Feljton u listu Danas izlazio od 26. oktobra do 26. novembra 2007.

godine
26/10/2007
PATRIK GERI: MIT O NACIJAMA - SREDNJOVEKOVNO
POREKLO EVROPE

Savremena istorija roena je u 19. veku, zamiljena i razvijana kao
instrument evropskog nacionalizma. Kao oruje nacionalistike ideologije,
istorija evropskih naroda bila je vrlo uspena, ali je nae shvatanje prolosti
pretvorila u stovarite toksinog otpada, prepunog otrovnog etnikog
nacionalizma, koji je duboko zatrovao svest ljudi.

Nacionalne tradicije pretoene u politike programe
Savremena istorija roena je u 19. veku, zamiljena i razvijana kao
instrument evropskog nacionalizma. Kao oruje nacionalistike ideologije,
istorija evropskih naroda bila je vrlo uspena, ali je nae shvatanje prolosti
pretvorila u stovarite toksinog otpada, prepunog otrovnog etnikog
nacionalizma, koji je duboko zatrovao svest ljudi. Raiavanje ovog
otpada najvei je izazov sa kojim se dananji istoriari suoavaju.
Prava istorija naroda koji su naseljavali Evropu na poetku srednjeg veka ne
poinje u estom nego u 18. veku. Ovim se ne porie da su ljudi koji su
iveli u dalekoj prolosti imali oseanje pripadnosti narodu ili kolektivni
identitet. No, poslednja dva veka intelektualnog delovanja i politikih
suoavanja tako su temeljno promenili nain na koji razmiljamo o
drutvenim i politikim grupama da ne moemo da se zavaravamo da smo u
stanju da damo "objektivan" sud o drutvenim kategorijama na poetku
srednjeg veka, neoptereen ovom novijom prolou. Ne samo da je etniki
nacionalizam, onako kako ga danas shvatamo, u izvesnom smislu izum
novijeg perioda nego su, kako emo videti, i sama orua analize kojima se
sluimo za nauna objanjenja istorije smiljena i usavrena u iroj klimi
nacionalizma i zaokupljenosti nacionalizmom. Savremene metode
istraivanja i pisanja istorije ne samo da nisu neutralni instrumenti nauke
nego su razvijeni upravo zato da bi se potpomogli nacionalistiki ciljevi.
Budui da su i objekt i metoda istraivanja sumnjivi, poteno je da na
samom poetku priznamo subjektivnu prirodu naeg istraivanja kratkim
uvidom u proces koji je doveo do njihovog pronalaska.
Pria o pojavi nacionalizma u 18. i na poetku 19. veka ispriana je bezbroj
puta. Nacije-drave dananjice, zasnovane na etnikim principima, opisivane
su kao "imaginarne zajednice" koje su nastale zahvaljujui pregalatvu
intelektualaca i politiara 19. veka koji su ranije romantine, nacionalne
tradicije pretoili u politike programe. Zaista, cela poplava knjiga i tekstova
- nekih naunih, drugih namenjenih iroj publici - tvrdi da su mnoge
"vekovne tradicije", od nacionalnih identiteta do kotskog tartana, skoranje
i cinine izmiljotine politiara ili preduzimaa. Ima dosta istine u ovim
tvrdnjama, pre svega zato to one ukazuju na odluujuu ulogu koju su u
skorijoj prolosti pojedinci i grupe odigrali u izgradnji navodno drevnih
ideologija. Meutim, bilo bi apsurdno sugerisati da se ove zajednice, zato to
su u izvesnom smislu "imaginarne", moraju odbaciti ili omalovaiti, ili da se
implicira da je "na neki nain imaginarno" sinonim za "izmiljeno" ili
"beznaajno". Najpre, iako se za specifine oblike etniki zasnovanih nacija-
drava dananjice moda zaista moe rei da su nastale zaslugom
romantiara i nacionalista 19. veka, to ne znai da u prolosti nisu postojali
drugaiji oblici u kojima su se nacije zamiljale - oblici isto toliko snani,
iako sasvim razliiti od onih u savremenom svetu. Ueni ljudi 19. veka,
politiari i pesnici, nisu jednostavno izmislili prolost; oni su bili inspirisani
ve postojeim tradicijama, pisanim izvorima, legendama i verovanjima, ak
i kada su ih koristili na nove naine da bi "skovali" politiko jedinstvo ili se
izborili za autonomiju. Drugo, ak iako su ove zajednice u izvesnom smislu
imaginarne, one su vrlo realne i vrlo jake: svi vani istorijski fenomeni su u
izvesnom smislu psiholoki, a oni mentalni - od verskog ekstremizma do
politike ideologije - verovatno su usmrtili vie ljudi nego bilo koja druga
pojava, sa izuzetkom crne smrti.
Specifini proces koji je vodio do raanja nacionalizma kao snane politike
ideologije varirao je od regiona do regiona u Evropi i izvan nje. U regionima
koji nisu bili politiki organizovani, kao Nemaka, nacionalizam je
obezbedio ideologiju za stvaranje i jaanje dravne vlasti. U velikim
dravama, kao to su Francuska i Velika Britanija, vlade i ideologije
nemilosrdno su guile jezike manjina, njihove kulturne tradicije i razliita
seanja na prolost, a sve u ime jedinstvene nacionalne istorije i homogenog
jezika i kulture, za koje se moglo tvrditi da seu daleko u prolost. U
polietnikim imperijama, kao to su bile otomanska ili habzburka, pojedinci
koji su sebe smatrali pripadnicima ugnjetavanih manjina koristili su
nacionalizam da bi se pozivali na pravo ne samo na odvojeni kulturni
identitet nego i na politiku autonomiju.
Prilino uobiajena verzija metode kojom ideologija nacionalizma pospeuje
jaanje pokreta za nezavisnost, posebno u istonoj i centralnoj Evropi,
pretpostavlja postojanje tri faze u procesu stvaranja ovih zamiljenih
zajednica. One obuhvataju, najpre, prouavanje jezika, kulture i istorije
dotinog naroda koje sprovodi mala grupa "probuenih" intelektualaca;
potom grupa "patriota" prenosi i iri ideje ovih naunika u drutvu; i
konano, faza u kojoj nacionalni pokret dostie svoju kulminaciju meu
masama. S manjim varijacijama, ovaj proces moemo pratiti od 18. veka u
Nemakoj, preko veeg dela Otomanskog, Habzburkog i Ruskog carstva u
19. veku i, na kraju, do kolonijalne i postkolonijalne Azije, Afrike i obe
Amerike u 20. veku.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/nacionalne_tradicije_pretocene_u_politi
cke_programe.24.html?news_id=98838
29/10/2007
Projektovanje nacionalnih identiteta u davnu prolost
Kralj i plemstvo smatrali su se potomcima
Franaka, ostatak stanovnitva smatran je potomcima poraenih Gala: Luj
XVI


Veina onih koji prouavaju nacionalizam nee osporavati ovaj opti opis
procesa nacionalnog buenja i politizacije. Meutim, ono to izaziva estoku
raspravu je pitanje da li "probueni" intelektualci samo potvruju da postoji
potlaeni narod, ili ovi intelektualci izmiljaju narod koji prouavaju.
Hrvatski istoriar Ivo Banjac, na primer, razlikuje se od veine drugih
tvrdnjom da "ideologija, da bi se prihvatila, mora da proistie iz stvarnosti.
Nacionalizam moe da pokua da se obrauna sa uslovima potinjenosti
svoje grupe, ali ne moe vetaki da stvori te uslove". Do izvesnog stepena
sigurno je u pravu: ako pojedinci nisu izloeni ugnjetavanju i diskriminaciji,
obeanja da e se takvo stanje popraviti verovatno ne bi mogla da imaju
nekog efekta. Meutim, ako je shvatimo na drugaiji nain, ovakva
formulacija potencijalno je opasna: ona implicira da grupe - potencijalne
nacije kao takve - postoje ak i pre nego to ih intelektualci prepoznaju, da
se uslovi potinjavanja odnose na datu grupu, i da je nacionalizam pravi lek
za ovakva stanja. Drugim reima, dok nacionalizam moda ne stvara uslove,
on sigurno moe da stvori i proizvede samu naciju. U 19. veku, pod uticajem
revolucija i romantizma, i sa oigledno neuspenim starim aristokratskim
poretkom na politikoj sceni, intelektualci i politiari stvorili su nove nacije,
nacije koje su potom projektovali u daleku prolost, na poetak srednjeg
veka.
Intelektualni kontekst u kojem je nastao savremeni nacionalizam bila je
fascinacija evropske naune elite starim svetom, posebno u Francuskoj i
Nemakoj. Upravo je fascinacija klasinom kulturom i civilizacijom -
posebno negovana u Holandiji, a zatim i u Francuskoj i na nemakim
univerzitetima kao to je Gttingen - postavila scenu za radikalni obrt u
doivljavanju predstave o sebi i svom identitetu, briui vekove vrlo
razliitih drutvenih identiteta.
Sredinom srednjeg veka i na poetku renesanse, "nacija" je - zajedno sa
verom, rodom, vlastelinskom vlau i drutvenim slojem - obezbeivala
jedan u nizu uobiajenih naina na koji su se politiki aktivne elite
identifikovale i organizovale u zajednikom delovanju. Meutim, oseanje
pripadnosti jednoj naciji nije bilo najvaniji element ovih saveza, niti je
zajedniki nacionalni identitet ujedinjavao one gore i one dole, gospodara i
seljaka, u oseanju da sainjavaju jedinstvenu interesnu zajednicu.
Intelektualci i drutvene elite bili su ak i manje skloni da trae korene
sopstvene identifikacije projektovanjem svojih nacionalnih identiteta u
davnu prolost iz perioda seoba. U onom stepenu u kojem su u dalekoj
prolosti tragali za postojanjem zajednikog interesa, oni su se radije svesno
identifikovali sa rimskim drutvom i kulturom.
Postepeno su, meutim, od renesense naovamo, evropski intelektualci u
Francuskoj, Nemakoj i istonoj Evropi poeli da se identifikuju sa rtvama
rimske imperijalistike ekspanzije, Galima, Germanima ili Slovenima. Ova
transformacija identiteta odvijala se u politikom kontekstu koji je odreivao
pravac u kome e one krenuti. U renesansnoj Francuskoj, koja je imala
izuzetno dug kontinuitet svoje monarhije, realno postojanje drave nikada
nije dolo u pitanje, ali ono to jeste, bilo je postojanje jednog jedinog
francuskog naroda. U Nemakoj, od devetog veka pa nadalje, pisci su, s
vremena na vreme, govorili o nemakom narodu ali, s obzirom na to da nije
postojala jedinstvena germanska drava, identifikacija germanske kulturne
tradicije nije nuno zahtevala i odgovarajuu politiku tradiciju. U drugim
podrujima, kao to je Poljska, "nacionalna" svest smatrala se iskljuivim
pravom aristokratije koja je oseala malu solidarnost, ako je uopte i oseala,
sa seljacima koji su obraivali njena imanja.
Francuske teze koje se odnose na identitet Francuza, razvile su se u
kontekstu kraljevskog apsolutizma i aristokratske ili narodne opozicije.
Rasprava o vladarskom pravu odvijala se izmeu samog kralja i plemstva ili
prvog stalea. I kralj i plemstvo zasnivali su svoja prava na tvrdnji da je od
vremena Julija Cezara graanstvo ili trei stale rase robova - to jest,
potomci pobeenih Gala koji su izgubili svoju slobodu - poniena populacija
koja nije imala prava na politiko samoopredeljenje. Ovakva karakterizacija
zasnivala se na jo starijoj tradiciji koja se razvila u srednjem veku, a koja je
ropstvo opravdavala nizom intelektualnih konstrukcija kojima su se seljaci
svodili na nasleeni i gotovo nehumani status. Aristokratija, za razliku od
njih, nije bila galskog porekla. Oni su, naprotiv, bili potomci Franaka, to jest
"slobodnih" ratnika koji su stigli do Galije, pobedili, i iz nje proterali rimske
gospodare i utemeljili svoju vlast. Ovakve tvrdnje zasnivale su se na zamisli
rimskog istoriara Kornelija Tacita iz prvog veka, koji je slavio i uzdizao
slobodne Germane, uporeujui ih sa Rimljanima svog vremena. Ovakve
tvrdnje takoe su zahtevale podrobno itanje radova Grigorija Turskog i
drugih ranih srednjovekovnih izvora, kako bi se naglasio slobodan
germanski identitet francuske nacije, nation franaise.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/projektovanje_nacionalnih_identiteta_u
_davnu_proslost.24.html?news_id=98840
30/10/2007
Kulturni nacionalizam kao orue politike mobilizacije

Ko je zaista imao prava da vlada - aristokratija kao kolektivitet ili kralj - bila
je osnovna tema spora. Godine 1588. kraljevski propagandista Gui de
Coquille otiao je tako daleko da je tvrdio da je Hugh Capet, osniva
kraljevske loze od koje su poticali svi francuski kraljevi, poreklom
Saksonac. Ovo saksonsko-germansko poreklo znailo je da je njegov
kraljevski potomak zaista pravi Francuz, vrai Franais. U 18. veku,
aristokrate kao Luis de Saint-Simon, Franois de Salignac de Fnelon i
Henri de Boulainvilliers, bili su saglasni da je populacija Gala na kraju
starog veka bila, u sutini, rasa robova. U petom veku, slobodni franaki
ratnici vladali su Galijom na osnovu svojih prava kao osvajaa. Samo oni i
njihovi potomci - plemstvo - bili su pravi Francuzi. Kralj, dakle, mora da
deli vlast sa njima, kao to je bilo u vreme Karla Velikog.
Analogna tradicija razvila se u Poljskoj, gde su elite pokuale da negiraju
svoje slovensko poreklo. Ve negde sredinom 16. veka, poljski hroniari su
tvrdili da se poljska elita mora identifikovati sa Sarmatima, drevnim
stepskim plemenom koje pominju grki i rimski etnografi, a ne sa
slovenskim seljacima. Do 17. veka, teze o sarmatskom poreklu postale su
sredstvo koje je eliti, ljahti (szlachta), posluilo da se etniki odvoji od nie
drutvene klase.
Francuska revolucija promenila je i sve i nita u ovoj viziji prolosti.
Posebno u Francuskoj, popularna propaganda revolucionarnog perioda
prihvatila je ovu dvostranu shemu o Francima i Galima, samo je obrnula
njeno znaenje. U svom uticajnom pamfletu o treem staleu, teoretiar
francuske revolucije, Abb Sieys, potvruje germansko poreklo plemstva,
ali tvrdi da ga upravo takvo poreklo ini stranim, osvajakim elementom u
Francuskoj. Pravi francuski narod, potomci Gala, dugo je trpeo tuinski
jaram, najpre pod Rimljanima, a potom pod Francima. Kucnuo je as da se
ova strana rasa povue u ume Frankonije i vrati Francusku treem staleu,
jedinom istinskom narodu.
Meutim, ovaj nacionalni poziv bio je u suprotnosti sa zvaninom
revolucionarnom ideologijom koja je, iako je proklamovala nezavisnost i
suverenitet svakog naroda, poricala da se "narod" moe definisati jezikom,
etnikom pripadnou ili poreklom. Ono to se trailo, kako pie Hobsbaum
u delu "Nacije i nacionalizam od 1780. godine", bila je spremnost da se
podre zajedniki a ne pojedinani interesi, i prihvate proklamovane slobode
i zakoni republike. Ipak, u praksi se i dalje podrazumevala pretpostavka da
zajednika kulturna tradicija, pre svega ona oliena u francuskom jeziku,
definie francusku naciju.
Prethodnici germanskog nacionalizma, Johann Gottfried Herder i
getingenki istoriari, takoe su se inspirisali Tacitovim mitom, ali
prvenstveno u kontekstu lingvistikog, kulturnog jedinstva, koje nije ni
pretpostavljalo ni zahtevalo politiko jedinstvo. Od otkria Tacitove
"Germanije" krajem 15. veka, istoriari su bili fascinirani slikom slobodnog,
istokrvnog germanskog naroda. Od Germania illustrata Conrada Celtisa
(1491) do Epitome rerum Germanicarum Jacoba Wimplelinga i Proverbia
Germanica Heinricha Bebela i drugih dela, pisci su tragali za germanskim
jedinstvom i istorijom. Meutim, ovo jedinstvo ostalo je isto kulturoloko,
a ne politiko. Regioni u kojima se govorio germanski nikada nisu bili
ujedinjeni u jedno, kulturoloki homogeno, kraljevstvo. ak je i u srednjem
veku Sveto rimsko carstvo uvek obuhvatalo vane slovenske i romanske
regione. tavie, duboke podele do kojih je dovela reformacija i pogubnost
Tridesetogodinjeg rata, doveli su do toga da politiko i drutveno jedinstvo
ostanu bez bilo kakve kulturne perspektive sve do 19. veka.
Ipak, unutar ovog kulturnog nacionalizma, pojavila su se izvesna tipina
obeleja koja e, kada se politizuju, postati strahovito mono orue politike
mobilizacije. Ona su propagirala verovanje da je germanska "nacija"
postojala ve u prvom veku, kada je Arminije pobedio rimskog generala
Vara i desetkovao njegovu armiju u Teutoburkoj umi, devete godine nove
ere. Ovi kulturoloki nacionalisti takoe su uzdizali germanski jezik, koji su
videli kao olienje germanskog identiteta i naglaavali vanost obrazovanja
kao sredstva da se nastavi i ojaa potovanje prema nasleu.
Ne bi se moglo rei da je ovo verovanje u postojanje germanske "nacije"
podrazumevalo politiku misiju, posebno ne osvajaku. Ne postoji jai
dokaz o tome da u Herderovom razmiljanju nije postojala takva politika
dimenzija od njegove ideje da ne samo Nemci nego, u stvari, svaka
nacionalnost ima pravo na sopstveni razvoj u skladu sa sopstvenim duhom.
Njegovo oduevljenje Slovenima bilo je moda i vee od onog koje je
pokazivao prema Nemcima, tako da je apelovao na Slovene da zamene
"latinsko-germansku kulturu koja je na zalasku" svojom, slovenskom.
"Nacionalizam" Herdera i getingekog kruga ostao je kulturoloki, a ne
politiki in.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/kulturni_nacionalizam_kao_orudje_polit
icke_mobilizacije.24.html?news_id=98842
31/10/2007
Postavljanje temelja ujedinjenog nemakog identiteta


Nemaki politiki nacionalizam pojavio se, prilino kolebljivo, tokom
Napoleonovog doba kao reakcija na francuske pobede nad Pruskom i
okupaciju Rajnske oblasti. Glavna snaga koja je stajala iza formiranja
narodnog otpora protiv Francuza, to e kasnije dovesti do formiranja
buntovnikog duha u narodu, bio je Freiherr von Stein, pruski ministar
(1804-1808). On je, u dogovoru sa Engleskom i Austrijom, spremao
podizanje ustanka u severnoj Nemakoj, Rajnskoj oblasti i Vestfaliji.
Napoleon je saznao za njegove namere pa je Stein morao da potrai utoite
u Austriji, a 1812. stupio je u slubu Aleksandra I, ruskog cara. Posle
Napoleonovog poraza bio je prisiljen na ostavku. Uestvovao je na
Berlinskom kongresu kao ruski savetnik. Von Stein je apelovao na pesnike i
pisce da doprinesu stvaranju slike ujedinjene nemake nacije kada Francuzi
budu proterani. Geografski oblik ove nemake nacije bio je, naravno,
neodreen: na teritoriji nekadanjeg Svetog rimskog carstva, svega oko 25
odsto ljudi govorilo je germanski. Pruska je bila kraljevstvo u kojem se, uz
nemaki, govorilo jo najmanje est jezika, meu kojima poljski, litvanski,
luiki i estonski, dok je veina pripadnika inteligencije govorila francuski.
Regioni u kojima se govorio nemaki bili su podeljeni ne samo politikim
nego i dijalekatskim razlikama, verom i istorijom animoziteta koji su datirali
od vremena Tridesetogodinjeg rata. tavie, ak je i kralj Pruske bio
oprezan prema bilo kojem masovnom pokretu koji bi ukljuivao edukacijsku
ili politiku ulogu naroda.
Zato javni poziv pisaca, recimo Friedricha Gottlieba Klopstocka, Herdera i
Gottholda Ephraima Lessinga na kulturno jedinstvo u poetku nije nailazio
na politiki odziv. Nemaki prinevi nisu pokazivali interes za zajedniku
politiku akciju, a srednja klasa nije imala ni politikog interesa ni plan.
Varnhagen von Ense, obrazovani Prus iz vie klase, ne sea se nikakve
patriotske zabrinutosti, kada je 1806. godine kralj napustio Berlin, posle
katastrofalnog poraza koji je mu je Napoleon zadao u bici kod Jene. Njemu i
ostalima iz njegovog okruenja bilo je ao to se to dogodilo, ali, kako pie
Oto V. Donston u "Mitu o nacijama", "jednostavno nisu mogli da osete
nikakav dublji politiki ar koji bi ih naveo da se posebno zainteresuju za
dnevne politike izvetaje i zvanina obavetenja". Naprotiv, mnogi nemaki
intelektualci koji su pokazivali interes za politiku bili su liberali, i sa
optimizmom su pozdravljali Napoleonove pobede.
Ono malo podrke za politizaciju Herderovih kulturnih ideala nije dolazilo
ni iz glavne struje nemakih intelektualaca ni od pruskog kralja nego od
Britanaca, koji su nastojali da izazovu narodni otpor prema Francuzima na
istoku, kako bi izvrili pritisak na Napoleona. Britanci su se nadali da e
uspeti, ako budu podravali pobunjenike u Pruskoj da otvore "drugu
Vandeju" - unutranji gerilski pokret otpora, slian onom koji je isterao
rojaliste iz tog tvrdoglavog regiona Francuske. Ovaj britanski cilj poklopio
se sa tenjama Freiherra von Steina, koji je verovao da je junkerska klasa
nesposobna da spase Prusku, i pokuavao da razvije oseanje patriotizma
meu obrazovanom i kulturnom elitom kraljevstva da bi stvorio to
efikasniji otpor Francuzima. Ovaj cilj trebalo je da se ostvari kroz
mobilizovanje elemenata kulturnih nacionalnih oseanja ranijih generacija:
naglaskom na zajedniki jezik (pre nego na zajedniku versku ili politiku
tradiciju kojih nije ni bilo), programom nacionalnog obrazovanja, i
isticanjem mesta graanina kao veze izmeu prolosti i budunosti nacije.
Steinovi interesi tako su se udenuli u interese Britanije, koja je finansirala
intelektualce spremne da spoje kulturu i politiku.
Najvaniji meu ovim nemakim intelektualcima bio je Johann Gottlieb
Fichte, koji je arko eleo da ispolitizuje germansku kulturu, i to je uradio
izjednaavajui Rimljane iz prvog veka sa Francuzima tadanjeg vremena, a
germanski otpor rimskoj ekspanziji sa sobom lino i svojim nemakim
savremenicima. Kamen temeljac za ujedinjeni nemaki identitet postao je
tako opis germanskih vrlina iz Tacitove Germanije i pria o tome kako je
Arminije porazio Vara i njegove legije iz Tacitovih Anala. Ovo je bilo
sredstvo da se otkrije da je nemako jedinstvo postojalo i pre politikih
kompleksnosti Svetog rimskog carstva, i trebalo je da pokae kako su se u
prolosti Germani oduprli osvajau iji je jezik bio romanski. Kako je Fichte
opirno objasnio u svojim Obraanjima nemakom narodu, jedinstveni
nemaki identitet razlikovao se, na jednoj strani, od Slovena koji "izgleda da
se jo nisu dovoljno razvili u poreenju sa ostalom Evropom da bi ih bilo
mogue precizno opisati", a na drugoj, od romanizovanih naroda
"teutonskog porekla", to jest sa Francuzima. Nasuprot svemu ovome,
centralna vrednost nemakog identiteta oslanjala se na geografski i jezini
kontinuitet.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/postavljanje_temelja_ujedinjenog_nema
ckog_identiteta.24.html?news_id=98844
01/11/2007
Naunici ponudili nadahnue politiarima


Veza izmeu jezika i identiteta u 19. veku nije bila nita novo. Pre vie od
pola veka, francuski filozof Etienne Bonnot de Condillac tvrdio je da "svaki
jezik izraava karakter onog naroda koji ga govori". Fichte je, meutim,
razvio svoju tradiciju na vrlo specifian i provokativan nain. Kako je
objasnio u svom etvrtom obraanju, samo su Nemci od svih "neo-
Evropljana" ostali na originalnoj prvobitnoj teritoriji svojih predaka i
zadrali svoj originalni jezik. Upravo je taj jezik ujedinio nemaki narod i
doveo ga u direktni kontakt sa Bojim delom na nain na koji se narodi kao
to su Francuzi, koji su usvojili latinizovani jezik, nikada ne mogu ni nadati
da e dospeti. Razlog je bio taj to se nemaki, za razliku od romanskih
jezika koji rei grade na latinskim i grkim korenima, koji su i sami nastali u
dalekim podrujima, u celosti zasniva na germanskim elementima, jer je
prvobitno stvoren da bi opisao svet naseljen Germanima. Ovaj jezik, dakle,
bio je odmah lako shvatljiv i razumljiv svima koji su govorili germanski, i
dovodio ih u blisku vezu sa njihovom okolinom kao i jednog sa drugim.
Fichteova Obraanja moraju da se shvate u njihovom specifinom kontekstu:
mogli bi da se nazovu "tekstovi opstanka" ija je svrha bila da prue nadu i
podre otpor u kontekstu francuske okupacije, okupacije za koju se
oekivalo da e trajati godinama. Brza propast Francuskog carstva okonala
je i posebnu potrebu da se ovakva oseanja podstiu, ali se pokazalo da je
njihov dalji ivot imao uasne posledice.
Angaovanje intelektualaca kao to je Fichte u politike svrhe moda ne bi
imalo mnogo uticaja na ishod napoleonovskih ratova, ali ih je na novi nain
povezalo sa svetom politike i akcije. Njihovo ukljuivanje u sferu politike
akcije donelo im je reputaciju, finansijsku dobit i zvanino pokroviteljstvo.
Ova mona kombinacija nije se okonala Bekim kongresom odranim
1815, na kojem je stvorena postnapoleonovska Evropa. Stein, koji je preuzeo
vodeu ulogu u regrutovanju intelektualaca tokom rata, ojaao je veze
izmeu naunika i politiara u tenji za ujedinjenjem Nemake. Godine
1819. osnovao je Drutvo za stariju nemaku istoriju (Gesellschaft fr ltere
deutsche Geschichtskunde), iji je moto Sanctus amor patriae dat animum
(Sveta ljubav prema otadbini nadahnjuje), bio pre rezime programa nego
obina floskula. Gesellschaft je bila privatna organizacija, osnovana u
dogovoru sa poznatim intelektualcima kao to su bili Goethe, Wilhelm von
Humboldt, braa Grimm, Friedrich Carl von Savigny i Karl Friedrich
Eichhorn. Prilozima raznih nemakih drava i nemakog Bunda finansirao
se Gesellschaft, potpuno posveen izdavanju i objavljivanju Monumenta
Germaniae Historica ili Istorijskih spomenika Nemake. U poetku su
prilozi pristizali prilino sporo; nemake drave nisu bile naroito voljne da
daju prilog, a Stein je bio sklon da, iz patriotskih razloga, odbija priloge
stranaca kao to je bio ruski car. Tek vremenom, kako su politiari shvatali
da bi patriotska istorija mogla da bude protivtea revolucionarnoj ideologiji,
Stein je dobio sredstva potrebna da nastavi svoj projekat.
Meutim, finansiranje je bilo samo jedan problem. Drugi je bila odluka o
tome ta su, u stvari, istorijski spomenici Nemake. Ovi spomenici bili su
otkriveni u skladu sa principima naune, indoevropske filologije koju su
razvijali klasini filolozi u Nizozemskoj i, u skorije vreme, u Gttingenu.
Komparativna indoevropska (Indogermanisch) filologija nastala je 1786.
godine, kada je engleski orijentalista ser William Jones dokazao da su se
sanskrit, grki i latinski jezik razvili iz istog izvora, a da gotski, keltski i
staropersijski verovatno pripadaju istoj porodici. Dvadeset dve godine
kasnije, nemaki filolog Friedrich von Schlegel razvio je Jonesovo otkrie,
iako je u svom delu O jeziku i mudrosti Indijaca (ber die Sprache und
Weisheit der Inder) tvrdio da je sanskrit matini jezik grkog, latinskog,
persijskog i nemakog jezika. Sledea generacija lingvista, meu kojima su
bili nemaki naunici Franz Bopp i Jacob Grimm, kao i Danac Rasmus
Rask, preuzeli su ove rane i uglavnom intuitivne sugestije, ispravili ih,
razradili metodu istraivanja i srodnosti jezika, i stvorili novu nauku
indoevropsku filologiju. Ovaj nagli razvoj nove discipline omoguio je ne
samo organizovanje i klasifikaciju lingvistike porodice iz koje su nastali
slovenski, germanski, helenski i romanski jezici, ve takoe i nauno
prouavanje najranijih oblika ovih jezika. Od renesanse, germanski
humanisti bili su fascinirani slinostima izmeu savremenih germanskih
jezika. Bili su zadivljeni vezom izmeu starih jezika kao to je gotika
Biblija, koju je preveo misionar biskup Ulfila u etvrtom veku, a navodno je
zajednica "krimskih Gota" u 16. veku jo uvek govorila prepoznatljivim
germanskim jezikom. U svakom sluaju, sada je bilo mogue da se znanje o
evropskim jezicima postavi u meusobno povezanu i istorijski obojenu
disciplinu. Filologija - bilo tradicionalna klasina koja se koncentrisala na
grke i latinske tekstove ili novija germanska - nale su se u samom sreditu
metodolokog podsticaja za novi nauni poduhvat Monumenta.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/naucnici_ponudili_nadahnuce_politicari
ma.24.html?news_id=98846
02/11/2007
Istorijsko obrazovanje i nacionalizam postali su jedno

Program Steinovog Gesellschafta bio je neto vie od obinog ureivanja i
objavljivanja izvora germanske istorije u Monumenta Germaniae Historica.
Pre nego to su se izvori mogli prirediti za tampu, bilo je potrebno da se
utvrdi princip za ove hronike iz prolosti koji bi potvrdio da su one zaista
izvori za nemaku istoriju. To je znailo definisanje Nemake u prolosti i
polaganje prava na tu prolost kao inherentno nemaku. Naunici koji su se
angaovali u ovom poduhvatu nisu bili radikalni politiki nacionalisti. Ipak,
njihov rad raspirio je nacionalistike zahteve do nesluenih razmera. Ovi
urednici su tvrdili, da u ove spomenike spadaju svi tekstovi pisani u ili o
oblastima naseljenim stanovnicima koji su govorili germanski, a koji su se tu
ili naselili ili vladali. Najpre, izdavai Monumenta polagali su pravo na sve
one oblasti koje su bile obuhvaene "Svetim rimskim carstvom germanskog
naroda", od juga Italije do Baltika. Takoe su aneksirali celu franaku
istoriju, ukljuujui hronike i uredbe merovinkih i karolinkih kraljeva u
regionima Galije, danas Francuske i Belgije. Potpuno su prisvojili zakone
Vizigota ili zapadnih Gota, Burgundaca i Langobarda, grupa koje su
govorile germanski, a koje su naseljavale teritorije dananje Italije i dolinu
Rone. Takoe su prisvojili grofoviju Flandriju i celu Nizozemsku istono od
elde, jer su ova podruja bila naseljena Frizima koji su govorili germanski.
Odluivi da objave radove niza starih pisaca, progutali su Afrikance, kao
to je Victor Vitensis, koji je pisao o germanskim Vandalima u Africi, Galo-
Rimljane poput Ausonija, i rimske senatore, kao Kasidorija i Simaha.
Rezultat ovog vienja Monumenta bio je definisanje Nemake daleko ire
nego to se ona to ikada usudila sa Lied der Deutschen i njenim zloglasnim
stihovima "Od Meze do Memela, od Ea do Belta" ("Von der Maas bis an
die Memel/ Von der Etsch bis an den Belt").
Definisanjem korpusa onog to je germanska istorija, Monumenta je
postavila parametre unutar kojih e Nemaka tragati za svojom prolou.
Goti, Franci, Burgundi, Vandali i drugi rani "narodi" identifikovali su se sa
njihovom konstantnom istorijom koja je prethodila stvaranju
srednjovekovnog Svetog rimskog carstva i dosezala i protezala se kroz 19.
vek.
Pretpostavljeni kriterijumi za ukljuenje ovih "naroda" u Istorijske
spomenike Nemake bili su da su "germanski", to jest, da pripadaju istoj
lingvistikoj porodici kao i Nemci 19. veka. Ako su tekstovi objavljeni u
Monumentama stvorili objekt, filologija je stvorila metod. Ovo se potvrdilo
na dva naina. Najpre, indoevropska filologija dala je nove "objektivne"
kriterijume za postojanje naroda u skladu sa Herderovom i Fichteovom
mistinom lingvistikom. Drugo, filologija, koja se ve razvila kao osnovno
orue klasinih studija, postala je primarno orue srednjovekovnih
istorijskih studija, orue koje je koristila u otkrivanju preistorije nemakog
nacionalizma.
Ovo dvostruko orue nemakog nacionalizma - tekstovi i filoloke analize -
ne samo da su stvorili "nemaku" istoriju nego su, shodno tome, implicirali
"celu" istoriju. Bilo je to gotovo izvozno pakovanje, koje se moglo lako
primeniti na bilo koji korpus tekstova, na bilo kom jeziku. tavie, poto su
nemaki standardi "naunog" istorijskog prouavanja sve vie dominirali
nad evropskim, pa ak i amerikim univerzitetima u 19. veku, strani
istoriari, kolovani germanskim seminarskim metodama, kao i prouavanje
tekstova sa ciljem da se utvrdi njihovo originalno poreklo, posluili su na
povratku u svoje zemlje kao ambasadori nacionalistike analize. Ranije su se
pokreti Herderovog tipa, kao to je bio panslavizam, brzo politizovali, a
narodi i budui narodi tome su se prilagoavali sopstvenim sistemom
nacionalnog samostvaranja. To je ukljuivalo korpus "spomenika nacionalne
istorije" i filologe (mnoge obrazovane u Nemakoj) koji su tumaili drevno
poreklo svojih nacija. Istorijsko obrazovanje i nacionalizam postali su jedno.
Francuska reakcija na politizaciju nemakog uenja, zakasnela i defanzivna,
usledila je posle katastrofalnog ishoda francusko-pruskog rata 1870. godine.
Neki su, kao filolog Lon Gautier, otili tako daleko da su pripisivali
nemaku pobedu njihovom filolokom obrazovanju: "Prus se bori na isti
nain na koji prouava tekst, isto tako precizno i metodino." Reenje je
bilo, oigledno, u kopiranju nemakog modela, ne samo osnivanjem katedri
za filologiju i istoriju, kojih je osnovano oko 250 izmeu 1876. i 1879.
godine, ve i usvajanjem filoloke metode u skladu sa nemakom tradicijom.
Naravno, Francuzi su pokuali da metodu oiste od njenog nemakog
nacionalistikog karaktera, ali bili su spremni da izbriu samo prvi pridev, ne
i drugi.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/istorijsko_obrazovanje_i_nacionalizam_
postali_su_jedno.24.html?news_id=98848
05/11/2007 |
Projektovanje jezika i ideologija u daleku prolost


Filologija je ostala orue nacionalizma. Na nain koji podsea na Fichtea,
koji je insistirao da samo prirodni jezik stavlja ljude u pravi odnos prema
svetu, francuski filolozi tvrdili su da su knjievna dela srednjovekovne
Francuske "autohtone biljke, spontano nikle na tlu otadbine". Tako se,
ironino, desilo da, dok je francusko traganje za "naunom" filologijom bio
pokuaj bekstva od "romantizma", "romantizam" se u sutini doivljavao
kao "germanstvo"; da bi to postigli, francuski filolozi koristili su isto ono
orue koje je koristio nemaki nacionalizam. Filologija koja je iz toga
nastala, nije bila nita manja glorifikacija romantizovanog pogleda na srednji
vek nego to je bila glorifikacija francuskog samostvorenog mita o naunoj
egzaktnosti. Tokom ovog procesa, republikansko oseanje "graanina",
nezavisno od bilo kog istorijski opravdanog nacionalnog jezika i kulture,
bilo je odbaeno u korist etnikog nacionaliste.
irom Evrope, pogubni uticaji filoloke metode identifikovanja naroda
pomou jezika bili su ogromni. Najpre, beskrajne gradacije velikih
lingvistikih grupa u Evropi usitnjene su naunim pravilima u odvojene
jezike. Poto se pisana i govorna stvarnost nisu u potpunosti poklapale sa
ovim vetakim pravilima, "zvanini" oblici - obino sistematizovane verzije
nekog lokalnog dijalekta esto neke politiki mone grupe ili vanog grada -
izmiljali su se i nametali preko dravnog kolskog sistema. Kao rezultat
toga, lingvistike granice postale su mnogo rigidnije, a cele tradicije,
usmene, a u nekim sluajevima ak i pisane, bukvalno su nestale pod
pritiskom da se koristi "standardni" jezik. Ovo je za posledicu imalo nita
manje nego virtuelne, izmiljene jezike, meu kojima su ne samo tako
oigledni sluajevi kao to su ukrajinski, bugarski, srpski, hrvatski,
slovenaki, litvanski, hebrejski, norveki, irski, holandski i rumunski nego i,
na suptilnije naine, takoe nemaki i italijanski. Ne iznenauje to su
zagovornici ovih "standardnih" jezika u poetku teili da ih pripiu stvarnim
ili eljenim politikim granicama. U retkim sluajevima, cela populacija date
drutvene zajednice zaista je govorila ak i favorizovani dijalekt tog jezika.
ak i u zemlji kao to je Francuska, sa vievekovnom tradicijom politikih
granica, i u kojoj su se norme o pravilnoj upotrebi jezika razvijale vekovima,
verovatno da 1900. godine nije mnogo vie od 50 odsto francuskog
stanovnitva govorilo francuski kao maternji jezik. Ostali su govorili
varijante romanskih jezika i dijalekata, dok su keltski i germanski jezici bili
dominantni u Bretanji, Alzasu i Loreni. U drugim sluajevima, nacionalni
jezik govorila je sasvim odreena manjina, kao u Norvekoj, ili su ljudi
koristili razliite jezike za razne svrhe i u razliitim kombinacijama u
trgovini, kulturi, politici ili kod kue. Tako su se svuda pojedinci, porodice i
zajednice nali izolovani od "nacionalnog jezika" i pod pritiskom da se
odreknu svojih jezikih tradicija. Ovo je moglo da znai mnogo toga, od
prostog usvajanja renika, standardnog izgovora i modifikovanih sistema
sufiksa i prefiksa, kao u sluaju stanovnika Holandije, ili odbacivanje
dijalekata ili starih lingvistikih tradicija, kao to je bilo s provansalskim
jezikom na jugu Francuske. Konano, to je moglo da znai uenje jezika u
dravnim ili od drave opunomoenim kolama, koji je pripadao sasvim
razliitoj lingvistikoj porodici, kao to je bio sluaj sa Britima (Bretoncima)
i Baskijcima u Francuskoj, ili Rumunima i Slovenima u Ugarskoj.
Rezultat je bio da su ambiciozni nacionalni kolski programi, ukljuujui
jezika uputstva one vrste koje je podravao Stein, postali kljuni u
stvaranju populacije sposobne da se slui nacionalnim jezikom. Obrazovne
institucije postale su tako mesta za stvaranje nacije-drave, kako putem
usaivanja nacionalne ideologije tako i, daleko suptilnije, kroz irenje
nacionalnog jezika kao olienja ove ideologije. Jezik je postao sredstvo
uenja nacionalne istorije "naroda" iji je jezik bio i ije je aspiracije
izraavao. Meutim, nova filologija omoguila je nacionalistikim
prosvetiteljima i ideolozima da idu ak i dalje: omoguila je stvaranje
nacionalne, "naune" istorije koja je projektovala i nacionalni jezik i
nacionalnu ideologiju u daleku prolost.
Ovo projektovanje bilo je mogue jer je trijumf filologije imao jo jedan,
isto poguban, uticaj na razvoj nacionalizma. Jednom, kada su se nacionalni
jezici uvrstili - barem u teoriji, ako jo ne na usnama stanovnitva - pravila
indoevropske filologije omoguila su lingvistima da ovim jezicima pripiu
drevne prazaviajne tekstove, neke stare i vie od hiljadu godina. Tako su
lingvisti mogli da govore o drevnim spomenicima svojih naroda: najstariji
tekstovi na "germanskom" datiraju iz osmog; na "francuskom" iz devetog;
na "slovenskom" iz jedanaestog; "jermenskom" iz estog veka.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/projektovanje_jezika_i_ideologija_u_da
leku_proslost.24.html?news_id=98850
06/11/2007
Nauna istorija upregnuta u slubu nacionalizma

No, komparativna filologija omoguila je jo dalje putovanje u prolost:
komparativna studija razliitih indoevropskih jezikih tradicija omoguila je
da se razrade pravila za sistematske promene u jezicima, omoguivi tako
istorijskim filolozima da rade unazad, od postojeih verzija jezika do
hipotetikih rekonstrukcija daleko starijih jezika iz vremena pre pisane rei.
Tako su filolozi pruili nacionalistima sredstvo da projektuju svoje nacije u
daleku prolost, pre pisane rei. U tradiciji Fichtea, oni su tvrdili da je
pisanim dokazima ili nepostojanjem pisanih dokaza, istorijska filologija
utvrdila postojanje zasebnih "lingvistikih zajednica" koje su delile istu
viziju ivota, iste drutvene i religijske vrednosti, iste politike sisteme.
Raanje naroda poklapalo se sa vremenom u kojem su se ovi zasebni
prepoznatljivi jezici odvojili od svog zajednikog germanskog, slovenskog,
romanskog ili grkog roda, da bi formirali jeziku i kulturnu zajednicu.
Ovakva vrsta jeziki zasnovanog prava na kulturni etnicitet uveliko je
nadivela diskreditovane primitivnije oblike pseudoistorijskog nacionalizma.
ak i danas, iako neonacionalisti priznaju da je politika samosvest
savremenog nacionalizma fenomen 19. i 20. veka, ipak pokuavaju da
naglase da je, istina, "politiki" etnicitet novijeg porekla, ali je onaj
"kulturni" etnicitet daleko stariji. Narod je bio narod, drugim reima, pre
nego to je to i znao, a jezik je istovremeno znak i najdublja realnost ovog
nepromenjivog identiteta. Tako se novinari i svetske agencije koji
izvetavaju o takozvanim etnikim sukobima koncentriu na jezike razlike.
Kada nam, na primer, kau da u Litvaniji ive "etniki Litvanci i Rusi", to u
stvari znai da x procenat populacije te nove drave govori litvanski kao
maternji jezik, a da je za y procenat populacije maternji jezik ruski. Ako, kao
u Bretanji ili Irskoj, takve tvrdnje vie nisu aktuelne jer je tokom prolog
veka stari jezik potpuno nestao iz upotrebe, tada ono to se misli jeste da bi
"x procenat ljudi trebalo da govori dati jezik zato to su ga govorili njihovi
preci".
Filoloki zasnovana nauna istorija, upregnuta u slubu nacionalizma, vodi
nas natrag do perioda izmeu treeg i 11. veka. Period izmeu raspada
Rimskog carstva i stvaranja novih zajednica, iz kojih su savremene nacije-
drave i nacionalistiki pokreti pokuavali da izvedu svoju legitimnost,
istovremeno je i period kada se u Evropi mogu lokalizovati nove jezike
grupe. U ovom periodu, poznatom kao vreme primarne akvizicije, preci
modernih nacija - koji su govorili svojim nacionalnim jezikom koji je nosio i
izraavao specifine kulturne i intelektualne obiaje - najpre su se pojavili u
Evropi, osvojivi jednom i zauvek svoje svete i nepromenljive teritorije i, na
taj nain, jednom i zauvek stekli svoje prirodne neprijatelje. Mape i studije
perioda seoba (ili, u zemljama u kojima se govori romanski, perioda
invazija) pokazale su, u gustoj zbrci linija i strela, pojavu ljudi u Carstvu i
izvan njega, koji su se razlikovali po jeziku ili dijalektu, obiajima, odei i
veri.
Uz pomo lingvistikog alata za praenje naroda pre nego to je on i znao da
je narod, nije prolo dugo a jedna druga "nauna" disciplina poela se takoe
koristiti u istu svrhu. Ta disciplina bila je etnoarheologija. Jednom, kada se
mogla lingvistiki odrediti lokacija "naroda", na arheolozima je ostalo da
pronau fizike dokaze kulturnih specifinosti odreenog naroda.
Nesumnjivo, ako je jezik odgovarao specifinom narodu koji je delio
zajednike obiaje i vrednosti, te iste kulturne razlike pokazale bi se u
fizikim artefaktima koje bi arheolozi pronali. Na ovom zadatku svojim
posebnim arom isticali su se nemaki arheolozi koje je interesovalo poreklo
nemakog naroda i, kasnije, slovenski arheolozi, koje je opet interesovalo
poreklo Slovena. Najvaniji zastupnik teze da se specifine tradicije
materijalne kulture mogu povezati sa lingvistikim grupama bio je Gustav
Kossinna, koji je dokazivao da postoji direktna veza izmeu prvobitnih
naroda i specifinih materijalnih kultura. Verovao je da moe da identifikuje
etnike grupe - najpre otkrivene preko klasinih i srednjovekovnih tekstova,
a potom identifikovane putem filologije - sistematskim ispitivanjem
arheolokog materijala, ispitivanjem koje bi moglo da prati trag ljudi daleko
pre istorijskog perioda, do eljeznog doba. Ovako izraziti etniki pokazatelji
dali su fiziku dimenziju lingvistikim parametrima etniciteta. Tako je
Kossinna postavio direktni, jedan naprema jedan, odnos izmeu jezika,
materijalne kulture i naroda poznatih iz istorijskih izvora. to je jo vanije,
to je omoguilo Kossinni i njegovim sledbenicima da prate pravce seoba
ranih srednjovekovnih naroda, dok su se kretali od svojih originalnih
postojbina do rimskog sveta.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/naucna_istorija_upregnuta_u_sluzbu_na
cionalizma.24.html?news_id=98852
07/11/2007
Arheoloki argumenti za teritorijalna irenja


Implikacije ove nove tradicije etnike arheologije bile su posebno vane u
isticanju prava na teritorije u 19. i 20. veku. Posebno je podstakla savremene
drave kao to je Nemaka da istakne svoja prava na oblasti susednih
zemalja, na osnovu toga to su te teritorije bile originalne postojbine
germanskog naroda. Tako se irenje germanskog krstakog reda na istok u
13. veku ili Treeg rajha u 20. veku, moglo objasniti ne kao "osvajanje"
nego naprosto kao povraaj. U novije vreme, slini arheoloki argumenti
koristili su se, na primer, u sukobima izmeu Maara i Slovena, Albanaca i
Srba, kao i Estonaca i Nemaca.
Naslee nacionalistike filologije i arheologije nastavlja teko da pritiska
mapu evropskih naroda. One su "naunim putem" utvrdile osnovne
komponente nacionalnosti: jezik, teritoriju i specifinu kulturu u davnoj
prolosti. Mnogi su poverovali da se pomou nove istorije i nove filologije
moe uspostaviti novo jedinstvo, opravdati drevne nepravde i dokazati
drevna prava.
Prie su dovoljno poznate svakom ko prouava zapadnoevropsku istoriju.
Germanski narodi kao to su Burgundi, Goti ili Langobardi, koji su iveli na
jugu Skandinavije, krenuli su na jug, terani izmenjenim klimatskim
uslovima, glau, prenaseljenou ili pred nekom drugom, jo nepoznatom,
silom. Ovi narodi kretali su se kroz celu Evropu, govorili svoj jezik,
sprovodili obiaje i tradiciju, i prenosili svoje posebne identitete na decu,
kroz generacije koje su se selile, dok se nisu zatekli pred granicom Rimskog
carstva. Ovde, predvoeni svojim junakim kraljevima-ratnicima, potomci
drevnih kraljevskih ili plemenitih porodica, uspeno su se borili protiv
Rimljana i od ostataka Carstva osnovali germanska kraljevstva. Meu ovim
junacima bio je Ostrogot Teodorih, potomak drevne kraljevske porodice
Amala; Alarih, voa Vizigota iz dinastije Balta; Alboin, komandant
Langobarda i pripadnik Gauta; i Frank Klovis, lan merovinke kraljevske
porodice. Neto kasnije, slini zapovednici slovenskih naroda, kao Krobat
Kroata (Hrvata) i Isperih, zapovednik Bugara, doveli su svoje narode u
urueno Carstvo. Ovi dogaaji su, kako se tvrdi, bili primarna akvizicija od
koje poinje istorija evropskih nacija.
Danas ovi dogaaji jo uvek pruaju zajedniku osnovu za razlikovanje
optih crta evropskih etnikih grupa. Jasno je da sve ove etnike grupe ne
postoje, a ak i meu onima koje postoje, nisu sve nacije-drave. Ipak,
njihovi lideri mogu da tee priznavanju nacionalnosti i podstiu svoj narod
da uestvuje u borbi za samoupravu. Meunarodna zajednica ne moe da
osporava ove aspiracije, sem u onom smislu koji se tie praktine svrhe,
ekonomskog opstanka ili (upotrebe) grube sile - to su slabi argumenti u
odnosu na duboko usaena ubeenja o pravima naroda na samoopredeljenje.
No, uprkos emotivnoj privlanosti ovih istorijskih i lingvistikih tvrdnji, u
istorijskim zapisima ne postoji nita to bi ih opravdavalo. Podudarnost
ranih srednjovekovnih i savremenih "naroda" je mit. Lingvistiki i istorijski
argumenti brzo padaju na ispitu na savremenim pitanjima etnike razlike, a
jo su i manje primenljivi u razlikovanju "naroda" Evrope u ranom srednjem
veku. U Severnoj Irskoj neprijateljske strane razdvaja vera, a ne jezik. U
bivoj Jugoslaviji, srpski i hrvatski su dijalekti istog jezika, od kojih jedan
govori tradicionalno pravoslavna zajednica, a drugi tradicionalno
rimokatolika, iako nacionalistike voe u obe zajednice, u stvari, dolaze iz
redova skeptinih ili ateistikih politikih oportunista. I u velikim
hegemonistikim dravama i u nacionalistikim pokretima sa velikim
aspiracijama, tvrdnje da "smo oduvek bili narod" su, u stvari, apeli da se to
"postane" - apeli koji nisu utemeljeni u istoriji, ve su pre pokuaji stvaranja
istorije. Prolost je, kako se esto kae, strana zemlja, i tamo se nikada
neemo pronai.
Ponekad nam je teko da shvatimo koje jezike su govorili razni "narodi" u
kasnoj antici i na poetku srednjeg veka: u stvari, prie sugeriu da su esto
govorili brojne jezike. Istovremeno, hroniari starog i srednjeg veka ukazuju
na to da su grupe, koje su identifikovali kao razliite narode, govorile istim
jezikom. Jezik se nije nuno poklapao sa drugim kulturnim tradicijima, kao
to su izgled odee, nakit, grnarija ili oruje. Hipotetike praistorijske mape
glavnih jezikih grupa - germanskih, slovenskih, keltskih, baltikih,
romanskih i drugih - ne odgovaraju nijednoj specifinoj razlici u
materijalnoj kulturi koja se arheoloki moe identifikovati. Ispostavilo se da
su uproene mape materijalistikih kultura, koje su sainili Kossinna i
njegovi sledbenici, mitovi: jedna po jedna "prepoznata" karakteristika
etnike materijalne kulture pokazivala bi se ili daleko vie ili daleko manje
rairenom od onih modela koje je sugerisao jezik. Kako je primetio britanski
istoriar Chris Wickham, "mukarac ili ena sa broem u langobardskom
stilu nisu nuno bili i Langobardi, kao to ni porodica iz Bradforda koja vozi
Toyotu nije japanska; artefakti nisu siguran vodi za odreivanje etniciteta".

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/arheoloski_argumenti_za_teritorijalna_s
irenja.24.html?news_id=98854
08/11/2007
Evropa ponovo lii na svoju prolost


Jezik oigledno nije ni odgovarao niti je odreivao kulturu. Politike elite su
kroz istoriju esto govorile jezike potpuno razliite od onih koje su govorili
njihovi podanici. tavie, deo konceptualnog problema u razumevanju nacija
Evrope u ranom srednjem veku lei upravo u tome da su, sledei model
etnikog nacionalizma 19. veka, istoriari skloni da misle geografski. Oni
trae veze izmeu teritorija, regiona ili kraljevstava i etnikih grupa koje su
ih naseljavale. Upravo kao to je sluaj u savremenim, sloenim drutvima,
granice koje dele "nacije" u ranom srednjem veku obino nisu bile
geografske nego politike, ekonomske ili drutvene. Uz to, tamo gde su
geografske razlike i postojale, one su postojale unutar, a ne izmeu podruja.
Stanovnici gradova u Galiji, paniji i na Balkanu razlikovali su se od
okolnog stanovnitva. itelji grada bili su vojne stareine i vladini inovnici
iz celog Carstva, trgovci iz Sirije i Male Azije, Jevreji koji su generacijama
iveli na ovim isturenim takama mediteranskog drutva. U estom veku
Pariz je, na primer, imao ceo niz biskupa ija su imena upuivala na njihovo
poreklo iz istonog Mediterana i na zakljuak da je vlast nad ovom
centralnom verskom institucijom moda bila u rukama sirijskih ili grkih
zajednica. Istovremeno, u unutranjosti je i dalje vladala starosedelaka
aristokratija. Dolazak Gota, Burgunda i Franaka nije znaajnije promenio
ovakvo stanje. Arheoloki nalazi pokazali su da su se varvari, kao i
guverneri i vojni zapovednici koje su zamenili, prvenstveno smestili u
gradove, odakle su mogli da dre politiku kontrolu dok su iveli od poreza
prikupljenih sa imanja koja su im bila dodeljena. Izvan gradova varvarske
formacije ograniile su svoje naseobine na strateki vanim vojnim
poloajima.
Kasnija varvarska naselja pokazuju obrnut model. Na Balkanu su gradovi -
pre svega oni du obale, kao Zadar, Trogir, Split, Dubrovnik, Budva i Kotor
- ostali predstrae rimske kulture u kojima se govorio grki jezik. Okolno
seosko stanovnitvo bilo je pod dominacijom stepske konfederacije, poznate
kao Avari, koja se kasnije stopila sa slovenskim drutvima. Germanska
ekspanzija na severoistonu Evropu na isti je nain dovela do stvaranja
gradova koji su imali malo toga zajednikog - kulturno, politiki ili
lingvistiki - sa okolnim podrujem nad kojim su vladali.
Ovi srednjovekovni modeli dugo su se odrali. U 20. veku, vani gradovi,
kao oni na Baltiku, i dalje su se kulturno, lingvistiki i politiki razlikovali
od svoje okoline, a da to nije stvaralo "nacionalne" tenzije. S druge strane,
jezik koji se mogao smatrati, na prvi pogled, elementom etnike razlike,
esto je naprosto podrazumevao postojanje drutvene ili politike razlike. U
19. veku, kada bi estonski seljaci koristili re "saks" (Saksonci, Sasi), ona je
prvenstveno znaila "gospodar" ili "gazda", a ne "German" u nekom
etnikom, lingvistikom, nacionalistikom smislu. Dugorono, narodi se
naprosto ne mogu prikazati u obliku geografske mape.
Tek su uasi 20. veka stvorili iluziju da se jezik i etnicitet mogu ili moraju
staviti na mapu. Potiskivanje kulturne raznolikosti u dravama kao to su
panija, Francuska i Turska dovelo je do toga da Baski, Katalonci, Briti,
Jermeni, Kurdi i druge manjine "nestanu" iz nacija-drava. Holokaust i
"etniko ienje" Istone Evrope koje je usledilo posle Drugog svetskog
rata, nateralo je na seobu na Zapad hiljade stanovnika Istone Evrope, iji je
maternji jezik bio nemaki i dovelo do toga da se stanovnitvo gradova kao
to su Danzig, Knigsberg, Riga i Vilna, prvi put u njihovoj istoriji vie ne
razlikuje od okolnog seoskog stanovnitva. Meutim, postoje znakovi da se
ponovo pojavljuje onaj stari model slojevite lingvistike i kulturne
razliitosti. Ovo se posebno vidi u velikim gradovima Evrope, gde
lingvistiko i kulturno raslojavanje ponovo karakterie oba kraja
populacionog spektra. Na vrhu, velike multinacionalne korporacije i naune
institucije uglavnom, ili u celosti, funkcioniu na engleskom, ne obazirui se
preterano na lokalne jezine tradicije. Na donjem kraju drutvene lestvice,
ovi su gradovi doiveli znatan rast populacije koja vodi poreklo iz Turske,
severne Afrike, indijskog potkontinenta i drugih delova Azije. Ovi emigranti
ive svoj ivot sluei se arapskim, turskim i drugim jezicima, koji su daleko
od jezika srednje klase. Ovakav razvoj, praen neprijateljstvom i strahom,
kao to je to uobiajeno u suoavanju sa neim novim, u stvari je povratak
na mnogo starije modele etnike raznolikosti. Evropa je zapravo ponovo
poela da lii na svoju prolost.
Tako, posle gotovo dva veka pokuaja da se etnicitet lingvistiki, arheoloki
i istorijski kartografski potvrdi, moramo da zakljuimo da su svi takvi
programi propali. Osnovni razlog je da etnicitet postoji pre svega u svesti
ljudi. Ipak, mesto etniciteta u ljudskoj svesti ne ini ga efemernim; naprotiv,
on je upravo zato realniji i jai. Ljudska volja imuna je na prost racionalan
protivdokaz.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/evropa_ponovo_lici_na_svoju_proslost.
24.html?news_id=98856
09/11/2007
Vekovne podele na civilizovane i varvare


A ipak, da budemo poteni prema naunicima-nacionalistima 19. i 20. veka,
kategorije nacionalnosti koje su oni razvili nisu nastale ni iz ega: one su se
zasnivale na daleko starijoj tradiciji identifikovanja ljudi, tradiciji koja se
ve razvila u istorijskim izvorima koje su istoriari i filolozi pokuali da
iskoriste kako bi nacije pronali u prolosti. U mnogim vanim vidovima,
etnografija 19. veka bila je samo nastavak etnografskih tradicija klasine
antike, ali sa daleko rafiniranijim sredstvima.
Vano je da naglasimo da je etniki nacionalizam novijeg porekla. Bilo bi
tanije da kaemo da je poseban tip etnikog nacionalizma, kakav danas
poznajemo, novijeg datuma. U prolim vekovima, ljudi su imali razliite, ali
isto uticajne naine identifikovanja, razlikovanja od drugih, i mobilizovanja
ovih identiteta u politike svrhe. Meutim, esto imamo tekoa da
prepoznamo razlike izmeu ranijih naina shvatanja grupnih identiteta i
savremenijih gledita, jer smo ponovo uhvaeni u zamku samog istorijskog
procesa koji pokuavamo da prouimo. Ve smo koristili izraze "nacija",
"etnicitet", "rasa" i "etnogeneza" kao da ove rei nose neku vrstu
objektivnog, fiksiranog znaenja. Iako je specifini nain na koji ih
koristimo nov, ove rei i njihovi ekvivalenti imaju dugu istoriju koja see
duboko u prolost, najmanje do petog veka pre n.e. One su nasleene od
rasprave duge nekoliko milenijuma, posmatranja i pretpostavki, i tako su do
nas stigle optereene kulturolokim teretom prolosti. Davno pre Fichtea ili
Herdera, ovi izrazi bili su vani i zvuni elementi u zapadnoevropskoj
intelektualnoj tradiciji.
Nema svrhe pokuavati da se smisle novi izrazi za drutvene grupe iz
prolosti. Nasledili smo izraze koje smo prisiljeni da i dalje koristimo. Ipak,
moramo da shvatimo istorijski proces koji im je tokom vekova dao znaenje.
Kategorije pomou kojih Evropljani pokuavaju da shvate razlike meu
drutvenim skupinama nasleene su kako iz antikog tako i iz biblijskog
vremena. Ukratko, postoje dve vrste "naroda" ili "nacija". Jedna je
"konstitutivna" i zasniva se na zakonu vazalnosti, i stvorena je istorijskim
procesom. Druga, daleko izvan procesa istorijskih promena, jeste "bioloka",
zasnovana je na poreklu, obiaju i geografiji. Grubo reeno, razlika se moe
okarakterisati kao "mi" i "oni"; "civilizovani" i "varvari" (tradicija ivi do
dananjih dana: na mnogim mestima, u Evropi i Americi, istorijski muzeji
bave se samo "nama", dok se eksponati kultura domorodakih Amerikanaca,
Afrikanaca i ostalih "prirodnih naroda" izlau u muzejima prirodne istorije,
zajedno sa eksponatima ivotinja, biljaka i minerala). Kada su, u treem i
etvrtom veku, pisci prvi put poeli da opisuju nove "narode" koji e postati
dananji Evropljani, oni su se nadahnjivali ovim duboko usaenim
tradicijama. Zato moramo da shvatimo uticaj pretpostavki izvedenih iz
grko-rimskog starog veka i iz Biblije o ovim piscima koji su nai jedini
izvori za nova drutva koja su se pojavila u Evropi na kraju starog veka.
Zbog toga, da bismo pogledali iza ovih nagomilanih kulturnih slojeva,
moramo najpre da ispitamo izvore naeg jezika, etniciteta i nacionalnosti.
Moramo da vidimo kako su knjievne tradicije, politika mo, religija i
imperijalizam u kasnoj antici izmenili i oblikovali naine na koji su etnografi
shvatali i opisivali ljudsko drutvo.
Poreklo evropskih etnografskih razmiljanja poinju, u najmanju ruku, sa
takozvanim Istorijama Herodota iz Halikarnasa, pisanim negde sredinom
petog veka. Herodot je bio prvi etnograf, a njegov nain shvatanja i
opisivanja sveta zadrao se do dananjih dana.
Herodot je izmislio i istoriju i etnografiju dok je pisao o poreklu ratova
izmeu Grka i Persijanaca. Ne zadovoljivi se time da bude samo istoriar
rata ili politiki istoriar, on je zamislio sukob izmeu Grka i Persijanaca
samo kao fazu u vrlo dugom procesu sudbonosnog sukobljavanja Evrope i
Azije. Tako njegova pitanja nisu bila ograniena samo na politika i vojna
zbivanja tokom Persijskog rata. Umesto toga, on je bio inspirisan onim to je
video, uo i proitao na svojim putovanjima istonim Mediteranom i Malom
Azijom, da bi predstavio ono to bismo danas nazvali "totalnom istorijom"
poznatog sveta. Delovi ovog sveta bili su narodi (etne; sing. etnos), koji su
opet esto bili podeljeni u plemena ili rodove (gene, sing. genos), a ije je
verske tradicije, drutvene obiaje, jezik, materijalnu kulturu i privredni
sistem, Herodot opisao do najsitnijeg detalja.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/vekovne_podele_na_civilizovane_i_var
vare.24.html?news_id=98858
12/11/2007
Narodi nastaju, razvijaju se i nestaju


Uopteno, prema Herodotu, ljudi su se razlikovali geografski i kulturoloki.
Dok je Herodot priznavao da su se narodi moda selili iz jedne u drugu
regiju, u njegovim Istorijama specifini narod normalno naseljava specifino
geografsko podruje kojem daje svoje ime. Egipat je teritorija naseljena
Egipanima, kao to je Kilikija zemlja naseljena Kilianima, ili Asirija
Asircima. Herodot pria kako je Aristagora, vladar Mileta, imao bronzanu
mapu na kojoj su bile prikazane zemlje Liana, Friana, Kapadokijaca ili
Sirijaca, Kiliana, Jermena, Matijenaca i Kisijaca. Veina naroda je imala
svoj sopstveni jezik, a jezik Friana bio je najstariji. Ipak, nisu svi narodi
govorili razliite jezike. Konano, narodi su imali sopstvene religije i
obiaje, meu kojima Herodot najznaajnijim smatra one koji se odnose na
sferu aktivnosti ena, nain sahrane i privredne aktivnosti.
Razlike izmeu etne (naroda) i gene (plemena) su promenljive, ali Herodot
ne vidi nikakav problem u identifikovanju glavnih i sporednih grupa koje su
se razlikovale po razvijenijim kulturnim karakteristikama. Njemu se
kategorije ine objektivne i oigledne same po sebi. On esto zastaje da bi
objasnio da zna da neko pleme pripada jednom ili drugom etnosu, ak i kada
njegovi pripadnici ne priznaju uvek da mu pripadaju. Na primer, kada pria
o Joncima, koje opisuje kao najslabije meu helenskim narodima, on tvrdi
da, zbog sramote, veina potomaka Jonaca s kopna odbija da prizna svoje
jonsko poreklo.
Iako Herodot prihvata objektivno postojanje naroda, on je svestan da oni
mogu da nastanu i nestanu. O poreklu naroda on spremno pria, kako o
starosedelakim mitovima porekla razliitih etnosa tako i o grkim
legendama koje ih povezuju sa Herkulom, Minojem ili nekom drugom
linou iz grke mitologije. Legende o etnogenezama ili nastanku naroda
koje on pria, u sutini, pripadaju dvema vrstama. Jedna je pria o poreklu
kraljevske ili vladajue porodice, obino ispriana u okviru mitoloke
genealogije, koja utvruje trajni karakter takve porodice i njeno pravo da
vlada narodom. U svom detaljnom opisu Skita, on daje dve mogunosti
genealoke prie o ovom najnovijem od svih naroda. U prvoj, u kojoj navodi
ta Skiti sami priaju za svoje poreklo, on kae da oni potiu od tri sina
Targitaja: Lipoksaja, Arpoksaja i Kolaksaja. Skiti Auhate potiu od prvog;
Katijari i Traspijci od drugog, a Paralate od treeg. Sledei ovaj
starosedelaki mit, on navodi priu pontskih Grka, po kojoj se poreklo
skitskih kraljeva povezuje sa grkim herojem Heraklom. Sam Herodot se ne
opredeljuje ni za prvi ni za drugi od ovih mitova. On izbegava da se izjasni,
tvrdei da su Skiti stigli u pontski region kada su ih Masageti proterali iz
njihove otadbine u Aziji.
Sem to opisuje poreklo naroda tako da ispada da oni svi vode poreklo od
zajednikog pretka, Herodot povremeno opisuje etnogenezu kroz cepanje i
meusobne brakove, to je nesumnjivo fenomen poznat grkim kolonistima,
ali projektovan takoe i na negrke. Tako su Likijci potomci Kreana koje je
zajedno sa njihovim voom Sarpedonom proterao njegov brat Minoj.
Sauromati vuku poreklo od skitskih momaka koji su zavodili i enili
Amazonke. Nestanak naroda je neobiniji, iako Herodot priznaje da i u
njegovo vreme ima naroda koji naseljavaju oblasti ranije naseljene drugim
narodima koji su mogli da ostave tragove svog jezika u topografskim
nazivima. Kimerijci, koje su iz Azije prognali Liani, ostavili su za sobom
samo neke nazive mesta kao dokaz da su tu iveli.
Oito da je Herodot imao iroko i ne vrsto definisano miljenje o tome kako
su narodi nastajali i nestajali. Bilo da su potomci zajednikog pretka ili novi
ogranci ranijeg naroda, bilo da su apsorbovani u druge narode ili nestali sa
mesta svoje originalne postojbine, narodi mogu vremenom da nastanu,
razvijaju se i nestanu.
Upravo kao to su geografsko podruje i jezik vaan, ali ne apsolutni faktor
u definisanju nekog etnosa, Herodot takoe pretpostavlja i postojanje neke
forme politikog sistema. Svaki etnos ili genos ima svog kralja ili vladara.
Ipak, politike forme nemaju glavnu ulogu u Herodotovom opisu naroda.
tavie, gubitak politike nezavisnosti ne znai propast naroda: Meani, i
kasnije Persijanci, mogli su da osvoje Aziju, a da to ne utie na status naroda
koji je tamo iveo. Ovo je delom bio rezultat persijskog sistema upravljanja,
koji uglavnom nije iao za tim da uniti lokalne elite ili politike institucije
nego za tim da ih apsorbuje. Tako su, ak i unutar veih politikih entiteta,
narodi zadravali svoj identitet. Dok karakteristika nekih naroda moe da
bude sloboda, druge moe da karakterie poniznost i sluenje.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/narodi_nastaju_razvijaju_se_i_nestaju.2
4.html?news_id=98860
13/11/2007
Svaki narod smatra da su njegovi obiaji najbolji


Iako fizike karakteristike mogu da budu deo Herodotovog opisa naroda,
one vie tee da budu rezultat geografije nego naslea. Uprkos biolokim
metaforama koje su sadrane u jeziku genosa i etnosa, Herodot ne pravi
pretpostavke ta e se kasnije smatrati rasnim ili biolokim razlikama meu
poznatim narodima. Ako Etiopljani i Indi imaju crno seme, ako su severni
narodi visoki i plavi, razlog je blizina ili udaljenost od ekvatora, a ne rezultat
naslednih karakteristika.
Herodotov panoramski opis naroda postao je osnova za celokupnu buduu
evropsku etnologiju. Njegove kategorije, njegovi pokuaji klasifikacije, i
njegovi stereotipi jo uvek postoje. Meutim, mnogi geografi i istoriari nisu
mogli da prihvate mnoge njegove osnovne postavke. Uprkos njegovom
velikom uticaju, ili upravo zbog njega, Herodota su kasniji drevni pisci
obino nazivali "ocem lai".
Pre svega, kasnijim Grcima i Rimljanima smetao je njegov sutinski
neutralan pristup obiajima i narodima koje je opisivao. Sam rodom iz
jonskog grada u Maloj Aziji, ije stanovnitvo nije bilo isto grko ni po
obiajima ni po jeziku, Herodot nije donosio sudove o tradicijama i
kulturama koje je opisivao. Ova otvorenost, koju su takoe pokazivali drugi
predsokratovski Jonjani, moda je karakteristika inae izgubljene persijske
istoriografije kojoj je Herodot, roen u porodici koja je govorila grki u
Persijskom carstvu, dugovao svoje zakljuke. On nesumnjivo opisuje
Persijance kao "one koji od svih ljudi najvie potuju strane obiaje". Sa
oiglednim odobravanjem, Herodot opisuje kako je Darije priao da je Grke
na svom dvoru pitao da li bi bili voljni da jedu leeve svojih oeva, a kada su
se ovi uasnuli na takvu mogunost, on ih je upoznao sa Indijcima koji su
jeli tela svojih mrtvih roditelja. Onda ih je pitao da li bi spalili tela svojih
roditelja, to su oni odbacili sa istim uasavanjem. Za Herodota, tradicije
Skita, Grka, Egipana i Persijanaca imale su jednaku vrednost. Svaki narod,
primeuje Herodot, smatra da su njegovi sopstveni obiaji najbolji, i on
niim ne opovrgava takvo njihovo miljenje.
Moda je, za razumevanje Herodotovih neutralnih stavova prema kulturama,
jednako vana njegova sopstvena politika situacija. Za razliku od kasnijih
istoriara i etnografa, on nije imao direktne politike veze ni sa Persijancima
ni sa grkim gradovima koji su bili protiv njih. Iako je puno putovao i
prilino dugo iveo u Atini, ostao je po strani, bez odreenog poloaja u
vlasti, to je inae sve ee definisalo grki i persijski nain posmatranja.
To nije bio sluaj sa kasnijim piscima, pogotovo posle osvajanja Aleksandra
Velikog. Od tada, grki pisci postaju deo imperijalistike kulturne tradicije.
Njihov interes za "druge" postaje tesno povezan sa eljom za dominacijom,
to je nain gledanja koji su prirodno nasledili rimski imperijalistiki pisci.
Tako Herodot predstavlja kulturnu perspektivu koja bi se mogla nazvati
"predorijentalnom", u onom smislu u kome o njoj govori ameriki knjievni
kritiar Edward W. Said kao o "ontolokoj i epistemolokoj razlici koja je
nastala izmeu Orijenta i (vei deo vremena) Zapada". Ovo odbijanje da
osudi tue obiaje, doneli su mu epitet "filovarvarina", koji su mu pripisali
kasniji pisci, a koji su svakog ko nije govorio grki smatrali inferiornim
("varvarski" je, originalno, oznaavao nekog ko frflja dok govori).
Istovremeno, isti ovi kritiari koristili su njegov materijal, pokuavajui da
dokau koliko je savrena grko-rimska tradicija i kolika je njena nadmo
nad svim ostalim, posebno "istonim", kulturama. Ova, gotovo neprekidna,
struja osude velika je ironija jer, kako je istakao jedan naunik, "Herodot je
opisao, bilo kratko ili dugo, oko pedeset i vie naroda. Od pet do osam
stotina godina kasnije, Plinije, Solin i Mela pominju 34 ista naroda, u smislu
da su ili identini ili vrlo slini onima koje je opisao grki istoriar".
Pored toga to su mu zamerali na provarvarskim stavovima, druga zamerka
potonjih pisaca Herodotovom radu, bio je nain na koji je opisivao
karakteristike naroda. Svaki narod ima sloene karakteristike, ukljuujui
obiaje, poreklo, veru i politiku formu, ali dok ove karakteristike slue da
ih identifikuju i razlikuju od ostalih suseda, one ne ine narode kao takve.
Kasniji pisci, kao to je rimski sveznalac Plinije Stariji, obrnuli su ovaj
sistem naglavake. Ove karakteristike, zajedno sa geografskim granicama,
postale su odluujui faktori za etniki identitet, a ne naprosto karakteristike
ljudi koji pripadaju odreenoj grupi.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/svaki_narod_smatra_da_su_njegovi_obi
caji_najbolji.24.html?news_id=98862
14/11/2007
Narod ini jedan zakon i jedno ime


Herodot je paljivo pravio razliku izmeu raznih Skita i njihovih neskitskih
suseda. Neuri su delili skitske obiaje i verovanja, ali Herodot ih nije
smatrao Skitima, verovatno zato to su oni sebe drugaije videli. Melanhleni
se razlikuju od Skita samo u tome to nose crne ogrtae, ali ni oni, takoe,
nekako nisu pravi Skiti.
Za Plinija i druge Rimljane, koji su vie voleli red nego nered (i moda
tanost), ovakve zbunjujue kategorizacije bile su neprihvatljive. Plinije je
hteo da se narodi jasno razlikuju, i posebno se zalagao za to da se klasifikuju
po tome gde ive. Tako su sve gentes (latinski ekvivalent za gene) koji su
iveli iza Dunava bili Skiti, bez obzira na to da li su sebe smatrali Skitima.
Ovde ubraja Gete, koje su Rimljani zvali Daani, Sarmate, Aorse, Skite
roene van braka (Scythae degeneres), Alane, Roksolane i sarmatske
Ijazigite. Rimski istoriar iz etvrtog veka, Amijan Marcelin, otiao je ak i
dalje, tvrdei da su gentes Skita bezbrojni i da se proteu izvan poznatih
granica. On poistoveuje Azijce i evropske skitske narode koji se proteu
istono do Kine i jugoistono do Ganga. Ovakva teritorijalizacija i
klasifikacija, tipina za rimsku sklonost prema preciznosti i redu,
objektivizirala je i eksternizirala identitet gentes na nain potpuno stran
Herodotu.
Trea zamerka Herodotu, koju su isticali kasniji etnolozi, bilo je njegovo
oseanje za istorijsku promenu, etnogenezu. Posebno su geografi i
enciklopedisti narode opisivali u veitoj sadanjosti, redukujui, ili ak
eliminiui, mitske elemente Herodotovog razvojnog pristupa narodima.
Plinije, na primer, sa uivanjem kombinuje to je mogue vie izvora,
ukljuujui narode koji su davno nestali, sa postojeim etnikim skupinama
u svom Poznavanju prirode. Rezultat je bila vrsta zakona za konzervisanje
naroda - ni jedan jedini narod nikada nije nestao, ni jedna jedina
karakteristika nije se promenila. U najboljem sluaju, stari narod mogao je
da dobije novo ime i nove, ak kontradiktorne, obiaje i karakteristike, ali
paljiviji rimski posmatra mogao je ipak da prepozna o kojem se narodu
radi. Takav narod bio je, na neki nain, vie deo prirodnog nego istorijskog
sveta. tavie, geografski poloaj naroda postajao je sve vaniji to su
Rimljani ee dolazili u kontakt sa varvarima. Mape rimskog sveta bile su
pretrpane, jer su ovi kompilatori nastojali da ogromna prostranstva popune
sa to vie naroda.
Karakteristini obiaji, geografski poloaj i dugovenost, doveli su do
suptilnih ali znaajnih razlika u nainu na koji su kasniji rimski istoriari i
etnografi opisivali drutvene grupe. Najpre, opisivali su sebe i druge na
osnovu sutinski potpuno razliitih karakteristika. Samo su Rimljani imali
oseanje za istorijski razvoj, promenljivost i kompleksnost. Etnogeneza
rimskog naroda, kako je sauvana u delima Vergilija i Livija, stvorila je
populus iz potpuno nespojivih gentes. Za Livija, rimski identitet bio je
rezultat stalnog procesa politikog spajanja. Najpre je Eneja ujedinio
Trojance i starosedeoce "pod jednim zakonom i jednim imenom". Isto je i
Romul okupio "mnotvo" i dao im zakone pod kojima su mogli da se okupe
u jedinstveni korpus naroda. Tako je, samo populus Romanus, za razliku od
stranih "naroda", imao istoriju. Ova je istorija bila pria o tome kako je
stvoren rimski narod od grupe pojedinaca koji su iveli u skladu sa jednim
istim zakonom. Ovde se nije radilo o pitanju pretpostavljenog jedinstva po
precima, geografiji, kulturi, jeziku ili tradiciji. Kroz celu dugu istoriju,
pripadnost populus Romanus bilo je pitanje ustavnog a ne prirodnog zakona,
i tako teoretski svima pristupano.
Ustavna priroda rimskog naroda podsea na Herodotovo shvatanje procesa
kojim su se formirali i transformisali neki varvarski narodi. Rimski
posmatrai, kao Plinije ili Amijan Marcelin, nisu razmiljali na taj nain. Za
njih, Rimljani su se potpuno razlikovali od ostalih naroda, iji su fiksni
identiteti vukli poreklo ne iz udruivanja i prihvatanja politikog i pravnog
sistema nego, pre, iz geografskih, kulturnih i lingvistikih kriterijuma. Bilo
da su termini koje su koristili bili populus, gens, natio ili tribus, Rimljani su
kategorisali svoje susede, neprijatelje i podanike prema sistemu koji je
imputirao objektivne i nepromenljive kriterijume. Tako drugi "narodi" nisu
imali istoriju, jer su im se porekla gubila u mitu, a pripadnost bila odreena
roenjem a ne izborom. Oni su, dakle, postali deo istorije tek kada su uli u
rimsku sferu.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/narod_cini_jedan_zakon_i_jedno_ime.2
4.html?news_id=98864
15/11/2007
Hrianstvo donosi novo shvatanje ljudskog drutva


Dihotomni rimski svet nije bio jedini takav. Jevreji su takoe imali paralelno
oseanje drutvene kategorizacije svrstavajui sebe u Boji narod, am, a
druge narode u gojim ili, kako su ih obino nazvali "gentile", to je bio
prevod latinskog izraza za "pripadnike roda". Biblija daje dva modela
naroda. Prvi, na koji se odnose prevedeni izrazi, jeste gojim (u Septuaginti
preveden kao etne, a kod Jeronima kao gentes), a drugi je bioloki. Vei deo
Knjige o postanku i Izlaska bavi se ovim biolokim korenima porekla.
Genealogije i pria o Vavilonu objanjavaju raznolikost uprkos prvobitnom
zajednitvu ljudske rase. Iako u mnogim vidovima slini grko-rimskom
oseanju etnosa, oni se razlikuju u tome to predstavljaju pre poreklo celih
"naroda" nego samo vodeih porodica koje vuku korene od odreenih
pojedinaca, i tako razliite narode Svetog pisma ine homogenijim od onih
koje pominje grko-rimska etnografija. Kao u sluaju varvarskih gentes,
pretpostavlja se da je pripadnost gojimu objektivna i nepromenljiva. Gojim
iz Svetog pisma, i etne ili gentes klasinih etnografa, sutinski su identini.
Oni pripadaju veitom prirodnom svetu, a ne svetu istorije.
Drugi model je am (koji se prevodi kao laos, populus), koji se odnosi na
narod Izrailja i ini konstitutivno telo poput rimskog. Upravo kao to je
Romul uzeo multitudo Albana i Latina, i preko zakona od njih formirao
narod, tako su isto, preko zakona sa Sinajske gore, potomci Izrailja postali
narod Izraela ili Boga. Svi potomci Izrailja nee postati naslednici zakona.
Oba su pre konstitutivne nego bioloki odreene grupe.
Konstitutivna priroda naroda Izrailja ne odraava se uvek u heterogenim
knjigama koje ine hebrejske tekstove. U knjigama Ezdra i Nehemija, deca
Izrailjaca koja su se oenila tuinkama, bila su iskljuena iz redova onih koji
su se vratili iz ropstva. Ovde se vidi poreklo sasvim ekskluzivne, bioloke
definicije izabranog naroda. Ipak, barem kod kasnijih proroka, pripadnost
amu nije ograniena na bioloke potomke Avrama, Isaka i Jakova. Sinovi
Avrama mogu da budu svi narodi koji prihvate zakon, upravo kao to je i
populus Romanus bio otvoren za sve.
Hrianski pisci kasne antike nasledili su obe, biblijsku i klasinu tradiciju
etnografije. Oni su ih sintetizovali i tako stvorili novo shvatanje ljudskog
drutva. Hriansko Sveto pismo jo je vie naglaavalo koliko je nebitan
nasleeni etniki, drutveni i pravni status. Novi Boji narod nije bio vezan
nikakvim tradicionalnim etnicitetom, ili pravnom kategorijom, ili
kategorijom roda. Zavrna Hristova poruka glasi: "Idite i uinite sve narode
(etne) uenicima mojim!" (Matej 28,16), Pavle je poruivao: "Nema tu vie
ni Jevreja ni Grka; nema vie ni roba ni slobodnjaka; nema vie ni mukog
ni enskog, jer ste svi samo jedan u Hristu Isusu." (Galaanima 3, 28). Boji
narod tako ujedinjuje sve, bez razlike.
Naravno, nisu svi primili ovu poruku Jevanelja, i do etvrtog veka,
hrianski mislioci, i sami potpuni Rimljani, i po obrazovanju i nainu
miljenja, morali su da se bave svetom koji je zadrao razlike ukljuenja i
iskljuenja dugo poznate Jevrejima i Rimljanima. Jeronim, implicitno, u
svom prevodu Biblije, i Avgustin, eksplicitno, u svojoj Dravi Bojoj,
spajaju rimske i jevrejske entografije u jednu.
Etne ili gojim, jo uvek su prisutni u obe te etnografije, sa svojim biolokim
poreklom, svojim objektivnim statusom, i svojim istorijskim trajanjem. Za
razliku od toga, Boji narod, Izraelci iz Starog zaveta i hriani iz Novog,
poseduju karakteristike naroda iz rimske i jevrejske tradicije. Dok razlika
nije uvek jasna u korienju terminologije, kako neki sugeriu, crkveni oci
videli su graane Drave Boje kao konstitutivno izgraene zajednice koje
se, poput onih rimskih i izraelskih zasnivaju na zakonu i ugovoru.
Za Avgustina, trei period sveta, vreme od Avrama do Davida, predstavlja
period etnogeneze Izrailjaca. To je vreme izbora, odvajanja Bojeg naroda
od gentes, pakta sa Avramom, izgnanstva i izlaska. Kroz ova iskustva i,
posebno, kroz ponovljeni zakon na Sinaju, godine lutanja, politikog
organizovanja u plemena, i osvajanje Hanaana (Kanana) - roen je narod
Izraela.
Dok je Boji narod upravo savreni populus, jer se on jedini zasniva na
istinskoj pravdi i pravoj ljubavi, Avgustin je voljan da prizna i da svetovna
drutva takoe pokazuju karakteristike nacionalnosti. Meutim, dok rimska
tradicija pravi razliku izmeu Rimljana i ostalih, hrianska interpretacija ih
smeta, barem teoretski, u istu ravan. Rimski populus, kao i onaj "Atinjana,
drugih Grka, Egipana, ranog asirskog Vavilona i svih ostalih gensa", bili su
istinski populi jer je svaki bio "ujedinjen u bratstvo zajednikim dogovorom
o objektima svoje ljubavi".

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/hriscanstvo_donosi_novo_shvatanje_lju
dskog_drustva.24.html?news_id=98866
16/11/2007
Predrasude vode u kulturoloki ovinizam


Do poetka petog veka, stanovnici rimskog sveta, bili oni hriani, Jevreji ili
pagani, poznavali su dva modela nacionalnosti - jedan koji emo zvati
etniki, zasnovan na poreklu, obiajima i teritoriji; drugi je konstitutivni,
zasnovan na zakonu i pripadnosti. Ova dva modela nije razdvajao dosledan
renik, niti su se razlikovali po jasnom skupu karakteristika. Razlika je bila
uglavnom u uglu gledanja. Unutarnji posmatra - bilo Rimljanin, Jevrejin ili
hrianin - video je sloenost i raznoliku prirodu svoje zajednice. Pripadnost
ovoj zajednici bila je odreena kako njenim prihvatanjem pojedinca tako i
spremnou pojedinca da prihvati zakone i vrednosti zajednice. Tako je
pripadnost, barem delimino, bila subjektivna i uslovljena.
Za razliku od te "nae" grupe, isti pojedinac je, posmatrajui druge, video
homogenost, jednostavnost i nevezanost za istoriju. U najboljem sluaju,
Rim, grki gradovi antikog doba, i moda velika carstva Persije i Egipta,
mogli su da se vide kao konstitutivna tela zasnovana na zakonu i zajednikoj
svrsi. No, prevagnuo je drugi model - onaj sa mitskim poreklom, biolokom
i nepromenljivom kategorizacijom, zasnovanom na geografiji, jeziku i
obiaju - posebno kada se gledalo van Romanitas, na varvarske gentes koji
su ga okruivali i predstavljali sve veu pretnju. Ova razlika nije napravljena
prema priznatim realnostima drutvene ili kulturne organizacije, ve prema
nasleenim vekovnim predrasudama, od kada je odbaeno Herodotovo
nevrednosno istraivanje naroda poznatog sveta.
Istoriari kasne antike, pre svega Amijan Marcelin, Prokopije i Prisk,
shvatili su suprotnosti izmeu prihvaene tradicije i svojih sopstvenih
iskustava sa varvarskim narodima koji su promenili Carstvo u periodu
izmeu treeg i estog veka. Za razliku od etnografa "iz fotelje", kao to je
bio Plinije, kome su neznanje i udaljenost dozvolili da narode sveta
klasifikuje u opsean i imperijalni sistem neoptereen sumnjama, poto nije
imao dodira sa stvarnou, njihovi kontakti sa ovim gentes bili su dugi i
bliski. Zbrka stvarnosti neizbeno se sukobljavala sa uredno sreenom
teorijom.
Kada, na primer, Amijan opisuje pohode rimskog imperatora Julijana protiv
Alemana u etvrtom veku, on je svestan da je konfederacija Alemana
kompleksna. Na njenom elu bilo je sedam kraljeva, od kojih su dvojica
glavnih, Knodomarije i Serapio, kae on, imali veu vlast od ostalih. Ali ova
armija nije jedino gens Alamannorum. Ona je, u stvari, sastavljena od
"razliitih naroda (nationibus), delom zbog pohlepe, delom na osnovu
zajednikog pakta o pomoi". Prokopije zapoinje svoj opis Gota
objanjavajui da je "postojalo mnogo gotskih naroda u prolosti kao to ih
ima dan-danas", i potom nabraja najvanije od ovih etne, kao to su Goti,
Vandali, Vizigoti i Gepidi. Kada je Prisk posetio dvor Atile, on je opisao
Hune kao meavinu sastavljenu od razliitih naroda koji govore hunski,
gotski i latinski.
A ipak je teina tradicije bila tako snana da ak ni ovi direktni svedoci nisu
mogli da se oslobode postavki klasine etnografije. Amijan, na primer, lino
poznaje Alemane i druge pogranine narode na zapadu, a ipak ih esto
pominje samo kao Germane ili varvare; on ne ubraja istone narode kao to
su Goti u Germane - njihov naziv ima geografsko, a ne lingvistiko
znaenje. Prokopije, iako razlikuje varijante Gota, vraa se tradiciji i navodi
da su njihova drevna imena bila Sauromati i Melanhleni, dva naroda iz
Herodotovih spisa, a onda nastavlja, i kae da su oni bili takoe poznati kao
getski etne. U stvari, kae on, oni se razlikuju samo po imenu; po izgledu,
zakonima i veri potpuno su isti. Jasno, uprkos tome to su mu podaci
detaljni, on je jo uvek zatoenik klasine etnografske literature koja je
prethodila njegovom vremenu.
Zato nije dozvolio da iskustvo prevagne nad tradicijom i prizna drugim
narodima istu kompleksnost? Arogancija i kulturoloki ovinizam su
naravno imali udela. Nesumnjivo da je i neznanje odigralo svoju ulogu, kao i
duboke predrasude prema svemu to je bilo nerimsko. Ali njegov je pogled
takoe bio delom praktian: rimskim imperijalistima bilo je lake da se
postave prema drugima kao da se radi o homogenim etnikim narodima
nego da priznaju da "drugi" mogu da budu isto toliko kompleksni i
promenljivi kao i sami Rimljani. U tome su im posebno smetale zajednice
koje su apsolutno prkosile tako urednoj kategorizaciji - pre svega Jevreji i
hriani, koji su delili tradicionalni rimski dihotomni pogled na svet, ali su u
njegovo sredite smetali sebe, a ne Rimljane.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/predrasude_vode_u_kulturoloski_sovini
zam.24.html?news_id=98868
19/11/2007
Rimljani su slobodni ili robovi, ostali su varvari


Rimljani su voleli da sebe i svoj svet uporeuju sa varvarskim. Ali, ove dve
kategorije teko da su mogle da se uporede: rimski identitet u smislu populus
Romanus bio je konstitutivan, stvoren iznutra i zasnovan na zajednikoj
kulturnoj i duhovnoj tradiciji, pravnom sistemu i spremnosti da budu deo
zajednike privredne i politike tradicije. Ukratko, rimsko je bila
konstitutivna, a ne etnika kategorija u svakom smislu tog izraza. Varvarsko
je, nasuprot tome, bila izmiljena kategorija, projektovana na celo mnotvo
naroda sa svim predrasudama i pretpostavkama koje su klasina etnografija i
imperijalizam gradili kroz vekove. Ove dve kategorije, uprkos naglasku koji
su Rimljani stavljali na jaz koji ih deli, nisu se nuno meusobno
iskljuivale. Osoba je mogla da bude i Rimljanin i varvarin. Razlika, uvek
vie teoretska nego realna, postala je jo nejasnija u etvrtom i petom veku.
Kategorija rimski nije bila primarna samoidentifikacija za milione ljudi koji
su naseljavali, stalno ili trajno, Rimsko carstvo. Pojedinci su verovatno
oseali da vie pripadaju klasi, zvanju ili gradu nego zajednikom
nacionalnom ili etnikom identitetu. Nema sumnje da od ranog treeg veka
pravo graanstva nije imalo vei znaaj. Od 212. godine, bukvalno svi
stanovnici Carstva bili su rimski graani, to nekada jeste bio i te kako
prieljkivan status (setimo se Pavlovog ponosa kada je mogao da kae
rimskom oficiru, koji je za sticanje prava graanstva platio visoku cenu, da
je on, Pavle, po svom roenju rimski graanin), a koji je sada znaio samo
fiskalnu i vojnu obavezu. Imperator Karakala proirio je pravo graanstva na
sve stanovnike Carstva tako da su svi mogli da budu regrutovani u legije i
morali su da plaaju nasledne poreze koji su bili obavezni samo za graane.
Poto je bukvalno svaka slobodna osoba koja je ivela u Carstvu postala
Rimljanin, samoidentifikovanje nekog kao "Rimljanina" izgubilo je znaaj.
Savremene etnografske studije o identitetu pokazale su da vane "etnike"
identitete najee "proizvode" oni koji ive na rubovima grupa, uglavnom
kao suprotnost "drugima", sa kojima su, za razliku od onih iz centra, u
stalnom dodiru. No, budui da je veina rimskih graana ivela okruena
drugim graanima, poto veina nikada nije bacila pogled preko Dunava na
"slobodne Germane", ili se izloila opasnostima peane Sahare da bi se
susrela sa berberskim plemenima, injenica da su Rimljani bila im je manje
vana od drugih faktora koji su odreivali sutinu njihovog identiteta. Prave
solidarnosti (i suprotnosti) poticale su iz klasne, regionalne, profesionalne i,
u nekim ogranienim okolnostima, verske razlike. Varvari su postojali, kada
su uopte postojali, kao teoretska kategorija, ali ne i kao deo ivota i
iskustva.
Glavna podela u rimskom svetu bila je izmeu onih koji su bili robovi i onih
koji su bili slobodni. Carstvo je oduvek bilo drutvo zasnovano na
robovlasnikom poretku i drutvo u kojem su robovi - bilo da su dospeli u
Carstvo posle ratova voenih van granica, nasledili taj status, ili bili kanjeni
- predstavljali veinu poljoprivredne, zanatske i industrijske radne snage.
Robovi su bili predmet hirova svojih gospodara i titila ih je jedino njihova
ekonomska vrednost. A, opet, nikakva jasno odreena rasna, etnika ili
verska granica nije odvajala gospodara od roba. Istina, neki robovi bili su
novijeg porekla iz podsaharske Afrike ili iz uma Germanije, ali su se i jedni
i drugi cenili i razlikovali prema boji koe, visini i egzotinom izgledu.
Veina se, meutim, nije razlikovala od mase populacije sem, moda, po
obelejima ili tetovaama koji su oznaavali robovski status ili po oiljcima
od gospodarevog bia.
Razlika izmeu roba i slobodne osobe bila je, teoretski, apsolutna, ali ne i
neprobojna. Kao to su slobodnjaci, mukarac ili ena, mogli da dospeju u
ropstvo zbog kriminala ili sudske odluke, tako su i robovi nalazili i probijali
sebi put do slobode i mogli su da se, vremenom, izvuku iz svog ropskog
statusa. Rimskim robovima gospodari su mogli da dozvole da imaju
sopstvenu imovinu, peculium, koju su sticali u slobodno vreme. Iako se
normalno radilo o maloj vrednosti, ova imovina mogla je da, iako retko,
omogui robovima da otkupe svoju slobodu i slobodu svojih porodica.
Ukoliko to nisu mogli, Rimljani su imali dugu praksu javnog pokazivanja
velikodunosti kada bi, esto pred smrt, oslobaali robove, pa su tako njihov
pogreb esto oplakivale zahvalne povorke. Osloboeni robovi iveli su u
"meusvetu", slobodni pred zakonom i slobodni da se nezavisno odnose
prema ostalima u drutvu, ali jo uvek vezani posebnim obavezama na
poslunost, plaanje i podrku svojim bivim gospodarima. U teoriji barem,
status slobodnjaka nisu nasleivala njegova deca: no, unuci robova mogli su
da se uzdignu onoliko koliko bi ih posluila srea ili darovitost.
Spektakularni uzleti retko su se dogaali, ali ipak dovoljno esto da ne ugase
san o moguem uzdizanju od ropstva do bogatstva i mogunosti, koliko god
ona bila retka, da se od statusa objekta stekne status osobe za koju je vaio
zakon.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/rimljani_su_slobodni_ili_robovi_ostali_
su_varvari.24.html?news_id=98870
20/11/2007
Krupni zemljoposednici dominirali javnim ivotom


Meu slobodnim graanima Carstva, jaz koji je delio elitu i mase
stanovnitva bio je ogroman. Obini seljaci, koji su obraivali tuu zemlju
kao zakupci, jedva da su se razlikovali od robova. Elite ili honestiores
uivali su zakonom zatiena prava zasnovana na njihovom bogatstvu i
vrednosti koju su imali za rimsku dravu. Za razliku od humiliores ili
obinih graana, bili su izuzeti od telesnog kanjavanja, koje je bilo najtee i
krajnje poniavajue. to se tie obinih graana, gledano sa isto
ekonomske pozicije, esto je moglo da im bude i tee nego privilegovanim
robovima, i nisu imali nita zajedniko sa bogatim zemljoposednicima.
Tokom treeg veka, pod pritiskom poreza, vojnog regrutovanja i pada broja
stanovnitva, status zakupca ili colona, sve je vie liio na ropstvo. Od
zemljoposednika se trailo da skupljaju poreze sa svojih imanja, a budui da
neobraena zemlja ne daje prinos, zemljoposednici su dobili pravo da
kontroliu svoju radnu snagu. Ratarstvo (kao i druga zanimanja) postalo je
nasledno. Zemljoposednici su imali pravo da gone zakupce koji su beali sa
zemlje i prisilno ih vraaju na imanje. Oni su, u treem i etvrtom veku, nad
svojim zakupcima imali sve veu vlast, koja nije ukljuivala samo
tradicionalno rimsko pravo zatitnika, nego i veu politiku mo.
Zemljoposednici Carstva monopolizovali su ekonomsku mo i politiki
uticaj na lokalnom i regionalnom nivou. U svakom kutku Carstva, pripadnici
optinskih vea, iji je poloaj osiguravao njihov zemljini posed, dominirali
su javnim ivotom. Oni su imali direktnu korist od rimskog sistema uprave i
"slobodne trgovinske zone" koja je bila rimski svet. Istovremeno, imali su
obaveze, od kojih je najvanija bila prikupljanje godinjih poreskih dabina
preko posrednika. Deo ovih dabina odlazio je u carski trezor; ostatak je
ostajao zajednici za javne slube. lanovi lokalnog vea odluivali su ko e i
ta plaati od ovih poreza i kako e se koristiti lokalni fondovi, ime su
gradili i poveavali svoju mreu pokroviteljstava. Dok god su se porezi
mogli prikupljati bez velike tete po njih same, takva sluba bila je primarni
cilj ambicioznih lokalnih veleposednika.
Ove elite nisu se razlikovale od masa samo po bogatstvu. Sa bogatstvom je
ila kultura, paideia, koja je vie nego ijedna druga osobina oznaavala ta to
znai biti ne samo Rimljanin nego civilizovan graanin. Kroz obrazovanje,
negovano kao deo ivotnog stila provincijske elite, honestiores su razvili
svoj identitet kao deo ireg sveta rimske kulture.
No, koliko god bili iroki svetovi kulture koje im je paideia otvorila, veina
lokalnih elita ostala je vrsto vezana za oblasti na kojima su se nalazili
njihovi posedi. Od Sirije do Galije, od severne Afrike do dunavske granice,
lokalni zemljoposednici ostali su duboko vezani za specifinosti svoje regije
ili patrie. Razlozi za to su brojni. Carstvo je bilo, od svog poetka, mrea
gradova (sa okolinom), vezana posebnim sporazumima sa gradom Rimom.
Mnogi lokalni uglednici bili su potomci regionalnih elita, ije su porodice
dominirale lokalnim drutvom i pre Rimskog carstva. Kad god je to bilo
mogue, imperijalno irenje Rima uvek je uvlailo ve postojee lokalne
monike u rimsku orbitu. U pluralistikoj verskoj i kulturnoj tradiciji Rima,
centralna drava nikada nije zahtevala posebnu privrenost rimskim
vrednostima: kad je to bilo mogue, lokalna tradicija se ili apsorbovala ili
izjednaavala sa rimskom. U svakom sluaju, nije bilo potrebe da se
zaboravi neiji predrimski porodini drutveni poloaj u ranijoj plemenskoj
ili kulturnoj tradiciji. Oni su mogli, i zaista su bili, element ponosa
provincijskih uglednika. Tako postati Rimljanin nije znailo zameniti staro
za novo; pre je znailo otkriti staro u novom.
Isti proces drutvene i politike apsorpcije delovao je u verskoj sferi. Od
Mesopotamije do Britanije, novi bogovi mogli su se potovati kao lokalne
manifestacije starih i poznatih. Merkur je obuhvatio keltsko boanstvo
Teutu; Herkul se esto pojavljivao u maloj Aziji kao fenianski ili punski
bog. Moda je najizrazitiji primer takvog sinkretizma Isis koja, u
Apulejevim Metamorfozama objanjava da su je Friani zvali Pesinunta,
majka Boja; atinska Atena Palada; kiparska Venera Pafija; kreanska
Dijana; sicilijanska Proserpina; eluzijanska Seres; dok su je drugi zvali
Junona, Belo, Hekata, Nemefina i slino. Razni narodi bili su ujedinjeni u
njihovom oboavanju, iako toga nisu bili svesni. Jedina ozbiljna iznimka iz
ove rimske sposobnosti da apsorbuje religije u svoju sopstvenu, bilo je
judejstvo i, u manjem obimu, njegov izdanak, hrianstvo. Radikalni
monoteizam postavio se kao nepremostiva prepreka rimskoj verskoj politici.
Neki Jevreji mogli su postati Rimljani, kako pokazuje primer Pavla.
Meutim, nisu mogli da se tradicionalnim vezama religije potpuno poveu
sa rimskim svetom. Ipak, posle potpunog razaranja hrama 70. godine n.e. i
izgnanstva iz Palestine i Judeje, oni Jevreji koji su se raselili irom Carstva
izgleda da su se pomirili sa carskim sistemom. Nije vie bilo vesti o
separatistikom ili buntovnikom ponaanju ovih malih rasutih zajednica.
Suprotno od njih, subverzivno ponaanje bilo je karakteristino za hriane.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/krupni_zemljoposednici_dominirali_jav
nim_zivotom.24.html?news_id=98872
21/11/2007
Mogunost napredovanja od roba do senatora


Jevreji koji su se nakon izgnanstva iz Palestine i Judeje raselili irom
Carstva takoe su bili radikalni monoteisti koji su, odbacujui tradicionalne
kultove Rima, kao i romanizovane kultove Carstva, stekli reputaciju opasnih
ateista. Meutim, za razliku od Jevreja, hriani sebe nisu identifikovali sa
nekim odreenim geografskim regionom ili drutvenom klasom. Hrianske
zajednice bile su notorne po tome to su ignorisale normalne standarde
drutvenog statusa. Svaka je zajednica razvila lokalnu ecclesia ili skuptinu,
okrenutu, kao i ostali rimski svet, svom gradu i pod upravom svog lokalno
izabranog biskupa. "Crkve" Antiohije, Aleksandrije ili Rima nisu bile
jednake. Pa ipak, hriani su, istovremeno, deo sekte koja je prevazila
posebnosti kasnog Carstva, jedan od malobrojnih pokreta koji su prigrlili
univerzalnu kulturu koja je, paradoksalno, prevazilazila lokalne tradicije
svake lokalne crkve. Hriani su tako predstavljali anomaliju bratstva,
istovremeno lokalnog i univerzalnog, iji su lanovi bili obini graani
istovremeno duboko otueni od svojih suseda. Nepostojanje jasno drugaijih
karakteristika po kojima bi lanovi ove sekte mogli da se identifikuju izvan
verske sfere, moda su doprineli iracionalnom strahu koji su izazivali kod
obinih ljudi, kao i kod branilaca carskog poretka.
Hriani su tvrdili da su isti kao i njihovi sugraani: posluni, moralni i
lojalni podanici imperatora, svojih gradova, svoje klase i profesije. A ipak,
njihova verovanja radikalno su ih odvajala od onih svetih veza koje su
rimski svet povezivale u celinu.
Verska integracija bila je samo deo procesa tokom kojeg su se lokalni
magnati apsorbovali u rimski svet, ne odvajajui se od svojih ranijih saveza.
Brane i rodbinske veze vezivale su rimsku elitu za njihove gradove i
provincije. Rimski veterani i birokrate povlaili su se u novoosnovane
kolonije, enili se u lokalne porodice i sa sobom donosili rimske kulturne
tradicije, ali su se i sami integrisali u agrarne ekonomije provincijskih
gradova. Lokalni ljudi koji su postigli veliki uspeh u velikom Carstvu esto
su se vraali u svoje rodne gradove, postavljani na poasne poloaje i
preuzimali dunosti lokalnih patrona. Pridolice i stare porodice su se spajali
i tako odravali lokalnu zemljoposedniku elitu. Kroz generacije, mrea
brakova meu lokalnim porodicama produbila je identifikovanje sa lokalnim
podrujem i tradicijom. Ovakvi lokalni identiteti nisu zamenjivali niti su se
takmiili sa Romanitas. Uistinu, Romanitas je bio nuan kontekst unutar
kojeg su se mogle razvijati posebnosti provincijskog identiteta.
Rimski aristokratski identitet tako je postao vieslojan. Kroz strogu tradiciju
aristokratskog obrazovanja, rimske elite u potpunosti su se identifikovale sa
centralnim rimskim tradicijama, prepoznajui sopstvenu prolost u Vergiliju,
u Ciceronu, u Horaciju. Istovremeno, ostali su vrsto vezani za svoje
provincije i posebno svoje gradove. Njihova poezija hvalila je lepotu,
plodnost, reke i ume njihove provincije. Svoju budunost traili su na
njenim tritima i u javnim poloajima u lokalnom senatu ili kuriji. Molili su
se u njenim hramovima, koji su bili istovremeno univerzalni kao Rim i
lokalni kao krajolik koji su voleli.
Neki istoriari, koncentrisani na surove razlike koje su delile roba i
slobodnjaka, seljaka zakupnika i zemljoposednika, pretpostavljaju da je
ovim grupama klasni identitet bio daleko vaniji od regionalne, etnike ili
drutvene solidarnosti. U izvesnom smislu, to je nesumnjivo tano;
ekonomske i pravne realnosti ivota u kasnom Carstvu radile su protiv jakih
vertikalnih veza drutva, a sporadino nasilje, obino protiv tiranskih
zemljoposednika, bilo je uobiajeno. Meutim, jaz koji je razdvajao
drutvene slojeve nikada nije bio tako dubok da se nije mogao premostiti,
bilo kroz drutvenu pokretljivost, bilo kroz mreu pokrovitelja.
Tokom svoje istorije, Rimsko carstvo nudilo je mogunost - koliko god ona
bila teoretska - drutvenog napredovanja od roba do senatora. Bez obzira na
to koliko je neiji poloaj bio nizak, napredovanje je uvek bila teoretska, ako
ne i stvarna mogunost. U dugoj krizi treeg veka, takva napredovanja,
obino preko vojne slube, bila su tek daleka mogunost. Car Dioklecijan
bio je sin dalmatinskog slobodnjaka. Dioklecijanov izabrani naslednik,
Galerije (305-311), imao je slino skromno poreklo. Poeo je kao uvar
stoke na Karpatima.
Iako se veina seljaka nije uzdigla iz svoje sredine do velike moi, oni su
ostali povezani sa svojim gospodarima kroz pokroviteljstvo i zatitnitvo,
jednom od najstarijih veza u rimskom drutvu. U provincijama, gde su ivela
osvojena drutva, sline veze vladale su u odnosima izmeu
zemljoposednika i njihovih seljaka, i drugih koji su zavisili od njihove
milosti. U nemirnim vremenima kasne antike, vanost ovih veza za obe
strane spektra ojaala je, poto su seljaci oekivali od svojih patrona da ih
zatite od sakupljaa carskih dabina i regrutovanja u legije, a
zemljoposednici su opet formirali svoje sopstvene milicije sainjene od
stanovnika na svojim imanjima. U petom veku, pobunu protiv carske vlade
nisu digli samo robovi i koloni, nego i njihovi patroni. Meutim, nema
dokaza koji bi sugerisali da se takva solidarnost pretvorila u neto iole blisko
etnikoj ili nacionalnoj identifikaciji. To je bila lojalnost pojedincima ili
porodicama.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/mogucnost_napredovanja_od_roba_do_
senatora.24.html?news_id=98874


22/11/2007
Brza slovenizacija srednje i istone Evrope


Vakuum u vlasti koji je nastao integracijom Langobarda i drugih naroda u
Carstvo tokom petog i estog veka, brzo je popunjen novim i razliitim
drutvima: Saksoncima istono i severno od Rajne, Avarima i Slovenima
du donjeg toka Dunava. Ovi "novi" varvari ponovo su vratili bipolarnost
koja je ve bila nestala unutar Carstva, ali su to uradili na vrlo razliit nain i
dugotrajnije...
Dok su Saksonci zauzeli mesto Franaka i Alemana na zapadu, Avari su
preuzeli uloge Gota i Huna na istoku. Ova stepska konfederacija, koja je
beala pred navalom Turaka u centralnoj Aziji, pojavila se u karpatskom
bazenu 567. godine i 558. ili 559. uputila emisara caru Justinijanu, nudei
mu vojnu pomo protiv neprijatelja Carstva u zamenu za godinju platu. U
mnogim sutinskim aspektima oni su liili na druge stepske narode koji su se
pojavili u Evropi u prvom milenijumu. Ovi nomadi su razvili krajnje
specifian oblik preivljavanja, koji se temeljio na obanskom ivotu i
omoguavao im da ive u oblastima inae nepogodnim za ivot ljudi. Da bi
prevalili na stotine kilometara tokom sezonskih seoba, bilo je nuno da
razviju sloene oblike organizacije i komunikacije. Ovi ekoloki imperativi
razvili su se u karakteristine forme politike i drutvene organizacije.
Mobilnost, fleksibilnost i ratovanje na konjima bili su osnova njihovog
opstanka. Vano je bilo i udruivanje sa drugim slinim grupama sa kojima
su uspevali da za vrlo kratko vreme osnuju ogromna stepska carstva. Ve
smo videli neto slino u kratkotrajnom carstvu Atilinih Huna. Ono to je
Avare razlikovalo od njihovih prethodnika, meutim, bila je njihova
sposobnost da se transformiu od samo jo jednog stepskog naroda u
prilino centralizovano i institucionalizovano polietniko kraljevstvo izmeu
Vizantije i zapadnih kraljevstava, koje je opstalo, uz poraze i pobede, dva i
po veka.
Avari su ostvarili ovaj junaki podvig, jer su uspeli da uspostave hegemoniju
nad razliitim narodima du balkanske granice Carstva i da monopolizuju
ime Avar do neverovatnog stepena. Nekih dvadeset godina, Bajan, vladar ili
kagan Avara, borio se protiv Utigura, Anta, Gepida i Slovena, dok nije
stvorio veliku polietniku konfederaciju. Posle odlaska Langobarda, Bajan je
uvrstio svoju vladavinu u Panoniji. Godine 582, osvojio je staru ilirsku
prestonicu Sirmijum (Sremska Mitrovica). Njegovi sinovi oseali su se
toliko snanima da su krenuli na osvajanje Konstantinopolja: godine 626.
ogromna armija sastavljena od avarskih konjanika i slovenskih brodova,
napala je grad, zajedno sa persijskim saveznicima. Opsada je trajala neto
due od jedne nedelje i zavrila se porazom Avara. Ovakva katastrofa mogla
je lako oznaiti i kraj avarske hegemonije. U stvari, neke od podreenih
grupa pokuale su da posle poraza krenu svojim putem, ali se jezgro odralo
uprkos tome to je bilo znatno smanjeno. Vek kasnije, avarski konjanici
krenuli su u pohod na zapad, na Bavarsku i Italiju, dok se konano nisu
sukobili sa daleko nadmonijim neprijateljem olienim u Karlu Velikom.
Karlo Veliki je prodro do centra avarskog kraljevstva u dananjoj Maarskoj
i tako unitio svaku mogunost da Avari odre svoju polietniku
konfederaciju. Tokom jedne generacije i bez vee bitke, Avari su nestali iz
istorije.
Iako je Avarska konfederacija nestala ostavivi za sobom samo bogate
grobove irom istone Austrije i Maarske, ona je ipak odigrala kljunu
ulogu u stvaranju vanijeg i trajnijeg fenomena Istone Evrope: brzu i
potpunu slovenizaciju srednje i istone Evrope.
Izmeu petog i sedmog veka, istoni delovi podruja koje se dugo smatralo
Germanijom, kao i balkanske i crnomorske provincije Carstva od Baltika do
Mediterana, dospela su pod vlast Slovena. Ova transformacija dogodila se
bez fanfara, bez pria o monim kraljevima poput Atile, Teodoriha ili
Klovisa, bez junakih seoba ili oajnikih bitaka. Bio je to proces o kojem
sami Sloveni nisu ostavili pisane dokaze, a vizantijski i latinski posmatrai
ak su i manje primeivali i razumeli njegovu unutranju dinamiku od
procesa germanske etnogeneze zapadne Evrope. A ipak, rezultat
slovenizacije imao je daleko dublji znaaj.
Na zapadu, varvarske federalne trupe apsorbovale su rimske sisteme
vladavine, vere i naseljavanja. Oni su, na kraju, postali potpuni Rimljani, ak
iako su potpuno izmenili ono to je taj naziv znaio. Slovenske seobe nisu
prihvatile niti su se nadovezivale na rimske sisteme oporezivanja,
poljoprivrede, drutvene organizacije ili politike. Njihova organizacija nije
se zasnivala na rimskim modelima niti su njihovi lideri bili uopte zavisni od
rimskog zlata da bi krenuli u svoje poduhvate. Tako je njihov efekat bio
daleko potpuniji od bilo ega to su Goti, Franci ili Saksonci ikada postigli.
Gotovo sve u vezi s prvim Slovenima - poreklo, drutvena i politika
struktura i njihov ogroman uspeh - i dalje je zagonetka.
Naunici su dugo raspravljali o "pradomovini" Slovena. Pitanje porekla
verovatno je besmisleno postavljati u vezi sa Slovenima, kao to je to i sa
poreklom drugih varvarskih naroda, koji su nastali spajanjem onog to
rimski izvori nazivaju skitskom ili sarmatskom ili germanskom populacijom
u regionima istono od Elbe, a koja je tu ostala za vojnim leitima, koje su
osnovale germanske armije kreui se prema Carstvu.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/brza_slovenizacija_srednje_i_istocne_e
vrope.24.html?news_id=98876
23/11/2007
Vizantija nije mogla da zaustavi Slovene


Naunici novijeg vremena ubeeni su da se "raanje" Slovena odvijalo du
vizantijske granice pod vizantijskim vojnim i ekonomskim pritiskom,
uglavnom onakvim kakav su vekovima ranije na zapadu trpeli Franci i
Alemani du Rajne. Meutim, slovenska kultura bila je daleko blia tlu i
tenje vezana za poljoprivredu nego to su to bile franake i alemanske
armije koje su se brzo kretale i postale rimski federati a, kasnije, i osvajai.
Sa svojim lakim plugovima, sitnom poljoprivredom i malim, esto
individualno organizovanim drutvenim jedinicama, Sloveni nisu
jednostavno doli kao armije koje kupe porez, nego kao seljaci koji obrauju
zemlju koju su osvojili.
Ali jesu osvajali. Njihovo irenje bilo je sporo ali nasilno, i posle njega
sledila je apsorpcija autohtonih populacija u njihove lingvistike i drutvene
strukture. No, ovo irenje nije bilo usklaeno i bilo je radikalno
decentralizovano. Na vrhuncu srednjeg veka, slovenski jezik i materijalna
kultura predstavljali su neverovatno jedinstvo u celoj istonoj Evropi, ali to
je bilo u radikalnoj suprotnosti u odnosu na takoe radikalan nedostatak
autohtone politike centralizacije. Vizantijski istoriar iz estog veka,
Prokopije, opisuje kako su bili "ne pod vlau jednog oveka, nego su od
starine iveli u demokratiji i prema tome sve to se tie njihovog
blagostanja, bilo u dobru ili zlu, bilo je preputeno narodu". Ova
decentralizacija je moda bila klju njihovog uspeha. Bez kraljeva ili velikih
poglavica koji su se mogli podmititi na saradnju ili potui i tako ih primorati
na sluenje, Vizantijsko carstvo nije imalo mnogo ansi da ih uniti ili ih
kooptira u carski sistem.
Postepeno, tokom sedmog veka, slovenski ratnici-zemljoradnici krenuli su
preko Dunava na Balkan. Hronologija nije sasvim jasna, to se moe i
pretpostaviti: proces je bio tako decentralizovan i fluidan da je teko odrediti
vreme kada se on odvijao ili ga potkrepiti dokumentima. Pojedinane
promene smera zbog vizantijske kontraofanzive nisu mogli da zaustave
proces tako irokih razmera niti je osvajanje jednostavno znailo prenos
poreskih prihoda, kao to je to bilo sa rtvama germanskih osvajanja dva
veka ranije: Sloveni su ili ubijali vojnike koje bi zarobili ili bi ih menjali za
otkupninu. Oni koji su ostali, mogli su da pobegnu ili da se utope u
slovensko seljatvo. U ovom drutvu vojnika-seljaka nije bilo drugih opcija.
Kada je ipak dolo do hijerarhijskog organizovanja slovenskih grupa u
velikim razmerama, bilo je gotovo neizbeno da se to dogodi prema
vladajuim strukturama koje su dole spolja. To su mogli da budu germanski
ili centralnoazijski lideri, iji je model etnogeneze omoguavao iru
koncentraciju vlasti i veu podreenost pojedinaca i grupa. Avari su odigrali
kljunu ulogu u ovom procesu.
Slovenizacija irokog pojasa od Elbe do donjeg toka Dunava, prilino je
odmakla pre dolaska Avara. Avarsko naseljavanje moda je povealo
pritisak Slovena na vizantijsku granicu, poto su slovenske bande beale od
ovog novog stepskog carstva. To moe da objasni rane slovenske napade na
grko poluostrvo u drugoj polovini estog veka, posle kojih su brzo stigle
slovenske armije pod komandom Avara. Drugi su se apsorbovali u njih i
postali trajni deo Avarskog kraljevstva. Avari su od svojih Slovena, ve
prema potrebi, traili da im obezbede zimska boravita, uzimali od njih
konje, zalihe hrane i ene. U vreme rata, koristili su slovenske podanike kao
peake, a tokom opsade Konstantinopolja, kao mornare. Meutim, izgleda
da su bili spremni da se prema nekim slovenskim zajednicama ponaaju
suzdranije i nekim njihovim poglavarima nudili su darove u zamenu za
vojnike i podrku. Vizantijski hroniari opisuju Slovene kao pokorene
podanike Avara; zapadni posmatrai opisuju Avare i Slovene kao saveznike,
pre nego kao gospodare i podanike. Verovatno su u pravu i jedni i drugi.
Avarske politike i vojne strukture omoguile su kontekst za etnogenezu
specifinih slovenskih grupa. Na poetku sedmog veka, verovatno posle
poraza pod zidinama Konstantinopolja 626. godine, veliki delovi avarske
periferije su se pobunili, osnivajui autonomne politike izmeu Avarskog
kaganata - Franaka na zapadu; Vizantije na istoku.
U regionu koji je danas verovatno eka Republika, Franak Samo
organizovao je bandu Slovena meanog roda, koji su se kao prilino jak
savez pobunili protiv Avara. Prema jednom zapadnom izvoru, Sloveni su
izabrali Samoa za kralja i on je vladao Slovenskim kraljevstvom due od 35
godina. Odvajanje Samoovih Slovena iz Avarske konfederacije posle poraza
Avara pred Konstantinopoljem 626. verovatno je bila jedna od nekoliko
takvih pobuna protiv poraenog avarskog kagana.
Razliite grupe poznate u desetom veku, kao Hrvati i Srbi, verovatno vuku
poreklo iz ovog istog perioda unutranje krize u kaganatu. Nemogue je u
celosti rasvetliti ranu istoriju Hrvata, koja se gotovo u celini zasniva na prii
vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (905-959). Konstantin je napisao
za svoje naslednike raspravu o tome kako se upravlja carstvom, u kojoj je
posebnu panju posvetio susedima Slovenima. U tome mu je posluilo
iskustvo savremenika i danas izgubljeni materijali carske arhive, koji su bili
stari vekovima, ali nemogue je tano znati od kada on datira ili, u stvari,
koliko je ono to on govori tano. Konstantin govori o dve grupe Hrvata,
onih koje naziva "Belim" Hrvatima, a koji ive kraj Franaka, i o Hrvatima u
Dalmaciji. Konstantin prua mitoloku genealogiju prema kojoj su nekada
davno Hrvati iveli "iza Bavarske", ali porodica od petoro brae i dve sestre
se odvojila od njih, povela svoj narod u Dalmaciju, gde su pobedili Avare i
potom se dalje delili u razliite grupe. U stvari, hrvatsko ime pojavljuje se u
razliitim podrujima na periferiji biveg avarskog kaganata, na podruju
dananje Nemake, eke Republike, Austrije, Moravske, Slovenije i Grke,
kao i u dananjoj Hrvatskoj. Pokuaji da se dokae neko etniko jedinstvo
svih ovih grupa, moda i pre dolaska Avara, nisu dali rezultate.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/vizantija_nije_mogla_da_zaustavi_slove
ne.24.html?news_id=98878
26/11/2007
Legende o poreklu nemaju istorijsko pokrie

Naziv Hrvat (Kroat) ne pojavljuje se ni u jednom izvoru pre sredine devetog
veka kao oznaka naroda ili plemena. Izraz Hrvat (Kroat) verovatno je
prvobitno oznaavao ili drutveni sloj ili je to bila titula regionalnog
poloaja unutar kaganata. To bi objasnilo zato ovaj izraz, koji nije
slovenska re, moe da eventualno oznaava slovenski "narod", a da ne
mora da se zamilja kako je nekada, u davna vremena postojao neslovenski
hrvatski narod. On takoe objanjava pojavu "Hrvata" na suprotnim
stranama kaganata, a da se ne moraju zamiljati velike seobe bilo porodice
bilo brae, od kojih svaki osniva razliiti deo hrvatskog naroda. Verovatno
su se tokom osmog i devetog veka, ove otcepljene grupe koje je njihovo
vostvo ili organizacija u avarskom kraljevstvu identifikovala kao "Hrvat"
(Kroat), postepeno spojile u odvojene drutvene zajednice sa izmiljenim
etnikim identitetom i matovitom genealogijom.
Konstantin, na isti nain na koji povezuje "Bele" Hrvate sa Hrvatima u
Dalmaciji, pria o srpskom poreklu u narodu poznatom kao "Beli" Srbi, koji
ive iza zemlje Huna, na granici sa Franakim kraljevstvom i "Belom"
Hrvatskom. Tu se ponovo navodi genealoka legenda: dva brata povela su sa
sobom polovinu naroda i zatraila zatitu cara Iraklija. Car je potom naselio
ove Srbe u provinciju Tesaloniku (Solun). Kasnije, oni su odluili da se
vrate u svoju domovinu i, kada su zatraili dozvolu od Iraklijevog
zapovednika Beograda, dobili su zemlju u dananjoj Srbiji. Ova legenda,
poput one o Hrvatima (Kroatima) smeta poreklo Srba u period Avarskog
poraza pod Konstantinopoljem, objanjava prisustvo Srba na udaljenim
krajevima avarskog kraljevstva i objanjava pojavu novog "naroda" koji nosi
drugo neslovensko ime na Balkanu. Bolje nego da se kopa po ovoj legendi
da bi se naao istorijski dokaz o poreklu Srba, bilo bi da se ona vidi kao deo
verovatno brzih centrifugalnih sila, koje su cepale avarski kaganat posle
njegovog poraza.
Slino poreklo moe da se vidi i kod Bugara. Rimljani su sretali narode ovog
imena jo od petog veka, oko Crnog mora. Oni su, zajedno s drugim
grupama iji su se nazivi zavravali sa gur, kao to su Kutriguri, Onoguri i
Oguri pripadali, kako su ih Rimljani videli, Hunima, to jest centralno-
azijskim stepskim ratnicima. Posle 626. godine, meutim, pobunjenike
protiv kagana uvek su zvali Bugarima. Ponovo, kao u sluaju Hrvata
(Kroata), razliitost Bugara objanjena je kasnije u legendi o petoro brae,
sinova Onogura Kuvrata, koji se pobunio u 630, zbacio vlast Avara i
ujedinio Bugare oko Crnog mora. U isto vreme, bugarske izbeglice posle
neuspene pobune u zapadnim regionima kraljevstva pobegle su u Bavarsku,
gde ih je franaki kralj Dagobert najpre doekao dobrodolicom a potom,
kada su se tokom zime rasporedile u manje grupe, naredio da ih napadnu i
pobiju. Sledea generacija Bugara, pod vostvom Kuvera, pobunila se protiv
Avara, i on se stavio na elo meane populacije potomaka rimskih
zatvorenika, koji su pre pedeset godina bili naseljeni u Avarskom kraljevstvu
juno od Tesalonike. Mogue je, da su u sedmom veku imena Kuvrat, Kuver
i Kroat poticala od titule i, tek vremenom, poela da oznaavaju pojedince ili
narode. U svakom sluaju, nijedna od ovih grupa - bilo Samoovo
kraljevstvo, Hrvati (Kroati) ili Kuverovi Bugari - nisu bili narodi koji su ve
postojali i koji su se pobunili protiv avarskog gospodara. Pre bi se reklo da
su oni bili narodi u nastajanju, udrueni protiv Avara, ali organizovani na
neki nain prema institucijama ili principima preuzetim od njihovih
gospodara.
U toku sledeih vekova, ove grupe, ija neslovenska imena moda vuku
koren od avarskih titula, razvile su se od politikih jedinica, formiranih kao
otpor avarskim gospodarima u "narode", zajedno s podacima o genealokom
mitskom poreklu koji su objanjavali njihova porekla u etnikim a ne u
terminima politike organizacije.
Do poetka osmog veka, dakle, populacije na prostorima na kojima je
nekada bilo Rimsko carstvo karakterisali su pre politiki nego etniki
identiteti. Kod onih naroda koji su bili dovoljno vani da budu opisani u
retkim pisanim izvorima tog vremena, njihova identifikacija sa geografski
definisanim kraljevstvom odredila je nain na koji su oznaeni i, u velikoj
meri, kako su opisivali sami sebe. Naravno, ova terminologija poivala je na
ranijim vekovima, iako su se drutvene realnosti koje je oznaavala potpuno
promenile. Franci su bili elita Franakog kraljevstva: Langobardi su im bili
pandan u severnoj Italiji, a Goti u paniji dok Iberijsko poluostrvo nisu
osvojile berberske i arapske armije 711. godine. Slobodni stanovnici
engleskih kraljevstava bili su Saksonci. Rimljani su bili stanovnici onih
podruja u Italiji koja su bila pod papskom i vizantijskom vlau ili su,
drugde, bili stanovnici Galije juno od Loare. Regionalni identiteti, naravno,
i dalje su bili vani kao to su to bili oduvek. Franaki vladari vladali su nad
Turinzima, Bavarima, Frizima i Alemanima, iako su to bile provincijske, a
ne rodovske oznake.
Iza ovih stabilnih politikih zajednica, svet je vie liio na peti vek.
Saksonci, kolektivno ime za decentralizovane paganske germanske narode,
naseljavali su severne granice franakog sveta, dok je na istoku ogromno
polietniko Avarsko carstvo obuhvatalo Vizantiju i zapad, raajui "nove"
narode - Hrvate (Kroate), Srbe i Bugare. Ove grupe - Saksonci, Avari i
njihovi potomci - bili su novi varvari, jedini varvari preostali u Evropi,
upravo kao to su jedino Rimljani bili stanovnici Rima.

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/legende_o_poreklu_nemaju_istorijsko_p
okrice.24.html?news_id=98880


(Kraj)







Pie: Vijesti.me Objavljeno: 24.09.2011


RAZGOVOR: PATRIK GERI, AMERIKI ISTORIAR, AUTOR
KAPITALNE STUDIJE MIT O NACIJAMA

Krajem osamnaestog i u devetnaestom vijeku filologija je bila nova i mona
nauna alatka koja je fascinirala milione. Jezik je sve vie korien i kao
sredstvo politike kontrole kroz masovno obrazovanje, nametanje i
regulisanje nacionalnih jezika, i istovremeno kao sredstvo otpora ovom
procesu u obliku zahtjeva za prava povezanih sa ljudima koji koriste pod-
nacionalne jezike i dijalekte



Nijedan balkanski nacionalizam nije originalan u bilo kom svom
elementu

Mit o nacijama - srednjovjekovno porijeklo Evrope, knjiga amerikog
istoriara Patrika Gerija, razotkriva vezu mitova evropskih naroda i talasa
nacionalizma koji je zahvatio Evropu. Knjiga sadri istorijski pregled
stvaranja evropskih nacija, dokazujui da su one zapravo proizvod mate,
posljedica potrebe vladara da da zajednike koordinate svom plemenu ne bi
li njime lake vladao a sebe pokazao nasljednikom plemenskog trona. Geri
navodi kako Franci, Goti, Vizigoti, Avari, Rimljani i razni varvari, koji su
prohujali evropskim tlom, nijesu samo ratovali, ve se i spajali i
dezintegisali po veoma prostim ili pak veoma udnim mehanizmima.
Uzimali su razne identitete i oslobaali ih se kada bi im to odgovaralo.
Varvari su postajali Rimljani, a Rimljani varvari, pojedini drutveni slojevi
su postajali nacije. Tirada o svetom porijeklu, o vanosti vlastite nacije sve
su to izmiljotine, mitovi kojima plebs popunjava vlastitu prazninu i
pronalazi razlog da makne one druge. Demistifikujui mehanizme
mitotvorne svijesti, Geri predoava injenicu da nijedan balkanski
nacionalizam nije originalan u bilo kom svom elementu. Iako protagonisti
krvavih ratova sa kraja 20. vijeka to bezrezevno tvrde, nacionalizmi na
Balkanu, kako dokazuje Geri, samo su jadne kopije davno proivljenih
evropskih nacionalnih i nacionalistikih mantri.
Knjigu Mit o nacijama - srednjovjekovno porijeklo Evrope Patrika Gerija
objavila je novosadska izdavaka kua Cenzura u prevodu Danire Parente.
Patrik Geri je profesor srednjovjekovne istorije na kalifornijskom
univerzitetu (UCLA) i autor brojnih knjiga o kulturi i istoriji evropskog
srednjeg vijeka..
Iz kojih pobuda potie potreba da se pie knjigu o demistifikacijama mitova
o nacijama?
- U doba kada sam poeo da piem knjigu provodio sam vrijeme u centralnoj
Evropi i bio sam duboko uznemiren oivljavanjem etnikih nacionalistikih
diskursa, ne samo u Jugoslaviji koja se raspadala, ve i na mnogim mjestima
biveg sovjetskog carstva, pa ak i u zapadnoj Evropi. Posebno sam bio
pogoen estim referencama na rani srednji vijek, period koji prouavam, u
tom diskursu.
Vaa knjiga pokazuje da su nacije prije svega proizvod mate, a ne stvarne
drutvene istorije. Moete li to pojasniti?
- Ne bih tako otro razluio matu i stvarnu drutvenu istoriju. Nacije i
etnike grupe su stvarne, ali stvarne su jer ljudi vjeruju u njih i spremni su da
djeluju u skladu sa tim vjerovanjima. Meni je problem to pretpostavke o
istorijskim dubinama tih grupa i njihova nepromjenljiva priroda ne
korespondiraju sa istorijskim zapisima.
Da li se Vaa knjiga suprotstavlja dosadanjoj teorijskoj misli o nacijama?
- Trenutno postoji mnogo rasprava meu istoriarima, sociolozima i
politikim naunicima o narodima i nacionalizmu. Malo je danas pravih
primordijalista koji vjeruju da su nacije ukorijenjene, prirodne jedinice i
da egzistiraju nepromijenjene kroz milenijume (iako neke nalazimo u
popularnom politikom diskursu). Vie su problematini oni koji su
radikalni konstrukcionalisti, koji vjeruju da su narodi samo nedavna
tvorevina s kraja osamnaestog i devetnaestog vijeka. Drugi i dalje vjeruju u
etnika jezgra, koja su se nekako odrala kroz vjekove, a koja su
mobilisana politiki i kulturno u modernom periodu. Moj sopstveni stav je
da nijedan od ovih pristupa nema izgleda da se uklopi u istorijski zapis u
zapadnoj Evropi. Grupa identiteta koja se moe nazvati etnikim postojala je
u razliitim vremenima u raznim kombinacijama, ali niti su njihovi sastavni
elementi, niti prioriteti u koje su oni ulagali u formiranje osnovnog identiteta
ostali isti.
Iz Vae knjige se moe zakljuiti da je linearna istorija o narodima Evrope
mitoloka. Kako onda posmatrati narode kroz istoriju?
- Vidim narode da razvijaju i mijenjaju pojave iji sutinski kontinuitet esto
moe biti vie navodni, nego demonstrativan.
U knjizi kaete da Evropljani moraju da prepoznaju razliku izmeu prolosti
i sadanjosti da bi gradili budunost. Kako uspjeti u tome?
- Vjerujem da zaista moemo da nauimo iz prolosti, ali prolost ne treba
uzeti kao model za budunost. Kao istoriara interesuju me promjene tokom
vremena, to mislim da je sutina istorije.
Istorijsko pravo na suverenitet po etnikom kljuu je tvorevina 19. vijeka.
Ali ova ideja je u 20. vijeku milione ljudi otjerala u smrt. Kako vidite razvoj
te ideje dalje, u 21. vijeku?
- Etnika pripadnost i geografija jednostavno se ne poklapaju na mapi
ukoliko ne postoji masivno etniko ienje. Mislim da je
devetnaestovjekovni ideal drave etnike nacije pokazao ogromnu katastrofu
i da Evropljani i drugi moraju da pronau alternativne baze na kojima e
uspostaviti nacionalni suverenitet. Najvie dravnih ureenja tokom istorije
nijesu zasnovana na strogim etnikim linijama i nema razloga da tako uine
u budunosti.
Vi nedvosmisleno tvrdite kako je podudarnost srednjovjekovnih i
savremenih naroda samo mit. Moete li to i pojasniti?
- Srednjovjekovne nacije, ak i dok su koristile jezik etnike pripadnosti,
imale su sutinski razliite strukture zasnovane na gospodstvu, na savezima,
na religiji, kao i na mogunosti inkorporacije eksternih grupa u ova ureenja.
Moderno, pojednostavljeno shvatanje da se nacionalni identitet svede na
sutinu i izjednai sa jezikom ili kvazi - biolokom grupom projektovanom
u dalekoj prolosti, ne uspijeva da razumije prilagodljivost srednjovjekovnih
naroda.
Kako se odbraniti od nacionalistikih propagandi i mitova, koje su i danas i
te kako aktivne?
- Ja sam istoriar, a ne politiar, tako da je moja borba fokusirana na pokuaj
da oslobodim nae razumijevanje nacije od pogrenog shvatanja prolosti.
Moete li nam pojasniti vezu ljevice i desnice sa nacionalizmom?
- U stvari, postoje nacionalizmi i ljevice i desnice koji vjeruju u
primordalijalistiku viziju nacije. Ja sam nesrean zbog pokuaja da se
izgradi mitska nacionalna prolost za socijalno progresivne i liberalne ljude
kao to sam ja uz korienje etnike nacionalistike istorije za promovisanje
ksenofobije.
Ne treba potcijeniti mo filologije u raanju nacionalizama. Kakva je
zapravo uloga filologije i jezika u tom procesu?
- Krajem osamnaestog i u devetnaestom vijeku filologija je bila nova i
mona nauna alatka koja je fascinirala milione. Jezik je sve vie korien i
kao sredstvo politike kontrole kroz masovno obrazovanje, nametanje i
regulisanje nacionalnih jezika, i istovremeno kao sredstvo otpora ovom
procesu u obliku zahtjeva za prava povezanih sa ljudima koji koriste pod-
nacionalne jezike i dijalekte.
Kako je etnika arheologija uticala na isticanje prava na pojedine teritorije?
- Pretpostavke da su teritorije arheolozi identifikovali kao dijeljenje istog
materijala kulture, korespondira sa oblau jedinstvene jezike a time i
etnike zajednice i prolost i sadanjost dozvoljavaju ideolozima da
unaprijede tvrdnje o drevnim predakim zemljama, ak i ako ive u
potpuno razliitim drutvima u sadanjosti.
ta nam pokazuje komparativna analiza etnogeneze naroda Zulu (iz june
Afrike) sa evropskim etnogenezama?
- Moja namjera da posmatram Zulu etnogenzu je bila sa namjerom da
podstaknem Evropljane da razmiljaju o procesima njihove etnike
formacije, manje kao jedinstvenim, a vie kao o djelu slinih globalnih
procesa.
Vaa shvatanja su veoma pozitivna i napredna. Koliko ih podravaju
balkanski istoriari?
- Vi ste u boljoj poziciji nego to sam ja da odgovorim na ovo pitanje. Od
kada je knjiga prevedena na srpski, slovenaki i albanski dobio sam i
entuzijastinu podrku i kritiku. Ne mogu da kaem koja je jaa tendencija.
Vjerujete li Vi u stvaranje Evropske unije i u njeno odranje? Da li e u njoj
ideje nacije i nacionalizma biti oslabljene?
- Stvaranje Evropske unije je svakako oslabilo nacionalizam u nekim
oblastima, ali problemi standardizacije su takoe stvorili mrtvi hod kod
drugih. Vidimo u trenutnoj monetarnoj krizi da po mnogo emu nepotpuno
ujedinjenje Evrope stvara nove probleme. Osim toga, ja imam bojazan da se
Evropljanin gradi kao novi etniki identitet koji moe da nosi mnoge iste
opasnosti, kao i starije etnike opozicije u evropskoj istoriji.
Sutina due naroda ili nacije ne postoji
Knjiga Mit o nacijama je objavljena 2002. godine u SAD u izdanju
Princeton University Press. Doivjela je brojne prevode (srpski, njemaki,
francuski, korejski, portugalski, slovenaki, rumunski, hrvatski) i odline
ocjene u naunim krugovima. Ocjenjivai se uglavnom slau da je Gerijeva
knjiga ubjedljiva istorijska rasprava u kojoj odbacuje mit kojim se tvrdi da
se moderne evropske nacionalne i etnike grupe mogu pratiti unazad kroz
vrijeme do raznih drevnih ili naroda ranog srednjeg vijeka. Filozofi 18. i 19.
vijeka, meu kojima i Fihte, Herder i Hegel, razvili su uvenu ideju
nacionalizma koja je povezivala sadanje stanje u narodu ujedinjenom
politikim ciljevima, jezikom i kulturom. Iako je veliki dio ovog miljenja
revalorizovan, mi i dalje uzimamo zdravo za gotovo da dananje etnike ili
nacionalne grupe odgovaraju odreenim razliitim precima i teritorijama.
Ipak, Geri tvrdi kako su drevni jezici i kulture bili isuvie fluidni da bi se
mapirali na odreenim geografskim regionima, a narodi kao to su Gali,
Franci i Lombardi ne misle o sebi kao homogenima. Koristei se djelima
klasinih istoriara - Herodota, Tita Livija, Tacita i Avgustina, Geri
pokazuje da je u antiko doba postojala ogromna raznolikost naroda koji su
mogli biti privremeno ujedinjeni pod jednim liderom, ali nijesu bili
ujedinjeni pod onim to bismo mi nazvali nacionalnost ili etnika pripadnost.
Tako, tvrdi autor Mita o nacijama, da nijesu postojali nikakvi kvaliteti kao
to je sutina due naroda ili nacije, kako su to filozofi izmislili u Evropi
tokom 18. i 19. vijka. Gerijevi argumenti su vani u svijetlu nacionalistikih
ispada 20. vijeka. Na kraju, zakljuuje Geri, stvarno formiranje evropskih
naroda se mora posmatrati kao produen proces koji je poeo u antiko doba
i nastavlja u sadanjosti. Krajnja slika je izazov za one koji su usidrili
savremene antagonizme u drevnim mitovima - one koji tvrde da e
imigracija i tolerancija prema manjinama opljakati nacionalnost. Kako
Geri pokazuje, ideolozi kao to su Le Pen ili Miloevi znaju svoje mitove,
ali ne i svoju istoriju.
Identitet i izbor Crna Gora je od prije nekoliko godina samostalna drava.
Postoje primjeri da se dva roena brata u Crnoj Gori izjanjavaju jedan kao
Crnogorac a drugi kao Srbin. Podjela je oko toga ko je za zajedniku dravu
sa Srbijom a ko ne. Kao istoriar, kako gledate na ovu pojavu? ta u njoj
prepoznajete? - Mislim da je sasvim prirodno da dva brata sebe vide kao
pripadnike razliitih naroda, jer kao to tvrdim ovi identiteti nijesu
prevashodno zasnovani na objektivnim kriterijumima, ve povlae znaajan
izbor izmeu opcija. Slino je bilo i ranije kod Dalmatinaca koji su bili pod
pritiskom da se izjasne kao Srbi ili Hrvati. Mogu da pretpostavim da nijedan
od te brae ne bi mogao da se izjasni kao Japanac ili Francuz, ali obojica su
imali razliite razloge zbog kojih su razumno mogli da se identifikuju kao
Crnogorac ili Srbin. Pravo pitanje, ini mi se, je ono ta su oekivanja i
tenje koje se podrazumijevaju u ovim izjavama? Nadam se da ak iako se
jedan definie kao Srbin, a drugi kao Crnogorac, oni e ostati braa.

Vujica OGNJENOVI