1

CITOGENETIKA
Otkri!em mikroskopa, kada se zavirilo u untra"njost !elije i kada su ponovo
obnovljeni Mendelovi postulati, po#elo je povezivanje doga$aja koji se de"avaju u
jedru i za vreme !elijske deobe na nivou !elije i konstatovani su hromozomi. Dugo
je jo" vremena pro"lo dok se nije uo#ila veza izme$u DNK i hromozoma, ali veza
izme$u Mendelovih postulata i hromozoma je ne"to pre toga nastala. Citogenetika
nije ni danas neaktuelna, jer u humanoj medicinskoj genetici ona je osnova
geneti#kog savetovali"ta (u velikom broju slu#ajeva nezamenljivog u
dijagnostifikovanju nastajanja pojedinih poreme!aja). Dakle, analiza hromozoma
je nezamenljiva, po"to mnoga oboljenja u osnovi imaju hromozomske mutacije. S
druge strane, razvoj citogenetike je omogu!io ceo program oplemenjivanja
organizama, time "to se na nivou celih hromozomskih garnitura kombinuju
genomi.
Ovo je slika metafaznog hromozoma, koji li#i na neku ma"nicu. Pri tome
jedan hromozom ima dve hromatide , tj. dva molekula DNK po hromozomu. U
nivou su%enja koje spaja dve
hromatide odvajaju se
molekuli DNK i odlaze na
polove. U osnovnoj morfologiji
metafaznog hromozoma
razlikujemo centromeru i, u
odnosu na nju, krake razli#ite
du%ine ozna#ene sa p i q.
Uvek se gornji kraci
ozna#avaju kao p, a donji kao
q kraci. Oni mogu biti iste
du%ine i za takav hromozom se ka%e da je metacentri!ni (centromera se nalazi na
polovini hromozomske du%ine). Hromozomi mogu biti i submetacentri!ni, kada je
centromera pomerena ka jednom kraju, ili akrocentri!ni, kada prakti#no samo
satelitska DNK sa ponovcima ostaje iznad centromere.
Oblast heterohromatina (transkripciono neaktivan region) se nalazi oko
centromera i na krajevima hromozoma, dok je izme$u euhromatin (transkripciono
aktivan).
Kada se iz neke mitoze ili metafaze prepariraju hromozomi oni su rasuti i mi
mo%emo da odredimo njihov broj u toj !eliji. Oni se po osnovnoj morfologiji, tj. na
osnovu polo%aja centromere mogu svrstati u parove. Tako svrstani hromozomi
predstavljaju kariogram (njihovo re$anje po osnovnoj morfologiji u odnosu na
polo%aj centromera i du%inu krakova u grupe). Kariotip bi onda bio skup svih gena
u jednoj !eliji. Dakle, kariogram je na#in predstavljanja kariotipa. Jo" jedan na#in
predstavljanja kariotipa je broj!ano numeri!ki. Npr, kod %ena kariotip se obele%ava

2
sa 46 (23 para hromozoma, tj. 46 hromozoma). I uvek mora da se istakne koji su
polni hromozomi. *Nepotrebno je znati koliko kojih hromozoma ide u neku grupu! Treba da
znamo pojam kariotipa i kariograma i "ta zna#i obele%avanje kariotipa na ovaj na#in. Na ovaj
na#in u dijagnozama je mogu!e obele%avati odstupanja od kariotipa. Me$utim,
strukturne hromozomske aberacije se ne mogu primetiti samo obele%avanjem
kariotipa. Ono "to je bitno u dijagnostifikovanju razli#itih strukturnih hromozomskih
aberacija je da se kariotip podvrgne bojenju. Tada nam tematski prikazani
kariogrami ili idiogrami daju informaciu o tome koliko ima razli#ito obojenih
regiona, gde se oni ta#no nalaze du% hromozoma. Te trake ne ozna#avaju gene ve!
samo regionali"u hromozome! One predstavljaju regione koji imaju razli#iti afinitet
za boju. Onda mo%emo da analiziramo da li neki region nedostaje ili je u vi"ku,
kakav je kod jednih osoba, kod drugih, izme$u vrsta itd. Kariotip se mo%e bojiti
razli#itim bojenjima (ukoliko vas to vi"e zanima, mo%ete pro#itati u praktikumu u
delu citogenetika). Postoje razli#iti hemijski agensi prema kojima razli#iti delovi
DNK imaju druga#iji afinitet i samim tim se boje svetlije ili tamnije. Postoje i vrlo
sofisticirana bojenja. Svaki hromozom mo%e da ima neku karakteristi#nu unikatnu
sekvencu koja ga #ini unikatnijim u odnosu na neku fluorescentnu boju i tako da
ceo kariotip mo%e da bude razli#ito obojen.
Bojenjem mo%ete da poredite delove hromozoma izme$u razli#itih vrsta. Ako
obojite hromozome mi"a sli#no preko tih unikatnih sekvenci, onda mo%ete da vidite
koji delovi hromozoma npr. #oveka su analogni sa delovima hromozoma mi"a.
Fluorescentna in situ hibridizacija (FISH) je bojenje hromozoma u svrhu
detekcije pojedinih gena ili #ak delova gena (pojedinih sekvenci). Kada nas zanima
da li deo hromozoma (pojedina sekvenca u molekulu DNK) mo#e da hibridizuje, da
stvori ponovo dupli heliks sa nekom probom. Proba je neka sekvenca DNK #ije
prisustvo nas interesuje na hromozomu. Ona je obele%ena fluorescentnim bojama.
Kada se DNK denaturi"e, posmatramo da li na"a proba hibridizuje sa
denaturisanim kompletnim hromozomom. Ako hibridizuje, onda konstatujemo da
ta sekvenca postoji na tom hromozomu. A ako ne hibridizuje, znamo da je ta
sekvenca izostala. Na taj na#in je bojenjem mogu!e utvrditi prisustvo pojedinih
sekvenci u celom kariotipu.
Ono "to je u praktikumu dato, a mi se ne!emo puno baviti time, su politeni
hromozomi. Mnoge vrste Diptera, u na"em slu#aju Drozophila melanogaster, u
pljuva#nim %lezdama larvi sadr%e politene hromozome koji su rezultat endomitoze,
tj. nerazdvajanja homologih hromozoma tokom deoba. Poenta je u tome "to time
hromozomi i sve anomalije i hromozomska varijabilnost postaju lako vidljivi, jer
imate puno niti zajedno spojene koje se tehnikama bojenja mogu jasno uo#iti.
Jedno od pitanja je bilo #emu slu%i analiza kariotipa. Kariotip je broj i
struktura hromozoma karakteristi#an za vrstu. Osim pri somatskim mutacijama, on
ne varira unutar jedinke. Unutar vrste na populacionom nivou samo mo%e da bude
ve!e u#estalosti nekih hromozomskih varijanti. Analiza kariotipa tako sa jedne

3
strane mo%e da se koristi za pore$enje taksona. Na slajdu je dat primer pore$enja
hromozoma 1 kod #oveka, "impanze, gorile i orangutana. I hromozom 2 #oveka,
gde se pretpostavlja kada se uporedi sa ovim ostalim primatima da je nastao
fuzijom njihovih akrocentri#nih hromozoma. Analiza kariotipa je jednostavna,
pouzdana za odre$ivanje prisustva hromozomskih aberacija u prenatalnoj
dijagnostici, ali i u postnatalnoj (iz krvi). Analiza se mo%e vr"iti u razli#itim
stadijumima prenatalnog razvi!a (amniocenteza, horiocenteza). Mo%e, dakle da se
odredi da li postoje odstupanja od karakteristi#nog humanog mu#kog ili %enskog
kariotipa (profesorka izbegava izraz normalan kariotip).
Hromozomske mutacije
U nekim ud%benicima su hromozomske mutacije nazvane
makromutacijama (a genske mikromutacijama), a to nije korektna podela. (ova
podela je gledana samo sa jednog aspekta; hromozomske mutacije zaista obuhvataju vi"e
delova genoma nego neka ta#kasta mutacija i na taj na#in one mogu da se posmatraju kao
mikro i makro; me$utim, hromozomska mutacija nekada mo%e da ne ostavi posledicu, a
ta#kasta mutacija mo%e biti pogubna i biti okida# za mnoge probleme; prema tome nije
adekvatna podela na mikro i makro mutacije). Hromozomske mutacije se odnose na
promene koje obuhvataju delove hromozoma ili cele hromozome. Mo%emo ih
podeliti na numeri#ke i strukturne.
Numeri#ke hromozomske aberacije
Promene odstupanja od kariotipa koje se odnose na broj hromozoma su
numeri#ke hromozomske mutacije. Broj hromozoma je karakteristi#an za vrstu.
Promena u broju hromozoma koja se odnosi na vi"ak ili manjak pojedinih parova u
setu zove se aneuploidija. Ukoliko od o#ekivanog diploidnog broja hromozoma
nedostaje ceo jedan par to se
naziva nulizomik, ali ako u tom
paru nedostaje samo po jedan
homozom onda je on monozomik.
Mo%e i da nedostaje po jedan
hromozom u dva para pa je to dupli
monozomik. Postoje i trizomije
kada je neki #lan jednog para u
vi"ku, tako$e i tetrazomije i
dvostruke tetrazomije. Dakle, ne
zahvata vi"ak ili manjak
hromozoma svaki par u setu nego
pojedina#ni parovi u setu.
Aneuploidije nastaju usled
nepravilnog razdvajanja odnosno
nerazdvajanja hromozoma tokom
mejoze 1 i 2. Ovde je dat primer

4
aneuploidije na polnim hromozomima, ali ona je prisutna i na autozomima. Na
polnim hromozomima aneuploidije imaju manje posledica na fenotip kod vi"ih
organizama nego aneuploidije na autozomima, ali princip nastanka je isti.

! Aneuploidije polnih hromozoma
Na slede!em slajdu su prikazani XX hromozomi. Imamo situaciju gde ne
dolazi do razdvajanja hromozoma i posle mejoze 1 se dobija !elijska linija u kojoj
jedna !elija sadr%i oba hromozoma dok druga ne sadr%i (ali to ne zna#i da je ona
prazna, jer ona sadr%i sve druge autozome kako treba). Dalje u oplo$enju, kada se
jajne !elije spoje sa spermatozoidom kji nose X ili Y hromozom, imamo nekoliko
kombinacija u oplo$enju. Kombinacije mogu da budu takve da se na$e X
hromozom u vi"ku (Klinefelterov sindrom, XXY). Mogu da se na$u tri X hromozoma
u vi"ku (47,XXX). Tako$e jedna od kombinacija mo%e da bude letalna, kada uop"te
nema X hromozoma, i takav zigot ne pre%ivljava. I jo" jedna od kombinacija je kada
je prisutan sam jedan X hromozom (Tarnerov sindrom).
Druga situacija je kada do nepravilne razmene dolazi u drugoj mejoti#koj
deobi. Tada imamo gamete koji su normalni, gamet koji imaju dvostruku kopiju X
hromozoma i gamet koji nema X hromozome. U kontaktu sa X ili Y hromozomom
koji poti#e od spermatozoida, opet imamo nove kombinacije. Ovde imamo
kombinacije gde su normalne mu"ke i %enske jedinke. Tako$e imamo i
kombinaciju gde je X hromozom u vi"ku (Klinefelterov sind.), gde su tri X
hromozoma, i gde se nalaze samo X (Tarnerov sindr.) ili Y hromozom (letalno).

5
Primeri aneuploidije polnih hromozoma su:
Tarnerov sindrom (45,X0). *Obratite pa%nju kako se obele%ava kariotip. To
je takozvana monozomija, po"to nedostaje jedan X hromozom.
Klinefelterov sindrom (47,XXY). To je primer trizomije polnih
hromozoma kod #oveka, jer je u vi"ku X hromozom.
Ono "to je interesantno jeste da je prime!eno u pljuva#nim %lezdama %enki
sisara da postoji jedan heterohromatinski deo (ozna#en je strelicom na slici) koji
predstavlja inaktivirani X hromozom, tzv. Barovo telo. Ono se zove fakultativni
heterohromatin. Kod sisara dolati do tzv., dozne kompenzacije, odnosno do
izjedna#avanja broja aktivnih X hromozoma izme$u polova. Jer %enke imaju
dvostruku dozu X hromozoma i samim tim i genskih lokusa i produkata koji se
nalaze na njima. Mu"ki pol kod sisara imaju jedan X i jedan Y hromozom. Prema
tome, kada bi oba X hromozoma u somatskim !elijama %enki sisara bila aktivna i
stvarala produkte, produkata bi bilo dvostruko vi"e. Dozna kompenzacija je zapravo
izjedna#avanje broja aktivnih X hromozoma u somatskim !elijama kod sisara. Ne
inaktivira se ceo X hromozom, ali u ranim stadijumima embriogeneze inaktivira se
njegovih 30-60%.
Jedna od posledica inaktivacije X hromozoma je mozaicizam. Na slajdu je
prikazan zigot koji poseduje jedan X hromozom od majke i drugi X hromozom od
oca. Sada kre!u !elijske deobe. I ukoliko se kod te jedinke nalazi neki heterozigotni
lokus i ako pretpostavimo da je ekspresija alela sa tog lokusa vidljiva fenotipski,
onda mo%e da do$e do varijegacije, odnosno do mozaicizma. Jer, kada se ova
!elija deli, jedna !elijska linija !e imati inaktiviran jedan X hromozom a aktivan ovaj
drugi, dok !e druga !elijska linija imati obrnuto. I samim tim ima!emo sektore
!elija tkiva (narand%asto i crno kod ma#ke) u kojima je aktivan jedan X hromozom i
onih u kojima je aktivan drugi X hromozom. I ukoliko je to heterozigot za neku
vidljivu mutaciju, onda imamo mozacizam.
! Aneuploidije autozoma
Kada kod biljaka dolazi do manjka ili vi"ka hromozoma, trizomije autozoma
to doprinosi varijabilnosti. Na slajdu je dat primer biljke Datura koja formira #auru i
nekih 12 varijabilnih fenotipova #aure. Taj
fenotip zavisi samo od vi"ka pojedina#nih
hromozoma u tom setu od 12 pari
hromozoma. Jednostavno, posledica
aneuploidije autozoma je varijabilnost
#aure. Na slajdu imamo i sliku kako se
formiraju gameti. Ono "to je interesantno
je da polen sa dodatnim hromozomom
nije funkcionalan. Evolutivno to je
odbrana od nekih hromozomskih
aberacija. Prema tome, polen mo%e da
sadr%i samo jedan hromozom (ili A1 ili A2

6
ili A3). Me$utim, jajne !elije mogu da imaju kombinacije, ili da budu sa po jedni m
hromozomom, ili da budu u kombinacijama A1A2,A1A3 ili A2A3. Sada, u
kombinaciji sa mu"kim gametima mogu da nastanu normalni diploidi ili nastaju
razli#iti trizomici. Jedina posledica toga je razli#ita morfologija #aura.
Me$utim, kod vi"ih sisara to nije tako. Ono "to se donekle toleri"e u
humanom razvi#u su aneuploidije autozoma 21, 18 i 13. Ovo su jedine tri
aneuploidije autozoma koje pre%ivljavaju ro$enje. Pri tome osobe sa Daunovim
sindromom (trizomija-21) najbolje pre%ivljavaju, ali imaju sni%ene odre$ene
funkcionalne i mentalne kapacitete. Me$utim, Edvardsov sindrom (trizomija-18) i
Patau sindrom (trizomija-13) su na vrlo kratkom vremenu pre%ivljavanja od ro$enja.
To ne zna#i da drugi automzomi #oveka nisu zahva#eni aneuploidijama, ve!
se elimini"u vrlo rano, po"to su o"te!enja toliko te"ka da osobe ne mogu da
pre%ive ni ovoliko koliko pre%ivljavaju oni sa Edvardsovim i Patau sindromom.
Dakle, fenotipske posledice zavise od toga koji deo genoma je zahva!en.
Vide!emo posle da pri nekim malim strukturnim promenama fizi#ke posledice
mogu da budu vrlo velike itd. Razvi!e je posledica balansiranih doga$aja. I u
slu#aju ovih strukturnih promena na 21,18,13 hromozomu to je donekle dozvoljeno.
&to se ti#e trizomije 21, vide!emo i jedan slu#aj naslednog Daunovog sindroma
koji je mnogo re$i. Ovaj slu#aj aneuploidije, nastao nerazdvajanjem hromozoma u
mejozi, je povezan sa staro"!u majke. Starost i starenje tog pula %enskih gameta i
izlo%enost odre$enim mutagenima doprinosi tome da postoji pozitivna korelacija
godina %enskog roditelja i u#estalosti nastanka Daunovog sindroma. To ne zna#i
da !e svaka %ena sa 45 godina roditi dete sa Daunovim sindromom, a da nijedna
sa 18 ne!e. Radi se o statisti#koj korelaciji, tj. verovatno!i da !e se desiti mutacija.
U somatskim !elijama tako$e
mo%e da se zapazi aneploidija.
Interesantan je slu#aj u humanoj
blastocisti. Dakle, ljudi mogu da budu
mozaici, kada se pogledaju somatske
!elije. Mogu da budu, ne po kariotipu
prosto nasledno, nego mozaici npr. za
XY hromozom (pa ka%emo polni
mozaik). Nastanak takvog polnog
mozaika: gde imamo neke !elije koje
sadr%e samo X hromozom a neke i X i
Y; posle oplo$enja imamo nepravilno
razdvajanje hromozoma pri #emu jedna
linija !elija dobija Y hromozom, a druga
linija ga gubi. Neki od primera su i na
Drosophila, zato "to, u zavisnosti od
toga da se na nekom hromozomu

7
nalazi neka mutacija ili ne, oni !e se u tim !elijama gde je taj hromozom do"ao
normalno ispoljiti, a u drugim ne. To je nekada zbunjivali geneti#ka savetovali"ta.
Drugi tip numeri#kih hromozomskih aberacija, onih koji zahvataju promene u
broju celih setova hromozoma, su euploidije. Prvi tip ovih aberacija je svo$enje
kompletnog diploidnog hromozomskog seta na pola (to podse#a na haploidnost,
ali ovi pojmovi se razlikuju jer haploidnost nastaje normalnim razvi!em) i to su
monoploidije (N). Dakle, kada postoji samo jedan set hromozoma. Osim njih
postoje i poliploidije, kada se kompletan hromozomski set nalazi u vi"ku, u
neparnom (3N) ili parnom stanju (4N).
! Monoploidije
Ima ih manje u populaciji. One su karakteristike nekih vrsta, kao npr. p#ela,
trutova i nekih mravi. Monoploidije su do%ivele pravi procvat u hortikulturi. Dakle,
takva manipulacija genoma gde se on svede na svoju polovinu je izuzetno
pogodna u hortikulturi. Tako mo%emo da pravimo monoploide i da ih kombinujemo
sa nekim drugim, itd. Dakle, osnova hortikulture je upravo stvaranje monoploidnih
biljaka iz kulture tkiva. Jedan od na#ina je da dobijemo minoploidne biljke od
polena. Tako "to haploidni polen zasejemo na agaru sa hormonima rasta, i
dobijeni monoploidni embrion se razvija u biljku. Jo" jedan od na#ina da se dobije
monoploidna !elija je normalno, od jednog monoploida koji mejozom daje dve
monoploidne !elije. Da bi duplirali taj genom, !elijska deoba se ne pu"ta do kraja
ve! se zaustavlja, i onda !elija ima oba seta hromozoma zajedno. To je pravljenje
diploida od monoploida, zahvaljuju!i kohlicinu. Kolhicin se dodaje u !elije u
metafazi ili anafazi pa tako inhibira stvaranje deobnog vretena, i hromatide ostaju
zajedno u jednoj !eliji.
! Poliploidije
E sada se tu mogu praviti kombinacije. Mogu se udvajati setovi genoma iste
vrste i to je autopoliploidija. Od jednog diploida mo%e nastati triploid ili tetraploid.
Ono "to je re$e i te%e za odr%avanje je kombinacija setova genoma razli#itih vrsta,
alopoliploidija. Me$utim, takva vrsta hibridizacije se u evoluciji de"ava. Od dva
diploida nastaje tetraploid. Poliploidije mogu biti neparne ili parne.
Generalno, nastanak autopoliploida je usled nerazdvajanja hromozoma u
mejozi ili usled oplo$enja sa dva spermatozoida. Pogledajte kako nastaje triploidni
zigot. Spajanjem diploidnog i monoploidnog gameta imamo utrostru#eni svaki par
hromozoma i to je triploidni zigot. Ono "to je bitno jeste za"to su poliploidi ve!inom
sterilni, u ovom slu#aju autopoliploidni triploidi. To je zato "to, kada triploidna
jedinka u$e u mejozu, dolazi do stvaranja nebalansiranih gameta, odnosno mala
je verovatno!a da !e lepo na isti pol oti!i ovi univalentni i da !e se sklpoiti
kompletna ta hromozomska struktura onog triploida od koga su nastali. Me$uti, u
komercijalne svrhe je jako lepo "to su oni sterilni tako da imamo razli#ite vrste vo!a

8
i povr!a koje nemaju semenke, i one imaju neku vrstu komercijalne vrednosti
(banane, jabuke, ljiljani itd.).
Neparna ploidija stvara ve!u sterilnost. Prana ploidija stvara jo" vi"e
hromozomskih setova (tetraploidi, oktaploidi), i kod njih tokom mejoze bivalenti
daju kompletne gamete, jer to su balansirani parni genotipovi. Postoje tri na#ina
kako hromozomi odlaze na razli#ite polove i samim tim daju gamete koji su
blansirani. Prema tome mogu da se lak"e odr%avaju i imaju visoku komercijalnu
prednost. Na slajdu su prikazani ve!a oktaploidna i manja tetraploidna jagoda. To
je karakteristi#no za poliploidije; vi"e hromozoma, vi"e produkata odgovaraju!ih
gena i bi!e ve!i plod.
Alopoliploidi nastaju ukr"tanjem srodnih vrsta i udvajanjem broja
hromozoma kod hibrida. Ako su vrste srodnije ukr"tanje !e biti uspe"inije. Oni su
retko fertilni, jer nastaju nebalansirani gameti. 'ak ka%emo da hromozomski setovi
koji poti#u od razli#itih vrsta nisu homologi ve! su homeologi. Ono "to je mogu!e
uraditi jeste ve"ta#ki izazvati fuziju diploidnih genoma, zaustavljaju!i !elijsku deobu
kohlicinom (to se koristi u hortikulturi). U ovoj alopoploidiji, koja stvara retke hibride,
ono "to je #e"!e je amfidiploidija, gde postoje dva diploidna roditelja od kojih
nastaje jedan tetraploid. Amfidiploidi mogu stvarati fertilne gamete, pa je tako
potpuno prirodno nastala Nicotiana tabacum, sada"nja vrsta duvana. Ona je
jedan od primera brzog nastanka nove vrste iz dve vrste, ima 48 hromozoma i
predstavlja amfidiploid.
Na slajdu je dato hipoteti#ki kako mo%e da se odr%ava ta novonastala
hibridna sorta. Imamo vrstu 1 i vrstu 2, i posmatramo da su to setovi hromozoma a
(a1a1,a2a2,a3a3) i b (b1b1,b2b2). Oni formiraju odgovaraju!e gamete i dolazi do
stvaranja sterilnog hibrida jer su mu gameti nebalansirani. Ono "to mo%e da se
dogodi, u evoluciji jako retko ali mo%e u kulturi, je da se duplira ovakav hibridni
hromozomski set i dalje je onda mogu!e dobijati balansirane gamete. I to je
amfidiploidija ili poliplidija parnog tipa. Primer je recimo kultivisani ameri#ki pamuk
koji ima 26 pari hromozoma koje je vrlo lako razlikovati, po"to je 13 je velikih a 13
malih hromozoma. On je nastao fuzijom genoma vrste iz starog sveta (13 velikih
hromozoma) i ameri#ke divlje vrste (13 malih hromozoma).
Bili bismo vrlo gladni da nema amfidiploidije roda Brassica. I na slici jedan
trougao gde strelice trougla ozna#avaju broj haploidnih hromozoma koji je u"ao u
kombinaciju da bi se stvorile neke sorte. Tako su visinska sla#ica, uljana repica,
rotkva nastale kobinacijom genoma ovih drugih zeleni"a (kupus, keleraba, kelj,
brokoli).
Da li sada mo%emo tako da se igramo i da predvidimo kakav !e biti fenotip iz
dva genoma? Ne, ne mo%emo predvideti da li !e da se zadr%i kompletna fenotipska
karakteristika jedne vrste i kompletna fenotipska karakteristika druge vrste. Dakle,
kombinacija tih genoma je podlo%na kombinaciji razli#ite genske ekspresije, onda i

9
stvaranja razli#itih produkata. Jedan od primera je dobijanje Raphanobrassica-e.
Kombinacijom izme$u Raphanusa (rotkve) i Brassice (kupusa) nastala biljka ima
nadzemni deo rotkve, a podzemni deo kupusa. Kombinacija ta dva genoma uvek
daje biljku Raphanobrassica koja je skromnih performansi.
Na slede!em slajdu je prikazana jedna milenijumska poliploidija koja traje i
traje od p.n.e. To je ploidija kod %ita. Jo" iz elipatskih zapisa se vidi da se
manipulisalo %itima, jer su bitna za pre%ivljavanje. Ono "to je dobro je da su ta %ita
bila podlo%na ploidijama. Pre oko 8000 godina je nastala ova dana"nja kultivisana
p"enica, heksaploid. Ono "to je interesantno jeste da nastaju dosta stabilni
gameti, zato "to kod %ita na 5. hromozomu B seta postoji jedan lokus koji
omogu!uje da dolazi do tog homologog sparivanja.
Naravno, mogu!e je alopoliploidiju izazvati somatofuzijom protoplasta, "to
se koristi u hortikulturi, gde onda dobijamo %eljene karakteristike. I bili bi jako
gladni da nema #injenice da biljke jako dobro podnose ploidije, podnose vi"kove
genoma i daju ve!i prinos.
Kod %ivotinja je poliploidija retka. Prirodno i evolutivno postoji kod nekih
organizama, #ak kod nekih riba, vodozemaca, reptila. Lososi nastaju poliploidijom.
Interesantno je da su obi#ne ostrige neukusne, komercijalne ukusne. Zato "to se
normalne, koje su diploidne, normalno mreste a to onda smanjuje ukus.
Strukturne hromozomske aberacije
Odstupanja od o#ekivane strukture hromozoma u katiotipu su strukturne
hromozomske aberacije. &to zna#i da se neke sekvence mogu preme"tati izme$u
delova hromozoma, mo%e biti promenjen njihov redosled, mogu nedostajati, biti
duplirane. Strukturne hromozomske aberacije mogu obuhvatati ve!i deo
hromozoma. Postoji nekoliko tipova ovih aberacija. Imamo neku sekvencu
ABCDEFG. Ako fali neka od ovih sekvenci (na slici fali D) imamo deleciju. Kada je
neka sekvenca u vi"ku, kao "to je na slici BC, radi se o duplikacijama. Ukoliko je
redosled sekvenci obrnut, BCD, onda su u pitanju inverzije. Ako do$e do razmene
delova imze$u razli#itih hromozoma to su translokacije, kada se deo nekog

10
hromozoma premesti u drugi hromozom (kao AB "to je pre"lo). Recipro#na
translokacija je kada dva nehomologa hromozoma razmene sekvence.
! Delecije
Predstavljaju gubitak dela hromozoma koji mo%e da zahvati manje ili ve!e
delove hromozoma. One mogu da budu terminalne, ukoliko zahvataju krajeve
hromozoma (primer sa hromozom 5 humanog kariotipa kome nedostaje gornji
deo, i intersticijalne, kada nedostaje deo unutar hromozoma (primer na
hromozomu 11). Razli#itim metodama obele%avanja mo%e da se vidi koji deo
nedostaje, tako "to se daj deo ozna#i i onda se vidi da li je prisutan ili ne.
Korelacija izme$u toga da li delecija mo%e da izazove veliku promenu ili ne nije
direktna. Nekada mogu da nedostaju heterohromatinski delovi i da to nema neke
velike posledice. Me$utim, postoje neke pravilnosti. Vi"i organizmi, naro#ito sisari
sa komplikovanijim razvi!em, te%e podnose gubitak geneti#ke informacije u nekim
delovima genoma, a s druge strane, neki ni%i organizmi podnose lak"e. To je neka
vrsta pravila.
Delecije, na citogeneti#kom nivou, mogu da se prepoznaju pomo!u petlji
(pomo!u politenih hromozoma) mejoti#kih hromozoma. Znate da u mejozi
homologi hromozomi moraju do!i jedan naspram drugog, i ukoliko na hromozomu
nedostaje neki deo, onda je prakti#no na drugom homologom hromozomu deo u
vi"ku. To nam citolo"ki ukazuje na prisustvo delecije. Ukoliko se na jednom
homologom hromozomu nalazi delecija i ako je u pitanju heterozigot i na onom
drugom nedelitiranom hromozomu se nalazi recesivni alel taj alel mo%e da se
ispolji fenotipski (jer je dominantni alel izgubljen delecijom). To se zove
pseudodominansa ili la%na dominansa. Evo kako se to na ovim politeni m
hromozomima mo%e videti. Na saljdu je prikazan deo politenog hromozoma kod
Drozophila-e i heterozigot je za tri mutacije (y,ac,sc). Te tri mutacije se ne
ispoljavalju normalno u recesivnom stanju. Ali ovde imamo situaciju da su
izgubljena sva tri ili samo dva lokusa na tom homologu, i tako se ispoljava
recesivna mutacija. To je iskori"!eno za
jedan drugi tip mapiranja hromozoma
razli#it od onih regulacionih analiza. I
dobar deo genoma vi"ih organizama je
mapiran pomo!u heterozigotnih
delecija. Ovo je jedan od primera gde je
pseudodominansa iskori"!ena za
mapiranje hromozoma. Prikazan je
region Drosophile dat prekopolitenih
hromozoma. Zeleno, %uto i plavo su
regioni tri gena markera i mo%emo da
pratimo njhovo fenotipsko ispoljavanje. Oni su u heterozigotnom stanju, "to zna#i
da !e se ispoljiti ukoliko jenormalan ovaj (+)alel ili, ukoliko je on delitiran, ispolji!e

11
se recesivna osobina. Dakle, mogu!e je pratiti jednu divlju karakteristiku i jednu
alternativnu karakteristiku kod heterozigota. Koriste se specifi#ni delcioni mutanti
za kombinaciju ova tri alela. Npr. delecija 258-45 uklanja region od 3B3 pa do 3C3.
I onda testom komplementacije mo%emo da vidimo koji se fenotipski karakter
ispoljava. Ono "to je bitno jeste #injenica da postoji pseudodominansa
iskori"!ena za mapiranje pojedinih regiona. To je mogu!e i na molekularnom
nivou, ali ne!emo sada da zalazimo u to. Jednostavno na osnovu pristupa
odre$enih sekvenci pomo!u hibridizacije sa probama mo%e da se konstatuje
koliko je neko mesto deleciono (zavisi od toga da li !e hibridizovati sa ove dve
probe).
Logi#no je pretpostaviti da delecije kao gubitak geneti#kog materijala
predstavljaju problem, jer ako nema dela gena nema ni produkta tog gena. Ali
pored delecija postoje i duplikacije koje tako$e mogu imati ozbiljan efekat na
fenotip.
! Duplikacije
Duplikacije predstavljaju umno%avanje geneti#kog materijala. I one mogu
imati posledice, mada ne toliko katastrofalne koliko delecije. Udvajanje delova
hromozoma mo%e da bude tandemsko, tj. jedno za drugim (region BCBC ili BCCB
na slajdu), a mo%e da bude i rasuto, da se bilo gde iskopira taj deo du%
hromozoma.
Prekidi na hromozomima mogu da nastanu dejstvom hemijskih i fizi#kih
mutagena. Fizi#ki mutageni mogu da kidaju hromozome i to je jedan od reduslova
da do$e do duplikacije.
Pored dejstva mutagena, duplikacije i delecije mogu nastati i spontano, kao
rezultat nejednakih crossing overa-a. Nejednaki crossing over podarzumeva
razmenu delova nesestrinskih hromatida homologih hromozoma, ali izme$u
delova koji nisu strogo homologi. Da bi bio jednak crossing over, odnosno izme$u
ta#no homologih delova, dva hromozoma bi trebala da budu nasuprot jedan
drugom i da crossig over bude izme$u nesestrinskih hromatida delova BC.
Me$utim, ukoliko se desi na jednoj hromatidi prekid izme$u BC, a na drugoj
izme$u CD onda je to nejednaki crossing over, jer produkti su razli#iti. Hromozom
ABDE je sa delecijom, a hromozom ABCCDE je sa duplikacijom.
Na slajdu je dat primer veza izme$u duplikacija i fenotipa. Jedna od mutacija
na oku Drosophila je broj faceta, radi se o lokusu Bar. Genotip B+/B+ odre$uje
brojne od blizu 800 faceta. Heterozigot za taj lokus, B/B+, ima smanjeni broj faceta
skoro na pola; na jednom hromozmou je do"lo do duplikacije. Homozigot B/B ima
jo" manji broj faceta i tu imamo duplikaciju 16A segmenta na oba homologa
hromozoma. Kona#no, kod genotipa B
d
/B+ je drasti#no smanjen broj faceta; on na

12
jednom homozomu ima tri segmenta 16A, na drugom ima samo jedan. Na slajdu
mo%emo da vidimo da taj Bd alel nastaje usled nejednakog crossing overa-a.
Beta globinska familija gena je poznata po tome da sadr%i puno gena i puno
segmenata koji su puno varijabilni. Ovo je primer da jedan od na#ina kako nastaju
te varijabine genske familije jesu duplikacije i delecije u genima za metaglobin.
Tada nastaju razli#ite varijante globina.
Duplikacije se smatraju jednim od najve!ih izvora evolutivne slo%enosti. One
su obezbedile visoku varijabilnos i broj familija gena. Na slajdu je data skala
evolucije globinskog gena. Vidimo da su se stotinama miliona godina de"avali
razli#iti geneti#ki doga$aji (nizali su se duplikacije, transpozicije, ponovo
duplikacije...) i je dolazilo do uslo%njavanja gena.
! Translokacije
Predstavljaju promenu mesta delova hromozoma. Genom je u principu
konzerviran i obezeb$ena je odre$ena strukuta i broj sekvenci i molekula. Svako
preme"tanje je preduslov da mo%e da do$e do defekta na fenotipu. Takvo
preme"tanje mo%e da ima efekat na mestima samih prekida, ali mo%e da nema
posledica na genskom nivou ali da ima velikih posledica na fenotip. Mogu postojati
nerecipro!ne intrahromozomske translokacije, da se premesti deo hromozoma
sa jednog kraka na drugi. To u su"tini ne mora da ima toliko veliki fenotipski efekat
jer su svi delovi hromozoma tu unutar istog homologog para, ali na sami m
mestima prekida mo%e da do$e do promena. Translokacije mogu biti i
nerecipro!ne interhromozomske, koje mogu da imaju velike posledice, jer dolazi
do preme"tanja segmenta na neki drugi hromozom gde mu nije mesto. Ono "to je
naj#e"!e (a naj#e"!e je zato "to je na neki na#in balansirano pa daje ve!i postotak
pre%ivljavanja) to su recipro!ne interhromozomske translokacije, kada se delovi
izme$u dva para homologih hromozoma razmene recipro#no.
Da bi do"lo do translokacije poterbno je da do$e do prekida i to na dva
hromozoma, bilo da se radi unutar homologog para ili izme$u. Na slajdu vidimo
kako jedna raecipro#na translokacija mo%e da se uo#i bojenjem hromozoma
hibridizacionom tehnikom (FISH tehnikom).
U somatskim !elijama su translokacije #e"!i doga$aj nego u
germinativnim. Zato "to germinativne !elije stvaraju gamete, i ako do$e do
translokacija te !elije ne!e biti vijabilne. Razlog translokacija u somatski m
!elijama mo%e da bude izlo%enost mutagenima. Posledice mogu biti fatalne, jer se
somatske !elije dele i ukoliko do$e do takve razmene segmenata koji poremete
neka mesta koja su uklju#ena u ekspresiju klju#nih gena u regulaciji !elijskog
ciklusa ili gena koji su bitni za apoptozu itd. to predstavlja signal za proliferaciju
!elije.
Jedan od primera poseldice recipro#ne translokacije je nastanak Burkitovog
limfoma. Normalno u neom regionu hromozoma 8 nalazi se jedan protoonkogen
(c-myc). Na hromozomu 14 je jedan gen #iji je promotor stalno aktivan. Kada do$e

13
do razmene delova izme$u hromozoma 8 i 14 koji uklju#uju ta dva genska lokusa, i
protoonkogen c-myc (koji je strogo regulisan kada !e se uklju#ivati) do$e blizu
ovog stalno uklju#enog promotora u hromozomu 14, tada se poremeti signal c-myc
protoonkogena, dobija se signal za proliferaciju i nasatju limfomi.
Drugi primer je nastanak Filadelfija hromozoma koji je uzrok nastanka
hroni#ne mijeloidne lukemije, usled recipro#ne translokacije izme$u hromozoma 9
i 22 koji obuhvataju lokuse abl i bcr. Time se stvara jedan veliki hromozom od
velikih kraka oba ova hromozoma i on je defektan. Ali nije u njemu problem, nego
je ve!i problem od patrljka (Filadelfija hromozoma; na slajdu) gde stalno imamo
fuzionisanje abl i bcl gena koji stvaraju onkogen.
Heterozigoti mogu biti nosioci za neku translokaciju. Kod njih se ne ispoljava
translokacija (mo%e, ali u nekoj bla%oj formi, u zavisnosti od gena), ali su sterilni;
oni imaju jedan normalan i jedan translotiran hromozom. Kada takve !elije u$u u
mejozu onda su posledice takve da je jedan broj gameta nevijabilan. U mejozi
dolazi do stvaranja zvezdastih, krstastih formacija (po toj strukturi su mejoze ovih
organizama morfolo"ki vrlo karakteristi#ne). Ove stukture nastaju zato "to homologi
moraju da se primaknu. I sada dolazi do Mendelovih doga$aja, segregacije i
nezavisnog raspore$ivanja hromozoma u mejozi koje mo%e da bude na razli#ite
na#ine. Kombinacije ovih hromozoma daju gamete. Jedni gameti su balansirani,
"to zna#i da imaju kompletan set gena na svim hromozomima. Nije bitno da li su
translotirani, ve! je bitno da su svi segmenti tu (malo su prekr"teni,ali su svi tu).
Jedan broja gameta su nebalansirani, imaju ili vi"ak ili manjak, i oni ne
pre%ivljavaju. Dakle, posledica crossing over-a heterozigota za reciro#nu
translokaciju u mejozi je nastanak balansiranih i nebalansiranih gameta.
Karakteristi#an je jedan vid, tzv. Robertsonijevih translokacija, kada do$e do
prekida u regionu izme$u dva akrocentrika i fuzije du%ih krakova hromozoma.
Dobija se i jedan manji hromozom nastao fuzijom kra!ih krakova hromozoma, i on
se obi#no gubi.
Robertsonijeve translokacije su retke, ali je interesantno da su jedne od njih,
izme$u hromozoma 21 i 14, upravo uzrok naslednog Daunovog sindroma. Tada
nastane vi"ak hromozoma 21, ali koji nije posledica starenja jajnih !elija odnosno
efekta nerazdvajanja hromozoma u mejozi, nego je posledica Robertsonijeve
translokacije. Jedan roditelj je heterozigotni nosilac translokacije (sadr%i jedan
normalan hromozom i jedan nastao Robertsonijevom fuzijom), a drugi sadr%i
potpuno normalne hromozome. Ovaj normalni roditelj stvara gamete koji imaju ceo
hromozomom 14 i 21. Me$utim, heterozigotni noslac nakon translokacije stvara tri
grupe gameta koji kombinovanjem sa gametima drugog roditelja daje razli#ite
ishode. Imamo jednu kombinaciju gde genotip imai hromozome 14, 21,21 i
translotirani hromozom. Ovaj genotip prakti#no ima tri hromozoma 21 i to je
trizomija 21, Daunov sindrom. Iz kombinacija razli#itih gameta mogu nastati i druge
stvari, mogu dati ponovo nosioce, a mogu dati potpuno normalnu jedinku, mo%e da
nastane trizomija 14, itd. Ovako nastao Daunov sindrom se javlja sa daleko
manjom u#estalo"!u nego onaj nastao aneuploidijom.

14
Postoji jedna interesantna situacija kada dolazi do translokacije koja
uklju#uje X hromozom. Rekli smo da se jedan X hromozom u somatskim !elijama
%enskih sisara inaktivira. X hromozom sadr%i veliki broj gena i jedan od najve!ih je
gen za muskilarnu distrofiju (DMD gen). I ukoliko je mutacija koja je pogodila taj
gen nastala translokacijom izme$u normalnog hromozoma 21 i X hromozoma,
onda tokom inaktivacije X hromozoma imamo normalnu situaciju; prosto se u
jednoj polovini !elija inaktivira jedan, a u drugoj polovini drugi X hromozom i sve je
u redu. Uvek jedan aktivni sadr%i normalni gen DMD. Me$utim, te%a situacija je ako
imamo ovaj translocirani, defektni X hromozom i imamo jedan normalan, onda
mo%e da do$e do letalne situacije. Dakle, ako translokacija uklju#uje X hromozom i
neki autozom onda mo%e somatski da se odrazi (zato "to inaktivirani hromozom
prosto ne mo%e da ispolji svoje dejstvo, a ovaj drugi je sa mutacijom).

! Inverzije
Predstavljaju promenu redosleda sekvenci unutar hromozoma. Takve
promene redosleda mogu da obuhvataju centromeru (pericentri!ne) ili da ne
obuhvataju centromeru (paracentri!ne). (Ne!e biti na testu pitanje koje su pericentri#ne,
a koje paracentri#ne)U zavisnosti od toga su i razli#ite posledice u mejozi, na
produkte, na fenotip. Inverzije nastaju tako "to se naprave dva prekida na
hromozomu a onda se izvr"i rotacija za 180
o
. Drugi na#in je inerhromozomska
rekombinacija (to je #esto ukoliko immo mobilne elemente u kopijama).
Ono "to je interesantno za inverzije je da nosioci naj#e"!e nemaju nikakav
problem fenotipski osim ukoliko sama ta promena naru"i ekspresiju nekog
strukturnog gena. Posledice mogu da budu benigne, npr. boja oka, ali mogu biti i
toliko pogubne da su to nevijabilni zigoti. Kod nekih vrsta, kao "to je Drosophila,
inverzije su prosto sklop genoma koji ne stvara neke problemi, i #ak su pod
selekcijom odre$eni tipovi inverzija favorizovani. Kod odre$enih organizama,
uklji#uju!i #oveka, na ovom nivou naru"avanje strukturnog gena mo%e imati efekta.
U mejozi heterozigota za inverzije, analogno sa translokacijom, mo%e da
do$e do stvaranja razli#itih tipova gameta. Poenta je da u mejozi ponovo imamo
situaciju da sli#ni delovi treba da do$u jedan naspram drugog. I zato se stvaraju
inverzione petlje (da bi se lepo poslo%ilo da BB i BB, kao i DD i DD do$u jedno
naspram drugog). I sada ukoliko do$e do crossing over-a dobi!e se 50% vijabilnih
gameta od kojih jedni sadr%e inverziju a drugi ne i drugih 50% koji su sa delecijom
ili duplikacijom i oni ne pre%ivljavaju. Ovo je situacija kada inverzije obuhvataju
centromeru.
Ako inverzije ne obuhvataju centromeru ne"to je druga#ija situacija. Ne
nastaju gameti sa duplikacijama nego samo sa delecijama, normalni i invertovani.
Opet imamo mejozu i stvaranje inverzione petlje. Sada kada se razre"i ova

15
struktura nastaje jedan dicentrik koji puca i jedan acentrik (bez centromere) i takvi
produkti propadaju. I to su hromozomi sa delecijama.
I sada imamo situaciju hromozomske aberacije u spermatozoidima
heterozigota sa inverzijom na hromozomu 3. Na slajdu su prikazani hromozom 3
normalan i hromozom 3 invertovan. U jednoj takvoj mejozi nastaju razli#iti
duplicirani, delecirani itd. hromozomi koji se vrlo jednostavno mogu ... na kariotipu.
Postoji jo" jedan fenotipski efekat kao posledica translokacija i inverzija. To
je pozicioni efekat. Radi se o tome da, nakon "to segmenti promene redosled ili
mesto, nije svejedno da li se to radi u blizini heterohromatinskih regiona
hromozoma ili euhromatinskih regiona. Ukoliko se promena desi u blizini
heterohromatinskih regiona onda neki strukturni lokus koji je dospeo blizu tog
heterohromatina mo%e biti prosto pod inhibicijom i u nekim !elijama se takav lokus
ne eksprimira. Tako da, kada imamo u somatske !elije u kojima je do"lo do
poziciong efekta a u drugim !elijama ne, onda imamo "arenilo tog tkiva.
*ovo dalje nije toliko bitno, jer je profesorka rekla da !emo to znati na molekularnoj
genetici
Pobolj"anjem mikroskopa, pri gajenju humanih !elija u kulturi, uo#eni su
neki hromozomi koji su prosto lomljivi (neko su%enje na hromozomima koji nije
sekundarno su%enje). Ustanovljeno je da se radi o osetljivim metima u
hromozomu kao rezultat, kroz generaciju, umno%avanja trinukleotidnih ponovaka.
Ta mesta su povezana sa ozbiljnim sindromima nastanka razli#itih bolesti (bolesti
trinukleotidnih ponovaka). Tu spadaju fragilni X sindrom, Hantingtonova bolest,
Kenedijeva bolest (na slajdu su u zagradi je navedeno za svaku bolest o kojim se
trinukleotidnim ponovcima radi).