Duan Stojnov

TA NOSE REI
(DEKONSTRUKCIJA LENJOSTI U LENJOJ PITI)


Lenja pita nije posebno reprezentativan kola teko se moe nai na meniju nekog finog
restorana, ili meu sitnim slavskim kolaima domaice koja imalo dri do svog kulinarskog
umea. Ona se meu drugim kolaima ne istie ni svojim izgledom, ni ukusom, ni vetinom
koja je potrebna za njeno spravljanje. Ipak, ona je posebna na jedan sasvim neobian nain. U
svome kratkom nazivu, lenja pita kao da nosi ceo jedan pogled na svet. Ovaj pogled na svet
moe da se nazove razliitim imenima ili kao moderna, ili kao civilizacija Zapada, ili kao
tradicionalno shvatanje stvari u ovom momentu je sasvim svejedno. Mnogo je vanije da je
to pogled na svet koji nam je svima dobro poznat jer smo u njegovim okvirima vaspitani i
obrazovani. Sreom, ili na alost ovaj nain shvatanja sveta sve jae udara o zid svojih
ogranienja i rok njegovog trajanja polako istie. Stoga je ovaj ogled posveen kritikom
preispitivanju uloge koju rei imaju u pomenutom pogledu na svet.

Pita moe da bude ukusna ili neukusna, masna i posna, svea i bajata, slana ili slatka, i jo
tota ali lenja? Lenjost je pridev koji ima svoju ulogu u jeziku i kojim se neka imenica
detaljnije opisuje. Meutim, ovaj opis izgleda nelogino i sasvim neuobiajeno kada se
primeni na pitu. Po svoj prilici, ovde je re o nekoj stilskoj figuri metafori ili metonimiji
pomou kojih se prenosi znaenje jedne rei na ceo kompleks nekog drugog pojma
(ivkovi, 2001: 68) u ovom sluaju na pojam pite.

2
U vezi sa tim odmah se namee i pitanje ija lenjost se prenosi na pitu? Odgovor treba da
bude dobro poznat starijim generacijama. Naravno, lenja je domaica koja je pitu napravila. S
obzirom na to da nekada nije bilo mogue kupiti gotove kore za pitu, uobiajeni nain
pravljenja pite zapoinjao je dugotrajnim i napornim pravljenjem kora. Domaica koja je
pravila pitu morala je da ustane veoma rano, zamesi brano i razvue kore mnogo pre no to
se probude ostali ukuani da bi pita bila na vreme gotova. I pored toga, ovako spremljena
pita nije se zvala vredna pita, ve je svoje ime dobijala na osnovu fila koji se u nju stavlja
pita od jabuka, vianja i tome slino.

Domaice bi i dalje bile vredne a pravljenje pita naporno da jednoga trenutka istorija
kulinarstva nije krenula drugim tokom. Nekoj domaici, danas naalost nepoznatoj, na pamet
je pala ideja kako da skrati ovu zahtevnu rabotu i, umesto da razvlai kore, samo zamesi
brano, eer i mast i izmeu stavi fil. Tako se ceo projekat pravljenja pite skratio za dobrih
par sati. Proishod ove kulinarske intervencije danas je poznat pod nazivom lenja pita, po
domaici koja je bila suvie lenja da razvlai kore na tradicionalan nain.

Lenja? Zato ba lenja? Zato odmah derogativno o neznanoj domaici koja je mogla da bude
i proglaena preteom instant pristupa kuvanju? A zato ne kreativna? Zato ne
ekonomina? Zato ne racionalna? Zato ne savremena? Ili premorena od rintanja u kui? Ili
nespremna na domaike rituale? Ili intelektualno potkovana bez vremena za bacanje? Ili
neraspoloena za subordinaciju? Ili moda buntovna prema patrijarhalnoj dominaciji? Ili ak
politina domaica, subverzivna spram vekovnog favorizovanja jaeg pola?

Naravno, jelovnik nije sasvim prikladno poprite za sprovoenje politikih obrauna. S druge
strane, verbalno etiketiranje i stigmatizovanje domaice koja naruava ustaljeni sklad
3
patrijarhalnih ritualizama u spremanju hrane, naalost, sasvim je dozvoljeno iz jednostavnog
razloga to je pod punim patronatom pomenutog pogleda na svet. Naime, u tradicionalnom
shvatanju odomaenom u kulturi Zapada u proteklih par milenijuma, uloga jezika pre svega se
posmatra kao nain da se iskae miljenje i da se neki postojei objekat, sa svim svojim
inherentnim karakteristikama identifikuje i simbolino predstavi bez potrebe da on bude
prisutan i da se na njega moe pokazati prstom. Prema tome, jezik je u moderni (bio) shvaen
kao sredstvo za oznaavanje objekata koji postoje nezavisno od delatnosti ljudskog uma i bez
obzira na jezike resurse koji se mogu razlikovati od jezika do jezika. Lenjost, alegorijski
premetena u pitu, u stvari predstavlja opis karaktera neznane domaice, crtu linosti koja
emanira iz njene prave prirode.

Karakter: manifestacija ljudske prirode ili proizvod kulture?
Jedna od osobina modernog sveta koja ga ini modernim je i njegova svest o sebi. Evropski
svet, koji je stvorio reformaciju, industrijsku revoluciju, kapitalistiki poredak i jako
ustrojstvo nacionalnih drava stvorio je i jedan novi renik koji je otkrio i novo vienje
unutranje linosti (Sasman, 1985). Svest je postala kljuna re u XVII veku, a novi jezik
unutranje linosti jo vie je pomerio teite svesti iz kosmosa koji okruuje ljudsko bie u
samo to bie u pojedinca. Refleksivni svet, svet u kome se razvila ideja o samosvesti
oitovao se i u promenama u jeziku novim reima i njihovim oblicima koje su dovele do
jedne od najznaajnijih kulturnih formi modernog doba prouavanja karaktera. Ovom
prouavanju pridavala se najvea mogua vanost:

U doba samosvesti, jedno popularno vienje unutranje linosti koju je odreivala re karakter
postalo je osnova odranja, pa ak i oblikovanja znaajnih vidova kulture. Takva koncepcija
imala je dve vane uloge. Predlagala je metod kojim bi se ovladalo unutranjom linou, a
4
istovremeno bi se radilo i na njenom razvijanju. Ona je, u stvari, dokazivala da je ta vrsta
samokontrole najbolji put do punog razvoja moralnog znaaja unutranje linosti. Ona je, dalje,
obezbeivala nain da se unutranja linost predstavi drutvu, i nudila merilo ponaanja koje
obezbeuje odnos drutvenog i moralnog. Uvid u vanost karaktera daju stotine knjiga,
pamfleta i lanaka koji su napisani u to doba... Ovi tekstovi su uveavali vanost pojma karaktera
za kulturu XIX veka. To je bila kultura karaktera (Sasman, 1985: 420).

Na kulturu karaktera uspeno se nakalemilo i izuavanje pojedinaca koje je predstavljalo
zadatak mnogih naunih disciplina XX veka, a pre svih psihologije. Nauna psihologija je
nastojala da otkrije unutranja svojstva pojedinca pomou objektivne i vrednosno neutralne
analize njegovih trajnih dispozicija crta linosti ili inherentnih svojstava zaloenih u
ljudskoj unutranjosti ijim se adekvatnim vrednovanjem moe proceniti i karakter svake
individualne osobe. Diskurs naune psihologije XX veka u veini sluajeva je karakter
smestio u zagonetne dubine nevidljive psihe koja se ponekad probijala do opazivih sfera i
manifestovala u ravni ponaanju. Dunost naunika koji su ove osobine prouavali
podrazumevala je racionalnu uzdranost i potpunu eliminaciju svake pristrasnosti zarad
utvrivanja objektivnih karakteristika linosti prouavanih osoba koje nisu smele da budu
zagaene subjektivnim utiscima ili vrednosnim merilima ispitivaa. Predmet interesovanja
velikog dela psihologije XX veka zasnivao se prouavanju istinskog i neutralnog karaktera
neke osobe karaktera kakav on zaista jeste, odnosno prave ljudske prirode. Sa tim ciljem
na umu, psihologija je poela graenje jednog od svojih najproblematinijih identiteta
identiteta prirodne, vrednosno neutralne i politiki nevine nauke.

No, i pored nesumnjive koristi nekih svojih doprinosa, moderna nauka nije izbegla talas
sveobuhvatnih preispitivanja svojih srnih epistemolokih pretpostavki. Zahvaljujui
sveoptoj krizi legitimiteta, na scenu su se vratili pomalo zaboravljeni duh skepse i sve
5
snaniji duh kritikog miljenja. Brojni filozofi nauke (Popper, 1972; Kun, 1974; Goodman,
1978; Searle, 1995) doveli su u pitanje ustaljeno razumevanje ljudske prirode kao prirodne
kategorije koja postoji nezavisno od uma, jezika, kulture i istorije.

Filip Rif ukazao je na to da se modalni tipovi linosti koje su nosioci kultura nisu
ekskluzivni proizvod majke prirode ve da se menjaju u skladu sa promenama tih kultura
(Rieff, 1966: 2). Drugim reima, iz ovog istraivanja postalo je jasno da sainioci karaktera
nisu manifestacija ljudske prirode, ve proishod uobliavanja pojedinaca u drutvenim
odnosima koji se mogu veoma razlikovati od kulture do kulture. Pored toga, Voren Sasman
je dao pregled kljunih rei koje su najee vezivane za pojam karaktera u kulturi Zapada:
pravo graanstva, dunost, demokratija, rad, izgradnja, dobra dela, ivot u prirodi,
osvajanje, ast, ugled, etiki principi, maniri, integritet, i iznad svega, mukost (Sasman,
1985: 420). Za poslednju navedenu re u ovom opisu mukost digla se velika praina kada
je trebalo prihvatiti da njena manifestacija nije proizvod prirodne podele na dva razliita pola,
ve socijalna konstrukcija dva roda ije su se razlike naglaavale tokom vekovnog trajanja
patrijarhalne kulture. Najzad, u pitanje su dovedene i norme zasnovane na gleditu da uopte
postoji neto to bi se moglo nazvati prirodnim ponaanjem ljudi. U skladu sa tim, Edvard
Sempson smatra da su u dosadanjim opisivanjima sistematski izostavljani standardi
opisivanja. Ukoliko se kae da je neije ponaanje lenjo, ne samo da se pritom vri
implicitno uporeivanje sa nekim drugim ponaanjem (najee sa onim koje se favorizuje i
naziva vrednim), ve se istovremeno privileguje standard na osnovu koga se razlikovanje
vri. Kako se do ovog standarda dolo, ko ga je proklamovao i dao mu legitimitet
jednostavno je nepoznato. Ovaj standard ostaje prikriven i predstavlja vrednosti osoba koje
vre opisivanje, a koje su odsutne iz opisa. Iako je sasvim jasno ta se moe rei o svakoj
domaici koja umesto vredne mesi lenju pitu do dananjeg dana se ne zna ko je njeno
6
ponaanje osmislio kao lenjo. Pored toga, implicitni standardi koji su dominirali u zapadnoj
kulturi moderne epohe zasnovani su pre svega na perspektivi obrazovanog, heteroseksualnog,
belog mukarca iz dominantnih drutvenih i ekonomskih slojeva. Ovakav nain utvrivanja
standarda bio je toliko prikriven da se smatralo da kriterijum pomenutih osoba predstavljaju
neutralan opis sveta kakav on zaista jeste, a ne neiju taku gledita (Sampson, 1993: 1221).

Jeziki zaokret
Ne samo da su standardi za utvrivanje lenjosti, kao i osobe koje su ove standarde uvele,
odsutne iz slike, ve je i jezik kojima se oni koriste daleko od jednog neutralnog sredstva
kojim se identifikuju objekti i svojstva koja stvarno postoje u svetu. Ideja o tome da je naa
predstava o jeziku kao jednom indikativom sredstvu pogrena, imala je za posledicu jeziki
zaokret odnosno veliko usmeravanje panje na prouavanje jezika. Pored lingvista,
prouavanjem razliitih dejstava i uloge jezika u ivotu ljudi sve vie su se bavili i filozofi,
antropolozi, sociolozi i psiholozi, izuavajui veliki uticaj jezika u oblastima kojima su se
bavili.

Jedan od pionira ovog zaokreta bio je velikan lingvistike Ferdinand de Sosir. On je doveo u
pitanje odrivost reprezentacionalistikog tumaenja znaenja kao neega to se pojavljuje
izmeu objekata u svetu i znakova koji te objekte opisuju (Saussure, 1966). Ova tradicionalna
shvatanja govore da nepromenljiva znaenja koje ima neka re (na primer, re lenjost) nose
sa sobom sve kvalitete lenjosti na koje pomislimo kada mislimo na objekat odnosno na crtu
lenjosti, odnosno ono to je oznaeno (odnosno na stvarnu lenjost ): nespremnost za rad,
neku vrsta tupog nehata i odsustva svake panje kako bi rekao Lok (1951: 111), i tome
slino. Sosir je jednostavno objekte o kojima rei govore zamenio znacima koji ih opisuju, i
podelio znake u zvuk-sliku, ili oznaivae, i pojam, ili oznaeno. Time se naglaava da je
7
odnos izmeu oznaivaa i oznaenog proizvoljan
1
, jer svaki jezik moe da proizvede
sopstvene odnose izmeu glasa i zvuka, s jedne strane, i ideja, s druge. Identitet jednog znaka,
njegovo znaenje, nije odreeno njegovim intrinzinim, esencijalnim svojstvima, ve
razlikama koje ga razluuju od svakog drugog znaka. Znaenje stoga nije uslovljeno samim
sazvujem rei, ve poloajem koji ona, u svojstvu jezikog znaka, zauzima u okviru
celokupnog jezika. Jezik je, pak, sistem znakova meusobno povezanih tako da vrednost
jednog znaka biva uslovljena prisustvom ostalih. Jeziki sistem je zasnovan na opozicijama,
to jest meusobnom suprotstavljanju jezikih znakova. Jeziki znaci su sloene prirode oni
predstavljaju spoj glasovnog fenomena kojim se neto oznaava (oznaiva) sa znaenjskim,
odnosno sa oznaenim pojmom (oznaeno). Shvaen na ovaj nain, jezik se posmatra kao
jedan auto-referentni sistem!

Pored toga, Antropoloka istraivanja severnoamerikih Hopi Indijanaca koja je izvrio
Bendamin Li Vorf govore o tome da jezik nije samo sredstvo za izraavanje misli, ve
upravo onaj inilac koji putem svojih obrazaca determinie percepciju, nain miljenja,
pogled na svet i formu ponaanja, dok svest o takvom karakteru jezika obino ne postoji.
Naela analize iskustva koji se nalaze u jeziku objektivizuju se i projektuju u svet i tako
doivljavaju kao stvarnost, tako da svet kakvim ga vidimo predstavlja objektivizovane
obrasce jezika kojim govorimo. ak ni logika nije univerzalna u odnosu na ljudsku svest, ve
zavisi od posebnog jezika kojim jedinka govori! O tome govori i naelo jezike relativnosti
poznatije kao Sapir-Vorfova hipoteza: Svi posmatrai nisu voeni istom fizikom
evidencijom do iste slike sveta ako njihove lingvistike osnove nisu sline, ili ne mogu biti
usaglaene na neki drugi nain (Worf, 1956a: 214); Oni koju upotrebljavaju znaajno

1
Konkretan spoj glasovne sa znaenjskom stranom jezikog znaka razlikuje se od jezika do jezika, to znai da
je nastao igrom sluaja, odnosno proizvoljno. Ali, kada se ovaj spoj jednom utvrdi, Sosir smatra da se on ne
moe menjati, jer postaje obavezan. U tom smislu, svaki jeziki znak je s jedne strane proizvoljan, a s druge
obavezan.
8
razliite gramatike, usmereni su pomou svojih gramatika razliitim tipovima posmatranja i
razliitom vrednovanju ekstremno slinih inova opservacije, koji zbog toga nisu
ekvivalentni, ve vode razliitim pogledima na svet (Worf, 1956b: 221). ak i pojmovi kao
to su ljudska priroda, karakter, linost, ili, u ovom sluaju lenjost, tradicionalno odreivani
pomou esencijalistikih pojmova kao to je to, na primer, ljudska priroda, unutranja
sutina ili crta linosti, ne emaniraju iz objekta iste opservacije. Pored toga, ovi
pojmovi su uvek posredovani nekim sistemom referencije, odnosno takom gledita
posmatraa i oblikovani su pravilima jezike zajednice kojoj on pripada. Stoga ovi pojmovi
predstavljaju nae invencije, konstrukcije ljudskog uma koje su kontigentne i stoje u tesnoj
zavisnosti od specifinosti jezika, kulture, istorije, obiaja i mitova zajednice kojoj posmatra
pripada.

Vanost uticaja kulture na jezik nikad nije dovoena u pitanje. Zato se veliina Vorfovog
doprinosa sastoji pre svega u skretanju panje na to da ovaj uticaj vai i u obrnutom pravcu,
odnosno da jeziki tip uslovljava tip kulture, utiui neposredno i na sam proces saznavanja!
Jezik, kojim nas je Bog obdario da bismo se razlikovali od ivotinja i da bismo to tanije
mogli da imenujemo to to oseamo u nama i vidimo oko nas izgleda da nije tu zato da bi
nam omoguio nesmetanu komunikaciju o onome to postoji u svetu. Jezik nije orue za
markiranje, sredstvo kojim se imenuju ve postojei entiteti i saoptava kakav svet zaista
jeste. Njegova uloga je vanija i mnogo plemenitija: Jezik je tu da bi se konstituisali mnogi
pojmovi, i, zajedno sa njima, mnogi entiteti i mnogi objekti u svetu. Uloga jezika je
konstruktivna pomou jezikih resursa stvara se svet. Tanije reeno, ne samo jedan svet
ve mnogi paralelni svetovi.

9
Ovako shvaene uloge jezika bili su svesni i filozofi. Ludvig Vitgentajn (1980) nastojao je da
pokae da se nain upotrebe jezika odvija u obliku igre sline onoj pomou koje deca ue svoj
maternji jezik, i tako je razvio pojam jezikih igara koji se odnosi na sve one delatnosti
kojima je jezik isprepletan. Rei jezika nisu samo imena sa odreenim znaenjima kojima se
sluimo za imenovanje predmeta. Postoji bezbroj naina upotrebe neke rei, a imenovanje
predmeta je samo jedan od njih. Re moe da bude i ime, ali ona moe da ima mnotvo drugih
funkcija, to zavisi od toga u kojoj i kakvoj jezikoj igri se nalazi. Tako se jezika igra
posmatra i kao polje funkcionisanja i kao polje znaenja svake rei koja se u toj igri javlja. U
okvirima jedne jezike igre re ima jednu odreenu funkciju, ali ta funkcija se moe lako
promeniti ukoliko re ue u drugu jeziku igru. Jedna ista re moe imati bezbroj funkcija, a
njeno znaenje zavisi od toga kakvu funkciju ima u jezikoj igri u kojoj se javlja. Drugim
reima, znaenje nekog iskaza ne moe se razumeti bez konteksta, odnosno ukoliko se ne
uzimaju u obzir pravila igre u kojoj se iskaz nalazi. Osobina linosti lenjost i uloga koju
neko igra u drutvu domaica ne moe se razumeti van konteksta i sistema vrednosti
drutva u kome su ova osobina i ova uloga konstituisane. Jezik za Vitgentajna zato prestaje
da bude slika sveta, ve kao skup bezbrojnih jezikih igara. Ove igre nisu zasnovane na
pravilima koja su jednom za uvek utvrena, i uvek je mogue stvarati nove jezike igre dok
druge zastarevaju i prestaju da se upotrebljavaju. Jezik se razvija i predstavlja jedan proces u
stalnom obnavljanju i regeneraciji Jezik, kao i svaka jezika igra u njemu, iv je i podloan
promenama. Vitgentajnov pozni rad dao je presudan doprinos shvatanju da svet ili bar onaj
njegov vid koji je ljudima dostupan predstavlja proizvod diskursa, odnosno sistematskog i
koherentnog skupa predstava, metafora i pojmova pomou kojih se sam svet konstituie u
govoru. Svet u kome ivimo stoga nije sainjen od inherentnih kvaliteta objekata koji u njemu
postoje nezavisno od procesa saznavanja, ve predstavlja proishod lingvistikih i retorikih
sredstava upotrebljavanih u njegovom konstruisanju.
10

Meutim, lingvistika i retorika sredstva nisu u privatnom vlasnitvu pojedinaca: jezik
predstavlja javno dobro. Kao to je to primetio slavni ileanski biolog Umberto Maturana,
jezik se, zajedno sa ostalim viim kortikalnim funkcijama, ne odvija u sferi koja se nalazi
izmeu uiju, ve u sferi zajednice ljudi (Matruana, 1988). Da smislenog izuavanja govora
nema bez odnosa izmeu ljudi odnosno bez istinske dijalektike bio je svestan jo jedan
veliki filozof jezika, Mihail Bahtin (1980). Istinska dijalektika je dijaloka interakcija izmeu
dva ili vie lica u procesu govora: govor bez sagovornika nema mnogo smisla. Nasuprot
lingvistikim tradicijama koje, s jedne strane, za jedini predmet prouavanja uzimaju jezik
kao impersonalni sistem, a s druge samo individualni govorni akt iji uzrok se nalazi u
individualnoj psihologiji govornika, Bahtin polazi od drutvene jezike prakse koja se odvija
kao govorna interakcija izmeu Ja i Ti. Shvatanje jezika kao neega to je obezlieno, ili, pak,
sainjeno od brojnih linosti i njihovih monologa, treba da ustupi mesto dijalokoj
diskurzivnoj praksi koja predstavlja najvaniju delatnost koja se odvija izmeu ljudi i koja im
je nasuno potrebna kao i voda ribama. I, ba kao to su ribe potpuno nesvesne toga da ive
uronjene u vodu, tako su i ljudi nesvesni da ive u jeziku, jer su, ba kao i ribe, potpuno u
njega uronjeni. Osim moda za novoroene, sve to vidimo, u ta verujemo i to
doivljavamo filtrirano je pomou jezikih filtera. Dok postanemo dovoljno odrasli da
razumemo funkcije jezika i da govorimo, mi istovremeno postajemo i njegov proishod. Ljudi
ne samo da se slue, odnosno govore jezikom: ljudi su istovremeno "govoreni" jezikom!

Jezik zato postaje igra igra rei i simbola, tela i due. On omoguava stvaranje i odravanje
ljudskih zajednica, koje, zauzvrat, omoguavaju ljudima da osmisle sebe, svoj svet i svoje
postojanje pa makar i lenjo u tom svetu. ivot, proivljen u jeziku, zato predstavlja sloeni
11
splet uzroka i posledica bez jasnih granica izmeu sveta po sebi, sveta van granica ljudskog
znanja i sveta za nas - odnosno naih konstrukcija tog sveta.

ta to nose rei?
ta onda sa sobom nose rei ukoliko se njima ne iskazuju inherentna svojstva sveta
objekata? Ili, u ovom primeru, ukoliko se u sintagmi lenja pita ne ukazuje na lenjost
domaice o emu onda uopte ta lenjost govori?

Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje glasi da lenjost ne govori ni o piti, ni o domaici, ve
o govorniku, o osobi koja je bila suoena sa jednim segmentom ponaanja, i od njegovom
odnosu sa jednom osobom koja se ponaala na izvestan nain. Isto ponaanje u nekom
drugom kontekstu nespremnost Toma Sojera da farba tetkinu ogradu, ve da svojim
vrcavim duhom namami svoje drugove da to rade umesto njega proglaeno je
snalaljivou. Nespremnost panskih plemia od pre nekoliko vekova da rade u nekom
drugom kontekstu proglaena je aristokratskom manifestacijom iste krvi. Nespremnost
Evgenija Onjegina da upravlja nasleenim imanjem proglaena je njegovom mrzovoljnou u
treem kontekstu. Sva ova tri konteksta bila su slina po tome to je pomenuto ponaanje
trebalo osmisliti. I sva ova ponaanja, slina po tome to ni jedna od navedenih osoba nije bila
spremna da se prihvati rada osmiljena su i opojmljena na razliite naine. Najblae reeno,
to znai da je uloga opazioca bar podjednako vana u osmiljavanju i opojmljivanju nekog
ponaanja kao i uloga osobe koja se ponaa.

Nije zato teko zakljuiti da svako od ovih ponaanja samo po sebi ne nosi nikakvo znaenje.
Nasuprot tome, znaenja ovih ponaanja se tvore u uzajamnim odnosima osoba koje se
ponaaju i posmatraa, odnosno neposrednih opazilaca koji ovo ponaanje treba da osmisle.
12
Broj razliitih opazilaca je potencijalno ogroman, kao i broj razliitih opisa nekog ponaanja.
Oni to je za sve razliite opise zajedniko je pre svega to da su svi opazioci u procesu
osmiljavanja opisivanog ponaanja uvek posredovani svojim jezikom, kulturom, obiajima,
istorijom, vrednostima drutvene zajednice kojoj pripadaju i jo mnogim drugim sferama.
Zbog toga u procesu njihovog saznavanja dominira ontoloki primat odnosa nad esencijom
posmatranog ponaanja. Zato je shvatanje, osmiljavanje i razumevanje ljudskog ponaanja
pre svega jedan vid hermeneutike jer tastvo jedne osobe koja emituje neko ponaanje ne
moe se u potpunosti istroiti i iscrpsti zbog toga to nastaje u odnosima potencijalno
bezbrojnim odnosima te osobe sa svim drugim osobama koje njeno ponaanje mogu opaziti,
osmisliti, opojmiti i, na osnovu toga delati:

Mada ja mogu da tebe susretnem, opazim i saznam na mnogo naina, ti kao takav kakav
jesi ne moe nikad biti do kraja odreen i saznat onim to ja opaam, sreem i znam;
uvek e biti jo mnogo toga to e se o tebi znati, jer ono to e ti biti nije mogue
determinisati u sadanjosti. To ne znai ... da negde postoji neko tvoje drugo ti, sakriveno
iza onoga koje ja sreem, jedno ti koje meni potpuno nedostupno. (Shotter, 1985: 184).

Sve to je do sada reeno, nadam se, jasno znai da oseanje sopstvenosti ne postoji bez
oseanja drugosti, odnosno da moje ja ne postoji bez tvoga ti. Na hipotetikom pustom
ostrvu na kome je neka osoba volebno roena i odrasla bez prisustva drugih nije mogue biti
ni pametan, ni glup, ni vredan, pa ni lenj. ak nije mogue ni biti osoba pa makar veoma,
veoma usamljena.



13
Lenjost: crta karaktera ili lingvistiki resurs?
ta je onda zapravo lenjost, ukoliko nije crta karaktera koja obitava u skrovitim tminama
ljudske psihe? Jednostavno, lenjost predstavlja jedan lingvistiki resurs, nain osmiljavanja
kojim se otpisuju mnogi drugi lingvistiki resursi kojima se neko ponaanje moe osmisliti i
konstituisati na drugi nain. Zato neznanu domaicu zbog svoje kulinarske inovacije ne treba
odmah optuivati za izbegavanje radnih obaveza ve pre svega treba nastojati da se ona
shvati i njeno ponaanje razume potujui njene namere, njenu logiku i njene razloge zbog
kojih se ponaa na nain na koji se ponaa uzimajui u obzir i da je ona osoba sa sopstvenim
razlozima, namerama i htenjima koje ne moraju uvek da budu u potpunom skladu sa opte
deklarisanim vrednostima zajednice. Neznana domaica ne mora da bude lenja samo zato to
nije vredna, ve i zato to ne pristaje na vrednou kao vrhovni kriterijum vrednovanja enskog
ponaanja. Ili moda zbog toga to smatra da su brojni sati koje treba provesti u pripremanju
nekog jela koje se moe pojesti za nekoliko minuta primer pravog malog besmisla i arenja
vremena. Ili jednostavno zato to je domaica na dijeti, i ne eli da samoj sebi pravi zazubice.
Ili pati od anoreksije, ili je ljuta na svog supruga, ili potitena zbog krize srednje dobi. Zbog
toga ljude koji ne rade ono to mi mislimo da oni treba da rade ne treba odmah optuivati za
lenjost i otpisivati brojne druge lingvistike resurse pomou kojih se njihovo ponaanje
moda moe mnogo bolje razumeti. ak i sam Gonarovljev Oblomov mnogo lake i bolje
se moe razumeti kao bespomona, uplaena, skuena, uaurena i depresivna osoba nego
kao otelotvorenje onoga iji je simbol postao iste nepatvorene lenjosti. Zato i svaki
vaspita ili nastavnik koji roditeljima ukazuje na lenjost njihovog deteta, ili lekar koji, sleui
ramenima roditeljima govori da im ne moe pomoi zato to lenjost nije poremeaj duevnog
zdravlja, ve crta karaktera koji se ne moe leiti treba dobro da se zapita zato otpisuje
mnotvo drugih resursa pomou kojih je dete mogue razumeti i eventualno mu pomoi.

14
Zbog svega to je do sada reeno, izgleda da je problem koji nose rei mnogo tei od
problema vavilonske kule gde su ljudi bili onemogueni da komuniciraju zbog toga to se
slue razliitim jezicima. Problem se ne sastoji samo u iskazivanju iste sutine razliitim
nazivima, ve u tome to se upotrebom razliitih naziva konstituiu razliita znaenja neega
ija sutina uvek ostaje izvan domaaja naih saznajnih mogunosti, a mi smo osueni da je
nanovo i nanovo osmiljavamo. Stvari stoje mnogo gore jer izgleda da vavilonska kula nije
izgraena na tvrdom tlu ve na ivom pesku.


















15
LITERATURA

Bahtin, M. (1980): Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit.
Goodman, N. (1978): Ways of worldmaking. Indianopolis, IN: Hackett.
Kun, T. (1974): Struktura naunih revolucija. Beograd: Nolit.
Lok, D. (1951): Misli o vaspitanju. Beograd: Zavod za izdavanje udbenika Socijalistike
republike Srbije.
Maturana, U. (1988): Reality: The Search for Objectivity or the Quest for a Compelling
Argument. Irish Journal for Psychology, 9, 25-82.
Popper, K. (1972): Conjectures and refutations. London: Routledge & Kegan Paul.
Rieff, P. (1966): The Triumph of the Therapeutic Uses of Faith after Freud. New York:
Bantham Books.
Sampson, E. (1993): Identity Politics. American Psychologist, 48: 1219-1230.
Sasman, V. (1985): Culture as History. New York: Pantheon Books.
Saussure, F. de (1966): Course in general linguistics. New York: McGraw-Hill.
Searle, J. (1995): The construction of social reality. Harmondsworth: Penguin.
Shotter, J. (1985): Social Accountability and Self Specification. In K. J. Gergen & K. E. Davis
(Eds.), The social construction of the person, 167-191. New York: Springer-Verlag.
Vitgentajn, L. (1980): Filozofska istraivanja. Beograd: Nolit.
Worf, B. L. (1956a): Science and Linguistics. U: B. L. Worf, Language, Thought and reality.
Massachusets: M.I.T. Press.
Worf, B. L. (1956b): Linguistics as an Exact Science. U: B. L. Worf, Language, Thought and
reality. Massachusets: M.I.T. Press.
ivkovi, D. (2001): Teorija knjievnosti sa teorijom pismenosti. Beograd: Dragani.