1

Aleksandar Dugin
*

PRAVOSLAVNI EZOTERIZAM

Bog je postao ovek, da bi ovek postao bog



SVETE TAJNE U ISTONOJ I ZAPADNOJ CRKVI

Podela jedinstvenog blagodatnog zraka, koji je zasijao kroz Ovaploenje, na dva dela
uzrok spasenja i uzrok oboenja odrazila se na podelu Crkava. Ova podela nije ni apsolutna ni
konana. Meutim, istorijski se sa raskolom uvrstila dubinska mistika razlika izmeu dve Crkve,
koja se ispoljila ne samo u razliitosti njihovih metafizikih perspektiva, nego i u samom kvalitetu
hrianskih svetih tajni.
Genon u svom lanku Hrianstvo i inicijacija
1
kae, da se hrianska Crkva u odreenom
trenutku nedvosmisleno izjednaila sa egzoterizmom, postavi tako samo religija
2
, dok su njene svete
tajne izgubile inicijacijski smisao. To znai da se hrianstvo, u optici Genona, preobratilo u
soterioloku religiju judeohrianske sutine. Zbog toga on upotrebljava termin judeohrianstvo u
odnosu na celokupnu hriansku tradiciju.
U istom lanku Genon govori o izvornom hrianstvu koje je imalo drugaiju, inicijacijsku
prirodu, koja se po njegovom miljenju naglo izmenila u trenutku kada je Crkva postala zvanina
konfesija Rimske Imperije. Od tog trenutka, smatra Genon, hrianske svete tajne izgubile su svoj
inicijacijski smisao i preobratile se u isto egzoterijske rituale, orijentisane na obezbeenje spasenja
due, t.j. na poboljanje kvaliteta tananog lika u okviru individualne sfere Donjih voda. Genon
pritom ne porie sauestvovanje Svetog Duha u svetim tajnama, ali aludira na injenicu da je
Njegovo delovanje u nekom trenutku radikalno izmenilo svoj kvalitet, delujui na ucrkovljene
hriane samo kao spoljanji u odnosu na njihovo bie i spasonosni uzrok.
S nae take gledita Genon je potpuno u pravu to se tie katolike Crkve, koja je u
mistikom i dogmatskom smislu zaista krenula putem egzoterizma i na taj nain radikalno izmenila
kvalitet crkvenih svetih tajni. Inicijacija je na Zapadu postala neto potpuno odvojeno od same
Crkve, ime se i objanjava postojanje tolikog broja samostalnih inicijacijskih organizacija u svim
oblastima rasprostiranja katolicizma. Istona Crkva, meutim, predstavlja apsolutno posebnu
metafiziku realnost, na koju se ne mogu odnositi Genonovi zakljuci.
Strogo egzoterijska linija bila je karakteristina crta zapadnih otaca (kako latinskih, tako i
severnoafrikih) jo mnogo pre konanog raskola, i zato se Genonovo stanovite ini razumljivim, s
obzirom da je on izuavao naroito katoliku i protokatoliku liniju hrianstva. Meutim,
nedopustivo je njegove zakljuke prenositi na celokupno hrianstvo, jer je na Istoku i pre raskola,
kao i posle njega, uvek postojala jako izraena inicijacijska, ezoterijska i metafizika linija, koja je u
mnogome odreivala strukturu pravoslavne tradicije. Ne treba brkati imperijsko hrianstvo
Vizantije, koje je sauvalo unutarnju oboujuu inicijacijsku dimenziju, i hrianstvo Zapadne
Rimske Imperije sa njegovim latinskim racionalizmom, judeohrianskim teokratizmom i takom o
filioque, koja je uvedena u pravoslavni Simvol Vere. A upravo je taj dogaaj nepovratno uvrstio

*
A. Dugin (1962) jedan je od najznaajnijih savremenih mlaih ruskih tradicijskih mislilaca. Direktor je
Instituta za metastrateka istraivanja u Moskvi, glavni urednik asopis Elementi i Milij Angel. Osniva je i
izdavake kue Arktoge, istraivakih centar Aries i Eon. Autor je niza vanih dela iz oblasti istorije
religija, metafizikih i hermetikih doktrina, drevne Batine, geopolitike, sakralne geografije, istorije
ideologija: Hiperborejska teorija, Misterije Evroazije, Konzervativna revolucija, Konspirologija, Templari
proletarijata, Temelji geopolitike. Centralni temat drugog broja njegovog asopisa Elementi - pod naslovom
SRBIJA - u celini je posveen savremenoj srpskoj borbi, planetarnom i metafizikom znaaju duha srpskog
otpora i srpskoj izuzetnoj misiji u areni sveta, koje ni veina Srba uglavnom nije svesna. Prevoen je na
panski, italijanski, francuski, nemaki, holandski, flamanski, srpski. Tekst pred nama su za ovu priliku
odabrana poglavqa iz obimne studije Metafitika Blagovesti (Pravoslavni ezoterizam), Moskva, 1996.
1
Guenon Rene Apercus sur l esoterisme chretien, Paris, 1954, ch II.
2
Po Genonu pod religijom treba podrazumevati specifian oblik egzoterijske (a ne ezoterijske) tradicije, koja
je u manjoj ili veoj meri povezana sa monoteizmom, kreacionizmom i linosnim predstavama o
Boanstvu. Tako Genon smatra da su samo judaizam, hrianstvo i islam religije, dok hinduizam, budizam,
kineska tradicija, intoizam... to nisu.

2
egzoterijski i judeohrianski karakter zapadne Crkve. Ba u trenutku prerastanja hrianstva u
vladajuu veroispovest Zapadne Rimske Imperije dolo je do promene njegove mistike i
metafizike orijentacije.
3

Pravoslavlje (i vizantijsko, a kasnije i rusko) tokom cele svoje istorije nikada se nije
kategorino kretalo u tom pravcu, i bez obzira na svu protivrenost i raznolikost etapa u svom
razvoju, nikada do kraja nije izgubilo osnovnu metafiziku orijentaciju, iskonski utemeljenu u
tradiciji Blagovesti i Bogoovaploenja. Ovo se odnosi ne samo na dogmatska naela, teoloku
specifinost, monaku praksu i sozercateljnu (kontemplativnu) prirodu istonih asketa, nego i na
same crkvene svete tajne i njihov inicijacijski kvalitet. To ne znai da u Pravoslavlju nema
egzoterizma i linije spasenja. Oni u Pravoslavlju bezuslovno postoje, i ne samo to ovakvo
egzoterijsko Pravoslavlje je najrairenije i najee se sree. Ali takvo stanje stvari vie ne zavisi od
modifikacije crkvene mistike orijentacije, nego od kvaliteta pastve, koja u svojoj veini ne moe
pretendovati na neto vie, nego to je uloga pozvanih. Metafizika i inicijacijska dimenzija pritom
se nikad ne gubi iz pravoslavne hrianske realnosti, ak i kada vremenom njena punovredna
realizacija postaje sve neobinija i sve rea pojava. Takvim stanjem stvari objanjava se, naroito,
injenica da u pravoslavnom svetu praktino uopte nema posebnih vancrkvenih inicijacijskih
organizacija i redova; ovde nema nikakvih razloga za njihovo iznoenje van okvira Crkve i
celokupna ezoterijska dimenzija otkriva se izabranima pod okriljem samog Pravoslavlja.
Jedan od najvanijih pokazatelja takve razlike je postojanje ili nepostojanje u hrianskim
hramovima ikonostasa, koji deli oltar od samog hrama. Pravoslavna tradicija tvrdi, da trodelno
deljenje hrama na:
1) oltar
2) crkvu (brod)
4

3) predvorje (postojee pred hramom)
odgovara trima ontolokim nivoima
1) netvarnom, hiperuranijskom svetu Principa (postojee iznad nebesa)
2) tvarnom nebeskom svetu anela,
3) formalnim svetovima Donjih Voda,
kao i trima kategorijama pastve
1) kleru, svetenicima, rukopoloenima za apostolsko sluenje,
2) vernicima, ucrkovljenim punovrednim hrianima,
3) opsednutima, pokajnicima, koji su upoznali hriansku istinu spolja i jo se nisu
udostojili svetog krtenja
5
.
Ikonostas u Pravoslavlju simboliki predstavlja zid neproziran za oko, ukraen posebnim
ikonama, koji odvaja hiperuranijski svet Principa od tvarnih nebesa hrama. Vrata ikonostasa
otvaraju se samo u odreenim trenucima bogosluenja, to navodi na mogunost kontakta sveta tvari
sa svetom netvari, i to predstavlja jedinstveni metafiziki trenutak, koji odraava veliki paradoks
Blagovesti. Ikonostas (ranije zastor) pojavio se u hrianskim hramovima krajem 3. i poetkom 4.
veka, kada se od istog ezoterizma prvih hriana, koji su svi bez izuzetka bili reci i svetenici
Hrista, prelo na dualistiku podelu pastve na krtene mirjane i rukopoloeni kler. Ikonostas
simbolizuje granicu izmeu sveta tvari i sveta netvari, koja, zahvaljujui Hristu, nije apsolutno
neprohodna, ali i ne iezava. Na taj nain (uprkos Genonu) egzoterizacija hrianske tradicije ne
povlai za sobom obavezno i gubitak inicijacijske i ezoterijske dimenzije, nego samo hijerarhizuje
pastvu, ostavljajui uvek otvorenu mogunost direktne veze izmeu njenih nivoa. To se simbolino
predstavlja povremenim otvaranjem Carskih Dveri, odakle jerej izlazi pred vernike radi priesti

3
Detaljnije o ovome u Delu VII.
4
U starozavetnom hramu brod je oznaavao arhetip kosmosa; otuda i simboliki niz 12 hlebova (12 planeta
zodijaka), 7 svetiljki (7 planeta), 4 boje koje odgovaraju 4 elementima (vison zemlja, grimizna more, modra
vazduh, tamnocrvena oganj). U judaizmu su u ovaj deo hrama mogli da ulaze samo svetenici, leviti, a u
svetite samo prvosvetenik. U hrianskom svetenstvu, kako emo kasnije videti, svako rukopoloenje
doputa posveeniku da ue u oltar, a prosti vernici se bez prepreka putaju u sve delove broda crkve. Na taj
nain se svi pravoslavci simbolino izjednauju po statusu (u najmanju ruku) sa starozavetnim levitima, a
hriansko svetenstvo analogno (u najmanju ruku) nivou starozavetnog prvosvetenika. Sve ovo je najtenje
povezano sa inom Meqhisedeka.

5
Vidi Knjigu o hramu Simeona, mitropolita Tesalalonijskog, tampanu u tekstu Boanstvena liturgija,
sastavlja I. Dmitrijevski, Moskva, 1993, reprint.

3
Svetim Tajnama. Upravo je ikonostas karakteristino obeleje neprikosnovesnosti i ouvanosti
ezoterijskog nivoa pravoslavne Crkve.
6

U katolikoj Crkvi oltarski deo uopte i nikako nije odvojen od samog hrama. Iz toga se
mogu izvesti samo dva zakljuka: ili je katolianstvo iskljuivo ezoterijska organizacija i svi lanovi
pastve kojima je doputeno da prisustvuju bogosluenju su rukopoloeni i predstavljaju zbijeno
apostolsko svetenstvo, ili je, naprotiv, nadnebeski, hiperuranijski element ovde sveden na nivo
tvarne nebeske realnosti, i, shodno tome, crkveni obred se odnosi ne na metafiziku tajnu
sjedinjavanja tvarnog sa netvarnim, nego na kontakt prirodne tvarnosti sa tvarnou natprirodnom
(kako kau sholastiari). Potpuno je jasno da se samo drugi odgovor moe smatrati tanim, jer su
katoliki hram ak i u periodima procvata katolianstva
7
mogli da poseuju svi krteni mirjani bez
izuzetka, a nikako samo kler i jereji. Upravo zato je i opravdana Genonova tvrdnja o promeni
kvaliteta hrianskih svetih tajni u katolikoj Crkvi. Jer, u datom sluaju, uestvovanje Svetog Duha
u ritualu bilo to krtenje, evharistija, venanje, miropomazanje i t.d. odvija se posredno, kroz
tvarnu nebesku realnost natprirodnog nivoa. To znai da metafiziki rezultat ovih tajni ne moe da
prelazi okvire spasenja ili, u najboljem sluaju, moe da da impuls ka realizaciji nebeske svetosti.
Svaka oboujua sila Svete Tajne ovde odsustvuje i svetlost preobraaja ili roenja odozgo (ak
i sama epikleza, silaenje Svetog Duha) figuriraju kao natprirodno delovanje tvarnog, makar ono bilo
i najvieg reda. Kod pravoslavaca ista ova sila i isti preobraujui zrak javljaju se u svojoj izvornoj i
neposrednoj prirodi kao realnosti netvarne i shodno tome metafizika sutina tajne i njeno
delovanje na ljude ovde su radikalno drugaiji.
8

Drugi momenat koji oigledno ilustruje razliitu prirodu Crkava je kanonski paragraf koja se
odnosi na doputenje ili nedoputenje braka kod svetenstva. S take gledita Pravoslavlja
svetenstvo obrazuje posebnu kastu, ne zatvorenu kao u Indiji, nego otvorenu, ali u kojoj se ponekad
ipak primeuje odreena neraskidiva porodina povezanost. Razlika izmeu svetenstva i monatva
je u tome, to se monah bavi samo linim spasenjem i, u odreenim sluajevima, metafizikom
realizacijom, dok je jerej u isto vreme pozvan da ostvaruje liturgijski podvig blagovesti i mistikog
privlaenja spoljanje pastve pod zrak spasenja i oboenja. Brak je jedan od oblika irenja
delovanja svetenike blagodati i prekrasno se uklapa u logiku metafizike funkcije klera. Jerej
ispunjava bezlini sveti dug i zato se rukovodi vanindividualnim normama i situacijama. Ideja
jerejskog celibata, prihvaena u katolianstvu, mea pojmove jerejstva i monatva, individualizujui i
suavajui kastinske funkcije svetenstva. Tako katoliki svetenik ne moe da pripada kasti jereja;
on uvek nuno vodi poreklo iz nekog drugog stalea, to izvrenje njegove misije ini neim
izuzetno individualnim, a u skladu s tim i ogranienim, dok se istovremeno pravoslavni kler esto
bazira na kastinskom principu, to pritom ne iskljuuje mogunost ukljuivanja u ovaj stale i
predstavnika drugih kasta, kao i mogunost dobrovoljnog jeromonatva pojedinih svetenika, koje je,
pak, neophodan uslov za dobijanje episkopskog zvanja.
Naravno, ova razlika je manje izrazita nego postojanje ikonostasa u hramovima, ali tim pre
je za tradicionaliste veoma vana. Genon je nepostojanje reckog stalea na hrianskom Zapadu
objanjavao upravo injenicom da njegovi formalni predstavnici, kler, gotovo uvek vode poreklo

6
VII Vaseljenski sabor i neke postavke koje su ule u Slavlje Pravoslavlja u periodu palamitskih sporova,
nedvosmisleno dokazuju meusobno dopunjujui karakter izmeu evharistijske tajne i ikona ikonostasa. Sveti
Darovi su fakt Boanskog Prisustva, dok je ikonostas izobraenje Boanskog Domostroja i istovremeno
eshatolokog zavretka uestvovanja Troikog Boga u istoriji kosmosa. Spoj delotvornosti svetog Priea sa
oiglednom teolokom sintezom ikonostasa daje glavnom inicijacijskom ritualu Pravoslavlja punou i potpunost.
Detaljnije vidi: L. A. Uspenski Teologija ikone Pravoslavne Crkve, Moskva, 1989.

7
Imamo u vidu onaj period kada katolika Crkva jo nije bila podvrgnuta modernizaciji i izopaenju, koji su
karakteristini za poslednja stolea njenog postojanja. Ovakav zlatni vek katolianstva bio je bezuslovno
Srednji vek.

8
Nadtvarni, hiperuranijski svet, iji simbol u pravoslavnom hramu je oltar, prisutan je u liturgiji kao realno
mesto obitavanja Boanstva u svoj imanentnosti njegovog subjektivnog postojanja. Shodno tome, u svakoj od
epikletikih crkvenih tajni, onih tajni koje pretpostavqaju direktno uee Svetog Duha, potvruje se
konkretno prisustvo netvarnog subjekta, koji deluje na tvarni objekat direktno i neposredno, preobraujui ga,
slino zracima Favorskog Svetla. Znai, pravoslavne tajne uvek i u svim sluajevima sadre u sebi oboujuu
dimenziju, odreeni unutarnji, imanentni, unutarpostojei oltar. U katolikom Hramu ova nadtvarna granica
ostaje sasvim izvan prostorija Crkve i njeno direktno delovanje zamenjuje se posrednim aneoskim
sauestvovanjem, slinim starozavetnom periodu delovanja Svetog Duha na svetu istoriju Izraela.

4
iz vojnike aristokratije, noblesa, i sa tradicionalistike take gledita poseduju poseban manir
percepcije Svetog, pri emu su skloni da metafizike Principe razmatraju iskljuivo posredno, kroz
kosmoloke, posebno tvarne instance.
Bilo kako bilo treba izvesti nedvosmisleni zakljuak: pravoslavna tradicija i sve pravoslavne
svete tajne sauvale su svoju inicijacijsku dimenziju, a pravoslavna dogmatika je jasna i
neprotivrena u pogledu razumevanja i realizacije metafizike mogunosti, otvorene
Bogoovaploenjem. Drugim reima, Pravoslavlje je sutinski izvorno i iskonsko hrianstvo u svoj
njegovoj veliini i ovaj kvalitet Istona Crkva uva do danas bez obzira na sve istorijske kataklizme i
tragine momente. Katolianstvo je, sa svoje strane, nepovratno izgubilo ovu metafiziku dimenziju
na ritualnom i dogmatskom nivou, a Rimska Crkva je sutinski promenila izvornu metafiziku i
inicijacijsku prirodu hrianstva, postavi prost soterioloki egzoterizam judeohrianskog tipa.
Zbog toga se perspektiva povratka Jedinstvenoj Crkvi (ako poemo od aktuelne dvojnosti
crkava) moe razumeti iskljuivo kao povratak Rimske Crkve u okrilje Pravoslavlja, koje i jeste
jedina i sveobuhvatajua hrianska tradicija, koja objedinjuje i egzoterijsku i ezoterijsku stranu.
Iskreno govorei, upravo Pravoslavlje predstavlja Jedinstvenu Crkvu koja ne zahteva nikakve
dopune, a katolianstvo u velikoj meri nije nita drugo nego latinska jeres.
9

Crkva je jedna, kao to je jedna Istina, kao to je jedan Sin Boiji. Sve to obitava van tog
Jedinstva jeste la.

PROTESTANTSKO PITANJE

Govorili smo o dve hrianske Crkve Istonoj i Zapadnoj, ali nismo spominjali
protestantizam, koji je takoe izuzetno rairen u moderno vreme. S Genonove take gledita (u celini
vrlo opravdane) protestantizam uopte ne moe biti nazvan tradicijom u punom smislu te rei, jer
odrie gotovo sva dogmatska i mistika naela hrianstva, priznajui samo Jevaneljsko Otkrivenje,
koje u okvirima protestantizma moe biti proizvoljno tumaeno u zavisnosti od individualnih ili
kolektivnih sposobnosti oveka ili grupe. Rezultat ovoga je pravo mnotvo unutarprotestantskih
pravaca i sekti, koji baziraju svoj pogled na svet na fragmentarnom, sluajnom i proizvoljnom
tumaenju Biblije i koji su se odrekli fundamentalnih dogmi, rituala, svetih tajni i liturgije.
Potpuno je oigledno da se u ovom sluaju ne moe govoriti ni o metafizici ni o punovrednoj
ontolokoj doktrini. I ne samo to, ak i na nivou kosmologije protestantizam je u najveoj meri
ogranien najprizemnijim etikim i socijalnim planom, preobrativi se tako u sekularizovani moral
i socijalno uenje.
Meutim, interesantno je istai drugi aspekt koji tradicionalisti esto gube iz vida. Kao prvo,
u protestantizmu postoje dve principijalne verzije, koje, sa svoje strane, objedinjuju mnotvo sitnijih
sekti. Prva je luteranstvo oblik protestantizma, koji svoju strukturu duguje Martinu Luteru, koji je
formulisao impozantan kodeks antikatolikih i antivatikanskih gledita. Luteranstvo je stremilo
povratku ranom hrianstvu, smatrajui vatikanski period Crkve izvrtanjem izvorne ideje i
udaljavanjem od jasnoe Blagovesti. U osnovi Luterove kritike leali su ne toliko istorijski, politiki,
individualni ili socijalni razlozi (kako se danas pogreno smatra), koliko principijelno nezadovoljstvo
kompromisnom mistikom prirodom katolianstva, o kojoj smo ve govorili. Luter je optuivao
Vatikan za judeohrianstvo, farisejstvo, za iskrivljavanje metafizikog smisla Ovaploenja koje se
obraa srcu svakog hrianina, mimo svih tumaa, knjievnika i posrednika.
Luteranci odbijaju da priznaju svetim Stari Zavet, smatrajui da protivurei smislu
Blagovesti, odriu glavarstvo Rimskog Pape i odbacuju crkveni liturgijski ritualizam i hrianske
svete tajne kao nepotrebnu smetnju izmeu ljudskog srca i punoe boanske LJubavi.
Interesantno je da luteranski ogranak protestantizma iznosi protiv katolianstva praktino
iste dokaze kao i Pravoslavlje. Pravoslavci takoe smatraju da dogmatski zakonici posle prvih sedam
Vaseljenskih sabora ne poseduju onakvu nedvosmislenu istinitost kao pre i, shodno tome, dogmatska
tvorevina Vatikana samo ograniava metafiziku slobodu vernika. Pravoslavlje takoe u mnogo
emu kritikuje Vatikan za judeohrianstvo, kao i luteranstvo. Dozvola braka za svetenstvo, na
emu je insistirao Luter, jo u jednoj stvari zbliava luterance i pravoslavce, a u prethodnom
poglavlju smo videli kakvo unutarnje znaenje ima ovo pitanje u punovrednoj tradicionalistikoj
perspektivi. Apostol Pavle bio je omiljeni jevaneljski autoritet luteranaca i ponekad se ak ceo

9
U odreenom smislu ovu jeres moemo takoe nazvati i judeohrianstvo.

5
protestantizam naziva Crkvom apostola Pavla. Ali upravo Pavle je najpotpuniji izraz posebne
hrianske metafizike, istinskog hrianstva Treeg Puta, gde nema ni Jevreja, ni Grka.
10

Odbacivanje od strane Lutera Starozavetnih knjiga (osim psaltira) iz sastava hrianske
Biblije svedoi o njegovom estokom razumevanju metafizike poruke, utemeljene s jedne strane u
judejskom kreacionizmu, a sa druge strane u Blagovesti o Treem Putu. U Luteru jasno razlikujemo
gnostiki antijudaizam Markiona, koji je, kao i Luter, bazirao svoju doktrinu samo na poslanicama
apostola Pavla, ali je otiao jo dalje od Lutera i odricao sve ostale poslanice i tri od etiri sinoptika
jevanelja, osim Jevanelja po Luki, uenika apostola Pavla.
Samo po pitanjima koja se odnose na odbacivanje tajni, liturgije, ikona i drugih atributa
hrianskog kulta, pojavljuje se duboko razilaenje izmeu Pravoslavlja i protestantizma luteranskog
tipa.
Luteranstvo je u svom poetnom periodu dalo duboke sozercatelje i teologe, kao to su Jakob
Beme, Teodor Gihtel, fon Baader i dr., ije su kosmoloke i teoloke ideje bile mnogo blie
pravoslavnoj sozercateljnoj tradiciji, nego katolikom misticizmu (upravo zato je Beme, npr., bio
tako popularan u Pravoslavnoj Rusiji). Ali, iz vie razloga, antikatolika Reformacija Lutera, bez
obzira na svoju duboko pravilnu orijentaciju i opravdano stremljenje povratku metafizikim izvorima
hrianstva, nije mogla da stane na pravoslavno stanovite, koje je jedino pravilno i koje bi potvrdilo
protestantski opravdan antikatolicizam. Istovremeno, to stanovite bi sauvalo Reformaciju od
sektatva i jeresi i blagoslovilo svojim apostolskim autoritetom i mistikom prirodom pravedni
protest svih luteranaca koji tragaju za istinskim metafizikim ivotom. I tako, moe se rei da je
luteranstvo, naroito u svom prvom periodu, bilo prilino dvosmislena realnost, koja je imala kako
negativnu tako i pozitivnu stranu. Najnegativnije u njemu bilo je odbacivanje tajni, dogmatski
revizionizam i nesposobnost da se zauzme pravoslavna taka gledita.
Druga varijanta protestantizma oliena je u Kalvinu i kalvinizmu. Iako formalno deo opteg
procesa Reformacije, ovaj pokret odlikovao se metafizikim smislom suprotnim luteranskom.
Kalvinizam je istupio protiv katolianstva gotovo sa starozavetnih pozicija, stremei da oisti
rimsko hrianstvo od onoga to je u njemu bilo najvie hriansko. Kalvin je za razliku od Lutera
najvie apelovao upravo na starozavetnu tradiciju, trudei se da suprotstavi katolikom
judeohrianskom kompromisu jo vie judaiziranu verziju hrianstva. U kalvinizmu su bile
apsolutizovane najnegativnije strane Reformacije i obnovljen materijalistiki, moralistiki i
socijalni aspekt ebionizma. Uloga Isusa Hrista i Ovaploenja bila je svedena na judejsko shvatanje
funkcije mesije uz gotovo potpuno odbacivanje svih posebnih hrianskih metafizikih tendencija. I
upravo u sluaju kalvinizma moe se govortiti o nedvosmisleno negativnoj, ruiteljskoj ulozi
Reformacije i antikatolicizma. Kalvinistika teologija bila je parodija na katoliku sholastiku, lienu
svakog metafizikog ili punovrednog kosmolokog elementa (koji se, bez obzira na sve, sauvao u
katolikoj teologiji). Upravo se kalvinistika varijanta protestantizma nikako ne moe ubrojiti u
raznovidnosti hrianstva kao takvog, s obzirom da su u njemu izgubljeni svi osnovni dogmatski,
ritualni i metafiziki principi sutinske hrianske Vere.
U poreenju sa Pravoslavnom Crkvom kalvinizam je neto direktno suprotno, jer predstavlja
celovitiju i dosledniju antipravoslavnu nego antikatoliku doktrinu.
Ali, u celini, moemo zakljuiti da su sve raznovidnosti protestantizma bile udaljavanje od
sutine crkvene istine; shodno tome, u njima je nemogue nai makar kakav izvorni mistiki i tim pre
inicijacijski sadraj. Reformacija je konano dovela i u svojoj luteranskoj i u svojoj kalvinistikoj
varijanti do gubljenja delotvornog uestvovanja netvarnog boanskog elementa u ovom obliku
pseudohrianstva kako direktnog (kao u punovrednom Pravoslavlju), tako i posrednog (kao u
katolianstvu). Sledi, da itav prostor protestantskih konfesija stoji radikalno van preobraajne
realnosti Crkve i na njega je neprimenjivo sve ono to se odnosi na delotvornost metafizikih i
natprirodnih (prema katolikoj terminologiji) faktora, koji ine smisao i sutinu hrianske
tradicije.

SMISAO INICIJACIJE

Definisavi tano razlike izmeu Pravoslavlja i njegove prirode, s jedne strane, i drugih
hrianskih konfesija sa druge strane, prei emo na objanjenje inicijacijskog sadraja osnovnih
hrianskih tajni. Inicijacijski smisao izvor i osnova ranog hrianstva koje je u celini i potpuno

10
U okviru same Crkve pod Jevrejima se podrazumevaju judeohriani, t. j. svi koji naginju ka arionizmu,
nestorijanstvu i strogom kreacionizmu, a Grcima grkohriani, t. j. svi koji tee ka monofizitizmu,
monofiletizmu i manifestacionizmu.
6
bilo inicijacijsko i ezoterijsko sauvao se u grkom, slovenskom, gruzijskom i rumunskom
pravoslavlju, kao i u nekim drugim Crkvama Istoka. U katolikoj realnosti analogne tajne izmenile
su svoj kvalitet u isto egzoterijskom kljuu, a u protestantizmu su se sasvim izgubile. To treba
stalno imati na umu, da bi se izbegle protivrenosti prilikom analize tako sloenog pitanja kao to je
hrianska inicijacija.
Poeemo od onoga to se u ezoterisjkoj tradiciji naziva Male Misterije. Inicijacijski
smisao ovog rituala prekrasno je opisan kod Genona.
11
NJegova sutina svodi se na sledee:
LJudska individua, ovaplotivi se u zemaljskoj realnosti, dospeva u reim otuenog
postojanja, u kome su istinske ontoloke proporcije izmeu subjekta i objekta, unutarnjeg i
spoljanjeg, stvarnog i iluzornog, jedinstvenog i mnotvenog i t.d. izokrenute. Manifestacionistika
doktrina smatra ovo posledicom maje posebne univerzalne kosmike sile, koja nabacuje na
realnost iskrivljujuu koprenu, zahvaljujui kojoj se istinska priroda stvari i bia zasenjuje.
Hrianska tradicija to naziva posledicom istonog greha ili stanjem palog Adama. Pojedinac
koji se nalazi u ovakvom stanju boravi u zgusnutom nekontiuniranom svetu, opsednut je strastima i
bujicom otuenog razmiljanja, potinjen je spoljanjim fatalnim zakonima socijalne, duevne i
fizike ogranienosti. Nije vano da li se ovo smatra erom zakona, kao u kreacionistikim
religijama, ili mranom epohom carstvovanja nad svetom mrane boginje, kao u Kali-Jugi Indijaca
sutina otuenja ostaje ista.
Stanje individualnog ljudskog bia koje boravi u reimu otuenja od sopstvene sutine i
punoe kosmikih mogunosti (kako na duevnom, tako i na duhovnom planu) i koje se nalazi na
periferiji, neodreeno daleko od centra, moe imati tri fundamentalne egzistencijalne perspektive.
1) Prva se sastoji u tome da individua potpuno odbija pokuaje usmerene na promenu
svog unutranjeg kvaliteta i dobrovoljno postaje objekat smutnih strasti, psihikih zanosa i bujice
sopstvene decentrirane svesti. Ovaj nivo moe se nazvati profanim, i bez obzira na prividnu
prirodnost ovakvog izbora on je do danas ostao dovoljno retka pojava u poreenju sa drugim
orijentacijama.
2) Druga perspektiva je egzoterijska i pretpostavlja da se individua u svome postojanju
rukovodi nekim spoljanjim etikim, racionalnim i socijalnim normama, koje prihvata kao
orijentaciju na dobrobit. U ovom sluaju osnovni kvalitet individue se ne menja, isto kao i
njeni bazini egzistencijalni i ontoloki parametri, ali njeno postojanje dobija odreenu
centriranost i osmiljenost, pri emu pol ka kome ovek stremi uvek ostaje spolja u odnosu na
njega. Ovo se, zapravo, zove i spoljanja strana tradicije, koja ima zadatak da ukljui ljude u
duhovno i posebno organizovano postojanje, ali ne kao punovredne i svesne subjekte, nego kao
polusvesne objekte, ije se potpuno duhovno buenje nesumnjivo odlae na neodreeno dugi
rok.
3) Trea perspektiva je upravo inicijacija, posveivanje. To je proces koji na radikalan i
trenutni nain menja sam status individualnog bia, izvodi ga ispod jarma otuene fatalne
uslovljenosti, uzdie ga ka radikalno drugaijem stanju, neuporedivom sa prebivanjem u palom
svetu. Inicijacija zahteva od oveka neverovatne napore usmerene protiv bujice fatuma, u koju
on zaranja u trenutku roenja, protiv celokupnog prirodnog toka dogaaja, protiv same
fundamentalne logike spoljanjeg i unutarnjeg sveta. Ponekad inicijaciju odbija i sam spoljanji
zakon, egzoterizam, jer je izvorno orijentisan na neradikalnost, evolucionizam, postepenost
u poboljanju kvaliteta realnog postojanja. Iako za haotine i duhovno oteene pojedince sam
religiozni zakon moe biti spasonosan i pozitivan, poev od nekog trenutka i on sam postaje
prepreka za duhovnu realizaciju nekih izuzetnih bia, ograniavajui ih na putu ka centru
kosmosa i iza njegovih granica.
Inicijacija ima sloenu strukturu i nekoliko etapa. Ali ve od samog poetka inicijacijski put je
veoma specifino orijentisan i razlikuje se od egzoterisjkog puta. ^ovek koji bira inicijaciju odmah
ulazi u posebnu realnost koja je u sprezi sa mnogo veim rizikom nego bivstvovanje profanista i
egzoterika. Da bi se realno promenio kvalitet sopstvene prirode, potrebno je podvrgnuti sopstvenu
individualnost radikalnoj i opasnoj transformaciji, koja se moe uporediti sa takvom graninom
pojavom kao to je fizika smrt.
Prvi korak inicijacije je upravo inicijacijska smrt, umrtvljenje starog oveka, traumatsko
odricanje od one stvarnosti na kojoj se bazira individualna, socijalna i prirodna realnost. Takva
inicijacijska smrt moe se uporediti sa bezumljem, sa gubitkom razuma.
Dalje sledi novo roenje, drugo roenje ili roenje odozgo. To znai da se na mestu
onoga koji je umro inicijacijskom smru nastanila nova sutina, novi ovek, to je praeno takoe

11
Guenon Rene Apercus sur lInitation, Paris, 1946; Initation et la realisation spirituelle, Paris, 1952 etc.
7
dobijanjem novog inicijacijskog imena, koje odgovara unutarnjem kvalitetu sutine koja se ispoljila u
posveeniku. Novina ovog bia sastoji se u tome to ono pripada kvalitativno drugom, viem nivou
realnosti i, shodno tome, poseduje neuporedivo vee mogunosti nego stari ovek. Novo roenje
je prva etapa inicijacije i spada u ono to tradicija naziva Male Misterije.
U sluaju aktuelnog oveanstva inicijacija u Male Misterije oznaava ne samo razvoj ili
promenu individualnih kvaliteta, nego i promenu modusa same ljudske prirode: to je prelazak od
stanja palog Adama ka stanju Prvog Adama, rajskog, polarnog, koji boravi sa one strane istonog
greha. Potpuno izjednaavanje oveka posveenog u Male Misterije sa rajskim Adamom izuzetan je
sluaj, koji pretpostavlja totalnu i potpunu realizaciju svih mogunosti, otvorenih kao rezultat
inicijacijskog procesa. Najee se realizuje odreeni aspekt ovog Adama, koji ograniava arhetipsku
punou, ali koji u isto vreme efikasno preobraava prirodni modus postojanja oveka. Drugim reima,
ovek u ovom sluaju postaje jedan od Adamovih likova, a ne Adam u celini.
Posle realizacije centra celokupnog individualnog stanja, posle dostizanja raja i, jo tanije,
centra raja, zapoinje reim Velikih Misterija. To je drugi principijelni nivo inicijacije, iako same po
sebi obe etape mogu da se podele na razliite stupnjeve u zavisnosti od konkretne inicijacijske kole.
U svakom sluaju, u procesu Velikih Misterija deava se prelazak bia koje je obnovilo svoju
rajsku prirodu, ali nastavlja da prebiva u individualnom stanju, u centru sveta Donjih Voda, na
vii, nadindividualni nivo, u svet venosti i nebeskih arhetipova. To je potpuna realizacija aneoske
dimenzije bia, koje zauvek naputa svet Donjih Voda i utvruje se u Carstvu Nebeskom. Kao to se
u inicijacijskoj smrti Malih Misterija u stvari savladava prag fizike smrti, koja vie za bie ne
predstavlja radikalno kidanje u tkivu individualnog postojanja (kao to je to za profaniste i
egzoteriste), tako i u Velikim Misterijama postoji neka slinost sa inicijacijskom smru due,
zahvaljujui emu dua, koja se slila sa duhom, poinje da percepira duhovno kao lino i neprolazno.
Na bia koja su realizovala Velike Misterije odnosi se reenica iz Apokalipse: nad njima druga
smrt nema oblasti.
12

Ovako izgleda opta struktura inicijacijskog procesa koja ima mnogo varijacija i nijansi u
zavisnosti od konkretne tradicije. Probaemo da uporedimo ovu inicijacijsku logiku sa hrianskim
tajnama i naemo analoge dvama osnovnim stadijumima inicijacije u hrianskoj doktrini.

ROENJE ODOZGO. MALE MISTERIJE

Meu pravoslavnim tajnama inicijacijskom ritualu Malih Misterija odgovara obred krtenja.
Ovaj ritual se naziva roenjem odozgo i u vezi s njim sam Hristos je rekao da onaj koji se nanovo
ne rodi ne moe vieti Carstva Boijega.
13

Krtenje ima sve odlike inicijacije. Prilikom vrenja obreda svetenik liturgijski objavljuje da
se u tom tajanstvenom trenutku onaj koji se krsti sahranjuje i razapinje sa Hristom, t. j. prolazi
inicijacijsku smrt, koja predstavlja prvu fazu Malih Misterija. Ovome odgovara trostruko potapanje
obraenika u vodu. Ovo je krtenje vodom ili prolazak bia kroz roenje i smrt u trima svetovima

12
Otkrivenje svetog Jovana Bogoslova, XX, 6. To jest nad njima druga smrt nema oblasti. Izbei drugu
smrt mogue je tek posle pobede nad prvom smru. Zato Apokalipsa objavljuje: Blaen je i svet onaj koji
ima dijel u prvom vaskreseniju (podvukao A.D.); nad njima druga smrt nema oblasti, nego e biti svetenici
Bogu (podvukao A.D.) i Hristu, i carovae s njim hiqadu godina. Karakteristino je da se oni koji su pobedili
drugu smrt nazivaju ovde jerejima; kasnije emo videti da inicijacija u Velike Misterije odgovara upravo
reckom, jerejskom, svetenikom posveenju. Moemo spomenuti takoe jezero ognjeno iz
Apokalipse (XX, 14-15): I smrt i pakao baeni bie u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne nae
napisan u knjizi ivota, baen bi u jezero ognjeno. Jezero ognjeno kao simbol nastupanja druge smrti
oznaava negativnu stranu nebeskog (treeg) sveta, koji je sam identian sa knjigom ivota i koji se u trenutku
kraja sveta okree prema dva sveta Donjih Voda, t.j. ka svetovima tananih i plotnih oblija, svojom
unitavajuom, ognjenom stranom, dok se, istovremeno, svetlosna pozitivna strana otvara samo za posveene u
Velike Misterije, za jereje Boga i uesnike prvog vaskresenija.

13
Jevanelje po Jovanu, III, 3-8: Odgovori Isus i ree mu: zaista, zaista ti kaem: ako se ko nanovo ne rodi ne
moe vieti carstva Boijega. Ree Nikodim njemu: kako se moe ovjek roditi kad je star? Da li moe po drugi
put ui u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: zaista, zaista ti kaem: ako se ko ne rodi vodom i
Duhom, ne moe ui u carstvo Boije. to je roeno od tijela, tijelo je; a to je roeno od Duha, duh je. Ne udi
se to ti rekoh: valja vam se nanovo roditi. Duh die gdje hoe, i glas njegov uje, a ne zna otkuda dolazi i kuda
ide: tako je svaki ovjek koji je roen od Duha. U ovom fragmentu otkriva se sutina hrianske inicijacije i
posebno njene prve etape krtenja.

8
tvarne Vaseljene u dva sveta Donjih Voda i u svetu Gornjih Voda. Ovo je tajna oienja srca i
potencijalno razmicanje ograniavajuih tvarnih okova, koji fatalno zadravaju oveka u granicama
Tvorevine. Hristos je Onaj, Koji svezuje i razvezuje. U ovom sluaju silom i vlau Uteitelja,
Parakleta, Duha Svetog, poslatog Sinom Boijim Crkvi posle Vaznesenja, nastupa razvezivanje
lanaca, rastvaranje uzronog mehanizma plotnog i tananog lika individualnosti, i ak aneoske
tvarnosti Neba. Ovaj crkveni obred odgovara sahranjivanju oveka Sinu Boijem, koji je kenotiki
umanjio svoju netvarnu prirodu radi silaska u tri sektora tvarnog bivstvovanja, to za Boga potpuno
odgovara "sahranjivanju". Ali ako za Hrista ovakvo sahranjivanje sopstvene netvarne prirode
predstavlja silaenje, onda je za novoobraenog ovo, naprotiv, uzlaenje, koje je postalo mogue
posredstvom boanskog silaenja Sina. Bog je postao ovek, da bi ovek postao bog.
Udove onoga koji se krtava jerej obeleava peatima svetog ulja u obliku krsta i na mestima
koja odgovaraju broju rana raspetog Isusa hrista. Ovo je raspee sa Hristom. U tom trenutku vri
se tajanstveno izjednaavanje ljudske ploti sa ploti Bogooveka. U nekim inicijacijskim tradicijama
slian ritual naziva se oivljenje tela. Rane Hristove, iz kojih tee krv, prolivena za spasenje i
oboenje ljudi, i koje simbolizuju nepresuan izvor blagodati, oznaene na telu onoga koji se krsti,
tajanstveno prenose telu hrianina poseban inicijacijski kvalitet, koji od sada svezuje ovo telo sa
viim ontolokim nivoima i razvezuje ga od jarma materijalnog, fizikog determinizma. To je ritual
delotvornog izlaska iz ere zakona i ulaska u eru Blagodati. Od tog trenutka posveenik, koji je proao
sahranjivanje i razapinjanje sa Hristom, potencijalno poseduje novo telo, novu duu i novi duh. On
dobija unutar sebe seme nove linosti, linosti crkvene i hristonosne, koja, kako god se inilo
spoljnjim posmatraima, ima odsad apsolutno drugaiju prirodu i drugaiju strukturu od onih koji nisu
bili udostojeni prolaska kroz ovaj obred.
Ipak, nastala razlika moe biti fiksirana samo uz pomo posebnih duhovnih metoda o ijem
postojanju veina ak i ne sluti. Raspee sa Hristom, miropomazanje je tajna koju vri Sveti Duh.
Ono je druga i via polovina obreda krtenja.
Kod krtenja vodom radi se samo o prethodnoj, unutartvarnoj potencijalnoj transformaciji
bia, koja je tek priprema za primanje druge, neuporedivo vanije strane krtenja krtenja Svetim
Duhom i ognjem (koji u odreenim sluajevima slui kao hrianski simvol Svetog Duha). Ako je
krtenje vodom funkcija Jovana Pretee, poslednjeg starozavetnog proroka, koji je pripremao put
Gospodnji, onda je krtenje Svetim Duhom tajna potpuno novozavetna, koja se nalazi u nadlenosti
samo Jedinorodnog Sina Boijeg.
Krtenje Svetim Duhom je potencijalna promena cele prirode tvarnog bia, otvaranje u
ljudskom centru paradoksalne i nadrazumske dimenzije, koja direktno sjedinjuje ovo bie sa
Netvarnim, sa Favorskim Svetlom, sa izlivanjem boanskih energija slave Presvete Trojice. Ovo je
krtenje u nadnebesku realnost Principa i samo oni koji su ga proli mogu zaista da kau za sebe:
Carstvo Boije je u nama. Krtenje Svetim Duhom je takoe lina Pedesetnica novoobraenika, s
obzirom da se u tom momentu na njega sputa jezik boanskog plamena, postajui od sada njegov
stalni i neodvojivi unutranji kvalitet.
Oienje bia i oivljenje tela treba obavezno da prethode kulminacijskom trenutku inicijacije
silasku Svetog Duha na hrianina.
Vano je ukazati na funkciju kumova u ovom ritualu. Ulogu kumova ne mogu da vre roeni
otac i majka, jer se radi ne o plotskom nego o duhovnom roenju novog oveka, iji roditelji od
sada postaju hrianin i hrianka, razmatrani bezlino, kao predstavnici jedinstvene mistike due
Pravoslavne Crkve. Kumovi ovde istupaju kao nosioci one inicijacije koju sada prolazi novokrtavani.
U ovom sluaju mogu se navesti Hristove rei: I svaki koji ostavi kue, ili brau, ili sestre, ili oca, ili
mater (podvukao A.D.), ili enu, ili dete, ili zemlju imena mojega radi, primie sto puta ponoliko, i
dobie ivot veni.
14

U ovom jedinstvenom trenutku deava se roenje odozgo u najbukvalnijem smislu, roenje
od Boga, usinovljenje tvarnog oveka, pozvanog od sada na put oboenja, od strane netvarne
Trojice. Tek sada verujui ima pravo da se obrati Bogu sa reima glavne hrianske molitve Oe
na. Pre krtenja takvo tvrenje zvui bogohulno. Apostol Pavle je tim povodom tvrdio da sam Sveti
Duh glagolja u naem srcu: Ava, Oe!
15
, t.j. samo novoj, potencijalno oboenoj linosti dozvoljeno

14
Jevanelje po Mateju XIX, 29.
15
A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene i pokoren zakonu. Da
iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinatvo. I budui da ste sinovi, posla Bog, Duha sina svojega u
srca vaa, koji vie: Ava oe! Galatima poslanica, IV, 4-6. U ovom kratkom odlomku sv. apostola Pavla
skoncentrisana je celokupna inicijacijska doktrina Pravoslavlja.

9
je obraanje Bogu kao Ocu, ali i u tom sluaju takvo tvrenje ishodi ne iz tvarne ljudske prirode, nego
od Svetog Duha, koji je darovan vernicima kroz krtenje ognjem.
Nova linost, zasenjena od sada neodvojivim prisustvom Svetog Duha, dobija u krtenju i
novo ime. Stari ovek umire, raa se Novi ovek.
Kao simbol obnavljanja i zavravanja Malih Misterija novokrteni se oblai u belu odeu,
koulju za krtenje, koja simbolizuje novo telo, koje od sada hrianin poseduje. Bela odea figurira
praktino u svim inicijacijskim tradicijama i oznaava u alhemijskoj terminologiji rad u belom,,
duhovnu realizaciju principijelno oiene i preobraene due.
U Pravoslavlju odmah posle krtenja vernik dolazi na prvo priee, konfirmaciju (za razliku
od katolianstva gde konfirmacija sledi posle izvesnog vremena, esto i posle nekoliko godina). Genon
istie da treba jasno razlikovati ritual inicijacije od inicijacijskog rituala, t.j. poseban obred u kome se
vri samo posveivanje, od onih obreda koje povremeno vri sam posveenik. Evharistija je upravo
inicijacijski ritual koji je doputen samo vernicima, hrianima koji su proli tajnu krtenja. Kuajui
telo i krv ivoga Boga novokrteni e primiti Najviu rtvu u podignutom blagodau krtenja telesnom
hramu Novog oveka. Oistivi se i rodivi se odozgo hrianin postaje svetilite koje je sposobno
da percepira u sebe kenotiki umanjenog Sina. Prvim prieem potvruje se i uvruje nova
struktura nove linosti, zavrava se prvi korak ka duhovnom ivotu i totalnom preobraenju, ka
oboenju novog bia.
Prvo priee posle krtenja je poslednja taka Malih Misterija, njihov zavretak, njihova
apoteoza.
Vano je primetiti da je krtenje najuniverzalnija i najvanija hrianska tajna, jer se samo i
jedino ono spominje u Simvolu Vere. Krtenje je baza celokupne hrianske realizacije, cele
pravoslavne metafizike. Na njemu se zasnivaju svi ostali inicijacijski rituali, obredi i tajne, iz njega
sledi sve ostalo. I jo konkretnije, krtenje se odnosi na obnavljanje rajske punoe realnosti, na
povratak u zemaljski raj, na uvrenje individue u centru stvari i bia plotnog i tananog sveta. Iako se
upravo u krtenju utemeljuju osnove svetosti i oboenja, t.j. pretpostavke za sticanje Carstva Nebeskog
ili ak Carstva Boijeg, ipak se ovaj ritual vie odnosi na prvu etapu inicijacije, koja je u vezi sa
potencijalnim nalaenjem zemaljskog raja. Na ovo ukazuju razliiti simboli rituala krtenja
korienje vode, oblaenje u belu odeu i t.d.

CARSKO SVETENSTVO. VELIKE MISTERIJE

Hrianski obred koji je najblii Velikim Misterijama je rukopoloenje, t.j. posveenje
vernika u duhovni in.
16

Sudei po odreenim mestima u Jevanelju i istorijskim izvorima, svi lanovi Crkve u ranom
hrianstvu rukopolagali su se za svetenike: A vi ste izbrani rod, carsko svetenstvo, sveti narod,
narod dobitka, da objavite dobrodjetelji onoga koji vas dozva iz tame k udnome vidjelu svome.
17

Ovakva situacija traje priblino do 3. veka, t.j. do trenutka kada se u hrianskim hramovima
pojavljuje ikonostas. Poev od tog perioda carsko svetenstvo postaje deo odreene grupe ljudi, koji
su u potpunosti poistovetili svoju ljudsku sudbinu sa Crkvom i izvrenjem svetih tajni i blagovesti.
Rukopoloenje, kao i krtenje, ispoljava svoju inicijacijsku prirodu tako to se moe obaviti
samo jedanput i do same smrti nikakva okolnost ne moe da lii inicijacije onoga koji ju je jedanput
dobio. Kako je jedno krtenje, tako je jedno i rukopoloenje. Rukopoloenje je pritom ritual inicijacije,
a ne prosto inicijacijski ritual, s obzirom da potencijalno prenosi na ljudsko bie posebnu metafiziku
dimenziju, koja od tog trenutka postaje njegov neodvojivi deo. Osim toga, u Pravoslavlju i prilikom
krtenja i prilikom rukopoloenja mogu da prisustvuju samo posveenici krteni, u prvom sluaju, i
jereji, u drugom. Ovo odgovara inicijacijskim zahtevima vrenja istinske ezoterijske tajne u kojoj
mogu uestvovati samo oni koji su u nju ve posveeni.
Pri rukopoloenju se onome koji se posveuje u jereje predaje energija apostolskog sluenja,
t.j. sila Svetog Duha u njenom arhetipskom obliku, kao prenoenje ognja koji se spustio na apostole u
Pedesetincu, i tako novoposveeni postaje izvrilac apostolskih funkcija, t.j. u odreenom smislu
apostol. Upravo zbog ovakve neprekidnosti apostolskog prenoenja tajne svetenstva, Crkva se i
naziva apostolskom. Ovde bismo mogli da primetimo da se lina Pedesetnica odvija ve u obredu
krtenja kroz miropomazanje i silazak Svetog Duha na onoga koji se krsti. To je tano, ali razlika

16
Ranije se u Rusiji koristio izraz postavljati za popove, koji su staroverci do nedavno upotrebljavali.
Ovde je vano istai re postavljanje, od glagola staviti, stajati, jer se ova etapa inicijacije direktno
odnosi na vertikalni simbolizam, na realizaciju duhovne vertikale ka centru kosmike realnosti.
17
Prva saborna poslanica sv. apostola Petra, II, 9.

10
izmeu krtenja i rukopoloenja sastoji se u tome, to se lina Pedesetnica ostvaruje ovde u dva
razliita aspekta. Kod krtenja se radi o otvaranju mogunosti za lino preobraenje: od sada je spoj
tvarne individualnosti i netvarnog Svetog Duha takav da bie moe da dostigne punou oboenja i
svetosti zahvaljujui samo linim duhovnim naporima, bez ikakve dodatne tajne ili obreda. Ipak, tu
sve zavisi od individualne volje i drugih kvaliteta krtenog, i u odreenim sluajevima (koji su u nae
vreme najrasprostranjeniji) blagodat krtenja i prisustvo Svetog Duha u srcu mogu da se ni na koji
nain uopte i ne ispolje, ako bie nije spremno da krene putem duhovne realizacije i koristi
neprocenjivi dar hrianske slobode, koja moe da ga naini bogom druge kategorije. (Sam Hristos
je ponavljao rei Cara Davida ja rekoh: bogovi ste
18
). Na taj nain netvarna energija u krtenom
predstavlja upravo mogunost, a ne realnost, i, shodno tome, delovanje Svetog Duha kroz krtenog je
mogue, ali nije obavezno; sve zavisi od ovekovih linih napora.
Rukopoloenje prenosi onome koji se posveuje netvarni kvalitet apostolskog plamena na
drugi nain, koji nije direktno povezan sa individualnom realizacijom punoe blagodati krtenja od
strane oveka. U normalnom sluaju (tako je bilo u ranom hrianstvu) rukopoloenje treba da
odgovara objektivaciji od strane individue blagodati krtenja, putem ulaganja linih napora. Kada se
ovakva objektivacija desi, ona se potvruje inicijacijskim ritualom, u kome se oveku prenosi
apostolska sila u njenom pojavnom i nepromenjenom obliku kao nadindividualan i potpuno
nezavisan kvalitet. Poev od ovog trenutka hrianin postaje punovredni lan roda izabranog, carskog
svetenstva, naroda svetog, t.j. postaje apostol, koji ima pravo da u ime Hrista svezuje i razvezuje,
t.j. da vri inicijacijske i liturgijske obrede i tajne.
19
Ali, u odreenim situacijama, kada duhovna
realizacija iz ovih ili onih razloga postane problematina i postane sudbina izuzetnih linosti (koje po
pravilu prednost daju monatvu), rukopoloenje se moe prenositi i na osnovu druge logike ne kao
potvrda objektivacije blagodati krtenja, nego kao udaljena od line realizacije predaja nadline sile,
koja omoguava efikasno vrenje crkvenih tajni nezavisno od unutarnje spremnosti ili nespremnosti
individue. Ova okolnost ni u kom sluaju ne zadire u samu silu posveenja ognjem u Velike
Misterije, ali ograniava funkcije svetenika samo na obavljanje kulta i vrenje obreda, liavajui ga
prava da u obinom sluaju bude istinski pastir za vernike po svim pitanjima koja se tiu duhovne
realizacije (ve i zbog toga, to je on sam nije ostvario). U ovom sluaju sila rukopoloenja deluje
kroz jereja, dotiui se njegovog unutarnjeg kvaliteta samo indirektno. [ta vie, pitanje je da li sam
jerej moe da primeti promene do kojih dolazi u strukturi njegove linosti posle prolaska kroz
posveenje u Velike Misterije, ako se ranije nije kretao putem voljne realizacije potencijala krtenja i
nije se susretao sa duhovnim pojavama, koje se javljaju na putu ove realizacije.
Ovakvo stanje stvari, nastalo u odreenom periodu crkvene istorije, jedan je od osnovnih
dubinskih razloga raskola unutar ruskog Pravoslavlja. Staroverci su insistirali na strogom skladu
izmeu nivoa inicijacijske realizacije i prolaenja inicijacije u hrianske Velike Misterije. Zato su
sa takvom estinom usvajali isto funkcionalni odnos prema svetenstvu. S njihove take gledita
slian rascep oznaavao je izlaz blagodati iz Crkve, njenu ritualnu i mistiku desakralizaciju. To se
podudarilo sa knjikim radom, gde je glavni kamen spoticanja izmeu nikonovaca i sledbenika
protopopa Avakuma bilo pitanje o ognju i krtenju ognjem, kao i o dogmatskim odrednicama
Svetog Duha. Staroverci su smatrali da iza uporeivanja slovenskih liturgijskih knjiga sa grkim
originalom stoji tenja da se dogmatski uvrsti desakralizacija crkvene blagodati, da se prizna
relativnost oboujueg delovanja Svetog Duha. Bez obzira na neracionalnost ovakve pozicije s take
gledita spoljanje logike, ona je bila delimino opravdana, jer je u tom istorijskom trenutku razlika
izmeu ezoterijskog i egzoterijskog plana crkvenog ivota postepeno prelazila iz harmonine
ravnotee u stanje opozicije. Prelomni momenat bio je spor Nila Sorskog i belojezerskih isihasta
nestatele (hrianskih ezoterika) sa Josifom Volockim i josifljanima, koji su, sa svoje strane,
insistirali na prioritetu spoljanje, egzoterijske pozicije. Nikonove reforme poklopile su se sa
dostizanjem vrhunca krize u ovoj oblasti.
Ali kritika staroveraca, opravdana i u potpunosti pravilna sa metafizike i inicijacijske take
gledita, koja je nastojala na obaveznom potpunom skladu izmeu nivoa duhovne realizacije i ina

18
Jevanelje po Jovanu X, 34.
19
Kod Dionizija Areopagita prilikom opisivanja tajni rukopoloenja simboliki se tumae ritualne razlike koje
postoje kod posveenja arhijereja, jereja i akona. Tako se arhijereju koji se posveuje i koji klei pred oltarom
na glavu stavljaju ne samo ruke, nego i Sveto Pismo, dok se kod posveivanja jereja Sveto Pismo izostavlja.
akon stoji pred oltarom kleei na jednom kolenu. Ove tri raznovidnosti posveenja u Velike Misterije ne
poriu jedinstveno predavanje netvarne energije Trojice, apostolske sile Svetog Duha, delotvorne u sva tri
sluaja. Razliitost u ritualima predodreena je samo odgovarajuim eklezijastikim funkcijama, koje
odgovaraju trima osnovnim nivoima crkvene hijerarhije.

11
dobijanja svetenike inicijacije, postepeno je dovela do istog rezultata kao i protestantizam. Odbijanje
neopravdanog (za staroverce) rukopoloenja i, logino, potonje nepriznavanje crkvenih tajni i
obreda blagodati, postepeno su doveli do toga da se kod samih staroveraca izgubi neraskidivost
svetenstva i celokupni mistiki, ritualni sadraj hrianske tradicije. Oni staroverci koji nisu krenuli
putem krtenja ognjem u njegovom bukvalnom ostvarenju, t.j. ko nije sebe sagoreo fiziki, naao se
u bezizlaznoj situaciji, koja podsea na poloaj nemakih luteranaca. Uzrok usitnjavanja staroveraca
na mnotvo pravaca isti je kao i kod pojave mnotva protestantskih konfesija gubitak dogmatskog
jedinstva i metafizike univerzalnosti Crkve povlai za sobom prevladavanje linih ili grupnih
gledita. I ako u odreenim izuzetnim sluajevima ovakva situacija moe da dovede do bljeska ivog i
plamenog bogoslovlja (kao kod Bemea, Gihtela, fon Baadera ili staroveraca iz Vigodske pustinje),
ipak, u veini, samo teti dogmatskoj i ritualnoj harmoninosti, kao i delotvornosti mistike strane
kulta.
Centralna uloga simbolike ognja u ruskom raskolu
20
indirektno navodi na sutinu samih
Velikih Misterija, iji je zadatak da izvedu bie izvan okvira Donjih Voda, van granica formalnog
stanja, s onu stranu due, u svet Neba, u sfere nadformalnog ispoljavanja, prema aneoskom tipu
postojanja. Aneli se u teologiji esto opisuju kao ognjena bia, koja na tvarnom nivou odraavaju
netvarnu prirodu Svetog Duha. Svetenik koji je proao rukopoloenje realizuje punou aneoskog
arhetipa, ostajui pritom u ljudskom telu i sauvavi individualnu duu. Sutina rukopoloenog jereja
povlai se iz sveta trajanja, on sauestvuje od sada u venosti Nebesa, u Prvom Danu Stvaranja koji
nema trajanja.
21
Meutim, venost se ispoljava na zemaljskom nivou u zatvorenosti liturgijskog
bogoslunog ciklusa, ijem kruenju doprinosi svetenik, ostajui u svome duhu nepokretan, kao
centar kruga, oko koga i zbog koga se okree toak crkvene godine. U liturgiji ima nekoliko trenutaka
gde se bogosluenje opisuje kao neto to se odvija istovremeno na dva nivoa: na ljudskom i na
aneoskom. Tako su Osana na visini!, Aliluja!, Svjat! Svjat! Svjat! Gospod Bog Savaot i druge
aneoske crkvene pesme, koje se ponavljaju za vreme slube na zemlji i na Nebu. Svetenik je
provodnik, posrednik izmeu ovih realnosti, budui da je putem svoje inicijacije u Velike Misterije
postao aneo, ali je istovremeno ostao i ovek.
Posebno mesto zauzima monako posveenje, koje Dionizije Areopagit smatra najviom
formulom inicijacije u Velike Misterije. Za razliku od jerejskog posveenja postrienik za vreme
rituala ispred oltara ne klei, nego stoji. Osim toga, slino obredu krtenja, monah se za vreme postriga
oblai u novu odeu, koja potencira novo roenje, ovoga puta tree roenje, roenje na
Nebesima, jer je drugo roenje bilo krtenje.
Svi ovi detalji monake inicijacije jasno se uklapaju u simbolizam drugog reda aneoske
hijerarhije. Radi boljeg razumevanja naveemo osnovne odlike aneoskog sveta i njegovih inova
kod Dionizija Areopagita.
Svi aneli dele se na tri reda, po tri ina u svakom.
Prvi red serafimi, heruvimi i prestoli odlikuju se sozercanjem Boanstva i NJegovim
hvalospevom. Ovi inovi stalno padaju niice pred Svevinjim, to takoe odgovara prvom i najviem
aneoskom zadatku potpunom odricanju od samoidentinosti i proslavljanju drugog, nego li su sami
aneli. Ova aktivnost je identina sa sozercanjem u njegovom najviem aspektu.
Drugi red iz gospodstva, moi i vlasti objedinjuje anele, ije je zajedniko simboliko
delanje stajanje, t.j. ouvanje vertikalnog, svetlosnog postojanja.
Trei red knezovi, arhaneli i aneli najnii su u nebeskoj hijerarhiji. NJegovi inovi
izvravaju trei aneoski zadatak: prenose nebesku energiju i svetlosne zrake nanie svim
podnebeskim biima.
Serafimi, heruvimi i prestoli usmereni su u potpunosti uvis i od sebe. Gospodstva, moi i vlasti
su skoncentrisani na sebe, na uvrivanje svog svetlosnog postojanja. A knezovi, arhaneli i aneli su
orijentisani nanie i od sebe. Pritom, zajednika karakteristika tri aneoska reda predodreuje

20
Ovde bismo hteli da navedemo fragment iz Apokalipse koji se odnosi na drugu smrt i gde se govori o
jezeru ognjenom. Moe se pretpostaviti da su dobrovoljna samospaljivanja staroveraca oni sami povezivali sa
ovim jezerom ognjenim, paklom, u kome je adu i smrti sueno da ieznu na Stranom Sudu. Ritualno
sagorevajui sebe na fizikom planu, zaranjajui za ivota u jezero ognjeno, staroverci su moda udeli da
isplivaju na njegovu drugu stranu, t.j. na stranu Belovodija, nebeske Svetlosti, kod samog prestola Boijeg
meu pravednicima i izabranima. Ovo nije mnogo neverovatno, ako se uzme u obzir metafizika identinost
svetlosti i ognja, koji se razlikuju samo u odnosu na donje svetove Vaseqene (psihiki i fiziki), u odnosu na koje
mogu da se ispolje kako u pozitivnoj (svetlosnoj), tako i u ruilakoj (ognjenoj) funkciji.

21
Za njega se moe rei da je zapisan u Knjizi ivota, kako se kae u Apokalipsi.
12
konkretniju hijerarhiju meu samim inovima. Model "tri aneoska zadatka" ponavlja se za svaki in
hijerarhije.
Bazirajui se na ovakvom opisu najloginije bi bilo uporediti monaki in u crkvenoj
hijerarhiji upravo sa drugim nebeskim redom. To je oigledno ve zbog injenice da monah prolazi
postrig stojei. [ta vie, smisao monake prakse skoncentrisan je upravo na linu duhovnu realizaciju,
a to se tano podudara sa utvrivanjem svetlosne samoidentinosti kod anela drugog reda.
Po analogiji sa ovim, jerejsko posveenje trebalo bi uporediti sa inovima treeg nebeskog
reda, jer je glavni zadatak svetenika prosveenje pastve i blagovetenje Vaseljene, t.j. prenoenje
svetlosne blagodati nanie, prema prostim hrianima, ka niim nivoima crkvenog kosmosa.
Moemo takoe uporediti tri ina crkvene hijerarhije sa tri ina donjeg aneoskog reda:
arhijereji e odgovarati knezovima, jereji arhanelima, a akoni anelima. Razliite funkcije tri
eklezijastika ina u bogosluenju i vrenju hrianskih obreda tano potvruju ovu vezu.
22

Mnogo je sloenija trostruka podela monakog ina shodno hijerarhiji drugog aneoskog
reda.
23
Osim toga, vojnika osobenost, podvuena imenima anela ovoga reda, potencijalno navodi na
inicijacijsku povezanost sa ovim nivoom i specifinom carskom sakralnou. Nije sluajno da su
mnogi carevi pred samu smrt primali monaki postrig i umirali u monakoj odei, u skladu sa
eklezijastikim obredima. Careve i monahe zbliava ne samo funkcija stajanja,
24
uvrivanje
svetlosne samoidentinosti, nego i ritualno odricanje od svega to razdvaja. Kao to car simbolizuje
peat jedinstvenosti i jedinstva, lino i u jednini stojei ispred celog pravoslavnog naroda i celog
carstva, tako se i monah prilikom postriga zaklinje da e uvati apsolutnu jedinstvenost i nedeljivost
svoje due u delima i pomislima.
Bilo kako bilo, izmeu monakog postriga i carske inicijacije sa jedne strane i drugog reda
aneoske hijerarhije sa druge strane, postoji direktna ezoterijska veza.
Nastavljajui istu analogiju, namee se pitanje: kakvoj inicijacijskoj liniji u okviru hrianskih
Velikih Misterija odgovara prvi red anela i njegovi inovi serafimi, heruvimi, prestoli?
Naravno, funkcije ovih inova se u odreenoj meri prenose na episkope, jereje i akone, koji
pri obavljanju svetih tajni vre svete rituale, koji su esto povezani sa nebeskim funkcijama ovih
inova (zato se predstave serafima, heruvima i prestola mogu nai na nekim detaljima svetenike
odee). Ne samo to, crkvena sluba uzdie se ne toliko radi ljudi, koliko radi Boga, kao izraz
neprestanog potovanja od strane Vaseljene. Ali na isto inicijacijskom nivou trebalo bi da postoji
takva kategorija posveenika u Velike Misterije, iji bi predstavnici bili predodreeni iskljuivo za
isto sozercanje, za potpuno i apsolutno obraanje Gospodu, za potpunu pogruenost u promatranje
onostrane Slave Gospodnje, kao i za masovno sluenje (delovanje treeg aneoskog reda), i lino
spasenje (zadatak drugog anoskog reda). Najblii ovoj kategoriji su pravoslavni starci, isihasti,
25
koji
idu putem apsolutne i beskompromisne metafizike realizacije, putem zavrenog oboenja. Upravo na
njih se odnosi tvrdnja Dionizija Areopagita: Nae spasenje je mogue samo kroz nae oboenje.
26

(Za ostale kategorije vernika ovaj maksimalistiki prilaz se ne moe smatrati bezuslovno istinitim).

22
Tako akonov orar simbolizuje jedno aneosko krilo, i za vreme liturgije vie puta upravo akon vri
aneoske funkcije. Kod jereja epitrahilj, t.j. orar, sloen nadvoje, simbolizuje dva aneoska krila i odgovara
njegovom arhaneoskom statusu i t.d.
23
Moda bi ovde trebalo navesti hipotezu o inicijacijskom znaenju velike i male askeze (isposnitva), kao i
paljivije proanalizirati razlike u odgovarajuim ritualima postriga.

24
Vidi detaljnije deo VII u: Metafizika Blagoj Vesti, Artkoge, Moskva, 1996.
25
U ranijim periodima Crkve najviem inicijacijskom redu svetenstva odgovarali su drugi, uoblieniji
inovi, kao to su proroci, didaskali, harizmatiki uitelji. Ovi inovi koji se spominju kod samog
apostola Pavla smatrali su se viima u odnosu na episkope i prezvitere. Veoma reita u ovom sluaju je
odrednica prorok, jer je upravo proroka funkcija povezana sa najviom trijadom aneoskih inova.
Uporedi vizije starozavetnih proroka, naroito Isaije. Ipak, direktno proroka linija u eklezijastikoj strukturi
rane Crkve zavrava se krajem 2. veka; prelomnom takom moe se smatrati anatemisanje sledbenika
Montana, koji su insistirali na ouvanju harizmatike linije i na nastavljanju proroke, serafimske
inicijacije. Usput, ka montanizmu se pozitivno odnosio ak i Tertulijan. U narednim periodima ova linija se
nije konano prekinula, ali je prela na zatvorenije oblike postojanja u okrilju hrianskog monatva. Vano
je primetiti, da isihazam, iskreno govorei, nije zapoeo sa Palamom ili Grigorijem Sinaitom. Njegova
istorija potie od sozercateljne linije najdrevnijeg isposnitva i usmenih inicijacijskih predanja pravoslavnog
ezoterizma. Na bazi simbolikih podudarnosti najloginije je pretpostaviti da su najdrevniji oblici isihazma ili
protoisihazma bili nastavak inicijacijske linije harizmatinih uitelja, didaskala ranije Crkve. ta vie,
naziv starac (gerontes), primenjen na posveenog u isihazam, moda bi trebalo tumaiti kao ukazivanje
na sudelovanje u ovoj staroj, najdrevnijoj u okviru hrianstva, harizmatikoj i prorokoj tradiciji.
26
O crkvenoj hijerarhiji, cit. prema Pseudo-Denys, Oeuvres completes, Paris, 1943.
13
Inicijacijski ritual koji se praktikuje u ovim najzatvorenijim krugovima pravoslavnog
ezoterizma dri se u strogoj tajnosti. Jedino to se moe pretpostaviti je njegova povezanost sa ognjem
i uljem, po analogiji sa opisom serafimske inicijacije proroka Isaije.
27
Osim toga, mogue je da u toku
inicijacije onaj koji se posveuje treba da lei niice, kako to rade inovi prvog aneoskog reda.
Uopteno govorei, paljivo prouavanje radova isihasta i njihovih itija sa ovakve take gledita
moglo bi da osvetli i ovu tajnu. Osim toga, bez obzira na sva gonjenja i pritiske, tradicija staraca do
naeg doba nastavlja da ivi, kako u Rusiji, tako i u Grkoj i drugim pravoslavnim zemljama (Srbiji,
Rumuniji, Bugarskoj i t.d.).
Inicijacija u Velike Misterije u Pravoslavnoj Crkvi, meutim, ne ograniava se na aneosku
realizaciju. Poev od samog trenutka krtenja hrianin potencijalno postaje vii od anela, jer
blagodat Svetog Duha dejstvuje u njemu iznutra, a ne spolja. Zato se u Velikim Misterijama aneoski
plan realizuje u vidu prosveujue, prelazne etape, iji je zadatak da izrazi neizrecivo, i da tvarnim,
iako nebeskim realnostima, preduhitri netvarno. Znai, pravoslavno svetenstvo u svojoj metafizikoj
dimenziji ide kroz nebeske hijerarhije, vri slubu o Netvarnom uz pomo itavog spektra tvarnih
sredstava od telesnih do aneoskih. I same nebeske hijerarhije se spasavaju i obouju kroz
metafiziku realizaciju ljudi-hriana. Zato se i kae da aneli sa divljenjem gledaju na vrenje
crkvenih tajni. Upravo sa divljenjem, jer je njihovo nebesko veno sveznanje ogranieno tvarnim;
pravoslavni pak jereji direktno su u kontaktu sa netvarnom i predvenom Slavom Gospodnjom.
Polazei od navedenih zakljuaka treba uneti ispravku u prethodno izlaganje: ne poistoveuju
se jereji sa anelima, nego se aneli u svom najviem aspektu poistoveuju sa hrianskim
svetenicima, monasima i starcima, jer je samo njihova ljudska priroda bila udostojena ulaska u
netvarni dvorac Presvete Trojice zajedno sa uznesenim Gospodom naim Isusom Hristom. Shodno
tome, i u inicijaciji, i u slubi, i u podvizima hrianskih posveenika prisutna je takva trascendentna
netvarna dimenzija, kakve nema kod nebeske hijerarhije.
Aneli se spasavaju i obouju kroz ljude. Kroz one, koji su proli i do kraja realizovali ceo
ciklus blagodatne hrianske inicijacije.

Prevod sa ruskog:
Dubravka Milenkovi




27
Shodno tome, obavezno je koristiti jelej ili miro. Detaljnije vidi glavu 28. Metafizike Blagovesti, Moskva,
1996.