Feljton u listu Danas, izlazio od 18. juna do 30. jula 2007.

godine
18/06/2007
NIKOLA LAZARO: SRBIJA TOKOM RATA 1876.
GODINE

Knjigu SRBIJA TOKOM RATA 1876. GODINE distribuira
BOOKBRIDGE, ul. Alekse Nenadovia br. 16, 11000 Beograd, tel.
011/344-99-68, 344-99-66, po ceni od 399,60 din.
(+ trokovi potarine)

Prestonica drave od milion i po stanovnika


Leei kao u sedlu nad uem Save u Dunav, Beograd je prvo mesto
Kneevine Srbije koje se pojavljuje kad se plovi niz Dunav, i prestonica ove
male drave od oko milion i po stanovnika. Dogodilo se da sam doputovao u
devet uvee. Kada sam kroio na tle, zatraili su mi paso i pozvali me da
odem do carinarske kancelarije, kao u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Bio
sam iznenaen: mislio sam da ulazim u jednu poludivlju zemlju, a naprotiv,
naao sam se u civilizovanoj zemlji. Moje iznenaenje bilo je jo vee poto
sam uao u carinarnicu, kada mi je jedan pedesetogodinjak, evropski
odeven, visok i simpatian, ljubazno rekao na jeziku sastavljenom od rei
svih moguih jezika, da je nepotrebno otvarati prtljag, da potpuno veruje
mojoj izjavi da nemam nita to bi bilo podlono carini.
"Evo postupka koji ne moete doiveti kod austrijskih, francuskih, pa i
italijanskih carinika", rekoh jednom Francuzu sa kojim sam bio u drutvu,
gospodinu De Lonleju, dopisniku Mond Ilistrea (Monde Illustr),
simpatinoj i prijatnoj osobi, sa kojim sam se sreo u Peti.
Ali avaj, ubrzo saznadoh da taj ljubazni carinik nije bio profesionalni
carinik; da je to bio, ko zna kakva bi ikaniranja preduzeo. U stvari, to je bio
jedan miran i miroljubiv trgovac, koji je radio gratis kao carinik, jer je onaj
pravi inovnik, plaeni, otiao u rat, kao i veina ostalih slubenika koji,
izgleda, u Srbiji imaju obavezu da u mirno vreme slue u kancelarijama, a u
vreme rata u vojnim jedinicama.
Kada bi i u ostalim zemljama bio usvojen takav sistem, jo kako bi se
smanjila trka za inovnikim mestima! Ovo je samo uzgredna opaska; idemo
dalje.
U gradu sam; poinju setni tonovi. Jedan nosa ide pred nama skoro
mranim ulicama, jer su osvetljene samo retkim fenjerima na ulje: kriljac i
petrolej jo nisu preli Dunav. Odnosno preli su ga, tek toliko da se u
privatnim kuama pomalo upotrebljavaju, ali za gradsku upravu jo nisu
otkriveni. Optinsko vee Beograda ne ini nita na emu bi mu drugi
zavideli - uvek kasni.
Jedna francuska pozorina trupa, kojom je rukovodio neko kome se urilo da
troi novac, davala je predstave u pozoritu: vlasnik trupe, moda, da bi
doskoio siromatvu spektakla izgradio je jedan gasometar. Imao je pravo da
veruje da e, kada trupa ode, Optina iskoristiti gasometar da, koliko-toliko,
bolje osvetli grad, ali gasometar je ve ruina, a ulice ostaju verne prijateljice
tmine.
Da ne biste izgubili ravnoteu, treba biti dobar igra: tolike su rupe u
kaldrmi, nainjenoj od fino izotrenih oblutaka, "sjajnih" za one koji su
obuveni po evropski, jer ga primoravaju da pogleda nebo, zvezde i mesec
svaka tri-etiri koraka.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/prestonica_drzave_od_milion_i_po_stan
ovnika.24.html?news_id=98652
19/06/2007
Beogradska kaldrma uniti cipele za nedelju dana

Grad irokih ulica: Panorama Beograda,
pogled iz Zemuna
Posmatrajui veliki broj obuara u gradu, posumnjao sam da gradski oci
kaldrmiu ulice iljatim oblucima, koji prave brda, doline i planine, upravo
da bi bili od koristi ovom uvaenom sloju graana, tako brojnom i dosta
radnom. Moda greim, ali izgleda mi upravo tako: par obinih cipela u
gradovima sa dobro poploanim ulicama mogao bi trajati najmanje mesec
dana, a u Beogradu ne moe izdrati vie od osam dana, premda im cena nije
mala.
Domoroci zemlje, ukoliko pripadaju dobrostojeem sloju ili buroaziji, nose
evropsku obuu; obian narod nosi obuu boga pitaj kako nainjenu, a
seljaci nose jednu vrstu presne koe privezane kaievima i tankom oputom,
poznatu pod imenom opanci, koja, pored toga to je udobna i solidna, ima
veliku prednost da je veoma jeftina, dve do tri lire jedan par. Eto zato ih je
srpska Vlada dala svim svojim pomonim jedinicama, nacionalnoj gardi itd,
koje ine etiri petine vojske koja ratuje; preostala petina sastavljena je od
regularne vojske obuvene kao i sve vojske civilizovanog sveta.
Oni koji koriste opanke prinueni su da umotaju svoja stopala u komade
debelog sukna, obino izatkanog od grube vune, u hiljadu boja, meu kojima
dominira jasnocrvena.
Inae, Beograd, gledan po danu, lep je grad, irokih ulica, prostranih i
zranih. Po pravilu, kue za stanovanje imaju samo jedan sprat, a odvojene
su jedna od druge vrtovima ili delovima neobraene zemlje, za one koji bi
eleli da na njoj neto grade. Ima lepih hotela, luksuzno nametenih, u
kojima ne nedostaje nita od komfora.
Ulica koja vodi do Kneevog dvora, Terezianstrasse, po ureenosti i veliini
jedna je od najlepih koje sam ikad video, a ukraena je drvoredom
bagremova visokih i snanih stabala, koji daju sveinu i divnu hladovinu.
Kneev dvor je takoe samo na jedan sprat; ispred njega je mali engleski vrt,
a ulazi se kroz dve bone gvozdene kapije. Pored njega nalazi se jo jedna
veoma prostrana jednospratna zgrada, u kojoj su grupisana razliita
ministarstva. Jedino Ministarstvo rata ima poseban ulaz iz jedne sporedne
ulice, a zauzima prizmelje. itavo Ministarstvo ne zauzima vie od
dvanaestak soba, ukljuiv i onu sa posebnim telegrafom Nj. V. ministra rata,
koji, pomou jednog specijalnog elektrinog voda, odrava direktnu vezu sa
glavnim tabovima razliitih vojnih korpusa.
Jo jedna lepa zgrada na dva sprata je palata Univerziteta, sada zatvorena
zbog pomanjkanja studenata, pa i profesora. U holu zgrade nalaze se neke
statue, bareljefi, vodovodne cevi, koje potiu iz rimskog vremena, a naeni
su u jednom vrtu blizu Beograda. Meutim, baeni su nezatieni, to je
jasan dokaz da Sloveni pokazuju malo ljubavi za sve ono to je latinsko i za
pomalo tajanstvenu nauku koja se naziva arheologijom.
Podovi svih kua za stanovanje su od drveta, balkoni ne postoje, a prozori,
mada svuda postoje dvostruka okna, nemaju aluzine i kapke. Tako, hteli ne
hteli, im izgreje, sunce ulazi da vam uini izuzetno prijatnu posetu, posebno
ako ste legli u sitne sate.
Istina, to nije bilo ba lako, jer vas je vlast obavezivala da u deset uvee
budete kod kue. Na svakoj raskrsnici veih ulica stajale su strae koje bi
vas, bez mnogo prie, otpratile do policijske stanice, ukoliko ne posedujete
posebnu dozvolu.
Uostalom, emu ostajati izvan kue posle deset ako ne znate kuda biste ili?
Jedino pozorite, zakataneno. Plesova i okupljanja nema. Brojne i pristojne
kafane zatvarale su se rano tako da je, milom ili silom, trebalo ii kui, osim
ako ne biste poeleli da proetate obalom Dunava i da praktino razmiljate
o oruju, enama, ljubavi, a moda ak i o ... dugovima.
U Beogradu sam video mnoge ene. Da se razumemo: sretao sam ih, ali
nijednu lepu; nijedna se ne izdvaja iz prosenosti. Omanje su rastom,
punake i jake; kosa i oi uglavnom tamnokestenjaste. Odea, uveravali su
me, veoma komotna. Takoe, nema ni "izvesnih institucija", za koje ne bih
mogao rei da li jaaju ili slabe javni moral.
Pravo govorei, vekovna turska vladavina nije mogla prestati a da ne ostavi
tragove; otuda je ena jo uvek smatrana kao stvar male vrednosti i vie
pogodna da slui oveku za zadovoljstvo, nego da unapreuje svoje
intelektualne i moralne osobine. Takvo je opte stanje, jer gledano
pojedinano ima izuzetnih gospoa, veoma lepo vaspitanih i jo bolje
obrazovanih, koje provode mnoge mesece svoga ivota u Peti, Beu ili
Parizu.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/beogradska_kaldrma_unisti_cipele_za_n
edelju_dana.24.html?news_id=98654
20/06/2007
Srpkinje u ratu pokazale da imaju snano srce

Ove gospoe odevaju se elegantno i izuzetno ukusno, to se ne moe rei za
ostale ene koje su prilino grube u svojoj odei i skoro nalikuju
stanovnicama manjih mesta u naoj provinciji. Mnoge su, takoe, zadrale
nacionalne frizure koje se sastoje od neke vrste crno-crvene kape postavljene
na teme i okruene pletenicama kose, tako da je crno prekriveno kosom, a
samo je crveno vidljivo.
Elegantne gospe, iz otmenog drutva vlastele, sa vladajuom kneginjom na
elu, provodile su slobodno vreme tako to su radile kao milosrdne sestre u
bolnicama. I pravo govorei, obavljale su svoju dunost briljivo, skromno i
nadasve predano. To mi je rekao jedan na Italijan, izvesni Panegini Alfonso
iz Lenjana, koji je, poto je ranjen 2. jula u Bijeljini, bio prebaen u vojnu
bolnicu. Na ranjenik mi je pokazao dve ene koje su sedele na drugom
kraju sale i plele ipke, rekavi da je jedna supruga ministra vojnog, gospoa
Erminija Nikoli, a druga kerka generalnog sekretara za finansije,
gospoica Jelena Pejinovi. Obe su se utrkivale koja e vie da ga neguje
kako bi mu olakale njegovo tegobno stanje.
I stvarno, kakvu sve zahvalnost ne dugujemo ovim potovanim damama, ije
prisustvo i dobroinstvo ine poetinom ak i jednu prozainu i munu
hirurku operaciju. Panegini je bio ranjen u list leve noge. Prisustvovao sam
njegovom previjanju i, iskreno govorei, moj pogled se nije zaustavljao na
pacijentu, ve na gospoici Pejinovi, koja je jednom rukom drala konce i
zavoje, a drugom cigaru za bolesnika. Skoro da sam mu zavideo
posmatrajui neni pogled koji mu je upuivala lepa bolniarka; ali sam
odmah zatim pomislio kako je ipak bolje to sam na sopstvenim nogama
nego u krevetu, pa sam se okrenuo i otiao.
Uostalom, one nisu bile jedine ene koje su se dobrovoljno posveivale
takvom milosrdnom delu, niti su to uslovljavale ostankom u Beogradu;
sretao sam vie njih, dostojnih najvieg potovanja, kako se predaju ivotu
punom liavanja i samopregora.
Srpske ene pokazale su vie nego mukarci kako je u njihovim grudima
snana ljubav prema domovini. Istina, postojao je veliki strah da ne dopadnu
harema, da ne izgube ime ene i da ne postanu ponovo jednostavno enke.
Ali, to ne znai da Srpkinje u toku prvog dela rata nisu bile daleko iznad
uobiajenog gledanja, iako su pokazale da imaju snano srce i inteligenciju.
Kada sam prvi put bio u Beogradu, postojale su tri bolnice, ali su se zatim
pojavile mnoge druge. Najvea je stalna, vojna bolnica, kapaciteta 300
kreveta. Toga dana, kada sam je posetio, mislim da je bio 13. juli, na leenju
nije bilo vie od 37 ranjenika.
Od toga broja, 36 je bilo uglavnom hriana, a jedan je bio musliman koji je
zarobljen u bici na Babinoj glavi. Taj nesrenik, naviknut na varvarske
obiaje svoje zemlje, nije mogao pretpostaviti da bi ga Srbi potedeli i leili:
naprotiv, kada je shvatio da je u bolnici, poverovao je da hoe da ga otruju.
Tri dana nije hteo da uzima nikakvu hranu, ali na kraju je verovatno
pomislio da je izmeu smrti od gladi ili od otrova bolja ova druga - i odluio
je da pone da jede, poto se, kako treba, preporuio Alahu.
U Beogradu jo postoje dve muslimanske damije: jedna zatvorena sa
zazidanim vratima, a druga otvorena, u kojoj su, ak i za vreme rata,
prorokovi sledbenici, roeni u Beogradu, nastavili da obavljaju svoja
obredna pranja i molitve. Ne treba, meutim, misliti da su brojni; dostiu
cifru od etrnaest. Najmlai ima 52 godine, onemogueno im je dranje
harema, eminentno muslimanske institucije, koja ne moe da se odri ni
jedan jedini dan u hrianskim zemljama, a u kojima zakon daje eni prava
koja su sasvim nepoznata na Istoku.
Izmeu Beograda i Konstantinopolja velika je razlika. Tamo, ako bi neki
hrianin sebi dozvolio da ue u bogomolju u obui, bio bi, bez sumnje,
masakriran. Ovde se ulazi kako se hoe, a imam se ne usuuje re da
prozbori.
Uostalom, i srpska vlada je, u verskom pogledu, jedna od najtolerantnijih u
svetu. Svaka vera, ukljuiv muslimansku i jevrejsku, ima svoj hram, i Vlada
plaa svetenike bez obzira na veroispovest: imami, rabini, popovi,
crkvenjaci, parosi - svi podjednako imaju platu od 600 pijastra meseno, to
je priblino 120 italijanskih lira. Sve slube obavljaju se u sopstvenim
crkvama i nikada se jedna verska zajednica ne usuuje da uznemirava neku
drugu.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/srpkinje_u_ratu_pokazale_da_imaju_sn
azno_srce.24.html?news_id=98656
21/06/2007
Strani dopisnici privedeni zbog crtanja

Stari Beograd se sastoji od dve duge ulice koje se ukrtaju; sa svake strane je
puno duana koji nisu vii od metar i po. U njima se prodaje sve to postoji u
Beogradu, a nije retkost da u istom duanu naete od duvana za puenje, do
usoljenog mesa, to ini neku vrstu karavan-saraja carigradskog tipa.
Iznoena odela, bezopasno staro oruje, antiki predmeti, drveno posue i
pribor za kuhinju, svega se moe nai u radnjama starog kvarta.
Iznad duana su stanovi, svi na samo jedan sprat, do kojih se dolazi uz
drvene stepenice, jer je taj deo Beograda skoro itav sagraen od drveta; i
sem za spoljne zidove, nema druge upotrebe maltera. I stanovi su veoma
niski - ovek visokog rasta ne moe uspravno da stoji u svim sobama. U tom
kraju se nalazi moeja, ili turski hram, usred jednog neureenog vrta, u
kojem je paslo osmoro jagnjadi odreenih da budu rtvovani na dan praznika
Kurban-bajrama, koji je u mesecu decembru. Podrazumeva se da e jadne
ivotinje, poto ih zakolju, postati vlasnitvo imama.
U vrtu je nekoliko bujnih stabala, veinom bagrema, omiljenog drveta u
Srbiji. Ulazimo. Najpre nailazimo na neku vrstu ekaonice gde vernici
ostavljaju svoju obuu, na zemlju su baena tri mrtvaka sanduka, zatim se
kroz mala vrata ulazi u sveto mesto, koje je jednostavno i oskudno, strogo
nameteno.
Na belo okreenim zidovima, vide se samo zapisi preuzeti iz Kurana, ne u
velikom broju; na zidu prema ulazu postoji kao neka nia u kojoj sedi imam
dok ita molitve. Ispred kandelabra, na levoj strani, jedna predikaonica, ije
su drvene stepenice prekrivene ilimom, a ona sama, iarana u razliitim
bojama, dopire do centra hrama; predikaonica je via od nie. Samo
svetenik moe da sedi, a svi vernici moraju ili da sede na zemlji, ili da budu
u poloaju klanjanja sa elom nanie. Sreom, pod je od drveta i prekriven
tepihom, u iju se istou ne bih zakleo; naprotiv, ini mi se naseljenim vie
od itavog grada, a verujem da bi nae lepe damice, posle boravka od deset
minuta, pobegle veoma brzo da bi izbegle napade, ne ba prijatne, i prilino
bolne odreenih ivotinjica - ije je ime lepe preutati - koje nasru na
noge, naroito ako su evropske.
Desno od ulaza su vrata koja vode na minaret: minaret je - za one koji ne
znaju - muslimanski zvonik, koji nad zvonicima drugih religija ima ogromnu
prednost: nije osveeno zvono koje svojom dugom zaglupujuom
zvonjavom poziva vernike na molitvu, ve je glas imama koji pet puta
dnevno, obilazei pet puta krug na platformi na vrhu minareta, poziva prave
vernike.
Treba rei da se glas jednog imama, ma koliko bio snaan, ne moe
uporediti sa zvonom; a zatim, muslimanska pesma je tako umilna, tako
nazalna, da uspavljuje umesto da budi.
Dok smo moj kolega Dik Lonli i ja mirno crtali, priao nam je jedan
andarm i gestikulacijom pokazao da poemo za njim. Prevodilac, koji je
bio sa nama, objasnio je da andarm mora da nas sprovede u policiju, poto
je bilo zabranjeno crtati u gradu. "Do avola", rekoh Diku, "ovde moda
damije i crkve smatraju tvravama!" Hteli ne hteli, pratili smo predstavnika
zakona, a za nama su opet ili mangupi i dokoliari iz kvarta, koji su nas
dosta dugo okruivali i gledali nae skice.
Idui ka policiji, naili smo na drugog andarma, koji je, stojei na
raskrsnici, udarao u dobo. Pomislio sam da eli da rasturi gomilu koja nas
je pratila. Jo jedanput sam se prevario! andarm je triput zabubnjao, zatim
je neto proitao sa nekog papira. Publika je odgovorila veoma glasno
jednim "Uraaa!" i "iveooo!" i mirno se razila. Prevodilac mi je rekao da su
tako saoptavali narodu naredbe policije i oglaavali smene straa
nacionalne garde. Sistem stvarno jednostavan i veoma ekonomian.
Stalno u pratnji gomile, stigli smo u naelstvo i odmah uvedeni kod prvog
funkcionera policije grada, koji ne zna drugi jezik osim srpskog. Dik i ja
nismo znali ni desetak rei tog jezika. Razgovor veoma ivahan, duhovit i
iznad svega veoma "jasan". Sreom, na kraju je doao jedan komesar
policije koji je govorio francuski - odahnuli smo!
Naelnik je lep ovek, atletskog stasa, od oko 50 godina; zbog visokog
poloaja koji zauzima, obuen je u tamnoplavu uniformu, sa okovratnikom,
manetnama i lampasima na pantalonama jarkocrvene boje. Boravi u
kancelariji od 12 do 14 asova, a da bi pokazao da je ratno stanje, nije
otpasivao ni za trenutak sabljetinu koja mu je visila o levom boku, niti
revolver o desnom. Svaki put kada bi bio prinuen da ustane sa stolice,
zauzimao je neke nemogue pozicije kako bi se iskobeljao. Kakve rtve sve
inimo za ljubav domovine!
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/strani_dopisnici_privedeni_zbog_crtanja
.24.html?news_id=98658
22/06/2007
Osamnaest violina, dva doboa i dva bubnja

Izuzetno ljubazan, sa puno manira, posredstvom reenog komesara, naelnik
nam objasni da je zabranjeno crtati. Meutim, da bi uinili gest prema
dvojici dopisnika poznatih ilustrovanih listova, uruio nam je specijalne
dozvole za vreme od est dana, stegao nam ruku i zamolio za naklonost
prema Srbiji u naim izvetajima. Pravi i dobar patriota!
Na izlasku iz naelstva prisustvovali smo upisu i odlasku oko 60
dobrovoljaca, razliitog uzrasta i godina. Poto su dali svoje generalije
jednom inovniku, ovi ljudi, meu kojima mnogi moda nisu ni znali ta je
to puka, poreani su u dve vrste, povereni jednom niem oficiru i - mar! -
prema nekoj vojnoj jedinici. U glavnom tabu bi ih obukli, naoruali i
poslali u pojedine pukove. To objanjava zato je srpska vojska pretrpela
poraze koji su poznati svima.
I tu nije kraj, evo nove gomile, drugi andarmi, drugi uhapenici; bila su to
dvojica engleskih kolega, koji su poinili isti delikt kao i mi. Vilijers, onizak
plavokosi mladi, sasvim ponizan i miran, iao je za andarmom, kao jagnje
za kasapinom. Korbold - koji je govorio samo engleski - visoki i mravi
mladi, vatra iva, psovao je na sva usta. Kapa na njegovoj glavi, koja je
podseala na neku vrstu erpe, stalno se podizala zbog neprekidnog
pokretanja ela. Govorio je: "Gospodin gingin imbecil!" Gospodin na
srpskom znai gospodin, "gingin" na kineskom znai andarm, a imbecil -
imbecil.
U starom kvartu stanuje takoe jedno pleme srpskih Cigana, sa oko 500
osoba, to mukaraca, to ena i dece. To je pravi tip Cigana koji povremeno
vidimo u Italiji: izrazite crte, bronzana boja koe, trava kosa, nokti beli,
ostatak mavarske rase. Njihov ef, zvani kmet, zove se Ina Tabak, ima pravo
visokog i nieg sudstva: uzima deo zarade svojih ljudi, istovremeno je kralj,
ministar i sudija.
Ovi Cigani oblae se uglavnom pola evropski, pola azijatski, budui da nose
pantalone irokih nogavica, crveni, vuneni pojas i fes na glavi. ene oblae
evropske haljine, prsluk je nainjen tako da grudi vire, pokrivene samo
kouljom; na glavi marama iji se krajevi, prolazei ispod brade, vezuju na
temenu.
Kmet, kome smo bili predstavljeni, pokazao nam je svoj orkestar, sastavljen
od 29 sviraa, podeljen na sledei nain: 18 violina, etiri violonela, dva
doboa, dva velika bubnja, jedna flauta, jedan klarinet, jedan timpan.
Izvinjavao se to ne moemo nita uti od muzike, poto je bila umrla
kneginja, majka kneza Milana. Grad je bio u alosti pa se zbog toga nije
moglo svirati. Meutim, odveo nas je u svoju kuu, uzeo jednu violinu,
naredio dvojici od svojih da ponu igru, neku vrstu tarantele, fandanga i
drugih slinih igara punih poude i temperamenta.
Zatim nam je ponudio ruak, koji, istinu govorei, radije ne bih prihvatio, jer
sam bio prinuen da jedem jela koja nisu mnogo prijala mom ukusu, a
potom smo poslueni na nain za koji mi se ini prikladnije da ga ne
opisujem. I to uprkos tome to sam znao da je naa kuvarica, supruga
kafedije, lepa tamnosmea Tirolka, za nas pripremila veoma soan ragu.
Kada je nakon naeg povratka saznala da smo jeli kod Cigana, lepa Marija je
plakala, ali ja nisam brisao njene suze...
Iako se Beograd nalazi na jednom od najprijatnijih i najlepih mesta u svetu,
putnik, koji bi poeleo da krene u okolinu, ne bi naao smetaj ni za jednu
jedinu no.
Nadomak grada, odakle se nude izvanredna mesta sa pogledom kako na
Savu tako i na Dunav, ne postoje graevine kojima su danas okrueni
civilizovani gradovi. Istina, Srbi za prirodom ne oseaju potrebu, jer se
njihovi mali gradovi malo razlikuju od takozvanih naih mesta za izlete; pa i
bogatiji iz ove zemlje vie vole da imaju kue u prirodi na drugoj obali
Dunava, u Maarskoj i u Banatu.
Istina, takvih Srba, koji sebi mogu dozvoliti slian luksuz, veoma je malo;
vlasnitvo je toliko usitnjeno podelama da se moe rei da u Srbiji ne postoji
nikakvo bogatstvo. Osoba koja poseduje dobra za sto hiljada lira, pravi je
bogata. Poto nije imala hrianski feudalizam srednjeg veka, Srbija zbog
toga nije mogla imati te prebogate porodice, kakve se nalaze u ostaloj
Evropi.
Vlastelini, koje je stvorio car Stefan Duan, i koji su postojali pre turske
dominacije, da ne bi izgubili svoja dobra posle bitke na Kosovu 1389,
promenili su veru; njihovi prebogati potomci bili su oterani iz zemlje za
vreme revolucije koja je, posle 11 godina, 1815. donela nezavisnost Srbiji.
ak i porodice koje sada raspolau izvesnim bogatstvom stekle su ga nakon
tog vremena. Muslimanska vlast, ne dozvoljavajui hrianima da imaju
trajna dobra, inila je sve kako bi novac nestajao.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/osamnaest_violina_dva_dobosa_i_dva_
bubnja.24.html?news_id=98660
25/06/2007
Potanskim kolima od Beograda do Paraina
Dunav pun zelenih ostrvaca: Panorama
Smedereva
Siromano stanovnitvo, koje nije nastanjeno u ambijentu koji bi bio
prenaseljen, objanjava pomanjkanje izletita u okolini Beograda. Postoji
samo jedno, a pripada vladajuoj kneevskoj porodici Obrenovia. Naziva se
Topider, udaljeno je oko dva kilometra od grada i dopire do obale Save.
Kua nije bog zna ta, ni po lepoti same arhitekture, niti po grandioznosti
(naa gospoda imaju daleko lepe), ali park koji je okruuje stvarno je
kneevski raskoan. Upravo u njemu, i to u umovitom njegovom delu,
zaverenici su ubili kneza Mihaila, strica sadanjeg kneza Milana, na dan 11.
juna 1868.
Verujem da malo zemalja prua putniku takvu neprekidnu raznolikost
pejzaa kao Srbija, svojim irokim rekama, bujnom vegetacijom, prostranim
panjacima isprekidanim brdima i breuljcima, onim bliim i onim u daljini.
Rano ujutro, 20. jula, zajedno sa svojim drugovima, Lonlijem i Vilijersom,
krenuo sam iz Beograda potanskim kolima na etiri toka. Pokuali smo da
iznajmimo jedne koije samo za nas, ali to nije bilo mogue. Vlada je bila
rekvirirala sve koije u koliko-toliko dobrom stanju i dobre konje. Fijakeristi
su traili fantastine cifre da bi nas odvezli na desetak kilometara razdaljine,
sa velikom izvesnou da bi rage, upregnute u kola, pocrkale pre nego to
bismo stigli.
U takvoj situaciji, moje kolege i ja odluismo da se koristimo potanskim
kolima koja su, sreom, tri puta nedeljno ila od Beograda do Aleksinca.
itaoci nee verovati da se potanska sluba u Srbiji vri kolima na etiri
toka sa gibnjevima, a postoji samo na velikom putu, koji od Beograda vodi
do Nia u Bugarskoj (neobino je da novinar odreuje mesto Niu u
Bugarskoj, mada e ga kasnije u izvetajima smetati u Srbiju pod Turskom,
prim. prev.); u svim drugim delovima Srbije, potanska sluba koristi
dvokolice koje vue samo jedan konj. Pa ipak, poiljke stiu skoro uvek na
vreme, ili sa malim zakanjenjem.
Bilo nas je trojica, i sva trojica umetnici ili poluumetnici; predstavljali smo
tri ilustrovana lista iz tri razliite zemlje: Mond illustr iz Pariza, Graphic iz
Londona i Illustracione Italiana iz Milana. etvrto mesto u kolima zauzimao
je potar, ovek od ezdesetak godina, ivahnih pokreta, sedih brkova,
naoruan istonjakom sabljom i revolverom, pored neizbenog srpskog
noa.
Iako se nismo razumevali, ipak, itavim putem, ova dobriina nije uopte
prestajala da govori, da vie, da pui i pljucka, to nam i nije bilo osobito
zabavno. Kola u koja smo bili zatvoreni bila su prilino udobna i ista;
naalost, na prvoj stanici su ih zamenili i morali smo se zadovoljiti drugim,
loijim.
Na izlasku iz Beograda, jedna ivotinja mrke boje, prijatelj svetog Antonija,
udarila je u jedan toak kola. Englez, koji je verovatno lan drutva za
zatitu ivotinja, ustao je i, uvi groktanje, uzviknuo planim glasom:
"Jadna svinja!" Koija se naprotiv smejao i uzviknuo: "Dobro". Naime, u
Srbiji se smatra da nesrea koja snae svinju donosi sreu oveku. I stvarno,
putovanje je bilo sreno, uprkos dosadnoj i upornoj kii koja nas je pratila.
Od Beograda do Smedereva put ide du Dunava, koji je u tom delu pun
zelenih ostrvaca i prua pogled na maarske planine na horizontu. Od
Smedereva do Saraoraca ide se ravnicom, ija su polja skoro sva zasejana
kukuruzom i penicom, ne previe bujnim, ali veoma lepim. Reka Jezava,
pritoka Morave, koja se uliva kod Trnovca, dotie s vremena na vreme na
put. Morava svojim mutnim, plahovitim, brzim tokom prati drum od Velike
Plane do uprije; as pribliavajui se, as zapljuskujui ga, u Koprivnici,
as udaljavajui se daleko, kao kod Jagodine.
U upriji put skree ulevo ostavljajui Moravu desno, koja uvek prava,
prolazi izmeu dva brdovita paralelna lanca koji je zatvaraju. Par kilometara
pre Paraina, lanac na levoj strani nestaje pruajui tako putniku jedan od
najlepih pogleda koji se moe zamisliti, omoguavajui da se vidi niz polja
ispresecanih reicama, sve do planinskih lanaca koji prate reku Timok.
Put od Beograda do Paraina osrednjeg je kvaliteta, iako ne dostie
perfekciju naih puteva u Lombardiji i Toskani; ne lii ni na uas
komunalnih puteva Kalabrije i Sicilije. Leti se putuje dosta dobro, ali zimi
ne moe biti isto, jer kako nema ljunka, voda lako prodire i smekava
kolovoz, tako da tokovi propadaju. Sa osrednjim konjima i koijaem koji
se ne zaustavlja u svakom zaseoku da sre kafu ili da pije vino, put moe da
se pree za 24 asa, ali menjajui konje na razliitim potanskim stanicama.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/postanskim_kolima_od_beograda_do_p
aracina.24.html?news_id=98662
26/06/2007
Zemljoradnici na granici, neponjevena penica propada
Grocka je mesto lepih ena: Majka s
decom u narodnoj nonji
Nailazimo na razliita mesta, neka beznaajna, kao to su: Bole, Vuzak,
Skobalj, Lugavina, Velika Plana, Brzan, Koprivnica; i druga, veeg
znaaja, sa velikim brojem stanovnika, a veoma interesantna iz razliitih
razloga: Grocka, Smederevo, Jagodina i uprija.
Zapamtiu ime svakog od ova etiri mesta, koliko god mi to dozvoljava
kratko vreme koje sam u njima proveo, ne preutkujui da je kretanje koje
sam zapazio u ovim znaajnim centrima bilo prividno, jer je bilo uslovljeno
ratom. Na svakom koraku susretali smo se sa konvojima ivotnih namirnica,
brana, stadima ovaca, krdima volova, krava i teladi koji su ili ka granici,
posebnim kolima na kojima su bili ili efovi Srbije, ili dopisnici listova,
liferanti, sa ambulantnim kolima koja su transportovala ranjenike ili
bolesnike.
U normalno vreme to neobino kretanje ne moe niti treba da postoji, put je
verovatno dosta prazan, vei centri manje blistavi, a na polju radi narod, to
u ratno vreme nije sluaj. Tokom itavog puta nisam uspeo da vidim makar
samo jednog poljoprivrednika; ipak sam video penicu, ve sazrelu, ali
neponjevenu; bujno i puno klasje kako se sui na biljci; voe kako trune na
zemlji, a itarice polegle i trunu.
Seljaci su otili na granicu, kao vojnici, ili su korieni za vojni transport sa
svojim zapregama, pa nisu ni imali vremena da misle na svoja polja - sve je
ilo u propast.
Grocka je manje naselje od oko hiljadu stanovnika, a nalazi se u pitomom
predelu, izmeu planine Avala i Dunava; sve kue su prizemne, kao to su,
uostalom, sve stambene zgrade u unutranjosti Srbije; zgrade na sprat su
veoma retke. Grocka je mesto lepih ena i divnog cvea iji se opojni mirisi
oseaju u vazduhu; rue mesearke tamo su miriljave i lepe poput jasmina,
vrbene, vanile i rezede. Dunav, koji protie u blizini, daje leti prijatnu
sveinu i svojim mirnim i monotonim uborom poziva na spokoj, odmor...
na san.
Kue su sagraene du regionalnog puta, osim nekoliko postavljenih u
blizini crkve, do koje se stie jednim poprenim putem, obraslim u cvetne
penjaice. Kada ne bih iveo u Italiji, poeleo bih da ivim u Grockoj; ratna
uznemirenost ovde se nije oseala, reklo bi se skoro kao da nema uticaja na
ovo mirno i sreno stanovnitvo.
Nije tako bilo u Smederevu gde su se mogli videti ratni pokreti; i to je bilo s
razlogom, jer taj grad ima utvreno pristanite na Dunavu, i u njemu je
Vlada smestila svoja skladita penice, jema, sena i zobi. Odavde su kretali
konvoji, a ve pre ulaska u grad, vide se itava logorita seljaka kako sede ili
lee pored svojih zaprega, dok su volovi mirno pasli, u iekivanju dugog i
sporog putovanja koje je stajalo pred njima. Meutim, ovaj grad, jedan od
najznaajnijih u Srbiji, ne nudi nita znaajno, ako se ne eli takvim smatrati
jedina tvrava sa topovskim pukarnicama kojom raspolae Vlada Srbije i
vie ulica sa puno sveta i mnogim duanima.
Isto to ne moe se rei za Jagodinu, uvenu na itavom Orijentu po svojim
radionicama noeva sa kanijama od elika ili srebra, koji svakom dobrom
Srbinu visi o pojasu s leve strane, skoro kao neka igraka. Ima ih razliite
veliine i lepote, a cena se kree od jedne do 20 lira, ne raunajui one fine
izrade koji su veoma skupi.
Pored toga, Jagodina nudi putnicima pogled na veoma lepu damiju, sada u
ruevinama, ali na dva sprata, veliku i prostranu. Njena unutranjost sada je
tala, a ispred nje mesto okupljanja na hiljade gavranova koje je kolega Dik
rasterao ispalivi jedan metak iz revolvera. U Jagodini treba zapaziti i frizure
ena, koje nose kose na razdeljak ovla spletene; te pletenice prolaze pored
uiju i spajaju se ispod grla. Na glavi imaju kapicu ukraenu kokoijim ili
paunovim perima, to veoma podsea na uroenice Severne Amerike.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/zemljoradnici_na_granici_nepoznjevena
_psenica_propada.24.html?news_id=98664
27/06/2007
Civilizacija sporo prodire u unutranjost
Selo Parain postalo je sedite Glavnog
taba: Srpski zatvorenici vuku topove ka frontu
Upravo u ovom mestu susreli smo seljake sa obala Timoka, zaduene za
transport provijanta za vojsku; bili su to stvarno Vlasi, obueni na nain da
se oseam obaveznim da ga opiem.
Jakna je od crnog sukna sa rubovima od srme; oko struka opasa od crne
koe koji bi se mogao nazivati i putna torba; akire do kolena iroke, a od
kolena do lanaka uzane; uglavnom su od bele koe ili sivog platna kao i
koulja; noge bose. Na glavi neka vrsta ubare od ovije koe sa dugakom
dlakom. Neki, a to su najelegantniji, oblae, izme jakne i koulje, neku
vrstu haljine ili duge koulje koja dosee do kolena.
ene nose neku vrstu bele vunene tunike do kolena, od grubog sukna. Ispod
samo jedna koulja od isto tako grubog platna; noge i stopala potpuno gola i
prljava. Ta tunika, iste irine odozgo do dole, napred je otvorena: od grla do
kukova nema nieg preko koulje, ili od kukova do kolena pada neka vrsta
ilimeta od grube vune, u raznim bojama, vezanog oko pojasa. Na glavi
beli turban ispod kojeg izlazi jedna duga pletenica, koja uglavnom dosee do
pojasa.
U upriju se ulazi preko jednog lepog drvenog mosta na Moravi, na ija dva
kraja su lukovi sa zastavama i grbovima Obrenovia. Poto mesto ima okolo
palisad, naziva se utvrenim, pa otuda ima sve nevolje tvrave, ali pri tom
nema i prednosti. To je jedan od najnaseljenijih centara u Srbiji i poznat je
po izvanrednom duvanu koji se tu i prodaje. Na jednoj poljani videli smo
gomilu sveta. Pribliili smo se i videli prizor: 42 seljaka, jedine preivele iz
tri bugarska sela - Crnoklisja, Vranita i Zaklestia - koje su Turci spalili na
dan 11. jula.
Posedavi jedan uz drugoga, formirali su krug od kojeg su jednu etvrtinu
zauzimali zdravi ljudi, dve etvrtine ene, a jednu deca. Bili su obueni
bugarski: ljudi sa ubarama od astragana, a ene sa belim maramama na
glavi i pletenicom koja im je padala niz lea.
Odea im je bila pocepana i prljava, pristigli su tada, peice, posle putovanja
od oko deset dana. Dali smo im neto pomoi i popesmo se ponovo u kola za
Parain, gde smo stigli oko 2,30 popodne, bez drugih pustolovina, osim
kupovine jednog psa u selu Saraorce. To sam obavio za veliku sumu od
jednog franka, uz gubitak kape koju je tokom noi pretrpeo kolega iz
Grafika, du puta izmeu Velike Plane i Brzana.
Selo Parain nalazi se u centru Srbije. Imalo je u ovoj prilici poseban znaaj,
jer je bilo sedite Glavnog taba kneza Milana. Ima oko 2000 stanovnika, a
sagraeno je du jednog irokog kaldrmisanog puta, kao i sva sela, pa i
gradovi u ovom kraju. Ako pada kia, nastane takvo blato da ste prinueni
da obujete najvie mogue izmetine; ako je pak lepo vreme, toliko je
praine da osedite pre starosti. Sve kue u Parainu su prizemne, osim dve ili
tri koje imaju po jedan sprat. Vrata su im veoma niska, pa se esto treba
sagnuti da bi se kroz njih prolo; dakle, s jedne strane prednost to se ne
penjete uz stepenice, s druge strane neprilika zbog lomljenja eira. Kada
sam stigao u Parain, imao sam sree poto sam dobio preporuku za
intendanta Glavnog taba; on mi je pomogao da naem stan u jednoj
skromnoj sobi, po ceni od 1,20 lira dnevno, ukljuiv sve usluge. Meutim,
bila je na kraju sela, to mi je stvorilo jednu ozbiljnu neprijatnost da me je
uvee uhapsio jedan straar, koji nije razumeo ono to smo mu moj kolega iz
Mond ilustrea i ja govorili, pa nas je sa pukom na gotovs odveo u policiju,
gde smo bili primljeni dobroudno. Tu nam je pridodat jedan andarm koji
nas je dopratio do kue, i bilo nam je preporueno da se narednih veeri
vraamo kui do deset asova, poto je takva naredba iz Vrhovne komande.
Kada sam stigao kui, poeo sam da upoznajem srpske obiaje, koji su u
Beogradu ve pretrpeli znaajan preobraaj; civilizacija je donela neke
promene u gradove du Dunava, ali njeno prisustvo nije bilo isto u
unutranjosti Srbije.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/civilizacija_sporo_prodire_u_unutrasnjo
st.24.html?news_id=98666

28/06/2007
Najee se svira na gajdama, kao u Arkadiji
Otvoren za strane dopisnike: Glavni tab
kneza Milana u Parainu
Kreveti su u obliku divana, sa jednim ili dva dosta tvrda dueka prekrivena
prugastim pamunim aravom koji dosta lii na rende i zbog toga izgleda
kao da je tkan za bolesnike od uge. Ne koristi se arav za pokrivanje, ali
zato bilo kakva da je temperatura morate staviti na sebe debeli vatirani i
teak pokriva, izvrstan kada temperatura padne do nule, ali ga je nemogue
podnositi sa 10, 12 stepeni toplote. Zamislite tek sa 32 stepena!
Ne govorim o hrani: to je neprekidna meavina aleve paprike, ljutih paprika,
sireta i svega drugog to postoji od kiselina i aroma, sve izmeano zajedno
da pokvari namirnice koje bi bile izvrsne u svojoj jednostavnosti. Sloveni
izgleda imaju potrebu za mnogim razdraujuim sredstvima, ali sa mnom i
mojim kolegama iz francuske tampe nije tako. Zato smo, za ono malo dana
koje smo morali proboraviti u Parainu, organizovali posebnu kuhinju, skoro
jedno kulinarsko ministarstvo. Gospodin Lemej iz Rapela bio je zaduen za
napola peene bifteke, Dik iz Mond ilistrea za kajganu, Zesijarski iz Opinion
nasionala za krompir, a ja za kolae. Za supu smo se pobrinuli da nam je
poslue pre nego to je pokvare aromama i kiselinama manje ili vie
zapaprenim.
Tokom boravka u Parainu mogao sam videti prave srpske narodne igre, a
iskreno govorei, nije mi izgledalo bogzna ta. Igra se naziva kolo, a u stvari
je kao neka vrsta francuske igre, samo umesto da se dre za ruke, stavljaju
ruke na ramena jedni drugima. Broj igraa nije utvren, moe varirati od dva
do dve stotine, a svaki pridolica zauzima mesto u kolu. Muzika je
neujednaenog ritma i vesele melodije, a korak u igri ide tri jednom nogom,
tri drugom. Tokom igre pevaju se kratke prigodne strofe, stalno sa istim
muzikim ritmom.
Uostalom, sva srpska muzika je toliko monotona da postane nepodnoljiva
posle sluanja od nekoliko minuta. Ima dosta narodnih pesama. Poinju
frazama nenosti i lepom melodijom, ali zatim ne bivaju razvijene, ostaju
ograniene na nekoliko taktova koji se ponavljaju deset do dvanaest puta, a
kako su sve religioznog ritma, na kraju izgube svoju harmonsku lepotu da bi
postale dosadno zapevanje. U srpskoj, a mogao bih rei slovenskoj muzici,
nema nieg to proistie iz konvencionalnih crkvenih pesama, i esto vie u
crkvama nego napolju postoji mogunost da se uju smele i briljantne
muzike fraze.
Preovlaujui instrument su gajde, kao kod prvih pastira iz Arkadije. Grupe
dobrovoljaca, koje su se javljale u Glavni tab da bi bile poslate u vojsku,
bivale su praene od strane tri-etiri seljanina koji su du puta svirali u
gajde. Da li su svirali dobro, ne mogu da kaem, ali da sviraju ne tedei
plua, mogu jamiti.
Jo jedan veoma poznat i korien instrument jesu gusle, vrsta gudakog
instrumenta sa samo jednom strunom na kojoj se svira gudalom nainjenim
od konjske dlake. Taj instrument je uspomena na tursku dominaciju, jer
predstavlja jednu od razonoda muslimanskih ena, koje u letnjim noima
izlaze da se osvee, izvlae gusle i tambure, jednu vrstu mandoline. Zvuci
setni i plani, skoro kao da ele da pozovu junake iz legendi da vaskrsnu i da
ih oslobode iz ropstva u kojem ame.
Srbi mnogo upotrebljavaju gusle, i uz njihovu pratnju putujui pevai pevaju
o bici na Kosovu, junatvu cara Lazara, zloj srei lepe carice Milice, smrti
starine Jug-Bogdana i njegovih devet sinova, izdaji vojvode Vuka i tolikim
drugim istorijskim faktima i legendama koje, iako pripadaju starom
slovenskom carstvu, Srbi ljubomorno uvaju.
Drei se na neki nain stare italijanske maksime, rei u da se nije ilo u
Parain, a da se ne vidi knez Milan Obrenovi. I ja, da ne bih zaostao za
drugima, zatraio sam audijenciju i odmah sam je dobio. Kneev stan nije
imao nieg kneevskog; zidovi su bili jedva okreeni, a nametaj najobiniji.
Jedina stvar koja je davala neto tona bilo je neprekidno prisustvo u
predsoblju dvojice andarma u uniformi, dvojice gardista i tri ili etiri
kelnera u frakovima i belim kravatama.
Knez me je primio sa prefinjenom ljubaznou. Poto mi je stegao ruku, dao
mi je znak da sednem govorei mi kako mu je drago to vidi jednog Italijana
meu toliko dopisnika drugih nacionalnosti koji su tu doli.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/najcesce_se_svira_na_gajdama_kao_u_
arkadiji.24.html?news_id=98668
29/06/2007
Pie zvano ljivovica veoma je ugodno na nepcima
Seljanke iz okoline Kruevca
Knez Milan voli Italiju i uvek se divio naporima koje su inili Kralj i zemlja
da ujedine u jedinstveno telo podeljene delove nacije, budui da se i on latio
slinog dela u nadi da e uspeti, uprkos protivljenju izvesnih evropskih sila, i
uprkos tome to susedne zemlje ostaju mrzovoljne, sa orujem u ruci, u
jednom tako znaajnom trenutku za srpsku stvar. Dodao je kako je uveren da
italijanski narod i njegova vlada ne mogu da ne gaje najjae simpatije za
srpski narod, koji daje najvee rtve sa osmehom na usnama i radou u
srcu, ne bi li osvojio slobodu i nezavisnost.
Govorei mi zatim o nekim pismima sa preporukama koja sam mu uruio,
uz ljubazan osmeh mi je rekao da su bila nepotrebna; to to sam Italijan,
moja je najvea preporuka kod jednog Srbina.
Moja vizita trajala je vie od pola sata i, opratajui se od mene, ponovo mi
je stegao ruku rekavi mi da zna da sam traio dozvolu da idem na granicu,
te da je ve dao svoju saglasnost. Zahvalio sam mu i izaao.
Ne mogu negirati da je knez Milan ostavio na mene izvrstan utisak:
simpatino lice, snanog izgleda, obuen u najobiniju srpsku uniformu, vie
je odavao utisak jednog dobrog momka, nego jednog suverena. U njegovom
smelom pogledu, njegovom irokom elu inilo mi se da itam jasnu
vrstinu namera i odlunu volju da ih sprovede do kraja.
Ipak sam se prevario: to to sam naknadno video, ubedilo me je da on nije
bio dorastao situaciji. Bilo mu je mesto na elu njegove vojske, da ih hrabri
svojim prisustvom, da ih podstie protiv monog neprijatelja; ostao je,
meutim, nepokretan u Parainu ili u Beogradu, ne brinui se za to ta se
dogaalo na granici.
Kae se da je dovoljan samo jedan dogaaj u tekim prilikama da odslika
oveka. Ispriau da je, poto je saznao za majinu smrt, mirno otiao u lov i
proveo vie asova u zabavi u vreme dok se obavljala sahrana. Iz njegovog
dranja u prva etiri meseca tursko-srpskog rata, vidi se jasno da on nije sin
Mihaila i unuk Miloa Obrenovia. Ta njegova dva srodnika bila su vojniki
i politiki dva velika oveka, dobrotvori svoje zemlje, kojoj su obezbedili
samostalnost; ali smatram da e istorija o njemu teko moi da kae istu
stvar.
Nakon osam dana boravka u Parainu, poto smo dobili odobrenje da
moemo da nastavimo nae putovanje, ja i dvojica mojih kolega iz Grafika i
iz Mond ilistrea odluili smo da krenemo 28. jula, i uz pomo jednog sjajnog
oveka, Srbina, koji je znao desetak francuskih rei, petnaestak italijanskih i
etiri engleske, naosmo kola iji vlasnik je pristao da nas za dva austrijska
dukata, odnosno dvadeset etiri lire, odveze do Kruevca.
Ta kola su uobiajeno prevozno sredstvo u Srbiji, neka vrsta taljiga ija
nadgradnja nalee direktno, bez podmetanja gibnjeva na osovine tokova.
itaoci mogu lako zamisliti neprekidno drmanje koje je jadni putnik
prinuen da podnosi, i do kakvog bola dolazi u slabinama kada prevalite
etiri-pet kilometara. Moete zatim zamisliti u kakvom stanju se stie posle
dugog putovanja na slinim drvenim seditima i jastucima od sena a na svim
putevima Srbije, koji su skoro preadamovski, ili makar prepotopski!
Od Paraina do Kruevca potrebno je est sati, a da se ne pree vie od 20
kilometara. Meutim, prvih dvanaest od Paraina do Stalaa pree se za
manje od tri sata, a ostatak traje due. Do Stalaa put ide ravnicom, pa je
dosta dobar, ali posle postaje uasan, pun rupa, kamenja i reica koje treba
pregaziti, a ima nekih, kao to je Rasina pred Kruevcem, koje su dosta
duboke, tako da obino voda pokrije tokove do pola.
Zamislite Italiju sa njenim bujnim zasadima penice, kukuruza i povra, i
njenim prostranim lombardijskim livadama; vajcarsku sa njenim planinama
punim stoke koja pase; kotsku sa njenim breuljcima prekrivenim grmljem,
ispresecanim potoiima i gde se uju zvuci umilnih gajdi kako se ire
prostranstvom kao odjek neke daleke harmonije - sainite celinu od tih
raznolikih elemenata i imaete deonicu puta od Paraina do Kruevca.
Nikada nisam video lepu vegetaciju, obilnije panjake, poetinije umice
hrastovine, brestova i zasada ljiva, od ijih plodova Srbi peku jedno pie,
zvano ljivovica, koje je veoma ugodno na nepcima.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/pice_zvano_sljivovica_veoma_je_ugodn
o_na_nepcima.24.html?news_id=98670



02/07/2007
Mukarci u kafanama, ene i deca na njivama
Svaki stranac je sumnjiv: Srpski vojnici na
maru
Zemljini posed veoma je usitnjen u tim krajevima. Svako ograuje svoje
pare zemlje koljem da bi spreio da krda goveda pobegnu; ponekada je i
sam put prekinut kapijom - uvek drvenom - koju treba otvoriti da bi se
nastavilo dalje.
Krenuli smo iz Paraina malo posle pet ujutro 29. jula, a stigli smo pred
podne u Kruevac. Iskreno govorei, od kretanja kola, koje podsea na
magarei kas, praine, sunca koje pri, nismo mogli izdrati vie.
Posmatrajui Rasinu, bacili bismo se rado u vodu kao to su to ve inile
mnoge ene i deca.
Mukaraca tu nije bilo, jer oni - sledei i u tome turske navike - odlaze u
kafane i ostavljaju enama i deci sve da rade sami. U polju ete retko videti
mukarca da obrauje zemlju ili da izvrava svoje obaveze poljoprivrednika;
meutim, svako i najmanje selo ima svoju gostionicu, gde se skupljaju svi
ljudi da pue i sru kafu, koja je uglavnom u Srbiji kvalitetnija od svake
pohvale.
Kruevac je lep gradi od oko pet hiljada stanovnika, trei grad Srbije, a
kako se nalazi blizu turske granice, bio je u ovom trenutku zakren
zapregama, vojnicima i ranjenicima. Lei u irokoj ravnici kroz koju protiu
Rasina i Morava. U daljini se naziru brdoviti lanci Balkanskih planina s
jedne, i Kuajskih planina s druge strane.
U ovom polju je knez Milo 1833. poveo uvenu bitku protiv Turaka kojom
je obezbedio srpsku nezavisnost.
Grad ima lepe i iroke ulice, skromno je poploan i ovde se jede bolje nego
u Parainu, odnosno dobijaju se jednostavnija jela, ali nedostaju mnoge
stvari koje se u Beogradu lako nalaze. Ako elite rum ili konjak, treba ii
kod apotekara; za pivo se ne zna, a vino je varljivo. Kue su prizemne ili na
jedan sprat. Postoji jedan hotel i brojne kafane koje su dobro provetrene.
Postoji ak i jedan kasino gde se okupljaju gradski uglednici, i tu se igra
bilijar i ah.
ene bi mogle biti lepe, ali su sve od reda izuzetno iste - na prvi pogled
tako izgleda - a video sam dve kako rade kao bolniarke, lepukaste i ukusno
obuene.
Najznaajnija graevina u gradu je katedrala pomeanog vizantijskog i
gotskog stila, sagraena 1327. za vlade Stefana Uroa, treeg iz dinastije
Nemanjia. U to doba, grad Kruevac bio je prestonica srpskog kraljevstva,
a imao je vie od sto hiljada stanovnika. Gledajui ga sada, ne bi se to moglo
rei. U katedrali se zapaaju grobnice kralja Stefana Uroa, Stefana Duana i
Lazara, koji je poginuo na Kosovu. Osim tih spomenika, nema nieg drugog
to bi moglo interesovati istoriografa, antikvara, umetnika, uprkos svojih pet
vekova postojanja.
Popovi - svetenici pravoslavne vere - nikad nisu znali da sauvaju nita za
istoriju. U tom pogledu treba odati priznanje katolikim monasima. Istina je
da su Turci, osvojivi grad, od katedrale nainili talu, ali je isto tako tano
da je od 1600. vraena u prvobitno stanje, a popovi, i pored svoje veoma
velike snage i svog ogromnog uticaja na sve slojeve stanovnitva, nisu znali
da sauvaju ba nita.
Od znaajnih starina postoje u Kruevcu ostaci kraljevskog zamka i damije
koja je sagraena po naredbi udovice kneza Lazara. Ona je, da bi sklopila
mir sa Turcima i sauvala mali deo kraljevstva svom sinu Stefanu
Lazareviu, poinila niskost da uda svoju kerku Milevu za sultana Bajazita,
a potom je naredila da se izgradi jedna damija, da bi mu njene keri,
dolazei u Kruevac, mogao da se moli Alahu i njegovom proroku
Muhamedu. Postoje takoe mnoge kompletno turske kue, podeljene na dva
dela: jedan za mukarce sa otvorenim prozorima, a drugi za ene sa
prozorima sa aluzinama i jednim malim balkonom u sredini, gde dame iz
harema odlaze da se osvee i da sviraju u tamburu.
Znaajno je primetiti i to da ovde postoji opasnost od povremenih groznica
zbog zagaenja iz Morave i Rasine. A o lepoti gradia je teko govoriti.
Greim: ona je skrivena u arobnoj meseini, stvarno italskoj, ili, ako vam
vie odgovara, orijentalnoj.
Na zadovoljstvo i po volji srpskih civilnih vlasti, koje su neka vrsta ne
sasvim definisanih osoba, a jo vie po elji gospode popova, morao sam
ostati tri dana u gradu Kruevcu.
Ovde mi pada zgodno da ispriam na koji sam nain bio primljen od
politikih vlasti kada sam stigao u ovaj grad. Orijentalci su po prirodi
sumnjiavi i nepoverljivi prema strancima; moete misliti jo u vreme rata!
Srbi, iako nisu stvarno orijentalci, ipak su to makar do pola, te otuda imaju
njihove mane, a da pri tom nemaju sve vrline. Izgledalo im je da bi svaki od
nas morao biti turski pijun; Italijani i Francuzi jo su nekako mogli proi,
ali sa Englezima i Maarima bila je sasvim druga stvar. Sumnja u njih
postajala je - sistemom, a siroti Vilijers, bezazleni mladi apsolutno
nesposoban za bilo kakvo nepoteno delovanje, postao je meta ne ba
blagonaklonih pogleda.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/muskarci_u_kafanama_zene_i_deca_na
_njivama.24.html?news_id=98672
03/07/2007
Izvetaji s fronta na Javoru prvo idu na cenzuru
Izuzetno ljubazan prema stranim
dopisnicima: Pukovnik olak-Anti

Od Ivanjice do Javora ima osam sati hoda loim putem okruenim veoma
visokim planinama, meu kojima je Javor sa svojih 1797 metara nadmorske
visine. Nema ni veih naselja, ni sela, osim jedne kafane (meana), etiri
obanske kolibe i kasarne, gde su ranije bili srpski carinici, s obzirom na to
da je Javor bio - ne kaem da je sada - srpski granini prelaz.
Iz Ivanjice smo krenuli u deset pre podne narednog dana. Penjemo se uz
strmu planinu na slabanim konjima, koje smo iznajmili po ceni od est lira
za jednog. Bili smo nas trojica. Posle dva sata otrog i tekog uspona, nali
smo se u jednoj iroj dolini, u kojoj smo videli mnogo sanduka s
artiljerijskom municijom. Jedan oficir se pojavi pred nama i na dobrom
francuskom upita da li smo francuski dopisnici. Dik iz Mond ilistrea
odgovori potvrdno i srdaano se rukova. Kada sam saoptio svoju
nacionalnost, on me pozdravi steui mi obe ruke; Vilijers iz Grafika ree da
je Englez; oficir se namrti.
Saznajemo da se ta dolina zove Opaljenik, i da su sanduci rezervna municija
Ibarske vojske.
Ponovo kreemo, i posle putovanja od oko tri sata hoda po brdima i
dolinama, prolazei uz same provalije ili gazei preko potoka, zlokobna
tutnjava nam odjednom zaglui ui kao grom iz daljine. Vodia koga smo
imali pitali smo gestikulacijom za objanjenje; ubedi nas da je top. Malo
kasnije smo u malom selu Kupii: jedna mehana, crkvica i osam kuica.
Mehana je prepuna individua iz jedne komore sa namirnicama i municijom,
kao i vojnika koji prate pet topova: sve ide put Javora. Na jedvite jade
uspeva nam da dobijemo po oljicu kafe i po au vina. Gruvanje topa uje
se razgovetnije i uestalije. Bez obzira na to, ponovo kreemo dalje,
zahtevajui od vodia da nas odvede u sedite Glavnog taba, a ne tamo gde
je pucao top, jer, iskreno govorei, dobiti turski metak, a da nismo nita
videli, ne bi bilo prijatno.
Vodi je morao razumeti obrnuto, jer nas je odveo direktno u mehanu na
Javoru, pored koje je bila baterija od pet topova od bronze kalibra 12 cm i
dve haubice koje su izvodile jedan od "najsimpatinijih koncerata". U
mehani, pretvorenoj u bolnicu, naosmo mlade lekare koji su nas pitali ko
smo. Kada su uli, zagledali su se; ipak rekoe nam da sjaemo i saekamo.
ekali smo oko deset minuta zabavljajui se posmatranjem kanonade i
gledajui kako Turci loe gaaju. Njihova ulad zaustavljala su se sva u
podnoju planine Javor, a da nijedno nije stiglo do srpske baterije. Utom
ugledasmo kako dolaze k nama, u punom galopu, jedan kaplar i dva vojnika.
Kaplar nas je ljubazno, i uz pomo znakova, pozvao da ga pratimo. Kuda?
Lekari nam kau u Glavni tab. Usred reene pratnje, prolazei putem kroz
gustu umu, jedinim za divokoze i dopisnike listova, stigosmo na jedan
proplanak na kojem je bilo dvanaestak atora trouglastog i etiri atora
turskog konusnog oblika, pored pet ili est drvenih baraka.
Bili smo u seditu Glavnog taba. Sjahali smo i odvedoe nas pred jednog
generaltabnog kapetana zaduenog za bezbednost na bojitu, upravo onog
koji je, uvi da su prispeli stranci, poslao da nas uhapse. Kada je video
isprave, naavi da su u redu, stisnu nam ruku, poeli dobro vee na srpskom
i zamoli da saekamo pukovnika olak-Antia, vrhovnog komandanta, koji
je bio na poloaju koji su Turci napali. Meutim, vreme je prolazilo, a
pukovnik nije dolazio. Bilo je ve deset sati uvee; nismo nita jeli itav dan
i bili smo umorni. Kapetan Paja, jedna ljubazna i draga osoba, primetio je to.
Naredi da nas poslue mravom veerom, koja nam je bila izvrsna, pozva
nas da zauzmemo mesto pod atorom i odloimo za sutra nae predstavljanje
pukovniku.
Mada je moj duek bio samo seno prekriveno vunenom ponjavom, ipak sam
spavao bolje nego ikada od kada sam u Srbiji, i to ne toliko zbog umora
koliko zbog pomanjkanja insekata bilo koje vrste koji naseljavaju krevete
takozvanih hotela ove zemlje.
Uprkos trubama, suncu, kretanju oko mene, probudio sam se tek u sedam
ujutro i morao sam pouriti sa svojim "linim operacijama" da bih video
komandanta, koji, iako se vratio posle ponoi, ve je bio spreman da uzjae
konja i da se vrati na poloaj.
Pukovnik je bio loe volje, jer su mu Turci prethodnog dana zauzeli jedan
vaan poloaj. Ipak nas je primio izuzetno ljubazno. On izvanredno govori
francuski, kao i veliki broj srpskih oficira. Ree nam da smo mi prvi
dopisnici koji su doli na njegov front i da smo slobodni da inimo ono to
nam najvie odgovara, osim da aljemo pisma i telegrame pre nego to bi ih
dali na itanje, dodavi da pisma moraju biti napisana na francuskom,
italijanskom i nemakom jeziku, poto su to jedini jezici koje govore njegovi
oficiri.
Na ovo upozorenje Vilijers me pogleda; izgleda mu nemogue da se ne zna
engleski jezik. Ipak, treba se pomiriti sa sudbinom.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/izvestaji_s_fronta_na_javoru_prvo_idu_
na_cenzuru.24.html?news_id=98674



04/07/2007
Granate letele kao konfete na svadbi
Srpski karakter je u sutini pesniki: U
predahu bitke na Javoru vojnici sluaju pesmu o knezu Lazaru
Pukovnik uzjaha svog konja, stee nam ruku i ode sa svojim tabom.
Ostajemo sami sa kapetanom Pajom i poesmo da etamo logorom,
beleimo, pravimo skice, posmatramo jednog Albanca muslimana,
zarobljenog u poslednjoj bici, kuhinju i druge stvari, tek da ubijemo vreme.
U podne jedan podoficir Dalmatinac, koji govori italijanski i koga bih
mogao nazvati naim darom boijim, po imenu Vuji, doao je da nam kae
da je ruak gotov.
Ulazimo u jednu baraku. Dobili smo supu, ribu, peenje i, da bi nas posebno
poastili, kapetan iznese jedan izvrstan kola. Iako smo bili u prirodi, nismo
bili loe uslueni. Istina je da su nedostajale salvete, stolnjaci, da se tanjiri i
pribor nisu mogli menjati za svako jelo; ali to je ipak samo pribor.
Bili smo pri kraju obroka kada je u logoru nastalo neobino komeanje. Vrlo
brzo, tri rune njuke, jedan sa popovskom kamilavkom, sprovedene su
ispred nas pod vojnikom straom: bila su to tri turska pijuna, uhapena od
strane Srba. Na ispitivanje kapetana Paje, pop je odgovorio da ne zna nita; a
na grdnje to je kao jedan hrianski svetenik pristao da Turcima bude
pijun, odgovara da je navikao da bude uvek na strani jaega!!! Nisu bili
streljani.
Posle ruka prisustvovao sam jednom novom i potpuno srpskom prizoru: u
jednom kraju logora sede u krugu est sviraa u gajde i gusle. Oni sviraju i
pevaju o smrti kneza Lazara na Kosovu. Vojnici prave krug oko pevaa,
sluaju tronuto i sa upadljivim zadovoljstvom pripovedanje o podvizima
velikog Kneza. Meutim, treba rei da, iako je muzika tuna i monotona,
poezija je prekrasna, i moda je ona nametala respekt koji su vojnici
pokazivali.
Srpski karakter je u sutini poetski i on se ne otkriva samo u njegovim
legendama, u nacionalnim himnama praenim svirkom gusala, ve i po
nainu shvatanja religije, ceremoniji kulta, po praznicima, organizaciji
porodice, braku i po snovima o boljoj budunosti. Verujem da fraza poezija
materijalizma, koja izgleda kao jedan udan paradoks, nalazi svoje
ostvarenje u Srbiji, gde je sve pretvoreno u poetino. Smatram da se to ne
duguje toliko prirodnim lepotama zemlje, njenim oaravajuim pejzaima,
njenoj bujnoj vegetaciji, raskonom i sjajnom nebu, koliko lancima koji su
vekovima vezivali ruke precima ovih vitezova, koji su znali godinama da se
odupiru ujedinjenim snagama Otomana i Maara.
Bili su pobeeni, postali robovi i svetili su se svojim ugnjetaima poezijom.
Njihova muza postajala je draesnija i nenija to su vie stezani lanci. Kako
nisu mogli imati drugog oduka osim govora due dui, sluili su se njime i
tako postajali superiorni nad svojim tlaiteljima.
Za nas, evropske skeptike, legenda o knezu Lazaru izgleda kao dosadna
popevka, i poto smo iz utivosti uli par strofa, udaljavamo se da bismo se
uputili ka Vasiljevom brdu, na 1808 metara nadmorske visine. Sa tog visa,
desno od Javora, vidi se prekrasna panorama: svih sedam planinskih lanaca
koji razdvajaju Srbiju od Crne Gore, i usred njih vidi se gradi Sjenica na
1069 metara nadmorske visine, pored reke Uvac, i sela koja naseljavaju male
doline izmeu bregova.
Na vrhu Vasiljeva brda naosmo abakog episkopa, koji je doao da poseti
vojniki logor, sa episkopom iz Uica. Obojica opremljeni dvogledima
posmatrali su bitku koja se vodila u prostoru Kukavice; s vremena na vreme,
uo bi se pucanj iz topa.
Posetili smo zatim bolnicu i bateriju na Javoru, a posle toga vratili smo se u
logor. Prijatelj Vuji uredio je da se razapne poseban ator specijalno za nas
gde smo odlino spavali, poto smo proveli jedno prijatno vee askajui sa
tapskim oficirima. Kau nam da su odbili Turke i nadaju se da e se sutra
odmoriti.
Sutranji dan je doao, bio je 7. avgust, a oficiri se nisu odmorili, kao ni mi.
Ustali smo rano, sreli pukovnika koji kae mom francuskom kolegi i meni
da je uzjahao konja da bi iao na poloaj, iako ne veruje da bi Turci napali
trei dan uzastopno. Traili smo da ga pratimo, i on, poto je naredio da nam
daju konje, dozvoli da poemo.
ta jo da kaem. Krenuli smo u jednu etnju iz zadovoljstva, a nali se
usred bitke u kojoj su topovska i puana zrna i granate letele kao konfete na
svadbi, ili jo bolje, kao korijandoli na karnevalu. Moda su Turci, saznavi
za na dolazak, hteli da nam prirede spektakl, naalost, vanredan i bolan!
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/granate_letele_kao_konfete_na_svadbi.2
4.html?news_id=98676
05/07/2007
Turski prodor i povlaenje po letnjem pljusku
Peadija nije izdrala: Srpski izviai na
Javoru
Uzjahali smo konje u osam ujutro, krenuli da obiemo baterije na Javoru od
12 tuanih topova, koje je prethodne veeri spasao, izuzetno hrabro, srpski
kapetan koji njima komanduje. Sa tog poloaja nita se nije primeivalo to
bi moglo navesti na pretpostavku o napredovanju neprijatelja; samo se u
daljini video veliki dim, koji se dizao iz sela Komrena koje su Turci zapalili.
Pukovnik olak-Anti krenuo je ulevo, upravo ka bateriji postavljenoj na
Velikom Ograeniku. Tu je sjahao sa konja da ne bi privlaio panju
muslimana i poeo da osmatra teren.
Nebo je bilo oblano, vazduh topao, svuda potpuni mir, kad ugledasmo iz
jedne doline izmeu dva brda, prema Kladnici, kako napreduju turske snage,
ugroavajui poloaj Vasiljevog vrha, i desno. Komandant se vrati kod
baterije na Javoru, poto je naredio da se pone sa artiljerijskom vatrom, i
pogodi tursku kolonu koja poe da se povlai pod unakrsnom vatrom dve
baterije, krijui se u dubini doline.
Poverovali smo da je sve zavreno, i poosmo da dorukujemo u atoru
kapetana koji je komandovao baterijom na Javoru. Na obrok bio je peeno
jare, koje smo jeli prstima, hleb i vino; zaboravio sam feferone, koje ete
nai za svakim obrokom u Srbiji. Kau da su zdrave kao sredstvo protiv
groznice: iskreno da kaem, vie volim tri pilule kinina.
Bilo je podne kada je komandant snaga rasporeenih na visu Dolovi, levo
krilo Ibarske vojske, javio da velike mase Turaka napreduju prema
njegovom poloaju. U isto vreme, komandant baterije sa Ograenika alje
poruku da je prinuen da se povue, jer su Turci doli na brdo naspram njih
sa veim snagama i, otkrivi jednu bateriju, ugroavaju povlaenje.
Pukovnik olak-Anti video je odmah da je stvar ozbiljna, i naredi da se
povuku najisturenije baterije uputivi peadiju da se rasporedi ispred, a
topovi da se postave na razliita mesta, spremni da otvore vatru na Turke
im krenu. Ukratko, peadijski bataljoni dobrovoljake vojske usmerili su se
ka ugroenim takama. Uika brigada, kao prva, sudarila se sa
neprijateljem na suprotnim padinama Dolova. Puana paljba zameni
topove: drugi bataljoni zauzeli su poloaj u rovovima izmeu Dolova i
Javora, i sve srpske snage nastoje da odbrane poloaj na Dolovima, dok
baterije sa Javora i Vasiljevog kuka gaaju u bok Turcima koji se penju u
juriu. Ali avaj! sve je uzaludno: Dervi paa je pokrenuo takve snage da ih
nije mogue odbiti. Uika brigada poinje da se povlai; kapetan Ili
pokuava sa svojom brigadom iz aka da obie Turke na njihovom levom
krilu, ali je odbijen. Bataljoni nizama, baibozuka i Albanaca izbijaju na vrh
Dolova postavljajui topovske baterije koje ispaljuju granate po nama,
upravo kada smo bili u blizini pukovnika, u dolini izmeu Javora i Dolova.
Jedan odvaan artiljerijski oficir, Milo Andrejevi, pade pogoen u srce;
vie vojnika je ranjeno od eksplozija granata.
Turci jo napreduju, buka od njihove puane i topovske paljbe sve vie se
pribliava. Pukovnik nareuje da povuku ranjenike iz bolnice na Javoru i
prtljag; moj kolega Dik i ja pomislili smo da u povlaenju na prtljag moe
da se izgubi, to bi nam teko palo, skoro kao srpski poraz, i spomenusmo to
gospodinu Konstantinoviu, bratu od ujaka kneza Milana, oficiru ordonansu
komandanta. On nam ree da odmah krenemo u logor Glavnog taba i da
preduzmemo ta treba.
Napustili smo bojno polje upravo u trenutku kada su Turci izbili na vrh
Dolova, a jedan iznenadni letnji pljusak okupa nas do gole koe kada nam
ba nije bilo potrebno; grad je padao skupa sa bombama i granatama. Slian
prizor nisam nikada video.
Stigli smo na mesto gde je bio tab; atori su jo bili na svojim mestima, ali
nai prijatelji, i jo gore, na prtljag vie ne. Ali zato, dva vojnika, koji su
nam ujutro dali svoje konje, dooe nam u susret i zatraie svoje vlasnitvo.
Imali su pravo. Sjahali smo, izmeali se sa komorom, ranjenicima,
sanducima topovske municije, vojnicima, i zapoesmo da peaimo uasnim
putem kojim smo pre dva dana, praeni provalom oblaka, doli na konjima.
Srea je htela da sam naao na putu jednu granu od koje sam napravio tap,
koji me je, ne malo puta, spasao da ne padnem. Ili smo tako dva sata
neprekidno pod kiom, po mrklom mraku, putem koji je povremeno liio na
jezero, a ponekad na uglaan pod na kojem se divno klizalo, a izmeu
hiljada ljudi, sa kojima nismo mogli da se sporazumemo.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/turski_prodor_i_povlacenje_po_letnjem
_pljusku.24.html?news_id=98678
06/07/2007
Dobrovoljci poseduju malo vrlina za pobedu
Borbe prsa u prsa: Smrt srpskog majora
Mihaila Ilia u napadu na Javor
Stiem do mosta na Moravi u unisu. Sa jedne i druge strane vojni straari
nareuju da stanemo i upuuju nas jednom oficiru koji, poto je sluio
austrijsku vojsku, govori dosta dobro italijanski. Zatrai naa dokumenta,
pregleda ih i poto je naao da su u redu, dozvoli nam da preemo, ali tek
poto bacimo cigarete. To me je navelo da pretpostavim da je most bio
miniran, inae ne razumem emu jedna takva zabrana, tim vie to most
uvaju peadijska vojska i jedan ininjerijski odred, pa jedna cigareta ne bi
mogla da ga upali.
Dva sata kasnije smo u Deligradu. Samo rat privue panju itavog sveta na
neku taku koja je do tada bila neprimetna. Bez rata, 999 osoba od hiljadu ne
bi ulo ta je Deligrad, u kojoj zemlji postoji i na kojoj geografskoj irini se
nalazi.
Deligrad je malo selo sa tri ili etiri stotine stanovnika, ne raunajui
etvoronoce, koji su posebno prljavi, pa ubreta ima na sve strane.
Petnaestak rustinih kua, jedna dosta neugledna mehana i jedna crkva, to je
itavo selo. Ovim kuerinama trebalo je dodati jednu vojnu pekaru
napravljenu za trupe u logoru, jedan broj atora, drvenih baraka ili koliba od
zelenih grana, pola skrivenih u umi, a pola u dolini.
Lanac brda u polukrugu titi Deligrad od jakih vetrova, a dolina Morave, sa
rekom u dnu, oblikuje jedan od najdraesnijih i najprijatnijih kutaka koji
sam ikada video.
Poto smo pojeli mrav ruak u mehani, prepunoj oficira, dobrovoljaca,
regularnih i mobilisanih vojnika i koijaa iz komore, reih sa kolegom da
nastavim za Aleksinac, kad eto jednog podoficira koji je doao da nam kae
kako pukovnik Nikoli, komandant logora, eli da nas vidi.
Toliku ljubaznost nismo mogli da odbijemo: preli smo stotinak koraka niz
dolinu, koliko je razdvajalo mehanu od komande logora, i naosmo se pred
jednim ovekom od etrdesetak godina, simpatine spoljanosti i otmenih
manira. Na srebrnastom delu okovratnika imao je dve zvezdice, znaci za in
potpukovnika, na grudima Takovski krst, apka sa crvenom trakom,
obelejem komandanata brigada. Bio je to Aleksandar Nikoli, isti onaj koji
se na elu Beogradske brigade toliko istakao u vie bitaka, naroito u
odbrani Zajeara.
Poto je pregledao naa dokumenta, ree nam, na izvrsnom francuskom -
pukovnik je bio pet godina u Francuskoj, dve u politehnikoj koli, a tri u
koli za mostove i puteve - da mu je ao to nas ne moe pustiti da idemo
dalje. Najnovijom naredbom generala ernjajeva, koja mu je prispela,
zabranjeno mu je da dozvoli prolazak bilo kog novinskog dopisnika. Ostali
smo zapanjeni; zatraili smo da vidimo generala. Odgovori nam da general
nije tu, vratie se sutradan, a ako elimo da ga ekamo, bie mu drago da
nam ponudi gostoprimstvo.
I, kako to ree, pokaza nam jedan lep ator evropski napravljen, koji kao da
je irio ruke da nas primi, pozivajui nas da pod njim provedemo jednu lepu
no: da, na slami, ali bez drutva uobiajenih insekata.
Prihvatismo i, poto smo ostavili prtljag u privremeni smetaj, poesmo da
razgovaramo sa potpukovnikom, koji, izuzetno ljubazan, predloi da
uzjaemo konje i da mu pravimo drutvo pri obilasku koji je morao obaviti.
Nismo ekali da nam dvaput kae, i krenusmo du poloaja koji je bio
postavljen levo i desno od glavnog konzulskog puta, ali tako dobro skriven
da onaj koji prolazi ne vidi nita, kao to ni mi nismo nita videli ranije.
Desno su bili topovi svih kalibara i veliina sa odgovarajuom zapregom i
peadija regularne vojske, levo konjiki puk i vie brigada dobrovoljaca,
koje su bile napravile jedan gradi od baraka sa granama drvea. Svaka eta
zauzimala je jednu ulicu. Bilo je tako lepo videti sve to ovde.
Srpska vojska sastoji se od jedinica regularne vojske i jedinica narodne
dobrovoljake vojske: i jedni i drugi naoruani su pukama ostraguama i
malo se razlikuje od evropskih armija, naroito regularna vojska. Ona se
razlikuje od dobrovoljake po uzdignutom okovratniku koji se nosi na
koporanu, dok ga dobrovoljci nose sputenog; postoje i druge sitnije razlike,
ali u osnovi uniforma je ista, jednostavna i komotna.
apka je austrijskog oblika, koporan lii na italijanski, pantalone na one koje
nose francuski vojnici. Sistem logorovanja je slian evropskom, to jest
trouglasti atori, osim za neke vie oficire koji imaju konusne atore kao
turski, koji, iako su iri i prostraniji, imaju tu manu da ih vojnici ne mogu
nositi na leima.
Moram priznati da nisam oekivao tako ureene poloaje, tako vojnike, kao
ovaj koji sam video, i zbog toga to je ovde bila rasporeena vojska
sastavljena veinom od bataljona dobrovoljaca, koji su na delu pokazali da
poseduju veoma malo vojnikih vrlina neophodnih za postizanje pobede.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/dobrovoljci_poseduju_malo_vrlina_za_
pobedu.24.html?news_id=98680
09/07/2007
Pod orujem 150 hiljada dobrovoljaca bez obuke
Turci iskoristili propust srpske ininjerije:
Izvianje na putu za Deligrad
Kadrovi vojnog ministarstva podigli su srpsku vojsku pred rat na ukupno
156.410 ljudi, od kojih je bilo samo 5.920 regularnih, a Preostalih 150.490
bili iz reda dobrovoljaca... Velika veina vojske bila je narodna vojska,
sastavljena od seljaka do 55 godina starosti. Ta organizacija velikim delom
objanjava srpske poraze, jer su se bacili u borbu ljudi neuki u svemu onome
to znai biti vojnik, sa oficirima veim neznalicama od vojnika, koji nisu
poznavali, prilikom polaska na granicu, ni rukovanje novim pukama koje su
im date u ruke.
Smatram, naime, da je Vlada pustila Srbe da se bore, kao to su se ve toliko
puta borili protiv Turaka na njihov stari nain, svojim orujem, koje odlino
poznaju, moda bi se pretrpljeni porazi pretvorili u pobede, kao to se
pokazalo sa Crnogorcima. Celina stanovnitva posle 1815. nije postigla
takav napredak da bi mogla bez opasnosti da primeni organizaciju,
naoruanje i evropsko oblaenje. Htelo se uraditi mnogo, a postignuto je
malo.
Sada nekoliko rei o utvrenjima poloaja kod Deligrada, koja su toliko
uzbudila javno mnjenje poslednjih meseci. Brojna brda, koja stvaraju
polukrug unutar kojeg se nalazi selo, prepuna su aneva, traneja,
polukrunih rovova, koliba i drugih tvorevina fortifikacijskih radova. Topovi
mogu da gaaju unakrsnom vatrom, pa je bilo teko napasti Deligrad s lea,
a i zbog toga to postoji prva i druga kruna borbena linija opremljena
tranejama pod zatitom baterija koje okruuju itav poloaj. Ali srpska
ininjerija napravila je teku greku to nije utvrdila brdoviti lanac s druge
strane Morave, izmeu te reke i ravnice oko Kruevca. I upravo je tu greku
iskoristila turska vojska za prodor na srpsku teritoriju, zagospodarivi
dominantnim poloajima naspram Aleksinca i Deligrada, tako kontroliui
situaciju.
Nastavljam svoju priu.
Kada smo se vratili u komandu, ruali smo sa potpukovnikom i njegovim
tabom, a kada je stigla no imao sam zadovoljstvo da vidim divan prizor
vojnog logora: brda su svetlela od logorskih vatri, atori osvetljeni
priguenom svetlou prirunim lampama, blistave zvezde u letnjoj noi
davali su vodi Morave srebrnu i sjajnu boju, a straarski koraci stvarali su
harmoninu celinu dostojnu kiice nekog velikog umetnika.
Posebna arolija nastala je kada su trube pojedinih brigada zasvirale
poveerje: samo po nekoliko muzikih taktova melodinog ritma. Eho je
odjekivao od doline do doline, kao da raznosi nae seanje na domovinu, na
porodicu, na odsutnu ljubljenu. Bio je to zaista lep i velianstven prizor i
nita od njega ne bi odudaralo da nije bilo jedne grupe ruskih oficira koji su
pravili paklenu buku.
Pored jedne vatre, neko obuen u rusku uniformu, neko u meovitu rusku i
srpsku, neko u crvenoj koulji, neko u civilu, ovi oficiri pevali su na svom
kozakom jeziku i skakali, skoro leteli, pokazujui nam, u stvari, bal
vampira. Oni su nas uznemiravali u naem miru i prekinuli mi sanjarenje.
Pukovnik nas otprati do naeg atora i na mekoj slamarici dva prsta debeloj
spavali smo kao da vie noi nismo oka sklopili.
Sutradan 18. avgusta, u etiri ujutro, trube, koje su svirale znak za buenje,
prekinue nam duboki san. Ustajali smo polako da bismo prisustvovali
optem prieu vojnika. Ko poznaje religiozne ceremonije, zna vrlo dobro
da se ova priest vri na kraju molitve, tako to se svakom verniku daje
parence nafore; dali su i nama, iako smo razliite vere, jer moj kolega je
protestant, a ja... tobonji katolik.
Oko deset asova reeno mi je da se general ernjajev vratio. Zamolih
potpukovnika da nam bude posrednik u molbi da idemo u Aleksinac: on mi
to obea i uputi se prema seditu Vrhovne komande. U isto vreme videh
kako dolazi i razvija se u borbeni poredak du puta itav bataljon peadije, u
punoj marevskoj opremi, ali sa lovorovim listom za kapom, znakom
praznika.
Saznadoh da je to bio bataljon dobrovoljaca Srba iz Austrije pod
pokroviteljstvom kneginje Natalije, koja ga je u znak poasti krstila svojim
imenom.
Pribliio sam se i odmah ugledao kako dolazi general ernjajev, u pratnji
svoga taba, koji je trebalo da izvri smotru bataljona pre nego to ue u
borbenu liniju. Kako su pogledi itavog sveta upereni u ovog generala, u
ijim rukama je bila sudbina Srbije, mislim da neu uiniti neto to e biti
neugodno itaocima ako ovde ocrtam samo u grubim linijama njegov
portret.
Njegov izgled odaje oveka izmeu etrdeset i pedeset godina; mrav je i
niskog rasta, brade i kose plavokestenjaste, proarane sedim vlasima, brkova
i iljate bradice na francuski nain, obrazi rumeni, pogled ispitivaki i
ivahan, iroko i inteligentno elo.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/pod_oruzjem_150_hiljada_dobrovoljaca
_bez_obuke.24.html?news_id=98682
10/07/2007
Od bogatih sela ostale ruevine i pepeo
Dobrovoljcima poasno mesto u prvoj
borbenoj liniji: Generalisimus ernjajev
General ernjajev nosio je uniformu srpskog generala, to jest crvene
pantalone, mundir od crne oje, sa okovratnikom i manetnama od srme. Na
srebrnoj podlozi na okovratniku jedna zlatna zvezda sa monogramom, apka
obina od plave oje sa tri irita od crvene vune. Srpski Takovski krst oko
vrata, a dva ruska odlikovanja sijala su na grudima.
Doao je do sredine stroja bataljona, stalno u pratnji svojih oficira i jedne
osobe u civilu, za koju mi rekoe da je srpski kapetan. Kada je stao,
izgovorio je kratak govor na ruskom jeziku, iz kojeg vojnici nisu razumeli
nita, tako da je kapetan u civilu morao da ga ponovi gromkim glasom, ali i
tonom propovednika, na srpskom. to se mene tie, kao to nisam razumeo
generala, tako nisam shvatio ni kapetana, ali govor je morao biti veoma lep,
jer su ga vojnici vie puta prekidali uzvikom "iveo", a na kraju je bilo jedno
"iveo", produeno i buno.
Neko mi je ponovio da je general rekao dobrovoljcima da im je dodelio
poasno mesto u prvoj borbenoj liniji za sledeu bitku, to je znailo
poverenje u njihovu hrabrost i njihovu ljubav za slovensku stvar, i da je
ubeen da e oni initi ast imenu koje nose.
Kada je zavrena smotra, vratio sam se pod ator i tu naoh potpukovnika
Nikolia, koji mi ree da je dobio za nas odobrenje da idemo u Aleksinac.
Meutim, uvek ljubazan, hteo bi da, pre nego to krenemo, ruamo sa njim.
Tako smo i uinili. U tri smo se rastali od divnog i simpatinog komandanta,
a u pet smo ve ulazili u grad Aleksinac.
Aleksinac lei u podnoju planinskog lanca koji nazivaju Obla glava, brda
koja ine jedan polukrug. Ispred grada iri se dolina gornjeg toka bugarske
Morave, a ta reka tee jednom serijom lepih meandara, skrivajui se ovde da
bi se pojavila malo dalje, u duini oko pet kilometara od Mezgraje do
Prilovice, gde poinje da tee krivudavim tokom. Ta dolina, jedna od tako
plodnih i cvetnih, sa puno naprednih, bogatih sela, sada je samo gomila
ruevina i pepela, meu kojima proleu puana i topovska zrna, a nad njima
eksplodiraju bombe i granate.
Grad Aleksinac je jedan od najljupkijih i najnaseljenijih gradova Srbije.
Prua se du jedne iroke i prave ulice sa poprenim ulicama; one s desne
strane vode u brda preko kojih se prua put za Deligrad, a one levo na
breuljke naikane topovima, koji su branili grad.
Na kraju ove dugake ulice nalazi se jedna zaravan gde se zavravaju okolna
brda; ako se skrene desno, gde se nalazi most na Moravi, odmah ste u dolini.
Na drugoj strani su sela: Prilovica, itkovac, Mrsolj, Loznac, Bujmir,
Stublina, Teica i mnoga druga, ponekad skrivena lepim umicama hrasta i
jasena, a ponekad okruena vinogradima i zasadima kukuruza.
Kada sam stigao u Aleksinac, turska vojska Abdul Kerim-pae tek je bila
prela granicu, pa sam tako mogao videti golim okom sve te plodne panjake
i napredna sela. erkezi, u pratnji svojih ena sa tovarom petroleja, jo nisu
bili ostvarili svoju ruilaku nameru koju su preuzeli na sebe.
Aleksinac je grad izgraen evropski: malo, veoma malo turskih kua i skoro
sve na padini brda. Ima brojne magaze sa odeom, orujem, duvanom i
drugim razliitim proizvodima i dovoljan broj kafana sa prenoitima i skoro
sve kue su na sprat.
Kada sam tamo stigao, niko od stanovnika nije jo pobegao iz grada; svima
je izgledalo nemogue da bi se Turci usudili da mu se priblie. Ali, avaj! Ne
samo da su se pribliili gradu, ve su ga ak gaali granatama (a danas su
ve unutra). Brojnoj gradskoj populaciji pridodat je veoma veliki broj
srpskih i ruskih oficira, lekara iz raznih zemalja, ali najvie Engleza, vojnika
svih rodova koji su dolazili i odlazili, smucali se po gradu i izdavali naredbe,
poruke i kontranaredbe. Sve to stvaralo je u gradu kretanje kao u groznici.
Ta masa stranog sveta bila je preplavila sva konaita. Na jedvite jade,
uspelo mi je da naem jedan krevet u jednoj ve zauzetoj sobi, ali nije bilo
mogue da dobijem ist arav. Zato? I pored toga to je Aleksinac bio
neto malo civilizovaniji grad od drugih, ipak je i ovde bio isti sistem: da se
ne koriste aravi za pokrivanje, da se kuva sa zainima i ljutim paprikama,
totalno pomanjkanje nekih vidova komfora, veoma potrebnih u ivotu, a
nikako suvinih. Spavao sam veoma loe, odnosno nisam spavao, i jako sam
poeleo lepi ator u Deligradu.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/od_bogatih_sela_ostale_rusevine_i_pep
eo.24.html?news_id=98684
11/07/2007
Poari na ratitu kao erupcije Vezuva ili Etne


Otiao sam sutradan u komandu mesta da bih pokazao svoja dokumenta.
Tamo upoznah jednog generaltabnog kapetana zaduenog za novinare
dopisnike, gospodina ora Vlahovia, koji govori engleski, francuski,
nemaki i italijanski. Primio me je sa izuzetnom ljubaznou i predstavio me
generalu Protiu, komandantu mesta, koji je takoe bio ljubazan prema
meni; samo mi ree da mi ne moe dozvoliti da idem na utvrene poloaje,
jer je nedavno dobio naredbu kojom se zabranjuje svim strancima da odlaze
do baterija. To mi nikako nije odgovaralo, jer mi je izgledalo nemogue da
dobro vidim ono to se dogaa u dolini. Glasovi da Turci napreduju bili su
na usnama svima; kretanje trupa koje su stizale iz Deligrada, stalni odlazak
baterija i ambulanti potvrivali su glasine u narodu. Meutim, bila je to
naredba vie instance koju je general primio i trebalo joj se povinovati.
Proveo sam dakle itav 20. avgust ispred jedne kafane sa kolegom iz Mond
istrea, dok je estoka bitka kljuala u dolini, posebno ispored Teice. Kada
bih hteo da opiem sve scene kojima sam prisustvovao, ne bih to mogao
nikada zavriti: ovde teki ranjenici na nosilima ili u kolima, malo dalje
stanovnici tovare pokustvo na kola i kreu put izbeglitva.
Srbi su toga dana verovatno prepustili deo terena neprijatelju, a sutradan je
ovaj ponovo preduzeo napade. Dvojica mojih kolega Engleza rekli su mi
prethodne veeri da e oni ii do baterija bez dozvole. Dik i ja hteli smo da
uinimo isto. Kada smo stigli do okuke odakle se skree na most na
Moravici, naili smo na straara koji nam je zabranio da idemo dalje; sa
izvesnom satisfakcijom, mada zvui pomalo egoistino, videli smo kako se
prema dvojici Engleza isto postupa. U meuvremenu bitka se nastavljala sve
ee, topovska paljba se ula sve blie, to je bio znak da neprijatelj
napreduje; oblaci crnog dima dizali su se na horizontu, gusti toliko da
zamrauju sunce. Bile su to kue u selima Teica, Drenovac, Subotno i
drugim, koje su gorele. Stizali su ranjenici u izuzetno velikim broju. Na
licima stanovnika video se strah, a neke duane ve zatvaraju.
Oko dva po podne, saznadoh da se general ernjajev vratio u grad. Kako
sam prethodne veeri bio predstavljen generalu Komarovu, efu Glavnog
taba, on mi je obeao da e mi pribaviti dozvolu da odem do baterija. Zato
odoh do Glavnog taba gde me odmah uvedoe kod generala. Ne znam zato
je ernjajeva bio glas da "jede" dopisnike, da je apsolutni neprijatelj tampe.
Kao to se esto dogaa, taj glas bio je laan: general me je primio sa svim
potovanjem, iako je upravo jeo mravi obrok od tri nekuvana jaja i nekoliko
sardela. tavie, izvinjavao se to me je primio dok je jeo, ali dodade kako
mora da se vrati na bojno polje, strahujui da Turci, koji su se povukli oko
podne, ne krenu ponovo na juri sa veim snagama.
Nije mi pravio nikakve tekoe oko specijalne dozvole da se mogu kretati
kud god zaelim, a to je napisao svojeruno, dodajui da, ukoliko bih imao
potrebu za konjem, mogu njemu da se obratim, pa e se on odmah postarati.
Nisam gubio vreme da se koristim dozvolom koju sam dobio i, otiavi na
brdo levo od grada sa kojeg se videla itava dolina, mogao sam posmatrati
razvoj akcije, napredovanje Turaka, povlaenje Srba i, to je najgore,
paljenje svih kua. Predvee dve armije prestadoe da se tuku, ali sa
poloaja na kojem sam bio video sam prizor koji se moe uporediti samo sa
erupcijama Vezuva ili Etne.
itav horizont imao je boju eravice, neke vrste polarne svetlosti; stubovi
crnkastog dima bojili su dolinu, a meu njima su se oslobaali ogromni
plamenovi koji su se spiralno dizali u nebo, kao da su traili osvetu za takav
zverski vandalizam. Prizor je bio velianstven, ali straan. Jedva sam uz
napor prestao da ga posmatram, a i pala je no.
U tom nedelu unitavanja najvie su se isticali erkezi, potomci onih
stanovnika Kavkaza koje su Rusi isterali ognjem i maem, a koji su nali
utoite u evropskom delu Turske, upravo izmeu Bugarske i Albanije
(sic!). Oni smatraju Srbe Rusima, pa se svete ovim stanovnicima zbog
svireposti Rusa prilikom osvajanja Kavkaza.
Vrativi se u grad, osetih strah svuda, ne samo zbog onog to se dogodilo u
dolini, nego zbog naredbe da se ranjenici evakuiu iz bolnice gde su bili
smeteni, i zbog vesti da je drugi turski odred napredovao levo od grada,
ugroavajui utvrenja.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/pozari_na_ratistu_kao_erupcije_vezuva
_ili_etne.24.html?news_id=98686
12/07/2007
Stanovnici bee iz ugroenog Aleksinca
Teki gubici: Dolazak konvoja ranjenika
u Aleksinac
Ipak, strah stanovnika uvee bio je nita u poreenju sa onim sutradan,
nakon to je nekoliko turskih granata palo na grad. Panika je bila neopisiva.
U jednom trenutku, stanovnici su beali, duani su zatvoreni; ostale su
otvorene samo kafane, konaita i prodavnice duvana. Jedan vojnik, ve
malo zaao u godine, uvi zviduk jedne granate, obuzet je takvim strahom
da je poeo da bei. Imao je pod mikom jedno burence sa vodom koju je u
panici prosipao ulicom. Drugi se vie nisu usuivali da se pokrenu; pa ipak,
pale su samo tri granate, a i one sluajno.
Meutim, situacija je bila kritina: bilo je dovoljno da se neprijatelj dokopa
poloaja na umatovcu, levo od Aleksinca, pa bi mogao da bombarduje
grad. Stoga je general ernjajev zakljuio da je razborito naloiti
stanovnicima da odu. Optina je stavila na raspolaganje graanima stotinu
volujskih ili konjskih zaprega za prevoz pokustva. Moj kolega Dik hteo je
da ode; ukazao sam mu na nemogunost da Turci tako brzo uu u Aleksinac,
pa je ostao.
U popodnevnim asovima, 22. avgusta, Turci ponovo napadoe i... pobedie.
Srbi su isterani iz sela Mrsolj. Jedna horda erkeza preplavi selo, potpali
unutra vatru; plameni jezici izbijali su iz svih otvora na zgradama. Pucketa
oblinje drvee, kue od drveta posute petrolejom i terpentinom za tren oka
postaju plen prodrljive vatre, a gust dim zamrauje poslednje zrake jasnog
letnjeg sunca.
Oko osam uvee bitka je zavrena. Aleksinac je opkoljen, osim jednog puta,
onog koji vodi ka Deligradu, a na njemu kolona zaprega, kola najrazliitije
vrste, koje vuku konji i volovi. Neka su krcata pokustvom, izbeglicama iz
grada, druga, usporenim hodom, prevoze nekoga na samrti; u blizini svih
kola su osobe iz porodice koje prate svoje pokustvo, ili bolniari koji prate
ranjenike.
itav put lii na neku bezoblinu samohodnu masu; u nonoj pomrini uje
se monoton bat koraka prekidan s vremena na vreme produenim topotom
kopita potkovanog konja nateranog u kas. To jedan vojnik nosi neko
nareenje. On prolazi izmeu kola, ljudi, ena i dece, a da nikoga i ne
dodirne, sa izvanrednom vetinom dostojnom panje. Scena koja lii na
beznae, kakvu nikada nisam video, stezala je srce... Vratih se u konaite.
Jedna grupa srpskih i ruskih oficira vrila je pregled tekih gubitaka toga
dana; taj je poginuo, drugi je ranjen, i u tom nabrajanju ime dopisnika
Gazeta dela Borsa (Gazzetta della Borsa) iz Peterburga oinu mi sluh.
Zatraio sam novosti u vezi s njim i odgovorie mi: poginuo je! Bio je
pogoen zrnom koje mu je probilo potiljak, u trenutku kada je pokuavao da
izvue jednog ranjenika. Zvao se I. Jaroenko, imao je 25 godina, simpatine
figure, a isto tako i linosti; veliko srce, puno poezije i ljubavi. Otrah u
bolnicu da jo jednom vidim plemenite crte pokojnika, iju sam ruku toga
jutra stegao poslednji put.
U jednoj sali video sam mrtvaki koveg prekriven belim lanenim platnom
na kojem je poivao mladi Jaroenko. etiri svenjaka postavljena u etiri
ugla osvetljavaju ovaj tuni prizor. Kako je smrt bila trenutna, nije nimalo
izmenio plemenitu fizionomiju koja kao da se smei. Pored kovega videh
jednu mladu enu, prijatnog lika, ali izmodenu i tunu, kako sedi na zemlji:
plela je venac od mirisnog cvea da pokrije mrtvaca. Ta ena je mlada
Srpkinja, gospoica Sara Spani, koja se samopregorno, skromno i predano,
da joj nema ravne, posvetila brizi za bolnicu u Aleksincu.
Kakva razlika izmeu Spanieve i izvesnih bolniarki pristiglih iz Rusije,
koje su trkarale bojitem i umesto ranjenih traile zdrave!
Sirota ena nije se odmarala ve tri noi, a prethodne veeri nala se izmeu
jednog oficira koji je umirao i jednog vojnika kojem je amputirana noga, i
koji se borio za ivot. Jadnica je najmanje est puta pozivala da doe neko
od osam engleskih hirurga, koji su spavali nekoliko koraka od bolnice. Niko
od njih nije hteo da se pomeri, a kada je stigao jedan ruski hirurg, dva
ranjenika bila su ve mrtva.
Uostalom, stalno sam zapaao izrazitu ravnodunost za zbrinjavanje
ranjenika; ako su bili smrtno ranjeni, bivali su odmah naputeni kao leevi,
sa opravdanjem da nema odgovarajuih, specijalnih lekova, ili su ih
transportovali drugde gde su stizali mrtvi od vruine i napora na putu.
Sreom, velika veina bila je ranjena u ruku, a samo deo njih je stradao od
neprijateljske vatre. Najee su se vojnici sami ranjavali da bi se izvukli iz
borbe, ili su pak ostajali bez palca i kaiprsta koje je raznela puka
ostragua, ije rukovanje su malo ili nimalo poznavali.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/stanovnici_beze_iz_ugrozenog_aleksinc
a.24.html?news_id=98688
13/07/2007
Zdravica generala ernjajeva meu topovima
Velike rtve na obe strane: Turska
ambulanta tokom bitke za Aleksinac
Sutradan, 23. avgusta, top je poeo rano da tue. Vest da su Turci tokom
noi jo vie napredovali na levom krilu i da napadaju poloaj na umatovcu
doneo je ne vie strah, ve uasavanje. Mirni stanovnici bili su ve otili,
nije bilo nijedne ene na ulici, kue zatvorene i prazne; malo graana to je
ostalo osnivali su grupe, naoruani ko kuburom, ko nekom velikom
konjikom sabljetinom, ko pukom kremenjaom. Na njihovim licima itala
se reenost na otpor, ali koliko njih bi pruilo otpor kada bi na nesreu Turci
uli u grad? Dok sam posmatrao, vlasnik kafane, konaita u kojem sam bio
smeten, doao je da mi kae da on zatvara svoju radnju i da treba da se
iselim. Ostale kafane-prenoita inile su isto. Kuda ii? S druge strane, da li
je bilo razborito ostati u gradu dok granate padaju? Ako bi se Turci doepali
umatovca, bombe bi nam uinile nimalo prijatnu posetu.
Moj kolega Dik i ja imali smo svoj baga; nada, da emo pronai neka kola,
karuce, konja, nije vie postojala. Trebalo je otii do Deligrada sopstvenim
nogama, nosei na leima baga. Tuan je reporterski zanat!
Vratili smo se u sobu. Ostavljajui jedan kofer koji je bio preteak,
svedosmo svoje stvari na najnunije, pa poosmo i mi put Deligrada. Kada
smo se udaljili na oko hiljadu koraka od Aleksinca, na vrhu jednog breuljka
stadosmo da se odmorimo. Poto smo spustili stvari na zemlju, reismo da
saekamo ishod bitke. Ako bi Turci bili odbijeni, zato otii? Ako im se
pobeda osmehne, bili smo na dobrom mestu da moemo nastaviti put.
Ali Turci behu odbaeni i mi se vratismo u grad zajedno sa vlasnicima
konaita, koji su, kao i mi, ostali da saekaju tok dogaaja. Nali smo nae
stvari koje smo ostavili. Stigle su nam i sve novosti o pobedi, ali, naalost,
ona je skupo kotala Srbiju! Pali su mnogi njeni sinovi, a meu njima i
mladi kapetan ininjerije Proti, brat generala, ubijen dok je nianio jednim
topom.
Uvee, 24. avgusta, sretoh generala Komarova, efa Glavnog taba generala
ernjajeva, i on mi ljubazno predloi da sutradan obiem bojno polje na
umatovcu.
Prihvatio sam poziv. Kada sam otiao kod njega, dobio sam konja i vodia, i
za manje od dva sata stigao sam do mesta, onog istog koje Turcima nije
polo za rukom da osvoje. Stajalo je to utvrenje na vrhu jednog strmog brda
pod vinogradima, a Turci su imali smelosti da se penju preko puta tog golog
brda da bi uli u njega. Zato nije udo to je itav vinograd bio pun leeva,
koji su ve bili u raspadanju i irili neprijatan zadah kojem se vrlo teko
odolevalo, i ja, poto sam video nekoliko, nisam imao daha da nastavim
dalje.
Meu mrtvima zapazio sam nekoliko erkeskih ena, obuenih pola u muku
pola u ensku odeu, a naoruanih do zuba; one prate svoje ljude u rat, a
tuku se sa stvarno mukom hrabrou.
Poto nije bilo mogunosti da se sahrane svi ti leevi, general ernjajev, da
bi izbegao kakvu epidemiju u ovako toploj sezoni, naredi da budu spaljeni i
ja sam bio prisutan kada je izvrena ta kremacija pod vedrim nebom. Na dva
kilometra uokolo irio se neprijatan zadah.
Kada sam se vratio u Aleksinac, sreo sam se sa generalom ernjajevim, koji
je polazio u obilazak i inspekciju poloaja. Pozvao me je da ga pratim sa
svojim kolegom iz Opinion nasionala (Opinion Nationale) iz Pariza.
Prihvatismo, a kako izgleda da ernjajev ne voli da ide ni korakom ni
kasom, obili smo baterije izmeu Aleksinca i umatovca u punom galopu.
Vojnici doekae generala snanim uzvicima "iveo", a on im se zahvalio na
njihovom dranju prethodnog dana.
Kada smo stigli u umatovac, sjahasmo i general se postavi da osmatra
turske baterije, koje su u dubini, prema Katunu, gaale srpske baterije
izuzetnom estinom. Malo kasnije, jedan vojnik iz konjice doe i donese
obavetenje da se u umi, u pozadini Bujmira, vide neprijateljske kolone. Da
bi se uverio, general naredi artiljercima iz umatovca da gaaju granatama
po toj umi. On ispali prvi hitac, dok sam ja stajao pored njega.
Kada je granata odletela, dok su ostali topovi sledili primer prvog, general
zatrai bocu izvanrednog maarskog vina i ae koje napuni. Dajui mi
jednu, a drei svoju u desnoj ruci, obrati se oficirima i vojnicima: "Pozivam
vas da pijemo za Italiju i za njenog kralja Vitorija Emanuela; za tu naciju i
tog kralja koji su pre nas vodili borbu za jedinstvo, slobodu i nezavisnost
svoje zemlje. ivela Italija! iveo Vitorio Emanuele!" Jedno snano "ura",
jedno dugo "iveo" odjeknulo je po dolinama i brdima i verujem da je doprlo
do neprijatelja.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/zdravica_generala_cernjajeva_medju_to
povima.24.html?news_id=98690







16/07/2007
Grozni prizori u naputenom turskom logoru
Srpska ambulanta bombardovana od
Turaka u dolini Morave
Ta zdravica, to "ivela" mojoj domovini, mojoj dragoj Italiji, to se odigralo
na vrhu jedne srpske planine dok je odjekivao top, a pod pretnjom
neprijateljskih hitaca, duboko me je uzbudilo. ak sam se i sam ohrabrio i
diui svoju au, odgovorih: "U ime Italije, iji sam ja ovde skroman
predstavnik, zahvaljujem vam. Dozvolite da vas ja pozovem da popijemo za
ujedinjenje slovenskih naroda Balkanskog poluostrva, za njihovu slobodu,
za njihovu nezavisnost. ivela Srbija! iveo knez Milan!" Moje rei
izazvae ponovo "ura" i "iveo", to je odjekivalo itavih pet minuta. Kada
je ponovo nastala tiina, general se obrati mom francuskom kolegi i uzviknu:
"ivela Francuska!" Moj francuski kolega odmah odgovori: "ivela Srbija i
general ernjajev, koji joj je jue uinio jednu tako veliku uslugu!"
Pucnji topova nisu uinili da se neprijatelj, koji ih je ispalio u miru, ne dajui
znake ivota, otkrije. Mrak je ve padao, a general mi ree da bi on ostao
ove noi kod baterije da pripremi napad za sutradan ujutro, i ponudi mi
vodia za povratak u grad. Uistinu, kako me ostanak itave noi na vetru i na
kii nije naroito privlaio, oprostih se i vratih u Aleksinac.
Na dan 30. avgusta, poto sam saznao da je turska vojska napustila zauzete
poloaje naspram srpskog utvrenja u umatovcu i zauzela nove u umi
iznad poruenog sela Bujmir, spopade me elja da odem i posetim mesto gde
su Prorokovi sledbenici boravili ak est dana.
Uzjahavi neku ragu, u pratnji jednog oficira i dva vojnika konjice, uputih se
u umu kraj Bujmira, na oko sat i po od Aleksinca. Da bih tamo stigao,
trebalo je ii dobra dva kilometra kroz vinograde, a groe, pred samo
zrenje, ako je i bilo poteeno od Turaka, nije bilo od Srba koji, u trenutku
kada sam tuda prolazio, bejahu veoma zaokupljeni da beru to vie mogu;
ovek bi rekao berai, a ne vojnici.
Usput sam proao kroz umu Prugovca, gde su bile turske predstrae due
vremena, i mogao sam se uveriti u izvesne grozote koje su poinili erkezi,
u koje sam teko mogao poverovati.
U jednom hrastovom umarku dva srpska vojnika i dva ruska dobrovoljca
bila su obeena za ruke, tako da vise na oko pola metra od zemlje. Ispod
nogu bila je naloena vatra koja je malo-pomalo potpuno izgorela noge ovih
nesrenika, koji su sigurno umrli u najstranijim mukama.
Malo dalje, tri mrtvake glave virile su iz zemlje, tri glave trojice vojnika
koji su bili ivi zakopani. Samo jedan od njih pokuao je da se iskopa iz
zemlje, jer je gomilica otkopane zemlje bila kraj njega, a desno rame mu je
malo virilo iz nje: nesrenik je morao uiniti i poslednji napor za spas. To su
gnusna dela koja nemaju ime i koja sam, da bih poverovao, morao videti.
Krenuo sam dalje - bilo mi je previe...
Ono to Abdul Kerim-pai nije polo za rukom da uini na levom krilu,
napadajui umatovac 23. avgusta, uspelo mu je potpuno 1. septembra i to
zbog srpskih generala koji, ne pratei njegova kretanja, povukoe trupe sa
desnog krila, da bi se zabavljali jednom smenom i nepotrebnom
demonstracijom prema Niu.
Kada su te vesti stigle u grad, saznavi za opasnosti kojima se izlau, meu
stanovnitvom nastade neopisiva panika, koja je jo vie rasla kada se
saznalo za naredbu generala ernjajeva o hitnom prebacivanju ranjenika u
Deligrad i jo hitnijem preseljenju dravnih slubi u Raanj. Deo
stanovnitva, koji se vratio u grad, ponovo ode u urbi koja bi bila
opravdana samo da je neprijatelj bio ve na ulazu u grad. I tri inostrana
dopisnika, Liber XIX Sijekla (XIX Siecle), Braban Bjen Publika (Bien
Public) i Keli Tajmsa (Times), verujui da vide erkeze i nizame u svakoj
individui, bez oklevanja i bez zbogom, otili su do Beograda u jednom dahu,
irei du itavog puta lanu vest da su Turci osvojili Aleksinac.
Sa kolegom Dikom iz Mond ilistrea ostao sam, tim pre, to sam, unekoliko
znajui za turske navike, bio siguran da do sutradan nieg ne treba da se
plaimo. General ernjajev je o tome verovatno mislio isto, jer nije otiao; a
ja, kada vidim da na poloaju ostaje Glavna komanda, ubeen sam da nema
opasnosti. Ali, stanovnici Aleksinca nisu bili tog uverenja, pa se isto vee u
gradu nije mogla videti vie nijedna ena, niti jedan graanin. Neprijatno je
rei: mnogi vojnici, pravei se da su ranjeni ili pratnja ranjenika, beali su na
isti nain. Tokom noi general je naredio da se sklone topovi sa poloaja i da
se prevezu u Deligrad. Sutradan u pet asova stiglo je zvanino saoptenje
da e grad biti evakuisan, poto general ernjajev sa 30 hiljada ljudi i 120
artiljerijskih orua ne moe spreiti 40 hiljada Turaka i ne znam koliko
topova da preseku odstupnicu. Nije se verovalo da je ala; stvar veoma
tuna, ali istinita.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/grozni_prizori_u_napustenom_turskom_
logoru.24.html?news_id=98692
17/07/2007
Vatre osvetlile brda od Aleksinca do unisa


Ne postoji nita to bi u isto vreme bilo lepe, higijenskije, a neudobnije i
manje komforno od ivota u prirodi. To u principu; ali ako se pak tome
pridoda logorovanje jedne hibridne vojske, neto izmeu regularne i
neredovne, sa dosta necivilizovanim navikama, i u kojoj nedostaje od svega
pomalo - taj ivot onda postaje jo tei.
Vratio sam se u Deligrad da bih nastavio da prisustvujem vojnim
operacijama. Prvog dana kada sam doao u logor, ostao sam na ruku i
veeri sa komandantom, ali posle mi je izgledalo da zloupotrebljavam
gostoprimstvo i nisam vie hteo da prihvatim ljubazni poziv koji mi je vie
puta ponovljen, pa sam, sa svojim kolegama, bio podvrgnut torturama
kantine. Jedna kaika sluila je u isto vreme za 10 osoba, jedna aa za 20, a
u jednom tanjiru davana su razliita jela. esto, kada smo traili jo hleba,
odgovarali su nam umilno "nema", iako je stanje "ima", jer je esto kantiner
dobijao batine knutom od ruskih oficira i vojnika, pa je za njih ostavljao
rezervu. Nije ga bilo briga za nas ostale, Italijane i Francuze, koji imamo
manire unekoliko uglaenije. Tokom dva dana moj kolega Dik iz Mond
ilistrea hteo je da izvri probu i da suprotstavi napojnicu prema knuti. Imali
smo izvestan rezultat, ali ne takav da smo mogli rei da smo zadovoljni.
Ta lepa navika latinskih naroda, ta taksa naizgled dobrovoljna, ali u stvari
prisilna, nazivana mancia ili regalia, potpuno je nepoznata u Srbiji.
Civilizacija je ovde donela mnoge evropske obiaje i navike, ali nije stigla
do napojnice: ako jednom kelneru u kafani ili gostionici ostavite ak i
najmanju paru, u stanju je da vam deset puta poljubi ruku da bi vam
zahvalio.
Jednog dana, u Kotrai, pri odlasku poklonio sam basnoslovnu sumu od
jedne lire popovom slugi, poto sam kod popa spavao. Samo to nije
kleknuo ispred mene: jedna italijanska lira vredi jedan dinar, a jedan dinar
predstavlja 100 para. Sama brojka uplai.
Od 4. do 8. septembra trajala je monotonija prekidana samo potmulom
grmljavinom artiljerije, dolaskom nekog pijuna, jednog zarobljenika i
mnogobrojnih ruskih vojnika. Oni su dolazili u srpski logor kao u svoju
kuu, praeni izvesnim amazonkama novog soja, koje su, da bi dobile
zvaninu poziciju, zauzimale mesto u ambulantama i bolnicama. Utvrdio
sam da su se vie brinule o nesrenicima dobrog zdravlja nego o bolesnima;
o bolesnima se u stvari nisu brinule, ali su nastojale da izgleda da to ine.
Na dan 8. uvee, monotonija je bila prekinuta jednom raskonom
iluminacijom koju je general naredio i koja je prireena u itavom logoru. U
iju ast? U koju svrhu? Istinu govorei, nije mi nikada uspelo da saznam.
Zlobnici - a gde ih nema? - govorili su da je general hteo da proslavi dolazak
novoga sultana na tron; drugi, da je to uinjeno da bi poplaili Turke i da oni
poveruju da srpska strana raspolae daleko veom snagom nego to je
stvarno ima. Istina je da su sva brda od Aleksinca do unisa, koja formiraju
neku vrstu dve etvrtine elipse, bila osvetljena kao po danu. Brigada iz
Beograda, koja je boravila na breuljcima preko puta Glavnog taba,
zabavljala se palei stotinak malih vatri, koje su na razdaljini liile na velike
lampione usred ume. Moje francuske kolege tvrdile su da je to liilo na
Trokadero u vreme veernje iluminacije.
Brigada iz apca, koja je bila dublje u umi, mislila je drugaije. Umesto
toliko malih vatri, zapalila je jednu ogromnu, iji plamenovi su se morali
videti na 10 kilometara rastojanja, i postigla lep rezultat zapalivi sve kolibe
koje su bile u blizini i veliki broj drvenih trupaca postavljenih kao barikade.
Umalo se nije zapalila i uma, a to se nije dogodilo jer je pukovnik Nikoli
dojurio na mesto, naredio da se okolno drvee obori i tako izoluje vatra.
Sutradan uvee, spektakl se ponovi sa dodatkom jedne male vojne
sveanosti na koju je general ernjajev pozvao i dvojicu francuskih kolega i
mene. Bio je to lep, grandiozan, velianstven prizor. Neka italac zamisli
jedno iroko, veoma iroko dvorite koje moe da primi oko hiljadu ljudi.
Desno od kapije bilo je nekoliko stepenika koji su vodili na jednu terasu.
General ernjajev, general Komarov, vojvoda Vrbica, ministar rata Crne
Gore, pukovnik Monteverde, zamenik naelnika Generaltaba, i jo
petnaestak drugih oficira su na terasi. Razgovaram sa generalom koji mi
objanjava razlog za sveanost: to je zahvalnost Imperatoru Rusije koji je
tog jutra, u znak estitke za pobedu na umatovcu, 23. avgusta, a jo nita ne
znajui o kasnijim porazima, poslao generalu ernjajevu odlikovanje viteza
visokog reda Belog orla, generalu Komarovu Veliki krst Svete Ane, a svim
oficirima Generaltaba Krst sv. Stanislava.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/vatre_osvetlile_brda_od_aleksinca_do_
djunisa.24.html?news_id=98694
18/07/2007
Preskakanje vatre uz obilne koliine ampanjca


Pored stepenita jedna grupa od pedesetak ruskih oficira peva nacionalne
himne i jednu pesmu podeljenu na solo i horske pasae, dostojnu da bude u
najlepem repertoaru italijanskih i nemakih kancona. Kapetan Kusakovski,
koji ima prekrasan glas lirskog tenora, peva solo, a ostali odgovaraju u horu,
a vino iz ampanje, koje se nalazi uvek tamo gde su Rusi, krui izmeu nas i
oficira. Pored pevaa, dva stanovnika Kavkaza, u njihovim originalnim
nonjama rasparenim srpskim uniformama, sa nekom vrstom drvenih ekia
sa veoma dugakim drkama u rukama, igraju jednu igru koja je neka
meavina fandanga (panska igra), tarantele (igra iz june Italije) i monferine
(igra iz Pijemonta), as uspravni, as na kolenima, polako pa brzo - kao
celina draesno za posmatranje.
Mesec na tri etvrtine, u jasnoj noi Orijenta, obasjava tu scenu, osvetljenu
skoro kao usred dana velikom vatrom koja gori u sredini dvorita. Oko vatre
stotinak srpskih seljaka i vojnika, sa svojim belim kouljama koje vise iznad
akira, igraju nacionalno kolo uz zvuke ratimovane svirale, koja ne izlazi
iz nepromenljiva i monotona etiri takta, oblikujui tako itavu muziku te
igre. Igrai se dre jedan za drugoga provlaei jednu ruku oko pojasa levo,
a drugu desno od sebe; za nekoliko minuta formiraju krug, zatim dva ili tri
reda, i tako od poetka. Jedini svira ide napred i nazad satima, jer kolo
nema nikada kraja, a mogu ga igrati dve ili hiljadu osoba, svejedno, to ga na
kraju ini izrazito dosadnim.
Nije samo svira u sviralu taj koji je to inio sam. Bio je takoe jedan Rus
od svojih pedeset godina, sa dugakom bradom i jo duom rubakom, koji
je igrao sam. Zatim je odlazio do vojnika zaduenog da sipa vino seljacima,
a uzimajui u ruke bilo kakav sud, punio bi ga Bahovom tenou, kleknuo
bi, ljubio zemlju, a potom se peo na klupe postavljene ispod terase i vikao
generalu "Uraaa!". Taj uzvik ponovili bi svi prisutni.
Umorni od pevanja i igranja, ruski oficiri poeli su jednu novu igru, odnosno
ko e bolje da preskoi veliku vatru. Ta zabava, zapoeta pojedinano,
odnosno svaki oficir za svoj raun, nastavljena je u parovima, utroje,
uetvoro, a zavrila se kada je starac koji je vikao "uraaa", nemajui
elastinost mladih, skoio da uini istu stvar i pao u vatru, nagorevi i
rubaku i bradu. Brzo su mu pomogli, pa nije imao teih posledica.
Verujem da sam prisustvovao razliitim vojnim sveanostima, kako u ratu
tako i u garnizonu, ali nikada nisam video nita slino. Svi ti tako razliiti
elementi stvarali su jednu velianstveno harmoninu celinu, lepu do
uzvienog. Melanholija pesme spajala se sa pucketanjem vatre, kao to se
bleda svetlost meseca sjedinjavala sa crvenim sjajem plamena. Silovita igra
sa Kavkaza gubila je svoj divlji karakter pored mirnog srpskog kola; nikada
zakon suprotnosti nije stvarao lepu celinu, koja je elektrizirala i opijala, i
zbog toga to je pomagalo vino iz ampanje koje je netedimice sipano.
Uveren sam da, kada bi pala turska bomba u dvorite, niko se ne bi brinuo;
ne kaem da bi bilo isto ako bi, umesto jedne, palo dvadesetak. Za sebe
mogu tvrditi da nikada neu zaboraviti vee 9. septembra 1876.
Iako su none proslave kod generala ernjajeva nastavljene, ipak je ivot u
logoru postao toliko nemogu, dosadan, monoton, da sam otiao iz
Deligrada i 11. septembra naao se u Parainu, svom omiljenom mestu,
potpuno nesvestan da je Srbija u slavlju povodom godinjice roenja
Imperatora cele Rusije.
Bilo je etiri po podne, vreme toplo; nisam znao kako da utuem vreme, kad
sretoh jednog oficira iz Glavnog taba ernjajeva, koji me je uveo u
dogaanja oko proslave. Ree mi da je u upriji, seditu ruskih ambulanti,
pripremljena velika proslava i pozva me da doem, iskazujui svoju
ljubaznost toliko da mi je ponudio konja, to sam odmah prihvatio.
Eto nas na konjima. Za pola sata dobrog kasa preli smo tri kilometra
odlinog puta koji razdvaja Parain od uprije. Zaustavljamo se kod "Grand
hotela" u upriji, gde je kapetan iz Glavnog taba Vojtkijevi imao pune
ruke posla u pripremi veere, na koju smo pozvani sa velikim izlivima
radosti.
Stiglo je vee. Priguene i blede svetiljke na kapiji svake kue ine ulino
osvetljenje. Orkestar kao u divljaka, u kojem dominiraju bubanj (go) i
talambasi, prolazi ulicama, i zvanice poinju da stiu.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/preskakanje_vatre_uz_obilne_kolicine_s
ampanjca.24.html?news_id=98696


19/07/2007
Smederevsko vino ne zaostaje za italijanskim


Prvi dolazi gradonaelnik sa svojom boljom polovinom. On, odeven u
evropsko odelo, lii na nekog obuara na praznini dan, a ona, naprotiv, u
najlepoj narodnoj nonji koju sam ikada video: suknja od crne svile, bluza
od snenobelog platna, vezena na grudima, jakna od crnog somota iarana
arabeskama od srme, krojena da otkriva grudi. Somotska skerletna kapa
obavijena pletenicama prirodne kose - u Srbiji jo uvek ne znaju za pundu -
privrena dijademom od srebra optoenom brilijantima; oko vrata mala
vrpca. Runjikava je i neto starija, govori samo srpski.
U trenutku kada se vri predstavljanje, stiu druge zvanice, meu kojima tri
vie nego rune ruske milosrdne sestre u skromnoj odei i ena sreskog
kapetana, takoe u sveanoj nonji. To je ena od svojih tridesetak godina,
simpatine fizionomije, stasite grae. Obuena jednostavno i elegantno, vidi
se odmah da je strankinja, i, gle sluaja, ona je Italijanka, iz Udina! itaoci
e se pitati otkuda ona u upriji. Veoma jednostavno, mu joj je Srbin,
gospodin Ogledi. Sluio je u austrijskoj vojsci, kao oficir ininjerije, u
garnizonu u Udinama; sve ostalo se podrazumeva. Dodau samo da je brak
sklopljen tek posle 1866, nakon to je gospodin Ogledi napustio austrijsku
slubu.
Seli smo za trpezu. Bilo nas je 33. Nije tu bilo prefinjenih jela, ali su bila
obilna. Sem toga, posluenje je bilo isto i primereno osobama koje se
potuju. Nije bilo ampanjca, ali je bio nadoknaen nekim belim vinom iz
Smedereva, koje, pravo govorei, moe biti konkurencija vinima Capri i
Lacrima Christi. Supa, kuvano meso, peena piletina uz salatu od kupusa, u
Srbiji se jede presan kupus fino iseckan kao salata, kola i voe - to je meni.
Moda se neki prodrljivac ne bi ba zadovoljio, ali za mene, koji sam posle
dva meseca video neto odabrano i dobro, sve je bilo izvrsno.
Nije se ekalo peenje da bi se poelo sa zdravicama. Odmah posle supe,
pukovnik, komandant mesta, pozvao nas je da popijemo za zdravlje
imperatora Aleksandra uz kratki prigodni govor. Aplauzi i povici "iveo", a
odmah posle toga jedna pesmica crkvenog ritma koju su u horu otpevali
srpski uzvanici. Nisam znao ta je znailo to pevanje za vreme ruka, pa sam
zatraio objanjenje od kapetana Ogledia. Odgovori mi da je srpski obiaj,
posle uzvika iveo, pevanje strofice koja je neka vrsta molbe Svevinjem da
svojom milou omogui mnogo godina srenog ivota i dobro zdravlje
osobi za koju je nazdravljeno.
Kapetan Vojtkijevi, u svojstvu Rusa, smatrao je da e odgovoriti pukovniku
diui zdravicu za tada jo uvek kneza, a ne kralja Milana. Novi aplauzi,
"iveo"" i odgovarajua pesmica. Kod peenja, pije se za zdravlje vie ne
znam koga; a kod kolaa, kao da je u pitanju zalogaj milosti, pukovnik je
ponovo ustao i podigao zdravicu za Italiju koja je bila doekana
oduevljenim ruskim "Uraaa"! Uzvratih na francuskom jeziku kratko, ali
srdano, elju za prosperitet Srbije. Moja skromnost ne dozvoljava mi da
kaem na koji nain je moja zdravica bila doekana: ostavljam itaocima da
sami zamisle, poto znaju na koji nain je ime Italije cenjeno i voljeno u tim
zemljama.
Posle sveane veere dovedoe jedan orkestar od tri violine i igralo se kolo.
Rusi predloie i jednu contraddanza. Ali, kako su nedostajali igrai,
odustali su od zamisli, pa odosmo sa velikim zadovoljstvom da legnemo u
odline krevete, koje je kapetan Vojtkijevi naredio da nam pripreme.
Sutradan, poto smo se oprostili, istog trenutka poli smo za Parain, zatim
za Deligrad gde sam saznao za vest da se vie ne govori o primirju i miru,
nego da su iz Beograda stigle naredbe da se vre pripreme za zimsko
ratovanje. Da vam pravo kaem, nisam zbog toga bio posebno zadovoljan,
jer kako je ivot tokom leta bio dosta teak, moe se zamisliti po zimskoj
hladnoi, koja u Srbiji nije tako blaga; termometar ostaje stalno sedam ili
osam stepeni ispod nule! Da me utei, moj kolega iz Rapela odveo me je da
vidim podzemna stanita koja su poeli da grade u iekivanju zime.
Bile su to iroke sobe i dugi hodnici, duboki metar i iroki isto toliko, manje
ili vie dugaki, ve prema broju vojnika koji treba tu da spavaju. Drvena
debla prekrivena slamom, postavljena u nivou terena, inila su krov. Silazilo
se u spavaonicu niz pet-est stepenica iskopanih u zemlji ispred ulaza, koji
stalno ostaje otvoren zbog vazduha i svetla. Ako hoete, ta podzemna
stanita bila su lepa, ali ja sam na samu pomisao da bih tu morao provesti
nekoliko meseci osetio da me podilaze marci. Sreom, tada bez potrebe, ali
ko zna ta e biti uskoro?
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/smederevsko_vino_ne_zaostaje_za_itali
janskim.24.html?news_id=98698


20/07/2007
Vojska proglasila kneza Milana za kralja

Prolo je etiri dana bez drugih dogaaja sem monotone topovske paljbe,
jedne manje borbe i jedne oluje. Poeo sam smrtno da se dosaujem, kada
sam 16. ujutro bio pozvan da prisustvujem dogaaju koji je mogao da
donese strah od toga da zapali Evropu, ali takoe i da zaplai Tursku i
primora je da sklopi mir. Sve do danas to nije bilo od velikog znaaja, osim
ako se ne varam, ali sada je ta stvar ponovo dobila veu vanost. Kuerina,
koja je verovatno sluila kao kola u selu Deligrad, bila je trenutno sedite
Glavnog taba ernjajeva. Ne moe se rei da je mnogo napredovala. Iza
nje, na nekih 50 metara, bila je podignuta jedna kapela, sa zidovima i
krovom od platna. Na vrhu jedan drveni krst. Shodno tradiciji pravoslavne
vere, crkva ima u dnu oltar i podeljena je, pomou platna privrenog
konopcem, na dva dela: jedan slui kao sakristija, a drugi za vernike.
Oko 10 pre podne pozvao me je general. Kada sam doao, general mi ree
da je armijski korpus pod komandom pukovnika Horvatovia proglasio
kneza Milana za kralja Srbije. Ujutro, kada se saznalo za dogaaj u vojsci
koja je stacionirana u Deligradu, sve jedinice pole su tim primerom, pa se
deputacije iz svake brigade pojedinano upravo pripremaju da krenu kod
njega, kako bi se izvrilo zvanino proglaenje.
I zaista, malo kasnije, poee da stiu detamani vojnika peadije, konjice,
artiljerije i ininjerije, sa odgovarajuim zastavama, jedna deputacija
bugarskih dobrovoljaca sa belo-crveno-zelenom zastavom sa vodoravno
postavljenim bojama. Dola je jo jedna deputacija Slovena pod Austrijom
sa njihovom belo-plavo-crvenom zastavom, trea meovita od Bosanaca i
Crnogoraca i etvrta od ruskih dobrovoljaca sa crnom zastavom i
mrtvakom glavom i ukrtenim kostima, kao amblemom u sredini.
Svi ti detamani postrojili su se zauzimajui tri strane etvorougaonika: levo,
desno i pravo prema kapeli. U sredini je bio general Proti sa jednim
papirom u ruci. U 11,30 pre podne, po suncu koje je estoko peklo, stie
general ernjajev, u pratnji itavog njegovog taba, ministra rata Crne Gore
u sveanoj nacionalnoj odei, pukovnika Horvatovia, nas dvojice dopisnika
i nekih stotinak oficira raznih rodova i zvaninika iz ovoga kraja zemlje.
General Proti izie napred, objasni ta je bilo ispisano na papiru koji je
drao u rukama i proita poruku novom Kralju, u kojoj se moli knez Milan
da prihvati titulu koju mu vojska nudi kao proglas potpune nezavisnosti
Srbije.
Frenetini povici "Uraaa" i "iveo", kape uvis, propratili su itanje poruke, a
postali su jo snaniji kada ernjajev odgovori: "Glas nacije je glas Boga, i
meni ne ostaje drugo, sem da vam se pridruimo i uzviknemo zajedno sa
vama: iveo srpski kralj Milan Obrenovi! ivela Kraljica! iveo srpski
Kraljevi!"
I kao da to nije bilo dovoljno, general pozva prisutne da dou u kapelu, da bi
zahvalili Bogu za srean dogaaj, i uputi se prvi. Ne elim da objanjavam
ni kako, niti zato su arhimandrit, dva njegova akona i dvanaestak drugih
svetenika ve bili u kapeli, obueni u svoje odede. im su videli generala,
zapevae crkvene pesme, to je trajalo oko sat i po.
Kao to sam rekao, kapela je bila malena, pa su samo general i malobrojni
iz njegove pratnje mogli u njoj zauzeti mesto i biti sklonjeni od sunca.
itava masa oficira, i mi sa njima, morali smo ostati vani gologlavi dok je
trajala sluba. Kakva milina!
Na kraju, prestalo je pojanje, arhimandrit, obraajui se vojnicima i narodu
na najistijem srpskom jeziku, pozva sve da sa njim izgovore tekst zakletve
na vernost novom Kralju. I svi, sa podignutom desnom rukom, gologlavi,
ponovie reenice koje je izgovarao svetenik, i iz kojih sam razumeo samo
Kralj Milan, Kraljica Natalija, i kraljevski Princ. Kada je zakletva zavrena,
baterije sa poloaja zapoee plotun od 101 pucnja za svakoga. Moete
zamisliti kakva je to buka bila! Treba dodati da su po itavom logoru vojnici
pucali iz puaka u vazduh i vikali "iveo", to bi zagluilo i gluvog.
Ta terevenka trajala je itav dan. U popodnevnim satima malo se smanjila,
da bi predvee ponovo krenula jo snanije. Sva brda su bila blistavo
osvetljena pomou velikih vatara, raketa i vatrometa koji su dolazili sa
zaravni ispred Glavnog taba, gde je jedan skup vie od dve stotine, to
oficira, to ruskih dobrovoljaca, bio zaokupljen sluanjem devetnaest pevaa
sa Kavkaza koji su stigli tog jutra. Oni su prisutne proveli kroz itav
repertoar ruskih narodnih pesama.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/vojska_proglasila_kneza_milana_za_kra
lja.24.html?news_id=98700



23/07/2007
Izmeu pobratima i posestrime nema krivokletstva
Ratna pustoenja: erkeski straari pored
zapaljenog salaa u Koturu
Dok su pevali pevai sa Kavkaza, srpski seljaci i vojnici, napravivi krug
oko jedne velike vatre, igrali su kolo, uz svirku neizbene svirale. Meutim,
ovoga puta antipatina igra bila je razliita od uobiajene: igrai su u njoj
uestovali u paru. Zapitao sam za razlog i bilo mi je odgovoreno da se u
praznine dane Srbi nikada ne odvajaju od svojih pobratima.
Taj obiaj bio je toliko udan da sam pomislio da bi itaocima bilo drago da
o tome neto ire znaju. "Nema mladog Srbina bez brata", kae jedna stara
izreka koja je jo iz epoha legendi. Institucija pobratima, ili brae po elji,
potie iz davnih vremena, sada obiaj unekoliko naputen u nekim delovima
Srbije, ali je na jugu jo veoma prisutan. Drugog ponedeljka posle Uskrsa,
mladi odlaze u dotina sela, trava na grobljima je obnovljena, svea je,
bujna. Oni je oupaju najveim delom i pletu zelene venie. Zatim mladi s
jedne, i mladi sa druge strane, u ime Boga i svetoga ora, sjedinjuju se
ljubei se kroz venie koji se na kraju razmenjuju, i bratimljenje je
obavljeno. Onda se oni, koji su odluili da obave to mistino bratimljenje,
upuuju ka crkvi u pratnji rodbine i prijatelja. Svetenik oita molitvu i
blagosilja brau, koji se pred Bogom zaklinju da e zauvek ostati verni, da
e im sve biti zajedniko, da e se boriti jedan pored drugoga za domovinu i
da e osvetiti onoga koji prvi padne.
Ono to je jo udnije, jedan ovek moe da izabere jednu posestrimu, a im
je izabrana, duan je prema njoj da gaji potovanje i zatitu brata, a da
nikada oseanje drugaije prirode ne moe da se izmea sa bratskom ljubavi.
Nema sluaja da je neki Srbin izdao takvu zakletvu! Ponekada se pobratimi
ogree o svoju zakletvu, ali izmeu pobratima i posestrime ne govori se ni o
jednom sluaju krivokletstva.
Jedan slian obiaj nalazi se u istoriji antikih Skita. Oni su, meutim,
umesto da potvrde svoje bratimljenje pred svetenikom, isputali krv u jedan
isti sud, a potom su u toj pomeanoj krvi kvasili svoje maeve; osim ove
razlike u formi, obiaj je identian. A sada, vratimo se nama.
U 10 uvee general nas je pozvao na veeru. Uz zdravice, ampanj se toio
netedimice. Sreom, mi stranci bili smo poteeni i mogli smo da utimo,
to drugi uglavnom nisu inili, jer im je vino dobrano odreilo jezik. Tek u
pono mogli smo da se vratimo pod na ator i spavamo dubokim snom.
Turci, kao utivi ljudi, nisu uznemiravali fetu nijednim jedinim puanim
metkom.
Narednih dana dosada se vratila da gospodari logorom. Jedina stvar koja
nam je unekoliko skrenula panju jeste dolazak Turaka u srpski logor.
Jadnici, poto vie nisu uli topove niti puanu paljbu, poverovali su da
jedan obian prekid vatre znai i primirje. Hteli su da se zabave i popue, u
ast Alaha, po jednu cigaretu u logoru nevernika odakle vie nee izii.
Poto je general ernjajev u svojoj ljubaznosti otiao dotle da im odobri
besplatan put ak do Beograda, naredio je da ih isprate, u znak poasti,
konjanici naoruani sabljama, revolverima i karabinima.
Prvog dana ja sam uzjahao konja u drutvu ljubaznog potpukovnika
Nikolia, komandanta logora. eleli smo da proetamo najugodnijim
predelom pored Morave. Pri povratku susretosmo neke oficire koji su nam
rekli da je jedan pukovnik nizama u srpskom logoru, i da je doao da trai
primirje. Veoma udne glasine, rekla-kazala, kruile su na usnama svih,
neke su tvrdile da Turci vie nisu imali municije, druge, pak, da se kuga
rairila u njihovom logoru.
Od svega toga nije bilo nita. Da je bila istina, general ernjajev, umesto da
poalje svog naelnika taba, generala Komarova, da vidi ta eli turski
pukovnik, jednostavno bi naredio pokret svojih trupa i prinudio neprijatelja
na predaju ili na povlaenje ka Niu.
Da bih shvatio tano ta se zbiva, uprkos noi koja je ve pala, zamolio sam
potpukovnika Nikolia da mi da drugog konja, i poto sam ga dobio, punim
galopom uputih se ka Bobovitu, malom selu na desnoj obali Morave, na
pola puta izmeu Aleksinca i Deligrada. Tu se prema logoru, kojim je
komandovao major Peterson, uputio pukovnik nizama, Mustafa-beg.
Posle pola sata jahanja, susreo sam se sa generalom Komarovom koji mi
ree da jo ne zna nita odreeno. Jedan njegov oficir, kapetan Maksimov,
razgovara upravo u tom trenutku sa turskim izaslanikom. Saekasmo
povratak Maksimova koji nam je ispriao kako je pitao Turina da li je tano
da trai primirje, a da mu je ovaj odgovorio da nije.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/izmedju_pobratima_i_posestrime_nema
_krivokletstva.24.html?news_id=98702
24/07/2007
Rusi-oslobodioci uveli svoj red u Beogradu
Uz bratsku pomo stigli i novi obiaji:
unutranjost jedne kafane u Beogradu
Ostao sam u Beogradu u iekivanju dogaaja. Moj prijatelj Lemej vodi me
u hotel Srpski kralj (Re di Serbia) uveravajui me da e nam tamo biti
veoma dobro. Tamo smo ostali nekoliko dana, a zatim smo bili prinueni da
odemo zbog neprekidnih kraa, kojima smo bili izloeni. Ako je u
unutranjosti Srbije ivot veoma jeftin, to se ne moe rei za Beograd. Za
strance je sve veoma skupo, a to je jo gore, vlasnici hotela i gostionica,
zlouptrebljavajui injenicu da stranci ne znaju jezik i cene u zemlji, prave
nemogue raune dodajui ono to nikada niste uzeli ili uraunavajui i dane
kada niste bili u sobi. Skandal je bio tako veliki, organizovana kraa tako
irokih razmera, da je vlast morala da se malo pozabavi i istakne odreenu
tarifu, delei hotele i gostionice i utvrujui tarife za sobe i za hranu. Svako
bi poverovao da e na taj nain zloupotrebe biti eliminisane, ali vraga!
Gostioniari su po cenama koje je utvrdila policija davali tako bedne obroke,
da je prihvatanje njihovih cena bilo manje zlo. Ni to im nije bilo dovoljno:
dok sedite za stolom, donosili bi vam vina koja su vam posle naplaivali pet
ili est lira po boci, dajui mu neko strano ime, dok je ono bilo domae.
Prvih osam dana boravka u Beogradu, susreo sam ne malo poznanika, skoro
sve lanove Glavnog taba Ibarske vojske, dobrih prijatelja, sa kojima sam
proveo nekoliko dana na planini Javor. Oni su menjali raspored, odnosno
oekivali su ga, s obzirom da Ibarska vojska, svedena na dve obine brigade,
nije vie imala potrebu za Glavnim tabom. Tim brigadama komandovae
general Novoselov, koji za svoje oficire nije eleo Srbe, koliko god da su bili
briljantni i inteligentni. Video sam, dakle, ljubaznog kapetana Paju, onoga
koji me je primio kada sam stigao u logor na Javoru, brau Garaanin,
Mikina, Konstantinovia i najzad kadeta Vujia, ali nije mi bilo sueno da
ponovo vidim hrabrog majora Mihaila Ilia, tog sjajnog oficira, tako
inteligentnog i otmenog. Jedno tursko zrno pogodilo ga je u grudi, kada je,
na elu svojih vojnika, pokuavao da preotme od neprijatelja vrh Javora.
Umro je kao junak. Neka mu je laka crna zemlja!
Posmrtni akordi privukli su moju panju i trajno se urezali u moje pamenje.
Bila je to pratnja na poslednji poinak dva oficira umrla od ranjavanja. Jedan
detaman peadije predvodio je povorku, zatim je ila muzika, potom jedan
svetenik sa duhovnom odedom i velikim krstom u rukama. Dva otvorena
mrtvaka kovega nosili su za njima po est oficira. Tela pokojnika bila su
prekrivena samo velom po obiajima pravoslavne crkve, mada se, prilikom
sputanja u zemlju, koveg zatvori. U pratnji su jo bili jedan arhimandrit i
dva popa u odei za boiju slubu, a povorku je zavravao jo jedan odred
peadije.
Iako ovi pogrebi nisu bili velianstveni, ipak je imponovala odata poast, jer
bili su to Srbi koji su umrli za svete ideale nezavisnosti i slobode svoje
domovine. Kako ne skinuti kapu sa potovanjem pri prolasku njihovih
posmrtnih ostataka? Tako sam uinio ja, a sa mnom i svi prisutni.
Gde je sada Beograd koji sam upoznao pre tri meseca? Kue, damije, lepe
ene, Sava, Dunav, uasna kaldrma bili su jo tu, ali su mir i spokojstvo
nestali dolaskom Rusa, koji su nareivali i komandovali da je bilo
zadovoljstvo posmatrati ih. Obiaji stanovnitva, prilino primitivni i
slobodni, povukli su se da bi ustupili mesto ruskim: aj, ampanjac, knuta i
rublja - eto ta sam naao u Beogradu prilikom povratka. U devet sati uvee
jo uvek je sviralo poveerje, u deset straari su se postavljali na svakom
uglu ulica, a jadni graani, kada bi videli da dolazi neka druina Rusa,
skrivali su se u najbliem ulazu ili bi se prilepili uza zid, i koliko god
dumbusa pravili "moskoviti", nisu se usuivali da im kau da idu na
spavanje. U najmanju ruku dobili bi udarce knutom, a ako bi se uvredili i
usudili da reaguju, proli bi jo gore. Ne dira se u Ruse, brau oslobodioce,
jer ih je general ernjajev titio. A ko je u Srbiji bio od njega vei!
Nekada su u deset uvee kafane morale biti zatvorene. Bila je to smena
naredba, ako hoete, ali se to potovalo. Meutim, sada u dva, u tri sata
ujutro mogle su se jo uvek nai otvorene sve kafane, sve gostionice i druga
slina mesta. Pun se isparavao iz aa, ampanjac se toio, a pesmama i
galami nikad kraja. Mukarci i ene pravili su guvu tako da ste imali oseaj
kao da ste u nekom od Danteovih krugova pakla; tim vie to su kroz gusti
dim od cigareta stvari izgledale drugaije nego pri jasnoj svetlosti. Ponekada
bi koji policajac, privuen galamom, provirio u kafanu. Videvi da su Rusi,
oprezno se povlaio poto bi skinuo kapu.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/rusioslobodioci_uveli_svoj_red_u_beog
radu.24.html?news_id=98704
25/07/2007
Zamalo enska revolucija zbog policijske zabrane
Ostavka zbog svae s generalom
ernjajevim: Pukovnik Nikoli, ministar rata
A ovde mi dug prema objektivnosti upravo nalae da izjavim da skoro
nikada nisam video, tokom svojih dugih putovanja po unutranjosti zemlje i
svog najdueg boravka u ratnom logoru, srpske seljake ili vojnike pijane. To
je najtrezveniji narod koji sam ikada video, to nije sluaj sa Rusima koji su
doli u Srbiju. Uopteno govorei, oni su ono najgore to je Rusija imala. Tu
je bilo velikih imena, linosti koje su se isticale svojim sposobnostima,
bogatstvom i po roenju, ali njihov broj je neznatan u poreenju sa masom.
Poinjali su da prave dumbus u kafanama, zatim, polupijani, ili potpuno
pijani, izjurili bi na ulicu, i teko enama koje bi sreli. Za njih nije bilo
razlike izmeu ene iz naroda i velike gospoe; hteli su da sve popuste pred
njihovom pohotom. Te scene, ponavljajui se vie noi, izazvale su sramne
skandale. Prepriavali su se neobini dogaaji, ije su rtve bile, ili mogle
biti, zato to su otmene, potovane i poznate gospoe, koje su sluajno
naletele na te pijandure. Nisu izostajali ni pucnji iz revolvera, tako da je vlast
morala intervenisati. Da bi se izbegle jo gore stvari, onaj estiti ovek, ef
policije, stari znanac italaca, objavio je svoju sjajnu Objavu (naredbu)
kojom se zabranjuje - imalo bi razloga da se veruje - pijancima da se
smucaju po gradu. Ali, ne! Zabranjivalo se enama -izuzimajui one koje
pripadaju diplomatskom koru - da izlaze iz kue, poto otkuca osam i po
uvee.
Ova naredba efa policije samo to nije izazvala ensku revoluciju, koja bi
bila opasnija nego turska najezda i neposredno bi ugrozila oi uvaenog
funkcionera. Ne elim da verujem u ono to su govorili zlobnici, a to je da je
veliki deo nenijeg pola, kada se saznalo za ekcese Rusa, bio obuzet ludom
eljom da izlazi nou. Ali sreom, kako je Beograd u to vreme nudio samo
stranu dosadu, muevi, verenici, zaljubljeni i ljubavnici, veoma zadovoljni
osnovnim crtama i duhom naredbe efa policije, umeli su da smire
uzbuene, potresene duhove svojih voljenih osoba, ili boljih polovina, ako se
ba eli, pa su Beograani spreili mogui "rat".
Bilo je srdbe koja je dovela do veoma ozbiljne svae izmeu ministra rata,
pukovnika Nikolia, i generala ernjajeva, izazvane beskrajnom
pristrasnou generala prema Rusima na tetu srpskih oficira. Svaa se
zavrila Nikolievom ostavkom, koju je knez prihvatio, s mogunou da
poslednju re meu dvojicom protivnika kae oruje.
Posle niskih temperatura u Deligradu, u Beogradu sam zatekao atmosferu
punu elektriciteta koji predskazuje kiu. Meutim, ona je donela znatno
zahlaenje: Reomirov termometar je sa 32 stepena za tren oka siao na 14.
Ni akrobata ne bi sa veom oputenou izveo tako veliki salto mortale.
Veoma brzo sam poruio zimsku odeu. Posle dva dana, lepo jesenje sunce
sijalo je nad Savom i Dunavom skoro kao da mi se ruga. Malo-pomalo,
termometar se vratio skoro na preanje stanje. Temperatura je porasla,
sunce je peklo, a zimsko odelo koje mi je kroja doneo, sa tanou koju je
teko nai kod evropskih krojaa, kao da me je gledalo sa izvesnom
enjom, zbog ega bih poeleo da ga obuem, uprkos 27 stepeni koliko
pokazuje termometar.
Borba izmeu toplog i hladnog mi je izgledala slina ratu izmeu Srba i
Turaka: oni koji predstavljaju hladno zadaju dobar udarac onima drugima,
zatim gube snagu, a postepeno i sve to su osvojili, da bi ostali na polaznoj
taki, ili skoro tako. Meutim, u prirodi je stvari da e hladno u odreeno
vreme nadvladati toplo, kao sada; u drugom godinjem dobu mora pobediti
drugi. Tako je bilo sa naim zaraenim stranama: danas je pobeda za Turke,
sutra e biti za Srbiju. Na kraju, nee biti nita osim nekih pet stotina
poruenih sela, nekoliko spaljenih gradova i jedno dvadeset ili trideset
hiljada ljudi poslatih na drugi svet.
Verovatno je izvesnost da nita u ovo vreme nee moi da se vidi u
Beogradu navela dve sestre kneginje Natalije da se vrate u krilo svoje
porodice, u Odesu, gde e, mogue je, imati prilike da prisustvuju pohodu
ruskih trupa na Bugarsku. Dve kneginjice, prilino lepe i veoma otmenog
dranja, ukrcale su se na parobrod "Deligrad", vlasnitvo Dunavskog lojda, u
noi 3. oktobra. Kako je parobrod stigao sa zakanjenjem od oko dva sata,
zbog mnogih putnika Rusa koje je morao da ukrca, dve simpatine princeze
imale su zadovoljstvo da se dosauju dosta dugo u carinarskoj kancelariji u
Beogradu, pretvorenoj za tu priliku u ekaonicu. Knez Milan i vie oficira
njegovog vojnog okruenja pravili su im drutvo. Knjeginja Natalija nije ila
do broda, jer joj zdravlje nije jo dozvoljavalo da izie iz kue. Iz istog
razloga, dva dana kasnije, nismo je videli da prisustvuje slubi boijoj za
vojnike, koja je obavljena na putu za Topider, upravo na istini ispred
velike konjike kasarne. Tu je bio improvizovan jedan oltar. Sluio je
episkop sa svojom svetenikom svitom.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/zamalo_zenska_revolucija_zbog_policij
ske_zabrane.24.html?news_id=98706
26/07/2007
Risti namerno zakasnio na blagoslov topova
Uz ratni izvetaj precizna slika ratita:
Bitka za Zajear
Du puta, postrojena u borbenom poretku, licem okrenutim oltaru, bila je
jedna baterija od est malih brdskih topova nedavno izlivenih i montiranih u
fabrici oruja u Kragujevcu.
Knez, u pratnji svog Glavnog taba, ministra rata, ruskog generala
Novoselova, novog komandanta Ibarske vojske i drugih civilnih i vojnih
linosti, prisustvovao je, sa religioznom revnou, molitvi. Pratio je episkopa
kada je krenuo do centra baterije da bi je blagoslovio i uputio molitve
Svevinjem, kako bi pucnji, koje ovi topovi budu ispalili, uspeno koristili
srpskoj stvari. Izgledae neobino da jedan episkop hrianske vere priziva
Boga za masakre i prolivanje krvi! Ali popovi, ne samo da mole za taj
pomalo nehuman cilj, ve i podstiu u ime Gospoda, pa makar on bio
drugaijeg miljenja. Oni idu svojim putem, pa ko je dobio, dobio je.
Posle blagoslova i odgovarajuih pojanja, knez je izvrio smotru baterije,
osmotrio orue, topove od blistave bronze, ostavljajui utisak kao da mu se
ovo smrtonosno orue veoma dopada. Izgovori nekoliko prigodnih rei, bar
pretpostavljam da su takve bile poto su izreene na srpskom, a zatim naredi
polazak. Trubai, duvajui u svoje instrumente, krenue putem koji treba da
ih odvede do Ibarske vojske, kojoj je baterija bila namenjena. U trenutku
kada je poeo pokret napred, stie Njegova ekselencija, predsednik Vlade i
ministar inostranih poslova Risti. Pria se da je stigao kasno, jer je kao
slobodni mislilac i istovremeno pristalica i pobornik mira svojim odsustvom
nameravao da protestuje, i protiv blagoslova, i protiv polaska.
Nakon prisustva slubi, a poto sam se naao blizu nove bolnice, iskljuivo
za ranjene ili bolesne ruske oficire, koju je organizovao Sveslovenski
komitet, poeleo sam da uem, kako zbog neobine injenice da u tom
leilitu slue samo ene, tako i zbog svega lepog to su mi o njemu rekli.
itava bolnica ima samo pet prostranih soba, u svakoj od njih je po est ili
sedam kreveta takve istoe da je tako neto teko nai u bilo kojoj drugoj
bolnici u svetu.
Svaki bolesnik pored kreveta ima stoi na tokove, jednu fotelju i malu
biblioteku, a na podu mekani tepih. Zidovi su blistavo beli, strujanje
vazduha tako dobro da nema neprijatnih mirisa. Svi lekovi i druga sredstva
odmah posle upotrebe uklanjaju se ispred bolesnika i ostavljaju u zasebnu
sobu, u kojoj je jedna apoteka dostojna da bude u nekom velikom gradu.
Ova bolnica nije vredna pomena samo zbog udobnosti i luksuza, zbog svoje
istoe, ve i zbog injenice to u njoj nije bilo hirurga ve... kako bih rekao,
a rei u, hirurkinja (chirurghesse). Direktorka, gospoa Olga Strakov, ena
je od oko etrdeset godina, zavrila je studije na Univerzitetu u Sankt
Peterburgu i dobila diplomu nakon to je poloila sa najviim ocenama sve
ispite iz hirurgije, medicine i patologije. Sa njom su jo etiri doktorke,
zaduene iskljuivo za operacije i leenje ranjenika, a uveravaju me da te
gospoe operiu sa takvom odlunou i lakoom da bi to inilo ast i
najiskusnijem hirurgu. Prema izraenoj elji doktorke, sve osoblje je
enskog roda, pacijenti u bolnici su samo mukarci.
Drugog dana, samo da bih ubio vreme, poao sam u bolnicu br. 3, gde je bilo
nekoliko lekara Italijana. Nekadanja Vojna kola ili Akademija adaptirana
je u bolnicu. Tu je bilo 26 bolesnikih soba od osam do deset kreveta, skoro
svi zauzeti. Neverovatan sluaj, bilo je veoma isto! Verujem da se to
duguje ne samo razliitim stranim lekarima, ve i inteligentnim i otrim
nareenjima koja je izdavala gospoa olak-Anti, supruga pukovnika,
biveg komandanta Ibarske vojske. Ova uvaena gospoa, koja pripada
najbiranijem drutvu Beograda, bila je pokroviteljica bolnice. Ulagala je sve
svoje vreme kako nita ne bi nedostajalo: bilo lekovi, bilo konac, zavoji i
drugo. Zahtevala je od svojih potinjenih takvu istou, kakvu je veoma
teko nai u Srbiji. Mlada, ne i lepa, ali izrazito simpatina, sa lukavim i
eretskim oima, obrazovana, ivahna, lepo vaspitana i odluna, bila je
oboavana od svih ranjenika. Verujem da bi mnogi srpski vojnici razneli
sebi prst da bi ih ona leila, mada bi to bili izgubljeni i prsti i vreme.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/ristic_namerno_zakasnio_na_blagoslov_
topova.24.html?news_id=98708
27/07/2007
Srbi imaju religiozno potovanje prema tradiciji
Odlazak iz Srbije posle etiri meseca:
Obale Dunava iznad Zemuna
Obino putnici na jednom parobrodu sainjavaju zbirku neobinih lica.
Zamislite sada parobrod koji svraa u pristanita raznih naroda, koji, pored
toga to su podeljeni po karakteru, rasi, religiji i obiajima, dodaju tome jo i
nepriliku da su meu sobom u ratu ili poluratu. Onda salon postaje neka
vrsta menaerije divljih zveri, i uveravam vas da je salon na "Elizabeti" na to
veoma liio.
U jednom uglu tri dobroudne i debele Nemice, majka i dve keri, koje su
plele, zatim jedan pravoslavni episkop rumunske nacionalnosti, sa sedom i
dugom bradom i ne manje dugom i sedom kosom, koji je dremuckao jer nije
znao ta da radi. Zatim jedna grupa austrijskih oficira koji su iz Zemuna
putovali u Novi Sad, pa graani, ije zanimanje i nacionalnost nisam
zapamtio, koji su jeli. To s jedne strane, a sa druge jedan dalmatinski monah
koji je itao neki roman, ini mi se LImpiccato (Obeeni). Pored, sasvim
blizu, skoro kao da ele da pokau savez izmeu Katolike crkve i Visoke
porte, dva turska oficira, koji su iz Vidina ili u Bosnu, u svojim nizamskim
uniformama, sa medaljama na grudima i fesom na glavi. Sa rukama
prekrtenim na grudima podnosili su poglede svih putnika, naroito dvojice
Srba, koji su im bili blizu i igrali domine. Izmeu dva fronta i usred salona
etao je, idui gore-dole, jedan ruski oficir od oko pedeset godina. Nosio je
uniformu 17. peadijskog puka. Kada bi se naao ispred Turaka, gledao ih je
uagrenim oima kao da eli da im uini istu uslugu kao to su erkezi inili
srpskim selima.
Najzad, posle 27 sati dosadnog putovanja, prispeo sam u Osijek sutradan...
Tek sam nou mogao da krenem vozom za Trst, da bih ponovo video Italiju
posle etiri preduga meseca.
Da se kritika ne srui na mene, to sam tako olako eleo da izruim priu o
tome ta sam video u Srbiji tokom etiri meseca ratovanja, moram rei da
ova knjiga mnogima nee ispriati velike novosti, poto ona ima za osnovu
dopise koje sam nedeljno objavljivao u Ilustracione italijana. Za druge e
biti potpuno nova, a verujem da e za sve biti pouna, ako ne i prijatna.
Nema nikakve sumnje da je Srbija, kao i ostale jugoslovenske zemlje, veoma
malo poznata. Nije da, poev od devetnaestog veka, taj mali deo velikog
slovenskog stabla nije skretao panju Evrope na sebe, dodue na neznatan
nain. Evropa, sva zaokupljena velikim bitkama koje su se vodile izmeu
nove i stare civilizacije, izmeu velikog Napoleona i Svete alijanse, veoma
malo se brinula o tome to je aka heroja pod vostvom Crnog ora, ili
Karaora, oslobaala domovinu od muslimanskog ropstva. I sam Napoleon
Veliki, kada mu je Karaore pisao traei od njega pomo protiv Turaka,
nije znao ni da Srbija postoji, tako da je primivi pismo, pitao gospodina De
ampanjija ko je srpski narod, ko je Karaore koji trai savez sa
Francuskom.
Pa ipak, Srbija nudi velike mogunosti posmatrau, arheologu, filozofu,
piscu. Tamo su navike i obiaji potpuno nepoznati u civilizovanim
zemljama. Tamo se odravaju, pored navika koje dodiruju pagansko
sujeverje, obiaji sasvim antihrianski i primenjuje ustav koji podsea na
rimski.
U toj i takvoj Srbiji jo uvek je na snazi, cenjena i priznata, to pokazuje
religiozno potovanje koje Srbi imaju prema tradiciji, institucija zadruge
(kue), to jest udruivanje lanova iste porodice pod apsolutnom vlau oca
ili najstarijeg iz kue. Kada sinovi stasaju u ljude i oene se, oeva kua
postane nedovoljna za nove porodice, sinovi ne naputaju oca, ali grade
jednu novu sobu kao dodatak uz staru kuu. Ako nije dovoljna jedna,
izgrade ih dve, zatim jo, i kue se, kako kae jedan srpski istoriar, pruaju
toliko da formiraju itavu ulicu u selu.
Oko oca porodice ive sinovi sa svojim enama i svojom decom: trideset,
etrdeset osoba je tako okupljeno, ive zajedno i rade zajedniki. Ocu, dedi
pripada rukovanje dobrima i briga za odravanjem reda u kui; za uzvrat svi
naslednici mu duguju slepu poslunost. Oeva vlast je sveta. To porodino
oseanje kod Srba je tako snano, da esto pojedinani interes potpuno
nestaje da bi ustupio mesto onom zajednikom. Kada je otac ve prestareo,
bira meu svojim sinovima najrazboritijeg, najpromiljenijeg, koji nije uvek
najstariji po godinama, i predaje mu vlast. Novoizabrani uiva sve
prerogative svoga prethodnika: on je taj koji prvi poinje molitve, koji rua
sa strancem. Ako otac umre pre nego to izvri svoj izbor, porodica
okupljena u celini imenuje svog stareinu, a ako se taj pokae nedostojnim
poverenja koje mu je dato, zadruga ima pravo da ga svrgne i izabere mu
naslednika.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/srbi_imaju_religiozno_postovanje_prem
a_tradiciji.24.html?news_id=98710
30/07/2007
Srbi vie vole zavisnost od Rusa nego tursko ropstvo


ena je u porodici na potpuno ravnoj nozi s mukarcem, moe da raspolae
svojom imovinom i uzima uea u odluivanju. Brak je skoro uvek rezultat
uzajamne saglasnosti. Mladi se pojavi kod devojinog oca ili kod stareine
zadruge, moli za ruku svoje drage. Ako je dobije, daje joj prsten, kao znak
veridbe, jer jedna stara pesma kae: "Kao zalog ljubavi, daj mi jabuku, za
miris bosiok", ali prsten se ne daje osim kao obeanje braka. Tako, kada
devojka ne eli ni da uje za svog prosca, baca mu jabuku u lice, i sve je
gotovo. Ipak, dogaaju se i brakovi iz interesa o kojima se dogovaraju
porodice, ali svakako u daleko manjem broju nego u naim zemljama.
Ti brakovi priznati su podjednako kao i oni koji su proslavljeni bez
saglasnosti roditelja, koje zakon proglaava legalnim, jer je brana zajednica
zasnovana na ljubavi. Sveanost venanja veoma je jednostavna: braa i
prijatelji verenice, svi na konjima, uz muziku, pesmu i pucnje iz pitolja
vode je u muevljevu kuu. Primaju je sestre i jetrve. Mlada ulazi, donose
joj jedno dete koje mora da obue, dodiruje zidove vretenom i nudi uzvanike
hlebom, vinom i vodom. itavu godinu dana nazivaju je nevestom, ali im
postane majka, prestaje da bude smatrana strankinjom i stvarno ulazi u
porodicu. Verenica dobija miraz; ako je otac umro, brat je duan da podri
sestru i da joj plati miraz, kojim mu ne moe nikada raspolagati.
Sve to, kao to se vidi, dosta je primitivno i veoma razliito od naih
drutvenih normi, ali ipak ne dostie nikada, rekao bih, pagansko
praznoverje verskih ceremonija na svetkovinama.
Najvei praznik je Cvetna nedelja, posveen nastupajuem proleu. Devojke
tada pevaju najudesnije legende, od kojih prenosim sledeu zbog njene
osobenosti: Dvoje zaljubljenih grle se na livadi, veruju da ih niko nije video,
ali zelena livada ih je videla i rekla belom jagnjetu, ono je to ponovilo
pastiru, pastir je ispriao putniku, a ovaj to ponovio mornaru koji je o tome
obavestio svoju barku od orahovine, barka to ponavlja reci, a reka
obavetava devojinu majku.
Slaem se da je ovakva legenda veoma jednostavna, ali nije li i puna poezije,
ljubavi i bola?
Povratak prolea pozdravlja se u Srbiji postupcima kao to Cezar i Tacit
svedoe kod starih Gala i Germana: ene beru u planini trave i cvee, bacaju
sve u najbliu reku i sutradan idu tamo da se kupaju. U vreme etve, ako je
godina bila suna, seljaci pristupaju jednom neobinom obredu, koji podsea
na neke od svetih simbola Grke. Najlepa meu devojkama skida svu svoju
odeu, zatim je pokrivaju cveem, travama, liem i tako predstavlja dodolu,
odnosno livadu koja hoda. Ona proe kroz itavo selo u tako slobodnoj,
letnjoj odei. ena seoskog stareine baca na nju vodu kofom njene
drugarice, prizivajui sunce i mesec, traei od neba plodonosnu kiu.
Nikada ne bih zavrio ako bih hteo da ispriam sve neobine i udne obiaje
Srbije, tog dela Evrope koji se granii sa Orijentom od kojeg je delimino
preuzela navike i obiaje. Putnik koji se tamo uputi, ak i ako je mnogo
itao, otkriva da Srbija nije jo uvek poznata u naim prosveenim
zemljama. Svakako, jo nezavren rat, drugi koji e se pripremati, inie
dobro Srbiji, koja e, zahvaljujui Rusiji, pobedama na bojnom polju biti
osloboena, jer je nemogue da ona moe ponovo biti turski vazal. Ogromne
rtve koje je ova mala drava podnela imae kompenzaciju. Srbija ne samo
da e biti nezavisna, nego e se posvetiti intelektualnom, moralnom,
politikom i materijalnom preporodu itavog stanovnitva Balkanskog
poluostrva. A taj rezultat bie njena najvea slava.
Ideja o obnovi starog Duanovog carstva ne izgleda mi ozbiljna. Mnogi
srpski patrioti eznue za njim, ali otkada Zapadna Evropa sa svojom
uskogrudom, sebinom politikom, koja je povoljna po Tursku, prisiljava
junoslovensko stanovnitvo da se baca u zagrljaj Rusije, oni su shvatili da
je svaka nada izgubljena. Zapadna Evropa morala je osloboditi narode
Balkana, ujediniti ih u jednu nezavisnu dravu, koja bi bila najsnanija
prepreka ruskoj invaziji. To se nije dogodilo, i Srbi, iako nerado, vie vole
zavisnost od Rusa nego tursko ropstvo.
Hoe li to biti dobro ili ravo za svetsku civilizaciju? Na naim naslednicima
je da donesu tu teku presudu.
Napulj, 30. novembra 1876.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/srbi_vise_vole_zavisnost_od_rusa_nego
_tursko_ropstvo.24.html?news_id=98712


Kraj