Rimska ljubavna elegija

Rimska ljubavna elegija brzo je procvetala u periodu prelaza s republike na carstvo i isto tako
brzo zamrla, ostavivi kao svoj spomenik dela etvorice uglednih pesnika: Gala, Tibula,
Propercija i Ovidija. Premda je u Rimu postojala samo kratko vreme, ljubavna je elegija ipak
znaajna prevashodno iz dva razloga: prvo zato to je predstavljala originalni izum rimskih
pesnika te zato to je kasnije bila jedan od najvanijih antikih modela za evropsku ljubavnu
liriku. S rimskom su elegijom, naime, mnogim nitima sjedinjeni ljubavni izlivi srednjovekovnih
latinskih vaganata (pesnika-lutalica) i provansalskih trubadura, lirika humanista i poezija 17. i
18. veka.
Rimska elegija potekla je od uzora mnogih i razliitih, kako grkih tako i rimskih. Ve vrlo dugo
postavlja se u savremenoj nauci pitanje prvobitne sadrine starogrke elegije pa i znaenje same
grke rei elegeon, kao da je to odluujue za rasvetljavanje ove knjievne vrste. Danas je
najrasprostranjenije miljenje da je pesma koju su Grci zvali legos, a koja je dala ime stihu
elegeon (tj. mtron) dobila naziv po frigijskoj rei elegn frula, pa bi tako elegija bila
negrka re i oznaavala bi prvobitno pesmu uz frulu. Mada sa stanovita filologije i
komparatistike zanimljivo, odgonetanje termina elegija za istoriju klasine grke, a posebno
rimske knjievnosti sasvim je nevano jer i najstarije sauvane grke elegije obrauju veoma
razliite teme. Osim toga, ve najstariji pomeni termina elegija u grkoj knjievnosti odnose se
na svaku pesmu pisanu u distihu sastavljenom od heksametra i pentametra, bez obzira na njenu
sadrinu.
Rimski su elegiari, dakle, od grke elegije preuzeli pre svega njen oblik. Najstarije grke
elegije, koje se javljaju krajem 8. i poetkom 7. veka, bile su vinske, gozbene i njima sline
pesme. esto je re o gozbama i pijankama po vojnim logorima, pa se u elegijama hrabre vojnici
i govori se o ratu i domovini, kao u elegijama Kalina, Tirteja i Mimnerma. Iz takve se elegije,
ini se, razvila Solonova politika elegija (kraj 7. i poetak 6. veka). Javljaju se, najzad, i elegije
s istorijskom tematikom: Mimnermo je opisivao istoriju Smirne, a Semonid istoriju Samosa.
Odvojeno stoje elegije kao votivni natpisi na raznim predmetima i nadgrobni natpisi, epitafi.
Takvi se epigrami u elegijskom distihu lako mogu razviti u kratke elegije, to su praktikovali
aleksandrijski pesnici, a u Rim prvi uveo Katul (c. 101) :
Mnogim proavi zemljama, morima plovei mnogim,
brate, na nesreni grob dolazim ovaj sad tvoj,
poslednjim darom da tebe posmrtnim darujem ovde,
zalud da prozborim re, nemi da uteim prah,
kad mi ve okrutna sudbina ivoga ugrabi tebe,
brate zlosreni moj, drugi to nastava svet!
Sada, pak, ovo to dajem po predakom zakonu drevnom
ovaj alostan dar, koji ti stavljam na grob,
primi, jer to su bratove suze natopile mnoge;
zbogom za vekove sve, brate, i vean ti mir.
Za razvoj rimske subjektivne elegije posebno je znaajna pojava ljubavnih epigrama u
helenistikom pesnitvu jer su pesme takvog oblika i takve sadrine u grkoj knjievnosti 6. i 5.
veka veoma retke. To ne znai da erotike nije bilo u ranoj grkoj elegiji, posebno u vinskim i
gozbenim pesmama. Mada su nam izgubljene, znamo za zbirke elegija koje su stari grki
elegiari nazivali imenima svojih dragana i miljenika. Mimnermo je oko 600. st. e. objavio
zbirku elegija i dao joj ime Nano, jer se navodno tako zvala njegova dragana. Ali iz sauvanih je
fragmenata vidljivo da su te pesme bile delom mitoloke delom istorijske sadrine. Bilo je u
njima i tuge za prolaznou ivota i ljubavne enje, ali se ne moe tvrditi da je pesnikov lini
ljubavni doivljaj zauzimao znaajnije mesto, a svakako nije bio glavna tema Mimnermovih
elegija. Oko 400. st. e. Antimah iz Kolofona sastavio je u elegijskom distihu pesmu Lianka,
navodno traei utehu posle smrti svoje dragane ili ene. Ali i u toj pesmi kao da nije bilo gotovo
niega linog: bile su to, ini se, prie o nesrenim ljubavima i ljubavnim patnjama mitskih i
legendarnih linosti. Potonji se aleksandrijski pesnici, kada piu u elegijskom distihu, mahom
ugledaju na Antimaha. Tek ovi helenistiki pesnici ee u elegiji pevaju o ljubavnim patnjama,
kao Kalimah i Fileta s Kosa, Fanokle i Hermesijanakt. Ali ni oni, ini se, nisu pevali sopstvenu
ljubav, nego mitske i legendarne ljubavi bogova i heroja, ostajui tako dosledno u okvirima
grke elegijske tradicije koja vodi preko Antimaha do staroga Mimnerma. Sve nam to kazuje da
je u grkoj ljubavnoj elegiji glavno mesto imala mitska ljubavna pripovest, a lini pesnikov
oseaj ljubavi sluio je samo kao povod pesmi. U rimskoj elegiji elementi imaju obratni
raspored: mitske se ljubavne prie kao primeri rasporeuju oko centralnog pesnikovog ljubavnog
dogaaja. Jasno je, meutim, da je u sadrinskom pogledu rimska ljubavna elegija vezana ne
samo za Kalimaha i Mimnerma, ve i za starogrku ljubavnu liriku 7. i 6. veka st. e., za Arhiloha
i Sapfu. Stvaranju subjektivne elegije doprineli su, pored toga, i ep i epilij, teokritovska idila i
pastorala, nova atika komedija i tragedija, u kojoj od Euripidovog vremena ljubavne patnje
igraju sve veu ulogu.
Neposredan prethodnik rimskih elegiara bio je Katul sa svojim pesmama upuenim Lezibiji. On
takoe tei da svoju ljubav uzdigne iznad svokodnevnog ivota. Mada kod njega nema one
specifine crte rimske elegije, njene karakteristine stilizacije zaljubljenog pesnika i slikanja
ljubavnih proivljavanja kao sredita ivota, meu Katulovim velikim pesmama postoji ljubavna
elegija potpuno subjektivnog karaktera, prva u rimskoj knjievnosti (c. 76).
Rimska ljubavna elegija nastaje u etrdesetim i tridesetim godinama 1. veka st. e., u vreme kada
je Vergilije u Pastirskim pesmama produbljivao oseajnu stranu pastirske ljubavi. Beanje u
seosku idilu i kod mladog je Vergilija prvobitno bekstvo od nasilja i opasnosti ne samo
graanskih ratova nego i Avgustovog mira, a tek se sekundarno vezuje za carev program obnove
italskoga sela. Tako je i ljubavna elegija pre svega ovaploivala isti onaj ideal ivota privatnog
oveka i stvarala privid ivotne orijentacije van uea u dravnim poslovima, uobiajenog za
graane polisa, daleko od trke za zaradom i poastima. U tom se smislu za ranu rimsku elegiju
moe ustvrditi da je angaovana jer je na posredan nain izraavala nezadovoljstvo novim
poretkom, ali tu aktuelnost ona, dakako, gubi s uvrivanjem carstva.