N: O banalnosti jedne Nimfomanke

Najavljen kao jedan od najkontroverznijih filmova ikada, Nimfomanka Larsa fon

Trira je, naprotiv, nenadahnuto, besciljno i zapravo prazno delo. Film nije rav kao
to su to anrovski filmovi koji podbace, komedija koja nije smena ili horor koji
nije straan i ne uteruje nelagodu u kosti. Film nije rav ak ni u smislu umetnike
pretencioznosti naprosto je prazan, a to je, dakako, smrtni greh za film, posebno
kada traje etiri sata.
Ukratko, film govori o prebijenoj eni kojoj dobri Samarianin pomogne, odvede
je svojoj kui, a ona u krevetu, oporavljajui se tokom noi, uz olje toplog aja
ispoveda domainu, matorom devcu, svoj nimfomanski ivotopis. I tu se niu
razliita zastranjenja prikazujui njenu polimorfnu perverznost, autor kao da je
hteo da uprizori svaki mogui pornografski podanr: od varijacija konvencionalnog
seksa, lezbejstva, do brutalnog S/M-a i sendvia sa crncima. Meutim, ako se
kontroverznost svodi na to da se u jedan (praznjikav!) umetniki film, dakle
srednjestrujaki (moj ale bi rekao celoveernji), umetnu scene eksplicitnog seksa,
onda to i nije nita posebno. Nagisa Oima je jo 1976. snimio Carstvo ula, fim
koji, osim to sadri scene eskplicitnog seksa, predstavlja izvanredno umetniko
delo.
Dodue, neto od kontroverznosti film nudi dok promilja sukob nimfomankine
razorne, neutaive poude i svakodnevice tj. majinstva, braka, posla. Naalost, to
je tek akcidencija u filmu. Takoe, s obzirom da sam Nimfomanku gledao javno, u
bioskopu, i to u drutvenom kontekstu jednog festivala, izvesne subverzije je
naprosto moralo biti jo i vie da nisam bio u drutvu svoje drage, nego, recimo,
majke jer kolektivno praenje filma predstavlja zapravo nametnutu komunikaciju
izmeu gledalaca tj. svest o tome da je odreeni sadraj u neijoj svesti i, takoe,
svest da neko drugi ima svest da je u mojoj svesti odreeni (u ovom sluaju
neprikladni!) sadraj a to je, sloiete se, ve neprijatno. Subverzivna je,
moebiti, i mogunost da se (nae) ene pokraj nas ne uspale i pohrle ka
bioskopskom platnu, ka erektiranim penisima uveanim do gigantskih razmera.
Napokon, subverzivna je i scena u kojoj glavna glumica arlot Gensbur (erka
ansonjera Sera Gensbura) oralno zadovoljava nekog tipa. Kaem glumica, a ne
lik koji tumai, jer estetski-moralno zatucana svest prosenog gledaoca jo nije u
stanju da razlikuje odglumljeni i stvari seks, kao to uspeva da razlikuje
odglumljeni i stvari poljubac. Jer, seks je seks. Naime, usne umeju da lau, i to
samo kada ljube, dok su vagina i penis, izgleda, bolno iskreni, istinoljubivi (polni
organi otkrivaju svoje uzbuenje, ipak, ljudi se grdno varaju ako pomiljaju da
njihove partnere jedino oni sami mogu/smeju uzbuditi). Dakle, subverzivno je da
jedna ozbiljna i uvaena glumica pui po filmovima.
Meutim, i takve subverzivnosti i kontroverznosti su nitavne u poreenju sa, na
primer, onim u Pazolinijevom filmu Salo ili 120 dana Sodome koji prikazom
seksualnih devijacija i bestijalne nasilnosti jedne (de sadovske) druine govori o
italijanskom, ali i svakom drugom faizmu.
Nimfomankinu ispovest dobri Samarianin, inae knjiki moljac i, ve spomenuh,
devac, komentarie preoiglednim i, mestimice, upravo nesuvislim
racionalizacijama nimfomanijatvo se tu povezuje (verbalno i vizuelno) sa
muiarenjem, sa numerologijom i Fibonaijevim brojanim nizom, sa zlatnim
presekom, Zenonovim paradoksom, svakojakim teolokim i literarnim motivima,
Bahovom polifonijom. Sve to je, naime, toliko banalno da me ovo poslednje
podsetilo na doivljaj iz mladosti kada mi je komija posudio kasetu sa porniem
na kojoj je film bio ravo nasnimljen preko jednog koncerta pa je tokom jebaine
svoje hitove pevao Toma Zdravkovi.
Fon Trir, naravno, mora da je tu ironian ali to jedino sudei po umetnikom
geniju i mudrosti posvedoenim u njegovim prethodnim filmovima. Nije,
meutim, jasno kuda bi otrica ironije uopte ubadala, pa ak ni u zabavnom finalu
kada nimfomanka, eto, odlui da pobedi svoju pasiju i postane dobra, ali joj dobri
Samarianin, u kome je prepoznala srodnu duu, intimusa, to ne dozvoli time to
joj se tokom noi uvue u krevet, radoznao, da i on malo trpne, nakon ega ga ona
(licemerno) ubije pitoljem.
Razume se, o ravim umetnikim delima ne vredi troiti rei, osim ukoliko se
bestidno ne samopreporuuju ili, pak, kako bi se iskazalo iznenaenje (i
frustracija!) zbog podbaaja inae sjajnog autora, a upravo je to ovde sluaj. Dakle,
da ne bude zabune, drag mi je fon Trir njegovi Idoti su mi jedan od najdraih
filmova, Kroz talase i Melanholija su naprosto sjajni ali mi je, aristotelovski da
reknem, istina jo draa.