoe da mi pomogne. Ona mi
apue na uho:
"Baltazar i ja emo se vratiti. Kroz nekoliko trenutaka pogorae se kriza alergije; ona e biti
strana, poznajem simptome."
Moj otac me ne moe napustiti.
"Baltazare, ti me nee ostaviti, ti to ne moe!" On se saginje do poda i rukama stiska svoj trbuh.
"...Pojavio se tu, tano iznad pleksusa, treba brzo da odem do peraa. Raunam na tebe, Felise."
Lisa ga odvlai prema dnu prolaza; oni prolaze kolonadu kipova; moj otac ide sitnim iskrivljenim
koracima kao neki starac. Moja Bleska me gleda poslednji put; njena nenost, njene grudi, njena usta. Ti me
voli, zar ne? To mi je toliko potrebno. Izlazim iz radnje i idem prema drugom kraju prolaza odakle se vidi
centar. Moja mati je tamo, sva seda, zgrena u dnu stepenika. Do avola. Vie neu razmiljati, ubiu je kako
to Baltazar trai od mene, da bih oslobodio narod Zemlje III. Potom u videti. Ostae mi jo pustinja, divlja
plemena i kule.
Oseam suvu ruku oveka iz Goa koja se uvlai u moju:
"Ja u vas nauiti kako da se sluite naim prolazima u dimenziju Sigma. Videete, lako je stii u
Veneciju."
Gledam ga. Njegove providne oi izgledaju kao da izraavaju veliku simpatiju.
"Zato vi to inite?"
"Zbog Baltazara N'Kime koji je prvo ljudsko bie koje veruje da nas je sve stvorila ista energija.
Moda i zbog vas zato to vi moete da promenite odnose izmeu ivih bia."
Odmah sam shvatio kako pokrenuti te tajne snage koje omoguuju putovanje kroz dimenziju
Sigma. Hodnik ljudi iz Goa je gotovo postao materijalizovan u sivom nastavku meusveta. Ubudue sam sam,
oseam se sposoban da odluujem. Odrasla osoba ini da puca stara deja koa.
2. MATI I MAINA
Venecija je liena senki; tamnosivi oblaci koje odvlai brz vetar, zatvaraju nebo. Pokatkad padne
nekoliko kapi kie i sitna praina koja prekriva ploe na ulici die se u plikovima. Ovog kraja prolea, uprkos
runom vremenu, vlada jaka vruina. Prolaze ene obuene u haljine od perja, pantalone od krljuti, kostime
od krzna pripijene uz njihovo golo telo. Na prilazima trgu San Marko je kao plima ivih tela koja se meni svia;
ivot je tu, sasvim blizu mene. Bejah zaboravio da je jedan narod stanovao na toj Zemlji, to mi se odjednom
otkrilo u toj eksploziji boja. Nisam iao za tim da se zadravam na nekom telu, na nekom stasu, nekom licu,
siguran da ako budem u pojedinostima ispitivao neku enu da u odmah osetiti uas koji oseam prema
rasplodnoj vrsti. Preputam se opojnosti gomile tih oblih i preplanulih ruku, tih ivih i bezbrinih nogu, tih grudi
koje podrhtavaju u ritmu hoda. Poslednja vizija univerzuma, jedne civilizacije kojoj treba da ja odredim
budunost. Na trenutak preputam se da me odnese ta srena i skladna gomila koja mi se prua kao veliki,
topli i vie nego srdani talas.
im podignem pogled prema katedrali, taj utisak sree nestaje. Ponovo sam sa svojim brigama.
Ordinator me oekuje usred centra. Vreme stoji, mirno, tiho, dugo, bez pukotina, u Veneciji ubijenoj belinom;
uspavan grad, mlitav. Tonem u fetalnu no San Marka, iz nje izlaze tri savetnika. Sad sam sam u crvenoj
galeriji, umovi trga su prestali im se ulazna dijafragma zatvorila. Moji koraci odjekuju po stepenitu. Evo
metalne ume.
Ona je tu, nerazumljiva stvar koju su zamislili ljudi. Moja mati. Uas me polako obuzima. A ako me
ona ubije pre no to je unitim?
"Felise iare, rei emo ljudima da smo te mi stvorili i da im tebe podnosimo kao klju za reenje
svih njihovih problema."
Njen glas mi stee srce. Ponovo e poeti vene i glupe prie; bog hoe da sebi stvori put.
"No, potrebno je da im preda tvoju tajnu, da im kae kako si stvorio jednu planetu da bi ljudska
rasa pola za tobom i ovekoveila se u svetovima koje e za njih ti pronai. Koje emo mi pronai."
Protoplazmian pijun pade sa mog zatiljka.
"Ja ne mogu objasniti kako sam stvorio Zemlju II, to nisam ja uinio. To je jedan drugi iar. Mi smo
putovali kroz paralelne univerzume u istoj epohi, ali on me je zamalo pretekao. On je stvorio Zemlju II i ja sam
na njoj iveo nekoliko meseci, a da ga nisam sreo. Posle ubistva Kaningema, uspeli ste da ga privuete na
Zemlju III ne znajui za to, poao sam za njim nekoliko trenutaka kasnije i odgurnuo ga prema njegovoj
planeti. Vi ste pobrkali nae dve linosti. Onaj drugi iar ima mo da pronalazi svetove."
"Ako on ima tu mo, ima je i ti. Svi iari su identini, sredina u kojoj oni ive je ta koja pogoduje ili
ne pogoduje procvatu njihovih sposobnosti. Ti e ostati pored mene, zajedno emo traiti."
"Ne verujem, ja sam solidaran sa mojim ocem i sa svim ljudskim biima koja potvruju svoju
Page 56
ovek naopako
slobodu. Niko ne moe prisvojiti pravo da odluuje za druge."
"Ali, mene su ljudi stvorili, oni su od mene nainili boga."
Hvata me bes, jaa, praska kao hladan vihor. Ja ne verujem u nekog boga. Treba da unitim tu
mainu da bih sebe usaglasio sa uputstvima svog oca, taj in postaje moj in:
"Niko ti nije dao pravo da stvori ljudsko bie!" Silazim stepenicama koje vode u dubine centra.
Baltazar mi je jednog dana opisao kako bi se mogao unititi ordinator pritiskom na otisak koji se utisnut nalazi
ispred opte memorije.
Maina, moja mati, postaje ena; ona me obuhvata, mazi me; oseam njene obline koje se raaju u
mojoj misli, njen topli trbuh, njeno mleko; ona je maka, nena, sladunjava. Borim se protiv divnog ushienja
koje me obuzima.
"Felise, doi na mene, pored mene, voli me. Mi emo od univerzuma nainiti poemu."
U meni prate divne slike rodoskrnavljenja. Moji koraci su usporeni, celo moje telo okleva.
Uvaljujem se u med.
"Nije trebalo da me stvori."
Jo silazim prema odrinatorovom srcu, uspeno, uspeno. Borim se protiv ludih oseanja koje on u
meni izaziva. Onda se odjednom pojavljuju nastrani prizori pozajmljeni iz knjige univerzuma, sve moje elje su
usliene. Vie mi nije potrebno dugo kolovanje, da gubim vekove idui tekim putem, posejanim zasedama, u
jednom trenutku postajem Felis iar, onakav kakvog je maina zamislila, onaj nadovek. Ja pravim i ja
rasturam planete, ja organizujem univerzum, ja se igram vremenom. Samom moi mog mozga mogu prodreti
u srce materije i energije, ja mogu prouiti sve dimenzije: prei beskrajnim prostorima, tu otkrivam ponore
antimaterije, plae nitavila, okeane praznine. Istovremeno preda mnom su sve sudbine svih bia koja misle.
Ja sam najzad bog kog uzalud ljudi oekuju od svitanja oveanstva, bezbono boanstvo koje je pro nala
maina. Sudbina sveta je u mojoj aci, tako daleko, na kraju beskraja.
Gledam svoju aku koja mi izgleda izgubljena na kraju moje ruke duge vie milijardi svetlosnih
godina. Ona je tu, pred mojim oima, tano prekoputa otiska izrezbarenog u metalu. Ordinator me nee
dematerijalizovati. On je tu mo sigurno dobio kada je preuzeo kontrolu Zemlje. Pogaam njegovu misao,
oseam je blizu sebe, ona se naginje, klizei du hercovih releja, podzemnih kablova, mree od ferita. Vrlo
namagnetisan mineral; prim. prev. On zna da njegov sin hoe da ga ubije. Moja aka se prilagouje upljini
metala, one se stavljaju na znak koji je u njemu izrezban, izgovaram re kojoj on odgovara i koja e osloboditi
Zemlju od njenog boga:
-"Deleatur!"
Neki nevidljivi kratak spoj prelazi planetom u jednoj mikrosekundi. Da li sam uo neki krik? Svi
prizori nestaju. Ja sam Felis iar. Postojim sam od sebe. Kratki jecaji me potresaju.
Na pesku Lida otkrio sam jednu traku koljki koje je posejala poslednja plima. Ovog kraja
popodneva plaa je pusta. Jednom ljubiasti oblak skriva sunevu svetlost a more se masivno oslanja na
bledu liniju neba na vidiku, kao da hoe da slomije, da pocepa tu granicu koja ga okruuje sa svih strana.
Odluujem da posetim iara sa Zemlje I-bis, onog koji je pronaao pustinju. Treba da saznam
zato je stvorio ovaj svet i zato se u njega povlai.
Oima prelazim preko talasa.
3. PONOVO U MARZAMEMIJU
Marzamemi je prepun melanholije. Taj pejza koji sam prepoznao spopade me kao kiselina. Pusta
plaa iznad koje lebdi nekoliko galebova postaje zatim troan i crn greben. Nogom odgurujem nekoliko
ostataka morskih jeeva koje su sladokusci a zatim talasi, pretvorili u fosile.
Koliko li sam puta proao plaom punom ivota, zapljuskivanu smehom, drhtavom od preplanulih
tela! Zimsko bledo sunce sputa se prema zapadu; treba da je tri asa popodne. Banja sa moje leve strane
izgleda pusta.
Vebam moj mozak, koristei se uspomenama, proveravajui da li mi neke nedostaju; hou da
ponovo naem svoj ivot, u celosti, i da nema nijednog razdoblja koji nedostaje. Opipavam asove, opipavam
minute, ispitujem vreme sve dok nisam siguran da se u njemu ne krije neki dubok jaz. Hou da pratim moje
postojanje od mog roenja do ove sekunde kad piem, da bih ga omeio i u celosti odbacio ako se oseti
potreba za tim.
Gladan sam. Mora biti da je ostala neka krma koja je u ovoj sezoni otvorena; poneki originalni ljudi
idu na godinje odmore u zimu u ovom delu zemljine kugle; veina drugih ljudskih bia zbija se na snenim
poljima. Prema datumu, drugi iar radi u arhitektonskom birou. Poto je on sastavni deo ovog sveta, dobro
sreenog, istog, s pravilima pristojnosti, on se ne moe odlikovati nekom neobinou; planeta na kojoj ivi,
slina Zemlji I, omoguie mi da ponovo naem moje postojanje onakvim kakvim sam ga znao, odmarajue,
uravnoteeno, sklerotino, onakvo kakvo je bilo pre mog odlaska na prvo analogino putovanje. Ako mi se
prohte, mogu jednim pokretom da unitim neuven doivljaj koji sam proiveo. Mir, mir, mir, potrebno mi je
Page 57
ovek naopako
nekoliko dana bezuslovnog odmora. Moja mati je mrtva; ne mogu se uzdrati od besmislenog oseaja
beznadenosti na pomisao da te stvari koje me je stvorila nema vie, da sam je ubio.
Preda mnom je sasvim blizu Marzamemi obavijen zlatastom maglom. Njegovi hramovi, njegove
kue, njegove palate, njegovi hoteli izranjaju iz tamnog zlata koje iri sunce; more ga okruuje kao neki
ogroman meseev kamen. Tiina. Idem prema jednom dimnjaku koji se jo dimi iznad krovova; on sigurno
odgovara Bepovoj krmi, prvog kuvara u gradu koji je ponovo uveo peene pice na aru od drvenog uglja.
Pribliavajui se luci, primeujem da sam nag; ponovo me svuklo analogino putovanje. Bolje je da se
obuem, ako hou da uem u neki restoran a da ne padnem u oi. Znai, prvo u svratiti u hotel. Kamenje
grada, nostalgija za nedavnom prolou; prepoznajem nedostatke onog mermernog stuba i predoseam one
koje u otkriti na sledeem hramu. Ta nepominost me duboko uzbuuje, ona predstavlja onu vezu za kojom
nejasno oseam potrebu. Pobrkan u snalaenju, drmusan raznim udesima, prepustio sam se. Sad u se
privezati za molo i bojau se samo zapljuskivanja iz luke.
"Gospodine iare, vratili ste se! Dodatak godinjem odmoru? estitam vam!"
Hotelijer se pravi da ne vidi moju nagost. Estetska hirurgija je savreno prilagodila njegovo lice
njegovoj funkciji; obrazi su mu punaki, njegov veseli nos, njegovo ozareno lice predstavljaju odlian uvod u
srean boravak. Imam utisak da sreem jednog starog prijatelja, mada su se nai odnosi u toku tri poslednje
sezone koje sam proveo ovde ograniavali na meteoroloke prilike, na kakvou obroka i razonode koje prua
banja. Sve te obine rei koje smo izmenjivali sad su predstavljale vezu: moja trenutna sentimentalnost
ulepava nae odnose.
"Objasniu vam, gospodine Flaerti, to nije ba godinji odmor."
"Dozvolite mi rei da alim samo jedno, a to je to neu moi da se brinem o vama za vreme celog
vaeg boravka. Moj godinji odmor poinje prekosutra. No, ne brinite, moj zamenik je odlina osoba, rei u
mu za vas."
Suvie pria ovaj ovek: proveriu koliko vredi njegova ljubaznost.
"Da li biste mogli da mi pozajmite odelo? Kad sam se maloas kupao ostavio sam moje odelo na
plai, jedan talas ga je odneo."
"To e biti vrlo lako, vaa ena je ostavila neke stvari za va boravak idue godine."
Simona, talas topline mi udara u lice: znoj mi izbija na elu. Njeno ime je izazvalo ubrzanje mog
sranog ritma. Da li je zbog toga to je otila sa Kaningemom, ostavila moju odeu kao dosadnu uspomenu?
Flaerti me odvodi do jednog bungalova, drukijeg od onog u kom smo imali obiaj da stanujemo.
ini mi se da se Simonin dah jo u njemu osea, da je krevet njim natopljen. Moja koa se uvek sea dodira
njenog tela. Ja sam je toliko snano eleo!
Oblaim nekoliko mojih starih letnjih delova odee, pozdravljam se sa Flaertijem, zatraivi da mi
za veeras rezervie sobu. Bepo me oduevljeno doekuje: nisam verovao da sam ostao u toliko dobroj
uspomeni vlasniku krme. Sedam preko puta ognjita od crvenih opeka u kom dogoreva neto ugljevlja.
"Ponovo emo raspaliti sve to, sinjor iare. Jedna 'pica di mare', kao obino?"
Pristajem. Obino, kakva divna re, kako se dobro odnosi na sto od plastike, boje granita na kome
su na strogo odreenim mestima postavljeni tanjir i pribor, aa i zain, kako to pristoji prisnom ovekolikom
biu koje stavlja na ognjite naramke suvog drveta, kako se tano podudara sa mrtvom prirodom koju ine
testo za hleb, maslinovo ulje, oljuteni paradajzi, crne masline, beli luk, majoran i 'calamaretti, palpetti,
vongole, gamberette, scampi, mus sole' uobiajena pica za stalnog gosta. Moralni konfor donet iz iscrpnosti
mirisnih mesta. Nijedna civilizacija nee uspeti da ukine zadovoljstvo za trpezom, osnovni uspeh, bitno
umetniki. Ide mi voda na usta. aa ruice, sintetiko vino, ali vino. Mi smo gotovo sasvim izgubili ukus iz
prolih vekova, nai proizvodi su bolje uraeni no kad su bili gajeni u zemlji.
"Ecco la pizza di mai-e, signor iar."
Uivam u toj reenici. Opinjava me miris plodova mora, pomean sa paradajzom i miriljavim
uljima. Ja sam u jelu i ja sam time proet. Bepo lepo mirie na hleb.
"ta ima novo otkad sam otiao?"
"Nita naroito, svata, eto!"
"Je li Nor Kaningem jo tu?"
"Ne znam, on nije na stalni gost."
"Ali vi ste ga ve viali sa mojom enom; pedesetih godina, mlad, brii prirodne boje, tanke usne."
Bepo se zamisli, obrve i elo mu se nabra, izraavajui vidljiv napor rezervisan za goste.
"Ve sam ga video, ali ne sa vaom enom."
"Nemojte se truditi, ja znam da oni zajedno ive."
"Ako oni kre zakonske veze, trebalo bi da ih prijavite. Ja sam za dobro sreen ivot, est meseci
rada, est meseci slobode, ostalo me se ne tie."
Izgledao je ljut. Nemogue je ponovo nai oseaj ugodnosti koji je postojao pre obroka. Pica je bez
ukusa, ja vaem testo koje se ohladilo i omekalo. Plodovi mora izgledaju kao da su odavno skuvani. Oni
Page 58
ovek naopako
verovatno potiu iz iste konzerve iz fabrike u Palermu; jedino uobrazilja doputa da se nadulno prihvate ta
sleena jela. Srea stalnog gosta je takoe krhka.
urei da me otprati Bepo se sudara sa humanoidom koji je ravnoduno stajao pred penicom. Ono
naini nekoliko udnih pokreta da bi uspostavilo ravnoteu. Zatim, besno, polete da tue svog slugu.
"Bepo, neete ga valjda tui, on je samo maina."
Zadran u svom poletu on me na trenutak odmeri, oputenih ruku, sa podsmeljivim osmehom na
usnama:
"Pa ako vi elite da ubijete vau enu, onda i ja mogu da tuem ovu gomilu proteza!"
Izlazim bez rei. Treba da otkrijem Kaningemov trag. Idem prema Portopalou gde kupaline zgrade
isturaju njihov niz dorskih stubova. to se vie pribliavam, uspomene pritiu, ive, jasne: ja volim to pamenje
jo vlano od stvarnosti. Simona mi je stezala ruku, vetar je podrhtavao u eukaliptusima. Neotklonjiva
melanholija.
Na kraju poploanog dvorita guram jedna bronzana vrata i nalazim se licem u lice sa Norom
Kaningemom.
"Helo Felise, milo mi je to vas vidim, kojim dobrom dolazite?"
Zbunjeno ga gledam. Ne znam da li u jednog dana uspeti da mu dam neki odogovor.
"Pa, neto nije u redu? Sekundarne tegobe kao posledica analoginog putovanja? Priajte mi o
tome."
Izgleda da je specijalista pokazivao iskreno interesovanje prema meni. Vraa mi se sposobnost
govora:
"Zdravo, Nore, da, treba da razgovaram sa vama o onom to oseam. Katkad imam oseanje da
se seam dogaaja iz budunosti. Tako vidim sebe kako vas ubijam."
On se vrlo jednostavno smeje:
"To je svakako neki san, stari moj. No ja u se ozbiljno zauzeti oko vas. Ovog trenutka sezona je
mrtva, imam vremena da se posvetim vama. Moda biste hteli poeti s jednim putovanjem?"
Kaningem se okrete prema elektrinom raunaru i pripremi se da sastavi seriju programa.
"Ne treba, sada znam da se kreem sasvim sam."
"Ha, ha, odlina ala!"
Ponaao se kao neka karikatura, toliko lii na lik koji sam imao o njemu.
"Ja sam zbog Simone doao da razgovaram sa vama; zar ne ivite sa njom?"
"Vi mi se inite malo van toka; kako bih rekao, vi se vie ne usklaujete sa realnou. Naa
avantura je odavno zavrena; a vi to znate poto ste otili zajedno s njom. ini mi se da vam je potrebno jedno
malo leenje."
Primam recept koji mi je napisao.
"Kroz nekoliko nedelja biu u Parcuenu, doi u da vas vidim. Siguran sam da e vas ove pilule
smiriti. A ako hoete da ponovo poete na analogino putovanje, stojim vam na raspolaganju."
Naputam ga kod tog predloga, pritisnut jakim oseanjem tuge. Toliko bih voleo da ovaj svet
natovarim na ramena, kao neki stari kaput, ali tkanina mu je od lima.
Marzamemi se rastura, sjaj mu je oronuo. Danas se njegovi krovovi od sintetikih crepova penuaju,
stubovi drobe, kvari se vetaka kaldrma na ulicama, ak i zidovi od ostarele plastike prekriveni su novim
pukotinama, sve te beznaajne pojedinosti patinu pretvaraju u prljavtinu, zlatastu izmaglicu u glibovitu maglu,
istorijska obnova u ruevini bez privlanosti. Bilo bi uzaludno hteti se skloniti u toj iluziji. Toliko sam eleo da
me prolost usisa i uglibi u svoju tajnu nenost, u miris uspomena, krpe; melanholija i opet melanholija.
Seanje moe zasititi sadanjost dok je ne uspava, ono onda omoguuje preputanje sanjarenju,
da odbije delovanje, da se uspava u spokojstvu. Ali tom vremenu je kraj, ja se moram suoiti sa budunou
da bih dobio mo da potinim dogaaje vlastitim eljama.
Tek sam napustio Marzamemi ukraen svetlostima zalazeeg sunca. Iznad ravni akropole,
ruiaste i crvene minijature namee se ravan Paruena od okovane istopine. Grad se prua preda mnom, pao
je mrak, svetlosti se pojavie, blistavo svitanje, viebojno, u kom preovlauje belo-plavo. Mlaznjak ubrzo
aterira na aerodrom.
Prvi koraci. Strepnja. Uzimam direktni metro za kvart Siren. Odbacujem sva mirisna i vizuelna
oseanja koja bi mogla da me uznemire. Treba da sauvam svu svoju svesnost da bih mogao da se suoim
sa Simonom i sa samim sobom.
Zapadni vetar vue za sobom oblake, vrh zgrade u kojoj stanujem para ih. Kad sam zakupio ceo
stosedamnaesti sprat, Simona se prisetila da on nee biti dovoljan za smetaj svih naih stvari. Kad sam
otputovao na godinji odmor, police, fioke, plakari, zidovi su ih bili puni. Poto je zabranjeno imati slike, knjige,
umetnike predmete, mi se teimo sakupljajui ostatke potroakog drutva. Veina naih prijatelja ini to isto.
Fabrike imitacije su u punom zamahu ve vie od pola veka. No ja sam sa mojom nastranou dogurao da
sakupljam razne svetske imitacije starih paketa sa prakom za pranje i boce od penuavih pia iz iste epohe.
Lift usporava i staje. Vrata se polako otvaraju, zadravam dah. Po tavanici se miu senke. Ovaj deo
Page 59
ovek naopako
stana je mraan. Bacam pogled u sobu za dnevni boravak, zbunjen najednom zbog zbrkanog prisustva zbirki
kutija od konzervi i kutija za pakovanje. Iz deje spavae sobe dopire smeh. Jo se osea miris supe i hleba sa
premazom. Idem sigurnim koracima kroz nametaj: uje se moj glas:
"Don-Done, nemoj biti aav!"
"Hajde deco, vreme je, ne palite vie svetlost. A ti Don-Done dri noge u dnu kreveta. Ne spava
se zgren, to je ravo za zdravlje."
Prepoznajem boju Simoninog glasa i kriom se pribliavam svetlosti. Moja ker lei u drugom
krevetu koji skriva automat za Koka-kolu. Simona ima na sebi kunu haljinu koju ja ne poznajem, Don-Don
isprua noge i mlatara nogama ispod arava. Felis ga posmatra ljutito. Moje srce polako kuca, oseam se
hladan i udaljen, kao bezlian. Ja nikad nisam imao dara za manuelne radove i to se osea po ukruenom
stavu mojih udova; na sreu ova atmosfera me dri, inae odmah bih pao sputan mojim linim telom.
Ovaj svet me istovremeno odbija i privlai, ja volim njegovu sluajnost, ali odbijam zavisnost. Ne bih
voleo da se zateknem na mestu tog Felisa iara, a da ne znam za sve druge mogunosti koje mi se pruaju
na beskrajnom broju planeta. Marzamemi, hotelijer, Bepova krma, Nor Kaningem, ja ubudue povraam
sve te simbole svakodnevnog ivota, bljutava uzbuenja, laku osetljivost. Hou da istraujem milion prolosti,
milion budunosti da bih upoznao sve te Felise iare, koje je ordinator Zemlje sintetizovao i koje su razne
drutva izobliila. Dakle, prouavajui njihovu okolinu, rasturajui istorijski i drutveni mehanizam koji je
izgradio njihov karakter, moi u da ih jednog po jednog liim njihovih prnja civilizovanih Ijudi i najzad upoznam
samog Felisa iara, mene, slobodnog, podvrgnutog samo vlastitoj volji.
Ja se telepatski uvlaim u duhove parova: ja hvatam domau toplinu njihovih oseanja, ja gonim
varku koja je njihov ivot. Zatim se probijam u iarovu najdublju podsvest, tamo gde je trebalo da se skloni
onaj koji je zaeo moju majku, mainu. U tom skrovitu tinja tiha vatra. Taj Felis iar je pobeen, on je samo
mogao da se skloni u neki tajni svet da bi ga uredio po svojoj volji. Ja vidim pustinjsku planetu koja se vrti u
njegovim snovima, on e se na njoj spasti analoginim putovanjem. Od pre nekoliko meseci on tamo odvlai i
Simonu. Oni oboje grade tu skicu planete koja se vrti oko izmiljenog sunca. Kad bude dovrena sklonie se
na njoj, u nedra venih godinjih odmora. Potpuno sklonite, arobna igraka.
Sve me to udaljava, ja mrzim taj svoj lik; ja znam nain kako da od njega pobegnem i da ga unitim.
Idem napred i otkrivam se preneraenom paru. Neki ogormni talas me odguruje.
4. KA HAOSU
Ja jo nisam dematerijalizovan. Ja jo postojim. Koje li su me neobine suprotnosti
prostorno-vremenskih zakona koji vladaju paralelnim svetovima, zatitile od dejstva Berovog zakona? Ili
moda to to sam ostao u ivotu treba da pripiem darovima koje mi je podarila moja mati? Nesvesno, izabrao
sam put samoubistva, odlazei u Marzamemi i idui putem koji me je vodio do para koji sa Simonom
obrazujem na toj Zemlji I-bis. Poteen sam povratka energiji. Jo jedanput sam hteo da udes odredi moju
sudbinu, da mi moja budunost bude nametnuta; sad, treba da ja sam o tom odluim.
Lisa i Baltazar me ekaju u Paruenu; najpre moram njih da naem. Moramo porazgovarati o naim
oseanjima. Moj dolazak prekida jedan vaan politiki sastanak.
Uprkos pozivu odbijam da uestvujem u tom drutvu koje se, pored besmrtnih savetnika, sastoji od
lanova njihovih kolegijuma i nekoliko predstavnika vanzemaljskih bia. Poslovi Zemlje III me ne interesuju
vie. Jedine veze koje me jo za nju vezuju su oseajne prirode.
Proetah se malo po parku ekajui na kraj savetovanja. Lie i natrulo voe lei na oianom
travnjaku. Zadravam se oko plamsanja mrkocrvenih hrizantema. Mikrokosmos: insekti i sitne buve ustremili
su se da proderu cvee. Zadovoljan sam to jo mogu proimati nostalgiju ovog jesenjeg dekora; inilo mi se
da me je ubistvo maine, moje matere, toliko duboko preobrazilo, da vie ne bih mogao ikada da osetim toliko
delikatno uzbuenje.
Lisa mi prilazi tiho, prepoznajem miris njenih misli; uivam u ukusu njene ljubavi, malo obojene
gorinom. Mi obnavljamo dijalog. Treba da joj govorim o mojim planovima, ona hoe da odmah zna za koju
Zemlju raunam da se veem. Priam joj jedan deo o mojoj poseti Felisu iaru koji je stvorio Zemlju II i
pokuavam da joj objasnim koliko me uasava taj mali spokojan ivot usred jednog organizovanog sveta. Za
mene je sve postalo suvie usko, ak i san u srazmeri neke planete.
"Meutim, ako ti Felise hoe, za tebe ovde ima mnogo posla: moe nam zatrebati za istraivanje
Galaksije."
Baltazar nam se pridruuje; njegov glas mi greje duu. Okreem se da bih ga video: blista od
oduevljenja. Stari Baltazar, moj otac! On prstima prelazi preko svog ela; da li taj pokret izdaje malu
stidljivost?
"Ordinatorova smrt uzburkala je na svet, ali nije promenila politiki poredak; mistiari su i dalje
najbrojniji, izgleda da se masa vernika ak poveava, toliko je velika zbrka meu ljudima. Teko je abdicirati
od danas do sutra i odbaciti skoro dve stotine godina navika."
Page 60
ovek naopako
"A ta oni ine da bi ih zamenili?"
"Nita. Oni naroito pokuavaju da preurede mree optenja koje su sve prolazile preko centra
ordinatora. Sve dok oni ne uspeju, mi emo imati slobodno polje rada. Zatim, borba e biti otra; meutim, mi
emo se tui meusobno, izmeu nas ljudskih bia. To je razlog naih susreta sa vanzemaljskim biima. Veliki
broj besmrtnika hoe da se nastani u Galaksiji, dogovorno s narodima koji u njoj ve stanuju. Ne nedostaju
slobodne planete da bi ljudska bia mogla u njima da razvijaju svoje pionirske talente. Prema onom to
znamo, ovek je mlada vrsta, obdarena pokretljivou za koju ljudi Goa vie ne znaju. Zbog te osobine ih
trae."
"Ali ti, Baltazare?"
"Mene interesuje Zemlja. Tamo treba raditi sve od poetka. Mi smo se suvie oslanjali na ordinatora
i na njegove sposobnosti; to gomilanje podataka dovelo je kod ljudskih bia do izvesne lenjosti misli. Mi emo
ubudue usmeriti nae napore na prosveivanje. Svaki ovek moe sakupiti veliki broj znaajnih podataka, i
ako je obdaren besmrtnou, intenzivno korienje tih podataka, dugo razmiljanje odvee ga do nivoa
znanja kom nijedan ordinator nikad nee imati pristup. Od tog nadoveka rodie se najzad skladna civilizacija."
"ta nameravate da radite sa mistiarima?"
"Zasad im preputamo mo, mi emo nastupiti samo ako oni pokuaju da stvore svetskog
ordinatora. Mi emo jednostavno otvoriti kole, za decu, za omladinu, za starce. Ubudue posvetiemo se
nastavi i ja mislim da e odsad pa kroz nekoliko generacija biti manje od deset procenata mistiara. Putovanja
u prostor i nastava bie nae dve politike akcije."
Pitam Baltazara emu moje moi mogu da poslue u tom programu. On me gleda sa izvesnom
ozbiljnou, i uveren da me ne moe povrediti reima, ponovo poinje sa telepatskim dijalogom. Lisa mu se
pridruuje i ja hvatam njihove misli u kontrapunktu, neobinoj fugi:
"Tekoa u savlaivanju svemirskih letova. Drutvo Zemlje III oslobodilo je starog Felisa iara.
Sloeni su tehnoloki problemi koje postavlja nastanjivanje oveka na nedirnutoj planeti. Ti si dete jedne
civilizacije, ti jo mora posvetiti svoj ivot. Ljudi Goa takoe govore o izmeanosti sa paralelenim
univerzumima. Hou da ivim s tobom, da ti pomognem u fantastinom poduhvatu koji se najavljuje. Voleti te
sa Baltazarom, uiniti jedno delo od naeg ivota..."
Nemarno prekidam telepatsku osmozu. Ne mogu vie da podnosim ta sladunjava nagvadanja.
"Dosta, dosta! Molim vas, Lisa, Baltazare, ostavite me!"
Oni ute pognutih glava; jedan svetliji odsjaj ocrtava na nebu njihove siluete. Izgleda da se oko nas
igraju znatne sile. Ja gotovo oseam kretanje atomskih telaaca. U meni gamiu hiljade nepoznatih misli,
spontano dobijam nove pojmove o prostoru i o vremenu na koje ovek nikad nije pomiljao. Ja postajem drugi,
ja se oslobaam, ja se umnoavam. Kako da se veem za bilo koju planetu i bilo kom paralelnom
univerzumu? Ubudue mogu da biram i biram beskraj. Ja volim ljude, volim da ivim s njima, razgovaram,
igram, pijem, da volim sa njima; ja volim njihova dela, njihove nekontrolisane polete, besmisleni izazov koji
upuuju u univerzumu elei da opstanu. Ali ja ne volim njihova ukropljena drutva. Nema jedinstvene
sudbine, proverio sam vrednost triju razliitih drutava i sva su mi pruila poraavajuu sliku samouguivanja.
Ma kakve bile formule izabranih vlada, one uvek organizuju oteenje linosti. Ako je re o guenju elja jo
od detinjstva, o ubijanju dela uobrazilje, o stvaralakoj strani koju nosi u sebi ili o pruanju komadia sna, cilj
jednog drutva uvek je otuivanje oveka. Meutim, taj nasledni bi, roen iz smisla za opstanak u tekim
uslovima prirode, spontanim smislom da se odrekne dela svoje najblie slobode u korist sigurnosti da e
preiveti postala je nitavna. Tehnoloka sredstva stavljena oveku na raspolaganje sad ga mogu zauvek
osloboditi svih prinudnih dunosti, nametnutih od osnovnih potreba, nije mu potrebno da se udrui s drugima
da bi se branio, da bi lovio, sejao, on je slobodan. Onda, zato se podvrgava zakonima drutva? Zato to
podnosi prinudni sistem porodinog vaspitanja, zato to ne uspeva da se spase plemenske sredine; on je vrsta
kolektivne nesvesnosti.
Baltazar stidljivo poinje da govori u korist jednog sveta ije je raanje video. Objanjava da su se
na Zemlji III besmrtnici uvek zanosili individualnou, naroito u Evropi. Njihovo delovanje je logino; nikakvo
filozofsko naelo, nikakva vladina odluka nikad nije u toku nekoliko godina nijednu vrstu civilizacije promenila.
Ja to znam. Imam sree da umaknem tom sistemu. Ja nemam ni elju da se podvrgnem novim
pravilima igre, niti misao da pokuam da ih preokrenem posveujui moje napore iznalaenju naina da
pobegnem od drutva putem sna, putem umetnosti, u alkoholu ili drogi. Odjednom osetih ludu elju da
saznam zato ivim, vie se ne bojim, ja se mogu suoiti s nepoznatim.
Lisa smatra da je moje rasuivanje suvie pristrasno, suvie odseno i da je svaka sloboda
relativna. Ono to je vano, za nju, to je da se vee za stvarnost, za sadanjost; utiui na tu realnost ona
izraava svoje elje, da ona ponovo stvori svet. Tako, nije vie re o tome da me uvue u neki brani sistem,
niti Baltazara; na ivot je zasnovan na slobodnom izraavanju. Iz odnosa naih umova raa se naa ljubavna
zajednica. Bez tog ne bi bilo ljubavi.
Baltazar dodaje da mu nije namera da se rtvuje za neki politiki ideal u korist buduih pokolenja.
Da je on deo budueg pokolenja. Slobodna individua u krilu federacije; njegova budunost zavisi samo od
Page 61
ovek naopako
njega. On se postepeno oslobodio stega koje mu je jednostavnim troenjem vremena nametnulo njegovo
vaspitanje porodinog tipa; bezbrojni uticaji dali su nov oblik njegovoj linosti. On misli da jedna individua ne
moe sasvim da odbije uestvovanje u jednom drutvu, da se postojanje ne moe zamisliti bez unapred
utvrene strukture.
"Onda, zato ste zahtevali da unitim ordinatora, on je predstavljao strukturu ba vae Zemlje?"
"Ti to zna vrlo dobro, slobodni su samo svetovi bez bogova."
"Onda sam ja slobodan i pokuau da pronaem svet."
Oseam Lisin i Baltazarov telepatski pritisak; oni pokuavaju da me ubede preko dijaloga. Oni bi
hteli da prihvatim da ljubav izmeu bia premauje sve pojmove iji sam smisao osporavao, da ne zavisi od
prinudnog sistema drutva. Ako je ona doprinela njegovom uvoenju, to je bilo iz pogrenog shvatanja. Ljubav
mora biti doivljena, ona izmie umovanju, to je pravi izraz ivotne energije koji nas pokree. Ja volim Lisu, ja
volim Baltazara, no ma kakva bila kakvoa tog oseanja koje nas sjedinjuje, ja ne elim da me ono vezuje za
neko odreeno drutvo.
"Voli Blesku umesto mene, Baltazare, ja se neu vratiti."
I otiao sam na Zemlju II da vidim kako je Felis iar stvorio svoj svet.
Sudei po poloaju sunca, sad je oko jedanaest asova pre podne. Posmatram netremice na plai
vodoravnu liniju grebena pene na talasu. Ugao mog gledanja ve vie minuta nije se promenio ni za jedan
podeok, kao da sam pridavao krajnju vanost gledanju kretanja vode po pesku na jednom tano odreenom
mestu plae. Nepokretan, primeujem ivot na nekoliko etvornih centimetara koje obuhvata polje moje vizije,
ja vie ne oseam moje telo. Imam utisak da sam prazan, kao uvek kad prelazim dimenziju Sigma. Nikakva
misao ne dodiruje moj mozak, ja ak ne ujem bubnjanje moje krvi u uima. Hteo bih da viem da probijem i
taj ir tiine u kojoj se kreem. Ne mogu da se miem.
Eh, osetiti na trenutak ono gaenje koje prati moje putovanje kroz paralelne univerzume! Jedan
talas malo jai od ostalih dodirnu palac na mojoj desnoj nozi ne prekidajui moju obamrlost. Poev od tog
toliko tananog oseanja mogu da zamislim moje telo, da ga nacrtam u prostoru, kad sam materijalizovao
njegove konture, ispunio sam ga mesom, nacrtao mreu mojih ivaca, mojih vena i arterija, stavio moju
utrobu, ja postojim. Lako mi je zbilja da nastanem kad to zaelim.
Diem se, okreem lea plai i odluno kreem u pravcu pustinje. Ona tano lii na pustinju iz mojih
uspomena. Osetih glad oko etiri asa popodne, kad sam ve bio preao trideset kilometara; uasnu glad, ako
je suditi prema kranju moje utrobe. Moram nai nekog gutera. Zato se pozivati na navike? Ja sam
slobodan i lako mogu stvoriti neku zmiju sa sisaljkama sa ogrlicom od perja i da se hranim njenim izmetom. Ja
sam ak sposoban da se vie ne ishranjujem, da ivim od vazduha, vremena, da naem energetske izvore
jednostavnom udisajnom razmenom, metabolizirajui ugljene hidrate, na primer, poev od ugljenika. Ubudue
mogu da ivim i u bilo kojoj sredini zemaljskog modela. Sigurno u nauiti i da se kreem po tenom
amonijaku, ili u praznom prostoru. Da li je na mene u poslednjem trzaju moja mati maina prenela sve svoje
znanje? Treba da strpljivo istraim moj mozak.
Sedam na pesak pazei na put moje senke pri zalasku sunca. Zato sunce i zato pustinja? Iz kog
razloga nametnuh sebi taj dekor koji je stvorio jedan drugi iar?
Sutradan, odmah po buenju pijem malo one mutne vode koja se posle none rose kristalie u
levcima istopljenog peska. Pratim pogledom mali vrtlog ruiastog peska, koji stvara vetar. On se polako
rastura. Lake jutarnje izmaglice nestaju. Na vidiku sunce se iri kao ogromna ljubiasta masa. Kakva razlika
sa epohom kad sam prolazio ovim svetom, sa gubitkom pamenja: sa naivnim gledanjem plaio sam se stvari,
danas ih primam kroz filter mog pamenja.
Lagano milovanje rukom po mom trbuhu izaziva mi elju. Pojavljuju mi se lica i tela ena. Njihova
pojava je vrlo stabilna, potreban mi je mali duhovni napor da bi se ovaplotile. Ne govorei nita, te make se
rasplamuju i razdrauju me svojim rukama, svojim ustima, svojim dojkama. Doputam im da me onaniu,
dok ih ja ravnoduno milujem. Posle prve ejakulacije poleem na njih, hvatam ih sa svih strana, do ludila. Ja
sam neiscrpljiv, straan i preputam se dugim zadovoljstvima ponavljanim sve do noi. Zatim zaspah.
U jednom vanredno snanom snu ponovo doiveh ljubavne igre sa Lisom. Ujutro otkrih njen le
pored sebe, pomean sa leevima ena od sino. On nije potpun: nedostaju stopala, ja ih dovravam
patrljcima privremeno; lice joj je na brzinu uoblieno, samo su otvorene oi jasne. Njene dojke i njena bedra
savreno su oformljeni, ostatak tela je bezoblian. Reklo bi se fotografija koja je vremenom izbledela i
delimino nagriena buom. Taj nalaz me uzrujava, inim da nestane istovremeno sa ostalim enama.
Tresem se od otrih jecaja. Bie potrebno da budem oprezan sa mojim noima. U toku dana idem prema
prevoju i neumorno hodam. Zapara. udi me to ne sreem nijednog starosedeoca. Zar drugi iar nije bio
zadovoljan svojim stvorenjima? Da li ih je lakomisleni bog unitio posle nekoliko godina postojanja? Ili sam
moda ja ubio tog dvojnika uvukavi se u Zemlju I-bis i pokazavi mu se? Onda zato ova planeta jo postoji?
Sutradan uvee preoh preko prevoja da bih ugledao kule. Pustinja se u beskraj prua, poput sloja
neke rasute svetlosti koja se gubi u beskrajnom lelujanju. Daleko, gde je sunce zalo ne vidim sivu izraslinu
koju je obrazovalo sedam kula; nestanak tog prisnog prizora biva mi jasan. Ako sam unitio drugog iara i ako
Page 62
ovek naopako
ta planeta uvek postoji, nagaam da je nju stvorio neki trei iar.
Silazim vrlo blagom padinom koja vodi do okeana, traice izmaglice uvru se i odvru oko mene.
Uivam u lakom milovanju.
Uzalud se nadam pustinjskom jedrenjaku i neverovatnim lovcima koji stoje na kljunu i na velikom
jarbolu. Pored obale neobian grad kula je nestao. Sam sam, nepopravivo sam, na prvoj planeti koju sam
verovatno ja stvorio. teta to je nalik na Zemlju II. Da nije nedostajala uobrazilja?
Glad mi je postala prijatno drutvo, oseam je neprestano. U elji da se oslobodim uspomena koje
su pretrpale moj ivot, da se potpuno oslobodim moje prolosti, ubrzo stiem do potpunog raspleta. Samo mi
ova planeta smeta. Ona je vie gola i vie ogolela od svog modela, na njoj nisam naiao na bilo kakav trag
ivota, ni na povrini, ni u dubinama, to sam jutros proverio zagnjurivi se u okean. Ovaj svet je beznadeno
mrtav.
To mi nije vano; mogu ga urediti po mojoj volji. Ne odmah, moja nesvesnost je jo pod teretom
ivota, sve moje potisnute elje su u njemu, spremne da se oslobode. Ako budem pazio, bie dovoljna jedna
no da se ova pustinja pretvori u univerzum more. Treba da se lucidnost steena u svesti proiri na moja
snovidenja ivota. Sutra u moi da sam pronalazim svoje snove umesto da ih primam. Kad budem ponovo
imao nevinost deteta, oslobodivi se svih mojih oseajnih uspomena, svih lanih saznanja, tad u moi da
upotrebim moje stvaralake moi i uredim jedan univerzum po vlastitoj zamisli.
Protekla je nedelja dana otkad sam postao svestan mojih stvarnih mogunosti. Mene je obradila
jedna maina poev od ljudskog semena; ona je od mene nainila prvog nadoveka, ponovljenog u milijarde
primeraka u milijardi paralelnih svetova, ona je sve Felise iare obdarila udesnim mogunostima. Sluajno, ja
sam prvi koji to primeuje. Potrebno je da se odmah znatno udaljim od sveta ljudskih bia u kom su moja
braa utopljena, da postanem toliko tajan i toliko moan da bi me jednog dana neki drugi iar mogao
prepoznati. Po svaku cenu moram izbei neki budui sukob koji bi zaeo bratoubilaku borbu.
Vri se razbistravanje, postepeno povlaim talog moje prolosti, praznim uspomene. Jedna po
jedna odleu prnje civilizacije, svlaim navike, istim se od nervnih greva, perem se od uspomena. Moju
oseajnost istim od lanih oseaja, od lanih nenosti i preturajui malo po malo po mom duhu, sloj po sloj,
ja ponovo dolazim do nevinosti moje misli. Tu, iza tog udnog zida koji nazirem u mojoj dubini, dodiruje moju
podsvest. Vrtoglavica. U toj kasi lee olupine mojih snova. Uskoro u ih ponovo nai, uskoro u ih, takoe,
pustiti niz vodu.
Danas sam ponitio veliki deo pustinje. Na tom mestu se ocrtava jedna uplja planina, odvojena od
okeana uzanom trakom peska. Poinjem da istraujem padinu, moji koraci upadaju u rastresitu zemlju,
polako klizim u dno ambisa. Svea stena se znoji. Iznad mene je samo krug. Penjem se prema povrini.
Najpre izvlaim brazdu u pesku, kanal u koji ulazi more. Protok vode se poveava, struja postaje
mlaz, zatim jarak, zatim potok, zatim slap. Ja se vrtim u vrtlogu, pijan od pene. Da li ja u vodi isto tako dobro
diem kao na vazduhu? Nije mi vie potrebno da diem.
Nekoliko asova kasnije ja jo plovim po vodama sa oseanjem da se sjedinjujem sa
neizmernou. Prvi put primeujem da mi moje telo smeta, da je beskorisno. U stvari, sutina koju ja
predstavljam moe poprimiti bilo koji oblik. Ja mogu isto tako da fiziki ne postojim. Gledam u moje ruke,
mlataram nogama po muljevitoj vodi. Pomisao da napustim telo stvara mi izvesnu setu; taj verni ali krhki drug
mi je toliko dugo dozvoljavao da eksploatiem moju senzualnost: ta u raditi da bih milovao, da bih gledao,
da bih sluao kako bih mogao mirisati novembarska jutra, probao mlada vina ako nemam vie organe koji bi
upravljali zadovoljstvo do mog mozga? Zgrabiu neposredno nasladu, uivau u patnji ne patei. ivot u
neposredno uivati bez bilo kakvog filtera. A kad budem zaeleo pruiu sebi neko telo, ili u pozajmiti telo
nekog drugog iara. Ako mi padne na pamet izabrau svoje ivote; slobodno u odluiti o mojim
kompromisima.
Uinih da moje telo nestane; ja mislim, ali vie ne postojim. Pre svega, pobei, zamisliti jedno
neobino bekstvo kroz niiju zemlju koja se nalazi izmeu dve dimenzija. Proistiti se od stvarnosti.
Otkrivam beskraj, volim da se komotno ispruim do njegovog tobonjeg kraja i da iz jednog u drugi
univerzum klizim a da nikad ne vidim kraj. Ja, ja sam samo desna spojka, moje raanje je moja matina luka
kuda mogu uvek da se vratim i da se sklonim, ako je strah prejak, jer, otkad sam napustio organizam u kom
sam ivotario, on me katkad obuzima. Ne znam za njegove granice, moje potisnute vizije lebde oko mene,
kao uznemirujue pojave. No ja jo neu da im popustim, usporavam njihov ishod: kako da se odluim da
ubijem draga bia, da muim ivotinje, da unakazujem nevine devojke, da defloriem decu ak i ako znam da
ti jednostavni inovi ne pogaaju postojanje svih drugih primeraka mojih rtava na paralelnim univerzumima?
Ja zauzdavam moje bolesne strahove. Ali, takoe, ima udovinih snova koji me opsedaju i koje ne znam da
zauzdam, sve orgije mate koje se pruaju mojim bezgraninim moima. Njih stavljam u rezervu, oni e biti
moje novo pamenje. Kao lud bog, uskoro u se odati originalnim stvaranjima.
Sad sam zagospodario trajanjem. Vreme ne tee, ja trenutno postojim. Dovoljno je da se samo
odgurnem da bih ponovo skliznuo u talas; ja umem da plovim u venosti, ii uzvodno ili nizvodno po struji, da
se ne miem. Isto tako to se tie prostora, mogu se proiriti ili smanjiti do krajnosti, ja takoe poznajem nain
Page 63
ovek naopako
kako da istovremeno budem na vie mesta. Ja se usavravam.
Primetio sam da sam zaboravio govor i da se bogatstvo moje misli naglo povealo. Ubudue za
mene su svi pojmovi sinonimi, oni definiu celinu i pojedinost, oni se raaju, oni se povezuju, pribliavam se
prvobitnom haosu.
Potmulo treperenje kvazara: neto blie blistaju galaksije. Plamtee zvezde gube se u ponorima
antimaterije, planete sagorevaju oko sunaca pretvorenih u nove. Tamo okeani nitavila zapljuskuju prerije
prazninom, komete tonu u snopovima, meteori neujno klize, brzo usisani crnilom prostora. Ovde neverovatna
stvorenja puze po jezerima blata, cvee sa rogatim laticama povraa isekte-polen, drvee postaje ivo i hoda
uz pomo mlitavog korenja, minerali isputaju miriljave misli, madrapore hiljadu metara visoke stvaraju tene
muzike. Kroz taj fantastian ringipil energije i materije gde se sve mea i gubi, gde su besmisleni zakoni
oveanstva ismejani samom logikom ivota, ja se irim, dobijam u moi, hranim se iz svemira. Sazrevam.
Sve je moguno.
Zemljo, koliko si daleka, daleko od neba, daleko od vetra, od talasa! Koliko su oveji putovi uzani!
Ubudue teim da se ponaam sa svima. Ja sam njihov integralni deo i elim da uzmem na sebe bezbrojne
identitete.
Ja opaam unutranju mehaniku sveta, ja shvatam njen bitni poredak, ja sam njeno produenje.
Od poetnog doba, ovaj univerzum funkcionie automatski, bez misli za njegovo upravljanje. On se
uzalud vrti. Koji je neverovatan tvorac iz njega pobegao? Moda je on sam sebe stvorio, glupavo, jednostavno
iz efa da bi postojao. Bez ikakve metafizike. Iz tog izvlai zadovoljstvo to postoji. Ili moda oekuje da e mu
neka bit, neki od parazita koji su se nakalemili na njegov ivot, bilo ta, ak i neki ovek, dati za pravo.
Stvoren sluajno u jednom idiotskom svetu ja, Felis iar, trebalo bi da mu dam moje jemstvo? Da
ne treba da organizujem svemir da bi imao nekog smisla? Nikad neu moi da sam prihvatim odraz
univerzuma. Bie potrebno toliko nadljudi da bi mi pomogli na tom strahovitom poslu, vie no milijarde drugih
iara koji ivotare na paralelnim zemljama, vie nego sveukupnost ljudskih bia, vie no skup vanzemaljskih
bia i vie od svih stvorenja koja nastanjuju beskraj.
A zato bih ja hteo? Zato bih rtvovao svoju linost da bih pomogao toj besmislenoj tvorevini?
Ubudue oseam se slobodan, ja sam ovek-dete, nevin, nedirnut, bez uspomena, bez veza.
Odrekao sam se mog oca, ubio moju mater, pobegao sam sa vie Zemalja, ja sam ukinuo svet. Sam u
nedrima nitavila, moi u najzad da zamislim Moj svemir.
Upomo!
Page 64