15

Ljubia Mitrovi
Filozofski fakultet
Ni

SUDBINA KULTURNIH I ETNIKIH IDENTITETA U PROCESIMA
GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE NA BALKANU

Uvod: O nekim sociolokim konceptima za promiljanje drutvene i kulturne dinamike
savremenosti

oveanstvo se ponovo nalo na raskru, suoeno sa izazovima, ali i sumrakom
alternativa. Uprkos ogromnom razvitku nauke i tehnologije, koje omoguuju najrazvijenijim
zemljama da uine iskorak iz industrijskog u postindustrijsko drutvo, poetak novog
milenijuma doekujemo u znaku implozije socijalizma, naraslih ekonomskih disproporcija na
relaciji Sever-Jug i krize globalnog kapitalizma. Procesi globalizacije u savremenom svetskom
drutvu uporedo su, na njegovoj periferiji i poluperiferiji, praeni procesima fragmentacije i
dezintegracije. Suoeni smo sa fenomenom da se iza teze o dezideologizaciji i o kraju istorije,
skriva uspon novih neoliberalnih i neokonzervativnih ideologija radikalne desnice, koja preko
poluga transnacionalnog kapitalizma, utire put planetarnoj hegemoniji snaga razularenog
mega-kapitala. Taj proces je uporedo u globalnom svetskom selu, praen fenomenom
zakasnelog buenja nacija, svojevrsnom osvetom nacija (Alen Menk), kao i procesom
galopirajue retribalizacije sveta i pojavom nove vrste konflikata identitarnim sukobima, tj.
sukobima razliitih kulturnih i nacionalnih identiteta.
1

U kontekstu globalnih drutvenih promena i sagledavanja novih razvojnih ciljeva,
strategija, zadataka i aktera, postavlja se pitanje: kakvo je mesto i uloga Balkana u
meunarodnoj ekonomskoj podeli rada, u evropskim i svetskim procesima razvoja,
globalizacije, regionalizacije i integracije, a posebno kakva je sudbina kulturnih i etnikih
identiteta, kao i uloga i odgovornost nauke, obrazovanja i kulture kao kapitalnih razvojnih
resursa i faktora, u procesima demokratske tranzicije, reforme, razvoja i napretka. Ovaj nauni
skup, izmeu ostalog, ima za cilj i ambiciju da odgovori na neka od tih pitanja.
Savremeno svetsko drutvo zahvaeno je radikalnim, tektonskim promenama koje iz
osnova menjaju njegovu strukturu i dinamiku. Megatrendovi 2000-te oblikuju novu sliku sveta.
Na tom fonu sazreva i svest o ogranienosti jednodimenzinalnog disciplinarnog pristupa svetu.
Tendencija globalizacije savremenog svetskog drutva simultano je praena globalizacijom
same sociologije, kao i nadilaenjem njenog tradicionalnog predmetnog okvira, afirmacijom
pluralistike teorijsko-metodoloke paradigme, kao i zasnivanjem mondiologije, nove
transdisciplinarne nauke o planetarnom svetu.
Savremena nauka i njeni istraivai na fonu razumevanje nove nastajue realnosti u
svetu, a, pre svega, novih talasa modernizacije iznedrili su nove teorijsko-metodoloke
koncepte drutvenih istraivanja. To su koncepti megatrendova i paradigme informacionog
razvoja, kao i koncepti globalizacije, tranzicije i regionalizacije.
Koncept socijalnih megatrendova, kao svetsko-istorijskih razvojnih tendencija koje
opredeljujue utiu na strukturu i dinamiku svetskog drutva, definisao je Don Nizbet u svojim
studijama Megatrendovi i Megatrendovi 2000-te na osnovu prouavanja osnovnih

Rad sa projekta Etniki i kulturni odnosi na Balkanu mogunosti regionalne i evropske integracije
(1310), koji se realizije na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Niu, a finansira ga
Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije.
1
U vezi sa ovim fenomenom Majkl Volker u svom radu Savremeni tribalizam izmeu ostalog pie: Na
scenu su ponovo stupila plemena, a njihov povratak je najdramatiniji tamo gde je represija bila najtea
Tribalizam oznaava privrenost pojedinca ili grupe sopstvenoj istoriji, kulturi i identitetu (citirano
prema Zborniku Izazovi modernoj upravi i upravljanju, TIMIT, Beograd, 1995, str. 179).

16
karakteristika civilizacijskog razvoja u drugoj polovini i na kraju XX stolea.
2

Paradigmu informacionog razvoja definisao je Manuel Kasteli u svojoj studiji
Uspon mrenog drutva, kojom objanjava razvojne efekte nauno-tehnoloke revolucije na
globalno svetsko drutvo, odnosno novu logiku razvoja postindustrijskog informatikog
drutva u nastajanju.
3

Koncept globalizacije, definisan u radovima Imanuela Volerstina, Entoni Gidensa i
Dejvida Helda, oznaava sve veu meuzavisnost svetskog druva u naoj savremenosti,
intenzifikaciju drutvenih odosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takv
nain da lokalna zbivanja uobliavaju dogaaji koji su se odigrali kilometrima daleko i 'vice
versa'.
4
Otuda se globalizacija moe shvatiti kao delovanje na distanci.
5
Takvo delovanje
transformie kako regionalni, nacionalni, lokalni, pa ak i lini nivo drutvenog iskustva.
Novinu modernog globalnog sistema predstavlja irenje drutvenih odnosa kroz nove
dimenzije tehnoloke, organizacione, administrativne i pravne aktivnosti, kao i stalno jaanje
meupovezanosti posredstvom moderne komunikacijske mree i nove informacione
tehnologije.
6
Jednom rei, globalizacija kao razvojni megatrend izraava dijalektiki proces
planetarnog irenja odreenih delatnosti i oblika udruivanja koji obuhvataju itav svet,
njihovu meusobnu povezanost i zavisnost. Ovako odreen pojam multipolarne
globalizacije/mondijalizacije, koja generira u drutvenoj praksi emancipatorske, demokratske i
ravnopravne meunarodne odnose, treba razlikovati od neoliberalnog koncepta unipolarne
globalizacije, koja je u slubi megakapitala i jednog centra, odnosno koncepta globalizma ili
novog svetskog poretka, kao projekta novih nejednakosti u svetu ije se utemeljenje nalazi u
radovima Zbignjeva Beinskog
7
, a koji su briljantno kritikovali Noam omski
8
, Ulrih Bek
9
,
Pjer Burdije
10
, Edgar Moren
11
i Samir Amin
12
.
Koncept tranzicije, kao radikalnu promenu zatvorenih, autoritarnih drutvenih sistema
u moderne i pluralistike sisteme, ije kritiko teorijsko utemeljenje nalazimo u radovima
Imanuela Volerstina, Ulriha Beka, Gi Sormana i Miroslava Peujlia, ima instruktivnu
metodoloku vrednost za razumevanje karaktera drutvenih promena, kako u globalnom
svetskom selu, tako i u postsocijalistikim zemljama u srednjoj i istonoj Evropi.
13

Koncept regionalizacije, koji izraava oblike regionalne globalizacije i
supranacionalne integracije zemalja srodnih interesnih orijentacija, teorijski je utemeljen u
radovima Fransoa Peroa, ora Balandijea i dr. U savremenosti, regionalizam se javlja kao
jedna forma izraavanja procesa globalizacije i, sa druge strane, kao brana protiv globalizma,
kao projekta neravnopravnih odnosa i novih nejednakosti u svetu. U tom kontekstu,
regionalizam je faktor razvoja, ali i demokratske integracije savremenog svetskog drutva.
U cilju problematizacije predmeta naeg istraivanja ove teorijske koncepte, odnosno
analitike pojmove, treba metodoloki dovesti u korelaciju sa konceptom geokulture razvoja (I.

2
Vie o tome u: Naisbitt, J., Megatrends: Ten New Direktions Transforming Our Lives, New York,
1982; Naisbitt, J., Aburdene, P., Megatrends 2000, New York, 1990. (Prema knjizi S. Pokrajca
Tranzicija i tehnologija, Beograd, 2000, str. 158.)
3
Kastel, M., Uspon mrenog drutva, Pan-Liber, Zagreb, 2002.
4
Gidens, E., Posledice modernosti, Filip Vinji, Beograd, 1998, str. 69.
5
Isto, str. 69.
6
Held, D., Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd, 1997, str. 37.
7
Beinski, Z., Velika ahovska tabla, CID, Podgorica, 1999.
8
Chomsky, N., World orders, old and new, London, 1994.
9
Beck, U., Was ist Globalisierung?, Frankfurt a/M, Suhrkamp, 1998.
10
Burdije, P., Signalna svetla prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za izdavanje udbenika i
nastavna sredstva, Beograd, 1999.
11
Morin, E., Nair, S., Une politique de civilisation, Arlea, Paris, 1997.
12
Amin, S., Les Defis de la mondalisation, Paris, 1996.
13
Vidi optirnije o tome u radovima: Bek, U., Rizino drutvo, Peujli, M., Izazovi tranzicije,
Vidojevi, Z., Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Mitrovi, Lj., Savremeno drutvo - strategije
razvoja i akteri.

17
Volerstin), konceptom susreta i sukoba kultura i civilizacija (S. Hantington), konceptom
identitarnih sukoba (F. Tijal), i drugim kulturolokim pojmovima, kao to su akulturacije
identiteta, multikulturalizam i interkulturalizam.
14


Teorijsko-hipotetiki pristup problematizaciji predmeta istraivanja
U problematizaciji teme Sudbina kulturnih i etnikih identiteta u procesima
globalizacije i regionalizacije na Balkanu, ini se napor da se ispita heuristika i
eksplikativna mogunost nekih prinicipa i vrednosti koji idu iz diskursa teorije svetskog
sistema, modernizacije i geokulture razvoja.
Najpre elimo da podsetimo na razliitu pojmovnu interpretaciju kategorija kulture i
razvoja u okviru sociologije i kulturologije. Sloen odnos kulture i razvoja razliito se
interpretira u okviru razliitih nauka i teorijskih orijentacija. Ako poemo od sociolokog
pojma razvoja kao integralnog drutvenog procesa koji omoguuje stvaralaku inovaciju,
promenu strukture i kulture, ostvarivanje procesa emancipacije linosti i dosezanje odreenog
nivoa u ostvarivanju kvaliteta ivota drutvenih grupa, onda se kultura poima unutaar strukture
kao njen znaajni element. Ukoliko se pak kulturoloki objanjava ovaj odnos (izmeu kulture
i razvoja) onda je razvoj kategorija unutar kulture, a kultura oblik ispoljavanja celokupnih
materijalnih i duhovnih moi oveka, a po svojoj irini i obuhvatnosti kategorija koja pokriva i
proima drutveni totalitet, determiniui njegovu prirodu, granice i mogunosti njegovog
razvoja.
Teorija svetskog sistema, kao moderna varijanta univerzalistikih teorija, nastala je u
radovima Imanuela Volerstina. Nastavljajui na tragu teorije zavisnosti Franka Andre Gundera,
Volerstin daje novu interpretaciju odnosa u globalnom svetskom drutvu na osnovu
determinizma podele rada i naina razmene i eksploatacije na svetskom tritu, delei svetsko
drutvo na centar, poluperiferiju i periferiju i ukazujui na socioloke osobenosti ovih delova u
svetskoj celini i zakonitosti funkcionisanja svetskog drutva u nastajanju.
Teorija modernizacije je nastala izmeu 50-ih i 60-ih godina XX veka i predstavlja
jednu od kljunih paradigmi u savremenoj sociologiji na Zapadu za objanjenje procesa
prelaska iz tradicionalnog u industrijsko i moderno drutvo. Pod pojmom modernizacije se
podrazumeva "smiljena delatnost ili spontani proces racionalizacije u obliku postupne
autohtone kulturne transformacije i s njom povezanih drutvenih promena, ili postupak
internacionalnog prenoenja modernih artefekata na neko ne-moderno kulturno tlo"
15
. U tom
smislu modernizacija je dinammiki aspekt ili sadraj moderne i modernosti. Ona obuhvata
razliite procese promena (u demografskoj, tehnolokoj, ekonomskoj, politikoj, obrazovnoj
oblasti, u kulturi) koji reformskim aranmanima u socijalnoj akciji aktera omoguuju
evolutivne promene iz jednog stanja u drugo, iz tradicionalnnog drutva u moderno drutvo. U
sociolokoj teoriji pravi se distinkcija izmeu razliitih vrsta koncepata modernizacije, u tom
smislu upotrebljavaju se razliiti koncepti modernizacije, kojima se objanjava ambivalentnost,
diskontinuitet i sloenost procesa modernizacije: parcijalna modernizacija (Ruchemeyer,
1975), simbolika (simulakrum) modernizacija (J. K. Galbrajt), zavisna i reakcionarna
modernizacija (Vajda, 1988) slom modernizacijje (Eisenstadt, 1979) kontramodernizacija
(Touraine, 1988) imitativna i deformisana modernizacija (F. Adam, 1990)
16
.
Koncept modernizacije se, delom u naunoj praksi, a najee u publicistici, esto
redukuje na vesternizaciju kao oblik imitativne modernizacije, odnosno amerikanizacije naina
ivota; treba istai da je taj proces kompleksniji. Pod pojmom zavisna modernizacija

14
Videti opirnije u: ordano, K., Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, XX vek, Beograd, 2001;
Stojkovi, B., Evropski kulturni identitet, Prosveta/Zavod za prouavanje kulturnog razvitka,
Ni/Beograd, 1993; Gerc, K., Tumaenje kultura, I-II, XX vek, Beograd.
15
Dr Marija Obradovi, Teorija modernizacije i modeli razvoja, zbornik Srbija u modernizacijskim
procesima, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1994, str. 410.
16
Ljubia Mitrovi, Savremeno drutvo. Stategije razvoja i akteri.. Instittut za politike studije, Beograd,
1996, str. 18.

18
podrazumevamo podreenost (u kulturolokom, ekonomskom i politikom smislu)
poluperifernih i perifernih zemalja od strane svetskog centra. Ovaj pojam je komplementaran
sa teorijom zavisnosti koja je ira i kojom se izraava struktura odnosa izmeu metropole i
satelita. Deformisana ili konzervativna modernizacija oznaava onaj sistem "reformi radi
reformi" koje faktiki vode samoreprodukciji i odravanju status quo-a u globalnom drutvu.
Simbolika (simulakrum) modernizacija predstavlja strategiju kojom treba da se obezbedi
privid, a ne sutina razvoja, tj. da se stanovnitvo obmane da se neto radi na razvoju.
Socijalistika modernizacija najee je vezana za proces industrijalizacije i demokratizaciju
sistema obrazovanja i sistema socijalnih ansi (radnog i socijalnog zakonodavstva) dok
kontramodernizaicja izraava regresivne oblike socijalnih reformi koje vode konzervativnoj
restauraciji i svojevrsnoj inverzivnoj tranziciji. U naoj analizi posebno emo koristiti koncept
zavisne modernizacije za objanjenje odnosa izmeu globalnih, nacionalnih i regionalnih
strategija razvoja i aktuelnih procesa u postsocijalistikim drutvima u tranziciji. Naravno, ovaj
koncept emo interpretirati u kontekstu teorije zavisnosti, koja je deo neomrksitikih teorija
razvoja i kojim se objanjavaju specifini odnosi na relaciji svetski cenatr-poluperiferija-
periferija.
Takoe, jedan od kljunih pojmova kojim se koristimo u ovom radu jeste
retradicionalizacija, koja je vezana za teoriju tradicionalizma. Pod ovim pojmom se
podrazumevaju stari socijalni i kulturni obrasci, standardi i oblici ponaanja aktera, koji su
postali konica prilagoavanju socijalnih grupa na nove uslove rada i ivota, to blokira proces
modernizacije. Retradicionalizacija upravo oznaava pokuaj obnove tradicionalizma kao
konzervativnog sistema vrednosti (bilo da se odnosi na sferu ekonomije, politike ili kulture) u
savremenosti.
U problematizaciji odnosa izmeu kulture i razvoja u ovom radu polazimo od
hipoteze da se savremeni Balkan nalazi razapet izmeu procesa modernizacije i
retradicionalizacije, izmeu prolosti i budunosti.
U teorijskoj problematizaciji ovog pitanja (odnosa kulture, razvoja i saradnje) "u igri"
su i druge teorije i koncepti (teorija sukoba civilizacija i kulturnih identiteta, geoistorija,
geopolitika i geokultura). Njima se ele objasniti sloeni odnosi izmeu kulture i razvoja,
sukobi izmeu razliitih kultura i nacija, izmeu istorije i savremenosti na Balkanu, a posebno
uticaj istorijskog naslea na savremene drutvene procese, uticaj geopolitike i geokulture na
poloaj i ulogu Balkana i njegov aktuelni razvoj.
Pojam geokulture razvoja ovde se uzima u svom specifinom znaenju razlika koje
proizilaze iz nacionalnih kulturnih identiteta i njihovih uticaja na razvoj nacije i drava na
odreenom prostoru, tj. kao izraz odnosa geografije i kulture i njihovog zajednikog uticaja na
drutveni razvoj i identitet drutava na Balkanu. Pri tom se u radu polazi od hipoteze da, kao
to je u prolosti razvoj regiona Balkana bio odreen geopolitikom i geoistorijom, tako e
budui razvoj biti u znaku geoekonomije i geokulture, odnosno da e budui razvoj drutava na
Balkanu i Balkana kao regiona sve vie zavisiti od njegovog mesta u meunarodnoj podeli rada
i od mesta koje u njemu zauzimaju kultura i kulturni kapital kao kljuni razvojni resursi.
Najzad, u radu se govori i o regionalnom identitetu kao strukturalnoj karakteristici,
zajednikom kulturolokom jezgru naroda na ovom prostoru, koji je izraz ne samo zajednikog
kulturnog naslea, ve i njihovih slinih (istovetnih) oekivanja i reakcija na ovovremene
izazove. U tom smislu, govorimo o brojnim stereotipima vezanim za identitet balkanskih
naroda, o pojmu tranzitornog i protivrenog identiteta postsocijalistikih drutava na Balkanu,
kao i o njegovoj pluralnoj, slojevitoj strukturi i otvorenosti za promene. Naa je hipoteza da
balkanski narodi u savremenosti imaju tranzitorni identitet i da ive razapeti izmeu prolosti i
sadanjosti, te da, za razliku od razvijenih drutava, u kojima budunost odreuje sadanjost
razvoja (Nizbet - megatrendovi) dotle ovde (na Balkanu) prolost odreuje sadanjost i
budunost njihovih naroda i drava. Polazei od ovih grubih, vie u skici, ovla naznaenih
teorijskih shvatanja i koncepata nastojaemo da problematizujemo kompleksan odnos kulture,
razvoja i saradnje meu narodima na Balkanu.

19
U problematizaciji odnosa izmeu kulture i razvoja na Balkanu i u tom kontekstu
pitanja sudbine kulturnih i etnikih identiteta u procesima globalizacije i regionalizacije
Balkana, u ovom radu polazimo od sledeih hipoteza:
1. Globalizacija, tranzicija i regionalizacija, kao kompleksni protivreni procesi i
megatrendovi, predstavljaju u savremenosti novi talas modernizacije i akulturacije.
2. Savremeni Balkan se nalazi razapet izmeu procesa modernizacije i retradicionalizacije,
izmeu prolosti i budunosti.
3. Kao to je u prolosti razvoj regiona Balkana bio odreen geopolitikom i geoistorijom,
tako e budui razvoj biti u znaku geoekonomije i geokulture, odnosno da e budui
razvoj drutava na Balkanu i Balkana kao regiona sve vie zavisiti od njegovog mesta u
meunarodnoj podeli rada i od mesta koje u njemu zauzimaju kultura i kulturni kapital
kao kljuni razvojni resursi. U perspektivi drutvenoistorijskog razvoja kulturni identiteti
ostae poslednji beleg i bedem nacionalnih identiteta i dokaz da se posredstvom kulture i
prava na razliku narodi prepoznaju u globalnom mravnjaku oveanstva, branei ne
samo svoje pravo na identitet ve i slobodu i dostojanstvo.
4. Balkanski narodi u savremenosti imaju tranzitorni identitet.
Za razliku od razvijenih drutava, u kojima budunost odreuje sadanjost razvoja
(Nizbet - megatrendovi), dotle ovde, na Balkanu, prolost odreuje sadanjost i
budunost njihovih naroda i drava. Proces tranzicije ovih drutava odvija se u
specifinim istorijskim, socijalnim, ekonomskim, politikim i kulturnim uslovima, tako
da se strategije razvoja ovih drutava ne mogu zasnivati na prostom prenoenju i primeni
modela iz zapadnih drutava ve se ovi moraju prilagoavati uslovima koji postoje u
zemljama u regionu.
5. Sudbina etnikih i kulturnih identiteta - u smislu njihove transformacije od zatvorenih,
etnocentristikih i iskljuivih entiteta (koji tendiraju podelama i sukobima) ka otvorenom,
pluralistikom, modernom i graanskom identitetu, koji je slojevit, respektuje razlike
multikulturnog ivota - bie odreena karakterom i dinamikom tranzicionih procesa,
nivoom istinske demokratizacije drutvenih i politikih odnosa (ostvarivanjem
proklamovanih ljudskih prava i sloboda), tempom globalizacije i regionalizacije Balkana,
odnosno stepenom ukljuivanja balkanskog prostora u regionalne i evropske tokove
integracije.

Geopolitiki poloaj Balkana, istine i stereotipi o njegovom regionalnom identitetu i
geokulturnoj paradigmi razvoja
Balkan, za razliku od drugih regiona, po svom geopolitikom poloaju, zaokupljuje
panju ne samo vojnih osvajaa ve i trgovaca, politiara i istraivaa. O njemu se pisalo i
govorilo kao o mostu i graniniku, prelazu i procepu, verigi meu svetovima, geopolitikom
krstu meu dravama i narodima. Nesporno je da Balkan, zbog svog osobenog geopolitikog
poloaja, "ima monu ontologiju koja zasluuje ozbiljno i kompleksno prouavanje, a to je
ontologija stalne i duboke promene".
17
Postavlja se, meutim, pitanje kako je ta mona i
kompleksna ontologija kroz istoriju radila za sebe ili protiv interesa balkanskih naroda; kako je
i koliko instrumentalizovana od aktera spolja i iznutra i u koje svrhe? O Balkanu se pisalo i
govorilo kao o kolevci Evrope, njenom pupaniku, kao o tamnom vilajetu, prokletoj avliji ili
kao o buretu baruta, dok je pojam balkanizacije uao u upotrebu u ovom veku kao preorativan
sinonim za podeljenost, zavaenost, plemensku iskljuivost i tribalizaciju, odnosno politiku
dezintegraciju odreenog procesa.
18



17
Marija Todorova Imaginarni Balkan, Zemun, Biblioteka XX vek, Beograd, str. 316. (Imagining the
Balkans, Oxford University Press, New York, 1997)
18
U novije vreme za ovaj region koristi se pojam Jugoistona Evropa da bi se izbegli otpori koje izaziva
termin Balkan i stereotipi vezani za njega.

20
Tabela 1 OPTA DEMOGRAFSKA SLIKA JUGOISTONE EVROPE
ukupan
br.
stanovni
ka u 000
pri-
rodni
prira
taj
ue-
e
najbr.
nacije
broj
nacija sa
ueem
preko
3%
broj
religija
sa
ueem
preko
3%
uee
urbane
popula-
cije
1995.
indeks
starosti
1995.
Albanija 3645 18,3 95 0 3 39 0,18
BiH 4484 8,5 44 4 3 49 0,35
Bugarska 8991 -5,3 85 2 2 71 0,79
Grka 10458 0,5 98 0 1 65 0,74
Hrvatska 4495 -0,2 78 3 2 64 0,95
Jugoslavija 10547 3,1 63 6 3 56 0,52
Makedonija 2162 8,0 65 2 2 60 0,33
Rumunija 22680 -1,5 89 2 3 55 0,50
Izvor: Jugoistona Evropa 2000. Pogled iz Srbije. Stubovi kulture, Beograd, 1999,
str. 106
Na istraivaima je da odgonetnu i istrae stvarnu prirodu Balkana i da demistifikuju
brojne stereotipe o njemu, da svojom kritikom pomognu otkrivanju prave mere stvari, sutinu
ovog geografsko-istorijskog i kulturolokog prostora. Takvi pokuaji su ve u toku u okviru
kulturno-istorijskih nauka i sociologije.
Meu najnovijim znaajnijim studijama koje se bave kulturnom i politikom
antropologijom Balkana, svakako treba istai studiju Marije Todorove Imaginarni Balkan (koja
je objavljena u SAD-u 1997. godine, a 1998. godine prevedena na na jezik). U ovoj studiji
autorka podvrgava kritikoj analizi stereotip o Balkanu i balkanizaciji, pokazujui
argumentovano da je on proizvod kolonijalne svesti (bilo u oblasti tzv. nauke, publicistike ili
geostrategije). Naime, autorka komparativnom istorijsko-sociolokom i socijalno-psiholokom
analizom, pokazuje kada se pojavio pojam balkanizacije, zatim evoluciju oblikovanja slika,
predstava i stereotipa o Balkanu i i propagandnu upotrebu. Ona pravi distinkciju izmeu ovog
pojma i pojma orijentalistike, posebno razmatrajui ulogu imperijalnih sila u tabuizaciji i
stigmatizaciji ovog prostora, kako bi se legitimisala vlastita akcija na njegovom osvajanju i
instrumentalizaciji. Ona svoju analizu zasniva na etnografskim, istoriografskim, knjievnim, ali
i socijalno-psiholokim saznanjima. Polazei od toga da je Balkansko poluostrvo, generalno
gledano, zemlja protivrenosti te da je, upravo taj meu-poloaj Balkana, njegov granini
karakter, uticao na ispoljavanje njegove kompleksne prirode koja je, izmeu ostalog, rezultat
sukobljavanja razliitih geoistorijskih i geokulturnih faktora (to je prostor na kome se seku
razliiti civilizacijski lukovi pravoslavalja, katolianstva i islama). Todorova pokazuje kako se
dugo odravala iluzija o identitetu otomanskog i balkanskog, i kako tek od XVIII veka poinje
otkrivanje stvarnog identiteta Balkana. U tom kontekstu ona ukazuje kakva je uloga uvezenih
stereotipa o Balkanu u procesu formiranja predstava i propagande od strane razvijenog
hegemonistikog centra, tj. velikih sila (tako, na primer, sam termin "balkanizacija" nastao je
posle balkanskih ratova i I svetskog rata i time je stvoren negativni stereotip o Balkanu). Ovaj
stereotip, kako pokazuju istraivanja, a posebno studija Marije Todorove, vremenom se menjao
i instrumentalizovao za razliite potrebe. Ovakav zajedniki zapadnjaki stav prema Balkanu
zamenio je dotadanje pojedinane nacionalne pristupe u oceni i analizi naroda Balkanskog
poluostrva.






21
Tabela 2 ETNIKA STRUKTURA ZEMALJA JUGOISTONE EVROPE
Zemlja Veinski narod % Najvea manjina %
Albanija Albanci 98.0 Grci 1,8
BiH Tri naroda
Bugarska Bugari 85,7 Turci 9,4
Hrvatska Hrvati 78,1 Srbi 12,2
Grka Grci 100,0
Makedonija Makedonci 66,4 Albanci 23,1
Rumunija Rumuni 89,4 Maari 7,1
Slovenija Slovenci 87,6 Hrvati 2,7
Turska Turci 83,0 Kurdi 14,0
Jugoslavija Srbi 62,9 Albanci 16,5
Izvor: P.Simi, Regionalalna saradnja u Jugoistonoj Evropi: uloga Jugoslavije, Zbornik
Strategije razvoja i regionalna saradnja i integracija na Balakanu, Filozofski fakultet, Ni,
1999.
U geopolitikom i kulturolokom smislu nesporno je da postoje brojne osobenosti
balkanskih zemalja. Na to, izmeu ostalih, podseaju istraivanja istoriara, etnologa,
sociologa, dela knjievnika i drugih. Znaajan broj tih autora, pisaca i istraivaa, u svojim
studijama govori o osobenostima nacionalnih identiteta balkanskih naroda u znaku geoistorije,
geokulture i geopolitike. U tom smislu poznata su antropogeografska istraivanja Jovana
Cvijia, Dvornikovieva etnopsihologija i karakterologija jugoslovenskih naroda, studije
Slobodana Jovanovia i Dragie Vasia o srpskom nacionalnom identitetu, Andrieve studije o
razvoju duhovnog ivota u Bosni pod Turcima, studija Trajana Stojanovia o balkanskoj
civilizaciji, Dadieva studija o epskom identitetu "homo balcanicusa" i "homo heroicusa" i
druge. Takoe, kod drugih balkanskih naroda postoje autori koji su znaajni po svojim
studijama u kojima izraavaju nacionalni i regionalni identitet balkanskih naroda. Na fonu
razmatranja doprinosa naih autora, najznaajniji doprinos etnosociologiji i etnopsihologiji
Balkana dali su Jovan Cviji, Vladimir Dvornikovi i Ivo Andri. Cvijieva istraivanja o
balkanskim psihikim tipovima i varijetetima, o odnosu antropogeografskih i kulturnih faktora
u konstituisanju nacionalnog i regionalnog identiteta, predstavlja zaista svojevrsni doprinos
sociolokom prouavanju geokulture Balkana. U radovima savremenih istraivaa nailazimo
na tezu o balkanskoj paradigmi razvoja.
19
Ovom tezom se eli da izrazi uticaj specifinog
drutvenog karaktera i nacionalnog identiteta na drutveni razvoj. Na nauci je da prui temeljit
kritiki odgovor na pitanje: da li postoji balkanska paradigma razvoja i da li se moe govoriti o
specifinoj geokulturi razvoja Balkana, kako bi to definisao Immanuel Wallerstein.
20

Nauka treba da vlastitim istraivanjim otkrije i objasni dejstvo razliitih unutranjih i
spoljnih sila u reprodukciji brojnih stereotipa o identitetu balkanskih naroda, ali i da ukae na
moguu pozitivnu i integrativnu ulogu kulture i drugih faktora u stvaranju pretpostavki za
jaanje procesa saradnje, za povezivanje i integraciju balkanskih naroda i njihovu integraciju u
evropske i svetske procese. U tom smislu rezultati naunih istraivanja mogu odigrati znaajnu
ulogu u razvijanju samosvesti kod aktera o regionalnom identitetu i njihovoj odgovornosti za
razvoj i napredak i mir na Balkanu.

Postsocijalistika drutva Balkana - izmeu modernizacije i retradicionalizacije
Veina balkanskih drava je posle II svetskog rata ivela u uslovima realsocijalistikih
reima. U njima je u toku pedesetogodinjeg trajanja i razvoja ostvaren napredak u znaku tzv.
socijalistike modernizacije, oliene u procesima industrijalizacije, demokratizacije sistema

19
B.Babi, Prelaz u tranziciji, Prometej, Beograd, 1996, str. 199-200.
20
Immanuel Wallerstein, Geokultura razvoja, ili transformacija nae geokulture?, Socioloki pregled, br.
3, 1995, str. 436.

22
obrazovanja, socijalne zatite graana i drugim oblastima. Ti su se reimi, vremenom, zbog
unutranje sistemske blokade, ali i geostratekih pritisaka spolja, uruili krajem 80-tih godina.
U naoj savremenosti region Balkana ini veina ekonomski najsiromanijih i politiki
najnestabilnijih zemalja u Evropi, u sociolokom smislu on predstavlja evropsku periferiju i
svetsku poluperiferiju, integralni deo zavisnih drutava evropskog i svetskog Juga. Veina
zemalja ovog regiona, vie od 10 godina nalazi se u procesu tranzicije. Neke su bile
preokupirane etnikim konfliktima i politikim fragmentacijama, ratom ili meunarodnim
sankcijama, a neke, budui da su u neposrednom okruenju, pogoene su njihovim
posledicama. Jednom rei, Balkan se danas nalazi izmeu procesa retradicionalizacije i
modernizacije, vie okrenut prolosti nego budunosti.
Implozija socijalizma i krah komunistike ideologije imali su za posledicu regresiju
balkanskih naroda na kulturoloke matrice prolosti, ponovno otkrivanje religijskih osnova
nacionalnih kultura i ksenofobiju i zatvaranje. U tom smislu veinu balkanskih naroda
karakterie snano okretanje prolosti, ivot u znaku "oka prolosti" i razrastanje fenomena
svojevrsne osvete nacije i tradicije (Alen Menk).
Ve su napisane prve studije o strategijama razvoja i akterima u postsocijalistikim
drutvima u tranziciji na Balkanu, o njihovom "tranzitornom karakteru", o irenju zone
zavisnih poluperifernih drutava koja nastaju na ovom prostoru.
21
Naime, kod veine aktera u
ovim drutvima prihvaena je neoliberalna strategija razvoja, ideologija trinog
fundamentalizma i radikalnog kapitalizma (ok terapija, privatizacija i liberalizacija trita)
ime je otvoren put konzervativnoj restauraciji i zavisnoj modernizaciji ovih drutava. Takva
tranzicija bez socijalne odgovornosti razorila je postojeu socijalnu strukturu (kroz intenzivno
raslojavanje, irenje socijalnih nejednakosti i formiranje specifine i degenerisane socijalne
piramide moi sa novim socijalnim likovima - mafijokratijom, lumpenburoazijom i
preduzetnicima na jednoj strani, i sa ogromnim brojem deklasiranog i osiromaenog naroda na
drugoj strani).U jednom broju zemalja u realnim socijalnim procesima na delu je tzv.
nomenklaturni (politiki) kapitalizam (kako bi to oznaio Maks Veber), koji slui kao model
prelaska iz realsocijalizma u kapitalizam, i koji omoguava nomenklaturi da koristei politiku
mo, preko procesa kontrolisane privatizacije i strategijskog kontinuiteta politike elite, izrasta
u novu ekonomski vladajuu klasu. Socijalna cena ovog modela tranzicije je zastoj u procesu
modernizacije, demokratizacije i reforme, a neki opisuju ovakvo stanje kao blokiranu
tranziciju, sa svojevrsnom refeudalizacijom u drutvenim procesima, sa naraslim socijalnim
tenzijama, etnikim i religijskim sukobima.
Tabela 3 TIP TRANZICIJE, STRATEGIJE I DRUTVA (TIPOLOGIJA
POSTSOCIJALISTIKIH DRUTAVA PREMA SOCIJALNOM SMERU TRANZICIJE)
Tip tranzicije Model strategije (sa kljunom
koncepcijskom odrednicom)
Tip drutva
1. Inverzivna,
regresivna,
predmoderna
Retradicionalizacija (etnofeudalizam, tribal
society)
Tradicionalno, predraansko,
protomoderno
2. Reverzibilna
neoliberlana
Zavisna modernizacija (neoliberalizam) Kapitalistiko, periferno, zavisno
3. Reverzibilna
neokonzervativna
Deformisana realsocijalistika modernizacija
(neoetatizam)
Poluperiferno, politokratsko
4. Progresivna
socijaldemokratska
(tranzicija sa
socijalnom
odgovornou)
Socijaldemokratska modernizacija (socijalno
partnerstvo, socijalna drava, "welfare state)
Moderno, razvijeno, pluralisti-ko,
socijaldemokratsko drutvo; drutvo
demokratskog socijalizma
Izvor: Lj.Mitrovi, Savremeno drutvo. Strategije razvoja i akteri. Institut za politike studije,
Beograd, 1996, str. 167.


21
O tome videti opirnije u studijama Miroslava Peujlia, Zorana Vidojevia i autora.

23
Osvrt na desetogodinje rezultate tranzicije ovih drutava na Balkanu prua poraznu
sliku. Izuzev Slovenije, sva ostala drutva, po brojnim razvojnim indikatorima, nalaze se ispod
1989. godine, tj. doivela su regresivne promene, inverzivnu tranziciju i recesiju. Za razliku od
srednjoevropskih drutava, koja su sledila jedan meovit koncept liberalno-demokratskog i
socijaldemokratskog modela prelaza i reforme, odabrani modeli tranzicije u balkanskim
zemljama vie su na fonu retradicionalizacije i zavisne modernizacije, te se stoga o njima moe
govoriti kao o razorenim drutvima ili drutvima blokirane tranzicije, koja su vie doivela
socijalni udes nego razvoj.
Opredeljenje za neoliberalnu ekonomsku alternativu - kroz ok terapiju i totalnu
reprivatizaciju, u jednom broju bivih socijalistikih zemalja, dovelo je do pada u pogledu
socijalne zatite radnika, ispod standarda savremenih zapadnih drutava. U ovom sluaju se
radi o inverzivnoj tranziciji regresivnog socijalnog karaktera.
Dosadanja tranzicija u zemljama Istone Evrope je bila teka operacija na pacijentu
"bez anestezije". "Rezultati" te tranzicije ogledaju se u optem i dubokom padu proizvodnje,
visokoj stopi inflacije, prezaduenosti u odnosu na inostranstvo, padu zaposlenosti i ogromnom
porastu nezaposlenosti, kao i padu ivotnog standarda i kvaliteta ivota. Tako npr. spoljni dug
Maarske je porastao sa 21,4 milijarde dolara u 1990. godini na 28,5 milijardi dolara u 1994,
Rumuniji sa 1,2 na 5,0 milijardi dolara, eke sa 4,4 na 9,3 milijardi dolara. Samo je spoljni
dug Poljske, zahvaljujui otpisu velikog dela duga, smanjen sa 48,5 na 41,9 milijardu dolara
(ECE, 1995, str.138). Svi ovi indikatori govore da se ova drutva sa neoliberalnim modelom
tranzicije, umesto u razvoju nalaze u stranju "tranzicione recesije", te da e za veinu njih
uzvieni cilj tranzicije do 2002. godine biti da stignu gde su bila 1989. godine, tj. pre
uruavanja starog reima.
22

Tabela 4 DUG ZEMALJA ISTONE EVROPE
Zemlja Spoljni dug Uee duga u drutvenom
proizvodu zemlje (%)
1992.g. 1997.g. 1992.g. 1997.g
Albanija 633 706 94 28
Bugarska 11.854 9.858 116 101
eka 7.571 21.456 27 42
Hrvatska - 6.842 - 35
Jugoslavija 16.483 15.107 - -
Maarska 22.018 24.373 61 55
Belorusija 189 1.162 1 5
Makedonija - 1.543 - 71
Poljska 48.495 39.890 53 29
Rumunija 3.240 10.442 13 33
Rusija 78.356 125.645 19 26
Slovaka 2.746 9.989 23 52
Ukrajina 551 10.901 1 22
Izvor: Politika, 1.decembar 1999, str. 8.
Ekonomski i socijalni analitiari razvoja postsocijalistikih drutava na Balkanu
procenjuju da e ovim drutvima biti potrebno 10 i vie godina za oporavak od tranzicionog
oka da bi ta drutva postigla rezultate iz 1989. godine. Naravno, najtei je poloaj SR
Jugoslavije, kojoj e za oporavak i dostizanje nivoa razvitka iz 1989. godine, prema
prognozama ekonomista, biti potrebno moda i dve decenije. Ovakva situacija i neizvesna
razvojna perspektiva SR Jugoslavije uslovljena je brojnim unutranjim i spoljnim faktorima: u
njoj je pored implozije starog reima, uporedo dolo do dezintegracije stare drave i krvavog

22
Oskar Kova, Reforma, tranzicija i privatizacija ili izgradnja otvorene meovite (i socijalne) trine
privrede, Beograd, 1995, str. 2.

24
etnikog i graanskog rata, izazvanog ne samo etnikim partikularizmom, ve i geostratekim
pritiscima velikih sila. Etniki i religijski koktel na Balkanu (Z.Beinski), na prostoru bive
Jugoslavije, iskorien je kao razorni dinamit za razbijanje njenog dravnog suvereniteta i
teritorijalnog integriteta i instrumentalizaciju ovog prostora od strane velikih sila, po cenu
direktne intervencije, kakav je sluaj bio u Bosni i na Kosovu.
I najnovije, tragino iskustvo iz prolea 1999. godine, olieno u agresiji NATO-
alijanse na jednu suverenu zemlju, SR Jugoslaviju, govori o tome da je suverenitet nacionalnih
i nezavisnih drava na kraju XX veka na udaru dvostruko: s jedne strane spolja, procesima
globalizacije i ekspanzijom snaga novog svetskog poretka, i s druge strane, etnikim i verskim
partikularizmima i secesionistikim pokretima iznutra, koji se koriste i instrumentalizuju protiv
suverenitita malih i nezavisnih drava. Ove tendencije zahtevaju od malih i nezavisnih drava
udruivanje i saradnju i preko regionalnih strategija i novih formula razvoja pacifikaciju ovih
pritisaka i spolja i iznutra. U tom smislu regionalizam se ovde moe javiti ne samo kao
razvojni klju ve i kao bezbedonosni i kao put demokratizacije i graenja novih odnosa meu
narodima i dravama u svetu ili pak unutar sloenih dravnih celina.
Posmatrajui globalne tendencije i odnose na kraju XX veka, suoeni smo sa
injenicom da kada se u visokorazvijenim zemljama transnacionalnog globalnog kapitalizma
govori o skoku iz industrijskog u postindustrijsko informatiko drutvo, da se u zemljama u
tranziciji u Istonoj i Jugoistonoj Evropi govori o fragmentaciji i dezintegraciji. Na planu
nauke i ideologije i kulture takoe imamo odreene specifinosti izraene u visokom razvitku
prirodnih i tehnikih nauka analitikog instrumentalnog uma i, s druge strane, iza
dezideologizacije i sumraka progresivnih alternativa, imamo uspon novih ideologija nove
desnice olienih u neoliberalizmu, neonacionalizmu, posttotalitarizmu i novom svetskom
poretku. Njihova sutina je u promociji interesa snaga megakapitala u planetarnim razmerama,
koje profit stavljaju iznad ljudi, a nacionalni suverenitet i dravni interes podreuju procesima
globalizacije, ije nauno-tehnike potencijale instrumentalizuju radi jaanja svoje premoi i
nove preraspodele bogatstva u svetu. Otuda, u savremenom svetu, umesto kretanja ka
multipolarizmu na delu je irenje unipolarne geopolitike logike na elu sa SAD koja tei sve
vie planetarnoj hegemoniji. Kao reakcija na ovakvu instrumentalizaciju i zloupotrebu procesa
globalizacije, u svetu je sve vie prisutna pojava galopirajue retribalizacije sveta,
23
obnova
nacionalizma, povratak na retrogradne ideologije krvi i tla iz XIX veka, ali i jaanje i irenje
svetskog demokratskog fronta neoliberalnoj totalitarnoj hegemoniji. To pokazuju antiratne
demonstracije u mnogim gradovima sveta povodom agresije na Jugoslaviju, kao i drugi primeri
buenja naroda u borbi za svoju nezavisnost, kao i jaanje antisistemskih i novih drutvenih
pokreta protiv radikalnog globalnog kapitalizma, koji bez obzira na mo snaga mega kapitala,
posle uspona sedamdesetih, osamdesetih godina, sada ulazi u krizu o emu pie, izmeu
ostalog i dojueranji njegov strasni apologeta, kao to je npr. Dord Soro u svojoj najnovijoj
studiji Kriza globalnog kapitalizma (1998).
24

Implozijom socijalizma, i prostor Balkana naao se na raskru u razvojnom i
civilizacijskom smislu. U veini drutava, komunistika ideologija je zamenjena neoliberalnom
ili nacionalistikom, ostvaren je pad na tradicionalne kulturoloke matrice, tj. povratak na
osnovne vrednosti tradicionalnih religijskih kultura (pravoslavlja, katolianstva i islama). Kao
da se "u zavetrini" ovih religija potraio spas za izgubljenu duu, za razoreno ideoloko nebo i
iezlu grupnu solidarnost i jedinstvo. ovek kao antropoloko bie ima ne samo potrebu za
saznanjem i delanjem, ve i da se nada i veruje. Za razliku od drugih vrsta, on je "uznemireno
bie" (R.Luki), koje dri do svoje prolosti do svoje ukorenjenosti, odnosno do prolosti i
budunosti. Stoga i vera i ideologije imaju, pored partikularne uloge iskrivljene svesti, i svoju
iru, socijalno-integrativnu, kao i antropoloku, psihosocioloku funkciju jer pomau
drutvenim grupama u pogledu kolektivne identifikacije, tj. razvijanja svog kolektivnog
identiteta i samosvesti. Poraz ideologija, makar i privremeno, koje su, sledei princip nade i

23
Francois Thual, Les Conflits Identitires, Ellipses, Paris, 1995, str. 163-184.
24
Dord Soro, Kriza globalnog kapitalizma, B2 92, Beograd, 1999.

25
utopijskog - otvarale kapije budunosti, utro je put eskalaciji ideologija prolosti, retrogradnom
okretanju prolosti, traganju za korenima, vraanju veri, tlu, srodstvu, zajednici, da bi se
uspostavila izgubljena ravnotea. O tom procesu u nekim studijama se pie kao o svojevrsnom
oku prolosti, o procesu retradicionalizacije koji je doao do izraaja na Balkanu, u nekim
zemljama znaajnije, a u drugim manje. On se posebno ispoljio u etniki i religijski meovitiim
sredinama i drutvima blokirane tranzicije gde postoje zastoji u procesu modernizacije, razvoja
i reforme, i gde povratak na tradicionalizam izraava i svojevrsnu konzervativnu restauraciju i
refeudalizaciju svesti, a ne samo demokratizaciju i liberalizaciju ljudskih prava i sloboda u
oblasti ostvarivanja prava na veru i verske tolerancije. Kao da je na Balkanu, usled blokiranog
breg razvoja i modernizacije, usled zastoja u ostvarivanju drutava organske solidarnosti, kako
bi to definisao Dirkem, otvoren put razrastanju drutava mehanike solidarnosti u kojima
ponovo dominiraju kolektivni obrasci i predstave i politika kao sudbina nad ljudima i
narodima.
Postsocijalistikim drutvima u tranziciji na Balkanu, radi njihovog izlaska iz krize i
iskoraka iz starih oblika drutvenosti, neophodno je bre otvaranje prema procesima
modernizacije, demokratizacije i reforme. Stoga su za njih modernizacija i reforma, doista
pitanje ivota ili smrti u razvojnom i civilizacijskom smislu. U tom kontekstu izbora razvojnih
projekata i alternativa i razvijanju moderne progresivne samosvesti novih aktera drutvenih
promena, velika je i nezamenljiva uloga nauke, obrazovanja, kulture i sredstava masovnog
komuniciranja. Svojim istraivanjima i modernim demokratskim metodom delovanja ove
delatnosti i institucije moraju dati svoj doprinos oblikovanju modernog lika Balkana i njegovog
regionalnog identiteta, kao prostora dijaloga i saradnje, razumevanja razliitosti kultura, mira i
tolerancije i demokratske integracije.
Imajui u vidu prethodna razmatranja o odnosu modernizacije i retradicionalizacije,
da se zakljuiti, da i pored odreenih razlika meu balkanskim narodima postoje jo vee
slinosti, te da se u tom smislu moe govoriti i o balkanskoj geokulturnoj paradigmi razvoja, u
ijoj osnovi lei teza o organskim zajednicama, ali i snanom uticaju istorije, kulture i
geopolitike na savremeni drutveni razvoj ovog prostora. Ovde, na Balkanu, na kraju XX veka
i na poetku novog milenijuma kao da ponovo krui "sablazan istorije" (N.Berajev) i mui
narode, te su oni vie okrenuti prolosti nego li izazovima savremenosti i budunosti. Otuda je
velika odgovornost nauke, da za razliku od politikih elita (koje, ukoliko su nemodernizovane
i nedemokratizovane, mogu populistiki manipulisati i povlaivati ovim tradicionalistikim
orijentacijama, mogu se makijavelistiki "poigravati" sa odreenim slabostima iz
mentalitetskog sklopa svojih naroda), da svojim nepristrasnim naunim istraivanjima otvaraju
put istine i osvetljavaju put napretka, nudei alternativne projekte izlaska iz krize i daljeg
razvoja svojih naroda. U tom kontekstu je danas znaajna uloga nauke, obrazovanja i kulture
na planu duhovnog preporoda, modernizacije i racionalizacije rada, i kulturnoj orijentaciji
naroda. U tim procesima treba da prednjae kulturne elite. Znaajna je uloga i odgovornost i
savremenih mas-medija u procesu obrazovanja, informisanja i demokratizacije drutvenih
odnosa. Ali i demokratizovani politiki sistemi i razvijena demokratska politika kultura,
oslonjeni na institucije participativne demokratije, lokalne i regionalne samouprave, koje
omoguuju uee graana u kreiranju drutva, u demokratskom upravljanju razvojem i
promenama.

Neke osobenosti etnikih i kulturnih identiteta na Balkanu
Ako pod identitetom podrazumevamo razvijenu svest o sebi i drugima, onda on u sebi
sadri preraeno lino i kolektivno iskustvo aktera, njihovu mapu sveta. U tom smislu ovaj
pojam u sebi nosi slinost sa pogledom na svet i habitusom (P. Burdije). Ovako polivalentan
pojam identiteta diferencira se na personalni, grupni (kolektivni), kulturni, etniki, socijalni,
jeziki, klasni, politiki, lokalni, regionalni, globalni. U tom smislu moemo govoriti o
zatvorenom i otvorenom identitetu, o homogenom i pluralnom identitetu oveka i drutvenih
grupa. Etniki, kulturni i personalni identiteti podloni su promenama.

26
ovek je, po svojoj prirodi, bie slojevite strukture. Raa se kao jedinka i izrasta kroz
proces socijalizacije, akulturacije i individualizacije u drutvu kao linost. inom zaea i
raanja on nije tabula rasa, ve je iskonski struktuirano bie, genotipom kulture, kumuliranim
iskustvom vrste svog roda, etnosa, familije i roditelja. U lancu, beougu, razvoja ljudske vrste
(u organskoj evoluciji) zapisani su kulturni kodovi vrste, etnosa, porodice, roditelja, koji se
preko klona DNK dalje prenose. Savremeni antropolozi, genetiari, kulturolozi, psiholozi i
sociolozi ostavili su svoje interpretacije o tom sloenom procesu razvitka linosti i formiranja
identiteta. Dok sociolozi govore o uticaju naina proizvodnje drutvenog ivota (K. Marks) i
drutvenog karaktera (E. From) na razvoj linosti, dotle kulturolozi naglaavaju uticaj kulture u
reprodukciji svesti i formiranju linosti, a psiholozi piu o trostrukoj matrici delovanja
nesvesnog, tj. psiholokih faktora. Dubinsko-psiholoka analiza otkriva trodimenzionalnu
prirodu nesvesnog: 1) individualno-nesvesnog (S. Frojd), 2) familijarno-nesvesnog (L. Sondi) i
3) kolektivno-nesvesnog (K. Jung).
U sociolokim istraivanjima pravi se distinkcija izmeu personalnog i kolektivnog
identiteta; takoe, postoje brojne definicije kulturnog i nacionalnog identiteta koji prestavljaju
dva oblika kolektivnog identiteta. Kulturni identitet dr Zagorka Golubovi definie kao
obrazac zajednikog naina ivota i miljenja, zajednikog iskustva na kojem se temelje
oblici i sadraji saznanja i kao vrednosni okvir koji ukazuje indiciduama ta je poeljno, a ta
nije sa stanovita date kulture
25
. Takoe, dr Branimir Stojkovi pojam kulturnog identiteta
definie kao kolektivne svesti/oseanja pripadnosti zasnovanog na spoznaji nekih zajednikih
odrednica (jezik, rasa, teritorija, religija....) koji u datoj situaciji predstavljaju osnov
poistoveavanja (identifikacije).
Pod pojmom nacionalni identitet podrazumeva se osoben nacionalni karakter,
oseanje pripadnosti i solidarnosti unnutar etnikih grupa, kao i putevi njihovog nastajanja i
odnosi sa drugima, susednim grupama i njihovim identitetom
26
. Naravno, znaajnu ulogu u
definisanju nacionalnog identiteta ima kulturni identitet, ali se oni ne moraju poklapati.
Istraivai, takoe, prave razliku izmeu istorijskog identiteta (na nasleu zasnovanog
identiteta) i proklamovanog i proivljenog
27
. Nacionalni i kulturni identitet su dinamike
kategorije i podloni su zakonima drutvenih promena, iako su stabilnije strukture kolektivne
svesti od ideoloke politike svesti. U matricama kulturnog i nacionalnog identiteta, pored
racionalne svesti, prisutni su brojni slojevi iracionalnnog i tzv. kolektivnog nesvesnog (K.
Jung) to u odreenim kriznim i prelomnim trenucima po ivot grupe i zajednice ispliva na
povrinu drutvene svesti i utie na kolektivno ponaanje aktera.
Regionalni identitet ne poiva toliko na zajednikim crtama i zajednikom nasleu,
koliko na zajednikim problemima sa kojima svi moramo da se suoimo. Ti problemi su
posledice procesa modernizacije koji je svim ljudima u ovoj oblasti dao poseban peat".
28
U
tom smislu, slinosti kulturnog identiteta se mogu posmatrati ne samo kao deo zajednikog
naslea ve i "kao sline strukturne reakcije na izazov sa kojim se agrarna drutva suoavaju
prilikom integrisanja u urbanizovanu i industrijalizovanu Evropu", istie Marija Todorova.
29

Ako u ovom razmatranju apstrahujemo dejstvo individualno-psiholokih faktora, za
razumevanje procesa formiranja i tranzicije identiteta u kulturi nae savremenosti, svakako je
neophodno istraiti uticaj faktora kolektivne svesti i kolektivnih predstava (E. Dirkem), oblike
emocionalne proizvodnje, posebno religije (M. Veber), uticaj kolektivnog pamenja i
arhetipova, tj. genokulture na razvoj pojedinaca i drutva (K. Jung), ali i brojnih savremenih
oblika simbolike komunikacije (jezik, moral, nauka, ideologija koje su izuavali K.

25
Zagorka Golubovi, Ja i Drugi antropoloka istraivanja individualnog i kolektivnog identiteta,
Republika, Beograd, 1999, str. 34.
26
Branimir Stojkovi, Evropski kulturni identitet, Prosveta, Ni, 1993, str. 22.
27
B. Stojkovi, isto, str. 23,.
28
Alexandru Dutu, National and Regional Identity in Southeast Europe, Ballkans: A Mirror of the New
International Order, p.78.
29
M.Todorova, isto, str. 298.

27
Majnhajm, J. Habermas i dr.) i industrije svesti (mas-mediji - V. Pakard).
Treba podsetiti da je uticaj kulture na razvoj linosti i formiranje njenog identiteta
razliit u razliitim istorijskim tipovima globalnih drutava: otvorenim i zatvorenim,
stagnantnim i dinaminim, u drutvima mehanike i organske solidarnosti, tradicionalnim
(predmodernim), modernim i postmodernim drutvima. U zatvorenim tradicionalnim
zajednicama dominantan je uticaj lokalne kulture i primarnih drutvenim grupa (tradicije,
porodice i sl.). U savremenim drutvima, koja su otvorena i pod uticajem procesa
modernizacije, sve je vei uticaj globalnog drutva i planetarnih procesa globalizacije,
regionalizacije i tranzicije, kao i njihovi razliiti manifestni oblici, koji utiu ne samo na
strukturu i dinamiku konkretno istorijskih drutava, ve i na personalni i kolektivni identitet
pojedinaca i drutvenih grupa.
Sa implozijom socijalizma, nastala je kriza identiteta nekadanjih socijalistikih
drutava. Stoga nije sluajan njihov pad, tj. regresija na prvobitnu, iskonsku religioznu matricu
i mehanizme mehanike solidarnosti. Opijum komunistike ideologije zamenjen je
etnonacionalizmom. Ova drutva, kao i etnike grupe unutar njih, kroz stare kulturoloke
obrasce potraila su osnovu za obnavljanje svog identiteta, u uslovima krize i socijalne i
moralne kataklizme. Nastala je instrumentalizacija religijskih obrazaca i retradicionalistika
redukcija nacionalnog i kulturnog identiteta, umesto produktivnog odgovora na izazove
savremenosti i modernizacije.
U periodu postsocijalistike tranzicije, u kulturi balkanskih zemalja, a posebno na
prostoru bive SFRJ, dolo je do raskoraka izmeu kulturnog i nacionalnog obrasca.
30
Poetno
formiran graanski kulturni obrazac modernog drutva zamenjen je nacionalnim obrascem
(satkanim od mitova, mistifikacija i fetiizacije nacionalnog bia i nacionalne istorije).
31

Ovakav redukcionizam otvorio je put ka novoj ideologiji i nacionalistikoj perspektivi sa
brojnim negativnim implikacijama na meunacionalne odnose i sukobe na ovom prostoru.
Umesto potrebe za proimanjem etnikih i nacionalnih kultura i zasnivanja suvereniteta
graana na demokratskom principu kao slobodnih i ravnopravnih linosti, otvoren je put
iskljuivosti zasnovan na hipertrofiji nacionalnog suvereniteta i nacionalnih mitova. Tako je
dolo do etnicifikacije ne samo politike i oficijelne javnosti, ve i brojnih drugih sfera
drutvenosti (kulture, obrazovanja, medija), koji su bili instrumentalizovani i zloupotrebljeni u
uskopragmatine, makijavelistike ciljeve vladajuih elita. Nasuprot evropskim tendencijama
stvaranja graanskog drutva i deteritorijalizacije nacionalnih suvereniteta (Demokratija bez
granica . Atali), na Balkanu je, pod uticajem procesa retribalizacije, otvoren proces
reteritorijalizacije ideniteta, povratka nacionalne drave, a mo etnikog je stavljena iznad
graanskog principa, to je, u krajnjoj instanci, imalo za posledicu brojne sukobe (pa i
identitarne) i rat, kao i njegov devastirajui uticaj na ovo podruje, njegovu marginalizaciju,
periferizaciju i protektoraciju.

Globalizacija i regionalizacija kao megatrendovi novi talasi modernizacije i akulturacije
identiteta
Sa nastankom kapitalizma ispoljena su dva talasa modernizacije u globalnom
svetskom sistemu. Prvi je vezan za industrijalizaciju, a drugi za globalizaciju.
Bez obzira na politike oblike i karaktere vladajuih reima, ovi talasi-megatrendovi
proimaju ceo svet. Naravno, razliitim tempom, oni zahvataju i osvajaju razliite regije, tj.
delove sveta (zemlje svetskog centra, poluperiferije i periferije). Ta istina je vaila kako za
proces industrijalizacije (koji se realizovao kroz tri industrijske revolucije i njihove implikacije
na razvoj i drutvene promene), tako i za procese globalizacije.
Globalizacija kao megatrend ispoljava se u formi nove regionalizacije i globalne
integracije sveta. Osnovu tog procesa ine nove proizvodne snage nauno-tehnoloke

30
Golubovi, Z., Kulture u tranziciji u istonoj Evropi i Jugoslaviji: raskorak izmeu kulturnog i
nacionalnog obrasca, u: Kulture u tranziciji, Plato, Beograd, 1994, str. 35.
31
Trebjeanin, ., Gubitak linog identiteta, Politika, 6.11.1993.

28
revolucije, tzv. paradigme informacionog razvoja, nov nain proizvodnje vezan za doinantnu
ulogu znanja i informacija i transnacionalnih globalnih korporacija. Sve to za posledicu ima
stvaranje novog istorijskog tipa postindustrijskog, informacionog, postmodernog mrenog
(M. Kasteli) drutva ili globalnog kapitalizma.
Socioloka istraivanja moraju u svojoj optici zahvatiti i problematizovati sledee
dimenzije globalizacije: promene u strukturi novih proizvodnih snaga i podele rada, nove
oblike integracije, osobenosti naina proizvodnje, nove tipove korporacija, nove profile
drutvenih slojeva i klasa, nove aktere drutvenih promena, regionalizaciju, tranziciju, globalno
svetsko trite, promena poloaja nacionalnih drava i redefinisanje suvereniteta, promene u
kulturi i drutvenoj svesti.
Globalizacija, kao svetsko-istorijski proces, ima Janusovo lice: emancipatorsko i
porobljivako. U zavisnosti od karaktera sistema raspodele drutvene moi u savremenom
svetskom drutvu, razliito se instrumentalizuju njeni uinci meu akterima u rasponu od
Severa do Juga, od razvojenog svetskog centra do svetske periferije. Otuda, ovaj objektivno
istorijski proces, vezan za logiku razvitka modernih proizvodnih snaga, nailazi ne samo na
kontroverznu teorijsku interpretaciju, ve i na razliit politiki odnos kod savremenih aktera,
od nekritike apologije do globalofobije i pojave antiglobalista kao predstavnika novog
drutvenog pokreta.
No, nezavisno od subjektivnog odnosa savremenih aktera prema globalizaciji, ona kao
megatrend i novi oblik modernizacije i akulturacije, proima i utie na transformaciju skoro
svih podsistema svetskog drutva: tehnolokog, ekonomskog, klasno-socijalnog, pravno-
politikog, kulturnog, informacionog i drugih. Globalizacija ne samo da menja poloaj i ulogu
nacionalnih drava, etnikih i kulturnih identiteta, ve utie na uspon i pad brojinih drutvenih
grupa i slojeva u strukturi savremenog drutva, na njihov stil ivota, na formiranje nove kulture
i filozofije ivota, na formiranje planetarne svesti i nove planetarne politike (E. Moren).
Na kraju drugog i poetkom treeg milenijuma, suverenitet nacionalnih drava naao
se na dvostrukom udaru: spolja, kroz proces globalizacije i iznutra, naraslim procesima
retribalizacije i fragmentacije. Formiranjem regionalnog i svetskog trita i dominantnim
delovanjem transnacionalnih, globalnih korporacija razvija se i iri teorija o ogranienom
suverenitetu drave i nacija. Ovaj proces uporedo je praen jaanjem pokreta separacija i
secesija unutar nacionalnih drava, to dovodi ne samo do krize njihovog demokratskog
legitimiteta, ve i direktne politke dezintegracije i dekompozicije, kakav je sluaj na Balkanu.
U odnosu na ovakav poloaj nacionalnih drava i njihovog suvereniteta u savremenosti,
izraene su dve regresivne tendencije: s jedne strane, tenja ka retradicionalizaciji povratak
na koncept zatvorene nacionalne drave sa obnovom ideologija krvi i tla; druga varijanta
ovog regresivnog istorijskog pristupa je obnova neokonzervativnog etno-nacionalizma, preko
hipercentralizovanog birokratskog sistema u liku novih levijatana koji zarobljavaju drutvo i
blokiraju njegove pluralistike i razvojne snage. I jedna i druga tendencija pogubne su sa
stanovita koncepcije modernog drutvenog razvoja. Nasuprot njima, treba izgraivati
moderan, demokratski koncept drutva i drave, u kome se pored insistiranja na graanskim
slobodama i pravima, graanskoj dravi, obezbeuje autonomija civilnog drutva, socijalna
prava i pravda sa razvijenim institucijama participativne i socijalne demokratije, lokalne i
regionalne samouprave. Savremeni problemi razvojni, ali i problemi ljudskih prava i sloboda
ne mogu se reavati autoritarno-prislilnim integracijama u formi centralistikih, nacionalno-
birokratskih sistema, ve afirmacijom koncepta graanstva, utemeljenjem pravne, graanske
drave i demokratskom integracijom drutvenih grupa unutar globalnog drutvenog sistema.
U ovom kontekstu razmatranja razvojnih problema i poloaja i transformacije etnikih
i kulturnih identiteta, znaajnu ulogu moe odigrati koncept regionalizacije. Ukazujemo na
neke njegove razvojne i integrativne funkcije na Balkanu.
Regionalizacija u prolosti bila je izraz, pre svega, vojno-politike integracije,
ideolokih i politikih projekata odreenih politikih elita na Balkanu. U savremenosti,
regionalne integracije izraz su procesa globalizacije trita i nove podele rada. Nosioci
savremenog procesa regionalima su, pre svega, privredne i kulturne elite nove preduzetnike

29
klase i frakcije menaderske elite. Njihov interes je da se formira zajedniko trite za razvoj
njihovih korporacija i slobodnu cirkulaciju robe, rada i kapitala; da takvo trite bude
konkurentno u svetskoj podeli rada u odnosu na druge regije i, ujedno, komplementarno sa
potrebama globalnog svetskog trita.
Polazei od ovih razvojnih zahteva, na regionalizaciju gledamo kao na poeljni oblik
globalizacije Balkana i tit protiv globalizma, kao neoimperijalne hegemonije zemalja svetskog
centra. U tom smislu, regionalizacija ima viestruku funkciju: a) javlja se kao faktor
unutranjeg nacionalnog i regionalnog razvoja, b) javlja se kao faktor demokratske integracije
balkanskih zemalja (stvaranje zajednikog trita, slobodne carinske unije, evropske
standardizacije i integracije, stvaranje jedinstvenog kulturnog prostora, stvaranje novih oblika
meuetnike saradnje i povezivanja); c) javlja se kao oblik unutranje demokratizacije
nacionalnih drava (kroz decentralizaciju sistema i jaanja kapaciteta participativne
demokratije lokalne i regionalne samouprave); d) javlja se kao oblik meuetnike i
multikulturne integracije na prostoru politiki nesavrenih granica balkanskog etnikog
koktela (Z. Beinski); e) javlja se kao faktor kulturne integracije i formiranja regionalnog
identiteta i samosvesti balkanskih graana i naroda (zajednikog sistema vrednosti, interesa
graana jednog prostora u odnosu na druge regije u Evropi i svetu) i f) javlja se kao tit i brana
protiv globalizma, kao projekta novih nejednakosti u svetu i kao faktor borbe za nove,
pravinije meunarodne ekonomske, socijalne, politike i kulturne odnose u svetu (gde nee
postojati velike disproporcije i segregacije, poput sadanjih, na relaciji Sever-Jug, tj. svetski
centar-svetska periferija).

Ka otvorenom graanskom, kulturnom i nacionalnom identitetu i perspektivama i
odgovornostima mlade generacije na Balkanu
Ako su posledjih desetak godina na Balkanu bile u znaku poremeenih meuetnikih
odnosa i sukoba, ili kako su to sociolozi pregnantno definisali, u znaku oka prolosti (N.
Popov), u kojoj su glavni akteri nastupali sa devizom da je budunost prolost koju
prekrajamo, onda stvarna i mogua budunost mlade generacije balkanskih zemalja lei u
izgradnji nove strategije razvoja organskog regionalnog i evropskog ujedinjavanja i
integrisanja. U tom smislu, zadatak je nauke da demistifikuje i razara sve stereotipe i nove
berlinske zidove koji nastaju na Balkanu. Uz negovanje nacionalnih kulturnih identiteta na
Balkanu, neophodno je da se iri svest o zajednitvu i regionalnom identitetu kao faktoru
pozitivne razvojne identifikacije mlade generacije i njene evropske budunosti. Krajnje je
vreme da se shvati da savremeni ovek, pa i ovek Balkana, u demokratskim graanskim
drutvima ima pravo na pluralni kulturni identitet (E. Moren). On je pripadnik roda, zatim
etnosa, porodice, regiona, Evrope, sveta (oveanstva). U tom kontekstu se moe rei da
globalizacija treba da vodi afirmaciji multikulturalizma, saradnji i proimanju razliitih kultura
i civilizacija, a ne kulturnoj unifikaciji i mekdonaldizaciji od strane dominantnih kultura.
Sadanji Balkan umnogome nosi obrise zone perifernog kapitalizma, razapet izmeu
retradicionalizacije i modernizacije, izmeu prolosti i budunosti. Krajnje je vreme da Balkan
ne bude poligon sukoba domaih i stranih elita, da izbegne sudbinu nove kolonije i perifernog
zavisnog drutva.
Za stvarnu transformaciju kulturnih i etnikih identiteta na Balkanu i dugoronu
konsolidaciju odnosa meu balkanskim zemljama, sutinsko je pitanje odnos prema
demokratiji, ljudskim pravima i slobodama, ali i aktivno ukljuivanje u proces globalizacije i
regionalizacije savremenog sveta. Iluzija je da se jednim potezom mogu reiti svi problemi, a
posebno samo normativnim ili politikim sredstvima. Ovde na Balkanu, bie potrebna
dugorona strategija, s jedne strane, normativnih institucionalnih reformi u duhu evropske
standardizacije i integraicje, a, s druge strane, za izgradnju i oblikovanje nove moralne i
kulturne svesti o zajednitvu i suivotu. Tu obavezu kulturne i politike modernizacije Balkana
i formiranje graanskog identiteta, moraju preuzeti razliiti akteri i institucije (kole, fakulteti,
privreda, kultura, mediji), a ne samo politiki faktori. Na ovom prostoru nam je potrebno novo

30
vaspitanje za demokratiju kako bi rekao Monteskije, i istinsko pregalatvo za potovanje prava
na razliku, za polifoniju kultura i interkulturalizam. Na tom programu borbe za
multikulturalizam i nov kvalitet u meuetnikim odnosima balkanskih zemalja treba se setiti
poruka aka Atalija iz njegovog teksta Demokratija bez granica o potrebi izgradnje novih
moralnih katedrala olienih u toleranciji i pravu na razliku, bez kojih nema istinske
demokratije i graanstva, stvarnog humanizma i emancipacije meu narodima i kulturama.

Zakljuci i preporuke: O potrebi izgradnje regionalnog pristupa i nunosti ukljuivanja
balkanskih zemalja u globalizacijske integracione procese u regionu i Evropi
U skladu sa globalnim drutvenim promenama u savremenom svetu, kao i razvojnim
potrebama regiona, neophodna je dalja dogradnja i reafirmacija regionalnog pristupa kao
razvojnog, ekonomskog, politikog i civilizacijskog faktora povezivanja, udruivanja i
demokratske integracije oveanstva. U tom smislu na regionalizam se mora gledati sa ireg
kulturolokog i politikolokog stanovnita, kao na instrument demokratizacije odnosa i
razreavanja nesporazuma i sukoba mirnim sredstvima meu drutvenim grupama i dravama.
U vezi s tim neophodno je istai da regionalizacija Balkana treba da doprinese:
1. brem ekonomskom i socijalnom razvoju jugoistone Evrope;
2. izgradnji zajednike strategije nauno-tehnolokog socijalno-ekolokog odrivog razvoja
Balkana;
3. miru, stabilizaciji i demokratizaciji u regionu;
4. pribliavanje regiona Balkana punoj integraciji u strukture Evropske Unije;
5. pacifikaciji i razreavanju etnikih i drugih sukoba demokratskim putem, nenasilnim
sredstvima.
U ovom kontekstu treba posebno istai neophodnost izgradnje autonomne strategije
regionalnog razvoja Balkana. Proces tranzicije ovih drutava i njihove integracije u evropske i
svetske ekonomske i politike tokove zahteva da se uzmu u obzir specifinosti uslova njihovog
razvoja i da se obezbede mehanizmi socijalne zatite najugroenijih kategorija stanovnitva
(preko dravnih institucija i nevladinih organizacija) u cilju smanjenja negativnih posledica
liberalizacije i razvoja slobodnog trita.
32
U okviru izgradnje novog koncepta i strategije
regionalnog razvoja Balkana, neophodno je posebnu panju posvetiti transnacionalnom
prostornom i urbanom planiranju koje treba da promovie prostornu integraciju ovog regiona u
okviru globalne strategije evropskog prostornog razvoja. Uz neophodnu unutranju
demokratizaciju i reformu odnosa na Balkanu, neophodno je njegovo aktivno ukljuivanje u
evropske integracione procese i tokove.

O ulozi kulture, nauke i univerziteta u afirmaciji multikulturalizma i procesa unutarbalkanske
saradnje i integracije
Polazei od geopolitikog poloaja Balkana i aktuelnih karakteristika i tendencija u
njegovom razvitku, neophodno je kroz kritiki angaman nauke i univerziteta, ali i odgovornu
ulogu ostalih potencijala kulture, izgraditi novu regionalnu strategiju njegovog razvoja,
unutarbalkanske saradnje i integracije. U tom smislu neophodno je kroz oblike bilateralne i
multilateralne saradnje univerziteta i nauka, institucija kulture i obrazovanja, nevladinih i
vladinih organizacija, utvrditi dugoronu koncepciju i na njoj oblikovanu odgovarajuu
strategiju:
1. unutarbalkanske saradnje u oblasti visokog obrazovanja i rada na naunim projektima od
regionalnog znaaja;
2. rad na makroprojektu - odnos globalnog i regionalnog razvoja u savremenom svetu;

32
O negativnim posledicama odstranjivanja drave iz ekonomskih procesa u uslovima kada jo nisu
razvijeni trini mehanizmi videti studiju Nikolai Genov, Menaging Transformations in Eastern Europe,
UNESCO-MOST, Regional and Global Development, Paris-Sofia, 1999.

31
3. rad na istraivanjima koja e doprineti definisanju nove autonomne koncepcije
regionalnog razvoja na Balkanu i koja e polazei od svetskih megatrendova, ali i od
slinosti i komparativnih prednosti balkanskih zemalja doprineti preciznijem definisanju
razvojnih ciljeva u nacionalnom razvoju svake zemlje ponaosob i u regionalnom razvoju
Balkana, odnosno koncepcije koja treba u isto vreme da podstakne modernizaciju i
reformu, razvoj, saradnju i integraciju na Balkanu;
4. razvijanje delotvorne naune kritike stereotipa, predrasuda i tradicionalizma o Balkanu,
bilo kao dela kolonijalne svesti ili retrogradne istorijske svesti, ali i afirmisanje i razvijanje
vrednosti modernog pluralnog graanskog identiteta balkanskih naroda i samosvesti o
regionalnom identitetu;
5. razvijanje naune kritike i ire kulturne akcije na afirmisanju vrednosti multikulturalizma i
interkulturalizma, na ostvarivanju politike graanske i nacionalne ravnopravnosti, kulture
mira i tolerancije na ovom prostoru;
6. istraivanje aktivne i odgovorne uloge mas-medija na afirmisanju principa dobrosusedstva,
tolerancije, multikulture, multikonfesionalnosti, na podsticanju procesa modernizacije,
demokratizacije, reforme, razvoja i napretka ovih drutava.
Realizacija ovih i drugih nauno-istraivakih ciljeva i zadataka praktine kulturne
akcije brojnih aktera treba da omogui ne samo zasnivanje autonomnog koncepta regionalnog
razvoja Balkana ve i da kroz praktinu ekonomsku i politiku akciju obezbedi njegov razvoj,
novo mesto u meunarodnoj podeli rada i njegovu stvarnu nezavisnost, umesto sadanjeg
statusa koji u mnogim aspektima podsea na protektorat i zonu poluperifernog zavisnog
drutva.
Uz potovanje kulturnih razlika i pluralizma na Balkanu, treba razviti samosvest o
regionalnom identitetu i podstai interes za trajno povezivanje i saradnju - u cilju razvijanja
svojevrsnog partnerstva za razvoj. U tome nauka i kultura, kao i prosveene elite imaju svoju
znaajnu ulogu i odgovornost. U formulisanju novog regionalnog balkanskog identiteta i
autonomne strategije regionalnog razvoja, u skladu sa evropskim mega-trendovima, znaajnu i
nezamenljivu misiju - funkciju imaju intelektualci, koji treba da kroz kritika istraivanja i
angaman "javno postave temeljne probleme kulture, graanstva i, naroito, etike"
33
kako bi
mogli igrati istorijsku ulogu, ulogu katalizatora u oblikovanju nacionalne i regionalne svesti i u
razvoju svojih drutava. Moda je pravi problem, da parafraziramo misli Edgara Morena, da li
su intelektualci sposobni da u ovoj eri snane tehnokratske profesionalizacije naunog rada i
dominacije razmrvljenog analitikog uma, prepoznaju postojanje velikih problema, odnosno
"da li su intelektualci danas spremni i sposobni da igraju tu ulogu?"
34

Umesto retradicionalizacije i rebalkanizacije narodima regiona Balkana na poetku
novog milenijuma neophodno je okretanje procesima modernizacije, reforme i razvoja.
Ogranienja koja proizilaze iz geopolitikog poloaja ili iz istorijskog naslea balkanskih
naroda mogu se produktivno prevazii samo u kljuu razvoja i regionalnih integracija. U njima
se moe pronai spas i od aktuelnih etnikih i drugih sukoba i umesto retribalizacije otvoriti put
multietnikoj i multikulturnoj saradnji i integraciji balkanskih naroda i drava.
Nauna istraivanja regiona Balkana treba da pomognu razvijanju svesti o
regionalnom identitetu njegovih naroda i izgraivanju racionalne i demokratske regionalne
akcione strategije za angaman brojnih aktera, koji e na platformi da je saradnja balkanskih
zemalja jedina alternativa njihovim sukobima, omoguiti bri razvoj i integraciju ovog regiona
u savremene evropske i svetske civilizacijske tokove.






33
Edgar Moren, Kako misliti Evropu, Svetlost, Sarajevo, 1989, str. 144.
34
Isto, str. 145.