VITOMIL ZUPAN

IGRA S AVOLOVIM REPOM

Naslov originala
Vitomil Zupan
IGRA S HUDIEVIM REPOM





Sa slovenackog preveo
IVOJ IN PAVLOVIC


Predgovor I


(koji je zapravo nepotreban, ali mi je zadao toliko muka, da ga iz inata unosim u
knjigu)



Najpre sam predgovor sacinio od latinskih izreka, ciganskih psovki i slovenackog
underground argona, i to je ispalo veoma izazovno. Pokazao sam ga bratu Primou i dao mu da
ga procita kada mi je bio u poseti; mahnuo je glavom i s pravom rekao: nece moci! Cim je otiao,
zapis sam procitao njegovim ocima; video sam da tako zaista ne ide. Sutradan sam stvarcicu
procitao svojim ocima; ucinila mi se svojevrsnom, ali ja njome nisam bio zadovoljan. Zbog cega
su uopte potrebni predgovori?
I ko me tera da pocetak iskaza o svome ivotu opteretim tolikom papazjanijom od
blasfemije, pornografije, izazovnih blezgarija, satire i ironicne filosofije? I da svoju poruku, a sa
njom zajedno i sebe, unapred omalovaim i obezvredim? U stilu unitavanja? Unitavanje i
unitenje su ipak (pored ostalog) nastali za zabavu i naravoucenije: pazi, mali, nemoj ni ti tako
neto da cini!


Utvrdio sam, takode, da predgovor zaista nije potreban, da je suvian, i da baca krivo
svetlo na ovu gomilu beleaka. Uistinu, sve je to bilo daleko od uobicajene uloge koju predgovor
treba da ima.
Na pocetku sam nameravao da pobeleim redosled dogadaja, onako kako su se odvijali,
da posle moje smrti ne bude nijednog pitanja kako je do nje dolo. Hteo sam da opiem kako me
je unitila moja draga. Naslov se nametnuo sam: Bila je gora od pacova!" Na kraju, toj ivotinji
htedoh da napiem izvinjenje zbog teke uvrede. Ali, to sam vie razmiljao i analizirao tok
dogadaja, sve mi se vie cinilo da je pogled na bitku izmedu dva coveka jednostran, zato
nedovoljno jasan i u principu nepravican. U sasvim jednostranu krivicu ljubavnih i bracnih
sporova ipak nikad nisam verovao. Zar je moj slucaj jedini izuzetak?
Cini mi se da je Cercil rekao da je i najmanje priznanje neprijatelju pocetak sopstvenog
poraza. I ja sam svesno bauljao u licni poraz, poto mi je elja za pravdom slabila borbeni duh.
U trenu sam se naao medu dvema nemogucim krajnostima: neumitnocu napada na
neprijatelja, i mudre pravicnosti zbog same pravicnosti. Ni jedno ni drugo ne moe postati
odskocna daska za ovo pisanje. Manuo sam se oba stanovita, da ne bih zalud gubio vreme.
Briljivo sam sebi postavio pitanje: da u meni ne postoji bilo kakvo svesno ili nesvesno
neprijateljstvo prema enama? Krenuo sam od slucaja do slucaja i otkrio samo miroljubive
cinjenice. Celog ivota sam od ena doivljavao samo prijatnosti, cinile su mi samo dobro, i ja
sam oduvek ostajao njihov dunik. Da se nije ta svest o dugu preobrazila u osecanje krivice i
tako prouzrokovala nesvesne procese u mojoj dui? Ne, odgovaram sam sebi bez imalo
kolebanja.
Moda ce iz samih dogadaja na kraju biti vidljivo kud zapravo sve to vodi. Zato ne smem
uticati na njihov tok, menjati atmosferu, dodavati iz kasnijih razmiljanja, niti uprocavati niti
komplikovati, niti odgovarati na pitanja; ako mi sve to pode za rukom, moda ce mi, na koncu,
kad budem pred sobom imao gomilu ispisanih listova, neto od svega toga biti jasnije nego sad.
Samo zbog cinjenica prilaem i ovaj (prvi) predgovor; to da ga skrivam! Nikakve lane
agresivnosti, rekao sam, ali ni poputanja u smislu pravicnosti zarad pravicnosti, a pre svega
nikakve mimikrije.
Neumoljivim sudijama mog ivota savetujem da se u nekoj tihoj noi takoe ispovede
sami pred sobom. Zapanjie se koliko su stvari uistinu drukije no to nam se ine na javi. U ovoj
civilizaciji svi smo mi rtve privida i pravila igre koja nije naa.

Predgovor II


(koji ne nagovetava tok pripovesti)

Deus sive natura, sive vulva, sive coitus, semper, semper interruptus, pater noster in coelo
et in terra amen. Ovaj put necemo opet lagati.
Posvecujem najglupljim ljudima ovog sveta i ove civilizacije u celini, ljudima, koji su se,
kao i ja, okliznuli na ravnom.
Nema ivota koji bi me omadijao, ali postoje dogadaji koji me ocas opiju, u njima postoji
neto kao zanos, povuku te za nos, njihova stanja neprevodiva su u reci.
Unitenje! Annihilation! Vae victis! Vinceremo. Zaman bih krio da ga ni na trenutak
nema ni na javi ni u snu, da u meni ne trepti ono to ce me svaki cas unititi, moja culnost, glatke
i kosmate zamke, doivljaji mesa snaniji od istorije i prirodnih katastrofa. ivotinje se pare
jednom, dvaput godinje, onoliko puta koliko im je potrebno za razmnoavanje, ocuvanje i razvoj
vrste. A, b, c, d, e, f, ff, i opet nita do u v z a b c d e ffff. Ljudi ne. Covek se duevno,
matovno, telesno, nervno, fizicki prirodno, hemijski, sumanuto, podmuklo tuca svakog trenutka
svog trajanja, bar sam ja takav. A ko nije, nek se raduje, a ne da place nad sobom, moralno
ogorcen nemoralom. Cim mi rec cupavo dode na pamet, ja sam gotov.
Svaka cast Mariji Magdaleni, svaka cast Don Huanu, svaka cast Vuku iz Crvenkape, koji
je, prema originalu, napastvovao i Staricu, i Crvenkapu, i Lovca, svaka cast Kazanovi, svaka cast
Van de Veldu, svaka cast piscima Kama Sutre, svaka cast gospodinu Dekameronu, svaka cast
jeboslovcima prolog i buduceg sveta; jedini, koga ne cenim, jeste gospodin Emanuel Fogt,
direktor pornografskog centra u Kopenhagenu (PCK); zbog hemoroida, ravnih tabana, zubne
proteze i impotencije, on ima sasvim bespolan pogled na robu kojom trguje, i tvrdi, ofrlje, da je
pornografija dobra ako ne bez zapleta, kratka, jasna i glupa kao pogled u dupe.
A to je dogadaj koji se nikad ne zavrava, kao ed brodolomaca nasred mora bez ijedne
kapi slatke vode. Takode je velika la da se sacuva onaj ko se cuva.
Treba stalno ispunjavati ono to se ispuniti ne moe, a ne cuvati se; piti i piti morsku vodu
i biti jo edniji.
Tako se dolazi do unitenja koje je pocetak novog unitavanja, o cemu ce u ovoj knjizi
biti poneto i kazano.


P.S.
Mro kar tu dikhel! (Ciganska.)


Spreda i straga, straga i spreda, sa svih strana, nikad kao sad. Da i ne, uvek je je, sad ili
nikad. Ulovio si se, ulovio, nikad kao sad. Napolje, unutra, unutra, van, tako, tako, ili nikako.
(Kranjska.)
Pa opet. I nikad vie! O, boe moj!
Tri ivli hi lumni. (Takode ciganska.)
A ta je onda? Nita, promet udova, ruku, nogu i koe.
Dole!!
Racun za elektriku. Molim? Da. Kako? A? Da, da.
I nikad gore! (Naa.)
A sad, od guzice prema kolenu, po butini, gore i dole.
Ali zato? Cemu draiti kad imamo matu?
I opet gore. Katedrala. Himna. Kurva. Putovanje na kraj pameti.
U kojem mi uhu zvone?
Ne, u levom. teta.
Mro kar tu dikhel.
Mnogo je toga, a sve je na povrini drukcije no na dnu.
Inter feces et urinam nascimur, ivimo i ivotarimo izmedu dana i noci, radamo svoje
utopije vecnim carskim rezom, unitavamo se da bismo stvarali iz noci u dan, poslednji jecaj se u
dalekom ehu sliva s prvim krikom novorodenceta.
Nirvana je tamo gde nisi, rekao je Buda.
Pod belom brezom bazdi mrezga
o buzara
tako il nikako.




Poceti veoma je teko. Covek bi eleo da odjednom isuvie kae, tako reci sve u
jednom dahu. Na srecu, ne zna kako da pocne, mora da se zamisli i u zamrenom klupku pronade
pravu nit. Nemoguce je poceti od Kulina Bana. Ne molim se nad trpezom, psujem jedino kad sam
u automobilu za volanom, navike svojih savremenika nemam, mada pripadam srednjem sloju
socijalistickog drutvenog sistema.
Pre svega, mislio sam da sam sebi opiem samog sebe.
Do davola takva rabota! O sebi imam i najbolje i najgore miljenje, kako onda da
pocnem?
Zapisacu ono to mi ne izlazi iz glave, ono to se u njoj vrti neprestano kao da je
zabeleeno na magnetofonskoj vrpci, ono to mi je rekla sinoc, pre no to je odjurila da spava; da
sam obican isprdak, covek bez karaktera, kreatura nesposobna za custva, sitna dua, nesreca,
slabic, pogan nekulturna, primitivac i idiot. Neka se bar jednom pogledam u ogledalo. Ovde bih
mogao da pocnem, odnosno ovde moram poceti, sve to zvoni mi i zvoni po glavi s takvom
bukom te nadjacava svaku drugu misao i uspomenu. Polno sam sasvim izvitoperen, inace me ne
bi u tolikoj meri zanimala enska dupeta. Bez karaktera sam cim se ne interesujem za porodicu i
ne brinem za dete. Cuvstva nemam nikakva; da u meni postoji i trunke osecanja, video bih koliko
ona pati. Bedna dua, nesnosni sadist. Covek nemoguc, takvog me i prijatelji i poznanici dobro
znaju, niko me ne podnosi, i sam bog zna kakav ce mi biti kraj. Sva mi je mladost protekla
naopako, a kako sad ivim? Kao pacov, parazit. I dete se zbog mene sasvim pronervozilo. Sve je
to srocila s vrata, pljunula ka meni, uzviknula fuj! i poto sam poceo da se lagano diem
pobegla u svoju sobu u kojoj je do cetiri ujutro citala krimic od tri dinara, onaj broirani, to
spreda ima sliku u boji kriminalca s revolverom u ruci (niani u razgolicenu lepoticu bujne kose),
a pozadi natpis Oslobodeno poreza na promet miljenjem Republickog sekretarijata za
prosvjetu, kulturu i fizicku kulturu SRH broj 2935/2-1973 od 26. XI 1973. A ja sam gledao u
televizijski ekran, ne secam se vie ta to bee. Potom sam etkao po sobi gore-dole i puio
cigaretu za cigaretom. To je bilo sinoc, u subotu uvece. Progutao sam dva apaurina koji su
delovali sporo, ili nisu ni delovali. Nehotice sam ulovio sebe kako u predsoblju buljim u
ogledalo. U meni je sve podrhtavalo, ivci, utroba, cinilo mi se cak i pluca, u glavi sam osecao
tup bol, bejah izgubljen u postojanju bez mogucnosti i smisla, ni san, ni odmor, ni hod, ni bekstvo
iz stana, ni rad, ni citanje nita me na belom svetu nije zanimalo, sve je postalo tude, bive,
nepostojece, daleko, neshvatljivo. U glavi tupa praznina, slama, praina to se razvejava pri
najmanjem pokretu, raspaljujuci maleni, piskav, uznemireni bol, cas u potiljku, cas u slepoocnici,
pa u uhu, zatim u oku; neuralgija. U elucu ogromna nepodnoljiva muka, od nje ne moe
progutati ni zalogaj, ni kap. U udovima umor. Grc svega od cega sam sacinjen. Nema poloaja u
kome bih telo mogao da odmorim bar za trenutak. Pokuavao sam da sedim, bacao se na kauc,
naslanjao na vrata to gledaju u rascvetali vrt, ali sve me je to i dalje nosilo gore-dole po sobi.
Iako su mi usta vec gorela od nikotina, ja sam i dalje palio cigaretu za cigaretom, mehanicki i sa
gadenjem.
Kada mi je pre neku godinu prvi put rekla da sam kreten, u meni je neto planulo i ja sam
joj bez razmiljanja zviznuo amarcinu. Nekoliko je dana proteklo u muklom cutanju, a onda smo
pali jedno drugom u zagrljaj i ja sam joj neto aputao na uho a ona mi odgovarala, od cega sam
je samo napola razumevao, i sve se sredilo; cinilo se da se razumemo bolje no ikad. Kada mi je
drugi put kazala neto slicno, od mene je dobila modricu ispod oka, tukli smo se, a ona me je
grebala i grizla, ostajuci i dalje zlovoljna, neprijateljski raspoloena i sklona svadi. Onda su nam
prijatelji doli u posetu, mi smo se oboje iznenadeno zacudili s kakvom smo lakocom pricali o
naoj koridi. A kada se poseta zavrila, u vazduhu je ostala dobra volja koja nas je opet zbliila.
Gde je pocetak tog uniavajuceg perioda? I kako da sam tako lako pristao na beskrajne litanije,
kuknjave i grdnje? Da li se covek na sve to tako lako svikne? I kuda sve to vodi?
Pre neto vie od mesec dana izjavila mi je da je podigla tubu za razvod. Dobro, rekao
sam, kako hoce. Hajde da porazgovaramo pre no to odemo na sud, rece. Ne, zato, tamo cemo
se dogovoriti o svemu. Posle nije bilo niceg. Moj advokat me je obavestio da na sud nije prispelo
nita. Pitao sam je ta to znaci. Ako nije, stici ce, odgovorila mi je.
Dolazio mi je u misli njen divlji pogled, iznakaeno lice kad me je pljunula, bilo je to
pravo, istinito, smrtno neprijateljstvo. Njen promukli, unjkav glas. I to je moj ivotni saputnik,
moja ena, mati mog deteta, moja mila i draga, deo ivota mog, treci stub naeg ognjita. Uistinu
moj najveci, smrtni neprijatelj. U ivotu veceg neprijatelja nisam imao. Ogovara me gde god i
kad god stigne. Sve racune placam sam, a ona mi nabija na nos da sam cicija, lovi svaku klevetu
na moj racun, pa je dovlaci kuci. Kod poznanika, na poslu, medu susedima, prica kako sam
cangrizav, dosadan, zloban, kako sam nasilnik i tvrdica, kako sam rdav otac i nemoguc suprug, i
kako joj satirem ivot. Laprda, melje, vice kako sam slab, na svaku moju rec odgovara najvecim
besom i cinicnom zlobom, u svakoj njenoj i najmanjoj primedbi krije se otrovna aoka. Ne kuva,
ne sprema, bulazni samo o tome kako necu da je vodim u Grcku ili paniju; takode bi na
Bahamska ili Karipska ostrva a ja, svinja, samo cucim u kuci zagorcavajuci joj ivot. Nocu mi
se u secanje vracaju njene divlje, besne, zvocave, izazovne reci bespogovorna osuda nitarije
kakav sam ja. Unitio si mi najlepe godine ivota", to je cak najnenija optuba. Ovakvog
pokvarenjaka nema nigde. Kreten, idiot, propalica. Takode sam i na poslu neodgovoran; kako
samo mogu sebi da dozvolim i najmanju primedbu o efu, ja parazit i picajzla, obicna ljudska
nula. Uhodi me, njui svaki moj trag, pretura mi po depovima, krade mi pare, otvara pisma, cini
sve to razara i najsnanije nerve. Prvo sam pokuavao da je urazumim, onda sam joj pisao silne
poruke da s tim prestane bar zbog deteta, jer sve to cini pred njim, onda smo se opet estoko
potukli da je sve letelo kroz vazduh, oboje smo ili lekaru po uverenja o povredama, oboje smo
jurnuli svako svom advokatu, oboje smo traili razvod, bar kod svog zastupnika a oni su
zahtevali jo neka obrazloenja, neke informacije koje bi bile pravno relevantne. I oboma je
veoma cudno da jo ivimo zajedno.
Imao sam u svom ivotu nekih manjih sukoba ko ih pa nije imao ali takve (ili
slicne) uvrede nikad i ni od koga nisam doiveo. Niko me na svetu nije tako ruio, niko me nije
tako estoko izazivao, mada mogu mnogo da izdrim i podnesem. Kako sam zagazio u tu
mocvaru, u kojoj sam sam sebi odvratan? Kreten! Idiot! Nitkov! Vaka! Svinja! Ko tako mirno
prodire takvu hranu? Samo onaj ko ne potuje samog sebe. eli da me izazove na nepromiljen
cin kako bi se dokopala to boljeg razloga za razvod po mojoj krivici apnula mi je njena
dobra" prijateljica. Advokat mi je mirno i istinski savetovao da se iselim. Kud? Da kupim sebi
stan. Fino. Gospodine pravni zastupnice, da li biste mi pozajmili trideset do cetrdeset miliona? Da
napustim kucicu do koje sam doao s mukom i koju cu otplacivati godinama? Naime, kazao mi
je, to vam je tako: veoma je mala mogucnost da dete dobijete vi; kome pripadne dete, taj ostaje u
stanu. Uz to je i Godina ena. Verovatno sve to zna i ona, jer ne bi s takvom lakocom govorila:
Ako ti se ne svida, a ti se spakuj i pocisti. A nije uloila ni cvonjka u to nae domacinstvo,
pokucstvo i kuhinjske uredaje, sve sam kupio sam, sam sam podigao kredite za kucu, sam ih
otplacujem. Ona je uloila svoje najlepe godine", a vai pravilo sve to je steceno u braku, deli
se popola".
Igra je bez pravila, dobitak jednostran, to jest dobija samo ona. Igra je naporna, pitanje je
ciji ce ivci izdrati. Udarim li je, telefonirace, traice zatitu. Razbesnim li se, poslace me u
ludnicu. Sigurna je da je ubiti necu. Kako onda da izgubi ovu igru? I to u Godini ene? Zato
ljudi vie ne dolaze u ovu kucu? Tvrdi: zbog tebe! Zna ta mi je kazao taj i taj ko te veoma
dobro poznaje, veoma veoma dobro? Hoce li da sazna, a? I opet litanija, ponavljanje poznatih
psovki, zatim jedna nova, uvek se pojavi jo jedna nova (u ratnoj eskalaciji, kako se to kae):
rekao je da si ludak i da ti je mesto u ludnici. Takode tvrdi da bi me sa slacu ubila, izbola noem,
otrovala, ali joj se zbog ovakvog krmka ne ide na robiju. Desetogodinji Toma sve to slua i
ponekad gorko brine u plac.
Neto treba uciniti, neto treba uraditi, ponavljam hodajuci gore-dole. Dete je rtva. A i
nas dvoje, i ja i Lida, takode smo i rtve i delati u isti mah, oboje smo se racovecili do dna,
oboje smo se iskorenili iz porodicne zajednice, razorili smo je. Do razvoda cak i ako dode, u
sutini se nita nece promeniti. I dalje bismo se tuakali i alili zbog ogranicavanja prava. Rat
nerava trajao bi unedogled, sve dok jedno od nas ne izgubi ivce i nacini neku vecu glupost.
Prokleta subotnja noc. Ako ljudi u nekog imaju poverenja, pa mu govore da je dobar, taj
ce bivati sve bolji. Ali ako nekom neprestano prica da je slab, postace jo slabiji. Tako ja katkad
postajem ono to nisam nikad bio niti cu biti, ono to coveku ne prilici, ne samo svinja, niti samo
idiot, niti picajzla, nego neto jo neprijatnije, groznije, agresivnije. ta sve nije u stanju da od
osetljivog bica ucini recnik rulje ako se nedolicni izrazi neprestano ponavljaju, sugestivno,
glasno, nezadrivo, i sve to postaje sve jace tako da ti vie nema uzmaka. Pomea li se sa
govnima, pojece te svinje.
J edne subotnje veceri pretvorice se u ispljuvak, a odnekud, s tavanice, doprece glas: ne
vredi nita, nakazo, zalud si mislio da neto vredi, sva tvoja prolost utopila se u malom
ispljuvku, taj ispljuvak je tvoja planeta. Da to nije istina ti bi se borio, dokazivao bi ta je istina,
uzrujavao bi se. Do davola, ipak ivi u pravno uredenoj dravi. Gde?
Ona, koja me je racovecila, obezduila i liila tla, lei u udobnoj francuskoj postelji,
utonula u perine koje sam ja kupio da bi njoj bilo lepo, i ispod moje svetiljke cita: Cula je kako
ulazi u auto, kako zatvara vrata. Cula je kako je otvorio okno. Cula je kripu metala i hrapav glas:
Zbogom, Maura. Zatim pucanj, svjetlo, i drugi pucanj. Potom hroptaj . . Lei u mekanoj
beloj piami, u jednoj ruci dri knjiicu u kojoj se ubijaju ljudi, drugu bog zna gde. To bice je
negde visoko, na takozvanoj moralnoj ravni s koje ljude od kojih ima koristi cacava nazivom
dobri, a one koji joj kode kanjava gnusobama. I niko nita ne moe protiv njenih ocena. Kucu
otplacuje nekakav kreten, isti svakog meseca placa i centralno grejanje, struju i sve racune po
spisku. Ako bane inkasant, a kreten nije kod kuce, to svetlo bice ce mu reci: Mu je odsutan,
dodite drugi put. Sama rado kupuje dobre tkanine za odecu, a kostime i kapute ije kod
najskupljih krojaca. Njenoj potpunoj sreci i slobodi nedostaje samo to da se ja-idiot odselim u
kakav hotel odakle bih novac za placanje slao potom, ali u zaokruenim sumama, i jo stotinak
hiljadarki za dete. Ali ja, nesramna picajzla, to nikako da razumem. Trava raste do svoje visine,
leska do svoje, smreka do svoje. Moja draga raste preko svih normi, preko svake ljudske mere, pa
i preko svake granice svog vremena, ona zaista ima svoj socijalizam i na putu je u raj na Zemlji.
Za panijelku Doris kupujem hranu ja, Lida je hrani, i pas naravno ispoljava neniju ljubav prema
Lidi nego prema meni. Odem li da ivim u hotelu, moracu slati hranu za jadnu kucu kuci, da ne
bih i na tom nivou postao gadna svinja.
Gubim se u sitnim mislima i predstavama, icezavam u besmislenim spojevima reci,
koracam, sedam, ustajem, hodam. Legnem li da bih spavao, opet cu se ubrzo dici, opet cu upaliti
gadnu uarenu cigaretu, i sve ce poceti iz pocetka. Opet ce me spopasti bes, opet cu pasti u
ocajanje, opet cu drhtati od nemoci i prebacivati sebi: hja, neto treba preduzeti? Prirodno, ja je
mrzim. A mrnja vodi u akciju, u napad ili odbranu. A ta ja da pocnem? J adikujem sam nad
sobom. I katkad se poalim Franciju ili Primou. Kad je poslednji put bio kod nas u poseti, Franci
je cuo da smo se svadali, pa je uzdahnuo: O, jadni ljudi. Po njegovim ocima sam video da zaista
tako misli. Imamo vojsku, imamo policiju, imamo sudove, imamo ured za pritube. Ali ne za
reavanje bracnih nesuglasica. Imamo ideje o pravdi, humanosti, napretku i prosperitetu, teorije
o meduljudskim odnosima, zavode za planiranje porodice, imamo sve to spada u civilizaciju. Ali
ne za sredivanje unutranjih trzavica u familijama. Imamo reci koliko hoce, ali za ovakve su svi
gluvi. Na rec promisli malo" plane rec idiot! Imamo knjige, ali takve ne citamo. Muziku
sluamo, ali samo laku i zabavnu. U pozorite odlazimo retko. Socijalna radnica na bolje"
familije i ne misli. Psihijatri su prezauzeti vanijim slucajevima koji im i tako izmicu iz ruku; ni
alkoholicare i narkomane nisu u stanju da savladaju. Ali zato citamo horoskope, listamo
ilustrovane casopise, idemo u bioskop. Katkad idemo i u prirodu da bismo je zasvinjili. Bogovi
su napustili ovu planetu, necastivi anju bogat plod. Blii se Sudnji dan. Kosmicka katastrofa?
Ne, ne, nece nita doci, zaista. Svako odlazi nekud, kuda ne znamo. Moda zaista nisam ni za
ta. Ako bih malo razmislio, moda bih se i setio, okrenuo telefonski broj, odgovorio bi mi
nasmejan glas i pozvao me da svakako dodem. Ali meni se nece nikuda. I ne znam coveka koji bi
me raspoloio i kazao mi: Naravno, burazeru, sedaj odmah u auto i dolazi; nema pojma kako se
zabavljamo!
Skoro sam citao da su kod ekspira srecni samo zanatlije, seljaci i mali siromani ljudi.
Verujem piscu clanka o dramaricaru. Ali ne verujem da se sreca sastojala u tome to pripada
sloju siromanih. Zanatliju davi porez, seljaka slaba prodaja poljoprivrednih proizvoda, a
siromaka nada da ce mu se poloaj popraviti. U pravu sam kad tvrdim da nam nita ne fali, a
ipak gledamo uvis, citamo i pricamo o ljudima koji ive na visokoj nozi, i pitamo se: zato ne
bismo i mi? Lida tvrdi da je nesrecna. Za njenu nesrecu kriv sam ja. Dam li joj deset hiljadarki,
nesrecna je to nije dobila dvadeset, ako joj dam pedeset, pobesni to joj nisam dao sto, i tako
dalje, do Onazisovog ostrva Skorpios. Razume se da sve ove verbalne formule, kojim okivam
svoja besna razmiljanja, ne vrede ni lule duvana, a pre svega su nepotrebne, jer: kome bi bile od
koristi? Ima ljudi koji za jedan dan zarade koliko ja za citav ivot. Jesu li zbog toga srecni? Kako
glupo pitanje. Novac nije nita drugo do motor, veliki ili mali upotrebljen dobro, donosi
bogatu berbu, koricen rdavo slabu. To mi je konacno postalo jasno. Nije bogzna ta, ali je
ipak neto.
Ne, sve to zajedno nije nita, nita nervozna zbrka i bekstvo od svakodnevice. Glavno
je neto drugo, ali ne znam ta. Bez imena je. I putokaza. Niko o tome da zucne ijednu rec.
Slutim, ali ne znam. Da li uopte i traim? Nisam siguran. Idem i gledam preda se, reklo bi se da
mislim. A ta je to? ta cemo ako je Lida instinktivno u pravu da sam budala, zloca, da, ludak?
Moda ne ba tako kako me ona vidi. Ali ostali svet se ne zaplice u takve davolje omce da ne
moe ni iveti ni mreti, ni sniti ni bditi, ni sedeti, ni leati, niti misliti, ni biti bez misli, ni mrzeti
do dna a ni voleti, ne moci ici napred ne umeti biti sad i ovde, niti otici, kuda? Ne znati ni
psovati ni moliti se, nesposoban za bilo kakav savet, ni za ta, ni za ta, ni za ta.
J edne proklete subotnje veceri, kad su utrnule sve zvezde i kada je kia pocela da sipi,
stojim na vratima to iz dnevne sobe vode u na rajski vrt i oslukujem kine kapi kako dobuju po
cvecu, a pokoja latica otkida se, tu i tamo, i slece na zemlju. Pravi prizor za pesnika. Ali meni je
isuvie jasno ta je to cvece, ta trava, a ta kia i veoma jasno ta ja traim sad i ovde. I taj tu
koji sam instalirao u vrtu da bismo imali svoju plau. I ta zaputena senica koju sam, posle dugog
dvoumljenja, sagradio od dobre japije, a da nije nikad oivela. Lida ju je pretvorila u ostavu. O,
znam, znam, ne isuvie, ali ipak, da su ljudi nekad iveli u zemunicama i tako dalje, znam
onoliko koliko su me naucili u kolama i koliko sam procitao, o veri u sudbinu, u bogove, u
srecu, u cara, u jednoga boga, u prirodu, u narod, u drutvo, da, i u dravu, u crkvu, optinu,
ustav,- u beskrajni niz ideja, znam, znam. I ja bih rado verovao barem u neto od svega toga to
bi me oslobodilo nespokojstva; voleo bih da pripadam kakvoj organizaciji, plemenu, klanu, bilo
cemu, samo da ne budem sam i preputen sebi. J este da sam clan sindikata i da uvek dobijem
gajbicu voca po nioj ceni, i da mogu na sindikalne izlete i sindikalne zabave. Clan sam
Socijalistickog saveza radnog naroda i CK, placam clanarinu, odlazim na sastanke i zborove,
uvek. Clan sam i svog tehnickog udruenja, imam clansku kartu. Uvukli su me i u Drutvo za
ulepavanje grada ili tako neto. Sranje.
Sranje, i to subotom uvece, jer sam tako sam, da bih svoju samocu kao puter namazao na
hleb. Ceka me i honorarni posao: neki spis o vrtlarstvu, prevod s engleskog. Ko samo s platom
izlazi na kraj? Bogovi su otili, Marks i Engels umrli i svoja dela prepustili svacijem tumacenju.
J a, se u svemu tome ne snalazim. Ali osecam elju za ivotom koji bi bio sasvim drukciji. I na
dnu sebe naslucujem i to da sam za sve kriv sam. I da odstupam pred neprijateljem u samom sebi.
Iako nije u mojoj prirodi da pijem sam, ipak tocim sebi caicu vinjaka firme koja nosi ime
narodnog heroja; srknem. I to je bekstvo. A kuda, do davola, da pobegnem? U zemlju ne mogu,
vazduh me nece onda u sebe. U ukleti ambis secanja, elja i iluzija? Moda me to najvie i
unitava, to samoivlje koje nazivam samoca?
Dolazi. U beloj pidami. Zastaje na pragu. Gleda me. Pije? kae. U brzini, nalivajuci,
zveknuo sam flaom o cau. I dola je. Gledam je, tu bezosecajnu citateljku kriminalnih romana,
kako krivi lice i dobacuje primedbu: Samo ti je jo to falilo. Ne pomeram se, ne progovaram ni
rec, gledam za njom kao da je protutnjala nepogoda. Koraci u papucama kocanih potpetica,
njena vrata se zatvaraju. Da, sad je u svojoj sobi (u pocetku zamiljena kao zajednicka soba za
spavanje, ali ja ne umem da budem pravi mu, pa sam sebi morao da uredim lisicju jazbinu), u
svoju lepu sobicu dovukla je sve to prija visokokulturnom ukusu kakav je njen sliku domaceg
umetnika koji ima ime i visoku cenu, nekakve skulpturice, reprodukcije naivnih, stocic s
intarzijom, ogledalo u zlatnom okviru, baroknog andelcica i jo kojeta. Pojavila se, ulovila me u
sramnom cinu, osudila me i udaljila se, uzviena. Leci ce zadovoljna, jednom ce rukom dohvatiti
krimic, drugu poloiti bog te pita gde. A ja opet stojim sred njenog ispljuvka, nedostojan njenog
sjaja, na planeti Ispljuvak, osuden, osramocen, najveci kreten na planeti. Ispljuvak. I sve je kako
treba, jer tako mora biti. ena mora biti slobodna, a ne tiranisana, hiljadama godina, do lane, ili
preklane. U feudalizmu nije zaista smela pljunuti muu na lice.
Munjevito, poput vrelog vala, poceo me je ophrvavati ljuti bes, najpre kao osecanje
krivice, potom ba kao pravi gnev. Najzad cu otici da joj odrim lekciju koju ce pamtiti dok je
iva. Necemo se bubotati kao proli put, o, ne. Tek sad ce da dobije. J o te nisam izdevetao
kao u pravoj makljai. Uvek sam drao do sebe, moda sam te koji put i klepio preko uha, ali ti
jo ne zna kako izgledaju prave batine. Naravno, jer mi se uvek alila da ima loe zube. Plaio
sam se da ne unakazim prividno lepe, bele sekutice. Ali ti si mi proli put odgrizla dobar
komad podlaktice, te pocinjem verovati da su ti vilice mnogo cvrce no to prica. Moda bi
zaista bilo od vajde da te tvoj kreten zvekne preko tih domina kao to zasluuje. Dovoljno sam
ga tupio tim dranjem do sebe i vecno pametnim savetima. Prebacujem sebi, ali osecam da se u
meni prema tom udarcu stvara i unutranji otpor. Lida se ne nada. Iznenadicu je. Mlatnucu je
levicom kao drvoseca i tako joj namestiti sva rebra, a onda je docekati desnim kroeom od kojeg
bi i kasapin odleteo u horizontalu, pa u nesvest. Ne. Ne ulazim. Nikad nece saznati kako je bila
blizu zlom nauku. I tako ko shvati, shvati otiao sam da spavam. Moda je onaj bedni
apaurin poceo da deluje? Uopte govoreci, da li je zaista i postojao povod za tucu? Pustimo to, za
boga miloga. ta je nasilje na ovom svetu uspelo da rei? Mi obrazovani primitivci ovog sveta jo
znamo capiti kakvo zrnce univerzalne mudrosti kojim prekrivamo nezasitost svojih osecanja. I
svojih odnosa. I krivicu za lo odnos prema samom sebi. Ne, ne, ne, necu se prepustiti mislima
koje mi sputavaju moc delovanja. Lida je primitivka, koristoljubac i unititelj. Kande su joj uvek
isukane, sve grabi samo za se, egocentrik je i egoist. U njoj ne postoji nijedna mogucnost za
sporazum, poboljanje, saucece. Treba se setiti proteklih dogadaja, nijedan joj ne ide u prilog.
Ba je njoj do deteta - koristi ga za svoje krajnje sebicne namere. Pruim li joj prst, zgrabice mi
citavu ruku. Osecanja su joj kao u pacova, strah, pohlepa, bes, glad, polni nemir. Spolja ima
divan glas, a unutra znamo kakav, videli smo, sluali, osetili. Dvolicna je, podmukla, potuljena. I
na zajednicki ivot poima kao borbu za vlast i imovinu. Zar to nije dovoljno podataka o njoj?
ta bi za nas bilo vanije od tog skromnog problema? Zaista, sramota me je da se uza sva moja
razmiljanja sputam na razmatranja ove vrste. Sram me je pred svim prijateljima koji imaju neku
vrstu vere u mene. Sutra je nedelja, sutra je nemoguca bilo kakva definitivna odluka. A iza
nedelje nastupa radni dan, ponedeljak! Sutra cu konacno imati dovoljno vremena da napravim
raspored poslova za narednu sedmicu. Lida, mila moja, sama si sebi odredila sudbu, pozdravlja te
tvoj kreten, idiot, perverznjak, preko brda i dolina.
Po svoj prilici sam zaspao, da, samo kao, vrela glava, hladne noge. Upola usnuo, upola
budan. I to cu preiveti, rekoh usred iznenadnog klizanja po strmoj padini. Ne voli me to je
njeno pravo. Sivi, sivi zidovi, iza njih sivo nitavilo, a zidovi tvrdi, hladni. Niceg svetlog, sve
jadno. ivimo samo jednom, a i tad isuvie naporno. J edan drugom cinimo ivot nesnosnim. to
su potamanili sve nae dedove? I zato nema vie baka? Onakvih kao u bajkama. I bajke nisu
nastajale tek tako. Dole hladne vode, nekakvi talasi, odozgo sklisko stenje. Zatim velika, debela
knjiga. Sveto pismo; zaboravih da ga citam. Na tim debelim knjiurinama moglo bi i da se sedi.
Na svetu postoje nekakve svete stvari, ali mi za njih ne znamo. Vinjevo! U bojama. Svestan sam
da ne sanjam. Nije vreme za to. Sutra je odmor, zlatan, ali naporan. Crno, zeleno, hladno. To
zaista ne sanjam, to je moja pomisao na ponedeljak. Papir, pisaljka. Zacrtacu sebi smernice.
Pokraj Lide, bez nje, protiv nje, mog prirodnog neprijatelja. Trenutno je bez vanosti kako je do
toga dolo. Vano je samo da sam tu bolest preboleo, da je samovlasnica izgubila poslednju kap
snage, da sam se najzad oslobodio njenog pritiska, iako sam idiot, kreten, pokvarenjak, sve prema
utvrdenom redosledu. Draga, tociljam se po tvom zaledenom ispljuvku.
Sinu mi jo neto (i u casu sam budan): to li me je pitala gde sam skrio oruje? Kao,
neko se unjao nocu oko kuce dok sam ja bio na slubenom putu, pa ju je bilo strah. Klarica, koja
je lekar, upozorila me je: pazi da te ne otruje. S dveju sam strana saznao da prica o svom strahu
preda mnom: tvrdi da nameravam da je ubijem. Kada sam posle svade otiao od kuce, pa me svu
noc nije bilo, dala se za mnom u poteru, javila se milicijskoj stanici raspitujuci se da mi se nije
moda dogodila kakva nesreca? Svakako ne iz brige za mnom. Zato uvek tera mak na konac?
Zato mora blebetati o smrti, o ubistvu, o oruju? Kakav li se plan skriva iza svega toga? Kakve li
su to zamke? Sloim li mozaik tog pakla, olajavanja po komiluku, upozoravanja na najgore
mogucnosti, sve prizore koje glumi u drutvu, i o kojima me posle drugi obavetavaju, ispada da
sam zaista kreten ako ne uvidam svu sutinu odnosa izmedu sebe i nje. Ko mi pie ona odvratna
anonimna pisma? Ko me uznemirava preko telefona? Lida mi preti, kuje zaveru, plete i preplice
s nekom odredenom namerom i ciljem. Krajnji cilj je moj ivot, moje unitenje. Lae, krade,
podvaljuje, podmece, ogovara, napada iz busije, zapinje klopke, spletkari, kuje planove, sva su
joj sredstva dobra, i ubijala bi kad bi znala da je nece otkriti; svaki moj neuspeh pricini joj radost,
a uspeh bol; iza leda plete mi smicalice, a na moje oci drsko izvrce cinjenice; ne zna za stid jer je
besramna. Nema coveka iz moje blie okoline kojeg nije pokuala privuci na svoju stranu
naricanjem nad nesrecnom sudbom, nesrecnom blagodareci takvoj sirovini kakva sam ja; drugom
opisuje moj tvrdicluk, izdiranja i niskosti, trecemu ce se prikriveno poaliti na strah da cu je ubiti,
cetvrtog ubeduje da sam ludak kome je mesto u duevnoj bolnici; poznanika zubara moli da
svima razglasi da sam joj pesnicom slomio zub koji joj je plombirao pre tri godine, prijatelja
politickog funkcionera upoznaje s mojim politicki sumnjivim primedbama, na poslu se iznenadno
zaplace odjednom pocne da se trese kad je upitaju ta joj je, kae da je nesnosno
zlostavljam, da joj je kuca pravi pakao, da ne zna kako da se iz toga izvuce; odlazi u Dispanzer za
borbu protiv alkoholizma s molbom da me lece od napijanja i tako dalje svakog dana nova
bomba usred onoga to se naziva dom, brak, porodica. Bogami, covek da ne poveruje u takav
plan za savren zlocin, i to je njena prednost.
A ja joj pomaem u zlocinu protivu mene: leim mirno u postelji koju nije raspremila ima
gotovo mesec dana, na pisacem stolu ostavljam devize kako bi ih ukrala, i mirno cekam ta mi je
pripremila za naredni period. Veoma me prepredeno cupa iz detinjeg srca, lagano ali sigurno, o
tome znam vec toliko, da bih mogao da napiem citav predgovor.
No tu sam se opet dosetio da je sve ovo vec predgovor, nazvacu ga TRECI
PREDGOVOR.


Ustaj, oblaci se, kreci KUDA? I kome? Preduzmi neto! ta? Brani se. Kako? Dobro,
onda lezi u krevet, ugasi svetlo i zaspi? Kako? Sanjari! O cemu? ta je ovo preda mnom? Novi
predgovor?
Kad ovome dode kraj, sve ce ispasti nejasno, zamuceno, rec protiv reci, njena izjava
protivu moje; svi ljudi imaju tegoba, vidljivih a jo vie skrivenih, ko ce se zauzeti za poznanika
kome ocigledno nije nita, jedino to nije znao da se brani na pravi nacin? U davna vremena
Abelara su ustrojili zbog njegove ljubavi prema Eloizi (ne znam ba tacno ta se desilo, cini mi se
da su mu otfikarili jaja i gurnuli ga u samostan, neka su se pisma, ipak, sacuvala). I dan-danas je
moguce procitati da je to bila strahovita nepravda i pravi zlocin nad covekom koji se zvao Abelar.
ta on ima od toga? U njegovo vreme niko se nije zauzeo za nj, svako je imao dovoljno svojih
muka.
Lida se budi usred noci, i marira po kuci ne bogzna kako tiho jer se njoj sve moe, odlazi
u kupatilo (znam: posmatra se u ogledalu, to je veoma vaan deo njenih dnevnih i nocnih
obaveza), zatim u kuhinju. Hoce da jede. Eno je i u klozetu da bi se bucno popisala i obrisala
toalet-papirom, vrata zatvara uz tresak, ulazi u kadu i umiva onaj vaan orgafi za pevanje, pretura
neke flaice, opet je u kuhinji, posude zveci jer se reila da usred noci opere erpe i ono malo
escajga. Ona moe sve, ona sebi dozvoljava sve, ona ivi po svom nahodenju, svaka cast crnim
herojima! Crni heroji se ne obaziru ni na koga, usred noci koracaju odlucno po kuci, zvekecu
posudem; ne stane li im se na put nadiru dalje; ako neko ipak pokua da ih u tome spreci, jure
na telefon (koji oni ne placaju) da bi zvali deurnu milicijsku patrolu koja ima nalog da zbog
izgreda mukarce odvede u zatvor ne bi li se otreznili bez obzira jesu li pijani li ne, jer se ene u
Godini ene nemaju cega bojati! to bi se maale trenica, oklagija ili noeva, kada mogu ocas da
se dokopaju policije i njome tresnu mua po tintari. I ovo je PREDGOVOR BR. TRI.
ta onom prilikom bejah gledao na televiziji, onda kad me je grdila i na kraju pljunula?
Neto to je bilo u skladu sa njenim bljuvanjem? Drama? Ne. ta bee? Neko je padao s neba.
Aha. Padobranac. Kratki film. Ba sam sebi govorio: kako je runo ljudsko telo uvijeno u cudne
dronjke, nespretno, rakljasto a tekst govori o Ikaru. Covek i ptica. Carobni let ptice, lakoca,
smiljeni poloaj perja. I ta vetacka ljudska ptica, umotana od glave do pete, s naporom pred
kamerom igra leteceg crva. Lastavica leti sama od sebe, a covek leti kao plesniva kobasica, jer
glumi ono to nije.
I ovo uz uvod broj TRI.








NEDELJ NO J UTRO pocelo je time to mi je Lida donela kafu u sobu, ponela je oljicu i
za sebe, primakla amlicu uz moj krevet i pocela da prica kako joj se gadim kao covek i kako je
odbijam, i zato. Gledam na sat: osam i po, tako reci usred noci. Ona mi ponudi cigaretu, upali je.
Jo nisam oci ni otvorio a vec puim i pijem kafu. Nisam je se otresao, a to je trebalo da
uradim kratko i odlucno, a ni u glavu mi ne dolazi ideja da joj kafu saspem u lice. ta je sad to? A
ona: bilo bi zaista dobro da ode psihijatru.
Dobro, otvoricu oci. Pokuacu da se setim ta je bilo pre no to sam zaspao, ta sam
sanjao, ta sam pred spavanje zaboga zakljucio, jer ovo je prava zbrka! Izloila je svoje umivene,
lepe oci. Takode je donela i svoj bolji glas. Kog davola smera? Sasvim je slicna onoj
nekadanjoj Lidi! Naravno da to jo ne sagledam ponajbolje, jo uvek ne znam, ne mislim. Kafa?
Ba mi je sad do toga. I cigareta. Sam goli otrov. Dajte mi belu kafu s parcencetom belog hleba.
Tamo su knjige, police, slike, sve kao to sam sam razmestio, pisaca maina, radni sto, ormani,
uspomene, fotografije u ramovima, radio, gramofon, stereo zvucnici, veliki i mali magnetofon,
reprodukcija Kandinskog, putna torba, tepih, razbacani delovi moje odece, cipele, carape. Sve je
to tu. Lide nema, i nikad je ovde vie nece ni biti. Kafa je kiselkasta, cigareta mi ne prija. A
upalila je i radio, iz njega zvoni neto zaecereno gradanski za nedeljno jutro, laka muzika.
Zatvaram oci. Znam sve.
Njen glas mi dopire izbliza: Ljubavi moja, da li bi kuhinjski zastirac odneo na cicenje!
Zna li koliko te dugo vremena molim?
To je njen glas, iza njega odzvanja nekakva narodno-zabavna muzika s radija, neko
napolju kree li kree auto koji nikako da upali.
U nedelju izjutra danas je nedelja, zar ne? zastirac na cicenje?" izgovaram
jednolicno i tiho.
Podsecam te iz dana u dan, govori vrlo precizno.
Misli li na prostirku?" kaem ne otvarajuci oci.
Ne samo na prostirku, dragi." U tom dragi" sabijena je cela ofanziva s dugim a.
Tu stvari ili prestaju ili pocinju.
Draga", kaem s istim takvim a", trenutno me ta prostirka uopte ne zanima."
Ona duboko udie vazduh, bio joj je nuan podsticaj, te sad svoj otri, tanki glasovni slap
usmerava ka mom dremovnom raspoloenju: A ta tebe u stvari zanima? Maina za pranje
tandrce kao tenk, ali tebe briga! Slavina za toplu vodu u kupatilu curi, treba zameniti gumicu, ali
tebe se to ne tice! . . . Padam, padam, padam, a radio svira. Lida, pak, melje li melje, sluam, i
sve mi je, poznato. Dola je, s namerom da me prvo probudi, potom izazove, a zatim?
Padam, padam, padam...
Bobonja, radio svira, a ja dolazim i odlazim iz nenih perina nekog biveg boga sna.
Kafa ce ti se ohladiti", kae. Da, i?
Da, trebalo bi joj reci nek me ostavi na miru. Kafu pijem onda kad mi je do kafe. Puim
kad mi je do duvana. Govorim kad mi je do pricanja. Izjutra mi nije do svade. S naporom
otvaram oci, jer sve te reci treba sasluati otvorenih ociju.
Ali ta ja to vidim, davo me odneo?
Crn kratki cipkasti kombinezon na golom telu, ba onaj koji je cini. . . kakvom?
Zavodljivom? Fuj. Zamamnom? Mar. Pretvara je u san, recimo; a snovi su mrtvi. Morali su
umreti, jer im ona nije dala da ive. I opet zatvaram oci.
A ona mi govori da treba zvati telefonskog tehnicara, u telefonu neto umi, svi se ale
kad nas pozovu. Mi smo mi, mi smo ipak porodica, mi smo broj taj i taj. Mi. Na broj! Naa
linija.
Sad se zaista uzbudujem, uspravljam se, naslanjam na laktove, gledam, otpijam kafu, iz
cigarete povlacim dim, opsujem naglas neto na italijanskom pomeano sa naim (neto kao:
porka dove, pa ta, madona, ti hoce od mene?)
Ona nece nita. Ona je dobra, vredna devojcica koja je klipanu to sam ja donela
jutarnju kaficu.
Gledam je, gledam to to je ona. A i ona mene. Ali izmedu nas postoji razlika, bogami
postoji. Ona u sebi skriva plan, ja ne. Ona bi se zacas obukla, ovako ili onako, a ja sam tu u
pidami, umoran i nepripremljen. J a sam nevino opsednuti grad, a ona armija koja ga je opkolila.
Njen problem su moji bedemi. A ja cekam i gledam ta ce biti.
Prvi utisak je da je sve jo u granicama pameti.
Samo to sam ugasio cigaretu, ona me vec zlostavlja ostatkom kafe, ispijam, odlaem
oljicu; ona neto prica (treba doneti hranu za Doris); ja se saglaavam (mhm, da, aha), potom
krikne joj, skoci sa amlice i mlatara po vazduhu, lovi neto, vice moljac!" i juri po sobi. Da,
moljac.
Posle opet seda na amlicu, stavlja mi aku na lakat i kae mi poverljivo (pri tom mi
drmusa ruku): Da li zaista hoce da uniti sve? Gledam, sluam, poznato mi je. Cutim,
predvidam, spreman sam.
Oho! Kako se samo spustila na amlicu! Kako je samo dipala po sobi jureci za moljcem.
Ona me bar dobro poznaje. Taj prokleti crni cipkasti kombinezon, proziran, na golom telu.
Naravno da je i ovo samo predgovor. Bez detaljnog objanjenja teko je shvatiti to mi se tu trci.
Da li da ispricam kako sam pogledom oinuo njena isturena kolena, njene cas stisnute cas
razmaknute butine, kako sam joj naslucivao gole grudi s nabreklim bradavicama, i kako sam sve
to gledao, slutio, osecao? Zmija! Kurva! Madionicar se pretvara u pticu, pa u krokodila, i ja da
letim za njim. Ne, ne, sve ce to biti sasvim drukcije. Vatrene oci, lepe, melanholicne oci,
plamtece oci? Konj ima veoma lepe oci, ali ja zbog toga ne leem s njime u postelju. Kako me
gleda ta zmija zvecarka, jedno govori drugo misli, a sve to zajedno samo na moju tetu. Nije
nimalo cudno to su u srednjem veku pronali nacin kako da se covek odbrani od tih svodnica.
Gledam te nourde, a pamet jo uvek bruji: istina je, na ovom svetu lepotice nikada nisu
imale ni srece ni uspeha, a ovakve kombinacije adaje i kamile su sejale nesrecu u muke grudi.
Sedela je i trtljala ta ja znam ta, ljuljala se, njihala butinama, nita neobicno, pa ja sam
provereni mukarac.
A izdajica je neko drugi.
Ono cudo med nogama koje se iznenada oglasi da je ivo. Ono to najednom postane ON.
Ovlada, pokrene, ustremi. Preplavi misli i nacela. Izreeta sve mudre knjige.
Na pocetku je samo puzavi crvic, neto to nije ama ba nita, neto smrdljivo i sasvim
nezanimljivo. Zatim je sve veci, vie ne puzi, pocinje da vodi igru. Leim i tog tiranina pribijam
uz tle. Zar poloaj nije isuvie komplikovan? rekao bih mu. Jo mi i ti fali?
Ali, tamo je ona tamna koa izmedu njenih butina i put koji vodi nekud, svi znamo kud,
ali ja jedini znam kako.
Lida kae: Nedelja je, to ne odemo nekuda na izlet.
A ubistvo? to bi ila na izlet s kretenom? Kada cemo da ubijamo?
Vec neto otkriva. Bogami, dlacice! Poznaje me i donosi pravilne zakljucke.
Sad ja moram biti ono to biti moram.
Prestani", kaem leerno. Ali ona me poznaje bolje no ja samog sebe.
Necu valjda na izlet sa svojim smrtnim neprijateljem?" blebecem jo uvek razumno.
Ali ona otkriva jo malcice, upravo dok mi kazuje neto sasvim ozbiljno (jedino je na
njenim usnama dvosmislen osmeh): Tako bih volela da na cistom potoku zahvatim vode i
operem kosu."
I moje ruke protiv moje volje krecu prema onome.
Nita, nita, kaem vam, gamizanje bez pobede i poraza, opipavanje, nita, a ipak neto
to vodi s onu stranu smrti.
Ona odlucuje da se ne da. Ona je format.
Ona odlucuje da se i dalje trci, jer ce, predajuci se, odneti pobedu.
O, te proklete tri dlacice, i neto sluzokoe, i malo kourice. Ne dam se.
Podsmevam joj se, pipkam je, pretvaram se da mi do svega toga nije stalo. Lida
ravnoduno kae: Trebalo bi misliti na dete. Ali ja je vucem ka sebi zbog one bruke medu
nogama grabim je za butine i stranjicu, i zaista ne znam ta bi iz svega toga na kraju ispalo.
Nita nije istinito to je bilo, ni to ce biti; a neto jeste. Naime, ovo je samo uvod, to jest
jo uvek nita.
Potom sam nekako preiveo dan, najdui dan u mom ivotu; bee to suncana nedelja
pocetkom juna, cudno prolece posle blage zime. Decak, na desetogodinji sin, naao je sebi
bolje drutvo i otiao sa susedima na izlet. Vratice se tek u ponedeljak.
Sunce a ipak sama noc. Noc u kojoj se sve deava ponovo i ponovo, preplice i uvija, i
odvija, da na kraju sve ostane blatnjavo i uprljano; ostavite me na miru kao to je mirno uce
Radana u Sredozemno more troma teka vodurina u tromu teku vod urinu. Zaista vie ne
znam ta je sve bilo. Vreme mi sasvim izmice iz ruku. Telefon zvoni, zovu me da odmah odem u
Preernovu broj taj i taj, drugi sprat levo, da zateknem moju dragu Lidu na delu. Mene njena dela
ne zanimaju. Drvo na drvo, slina na slinu, ta se to mene tice. Ako se kurva, nek joj je alal, i ja
sam to radio sa slacu dok se ona nije pojavila kao okupator. Dragi moji, radi se o sasvim drugim
stvarima.
Mnogo je tota kazano, ali nije tacno da je sve to i zanimljivo. Ako piem, radim to zbog
sebe, ko danas jo cita takva sranja? Sve je to na povrini i na dnu ISTINE u sredini nastaje
neko novo razumevanje, ako nastaje.
Ipak, necu objanjavati ta je to dlaka, poseban pogled, plavetnilo neba. Svi smo mi na
kraju snaga. Lida je osoba koja bi na ovom svetu (bez licnog uloga) htela da vlada. I ja elim da
vladam. Pri deobi na gospodare i sunje dolo je do nesuglasica.
Lida (rebus sic stantibus) ne zna da sam upravo kupio vikendicu na moru. Rekao sam joj
da je vlasnitvo nekog lekara, prijatelja. Kad toliko trubi o razvodu, moram biti, to se tice
imovinskih pitanja, na oprezu.
Mogao bih se zakleti da cu u obilazak svog novostecenog raja sa sobom povesti kakvog
prijatelja, ili Klaricu. Ali nisam. Sa sobom sam poveo svog krvnika, Lidu, milu moju enicu.
Citao sam neku osrednju knjigu u kojoj glavni junak svoje doivljaje zapisuje u svesku
samo da bi lake razumeo ta se s njim deava. Neka to bude cilj mojeg beleenja u vreme teke
ivotne stiske u koju ne bih verovao da mi je o njoj pricao neko drugi.
Kad ovek dospe do ruba svog ivota, na kameni rub pod kojim zeva provalija, i kad se
nagne napred, pone misliti i oseati drukije nego ranije u svom ivotu. Tu, na rubu, stojim neko
vreme, napred nema puta, a nazad se ne moe. Tada dogaaji poinju da se razjanjavaju, koji u
samom kovitlacu i tutnju nisu bili nita drugo do pena iz usta zasopljenog oveka.
U subotu posle podne parkirao sam se na prostranoj betonskoj zaravni, na kojoj je bilo jo
malo prostora blagodareci ljudskoj navici da se jo u petak odlazi nekud to nazivaju vikend. U
velikoj samousluzi nakupovao sam neke sitnice i za nedelju. U kafani mi se neto nije sedelo.
Vratio sam se u auto ba kad su pocele da padaju prve krupne kapi. Posedeo sam, upalio radio,
kia je zapljutala po limu, po krovu, ukoso, vetar je zafijukao, po staklu su potekli slapovi. Radio
je krcao zbog nevremena, ugasio sam ga. Sedeo sam u svojoj krletki i posmatrao nejasne obrise
svega onog to me okruava. Takva je zapravo slika mog sadanjeg ivota. Iao bih nekome, ali
ne odlazim, predano sedim i cekam, i nisam ni na cemu. Gledam a sve vidim zamuceno. Ako
ukljucim radio, cucu kako spoljanji svet treti i krklja sred udaljenih bletavih bucnih dogadaja
koji se deavaju izvan mene, bez mene, kao da me nema.
Razmiljati, predstavljati sebi (moda) naopako, prisecati se, predvidati to je put u
grotlo vulkana; ako je covek nadnesen nad provalijom svoje buducnosti. Magnetofon zvukova,
reci, davnih melodija, pojave i prividenja od bogzna kad pocne da se vrti i nije lako
zaustaviti ga, ni prisiliti, ni savladati, vrti se i vrti, promeniti ga nemoguce je. Petak vece. Vredali
smo se, grdili, drali se jedno na drugo, malo je falilo da se opet potucemo, oboje smo disali na
krge. Dete je plakalo i molilo zalud. Nas dvoje, dva pobesnela cudovita, rascovecili smo se
do kraja, onda smo otili svako u svoje coe da skupimo snagu za nov napad. Moglo je skoro
da se cuje kako u oboma bruje magnetofoni, generatori, reaktori, kako se pune akumulatori
sve za nov laboratorijski eksperiment u razaranju individuuma. Decak je za to vreme leao u
svojoj sobi nicice i neuteno plakao.
To zveri ne cine. To mora da je u vezi sa davolom, inace kako je moguce doci do takvog
stanja? Nikad ne kaemo da je to prirodno, da je takva vecina brakova. Ljudi ne mogu da ive
zajedno, dogovore se pa se razidu. Ili pak priznaju jedno drugom delic krivice, a onda krevet
ionako sve izravna". Da, ali ljudi sa nekakvim obrazovanjem, sa drutvenim poloajem i dobro
situirani okidaju jedno u drugo najotrovnije strele. Zabadaju ih u najosetljivija mesta,
pokuavaju da se medusobno unite, zgaze, uprljaju, unize, icupaju korenje prolosti i raspre
svaku nadu u buducnost, a sadanjost ispune gnusobom, ocajanjem i mukom; eto, to je zaista
samo jo za ludnicu, ludacku koulju, injekcije za smirivanje, i mar u sobu sa tapaciranim
zidovima. Kad bi kakav milostivi gospod bog postupio tako s nama, omogucio bi nam bar
cetrnaestak dana za razmiljanje, a naem decaku izmislio bar jednu dobru baku.
Uopte mi nije jasno kako je dolo do takvog zaotravanja odnosa. Naravno, ona je ta to
svadu zacinje rano izjutra da bi je okoncala uvece pred spavanje. Ali mi ta konstatacija nita ne
vredi. Moram priznati da u tome i sam uzimam uceca. Ona mi prua povod, a ja nastavljam, ona
prihvati otrije, ja skocim na noge lagane"; prekine li nas togod (poseta, telefon, televizijska
emisija, razgovor s detetom koje se vratilo iz susedstva kuda bei od nas), najednom nastane
pauza i u njoj se podmuklo priprema nastavak bitke.
I ovo je samo inventar, popis istog, novi predgovor, broj CETIRI.





Sedeo sam u toj provali oblaka pokuavajuci da sebi predstavim kako drugi ljudi ive u
braku. Svi se pomalo vole i mrze, zavisi samo koja faza preovlada ali i: kojom tehnikom
reavaju sporove, nesporazume, svade, vecinom zapaam da se medusobno nekako potuju, i jo
neto: obicno paze da ne razore svoje gnezdo, vode racuna da deca ne budu pogodena, imaju
nekakav red, neka pravila igre, svako svoju taktiku i strategiju, moda mudrosti i smisla za meru.
Kakvih sve ljudi nema na svetu: nervoznih, slabanih, bolesnih, malih, runih, glupih, odanih
picu, prgavih, debelih, suvih kao kost, fanatika, siledija, spletkara, nepotenih, laljivih, oholih,
krtih, ko bi nabrojao sve mane i slabosti a ipak imaju sasvim dobro uredene bracne prilike.
Imaju dorucak, rucak i veceru, podeljene poslove i obaveze, cuvaju ugled porodice. Svaki lonac
nade sebi poklopac, kako se to kae, nade se takav poklopac da se pod njim ne skuva nita
bljutavo ni otrovno. I niko tacno ne zna ko je lonac a ko poklopac. Mu je glava porodice, a ena
vrat kud krene vrat, tamo ce i glava. Cesto je to sasvim obrnuto, a i tad je dobro. S dva vrata a
bez glave ta da radi, a u dva poklopca kuvati se ne moe. Gradevinskog inenjera ena jedi,
jer od njega sve bolje zna, ali on je veli, snaan, dobroduan, smeka se i sve nekako ide. Kasapin
se svake subote narolja, uzli se, hteo bi da se bije, ali mu se ena sklanja s puta, a i decu je
navikla da ga tad ne izazivaju; nedeljom se ispava, u ponedeljak mu je ao i dobar je ko lebac; i
brak je u prilicno dobrom stanju. Cinovnik i njegova ena povremeno zaviruju u prljav ve,
ispiraju jedno drugom mozak, svadaju se estoko, dva dana nece da znaju jedno za drugo, onda
odu da se zajedno napiju, i vrate se kuci rastereceni i veseli. Bravar svakog praznika prebije enu,
a posle praznika joj kupi kakvu stvarcicu koju je elela odavno. Poznajem intelektualca koji ima
takozvanu intelektualnu enu; da, i oni se gloe, ali uvek u granicama dokazuju svoju pamet, ne
vredaju se ba bez veze, i ni na um im ne pada da se potuku. Onda se muu iznenada desi da se u
svoju enu zaljubi ponovo, posle izvesno vreme vlada blagodet kao u raju, i oboje su uvereni da
su pobedili. Svi skrivamo svoje grehe, greke, preskakanje plota, igramo se izazivanja ljubomore,
osim onih koji imaju partnere kod kojih ljubomora moe postati opasna. Slicno stoji i sa onima
koji su ljubomorni tek tako, po prirodi, zbog manije gonjenja, izazvane prejakom matom. Bracni
drugovi se svadaju zbog oholosti (uvreda casti, omalovaavanje), zbog seksa ( o tome govore
retko, jer retko znaju ta ih iznutra jede; moguce zbog razlicitih puteva njihove spolnosti, ili zbog
neprilagodenosti, zbog neprivlacnosti, zbog slabe muke potencije ili enske frigidnosti, citava je
lepeza takvih uzroka), najgore su svade zarad imovine, novca i malih dnevnih materijalnih briga;
prepiru se i zbog dece, zbog tasta i tate, zbog automobila (ko ce sesti za volan poto oboje imaju
vozacku dozvolu; to je razorilo velik broj brakova), rede zbog politike, u pozadini je cesto patnja
zbog izneverenih nada, a i bracna dosada. Dogada se da se supruzi prividno sporeckaju zbog
rasporeda pokucstva, no iza toga krije se neispunjena elja za sasvim drukcijim polnim
partnerom. Nije redak slucaj da bi jedan od bracnih drugova voleo da sedi u kuci, a drugi bi iao
napolje, medu ljude, da se zabavlja, ili na izlete. Onome ko voli da izlazi ne odgovara drutvo
partnera u zavetrini kucnih zidova; elji za izlascima uvek je uzrocnik nagonska elja za
provetravanjem samoce udvoje"; i toga ima. to vie mislim, sve mi je manje jasno ta je uzrok
bezizlaznoj atmosferi izmedu mene i Lide? eleznicar s malenom platom i veseljem od dva-deci-
ovde-dva-deci-tamo ima estoro dece koja idu u kolu, uljudno su obucena i lepo vaspitana; sa
enom, koja rinta kao rob, razume se dobro, ona mu tepa na tatica", a on njoj naa mamica" i
nikad im u ivotu nije ni na pamet palo da se po tuku, ili, ne daj boe, razidu. Barton i Liz su se
mlatili kao ja i Lida. Kirk Daglas je dobar suprug i prijatan otac. Malog zatvorskog nadzornika
tuku i ena i kci cim zine. Onazisa je, uprkos milijardama i velikom ivotnom iskustvu, unitila
bezosecajna lukavica. Brakovi poznatih i nepoznatih dele se na kategorije, od bo (bez osobina) pa
do pakla i svuda su krivice i zasluge spletene u nekakav sistem koji ima dva pola: pozitivan je
mudrost znanje, simpatija; negativan bezumlje, mucnina, izazivanje. To je, istovremeno,
mehanizam i ljubavi i mrnje.
O, da, i strah ima svoju ulogu sred tog davoljeg kazana. Odjednom se jedan od partnera
oseti ugroenim, strah ga gume u agresiju koja je maska za bekstvo. ta ako je Lidu uhvatila
panika? Gledam kako u njenom rukopisu crte padaju nalevo to, prema miljenju grafologa,
otkriva strah da ne padne na nos. Naravno da sam sve hladniji prema njoj; takva mi je priroda:
ne mogu u isto vreme i da ljubim i da psujem; u meni sve traje dugo. Cak i kad me upeca na seks,
negde na dnu mene i dalje zvone reci iz poslednje svade, tako da sve to na kraju ispadne nekakva
mehanika bez dubine. Hocu reci bez topline osecanja, bez zadovoljstva, bez miline, bez radosti,
jer slutim ta ce posle toga odmah uslediti. Takode, i ja se bojim! Trenutak! Kako to da mi padne
na pamet? Cega se uistinu plaim? Gubitka? Cega? No? Nekad je neto postojalo. Postojalo! A
sad je razbijeno, lei uniteno na zemlji, utonulo u glib pacovskih izmetina sred sopstvenog
gnezda! elim se osloboditi te nepodnoljivosti. Hocu da opet udahnem cist vazduh. Da, ali mi je,
negde duboko u sebi, te ene, te nemani, ao! Zaista bi mi bilo ao ako bi joj se dogodilo kakvo
zlo. U meni jo ivi nekakva fatamorgana Lide iz prvih godina naeg zajednickog ivota. Zato
covek ne moe precrtati poslednje godine ili mesece raspadanja? Zbog cega ne uspevamo da se
preporodimo, zato nema mogucnosti za ozdravljenje (tumora u glavi), operacije? Zato sve mora
da odlazi svojim unapred odredenim putem? Dete! Cista rtva. Posao mi ne ide od ruke, na
radnom mestu sam duhom odsutan, vucem kroz ivot kao magla, visim nad provalijom, bicu opet
napadnut i opet cu napadati, i sve dalje ce biti sve gore, sve nepopravljivije, noge su mi
zabetonirane u tlo, a nad nama tutnji lavina koja ce nas zatrpati. Lida je zamrzela oca to je
zabatalio porodicu. J a sam odrastao bez materine brige. Lida sad mrzi mua i (mada toga nije
svesna) sina. A ja nemam pravi odnos prema pojmu koji se zove porodica". Neto smo (na
pocetku) zajednicki gradili samo zato da to zdanje surovo razorimo u paramparcad. Izgubili
smo svaki smisao za humor, unitili smo svaku mogucnost za ivotnu radost, ne umemo vie ni
da se opustimo, ni da predahnemo, ivimo u paklenoj napetosti i takvom atmosferom trujemo i
nae dete. Niko da popusti, niko da nade izlaza, oboje bismo da pobedimo kao u atomskom
ratu s obostranim unitenjem.
Kia, kia. Kako je blag i bezoblican taj meki slap preko stakala; kroz njega pocinje da se
nazire nekakva svetlost, ocigledno sunce prodire kroz oblake. Put u nesrecu uvek pocinje
nekakvom lanom nadom ili dobrom namerom. Vecna romantika rdavih pocetaka subotnjih
veceri zavadenih ljudi. Kia pocinje da slabi, sunce iskosa bleska u moju limenu krletku. Osetih
da mi neto nedostaje, te poeleh neto prisno, ni sam ne znam ta, i, onako zatvoren u hladno,
bezosecajno gvode i staklo, spopade me detinja cenja za toplinom i blagocu. Razneen, upalih
motor i odvezoh se kuda? Kuci. Uleteh usred osinjeg gnezda natmurene osobe enskog pola
koja se zove moja ena. Bejah duboko razocaran svojom besmislenom nadom (a ta sam, pak,
ocekivao? Parapsiholoki prenos misli? Cudo? Spas u stilu deus ex machina? Dejstvo velikih,
mocnih, blagih sila? ta?), zato na zajedljive podsmehe spodobe (koja je imala crne podocnjake),
odgovorih jo surovije. Ocas se nadosmo na uglacanoj stazi hiljadugodinjih uvreda, podbadanja,
trovanja atmosfere, ugroavanja ivota, ne samo ovog sad i ovde, vec i dosadanjeg, kao i
buduceg. Postoje balade koje se ne zaboravljaju. Zaboravimo to pre dopadljive pesmice
ljubavnih pocetnika, pesnika i begunaca. Sad je ovo u sutini crna, teka, smolasto-krvava balada
sa motivima koji se neprekidno ponavljaju.
Ovo je bio predgovor BROJ PET, kao dodatak PREDGOVORU TRI. Zato nastavljam
PREDGOVOR (ne znam vie koji broj) o nedeljnom jutru. Svestan sam da je vreme da stanem s
razmiljanjem i pocnem da opisujem dogadaje koji ce govoriti sami za sebe.
Ne. Iznenada mi se ucinilo da moram dodati jo predgovor o sebi i Lidi, opis naih
licnosti, koje su tako sveobuhvatne, nedodirljive, velelepne, zaokruene. Zato: evo i
PREDGOVORA (ako se ne varam) BROJ EST. Kako ce ironicno zvucati fraza na mom
pogrebu: dakle, danas smo sahranili PREDGOVOR za posmrtni ivot gradanina J AKOBA
(DEKIJ A) BENEDIKA; ne bee rdav momak, samo je na sastancima drao predugacke
predgovore.
Iako smo i Lida i ja studirali tehniku, mnogo smo se razlikovali, ne samo u polu. Ona je
studirala iz nude, da bi se dokopala tog poziva, i, mada je imala cak i neto talenta, bila je
intelektualno lenja i povrna. Nije razumevala ni fiziku ni herniju, o sutini mehanike nije imala
pojma, pogotovu ta u nauci znaci mehanika. Sve tehnicko znanje joj je ostalo na povrini,
prakticisticko, priuceno, bez dubljeg razumevanja. Nikad nije ovladala nacelima po kojima se
krecu sve te osnovne nauke, nikada se za njih nije interesovala; imala je otpor prema teoretskim
temeljima sa kojih izrastaju tehnicki oblici i dejstvovanja. Sve to, to kaem o njenom odnosu
prema tehnici, moglo bi mirno da se primeni i na podrucje njenog seksualnog doivljavanja i
delovanja. A to mi je palo na pamet tek sad.
I ja sam u sutini rdav tehnicar, izvukao sam se s posla na tom podrucju i vremenom
postao ef propagandnog odeljenja naeg preduzeca. Moj problem je sasvim suprotan: u praksi
sam slab, nepotkovan, nevet, medutim, zanimaju me osnovi impulsa koji su temelji tehnickom
delovanju; o tome sa zadovoljstvom citam rasprave, knjige, tehnicke spise, o tome rado
razmiljam i uvek sam ocaran dometima umova koji eksperimentiu, smiljaju, sastavljaju,
proveravaju, pletu teorije i hipoteze koje se iznenadno pokau ispravnim i upotrebljivim i
vie ili manje uocljivo trasiraju puteve nauci i njenom preobraaju u radnu energiju. Sposoban
sam za oduevljenja, sanjarenja i neunitivu nadu da stvari na kraju moraju krenuti nabolje.
Sa Lidom bih se, na svoj nacin, dopunjavao da se tome ne suprotstavlja osobina,
svojstvena oboma: strast za dominacijom, runo i ograniceno vlastoljublje, i polni nagon kome
robujemo. I tako smo dva vrata bez glave. I jo neto: oboje pripadamo dobrostojecem srednjem
sloju bez pravog kulturnog nasleda. A taj sloj je kod nas Slovenaca imao uvek vodecu ulogu. U
feudalizmu smo bili bez svog plemstva, i sirotinje i bede je bilo malo; srednji sloj seljaka,
trgovaca, zanatlija davao je naem ivlju osnovnu boju. U. gradanstvu nismo imali velikih
kapitalista, a relativno je malo bilo i lumpenproletarijata; nacin ivota u naoj dravi odredivali
su: bogati seljak, uticajno svetenstvo, novopecena gospoda, snaan srednji stale. Ni u
socijalizmu nije drukcije: i u njemu se oformio imucan i mocan srednji sloj i mi, takozvana
tehnicka inteligencija, pripadamo mu u celosti. Ni na kraj pameti mi nije da politiziram, ali cu
ipak reci da ce politicar i radnik, zbog mnogobrojnih pitanja (cene, dohoci, inflacija, uvoz-izvoz,
reforme, reorganizacije i mnogi drugi problemi) bacati jedan drugom u lice radu-cast-i-vlast,
dok mi, pripadnici srednjeg stalea, ivimo u relativnom zatiju sa lepo organizovanim poslovima
i tezgama", sa VIP (vezama i poznanstvima), i sa jo kojecime to smo uzgred naucili. Na
glasanje idemo redovno, posecujemo sastanke i diskutujemo, da se cuje i da se zna, radimo ni
previe ni premalo, staramo se za stan, za auto, za vikendicu, za motorni camac, za godinji
odmor, i tu i tamo ponovimo Mao Cedungovu misao da se bez inteligencije socijalizam izgraditi
ne moe. Kultura nam ne smeta. Imamo po nekoliko metara lepih knjiga, pretplaceni smo na
novine (u njima procitamo i pokoju kritiku), imamo televizore, katkad odemo i u bioskop. U
pozorite mahom ne idemo, ali smo za zatitu covekove okoline i protivu smo zagadivanja reka i
mora. Dajemo dobrovoljni prilog za deciju zatitu. Kao ubedeni humanisti, skepticni smo prema
ruskim i vijetnamskim metodama, Amerika nam je uzor samo na planu tehnike, ali smo pomalo
ogorceni njenim imperijalizmom. Uglavnom potcenjujemo sve susedne drave i gajimo umereno
rodoljublje. Nita nas ne moe naterati da citamo pesnike ili da posecujemo izlobe savremenih
slikara, a ni dosadne koncerte. J ednom godinje otici u operu sasvim je dovoljno, pogotovu ako je
to kakvo slavno gostovanje o kome posle moe da prica prijateljima i poznanicima koji tamo
nisu bili, pa zelene od zavisti cim saznaju ko je sve viden na predstavi. Putujemo, gledamo
zemaljski ar, uporedujemo cene. Iz nude govorimo ili se sluimo kakvim stranim jezikom.
Ponekad kupimo i koji strani casopis. Quick, Oggi, Paris-Match, Playboy, Er ili
neto slicno, a kad ga prelistamo, poloimo ga na sto u dnevnoj sobi. Pijemo (a nudimo i goste)
viski, votku ili vinjak Cezara i vocne sokove (s ledom). Subotom kupujemo meso za nicle,
svinjske krmenadle i meso za cevapcice. Gostima rado pokazujemo kako smo uredili kupatilo.
Decu oblacimo u Trstu i zasipamo ih gomilama lepih igracaka. Auto na servis aljemo redovno.
Sopstvenom kosacicom iamo travu oko kuce. Svakih cetrnaest dana iznajmimo enu da uredi
kucu, a jedanput mesecno da opere prozore. Racune placamo bez zastoja. Nikad nismo isuvie
zadovoljni, nikad se ne alimo previe, u svako doba imamo spremnu temu za razgovor, recimo
kako je umro Onazis, pricamo o njegovoj kcerki koja se po Parizu vodi za ruku sa Belmondom, i
pomalo osudujemo njegovu pohlepu prema milionima brodovlasnikove naslednice. Trim,
kuglanje, izleti sa stocicem i stolicama na rasklapanje, sa arenim stolnjakom i prepunim
izletnickim friiderom; moe i portabl televizor, ali nije obavezan. Uvece mala party, cevapcici i
boca terana, moe i koktel, pa projekcija kratkih pornografskih filmcica posle kojih komentar
glasi: sasvim su bez mate, na isti kalup, ili kako tako neto moe da razgali coveka? Katkad se
podaveljamo oko nedeljne fudbalske utakmice; svi mnogo znamo o sportu; mnogi svakog
nedeljnog popodneva odlaze na stadione kao nekada majka na jutarnju misu. Neko poseduje
fotografski aparat, neko filmsku kameru. Vecina ima pokoji hoby, recimo da sakuplja znacke,
etikete od vina, cae s natpisima itd. Lov, ribolov nisam li togod zaboravio? Pun ivot,
kulturan ivot, ureden ivot; ispravan stav prema dravi, narodu, radnom coveku bilo kakvih
kvaliteta. Nikad se ne zaletati, nikad zaostajati. Ne prepirati se s prijateljima, a o njima misli to ti
je volja; ni prema cemu ne ispoljavati strah; ne otkrivati strasti; ne biti previe bahat, ne aliti se,
ne pokazivati tugu. iveti u oklopu svoje ivotne tehnike, u oklopu svog doma, svoje ue
zajednice, svog automobila, svoje vikendice, svog camca. Svi za jednog, jedan za sve, ali da se to
ne vidi. Cim moe uzimaj kredit, jer dinaru pada vrednost iz dana u dan; iz istog razloga
drugome novac ne pozajmljuj. Viak novca preokreci u devize, recimo u marke, leti ih ima na
gomile. Kome je onda do gnjilog kapitalizma ili do onih prepredenih rusofila? Sinovima
emigranata, ciji roditelji tokom vremena izumiru sa neispunjenom cenjom u svojim srcima,
takode se ne cede sline za domovinom. Korupcija je, kau neki. Korupcija? Da, ali gde je nema?
Stoput je bolja i vecita korupcija nego pitolj u potiljak sa Istoka, ili zapadno blagostanje (sa
opasnostima, kidnapovanjem, ucenjivanjima, anarhizmom, velikim kriminalom, sadizmom,
nemirima, trajkovima, nesigurnocu).
Hocu reci, ja i Lida pripadamo staleu kome nije rdavo, koji je primerno zaticen i u naoj
dravi poseduje drutveni ugled. Greka je uvek u nama. Hocu li joj naci ime?





Ovo je, dakle, ESTI PREDGOVOR, koji mi je na izvestan nacin bio potreban da bih
sebi razjasnio gde ivim, cemu pripadam, i zato bih mogao odmah da predem na opisivanje
nedeljnog dogadaja.
Posle one igre u nedelju izjutra, koju sam opisao ranije, Lida me je jednostavno zajahala.
Nije glumila, davolja enturaca, jer joj je lice iskrivio onaj nakazan izraz cim je zapljusne talas
strasti, a i na meni je videla nedvosmislenu namera; za takve stvari veoma je obrazovana.
Najpre mi je smakla pidamu, to je izvela nekako koketno i bez urbe. A kada se maila
mog mucitelja i mucenika, i uverila se da ne grei, sve ostalo je bilo sredeno na munjevit nacin.
Snano me je dograbila za rub pidame odmah sam bio go do kolena, a ona mi se bacila na
stegna kao Indijanac na konja, i, rairenih butina, i kombinezona zasukanog do pupka, zgrabila
me za ud dlanom okrenutim naopako, gledala ga je divlje i ukoso stisnutim ustima progrgljala
neto kao hajde! ili ta ja znam ta; nala odgovarajuci ugao ose pa ga namestila na otvor,
ugledao sam to dlakavo drelo, potom je mrdnula bokovima, prvo kratko, onda je usledilo
nekoliko duih udara, istrtila se i gornjim delom tela presamitila napred, sve nie i nie, i pri tom
pocela soptati i jecati, utroba joj je zadrhtala, a bokove razapeo niz kratkih, ali ne i dubokih
trzaja, koje je uvek smenjivao dug, dubok, jedan, dva, pa opet serija kracih, pocela je tiho da
cvili, zatvorila oci i sloila se na moja prsa; zgrabio sam je za razgolicene grudi, cepao akama,
a palcem i kaiprstom stisnuo bradavice, ona me je grcevitim pokretima cupala za kosu, a ja njoj
govorio rune reci, promumlala je: cuti! Propeo sam se da joj ga svitim jo dublje, odazvala se
muklim hropcem i mijim cviljenjem, tresla se u isto vreme u kome am i ja poceo da gubim
svaku predstavu o sopstvenom poloaju, jednovremeno su nam briznula vrela, pa tama i svetlost,
um i muk ... Zatim su drhtaji postajali sve redi, ruke su poputale u svom grabljenju, poputali su
miici, jo jednom je zatalasala bokovima dugim, splanjavajucim krivuljama, pa se umirila i
glavu poloila tik uz moju, tako da joj je kosa prekrila lice, stresajuci se jo koji put u odgovor na
moj brizgajuci ud koji je svrdlao po njenom telu i koji od oplodnih grceva nije mogao nikako da
se smiri, jo jedan grc, predah, pa jo jedan, sve slabiji od prethodnog; mozgom mi se razlio
potpun zaborav, Lidino telo je postalo besteinsko. Tako smo ostali, klonuli, u bezvremju. Posle
ko zna koliko vremena ona se neosetno svalila s mene i spustila na stranu, cini mi se da sam se za
trenutak probudio, zatim smo opet nastavili da leimo u slatkoj omami; sluao sam je kako die,
duboko, jednomerno, kao da spava; oci nisam mogao (moda ni eleo?) da otvorim, i sam sam
tonuo u zajednicki dreme bez misli i bez sna, jedino su mi se slatke srsi pele uz kicmu.
U polusvesti nekakvog postojanja due bez tela negde u vaseljeni videh da se udaljuje od
mene, lagano i odjednom, i da leim sam kao da mi sve to nita ne znaci. Jer to nisam bio ja, ni
ona, ona, ivot, smrt, rodenje, sve su to same izmiljotine polno neutaenih duhova; slast i muka
sve sama izvanredna stanja; za njih budnost i svest coveku nisu neophodni.
Mislim da je bilo oko deset kada smo seli u auto kao da se u meduvremenu nije dogodilo
nita narocito. Tog nedeljnog prepodneva put je bio prilicno zakrcen, uprkos tome vozio sam
otro. Cemu urba? rekla je i time mi pokvarila iskonsko uivanje u vonji. Zar ona zna kakav
auto uistinu imamo? iv, posluan, solidan BMW, po cijem se spoljanjem izgledu ne moe
zakljuciti nita osobito, takozvani understatement car, a u stvari je to brz, razigran konj, dobrog
ubrzanja; oboavam ga, jer me nikad nije ostavio na cedilu. I, umesto da smo na moru za dva
sata, putovacemo tri.
Sedi tako da joj vidim butine, zatitni pojas nece da vee, vozimo se ujednacenom
brzinom i cutimo. Sve mi je vie krivo to sam je poveo sa sobom. Pogotovo kad me tu i tamo
klepi kakvom primedbom, ona, koja sve bolje zna od drugih. Mogao bi ipak malo bre! Hvala
na dozvoli. Vozim ujednaceno kao maina, kao robot. Zato mora da pretice? Trai na radiju
neku odgovarajucu muziku, ni jednom nije zadovoljna, zvoca da moj blaupunkt krci. J esi li
video! uzvikuje tokom nekog sasvim solidnog preticanja. Zamalo je falilo! Falilo je mnogo,
ako ne i sve. to li sam je, kog davola, poveo sa sobom! A necu da se prepirem, cutim, gledam
preda se, i u secanje mi pocinju da kaplju njene tirade iz poslednjih dana. Ima pravo kad kae da
sam budala; najbolji je dokaz to to sam je poveo. Preticem Nemca koji za sobom vuce ogromnu
izletnicku prikolicu kao mrav gundelja, takode BMW, tablica kazuje da je iz Hamburga;
pokuavam da zamislim dug put koji je prevalio dovde i bogzna kuda se uputio. Te
dugoprugae nikako da razumem; sasvim nov tip automobila, a on ga usrecio takvim krstom
samo zato da bi negde utonuo u mnotvo sebi slicnih u kome ce se svi zajedno zlopatiti. Vozac
ima retku ridu kosu i dug nos, ena je na takla areni sombrero, ispod oboda proviruje nos kao
kljun; elim im srecu, nek se nadiu morskog vazduha za troje. Pokuavam da kaem neto
duhovito, ali me Lida opominje da su to solidni ljudi, ljubazno mi se sklonio uza samu ivicu puta,
onda dodaje da sam od takve sorte: svakom se podsmevam, zato me niko ne trpi. Gutam i to, i
ubrzo se zaustavljam pred gostionicom s prijatnom batom u senci visokih topola. Hoce li kafu?
pitam. Nece. Sok? Nije ni za to. Neto drugo? Ne. Sacekace me u automobilu. U redu. Odlazim i
na anku ispijam dva deci kisele vode. Kad sam se vratio, kae pakosno: Zar ni dva sata ne
moe bez cae? Nastavljam bez reci. Sunce, tu i tamo poneki oblak. Najzad na radiju pronalazi
neku italijansku stanicu, stari lageri. Stegna se vide sve vie. Pali cigaretu, ja joj ni ne padam na
pamet. U inat palim i ja, i opet preticem onog istog Nemca (sa vilom-prikolicom). Necu ni da ga
pogledam. A Lida ce: Zaustavio si se samo zato da bi ga opet nervirao." Ne objanjavam joj
zbog cega sam zastao kraj one gostionice. Smerao sam da joj uz kafu kaem: zna ta, hajd da
barem danas ne kopamo jedno drugom oci, da se odmorimo jedno od drugog, ili tako neto. Da,
da sam tokom vonje predloio: Hocemo li nekud na kafu? ona bi moda i pristala. Ali, kako sam
se ja zaustavio po svojoj volji, njoj je to ilo na ivce, zato mi se suprotstavila. U svemu tome
najnesnosnije je to to joj se butine pomaljaju sve vie, a raskopcala je i bluzu; cim se sagne, da
bi na radiju vrtela dugmice, ja joj vidim sve do napetih bradavica, bez grudnjaka je, vetica.
Oduvek je znala kako ce me u kolima naljutiti: otvorila je prozor, a u kolima je zacas zakovitlala
promaja; ja to nikada nisam voleo; da se ne bih prepirao zatvorim svoje okno, odmah i ona
okrece svoje; ja otvorim, ona takode; dobro zna da me to nervira. Iskljuci radio, izjavljuje da je
vonja strano dosadna. Zna ta, Lida, ako ti se ne dopada, a ti izvoli, izadi", kaem sasvim
mirno (prividno). Kao da je jedva docekala. Zaustavi!" kae, i, spremajuci se da izade, sa
zadnjih sedita uzima svoju pozamanu torbu. Zna, iz iskustva, da je ne bih izbacio napolje: u
gradu moe kud god hoce, na drumu je necu ostaviti samu. Autostopirala bi kakvog mamlaza, ili
bi se vratila autobusom. Pa ipak, u meni takva elja jo malo tinja, ali se savladujem, i zato sam
opet savladan. Ne znam to li sam s tobom uopte i polazila!" sikce izazovno i besnim
pokretom baca torbicu natrag na zadnje sedite. Sva sreca da joj ne rekoh da sam onu kucicu na
moru, kojoj smo se jutros uputili, vec kupio; vikendica je za nju vlasnitvo nekog poznanika,
lekara, koji odlazi na rad u vajcarsku. Dragi moj Deki, govorim sam sebi, cuvaj se da ne
pobrljavi i ne izlaje o vikendici! J esi li dovoljno priseban da ne oda tu tajnu? J esam. Bez brige!
Nisam valjda sasvim pobudalio? edna sam", kae. Smislila je da zastanemo kraj nekog
lokalcica uz put. Pronalazim zaista lepo mesto na vrhu brega s pogledom na more. Dobra usluga,
lep pogled, dobar dan i do videnja, zahvaljujemo se na poseti: sve to pie. Istina je u neku ruku
drukcija. Leni konobar, puno gostiju. Odlazim do anka da bih kupio dva soka i sam ih doneo do
stola. Ne, slui se samo za stolovima. A Lida ce: Morao si ba ovde da se zaustavi? Hajdmo, ko
da ceka!" I ba tad dolazi crni konobar. Dva soka!" Kakva?" Vocna. Recimo, od ribizli ili
borovnica!" Nemamo". Ja cu koka-kolu", kae Lida. A vi? Ja cu . . . ta jo imate?" Sok od
bresaka, kajsija." Dobro, dajte mi od bresaka". I dugo nita! Lida se ljuti. Hajdmo vec
jednom", podbada me. Narucili smo", opirem se. Najzad, stie konobar. Donosi koktu i sok od
kajsija. Da niste porucili kafu?" pita. Ne, traili smo sok od bresaka i koka-kolu, a vi ste doneli
sok od kajsija i koktu!" Nemamo od bresaka", odgovara konobar, hteo bi da naplati. Ni koka-
kole?" Ne". Ja koktu ne pijem", kae Lida. Placam i odlazimo a da se pica nismo ni dotakli. Da
ivi nae ugostiteljstvo! Svima je poznato da ovde nije ni za ta, samo ti ne zna", grdi me Lida
cim smo seli u auto. Natpis: hvala i obidite nas opet! Ali je pogled bio izuzetan", kaem. A ona:
I odlican protiv edi.
Vozim, vozim kao telo bez due, po meni divljaju razne muke, cula reaguju mehanicki,
bez imalo ara. I to si platio? to mu sve to nisi zavitlao posred njuke! Takva se budala jo
nije rodila, trtlja Lida. Dobro, platio sam, pustimo sad to. Necemo propasti zbog te dve piljive
hiljadarke! Grdi me estoko: Za tvoju sujetu ovde dve hiljade nije nita! Ala smo velikoduni!
A kod kuce drhti nad svakom krajcarom. Ovde rasipnik, kod kuce Kir J anja to si ti! Nigde, ni
u cemu nema meru! Poceh da zviducem. I za to me kanjava na taj nacin to radio odvrce do
daske. I tako smo stigli. Zaustavio sam i izaao. Lida otvara vrata, istee iz auta noge, zagleda
kucicu pokrivenu talasastim etemitom. Zbog ovoga smo doli?" oglaava se razocarano. A gde
je more? Nema ni pedeset metara udaljenosti, stie se puteljkom. Iskrcava se bez volje. Sunce
pocinje da cvrlji, blizu je tri. Rucacemo dovece, zar ne? Neto ce se naci.
Procelje kucice, okrenuto moru, ba je prijatno, beli zid, zeleni kapci, betonska terasa i
divlja loza koja prozracnom zelenom senkom zastire polovinu verande, stepenice do puteljka, a
dole more, izmedu kuce i obale zimzeleno bunje i nekoliko maslina. Na to nije imala primedbi.
Otkljucah vrata, otvorih ih, i pri tom se, cini mi se, nasmeih. A ona je proturila unutra svoj nos i
uzdahnula: O, moj boe, ala smrdi!" Izvetrice se za manje od pola dana", napomenuh. I to je
sigurno jevtinije od hotela, je l' da?" dobacuje u svom stilu (rasipnik cicija, u sredini nita).
Nervira je to se ne kacim ni na jednu zackoljicu, pa da odmah uleti u verbalni okraj.
Najpre otvaram prozore i kapke na senovitoj strani da bi se kuca izvetrila. Bacam pogled
po prostorijama koje su lepo nametene. Pregledam elektricne instalacije, sve je u redu. Lida sa
sebe svlaci sve osim crnih prozirnih gacica i na terasi odvrce tu, iknulo je, prsnulo, zagrgotalo,
briznulo, tiho je zakricala od zadovoljstva. Krecem po torbe, otvaram prtljanik, donosim duek
zajedno sa nonom pumpom, tranzistor lorenz i friider s jelom i picem, auto premetam u
senku, zakljucavam ga. Lida skida i gacice, baca ih na zidanu ogradu, na sunce, sad je naga, uiva
pod tuem. Izvija se pod mlazevima, uzdie od zadovoljstva, stenje, sagiba se, podie noge, trlja
laktove, butine, grudi, trbuh, ramena, okrece se, lice potura pod mlaz, a ja u meduvremenu
navlacim gace za kupanje, arene kao tigar. Ona neko vreme gimnasticira, onda pocinje da
naduvava veliki plavi duek, meni okrenuta ledima, raskrecenih nogu. Trudim se da je ne gledam,
mada je ponekad oceem pogledom. I sam stupam pod tu osetivi otru studen, prvo po prsima,
zatim po ledima. Kad mi postade hladno zavrnuh curak i zacas osetih kako mi se sveina sa tela
penje u glavu. Lida lee na leda preko dueka koji prostre po suncanom delu terase. Nogu, koja je
s moje strane, zgrci u kolenu, zanjiha njome, tamo-amo. Na grudima, na trbuhu i na maljama
ljate se vodene kapi kao malecni biseri. J ela ne bi, ali je edna. To znaci: poslui me! Nemam
nameru da je sluim jer mi ne bee pomogla ni u cemu, pa makar ni sam ne okusio ama ba nita.
Lagano krecem stazom ka moru. Miris zagrejanog zimzelenog iblja, mirte, borova, smole,
lavande, i ko zna cega jo. Na temenu vrelina sunca. Onu bistrinu pocinje polako da plavi lagana,
prijatna letnja omama. Kamene ploce, zid, ega, priguene maslinasto-zelene boje, ensko telo
tamo gore, guter to bei niz stazu, ja koji se klatim s noge na nogu, sjaj mirnog morskog
ogledala, stene, trstike to jedva cujno ume pod dakom mora, gotovo srebrno riebo, maleni beli
oblak, izmaglica, razvucena nad obzorjem koje se ne vidi, samo znam da je tamo negde, gde se
nebo spaja s morem, okomit pogled u morske dubine to se sa stepenita od kamena i betona
naglo sunovracuje u tamnozeleni bezdan, iznenadna jeza po koi, udarac strave u potpunoj
nepokretnosti svega, samoca zelenila, sivoce, posrebrenosti, modrine, beline i mojih arenih
gacica, moja koa, naga, grudi, beton, tiina, visine, ravnine, dubine. Otkud ta otra, nevidljiva
strava koja me udara u eludac? Dugacak sivo-mrki tanker s mostom i kabinama na krmi vuce se
u daljini jedva primetno, da li se uopte krece? Brzi gliser drci promicuci blie obali. I jedrilica
lei na vodi zdesna oputenih jedara; zanjiu je talasi brzog motornjaka, zaklati se nekoliko puta,
pa se opet smiri. Pcela (ili osa) zuji u priped, cvrcak se oglaava sasvim tiho, nekoliko metara od
mene riba uznemiri vodu, galeb krikne kretavim glasom, tu, blizu, dvaput triput. Trstika
zauti jace, i jedra se na barci zatalasaju pod dahom mora. Na jedrilici se ne primecuje niko; ako
tamo kogod i ima (naravno da ima), verovatno lei na podu i sunca se, moda ih je i dvoje? Cini
mi se, kad jedno vreme gledam u stranu, da tanker napreduje, uprem li pogled u njega, kao da
stoji u mestu? Grmljavina? ta je to? Avion, mlanjak, prelece nebo kao strela, za njim ostaje beli
trag, icezava, ali zvuk kao da mu biva jo snaniji.
Umreu. Pela e takoe umreti. Tanker ce dospeti na dok i tamo ce poceti da se raspada.
Trska ce odrveneti i zimski ce je vetar slomiti kao prut. Avion ce pasti s neba. Cvrcak ce umreti.
Galeb ce uginuti. Riba iceznuti u tiganju. Na zemlji lei siv i smed listic mirte koja je vecna,
zimzelena, neunitiva, besmrtna. Tamo, u dubini, mene ocekuje morski pas, ili kucka koja ima
mlade. Mi jedemo ribe, ribe jedu nas. Talas ce poklopiti gliser. Kucica iznad mene za sto godina
bice razvalina. Lida ce umreti. I sin ce umreti. Umrecemo svi, a zbog toga se nece nita
promeniti, pogotovu nece ovde. Zato mi tako neto pada na pamet? Zasad tanker jo uvek
prevaljuje svoj put, i sve stoji, lei, visi, koraca, pliva, leti po svojoj putanji. Lida uiva na suncu,
ili ljutita zbog rdave usluge, sipa hladan sok u visoku cau, odozgo jo i sifonski mlaz, ah,
kako prija! Idem u vodu, ali pre svega moram slomiti smeni otpor prema kretanju. Necu skociti.
Uranjam u vlano plavetnilo nad zelenim dnom. Voda mi zapljuskuje ui, zaplivam, okrecem se
na leda, oci upirem u belo nebo, osecam po telu meko talasanje morske vode, u mene opet
prodire sveina. Neu mreti. Ni pela nee umreti. Umreti nece niko, do daljeg svi smo vecni,
neunitivi, besmrtni. Leim mirno na ledima, oslukujuci sam sebe. Bolestan sam. Da sam zdrav,
doao bih stepenicama do mora, oglednuo se i skocio na glavu, to bar umem. Morskog psa u
ovom kraju nisu videli vec desetak godina. Grc me ne bi stegao, jer sam se prethodno dobro
istuirao. Podvodnih hridi nema. Gliser me nece pregaziti. Bilo bi zaista neobicno da se avion
strmoglavi ba na mene. Opasnije je u gradu preci ulicu no skociti u more. Bolestan sam, inace
me ne bi spopadale hladne slutnje sred ovako cistog dana. Cist dan to mi se svida. Nocna oluja
oprala je more, izlupala ga, izmuljala, rasprila mazut i prljavtinu; nebo je umiveno. Prljavtina
je samo u meni, i ne samo jedna. Mnogo ih je, jedna se zove kreten, druga idiot, treca, cetvrta,
peta ... J er niceg cistog na meni nema, ni u meni, niti oko mene. Lida me je popricala mazutom, i
jo ce, jer sam je sa sobom poveo ovamo, na morsku obalu. Izlazim iz vode i sedam na stenu,
izdubenu poput kamene naslonjace, rukama podupirem bradu i gledam preko mora; tanker je vec
odmakao daleko udesno; sve manji, gotovo maglicastih obrisa, opet izgleda kao da mirno pociva
na pucini.
U cistom danu vucem sebe kao teak kovceg pun patnji i neprijatnosti, s nepotrebnim
mislima, mucnim uspomenama i neosnovanim runim slutnjama, s mazutom i smecem, s
otpacima tudih gozbi. J er, ko je doterao stari tednjak i bado ga u jarak iza vikendice? I ko je
posle pomislio da je tamo smetlite i sasuo nekoliko kanti, kutijica, boca, tetrapaka i komada
trulog voca i salate? Opuaka i papirnatih kesa, starih krpa i krnjataka od bele i zelene keramike?
Sa susedima se nerado gloim. Niko ne bi priznao da je moj jarak upotrebio za smetlite,
dubrite, otpad. Svi smo mi veoma kulturni, uljudni i prividno trpeljivi; prividno, kaem a kad
mislimo da nas niko ne gleda, sasvim se izmenimo. Osim toga, Lida bi me takode napala: ta se
meam u tude raspre; a ne sme saznati da je jarak moj. Pored toga, ovom lekaru od kojeg sam
kupio kucicu jedne je noci neko ispumpao tri gume na automobilu. Neki od suseda imaju tek
izdikljale sinove. Lida je gore ukljucila tranzistor, pa se okolo ori pesma kojoj nije mesto u
cistom predelu. Trstika se umiri, cvrcak utihne, ni pcele se vie ne mogu cuti. Dune li jugo sva
prljavtina s brodova koji ovuda plove srucice se na obalu. U ovoj dungli iveti je moguce samo
ako ti je dom kao tvrdava. A ta ako s tobom pod istim krovom ivi tvoj najveci neprijatelj? A on
kljuje tu, unutra, u vlastitoj utrobi, u tvojim mislima, sred tvojih osecanja, usred samog mozga.
Kuda da bei s tim tekim kovcegom u rukama? Koji mi je nepoznat a kojeg ne mogu odbaciti?
Svi smo mi humanisti i svi smo za sve dobre zamisli na ovom svetu, covek coveku covek u
najdubljem smislu te reci. Podmuklost? Nasilje? Spletke? Zlocin? To su samo izuzeci. Uglavnom
vlada red, oduevljenje za sport i cistotu prirode, a preko svega se sliva pesmica Nemoj, draga,
zaboravit mene. Kraj. Tacka. Tornjaj se, satano! Sutra rano imam sednicu. ta je to pod
nogama? Planeta Zemlja, naa mati, rodna gruda Slovenija, obala naeg mora, beton kojeg je
izglacala covekova ruka, kvasi me J adransko more, nada mnom je razapet nebeski svod s kojeg
nas greje sredite naeg planetarnog sistema. Ima drava u kojima deca umiru od gladi, ima ih.
Postoje ledena prostranstva nad kojima caruje polarna noc, postoje, ali i tamo ive ljudi. Znamo
za medunarodne zlocinacke mree, kako da ne. Ima na smrt bolesnih ljudi kojima su dani
izbrojani, grce se u mukama, znaju ta dolazi, niko im ne moe pomoci. Postoje osudeni na smrt,
mladi i zdravi, to ocekuju zoru nekog dana kada ce biti pogubljeni. Postoje ljudi po zatvorima
zbog svojih ubedenja. Ima ljudi u mucionicama koje jo uvek upotrebljavaju na ovom svetu a
koje su gore no to smo u stanju i da zamislimo. Ima staraca koji ne mogu ni iveti ni mreti.
Postoje vojnici koji ovog trenutka krecu u bitku u kojoj ih ceka oganj i unitenje, i uopte ne
znaju zato ce pasti. Postoje smrti, nestanci najdraih, sakacenja, i ta sve ne. A ja sedim tu na
suncu i ne umem da mu budem zahvalan; ta mi nedostaje? Na izgled, nita bitno. Kod sebe
imam trista hiljada u dinarima i nekih sto maraka, svakog casa mogu sesti u svoj brzi, dobri auto i
otici da traim sve cega se setim, sve to bih hteo i poeleo; imam paso, mogao bih u susednu
Italiju po arenu lau, sat tamo, sat nazad, recimo.
Udvoje nesreca se prepolovljuje, a sreca udvostrucava, glasi stara istocnjacka mudrost.
teta to to necu nikad moci Lidi da objasnim. Moram je iskljuciti iz svojih misli, jer osecam
kako prodire u trenutke mog suncanog predaha, odmora, ali ta je to? Bila je sa mnom u vodi, u
mislima na smrt, u slutnjama sutranjeg dana, omadijala me je hrpom bolnih nesuglasica.
Nerazumna, cini i mene nerazumnim, stvarajuci zajednicko ludilo. Pocinje ovde, od nogu, s ovog
glatkog, toplog betona. Niko ne zna ko je pronaao malter i cement, zidare, stvaranje udobnosti i
sigurnosti. Osecam glad, to je dobar znak. Gore, u friideru, imam izvrsnu unku, jezik,
krastavce, pecurke i pored hleba jo citav niz slatkih zalogaja, pica, a posle ce prijati i
cigareta. ivecu. Svi cemo iveti. Dan je bez prljavtine. Dovece cu po koi osecati prijatno
peckanje od sunca. Sav ovaj srebrnasto-zlacani blesak uronice mi u oci, s mene ce se iriti
omamljujuci miris zimzelenog iblja, a uz udove cu i dalje osecati snano talasanje mora. Ne
znam ta je to religija, ni ta je pesnitvo, znam samo da su to omadijanosti, jedino treba
zaboraviti da izvan toga postoji jo neto. To su nekakve carolije kojima se covek ne moe
suprotstaviti, na primer bistrina i omama u glavi, prijatnost i neprijatnost, privlacnost i otpor,
elja, nada, kao i malodunost, teskoba, pritisak i tome slicno; moda su u drugim civilizacijama
izmislili togod protivu vlastitog tela, u naoj mu mora na ovaj ili onaj nacin sluiti u veoma
uskim okvirima; sred naeg nacina ivljenja veoma je teko upravljanje sopstvenom telesnocu i
njenim odjecima u osecanjima i mislima, to sam estoko osecao tokom citavog svog kratkog
ivotnog puta. Neki pisci govore o izopacenom nacinu ivljenja; covek ipak nije stvoren za takvu
trku, za toliki pritisak spoljnjih senzacija, kau. Drugi piu o materijalizaciji koja je prela sve
granice, o nemoci spasonosnih ideja, o samoubistvu covecanstva u optoj nervozi, u vecnom
neprestanom stresu bez predaha; zaboravili smo ta je to odmor, napominju. elje zadovoljavamo
do krajnosti, sagaramo u njima volja nam je iz dana u dan sve slabija. Amerika jaca elju,
Azija volju; a volju je nemoguce jacati bez odricanja. Sve to znam, o svemu tome sam citao, ali
ta mi to vredi? Nimalo. U sebi tiho gajim elju za automobilom tipa monteverdi ili
lamborghini", a nemam volje da smanjim broj popuenih cigareta (mada imam povremene
tegobe sa srcem). Saznao sam ta Lida govori svojim prijateljicama: samo mrdnem prstom i
imam ga. Zna da me saee elja za njenim telom, takode zna da nemam volje za pravim
otporom, prema tome u pravu je da sam slabic, ta drugo? elim da znam to vie, da
napredujem, ali nemam prave volje za rad bez koje je obrazovanje nezamislivo. Hja, elim da
postanem izumitelj, covek koji bi postavio teoriju pa je proverio u praksi, izvukao se iz
anonimnosti: ali nemam volju za sve te sitne korake koji cine veliki put. Otud povremeno
osecanje krivice pred samim sobom, sunovracanje u duevne krize, cak i pomisao na smrt. Pravo
je cudo da se nisam propio ili odao drogama, postao begunac od "samog sebe. Od koga imam
podrku? Prijatelji i poznanici ne znaju za moje muke, a ja im o tome ne mogu da pricam, jer bih
u njihovim ocima sam sebe unitio. Svi mi danas hocemo jasnog i snanog coveka, coveka sa
unutranjim zracenjem u kome bismo nali oslonac. Pri tom jedni pred drugima glumimo,
skrivamo se ispod nametenog spoljanjeg spokojstva, a sumnjicimo izmedu sebe, tiho se
raskrinkavamo, preplicemo se od partije karata do razgovora o cenama u inostranstvu, od
poveravanja do pobonog humora, od sitnog ogovaranja do kuglanja, od piknika do party" u
vrtu. U slubi i drubi cuvamo svoj ugled. Ali na ta se, do davola, u unutranjim krizama
osloniti? Kome da kaem da sam u ovom istom danu sedeo tu, kraj mora, kao aka jada, i sam
sebi iznenada rekao: umreu i da me je to duboko potreslo? Bolestan sam; ako nisam, moram
isterati na videlo ta je sa mnom. Ne razumem kako bi nekome kakva ideja mogla biti od pomoci,
na primer religija. O svom najboljem tehnickom crtacu, veoma pametnom momku, cuo sam pre
neki dan: zna li da ide u crkvu? Ne, izustio sam, zar je moguce? Nije to predrasuda, to ga ne
osudujem, jer sam iz slobodoumne sredine u kojoj sam naucio da potujem svacije ubedenje dok
god mi ga neko ne poeli silom da nametne, i zaista mi nije u prirodi da se uplicem u bilo cije
licne stvari. Tacno je da sam rastao u vreme kada nismo znali ta je to kaluder a ta kaluderica, a
biskupija nam izgleda kao nekakav tab belogardizma. Imao sam oko cetrnaest godina kad sam sa
nekim Bevcem iao da vidim ta se to maja meseca uvece dogada u crkvi. Kasnije sam saznao da
crkva uci da je sreca na onom svetu, dok je ovaj samo dolina suza. Na nekoj sahrani sam cuo:
prah si i u prah ce se vratiti. To mi se nikako nije s videlo. Misli na smrt! Cemu to? to dalje od
pomisli koje ce ti zatrovati radost ivota, rekoh. Prema verskim uputima morao bih citav ivot
biti samo sa jednom enom, a kao svetenik katolicke crkve ni sa jednom. Za boga miloga! I
mleti molitve, verovati u dogme koje je teko dokazati, i decu muciti nekakvim naravoucenijima
pre nego to su u stanju da misle svojom glavom, ispovedati se, pridravati se nekih obreda,
kajati se i posipati pepelom, bespogovorno verovati u nepogreivost pape, u bestelesno zacece
Majke Boije, i u citav niz bajki koje je nauka odavno poslala na smetlite? Ba lupetam! Tvrde
da su mnogi znameniti naucnici bili religiozni. Eto: nita od svega toga ne mogu da razumem, ni
religiju, ni crkvu, ni duhovnitvo, ni vernitvo. J ednom mi je Primo s pravom skresao: Sluaj,
Deki, to filosofira kada ti nije jasno ta je filosofija; oprosti, ali zaista dosta s tim. Imao je
pravo. Kao to ljudi bez sluha vole muziku, tako i ja nemam pojma ta je to filosofija, ali rado
mudrujem. Na kraju krajeva, ne znam ni ta je to pesnitvo, i ne bakcem se s njime. ivot je
tamnica, a vreme u njoj teak delat tako neto smo ucili u gimnaziji. Tamnica. Kakva je onda
ovo tamnica: sedim kraj mora ispred vikendice koju tek to sam kupio, iza nje je moj BMW.
Pesnitvo nas ne podstice na veseli ivot i zaborav duevnih tegoba; podseca nas na smrt i
prolaznost, na nestalnost naeg postojanja na ovoj zelenoj Zemlji, na besmisao covekovog dela,
citava kola apsurda negira svaku mogucnost zdravog, svrsishodnog ivota. Umrecu, kae vernik
i prekrsti se, predan bojoj volji. Umrecu, rece filosof, i, predan sudbini-nunosti, prestade da
menja svet oko sebe. Umrecu, belei pesnik i zaboravlja da ode na servis da bi promenio ulje u
motoru, pa motor ubrzo zablokira, zariba. Moda se iz mene takode oglaavaju odbrambeni
mehanizmi o kojima sam citao, mehanizmi protiv depresije. Moda unekoliko robujem
zabludama mog stalea i moje sredine, ali ne u onoj meri u kojoj te reci vise u vazduhu vremena i
podneblja u kojem ivim i iz kojeg sam ponikao. A nijednu ideju ne drim isuvie strasno kao
zastavu, to mi je u krvi. Istina, pre neku godinu upisao sam se u partiju, clanarinu placam
redovno, na sastanke odlazim koliko je to nuno, jo nikog nisam denuncirao, nikog ugrozio,
nikome nakodio, niti se domogao kakvog izuzetnog poloaja. Inace, pripadam prilicno mlakoj
organizaciji, i svoje clanstvo u njoj ne osecam kao okove ni za misli, a ni za delatnost. Americki
imperijalizam, zaista mi nije drag, a na staljinizam ne pristajem. Pre neku godinu sam razgovarao
sa Vidicem uz kriglu piva. alio sam mu se da cesto ne znam ko mi udara gargije u slubi. Stupi
u partiju, rece mi. Kako? to? Zbog cega? Zato? nasmejao mi se da bi znao ta o tebi
govore, ta misle, i ta s tobom nameravaju: ta misli to sam ja unutra? Cekaj, Vidic, sad mi tek
neto pocinje da biva jasnije. Zadnji cas je, rece. Bio je prisutan kad su me primili; smeio se i
potapao me po ledima. Te veceri smo se propisno naroljali, a jedan iz unutranje uprave pricao
je takve politicke viceve da me spopade strah. I zaista sam brzo sredio svoje probleme na poslu.
Ali gde da nadem oslonca kad sam u duevnim krizama? Kritika i samokritika, kratkorocno,
srednjorocno i dugorocno planiranje, nacelna borba protivu idejnog skretanja, protiv prevelike
uloge direktora, protivu privrednog kriminala i jo kojecega to imamo na programu, i to me ne
uznemirava. Disciplina? Zar bih bio za anarhiju? Sastanci su nam kratki i sadrajni, sekretar je
pametan covek. Ne srljamo ni u kakvu crkvu ili veru, ne filosofiramo, ne pesnikujemo. Partija na
vlasti nije partija u borbi. Istina, ponekad dode do onoga za ta kaemo da do toga ne sme doci,
do kampanjskog rada, ali mi se napravimo da ga ne vidimo; sloimo se i idemo dalje. Nek neko
samo pokua da krade pred naim ocima, da razara, sabotira ili cini nasilje nad radnicima. Tako
smo cak zatitili i starog J emca; nervozan je covek, za sobom ima tri godine borbe, rado zaviri u
cau i tad odvali poneku otru, potom je miran i radan nekih cetiri, pet meseci, a kad se to opet
ponovi, nekoliko dana ga nema na poslu, jednog jutra dode naliven do grla, i onda pocne da
zakera; narocito voli da se okorni na direkciju. J ednom je direktoru prevrilo, hteo je da ga iutira
na ulicu. Ali mi smo zagalamili, malo ovde, malo tamo, i nekako je prolo. Sindikat ne bi ni
mrdnuo, narocito ne onda kad je J emec zapiao novi direktorov mercedes, tako da je ofer
eksplodirao od besa.
Secajuci se, poceh da se smejuljim. U tom casu neto me cepa za ramena, dipih kao da
me je ujela zmija: Lida mi se tiho prikrala iza leda, da me iznenadi, verovatno je mislila da se
smejem prisecajuci se nje. Bila je naga. Baci se u vodu, okrete na leda, smejuci mi se iz talasa:
to si se tako prepao", viknu. Da nema necistu savest?" Opet se okrete na grudi i otpliva od
obale ne plaeci se morskih pasa. Njeno golo telo belasalo se iz morskog plavetnila, noge, leda i
napeti guzovi, mokra joj se kosa talasala na potiljku kao konjska griva.
Pricekao sam da se okrene i vrati obali, zatim sam otiao gore da jedem i pijem za
stocicem, koje, zajedno sa stolicama, rasklapam na terasi. Vec dugo vremena nisam bio tako
gladan i edan. Raduje me to je dugo nema, jer bi mi zvocala da ne cmokcem tako prostacki, da
ne umem da jedem kao ljudi, i da je trebalo da prostrem stolnjak; poto ja, po njoj, radim sve
naopako; ne govorim kako treba, ne pevam kako treba, ne umem da zvidim, niti da jedem, ni da
vozim, ni da uzgajam dete; takode bi o zajednitvu" valjalo da procitam kakvu knjigu. Mada jo
ne bee stigla, u mojim uima vec zvoni njeno nemoj-ovo-zato-ono, njene opore reci, unjkave,
zajedljive i neprekidne.
Ona dode, otrese kapljice, iscedi kosu i rece: Divno, nisi mogao da me saceka da
jedemo zajedno?" Progutah zalogaj i zastadoh da bih joj odgovorio S tobom gubim apetit", ali se
savladah i nastavih da vacem laganije. Ona se primace, bila je gladna; ali ona jede lepo, ne
cmokce i ne vace na sav glas. Veoma mi se dopade to mi se nije alila na kupanje u moru.
Bradavice su joj sred tamnih krugova napete od hladnoce, velike kao filter od cigareta. Zbog njih
precutah njenu primedbu: Nisi video onaj camac? Puta me nagu pred oci nepoznatih
pohotljivaca?" Mogao sam da joj objasnim da nisam primetio nijedan camac, da ne verujem u
tako neto, niti da sama oboava da se pred mukarcima producira gola. Najedosmo se i napismo
vocnih pricera. ta li ce sad biti dalje, razmiljam, mir medu nama ce joj dodijati; svakako sam
joj vec sumnjiv to cutim. Dohvata ubrus i pocinje da brie trbuh, udove, leda, kosu. A ja sa
zadovoljstvom pripaljujem posle due pauze zasluenu cigaretu; nekoliko puta sam
povukao tako duboko da me obuze slatka omama. Ona ukljuci radio. Zacu se sladak glasic: Moj
beli konj ne voli uzde . . Iskljucih tranzistor, ali ona ga ukljuci opet, okrenuh dugme za biranje
stanica, zakreta italijanski pevac, pustih ga, ali ona ga iskljuci, opet ga ukljucih, opet ga iskljuci i
poce odmah da okrece dugme za biranje stanica; sve to radimo prividno mirno i gotovo
automatski. Ukljucih aparat i dohvatih je za ruku kad htede da ga iskljuci, istre je, zgrabih je za
grudi, ona kriknu tiho i cimnu se dograbivi me munjevito za najosetljivije muko mesto, ali
nimalo neno, skocih, pocesmo da se rvemo, kroz alu a i izistinski, bar s moje strane, odgurnu
me od sebe tako da se zateturah i umalo ne padoh na mokro tle. Smejali smo se bezglasno a u
radiju je umelo i pucketalo. Iznenada ugledah stranca: s onu stranu ograde stajao je suncem
opaljen covek u godinama, bele kose, posmatrao nas je i bezglasno se smejao krbavim
uckastim zubima, bili su zapravo mrki, ali su na tom preplanulom licu izgledali rumenkasti. I
Lida ga prime ti, dograbi ubrus i ogrnu se; sevnu divljim pogledom od njega ka meni, pa opet k
njemu.
Oprostite to smetam", progovori uljudno. Cuo sam da ste doli, pa rekoh daj da
pogledam svoje nove susede".
Posmatrao sam ga neljubazno. A on nastavi: Doktor mi je kazao da je prodao vikendicu i
da odlazi u vajcarsku".
Lida me prestreli pogledom, shvativi odmah o cemu se radi, brza i prakticna kakvu je
bog dao.
Znaci, saoptio vam je?" dodade.
Matorko bee zadovoljan to je naao sagovornika, pa nastavi: Aha, rece mi da cemo
dobiti zaista prijatne nove komije, a jo mi je neto govorio i u vezi s camcem".
Malo kasnije", dobacih mu i mahnuh glavom ka Lidi, zar ne vidi, budalo, da je gola?
Svakako, svakako", pouri da se sloi. Ako nemate nita protiv, doao bih za pola sata.
U redu? Hocete li ovde i nociti?"
Jo ne znamo. Do videnja".
Lepo se pozdravi, okrenu i odepa u grmlje.
Sad se Lida okrenu ka meni. Eto, to si ti!" zasikta optuujucim glasom. Video si ga, ali
ni na um ti nije palo da mi doda pekire! Egzibicionist! Od onih koji vole da nepoznatima svoju
enu pokazuju golu. Kako se ono zovu? Po nekom kralju iz davnine. Perverznjaku! I takvog
pokvarenog majmuna, sirota ja, imam za mua! Majku svog deteta pokazuje nekom starkelji! Da
te je sramota!"
Bilo me je sram, zaista. Sramota s dna due to sam te optube progutao bez ijedne reci.
J ednog ce dana izmisliti da imam i sifilis: i ta cu reci na to? Trzajuci se, besno navuce oba dela
svog bikinca. A ja sebi natocih cau hladnog pica. Ocekivao sam da ce dobaciti: Ne moe bez
alkohola, a? Ali nije. Samo me pogledom osinu kao bicem.
Znaci, ovo je nae? rece. Iza mojih leda. Lepo, bogami".
Uze cau, natoci pivo, otpi, obrisa usta i promrmlja sebi u bradu: Tvoje vecite skrivene
metode". Odahnu. Koliko si je platio?"
To je zabuna, Lida".
Zabuna? to me opet lae? Misli da necu proveriti u optini?"
Izvoli u optinu, pa pitaj. Ako je moje, moe sebi odmah da uzme polovinu".
Prenos jo nije obavljen, pomislih. Prokleti sedokosi zvekan! Koji ga davo nanese
ovamo?
Moj skrivac", rugala mi se, prevarant! Lepo si se uplatkao!"
to li sam te poveo sa sobom?" zareah. Ona poce da mi se smeje.
Bice da mi je lisac pao u klopku? Vidi, kako si se zbunio!" Nastavljala je sladanim
glasom. Da lisca ne boli nogica?" I onda mi najednom smace gacice nanie, pa jurnu preda me u
kucu, potrcah za njom, dohvatih je i ucinih joj isto to i ona meni, i samo to se docepasmo,
spolja se zacu susedov glas:
Vreme se popravilo, je l' da?"
Oboje istovremeno povukosmo gacice navie i pogledasmo se. Izadosmo napolje.
Dozvolite da se predstavim: doktor Kern, va komija, lekar, ako vam budem kadgod
potreban. Nemojte se osecati neprijatno, gospodo, to sam vas malo pre nehotice video u Evinom
kostimu."
Mrki zubi, smeak, bistre oci, krna pojava. Lekar! Kao da mi laknu, ni sam ne znam
zato. Pozvasmo ga da sedne za sto, ponudismo mu cau piva, prihvatio je ne prestajuci da prica;
pokuah da mu upadnem u rec, ali bez uspeha. Lida mu je strpljivo postavljala mnoga pitanja,
covek nije shvatao moje upadice, brzo je sve bilo potvrdeno, jasno i bez dvoumljenja. Ona poce
novim ocima posmatrati svoje vlasnitvo, uz to me ibajuci ledenim pogledom; pode joj za rukom
da ocara sedokosog, te on nastavi da plete i preplice o tome kako ce nam se ovde dopasti, kako je
okolina lepa, kako placevima naglo rastu cene, kako smo napravili dobar posao i iveli, eks za
dobar komiluk! Na alost, bejah poneo i flau viskija, dobrog, uvoznog; Lida ga natoci sebi i
susedu, meni ne, jer vozim". Tako je saznala da sam kupio i camac s pokretnim motorom.
Pogledajte, gospodine doktore, s kakvom nas nezasitom edi posmatra", pokaza na
mene. Vozi a pije je li to u redu?"
Covek se uozbilji. Ne, gospodine inenjeru, to zaista nije na mestu", prebaci mi. Ne
biste smeli. J a takode vozim, ali kad vozim ne pijem. Vozim, zastanem, pa opet vozim.
Tokom same vonje ni govora!"
Lida se smejala staroj ali. O, ne, gospodine doktore, zaista da li ima ikakvih rezultata
u lecenju alkoholicara?"
Znaci, to sam ja?" upitah smrknuto.
A ko drugi? dobaci uzgred i upilji se u lekara ocekujuci odgovor.
Hja", rece on, pitanje je ta je to alkoholicar."
Eto, u naem slucaju", objasnih, ja pijem onoliko koliko i moja ena, s tim to sam ja
alkoholicar, a ona nije."
Lekar se zasmeja i klimnu glavom. Znate li da je i to moguce?"
Vidi", rece Lida veselo. Doktoru Kernu ne bee do daljeg raspredanja te teme. Prede na
drugu.
,Cujte ta mi se juce desilo. Iao sam autom u grad u kupovinu, onda sam s poznanikom
svratio u kafanu. Kad sam polazio, pride mi zgodno mlado stvorenje u mini suknjici. . . bujnih
oblina. . . Pokaza rukama o kakvim se to oblinama radi i sitno se zacereka. ,Oprostite, rece. ,ta
je, devojcice? ,Mogu li neto da vas upitam, gospodine? ,Izvoli.
,Da li je onaj gospodin s kojim ste sedeli u kafani. . . sedeli ste tamo, je l' da? Nije li to bio
gospodin Sunik iz Trsta? Znate, bila sam se dogovorila sa gospodinom Sunikom iz Trsta, ne
zamerite. ,Ne, devojcice, to nije bio gospodin Sunik vec Zajc, a nije iz Trsta, nego iz Ljubljane.
,Ne ljutite se to sam pitala, je l' da? ,Ne, nimalo. Hocemo li na kaficu? I ona ne bee protivu,
odmah zaboravi Sunika iz Trsta i saopti mi da je zabrinuta, jer kod sebe ima veoma malo para.
Upitah je da li je gladna. Bila je, veoma. Narucio sam joj belu kafu, uz nju pojede punu korpu
kajzerica, jela je kao gubar. Potom me je upitala kuda cu. Rekoh joj da imam malu vikendicu na
moru. Jesam li tamo sam? Da, devojcice, trenutno sam bez drutva. Moe li sa mnom? Vidite ta
se sve moe desiti ivom coveku cak i kada ima pedeset i osam godinica." Smejao se na sav glas.
Lidu je zanimalo da li ju je poveo sa sobom ili nije. Kern joj se zagleda u duboko usecen
grudnjak. Lida to opazi odmah, ali ne bee nimalo zbunjena.
Naravno! Pre svega, covek ne sme odbijati darove koje mu priroda nudi. Zatim: coveku
nije prijatno da je sam. I na kraju: moja gospoda supruga vec je u zrelim godinama. Solomon je
bio gotovo dvostruko stariji od mene kad su mu u postelju dovodili devojcurke. Takve stvari
coveka preporoduju."
Lida se smejala, i ja se napregnuh da lice razvucem u osmeh. Kern dodade zamiljeno:
Samo sad bi valjalo da ispari. Prekosutra mi ena stie autobusom."
Da ispari? Kako? Zar je ona jo uvek kod vas? I gde? Vredna je, sve je sredila u kuci,
oprala posude, skuvala rucak, pospremila, i prozore je oprala, zdrava, nerazmaena, pocetnica.
Mislio sam hm", nastavi gledajuci u mene. ta ste mislili?"
Mislio sam . . . kada biste je vas dvoje uzeli sa sobom kad krenete . . . Krecete uskoro?"
Lida i ja se zgledasmo i ovoga puta se prisno osmehnusmo jedno drugom. Kern objasni:
Ratosiljati se macke nije nimalo lako. Treba je odneti daleko od kuce . . . Rekao sam joj da ce
mi doci ena, a ona piite joj da ne dolazi. Svoju enu sam joj predstavio kao pravu napast
koja ce joj iskopati oci. ,Oh, ja bih tako volela da ostanem jo malo, glasio je njen odgovor."
A ta sad radi? upita Lida.
Riba u kuhinji pod. Kaem vam, pravi biser, pokorna, posluna, radina; samo, moram je
se, sirotice, na vreme otarasiti. Hocete li da je vidite? Da? Sad cu je pozvati cim oriba pod, to je
trebalo odavno da se uradi."
Koliko joj je godina?" zainteresova se Lida.
Osamnaest. Prema licnoj karti. Iz Maribora je. Sasvim prijatno stvorenje."
Lida i ja mudro klimnusmo glavom.
Ne osudujte me, molim vas!" rece Kern. I nastavi: ta cete, takav sam kakav sam,
otvoren, malcice iskvareni pametnjakovic, volim sve to je ivo; po meni, greh postoji ili ne
postoji u zavisnosti od karaktera. Kao lekar moram znati i da laem ne bih li ljudima poneki put
umanjio zle slutnje. Video sam da surova istina ece ubija no nena la. Ne recite: eni o ovome
nece ni zucnuti. Naravno da necu. Zbog cega da je uznemiravam? Ubedena je da sam impotentan
vec petnaestak godina: moda i jesam, otkud znate? Katkad s ribarima odlazim u nocni ribolov,
rado me vode sa sobom, jer ih zabavljam. Kau: ,momci, nocas ce onaj ludi doktur s nama!"
Pope se na zidanu ogradu i povika iz sve snage: Milka! Milka!" Odazva se zvonak glas.
Milka! Cim zavri, dodi ovamo! J esi li cula?" Zacu se odgovor. On klimnu glavom i sede
ponovo za sto.
Znate li to me zovu ,ludi doktur? Jer se na barki ponaam kao i oni, piam u more,
jedem sirove lignje, ljokam vincinu iz lonca, pricam o enskama na njihov nacin, idem
oprostite, gospodo na izrazu da serem sa krme kao i oni, katkad dohvatim kojeg deckica za
kitu i pricam glupe i prostacke viceve. Sve to rade i oni, i to je njima prirodno, a ja sam ,ludi
dokiur, tako vam je to. Kaem li Ciganki na slovenackom ,svuci se, ona ce se skinuti plaljivo,
ali ako joj to isto kaem na ciganskom, a uz to prilepim i neku estoku psovku, pocece da se
drekenja dok se ne upia. A, stigla si, Milka? Hajde, pozdravi se sa gospodinom inenjerom i
njegovom suprugom! De, stani tamo nasred terase i okreni se ukrug, da vide kakva si, lepo se
okreni, Milka, tako! Jo jednom! Nije loa? Sad sedi tu na ogradu i cuj ta smo se dogovorili. Jesi
li sve oribala? Da? Bravo. Priljena je, znate, itekako, da je malo pohvalim. Samo, lae. Naterao
sam je da mi prizna da nije cekala nikakvog Sunika iz Trsta. Ti davole mali! Cica Kerna da
lae, a?
A ona sedi na ogradi i srameljivo gleda u zemlju, ili pak u svoja napeta kolena. Cim sam
je ugleda?, zastade mi dah, zaista. Same obline, bujnost, mladost i gipkost, a i lice joj bee
neopisivo privlacno izmedu dve plave vitice, velike radoznale oci, socne usne nalik na trenje,
Osetih da se i Lida malcice uznemirila, cim se pritaji, ocito nezadovoljna. Na gubitku sam, znala
je u hipu, u trenutku kad se preko ograde pomolila ona lepa noga i stupila na terasu. Dogodilo bi
se nevideno cudo ako bismo tu Milku poveli u Ljubljanu. Doktor Kern se smeio gledajuci nas
ispod obrva i pricajuci neto veselo, ne secam se vie ta. Trudio sam se iz sve snage da Lida ne
primeti moje zanimanje za novodolu. Milka, hoce li piva? upita je Lida. Devojce klimnu
glavom. Kern planu: Pivo? ta vam je? Za takve balavice je sok! Sinoc je popila caicu rakije,
pa se zagrcnula kao sipljiv konj. Hoce li pivo, Milka? Ona posluno odbi. Sad sedi tu i sluaj."
Na taj nacin ju je odstranio iz drutva. Caskali smo citav dan o svacemu. Krajickom oka primetih
da na nas ispod gustog pramen ja pritajeno motri ljubopitljiv pogled. Cinilo mi se da taj pogled
najvie pociva na meni i to me je odobrovoljilo i sve vie oslobadalo Lide. Sunce lee nisko
nad horizont okruivi se vecernjim rumenilom koje je za sutra obecavalo lepo vreme. Nad
drugom stranom zaliva visio je maleni mesec, pojavie se i prve zvezde. Naziralo se cisto vece.
More su se rasprile. Udoh u kucu i kriom drmnuh caicu estokog tropinovca, tiho sam ga
sunuo iz flae i paljivo je vratio natrag u ormar. Pretvarao sam se da pijem vodu. Pice me opali u
grlu i elucu. Zapalih cigaretu i poeleh neto, neto, otkud znam ta, van sumnje neto u vezi sa
devojcetom cija me je poslunost opsedala s izuzetnim nemirom. Ali ta uraditi sa Lidom? Moe
li se u tu svrhu iskoristiti Kern?
A on je Lidi citao iz dlana, gatao, obrazlagao razna znacenja; sluala ga je s panjom.
Mala je sedela i grizla nokte. Kako bi bilo, Lida, da skuva kaficu?" upitah mirno i
nezainteresovano, da ne nasluti to je aljem s terase. Ona se obrati Kernu s pitanjem da li bi i on
kafu. Rece, rado. Ne znam da li mi se pricinilo, ili je Milkina suknja bila zadignuta vie no malo
pre? Za takve stvari imam oko, ne, nisam se prevario. A i ona je osecala moj pogled na svojim
butinama. Da bih odvratio Lidinu panju, pokunjeno (za oko i sluh) izjavih da me boli glava. Sva
sreca da imam nekakve prakove, tablete ili tome slicno. Ne, ne, uzviknu doktor, idem po neto
to je veoma efikasno, odmah se vracam. Prekoraci preko ograde kao mladic. Lida ode da skuva
kafu. Cim ostadosmo sami, mala mi se naglo i izazovno zagleda u oci. Sad nastupa odlucujuci
trenutak, pomislih. Ako userem, mogu da ispod svega podvucem crtu. Nikakve topline, nikakve
ljubaznosti. Posluna ume da bude. Nabrah celo. Sedim ledima okrenut prozoru odakle me Lida
lako moe videti ukoliko je na oprezu, to nije iskljuceno. Ali mala je van domaaja Lidinog
pogleda. Zaverenicki joj pokazah rukom da zadigne suknju. Ucini mi se da joj se zenice rairie,
a donja usna opusti kao u nadiranju strasti. Ona akama brzo zgrabi rub suknje, pogleda me pravo
u zenice, onda suknju povuce navie. Pogledah. Da li zaista vidim? Ispod je gola, lepe butine
obujmljuju kovrcav vrtic. Ostade tako za trenutak, onda spusti suknju. U pravi cas, da bi nas
Lida, kad izade iz kuce, videla mirne i bez ikakvog pokreta. Zurio sam u mesec na svetlom nebu.
U meni je sve drhtalo. Lida sede kraj devojceta i poce da se s njom dogovara, cuo sam reci,
razumeo nisam nita, ui mi behu zagluene zvonjavom. Doktor se vec vracao s nekakvom
kutijicom u rukama, brbljiv, gibak, sad mi vie nije licio na medveda, niti mi je izgledao star,
tudinac, postajao je na dobri aavi doktur. Milka je odlicno glumila ulogu tihe, dobre
devojcice, dobra naa srna, gazelica, golubica. Lida igra ulogu dobrocudne gazdarice, ja mua
koga boli glava, ali to ce proci, i posle cemo biti zahvalni naem doktorcicu koji nam je do u
detalje iskreirao to vece ciji je kraj teko predvideti.
Lida tu malu pozva u kucu da donese kafu. Mala prode pokraj mene, blie no to bi
trebalo; progutah tabletu i natocih cau vode; pribliavanje njenog bica osecao sam kao zavijajuci
zvuk, kao bujanje svetlosti, kao primicanje toplog talasa, mimoide me kao prijatan miris to klizi
kraj nosa, u dlanovima ose tih slatko-gorku prazninu, onda se sve to udalji. Doktor poce da
govori glasnije, te oslunuh njegove reci:
Zanela vas je, zar ne? Pokuacu da vam pomognem. Samo, pazite da ne nacinite kakvu
greku; pri tom mislim na vau enu. Prepustite se meni. Imajte poverenja. Ne budite nestrpljivi
da ne biste togod pokvarili. Umem da zaslepim sve oko sebe, a i sebe samog, tako da svima
bude prijatno, i da na kraju svi budu zadovoljni. Oci vam svetle kao u risa; oci izdaju coveka.
Dolaze. (Glasnije): Francuska medicina jedina je u Evropi koja uvaava staru medicinu bilja i
cajeva, prastaro vidarsko predanje . .
Kafa. Dezva. oljice. Miris isparenja to se dimi iznad vrele mrke tecnosti. Lidino
trtljanje o tome da svako eceri sam sebi. Sipanje. Mala seda na svoje mesto i pilji u vinovo lice.
Na istoku nebo tamni, a mesec sija veci no pre, dok je na zapadu vidik zlacan i crvenkast.
Od te dvostruke svetlosti zalazeceg sunca i tek rodenog meseca vazduh na terasi postaje gust i
svetlucav, kao da kroz kinu zavesu gledamo preplitanje senki od sunca i prve mesecine. Pod
zatamnjenim nebom na istoku more je svetlije, pod svetlijim na zapadu tamnije. U svemu
tome krije se nekakva carolija, a glavna carobnica sedi naravno neduno na kamenoj ogradi.
Doktor, pak, vraca na svoj nacin: oci i reci posvecuje Lidi koja se smeje, odgovara mu, sve
raspoloenija, uz to svima nudi zakusku, toci pice, ocijuka i sa mnom, za sto poziva i malu,
uvlaci je u razgovor, a i ja tvrdim kako me glava boli sve slabije. Pod doktorovim dirigovanjem
postajemo zdravo ivahno i veselo drutvance. Lida potpuno zaboravlja da smo ona i ja smerali
da se predvece vratimo u Ljubljanu.
Ljubomora je najgore osecanje na svetu", govori Kern. Unitava ljubomornog, i
predmet ljubomore, uz to i mnoge druge. Najverovatnije je da je trojanski rat nastao iz ljubomore
kakvog gramzivca. Ljubomora je jedno od retkih osecanja u kome nema niceg pozitivnog. O,
odavno sam ja saznao kako ona izgleda. Bejah izgubio smisao za humor, pamet takode, a i
sposobnost za razumevanje, slican zahuktaloj uskotracnoj lokomotivi bez mainovode i bez
kocnica. I rekoh sebi, decko, tako dalje nece moci. To je bolest. Ima supruga koje su ljubomorne i
na psa ili kanarinca, a postoje i muevi koji preive citav kriminalni roman ako im ena i za dva
pedlja korakne izvan kuce. Onda se to prenosi i na druga podrucja, ljudi postaju ljubomorni jedni
na druge i na poslu, u susedstvu, zavide zbog automobila, cveca u bati, dece, ljubomorni su na
tud uspeh, zagorcavaju sebi ivot do balcaka.
to li vam ba sad pada na pamet da drite predavanje o ljubomori?" pita Lida
promucurno, mada ljubaznim tonom.
J er nas ljubomora porobljava, gospodo. J a postajem ljubomoran na vaeg supruga to
ima ba onakvu enu kakvu sam oduvek prieljkivao, ali uzalud! A va mu pocinje da biva na
mene ljubomoran, pogledajte kako me meri ispod oka! A ova mala je ljubomorna na vas jer
uzbudujete dva coveka mada je i ona zgodna i zavodljiva."
A ja?" upita Lida, to se moglo i ocekivati. Bejah radoznao da cujem kako ce se Kern
izvuci iz ovoga to je zakuvao. Ali je lisac i to izveo bez ikakvog problema.
I vi, gospodo, mada bez osnova, to je konacno i sutina ljubomore ljubomorni ste na
zlatnu, glupu mladost ovog deteta, bilo da ste toga svesni ili ne.
O, tu ste promaili, doktore", odgovori Lida smejuci se prilicno neubedljivo. Svako je na
svoj nacin primio doktorovo izlaganje, jedino mala njegovim pricanjem ne razbija glavu: lagano
pomera gola stegna katkad ih stiskajuci, pa opet rasklapajuci, a ja osecam svaki njen pokret kao
izazov, ali i kao podavanje.
Nikako da mi s ociju side pojava vaeg tela, gospodo Lida. Zamislite samo: ide kroz
vinograd i iblje zamiljen sred sunceve ege, podigne pogled i ta ugleda? Necete mi
zameriti? Lekar sam, ali katkad zaboravim na svoju ordinaciju u gradu."
A vizija njenog tela?" pita Lida namignuvi ka maloj.
Novo, tude, iznenadno, to pali! Zrelo, svesno svojih moci, gorko-slatko, nedostupno . . .
shvatate?"
Pogledam li nju . . . zapravo ne."
J esam li malopre bio u pravu da ste na nju ljubomorni? A jo uvek ne znate da je bez
ambalae mnogo lepa. Videcete, kad se svuce . . . kad krenemo na kupanje . . . cim cugnemo jo
malo. Znate, juce sam kupio breskve. Mlade, svee, prelepe breskve, zlacanoute, rumene, i
crvene, naoko niceg lepeg. Ali behu tvrde i ne previe slatke: ispaa za oci a ne za usta, za
slikara ili pesnika, nikako za potroaca; lovci na device i devicanski nedovoljno rascvale pupkove
moda su takode slikari i pesnici, a pravi potroac zna kada je zrelost dosegla onu granicu u kojoj
je lepota u skladu sa slacu, onaj kratak period izmedu zrenja i svanuca...





Smrkavalo se gotovo neprimetno. Iz opaljenog sedokosog coveka strujao je neusiljeni
arm, arm coveka koji vie razume no to kae, koji ume da se divi i predaje prijatnim
osecanjima; koji govori kao da razmilja naglas, koji voli ljude, ali ume biti i sam. to se vie
smrkavalo postajao je sve lepi, oci i zubi su mu bletali na bronzanom, i kao u Indijanca
izboranom licu, glas mu je brujao prijatno, ali suzdrano kao kad se snana automobilska maina
vozi pod malim gasom. Lida i ja bismo katkad progovorili poneto, osecajuci da ne bismo mogli
doseci ravan njegovog pricanja, ni po izrazu ni po sadrini; njegove reci su preplitale misli i
osecanja u gustom vecernjem vazduhu, gustom od icekivanja. Ulovih sebe kako postajem zaista
ljubomoran na tog ludog starca, mada ne na onaj otrovan, nitavan nacin. Iako nije govorio nita
izuzetno, nita razdraujuce. Samo zbog nacina na koji govori, nacina na koji boravi na zemlji,
zbog kretnji koje su od tela bile upucivane nama, kako to cine nesebicni, neegocentricni ljudi. U
pocetku sam mislio da je to igra koju je nagovestio kad smo ostali sami, i da sam ja jedini
zaverenik te njegove igre. Posle sam mislio da ga podstice pice i izuzetna atmosfera tople veceri.
Na kraju sam shvatio da je on zaista takav, a da i Lida takode igra vanu ulogu u njegovom
raspoloenju, jer ga privlaci na neki poseban nacin, da oboje zrace osecajuci medusobno
zracenje, i da se pri tom oboje menjaju, on postajuci mladi i lepi, ona paljivija, prijatnija a i
privlacnija, kako se to inace dogada enama kad osete da im se neko divi. A sve to je odgovaralo
mojoj igri s malom, koliko neuocljivoj spolja, toliko krvavoj iznutra utemeljenoj na malom
dogadaju, na onom podizanju suknje. Ne sama nagost, ne. Vec odziv. Predaja. Nagovetaj. Ne
kotrljanje dveju upljih polulopti kao kod mene i Lide, vec uleganje jedne u drugu. Ne napad na
napad, kao to je to slucaj kod nas dva bracna prvoborca, vec napad i predaja, ne dva cekica, vec
cekic i klin. To me nije ispunjavalo samo telesnom stracu, vec mi je uz to podizalo i moral,
mada to zvuci cudno; liavalo me je gneva, oslobadalo me je,. vracalo u mene samopotovanje;
dolo je u pravi cas na pravom mestu.
O, ne, ne, govori doktor, uistinu, s ljubomorom vam je kao i sa otrovom: u malim,
pravilnim dozama oni su lek i ubrzavaju ozdravljenje. Malo ljubomore u odgovarajucoj kolicini
predstavlja zacin privlacnosti. To znaju sve pametne ene koje tim otrovom vladaju bolje od
zasopljenih mukaraca. Ali, bude li je i za kap vie, nastupice trovanje. A ta je potpuno
poverenje izmedu dva partnera u ljubavi? Prvi korak u dosadu; a ta je dosada u ljubavi, znamo:
dosada ljubav preobraca u naviku, pa u otpor. Zato u ljubavi uvek pobeduje onaj ko ima slabiji
karakter, vetropir, s manje savesti? Zato to partnera dri u stalnoj napetosti, u neprestanom
strahu od poraza. E, sad bismo mogli da krenemo na kupanje."
Lida je bila oduevljena predlogom, za to sam i ja, svi smo, malu niko i ne pita ta misli.
A kako? Bez? pita Kerna. Bez, malecka, rece on mirno, pokroviteljski, svuci cemo ti i kou,
a koucic i odrati. Lida ustade i, okrenuvi nam leda, otkopca grudnjak, uzgred, u sjaju
mesecine, opaih joj nabrekle jagode na prsima. Kern smace pantalone i baci ih u ugao. Mala
skide bluzu da bi je, lepo sloenu, ostavila na ogradi osvrnuvi se kriom ka meni; ugledah joj
pune, cvrste grudi to se za trenutak obesie kao dinje dok se saginjala svlaceci suknju. Mesecina
joj liznu oblu istrcenu stranjicu, u istom casu kad je to cinila i Lida sa zadnjicom u senci.
Razgolitih se i ja. U meduvremenu Kern je govorio kao da se nita ne deava.
Ljudi biraju sebi ljubavni par prema svemu drugom samo ne prema onome to je
najvanije."
A ta je to najvanije?" hoce Lida da sazna. Glas joj zazvuca muklo. Malo usred
mesecine stoji kao propeta Venera, Lida kao carobnica ispunjena davolskim namerama, zasuta
pegavim senkama sa vinovog lica. Doktor se okrete. Zapanjih se. Ni ja nisam ba slabo razvijen
na onom mestu, ali taj Kern je imao nekakvu debelu cevurinu s glavicem kao pesnica; primetih
da se i Lida tre pri pogledu na nj.
Posmatrali smo se neusiljeno, smejali se, govorili. Lida se prva uputi stepenicama ka
moru. A ta je to najvanije, doktore?" upita jo jednom, jo tamnijim glasom, mada je doktor
moda nije ni zanimao.
Pogledajte, oenio sam se kad mi je bilo dvadeset i osam, to znaci pre nekih tridesetak
godina. Voleo sam ljude, narocito ene, a ta sam znao o sutastvenim stvarima koje lee na dnu
svake privlacnosti ili odbojnosti? Malo, gotovo nita. Moja ena je bila prava lepotica, i sad je
sasvim zgodna, s onim carom bivih Afrodita. Veoma ce vam se dopasti. Svojim suzdranim
dostojanstvom, lakom setom i prostosrdacnom spremnocu da bilo kome bude od pomoci ostavlja
na svakog odlican utisak. Svi se cude da ludi doktur ima takvu enu, takvu kraljevsku mucenicu.
(Zasmeja se duboko, punim grudima.) No, hajdmo dole do vode, samo to ne nastupi oseka."
Lida, za njom doktor, za njim mala, za njom ja. Moj trenutak! Ne proputati ga! Ne
dvoumiti se! ivela doktorova reija! Zgrabih malu za oba guza zarivajuci joj nokte u meso, ali
ne prejako. Ona isturi bokove k meni i sva se strese. Stisnuh joj polulopte jednu uz drugu, pa ih
razdvojih, i za casak se oslonih o nju. A doktor je govorio i govorio, jasno i glasno, u njegovo
torokanje utonu mek jecaj male.
Vidite, odlicno se dopunjavamo. ena je moja reprezentacija, a ja njen srdacni klovn,
dodue onakve naravi kakvu mi elimo. Neozbiljan covek, jer doktori su ionako udareni mokrom
carapom, to svi znamo. Ali, dragi moji, to samo tako izgleda. Ona me voli, i ja nju, cuvam je i
pazim, i ona mene, ja govorim, ona me slua, ja joj ne prebacujem nita, a ni ona meni, cestitam
joj imendan, i ona meni. . .
Pa to je idealan brak? rece Lida. A meni je rekao da mu je ena prava napast, dobaci
mi mala tiho, aoljeci me neno po pravom mestu, brzo, upitno, kao: smem li?
I jeste napast", dobaci doktor preko ramena, imao je dobar sluh. Vece napasti od nje
nema! Vie niko nije shvatao nita. Prispesmo na malu zaravan kraj mora. Kern i Lida se
zaustavie napred, nas dvoje malo pozadi; plaio sam se da Lida ne primeti moje uzbudenje
izmedu nogu. Moracu skociti u vodu, pa bog.
Evo o cemu se radi. Ona je odana i pokorna, ja sam privren i odan. Ali ona prieljkuje
grubijana, mukarca koji bi je neprestano kinjio naravno, ona toga nije svesna, i kad god bi od
mene cula togod o tome, kazala bi: onaj moj opet sanjari. A i ja elim divlju enu koju bih s
naporom savladao, s kojom bih bio veciti boj za prevlast, i s kojom bih uletao iz oluje u oluju.
Cini li vam se to smeno? (Lida se zasmeja.) Samo jednom se ivi, Lida. Zato onda ne bismo
plivali preko mora i verali se preko gora, i putovali kroz pustinje? Umesto da sedimo na nekom
sigurnom mestacu i srcemo mlako pivo? Planine deru siloviti pljuskovi, orkani celjaju pustinje,
more i nebo oru nepogode: samo tako svicu laka, umivena, cista jutra puna harmonije,
On se baci u more, Lida za njim, ja takoreci istovremeno. Mala ostade propeta na steni
iznad nas, sa grudi i trbuha bljetala joj je mesecina, a u krilu pocivala tamna senka lepo
oblikovanog trougla. Sve troje leali smo u vodi na ledima gledajuci je. Doktor prema njoj trcnu
ustima duge mlazeve morske vode vicuci veselo: Hajde u vodu! ta se tu producira i
prenemae? (Lidi): To davolje cedo jo ce od vas naciniti lezbijku!" Mala se spusti na sve cetiri i
bojaljivo kliznu u more. Pljuskali smo, vikali premetali se po vodi, ja Lidu zgrabih za trticu, ona
pogleda ko je pa kriknu, malu pomilovah po sisama; gledala me je ukocena izraza. Kad je pre
rasplela vitice? Celi naviljci kose plivali su joj oko lica koje na izgled bee mirno. Lida . kriknu
iza mojih leda, okretoh se, doktora ne bee nigde, onda ispluta bocno i malo dalje od nas. Zaronih
i sam plivajuci ka Lidi: kraj njenog nagog tela ciji su se udovi lagano micali sred zelenkastog
svetla, susretoh se sa doktorom; on se okrete i otpliva; a ja, isplivavajuci na povrinu, zgrabih
Lidu za pravo mesto; o, ti, bezobraznice! viknu. Mala propliva pored nas, veoma blizu, osetih
dodir njene koe koja se nudila. Dok sam desnicom Lidu tipao za dojke, levicom maloj pogladih
pozadinu, pri tom me. Lida zgrabi za ud uverena da cveta u njenu cast; za trenutak problem
bee reen. ta li je doktor Lidi radio ispod vode? zvonilo mi je na dnu svesti. Stari se izvlacio iz
mora s prilicno nabreklom maljicom, Lida mu se plivajuci prikrade otpozadi i pljesnu ga po
napetoj guzici iz sve snage. On zastade usred kretnje kao okamenjen, a ona ga mlatnu jo jednom,
jo jace i bucnije, prasnusmo svi do jednog u smeh, doktor ispuza iz vode i zaustavi se, kosmat,
kudrav, nabrekao, slican grckom faunu, cak mu se i belo pramenje bee splelo u nekakve rogove.
Mala se dohvati njegovih nogu i izvuce na zaravan, sede i zabrcka stopalima po plicaku, ja
obujmih Lidu oko leda primicuci se lagano obali kroz viku, pljesak i kratke uzvike.
Nai pokreti su se kroz senke i svetlost usmeravali navie. Svi smo se medusobno doticali,
Lida je neprestano kretala, mala ne rece ni rec, a doktor je brundao svojim zvonkim glasom.
Gore ene pocee da se briu ubrusima, sada obe na mesecini. Osuih ruke i po stolu potraih
ibice da bih upalio cigaretu; sto je bio pretrpan caama, flaama, tanjirima, oljicama, kutijama
cigareta, ostacima hrane. Tad med butinama, pod zadnjicom, osetih Lidinu ruku. apnu: Nek se
tornjaju. A mi za Ljubljanu moemo i ujutru. Kako ujutru, pobogu? Sabajle imam sednicu,
vaan sastanak na koji ne smem zakasniti." Mogao bi da odnekuda telefonira, kvar na motoru, i
ta onda? J o caicu?" upita Lida ogrnuta velikim ubrusom. Ne bi bilo na odmet, sloi se
Kern i sede za sto. Mala se opet primace, takode u pekiru, rasputene veoma duge i guste kose,
nabubrelih prsa. A onda da koji sat dremnemo , rece Lida Kernu koji postade cudno cutljiv.
Ujutru cemo doci po malu da je poveemo."
Kern obgrli malu oko ramena. Podi, Milka, u kucu i donesi onu flau to lei na dnu
friidera. (Okrenu se ka Lidi): Cau za laku noc." Mala se die bez pogovora, spusti pekir na sto
i dode do ograde, a onda se na mesecini brzo sae, preskoci je i iceznu u grmlju.
Kern opazi da i ja i Lida gledamo za njom. Da moda ne naslucujete kakva lezbijska
cuvstva?" upita Lidu sasvim ozbiljno.
Ne. Na alost, potpuno sam normalna, doktore."
Niko nije normalan, Lida. Samo, jedni to priznaju, a drugi se ne usuduju. Za to je
potrebno mnogo hrabrosti i samouverenja. J a sam sa cetrnaest godina bio na najboljem putu da
postanem homoseksualac. Sad sam veoma lezbican i malcice mazohist. A vi ste, Lida, privlacna
sadistkinja i flagelantkinja, a pre svega latentna lezbijka.
A moj mu? upita Lida s izvetacenim osmehom.
to se tice vas, jo nisam zavrio, jer me sve vie zanimate. Vi biste telo ove male vezali
za drvo i ibali ga po delovima koji vas najvie uzbuduju, to jest po grudima i guzi. Mala vas
onespokojava vie no to bi se ikad usudili da priznate."
Pucate naprazno, doktore", rece Lida s jedva primetnim uzdrhtalim glasom koji otkri
njenu nervozu i nesigurnost.
Ne bih rekao", odvrati doktor sa sitnim smehom. Za te stvari imam izvanredno istancan
sluh. Ne moete ni zamisliti kako bismo se vi i ja slagali kada u vama ne bi postojali strahovi i
predrasude vaeg drutvenog stalea. Vi ste kotska tvrdava, ali ja se na strahove ne obazirem."
Sad cu vas zaista istuci, doktore!"
Lud je onaj koji vidi kroz zidove, oklope i pregrade kojima se ljudi okivaju, i onda to
kae. Vi niste u stanju da sami sebe sagledate, strah vas je od saznanja. A i nije vam ni potrebno.
Imate redovno zaposlenje i uredan ivot. Potvrdujete se u drutvu, ali potiskujete svoje elje, jer
ih ne razumete. Secate li se ta sam vam kazao citajuci vam iz dlana?"
Mala donese bocu penuavog vina i spusti je na sto.
Iz dlana? Rekli ste da sam na ljubak nacin vlastoljubiva i ako se ne varam u ivotu
nezadovoljena."
Mhm. Ali ste neto vano zaboravili: niste svesni kako da se izvucete iz kalupa u koji ste
sabijeni. Da ste covek tipa A, a glumite coveka tipa B. Da ne laete niti varate, ali da prikrivate.
Da vas je strah od pada na nos. Nisam li tako rekao? Otvori flau, zatvarac puce, nali pice u
visoke pivske cae, maloj nasu u caicu. Nazdravlje i za dugo prijateljstvo.
Popismo i predahnusmo.
Ne razumem zato se danas toliko o meni prica? rece Lida.
J er vas sve drugo manje zanima. A ja hocu da vas zabavim, hocu da vam se ureem u
secanje, elim da razorim taj va vetacki mir koji glumite. Hocu da vam ogadim, da vas
naljutim, razbesnim, a samim tim i privucem, da bih vam sluio. Hocu da postanem pricajuci
objekt vae panje sred ove noci natopljene mesecinom. Znajte da sam sasvim dobro shvatio da
treba da odem na spavanje. I naravno, ja cu postupiti po vaoj elji, ali cu za sobom ostaviti neto
to ce ostati kao izazov, kao uznemirujuca uspomena, kao jo jedna mogucnost koju do sad niste
videli. To, o cemu govorim, nije nita u poredenju s onim to se dogada u vama. Vi, Lida, dobro
znate, i kao ena nesumnjivo osecate da sam otvoren, da vas oboavam i da sam va rob.
Izudarali ste me i ja sam to primio kao poklon. Protivurecite mi, i, kad budem otiao, reci cete: taj
covek zaista nije pri cistoj pameti. Ali nita zato. Sve su to za mene darovi. Uzvracam vam ih na
taj nacin to plamtim za vama. Ali ne za tom ljuskom koju zovemo telo, ne samo za koom i
mesom, vec za necim to je mnogo dublje i nedostupno skriveno u vama, na dnu tamnih dubina, i
to se naslucuje samo u blesku oka, u nekoj slucajnoj kretnji, u dahu, u unutarnjem treptaju, u
priguenosti glasa, u trenutnom uzviku, u suzbijenoj elji.
Znate ta, doktore, ja sam uistinu zbunjena vaom pricom, a i umorna. Niste vie tako
zabavni."
Znam. A i jako pice prvo pali u grlu, pa tek posle pocne prodirati u krvotok prijatno
omamljujuci. Probajmo hoce li sevnuti iskra?"
Kaiprstom joj dotace lakat; ona se izmace i strese kao od elektricnog udara.
Vidite li? rece on i naglo odmace ruku. Eto. Ja sad odlazim.
Raduje me da smo se upoznali", rece Lida neobicno ljubazno.
Ti, Milka, hajde napred. Pokupi krpice pa na spavanje.
Pokoravala se bez reci. Kad ode, Kern ustade i rece, gledajuci u stranu: Zato molim,
odveite je u Ljubljanu, smestite je u autobus za Maribor, a kad bude imala u ruci autobusku
kartu, dajte joj i ovaj novac. Do videnja. Kucnite na prozor ili udite pravo u kucu, nikad ne
zakljucavam."
Navuce pantalone i ode.
A nas dvoje se cutke pogledasmo. Onda ona rece: Vidi, zaboravili smo da ga pitamo ta
li se krije na dnu tebe."
Hoce li da ti ja kaem ta bi rekao?" Odgovorih joj. Ona naculi ui. Da sam sadist koji
je u sebi uguio homoseksualca."
Pazi bogati! Moda je i istina to to kae!"
Prasnusmo u smeh.
Lud je, potpuno je lud." Klimala je glavom.
Predskazao je da ce reci ba to", napomenuh.
Ona se priljubi uza me, blago me milujuci dlanom po stegnu. Neto se ipak desilo,
pomislih. Kako to da je tako nena sa mnom? I da ja zaboravljam malu? Na cudan, tajanstven
nacin sve se preokrenulo. I ja poceh da je neno gladim po bokovima, po ledima, po kosi, to
odavno nisam cinio. A kad mi dlan s grudi side na njen trbuh, ona jeknu i jo se cvrce primace k
meni.
Poletesmo, zaplivasmo, otkud da znam kako smo pristali na postelji u sobi obasjanoj
mesecinom, milovali smo se, ljubili, mazili jedno drugom ui, stenjali. Ona ne izdra, povuce me
na sebe. Zarih se u nju kako to odavno ne bejah cinio, a ona jo vie podie noge, jo snanije se
natace grgoljeci i cvileci, dok sam ja oslukivao sopstveni hropac kao da negde u daljini huci
reka. Kad smo svrili, ja ostadoh u njoj, smirivali smo se u grcevima, a onda poceli iznova, na
sasvim drugaciji nacin, jer ona podie noge a ja se propeh i srucih na nju, sluajuci je kako grca:
O, ti... o, ti... o, ti.. . Posle drugog grca, ja, omamljen i u polusvesti, skliznuh s nje ostajuci da
leim pokraj njenog tela sa rukama na njoj i ispod nje . . . oboje naslucujuci da ovo nije ni
pocetak: pre bee celina na celini, celina u celini, a sad pocee da rade i delovi tela, sva
ispupcenja, sve glatke povrine, svi otvori; dahtali smo kao dva stroja, traili se, otkrivali jedno
drugom, i u nizu mahnitog vamicenja i preplitanja srsi, ja se okrenuh tako da mi se noge nadoe
kraj njene glave, sve je funkcionisalo, sve je srkalo, kretalo se i talasalo, prodirao sam u nju i gore
i dole, i spreda i otpozadi, bez zadravanja i oklevanja, bez prepreka, obrtali smo se u vazduhu
kao da smo u besteinskom stanju, gravitacija je postojala samo u nama, nemam pojma kako smo
se ponovo survali, sljubili, pali s leaja ne razdvojivi se, a sve se deavalo kao prema nekom
naem unutranjem programu, dugo, nikad tako doivljeno, nezadrivo, sred krikova i hropaca,
sred praska i tupih udaraca, u slanosti mora, mirisu seksa, socnom arenju koe, mekoti kose,
vlanosti dlaka, curcima sperme, znoja, krmak. . . krmak . . . Ona zahripa nekoliko puta, ali me
nita nije moglo da zbuni, valjali smo se po podu koji je mirisao na memlu, grabio sam je za
kosu, za ramena, vukao ka sebi, gurao od sebe, i iznenaden zastao s rukama na njenom licu: suze
i Zaplaka se, poce da grca naticuci se na mene dugim tekim talasanjem, zavapi naglas
kandajuci se o mene kao da se spaava, i mene stee u grlu, i ja ose tih potrebu da zaplacem, a
zato i ne bih? Talasave kretnje nikako da presahnu, posle svih mogucih poloaja opet se
obresmo u iskonski prvom, zahripah, ili je zahripalo neto u meni kao u kakvom neshvatljivom
meteu slasti i ocajanja, zarih se u nju kao da hocu da je racerecim, probodem, raspolutim
nadvoje, pri tom mi navre takva snaga da poceh da se tresem kao u groznici, a Lida, zapravo ne
Lida, vec to telo poda mnom, zastenja kao da umire pod udarcima, a onda snaga sjenja, i ja
prokiljih na jedno oko, na oba nisam mogao, i ugledah srebrn sjaj iznad nas, samo nepostojanje,
same prikaze, ne znam gde smo i ta nam se dogada, opet se usklobuca ta nepoznata, cudna sila,
dodosmo do vrhunca, istovremeno, kao da bee izracunato u delic sekunde, moda je izmedu bilo
jo togod, ne znam vie nita . . . leali smo na podu kao mrtvi ratnici na bojitu, ona na ledima,
ja sa strane, hroptali smo kao da se guimo, a onda se primirili, ne znajuci zasigurno tonemo li u
nesvest ili u san. Kad sam se probudio i progledao, zrak meseceve svetlosti je osvetljavao neko
sasvim drugo mesto u sobi, ko zna koliko bee proteklo vremena. Lidino disanje nikako da
cujem, pa se nagnuh nad njeno lice; disala je ravnomerno kao kad se spava; dohvatih je za ruku,
podigoh i ispustih, pade kao mrtva i lupi o pod. Ustadoh i zateturah se, zaleteh ka stolu, prevrnuh
ga i zaustavih se na zidu. Protrljati oci i izidoh na terasu, nadoh polupraznu cau ampanjca, otpih
malo. Istuirah se snano i nemilosrdno, i osuih ubrusom, potom se vratih njoj, podigoh je i
odneh u postelju, ona se probudi za tren, apnu o, ti. . . i opet zaspa. Pomilovah je od kose do
peta, meko i lagano. Onda legoh pokraj nje i zaspah i sam, bez secanja, bez elja, bez misli,
preputen sudbini.
Kad se probudih, napolju je vec blistala zora. Sastanak! presece me. Ustah. Lida je jo
pocivala u snu. Teba se spakovati i otici. Poceh da raspremam kucu, uneh stvari, oplaknuh cae,
sto i stolice sklonih unutra, jo malo i moci cemo da krenemo. Kako bi bilo da odem po malu?
pomislih. Obukoh se i preskocih ogradu. Doktorova vikendica bese lepa i bolje opremljena,
pozadi se"nalazio lep vrt, spreda lep vinograd. Samo to stigoh do kuce, kad se vrata otvorie,
Kern je vec budan, umiven i dopadljivo oceljan, u tamnoplavoj pidami belih ivica, oko vrata
mu je omotan svetloplav svileni al sa utim krugovima. Mala jo spava, rece tiho. Hocete li
unutra? Radije ne bih, urim u Ljubljanu. U rano jutro imam vanu sednicu. Da li biste malo
mleka? Ne bih, hvala. Iceznu u kuci, zacu se njegov dubok glas kojim je budio malu. Sedoh na
nekakvu ogradu. Bunar. Na istoku vec prosijava, uskoro ce i sunce. Neka pticica peva, ne znam
kakva. More je jo tamno.
Mala pride sva pospana, u raskopcanoj bluzi, bosa, raceljavajuci duge vlasi koje joj
dopiru do struka; nimalo obradovana to me vidi. Grudi ne skriva, a nas dvojica ih i ne
pogledasmo. Ne bese ba ubedena da mora kuci. Molila je da ostane, bar jo jedan dan. Kern je
bio nepopustljiv, dade mi znak da ga podrim. Ona se spremi snudeno, uze trobicu i krete za
mnom stazicom koja vodi do mje vikendice.
Kad ostadosmo sami, ona najednom ivnu, baci mi se na grudi i zavapi: Nikako kuci,
gospodine, molim vas, ne kuci! Uradice to ti se kae. Hocu, gospodine, sve, samo nikako kuci,
molim. Pribi se uza me, postadoh iznenada svestan da suknju svaki cas povlaci gore-dole i da je
gola ispod pasa; poceh je milovati po toploj, mekoj i zategnutoj koi, i, pazi cuda: ona prokleta,
neobicna sprava, poce da se mice, dipi uprkos minuloj noci, i, sva izmucena, i unitena, die se iz
svoje tmine. Tad je cepah za prsa, za bokove, coveku ruku nikad dovoljno. Neki um! ta je sad
to? Lida je budna! Pazi! apnuh, izgleda da mi se ena digla. O, boe!, ona se prestrai i poce
da ureduje odecu, zakopcava bluzu, namice suknju, oslanjajuci se sve vreme o mene. Obecajte
mi da cemo se opet videti, proapta. Obecavam, rekoh. A sad pazi! Ako nas moja ena ulovi,
dobice batine kao pas! Meni je svejedno, odgovori ona bespomocno. Krenusmo u pravi
trenutak, jer je Lida, vec obucena, preskakala ogradu. O, rece kad nas ugleda, sve u redu?
Potrpasmo stvari u putne torbe, sklopismo duek, doneseno posude sloismo u
automobilski friider. Mala se,ponudi da nam pomogne. Lida bee nekako cudna: ne bogzna kako
govorljiva, namrgodena kao da je umorna ili nezadovoljna, ili kao da je sramota zbog protekle
noci. Posle takve noci mukarac tako neto ne ocekuje ni u snu. Ali Lida je uvek puna
iznenadenja.
Je li te doktor opalio? upitah malu direktno. Lida se tre i presece me pogledom.
On? Ne. On se samo igra."
Ne moe da mu se digne?
O, moe jo kako! Ne verujem da je ikada imao enu. I sami ste videli koliki mu je.
Pravo da vam kaem, bilo me je strah. Pokidao bi me. Unitio. A on je dobar covek.
Zaista, po tvrdih, dobar je covek.
Ali mi nita nije dao, poali se.
Jeste, ne brini, odgovorih joj. Dobice od mene, na rastanku."
ta kaete! Koliko?"
Videce. A kako se to doktor igra?
Bee zbunjena. Pogleda prvo Lidu, pa mene.
Stidim se, ne mogu da pricam, pogotovu ne pred gospodom."
Onda samo meni, a?
Moda. Ako ne zaboravim."
Kad si se dala u promet?"
Mislite da sam kurva?"
Pitam."
Nisam. Nemam srece. Zasad jo nisam. Moda jednom, ako me opet strefi ovakav
maler."
Kakav maler?"
Hoce me samo oenjeni. J ednome je bio premalen, ovome prevelik. Zar to nije maler?
Obradovala sam se: rekoh sebi ovaj je najzad pravi, bice mi kao tata, ili stric; ili kum. A tako
volim more. A eto, on me je najurio.
Strpasmo stvari u auto, zakljucasmo kucu, ukrcasmo se i ja krenuh ka drumu. J o jedan
pogled na more: mala sedi pozadi, htedoh da vidim ta ce mi otkriti ispod suknje.
I ti da svakome? upitah je.
Zna ta, Lida ce zlovoljno. Prestani vec jednom s tim neukusnostima. I mala je
covek.
Ali malu to nije zbunjivalo. Odgovori bez okolienja: Ne, ne dam ja svakome. Nisam se
nijednom zarazila, pobacila sam samo jedanput, i to sam sredila korenom od kukureka, bez
posledica. J a volim samo fine ljude.
Ti si uglavnom dobro devojce, kazah mirno. Doktor te je veoma hvalio: rekao je da si
vredna, radina, posluna. to se ne zaposli? Zaradila bi, pa bi mogla za svoje pare na more?
Imala sam vec posao. Radila sam u poslasticari i bilo je ba zgodno. Ali me je efica
izbacila na ulicu. Mene ene ne vole. Potom sam otila u trgovinu, za pomocnicu. I opet isto. Kod
kuce me tuku kad god me dohvate, otac, mati, brat. Zarekla sam se da cu skociti u reku ili pod
voz. Nemate pojma koliko sam nesrecna.
Moda se neto za tebe moe i uciniti, rece Lida na moje zaprepacenje. Da
pogledamo. Ali pod uslovom da radi kako treba, a ne da tera po svome. Zato efovice cini
ljubomornim?!
Ali ne, gospodo. To mi priivaju. Zar doktor nije kazao da sam vredna i posluna?
Kazao je, i jo je tota lepo rekao o tebi, poce Lida da je tei.
Klizili smo po asfaltnom putu prema severu. Izracunah da cemo u Ljubljanu stici na
vreme. Obicno, suncano jutro menja uspomene na proteklu noc, preoblikuje ucesnike i dogadaje,
dok sve ne postane slicno bludnjama mate. A ni namere ne ostaju iste. Najradije bih obe enske
ostavio negde na prilazu Ljubljani i bez pomisli na njih se uputio na posao, u kolotecinu
svakodnevice. Kako lepo bruji odmorena maina, a to znam samo ja koji umem da je osluhnem;
one se sve samo voze, vozile bi se i da motor kripi i kalje. Upravljam u pravilnom brzinskom
ritmu, sav utonuo u tren vonje, predvidam i opaam, idem tacno po osi okuka; a to znam samo
ja; a one bi putovale isto tako da za volanom sedi i kakav odsutan poluvozac koji bi taljigao,
taljigao sve do cilja. Izmedu mene i vozila postoji zavidni sklad, vernost za vernost. Na Lidu se
uopte ne mogu osloniti, ona je nasilna, svojeglava, ena neocekivanih odluka, lutajuca mina za
koju nikad ne zna kada ce i gde eksplodirati; mala je pustolov, cedo svog vremena, ceatorka;
dri li je u aci, tvoja je, pusti li je, nece o njoj znati vie nita; do malopre drao sam je ja, a
sada kao to se vidi Lida je preuzima u svoje ruke. Pogreno nagnuta krivina, a to znamo
samo maina i ja. Kako traljavo vozi onaj opel ispred nas krivudajuci sredinom puta, pa opet
ivicom. Moda u meni, i pored svih strasti i slabosti, postoji potreba za redom, i uivanje u
pravilnosti? Automobili nastaju na tekucoj traci prema programu; kako nastaju ljudi? Iz onakve
noci kakva je ona to je ostala iza nas. Pokuala je kod neke frizerke, prica mala Lidi, ali je i tamo
doivela psovke; sama nesreca. Pravilo je: coveka, koji tvrdi da u ivotu ima samo malere,
ostavljaj na miru. Put je sve zagueniji, mada se vie ne plaim da cu zakasniti. Sve ce biti kako
treba. Vec sebe vidim na sastanku, i cujem svoj glas, vec nazirem kraj radnog dana, rucak u
ekspres-restoranu; vec pod sobom osecam kauc na koji se strovaljujem po povratku s obeda,
uzimam u ruke novine i pocinjem da citam poslednje novosti sa zadnje strane.
I ovo nije nita drugo do PREDGOVOR, broj ko zna koji. Neka veoma duga, nepregledna
nedelja, dan i noc. I neko vedro jutro s utvrdenim programom.







Sve zajedno, razvija se bez zapleta. Lida predloi (ili naredi): kako bi bilo da svratimo do
nas. Sad inicijativu ima ona, ne moram se brinuti ni za ta; osetih olakanje. Kuci! Izvadismo
stvari, unesmo ih u kucu; obrijah se navrat-nanos, popih kafu, preobukoh se i preobuh veoma
mi se uri na posao. Hajd, pohitaj", rece Lida imajuci zacudo razumevanja za moje obaveze. I ja
bre bolje odoh dok se nije predomislila. Pola devet, i evo mene, izjavljuje Lida svecano.
Potapah malu po ramenu, i otperjah. Odahnuh cim udoh u auto. Odvezoh se iako sam do sednice
imao jo pola sata. ivela sloboda, iveo red, ivelo zdravlje. Nijednog se trenutka necu upitati
ta ce biti s malom. Lida ce je verovatno odvesti na autobusku stanicu, kupiti joj kartu i predati
doktorov novac. Zbog mene! A moda ce je ispratiti samo do gradskog autobusa. Ali mala nece
otici u Maribor, vec natrag na more. Zbog mene! S radocu opazih zgodno mesto za parkiranje u
blizini naeg preduzeca, i to primih kao dobar pocetak ove sedmice. Usput me je sve vreme
brinulo gde cu ostaviti kola; svakodnevna muka. Zakljucah s olakanjem auto, i, imajuci jo
vremena, udoh u oblinji bife, na kafu.
Meke cipele, koje sam nedavno kupio u Trstu, cine moj hod elasticnim, dobro skrojeno
odelo iz Celovca (siv tvid sportskog kroja s priivenim depovima) dobro mi lee uz telo. U
depu imam listic s dnevnim redom sastanka; dok srkucem kafu, bacih na njega jo jedan pogled,
na sednicu cu pristici oran i sve, vedar i vredan svakog poverenja. A to to me pece med
nogama, samo raspaljuje muki ponos; prolu noc sam zaista dobro odradio. Kaficu, gospodice .
. . Ne, bez laga." Posmatram se u ogledalu s druge strane anka: bela koulja, tamna kravata, lice
izbrijano, kosa zaceljana. Ronsonom zapalih king size J ohn Player Special filter, i onda se
udubih u dnevni red koji sam sitnim slovima sastavio na belom komadicu kartona. Srknem kafu,
povucem duboko iz cigarete, osecajuci zdravlje, snagu, zadovoljstvo. Neki ne shvataju zato se
ide na vikend. Tek to listic vratih u dep, jedan kolega s posla uputi mi pozdrav. Sve ide kao
podmazano. Taj kolega je jedan od onih to stalno kritiziraju, takve je naravi. Sluam ga s
osmehom, nekako mi ga bi ao. Ruka mu se trese, bled je i cemeran. Do videnja! Vec ide? Da,
imamo sastanak. Ujednacen ritam, povratak u svakodnevicu, put prav, ravnotea tela i duha; gola
tehnika, bez iceg izuzetnog. Vratar me ljubazno pozdravlja, trudim se da mu odgovorim na isti
nacin.


Sastanak je uspeo. Oko deset mi prenee eninu poruku: javlja da ce negde oko jedanaest
doci na posao. Njeno odeljenje je cuveno po slobodoumlju. Oko podne me Lida pozva i rece da u
pola tri odemo zajedno na rucak, i da je potom odveem kuci. U redu. Ne upitah je cak ni kako se
ratosiljala male; uostalom nismo ni bili sami.
U ekspres-restoranu bee guva, te predosmo u gostionicu i narucismo ukusan meni.
Potom smo kupili neke stvari za kucu. Usput sam joj pricao o dogadajima u preduzecu, ona je,
pak, cutala. Kad sam se zaustavio pred kucom, Lida se okrenu i rece: Nemoj se iznenaditi, mala
je jo kod nas. ta nije otila? Nije. Znaci ostaje? A to da ne? Nek se malo sredi. Do
davola, a ako nas pokrade? Ne znamo ni ko je, ni ta je; a i ne budi bogzna kakvo poverenje.
Osim toga, i dete nam se dovece vraca kuci. Prepusti to meni. U redu, u redu, samo, ispadne li
togod naopako, znaj da si sama tako htela. Ovako neto zaista nisam ocekivao. Cak se i
oneraspoloili. Covek ivi u iluziji da je jedno poglavlje zavreno, a vec se pokae da i dalje
traje, kao novi i novi predgovor. Lida se cak i izdra: ne gledaj samo na sebe, i tokom dvadeset i
cetiri casa ne misli da jedino tebi bude potaman. Hvala, Lida, sve je u redu. Alal vera! Postajemo
mravi misionari, vatreni humanisti, aktivni socijalisti koji ce ili preobracati kurve, ili od svog
doma naciniti kucu radosti. Ima je, Lida, imaj je, a mene s njom ostavi na miru i u dobru i u zlu.
Sad te gotovo ne mogu da prepoznam; sazdana si od samih neprijatnih iznenadenja. Tiho smo
reali jedno na drugo. Uostalom, stigla je poruka da se Toma vraca tek u sredu, rece Lida kao
svoj zadnji argument. Znaci tako! I ja da o svemu tome nemam pojma?
Mala nas je presrela u Lidinoj haljini na cvetice. Sa Lidom se pozdravi, a mene samo
oinu pogledom. Vidim, raspremila je kucu, izglacala parket, obrisala prainu, radila sve vreme.
A, tu je klica svega? Bacih se na kauc i rasklopih novine. Sad tako reci imamo kucnu pomocnicu.
Milka! Kafu! viknuh, za probu. Odmah, gospodine!" odazva se. Odlicno. Mainerija
funkcionie kao podmazana. Dode mi da prasnem u smeh. Nacela socijalizma i humanizma
pretacemo u praksu, dobijajuci istovremeno sluavku za male pare. Naravno zato to je to
zamisao gospoda Lide koja je uvek u pravu. Da je to proisteklo iz moje glave, jao, teko meni!
Mala bi izletela na vrata, a ja kroz prozor. Opet je okoncan maleni predgovor. Do davola! Citam,
a nije mi jasno zato. Jo jednom pregledam naslove na trecoj strani. Nepogoda, mogucnost
privatnih investicija, benzin nece poskupeti (znaci, istina je ono to se prica o poskupljenju?),
zakletva sudija, napred, napred, realizacija zakljucaka, reforma u toku, perspektive turizma koje
obecavaju, hleb na otpadu, veliki privredni kriminal u preduzecu Ruma, opljackana pijana rtva,
pljacka oho, milijarde? Lake, lake, to vec nije ona podnoljiva korupcija, bolja od. . . znamo
vec, sport, folksvagen daje godinju garanciju za sve VW. . . Kafu donose zajedno, Lida dezvu,
a mala posluavnik i tri oljice. Dakle tako? ivela demokratija. Zbog mene! A ja cu citati dalje.
Sedaju u naslonjace, sipaju, piju i razgovaraju kao da godinama ivimo zajedno. Mala izjavljuje
da ce otici u trgovinu po gumice, zna ta sve treba za opravku slavina. Za toplu vodu propisana je
crvena, a ne crna. Lida izjavljuje da posle podne mora u grad, pa ce sama kupiti gumice. Mala se
ne buni. Covek je coveku tehnicar. Nabijam nos u novine; ja znam da razgovor nije slucajan, da
je uperen protiv mene, jer kao domacin, nisam ni za ta; koliko mi je puta u poslednje dve nedelje
kazala da slavine treba opraviti, poto su ventili popustili? Citam, kao nita niti cujem niti vidim.
Maloj se kroz haljinu butine naziru sve do kuka, a i Lida je skinula steznik. Harem je solidna
institucija, teta to je u socijalizmu neprimenljiva. Paa takode posle rucka cita na miru novine.
Butke i sise su za vece. J a sam za ravnopravnost, kunem se da jesam. Pa cak i ako bude mukih i
enskih harema, samo pod uslovom da je svaka stvar u pravo vreme i na pravom mestu, a ne da je
sve pomeano u demokratsku zbrku. Znaju Romani zato posle rucka imaju sijestu, i to posle
vecere sviraju serenade. Davolje babuskere! Ispijam kafu i lice prekrivam novinama: dremnuo
bih, dajem na znanje; molim, trtljajte tie, i malo mira! bez obzira to sam ja samo jedan
bespravni mukarac, nesposoban domacin, zanemariva matematicka kolicina. Svu noc sam rintao
na seksualnom planu, potom sam vozio, otiao na posao i tamo opet rintao, odrao naporan
sastanak, tako da nisam stigao ni da doruckujem, iao u snabdevanje, pa bih sad malo sa
predahnem. Pa ta: Cu-cu, vanj-vanj, hi-hi, ha-ha-ha. Da li iko zna kada ce Lida u varo? Tad
cu malu najuriti u kujnu i dremnuti koji cas; voleo bih da sam dovece odmoran, dogovorio sam se
sa Vidicem za partiju preferansa, sa Vidicem i Ambroem, stara, dobra partija, uigrana i uvek
napeta, pet dinara cip, od sto nanie, svakog drugog ponedeljka. Imamo nov pil, karte su
platnene i glatke, ba lepo klize izmedu prstiju, sto je na terasi Vidicove vile, stocic s pivom i
viskijem, gospoda odmah donosi male sendvice za meze; mir, spokoj, ivot, prijatna navika,
pokoji vic, napetost samo u igri. A ne kao ovde. Svaka stvar u pravo vreme na pravom mestu
od tog pravila ne odstupam, zato sada cutim, a ne mogu da dremnem. Lida dobro zna da ne
spavam i da sve cujem, inace se ne bi tako napadno cerekala secajuci se kako sam pokuao da
novu plinsku pec upalim ibicom dodatak centralnom grejanju i tom prilikom osmudio
mreicu, a zatim je pogledao s besom inenjer! kad je ona pritisla na dugme, pec je odmah
planula. Zato to me je mrzelo da procitam uputstvo za upotrebu. A mala se kikoce. A onda sam
ustao i bez reci, ali s pogledom koji sve kae, otiao u svoju sobu, zalupio za sobom vrata i bacio
se na krevet. Tu sam mogao najzad na miru da u novinama procitam krimic, da zadremam, i
zaspim.
Probudio me je telefon. J e li tamo Milavec?" Ne, ovde pogrebno pred uzece. Kvrc.
Koliko je sati? Oho, zar vec?
U kuci nigde nikog. Vicem: Lida? Tiina. Zavirujem u svaku prostoriju. Kroz prozor
Lidine sobe vidim kako mala pere okna stojeci na stolici. Krenem ka bati. Mala me posmatra ne
prekidajuci posao; radi lagano i savesno. Zaustavljam se kraj nje. Gde je gospoda?" U gradu.
Otprilike pre pola sata. Da li je rekla kad se vraca? Oko sedam. I kazala ta da se spremi za
veceru. Zgrabih je za listove i levom rukom ovla kliznuh navie, do kolena, pa jo vie, uz
butinu; desnom sam drao cigaretu. S cudenjem naslutih da joj nije pravo to to radim. Ona
pokua da mi blago otkloni ruku, i ne bogzna kako odlucno. Gospoda mi rece da imate sina,
promrmlja. Da imamo, ali se skita negde po svetu. Imamo i psa, ne zna? Da, rekla mi je. I
on se takode smuca po svetu." Kod gospodine tetke je, zar ne?" O, pa ti si vec o svemu
obavetena!" Molim vas, gospodine, nemojte", rece cim krenuh rukom dalje uvis. Branila se
bojaljivo, tiho, ali grcevito. Neocekivano ima gace! Kako? Gospoda joj je kazala da u gradu
ne sme biti bez donjeg rublja. Pazi bogati, da nije moda rekla i zato? Ne, gospodine. I da mora
da me se cuva, kazala je i to? I to, gospodine. Lepo, Milka, zaista, divota. Odoh u sobu i ukljucih
televizor, predavanje, utiah ton, pustih samo sliku. Oslukivao sam kako mala napolju sklanja
lavor i stolicu, kako kroz Tomaovo sopce odlazi u kuhinju, i kako pocinje da zvecka posudem.
Opet sam iskljucen iz igre. Hvala, Lida. Znam ta misli. Ali ovom prilikom ce ti se izjaloviti!
Mene potcenjuje, a malu kurvicu uvaava! Misli da ce nas sve drati na uzdi? Ne ide to tako
lako, ni tako naglo, Lida! Zatvorih ulazna vrata i navukoh zasun. Odoh u svoju sobu, svukoh
odelo, koulju prebacih preko stolice. Sedoh na krevet, viknuh: Milka!" Da, gospodine? oglasi
se iz kuhinje neodlucno. Primicala se hodnikom. Da?" Hodi ovamo!" naredih. Ona ude bosa i
zaustavi se kraj vrata, ruku priljubljenih uz telo, gledajuci me uplaeno, Pridi blie!" Ona stupi
za korak, apucuci: Molim vas, gospodine, molim vas. . . J o blie, Milka, hajde, jo, jo,
bice posluna, je l' da? Pride oklevajuci, i, gledajuci me u oci, promrmlja muklim glasom:
molim vas. . . molim vas. . . gospodine. . . zaustavi se ispred mene. ta moli, malecna?" Tako
se bojim gospode. . . A mene nimalo?" I vas, takode. . .
Klekni, Milka!" rekoh. Na kolena!"
Ona kleknu bespogovorno, spustivi se na mek. tamnocrveni tapison.
Teak val uzburkane krvi zapljusnu mi mozak. To napeto telo to se i predaje i brani, taj
zastraen izraz lica, to ocekivanje. Sad i vi. . . zaapta gueci se. ta i ja? Gospoda mi je
zabranila da razgovaram sa vama . . . osim o sasvim obicnim stvarima . , Pricacemo o sasvim
obicnim stvarima, mala; suknju gore! Molim vas, gospodine . . . nemojte." Odbija? Ma ne,
ucinicu to god hocete, samo ne ovde, gospodine, i ne sad . . . Brani se, a obecala si da ce biti
posluna. Ona grunu u plac i obema rukama pokri lice. Bi mi milo: ne gleda me, ne vidi me, ne
kontrolie me. U meni buknu bludna pohota, ali se uzdrah, da bih taj tren, pun nepoznatog
opoja, produio to vie.
Suknju u vis, Milka!" ponovih. I bez ikakvih primedbi!"
Levicom pokri lice i grcevito zajeca, a desnicu lagano spusti do ruba svoje mini suknje, i
to stranom suprotnom od mene. To sam uvek eleo od Lide, bar jednom u ivotu, ali ona mi je
govorila da sam izopacena nitarija; ako bih joj kadgod o tome togod i natuknuo, cepala bi me
za onu stvar, apucuci strasno: Dobice batine, ti, zavrnuti protivprirodni pokvarenjace." Oci su
joj se sjajile od unutranjeg uzbudenja koje je uporno skrivala. Nisam sadist, krv i patnja me
odbijaju, ali me uzbuduje ensko koje se podaje, a ne ena koja hoce da me potcini, eto, o tome je
rec. Uzbuduje me atmosfera podavanja, pokornosti, predaje, privlace me tela u poloaju
pokornosti i odanosti. Suprotno od toga me odbija, trezni, hladi. Protiv toga ne mogu nita, jer
sam takav i drukciji ne mogu ni biti. Evo mojih viegodinjih snova: bujno telo u stavu predaje,
drhtaj od dahtanja, pokornost na rec. I zato s najdubljeg dna mog bica: hvala ti, Lida. Cak da sve
ovo traje samo jedan tren, vredi i najvecih rtava.
Mala lagano podie suknju. Na sebi je imala bele, povece gace, pripijene uz napete
guzove. Treptao sam od uzbudenja, ali sam pokuavao da produim te trenutke kako bi mi se to
dublje usekli u secanje.
Beli blesak obe ju polulopti, vretenaste butine, snana kolena na tamnocrvenom podu,
zvuk tihog jecanja, sklopljene oci. U hipu shvatih da se dogada mnogo vie od onog to sam
mogao i da zamislim!
Skidaj gace! rekoh prividno mirno, ali strogo.
Mala zajeca glasnije, ba kao po instrukcijama dobrog reisera. Lepo vas molim,
gospodine, ne . . . Molim vas . . guila se u suzama.
Da te moda nije sram? upitah hladno. Ili moda ima . . .?
Ne, gospodine . . . Ne smem da vam kaem . . . ne smem . .
Opet se opire? Izgubicu strpljenje, Milka!
Pridoh joj, smakoh joj gace i ukocih se. Guzovi joj behu izbrazdani udarcima, levi manje,
desni vie, iarani crvenim i modrim prugama.
Je li te to izmlatio doktor? upitah. Ona zaplaka naglas. Ne. On voli da se drukcije
zabavlja."
Pa ko je onda? upitah nekako tupo, nerazgovetno; zblanut, buljio sam u te masnice. Ne
htede da odgovori. I tad mi planu misao u koju nikad ne bih mogao ni da poverujem: da moda
nije Lida? Da te nije gospoda izmlatila?" Da? Cime? ibom? Kada? Od jutros? Pre podne?
Govori! Prodrmah je. Lida me je opet preduhitrila. Razbojnici su opljackali faraonsku grobnicu
pre nego to su doli naucnici. A ostavili tragove. I delic blaga.
Sad se poloaj menja iz temelja. Nisam vie sam sa malom, medu nama je i Lida, aktivna
i tajanstvena, ali neizbrisivo prisutna; sad mora biti raskrinkana, mora i ona pasti na kolena. Ili
nece? Samo da se jo koji cas ne vrati kuci! U pitanju su trenuci pa da sve bude razjanjeno. Ili
zapleteno jo vie.
Mala se gornjim delom tela baci kraj mene na postelju, i, klececi s istrcenom zadnjicom,
nastavi da jeca u dlanove. Pomilovah je po goloj, napetoj koi i poceh isledenje. U pocetku je ilo
veoma teko, posle poce da se kravi. Otkopcah pantalone i njenu levicu poloih na onu stvar te
ona plaljivo ucini sve to sam hteo. Osetih da ce mi se od napetosti raspuci lobanja. S naporom
sam sasluanje vodio pravim putem i pazio da ne propustim nijednu pojedinost od koje zavisi
slika celog dogadaja. To je verovatno uvod u novi, sasvim drugaciji ivot, u pravi ivot koji je
dosad skrivan ispod povrine. Nekoliko puta sam morao usporiti ritam njene ruke da mi
prevremeni trc ne pokvari zavrni rezultat.
Gospoda ju je u pocetku ispitivala prijateljski, bila je cak i ljubazna, i milovala je po kosi.
Htela je da sazna sve o doktorovim igrama. Mala se stidela da joj prica. Ali gospoda se naljutila, i
zapretila joj da ima i drugih nacina. Potom je zahtevala da joj opie svaki moj dodir. I cim je mala
prozborila prvu rec, morala je istrtljati i poslednju, ali nikad nije bilo dosta, jer, i kad bee dola
do kraja, Lida nije verovala da je to zaista sve.
Prvog dana i prve veceri doktor je bio sasvim drukciji nego sledece noci. Prvo ju je
pregledao da li je zdrava, to je prirodno, kad se zna da je on lekar, a ona nepoznata skitnica,
onda se poigrao s njome, a i ona je morala da se poigra s njim, sve u svemu prvog dana nita
narocito. Smejao se i posmatrao je izbliza dok je piala pod tuem, onako presamicena, a narocito
se smejao kad je pri tom prdnula, plivali su u moru, vecerali, a onda morala njemu u krevet, na
sve cetiri, sa zadnjicom prema njegovoj glavi, ucio je ta da mu radi ustima i rukom, prstima i
jezikom, potom ju je poslao da spava u drugom krevetu, takode nita osobito. Ali naredne noci
kao da je poludeo, u pocetku ga se ba plaila. Onu stvar ima toliku da bi se svaka normalna
enska prepala. No on je bio dobar, i posluan, samo malo cudan. Napisao joj je na listu papira
ta treba da cini, redosled je morala nauciti napamet, a onda je hartiju spalio. Onoga, to je posle
toga dolo, bee je stid. Morala je s terase uzeti nekakvo pola metra dugacko brodsko ue, uci u
sobu i narediti: Gace dole, svinjo! Ja sam Lida. Kako si se usudio, veprino, da me pipa u moru?
Zbog toga ce biti iiban kao pas. . .
Naga?"
Ne. U njegovoj koulji na golom telu.
Zatim je morala da ga presamiti preko kolena i izudara, a on je molio umilnim glasom:
Necu vie nikad, Lida, Lidocka moja mila, nikad vie bez dozvole, obecavam . . . Udri. . . znam
da sam zasluio ... ja, tvoj bezvredni rob . . . A mala je morala da dodaje, izmedu udaraca: Evo
ti, drska veprino . . . krmaco usrana ... a onda ce dobiti i po tom bestidniku . . .
Sad valjda znate ta sam morala da govorim?" upita.
Ne znam ti ja nita. Seti se svega do poslednje reci."
Ne mogu se ba svega setiti, pogotovu ne kako je poceo da se pracaka po patosu . . .
mislila sam da ce umreti. . . kao da ga je bila spopala padavica . . . Grdno sam se prepala. Zatim
me je dograbio da mi ljubi noge, molim vas . . . Joj, kako ja sve to ne volim, gospodine . . . takva
igra mi ne pricinjava nikakvo zadovoljstvo ... a on me je silio da ga utiram u dupe i grdim, ta
sam mu sve morala da kaem . . . cinilo mi se da je pobenavio ... i ja sam pocela da se tresem . . .
zatvorenih ociju jecajuci je ponavljao ime vae ene. . . Lida moja, slatka Lidocka ... i sve tako,
gospodine . . . grozno . . .
Da li ti je posle pripretio da o tome ne sme nikome govoriti?"
Ne. Nije mi nita kazao. Kada se smirio, otili smo da spavamo, svako na svoju stranu."
I sve si to ispricala Lidi?"
U pocetku nisam mogla. Ali me je prinudila."
Kako?"
To ona najbolje zna!"
Da li te je tad pocela tuci?"
Ne. Tada sam dobila samo po koju cuku.
Izmlatila me je to nisam o vama ispricala nita vie od onog to je bilo . . . Ona misli da
sam vam dala."
Kad to da si mi dala?"
Jutros. Na putu od doktora."
I, ta si joj pricala o meni?"
Nita drugo osim onoga to je bilo. A ona sve vreme: i, dalje? ta je bilo jo? Dalje!
Hoce li govoriti, ti, mala droljice! Ti, podmuklice! Mala pokvare nice! Bice bijena dok god se
ne seti svega, krmaco besramna! Ja hocu da ti pomognem, a ti lae i krije! Bila je veoma ljuta.
Dobro je da su me kod kuce onako tukli, te sam na to navikla. Mene skoro nita ne boli. Brat me
je u upi mlatio po golom dupetu, a ja sam ga volela vie od momaka koji su me mazili i
cmakali."
I ta ti je jo rekla? Je li te psovala?"
Rekla mi je da sam lezbos", zagrca.
To je kazala? A moda i jesi?"
Onda sam joj morala ispricati sve to sam imala sa Irmom."
Ko je sad ta Irma?"
Ona frizerka. Voli devojke."
I ta si joj ispricala o Irmi?"
Sve. Ali nije verovala da nema vie. Doktoru sam takode morala da govorim: Svinjo
pederska! Doktoru necu vie nikad otici!"
A ta je posle bilo sa Lidom?"
Lagano je razmiljala. Dvaput je pljesnuh po guzi. Hoce li govoriti?"
Podsticaj je urodio plodom. Hocu, gospodine. Ali ne smete pricati gospodi."
To je moja stvar. Pouri, ena ce mi se vratiti svaki cas. I ako do tada ne isprica sve,
morace nastaviti i pred njom."
Ona se od toga vidno prepade.
Potom me je pocela milovati. . . tu . . . (pokaza na zadnjicu). . . i rece: ,J adnice, bice da
sam te istukla previe,- a ja da ne, da ne boli... i da je veoma volim . . . zaista . . . obgrlila sam joj
noge i, ljubeci ih, pocela je moliti da mi oprosti... i da nikad vie necu imati nita s vama ... da
sam zaista pokvarena ... i da cu voleti samo nju ... i da cu je sluati... a da me uvek istuce ako ne
budem ... a onda sam se morala zakleti da necu nikom govoriti... do smrti... A ona je rekla da ce
me ubiti ako ne budem drala jezik za zubima . . . bojim se da bi me zaista . .
Dalje! Zatim? Opii detaljno ta je jo bilo? I ne precutkuj nita!
Ne znam ta je sve posle bilo, jer mi se pocelo vrteti u glavi. . . nismo gotovo ni govorile
... i ja sam . . . ubrzo . . . svrila."
,Cime te je? Prstima, ili jezikom?"
Svime. Bila sam tako reci pijana. Tamo me je nadraivao doktor, zatim vi. . . onda i ona.
A i ja nju . . . eno, tamo, na podu. I rekla mi da niste ni za ta.
A onda?"
Onda je kazala: ,Sad mora u kupatilo, i tu je bio kraj."
Smakoh joj sasvim gacice, tako da ostadoe da vise samo o jednoj nozi, raskrecih je i
sjurih joj ga iz sve snage. Privukla me je k sebi obema rukama i jeknula na sav glas.
Kad smo se svalili na pod, ona rece: A gospoda tvrdi da niste ni za ta . . .
U tren skocih na noge. A sad da to bre sve bude u redu! Daj! ta ceka! Raduj se to se
jo nije vratila kuci."
Pridoh joj dok je ljutila krompir za veceru. Naredih joj da sutra pre podne, dok nikog ne
bude u kuci, mora sve to, to mi je ispricala, i napisati; dacu joj hartiju i olovku. Sve! Detaljno,
svaku rec! Ako kaem sve onda tako i mislim. Shvata? Ona se prestrai. Pre no to sam je
ubedio, moradoh joj zapretiti Lidom. Tu, na polici je papir, pored njega i pero. Ispisanu hartiju
sakrice ispod ciste. Naredenje: ne vrdaj! Upamti, umiljato jagnje dve majke sisa. Nece ti se
desiti nita rdavo. Bude li mene navrzla sebi na vrat svojom neposlunocu, navuci ce nas
istovremeno oboje. Razume? Klimnu glavom koju je stalno izvijala u stranu. Prvo si, mala,
izdala mene mojoj eni, a sad nju meni, rekoh joj, a doktora i meni i njoj, ali sve ce se svriti
dobro ako me poslua i kasnije sve poverava samo meni, jer ja inace sve znam, sve, o svima.
Razume? I vie nikakvih izdaja, nikom drugom, jasno? Ne bude li tako, tresnuce s obe stolice
gore no to moe i zamisliti. ta ce mojoj eni reci, ako te pita, da li sam te u njenom odsustvu
uznemiravao? Da ste me ostavili na miru, odgovori. Vidi, to bi bila greka. Mora joj reci da
si se opirala, a ja te izlemao, oborio na pod i silovao. Ajoj! uzviknu. Bez joj! Ponovi ta ce
reci da vidim ta sam te naucio. Hajde! Gledala me je zapanjeno. Pa, gotovo da je tako i bilo,
rece osmehnuvi se. J a sam se od vas branila, a vi ste mi opalili dva amara, zavrat, a ne po
dupetu (to joj izlete samo od sebe), onda ste me bacili na zemlju ... a zatim ste me . . . Dobro.
Odoh u dnevnu sobu i pojacah zvuk na televizoru. Poceh da gledam kratak dokumentarac.
Oho! Skocih u poslednji cas, otkljucah i raskriliti vrata, pa natrag, u naslonjacu. Nekoliko minuta
kasnije dode Lida. Prvo mi paljivo osmotri lice, klimnuh joj prividno ravnoduno, i opet se
upiljim u ekran. Lida ode u kuhinju. Psa i ovom prilikom ne bee vratila kuci. Ruku na srce, ba
me je zanimalo kako ce s nama troma ispasti ovo vece? Of sad ce se sve odvijati po mome, a ona
ce misliti da je reija u njenim rukama. I dok se Lidi bude cinilo da pobeduje, ja cu u sebi umirati
od smeha. Kako sam, lak, osloboden, slobodan. Naredni dan je u mojim rukama cak ako mala
samo upola uspe s pisanjem. Ne bude li dobro, u sredu ce morati da pie ispocetka. Zaboravih da
joj kaem da beleke treba pocinjati i zavravati ovakvim recima: Potpisana Milka Koritnik,
koja stanuje u . . Tako ce poceti moj odlazak iz ropstva i mucionice u samostalnost i slobodu.
J o u toku vecere, kad me je mala pozvala na obed, opazio sam da paklena maina
funkcionie. Lida me je motrila strogim pogledom, i katkad se osmehivala, jetko. Znaci, ispitivala
je malu; ubedena je da konce dri u svojim rukama. Uglavnom su razgovarale njih dve, meni je
upucivala poneku nerazumljivu primedbu. ta ti je sa apetitom? A i ne izgleda ba najbolje?
ta je to s tobom? Da te ne boli glava? Te upadice su me neprekidno kljucale u mozak, a ja se
pretvarao da je ne razumem. Napomenuh da je u devet na televiziji nekakav krimic. Opet
sadizam?" upita Lida. Moda. Mala se nije usudivala da me pogleda u oci. Nije luda da rizikuje.
Reklame. Zatim smo gledali film. Lidi slika nije u redu, svaki cas neto prcka po
televizoru, jer zna da mi to uvek ide na ivce; medutim, te veceri sam ravnoduan. Iako je molim
da televizor ostavi na miru; to kaem samo zato da bi sve izgledalo kao i ranije. I da Lida, kao i
pre, uzvrati kako nemam smisla za dobru sliku i kvalitetan prijem. Utiava ton, takode kao i
ranije. A ja se opet kao i ranije ljutim, hocu da cujem engleski dijalog, ne volim, kao ona, da
citam titlove. A i ona, kao i uvek: taj tvoj engleski! U casu kad nam je Lida, dok vrti dugmice,
okrenuta ledima, mala me pogleda i klimnu glavom. Daje mi, kao to sam joj naredio, ugovoreni
znak. U redu, krecu ledeni bregovi. Vidicu sam odavno telefonirao da ne mogu doci.
Posle filma mala mora da spava, za njom odlazi i Lida da joj pokae krevet, a ja gledam
EPP. Lida se ubrzo vraca, vec u pidami, seda podiuci noge na sto, jer zna da tome nisam
bogzna kako naklonjen. Primecujem je ivicom oka u sasvim drugom svetlu. Veoma je,
samopouzdana, a to takva vie bude, to bolje po moje planove. Pocinje da me ispituje kako je
bilo sa malom, pretvarajuci se da nita ne zna.
Odgovaram joj nehajno. A ta bi trebalo da bude? Spavao sam dugo. Imala je pune ruke
posla, vredna je, zaista. Ali u kuci ne moe ostati, to je bar jasno? Pogotovu ne zbog deteta.
Misli da je kvarna kao i ti? upita. Manje ili vie, svejedno, kaem, kad ti je jasno ta je s njom.
Zar ne? Kurvicak. Vec, ili bude; nikad ne zna ta ce ti dovuci u kucu. Vana je vera u coveka,
poucava me. I ubrzo nastavlja: Mislim da sam joj nala posao. Mnogo se neto brine o njoj,
dobacih nasumice. Dobro kad se ti ne brine, rece trpeci. A ta se to ja brinem? Lida me gleda,
ne eli da nastavi. Samo dodaje jo ovo: Okinuo bi je dok rekne britva, ali ti ja garantujem da
nece moci.
Na to imam spreman mali monolog to spada u pravilo igre: To joj zaista nedostaje,
mizli koketnoj. Dole smo svi zajedno mogli da budemo goli kao od majke rodeni, i sve je bilo u
redu; aoljio sam je pod vodom isto koliko i doktor tebe, nevinace moje! A ovde bei od mene
sklanjajuci dupe u stranu; tvoje delo, vidim, ali ne iz ljubomore, nikako, vec iz cistog sadizma i
tvog vlastoljublja . . . Cime si je tako prepala? Namami mi je i gurne pravo pod nos, a na kraju:
prste k sebi, burazere! Kako onda to da nazovemo, a?
Zacereka se sitno i zlobno.
Pogledaj koliko u jednoj recenici pravi greaka! Pre svega, priznao si koliko si se ranije
vrteo oko nje. Priznaje i da te uzbuduje, i da bi je, cim bi ti dozvolila. Kleveta je da je kurva,
mada je prieljkuje, podmuklo i bedno. A meni podmece doktora koji je covek na mestu,
kavaljer, a ne svracije gnezdo i za moral i za kurvanje kao ti.
Glumila je sjajno. Za tren mi sinu misao: a ta ako je mala sve ono izmislila? Nemoguce,
odgovorih sam sebi, ne, to je zaista nemoguce, i ta? Pa to: da li ce izdrati da ne zucne o
onome to joj je mala o mom silovanju mogla poveriti? Ako je ne pourim da progovori, necu
otkriti smera li moda mnogo vie od onoga to mogu i da pretpostavim. Zna ta, Lida, trebalo
bi o necemu da porazgovaramo. Ima li ta protiv?"
Bez uvoda", skresa.
Mislim na nae kurcluse, na sve to nesnosno ratno stanje medu nama, mala primirja i
nove jurie."
Koje prouzrokuje ti, dragi. J er nisi u stanju da ivi u miru. J er ti se u glavi neprestano
vrti neka pakost."
Tacno. Recimo da ti dam za pravo. Da li ti je sad lake?"
Osluni ton svojih reci."
Uspraviti se i sedoh na ivicu njene naslonjace. Pokuah da je zagrlim. Otresla me je kao
da sam kuan.
Potrebna si mi, Lida. Posle prole noci neprestano te elim. Pipni, uveri se."
Obojica glumite, i ti, i taj tvoj visuljak."
To kae posle prolog jutra i noci u vikendici na moru?"
Boe, kakav senti izliv! Juce izjutra sam te silovala ja, a uvece te je uzbudio doktor;
nemoj reci da je u svemu tome bilo i tvoje elje?"
Moju elju unitava ti. Zato to hoce da dizgini uvek budu samo u tvojim rukama."
Odbija me, zar ne vidi? Pogledaj, sva se najeim cim me dotakne. Ne tvoje telo, tvoja
dua je gnusna."
To si mi vec sto puta kazala ..."
Kad nema sluh za razum. Hajdmo na spavanje." Ustade.
Zajedno?"
Uporan si kao obad. Zar nema ni trunke ponosa, stida ili bar malo uvidavnosti."
Sada ne."
Nikada, na alost.".
E pa laku noc, srce. Oprosti svom bednom muu to te je poeleo."
Pa pokuaj kod male!
Ne zanima me.
Pogledala me je, ali nita ne rece. Ehej, to je opasno, pomislih. Ona takode kuje
dugorocne planove; ne smetaju joj sadanji dokazi. Ode u kupatilo, zakljuca vrata, u stilu: ne
dosaduj. Ostavi li ih odkrinuta, to znaci: hodi, macane.
Sedeo sam do duboko u noc i citao knjigu: Eksplozija nauke. A kad sam legao, oinu me
secanje na malu, tu, na postelji. Ugasih svetlo, doivljavajuci jo jednom bludne prizore koje sam
imao s njom, ili ih cuo od nje, onako bacene na kolena. Ne izdrah do kraja. Covek drugome
moe pomoci samo delimicno, ali potpuno jedino sam sebi. Kroz zidove sam slutio da isto to
mada bez ovakvih misli cini sa sobom i Lida s pomilju na malu, predmet naih elja, koja
je u meduvremenu vec slatko spavala sanjajuci bele i sive zeke.
Kada je sutra ujutru zazvonio budilnik, po kuci su se vec culi koraci, govor, zveket
posuda. Ubrzo mi Lida donese crnu kafu. ivot ti je to protera kroz vratinu i natakne na
batinu, ili, to bi rekli Cigani: fut marut turim ti ga medu but! Odoh u kupatilo da se is tuiram, u
prolazu gvirnuh i u kuhinju: Lida i mala sede i srkucu kaficu; mala je ogrnuta kratkom Lidinom
kucnom haljinom; sve se odvija po planu. Pre no to odoh, malcice se podaveljah s Lidom,
kljuc, kljuc, tuc, tuc, kao i uvek uoci odlaska na posao. J a: nigde nijedne maramice. Ona: nadi
sam. Ja: sve sam prevrnuo itd., dok ne usledi Lidina izjava: jednom ce se urazumiti, ali bice
prekasno; bice ponizniji i od kucenceta! J a: kako misli to da postigne? Ona (strasno,
tajanstveno): zabezeknuce se (dubokim glasom): kretenu! J a: ovco tupava! Ona: imbecilu! J a:
niska, sicuna duo! Ona: perverznjaku! (Poslednja je rec uvek njena; ali ovaj jutarnji nastup bee
bez pravog ara; mnogo vie od formalnog znacaja, pomislih odlazeci. Ali, ako je i ona opazila
da nisam istinski razdraen?)
Pre podne mi se oteglo kao gladna godina. Brinulo me je da li mala pie onako kako sam
joj naredio? Lida se na poslu pojavila neto posle devet. Znaci, vremena za pisanje bice dovoljno.
Ako, pak, ne napie, ili napie rdavo, jo uvek bih joj iskaz mogao snimiti na magnetofonsku
traku. Cim mi vreme odmice sporo, razne ideje pocnu da mi se motaju po glavi. Napravih
nekoliko novih nacrta za propagandu naih proizvoda, sazvah vanredni sastanak, odoh na
dogovor sa direktorom, telefonirah na sve strane rastruci se od poslovnosti. Lida se zainteresova
hocu li je voziti u nabavke i kuci. Rekoh joj vrlo ubedljivo da mi je to danas nemoguce, jer u pola
dva imam jo jedan sastanak, a zatim u dva, ko zna kad cu biti slobodan. Nije se bunila, samo
dobaci: napree se, kao da ce od toga imati kakvu vajdu, mirantu. U drugoj prilici bi me
pogodilo to to se trudi da mi uniti svaku volju za rad, a sad sam samo odglumio uvredenost,
nadam se uverljivo; na meni ne bi smela da opazi nikakvu promenu!
Neto pre pola tri stigoh kuci, misleci da cu prispeti pre Lide i videti ta je mala napisala.
Ali gle! Mala kuva, a Lida vec sedi u kuhinjskoj nii za rucavanje s. cigaretom u ruci. Psa nisi
dovela?" Ne pada joj na pamet da mi odgovori.
Utorak. Utorkom je kuglanje. Otkazah ga pod izgovorom da imam neke neodlone
poslove. I zaista, bacih se na prevodenje one dosadne rasprave. A one u kuhinji: vm-vrn-hi-hi-
vanj-vanj, predah, pa opet od pocetka, vmdanje i sitno kikotanje. Osecam na moj racun. Ne
ljutim se; zaista, sve se odvija prema planu. Boj se onog ko je sviko bez golema mrijet jada",
naucio sam jo u gimnaziji. Plod opte masae. Ovo ce prijati onima kojima nije do poezije.
Telefon. Je li to Milovec? Ne, ovde porodilite. Klik. Rucak! povika Lida.
Kao tudinac u J erusalimu (imamo poslovicu za svaku priliku, a to ba tudinac" u vreme
izraelsko-arapskog sukoba ne znam) sedim izmedu podsmeljive supruge i male koja se ne
trudi da mi pokae i najmanju panju. Kusam ukusnu supu (koja, priznati se mora, vie prija od
litre vina) i tiho uivam u osecanju da Lidi idem na ivce. U mislima recitujem strofu
pornografske azbuke pod K, koju sam naucio u srednjoj koli.


Ko selci to pokoenu travu
zdenu u plast il sveu u upe,
tako ga i bik zbii u kravu,
a peder u tvoje rosno dupe.


I ba to mi pade na pamet. Ne znam ko je napisao naslede od cukundeda (moda jo od
Preerna ili Cankara; sve su te glavonje, navodno privatno, pisale i pornografiju), to takode
spada u masau. Dovece ide na kuglanje? pita Lida. Promrmljah neto. Otkad je interesuje
moje kuglanje? Maloj se vidi sve do pupka, Lidi samo do bradavica. A meni ni ispod koe, ni
ispod maske. Lepo ispeceni kotleti, dobro pripremljen mladi krompir, ukusna salata. Ova
civilizacija je rdava samo onima koji u nju nemaju pristupa, ili koji su u izuzetnom duhovnom
stanju u kakvom sam se i ja u subotu nalazio. Ako dobro promislimo, vredi iveti. Voda je u kuci
instalirana na odgovarajucim mestima, raspored prostorija smiljen kako treba, ovde friider,
tamo poret, bojler je u redu, topla i hladna voda, na prozorima zastori, na zidu grafika u lepom
okviru, trpezarijski deo sasvim udoban, posude i pribor kako se samo poeleti mogu, kupatilo
blista od higijene. Klozet je cist, radio i televizija nam naizmenicno miluju vid i sluh. Maina za
pranje sudova, usisivac za prainu. Na dvostrukim prozorima stakla blistaju, police su iznad
radijatora centralnog grejanja, lusteri na pravom mestu. Napolju bata puna cveca. Pred kucom
BMW. Telefon, gramofon, magnetofona dva, veliki i mali, komandna tabla za presnimavanje
muzike, dva aparata za brijanje, jedan elektricni, drugi na baterije. Ali zato ne rucavamo na
terasi, kad imamo vrtnu garnituru? Dve pisace maine, mala i velika. Tranzistora najmanje tri,
ako ne i vie, najmanje tri fotografska aparata, tu je jo i americki polaroid za trenutne fotografije
u boji (zaista, malu bih mogao snimiti golu!). Slike, skulpturice, knjige. Udobnost, prakticnost,
estetika, kultura stanovanja, sigurnost i standard. Svecnjaci od kovanog gvoda, suveniri sa
putovanja po inostranstvu, bife krcat do vrha, pokretni servisni sto. ta nedostaje ovoj
civilizaciji? Sad imamo i vikendicu na moru i motorni camac, sa susedom koji vapije za
zabavom. Odeca, rublje, obuca sve u najboljem redu. Sa Lidom dva-tri puta kljuc-tuc, nakrkah
se i odoh u dnevnu sobu, srucih na kauc i rasklopih novine, tiha, prijatna muzika plavi citavu
kucu, a ene i ovog puta ostaju u kuhinji; oljicu kafe donosi mi njena milost, zahvaljujem se
najljubaznije.
Kuda ce popodne?
Ne znam. Mislim nikud. Muci me ovaj prevod. Kad ce jednom da bude gotov! Ali ti si
toliko lenj, da bazdi nadaleko!
Bazdim? Zar samo to? U pravu si, Lida. Trebalo je odavno da ga se ratosiljam.
Pretvara se da odlazi. Ali ce po navici zastati na vratima i opaliti jo jednu estoku. Zaista,
moja predvidanja ne mogu da omanu.
Daba se mota oko male, osmehuje se zlobno, to pilence nije za tebe. Starija
maloletnica; a ti uegla drtina! I da zna, doktor sa njom nije imao ama ba nita! To je covek
na mestu . . .
. . . i kavaljer . .
Da. A ne smrdljiva pacavra kao ti.
Raduje me da ti se komija dopada. Malom je broju ljudi pripala ta cast.
Ubrzo ce prestati da se cereka, dragi. Vrlo brzo.
Ali ja se ne smejem, draga."
I kako njena mora biti poslednja, rece bedna karikatura" i ode pobedonosno u kuhinju,
odmah se oglasi hi-hi-hi male i ha-ha velike. Udubih se sa zadovoljstvom u novine. To me
podseti na pravi kapitalizam: leim i plandujem, a maine za mene rade. Opet odzvanja ona stara
moj beli konj ne podnosi uzde", brazde, azde, izde, mazde, gizde, pizde. . . Na domaku sam
sanjarenju o kojekakvim blaenstvima . . . skinucu sebi dizgine i uzde . . . ispregnucu se . . . moja
kobila . . . Koliko li je vremena covek kobilu drao upregnutu u kolima? Bilo kakvom
oslobodenju se nadati, iluzorno je. Zaista bejah bedna karikatura, takode i smradna leina. ive
diskusije o pripremanju zakona: zakon o udruenom radu bice znacajan vezivni clan izmedu
ustava i zakona o uredenju podrucja drutvenog ivota, citam mehanicki, hocu da mi oci budu
uperene u makar ta, da bih mirovao i cekao.
Dremnuh oko pola sata, pa se opet vratih prevodenju. Lida i mala obdelavaju i tiho
cavrljaju, obe u bikincima, bose, preplanule, lepe i graciozne. Odlazim u kuhinju da pogledam je
li mala togod vec napisala. Razocaran, ispod gomile ciste hartije ne nalazim nikakav ispisani list,
a i pisaljka je na mestu. Opet se posvecujem honorarnom poslu drutvenog izgnanika. Kad se za
koji dan oslobodim jarma, teko da cu se ikad vie prihvatiti rabote koja nije vezana za moj
poziv. Duhovno sam odsutan, u meni sve kripi od otpora. Ovaj put sam se brzo iiveo, i vec me
naputa duhovna ravnotea. Onaj vikend mi je, ovom prilikom, zaista bio od koristi. Od subote
i samo do utorka: kakva promena! Prezdravljujem, preporadam se, jacam! Neka mi rec izmice,
traim je u recniku, potom telefoniram navfu koji je proveo u Engleskoj nekoliko godina, kratka
konsultacija i prevod je tu. Drutvo pociva na organizaciji. Sam covek je izgubljen, u drutvu
spasen. A sam o tome odlucuje, znao on to ili ne da li ce biti primljen u drutvo ili ostati
sam.
Lida do tancina zna ta je znameniti dobri dentlmen doktor radio sa malom; ne lae ako
govori da je nije evnuo, samo neto precutkuje, neto to nije za mene koji sam iskljucen iz igre.
Ja se u sebi tiho smijuljim.
Zvoni, idem da otvorim. Dola je Zvezdana u posetu Lidi, na kaficu. Lida joj prilazi,
pozdravljaju se, odlaze u kuhinju. Pojavljujem se na vratima dnevne sobe. Mala cuci i plevi
batu. Pogleda me. irim ruke: jesi li napisala ili nisi? Ona klima glavom. A gde je? U vaoj
sobi, u fioci, proapta, nisam se usudila da ostavim u kujni.
Zaista, u fioci nalazim tri listica ispisana privlacnim okruglastim enskim rukopisom
nedokolovanog deteta, slova su srednje velicine, pre sitna no velika. Pocinjem napeto da citam.
Ono to se vec dogodilo, opisano je jo vie nego to je ispricala. Pie ba dobro. Tu i tamo
kazivanje joj postane papirnato, a onda opet tecno: da je morala da vice na doktora: pusti mi
mua na miru, pederu!
Vrata sam zakljucao da me Lida ne bi iznenadila; dobro je poznajem, znam sve njene
smicalice i klopke, sva prikradanja i sumnjicenja. Ne sme me zaskociti prilikom otkrivanja blaga
Tutankamonove grobnice. Grdno su me ivcirale ispisane reci. Svejedno ce morati opet da pie,
neke recenice mora pojacati, druge proiriti, i nikakvih skracenica! Ali i ovo je vec nekakav
rezultat. Zacuden sam kako ove recenice na mene uticu. Dosad sam, na jezicima koje znam,
procitao silnu pornografsku literaturu. Ali ovo nije izmiljeno, ovo je krv i meso. I sasvim novi
podaci od vremena od kojeg pocinje moje sasluavanje male. Lidi je ispricala sve kako sam joj
rekao. A Lida joj kazala da ce o tome morati da svedoci na sudu. Preljuba u kuci, silovanje starije
maloletnice, zloupotreba, dokaz nevidenog pokvarenjatva: kakav materijal za tubu, optubu
protiv mene, bedne karikature. J utros, posle mog odlaska na posao, nije bilo niceg ni priblino
slicnog onom juce, ali se i tad dogadalo poneto interesantno. Lida joj je pregledala masnice na
guzi, milovala ih i rekla da ih je previe, privukla je k sebi, poklonila joj kombinezon i ruicastu
haljinu koju vec odavno ne nosi, mala ju je isprobala, onda su se svukle i otile da se okupaju u
kadi u penuavom amponu i jedna drugoj prale i sapunjale leda. Kad je Lida odlazila, mala ju je
zamolila da prilegne, jer je neispavana. I dobila je dozvolu. Bee proracunala da, ukoliko bude
pisala za mene, do podne nece stici da sve pospremi. Procitah, i listove sakrih ispod mape s
dokumentima. A ako Lida pocne da pretura? Zasad nece. Kasnije cu smisliti gde da sklonim
beleke. Zadovoljan, vratih se poslu. Maloj sam s vrata brzo klimnuo glavom. Posedeh jedno
vreme pre no to se vratih prevodenju. Za trenutak se saalih nad malom. Pricini mi se kao jadno
ptice koje je pribeglo k nama, a mi svi sad zloupotrebljavamo njegov maleni, ubogi, goli ivot.
Potena je, vredna, nezaticena; die, jede i nada se; nema pojma u kakvim se kandama nala, u
kandama mocnih, prepredenih, imucnih, zaticenih pripadnika zlatne sredine naeg drutva.
Mogu li togod uciniti za nju ne bih li se ratosiljao neprijatnog osecanja? iveti i dozvoliti i
drugima da ive, propovedaju J evreji; znaju zato. Novac? Novac je samo komadic sapuna na
vlanom podu kojim se mala tocilja pravo u propast. Hocu li joj odseci krila ukljucim li je u neki
posao? Ne vidim nijednu pametnu mogucnost. Pomoci joj ne mogu, a gurnuti u stranu ne smem.
A vremena je malo. Treba se smesta odluciti za bilo ta, ne cekati. Izmisliti togod, ali ta?
Nepouzdana je, uvek ce biti vodena od onoga ko je trenutno ima u rukama; kolebljiva, bez
ikakvog uporita u sebi, na putu u prostituciju; bez imalo morala, a i kako? Posluna, odana,
prilagodljiva; nema pojma da je mazohistkinja; zacudila bi se ako bi joj neko objasnio zato je ne
boli kad je bujna i zbog cega se opire da muci drugog (doktora na primer). Na putu, s kojeg bi
mogla da bude odvracena, pod uslovom da je ruka koja je vodi dovoljno snana i silovita. I u
svemu tome da se ne oseti rdavo, nasuprot, cak i da uiva na svoj nacin. Ni lezbijstvo joj nije
jasno, reci su za nju samo reci, imaju onoliku moc koliko je ima onaj koji je dri pod svojim
uticajem. Nestane li uticaja, iceznuce i reci. Ona nije ivotinja; prema ivotinjama gajimo ljubav
i potovanje. Nije ni celovit covek da bi zahtevala ravnopravnost. J ednom ce je capiti policija i
obeleiti je neizbrisivim igom. Ili ce upecati kakvu bolest koje nece biti svesna, i prenosice je
dalje . . . zakljucak je takode jasan. Za enu je nece hteti niko. Sigurno ce opet zatrudneti (cak i sa
mnom, ne daj boe!), pobaciti, kao na selu (korenom od kukureka, rece, a ila je i prljavoj
nadribabici), a jednom ce i roditi, dobiti dete. Pasti u ruke makroa. Neko ce je odvesti u
inostranstvo, a gde i kako ce se ukotviti, znamo: moda ce poceti s porno fotografijama i
filmovima, da bi okoncala kao orude trgovaca belim robljem. A Lida i ja joj pomaemo na tom
putovanju, bez ustezanja i bez predrasuda; i nas dvoje ostajemo cisti, a ona je sama kriva za sve.
Vaspitni dom - znamo ta je. Nema sanatorijuma za tu vrstu zdravih bolesnika, nema zavoda,
ni pouzdane socijalne zatite, ni leka. Trgoh se: nisam budala, a nisam ni bez sredstava ni bez
veza; ali ta da preduzmem? Zar zaista nema reenja? U trenu shvatih da se tu, sad, dogada
zlocin, a ja ne znam ni za kakav nacin kojim bih ga sprecio dok jo ima vremena. Poplava, usov,
tociljanje, tiktakanje paklene maine, itanje dinamitnog tapina. Ni sa kim se o tome ne mogu
posavetovati, ni sa Primoem, ni sa Francijem, ni sa Vidicom, ni sa navfom, ni sa Zvezdanom,
cekaj, moda bih mogao govoriti sa Klaricom? Idem dovece k njoj; lekar je, pametna ena bez
predrasuda, ivot vidi u prirodnim bojama, i sama je imala nesrecnu mladost, studirala je u
oskudici; topao je i razuman covek, a jo i prava ena. Docepah se te mogucnosti. Telefoniracu
joj; nadam se da Lida nece cuti. Mislice da idem na kuglanje. Vece u kuci je ionako nesnosno.
Lida izlazi da isprati Zvezdanu. Skriven iza zavese pratim ih pogledom: odmicu sporo,
razgovarajuci. Hitro telefoniram Klarici. Cekace me. Zatim izlazim u vrt. Mala jo uvek plevi,
korova se nakupilo, citava gomila. Gospoda u cetiri ima kozmeticarku, to mi mala naglo
saoptava, zatim frizerku . . . jer sutra u preduzecu imate podelu nagrada i proslavu. . . Lida ce
se vratiti oko osam. I vi dobijate pohvalu." Mala sve to zna, Lida zna, samo ja ne znam ama ba
nita. Hitro se vracam poslu da me Lida ne zatekne u razgovoru s malom. Zaista, vraca se tiho,
kao utvara. Poznajem te, lisico!
Uskoro me pita: Da li bi me odvezao, Deki, kasnim? Kuda? Moram do kozmeticarke,
zakasnila sam. Dobro, Lida, odvecu te, pozovi me kad bude gotova. Prekucavam prevod. Cini
mi se da je pogledala preko ramena koji sam broj otkucao na vrhu stranice. Kontrola, a? Izgubim
li malkice vremena s malom, preskocicu nekoliko strana; to lukavstvo moja nadzirateljka nije u
stanju da predvidi. Kasnije se to da popraviti flomasterom.
Dolazi. Zavravam recenicu. Sedamo u kola, odvozim je bez reci. Izlazeci, zahvaljuje mi
se veoma uctivo, i jedino mi na brzinu napominje: Malu ostavi na miru. Dogovorile smo se da
uredi batu i korov odnese na smetlite. Za veceru ce skuvati gance, valjda ume.
A kad ce otici? dobacujem pre no to zalupi vrata.
Videcemo. Ali se u to ne meaj. Ostavi je na miru kao da je nema; ne bude li tako,
zaalice, ja ti kaem."
Za koga se ti toliko sekira? Za sebe, za mene, ili za nju? pitam, medutim ona se samo
zlobno osmehnu i ode.
Na povratku, nau kucu doivljavam kao slobodnu teritoriju, kao zelenu republiku, kao
svoje ostrvo. Lida ce se svakako vratiti pre no to je rekla, ali" svejedno. Vano je da. je sada
vazduh cist. Mala pocinje da plete. Je li otila?" Klimam glavom i dodajem: Mala, skuvaj der
kafu mada mi nije toliko stalo do tog crnog buckuria na koji smo se, eto, navikli. Mala krece
u kuhinju. Dok prolazi pored mene, ja je hitro privijam uza se, tek toliko da me oseti. Ona mi se
predano preputa, ocekuje; a kad raskrilim ruke, udaljava se bez osvrta. Sedam za pisaci sto i
otkucavam jo jednu recenicu, i jo jednu, list izvlacim iz maine, udevam novu stranicu i na njoj
ispisujem koji broj vie, za svaki slucaj. A otkucan list s pravim brojem sklanjam ispod gomile
papira. Mala prinosi posluavnik s kafom i oljicama. Sipa, seda u fotelju i evo prijatne
novosti pripaljuje mi cigaretu koju ja uzimam s njenih usana. S ovim devojcurkom bi se
moglo iveti, pomislih. Moda ne u ovoj sredini. Gledam kroz prozor u batu, sunce, s onu stranu
ograde vetar lagano leluja brezovo lice. Mala hladi kafu, srce je, cuti.
Da li ti je gospoda kazala kakve planove ima s tobom?"
Da, rekla mi je da ce me zaposliti. Kao kurirku."
I ta jo, osim to ce morati da svedoci protivu mene?"
Da cu stanovati ovde; a ukoliko biste se vi isuvie opirali, smestila bi me na neko drugo
mesto. Mogla bih nakratko i kod njene tetke, kod one to cuva psa."
Ma hajde! A ti! ta joj kae na sve to?"
Nita. Da sam radosna, i zadovoljna, da je volim, i da cu biti posluna."
Dobro. Jo samo nije jasno ko ce se o tebi brinuti, ja ili ona, a neko mora. Vie nema
smucanja, ni kurvanja, podseci cemo ti krila, i to u zadnji cas. Nema pojma da si na ivici
provalije iz koje nema povratka. J esi li me razumela?"
Jesam, gospodine."
Zapravo nisi nita razumela, shvata, nita. Naletela bi na triper, sifilis, abortuse,
policiju, haps, jesi li bila kadgod u zatvoru?"
J o ne. Ali jedna mi je pricala kako je tamo."
A da li te je upoznala s tim kako je u bolnici, u policiji, pri raciji, kakva su sve trovanja
moguca pri divljim pobacajima; ta ocekuje svaku devojku cim posrne?"
O, da, sad znam."
Vraga ti zna! A zna li ta su to makroi? A ta igoloi? Ili kurvarske mamice? J e li ti
jasno na kakvom si bila bespucu i kakvu ima srecu to si dospela pod nae okrilje, a ne u ruke
kakvog trgovca belim robljem?"
J a sam vam zbog toga zahvalna."
Tiina! Briga me za tvoju zahvalnost! J a zapravo nisam uopte dobar, nisu mi potrebna
nikakva zahvaljivanja. Pohotljivac sam i perverznjak, covek bez trunke savesti, a do higijene mi
je samo zato to sam puvadija!"
O, ne. To samo tako kaete."
Ustaj! Mar nasred sobe. Zakljucaj vrata, brzo! Tako! Skidaj se gola. I, dok se svlaci,
okreci se oko sebe!"
Ovako?"
Da. J o. Polako. Tako. A sad stoj mirno kao kip. Ruke gore, uvis, gledaj u tavanicu.
Okreni se, to sporije. Savij se napred, jo nie, jo, jo! Stani! Jesam li ja dobar cikica?"
ta tu ima rdavog? To isto sam morala jednom prilikom nekom Italijanu, ali na stolu."
U hotelu?"
U motelu."
Vidi kakva ti je vec biografija? I to u tim godinama, treba da se zamisli!"
Govorim vam sve kako je bilo. U redu?
Zahvati me ocajanje, nad sobom i nad njom; ophrva me malodunost nad covecanstvom.
Reci mi se ucinie glupe i prazne. Volja mi je slaba, davim se u eljama, ivim dvostrukim
moralom, a u svemu tome osecam se kao riba u vodi, ili bubreg u loju; svojim nitavnim
dilemama maem kao perima zadenutim za eir. Najbolje je da se prepustim strastima, da mi ne
bude ao to sam neto propustio. Pridoh joj, zagrlih, pomilovah, zgrabih, okrenuh nasuprot sebi,
presaldumih je, ona se odupre o izrezbarenu stolicu ispred pisaceg stola, roknuh joj ga straga
piljeci joj u drhtave guzove na kojima su modrice, iarane rukom moje supruge, vec pocele da
cile. Tiho zajeca onako zagorela; ja takode. Cvrstim odlukama poplocan je put u pakao, kae se
uz to.
A sad izvoli, pa sve ovo napii jo jednom; pokazacu ti gde mora biti preciznija i ta
treba popraviti."
Ona se prepade. Zar nije dobro? Morala bih da radim. I ta ce reci gospoda?"
Bice sve u najboljem redu. Napisace, obaviti posao, skuvati. Vremena ima dovoljno.
Osim toga, reci ce gospodi da sam ti dosadivao i to ce takode napisati uz to, da sve bude
jasno. J esi li razumela? Reci ce joj sve do sitnice a takode zapisati ta sam sve od tebe zahtevao,
i ta si morala da ispuni: da sam te pozvao u kucu, da si morala da skuva kafu, da sam doao u
kuhinju i poceo da te pipkam, da si se branila, a zatim, da sam te koknuo onako kao to je i bilo,
ali u kuhinji a ne tu u dnevnoj sobi. Jasno? A sad na posao. I ja ga imam preko glave."
Oblacila se. Sedoh za pisacu mainu. Dovece idem na kuglanje", rekoh, bicete same.
Pazi, dok govori da togod ne usere. Pusti, nek se zabrine za tebe. A ja cu kasnije. Imaj u mene
poverenja.
Uprska li, videce svog boga! Upamti za sva vremena ne moe sedeti na dve stolice."
Sve obeca i ode u batu, a ja se udubih u prevod. Broj moe i ostati, nisam izgubio mnogo
vremena. Kasnije odlazim u kupatilo, da se istuiram, sve sam, krepak, spreman za delovanje.
Tipke mi lete pod prstima. Nek se Lida samo sprda na racun mog engleskog! Po mogucstvu otici
cu od kuce pre nego to se ona vrati. Klarice! Daj mi cudotvornu travku kao toliko puta do sad!
Do davola, s amo da je ne obuzme ljubomora? Na to nisam ni pomislio. Ipak, necu smeti da joj
kaem ba sve. Mala obuce haljinu i s gomilom korova u rukama ode iz bate. Kucao sam i
primetio da je dugo nema. Kada ce da pie? Izadoh iz kuce, i, krueci, bacih pogled po ulici. Bee
tamo, udubljena u razgovor s nepoznatim mladicem u majici i farmerkama. Spazi me, naglo se
pozdravi i dode. Vratih se u kucu bez reci. Vec ima poznanstva. To su te lutajuce mine to plivaju
po moru, a ti nikad ne zna kad ce eksplodirati. Recimo, nisam u kuci, ni Lida, a ona susretne
nekakvog zaludnog alabajzera i ode jednostavno s njim, ili ga dovuce unutra, da se potucaju.
Milka?"
Da?"
Milka, ko je onaj momak?"
Otkud znam."
Ne poznaje ga?
Ne. Zagovorio me.
A ti?
Nita. Kazala sam mu da nemam vremena."
Rekla si mu? Hodi ovamo! ta ti ima da razgovara s nepoznatima? A?"
Priih joj jednu iza uha. I jo jednu, s druge strane.
I nek ti ne pada na pamet da ti uskracujem slobodu ili togod slicno! Ili da sam
ljubomoran! J a se samo brinem za tebe, nek ti je jasno! Ni rec s nepoznatim tipovima! J esi li
razumela?"
Ona naravno sve shvata, i sve obecava, i bice vredna i posluna. Ona je sasvim pouzdana
do daljeg! Bla-bla-bla. Mar na pisanje! A kad bude gotova, odnece korov na dubrite, i ni
sekunde da se nisi zadravali! Napolje, tamo i natrag!
Cime da je ustraim? Izudaram li je uiva. Protiv Lide smo u zajednickoj zaveri. Vie
nemam nijedno sredstvo kojim bih je zadrao. Do davola, a cime je takve omice moguce i
obuzdati? Prilepice se uza svakog mukarca samo ako je dovoljno odlucan ili besraman, pohrlice
bilo kojoj enskoj ili kakvoj drugoj poasti, svakome ce se bezumnom starcu uvuci pravo u
cakire. Pretnje je jedino seksualno uzbude, drae je i privlace, od batina svrava, strah je dovodi
u prijatno raspoloenje, voli rdave savete, opasnosti takode. elim li da je zadrim, moracu je
redovno tucati, kontrolisati, pretiti, upozoravati je i ne udaljavati se od nje, jer bi, u suprotnom,
odmah poelela novog gospodara, i smesta zaboravila kome je pripadala do malopre. U njen se
sistem moe ukljuciti sve, sve joj odgovara, jer to je dobro dobro je, a ako je rdavo, jo bolje je,
jer u tome uiva. Nad sadistima je moguce imati vlast, nad mazohistom ne. Sadist mrzi kazne i
nagrade, mazohist prima i jedno i drugo kao dar s neba. ta ako je sadizam, koji danas hara
covecanstvom samo nesvesna samoodbrana drutva?
Nadgledam je. Pie marljivo, cak i brzo, nije neinteligentna. Potom odlazi da opet radi u
vrtu. Odleprala je s korovom do dubrita i zacas se vratila. Jer zna da je motrim. Zatim se
ponovo baca na pisanje. Dok je bila odsutna, procitao sam joj beleke, bile su ocito bolje od
prethodnih. Iznenadila me je kako ume da se izraava, kako razume ta hocu od nje. Kakva
zapetljana nitarija satkana od najboljih i najgorih osobina. Da li bi kafu? Ne.
Mali predah. Odlazim u kuhinju u kojoj ona sedi i pie.
ta bi ako iznenada bane gospoda?
Ne bojte se, oslukujem. Ocas bih sve sakrila ovde, ispod hartije."
Nagnuh se nad nju. Dohvatih je za rame.
Sad cu biti gotova", rece. Ispisuje cetvrti list.
Maam se njene haljine, doticem je za grudi. Ona uzdie sa zadovoljstvom i prestaje da
pie. Polegla bi kao koko. Snane, napete sise.
ta da ucinim s tobom?" razmiljam naglas.
to god hocete, gospodine. Sve, odmah."
To kaza predano, s ubedenjem. Bez imalo svesti ta se sve krije u tom odgovoru. Svi njeni
ljudski nazori, sva njena tehnika ivljenja, sve njeno bice. I kakvu matu to u meni raspaljuje.
Nikad se u ivotu nisam nadao da cu upoznati lepu i privlacnu ensku koja ce mi reci: od mene
moe uciniti to god hoce; nema toga na ta ne bih pristala. Svestan sam da je zapravo
bezgranicno slobodna. Moda ona uiva i kada je gladna, kada je bez novca, izloena svemu,
sramocena, u neprilikama. Zato remetiti tu njenu ravnoteu?
Putam je da zavri pisanje. Donosi mi pomenuta cetiri lista, poslednji nije ispunjen do
kraja, zadnje to na njemu pie jeste ono to sam od nje i zahtevao: za ovo svojim vlastorucnim
potpisom jemci Milka . . .", i prezime, onda adresa. Uzimam, gledam, odlazim da sakrijem u
svoju sobu. Ide za mnom. Hoce da zna je li sad sve u redu. Nije svesna ta je ucinila svojim
rukama, ta je izdala, kakve je optube iznela, kakve je dokaze pruila. Sad je u aci imam ja, u
ovaj cas ona je potpuno u mojoj vlasti. A da je Lida spretnija i pametnija, mala bi svim srcem
sluila njoj, a izdala i optuila mene. A njoj samoj se ne moe dogoditi nita to bi joj bilo
neprijatno. Dok smo mi neslobodni ljudi, okovani s tras tima i zakonom, predubedenjima i
strahom, ljudi od uverenja i drutvenog ugleda, s imanjem i imenom, ona je, pak, slobodna. Mi se
bojimo da izgubimo, da trpimo, da budemo osramoceni; plaimo se spoljanjeg ivota i
unutranjih teskoba; besnimo, udimo, grcimo se u alosti i nesrecnim slutnjama, gloimo se
medusobno, spletkarimo, pravimo smicalice, rtvujemo sve svojoj oholosti. Maloj je sve to
nepoznato i nepotrebno.
Posadim je na stolicu i naredim da iroko razjapi usta. Pogledam joj zube i drelo. Sve je
zdravo, bez prigovora. J edan je kutnjak izvadila, jer ju je boleo. J ezik joj ima prirodnu ruicastu
boju bez i najmanje skrame, sve sluznice su joj takode zdrave. Neto malo kamenca s unutranje
strane, ali ne smeta. Pregledam joj ui i kosu. Lepo je oprana, sve je u redu. Pokai nos. Glavu
nazad. Oci. Pogledaj levo, desno, gore, dole. Proveravam joj grudi, leda, pupak, zatim jo i ruke
od prstiju do kosmatih pazuha cije dlake vonjaju zdravo na na ta? Na nju. Prijatan licni miris,
s lakim mekom oznojenih dlaka. Ne pita me zato je pregledam, njuim, pipam i isprobavam. Jer
ona mi nita ne uskracuje. Jo detaljan pregled donjeg dela tela, spreda, straga, obrcem je po stolu
kao kakvu stvar. Mrdaj zadnjicom, kaem joj. Tako. Jo. Bolje. Tako. Kakav cist i lep ulaz, i
izlaz. Zapamticu svaku dlacicu, svaku i najmanju izbocinu, sve. J o pregled nogu, a zatim opet ka
sreditu. Aha, tu orka? Pini malo, samo malkice, tako, tako, da vidim kako se otvara, posle ce
obrisati sto. A sad uradi sama. ta? Valjda zna, izdrkaj je. Kako? Kao i drugi, onako kako to
radi u krevetu kad misli na one stvari. Kako? Kao i ostali: ovako i ovako, zar ne? Ja to tako
nikad ne radim. ta onda radi kad te spopadne? Nita, mislim, mislim, stiskam butine, malo
promekoljim, ovako, onda stisnem jace i gotovo. Dobro, hajd uradi to i sada. Ona sklopi oci a
glavu okrete u stranu, stisnu butine i poce lagano da se mice. Ubrzo me pogleda i tiho rece: Ne
mogu sad. Samo kada sam sama i u mraku." U redu. Sad pokai jo jednom gde si izvadila onaj
zub. Aha. Zna ta, otidi jednom zubaru da ti ostrue kamenac: to je, cini mi se, jedina mrljica na
tvom telu. Kakav miran, snaan i zdrav puls, kakvi otkucaji srca. Hajde, dii dublje, jace! Ni
pluca ne mogu biti bolje. Podigoh joj kosu i povukoh za pramenje, stisnuh je za vratne ile, ona
tiho zacvile i zasmeja se. Utinuh je za bokove, zgrabih za dojke, ljepnuh po ledima, zgnjecih
guzove, pljesnuh po trbuhu, cimnuh za bruce, onda za bujne, raspletene kurjuke, dok je ona
soptala i cvilila od zadovoljstva, a telo joj igralo u neujednacenom ritmu kojim je pratila moje
kretnje; vukao sam je za ui, za nosic, za pickicu, zavlacio joj prste u svaki otvor, golicao po
tabanima. Pojecu te, rekoh joj izistinski. A zatim: Ili da te radije silujem?" Radije, rece. U
redu, brani se, da ne bi posle morala da lae gospodu. Napadao sam, hrvali smo se, kricala je
prigueno, ali je pazila da me ne ometa isuvie u silovanju". Kad smo se spojili, dohvatih s
prozora sklopljen carav, pa je njime pokrih po glavi i gornjem delu tela. Uistinu, tu sam katkad
obdelavao Lidu, jednom tako da je posle na ledima imala krvavu ogrebotinu. A sad sam se
odlucio da, jebuci malu, zamiljam da je poda mnom Lida. Ha, tu tvrdoglavu porobljivacicu
podvrgnuti samo jedanput ovakvom pregledu!
Cim sam se istuirao i obukao za izlaz, sedoh pred televizor pokuavajuci da sredim misli.
Mala je u kuhinji pripremala veceru. Lidu onim dokumentom, tamo, imam u klopci. Istovremeno
i doktora, ali ta s njim uciniti ne znam. Ni o kom jo nisam znao toliko koliko sada o maloj.
O Lidi sam saznao sve jo pre deset godina. A i o sebi mnogo tota novo, pre svega da sam
beznadean primer sladostrasnima, takode i dvolicnjaka u kome zadovoljstvo remeti moral, a
moral zadovoljstvo, a o tome ne nameravam govoriti ni sa kim. Malu osvajam nasladivanjem, s
Lidom bijem divlji boj; sa drugim ljudima govorim kako dolikuje, svoj nacin ivota
prilagodavam licnostima i okolini. Na kraju, ta mi drugo i preostaje. Kroza sve protice vreme,
ono ce sve izleciti. Niceg se ne odricem, sam sebi stvaram tekoce. Dobijam, otimam, grabim sa
svih strana, a pretvaram se da i ja neto pruam drugima; glumim dobrog kolegu i trpeljivog
dravljanina. Svesno izgovaram principijelne fraze, iskazujem zdrave ideje, a ispod povrine
brinem se samo za licno dobro, za telesno i drutveno blagostanje i u tome imam jo i srece. Na
primer nedelja na moru. Doktor. Mala. Dokument protiv Lide. Sutranja pohvala na poslu. Sad
mogu da krenem. gance cu jesti kasnije, kad se vratim. Hladne, zato da ne? Prelicu ih vrelim
mlekom; vreli ganci i hladno mleko, vrelo mleko i hladni ganci; to je isto kao i sadisti i
mazohisti, mazohisti i sadisti; hladni ganci sa hladnim mlekom, to su mazohisti s mazohistima;
vreli ganci sa vrelim mlekom sadisti sa sadistima; svako je jedno od toga, ali ne ba isuvie
izraeno, a ni dovoljno svestan te cinjenice. ta je Klarica? Moda umereni mazohist, inace me
ne bi podnosila tako dugo. Zapanjila bi se da moe cuti ovu moju misao.
Kod Klarice je sve kao i uvek, osmeh, laka ala, kafa, pikote, viski i votka, razgovor o
mojim novostima, Klarica je covek bez novosti. Novosti naravno uvek u neku ruku prilagodim.
Ovom prilikom moram paziti da se u pogledu male ne istrcim. Pricam, a kod druge caice Klarica
pita: Da, i ta ce sad? I ja se pitam. Ali sve me drugo ne bi brinulo toliko samo kad bih za
malu naao kakvo reenje. Tu me, Klarice, posavetuj. I ponavljam sve od zatvora do
sanatorijuma, od pobacaja do bolesti, od socijalne zatite do ustanova ovog drutva prema teoriji i
praksi; Klarica klima glavom, sve joj je to poznato bolje nego meni. Ponavljam i svoju teoriju o
mazohistima i sadistima, ali teorija Klaricu previe ne zanima. Detaljima je, na alost, ne mogu
zainteresovati. A bez slikovitih ilustracija prica ostaje u vazduhu. Cini mi se da bih morao da
krenem drugim putem; neko me vreme nije bilo pa smo Se malcice otudili jedno od drugog.
Trebalo bi se uputiti kroz enu i tako se domoci coveka. U pravom trenutku sedam blie njoj,
iznenadujem je poljupcem, hvatam je za butine. Osecam da ce moci. Kad ne bi sve to bilo tako
jednolicno; ali ja, ipak pun ideja, menjam tehniku pokuavajuci da budem raznovrstan, no sa
Klaricom sve ispada isto; ona mi ugada u svemu, uvek na isti nacin, bez velikog zanosa, bez
licnih elja, a mislim da ne uiva ni u tome to ce zadovoljiti drugog. Za nju je brak dosadan ako
se zasniva samo na razumevanju; mu joj je otiao u Nemacku i ostao tamo. Razveo se preko
advokata bez ikakvog objanjenja. Istina je da ja u njoj nisam naslutio nijednu vecu strast.
Upoznali smo se kod nekih zajednickih prijatelja, iste veceri sam je dopratio do kuce i izrazio joj
svoje simpatije. Posle nekoliko meseci poznanstva otili smo preko nedelje zajedno na more,
uzeli zajednicku sobu: imali su jo samo dvokrevetne, malo smo se proveselili a onda sasvim
prirodno legli jedno pored drugog. Kao ena mi se ucinila sasvim podnoljiva; posebnu dra je
imala kao covek, pun topline i mudrosti, ozbiljnosti i smisla za humor, bez imalo zlobe, bez
sebicluka; omiljen covek; Klaricu svi zovu k sebi, u neprilikama svi odlaze k njoj; njena
privlacnost nije iz krvi i mesa. A ni nju takva rasudivanja ne bi nimalo zanimala. Ona zna za
moje probleme sa Lidom, i uvek kae: O, boe, jadne li ene! (Kao to je Franci govorio: O, ti
jadni ljudi!) To nisu ljudi iz zdravog srednjeg stalea" koji pre svega imaju kande i ocnjake da
grabe, da prodiru, ili da se brane, da ne bi bili zgrabljeni i prodrani. To je nekakva drukcija
sorta; moda su sveci, moda izuzeci koje vredi upoznati; no ni oni nisu ni na vrhu ni na dnu, i
oni ive nekako u sredini, ali sasvim drukcije od nas i nimalo nisu ponosni na to da su takvi;
Klarica (kao i Franci) upozoravaju me na to da na svetu ne postoje samo tri sloja, a i na to da se
na stvari moe gledati iz razlicitih uglova.
Ucinih one smene pokrete, uredismo se, popismo po caicu, te opet navedoh razgovor na
malu.
Znao sam da ce me iznenaditi, kao i uvek.
Neko bi morao da je veoma voli, rece zamiljeno i vec znam ko bi to mogao da
bude: ova mirna, uravnoteena lekarka ciji je poziv spasavanje ljudi i ivotinja. Ne bi je bunilo ni
to je kurvicak, ni biseksualka, ni nepouzdana; volela bi je kao pticicu koja se s iskljuvanom
glavom zatekla kod suseda, kao i starog epilepticara, ili macku koju je nala kraj reke promrzlu i
izgladnelu, kao piljaricu proirenih vena, kao geranijum to se zajedno sa saksijom sruio s
prozora na ulicu, kao leptiricu obnevidelu od svetla; najednom se setih citavog niza njenih
ticenika za ovo vreme otkad je poznajem. A i meni se moda predaje samo zato to misli da mi
je potrebna a ne zbog sebe?
Prava sreca da sam se setio Klarice.
Sve ono oko cega se mi tako krvolocno borimo, za nju ne znaci nita; nema smisla ni za
vladanje ni za porobljavanje, zato se na neki cudan nacin nalazi usred ivota i izvan njega, na
svoj nacin veoma slobodna iako ume da uvek bude realna. Shvatam je i ne shvatam. Kanarincu,
kojeg su vrapci skoro ubili, govorila je da je to sasvim prirodno: zato nije siv i njima slican?
Geranijumu je ocitala bukvicu da nije u redu to skace s okna, jer u prirodi cveca nije da leti.
Piljarici olakava bolove u venama svaki put joj obrazlauci da je to profesionalna bolest; to
onda kuka? Majcica se brani da mora zaraditi koju crkavicu. Manite te price, odvraca joj Klarica,
da li biste ostali gladni ako biste prestali da dolazite na pijacu? Sinovi su zbrinuti, pomoc im vie
nije potrebna; naprotiv, oni bi trebalo da brinu o nemocnoj majci, nitarije. Ravni tabani,
proirene vene, srcana insuficijencija, sipnja: zar to nije dovoljno? Porucuje joj da joj poalje
najstarijeg na razgovor, da bi mu ocitala bukvicu, gospodinu u mercedesu. I meni tolkuje: i ti i
Lida ste pogreili u izboru; krivica za netrpeljivost ne lei samo na jednome; jesi li ikad pomislio
koliko si tome doprineo ti? Kad pocnem da joj opisujem ta mi sve Lida cini i govori, kako mi
unitava komadic po komadic radosti, kako mi priprema klopke, ona mi savetuje da se obuzdam i
pokuam da je shvatim. Zar ne vidi, kaem joj, da me zgrabi za celu ruku pruim li joj i vrak
prsta? Ne ume da je iznenaduje, odgovara spremnocu teoreticara, uvek uradi do u sitnicu ono
to ocekuje; izaziva te jer zna da te moe izazvati; napada te jer je opravdano uverena da ce
krenuti u protivnapad, dovoljan je samo jedan njen lagvort pa da nasrne. Znaci, Klarice, da se
predam i odem na dobrovoljnu robiju na kojoj bi svaki trenutak bio gorak; lanci svakog casa sve
deblji; ostvarila bi pravi sistem paklene mucionice da bih jednog lepog dana poizio; to li mi
savetuje? Osim toga: ta sve nisam pokuavao, ali uzalud. Medutim, Klarica nastavlja
nemilosrdno (prema svojim ubedenjima): u sukobima postoje samo dve mogucnosti ili
pomirenje ili razvod; ne pobeda ili poraz, kako ti gleda na te stvari. Odluci J i se za zajednitvo,
mora ukoliko bude razumniji jakom voljom ostvariti nove mogucnosti za va zajednicki
ivot; potrebno je mnoge stvari zaboraviti, prevideti, pokuati razumeti, treba se rtvovati i sve
vreme pomagati jedno drugom, nita se ne dogada prekonoc. Ne ide li, morace se pomiriti s time
da ne ide, a to ljudi ne bi umeli da se razidu kao ljudi? A ti se ne odlucuje ni za ta, jedino
sakuplja dokaze o manama partnera. Ne pita se cak ni toliko da li ti je stalo do nje ili nije, da li
grei u odnosu na nju, i da li bi se uopte odlucio na sasvim nov, drukciji nacin ivota? Dosta,
naravno da je mrzi, naravno da te njen nacin razdrauje, naravno da je nesnosna, rdava ena i
rdava mati, tvoj prirodni neprijatelj koji hoce da te uniti. Da: i time ocisti sebi ventile, izlije
bes, i odlazi kuci, da biste zatim zajedno gledali televiziju, dogovarali se da odete na vikend,
vozi je autom, spava s njom. Kako onda ona da misli drugo do da ti takav nacin, u krajnjoj
liniji, prija. Takode nije cudno ni kad kae prijateljici kako si mi govorio da samo makne
prstom i Deki dotrci. I tako srlja iz krize u krizu kojima pripada i obostrano ogovaranje i
neprekidno bujanje napada iz svih oruja. Predati se ne mogu i ne smem, suprotstavljam se, a
zbog deteta ne bih voleo da se razvedem; i sama zna kako se bez oca razvijaju deca razvedenih
roditelja. Sve same preivele i beskorisne fraze, uverava me Klarica. Od toga postajem nervozan.
Fraze, pobogu, vicem. A ona smireno, naravno, i nita vie; upitaj je jesu li ti bile od pomoci?
Uistinu, nisu, moram priznati. Protivu nasilja jedina moguca odbrana je nasilje. Nasilje je
bezumlje, kae Klarica, znaci bezumljem protivu bezumlja? Ludilom protivu ludila, zar ti nije
jasno da ti i Lida niste zdravi? Svako ponaosob moda, zajedno ne, jer ste jedno za drugo postali
zarazni, ona je agresivna prema mukarcima, ti prema enama. Vodi li to mirnom zajednickom
ivotu? Odavno biste morali da pronadete neki sistem u kome biste mogli da opstanete, ili da se
razidete; a ti ne menjajuci stanje stvari samo nabraja cinjenice, popuje i grdi, a od
odluke ni pomena.
Ako ne moe da se razvede (tvrdi; zbog deteta; moda se ne usuduje da sam sebi
pogleda u oci? moda je uzrok na sasvim drugoj strani?) jo uvek ima boljih mogucnosti od tog
pakla. Znam bracne drugove koji su se dogovorili da ne otvore usta; kako se tek to dvoje
prodiralo, godinama i godinama su se tukli i pokuavali se kako ti kae - medusobno
racoveciti, poniziti, raniti; zatim su punih est godina cutali kao ribe, ili jedno kraj drugog
poput senki, kao da ono drugo ne postoji, kao da je vazduh. Onda je nju zgazio auto, leala je u
bolnici, jedva su joj spasli ivot, i on je otiao da je obide. Zatim su se dogovorili kako da ive,
sporazumeli su se kakva prava svako od njih ima i kakve dunosti i bilo je sve drukcije.
Sklopili su kod advokata pravi ugovor i krenulo je. To je samo jedan od nacina. Drugi bi bio
ne skaci odmah da odvojeno jedno od drugog odete psihijatru. U redu, u redu, ta sluba nije
na odgovarajucoj visini, dispanzeri su preoptereceni i za pojedinacne slucajeve, koje povrno
tretiraju kao lake, nemaju vremena, sve je to tacno. Ali je tacno i to da se neki rezultati mogu
ostvariti i lekovima, neto popraviti i recima, a i kroz ispovedanje, cak i savetima. Ne smekaj se
tako ironicno, Deki. Lida je bolesna, a i ti si oboleo od nje (a moda je i obrnuto); oboje, u
razarajucoj neurozi, stvarate psihozu; nijedno se od vas nije potrudilo da izanalizuje sopstvenu
psihu; nemoj misliti da je covek tako jednostavan kako se sam sebi cini.
Pokuah da joj protivurecim napomenama da Lida nije sposobna da prihvati nijedno
reenje koje bi dolo izvan njenih pobuda. Klarica, pak, nastavlja:
Moda da jedno od vas otputuje na due vreme. Ima jo nekih mogucnosti, samo ih
covek ne primecuje.
Verovatno ima jo kakvih mogucnosti", sloih se zamiljeno i pomislih na pisanu
ispovest male, na one ispisane papirice koje cu to pre dati da se iskopiraju. Na naem kseroksu
radi zanosna slubenica. U tom trenu tre me misao na ono to sam zaboravio: fotografisati malu
polaroidom. Kako sam samo mogao da zaboravim! Zube, da, imao sam vremena da ih
pregledam; a ne setih se da joj snimim guzu iaranu modricama. Imam li jo vremena?
Dogovorismo se da joj malu pokaem na klinici. Moda bi joj tamo pronala kakvo
zaposlenje, razmilja Klarica; mogla bi da se privremeno nastani u potkrovlju u kojem je
stanovao student; pre neki dan je otputovao kuci u Vojvodinu i nece ga biti do septembra.
Odoh pun zbrkanih utisaka. Neto sam od tereta sa svojih ramena prebacio na tuda.
Klarica je frigidna, rekoh sebi, njoj samoj je potrebno psihijatrijsko lecenje. Krcata je teorijama i
idejama kojima zamenjuje ivotno iskustvo, pre svega mislim na seks koji je Klarici isuvie
citljiv i premalo zamren. Takode, brinulo me je ta li se dogada kod kuce. Sad mi je sasvim
jasno da u malu ne treba imati nimalo poverenja. ta ako je u meduvremenu Lidi ispricala sve?
Zato Lida psa ne dovodi kuci? Zato se nimalo ne brine ta je sa Tomakom? A ako se mala
spanda s Klaricom? Pa i njoj sve istrtlja? Tako da Klarica sazna ta se desilo i utvrdi da moje
ispovesti nisu od cistog zlata? Ispustim li malu iz aka, necu zapravo moci nimalo predvidati ta
ce i gde izblebetati. A ne elim je ni prepustiti Lidi koja bi je opasno iskoristila protivu mene. J a
mogu i da se zaustavim, a Lida bi ila do kraja. Klaricu izgubiti ne smem; ona je jedini covek u
kojeg imam bezgranicno poverenje; jedini covek kome u kakvoj neprilici mogu pohrliti u bilo
koje doba dana i noci. Takode ne elim izgubiti ni malu. A ta je i sa onim o cemu mi je Klarica
sa zadovoljstvom natuknula: kako sebi priznati da mi je vie od svega stalo ba do Lide? Da
negde u dnu svog bica ne elim takode ni Lidu da odbacim. O tome zaista moram da
razmislim. Kako je dolo do toga da sam je poveo sa sobom na vikend uprkos stranoj prethodnoj
nedelji? Sve bracne sporove najbolje reava krevet. Moguce. Ali je li u tome sve? Navika. Dete.
Drutveni ugled. Moda. Medutim, ne krije li se negde drugde uzrok mojoj neodlucnosti? Covek
nije tako jednostavan kakvim se sebi cini, rece Klarica. U pravu je. I te kako. A ako bih se razveo
od Lide i oenio Klaricom? Nikako. Stresoh se. A ako bih kupio ili iznajmio Lidi stan, a malu
zadrao kraj sebe? Ili da nadem sebi stan u koji bih otiao s malom? Nova ludost. Mogu na prste
da izracunam koliko bi to dugo trajalo. I predvidim sve ta bi se dogodilo. A ostati sa Lidom u
stanju kakvo jeste takode je nemoguce. Ne mogu, dakle, ni da ivim, ni da mrem. O tome je
zaista teko savetovati se bilo s kim. Moram uvideti da moji odnosi ni sa Klaricom nisu isuvie
duboki niti svestrani. Sva osnovna pitanja i sada, kao i pre, moracu da reavam sam, sam u sebi,
sam sa sobom. Tako se u ivotu pocinje, tako i zavrava; bilo da je to sudbina ili nunost. Kad
god sam mislio da sebi ostvarujem slobodu, tonuo sam sve dublje u neslobodu. to sam vie
igrao, sve sam vie postajao rob sopstvene igre; i sad ne znam ta uistinu jesam. enskar ili
biseksualac? Siledija koji svog seksualnog partnera eli da dri u aci, ili drhteci icekujem da
me neko raskrinka kao samom ucenika i baci u sladostrasno ropstvo? Da li ja zaista elim da se
oslobodim ili uivam u zanovetanju zbog neslobode? Nit smrdim nit miriem, a moda
zaudaram kao tvor. Cas ovo, cas ono. Ne mogu sam sebe dograbiti za okovratnik i smesta se
prisiliti da odgovorim na sva pitanja. Ne. Uvek se sam sebi izmigoljim izgovorom da cu nekuda
otici da porazmislim; Kuda? Nekud. Toliko puta sam odlazio u neku umu. Sedeo bih u
automobilu prizivajuci uspomene, ili kujuci planove, reklo bi se prakticne. Kao kad sam u onom
pljusku sedeo na polupraznom parkiralitu: i ta mi je padalo na pamet? Nita korisno. Samo
bekstvo. J edni tonu u alkohol, drugi se kljukaju drogama, treci se narkotizuju turizmom, a neki
ti su jo na ponajboljem putu drogiraju se radom. A ja beim u tune misli, zatim u divlji,
preterani seks. Potom me spopada kajanje. Ophrva me bes. Obuzme me stid. Lagani uas. I opet
beim napred. eleci uvek da sve bude drukcije. Vecno pokuavajuci da poneku stvar izbriem iz
secanja. Osecajuci sve vreme da moja staza nije prava, da ne odobravam sopstvene postupke.
Voleo bih da sam drugacije naravi a nju ne moe izmeniti tako brzo. Svoju volju
potkupljujem, varam, unitavam zadovoljavajuci svoje strasti do kraja, ne uskracujuci im ama
ba nimalo. Kidam se, i ponovo spajam, slika ostaje neizmenjena; ma s koje se strane pogledao,
uvek sam prikriveni grenik s osecanjem krivice i neulovljeni prestupnik koji lukavo brine da ga
ne ukebaju; sluteci, ipak, kakav bi trebalo biti i kako bi trebalo da ivim, odbijam slutnje, i
zatvaram oci sam pred sobom; zavaravanje sebe uistinu je preraslo u pravi sistem. U ovaj cas
zaista znam da ce uskoro naici trenutak u kome cu se osvedociti da je sve ovo bilo samo jalovo
mudrovanje i nesnosno preterivanje. J er iz svega toga izlaza jednostavno nema. Koliko
puta sam u drutvu izrekao: covek ne ivi za milione, bogatstvo ne donosi srecu. A posle tiho
zavidim bogatau kojem bolji automobil ne predstavlja nikakav problem; moda mi zaista i nije
do sopstvenog ostrva ili jahte, nastale od prepravljenog vojnog broda, ali ipak dobro znam da
ivim samo jedanput i da sam u poreden ju sa arapskim eikom, vlasnikom izvora nafte, unapred
diskriminisan. A sa dna svoje svesti isto tako o meni misli na vratar kome e cini da na svetu
imam sve to poelim. I on ivi samo jednom, ali nema ni deseti deo onoga to imam ja; na auto,
i to bilo kakav, ne usuduje se ni da pomisli, jer kako bi ikolovao decu ako ne bi danonocno
vodio racuna o tome ta je vano a ta nije. Vie no bogatim i uspenim, zavidim ljudima kao to
je Klarica, jer su slobodni i bez velikih strasti, a sa mudrocu i smislom za humor dobro se
osecaju, uravnoteeni sred nepouzdanog sveta. Minerali, rastinje, ivotinje, oblaci, kosmosi, sve
traje u svom miru-nemiru bez svesti; delovi se privlace i odbijaju bez slasti i muke; samo smo mi,
ljudi, briljivo smislili vlastita oruja za mucenje kojima dejstvujemo i na javi i u snu. Strano je
pri tom znati da to ne cine svi. Klarica tvrdi da stres pogreno shvatam kao bolest savremenog
coveka; postoje takode stresovi koji produavaju ivot. ivelo dvanaest razbojnika: tu sam
melodiju zvidukao dok sam otkljucavao ulazna vrata u na dom.
Mala vec spava, Lida cita krimic leeci na kaucu u dnevnoj sobi, u beloj pidami, podie
oci iznad knjige i kae: Veceras ste se dugo kuglali. Ne rekoh joj da na kuglanje nisam ni iao.
Kafu? Za kafu je malo kasno. Radije caj od ipaka, ako se vec mora. U svojoj sobi brzo za virih u
tajno skrovite: listice niko nije ni takao. Odahnuh. Lida ode u kuhinju. J a u dnevnu sobu; uzeh
papiric da pribeleim ta sve moram uraditi narednog dana.
Lida: cisti seks, nita drugo; moda i pokoja navika, sasvim malogradanske elje za
bezbednim porodicnim ivotom. Razgovaracu s njom ako bar za trenutak ucuti, ispricacu joj o
onom bracnom paru koji je ivot sredio kroz muk. Da je odvedem psihijatru ne bih nikad uspeo;
na slubeni put, pak, ne moemo ni jedno ni drugo.
Lida donese caj i rece da bi elela sa mnom da razgovara. U redu. Pocni. Da nije togod
loe, kad se za razgovor priprema kao na skok? pitam uzgred, jer ona dugo cuti i posmatra me.
Vidi, pocinje opet? A posle ce tvrditi da sam ja ta koja te stalno napada, vraca udarac.
Uistinu, nisam imao nikakvu rdavu nameru; takode, taj ton je proistekao iz navike. Promeni li
navike, covek se menja i sam, rekla je Klarica. Umoran sam, a sutra cu imati teak dan,
napomenuh pomirljivo. Za mene je svaki dan s tobom teak dan, odsece. Sva nafrckana,
uvek se takva vraca od frizerke. Hocu reci da sutra na proslavi treba da odrim govor, ali se jo
nisam pripremio; zatim imam sednicu upravnog odbora na kojoj moram referisati o radu svog
odeljenja, razume?" Razumem, efe."
I uskoro poce.
ta si radio s Mili?"
S kime? Aha. A ta da radim? Da se nije moda alila?"
Pretvarao sam se da sam udubljen u beleke.
ta si s njom radio? pitala sam. Samo sam je pogledala i videla da je neceg bilo."
Pa to je nisi pitala?"
Pitam tebe."
Iz humanizma, iz ljubomore, ili iz ciste radoznalosti? Moram te razocarati: s njom nisam
radio nita, nisam imao vremena. Rintao sam kao konj. Zaista ne znam to mi je potura pod nos?
A onda me sasluava? Sama zna da ja nisam ba zlatna dua kao tvoj doktor."
Naravno da nisi. Ti si perverznjak, a uz to jo i podmuklica."
Tacno, draga. Sa mnom sve same neprilike."
Naglo se nae napred tako da sam morao da je pogledam. Videlo se sve, do nabreklih
bradavica. Nabrana cela, i streljaj uci pogledom, rece: Pokvaren jace! Treba da te je stid! Nema
na svetu veceg licemera no to si ti. A svi su te procitali pre mene."
Tacno, ti si jedno nevinace, puno vere u coveka, moralno na vanrednoj visini, naivna,
detinje cista dua, i zato moj strogi sudija. Za ta me opet optuuje? Mislim pored svega to
mi je vec poznato?"
Nju razdrauje moj prividni mir, mene njene aluzije; a ako paljivo procenim, nismo u
onoj meri zatrovani kako umemo biti. J er oboje skrivamo neto u rukavu; ona izjavu male da sam
je silovao (i sve to uz to ide), a ja beleke o kojima Lida i ne sanja. Oboje svoja tajna oruja
drimo iza leda, izazivajuci se. Oboje sigurni u svoju pobedu. A ja imam trenutnu prednost. Zato
obuzdavam glad za trijumfom. Tako isto rezonuje i Lida. I stoga ni u nje nema prave
agresivnosti. Oboje igramo, oboje smo ubedeni da shvatamo namere drugog. Oboje srljamo u
igru macka-s-miem. Ali zato mi otkriva sise, to noge dri tako bestidno? Moda nesvesno
proverava svoju privlacnost u poredenju sa carima male? Pocnem joj pricati o onom paru koji je
godinama cutao. Smeje mi se, podsmeva, podbada me. Pomenem psihijatra: Kae da mi je zaista
potreban. A ja sledim svoju nit izlaganja, onako kako sam naumio.
S kime si se savetovao o tome zanima je; gleda me prodorno, dodajuci: na kuglanju
svakako ne. Tu me nade. Ujutru ce lako utvrditi da na kuglanju nisam ni bio. Ili vec zna? Svaka
moja rec za nju je bedna la, svaka moja namera slepacka, sav moj ivot podmukla skrivalica. Od
toga je teko preci na seks. Od toga nece biti nita, mislim se, iako triput bog pomae. Kae da ce
sutra malu odvesti; da ce joj narednog meseca naci posao; da ce je spasti od mene. Napominjem
da bismo malu mogli vratiti njenom domu. A Lida kae da Mili (kad pre vec Mili, a ne Milka) u
svojoj kuci ima pravi pakao, a sad je i ovde dospela u mucionicu, jer je ja ne ostavljam na miru.
J er sam bez trunke savesti. J er nisam covek. J er sam beskarakteran sladostrasnik. I nita da
otkrije konkretno, samo uopteni izazov i pretnja; odlucila se za maratonsku trku i lukavi
postupak. Zanima me dokle bi dospela ako je ne zaustavim na vreme? Da li bi sve isterala do
prskanja? Recimo pravo na sud? Ili bi pokuala da me uniti na poslu? Da me drutveno
onemoguci? Za koji dan i to ce se izbistriti; samo strpljenje; ne prenagliti, ali, takode, i ne
propustiti pravi trenutak. Gledam je: moja ena, mati moga deteta, moj ivotni saputnik i sadrug.
A ona verovatno misli: gleda me, nagada ta li znam; o, jo nije kucnuo cas, krele, da sazna. Oci
joj sjaje od unutranjeg trijumfa nad mojom bedom. Blati me bez ustezanja, i ne primecuje da se
u tome ponavlja. Novo je jedino to da brine za Doris, jer sam tako pokvaren. to je svaki dan
ispitujem zato psa ne dovodi kuci? A ivotinje cute, trpe i ni da beknu. Kod tog zakljucka ustaje
i odlazi u kupatilo. Vrata ostavlja otvorena, to znaci: hoce li, izvoli. I ja, evo, izvoljevam, ne bih
li video ta veceras smera. Bez ustezanja se vrti pod tuem i die noge, cuci, piki, brcka se, spira
sapunicu, zavrce slavine i brie se velikim, lepo iaranim ubrusom. Skidam se i takode odlazim
pod tu. U prolazu je levicom dokopam za sise, desnicom za guzu; brani se, mada ne prejako.
Seda na ormarce i pocinje da na nogama sece nokte, ali tako da mogu videti sve ono to zeva
izmedu butina. Briem se istim ubrusom. Mogao bi da uzme svoj, kae (jer ja sam prljav,
smrdljiv, neuredan), sav sam se pretvorio u visuljak; u glavi rupa, u grudima prazno, jedino me
uobraenost odrava u vertikalnom stanju. Kaem da je za kucu dovoljan i jedan razuman i
osecajan itelj. Pocinjem da je pipkam, ona rei da je ostavim na miru. Prisecam se ta je radila sa
malom i zapljuskuje me vrela strast; to je neto sasvim novo. Nataknem je i sve biva da bolje biti
ne moe. Tri put bog zaista pomae, pomislim dok seme istresam na pod, to Lidu dovodi do
cistunskog besa. Veprina, prljavo krme; pocinjem da se smejem od srca, kao da me golica. J esi
li poludeo?" kae. ta ti je? Zaista si zreo za psihijatra." A ja mislim na malu i na Klancu.
U krevetu dugo citam udnovati svet matematike. Katkad mi u uima zazvoni Lidin glas
(malo unjkav i promukao): pokvarenjak, licemer, podmuklica, stidi se, laljivce, slepce, bedni
kockaru, huljo ... I opet utonem u knjigu. Sve u svemu nije tako rdavo kako je izgledalo pre neki
dan; mada se ne mogu sasvim ratosiljati posledica Lidine nasilne pedagogije. Sve mi je jasno, a
ipak mi njena zvocanja kljuju po mozgu. Sad shvatam da covek moe od coveka (ima li dovoljno
vremena i ne plai li se napora) naciniti ta poeli; podrediti ga svome uticaju, nametnuti mu
svoju volju; potrebno je jedino da mu uporno doaptava jedno te isto. Ako si ptica, najednom ce
prestati da leti; na isti nacin od potenjacine postaje laljivac i nitkov; do koliko se zlocina
dospelo tim putem; to je metod da lepoticu ubedi da je neprivlacna i runa; pametnog coveka da
je budala; mladog da je ostario; zdravog da je bolestan; normalnog da zarazi manijom gonjenja;
tako je moguce preobraziti covekov karakter, a rdavo na jo gore kao da je dobro; i to je vero
vatno moguce. Od optimista moe naciniti pesimistu, od savesnog coveka izdajicu, od mirnog
stvora histerika. Moguce je mati preusmeriti tok, izvitoperiti sve secanje na ranije dogadaje,
unititi volju koja se opire, a elje, koje su do tada bile sasvim tude, preobratiti u sasvim prirodne.
U udnovatom svetu matematike svega toga nema. U bezvazdunom prostoru i perce i kamen
padaju istom brzinom. Arapsko obrazloenje Euklidovog zakona. Ajntajnova teorija. Prvo
mnoenje brojeva u istoriji. Pronalazak nule. Tri puta tri je devet. Devet podeljeno sa tri je tri.
Uza sve to pritiska me mracna slutnja da mi je ivot beznadeno promaen, i da nikome od nas
spasa nema, jer jedno drugom ne moemo, necemo i ne umemo pomoci. Omadijani smo i ukleti.
Muci me melodija blesave (ili moda veoma mudre, otkud znam) pesmice: Sto hiljada mrava u
dupe marira ... u dupe marira ... u dupe marira . . . Zelenilo nije zeleno, plavetnilo nije plavo,
sunce nije boje zlata, i vecinu svoga vremena proivimo u mrtvom, upljem svetu. Sred nocne
tiine nad gradom grmi mlazni avion. Nocu nece biti bombardovanja.
Probudio sam se prilicno rano i malcice gladan. Ovog dana me ocekuju mnoge stvari.
Moram ih srediti, jednu za drugom, po planu. Ni najmanje se ne smem osloniti na slucaj. Kia je
reklo bi se pljutala svu noc i sad se rada umiveni dan. Na kartonu tampanim slovima
ispisujem: U JEDAN BUDI TU ISPRED KUCE! SPREMNA! Izlazim u batu i necujno se
prikradam Lidinom odkrinutom prozoru. Lida spava, jedna noga joj proviruje ispod pokrivaca,
zlatnorumena, ispruena, lakiranih noktiju; pokrivena je do nosa, kose rasute po uzglavlju.
Vracam se u kucu, prilazim vratima Tomaeve sobe i otvaram ih bez uma. I mala spava;
prodrmam je, budi se i gleda me; dajem joj znak da cuti, a natpis joj poturam pod nos. Cita i
klimi? glavom. Pokazujem joj palcem: u jedan, jesi li razumela? Naravno da jeste, klima jo
ivlje. Zatvaram vrata i odlazim u klozet; kartoncic cepam na male komade, pa ih bacam u olju,
zatim vucem vodu, kontroliem jesu li komadici kartona icezli. E, sad se moe na miru skuvati i
kafica.
Idem da se umijem, obrijem, obucem; otvaram vrata Lidine sobe i zovem je ba u
trenutku kada zazvoni budilnik. Sputam se na krevet kraj nje i ruku zavlacim pod pokrivac.
Ostavi me na miru, svinjo, kae mi mesto dobro jutro. Vec mi je jasno: ustaje na levu nogu.
Ima dana kad je dobre volje, i ovakvih u kojima je od rane zore mrzovoljna. Naravno, bog te pita
dokad je citala krimic to lei na zastiracu od pasje koe. Izlazim, palim radio: jutarnja muzika,
tacno vreme, opet muzika. Mala je vec ustala i ula u kupatilo. Voda za kafu vri u dezvi; eto,
danas cu kafu skuvati sam, jaku, dobru kafu; prvo u posudu zrnce soli, a onda da triput provri,
zatim kapljicu hladne vode, da se dobro slegne. Pevuim u po glasa: Plovi, plovi, barica moja,
plovi, plovi posred mora . . . Mala se vraca iz kupatila i odlazi u Tomaevu sobu da se obuce. U
jedan! opet joj pokazujem palcem, da ne zaboravi. Lida se blii kupatilu, u prolazu baca pogled
ka kuhinji. Cuda se dogadaju, promrmlja kiselo. Plovi, plovi, barice moja . . . Ovog jutra Lida
nece tako brzo iz kupatila, pomislih; tata kakvom ju je bog dao, navijace svaku dlaku posebno,
da bi na proslavi bila to privlacnija. Zaista, Irena mi je poslednji put u preduzecu govorila o
Lidinom flertu s nekim tehnicarem po imenu Luce; navodno mnogo mladem od nje, oenjenom,
lepog stasa, visokom, irokih ramena, s licem tako-tako. Nisam se pretrzao da se detaljno
zainteresujem ko je i kakva je ta njena rtva. Ovog puta Lida kupatilo naputa veoma brzo,
obucena tek napola, raceljana; sa sobom u kuhinju donosi lak za nokte, seda za sto i doteruje
se. Napominje da mogu na posao, prevoza se odrice. Dobro je to sam predvideo i tu
mogucnost. Mala prilazi i kafu sipa u oljice. Pijemo cutke, srcemo, lizuckamo sulc. Mala je
obucena u Lidinu haljinu na cvetice, na nogama ima sandale, kosu je splela u vitice. Lida s
neopisivom briljivocu lakira nokte, istee preda se ruku, odmerava rezultat bojenja, popravlja;
rozikasto-srebrnasti sjaj laka, nenametljiv, za posao sasvim diskretan. Grabim trenutak da se
snano upiljim u malu, onda ustajem, odlazim. Do videnja! Zbogom", kae mala, a Lida s
podsmehom: Do veselog videnja, dragi!"
Do proslave jo najmanje sat i po. Sa sobom sam poneo i papire koje je ispisala mala.
Dovoljno vremena za fotokopiranje. Onda sledi proslava, koja caica, kraci razgovori. Sednica.
Uoci sednice se izvinjavam predsedniku upravnog odbora jer bih oko jedan morao biti u redakciji
vecernjeg lista, slubeno.
Sve tece kao to je i predvideno, bez prepreka i zastoja, ali i bez prenagljivanja, sasvim u
odgovarajucem tempu. Kopije su ispale dobro, tehnicarka u njih nije zabijala nos, stajao sam
pored nje kao da mi se uri. Na proslavi sam odrao sasvim uspeo govor; iskoristio sam ono to
sam procitao u udnovatom svetu matematike, govorio o nunosti reda i preglednosti, i sve to
lepo povezao s principima rada u preduzecu. Vidic mi rece da mi je govor bio upravo izvanredan;
takode mi je i direktor srdacno cestitao. Odredili su me za voditelja pri podeli pohvala i diploma;
jedino je prilikom urucivanja diplome meni, moju ulogu preuzeo Vidic. Na sve to Lida je gledala
delimicno mirno, jedino se u trenutku, kada je pohvala dodeljivana meni, osmehnula ironicno.
Tokom kratke zakuske (caica i zalogajcic, oni veciti mali sendvici), svako je od nas dvoje bio u
svome drutvu. Sednica. Imao sam dovoljno vremena da uzmem uceca i u diskusiji u kojoj mi je
polo za rukom da pohvalu, ocenu i predlog za poboljanje situacije spojim ujedno. Bio je to
uistinu dobar dan. Dobar dan, tugo, ukoliko me u jedan mala ne bude cekala.
J o izdaleka sam je opazio kako stoji na plocniku ispred nae kuce, brzo sam ukocio,
otvorio vrata, ukrcao je i udaljio se jo bre. Nisam primetio da nas iko od suseda gleda. Na
casovniku pet minuta do jedan. Zaustavih blizu bolnice, izadosmo. Odvedoh je u oblinju kafanu,
sedosmo u batu; nikog poznatog. Narucih corbu i dva mala piva. Potom smo rucali. Elem,
kazuj mi, Mili (sada si Mili, zar ne?), i to sve po redu, ta se dogodilo od sinoc do sada. Lida ju
je odvela svojoj tetki, da upozna Doris, nau panijelku, a kod nje bi se i nastanila za neko vreme.
Pocni od sinocne vecere, napomenuh. Ispricala je Lidi kao to sam joj i rekao, Lida je neto
beleila ispitujuci je temeljito o svakoj stvari. Bee se vratila kuci kasno, veoma neraspoloena.
Gledale su televiziju. Jele uvozne smokve koje je donela Lida, i grickale slane tapice. I, na ta je
to na kraju izalo, upitah. Zar Lida nije pokuala ni da joj se priblii? Ne, ni najmanje. Bila je
veoma, veoma slabe volje. Posle filma ju je jednostavno otpustila, rekla je da je boli glava, i da je
maloj vreme da ide na spavanje. Naravno, ponovila je da ce morati da svedoci protivu mene, da
sam ja gnusna svinja i tome slicno. J adno dete koje ima takvog oca, i to je kazala. I da ce sve biti
u redu, da nema razloga da se plai svedocenja. Iduceg meseca dobice zaposlenje. I ta jo, ta
jo? hteo sam da saznam. Nita. Da li joj je pokazivala razgolicene grudi? U neku ruku jeste, o,
da, ali, izgleda, slucajno. ene nikada nita ne rade slucajno. Te otkrivalice skrivalice.
Sipamo corbu. Kaem joj da idemo u posetu jednoj prijateljici koja radi na klinici; veoma
pametna i dobra ena koja ivi samo za svoj posao. Malu to ne zanima. A zato cemo kod nje?
Da je upozna, objanjavam joj, moda bi mogla da te zbrine. Zatim porucim pilece pecenje s
krompirom i salatu.
Mala je pokuala samo pola tanjira pa ga odgurnula; rucak nastavlja sporo i bez volje.
Otpija gutljaj piva i zuri preda se; nisam siguran da li me uopte slua. Kod Lidine tetke nita joj
se nije dopalo; ne voli babuskere niti tamnovanje u starim kucama. A i Lida je bila nervozna.
Posadila ju je u salon, dok su se njih dve sklonile u kuhinju i tamo neto govorile, dugo i tiho.
Zatim su je preselile u kuhinju, Lida joj je rekla da opere oljice, a njih dve su otile u salon. Sve
same nerazumljive stvari. Ukratko receno, tetka nije ba raspoloena da malu primi na stan. Kad
je Lida otila (obecavi da ce ih posetiti sutradan), tetka se u kuhinji spustila na stolicu i zapodela
razgovor. Dosadno ispitivanje; odakle je, ta su joj roditelji, da je dananji ivot za omladinu cisti
otrov, da je kriminal u porastu, da je nezdravo stajati bos na hladnom linoleumu; posle je tetka
citala novine, a mala smiljala kako da klisne. Oko deset je pokupila svoje stvari i bez reci se
izvukla napolje. Lunjala je po gradu, sedela u parku, ne, ni sa kim nije stupala u razgovor, osim . .
. Osim? Pa, eto, jedan je hteo da je odvede u kafanu, na pivo, ali ona nije pristala. Star, mlad?
Debeo. Oko podne se uputila naoj kuci, ila je sporo, ipak je stigla prerano. S naporom sam joj
cupao reci. Da li ju je kogod video pred kucom? Neki sused, ili susetka? Najverovatnije nije, jer
je kruila i dospela sa suprotne strane, poto je imala dovoljno vremena. Razmiljao sam kako da
je probudim iz mrtvila kojem nikako da otkrijem uzrok. Platih. Pokuah da joj ispricam mastan
vic, ali bez uspeha; nije se ni osmehnula. Dohvatih je za podvaljak i podigoh joj glavu. ta je to
s tobom? Nita. to si tako kisela?" Rece da nije. Ima li na sebi gacice? Mhm. Broj do pet!"
Zato? Broj, i na pet se osmehni! Brojala je i osmehnula se, na silu. ta li se to desilo da mi je
izmakla iz aka? razbijam sebi glavu. Udosmo u auto, ali nisam odmah krenuo. Posavetovao sam
je u nekoliko reci kako da se vlada kod Klarice. Klimala je glavom, gledala kroz prozor na ulicu i
sedela nepokretno kao kip. Imam otpor prema doticaju kipova, a ni razgovor s kipovima me ne
oduevljava. Negde sam citao da neki imaju polne odnose sa spomenicima. Mala o tome jo nita
nije cula. Hajdemo!
Jo i u bife, na kafu. Smetamo se stojeci u kut, porucujem i dva pelinkovca. Mala kae da
ne bi pila, jer joj je pivo vec udarilo u glavu. Ne bi se reklo.
Sve ovo je samo bedni PREDGOVOR upoznavanju male s Klaricom i svemu to je
usledilo. Posle smo, naime, poceli svi da se menjamo, i ja vie ne znam jesmo li mi uistinu bili
onakvi kao do tada, ili nismo? Pocinjem da sredujem narednu gomilu papira.




O naoj vezi i medusobnim odnosima razmiljam isuvie malo (uvek se iznenadujem), ili
previe (i pogreno, to me cini nesigurnim). Veze naravno uvek postoje, prekidaju se, nastaju
nove, menjaju se; neke su jedva vidljive, druge nam se cine upravo sramotne; veoma zavise od
trenutne situacije, od raspoloenja, od hiljada sicunih spoljanjih i unutranjih uzrocnika.
Seksualne veze, doticaji, zracenje iz nae mate, privlacnosti a istovremeno i odbojnosti, elja i
gadenje, napad i bekstvo. Razmiljam ba o onima o kojima se ne govori, koje su skriveno
prisutne medu individuama te dejstvuju i uticu na postupke i na reci a malo ko ih je svestan, i
malo ko sposoban izbeci, ili im se odupreti. Zato svaki cas dolazi do varnicenja izmedu jednih i
drugih, izbijaju kratki spojevi, neznatna sagorevanja. Ne znam da li su iz tog sevanja izuzete
ivotinje ili bilje, jesu li u njih upleteni i predmeti, minerali, voda, vazduh, stvari i oblici sve u
talasanju vlastitih samoosecanja i jo necega u cemu se sve to kovitla pod bezbrojnim
najrazlicitijim uglovima. Ja sam zreo pripadnik svoje vrste, radim, ali i mene rade; ivim u
drutvu, saglasan sam sa njegovim ustrojstvom i na njega se ne da bih se izvukao, dode li do
necega i oslanjam. Lida mi govori da sam seronja i kukavica, onja, krpa; a ja bih voleo da
sam snaan i zdrav, oduevljeni pronalazac, heroj i covek od ugleda. Njeno miljenje o meni
proima me do poslednje celije i ometa na svakom koraku. Usred bela dana parkiram ispred same
klinike sred mnotva automobila, slucajno uspem da nadem mesto, posedim jo koji cas, maloj
savetujem da potrai kakvu dobru muziku. Ona se od mene udaljava, a ni ja u tom casu ne
osecam ni najmanji} elju za njom, niti pokuavam da tome otkrijem uzrok. Usamljujem se
duboko odahnuvi. Klarica mi je u tom trenutku potrebna samo zato to sam ja poeleo u svojoj
mati; telesno me odbija. Tamo, pored automobila, klati se starac; prema njemu osecam pravo
neprijateljstvo, ne prema njegovoj licnosti, niti prema tome kako je sazdan, vec neprijateljstvo
prema njegovom hodu i njegovom propadanju, prema odsustvu svesti o stanju u kakvom se
nalazi. Pitanje zdravlja i bolesti, snage i nemoci, sve me to uznemiruje. Onespokojava me smrad
dezinfekcionih sredstava koje osecam samo u uobrazilji. Negde se ljudi bez tih problema kupaju
u jezeru, u moru, reci, i pijuckaju hladna pica. Ne smem sebi dozvoliti da sve te probleme i dalje
nabrajam, jer bi me to odvelo do toga da svet zamiljam bez kraja i konca, a nije istina da ljudi
ive bez problema; jedino to se moe, to je da se od njih bei na ovaj ili onaj nacin.
Secam se da sam negde citao da se covek u postelji zgrci kao zametak u majcinoj utrobi,
mada sasvim nesvestan svog postojanja, jer se nije liio prasecanja na nekadanje postojanje.
Moda. Ali ne verujem da iko usred noci ima stalno takav poloaj; ja, samo za izvesno vreme;
zatim se ponovo ispravim. Uvek svoje telo dotaknem spreda i straga, kao da nije moje.
A ko je protiv sigurnosti i udobnosti, zadovoljstva i reda, a i iznenadenja? Protiv
prijatnosti u razlicitim vidovima, samo da ne bude dosade i oklopa navika. Dete ucimo
matematici, ono sve to jedno vreme podnosi, a onda bi najradije pobeglo. Uplaimo li ga, smejace
se od srca; razbesnimo li ga, ostrvice se i isukati kande za buduci ivot. Obecanjima mu
raspaljujemo matu; imace nemiran san. ivece po pravilima i u iznenadenjima. O uzgajanju
kao kulturi ne znamo gotovo nita. Nevaspitani, vaspitavamo. A deca svaki dan gledaju
televiziju, stvarajuci svoju predstavu o svetu u kome ive. Pogodilo me je ono to je Lida rekla o
naoj panijelki. I na kraju: sam sebi priznajem da mi je uvek neprijatno kad pomislim na to da je
Doris kucka, enka, seksualni stvor; da me to u, nekim trenucima upravo odbija, mada ne znam
zato. Sedim obnaen kraj mora na usijanom kamenu, neto me miluje, neto uznemirava, neto
me baca iz koloseka; prijatno i nasilno nailaze istovremeno, grabe me mada ne znam ta je to.
Kada je Ivan poginuo u automobilskoj nesreci, iao sam u prosekturu. Leao je go na stolu od
kamena. Svi smo ga gledali u spolovilo, malecno, detinje, secajuci se koliko je pricao o svojim
valerskim pustolovinama a nismo o tome spomenuli ni rec. Neko nastupa na televiziji lepo
obucen, uredan i oceljan, sa arenom manom oko vrata, zaboravlja na okolinu i na nas, pliva po
misaonoj i fantazionoj zbrci, a mi o njemu znamo, ili pretpostavljamo, niz runih stvari, od sranja
i pianja do polne mod. Ali ko zbori o tome: ludaci, pijane ene, humoristi i niko vie. J edino
veoma mudri i radoznali ljudi koraknu preko postavljenih meda, ili oni koji se postavljaju izvan
njih. Uglavnom svi znamo sve, priznali mi to ili ne.
Andeli bez Boga su svet uredili lepo i osmiljeno: svuda vlada red i mogucnost spasenja;
jedino treba popljuvati davolje institucije. Red u mislima, u ostavama, u braku i porodici. Ako se
aparat za domacinstvo pokvari, popravicemo ga. Vladaju ideje dobra, principi morala, niz
nasledenih i stecenih nacela. Hranimo macke i kanarince, vaspitavamo pse i decu, a sami se, pak,
uzdravamo od bilo kakvih incidenata. Ako je . . . A ako ne, kanjava nas sam ivot: pada nam
drutveni ugled, jenjava samosvest, postajemo bolesni. Ali kraj nas prolepraju andeli i potapu
nas po ramenu, i mi se zamislimo, i pocnemo da se isceljujemo. A zar se Bog jo nije vratio s
odsustva? Nije, no zato mi imamo pravila, ustav, statute, javno mnenje. Imamo uhodan poredak,
Socijalisticki savez radnog naroda, ulicne organizacije, Savez komunista, sindikat, samoupravni
sistem, sistem osnovnih organizacija udruenog rada; nismo ugueni kao na Istoku, niti u anarhiji
kao na Zapadu. Zato se neprestano okretati oko jedne jedine osovine; seksa? Uzmi broma ako ne
moe drukcije. Pa i Staljin je priredivao seksualne orgije, tvrdio je Hrucov u onom slavnom
govoru. Moda, ali nije dokazano; a i da ih je bilo, ta me briga za Ivana Groznog dvadesetog
veka? Ne uklopi li se u drutvo, drutvo ce lako bez pojedinacnih otpadnika; red je pre svega
potreban tebi, drutvenoj cestici. Lida kae: da sadizam nije tako nazvan prema markizu De Sadu,
zvao bi se po tebi; govorilo bi se dekizam. Andeli, zar necete nita preduzeti protivu te
enturace? Ne, u Godini ene pogotovu ne. Oho. Kupio sam knjigu onog austrijskog komuniste,
ne secam se kako se zvae, onog koji analizira De Sada. Taj je covek zabeleio samo ono to se
dogadalo, i tako pokazao kako je nemacki nacizam u osnovi bio pederastican. Andeli kau: pisac
je imao neprilika sa KP Austrije; ne zanosi se time. Zato te je negde u dubini bica sramota od
sopstvenih seksualnih elja? to si tako kategoricki protivu izrabljivanja covjeka po covjeku?
Ostavite me na miru, andeli; prvo sredite u svom ataru raskorak izmedu teorije i prakse!
Uprkos svih spasavajucih formula, razbojnici bez voda opljackali su i unitili svet. Moda
tamo, severno od Londona, sedi u lepoj bati nekoliko mudrih naucnika, srcu osveavajuca pica i
brbljaju nekim drevnim fosilnim jezikom. Idealisti, koji se pozivaju na naucne eksperimente,
opisuju ponaanje ivotinja, prevakavaju neki slucaj kao da od toga zavisi sudbina covecanstva.
Placa ih mafija policajaca, vlada, vojnih tabova, ali tako da infantilna blebetala to i ne znaju. A
razbojnici su realni, uz to i cutljivi, i njihovi planovi moraju uspeti jer je novac u pravim rukama;
u pravim rukama su i oruje, i nasilje, a i organizacija. Tu ne postoji raskorak izmedu teorije i
prakse. Pederastija je birokratski utemeljena i unapred programirana; irokogruda za infantilce, i
nemilosrdna za opasne buntovnike.
Tehnicki smo opremljeni da preivimo; kao onaj strucnjak za lov na odbegle majmune:
halo, orangutan je icezao! A, tako! Dolazim, samo da uzmem alat. I stie u sportskoj trenerci, sa
psom na lancu i pukom o ramenu. A ta ce vam sve to? Moj metod je u sledecem prvo treba
doci pod drvo na kome cuci majmun. Gledate me kako sam obucen? Popecu se, dakle, na drvo, a
psa privezati za stablo. Zaljuljacu grane, orangutan ce pasti dole, pas ce ga zgrabiti za muda, a ja
sici i orangutana strpati u .kavez! Dobro, a ta ce vam onda puka? E, dogadalo se da sa drveta
padnem ja: i tad psa treba blagovremeno ustreliti. Primo se toliko smejao da je morao da se
osloni o zid. Mada u sutini nije nimalo smeno. Taj vic, na primer, pricam maloj, ali ona se
osmehuje mehanicki, iz uljudnosti, sve to njoj nije nimalo smeno, u onom trenutku pogotovo. A
radi se o tehnickoj opremi savremenog coveka koji neto lovi pokuavajuci da preivi.
ivimo, preivimo. Do poslednje stanice preostalo je jo malo vozikanja.
Sve to razmiljanje, ili vec kako se to zove, samo je delic trenutka. Izlazak iz automobila
traje kao usporeni film. Misli kratke, rad neopisivo dug. Sunce kroz oblake ari pravo u teme.
Treba odigrati izvesne uloge iz svakidanjeg ivota. Ba u taj cas pored nas prolazi zubni lekar
Edgar, cudan tip pun viceva, nekadanji sportista. Malu prodire ocima mada mi je poznato da
voli ene u godinama; odavno ga nisam video. Maloj se njegova brbljivost ocigledno dopada,
smesta bi krenula s njim. Njena zlovolja se prosto topi pod slapovima Edgarovih penuavih reci.
A vreme odmice i Klarica nas nece cekati, jer ne zna kada cemo doci. Edgar zbog male nikako da
se zaustavi, trtlja, ali se, namiguje i armira - iz sve snage. Vec su se slizali, jedina prepreka sam
ja. J esam, a protivu toga preduzeti bilo ta nemoguce je. Svi smo na poseban nacin uvidavni jedni
prema drugima, peckamo se u ali, mala se kikoce izazovno, zatim zajedno ulazimo u zgradu i
rastajemo se. Mala gleda za Edgarom, kao da ocekuje novog gospodara. Moracu, mada nije
neophodno, porazgovarati o tome.
Hitamo Klarici. Zaticemo je usred posla; prekida ga zbog nas. S vidljivom ljubaznocu
prua maloj ruku gledajuci je u oci. U kabinet, pa kafa, razgovor. Reci pratim s upola panje.
Umoran sam, mislim na sasvim druge stvari. Shvatam da ce mala u bolnici dobiti zaposlenje.
Fino. Mala je oduevljena belom odecom. Zbog toga je i radila u poslasticarnici i frizeraju. Bela
haljina je posebno raduje. Plata u pocetku nece biti zamana. Stanovace u sobi onog studenta koji
je otputovao svojima. Ponudih se da ih odveem kuci. Klarica rece da nije potrebno, nek idem
svojim putem, zna se da sam zauzet, sve je u najboljem redu, imaju autobus. Andeli bez Boga i
razbojnici bez vladara odravaju svet u ravnotei. Pozdravih se i vratih na posao pred sam kraj
radnog vremena. Lida je otila pre pola sata. Kuci, ili kuda? Kaem Vidicu da okapavam nad
prevodom, bez trunke vremena za odmor. Raspremam svoje stvari i odlazim u neku periferijsku
gostionicu na dobar rucak, sedam u batu, narucujem, pijem, jedem. Sam, samotan, osamljen, a
pun, napunjen, ispunjen sobom do vrha. Imam sve, i nita. Kao da mi je veliko breme palo s leda.
Znam ta bih sa dve stotine miliona. Kupio bih imanje i sazidao pravu meksikansku hacijendu,
ako bih. Najmio bih dva sunja, bracni par, ona da vodi kucu, on domacinstvo, imali bismo neto
ivotinja, dvorite, vrt, bazen za kupanje, to da ne? Pristojno vaspitan mlad kelner, proizvod
naeg ugostiteljstva. Mlad pren krompir, ali hladan. Nita se ni u pet minuta ne moe uraditi
kako treba. Nijedna stvar nije ni blistava, a ni pogubna do kraja. Za susednim stolom sedi
najmanje osam momaka i devojaka u farmericama, piju pivo, svaciji glas se pojedinacno jasno
cuje, svi zajedno sasvim su bezoblicni. Tri i petnaest. Kad krenem, bice cetiri. Sreda je. Bilo bi
dobro da kuci stignem to kasnije.
Izbih na Vecni put, prodoh pored zoolokog vrta i zaustavih se na nekom sporednom
umskom puteljku, meni sasvim nepoznatom. Otvorih vrata, nadoh neku muziku i zavalih se u
sedite. Nek mi ivot protice u mlazevima, ili kap po kap, ba me briga. Nek vreme odlazi uludo,
imam ga napretek. Odgovornosti nemam nikakve. Uslova za sanjarenje dovoljno, za produetak
ivljenja, za slepilo. Bekstvo? Why not? U sutini, od svega to znam, znam da mi je dosadno. A
to ne znam, uznemiruje me. Niceg prijatnog. Izmedu znanog i neznanog nastaje novo saznanje
koje me jednostavno zamara. Morao bih se izleciti od te radoznalosti, od dvoumljenja, od
boravljenja izvan prirodnog ivota. Moj poziv je ugledan, delatnost javna, porodicne tekoce
poznate; sedim zavaljen u seditu sred svoje snane konzerve; zato ne bih iskljucio pogubnu
delatnost svojih misli? Mogu da okrenem kljuc, motor ce se usluno upaliti, i ja odvesti. Ili ga ne
okrenuti i ne otici. U depu imam dve knjiice s deviznim racunima i tri s dinarima. Treba se
samo odluciti i evo novog ivota bez narocitih komplikacija. Moram da se suncam; sunce me
vie ne golica po koi, posledica vitamina. Mogao bih koncem nedelje opet na more. Kuda li cu
na letnji odmor? Lagano promisliti, napraviti plan. Kao to je Kepler izracunao suncev sistem.
Utroili smo nekoliko hiljada godina da dospemo do tacke koja, receno savremenim jezikom,
predstavlja i pocetak i kraj. Ugostiteljstvo vie necemo moci dovesti u red, izmaklo nam se iz
ruku; niti cemo uspeti da iskorenimo privredni kriminal, jer je postao deo naeg ivljenja; turizam
nas jednostavno preplavljuje; saobracaj je otiao do davola; moral se izvitoperio u neto sasvim
drugo; kola, zdravstvo, kultura sve se to odvija onako kako je to jedino moguce u tim
razmerama; a o sebi znamo sve manje i manje. I: treba biti svestan da je ovakvo razmiljanje
znak neke bolesti. Nisam naucnik, nisam filosof, ni sociolog, niti psiholog, nita odgovarajuce. A
rtva sam svega to piu ili saopte na televiziji cime nas bombarduju svaki dan. Iskljuci sve . . .
iskljuci. ivi kao mineral. Odluci se. Izadi.
Izlazim ne iz kulture, vec iz automobila i etam po umi i okolini. I odmah sam
ugroen. Moe kogod da uskoci u nezakljucana kola. Nek bude ta bude. . . Trava, paprat, bunje,
kora drveca. Zato pogledam ka svome autu? Kako to da priroda ne moe da me jace
zainteresuje? Ne moe. Vracam se. O, zemljo, zemljo, glinasta zemljo pokraj kolovoza, moji
dedovi su o tebi znali sve, a ja nita. Drugacije sam ja bice koje neke stvari poznaje i previe, a
druge premalo, koraca uspravno i donovima od sintetike dotice se zemlje bez imalo interesovanja
za plodnost, prinose, za etvu, za setvu, za etvu, za setvu. I sad traci vreme samo zato da bi u
pravi cas dospeo medu cetiri zida.
Sedam opet u auto i obema se rukama hvatam medu noge: nijedna od onih ena nije
prava, zato to ni ja nisam pravi. Zato to ja nisam pravi, nijedna od njih nije, nije nijedna, jer ja
nisam pravi, kao to nismo pravi svi mi zajedno, a ta je pravo a ta nije? Ko koga zaista eli?
Zatvaram vrata i odlazim, lagano. Niko nikog ne eli, niko nikome uistinu nije potreban, sve je to
samo izmicanje i bucna igra. Naa zajednicka setva i etva su lov i beg, nijedna stvar nema
teinu; niko nikoga da zaista voli; niko uistinu nije ulovljen, niko nije ni pravi lovac, niko ne juri
za ivotom. A ne moemo ni razdvojeni. Ne moemo izmeniti pravila neprirodne igre. Lida se
sigurno vec telefonom raspituje, kod mojih poznanika, gde sam. Ne zato to joj je stalo do mene,
vec zbog zaglune igre. Mala je otila, moda zauvek. Postarace se da izgubim i Klaricu. Niotkud
ni zracka topline. Sve je neizbeno, sivo, dosadno, u kolotecini ivljenja koju smo sami
ustanovili. I uza sve to Klarica kae: kakav smo mi to mali narod, i malena drava? Kontinent
Australija ima za sedam miliona manje stanovnika no Jugoslavija! Jasno, bez prigovora. A vreme
tece. Vreme, sati, proricanje.
Kad sam se vratio pred nau kucu, mrak jo ne bee pao. Zaustavio sam i u gostionici
ispio pivo, u prodavnici kupio cigarete i prutu, a u pekari sve polubeli domaci" hleb, onda
svrnuo" do Kajzera u cijem su salonu lepili tapete, popio kafu, malo se alio i tako dalje, samo
da u kucu ne banem prerano. Instinktivno sam osecao da treba da prode neko vreme izmedu juce
i danas, onog to je bilo i onog to ce biti.
Sad, dok piem, razmiljam o cemu se tu radi. Ne pratim lepu knjievnost", mada katkad
procitam poneku kritiku u novinama. Ne interesuje me; radoznao sam samo ako kogod pie o
istinskom ivotu. Citam i ono to je iz sveta sna, ili s planeta mate, o onome to je blizu ivota
ali nije sam ivot. Lepim, a i odvratnim recnikom neki ljudi piu tobo o neangaovanosti i
besmislu angaovanja. Zakljucci koji proisticu iz kritika kazuju mi da se to o cemu je rec nalazi
negde izmedu literature i protesta protivu nje, neto to je u svakom slucaju papirnato. Spopada
me mrnja prema papiru. Ja nemam pojma o papiru, besnim u sebi, niti o ivotu, ne elim da
piem nikakvu knjievnost, vec jedino da pobeleim ovo okrutno mucenje ljudske ljuske mislima
koje same nadiru. Iz istih razloga su nekada faraoni zidali piramide, a izvesni Amerikanac
postavio svetski rekord u stajanju ispod tua: ime mu je tampano u svim novinama. Zato do
vraga ne nadem pravu enu; razapeo bih ator na livadi kraj reke, popeo bih se na nju i ne bih
silazio tokom svih tih vrelih meseci. Ali svi mi slicno gundamo, izmiljamo, zaplicemo. Nita
nije tako jednostavno kako izgleda: sperma-jajace, oplodnja, porodaj, ivot i smrt. Prividno, sve
je tako. Reci razotkrivaju, ali i sakrivaju sutinu svih stvari, i ocaravaju, i demaskiraju. Valjda
negde postoji istina, da li? Ako je ima izgubljeni smo. Sve vreme slutim da jesmo. Izgubljeni.
J edan je istraivac ostao medu plemenima negde u Kongu, drugi u Amazonu, treceg sli izgleda
odvela bica s drugih planeta. A ja sam najveci tudinac u vlastitom ivotu, u najsnanijoj vlasti
nepoznatih sila. Telo se preputa svojim zadovoljstvima, ono takode bei i od sebe samog, a ono,
to nazivamo ja ta je to? Ono to ispisuje hartije? Neka prikaza koja ume da ispunjava bele
tabake i ima kratke spojeve sa mnom.
Naumio sam da sebi rasvetlim izvesne stvari, ali one se sve vie zapetljavaju. Na povrini
se ne dogada ama ba nita. Zalud sam se nadao da ce rasplet dogadaja objasniti svet. Nece. J er
dogadaja nema, sve zajedno je samo vetacka pena, ampon za omekavanje koe, pena, pena. I
neto zlobe. Misli u meni odjekuju kao zvuci automobila kad jure pored kuce, kao skulpture,
vaze, cae, svecnjaci poredani po vitrini, kao boje tepiha na podu, kao slika ljudi koje poznajem,
kao uspomene, kao namere. Hvatam, ali se ne mogu domoci svega, a niti, za koju sam se nadao
da ce se naci sama od sebe, ni od korova. Gomila listova, to lei preda mnom, pociva na
skromnom sistemu: redosledu dogadaja. Udaljim li se od toga, padam u pravi haos. Moram se
kao pijan plota drati okvira malih dogadaja. Ne smem beleiti ni premalo, da se ne dogodi da
sam sebe ne ocrtam dovoljno, a ni previe, da ne uguim tok dogadaja. J e li ovo opet novi
predgovor?
Toma je vec kod kuce. Doris se vratila, Lida sprema veceru. Toma me radosno
pozdravlja, Doris mae repom i njukicom me muva u koleno, Lida me oinu pogledom, zar se
kuci vraca tako kasno? Kuca je opet na broju. Po broju bi se reklo da smo opet porodica, ni
premalo, ni previe. Obuze me neka nejasna milina, pomilovah decaka koji tih dana bee lepo
preplanuo, poceah psa, nadnesoh se Lidi nad rame: ta to tako dobro sprema za veceru?, i
obgrlih je.
Gde si bazao dosad? pita i otresa me, istina ne suvie odlucno.
Bio sam kod Kajzera, zato?
Mislila sam da si opet iao na kuglanje."
Sedamo s Tomaem pred televizor. Gledamo, a i ne gledamo, razgovaramo. Prica kuda je
sve iao i kako mu je bilo. Ti i mamica se sad bolje slaete, je li da?" pita poluglasno. Ocigledno
ga je sve vreme mucilo ta li ga, jadno dete bezumnih roditelja, ocekuje kad se vrati. Ima sve i
- nita. Tu su gomile igracaka da bi ih se ratosiljao, bio bi mu potreban citav kamionet; tu je i
bicikl, i koturaljke, i sanke, i klizaljke, i skije, kupujem mu sve to mu padne na pamet. A nema
osecanje sigurnosti, ivi u neprekidnom strahu hoce li se otac i mati opet divljacki posvadati i
razvesti. Bio je suocen i sa krvlju. Zato tako rado odlazi od kuce, mali begunac, vec preozbiljan,
uvek zamiljen, povucen, nepoverljiv. Lida tvrdi da je dete moja rtva, ja da je ona kriva za
sve; odlicna osnova za novu svadu. Pozva nas na obed, vecerali smo mirno. Toma bee srecan.
Pomislih: mala sad sa Klaricom sedi ispred televizora, grickaju med i orahe i srkucu kafu,
sok, tonik; upoznaju se odmeravajuci jedna drugu. Obecao sam im da cu ih sutra, u cetvrtak,
obici predvece.
Toma bi da gleda film, nekakvu americku komediju. Napominjem da bi bolje bilo da ode
u krevet, da se odmori, ali Lida mu dozvoljava da ostane samo da ne bude po mome; vlast i
odluke moraju ostati u njenim rukama. Zato sam prinuden da pijem kafu bez obzira da li mi prija
ili ne. Toma i Lida sedaju na kauc, Doris lee kraj njih, ja se svaljujem u fotelju, citam dnevne
novine. Lida gasi veliko svetlo, pri malom, ja citati ne mogu. Ipak prelazim preko tog nasilja,
takode bez ijedne primedbe pratim nepodnoljivo i vecito isto okretanje dugmadi, doterivanje
slike na ekranu, pojacavanje ili umanjivanje svetla i senki, podizanje ili sputanje tona, tako da
Lida konacno gubi volju za tu svoju omiljenu zabavu i ja mogu mirno da gledam film starijeg
datuma s poznatim glumcima u mladem izdanju znacajna americka limunada iz poratnih
godina. Lida se katkad zakikoce na sav glas; ona uvek zna kad je ta duhovito a kada nije. Sa
Lidom se takode smeje i Toma, ne znajuci, jadni, cemu. Lida prua noge na sto; da sam to
ucinio ja, bio bih smesta estoko izgrden; ali njene su noge svete. Ples, muzika, komicni i
sentimentalni uloci, standardni produkt americke fabrike snova. Na kraju su svi akteri dobri i
mili, samo su prividno nezgrapni i netrpeljivi, naravno, imaju i svojih slabosti, ali, poto su
Amerikanci, srljaju pravo ka srecnom svretku, uceci nas da ivimo na njihov fantastican nacin;
za ono vreme veoma su lepo obuceni, ispoljavaju neobican dar za organizaciju, stanovi su im
veliki i udobni, voze se snanim automobilima, i iz dna due veruju u ljudsku pravdu, u porodicu
kao osnovnu drutvenu instituciju, i u optu solidarnost. Razdrauje me taj njihov prividno visok
moral, narocito u nitkovlucima koje u ime demokratije cine po Junoj Aziji. I ti su kao mi, ili smo
mi postali isti kao i oni? sinu mi u svesti. Na nacin ivota nije nikakav, moda zato prodire
njihov? Razmecemo se da smo najpametniji, visoke etike, sve vreme moralno ogorceni,
slovenska karakteristicna crta, a dvolicni u nacinu opstajanja. Oni poucavaju sav svet, mi takode;
oni porobljavaju due, mi ne. Nema toga ko bi bez smeka oslunuo nau slatkorecivost i jasnocu
najboljih ideja za spas covecanstva; ali oni su pametniji: pozivaju, namamljuju, upliviu
prividno malenim pricicama. Farmerice su veoma prakticna odeca. Omladina kae O. Kej. U
tome nema ba niceg rdavog. vakace gume. Hod a la Don Vejn. Mi kauboji, ajoj, na amam.
Svakako, ti ljudi neto i rizikuju, neto i nauce, i onda potuju pravila igre. Mislim, ti ljudi
koje kroz ivot vode ene, majke, supruge, kceri, ali su sami u sebi zaokrueni, ljudi s osloncem,
s uverenjem. Uvek se neko za nekog interesuje, uvek je neko odgovoran pred vecim forumom,
pred odgovarajucom vlacu neke sredine. A kod nas ne. Nai forumi su izmiljeni, bez snage, bez
pravila igre. Humanizam, socijalizam ta je to u praksi? Isto kao i u Americi sloboda i
demokratija, s tradicijom; samo skromnijih dimenzija, prilagodeno trenutku, lokalno. U Evropi
vladamo mi, ovce u ovcijoj koi, dok nae ene tvrde da nam koa odozdo ima vucju dlaku.
Niceg bezumnijeg ili rafinovanijeg. S one strane Atlantika stvari stoje jasno: on vlada, ona
gospodari, bez obzira na nacela.
Toma takode nosi farmerice, melje vaku i radije se zamera ocu no majci. Vremenom ce
se navici da s visine gleda na Zapad i Istok, a pre svega na sve susede oko dravne granice, imace
rdavo miljenje o Italijanima, Austrijancima, Madarima, Rumunima, Bugarima, Grcima i
Albancima. Isto kao ja: ali ja to sebi katkad priznajem samo u sitne sate. Imace kritican pogled na
Ruse i Amerikance, ali Kinezi ce mu se ciniti veoma zanimljivi; oni su ipak jo uvek dovoljno
daleko. Volece americki film, jece ruski kavijar, oblacice se (to vec i cini) u Trstu i Celovcu, i
bez ustrucavanja nasmejati kakvom umerenom antidravnom vicu. Ne znam dovoljno istoriju, ni
svet, da bih pravio poredenja: ali mi se cini da smo mi J ugosloveni, a posebno Slovenci, zapravo
jedinstveni patrioti (s manom: da nam se taj patriotizam isplati). Lida ima mene kao kravu
muzaru i ja samo na dnevnicama i putnim trokovima zaradim jo polovinu svoje plate; na put
odlazim na dva dana, a uracunam pet, uz to imam i tri dana placenog odsustva koje iskoristim za
honorarni rad. Svi tako radimo teko potenome! Ako si poten, izaziva okolinu. Znamo li
jedni drugima sve mane, stvara se utisak sigurnosti.
Evo sasvim mirnog PREDGOVORA za nastupajucu noc.




Kad smo Lida i ja ostali sami (posle kratkog okraja s Tomaem, jer nikako nije hteo na
spavanje, kao da je slutio kakva se nepogoda sprema), ne bee sve buknulo istog trena. Lida ode
da skuva jo jednu suvinu kafu, a ja se zagnjurih u suvino citanje novina. Cas raskrinkavanja
malih nedunih krivaca; oni su ti to mute bistru vodu nae privrede: grabe, zloupotreba
slubenog poloaja iz koristoljublja, falsifikovanje radnih lista u preduzecima, neovlacene
zarade, privredni kriminal. Gde je bila drutvena kontrola, pitaju se novine. Smekam se. Bilo bi
to prekrasno drutveno samoubistvo: saoptiti kako stoji stvar sa drutvenim nadzorom. Na svim
poloajima oduvek sede nai najbolji ljudi. Teoriju za sva vremena i sve strane sveta imamo uvek
najbolju. Svi do jednog smo patrioti: od seljaka do predsednika optinske skuptine. Rusku
smo uravnilovku ispljuvali i otarasili je se. Naravno, obraz nam nije ba uvek najcistiji. Katkad to
opaamo, a katkad precutkujemo, prema potrebi.
Mora se priznati da taj trenutak ne bese ba najpogodniji za kriticka razmiljanja o
okolnostima naeg drutvenog ivota. J er, eto, sad bih morao biti veoma konstruktivan, i sasvim
predan razvoju i napretku, a vie od svega patriota. Samo bi me to spasio od Lidinih spletki.
Ionako sam bio detinje naivan da medu svoja cetiri zida govorim otvoreno i konkretno. A Lida,
zlobni enski protivnik, dobro se seca svake moje izjave od koje bih mogao da imam velike tete.
Samo, racunam da sam neke stvari vec ranije doveo u red: svojim govorima i diskusijama na
sastancima, na proslavama, na sednicama. Vidic mi je primer za ugled (samo da nema rupu u
familiji, ali ga njegova ena podrava iz sve snage). Svako stvar posmatra sa smekom, poznata
mu je svaka mahinacija i manipulacija, sazidao je lepu i vecu kucu od moje, a nema nadaleko
nijednog coveka koji ne bi znao da je Vidic na covek, predani borac za nau stvar.
I to je sasvim logicno. Katkad bismo posle partije karata ostali sami. Nekako sam mu
simpatican (jer on je pobornik nacela ivi-i-drugog-pusti-da-ivi), potreban sam mu da se sa
mnom savetuje o onome to mu nije sasvim jasno, poverava mi se (na principu rec za rec), prija
mu moje reagovanje na njegov stav (prividna jednakost, uistinu poloaj majstor egrt).
Krademo kao tvorovi", rece tad, peljeimo otadbinu, iskoricavamo svoje poloaje;
izbegavamo rad, sve vreme postupamo protivu sistema: a opet niko ne umire od gladi, stvar se
ipak krece, nikakvih sudbonosnih kriza, niceg senzacionalnog. I ta iz te cinjenice moe da
zakljuci? Da smo zdravi. Da smo neunitiv rudnik optimizma. Da je naa korupcija kanalisana,
planirana i ukrocena. Ne radi se ni o kakvom cikakom gangsterskom podvigu. Niti o staljinskom
sistemu sumnjivih moci. A ni o francuskoj anarhiji. To je sistem mogucnosti do izvesnih granica.
Pogledaj: ko tebe, Deki, hvata za grlo zbog tvojih malverzacija na onom banketu u Portorou
oko nekih milioncica, i? Nita! To je bilo planirano. A da si se polakomio na sto ili dvesta
miliona ti bi nas time ugrozio i mi bismo te proglasili za krivca."
Sinu mi da je Vidicova familija za vreme rata bila sa belima", posle su imali nekakve
komplikacijice, na kraju se ispostavilo da su se uveliko rtvovali za nau stvar", a u preduzecu
tvrde da je Vidic bio jedan od prvoboraca", mada je od mene stariji samo godinu-dve. J ednom
recju, spretna politika. Predstavljamo podnoljiv oblik trajanja. Nismo streljali Dilasa koji je za
dvopartijski sistem, nismo koknuli ni Rankovica; naa revolucija nema apetit za meso vlastite
dece; to je velik korak napred; bar u vrhovima. Sitni pobunjenici ipak zavise od sistema sitnih
delata.
Ako dobro pogledamo", rece Vidic, mi smo uporni pali andeli koji su ostvarili svoj
nacin ivota. Jer smo jedinstvena hrabra socijalisticka drava otvorenih granica. Trn smo u peti
Amerikancima i Rusima, zato nas podravaju i jedni i drugi."
Ubrzo nastavlja: Razmisli, Deki, gde bismo ti i ja mogli ovako da ivimo? Na Zapadu
mora da rinta iz petnih ila, a na Istoku da vice iveo! Uz to i pljuje u canak iz kojeg kusa!
A?" (Ne ocekuje odgovor.)
Citam: Istrani sudija je stavio u pritvor Nataliju Grilc, 28, poslovodu prodavnice J ugo
... osumnjicenu da je prisvojila 340.000 dinara.
Lida kafu sputa na sto, vrata irom otvara prema vrtu (jer moje cigarete truju vazduh, a
njene ne), pa se udobno smeta na kauc (ukrtajuci noge kao Turci). U beloj je pidami (jednoj od
belih), raskopcana je na grudima, bleda u licu, ima modre podocnjake, ispran pogled. Ruka s
cigaretom lagano joj podrhtava. Dugacki nokti podsecaju na kande. To je ruka koja ume da
otima i grabi. Ocekujem. Umem da cekam.
Dakle, sinoc si bio na kuglanju, draaagi?
Rekao sam da cu moda ici: nisam kazao da sam bio. Drugo je moja stvar, zar ne,
draaaga?"
Sad je konacno kraj tvojih lai, tvojih prevara i tvog licemerja.
,Cega kraj?
,Cuo si.
,Cuo. I?"
Nastaje tiina. Bila je sigurna u svoju stvar. Nastavlja da plete. Znam kud cilja, jer reiju
igre vodim ja. Ocekujem da krene u juri. Ali, ona cuti, moram da joj pomognem.
Gde si makla malu?
Ne tice te se. Na sigurno mesto, od tebe to dalje."
J o ne zna da mala vie nije kod njene tetke. Smeno i interesantno. Otvara se mogucnost
za jo jednu malu zabavu.
Mislim da bi bilo najbolje kako je rekao doktor: da mala ide svojoj kuci."
J esi li besan to ti je pticica odleprala, liscu moj?"
Nisam, Lida, zaista (pokuavam da odglumim iskrenost) ali ne shvatam . . .
. . . kao i obicno ..."
. . . da ti je mala tako vana, vanija i od deteta, i od mene, cak i od same sebe?"
A kakav je bio tvoj odnos prema njoj?"
Nikakav, a kakav bi trebalo da bude?"
Gle, gle! Ni da je pomilki? Ni da pogleda? A ni iskoristi, kad je vec u kuci?"
Bih i ne bih. Zato?"
E, tu se Lida unese u mene: svojim ocima, cigaretom ispred samih mojih zenica, glasom;
njena tacka je konacno dola na red.
Priznaj da si Mili silovao!
Izvini. ta?
Silovao. Da nisi moda zaboravio ta je to silovanje?
Silovanje? Ono to ti voli, zar ne?
Zna li ta u zakonu pie o silovanju?
Nije mi poznato, Lida.
Ja cu ti reci. Pre svega, iskoristio si poverenje starije maloletnice koja je zavisila od tebe.
Zatim si joj, primenivi fizicku silu, od pretnji do batina, oteo ono to je vlasnitvo svakog
coveka koji raspolae svojim emocionalnim svetom. Ucinio si nasilje nad covekom. Krije?
Recimo da krijem. I?
Moram ti reci da ce Mili svedociti protivu tebe. Svedociti? I ta onda?
Onda? Onda ce pasti presuda, i izricanje kazne, je li tako?
A, ti misli na sud?
Da. Ja mislim na sud.
Klimnuh glavom, jer je to uistinu predstavljalo neto novo. Gledala me je kao zmija
zvecarka svoju rtvu. Nije znala plaim li je se zaista. Zato podie ton.
Podnece tubu protivu silovanja,
Ko? Mala?
Da. Mala.
Hm. Znaci tako. Dakle, Lida? Raspali, da vidim ta si sve u stanju da uradi. Sleduje isti
takav protivudar. Je li to samo igra ili atak na sam ivot?
Ali zbog cega bi mala svedocila protivu mene, Lida? J a u tome ne vidim nikakvog
smisla? Ti nikad nisi bila protivu silovanja, ili si bila? Mora saznati ko si.
Tacno. A ta je potrebno uciniti?
Raskrinkati te, Deki!
Sve to postaje dosadno, Lida. Silovanje ili ne. Rec protivu reci. Smejace ti se."
U republickom tuilatvu bogami nece.
Dokle misli, Lida? Moemo rasplamsati svadu, moemo se izazivati, moemo voditi
bitku. Ipak?
Misli li to ozbiljno, Lida?
J esi li silovao malu ili nisi?
Silovanje je uistinu retko kad moguce dokazati. Dovedi je, pa nek to isprica preda
mnom!
Prijalo bi ti!
Znaci zato si je kidnapovala, odvela i negde sakrila? Kao svog svedoka?
Polo mi je za rukom da se tobo grdno razbesnim. Uivala je.
Budalo. Nadao si se da ce postati eik, a uleteo direktno u kriminal.
J o uvek je bila moguca igra, vec uobicajena. Glumim da sam pod utiskom izgovorenih
reci.
Zar bi te uznemirilo, Lida. . . ako bi utvrdila da sam pao u neku od tvojih zamki, da sam
malcice preterivao ... i, ta onda?
Osetila je da se predajem, da sam smekao: to sam i hteo. Sad napada.
Nek sva Slovenija vidi tvoje lice! Zasluio si jedinstven sudski proces. Kako si sejao,
tako ce i da anje! Bice osuden, da li ti je to jasno?"
J esi li nekud ila? U povodu te stvari?"
Da. Bila sam u tuilatvu. Da zna".
I ta od toga ocekuje?"
Sudenje. Presudu. A zatim svoj mir."
Moje unitenje?"
Sam si kriv."
Kao i u istoriji, uvek. Ako je zaista bila u tuilatvu to cu sutra ujutru proveriti ako
je tacno to to govori, znacu ta treba da uradim i kuda da usmerim svoj protivudarac.
Izazvah jo koju njenu moralnu osudu, i jo poneku pretnju. Razidosmo se onako kako
sam i predvidao: ona s osecanjem pobednika, a ja sa ukusom nepodnoljivosti. Mada je sve to
ucinjeno neto drugacijim nacinom no ranije. Nije bilo uskovitlanih strasti; borili smo se tajnim
orujem. Bez brutalnog kudenja i izazivanja. Opasnije, suptilnije. U sutini teimo razlicitim
ciljevima: ona po svaku cenu hoce pobedu; a ja ne; ja elim jedino da svoj nitavni ivot ispunim
zadovoljstvima. Ali ta dva cilja ne mogu se uskladiti.
Ne odoh za njom u kupatilo. Bacih se na prevodenje. Tri stranice na sat, deset hiljada,
obicno i vie. Bekstvo u rad. U besmisao. Neto se u meni uravnoteilo. Te noci Lida me je
obila dvaput. Prvi put da bi me iz koloseka izbacila pretnjama, a drugi put tvrdnjom kako sam
slab ljubavnik, jer ne naslucujem pravi trenutak. Omotan oko sopstvenog stoera, brinem se samo
za sebe. Nesposoban da saosecam sa drugima.
Uglavnom sam se sloio, naravno ironicno, i time je razdraio jo vie. Uzvracao sam joj
da ne potuje rad, da mi prebacuje ono to sama cini. I da je slicna bacacu plamena, ili napalm
bombi: unitava sve oko sebe. A ona me okarakterisala kao prikrivenog zlocinca. Sve se odvijalo
po planu.
Slabila joj je razorna moc. Dok joj se cinilo DA CE ME PRESTRAITI, slutila je da
GUBI SNAGU. A nije znala ta je tome uzrok.
Leim naime na kaucu i citam engleskog humoristu: najvie volim rastinje, kae, posebno
drvece na koje se uspuem kad me je strah od ljudi. Na drugom mestu u mojoj ljubavi su
ivotinje: osobito majmuni, jer im najlake konstatujem ljudske mane. A na trecem mestu su
ljudi, jer ih volim od srca, jedino me zbunjuje to su medusobno isuvie slicni.
Zatim opet nastavljam da prevodim, why not? Sva zbrka podsticanja i kocenja je u nama.
Piu, pricajmo o ljubavi. Jedno govorimo, drugo radimo. A ne znamo ta je zrno, a ta pleva.
Divne price o obicnom ivotu. Divne najave buduceg progresa.
Katastrofe, pomracenje kulture, obezvredenja. Slatko i gorko u jednom: savremeni koktel!
Niko ne zna ni ko je, ni ta je.
I tako preivimo noc, odsanjarimo je. Sve je previe stvarno, nita istinito. elje se ne
poklapaju s planovima, gadimo se ostvarenja, sjedinivi sve to odavno u svojoj svesti. Volim je,
mrzim je: ta je tu istina? Niko to ne moe znati. Ni ja.




Noc ima svoju moc, a kad je izgubi, kad svane jutro, ono predstavlja UVOD u novi dan.
Doruckovali smo u nekakvom zatiju, zbog deteta. Lida je napravila raspored: Doris ce tetki do
nedelje, a Tomaa treba odvesti u decije obdanite. Ali zato Doris odvesti jo u cetvrtak? J er ce
sutra biti petak, glasi odgovor. J er tebe skoro nikad nema kod kuce. J er posle podne imam
sastanak. Bilo je ocigledno da je namerila da skoci do tetke i vidi ta je sa Milkom. Razvezao sam
ih bez opiranja: najpre Tomaa, zatim Lidu sa Doris. Da pricekam? upitah ispred tetkine kuce.
Nije potrebno. Hvala i do videnja. teta to ne mogu da vidim kako ce joj izgledati lice kad sazna
da je mala icezla.
Posle odoh advokatu Majeru da mu kaem nek ispita da li je Lida zaista bila u tuilatvu.
Rekoh mu da me brine duevno stanje moje supruge. Bili smo stari poznanici. Mogao sam da mu
se poverim.
S posla sam telefonom pitao Klaricu ta ima novo. Bila je dobro raspoloena. Sa Mili
nema problema, rece, cista je, vredna. . . da, da, i veoma radna, ljubazno dete . . . da, da, to nam
je, Klarice, vec poznato. Ali je zapostavljena na ljudskom planu. I to znamo. ta? Vec si je
poslala na posao? Zamisli, i to je ilo ekspresnom brzinom. Naravno, prvo honorarno, dok traje
probni rad. J e li u belom mantilu? Da, to je za Mili od velikog znacaja. Fino! Do videnja dovece,
dolazim cim padne mrak. I donosim flau, da se proslavi.
Bio sam ubeden u dve stvari: da Lida uistinu nije bila u tuilatvu nego mi je time samo
pretila, i da se u malu ne moe pouzdati ni toliko da ce je uvece zateci kod Klarice. Prevario
sam se i u jednom i u drugom.
Posle nekoliko sati Majer mi telefonira: moja ena je zaista ila u tuilatvo, prijavila je
niz prestupa protivu neke devojke, vrhunac predstavlja silovanje. Dala je i adresu svedoka. Koju?
Aha, adresa je tetkina. Moda ce me zvati na sasluanje, otprilike za cetrnaest dana. Hvala.
Znaci tako! Ide do kraja. Sad smo na krv i no. Zato li me ta ena na smrt mrzi? Do te
mere, da sece granu na kojoj sedi, samo da bi tu granu unitila. Razumem da ene mrze iz
ljubomore. Shvatam trenutne eksplozije, nerve, bezumlje u besu. Razumem uzvracanje napada.
Neverstvo. Pokuaj oslobadanja. Saosecam sa neostvarenim seksualnim ivotom. Ali ta se u Lidi
skriva na dnu njene licnosti? Supruga krene i svome suprugu razapne zamku, u nju za mamac
ugura mlado devojacko telo, suprug pada u zamku, supruga ga onda denuncira, znajuci dobro da
ce ga tako unititi. eli da bude osuden, raskrinkan kao zlocinac, okaljan do kraja ivota, izbacen
s posla, lien zarade, ugleda. Spremna da ga zgazi i da mirno prede preko njegovog lea. On u
zatvor, a ona u preotimanje njegove imovine. I ko zna koliko bi planova ostvarila da nemam
mogucnosti da ih predupredim; da ih nisam predvideo; da mi takode nije pomogao i slucaj (kada
sam primetio da je maloj zadnjica sva u modricama, pa je prisilio da mi sve isprica); da nisam
snalaljiviji od moje progoniteljice? Ovim cinom potpisala si sopstvenu presudu, Lida! Ispao bih
kreten ako bih se branio iz sve snage.
Lida i ja se susrecemo u bifeu, na kafici, stojeci. Kada ce se posle podne vratiti kuci,
upitah. Zato? Na pitanje dosledno odgovara pitanjem. Jer bi trebalo da razgovaramo. O cemu? O
necemu to je vano za oboje. Ona: sita je razgovora koji ne vode nicemu. J a: moda je to jedan
od naih poslednjih razgovora. Doci ce oko est. Do videnja.
Posle posla odlazim u restoran, u batu, na rucak. Usput kupih Paris-Match. Sedam u
hlad i preputam se citanju. Posle podne cu prevoditi. Za susednim stolom su dva cupavca s
dvema veselim devojkama, jedna je u farmerkama, druga u mini-mini suknjici. A ja suva
kurca. Sa Lidom od onih stvari nece biti nita, jer cemo se svadati. S malom takode nita zbog
Klarice, a ni s Klaricom zbog male. Organizacija loa da gora ne moe biti. Rat nije naklonjen
zadovoljstvima. Umesto uivanja u ivotu sleduje mi boj. U nedelju cu dole, na more. Sam. Naci
cu valjda neto. Mogao bih i sutra, u petak. Imam sve, i nita.
Idem da kupim togod za jelo i pice. Iz izloga jednog butika privuce me svetlo letnje
odelo lepog kroja. Kupih ga. Srebrnastosivo. Kupih i plavu koulju, za more, sa zgodnom
kragnom, i carape u istoj boji, uz to zlatastorujnu kravatu, ni sam ne znam zato. Mogu kupiti sve
osim zadovoljstva, mira i srece. Uznemiren, vracam se kuci. Skidam sako, palim cigaretu i
partam gore-dole po pustom domu. Sati je pola cetiri. S radija tuli laka muzika. Big band, Kenny
Clarke i Francy Boland. Zapisi male pocivaju na skrovitom mestu nedirnuti. Pripremam i kopiju,
prvi list stavljam pozadi, onaj s opisom dogadaja sa doktorom. Tocim sebi hladno pice. Trgnuvi
se, neznano zato zacuh uspomenu iz detinjstva: upancicevu pesmu Naa svetla. Nae
poslednje svetlo jeste duh: sve je mracno a duh seva, k Bogu put se razodeva." Na alost. Zaista,
sve je mracno. Na alost, nita ne seva, niti se preda mnom prostire ikakav put. Zgrabi me grozna
tuga razocaranog deteta. Hocu da nastavim prevodenje, ali mi pisaca maina prua otpor, a i reci.
Iz bate cujem glas senice. Prekidam posao piljeci u svoje ruke. Buljim u njih. Ustajem, s police
uzimam leksikon: ruka, ta je to? Ruka je samo ruka. Osecam kako klizim na dno sopstvene
samoce, znajuci ta me tamo ceka. Stiska i mucnina kojima ne mogu da otkrijem uzrok. Da li sam
ikada imao pravog prijatelja? Nabrajam nekoliko imena, ali me kod svakog spopada mala
sumnja. Pod ruka mogu se procitati i takve stvari kao kupiti ispod ruke". Pod prijatelj
Prijateljski arhipelag, skupina ostrvlja u Tihom okeanu, vidi: arhipelag Tonga. Nabavicu devize
ispod ruke i otputovati na arhipelag Tonga. J o samo da pogledam u atlas, gde li je to. Aha,
zapljuskuju ih june ekvatorske struje. Fidi, Zapadna Samoa. Iz Dakarte avionom u Sidnej, a
onda iz Australije dalje brodom. Sinje plavetnilo karte raspaljuje mi slutnju arkog sunca.
Prekidam sanjarenje i matarenje, i vracam se poslu. Kod neke reci moja misaona maina pocinje
da lajfuje. Znam ta znaci, ali se ne mogu setiti odgovarajuceg slovenackog izraza. Tad mi
recnik skace u pomoc. Zurim u tu debelu knjigu koja sve zna i nikada ne omane, u papir, u slova,
u listove. Morao bih jo jednom da ivim da bih sve to postoji poceo gledati drugim ocima. J er
sve je drukcije no to sam prvobitno mislio. Svaka stvar ivi svoj skriveni ivot, neuocljivo,
duboko skriven ispod povrine. Cini mi se da sam izabrao pogrean poziv. Da na arhipelagu
Tanga postanem ribar ne mogu, nisam dovoljno praktican. Bio bih i rdav lekar, jer nemam
dovoljno strpljenja. I tako, prisecam se zanimanja za zanimanjem, nikako da nadem pravo. Ne
bih umeo da budem ni prosjak. Uvek stremim vrhovima. Za brodovlasnika imam isuvie malo
organizacionih sposobnosti i poslovnog duha. Preneraen sam kad utvrdim ta mi sve nedostaje,
tako reci sve to jednog coveka cini uspenim. Mogao bih jedino da se kandidujem za
Onazisovog naslednika koji bi mu profuckao nagomilano blago. Razocaran sam sobom. A ipak
nisam tolika nula kakvom bi Lida htela da me vidi. Pogotovo ne prestupnik veceg formata ili
zlocinac. Treba joj ocitati estoku bukvicu, toj enturaci bez predrasuda, toj unititeljici, tom
zmaju to bljuje oganj, toj intrigantskoj zmiji, toj zajedljivici. Ila je u tuilatvo. Pa to su
planovi, cin, priprema, put, koraci, reci. To nije prasak u afektu. Na moju srecu, nacinila je
nekoliko greaka; ta bi bilo da nije? Posledice nije teko zamisliti. J eza me spopade du kicme.
Od jeze poceh lagano i da podrhtavam. Toma ima sklonost ka matanju, na mene; ta li ima na
Lidu, pored ociju? Sluao sam kako se ispred kuce svadao sa drugovima u igri; kakav je samo bes
planuo iz njega. I ja mogu da pobesnim, ali moj bes potice iz plahovitosti; medutim Tomaev bes
podseca na Lidin, koji, kad bukne, dugo suklja kroz celo telo. Poklonu ce se obradovati kao ja, ali
ce ga poput Lide brzo zaboraviti. Ume, satima, cuteci da sedi u bati i zuri preda se, a onda da
opet satima divlja kao bezumnik. Katkad bih da ga zagrlim i kaem mu neto lepo, ali se
uzdrim, a katkad ga osecam kao tudinca, pitajuci se je li moj sin; a opet, dogodi se da mi se
saali na jadnicka: doneli smo ga na ovaj svet bez njegovog pristanka, nakljukali ga raznim
vrstama gena, mnogim naim manama i slabostima, i sad hajde, ivi kako zna i ume! Sigurno
je da sam mu izabrao pogrenu majku; moda mu je ona takode izabrala pogrenog oca; a
moguce je najveca greka to smo mu u kovitlacu naih strasti darovali ivot? Ba u taj cas
banu u kucu, i, kako majka jo nije stigla, odvai se da me ljubazno pozdravi. I odlazi, odmah,
napolju ga cekaju drugovi, prijatelji, pravi. Na stazi je naao jelenka. Pogledaj, tatice, kako je lep.
Zaista, veoma je lep. I vec icezava, kao da ga je kroz vrata oduvala promaja. Odlucih da radim
dok Lida ne dode, onda cemo razgovarati", kad padne noc otici cu Klarici i vratiti se oko deset.
Zanima me hoce li mi Lida reci da je mala klisnula. Po meni, nece. Jer ne moe, izbila bi sebi
adut iz ruke. Za svaki slucaj pripremih jednu kopiju onih beleaka, mada ih ove veceri
najverovatnije necu upotrebiti.
Lida ulazi u kucu na dva nacina: ili tiho kao macka, ili bucno kao konj u galopu. Tog dana
nije primenila nijedno od pomenutih iznenadenja, vec je rupila u kucu tako da ju je istog casa
ispunila nemirom. Klepa? rece s omalovaavanjem i odmarira u kuhinju, ode u svoju sobu pa
u kupatilo, zatim tuda-svuda po stanu, pristavi kafu; oslukivao sam kljocanje prekidaca na
tednjaku i zveckanje dezve, umi se, navali na hranu, natoci u kuhinji vodu, naposletku evo je i
u dnevnoj sobi, posude s kafom spusti na sto, baci se na kauc i pripali cigaretu. Elem, rece,
gospodin eli da popricamo? A to je znacilo: pauza usred recenice, sedi i stavi se na
raspolaganje da bih pocela da ti se rugam. Zavaljena u fotelji i prijatno razdrljenih grudi,
pokazuje noge i srce kafu u zavodljivoj pozi. Medu prstima dri cigaretu. Pokuava da izgleda
dostojanstveno, ali i nenametljivo privlacna. Raceljana joj kosa u dugim talasima pada na
ramena. Ocekuje da pocnem. Oboava takvu igru.
Saznao sam da si zaista bila u tuilatvu".
Saznao? To sam ti kazala sama, lepo i bez uvijanja. ta si mislio, da se alim?
Pravo da ti kaem, u tako neto nisam mogao da verujem. Da ena ocinkari supruga; da
pokuava unititi vlastitog mua i oca svog deteta. Je li to normalno?
Mani se velikih i zvucnih fraza, Deki. Izazvao si me do kraja i hocu da se razvedeni
po tvojoj krivici.
Znaci ta dostava ima takav cilj?
Ako ja ne mogu da ti dokaem ko si i ta si, to ce morati da dokau drugi. J e li to, to o
cemu si hteo da sa mnom razgovara?
Ne samo to. Hteo bih da saznam kako ti zamilja taj na razvod?
Kako? J ednostavno: spakovace se i otici. Dete pripada meni, to ti je valjda jasno? A
onom, kome pripada dete, pripada i stan.
A na papiru vlasnik ostajem ja, je l' da, i dalje otplacujem kredit i podmirujem racune
oko odravanja domacinstva?"
Za dete ce naravno placati; ostalo preuzimam ja.
I za to je bila potrebna dostava?"
Ako se opameti i prestane da mi pravi neprilike, ja mogu prijavu i da povucem."
Ucena, zar ne?"
Milo za drago, kad smo vec sami. Razmisli, pa se odluci. Ionako nema veliki izbor."
I sve ti je to potrebno da bi se domogla nekakve velicanstvene slobode?"
Potrebno mi je da te se ratosiljam; da te vie ne gledani, da te skinem s vrata."
Voleo bih kad bi mi jednom objasnila ta te goni u to smrtno neprijateljstvo."
Nije to neprijateljstvo, Deki. Zar tvoj mozak zaista nije u stanju da shvati nijedno drugo
osecanje? Odvratan si, odbija me, gadim te se. Ne mogu ni da te gledam ni da te sluam. Ne
mogu s tobom da udiem ni isti vazduh. Pogreila sam, udala se za tebe, s tobom sam dobila i
dete, trpela sam isuvie; podnosila tvoja mucenja; tiraniju; samovolju; tvoje nasilje; i tvoje plitko
mudrovanje; tvoju bahatost; nesnosno epurenje; tvoje samoljublje, oholost, negovanje ljubavi
samo prema sebi, bezobzirnost, dosadno mudroserstvo, tvoj sadizam, tvoje programirano
unitavanje. Samo bi da zgrabi za sebe, da nagomila, da prisvoji, da vlada. Vidi, sad je tome
doao kraj."
Moram reci: veoma tecan govor, dobro zabiberen visokomoralnim ogorcenjem.
Posmatrao sam je prilicno staloeno. A ona je rezonovala ovako: sad sam ga saterala u coak,
saznao je za prijavu u sudu, uplaio se, govnar; toliko se prepao, da je na sve ovo ostao bez reci.
Popij kafu, ohladice ti se, rece sasvim ozbiljno.
Nerado pijem kafu kad mi neko dri no pod grlom.
Ona se zasmeja. Bilo joj je milo. Oseti se pobednikom s kamom u ruci.
Nikada se nece odvici od visokoparnih reci.
Kad misli da se spakujem i pocistim?
to pre. Poto da pristanak po svojoj krivici."
Sve si smislila. Da nisi moda togod zaboravila? Izostavila, Lida? Previdela?"
Rekla bih da nisam, dragi moj. S tobom se mora biti precizan."
Prili smo i cutali. Ustade da ukljuci televizor. Istovremeno upita, po inerciji: Idemo li
nekud na vikend?"
Posle svega? Da odemo zajedno, na odmor? Ti i ja?"
I Toma."
Ne, draga; nikako! Nikud zajedno. I kuda bismo to mogli da odemo?"
Moda u nau kucicu na moru?"
Nau?
Po zakonu ce svakome pripasti polovina. Da se u meduvremenu nije koji paragraf
izmenio?"
Tome pripadaju i tvoje najbolje godine, i moja vikendica. Sreca da je nisam kupio.
Znaj: iznajmio sam je samo za izvesno vreme; o tome moe da se uveri u optini."
Videcemo. Prvo razvodna rasprava, onda imovinska."
U taj cas oglasi se zvono. Lida se ogrnu kucnom haljinom i ode da otvori. Zacue se
enski glasovi, icezoe u kuhinji. Napolju se sputalo vece. ta drugo nego da se iskradem iz
kuce, sednem u auto i odem. Nudi mi, dakle, odstup bez oruja. Da ona dobije sve, a ja da
izgubim sve, po njoj je to pola pola. Ima li taj enski stvor bilo kakav unutranji ivot?
Sposobnost za milosrde? Bilo ta ljudsko?
Najverovatnije ne. Njene prijateljice: sve same rasputenice nezadovoljne brakom,
ogorcene, same. One je hukaju, to je bar jasno. Pravda je na njihovoj strani, slepa i sa macem u
ruci. Mi mukarci, muevi, ljubavnici, mi nismo nita drugo do bedni vinovnici, siledije i
izrabljivaci.
Klaricu i malu zaticem ispred ukljucenog televizora; sto bese nakrcan raznim
mezelucima, sve je bilo kako treba. Mala dakle jo ne bee pobegla. Kafu? Caicu votke? Kao to
je i red. Kafu! Kuva je Klarica na nezadovoljstvo male koja kae: Gospoda doktorica ljubazna je
i previe, i vidim da joj se to zaista ne svida. Vie bi volela da je kod Lide, s kojom je sve
uskovitlano, uzbudljivo, zapleteno. Napreem se da joj na brzinu utuvim u glavu da za sad mora
tako da bude, a kasnije ce sve biti bolje; da joj ne sune u tintaru da pokupi prnje i klisne. Obecava
da ce sve biti u redu. A na poslu je super fino. J edino je gospoda doktorica isuvie dobra, i
velika placipicka koja jako lepo govori". Napominjem joj da se razvodim i dodajem bez
razmiljanja da bi posle toga mogla da mi se vrati. Prilazi Klarica. Kae da ce s malom u
nedelju u neku banju, na kupanje. Znaci, i s te strane bicu za vikend slobodan. Kaem im da cu u
to vreme verovatno neto raditi, posla se nagomilalo da cu jedva uspeti da ga otaljam. Uistinu, na
more cu otici sam. A to ne treba oglaavati na sva zvona. Jer mala luduje za morem. ao mi to je
nisam, dok smo bili sami, malcice pomilkio. Da ne izadem iz kondicije. Zamolih Klaricu za cau
vode; skocie obe; mala cak i bre od Klarice. ljepmih je po stranjici, mirna", kaem. Klarica
melje neprekidno. Ne mogu da se domognem reci da bih je posavetovao kako da postupa s
malom. Tek pri odlasku. J er mala se odmah vraca iz kuhinje. Pijem vodu kao da mi bogzna kako
prija. Obe ene s kojima sam radio svata, a sad, eto, lipam vodu i sedim kao panj. Da je Klarica
savitljivija, i da je u stanju da razume i ono to je izvan njenih ubedenja! Pijmo! Pijem sam dok
su njih dve na tom planu sasvim pasivne! Na poslu sam cuo odlican vic. Pricam ga. Voz je
prepun. Na jednoj stanici neko ulazi i trai mesto gde da sedne. U uglu spazi vrecu i spremi se da
se spusti na nju. Pazite na jaja! uzvikne jedan od putnika. Unutra su jaja? Ne, bodljikava
ica!" Smeju se. Stigli smo, znaci, i do jaja. Treba razmrdati tu utogljenu pristojnost. Pocnem da
baljezgam u stilu je li, mala, bi l' mi dala", ali njih dve nikako da prihvate. Klarica se samo
smeka: Eh, Deki, Deki. A mala vecno ocekuje da joj neko neto naredi. Sedam izmedu njih
dve na pod, aoljim ih po nogama. ta da preduzmem? Sve je bezuspeno. Uz to: kakav ja imam
cilj pred sobom. Ne prekidam vezu s malom, ne dozvoli da se opet ohladi. Dok Klarica pilji u
ekran, ja malu pipnem medu noge. Da ne ode od Klarice i od mene, s posla i iz grada. Za sad sam
joj, nadam se, redovno stavljao na znanje da joj ne preti nikakva opasnost. Klarica je strpljiva i
uporna, nece je iznenada odagnati. U cetvrt do jedanaest spremam se da odem. Krecem tako da
me ispraca samo Klarica. (Kaem: Moram neto da se s tobom dogovorim".)
Bogami, sve si sredila savreno", hvalim je da bih mogao da sprovedem izvesne
korekcije, mala je prosto preporodena ..."
Oslonac . . ., poce Klara opet svoje predavanje. Toplina . . . sigurnost. . . Kako da je
upozorim da je na pogrenom putu? Da mala ne voli i da joj nije do oslonca, topline, osecanja
sigurnosti, nenosti, dobrote, vec do sasvim drukcijih injekcija? Brbljam s Klaricom i cekam
trenutak kad bih bio u prilici da izustim ali"! Hvata me ocaj. Grlim Klaricu, steem je uza se, u
takvim trenucima ona obicno cuti. Milujem je po bokovima.
Zaboravlja samo jedno, Klarice, a to je da mala nije sasvim normalna. Pobogu, pa ti si
lekar! Mala uiva ako trpi; ako je muci, ili nareduje, a pati ako si prema njoj blaga!"
Pacijentkinja? Da, potrebna joj je nega, korenita promena u njenom emocionalnom
ivljenju. Ali to ne ide tako brzo ..."
I opet predavanje.
Izgubice je", upadam, pobeci ce ti, to ce biti sve."
Uvek rizikujemo."
Zato rizikovati tamo gde su stvari jasne?"
Onda, ta predlae?"
Sutra ujutru ustani na levu nogu i promeni nacin ponaanja prema njoj; zapovedaj joj;
grdi je, budi sa njom stroga ..."
da postupim kao sadistkinja i, moda, kao lezbijka?"
Evo, opet smo na pocetku. Klarica ne moe izvan svojih ubedenja, pa bog! Nadam se da
ce mala izdrati barem jo nedelju ili dve. U ponedeljak cu je obici na poslu, videcu ta se moe
uciniti.
Kod kuce me docekuje raspojasana druina, pet pripitih gostiju: tri mukarca, dvojica sa
enama, i Lida, takode malo cvrcnuta. J esi li opet bio kod Kajzera?" bocnu me. Precutah i
krenuh opet da pricam onaj vic o jajima i bodljikavoj ici. Ha-ha-ha i ho-ho-ho, bedastoce bez
kraja i konca. Tomaek je vec legao? Da, bez tvog blagoslova, brini tatice. S mukom podnosim
Lidu i te dobrocudne, nacefleisane tipove to se cerekaju svakoj gluposti, s naporom glumim
dobro raspoloenje, trtljam, ocijukam s lepom crnokosom enkom, zavitlavam se s njenim
muem, pravim se da ne cujem Lidine aoke, nalivam pice, pijem, puim i razmiljam kako da ih
na lep nacin ispujdam iz kuce. Ali njima je ovde divno a Lidi prijatno to posle dueg vremena
imamo u kuci drutvance. Oko ponoci se smilovae da svoje guzice maknu iz fotelja, onda u
predsoblju vanj-vanj nikad kraja, a o bici za svaki korak do vrata i da ne govorim, najzad
laku noc i dodite jo koji put, vi takode, hocemo, laku noc, zbogom, onaj vic zaista je bio sjajan,
ha-ha-ha o ho-ho-ho, i do videnja . . . Vratih se u dnevnu sobu i bacih na kauc, a Lida ostade
napolju, odakle se u optoj veselosti mogao cuti i njen smeh.
Vraca se razdragana, dobro raspoloena, malo pripita. Vide da sam se udubio u novine, pa
ode u kupatilo s napomenom: Pie li togod o kakvom silovanju?" Sva vrata ostavlja irom
otvorena. Pevui neto na la-la-la-la.
Za veceras je sve gotovo. Raspravu sa Lidom nema smisla nastavljati, s njene strane sve
je receno. Za obelodanjivanje Milkinih zapisa nije trenutak; i zato to se prilicno pilo. Na
seksualna cudesa se u takvom stanju ne moe racunati. Nesposoban sam da citam i male oglase.
Vraca se u pidami noseci pribor za manikiranje.
Bi li me sutra uvece odvezao u saunu?
Necu moci. Zato? J er putujem. Kuda? Bilo kuda. U vikendicu na moru? Ne, na drugu
stranu. Pa kuda to? Ne znam, moda vec po podne. Otkud to da te tako neto interesuje? Jo
nismo razvedeni. Ali na putu smo, zar ne? Moj mir je razdrauje., Poce da ponavlja sve one
neprijatnosti.
Pa zar nisi sve to vec jednom rekla, Lida? napomenuh.
Dobro, onda cu ti reci neto novo. Prestade da glaca nokte.
Bila sam kod psihijatra.
To uopte nije novo.
Zbog tebe. .
Ni to nije nova stvar.
Dobice poziv.
Ne prvi put.
Morace na lecenje.
To cemo da vidimo."
Svojom staloenocu iao sam joj na nerve. Najzad dipi i poce da kreti. Bice manji od
makova zrna, da zna! Molice me na kolenima, ali ti to nece pomoci! I jo jedna cela tirada.
Da li je to u okviru mog lecenja?" pitam. Psujuci, i vicuci besomucno, ona jurnu na
vrata, zalupi ih za sobom. Zapalih cigaretu i videh kako mi se ruke neprirodno tresu. Naravno, rat
je stvar ivaca. Tomaek se na prstima iunja iz svoje sobe, plakao je tiho, dreci obe acice na
licu, a suze su mu se slivale izmedu prstiju. J urnu ka meni i bati mi se na grudi, drhteci kao nikad
do tada. Zato tako, tatice, zato tako? zajeca. Lida se vrati, otre ga od mene i odvuce u
kuhinju, govoreci mu neprestano: ta je, Toma, ta ti je?
A on je jecao: J oj, mamice, jao. . . Zato tako?
Lida za sobom zatvori kuhinjska vrata. Da ne cujem ta ce mu reci. I mene cepa nekakav
grc. J esmo li ljudi, ili ta smo? Stee me u grudima tako da se jedva obuzdah da ne zaridam.
Trebalo bi da smo porodica medutim, ta smo mi? Gori od ivotinja, odgovorih sam sebi,
medu njima nema takvih bezocnosti. Oboje smo krivi, i ja i Lida, to je u nacelu tacno, bez obzira
na okolnosti. Ali u meni postoji spremnost za pomirenje, u Lidi pak samo mogucnost jacanja i
jacanja napetosti. O cemu bih se ja s njom mogao sporazumeti? Probao sam sve i vie nema
novih nacina; znam napamet ta ce odgovoriti na svaku moju rec. Ona zaista ide do kraja, do
potpunog unitenja, i nece popustiti ni za dlaku. Izazvace me da i sam zaboravim na svaku bolju
mogucnost. Da li da i ja sa Milinim iskazom odem na sud? Do skora bih odbijao glavom: nisam
spreman. A sad? Ima li i najmanje nade za spas? Ne vidim je. Zato sam sebi ne dozvolim da
zaplacem? U borbi nema suza.
Lida prilazi i kae: Vidi li ta si uradio sa jadnim detetom? i odvijori. Bilo bi ne mo
biti lepe da me je zatekla uplakanog.
Zaista, naidu trenuci kad covek i sebe zamrzne.
A tome su cesto krivi drugi, koji mu ne dozvoljavaju da razvija svoje licne osobine. J a
sam, bez sumnje, pun greaka i mana, prljav sam, neiskren, sazdan od slabosti svog vremena i
svoje sredine; a ipak u meni postoji neto to me goni u suprotnom pravcu. Nije li to u svakom
coveku tako? Sad razumem potrebu ljudi koji se bacaju na kolena pred necim sto je vece od njih,
koji se ispovedaju i trae savet, pa bio to otac, prorok, svetac, predsednik republike. Bog ili
kumir. Ali kud ja da krenem da se ispovedam, ocistim, izlajem, ja, pripadnik zdravog srednjeg
stalea naeg materijalistickog drutva? U kome porodica nije posebno uredena ustanova,
metafizika se ne ceni, a drutvo je sa svojim uredenjem i institucijama jo uvek mlado, u
razvoju?
Osetih potrebu ne samo da se istuiram, nego da se temeljito okupam. U amponu, u
toploj vodi, da se raskvasim i operem, odmorim, a onda odem na spavanje.
Leim u zelenkastoj vodi, do vrha punoj bele pene. Napred ne um em, nazad ne mogu.
Ovo telo bi preguralo jo koju deceniju, u prilicnoj je snazi. Ovo meni katkada tako tude telo. To
sam ja. Spopade me nemir: da li zaista? J er nekada me nije bilo, i opet me nece biti. Zato bih
onda bio ovde i sad? Nije li to kakva paklena ujdurma? Bee vreme kada me ovakve misli nisu
bacale iz ravnotee. Ni sa Lidom. Kako bee sve sasvim drukcije kada se rodio Toma, kada
nismo imali nita; ed za materijalnim dobrima jacala je uporedo sa njihovim gomilanjem. U
svoje vreme smo za veceru imali salatu od pasulja, pojeli bismo je uz jednu caicu, i bejasmo
dobro raspoloeni. Sad pijemo do mile volje, puimo preko mere, grickamo nekakve tapice,
veceru nijedanput ne preskocimo da bismo se razili u smrtnom neprijateljstvu. Nijedna
konstatacija ne pomae nimalo, samo pricinjava bol. Medu nama postoji samo pena kao ovaj
ampon rdavog mirisa, a sprati je nije moguce, jer se razvlaci po telu, naduvava, nadire.
Nestali su umni potoci s bistrom vodom. Nema nadahnjujucih reci. Ni proplanaka,
livada, planinskih obronaka, ni stenja obraslih mahovinom. Nestalo je nenih ruku. Za nas, koji
smo se izrodili, nema vie niceg. Miriemo, obuceni smo lepo, obrijani glatko, na putu ka
poznatim ciljevima. S gadenjem spiram sa sebe ampon kao da cu na taj nacin postati cist. Moda
bih mogao da umrem na neki pametan nacin?
Banu Lida. Sudeci po licu jo ne spava, cita kriminalni roman. Ne taj ubrus! krikne. Taj je
ubrus naime njen, ubrus posvecen samo cistim duama. Ceka ne bi li cula kakav odgovor, ali,
kako ga nema, odlazi.
Dok god bi nekoga obradovala tvoja smrt, ne sme umreti.
Kakvim me je samo pogledom prerezala od glave do pete dok sam stajao go golcat i
brisao leda. Razgolitila me je jo i moralno. Odakle ljudima tolika samosvest? Cini mi se da je
valja neko vreme ostaviti u pobednickom samozadovoljstvu da sa to vece visine tresne na tvrdu
zemlju. Osveta (jelo, koje se na sicilijanski nacin jede nepodgrejano?). Ne. Samo odbrana. J esam
li ja rascepljen covek u kome su sukobljene dve suprotne licnosti? Jedna puna besa i samovolje
koja ume da napada i da se svim sredstvima brani, ali zna i da se pritaji i preduzme takticke
korake, svaki svoj potez sebi objanjava kao najprirodniji: ljigava i kliska kao jegulja, ljude i
dogadaje deli samo na korisne ili tetne. A druga sanja o telesnoj i duhovnoj higijeni, o
razumevanju, pravicnosti, o dobrom zajednickom ivljenju, o redu i miru. Medutim, jedna drugu
iskljucuju. Po prvu je opasno da mudruje, druga, pak, nije u stanju da se bezumno bori za svoju
korist.
Navlacim svee opeglanu pidamu to mirie na oprano rublje. Idem da spavam. Osecam
da drhtim to je od razmiljanja, od tog vecnog sukoba dvaju suprotnih naravi u meni. Sav
ivot (moj, i sredine u kojoj ivim) uci me da je prva priroda u nesumnjivom pravu da je ivot
nemilosrdna borba u kojoj pobeduju uporniji, neumoljiviji; to bi se reklo gori; a drugu
prirodu nisam u stanju da u sebi zatrem. Preputam se slabostima i strastima moci i slasti, napada
i odbrane, a na dnu sopstvene svesti osecam do u tancine ta je pravo a ta nije. Osecam, rekoh,
da ovaj boj mislima nije dostupan, bar ne mojima. Moje se misli opiju osecanjima bezbroj puta. I
ni sa kim se o tome ne mogu posavetovati. I ni u jednoj knjizi o svemu tome ne mogu naci ama
ba nita. Sam sedim, leim i razmiljam, ali sam i dalje sasvim zbunjen.
Moja prijatno uredena soba puna je raznih stvari koje mi nisu potrebne, ali su ipak tu, jer
su tu! I na divno uredeni svet pun je nepotrebnih ljudi. Covekova unutranjost tacata je
nepotrebnih misli to u nocima otimaju san, uznemiravaju, ali ne ostvaruju ama ba nita. Na
nocnom stocicu gori malo svetlo (od bletave bele plastike), u rukama mi je knjiga Elements of
the Differential and the Integral Calculus, malo je citam, a malo ne; ceznem za jasnim,
bestrasnim poretkom, a u isto vreme bauljam poput senke po bludnjama svog biveg ivota u
potrazi za leglom zla, i temeljima nasilja koje pritajeno iz mene vreba. Cini mi se da sam bio u
poslednjem razredu gimnazije kada me je kolski drug Tome naterao da procitam Zloin i kaznu
Dostojevskog. Okoncao sam citanje i sa cudenjem uporedivao Raskoljnikova sa sobom: pre
svega, ne bih mogao da ubijem staricu, jer bi me gadenje od takvog cina odvratilo od toga; a da i
ucinim zlocin, ne bih pred ljudima pao na kolena ispovedajuci se bez potrebe, i to sebi na tetu, a
njima na radost. Citao sam i ivotopis Raspucina: veoma je korisno saznati da na svetu postoje i
sasvim drukciji ljudi no to se ocekuje pri poredenju s nama. Sveti starac, sveti sotona ucinio mi
se, u poredenju s naom svakidanjicom, sasvim fantastican stvor. Citao sam u nastavcima
znamenitu Paklenu pomorandu u kojoj je nasilje naslikano u svim njegovim prvobitnim
oblicima, i jedino naravoucenije pomenute price glasi: ovako ce izgledati svet ukoliko se ne
suprotstavimo nasilju. Citao sam podlistak o Konradu Lorencu i njegovim opitima sa
ivotinjama; najzanimljiviji mi se zakljucak ucinio ovaj: ribe razlicitih vrsta ive bez problema u
istoj sredini (u akvarijumu ili na koralnim sprudovima), a ribe iz iste vrste postaju opasne jedna
za drugu. Pomislih: isto tako srednjovekovna crkva nije na lomacama spaljivala pagane, vec
francikance; Staljin u cistkama nije streljao reakcionare, vec clanove CK svoje partije. Jednom
prilikom sam citao o Frojdu i njegovoj teoriji koja za mene dete prakticno bez roditelja nije
bila narocito interesantna. Citao sam kako je iveo i radio Albert Ajntajn, najmiroljubiviji
naucnik, koji je, pod pritiskom okolnosti, postao posredni pronalazac atomske bombe. I on je
zbog toga imao besane noci. Uvek bacim pogled na kakav intervju s nekim umetnikom ili na
kritiku umetnickog dela. Pesnik-avanturista tvrdi da osecanja nisu najvaniji cinilac u literarnom
stvaranju. Misao, takode, naravno, nije. Ostaju reci, preradene ovako ili onako, ali samo reci. I ta
iz svega toga nastaje u mojoj glavi? Magla. Neto izmedu veoma snane Paklene pomorande i
ekajui Godoa (koga sam davno video, sasvim slucajno, a i iz snobizma). Kao i sva druga
visoka sredstva nae kulture, o tehnici ivljenja poucavali su me razni Vidici; naucili su me da
primenjujem tiha, pametna sredstva nasilja, takozvana idejna sredstva, a takode i blagovremene
predaje, svakako neuocljive, ali korisne po ivot. A kad sam pravio greke, pravio sam ih na liniji
svoje druge prirode koja me uvek nagoni da govorim istinu: i to pred Lidom, posle sam se uvek
kajao.
Da covek moga kova ima na raspolaganju (uzmimo broj iz bajki) sedam uzastopnih
ivota, ni tad ne bi uspeo da se izvuce iz pometnje. Recimo da prvi ivot proivi kao drvoseca u
umi, upoznao bi rad i napor, osetio prirodu i njene cudi, stvorio u brvnari porodicu i umro
okruen svojtom. Drugi ivot bi proiveo kao osamljeni mudrac i rodio konacnu ideju o dobrom i
rdavom ivotu. Treci kao industrijski magnat sred buke velegrada i velikih medunarodnih
spletaka. Cetvrti kao umetnik koji ivot oblikuje u price. Peti kao radnik na tekucoj fabrickoj
traci. Sesti kao naucnik u institutu slavnom u citavom svetu. Sedmi kao seljak. . . E, to nikako ne
bi bilo dovoljno. Morao bih proiveti jo bezbroj ivota na razlicitim kontinentima, u razlicitoj
klimi, u najraznolikijim slojevima stanovnitva, u oprecnim i neprijatnim vidovima rata i mira,
drutvenih sistema i vladajucih ideja: i posle svega, jo jednom odiveti svoj pravi, jedinstveni
ivot. Razlog bi bio nitavan: uvek bi mu se cinilo da mu je najgore ba u onom ivotu kojim se
zaista moe koristiti kako hoce. I bilo bi mu u dlaku isto kao i meni sad leao bi nocu budan,
drao u ruci knjigu koju ne bi citao, i zalud traio izlaz iz lavirinta osecanja i misli.
Prolo vreme bejae zlatno, to misli svako. Trojanski rat je romantican, egipatsko
robovanje velicanstveno, rimljansko proganjanje hricana dramaticno, srednjovekovna inkvizicija
poucna, pa raznorazni ratovi osvajanje drava, pomeranje granica, prisvajanje kontinenata.
Danas je vec dokazano da markiz De Sad svoje price nije isisao iz prstiju. Ali mi smo danas
takode u optem materijalnom i moralnom kripcu, nijednog trenutka se ne odricuci podizanja
sopstvenog standarda; i ja govorim samo nacelno o psihozi bogacenja, a nasuprot tome kriom
kupujem vikendicu na moru; i oba stava u sebi zastupam sasvim mirno: nije mi nimalo potrebno
da aktiviram svoju drugu (cistunsku, pravdoljubivu) prirodu, da bih kazao da nas ta divlja glad za
materijalnim dobrima unitava, da zbog nje stradaju meduljudski odnosi, da nas bezumna
nezasitost prema bogacenju survava u unitavajucu atmosferu bitke protivu svega i svih protivu
svakog, i jo bezbroj slicnih istina. Istovremeno, moja vikendica na moru sasvim je izvan tih i
takvih pitanja; i ja imam pravo na kutak u kome bih predahnuo od rada; uvaim li jo i cinjenicu
da su hoteli uvek prepuni a cene ugostiteljskih usluga u vrtoglavom porastu, takode i da su
rezervacije sasvim nepouzdane kao i nacelo u-ponedeljak-se-treba-odmoriti-od-nedeljnog-
odmora, zasnovano na drevnoj mudrosti pomozi-sam-sebi-pa-ce-ti-i-bog-pomoci, pitam se: ta je
to tako rdavo u tome to cu u svojoj skromnoj kucici na moru kuvati i spremati sam sebi?
Ja sam obican, prosecan covek, pripadnik malog naroda, neto malo ambiciozan, solidno
obrazovan (premda je nae obrazovanje najvecim delom pickin dim), nimalo glup, mada ne
posebno obdaren za neko podrucje; i kao takav, ne mogu izmeniti svet. Ni za ta na svetu ne bih
eleo da postanem kakav Sokrat, Dekart, Hristos ili Marks. Kao obican clan drutva preivecu
samo ako se prilagodim. Prorok da postanem, ne elim, niti hocu, a ni prilagoditi se takode ne
umem, i onda kako da sve to u meni ne izaziva unutranju pometnju. Sam sebe ne mogu ni da
vidim ni da razumem; ta sam nije mi jasno.
U levici drim debelu knjiurinu Calculus, a desnicom ispod pokrivaca milkim upola
napet ud, i znam ta ce se dogoditi pre no to zaspim. Sve samo primicanje, sam beg od realnosti,
levicom u svet ciste matematike, a desnicom u bludnu fantaziju seksualnih strasti.
Moguce je zaljubiti se u macku, stara usamljena gospoda svoju glad za ljubavlju usmeri
na neko ivo bice; ako ne bi bila ova macka, mogla bi, pak, biti druga.
Moguce je citao sam u novinama na stravican nacin ubiti staricu u kuci na osami,
opljackati joj pet hiljadarki, propiti taj novac i za to biti streljan.
Moguce je rizikovati sopstveni ivot za spas tudega; neko iz Maribora ugledao je coveka
kako se davi u Ljubljanici; to je sa obale posmatralo stotinak ljudi, ali samo je taj skocio u prljavu
vodurinu i iz nje izvukao davljenika; pre nego to se bacio, dodao je nekome svoj rucni sat; posle
spasavanja sat nije dobio natrag; a kaput su mu radoznalci izgazili.
Moguce je iveti van dogadaja i bez uzbudenja, takoreci B.O., bez ikakvih osobenosti,
kao to neke ivotinje prezime budeci se s vremena na vreme iz zimskog sna da bi bacile pogled
oko sebe i ponovo utonule u san. Citao sam Human Biology (Derycka Tavemera), u kojoj pie:
Mehanizam spavanja nije razjanjen i teko je utvrditi da li je osnovno prirodno stanje budnost
ili san, odnosno ako se dobro secam san ili budno stanje.
Uza sve to moguce je biti to to sam ja, ili predsednik neke vlade, dubretar, milioner,
kloar, robija, naucnik, umetnik, hipik, sportista, ansonjer, placeni ubica i pustinjak i cinovnik i
ratar, vlasnik avionske kompanije, policajac ili kuvarica: da ne pominjemo jo stotine i hiljade
stupnjeva, od najrazlicitijih gornjih slojeva najrazlicitijih drutvenih ustrojstava, pa do sredine, i
od srednjih slojeva nanie, do lumpenproletarijata i parije, do ljudskog dna. Veoma su retki ljudi
koji ne ele da su drugo no to jesu; koji ne sanjaju da ive u drugacijem svetu.
Zadrhtah kad se na mojoj sobi otvorie vrata i na njima pojavi Lida. Vide da citam, pride
blie, zbaci sa mene pokrivac i zgrabi me bez reci za ud, koji da sramote nad sramotama!
bee u vrlo uspravnoj poziciji. Ona munjevito smace sa sebe donji deo pidame, i, gaseci tako
reci istim pokretom svetiljku kraj kreveta tako da je unutra dopirala samo slaba svetlost iz
predsoblja, povuce mi gace nanie, a ja sam se ponaao kao kakva stvar. Ona me preturi na bok,
lee kraj mene nametajuci mi ud pod svoju zadnjicu, vesto se natace, zastenja i stee me iz sve
snage. I jedino rece: Svinjo! Hteo si da me prevari, a? I mada bez ikakve elje, ja je cepah za
bokove i privukoh sebi, ose tih vreli stisak neceg vlanog, sve misli utonue u glib, hladni srsi mi
od slasti jurnue uz vrelu kicmu, poceh da joj rijem po utrobi gubeci svest. Zaaputah neto poput
kurvo jedna, i vie po navici, automatski, bez svesne namere dokopah je za ramena, i do balcaka
je nasadih na ivi mac, dlanovima joj stisnuh grudi, povukoh za kosu oslukujuci njeno divlje
soptanje, a onda osetih unutranji drhtaj njenih rupa i sluzokoa, grc oba tela, lagani smiraj,
polubudnost, neosetan povratak svesti, otklanjanje misli. U takvom stanju valjda i zaspah.-A kad
sam se probudio, bejah sam, jedino sam na dlanovima i udu osecao nekakvo prisustvo koe,
mesa, tela, koje je icezlo kao to se i pojavilo, iz noci u noc. Da, i to to je dolo i otilo bila je
ena koja me je cinkarila sudu za silovanje. Nameravao sam da upalim sijalicu, jer osetih potrebu
za cigaretom, ali se predomislih. Okretoh se ka zidu i zaspah, slatko, slobodno, zacudujuce
mirno.
Petak je osvanuo s gungulom u kuci. Zvono, dola je spremacica. Toma se budi i po
stanu pocinje trckaranje. Ponovna zvonjava, Lida je na vratima moje sobe, u domacoj haljini
preko pidame: Vodovod! Da, i? Nema i, nego ustaj! Diem se, placam racun, prelistavam
novine, odlazim u dnevnu sobu. Lida slui tursku kafu. Sivo davolje jutro bez sadraja, napolju
pljusak, Tomaevi uzvici, Lidino opominjanje da se ne dere, opet zvono: Da li tu stanuje taj i taj
. . . (Vsevolod Ivancic, recimo)? Ne, ne stanuje, valjda vidite na vratima ko ovde stanuje?
Telefon. Ne, ovde vatrogasna sluba. Spremacica iz kupatila iznosi kofu, namerava da pere
prozore. Lida pokazuje grudi, grdi Tomaa, daje spremacici uputstva, a meni ljutito dobacuje:
Ti, uzorni gospodaru, mogao bi i da se probudi!
Najbolje bi bilo odvuci se to pre BMW-om na posao. Drago, ljubljeno zaposlenje!
Sigurnost, intimna atmosfera, jasnoca, rukovodeci poloaj, zavetrina od bilo kakvih neprilika.
J esam li ja sinoc imao tu enu? Ne, ona je imala mene. J a bejah samo ivince sakriveno mrakom.
Mada ni meni ne bee rdavo.
Hajde, makni se vec jednom! Idem, idem. Begunac! Pacavra! I ta jo? I sve ostalo. Do
videnja! Kuda? U nedelju, ili ponedeljak, ne znam tacno. Znaci tako, trulonjo! Tako. Ne, ne, nece
moci ba tako! Videcemo se na poslu. Moda. Ne izvodi besne gliste! Sud! Svinjo! Mali slua! I
spremacica! Ba me briga, nek se to pre sazna ko si i ta si! Ima i drugih nacina! Ima, da, ima,
zaista! J o koja psovka i ja odlazim. Sitna kiica. Sedam u kola s mutnim osecanjima,
oslobodenugroen, ugroenosloboden, otacsuprugnula, nulamu otac, proizvod
protekle noci, zametak nastupajuceg dana, bunilo jave i sna.
Prisecam se i toga da mi je prole veceri policija oduzela vozacku dozvolu, prokletnici.
Hja, lepo preda me iskrsnu belo-plavi policijski Volkswagen i dade znak da se zaustavim. J esam
li togod cugnuo? Ne. Moracete da duvate. U redu, i da dunem. Vidite, baloncic je pozeleneo vie
od polovine; izvolite odgovarati na pitanja. Molim. Ne, zaista nisam pio; moda je pozelenelo od
tableta; boli me glava. Niste nita pili? O, moda cau piva. Aha. Zanimanje? I to je trajalo i
trajalo. Stariji policajac s licem prepredenog majmuna pokazivao je mladem, koji je licio na
pticu, kako se postupa u takvim slucajevima; bio sam ocigledno eksperimentalni kunic. Treba da
putujem na more, a ta sad, pitao sam sasvim mirno. Da, kolima necete moci. Ostavite ih ovde. A
vozacka dozvola? Dobicete je kod sudije za prekraje. Kad? To nije naa stvar. Bajagi se udaljih;
u stvari pricekah da me moda ne vrebaju u zasedi, vratih se i autom se odvezoh do kuce. Lidi o
tome nisam smeo ni da pisnem, jer bi tu cinjenicu mogla da iskoristi protivu mene; ne bih se
iznenadio da telefonira u saobracajno da bi prijavila kako se taj i taj vozi bez vozacke dozvole.
Nikom ni reci, da na vrat ne navucem jo veci belaj. Po preduzecu bi odmah krenule price: pije,
zato su mu oduzeli vozacku. A prijatelji i poznanici bi poceli da misle: to li ga tupi, burazere?
Ali ja bez kola ostati ne mogu. Moram uci u rizik. Preko dana ne kontroliu; vano je samo da
izbegnem susret s policijom; na drumovima retko pregledaju dokumenta. Sredeno drutvo,
kontrola na putevima. Poto sam za to, nije pravo da me uzimate za eksperimentalnog kunica. U
tome je greka. Zar vi ne drmnete pokoju caicu? J esam li bio pijan? Nesposoban za vonju? Da
vidim da li biste vi izdrali onoliko koliko ja! to ste mi onda to ucinili? Pridravao sam se
pravila da u takvim slucajevima od rasprava moe imati samo tete. J a umem da budem pravi
posluni gradanin. U secanje mi nadiru izrazi lica oba predstavnika zakona: pljunuo bih na celi
poredak ako pociva na takvim tipovima koji ne razlikuju mirnog gradanina od opasnog; koji ti
sasvim nonalantno naprave tako velike i nepredvidive tekoce samo da bi sebi ispunili svoje
slubeno vreme predstavljajuci se za savesne cuvare javnog reda i sigurnosti. Ba dobro to iz
filmova vidim kako postupa americka policija, a cujem i price o tome kakvi su metodi Rusa. A
dobro je to sam procitao Paklenu pomorandu i upoznao se sa utvarama Ludovicos Technique.
Nije loe i to sam obaveten kako je postupala nacisticka policija u okupiranim zemljama. Sve
sam prokleti sadizam maskiran u drutveni red. Mala bi sve ovo primila s uitkom, ja ne. teta
to se nisam razvio u mazohistu. Sadisti jebu i najebu, a mazohisti su jebeni, ali nikad da najebu,
jebi ga. Uspevam da se nekako dokotrljam do preduzeca; parkiram se; eto, ponavlja se jutro u
kome opet imam vremena napretek.
A Lida, Lidica, Lidocka zalud me lovi razapetim mreama; sednicu namerno sazivam u
dva dela; odmah zatim namerno sastanak sa direktorom; pa slubeni posao izvan pred uzeca.
Zatim iz kancelarije briem kuci u pravi cas, jer znam da je moja draga jo uvek na poslu;
navlacim novo odelo i novu koulju, vezujem novu kravatu, bacam u auto potrebne stvari i adio,
moja ljubljena! Rucah negde usput. Mada sve vreme imam nekakvo cudno osecanje, neku
neprijatnu slutnju. Pripisujem ih oduzimanju vozacke dozvole. Put je zakrcen, vreme se
prolepalo. Vozim prema propisima, da me ko ne iznenadi.
Zaustavih se kraj kafane da bih popio duplu kafu koja mi je posle ukusnog rucka ba
prijala. Kafu i ne dotakoh; to cu nadoknaditi na moru, ne nosim zalud sa sobom onoliko dobro
pice.
Evo me kraj vikendice; obidoh je: sve je u redu. Dole rastinje i more, gore nebo sa
iskidanim oblacima. Otkljucah, raskrilili kapke i prozore, isprobah tu, unesoh stvari, razmestih
ih, zakljucah auto i presvukoh se za kupanje. Upalih radio, nadoh dobru italijansku stanicu, u
hladu rasklopih stocic i stolice, a na sunce napumpani duek, prinesoh flae, izvalih se, fali li mi
jo togod? Zaturih se i prepustih muzici to tiho ubori kroz utanje lica. Sad bih vec mogao
da drmnem caicu otrog, a, gospodo policajci? Ne idem nikud, ne privlaci me nita, bar za sada.
Konacno imam osamu koju sam prieljkivao, a ne samocu koja bi me unitila. Evo, ovo lice je
moje, moja je i betonska terasa, i ovo pice, to je moj ivot. Za svaki slucaj nosim Milkine
beleke, kopiju naravno, a uz to i alarmni pitolj sa zvucnim, svetlecim i gasnim patronama koji
napadaca onesposobljavaju punih pola sata, imam i pakleni sprej SV 2000 (defensive spray
against human beings and animals lagani pritisak na dugme i snaan mlaz pene zaustavlja
napadaca), a posedujem i onaj iljak (kako kae Boccaccio) za napadanje ljudi. Tuiram se i
stepenicama sputam dole, a onda stazom do mora, stavljam ubrus na stenu, svlacim gacice,
bacam ih kraj ubrusa (lepih boja, s kormilom i crvenim, plavim i ruicastim talasima), i, cim s
visine skocih na glavu u plavi bezdan, teskoba, iz koje nikako da se izvucem, iceznu kao rukom
odnesena. Onda izlazim, briem se frotirom, uzimam gacice i lagano krecem natrag, uzbrdo, na
terasu, udiem miris makije, uivam u suncu, sve po redu i u osami nekakvog petka koji je postao
naa subota. Ba uivam u tome kako sam ja jednostavan, smiren, osloboden, slobodan, mlad,
snaan gospodar samog sebe i ovog parcenceta zemlje. Mlanjak: bela pruga iz plavog u belo, iz
belog u plavo. Bogomoljka na grancici mirte. Sve to sprecava me da mislim, utvrdih s radocu.
Lecim se od preteranog razmiljanja, od honorarnog rada mog modanog stroja.
Gore, na terasi, nazire se nekakva figura: to je stari, kosmati Perko, ne, ne, preziva se
Kern, vrlo vano; belo runje na preplanulim grudima; dovikuje mi oho . . . dobar dan . . znao
sam da cete doci. . . i sve takve budalatine. Opet navlacim gacice i penjem se s osecanjem
odbojnosti, zapravo nimalo nisam ljubazan. A, vi ste, kaem bezvoljno, ali on mi prua svoju
apu kao da smo bogzna kakvi prijatelji. Sad vec opaam jo jednu siluetu na mojoj stolici, ona
mi se ljubazno smei, nekadanja lepotica, jasno mi je njegova ena. ta vi to smerate, drtine?
Naravno, to ne kaem. Sa gospodom se pozdravljam hladno i s najnunijom pristojnocu. Hocete
li togod da popijete? Hocete li ili ne? Hocete, naravno da hocete, a onda nosite se do davola, da
li vas je iko zvao? Obmanjujte jedno drugo kao i do sada. Babuskere, pederi i mazohisti: to me,
my dear friend, nikad nije zanimalo. A ono dvoje je naviknuto na dobre odnose medu susedima i
ko zna na ta jo? ta li si sve, stari liscu, nalagao svojoj plemenitoj supruzi o meni, a? Drtine u
poslednjim dahtajima ivotne strasti? Oholost senilne uobrazilje. Bila si nesumnjivo lepa, ali ta
te briga! A ti moda zaista iv, no briga me! Hajdmo, gospodo, naroljajmo se do daske! Da bih
vas nocas, po mesecini, natakao na onu stvar pristojnih dimenzija, mada ne onoliko vragolastu
kakva je u vaeg neno-divljeg ivotnog saputnika. A on ce trpeti i uivati. Ili mi pomozite da
nataknem njega da biste trpeli oboje! Din nam jurnu pravo u krvne sudove, nije ni cudo kad
jedna flaa kota vec petnaest hiljada! Gospodo, gace dole! Ne, ne, grudnjak nek ostane, vimena
me nikad nisu zanimala. Nimalo. I-ni-ka-ko. Da-ba-tako, osim-ako, ko-je-ka-ko. Oleismo se
kolko da lupi dlanom o dlan. Pojma nemam zato sam pristao na njihovo drutvo. Jo se ne bee
sasvim smrklo kad sam joj ga surdufuknuo mada mi se nije dopadala, a ni poloaj ne bee bogzna
kako udoban. I njemu smakoh gace pre no to sunce zade; bejah omamljen picem, a to u takvim
prilikama pomae; bog i dua ako ne bee cak i bolja od moje Lide, moje Lidice, moje slatke
Lidocke. J ecala je, tiho mrmljala i potpuno se predavala mojoj nezadrivoj samovolji.
Funkcionisao sam kao robot. Usto sam i njega dograbio za plasticnu cev prikladniji naziv za
njegovu bikovsku izraslinu; uza sve to bilo mi je jasno da sam ja samo objekt, silovana gluperda.
Dok je njih dvoje dahtalo i cvililo uglas, samo ja bejah priseban, celishodan, prividno hladan.
Smakoh je s kurca, nasuh joj caicu, obalih pod sto, opet zgrabih, nasadih na kolena i dlanom
izmlatih po onom dupetu; bee, bog mi je svedok, vece i od Lidinog i od Milkinog zajedno; onda
je odgurnuh od sebe. U taj tren i doktor svri.
Ba smo mi svinje", rekoh. Izvaljeni na zemlji kao krmace, dahtali smo svako za sebe.
Pade vece, spiker se oglasi s radija. Doktor se zagleda ka kuci, iz njegovog pogleda shvatih: neko
dolazi. Bila je to Lida, do davola! Opet ce imati argument protiv mene. Ali Lida kao Lida
ne izdade se. Prilazi tobo sasvim slucajno o tome kako je dola nek sami razbijamo glavu
pretvara se da ne vidi kako svi panicno vucemo gace uvis, dobre je volje, pita moe li i ona da
dobije jednu caicu, ponaa se kao drugarcina, obucena je direktno splendid", ima orts i
bluzicu-minimalku, sasvim ptica iz naeg jata.
I nita da je zbuni. ena vam je sjajna", komentarie Perkova supruga. Da, gospodo,
moja ena je sjajna. Zaista, mi smo sjajni susedi. Nema ta. Minda ti je u samousluzi, osecanja
na lancu, gospo.
I kako onda da prekonoc postane neto drugo? Ti, prokleta babuskero! S lepim dupetom,
nema ta. Smekajuci se, Lida napominje, vie doktoru no meni, da je tamo" ceka njen kolega"
koji ju je dovezao. Zato ne dode? kaem. Ona odjuri po njega. Pojavljuje se visok mladic, miran,
lepo vaspitan, sedi, prijatelju, sve je u redu, doktor, inenjer, sve je u redu, kako se zove? Karl.
Drago? Takode. Fino, hoce li togod da popije? to da ne? Ko je to? Aha, kolega. U redu, Lida,
ako je tvoj, onda je i moj. Lepo drutvance. Tucacu vas sve do jednog dokle god budem mogao, i
spreda (radi reda), i otpozadi (reda radi), rupica-boca dokle god bude ilo, rupa je rupa. A to se
Lidi zapravo svida. J edino bapca uzima na nian" prpono joj pricajuci da vodi brakorazvodnu
parnicu i da bi joj izuzetno odgovaralo da muica to sam ja ukeba u seksualnom odnosu
s kakvom neznankom. Babac napola kapira stvar. Pocinjem da se smejem. Doktor sve vidi, nije
blesav, bez obzira to je ovo vece sasvim zavrnuto, te sve ide pomalo u cik-cak. Petoro nas je, a
zapravo jo uvek nije jasno ko je ko. Vesela zbrka bez pravog veselja. Ne, svetlost paliti necemo
da, recimo, ne dolete komarci. Kakva kola ima, Drago? Hajdmo do nas, predlae doktor, i
ustaje. Njegova ena prihvata predlog. Takode, ila bi i Lida. A ja ne bih iz principa. I tako svi
zajedno icezavaju preko ograde, a ja ostajem sam, kao to sam i planirao za to vece. Raspremim
stvari sa stola, nalijem sebi pice i s radocu utonem u eljenu osamu. Samo: zar nisam sve vreme
ocekivao da ove veceri bude mesecina? Nita zato. Zanima me ko li ce doci po mene? I kako ce
se zajedno vratiti natrag, neko s flaom u ruci, drugi s batakom pecenog pileta. Hocemo li opet
goli u more? Sve inicijative preputam drugima. J edini sam koji niti ikog trai, niti poziva. A onaj
sedokosi zaista ima neprirodno masivnu toljagu. Kako smo se hitro smotali u seksualno klupko,
prema njegovom ukusu. Babac mu i nije rdav za u mrak. Kad bi moja bila barem upola toliko
usluna. Dok bejah junoa, koliko sam recki upisivao tokom samo jedne jedine noci. Zatim je
recke udarala Marina, posle smo se manuli toga. J esam li zaista opalio doktorovu finu suprugu?
J esam li prole noci koknuo i svoju? Davo ce ga znati. Pustimo to. Sva sreca da ne povedoh
Klaricu, ili malu. Ili one dve iz drumske mehane; ba mi se htelo da ih lepujem sa sobom: samo
me je ona tamna slutnja sprecila u tome. No, i ta? Uo mi u flau i nita drugo. Koju sam to
imao ja, koja je to imala mene? A ba je na svoj nacin neobicna ta doktorova ena, kakvo telo u
tim godinama, kakva predanost, kakva duboka pohota; i ono podrhtavanje guzova dok sam je
mlatio, otvaranje i zatvaranje, drhtaj s dna bica, svretak necega to uistinu ne bi nikad bilo
dovedeno do kraja. To jedino naslucujem ja, ivac za te stvari. A postupao sam prema
doktorovom do u tancine smiljenom planu. I opet to nisam bio ja. Kako je do u sitnice sve
proracunato! Krmak, razbojnik, zaista! A sad Lida s njim igra veliku igru, pogotovu to bez mog
prisustva verovatno racuna na sudelovanje katalizatora Karla, Draga, elementa koji nije dovoljno
zreo da se pretvara, ali u procesu vri posao, poznato mi je kako to izgleda. Meni jeste, no njemu
nije. Zato i jeste tu. Jedino bi me radoznalost naterala da krenem tamo, ali nije dovoljno snana
da mi nadjaca elju za uivanjem u samoci. Ko ce se pojaviti prvi? Da li organizator, tj. doktor?
Ili ce Lida poslati Karla, Draga? Moda ce i sama doci? Ili ce jedno od njih (doktor ili Lida)
organizovati pohod? Razmotrim li situaciju, cini mi se da ce prispeti svi zajedno pod Lidinim
mudrim rukovodstvom.
A ispade drukcije. Dodoe samo matorci, sami, bez ikakvog klanjanja, saoptivi da Lida
sa mladim gospodinom" odlazi u bar. Hocemo li jo po caicu? Kao da nas je istina porazila.
Razgovaramo, nalivam im pice, pokuavam da budem zanimljiv, ali nita. Sve ispada nekako
mucno. Lidino maslo, naravno. Dode, pokvari sve, ode, a za sobom ostavi moralni smrad, bez
obzira da li mi je poznato ta je kazala ili nije. Svako objanjenje bilo bi uzaludno. Ta enturaca,
ta vraja enetina, ta pilula iz samog pakla! I ima je i nema, ali je uvek na neki nacin prisutna.
Moja smrt.
Sedimo i pijuckamo, hladno, cisto, kako dolikuje. Kako je to moguce?
A sad, prasak eksplozije, i sve se razvija nepredvidenim pravcem. Onda bismo opet neto
hteli, pa se napinjemo, mucimo, ali bez uspeha. Sedimo zajedno, a svako za sebe. Naravno, svetlo
gori.
Veoma ste zaljubljeni u svoju enu, rece doktor smejuljeci se.
J a? U svoju enu? Dobro, neka mu bude. Smejem se glupoj psihologiji mudrog coveka.
Staromodni ste, nastavlja, i ljubomorni. J a? A zato da nisam, neka mu i to. Ne bih se,
gospodine Benedik, usudio da je ni prstom dotaknem", dodaje. Zna mi prezime, govori mi
gospodine", katkad ozbiljno, drugi put iz zezanja. Ali meni je sve to dosadno. Vraticu ti, stari
jarce, pomislih. I nastavljam da pijem mirno, nazdravljam, cutim, razmiljam za svoj gro, sluam
ga samo jednim uhom i zurim u nebo koje je sve crnje i crnje. Otkrila me je, krmaca, a to i nije
bilo tako teko. I sa sobom dovela i mladog iljokurana: pogledaj, jo sam ja privlacna! Sad s
njime odlazi u bar, misli sad cu pojuriti za njom. Prevarila se, jadnica. Doao sam, ovde sam,
ovde cu i ostati, ovde se i provoditi.
Vredim samo onoliko koliko imam i kakav mi je poloaj u drutvu. Kao individua, kao
goli covek, ja sam bez ikakvih vrednosti i za Lidu, i za Perka, i Karla, i za Perkovu suprugu, i za
malu, za sve ljude, sa izuzetkom moda Klarice. Pa, nita zato. J a sam potreban vama, a ne vi
meni. Najmanje ti, doktore, tkacu gustih mrea. Bakutaneri, gospo, nisu moj specijalitet. Mala ce
pasti rdavih aka poeli li da se vrati ovamo. Da li mi je potrebna barem Klanca? Sve mi je
dosadnija. A Lida? Jo cu razmisliti dok ne procenim njenu ulogu u mome ivotu, imam jo
vremena. A iljokuran? Njemu je cast da u mom ivotu bude nekakva cinjenica; u stvari ga je
strah kao psa. Izvolite svi, koliko vas ima, u boiju mater, ili, kako to narod lepo kae: u pizdu
materinu. I ta jo? Molim? Cau kisele vode? Zato da ne, gospodo! Evo. Molim. Opet se
zabacujem u naslon i gledam u vinovu lozu. Dosadno mi je s vama. Dogodilo se nije nita, a nece
se ni dogoditi. Brbljajte, brbljajte, samo napred! Koliko takvih kenjatora svake veceri gledam na
televiziji. to torocu i torocu o svemu to znaju i o onome to nece saznati nikada. J er ivimo u
uredenoj, kulturnoj i civilizovanoj dravi. J edino to treba da zna, to je da vergla. Pocne li da
razmilja ozbiljno, nasukace se na sprud.
A doktor me zapravo zabavlja svojom opsednutocu seksualnom problematikom.
Tandrkalo. Hajde na spavanje. Zaboravi. Umukni. Dosta je za danas. Hoce li prestati?
Moja Lida, besna kucka, bludi po ovoj noci ko zna kud. Ne bi ona dovela momka na uvid
da joj je do njega zaista stalo. Ali tebi to, doktore, nije poznato. Ne govoreci nikome nita, odoh u
kucicu i bacih se na krevet, ne nameravajuci ni da se vracam napolje, ni da ikome bilo ta
objanjavam. Ba me briga hoce li kogod utuliti radio i ugasiti svetla; i tako i zaspah. Alkohol
nas oslobada svih konvencija.
A bapci te privlace, a! rece budeci me usred noci, besno me steuci za onu stvar i sve
ostalo. Da, bakutaneri, promrmljah bunovan, pokuavajuci da se nekako icupam iz njenog stiska.
Setih se doktorovih trucanja o seksualnim problemima. Da je grupni seks Kinezima poznat od
davnina. Zatim o govnojedima koji deciji izmet prvo ispre, a onda ga pojedu.
J esi li i doktora?" upita me. Bee pripita, valjda zato to je sa Karlom bila u baru.
Naravno da jesam. A ti? Da li te je Karl? O, ne. Ali je trebalo da vidi kako mu je samo stajao.
Smejala se na sav glas. Dreci me rukom, jer je znala cemu se teko odupirem. Znaci Karl ode
kuci suva kurca? ao ti, stari pokvarenjace? Besramni pederu. J a peder? Ti! Lagano me
obradujuci, jednom rukom spreda, drugom otpozadi. Sad bih morao da joj se suprotstavim, sad,
kad joj je jasno da bih mogao samo kad bih hteo. Mani me se, rekoh, da ne bi pricala, bestidnice,
kako si me opet zauzdala. A, nece se izvuci, ne. Zar hoce i sa siledijom? U nudi davo i muve
guta, odgovori. I iznenada uzviknu: svinjo bestidna! Naime, oseti kako mi se ona stvar zgrci i
trcnu sluz. Besno me pusti iz ake i okrete leda. Psujuci potmulo. A ja se nasmejah pokuavajuci
da zaspim. Probudi me zujanje komarca oko glave; primetih da je Lida ustala, potom opet utonuh
u zdrav san.
Sutradan je jutro osvanulo tako to mi je donela kafu u krevet, budeci me na najsramniji
nacin: povuce me za muda kao da je to klepetua obeena kravi o vrat. Bee u belom ortsu i u
mom crnom demperu s visokim okovratnikom, pantalonice behu pretesne, pulover preirok, a
sve zajedno stajalo joj je kao saliveno, to jest jest. Bujnim kurjucima ibnu me po licu. Napolju
je duvao vetar. Pogledah kroz prozor: siv, oblacan dan, duva jugo, zbogom lepo vreme. Necu
moci da odem ni po camac. Svi planovi odoe do davola. Propade mi subota. Mislila sam da si
na more poveo i Mili. Mili? Zato Mili? Otkud znam gde je?
Gledala me je pravo u oci. Nije ti poznato?" Odmahnuh rukom. Opet te spopada?
Glumio sam da ne moe biti bolje. Ona se umiri, ubedena da zaista ne znam gde je. Kad ti je
zbrisala?" upitah s nedunim izrazom na licu. Ne odgovori, ode iz kuce. Spolja se zacu doktorov
duboki glas. U secanje mi se vrati prolo vece, obhrva me osecanje lake neprijatnosti, osecanje
neceg prljavog; to se oglasi ona moja druga priroda. Ispih ostatak kafe, ugasih cigaretu, pa se
okrenuh ka zidu. A spolja dopire dr-dr-dr, he-he-he, bim-bam-bom; oboje su romorili kao kia.
Vetar udari u kapke, dohvati ih i poce da ih treska. Ali Lida to ni da cuje. Moradoh da se dignem.
Nadao sam se da cu ovde moci da se domognem boije tiine, gde inace? A obreo sam se usred
torokanja. Spavali dobro? Vreme se kvari. Kafa je odlicna. Elzi je oko ponoci pozlilo (Elza je
doktorova supruga), nije navikla na alkohol. Lei i leci se limunadom. J ugo ne obecava nita
dobro. Mlacenje prazne slame. Lida je dobre volje, doktor po navici ivahan, jedini sam ja
namrgoden i zatvoren u sebe. Ostavljam ih bez reci i odlazim dole do mora da gledam valove.
Odlazeci, osvrnuh se za tren: doktor, malcice nagnut napred, pilji u Lidu kao da ce da je proguta,
a njoj se to svida. Sedoh na stenu i lice izloih vetru. mirkajuci, gledam u celicnosive talase to
se valjaju pod udarcima juga, i, penuajuci se, razbijaju ispod mojih nogu. Boe moj, kako sam
sit samog sebe, svojih strasti, svog nacina ivljenja, i sVih ljudi. Pena, svukud samo pena. Pena
na stenju, pena u vazduhu, pena u meni. Pena misli, pena osecanja, pena reci, pena, pena. Lida je
pena, pena sam i ja, gde je Toma? I ne upitah je, ja, pena. Zapenio bih. Da nisam pena. Pena i
prazna slama. Nimfomanicna Lida, zajebani ja, otuno predana Elza s moralnim i alkoholnim
mamurlukom, doktor sa svojim starokineskim grupnim seksom, sa govnojedima, piacopijama,
prdeomrkcima, mrtvoljupcima i mrtvojebacima, ivotinjotucacima, obeenoprcacima,
decokarama, invalidorokadijama, ekshibicionistima, voajerima, tudepipacima,
enopokazateljima, dupedavcima, kurvoljupcima, samoljupcima i samozadovoljacima,
sladostrasnicima, bicomlatima, mrazotrpcima, heteroseksualcima, homoseksualcima,
biseksualcima, grudoserima, polno icaenim bogomoljcima, rodoskvrnicima, ide josablan
jivacim a, politickim pederastima, mekokiticima i hladnoudicima, friiderkama,
kosmosopolcima, menzisofilima, platonicarima, lezbijkama, masnovicerima, drtojebacima,
siledijama, sadistima, mazohistima, piromanima, seksualnim bogohulnicima, i jo mnogim
manje vidljivim osobe nos tima. Magnus Hirschfeld u svojoj knjizi Homoseksualnost mukarca i
ene (doktor je knjigu prostudirao), govori o homoseksualnom okojebcu jednookih. Svet seksa je
u svojim aktivnostima mnogo sloeniji no to to laiku izgleda, pulsira izmedu bezbrojnih
antagonizama privlacnosti i prijatnosti, i covek se cesto zgrozi sopstvenih elja, uplai ih se, a
onda se opet prepusti svojim omamama, svojim bludnim, nerazumnim cenjama posle promene
sopstvenog kulturnog profila, obrazlae ludi doktor, i nabraja beskonacni niz radnji kao da vergla
narodnu pesmu: trljanje, pljeskanje, grebanje, ujedanje, udaranje, mlacenje, bicevanje, bockanje,
bodenje, pljuvanje, grdenje, reanje, stenjanje, secenje, testerenje, tipanje, gnjecenje, stiskanje,
davljenje, probadanje, vezivanje, privezivanje, golicanje, zastraivanje, sramocenje, poniavanje,
raskrinkavanje, klevetanje, sve je to s podrucja seksa preneseno i u zakone, u vaspitanje, u
policiju, u politicke borbe; mucenje, prinuda, nasilje, pravo ili umiljeno pederisanje,
elektrookovi, istezanje creva, stiskanje muda, smudenje dlaka, kose i noktiju, zabijanje predmeta
u vaginu, kanibalizam, prdenje, pianje, sranje, pricanje besramnosti, psovanje, racovecenje.
Uvek s milovanjem, grljenjem, nenocu i uzvienom pesmcm o ljubavi. Na jednoj strani polne
medalje blista sonetni venac, a sa druge seva Hitlerov kukasti krst koji se moe lepo objasniti kao
pederisanje mukih buzeranata. Slast, bes, poputanje nervnih kocnica, bol, muka, gadenje sve
to ucestvuje u trepetu covekove seksualnosti pokuavajuci da se preobrati u sopstvenu suprotnost.
I tamo, gde se ne moe nazreti ni trag bilo kakvoj spolnosti, funkcionie seksualna fantazija.
Predsednik vojne hunte stoji na govornickoj tribini u svojoj tek skrojenoj uniformi s lentama i
epoletama, s trakama i odlikovanjima, zamiljajuci koliko ga ena u tom casu gleda da bi uvece
onanisao s pomilju na njih, a gradanin mata zatvorenih ociju kako bi bilo divno kada bi mu
smakao pantalone i u dupe ipu ugurao metlu. Ocaravanje, razocaranje, omama, muka, bludnja,
prividno ludilo, raspadanje i pouda bez jasnih obrisa.
Lida me preseca onim svojim tihim prikradanjem i prepadom s leda, kao da smo u
najlepim odnosima. Na ta misli?"
Da idem u grad. U neku kafanicu."
Hajdmo. A na veceru smo pozvani kod doktora. Ima rakove."
Kae hajdemo. A to bismo ili zajedno?"
Bar jo jednom zajedno, dragi."
Izlazimo na asfaltni put i njime se vozimo kroz predeo; drvece se uvija pod vetrom, kroz
automobilsku kabinu zvidi promaja, automobil preseca uskovitlani vazduh drukcije nego dole
kraj komadicka mora gde ricu valovi, umi grmlje, a trstike se taru jedna o drugu.
Doktor je sinoc opet odverglao dugo predavanje o seksu", kaem.
I meni je o tome govorio. Tim pitanjima se bakce vec deceniju. Na svoj nacin
zanimljivo, mada odvratno."
Ne kae se odvratno, nego se kae gnusno, grozno, gadno, ogavno, ispravljam je.
Ah, da, ti si prevodilac, ti to zna bolje. Prosto da ne poveruje koliko je izopacenosti na
ovom belom svetu."
Samo to on to, draga moja, ne smatra izopacenocu. Misli da je sve to svojstveno
svakom coveku, bilo da je on toga svestan ili ne. Na primer, ja sam prdeomrkac, a ti
mudostikajuca sladostrasnica."
Tebi bi ih zaista i otkinula."
Eto vidi."
Stigosmo u zastakljenu kafanicu blizu mora. Samo jo jedan metanin to sedi malo dalje,
u tamnom odelu, srkuce kapuciner i cita debelo subotnje izdanje novina.
Dve gorke, dva espresa, dve cae kisele vode, ako imate radenske, tri srca?"
J a ne bih alkohol."
Svejedno; donesite kako sam porucio."
Pijanduro."
Bila je zapravo lepa, ili mi se takvom samo cinila? U pripijenim pantalonama od
svetlosivog somota, na visokim potpeticama, u mom crnom puloveru, s malcice neurednom
kosom u stilu kao-kod-kuce, i sa zelenkasto izvucenim senkama ispod ociju. Kako s takvom
fasadom moe postojati tako rdavo stvorenje? Leno, samozadovoljno, sebicno?
Oboje miriemo, ona na minku i pomade, na puder i ampon. A ja na sapun i after-shave
spray. Diskretni arm dobrostojeceg sloja.
Rece da ne zna gde je mala?"
Zar sam rekla?"
Tako sam te razumeo. Nije ti valjda utekao tako vaan svedok?"
Budi bez brige, dragi."
Gleda me; kao da je togod nazrela, uvek spremna na samoodbranu.
Moda bismo ba ovde, na moru, mogli poceti ono s belekama? Srknem gorku, srknem
kafu, srknem kiselu vodu, sve po redu.
Da li si ispitala malu ta je doktor sve radio s njome?
Nije on kao ti. Niti ju je silovao, niti zloupotrebljavao, s njom nije imao nita."
On je mudrac, naucnik, psiholog, seksolog."
Ma ta da je, pre svega je covek dostojan potovanja."
Tvrdim li da nije?"
Ponaa se prema njemu kao huligan."
Hoce li i on svedociti protivu mene?"
Kretenu!"
J esi li mu rekla da si me cinkarila zbog male?"
Naravno da jesam. Nek zna kakav si.
I on te je pohvalio?"
Smejao se. Bilo mu je veoma zabavno. On sve shvata. Ali je protivu toga kako sa mnom
postupa, videce."
Ulaguje ti se, razumljivo."
Idiote!"
Prija mu da ti bude privren; sluga. Suanj, kako kae. A to prija i tebi. Svida mu se to
su ti noge dlakave kao u mukarca."
J oj, joj, Deki, pa ti si sasvim enuo! Pokvaren i glup najgora kombinacija koja moe
biti!"
Uskoro ce, Lidice moja, videti da postoje jo gore kombinacije."
Da sam na tvom mestu i u tvojoj koi, ne bih ba toliko pretila, bedna bleferska
kreaturo!"
Sece bogme u koprive, mackice, i to golim dupetom pravo usred kopriva!"
ta hoce time da kae, blefercicu drhtavih ruku?"
Da bokal ide po vodu dok god se ne razbije. A sad hajdmo nekuda na rucak, ja zovem,
jasno, kao i uvek. Onda cemo kuci, i tamo ce moci da me pita ta sam hteo da kaem. U redu?"
Naravno, ovim stvar nije bila okoncana; njena rec uvek mora da bude poslednja; ako joj
ne padne na pamet neto posebno, ponovice poznate psovke i besmislice, u novom redosledu i sa
novim naglaskom. Unjkavo, nepresuno.
Toma me je upozorio da si skinula burmu", napomenuh cim platih racun.
A ti nisi primetio?"
U lisnici brzo spazi svoju fotografiju koju mi je poklonila pre mnogo godina, a ispod nje
mali smotuljak. J o je nosi sa sobom? upita. Da, zamisli, jo uvek. Pokai!" Isprui ruku. to
da pokazujem, dobro ti je poznata. (Na poledini pie: Ne zaboravi me. Upamti, teko shvatam
logiku ivota. Volim te. A u smotuljku je pramen njene kose koji mi je poslala u pismu dok
sam bio na studijskom putovanju.) Zaista: zato to nosim sa sobom?
Odvezosmo se u dobru, poznatu gostionicu na rucak, a onda natrag u vikendicu. I kao da
nismo u svadi, ona mi isprica sve o Karlu, ta je hteo i ta mu je dopustila. Naravno da se vratio
kuci razocaran. Dovezao je, a onda nita. Otkud zna da mu je bilo stalo? Zar ensko da ne
zna? Usred noci? U autu? Ili u baru, na plesu", vrati mi. Ljubakala si se s njime, jer l' da? I sam
zna da volim da se ljubim s mladima od sebe. A ne sa takvom starom panjinom kao to si ti. A i
pipkao te? Cekaj, da se setim. . . Ah, da, i to. Narocito su mu moje grudi zapele za oko. Brektao
je kao lokomotiva. Pre no to je otiao bili smo tu iza kuce, uz sam tvoj auto. Mislila sam da ce
izaci da pogleda ta ti je s kolima, a ti nita. Spavao si kao klada. Ne volim mukarce kojima je
svejedno ta im se deava sa dragom. Ne podnosim coveka koji bi me pozajmio drugom, kao na
primer ti doktoru, u zamenu za njegovu uvenulu staru lepoticu. to si otiao dole, na more, a
mene ostavio s njim nasamo?"
Zar nisi tvrdila da je kavaljer?"
J este, ali je i muko; cuo si ta mu se vrzma po glavi."
Ti si mu u gustu, zar ne? Ona se osmehnu vragolasto. Nasmeih se i ja.
Pustio bi me u promet, rece i uozbilji se, pozajmio bi me, isporucio, cak i prodao;
jednom recju, kad bi mogao, napravio bi od mene kurvu."
O, to nikako!" odgoyorih podrugljivo, ti zasluuje najvece po veren je kao cedno,
neiskvareno stvorenje koje zna prave granice; duhovna i telesna higijena ti je vanija od svega na
svetu. J ednom recju, cisto zlato!"
Ima li jo togod da mi prebaci?"
Ne, draga. Ko bi tebi mogao bilo ta da prebaci?"
,Cudovite!" prasnu za svaki slucaj, samo da njena bude poslednja.
Sedimo svako u svojoj naslonjaci, ona u najminimalnijim mini-mini bikiniju, ja u kratkim
pantalonama, i srkucemo svako svoje pice, ona grejpfrut s kapljicom dina, ja koka-kolu s
naprstkom ruma. Vetar se stiava, kroz oblak probi sunce rasipajuci difuznu svetlost.
Zato cudovite?" rekoh mirno i lagano, onako kako ona ne voli. Zato to necu da se
prepirem? Svaka stvar u svoje vreme. Rekao sam da si svakako nervozna i da si nezadovoljna
svojim ivotom, ali da si visokomoralna, prava ena. Ima li cega u tome rdavog?"
Rdavo je to to jedno govori a drugo misli, jer sudi po sebi. Rece da te podsetim da
ima neto da mi kae?"
Setila si se?"
Ne foliraj, draaagi. Znam te u duu, skroz si mi jasan, vidim te golog kao crva. A ono,
to bi ti jedino pomoglo, zna ta je."
No pod grlo, a?"
Ne dramatizuj. Imam utisak da si se predomislio, ali da ti je nezgodno da direktno, bez
petljanja, prizna da si spreman na predaju."
Predaju?"
Kucu prepii meni, a vikendicu makar Tomau A ako tako ne bude?"
Poznato ti je. Sve si proverio.
Zar je nemoguce da razgovaramo drukcije, vec samo s bodeom na grlu?
S tobom drukcije ne ide.
Sad shvatam da to nije igra. Macka je saterala mia u coak, rastrgnuce ga nemilosrdno. U
Lide nema ni trunke popustljivosti, nema kapi saaljenja, nikakvih predrasuda. Doao je trenutak
da to saznam do kraja. Ustajem lagano i odlazim u kucu. Vracam se noseci drugu i trecu stranicu
Milkinih zapisa. Gleda: ta je to? Pruam joj hartije da procita. Sedam, pijem, posmatram je.
Cita, koci se, gleda me, cita dalje, progovara tiho: O, ti, prljava bestidnice!" a hartije
pocinju da joj u rukama podrhtavaju. Stee ih kao da hoce da ih pocepa, gleda me bezumno.
Ne cepaj. To je samo fotokopija originala. Znam ta cita. Svaku sam rec vec desetinu,
stotinu puta procitao.
Svinja! krikne.
Ko?
Svinja! I ti, i ona! Taj mali kurvetak! I ti, izrode!" gui se.
Stvar dejstvuje.
Pala si u klopku, Lida, kaem mirno.
Cita, cita opet, papire baca na pod, gleda me, ubila bi me, drhtavim rukama pokupi oba
lista. Ni to nije istina? pitam.
,Ciste izmiljotine, glasi odgovor. Mamicu joj, ala je pokvarena!"
Ali izjava je tu, zar ne?
Samo da mi padne aka!
Pa bila ti je u akama."
Bedna balavica!"
Sacekah da se malo smiri. Najzad kae: da se usere! Lidino telo grci se ba na taj nacin.
Bee iznenadena do daske, zaprepacena, uplaena. Sve je to bedna la! murnla promuklim
glasom. Ko ce joj verovati?
Hoe. Onoliko koliko i u tvoju prijavu silovanja."
ta s time smera?"
Vidi, Lida, to je prvo pametno pitanje."
Pricekah. Cita opet, uzvikujuci, zatim jo jednom, a onda zanemoca, oba lista zafrljaci ka
meni, govoreci: Reci, ta time hoce?"
To ti necu saoptiti odmah. Svaka stvar u svoje vreme. Najpre se pomiri s time da nisam
ni kreten ni idiot, a onda pocni polako da shvata svoj poloaj. Mila, draga moja Lidocka."
I ta time hoce, govori?!" upita jo jednom, besna i zabrinuta.
Moja stvar. Pre svega, u ponedeljak ce otici u sud i povuci prijavu."
Necu ici."
Dobro, ako ne ode, podnecu tubu zbog nepodnoljivog bracnog ivota, a priloicu i
ovaj spis. Valjda ce sve to na neto izici, je l' da?"
Svinjo!"
Stvari se dobro razvijaju. Skace, psuje, besni. Pije, razmilja, gleda me ocima ubice. A
gde je pocetak... A gde kraj . . .? Tog (kako to ona izgovara) spisa?
J a bih vie voleo da razgovaramo o detaljima. J edni me uznemiravaju, a ima i takvih
koje ne mogu da razumem."
Svinjo!"
Naravno, ta svinja sam ja. Uvek. U beskonacnost.
U redu, Lida, ako tako misli. J a te ne mogu prinuditi da misli drukcije. J edino sam te
upoznao s cinjenicama. Manje je vano da li si malu tukla po goloj stranjici iz ovog ili onog
razloga, mnogo je vanije da si je hukala protivu mene. Da li si biseksualka ili nisi, ba me
briga, to moe samo da me uzbudi. Ali me zanima zato hoce da me uniti drutveno, i to ba
na planu seksa?"
Svinjo! Ovom prilikom ose tih da je psovka namenjena maloj i da Lida gleda u stranu.
Svinja, dobro, u redu. A vremena ima, Lida, veoma malo. Danas je subota, caroban dan,
sutra sveta nedeljica, a u ponedeljak izvoli; moe u tuilatvo, a i ne mora; moe povuci
prijavu, ali i nije najnunije. Medutim, u utorak, kad se budem zainteresovao, moram biti uveren
da je ovoj maloj igri doao kraj. Da je icezla niuta; da se pretvorila u penu, daragaja. Jasno?
Ne, nita joj nije jasno.
Lida uz mali trzaj smace gacice pokazavi mi ono opasno mesto. Pogledaj, rece
rasklapajuci sluzokou. Neto mi pade na pamet, rece, sanjarila sam, pogledaj da li sam svrila.
Gledam, vidim pre svega njene prste.
U znak da je poraen, pavijan, kau, istrti svoju stranjicu.
Sad necemo na taj nacin da razgovaramo.
Mani se poznatih sredstava, Lida. Pitanje glasi: ti ili ja. Oseca li? No s moga grla na
svome. Situacija se promenila. Cekam. Ne uri mi se nikud."
Ne razumem ta hoce da postigne tim podmetanjem koje si izdiktirao Mili?"
U redu. Kako hoce. Videce ta te ceka."
Ispace smean."
Misli? Nisi dobro procitala."
Ona baci papire na stocic. Ovoga puta a to bee znacajno nije imala poslednju rec.
Ustade, i, njiuci bokovima, ode lagano u kucu. Na vratima se istrti pokazujuci mi svoje rutavo
sredite da ga vidim, zatim se zakikota. Primitivka utice primitivno na moju primitivnost. Porice i
uvek ce poricati tvrdnjom da sam ja tobo sve ono izdiktirao maloj. Uz to ce igrati na kartu svog
tela i na moju odanost s tras tima. Videcemo. Rat je stvar ivaca.
Ako nije kraj mene, nita me ne goni da odem od kuce. Zato udoh unutra da se
preobuceni. Kad god je obuzme nemir, Lida se posvecuje opsesivnom radu, sad rasprema kucu.
Navukoh bele pantalone i novu plavu mornarsku koulju. Zainteresova se kuda cu. Idem da
ulovim kakvu lezbijku ili biseksualnu mazohistkinju, za tebe. Stade preda me sasvim
razgolicena. Gle, kakvo lepo novo kouljce ima na veliki lovac, ruga mi se. I ta jo tamo
pie? Gde, a, u kopiji? Pie kako sam rekao maloj da ti kae da sam je tobo silovao i da ti je
morala obecati da ce svedociti protivu mene; zanimljivo je l' da? Znaci, tako? Klimnu glavom;
poce da shvata. Rekoh ti da ce sesti u koprive, ali ti svom kretenu nikako da po veruje." Odoh.
Vec drugi put izostaje njena poslednja rec, pomislih, a to neto znaci.
Sedam u kola i prisecam se da u prtljaniku imam nekoliko lepih kopija odrezaka s
panjeva koji su sad veoma u modi. Cim se vratim, okacicu ih u vikendici. Kuda cu? Levo ili
desno. Pa, mogli bismo levo. Za ta ivim? Za posao? Za honorarni rad? Za odmor? Za taj prljavi
rat sa Lidom? Za odreske s panjeva? Za svoje strasti? Ili iskljucivo za to da na ovaj ili onaj nacin
proivim svoj cas? Kao da sam usred mora na splavu kojim se poigravaju struje. Takode ivi i
riba, i ptica, i guter, i maslina, ali bez pitanja zato? To besmisleno pitanje nae svesti jeste ono
to nas unitava. iveti veselo, iveti opasno, iveti ivahno, iveti lagodno: a onda se zaustavi, i
upita se zato? Zato vozim po ovom asfaltnom putu kraj mora bez vozacke dozvole i bez
ikakvog cilja? Da li se cilj nalazi u kakvoj oljici kafe iako kod kuce imam bolju? Koliko je
ovakvih putovanja svaki dan, koraka, pokreta, reci, da bismo uvece kazali kako smo umorni i da
idemo da spavamo, da se prepustimo veoma nejasnom stanju sna, preivimo, manje ili vie,
cudnu noc, i probudimo se: pred nama je ponovo dan, slican prethodnom. Besmislica
svakidanjice. I ta da zapocnem u ovom oblacnom danu, kad ne bih razmiljao o cemu, vec
zato? Moda je bolje leati i buljiti u tavanicu? Citati novine ili kakvu reviju? Klepetati sa
susedima? Naci sebi bilo kakav poslic, recimo zakivanje eksercica u zid o koje bih okacio one
odreske s panjeva? Raspaljivati rotilj, ispijati hladna pica, igrati karte? Uzbudivati se enskim
telom? Kao da je kakva zla slutnja sve vreme prisutna u meni; ne znam ni kako se zove, a nikako
da je se otarasim. Da li je teta uludo stracene energije? I kojih casova? Kojih dana? I da li je
teta za ikoga od nas? Tamo, na kraju krajeva svake misli nalazi se sivi, gluvi i slepi beskraj,
moda je tamo cilj moje slutnje.
Sa ivice druma ena u utoj haljini mae mi da se zaustavim. Stoji pored prelepog novog
mercedesa tamnoplave boje; tek kasnije sam utvrdio da je to novi automatik. Molim? Nestalo joj
benzina. Nemam rezervu. A ni crevo. Udite, idemo do benzinske pumpe, neto cemo smisliti.
Izvolite. Hvala. Iznenada primetim, prica, da mi je kazaljka za gorivo sasvim na nuli. Pa imate
valjda svetiljku za upozorenje da ste na rezervi? Naravno. Ali nadala sam se da cu se dovuci do
prve pumpe. Pre svega, nekako previe (pogotovo za usred bela dana) mirie na parfem crna
macka. A nekakva narocita nobl ptica nije. A opet takav automobil, koji kota sigurno vie no
celo moje imanjce na moru? Ocigledno je njen. Brbljiva je, veoma je otvorena, bokovi i noge
nisu joj loi, lice tako-tako, pre svega ne svida mi se njena frizura, obojena u plavo i
nakolmovana, a ni uta haljina, ni lisicje oci. Neka zanatlijka? Na pumpi dobija kantu od bele
plastike i benzin, a posle malih pregovora pozajmljuju nam i crevo za pretakanje. Pri placanju
poce da se smeje gledajuci me: nema dovoljno novaca, nemam dovoljno da sve to platim,
obecavam da cu crevo vratiti. utoj je sve to sasvim prirodno, zahvaljuje se govoreci da je u
blizini svoje kuce, da li bih je otpratio? Pola je samo po kafu Nes, Nescafe Gold Blend, Instant
coffe, englesko-vajcarske proizvodnje, da svratimo u prodavnicu? Mogu li joj dati togod na
zajam? Pa, moda pet est hiljada starih dinara. Uzela bi dve tri piksne, imam li kod sebe za
toliko para? Da, bice. Nacin na koji je rekla piksna mnogo mi govori o njoj. Uistinu, zanimalo
me je odakle je ta uta pojava. Bila je zadovoljna mojom predusretljivocu, ali se nije pretrzala u
zahvaljivanju. Bacismo se na posao. Ona me bez okolienja upita ta sam po zanimanju, gde
radim i gde mi se nalazi vikendica. I ona ima neto slicno nedaleko odavde. Mu joj je kod kuce.
Benzin pretacemo u njen rezervoar, ona me puta da radim sam, gleda, melje, pali kola i poziva
me da je sledim. Potpuno nov mercedes s plavo osencenim staklima i privlacnim brojem igra
ispred mene, a u njemu ona piksna. Ionako sam bez ikakvog cilja. Pali desni migavac.
A ono tamo ni po cemu nije kucica. Portal s puzavicama, zatim bela pecana staza kroz
ureden park, zaustavljamo se jedno kraj drugog na prilicno velikom parkiralitu bogate vile.
Izlazimo; pazim da previe ne zijam u japansko rastinje, u leje sa cvecem, u terase, balkone,
jednom recju kuca i po, ako ne i dve. Pored nas zamice covek u plavoj kecelji, pozdravlja nas.
uta me poziva u kucu, vodi me kroz veu i lepo uredenu dnevnu sobu s kaminom (u prolazu, po
jelenjim rogovima zakljucujem da joj je mu lovac) na terasu iza kuce, smeta me u udobnu
pletenu fotelju i pita ta bih popio; odlazi unutra odakle se cuje nekakav govor; vraca se sa
caama i flaama na posluavniku. Koliko vam dugujem? pita; ali ja ne znam tacno; racuna,
pita, sabira. Uto se pojavljuje mu s velikim novcanikom u levoj ruci, debela ljudina s dobrih
ezdesetak godina, retke kose, s trostrukim podvaljkom i naocarama velike dioptrije, u utoj
koulji i uckastim pantalonama, neljubazno mi prua desnicu (hladnu i mlohavu, kao kona
rukavica napunjena vlanim peskom) i seda u drugu fotelju, a novcanik polae na sto. ena
sracuna, on mi lagano odbrojava novac, zatim ga sputa preda me. Ona mu prica kako sam joj
pomogao, on klima glavom i mrmlja sebi u bradu aha, a, mhm. Tatice, hoce li i ti togod? pita
ga ona, a on: Zna ta, Muci daj mi crno pivo. Ona ode po pivo dok ovaj tuli da je letos
nekako cudno vreme. Vec bih otiao da me ne zanima ko su ovi ljudi, i da nemam vremena
napretek. Muci se vec vraca s pivom. Sad i ona seda i sebi naliva sok. Razgovor vode oni. S
vremena prelaze na cene, sa cena na ivot tu na obali; a zida se na sve strane, kuka on, i ko sve
ne; naricu da bi im covek rado udelio pet dinara, a zidaju rajska gnezda; prelazimo na saobracaj,
na to kako su putevi prepuni i kako ljudi voze neoprezno; na vesti iz novina da je jedan deo
omladine sasvim razularen, bez pravih ideala. Nije mi prijatno, ali predano ucestvujem u tom
bezlicnom i bespolnom obdelavanju salate svakidanjice. Hvalim kucu, hvalim vrt. Saznajem da
su lale uvezene iz Holandije, i da vinograd dobro uspeva; kau mi da su sazidali i vinski podrum.
Nemaca je na moru koliko u vreme okupacije u celoj Sloveniji, ali ovi su sad mirni; a naa
balavurdija se svake noci tuce; necete naci nijedan prostor za igru a da pod nogama ne kripi od
razbijene srce. Odakle to zna? Da ne ide na ples? Ma kakvi, vidi iz novina. uta pita: Da li bi
drug kafu? Mogao bi. Drug prvi trag. Odlazi da je skuva. Moram reci gde radim. Tatica
klima glavom. Uzgred se raspituje ko mi je direktor. Aha, poznaje ga. Saznajem da tatici trokira
srce, to me ne iznenaduje (kod takvog podvaljka, pomislih, covek ne moe umreti drukcije nego
od srca). A posle rata smo ovde na moru usrali stvar, ne samo sa arhitekturom, vec i sa
personalnom politikom. Gde imam vikendicu? Hvalim novi mercedes. Ah, odmahuje rukom,
Mucine muve; i gleda me prodorno imam li zadnjih namera? uta donosi kafu i dve oljice, za
mene i za sebe. A on ce: Zna ta, Muci, budi tako ljubazna pa mi, ako hoce, donesi din, sok
od limuna i hladnu sodu? Ona sipa kafu primecujuci: Da nije, tatice, isuvie rano za din?
Onda odlazi po ono to je traio. Da vas ne zadravam?" pitam uljudno. O, ne, za danas sam vec
odrintao. ta? zanima me, ali ne pitam. A on se tumba po fotelji kao da ga svud ulja, cudno, kad
je tako dobro nafatiran. Kao ef propagandnog odeljenja tako velikog preduzeca sigurno ste clan
Saveza, pita, ali kao da ga to bogzna kako i ne zanima. Potvrdujem. Onda cete lake shvatiti zato
sam nezadovoljan naim priobalnim turizmom, objanjava pitanje. Aha, aha, razmiljam, pa to je
neki drmator". Lovac je, njegova ena mi se obraca sa drue", zanima ga moje clanstvo u SK,
kritikuje s visine. Muci donosi traeno. Natoci sam po elji, tatice, hoce?" Da, da, Muci." Tad
se prvi put osmehuje i kae mi: Ova moja Muci vredi cistog zlata." Dolazi devojka u mrkoj
haljini od prostog materijala i zastaje na vratima. ena se okrece ka njoj. Gore sam uredila,
gospodo." U redu, Rezi, kae, a sad jo i kuhinju. Devojce odlazi u kucu. Hej, Rezi!" vice za
njom gazdarica, devojce se vraca. Upali radio, da ne propustimo vesti." Rezi klima potvrdno
glavom i iz kuce se ubrzo zacu harmonika i narodna pesma.
Iz tih fragmenata sastavljam neki ivot u nekoj sredini koja ivi sasvim drugacije no ja.
Tatica, Muci, Rezi, covek u plavoj kecelji i bogzna ko jo sve ne, ive u velikoj slozi, svako ima
svoju vrednost, sporazumevaju se s medusobnim potovanjem, i u tancine znaju ko je ko i gde je
kome mesto. Tatica ima stomak slican napunjenom rancu, Muci je za njega isuvie mlada, a opet
je sve u najvecem redu. Svako ima svoju zaledinu. Tatica bogzna kakvu, Muci taticinu, Rezi i
taticinu i Mucinu, i tako dalje, sve do muve na prozorskom oknu. A ne kao kod nas, gde suprug i
otac ne vredi ni pet para, kojeg ena nece da titi, a dete unesreceno nesuglasicama starijih,
povremeno mi se cini da je cak i Doris zaplaena.
Tatica govori polako, odmereno, ali ne i premudro. Muci se s njim neprestano slae, a ni
ja ne pruam ni najmanji otpor, jer pijem Royal Court Scotch Whisky. Napi sace svoje memoare,
kae. U dve knjige. Prva ce se ticati predratnih dogadaja, a druga minulog rata. Vec ima i ugovor
sa izdavacem. Ali ne ide pa ne ide. Niceg teeg od pisanja. A ako biste govorili u diktafon?"
savetujem. Eno ga gore, pokazuje ka kuci. Ali i to je vrlo naporno. Uvek dograbim neku reviju,
kae i gleda me, zna vec ta je to; i onda citam, i citam, postajuci sve manje pametan. (Prisecam
se Paklene pomorande, smekam se, a on moj smeak smatra kao: za sve to pre svega treba biti
pismen, i to ga razdrauje, te nastavlja): Razumete li se vi u sva ta svinjska creva? Kuda sve to
vodi? I te seksualne zavrzlame? Jeste li citali u Nedeljnom dnevniku"? Kome je to potrebno,
molim lepo? Za mene se seksualna pitanja ticu iskljucivo dvoje zainteresovanih, i druge za to ne
treba da je briga. (Gledam mu u trbuh, u podvaljke, bacim pogled na Muci i mislim to mislim.)
Kaite, molim vas (i prstom upire u mene), cemu koriste sve te masne ale? Masnih ala je uvek
bilo i bice ih. Ali otkud im pravo da postanu osnova za literaturu, da vas cujem?
Sad moram da odgovaram. Ne bih hteo da ga razocaram, a ni sebe da izdam. Izvlacim se
kroz kompromis: uvek naide vreme kad omladina eli da srui kakav tabu i da se domogne
zabranjenog. Ali on to shvata kao podrku lascivnosti. estoko me prekoreva napomenom da je
njegova generacija takode razbijala tabue, itekakve, drago moj, a i kako, drukane moj, bombama
i dinamitom, da; i nije burgijala, zaista ne; oportunisticki je podravati neke malogradanske
tendencije koje sebe proglaavaju naravno neistinito za nekakvu novu revolucionarnost, a u
osnovi samo slue veoma niskom, antirevolucionamom ukusu. Ba je ljut.
Jeste li procitali ta je napisao na najveci pesnik Matej Bor? Jeste. Ja se s njime u
potpunosti slaem.
Ali to su u stvari sporedne stvari, kaem. No tatica pada u sve vecu vatru.
Sloboda tampe, uzviknu i tresnu dlanom po stolu, jeste sloboda za korisno pisanje, a ne
za destrukciju. Kao clanu SK to vam je verovatno jasno?
Ja se zbog tih pojava ne uzbudujem, kaem pomirljivo.
Vidite! Tu je izvor zla! Nove generacije su zaraene opasnim liberalizmom, liene su
onog tananog cula za vrebajucu opasnost. (Zadihao se, smiruje se mrmljajuci na kraju kao da se
njegovo kazivanje mene ne tice): Zato kroz partiju treba sprovesti cistku, i to ne na Staljinov
nacin, vec na na!
Hvata se za srce, ena ustaje, miluje ga po celu, odlazi, vraca se naglo noseci flaicu s
kapljicama, sipa ih u caicu, on pije apucuci izmodeno: Polako, Muci, polako, nije nita
strano.
Ispije kapljice, odahne, i pocne govoriti sasvim mirno:
Ba je sjajna mala, ova moja Muci, sjajna je . . . Znate, ona mi daje snage da izdrim. Ni
medu nama ne postoji potpun idejni sklad. Tako bih voleo da napiem te dve knjige koje bi
govorile o tome ta uzdie omladinu a ta je unitava. Bili smo pravi siromasi, bez novca, slabo
odeveni, ganjala nas je policija, vukli smo se po sudovima, leali na robiji, umirali od gladi: ta
nam je davalo snagu da izdrimo? Na prvom mestu: snaga ideala. A onda drugarstvo. Disciplina.
Portvovanost. Vera i nada. eleo bih o tome da piem.
J este li vec poceli?"
Pet puta. Deset puta. I opet sam stao. Ne ide. Ne znam zato. Znate li vi?
Naime . . . ako imate jasnu temu . . . uspomene su ipak uspomene . . . jo i ideju . . . onda
ostaje samo pitanje ostvarenja."
Hja. Dok razmiljate, sve je u redu. Ali cim uzmete pero u ruke . . . sve se zapetlja.
Koliko mi se puta dogodilo da se probudim usred noci i pocnem se prisecati kako je bilo to i to,
na tom i tom mestu, i ucini mi se da pred sobom vidim sve, i cujem, i osecam, doticem sto,
stolicu iz ondanjeg vremena. . . a onda ustanem i pokuam da sve to zabeleim: izgubih svu
snagu nad tim redovima, ali ne ide pa ne ide. Uvek ispadne neto sasvim drugo."
Cutimo. Tatica toci i ispija ne obaziruci se na upozoravajuce Mucikine poglede.
(U redu, Tatice, pomislih. Ti si jedan od onih koji nam kroje sudbinu. Ti si jedan od onih
zbog kojih smo i mi, srednji sloj, okusili blagostanje. Ti, Tatice, sve zna. Ti si bez greaka, bez
slabosti, sudija nas grenika. J edino ne ume da napie novo Sveto pismo, i nikada ga i nece
napisati.)
Zatim govori o sebi, u to uplice opte fraze. Pre neki dan je otkrio spomenik palim
borcima. Mi smo zdrav narod. Vozio se makadamskim putem u zabito selo, a kakav prijem! Mi
smo barijera zapadnom kapitalizmu. A onda su mu na pranjavom automobilu ispisali neku
blezgariju. Mi smo raskrinkali staljinizam. Vrucina je bila nesnosna i mikrofoni su iznenada
otkazali. Mislili smo da je posredi sabotaa, ali nije bila. Dokazali smo da svaki narod ima pravo
na vlastiti put u socijalizam. Bila je to naa svetska misija kojoj ce istorija, uz otpor Informbirou,
tek vremenom dati pravu ocenu. Kako je to gadno vreme bilo! I danas je dokazano da je
J ugoslavija ostala na svojim nogama, u socijalizmu, i da njome niko ne raspolae, ni sleva, ni
zdesna. Da li bi, Muci, napravila kakvu salatu od mesa?"
Sluam, klimam glavom, prisecam se gde sam sve to vec citao.
Dap, Tito to su dva imena savremene istorije, bolje receno, Tito, Dap.
A ta je sa Ce Gevarom?
To taticu strano ljuti. Ce Gevarin kraj u kandama CIA-e dovoljno je dobar dokaz da je
jedino jugoslovenska praksa ispravna: revoluciju je nemoguce uvesti, revolucija neizbeno
propada ako se ne oslanja na svoj narod. Omladina na svoje majice ispisuje Ce Gevara samo da
bi izazivala, ali da cita za to nema vremena.
Nisam ocekivao da ce ga pominjanje tog Kubanca toliko razbesneti. Pomislih da bi bilo
zanimljivo saznati ta misli o Mao Cedungu, ali kako se udenuti u razgovor koji vodi Tatica? Cim
poludi zbog Austrijanaca, pocinje da psuje: jebem im boga austrijskog tupavog. ena ga slua
mirno. Tata sebi u veliku cau (dva deci) naliva din do polovine, malcice soka od limuna i u sve
to trene sifon. Postaje sve vie raspoloen. Slaem se s njim da su Amerikanci veliki govnari, a
da Ruse treba poznavati, te lukavce koji uvek. neto pletu i mute. A Kinezi? Mao? Pitam. Pitam
coveka koji sve zna, da bih neto naucio. Kinezi? pita se zamiljeno i mirno nastavlja: To je
drava za sebe. Za njih je vec veliki napredak to ne umiru od gladi kao u ranija vremena, da nisu
goli i da napreduju. Mao? Mao je za zapadne maoiste sam rekao poaljite ih na neko vreme u
Kinu i, ozdravice! Ba je tako kazao? pitam naivno. Da, neto slicno. Cujte", gleda me
podignutih obrva, zato jedan deo nae omladine dreci Mao pa Mao, i odlazi u maoiste? Taj deo
nije velik, zaista nije. Ali zato pocinju i to? J er su siti i presiti, ja vam kaem." Dodajem da je
sve to vec prolo. Ko danas o tome govori?
Ne govore, ali misle! klikce Tatica. Evo, pogledajte, poslednji put sam bio na nekoj
optinskoj konferenciji, posle toga bee organizovan mali drugarski susret, kako se to kae, a
preko puta mene je sedeo nekakav clan Saveza omladine, pa ja zapodenem s njime razgovor; a
on, znate li ta poce da mi prica? Da je Kina jo ezdeset cetvrte otplatila sve dravne dugove. Da
joj je pitanje uvoza i izvoza potpuno sredeno. Da cena nijednog artikla nije povecana jo od 1949.
I ta to znaci? To znaci da su nam bisage pune arenih laa, da nismo u stanju da sredimo stvari
oko uvoza i izvoza, i da nam cene rastu bre od dohotka? Da ili ne?
Nateruje me da se saglasim.
Cuti, zatim brunda: J ebem ja takve podmukle podrivace u vlastitim redovima.
Znate, nastavlja mirnije, kod starih revolucionara otro je razvijen njuh za opasnost."
ena donosi govedu salatu s lukom i argarepom. Da li bih i ja malo prezalogajio? Ne, drugarice,
hvala, jedan lekar me je pozvao na kampe. Tatica pocinje da jede, uiva, razmilja, vace i
nastavlja tiradu protivu nekih profesora koji potpaljuju omladinu, a mi ih za to placamo". Na
kraju dodaje: jebem ja takve intelektualce. Tatica ih jebe, a uta sedi preko puta i zbog toga se ne
potresa nimalo. Zatim odjebe i privrednike koji misle samo na sebe, koji se u hajci pritaje, pa
ubrzo zatim nastave da rade isto kao i ranije. Govori, jede i jebe. (Secam se onog pesnika koga su
uzeli na nian, jer je pisao o tucanju. Taj izraz je previe mangupski.)
Mi ne stvaramo mucenike, dodaje. Nikoga jo nismo razapeli na krst to ne misli kao mi.
Ali nas nae strpljenje skupo kota. Onih deset godina liberalizacije svete nam se i te kako. Ni u
naim redovima situacija nije sasvim jasna. Revolucionarni moral je pojam o kojem bi valjalo
predavati na univerzitetima. U gimnazijama. Tradicije NOB-a treba da budu negovane. Kako
moe da se dogodi da neko u tampi omalovai na partizanski pokret? Kako, dragi moj
drukane? Jebem ja takvu slobodu tampe.
Tatica postaje veoma besan. Mice brkovima, grmi gasom. uta i ja gledamo ga i predano
sluamo, cekam da Tatica predahne, ustajem i pozdravljam se. Prua mi ruku na isti nacin kao i
kada sam doao, a uta me kroz kucu prati do automobila, pozdravlja se i vraca natrag, rekavi
mi zaista hvala". Nema na cemu. Palim i krecem. Posmatram onog coveka u plavoj kecelji.
Zaustavljam se kraj njega. Molim?
Kako se zove vlasnik ove kuce?" pitam.
Ko?
Pa, drug cija je ovo kuca."
A on?"
Da, on. Kako mu je ime?"
alite se, drue?"
Ne. Slucajno smo se upoznali. Bilo mi je neprijatno da ga licno pitam. A pri
predstavljanju ga nisam razumeo."
On se osmehnu ,i brzo shvati moj poloaj.
To vam je glavom i bradom drug Bine. Albin Kocmur. Niste znali?"
Kocmur, Mocmur, prolete mi kroz glavu. To prezime sam vec negde cuo. ta zar je to
bio Kocmur? Hvala, zbogom.
Pritisnuh gas i odjurili. Smrkavalo se. Upalih svetla, izadoh na asfalt i krenuh domu
svome. A Tatica sedi tamo i jebe podrivace, Austrijance, zakon o tampi, maoiste, intelektualce,
pokvarenu omladinu, profesore, pokvarene privrednike i propali moral celog covecanstva; u tom
obredu slui ga mila uta Muci. Vrlo komplikovana seksualnost, moram priznati. Zanima me ta
ce na sve to reci doktor koji Lidu i mene ocekuje na veceri?
Lidu ne zaticem, sijalica je upaljena, vrata zatvorena ali ne i zakljucana; obrnuh kljuc i
spustih ga u dep. Uputih se doktoru. Sve troje vec sedi na terasi u dobrom raspoloenju, te i
mene minu cemer. Utonuh u prijatnu atmosferu. Lepo je stici tamo gde te ocekuju i gde ce biti
otprilike onakav kakav uistinu i jesi. ene se za to vece bejahu malcice doterale, a doktor
ocigledno vragolasto raspoloen. Pricam gde sam bio. Doktor u ali uzviknu: Pa cestitam, to se
zove napredak! Biti gost milostivog velmoe Albina Kocmura! Znate li ta to znaci? Lidu brine
nisam li se moda alio na nju. Uz to i namiguje.
Elza se smeje.
Aperitivcic? pita. Naravno, grmi doktor, te odmah krecemo u akciju. J ede li ribu, riba
mora da pliva; a rakove zalivati sporo. Rakove je spremio sam, na mornarski nacin, to je naucio
od ribara.
Pocnimo?
Doktor i Elza krenue u kucu da iznose. Dva stola prepuna posuda. Rizoto sa sirom,
rakovi u umaku, paradajz i zelena salata, tanjiri za otpatke, vino, pivo, i ta sve jo ne. J edemo i
alimo se, hvalimo i peckamo, deremo i pijemo; ucini mi se da iza kuce cujem automobilski
motor, no tome ne posvecujem narocitu panju.
Doktor podie glavu; osvrcem se da vidim ta ga je iznenadilo: prilazi milicionar, za njim
jo jedan, salutira, izvinjava se to smeta. Gleda u cedulju, pita:
Jakob Bene . . . Benedicic?"
Benedek? J a sam. U cemu je stvar?
Da nije togod rdavo s Kocmurom, presece me. Moja vozacka dozvola? Hi zbog Lidine
prijave? Hapenje zbog silovanja? Kako covek misli brzo?
A milicionar govori polako: Priveli smo neko devojce koje se poziva na vas . . . Milka . .
. Milka . . . kako se vec zove?"
Znam je, kaem. I?
Tvrdi da je vaa rodaka, necaka ili tako neto?" Aha, kaem tako da moe znaciti bilo
ta. I gde je?
Kod nas, u stanici. Da li biste doli po nju? to da ne. (J asno, tu blebetuu ne smem
ostaviti tamo.) ta je ucinila?
Skitnja. Bez dokumenata, bez sredstava. I da izvinite lovi mukarce. Morali smo da
podnesemo prijavu.
Lovi mukarce? Kako? pravim se zaprepacen.
Tako. Ali, imala je peh ili srecu da je natrapala pravo na naeg inspektora.
Doktor se zacereka iz sveg glasa. Nasmeja se i mico.
Evo, kaem, cim dovrim veceru, dolazim.
Salutiraju, odlaze, misle to misle, divna familija ili tome slicno.
Rakovi su zaista izvrsni, prema doktorovom uputstvu zalivam ih polako.
Vide li ti strvinu, kae Lida. Hoce li i ti sa mnom po nju? Pusti je, nek gospodica
prenoci na pricni, nek se navikava, ionako ce tamo zavriti pre ili kasnije."
Doktor me tera da idem, a Lida zadrava. Elza slui i ne mea se. Lida uiva, jer oseca da
bih smesta poleteo po malu, a doktor pazi da joj se ne odupire direktno. to pre odete po nju, to
bolje. J o uvek niste popili previe. Dadu li vam da duvate u baloncic ..." Razlog kojem se nema
ta prigovoriti, pogotovo u mom slucaju. Otkacinjem se i uz obecanje da cu se smesta vratiti,
odlazim. Do videnja u ranu zoru", dobacuje Lida ironicno.
Pronalazim milicijsku stanicu, prilazim deurnom koji me slua zatvorenih ociju,
klimnuvi. Pazim da se ne ofiram da ne primeti da sam malo cefleisan, no ovde, na moru, sve to
ocigledno nije tako strogo kao u gradu. Mala dolazi i gleda me, grenica, oborene glave. Pred
milicijom moram biti strog: Lepo bogami! Lepo od tebe, Mili! Covek zbog tebe da poludi od
briga, a ti, . .? Idemo!" Zahvaljujem se deurnom, koji takode o svemu tome ima svoje miljenje,
mada ga muci dreme i dosada.
Na putu ka automobilu dograbim je za kosu i poteglim iz sve snage da ona zajeca. Sloi
se pored mene u kola, suknja joj se zasuka uz butine. Opet si bez gacica, a?" Kae da je gladna.
Slatko ti, droco, da se nudi drugima, kurvica-pocetnica, kucka bez gospodara, jebivetru
dupeglavi! Dobice takve batine da ce ih pamtiti dok si iva! Ti, smrdeu mali! Gde si ostavila
Klancu, a? Mazi se. Vozim, skrecem na prazan parking kraj druma, gasim svetla, u mrklom
mraku, s vremena na vreme osvetljavanom udaljenim farovima, grabim je, podiem, okrecem,
ona se trudi da se podredi mojoj volji, ali ne zna ta hocu, pokuava da se prilagodi, obaram je na
kolena preko sedita tako da gornjim delom visi preko naslona, suknju joj zadiem uvis cak do
leda i u ritmu govora udaram dlanom po napetom dupetu: Ho-ce li od-go-va-rati. . . ta . . . te
pitam? Gde si ostavila Klaricu? Tamo, odgovara. Tamo? Ho-ce li od-go-va-ra-ti glasno i jasno?
A? Gospoda Klarica je otputovala na vikend u banju. Prestajem. Eto, vidi, od tebe ne moe biti
nita. Ne znam zato bi se neko i dalje petljao oko tebe? Ti mali jebivetru!"
Pa ovo je telo, oinu me kao munja, kakvo cu sanjati sav svoj ivot! Kakvi kukovi, bogo
moj. Kakve butine. Kakva kosa. Pobedonosna mladost, privlacnost, opoj cvrstih oblika. Prava
Venera. Rodena iz morske pene za ukras sveta. A u tom telu lepra dua male pokvarene skitare.
Milujem je, razmiljam, a ona trtlja da je trebalo da pode s Klaricom, ali Klarica nije kazala da
ba mora, ionako bi se vratila u nedelju uvece i vec u ponedeljak bila na poslu, htela je samo
mene da obide. I usput si lovila mukarce. A da si upecala kakvog sifilisticara i donela mi
poklon? A? I ona, evo, trtlja, blebece i lae do te mere da i sama pocinje u to da veruje, spremna
da ucini sve to od nje zatraim, jer mi je opet u rukama; a izmakne li mi se, istog ce trenutka
naci novog gazdu i izdati me a da ne trepne. ta da ucinim? ta, kad joj sve prija? Da li da je
pocnem muciti ljubaznocu, pa da ode i posle sve izbrblja?
Da li zaista nema ni trunke karaktera?
Ali ja vas volim.
Bez ikakvog uporita? Ne vrdaj, ne lai vie, tako ti boga! utnucu te, pa idi i ivi kako
zna i ume. Pravo je cudo da se nisi vec zaletela u najgore. Zar te ona stvar izmedu nogu toliko
svrbi? Gde su ti dokumenta? Milicajac rece da si bez isprava i bez prebijene pare? Licnu kartu
sam zaboravila kod kuce; a novac? Imam neto malo, ali sam rekla da nemam. Zato onda uvek
neto uvija? Poce da place i da tiho cvili iz ciste naslade ustreptale utrobe, raspaljene mojom
brutalnocu. Ali to uzbudi i mene. Dograbih je i natakoh; pomae mi vrlo predano; i tako,
stiskajuci je za mesnate bokove, sredih je zboka. Placi, naredujem, placi jace! I ona poce da rida,
da se kida, a njena utroba, sva u grcu od zaglunog jecanja, uze mi svu pamet. Neki automobil se
zaustavlja kraj mojeg, nas dvoje pocesmo da se uredujemo navrat-nanos, coitus interruptus pred
samim svretkom, grc, i baterijska lampa pravo u oci. A, vi ste, kae milicionar koji je
dolazio da me obavesti o maloj. Ja sam. Bez sumnje je video sve, a pretvara se da nije. Jeste li je
preuzeli?" Naravno, hvala. A ako mi kae: isprave molim? Ali on nita ne rece. Salutira i ode,
misleci svoje, jasno. Milicijska kola se udaljie. Sacekah malo, a onda krenusmo. Da li je
video?" upita mala apatom. Ako na ocima nema dozluke, naravno da je video, kaem surovo. Na
to se vragolanka poce da kikoce. Bog sveti zna da li je enjen", rece. Spopade me malodunost.
Ne moe joj doskociti, niti da je savlada, slobodna je kao vetar, ili, bolje receno, kao insekt koji
nema ta da izgubi. Na neki cudan i neshvatljiv nacin radostan sam to je opet imam, a opet se
bojim da cu je na kraju izgubiti, ili odgurnuti, pa me zato spopada tuga nad sopstvenom nemoci.
I tako se dovezosmo kuci, banusmo na terasu med ono troje usred najboljeg raspoloenja.
Doktor uskliknu: izgubljeno jagnje opet je nadeno. Lida izrece (neizbenu) podsmeljivu opasku:
I evo nas nazad u cik zore ..." Ko zna koliko jo ima do svitanja? Ako sa mnom bude kakvih
neprilika, bice ih zbog onog prekinutog koitusa koji me je ispunio uasnim nezadovoljstvom
umesto da se, prokletnik, izlio iz mene, prokleti blaeni draisluz, arotrepet, prituljena napetost i
splanjavanje, pouda, blago zalivana alkoholom, davolja nada ta bi sve moglo da bude,
beznadena svetloglednost nezadovoljenosti. Maloj dajem znak da ne seda tu i tiho joj
naredujem: miruj i da se nisi mrdnula; Elzi rekoh da je gladna; ona je odmah ponudi da jede.
Posvetih se doktoru koji, bucan i ivahan, svoje dosetke uglavnom upucuje Lidi. I on od ove
veceri takode neto ocekuje. Uzalud, dragi moji, mislim. A ipak, neto se oseca u vazduhu. Ono
troje, doktor, Elza i mala, sede kao jedinstveni front mukoljubaca, a ja i Lida kao drugi front, koji
se takode nalazi u medusobnom ratnom stanju. A svi zajedno predstavljamo sasvim razbijeno
jedinstvo razlicitih interesa; svaki detalj to nagovetava; reci, kretnje, izrazi lica; sve samo
osvajanje i predaja, napad i odstupanje, sve gole nadraene sluzokoe u icekivanju. Ovo vece
reira sam davo! kae doktor. (Ali ne za tebe, dobacujem u mislima ne bez izvesne zlobe.) Lida
maloj brzo natoci pice nagoneci je da ga ispije na eks. Mala pokuava, zagrcne se, kalje, brani
se da ne moe. Popij, kaem ti, da se malo povrati. A meni, pak, otima cau iz ruku, kuca se sa
doktorom, pije. J a podiem caicu s naprstkom pica na dnu i kucam se sa Elzom koja mi je
kravlje odana, sedam kraj nje i mrsim joj lepo uredenu frizuru, ona se smeje i neubedljivo brani.
Doktor se tiho raduje da ce ipak necega biti. Sve sami goli mehanicki nagovetaji sluznica to
deru, piju, govore, vicu, pue jao, gde li je moj upaljac? Nema ga. Izgubio sam ga. Previe se
ponavljamo da bi sve to i dalje unosilo spontani nemir. Elza me ba odbija svojom govedom
potrebom za prilagodavanjem. I doktor je na svoj nacin odvratan. Lida uzalud glumi enu
visokog stila. A pre svega stalno visi nada mnom i nad malom kao preteca senka. Dobro zna da je
moja koketerija sa Elzom samo prividna. Kafica? Moe. Posle na spavanje. Doktoru se to ne
dopada. Elza odlazi da skuva kafu. Kafa je znak za razlaz. Doktor namiguje za enom dok se ona
udaljava, apucuci mi: De, posvetite joj jo jednom panju kao danas. Vidite kako je raspoloena.
Ne vidim nita. Lida reda radi, ali prenaglaeno, prebacuje doktoru to me zbog svoje ene
zamajava. Kafa (i Elza) dolaze. Doktor odlazi u kucu i na sav glas puta nekakvu tam-tam
muziku, vraca se igrajuci, napominje da je to igra medveda na slemenu zapaljene kuce", i polazi
mu za rukom da izazove smeh; Elza, kojoj je doticna igra dobro poznata, smeje se malo na silu,
ali Lida i mala prasnu u smejanje od srca, povukavi i mene za sobom. Igra izgleda sasvim
jednostavno: nezgrapnog medveda lie poar prvo po stopalima, a onda sve vie i vie on
se lupa, skace, pokuava da pobegne ali nema kud, mumla i rei, lice mu se krivi od ocajanja, vec
mu je i zadnjica u plamenu, trai pomoc od Lide koja ga nekoliko puta opauci po zapaljenom
delu tela to njega posebno uzbuduje, od cega zaista sve vie lici na cudnu sedokosu ivotinju, a
Lida ga mlati u taktu muzike tako da se na njenom licu osmeh nekako koci, oko usta se pojavljuju
one patnicke i gorke crte, dobro mi poznate iz bracne postelje. Mala se smeje isuvie glasno
prelazeci u histericno kikotanje kakvo ja do tada od nje nisam cuo. Elza i ja se kretenski
preputamo cerekanju, ubrzo me sve boli od smejanja. A na dnu sve te kikotave poplave osetih
bolan grc kolektivnog ludila kome se odupreti ne mogu. Ploca prestane da se vrti, ples se smiri,
ali mi nikako da prestanemo sa smehom. Niz lice mi se sliva ju suze, sve me boli od grcavog
kliberenja, jer cim se jedno nekako smiri, drugo prasne u ponovno kikotanje, povlaceci za sobom
i ostale. Srucim se izmucen na pod, u betonski ugao, napreuci se da se smirim. A onda ponovni
prasak od kojeg i mala pocinje da se uvija na zemlji, Lida je obema rukama grabi za lice i odjuri
iza kuce, ali se odmah vraca eleci neto da kae, no ne moe, svi joj se smejemo, ona iskidanim
recima moli za milost koju joj mi ne moemo pruiti, mala se nekako skupi i sva sklupcana strese
u grcu, hvata me med butine i bei hripajuci u-pi-ki-cu se, gubi se u vinogradu. Smeh se vraca
u sve slabijim talasima, polako se smiruje, mi jecimo i dahcemo. Mala se vraca posrcuci. A sad
treba popiti togod, izjavljuje doktor, dok naliva cae ruke mu podrhtavaju. Nazdravlje", vice.
Osecam da i ja moram tamo kud car ide peice. Jo jedan ovakav napad smeha i mi bismo zavrili
u ludnici, pomislih. Ispiavam se, nekako sredujem i vracam. Gledamo se kao da smo ridali do
potpune iscrpenosti. Pravo naricanje kroz smeh, kae doktor, a to se retko deava. I samo to
malo predahnusmo, mala ponovo prasnu u cerekanje, ali mi se ne dadosmo da nas opet zarazi.
Dosta, Mili, kae Lida stavljajuci joj aku preko usta. Sada ono troje krenue jedno za drugim u
klozet, Elza, Lida, doktor. Prilicno smo mokrace i suza iscedili iz sebe. Prilicno u sebe i ulili.
Vodostaj spasen. Doktor predlae da mala noci kod njih, jer imaju vie prostora. Mili vapije
milim pogledom da ne ostane kod njih. (J er bi morala biti gospodarica, a ne rob.) Lida kae da joj
moe prostrti na pod, da je ostala u pritvoru ionako bi prenocila na golim daskama. (Neto
smilja!) Do davola svi zajedno, svako kuje neki svoj tajni plan, cak i Elza, koja kae da im mala
ne bi bila na smetnji. Razilazimo se, ja odvodim svoj harem. Lida malu dri pod ruku, spasla ju
je.
Lida pali svetla na naoj terasi, sputa se u stolicu i kazuje maloj da i ona sedne. Pripaljuje
cigaretu. Takode sedam i ja. Lida: Ako si umoran, Deki, idi na spavanje." Ko je rekao da sam
umoran? A, nece ostati sa malom, ne. Ne zbog tela, vec zbog reci. Maloj je u sutini svejedno;
ona je kao njiva spremna, ne mea se u izbor semena koje treba da k na nju padne. Potcinice
se onom ko bude blie i izdati onoga ko bude dalje. Lida se pretvara da je naivna, a veoma dobro
zna isto to i ja. Ne pretre se da osvoji malu, ali se bori da ne padne drugome u ruke. Ne varam li
se, zaista smena pozicija. Lida se s osmehom priseca doktorovog solo plesa. Mada ne bee solo,
Lida je u igri ucestvovala vrlo predano. Medved na slemenu kuce koju prodire poar i Ciganka
koja ga mlati po zapaljenoj stranjici. I ne samo to: zato smo se onoliko cerekali? Medvedu se
sve vie napinjala ona batina, a to se u kratkim pantalonama sve bolje videlo, mlatarao je njome
kao da mu je u plamenu, svi smo to videli, ali to niko nije pominjao. Lida kae da je poelela da
ga klepi po toj zatupastoj maljici. A on ne bi imao nita protiv, napominje mala strucno. J a sam
uvek zadovoljan ako je moj veci no u drugog, a sramota me je ako je u drugog veci no u mene.
ene znaju za tu osobinu muke prirode i zato je zloupotrebljavaju u svoju korist. Muu
govore da je ljubavnikov veci, a kod ljubavnika se hvaliu muevljevim. Fufe pak da bi to pre
obavile posao hvale svakog da mu je najveci, najbolji, najrafinovaniji, to im je deo profesije.
Grci su na vazama slikali malecne lulice, manje od polovine malog prsta, takvi su bili u gustu
mukarcima; i groteskno predimenzionirane Faluse time su ene izazivale mueve. Govorim.
Takode pricam i ovaj vic: Sincic posmatra slona u zoolokom vrtu i pita mamu: Mamice, ta je
ono tamo to slonu visi? Surla, odgovara mama. Ne spreda, vec ono pozadi, medu nogama?
O, pretvara se mamica, ono tamo nije nita. Iza leda se zacuje muki glas: J ao, gospodo, ala ste
vi neskromni! Slabani smeak obeju ena. Bez volje za alu. Lida i ja nadziravamo jedno drugo
dok god se ne odlucimo da krenemo na spavanje. Madrac na pod za malu koja sa sebe svlaci sve
osim kratkog kombinezona. Lida spazi da je bez gacica te je utine za guzu, mala zavreci s
uitkom. Leim na ledima, puim, zurim u tavanicu. Lida se skida i navlaci pidamu, izvlaci mi
iz prstiju dopola ispuenu cigaretu, povlaci dim, pa mi je vraca. Pogledamo se bez reci; ona se
osmehuje za svoj racun, podsmeljivo i nekako zlobno, a i ja za svoj, bi? je l' da? nece moci,
pticice bez perja! Pretvara se da je hladna i mirna, u stvari je uznemirena od plesa, od pica, od
doktora, od mene i od male. Zahladilo je, kae i lee pored mene. I ja se takode pretvaram da
sam spokojan i pospan; jedino me izdaje onaj veciti izdajnik koji je spreman kada nije potrebno, i
nikada ga nema kad je preci od hleba; Lida ga pipa oprezno kao lopov, obracajuci se maloj
ravnodunim glasom: Da li te je u kolima dobro okinuo, Mili? Mala se zapanjuje, osmehuje se,
neuverljivo odbija glavom, ne, ne, gospodo, ne. Ja oponaam njen glasic: ne, ne, Lidice, ne.
Zatim dodajem sasvim bezbrino: U tvojoj glavi ocigledno nema niceg drugog osim toga. A u
tvojoj?" uzvraca mi, u tvojim mislima i fantaziji, podmuklico?"
J a bih sada najradije zaspao.
A ipak si cekao da na spavanje odem ja; ne, dragi, nikako!"
Sasvim neinteligentno prepiranje ni o cemu; ja sam sebe optuujem kako sam pokvaren:
eto, pravim decu. A ona zlovoljno: Otkud takva sigurnost da je dete tvoje? Ja: ako je tako, to me
onda neprestano optuuje da sam rdav otac? Ona: Jer si za oca pogodan koliko i moja cipela.
Glupo i sasvim blesavo, ali opet njena rec je poslednja. Posle krace pauze (koliko da
srknem jedan dim) kaem: Cuj, Milka, gospoda tvrdi da sve ono to si mi napisala nije istina; da
sam te ja prinudio na neke lai i izmiljotine."
Mala se prepade, uspravi se na kolena gledajuci u nas. I Lida bee iznenadena
neocekivanim napadom. Necemo sada da se o tome raspravljamo", odsece.
A to da ne? Pricaj, Milka. Od pocetka, od onda kada sam onog prvog dana otiao na
posao, a ti sa gospodom ostala u kuci sama.
Oh, ne mogu sada, gospodine . . . Molim vas, nemojte sada . .
Dobro, reci samo da li te je gospoda istukla na golo?
Mala, tiho: Jeste, jeste.
I da ste se posle grlile, pipale i sve ostalo?"
Mala: Da.
Lida eksplodira: Ti vraja, pokvarena laljivice! Zmijo!" Skoci s kreveta, zgrabi malu za
raskutranu kosu i cimnu je k sebi.
Govori da je sve to la! Govori, smesta! Hajde!"
Poce da je cupa i da joj priiva pokoju cuku. Mala je klecala na razmaknutim kolenima (i
to kakvim!), uzdiuci otprilike ovako: oh, gospodo, ne ljutite se . . . oh, gospodine ... i sve tako.
Govori da je sve to la!"
O . . . o . . . la . . . ooo . . .
Lida (pobedonosno, sevajuci pogledom uperenim u mene): J esi li cuo? Vidi? Veprino!
Trgavi se, gledam kako mala pocinje da grli Lidu i da je lie sa upola sklopljenim ocima
i izrazom naslade.
U tom trenutku mene obasja spoznaja o tome kakva je mala. Njoj nije stalo do ja-ti-on-
ona-ono, niti do istina-la, ili do poten-nepoten, odnosno biti-ne-biti, to jest lepo-runo; njoj je
sve to samo carobna igra i u toj igri podvrgava se svakoj reiji, uvek pripada nekome, eli da
bude u necijoj aci, u ruci snanijeg i agresivnijeg, eli da bude na raspolaganju mocnijem; sve
drugo je samo slucajnost, koja je dobra bilo kakva da je. I zato je sasvim slobodna. Ako ne
budem obazriv, ona ce u igri sladostrasnog robovlasnitva napisati po Lidinom naredenju novu
izjavu koja bi za nju bila nova slucajnost. Mala nije a ne moe ni biti ni kriva, ni duna, ni
neduna; ona je ono to je i tacka. Na tome se mi mukarci ukoliko smo mukarci uvek
sapletemo; pre svega tu se saplicemo mi, vlastoljubivi sladostrasnici, koji,u istoriji, stvaramo
drave.
Lida me usrecuje sa jo nekoliko sveih epiteta (od obicne svinje do ljudske bede) i gasi
svetlost, pa se sputa pored male, jer i najbeznacajnija kurvica karakternija je od tebe. Ali ja
znam da joj je namera da se kasnije vrati k meni da bi me uzela", zajahala", iskoristila muku
slabost" kako obicno kasnije kae umesto prijatnog prisecanja na nocne dogadaje. Okrecem se
ka zidu obecavajuci sebi tvrdo da cu biti nepokolebljiv covek od celika"; pri tom ne racunam na
izdajnika koji mi vec govori: necemo izdrati. Ne bude li tako, obojica smo budale, odgovaram
mu. Pa ja sam vec budala, odgovara mi bez kolebanja, jednooka budalina, i kad moram da pustim
vodu, upitam se: jesam li ja samo za to roden? Ovakve dve enskice, a nas dvojica samo pajki,
pajki" i orkaj, orkaj" i to u ovakvoj dinamicnoj primorskoj atmosferi? Pokrih se po uima i
zaspah.
J o u snu mi se ucini da ulazna vrata kripe i cvile na vetru, ali ne htedoh da se sasvim
razbudim. Mislim da je spavanje moje prirodno stanje, stoga nek traje to due. A bee me i stid
pred sopstvenom gradanskom svecu to me je moda u snu Lida zaista iskoristila"; zato necu
da se sasvim osvestim, vec otvaram samo jedno oko. Mala lei na podu na jogi dueku i s
blaenim izrazom na svom andeoskom licu sniva san stvorenja kome je sve dobro i u redu;
umotana u svoju talasastu kosu, ne trudi se da sakrije ni jedre grudi, ni oble kukove. A Lide
nigde. Nita zato. Spavajmo, spavajmo. Slovenci, inenjeri, kurvice i finansijski strucnjaci.
Duhovitost (zapravo pravljenje tosa) moe coveka i da rasani. I tako otvaram i drugo oko,
prisetivi se da me je Lida uistinu sredila, zato pripaljujem cigaretu, i, osecajuci da su mi usta
izgorela jo od sinoc, prizivam u secanje prolo vece. Spopade me prastaro gadenje od ispijenih
caa i izvaljenih fraza i, evo, smesta sam budan, na alost, o, na alost. Kaljem, kao i uvek
kod prve cigarete, i tako probudim malu koja me pospano gleda, vrti glavom i namiguje mi
hoce li da predem u tvoj krevet? Pokretom glave pitam je gde li se dela matorka? Nema je,
kae glasno. Zaista, nema je. Hajd, dodi. U koliko sve to nije neki trik? Otila je, zaista", tvrdi.
Kuda? Ne znam, moda do mora? Panja, ne veruj lisici! Vrati se ti natrag, mala, radije cu da
procunjam oko kuce. Ne zna ti nju.
Navlacim pantalone i izlazim. Aha, vetar menja pravac, vreme ce se prolepati. Ono
celicno sivilo mora i neba uoci suncevog izlaska, onaj plemeniti mir zemlje, miris koji je teko
odrediti: kao da sam sebi puhne u nos lahor, dim, makija voda, neto kao tek rodeno, cisto,
najcistije.
Instinktivno se upucujem u suprotnom smeru umesto k moru, usmeravam se ka
doktorovoj kuci, bos, lak, slobodan od svega. Okolo niceg, mir, lahor dim loza makija
zemlja. Bliim se kuci, zastajem. Cujem dubok, hrapav muki glas i unjkavi glas ene. Stojim,
oslukujem.
U jutarnjim casovima sve stvari postaju plave, svako od nas slobodan, neokrnjen. Gresi se
najcece radaju u dubini nocne tmine.
Zbog cega ja posle toliko godina jo uvek u svojoj lisnici imam onu Lidinu fotografiju?
To pitanje sam sebi dosad postavio bezbroj puta, uvek odlauci odgovor. Ona je svakako moj
prirodni neprijatelj, moj okupator, osvajac, izrabljivac. Sad. I nai odnosi klize sve nie i nie
nabolje nece krenuti nikada.
Zato to breme ne zbacim s ramena?
Lagano se bliim perivoju odakle se cuju glasovi. Nisam ni znao da doktor u vinogradu
ima venjak. Svinje, sad cu vas uloviti!
Ali, meni je zaista neprijatno: ocutim li ta: vidim svojim ocima, postajem utajivac. Ako
pak ne ocutim, posledice ce biti nepredvidive. Zato neka bude da ja kao dobro vaspitani
gradani sve to sam izmiljam (kako to tvrdi Lida, koja je uvek cista i iznad grehova ovog
sveta). Predimo preko toga o svemu moda kasnije.
Zaista, ako dobro razmislimo, koliko malo seksualnih odnosa nastaje s predumiljajem i
iz okolnosti! ene i mukarce privlace samo oni partneri koji se pribliavaju njihovom idealu,
iako od njih brzo odstupaju, pogotovo ako osete da nisu eljeni. To je prvo. I iznenadujuce,
narocito kad vidimo da najvie uspeha ima onaj ko nam se cini da je neprivlacan. A drugo je: da
sve te stvari lebde u vazduhu, ropski podredene slucaju. Covek planira, slucaj odredi. U svemu
tome ima i neceg proracunatog, naravno. Ali kako su retki odnosi cin-cin-bum-bum na prvi
pogled! J ednom sam bio na pregledu zbog bolova u bubrezima: bee tamo neka medicinska sestra
u koju se bejah zablenuo, a i ona u mene i potucasmo se ocima! da se posle nikad vie ne
vidimo, ali ja od tada nikad da je zaboravim, ni njen pogled, ni grudi, ni zracenje, ni noge, ni glas,
sve je to ostalo u meni kao snovidenje, kao osnova za moja nocna snatrenja. ta je Lidu privuklo
sedokosom? Redosled (mala-ja-medved-na-upaljenom-krovu)? Dogovarali se nisu, u to se mogu
zakleti. Nije to njen sistem. Prikriveni sadizam? Mamurluk posle sinocne pijanke? Metafizika ili
parapsihologija? Lida nije medijum. Ona je u biti amerikanizovan tri puta-na-dan okupani
osrednje obrazovani covek, sasvim prosecna vreca krcata sumnjivim verbalnim zakljuccima i
snanom voljom za zadovoljavanjem svojih strasti, licemerka bez premca, istovremeno veoma
preduzimljiva; misli da vredi mnogo, a svoje komplekse manje vrednosti (nos, grudi, i jo kojeta
to zaista ne bi trebalo da pobuduje komplekse, to tvrdim kao poznavalac enskih vrednosti;
naravno, svi njeni kompleksi su iskljucivo telesni) spretno skriva pod maskom svoje oholosti.
Oko nje svako mora da se veoma trudi, mora joj zadovoljiti svaku cud. Da, za to bi doktor mogao
zaista da bude pogodan, jer bi umeo da je dvori. Ili samo prolazna potvrda same sebe?
A kad je sve prolo, ovako ili onako, bev-bev-bev-mav-fnav-hav-hav-hav-mav-civ-civ-
civ, hem, mhm, aha, hov-bev-mav-civ, jednom recju ovako ili onako, opet sedimo na terasi, kraj
stola, s naom dragom Elzom, sve cetvoro, bez male koja jo spava, tako mislimo uz tursku kafu
koju bi trebalo staviti u na dravni grb. J a kram od cigareta, doktor mi daje nekakve tablete
protivu kalja, Elza kae da je sinoc bilo carobno, a Lida da nju jedino razdrauju moje klevete;
jer sve to sam video svojim ocima, koje nisu nikakva dugmad s generalske uniforme, nije istina!
Jedino je uznemirava doktor koji nema nimalo smisla za izvetacenost i la.
Covek se preputa igri, srkuce kafu, caska, ne zna da srlja u svoju propast, pa se sa
svojom plemenitom suprugom upucuje kroz vinograd ka svojoj tek kupljenoj vikendici dok se
nebom propinje najblistavije moguce sunce; a tamo, na terasi, sedi mala, sva uzdrhtala, umotana
u moj bademantil od belog cupavog flanela, lep i skup. Mala place. Zato place? Zato to joj to
prija, kae Lida. Ne, to kod nje nije uobicajeno. Psiholog, kae Lida, jer ona sve zna. ta li je
malu odjutros moglo tako rano da natera u plac? Nezadovoljnost? Do davola! ta se to dogodilo?
Da nije doao kogod? Ne. Ona gospodu veoma voli; uplaila se ta ce sa njom biti? Cega se
prestraila? Ah, krenula je za gospodinom, videla je sve to je on video, pa se uplaila, veoma se
prepala, na ta ce sve to izici. O, ta prokleta sluzokoa! I mi, nosioci te sluzokoe! Neki veliki
duhovi piu drame i tragedije u kojima ljudi iskazuju nekakve boanske reci o dobru i o zlu
(verovatno), svadaju se, placu na pravim mestima i na kraju sve nam je razumljivo; kafu? Ta
mizla, ta droca, a potresa se i plai zbog cega? Da li ja zaista vie nita ne shvatam? A moda
ne shvatam ni sebe, cak ni do onog stupnja do kojeg su u stanju da shvate ribari, dubretari, ratari,
Kocmuri? Ukocen, gledam to telo Afrodite umotano u moj bademantil, i ono cvrkuce kao
prozeblo ptice, jer ne ume da kae ta ga onespokojava; place i gui se, grca i govori: joj, kako
sam se bojala . . . gospodine . . : ne moete ni zamisliti kako sam se plaila . . . Cega, dete? Ne
znam to sam se plaila. Pa je li bilo neceg cega bi se trebalo plaiti? Ne, ne, sad je sve u redu, ne
boj se, duice; vidi, ionako niko nikog ne voli. Sporazumeli smo se da taljigamo zajedno, kao u
kakvoj zajednickoj igri, i to je sve. Preguracemo, sve je u redu. Gospodin je imao takve oci, kao
onaj to je zaklao moga brata kae mala. Lida to ne shvata, kao i uvek, no to je sada bez
vanosti.
J adni ljudi, kae Franci.
Odlazim u sobu, jer me za sve to ba briga, i bacam se na leaj.
Klizim u propast, osecam, ali ne znam ni zato ni kako; ne znam da li treba preduzeti
kakve korake ili se prepustiti dogadajima. Barem da tu svoju propast nazovem nekim imenom.
Ali imena nema. Mogao bih ga odrediti ocas Lida. Ona je moja smrt. Smrt faizmu, ona.
Dobro, znaci stvari se mogu precizirati? Odlaem sve, zadremam, zaspim, preputam se talasima,
i nek bude ta bude, ba me briga. Covek je osetljiv samo do izvesne granice, a onda vie nije.
Tokom rata mucili su ljude, mucili su ih preko svake mere. Ljudi su padali u nesvest, iz
muciteljskih okova u slobodu van svesti. San, san prastanje. U snu niti mislimo, niti osecamo,
niti sastavljamo, niti rastavljamo, ne jedemo, ne pijemo, ne tucamo dok god ne postanemo
starci, sa onim poda se. Cini, Lida, sve to ti se svida, preputam se da sve ide poda me, ne
mogu vie, do videnja, cao! Proklete spodobe, sve su jace od mene: mala stalno ocekuje novog
osvajaca, Lida se potuca i sa mnom i sa starcem tokom jedne jedine noci, doktor je medved koji
nikako da izgubi snagu, milicija krui svu noc, Kocmur jebe neogranicene kolicine bezvernika:
samo sam ja slabic na putu unitenja. Spavam, spavam, jer su mi misli sve zamrenije, spavam,
spavam, jebem ja svoju sudbinu-kurvu, amen. Spavam. Da li sam jo uvek u snu? Spavam. Miran
sam, bez misli, sve mi je svejedno, ispruen sam, nisam bez icega, toplo mi je, zaticen sam,
moci cu, preivecu, ne, sve to nije nita.
Kad se probudih, ucini mi se da cujem poznat glas. Nita dobro, naslutih. Okrenuh se ka
zidu da ne sluam, ali mi do uha vec dopire dosadan unjkavi glas moje ene:
Deki, dola je gospoda... tvoja poznanica... Moradoh da se dignem. uta, ovom
prilikom u jarko crvenoj haljinici. O, dobar dan, ljubim ruku, ba lepo to ste doli, sve najbolje,
molim? A upaljac? Ah, da, smislio sam da sam ga izgubio, nisam znao da sam ga zaboravio kod
vas. NOV PREDGOVOR. Sve do smrti covek nikad nita da dovede do kraja. Nek davo odnese
sav taj redosled!







Sazdani smo od cigareta, turskih kafa, hladenih pica, maloumnih reci i mlohavih pokreta.
Moj ronson, da, hvala. Kako je gospodin suprug, to jest drug? Mora da je dole pod zemljom
zadivljujuci mir. A ja bih spavao, spavao, krah, krah, krah, to je od duvana. Lida prdne, to je od
njenih unutranjih hemoroida (slatka familijama tajna), niko ne cuje nita. Lida bi rekla da sam za
to naravno kriv ja povremeni prdojebac. Dragi moji, svega sam sit. Ako sam vec osuden na
smrt, hajde te vec jednom, da ivotinja ne pati. Ne mogu vie. Kriv sam za sve, i ta jo
hocete? O, to su stanice na putu ka Golgoti o kojem sam saznao iz nekog filma. Pre no to te
razapnu, ide i zida stanice, i svaka ima neko znacenje, a zatim, sasvim na vrhu, prikuju te na
krst, a to ni izbliza nije kraj. Ali, videcemo. Tacno tako.
Lida je veliki govornik.
I ta biste, gospodo, rekli na to da vam mu ovakvo stvorenje pokupi negde kraj puta
(pokae na malu koju nita ne moe da iznenadi), i dovede u kucu? A?
Kocmurovica je zbunjena, i Lida se pravi da to ne primecuje.
Zgodna je, zar ne? Moj draaagi ima ukus. Ali pameti, ni ovoliko. A onda joj cim
nisam prisutna diktira izjave protivu mene. Moete li to da shvatite?"
Kocmurovica srce onu prokletu kafu, ne zna kako da se iskobelja iz neprijatnog poloaja.
Gleda cas u Lidu, cas u mene, i nita ne shvata; a ni ja. Da li da toj tudinki ispricam ta znam, ta
se dogodilo, i ta sam video rodenim ocima? I ta ako je Lida, kao i mala takode s neke
druge planete? Da je njoj normalno ono to meni nije? Da joj je laganje isto igra kao maloj
poten-nepoten i istina-la? Moda sam ja olicenje zablude? J er istine nigde nema, jer sve je
splet fraza koje i tako i tako, poteno-nepoteno, slue da bi se preivelo? Kako bejah srecan dok
sam spavao, pomislih. Tako sam nekada leao u trbuhu jedne ene; Zatim su me rodili. A onda
probudili. Necu da bdijem, necu da se bijem, ljudi moji, da li me razumete?
Moete da svedocite o ovome, gospodo", rece Lida.
O cemu to, drugarice?"
O tome ta vidite, gospodo, nita drugo!"
Ali ja, drugarice, ne znam ta treba da vidim?"
Kurvu, gospodo, koju moj mu pokupi s nekog druma i dovede u nau kucu."
Drugarice, morala bih da krenem, ba mi je ao." Ustaje. Pogleda mene, pa Lidu, i,
pelcovana od ovakvih bolesti, obara pogled. Samo sam vratila upaljac." Odlazi, Lida je prati do
kola. Sad mi je sve vec ravno do Kosova" (Lida joj naravno veze o svemu cega se dohvati,
znam; ala ce Tatica i Muci da se icudavaju). Do davola sve zajedno. Niani, pali! ta da ucini s
tom papazjanijom, bog te mazo? Uci se od male koja mirno gricka grisine. I bez gaca, to opaam
sasvim mahinalno, briga me!
Briga me za ene i mukarce i ulovljene, briga me za moral i nemoral istorije i
covecanstva, briga me ta ko misli, briga me za potenje-nepotenje i istina-la, kada mi se
tavanica rui na glavu. Lide dugo nema. Tiho odlazim iskradajuci se iza kuce. Kocmurka sedi za
volanom, Lida je kraj mercedesa oslonjena o krov i melje:
Uvek se od ovakvih stvari toliko iznerviram, da bih morala na lecenje ili bilo kuda, samo
da danem od njega i njegovih neprestanih pritisaka na ivce ..."
Na tapetu sam uvek ja i samo ja, siledija, pokvarenjak, licemer. Saznajem takode da joj
pretim da cu je ubiti, i, cujem a za to mi je posebno drago ja i politiku, i svoje clanstvo u
Savezu zloupotrebljavam samo kao paravan, jer sam u biti zakeralo i kritizer, sve drugo samo ne
socijalisticki gradanin. Ta pikota stici ce Tatici kao posebna poslastica. Iskaljavam se.
Prekidaju razgovor ukoliko se to tako moe zvati, pozdravljaju se, mercedes odlazi, Lida se
vraca. Divno", kaem, za sve to veliko ti hvala." Za ta? Pa, recimo, za politicku dostavu o
harangiranju i dvolicnosti. Hoce reci da to nije istina?" pita, zapita li se ikada kako govori na
sastancima a kako kod kuce? Da nisi moda u SK uao iz idealizma? Misli da sam
zaboravila?"
I o tome ne nade da govori ni Elzi, ni doktoru, jer ih tako neto bogzna koliko ne zanima,
vec pravo drugarici"?
Ona je zaista pametno i simpaticno stvorenje."
Da li ti je jasno ta je to politicka denuncijacija?
Prestani da upotrebljava te svoje visokoparne fraze, draaagi."
Nije li te moda pozvala na kaficu? Da upozna Taticu?
Ne. To je rezervisano za tebe, koji joj se spretno udvara. Kako si pred njom lepo
vaspitan, kako se pristojno ponaa! Da pukne od smeha. I sad reci da nisi dvolican?"
I ti to sebi danas dozvoljava? A ta ce posle svega biti tek sutra?
ta je tu tako strano? Opet ce da preteruje?
Juce si okinuo Elzu, a moda ce tvrditi i da nisi, no, recimo da se to desilo pre sto
godina? Il si moda vec zaboravio?"
A ti kao nisi terala jarca sa doktorom?
Nisam, draaagi. Mogu se zakleti da nisam."
Dala mu zaista nisi, i to samo zato to mu je prevelik; a sve ono ostalo?
Dogadaji su joj opet vratili samopouzdanje, posebno razgovor s Kocmurkom.
Pre nego to ode u nau" kucu, odreza (te je tako njena opet poslednja): A smerao si i
doktora, ali ja, draaagi, stigoh prerano." Pravi daviteljski nacin: popne se drugom na ramena,
zagnjuri ga u blato, a ti se sam izvuce iz mocvare. Lida je na jo vecoj visini, a ja jo dublje
utonuo u govna. ta da preduzmem? Posmatram malu i smiljam kako da je se ratosiljam.
Najbolje bi bilo da je vratim onome od koga sam je i dobio doktoru. to li se sinoc ne
savladah i ne odbih ponudeno cvece: mala bi prenocila tamo, i sveg ovog sranja ne bi ni bilo.
Doktor ju je izmislio, on neka je se i rei. Lida je pozva u kucu da joj pomogne oko kuvanja.
Nikakvih izjava, Mili, mamicu ti balavu!" zareali dok je ulazila u kucu. Ona klimnu
potvrdno glavom, ona je vredna, dobra, posluna.
Uzeh prvu i drugu stranicu cuvene kopije i odoh doktoru. On sedi na terasi i cita nedeljna
izdanja, i, prokleta stara budala, pozdravlja me nekako ozbiljno, Elza, kafu! Kafu smesta u
dravni grb! Po kafi i cigaretama odavno smo vec preiali Turke. Po haremima takode, dodaje
doktor vano. Takav harem posedujem ja. Svi su zgodni, sredeni i jaki, jedino sam ja rdav,
neuravnoteen, nevaljali nikogovic. Dajem starome kopiju na citanje, onako bez uvoda. On cita,
cita, ne pokazujuci ni najmanju uznemirenost. Kad se nade pri kraju druge strane, gde se nalazi
opis Lidinih sladostrasnosti (doktorovi izrazi mi naviru u secanje), ja mu uzimam papir iz ruke i
podiem glavu, ta kae, a? Sve je tacno do poslednje tacke, kae mimo. ta ce vam to?
Materijal protivu mofe ene, odvratim; vi ste tu samo slucajno.
On se osmehnu. U takve nacine nemam ba bogzna kakvo poverenje.
Pricam mu ta je malopre ucinila: klevetala me kod Kocmurove.
Njemu je i to smeno. Seks i politika nalaze se zapravo u cudnim, teko razumljivim
vezama", napominje. Opet pocinje o trojanskom ratu koji je izazvao uvredeni Helenin mu. Sve
me to bogzna kako ne zanima, kaem mu, kao ni seks u vreme panskih osvajanja u Srednjoj i
J unoj Americi, u vreme krstakih ratova, u tridesetogodinjem ratu i u pogubnim logorima naih
nemackih prijatelja u II svetskom ratu. Sranje! Mrtvojebci na grobljima, voajeri po bordelima i
hotelima, seksualni obicaji na Rajskim ostrvima, turski prdojebci i krvobludnici. Sranje!
Ucutasmo. A znate li, doktore, ta me mnogo vie interesuje? Hocu li preiveti, ili ce me moja
supruga ,prevremeno otpremiti u grob?
Eh, valjda nije ba u toj meri strano?
Ne, nije tako strano, jer je sve gore i gore, zapravo nesnosno.
Previe uzimate k srcu onaj jutarnji dogadaj. To su bile sasvim kratkotrajne muice vae
uvaene gospode. Meni je pruila mnogo a da nije izgubila nita. O, varate se. Te stvari kako
ih vi lepo nazivate uopte ne uzimam k srcu.
Prijatno mi je to to cujem. Samo ne znam je li istina. to ste mi dali da procitam te
zabeleke?
Da proverim je li naa mala govorila istinu.
Mala lae samo na kratkim stazama. Za duge nema dovoljno mate.
Doao sam na more da malo odahnem od Lide. Ali, ona je za mnom dotrcala i sad je sve
gore.
Vas dvoje niste za zajednicu, a jedno bez drugog ne moete, eto to je.
Tacno to. Samo, bojim se da ima mnogo jace ivce od mene.
Ni vai nervi nisu va slabani. Pogledajte, dlan vam je sasvim suh. Vegetativni sistem
takode je u redu. A to je vanije od svega.
Hvala na dijagnozi. Ali kako da covek pobegne od samog sebe?
O, za to postoji citav niz mogucnosti, svaka civilizacija ih izmisli na tone. Mi posedujemo
alkohol, narkotike, seks, masovna ludila, turizam, trku za standardom i mnogo manjih stvari,
cigarete, kafu, novine, zakuske, piknike, i gotovo neuocljiva bekstva iz sopstvene koe u vidu
sanjarenja, samozadovoljavala, osveta, svada, zavisti, reavanja ukrtenih reci, sporta i sportskog
navijanja, igara... jao, koliko je svega toga! Vremena i dalje imamo napretek, i sve vie i vie.
Ni to me ne zanima. Sranje! ta da ucinim sa sobom, ja, sad i ovde?
ta? Posle rucka moemo da igramo stoni tenis ili ah.
Dobro. Igracemo ah. I ja cu ozdraviti, zar ne?
Pogleda me s dubokom ozbiljnocu i rece: Mogu da vam kaem: vama leka nema. Vaa
prastara bolest je ova: ne moete biti sami, a ni u drutvu; kad ste sami, hrlite u drutvo, a kad ste
u drutvu, hocete da pobegnete u samocu?
Istina je. Ali ne radi se samo o tome, a ni to nije glavno.
Glavno je ono to iz svega toga izvire: neprekidno nezadovoljstvo presecano
prekomernim radosnim zadovoljstvima, tako da je pad u ponovnu krizu jo gori, pravi sunovrat u
provaliju. Va drutveni nacin ivljenja bi mogao bez muke biti nazvan obuzdavanim nasiljem",
a svako obuzdavanje razdrauje nerve. A kada posle u samoci pocnete da razmiljate,
sukobljavate se sami sa sobom, optuujete svet i sebe samog i to satire nerve. Uza sve to ne
nalazite nacina za pravi ivot koji bi vas zadovoljio. A u vaim godinama nemate ni zracak nade
za bilo kakvu pramenu; samo su retki imali srece, a to su bili po prirodi snani duhovi. Pol Gogen
je postao slikar i pobegao na Tahiti. Neki mudraci su u Aziji odlazili u pustinju. Tolstoj je u stare
dane pobegao od doma i umro na nekoj usamljenoj eleznickoj stanici usred snene vejavice. A
vi cete ostati u svojoj koi hteli-ne hteli, ostacete na svom mestu, jer ne moete nigde drugde.
Izabrali ste sebi takvu enu koja ima istu sklonost ka seksualnom nasilju kao i vi, to nikako ne
ide zajedno, ali ne moete ni odvojeno jedno bez drugog. Iz kuce beite u vikendicu, a odavde
biste dalje, recimo u motorni camac. Uzgred: Molnar je dolazio da kae da ce camac tek naredne
nedelje biti osposobljen za plovidbu; morao je neke pukotine da zatiti smolom od daljeg suenja.
Vae porodicno nasilje bi moglo da dovede do toga da enu ubije onaj ko se bije sam sa sobom,
samo da nije u nju neno zaljubljen. To sam opazio jutros."
Brzo mu protivurecim, zato to me je nekako sramota. Zbunio me je. I kao uvek, doneh
odluku da o tome kasnije porazmislim. Onda pobegoh. Odoh u etnju, koracajuci po puteljcima i
stazicama. J o uvek ima svetle samoce, uskoro ce nas na Zemlji biti toliko da necemo imati kuda
ni na sranje. Dvadeset kilometara dugacka kolona automobila to ceka na prelaz iz Austrije
ovamo. Hoteli i privatne sobe gotovo prepune. Zabrana kupanja u napuljskom zalivu, plae
zagadene. Vode za pice uskoro ce biti sve manje. Mi cemo jo i preiveti, bilo kako bilo; ali kako
li ce biti naoj deci i deci nae dece? Zato li je rekla da Toma moda nije moj? Zato mora
zatrovati i najmanju radost? Naredne cu subote motornim camcem isploviti, tamo, na pucinu.
Tada ce i Toma sa mnom. Zato ga Lida neprestano preputa rodacima i prijateljima? J er mrzi
mukarce, muko i u rodenom sinu. Kako pazi da se otac i sin ne zavole! Da se u kuci ne formira
muki front? Ne eni se devojkom koja je mrzela svog oca a bojala se majke. Teoretski sve mi je
poznato, ali postupam po slepim nagonima. Ko mi je kriv za moju propast? Sad sam opet tamo
gde ne bih smeo da budem: dok u samoci razmiljate, rece davolji doktor, ratujete sami sa
sobom, i optuujete i svet i sebe samog; otkud to zna? I u njemu postoji dvojnost: s jedne strane
je strastima obuzeta ivotinja, s druge promucurni mudrija.
Sunce ponovo blista punim sjajem. Mirie zimzeleno bilje.
Ulazim u kucicu ba u trenutku kada se s kupanja vraca troje mokrih i razigranih ljudi:
mala u mini-mini bikiniju i vlane kose, Lida u jo manjem mini-miniju, na kraju Karl-Drago u
prugastim gacama zapaam da nisu mokre; zagledaju me i nimalo mi se ne raduju. Sto je
postavljen za cetvoro, ocigledno u cast Karlu-Dragu, sad vec malo vie pazimo na escajg. Sedam
zajedno sa Karlom, ene odlaze po jelo. J este li se okupali, a? pitam. Fino, fino. Goli, zar ne?
Fino, fino. Uvek je sve fino, sve je super, sve je tos. efovski bog i batina. Idem da drmnem
aperitivcic, Lida zacudo nema nita protiv. apuce mi: Hoce li ga? Koga? Draga? Aha.
Naravno da hocu. Hoce li se toga ikada i iko manuti? pitam se. Svi ti fini efovski tosovi? Kako
je spretno u trenutku sprecila svaku mogucnost ljubomore ili uvrede. Boli me kara. Koji li je dan
danas? Zatajilo mi osecanje za vreme. Vec je nedelja? Zar sutra izjutra na posao? tos. Lida me
usput veto capi za kitu, mala se smekajuci pretvara da ne vidi. Zatim ja izlazim napolje, a Karl
unutra (gde je ve-ce?), onda enske s jelima napolje, pa opet unutra, Karl napolje, ja unutra (da
spremim pice), potom enske napolje, smer sever-jug, napolje-unutra, unutra-napolje. Gledam
mrave kako u dugoj procesiji hitaju preko zida u neku pukotinu pod njim, a drugi iz pukotine
gore uza zid, unutra-napolje, napolje-unutra, smer Pakao-Raj. Mravi, mravi, mravi. . . nogice,
nogice, nogice, unutra-napolje, napolje-unutra. . . pipci, pipci, pipci. . . nigde nijednog mravljeg
Edipa, nijednog Carlija Caplina, nijednog Raskoljnikova, nijednog Ostapa Bendera, nijednog
Demsa Bonda . . . nijednog Napoleona, nijednog Hitlera, nijednog Staljina, nijednog Cercila . . .
nijednog Kleja, nijednog Dona Vejna, nijednog Elvisa Prislija. . . nijedne Lide, nijednog Karla,
nijedne Milke, nijednog Dekija, nijednog Kerna . . . samo mravi, mravi, mravi. Jedino ih ja
gledam tokom jela, jedini ih ja primecujem, jedini ne razumem. Drugima je uvek sve jasno od
Meseca do Hjustona, od Pekinga do Ljubljane, dok su mravi samo mravi, a Kasijus Klej
Mohamed Ali svetski prvak u boksu: ta tu ima da se razume? Solim paradajz, nalivam pivo,
pretvaram se da ucestvujem u razgovoru; da li bi se nekud ilo posle podne. Naravno, kaem, a u
sebi mislim: kuda opet da beimo? Jedni svojim jahtama bee od pristanita do J ahting-kluba, pa,
preko mora, na ostrva. Drugi iz Hamburga bee u Dubrovnik (ezdeset, sedamdeset na sat) i za
sobom vuku dvorce na tockovima u kojima imaju sve, od cigareta do ampanjca, sa sobom ne
voze samo sunce i more. Penzioner bei u krcmu na dva deci. Hipi bee u Nepal (a i tamo su ih
svi siti). J edni bee na nogometne utakmice, drugi pred televizor. Vidim, svi bee unakrst. I kud
bismo pobegli mi iz ove vikendice nas cetvoro?
Posle obeda opet napolje-unutra, unutra-napolje (mi).
Mravi takode napreduju napolje-unutra, unutra-napolje.
A mi cemo hitati nekuda i s mukom traiti osamljeno mesto na kome bismo se kupali
gore bez icega (reci: u glavi), i dole bez icega (na stranjici); tako cemo docekati vece, kada
pocinje priprema za drugacije unutra-napolje, napolje-unutra u reiji gospa Lide. A ko ce biti ko
u svemu tome, nemamo pojma.
Uto se doktor dobatrga sa ahovskom kutijom ispod mike. Fino, fino, doktore! Hajde,
raspremimo sto. Ne, ne, ne igram ba najbolje, retko se setim aha, vecinom igramo karte. A Elza
je otila malo u horizontalu? Razumljivo, posle naporne noci; skoro pocrkasmo od smeha. Crne?
Bele? Da, ja gotovo uvek izvucem bele figure. Da, naravno, sada cete morati da izaberete sami.
ivela sloboda izbora. Zapravo, prija mi partija aha. Lidi moja odsutnost. (Samo se vi
tornjajte, dosade!) Budite dobri! naglaava Lida. Kad bi samo znala kako me je prola volja za
svadom. Mravi, mravi, mravi. . . nogice, nogice, nogice... A nezanimljivi Karlo: prijatno, gospa
Lido. Njegovo lice me podseca na gnua, ni u gacama nema nita narocito, sasvim simpaticni
lutak. Ostavite me na miru, vragovi, vec sam u samom otvaranju napravio greku; doktor mi
velikoduno vraca pojedinu figuru. Ne, ne, nije potrebno, ta je tu je. Ipak pristajem, da ne troim
reci. Ne igram ah da bih pobedivao, vec zato da bih pogled upirao u neto, jer mi se ne gleda
kako se lagano otkidate od ovog malog raja da biste otili u bolje predele, idioti. Izmena piona i
dve lake figure, rokada. Zbogom, zbogom, do videnja. Udaljavaju se. Pogled drim netremice
uperen u ahovsku tablu, moe jo uvek da se neko vrati po neto. Najzad odahnem cim zacujem
kako Karl pali motor na svom automobilu i kako odlaze. Podiem oci i vidim da me doktor
paljivo posmatra osmehujem se. Popeli su mi se navrh glave", kaem, jedva sam docekao da
se tornjaju."
Doktor se osmehne kiselo. Puim, igramo, sluam zrikavce. Doktor dobija prvu partiju,
piona menja za kraljicu. J o jednu? Naravno. Sad ja igram crnim. Mravi ne bee, ne pue, ne
igraju ah. Ne stvaraju teorije, idejno se ne usavravaju. Nemaju ni imena, ni istorije. (Tako
mislim, a pricam o tome kako je mala dobila zaposlenje i stan, ali joj je sve to dosadilo, pa je
kidnula.) Ubrzo gubim i drugu partiju, previdam nekakav uster-mat, doktor hoce da vrati igru, ja
ne dozvoljavam; obojica smo veoma strpljivi, puni obzira i velikih gestova. ta uciniti s malom?
Neto svakako treba, kae doktor i povlaci protivpotez treceg otvaranja. A jo vam je potrebna",
razmilja. Kada bi je covek mogao da pelcuje protivu skitnje i vucaranja! Kako, kada se niceg ne
boji, jer: strah je samo prijatno uzbuduje. Da, da, s nama je teko bilo ta uciniti. S vama? Da, s
mazohistima, mi oboavamo ono to drugi izbegavaju. Mene je za vreme rata hapsio Gestapo,
jedne noci su mi opalili sto pedeset batina, ali ja nisam ni zucnuo; mislili su da sam od karaktera,
tako izdrljiv i otporan. (Zasmeja se svojim crvenim zubalom.) I ta? Tajna se nalazila na sasvim
drugoj strani. Da sam vaeg kova, bio bih zacas slomljen. Gospa-Lidu bi sredili" za nepuna pola
sata. J er mi nismo karakterni, je l' te?" Ne, uopte se ne radi o karakternosti ili nekarakternosti,
vec o necemu o cemu sve policije na svetu ne znaju gotovo nita: da isti postupak (u cilju
izazivanja bola) u razlicitim ljudima izaziva razlicite reakcije; isti poloaj u razlicitim ljudima
izaziva razlicite trzaje. Da ste jutros udarili gospoda-Lidu, bacila bi se na vas kao na smrtnog
neprijatelja, a da ste udarili mene, pricinili biste mi zadovoljstvo. Razlika, zar ne? J asno kao
bistra voda, ali nepoznato vecini ljudi.
U trecoj partiji doktor previda kraljicu i gubi: ocito je zadovoljan. Pripremamo se za
cetvrtu partiju.
Moe li se u ivotinja primetiti neto slicno?
Znate, za opite je potrebna solidna teorija. Ono, o cemu govorimo, sasvim je neispitana
oblast. Dajte da razmislim. No, ako psa previe tucete i mucite, iskvaricete mu karakter. Ali ako
mu neprekidno pretite, a bijete s razlogom, on ce poceti da vas veoma uvaava i voli jo jace. A
probajte da izudarate macku! Dobila bi nervni slom i postala opasna. Eto, sve to meljem bez
veze.
I, kako dolazi do tako razlicitih priroda? U ljudi, mislim?
Prema jednoj teoriji, agresivnost ili neagresivnost lei u genima predaka. Prema drugoj,
sve se stice kroz licni razvoj. Mislim da neto nastaje prema prvoj, a neto prema drugoj.
J edem mu figuru za figurom; kao da vie nema volje za igru.
J edno je svakako sigurno", rece s ubedenjem, da vi sluite nama a da toga niste ni
svesni.
Predade partiju smejuci mi se. Ili nas mucite pricinjavajuci nam na taj nacin ono to
elimo ili se medusobno prodirete kao zveri to takode nije loe. A mi za vas ostajemo uvek
neshvatljivi, neprijemcivi i nedostupni, i u tome smo nekako srecni. Necu da sluim nikakvom
bogohuljenju niti da lansiram teorije koje je nemoguce dokazati. Uporedite Hrista s njegovim
krvnicima. Za njih je on bio nedodirljiv, jednostavno nedostupan. Nasilje je ljudsko, uitak u bolu
boanski. Oni sasvim ljudski grcki bogovi dograbili su boanskog Prometeja da bi ga mucili. Ko
je pobedio? Mucenik, kao i uvek. Nek vas ne zbunjuje to da su legendu potom ispisale ljudske
ruke, i, prema svojim mogucnostima, iskvarile. Setite se nacistickih, faistickih i staljinistickih
delata, nabrojte ih sve do jednog, kako su zavrili? Pali su u ake svojoj konkurenciji. Sve te
stvari ostade nejasne jo citava stoleca. A zato ja sebi kao pojedinac ne bih to razjasnio ranije,
makar samo za licnu upotrebu?
Pri pomenu pojedinca mislite li moda i na mene?
Moda. Gospoda Lida se nece menjati, jer je nesposobna da teoretski misli, a vi jeste.
Borite se na smrt, kao, na primer, na svoj nacin Hitler i Staljin, obojica veoma cuveni sadisti
oprostite na poredenju, samo radi slikovitosti.
Prestar sam za promene, i sami ste to kazali.
To stoji. Nisam mislio na menjanje prirode, ciljao sam na promenu igre.
Da bih sluio njoj, Lidi?
Sebi, ako to vec ne moete dobiti od nje.
Ko je kazao da ne mogu?
Moete li, tim bolje. Za svoje zadovoljavanje ona mora sebi naci coveka kakav sam ja,
moda neto mladeg, a vi sami znate ta vam je potrebno.
Na primer, ta?
Da vam opiem? Kao prvo, vi uopte niste stvoreni za porodicnog coveka. Drugo, traite
enu koja ume da se prilagodava. Trece: ni sa jednom ne biste bili zadovoljni. Prema tome,
savijte novo gnezdo, uzmite k sebi odgovarajuce ensko stvorenje koje ce vas sluiti, s vaim
prihodima to vam nece biti teko. I umesto da vam se cifta za dorucak, doci ce s kelnerskim
ubrusom preko ruke da pita ta bi gospodin prezalogajio pre no to krene na posao, kafu, caj ili
hemendeks? A kad vam dodu gosti, pitace da li da servira hladno ili toplo. Naravno: ne enite se
njome, dragi gospodine. Cim je se zasitite, saoptite joj da moe da ide. I tako ce ljudski bog
(ruku punih nasilja) ostati, a boanski bi se mucenici menjali (i trpeli, na svoje veliko
zadovoljstvo).
To je trebalo da mi kaete, doktore, pre no to sam se oenio Lidom.
Zalud, prijatelju. Bili ste nezreli. Pretpostavljam da ste se poznavali kratko vreme pre
vencanja?
Veoma kratko.
I bili ste bez teoretskih podloga.
Bez. Gore bez, dole bez. I meni ga je zgrabila ustima tako halapljivo kao i vama jutros, i
meni je radila sve ono spreda i otpozadi, i to je bilo jedino to me je jutros razbesnelo. Jedino to
mene nije tukla, cutala je.
I mislila svoje. Ali to nije jedino to vas je tako estoko uznemirilo.
Nego? Ljubomora? Zavist. Porobljivacki nagon? Iznenadenje? Ogorcenje zbog izdaje?
Ne, ne, ni na ta od toga nisam ni pomislio.
I vi ste Elzu u mom prisustvu, zar ne?
U prisustvu!
I? Da kaem? Znate ta vas je izbacilo iz koloseka? Smem li da govorim? (Recite!) Neto
sasvim prirodno: vi ste u nju zaljubljeni. Bili ste razocarani zbog sopstvenih osecanja.
Zaljubljen? A ta je to? I vi ste u nju zaljubljeni, mada na drugi nacin.
Ne, ja nisam. Vec sam vam kazao vi sluite nama. Ona je za mene interesantan i
veoma upotrebljiv objekat. A za vau upotrebu nije, vec vam je samo na tetu.
Opiite mi onda moju zaljubljenost, molim vas. Vec mi od samog pocetka dajete tako
romanticne nagovetaje.
Tako neto nisam u stanju da opiem, jer za to nema nikakvih teorija. (Postade mracno
ozbiljan.) To osecanje mi ne poznajemo, i zato smo tako slobodni. Svaka vrlina ima i svoju
tamnu stranu. Mi smo na izvestan nacin kako se to uopteno kae srecni, mirni, zadovoljni,
dosledno shvaceno pobedonosni samo ne umemo da volimo i da mrzimo, to je u sutini
jedno te isto. Ta su osecanja u posedu vae vrste. Ona vas uzdiu u visine i bacaju u provalije.
Razgovor (po svemu sudeci) traje i traje, jer najednom spazih sune na zalasku. Ustadoh i
ose tih da sam se sav ukocio od sedenja. I doktor se uspravi, i poce stojeci da figure sakuplja u
kutiju, zaklepeta drvo o drvo. Izgledao je staro, umorno i nekako neljudski; oni su bogovi, a mi
ljudi. Iza kuce se zaustavi automobil, prepoznah zvuk Karlovog audija. Ali, pojavie se samo
ene, auto ode.
Hajde, pridi mala, pozvah je; da ti doktor kae ta te ocekuje ne opameti li se na vreme.
Ba smo o tome razgovarali. Prvo picajzle, zatim triper, na kraju sifilis, kao to sam ti govorio.
Nije li tako, doktore?
Behu nekako slabe volje, blistanju od srece ni traga. Sedi!
Doktor: Da, uglavnom. A ne treba potcenjivati ni tvrdi ankir, pogotovu ne meki,
venericne infekcije lezda, prave invazije mikroba, gljivicne zaraze, zapaljenje jetre, inficiranje
protozoama, dugotrajne infekcije trihomonadama cesto izazivaju rak; mnoge bolesti su od samog
pocetka slicne penastom odlivu, koji je takode neka vrsta polnih oboljenja. (Namignu mi, zar ne
vidi da mala uopte ne slua? Lida sedi i prati razgovor.)
Kako je bilo? pitam. Lida klima glavom prilicno pokunjena. Svuda mnogo sveta.
Nedelja, naravno.
I skresa doktoru: Dosta o tim boletinama, da se coveku zgade sve te poslastice,
prokleti sadista!" Doktor se klanja. Prestajem, po elji." Sunce zalazi. Je li bilo togod rdavo,
Lida? Ne, ne, ta bi bilo? Sve vreme ste igrali ah? Sve vreme, bilo je veoma uzbudljivo. Karl je
vrlo dobar decko", kae Lida bez veze. Obradovah se, znaci razocarao ju je; ali: zato me to
raduje, do.davola! Mili, ume li da skuva mocnik?" Umem. Onda, hajde, skuvaj ga. Milka
odlazi. A Lida dodaje nehajno (prividno nezainteresovano): Mala, prepredena krmaca." Vie iz
nje ne mogu icupati. Doktor se pozdravlja i odlazi s kutijom aha pod mikom, hocemo li se
videti posle vecere? Moda. Videcemo. Ruku na srce, ne moramo da letimo napred s vi zajedno,
pomislih, vec smo se upoznali. To isto kaem i Lidi, u lepem obliku, jer se pribojavam stalne
mogucnosti izdaje. A ona potvrduje; kae da je i njoj sve to izalo na nos. Malu ce mu vratiti, nek
je ima, i nek s njom radi ta hoce. Nas dvoje ionako moramo misliti na odlazak. Sutra pocinje
posao. I mala je zaposlena, napominjem. Ona i sluba? Lida se krevelji, pre svega, njoj ne
prilici da se bavi bolesnicima, kao prvo. (Vec je istrtljala gde je zaposlena, mada sam je ucio da
kae da je u fabrici.) Pored toga, zna li ta je rekla o tom svom zaposlenju? Da zaudara na
nokire, na govna i piacu, i da posle toga ne moe da jede. Tako je kazala. I da vie nece ici
tamo? Cak i da ode, izracunaj koliko ce jo vremena provesti. Predaj je doktoru vrati je
onamo odakle smo je i dobili nek se on stara kako da je se ratosilja. Kako zna i ume. Mala
donosi mocnik i tetrapak sterilizovanog alpskog mleka. Svi smo neraspoloeni. Lida je cudno
uozbiljena, meni je svega dosta, a mala kao da se otudila. Mravi su prestali da jurcaju gore-dole,
unutra i napolje. Po zalasku sunca, prema sjaju ranih zvezda, nazire se mimo vece. Negde sunce
zade, a negde se stvari zaustave.
Od tada, pa do duboko u noc, kada smo se Lida i ja odvezli u pravcu Ljubljane, dogodilo
se jo i ovo:
Malu smo odveli doktoru. Elza nas je ponudila kolacima koje je to popodne ispekla, a
doktor je natocio gusto crno vino. Iznenada je poceo da govori u stihovima. Zapamtio sam samo
kraj:


Oblaci i vetar:
ivot je utvara, to je jasno svima,
i nek bude to mora biti.
Zato natoi vina.


Pesma se Lidi svida. Tera doktora da joj je ispie na listicu hartije. Tokom pisanja, doktor
kae da je stihove sastavio neki persijski pesnik, koji je umro ezdeset godina pred kraj hiljadite
godine nae ere. Doktor je svestran, sreden i nesreden u isto vreme. Lida se pretvara da joj se
pesnik dopao iz prve (a ako se ne pretvara, onda je zaista ne poznajem). Doktor je napisao jo i
ovo:


Zna li, lepotice moja, kose crne kao ebanovina,
kakav bee sluga tvoj u davno doba?
Ti, koja se tako ponaa s dugim uvojcima,
nisi znala da je imao duge kose kao ti,
i da je imao jao, kako vreme odmie!
kou glatku kao svila i kurjuke crne poput smole.
Koliko je lepotica njegov pogled bacio u san,
da behu zaarane njime,
kao to i on bee njime zaaran.


Rairenih ruku, bee spreman
da plaa pregrtima zlata
na trgu robova
za Turkinju oblih prsiju.


Vidi", Lida se vragolasto okrete ka meni. Nije bio cicija kao ti."
A ja u doktorovim ocima spazih lako, iskricavo secanje na mladost.
Oblih prsiju!" bocnuh Lidu, vracajuci je na njeno mesto (znajuci zbog cega se malo
bezrazlono oseca inferiornom; siledijama ne treba podizati moral). Kada je obesna, prolepa
se, a to me posebno ljuti.
Lida smisli da malu poalje u kucu po svoju bluzu, dodajuci: Ne mora s time da uri, to
je znacilo: hocemo da razgovaramo bez tvog prisustva. Maloj je svejedno, lagano odgega.
Mala se dogovorila s Karlom da u jedan posle ponoci dode autom po nju. Ove noci, da.
Sve vreme sam imala osecaj da se neto domundavaju iza mojih leda, onda sam se pretvarala da
moram nekuda, i sve sam cula. Prilika da je se otarasimo, zakljuci. Sad mi je sve jasno: u
utakmici s malom pred Karlom, posustala je, pa bi da i on i mala budu kanjeni.
Doktor smatra: Pa onda, da mu je prepustimo?
Lida ce: Ne ocajavaj, Deki; takvu pokvarenicu ne bi kao svedoka nijedan sud uzimao
ozbiljno.
Osim ukoliko ne bi svedocila protivu mene? Zar je ipak imam silovao, a?
Lida se samo smeka; razgovor vodi onako kako njoj odgovara. Postarace se samo za
svoju poslednju rec. Daje doktoru uputstva ta da cini. Nek vodi racuna da ne prespava njeno
iskradanje iz kuce. I onda, nek joj kae: da se slucajno opet ne vrati; zbogom; ucinili smo za tebe
sve to se moglo, od sada se o sebi brini sama. Na usluzi, doktor se nakloni. Mala se vrati s
bluzom.
Zasad je sve sredeno. Lida i ja cemo otici. Doktor ostaje sa Elzom. Malu smo teslimili
Karlu (ukoliko se zaista pojavi). Noc je mlaka, mirisna, izmiljena za oprotaje. Sutra ce osvanuti
novo jutro, kreh, kreha, kreh od dananjih cigareta. Istoriju stvaraju drugi. Uskoro cemo se
rastati.
Kako ce ti do Ljubljane? pita Lida malu. Zar se ne brine kako ce stici, ali se ona ne
izdaje da joj nije stalo da krene s nama.
Elza me s cudnom nenocu pomilova po obrazu, moram je cmoknuti u celo.
ivi ili ivotari? U ocima joj staklen blesak. Oni nas izrabljuju kad im se hoce, a
zatim o tome ne progovore ni rec, i dalje nas oslovljavajuci sa vi, kao da nije ni bilo napolje-
unutra, unutra-napolje, dok ne nastane mete cim coveku dozvole da pocne ono to mu kita eli.
Kad kurac uzleti, um u dupe sleti, glasi drevna narodna poslovica. Lida je ucinila ono to je
naumila i vie nema strpljenja. Zato sve vreme neto pricamo? Doktor ima neobicnu memoriju
(to priznaje i sam), a mnogo je i citao. Odatle izvire njegov neprekidni program. Rastajemo se, a
on melje o revoluciji Bele Kuna u Madarskoj krajem prvog scetskog rata, naravno ne o politici
vec o nekim dogadajima, koji su ili nisu tipicni. Uvek navodi izvore pozivajuci se na svoju
memoriju. Doktor je naucno potkovan, ako je? Tanan um koji negira ljudsku pamet. Mala nas
posmatra bez radoznalosti. Doktor je citao o Madarici koja je bila nekakav rukovodilac
revolucionarne policije u nekom kraju; kontrarevolucionari su morali da se svlace do gola i da
puu na sve cetiri, bili su batinani, zatim su morali leci pod sto za kojim je ona sedela, da bi im
ona pucala u potiljak. J ednome, koji nije bio u stanju da siluje enu svoga prijatelja, odrezali su
pred njom . . . zna se vec ta. A nagu enu su stavili na raspaljenu pec. Cemu sve to, doktore? Pa,
mi sluimo za to, ne vi. Recimo da je covek zaista podmukla zver i da se u mirno doba nekako
savladuje, u nemirnim vremenima preputa se svojim izvitoperenim impulsima, recimo. Ali moe
li nam takvo saznanje pomoci. Narocito usred noci kraj mora? Doktore, da nisi bolestan? Svi
smo mi, na izvestan nacin, bolesni", kae, samo jedni za to znaju, a drugi ne, jer nece da znaju".
Mislite da Kocmur slucajno jebe maoiste? razmilja glasno. I nastavlja: Znate li kako Crnci
prelaze reku suva kurca? Tako to ga jedan drugome cunu u dupe. A prvi? Prvi? Vama u usta,
Deki.
Znam da taj, koji mi ga je viknuo, nije Crnac, vec on sam, njegova poslednja ujdurma na
rastanku. Mislim da je doktor hipnotizer, sav u ocima, glas mu cas budi, a cas umrtvljuje, prema
njegovoj volji; alkohol i druge stvari samo su sporedna sredstva. Zamrzoh njegov pritisak na
moju uobrazilju. Hajdmo, idemo. Iduci put malo manje susreta, molim, u redu? Pa ne idem na
more da bih se iivljavao, nego da bih se odmorio od gradske trke. A on mi prica kako sam mu
pomogao, molim vas! Ja njemu? To jest Elzi. Tvrdi da se preporodila. Nije u sebi imala raanj
punih sedam fantasmagoricnih godinica. A sad ce neko vreme imati od cega da ivi. Kako je
zapravo tako naglo dolo do svega toga? Pa nisam bio pijan a dogadaja se secam kao kroz
maglu, kao da nisam bio sasvim pri svesti? Hajdmo, hajdmo! Beimo u grad! Iz grada na more, s
mora u grad. Medutim, pretvaramo se da ne razumemo gradanina iz Hamburga koji vuce
prikolicu cak u Dubrovnik. Da, u vreme Hamleta dogadale su se sasvim drugacije stvari. Tukli su
se, zajebavali, trovali, da bi na kraju pale gomile mrtvih, i aplauz. Dok medu nama niceg slicnog.
Pivo, vino, kafa, fraze, male intrige, vonje automobilom, besne gliste. Zbogom, do videnja!
iveli! Mhm. Do iduceg susreta! Samo ne s tim frazama. Doktoru dajem jasno do znanja da mi
ga je pun kufer; on, medutim, nita, samo se smeka, klima glavom, raduje se to ga
nipodatavam, uiva, Priap, bog batovanstva u rimskom carstvu. Priap, sa velikim, drvenim, za
naricanje, kojim su cuvari vrtova ganjali decu kad bi krala voce. Ba me briga za tvoju mudrost,
doktore! I za tvoju impozantnu maljicu! Hajdmo, hajdmo! A on mora Lidi reci jo i ovo:


Svet je samo bajka,
daak, to promie pokraj nas.







Kuci!
Lida i ja raspremamo stvari, onda jo malo sedimo na terasi.
Kako je Karl postupao s malom? Zaljubio se. Aha, od naeg soja. Kakvog? Nita, nita,
nikakvog.
Ludi doktor. Serija Lidinih niskih udaraca. Sve sam nocni mete uspomena. Radije
cutimo!
Pre no to sednem za volan, moram se pomiriti. Svet nije samo bajka, daak to promice
pokraj nas; svet je takode i krvava zbilja, sa saobracajnim nesrecama, duvanjem u policijski
baloncic, i svim ostalim vragovima.
Prikopcajmo zatitne pojaseve, kaem. Gledao sam o tome televizijsku emisiju. Sad
shvata zato sam na oba prednja sedita namestio uzglavlja? I to sam predvidao, enskice!
Odsutna je, razmilja o svojim odmaklim godinama; ona gubi, ja dobijam. Uskoro ce
postati starica, Lida; izgubljena u uspomenama, zaista. Ono glupo secanje na prizor pod
venjakom doktor i Lida u sivom praskazorju ne izlazi mi iz glave. Ne shvatam kako sam
uspeo da se uzdrim. Ne, ne, dosta te kafe, zaboga! Posle svake noci osvane jutro, a posle nedelje
novi ponedeljak. Na sve se navikavamo, menjamo se a da to ne primecujemo, katkad na
prijatnije, podnoljivije, kraj.
Blaulich bleiche menschliche Leiche in einem Karpfenteiche, rekao je doktor. Lida ne zna
nemacki. Prevodim joj na svoj nacin. Modrikastobledo ljudsko truplo u (kako to prevesti
kaljuzi punoj arana?) u ribnjaku sa aranima. Ali to se ne rimuje. Nekakva stara pesmica. Fino bi
bilo da se rimuje.
Ti si bolestan", kae Lida. Radije cu autobusom".
I bolestan, i zdrav kao i ti. Kao i on. Kao i svi mi. J edni znaju, drugi ne". Zapravo
igramo se malenih igara bez pravih dobitaka. Krecemo li? Nimalo tuge za sadanjost i nikakvog
secanja. Odisejeva odiseja i Hiljadu i jedna no. Vuk iz Crvenkape. Nikakav rat u ciju cast tek
sad otkrivamo spomenike izginulima. Idemo li? Nas dvoje. J a i ti, vezani u ono to se u ukrtenim
recima naziva ivotna veza!
Gledam je, i nita ne shvatam. Ratosiljali smo se ljudi, ruku na srce, nije mi ao zbog
male, ni Lidi zbog Karla, zbog doktora svakako. Na kraju/ opet smo ostali sami. Meni se ona
negde u biti, o tome, kako rekoh, moracu da razmislim i dalje svida, kao spoljanjost, kao
nekad, dok je meni pripadala; i pomirio sam se s time da je beznacajna, neprijatna, sklona
izazivanju. Moja supruga? ena? Koja me nipodatava, jer je iznad mene, cista, nedostina?
Poznajem joj svaki pramen, zub, pokret; u matu mogu prizvati svaki deo njenog tela, svaku
dlaku, usnu sluzokou. Mrzimo se od srca. I ivimo jedno kraj drugog. I jo neto.
To odvratno jutro pod venjakom! Ta izopacena seksualna igra sa doktorom. Nisu se alili.
J ezik gore, jezik dole. Onaj njen pokret kad je svlacila gace! Njen izraz lica, njene oslepele,
polusklopljene oci: sve je to bilo tako istinito. I jo neto: govorenje, Lidino govorenje! Psovala
ga je istim izrazima kao i mene, i on je za nju bio krmak, svinja, kreten, pokvarenjak. Iz njenog
arsenala. Je li sve to zaista bilo, ili nije, ili se rasprilo, ili je ostalo? Zato sam je odmah potom,
cim smo se nali na terasi, udario s onolikim gnevom? Da je pala, a zatim se bacila na mene, te
smo se dohvatili kao dva divlja vepra? Radila mu je u dlaku isto to i meni onda kada me je
omadijala, jedino smo se nas dvoje posle toga jo i potucali, i to nimalo loe. Krmaca, prasac, ja,
ti, on, ona, mar! Njoj je bilo samo do toga, njemu takode, a ja odbacen. A ipak sam se obreo u
paklenoj igri: itekako! Udarala ga je po udu i govorila: naao si, svinjo, da zavodi mog mua?
Da zna, bolji je od tebe! On je covek, a ne prase kao ti. Dok je doktorov pomodreli ud treperio
kao trsika na vetru. Kako je samo morala iroko razjapiti usta da bi ga uzela u sebe. Onaj izraz
slepe odsutnosti i najvece zauzetosti, trpljenja i prisvajanja! Igra?
-Davola! J este, postoje beli mermemi kipovi lepotica d slavnog mramora iz Karare,
mnogo je rada Voeno u njih; i na koncu ta je? Razotkrivanje? Pokornost? Samomucenje?
Sluenje velikoj lepoti leja je iznad coveka, coveku nerazumljiva i nedosena? A onda dode
neko, i skulpturu polije mastilom. To smo, svako u svakome, dleto, kamen, pouda, unitenje, ili
se varam?
Zna ta, oglasi se Lida, o svemu cujem i citam. Ali kako je mukarcu, dok to radi
nikako da saznam.
ta?
Pa, dok hoda, dok gleda, kad se odluci?
O cemu je rec?
Obuzima je strahovit bes kome se ni najmanje ne nadam. Naravno, ja sam krmak, idiot,
svinja, kreten, sve, samo ne ja: jer nita ne shvatam! Fantaziram, trtljam, budalim. ta te muci,
Lida? ta eli da sazna od najveceg idiota svih vremena? Hodam, draga, uvek svestan da ga
imam, mada katkad na to i zaboravim. Posmatram, neto bih voleo i da imam, od drugog bih,
pak, pobegao. Povlacim se, napadam, prizivam za sobom. Cas osetim nabreknuce, cas
splanjavanje, ukoliko je to, to to te zanima.
Gnusno", na to ce ona.
Gnusno? to se onda raspituje? A doktor ti nije gnusan?
Jeste, na svoj nacin. On je to je, a ti nisi nita, nit smrdi nit mirie. Predmet.
J a predmet?
Ti. I manje od toga. Nita. Blebetalo. Laparalo. Bez licnosti, bez obeleja. Ljudska beda,
koja je u sebi ubedena da je neto velicanstveno, jer poseduje poloaj, auto i kucu, dve. Nitarija.
Mukarac? Loiji od kurvi, slabiji od pedera, rdaviji od seksualnih zlocinaca: svi oni neto i
pokuavaju, zatim nagrabuse, a ti? Ti ivi ivot koji je veoma rdavo isplaniran!
to li si se tako razbesnela?
Ba nisam.
Ne?
Nisi sposoban ni za kakav zajednicki ivot.
Negde mora da je neto vrlo rdavo, Lida.
U tebi.
Recimo. A s tobom je sve u redu?
Blebetalo neumno!
(Izjebana ili nejebana, ista si. Gde da nadem reenje?)
Utucen, bezvoljan, u ocekivanju komplikacija, sedam za volan.
Treba da budem covek. I staloen vozac. Nikad niko nece shvatiti zato ne vozim
pravilno, onako kako, naravno, vozim kada sam sam, i kada me niko ne ivcira. Ali ja nju
prouzrokovaca mojih najvecih nemira vozim sa sobom. Ja, porobljivac i siledija! Sa sobom!
Kao da je to neto najnormalnije.
Prizor pod venjakom delim na dva dela, oba s iste tacke gledita: uzbuduje me to to je
tom prilikom primenila isto to deluje i na mene; necu da doktoru cini isto to se i meni svida; s
druge strane, raduje me da ga je grdila istim psovkama, tvrdeci da su te psovke njene i da ne
pripadaju ni meni ni doktoru. Ba je krmaca ova moja ena, zar ne? Naravno, nemam nikakvih
osnova za moralna tolkovanja, naravno da nemam. Ali zato mi se onda sve to i dalje mota po
glavi? I zbog cega je mala plakala? ta je videla? Od cega se uplaila? Postojalo je neto to je
bilo jace i od mene i od ostalih. Neto prastaro to se krije negde na dnu, vreba, prikriveno, vreba
i preti, da bi nasrnulo onda kada se najmanje ocekuje? Mogao bih Lidu da unitim kao gamad,
kao parazita, jo kako! A takode i ne bih. J er sam okovan, upleten u mreu nacela i zakona. Bih
ne bih? Ko zna? Lake je oko sebe upoznati stotinu ljudi, nego ovo to sam ja: zavisan od
svog efa-ja i lumpenproletera-ja, a izmedu toga stotinu stupnjeva. A nasuprot ovome mislilac.
Takode i obrazovan covek uza sve to. Takode i jednostavan sin naroda. Takode veliki
siledija. Smeno. Ba zato tako rado gledamo razlicite filmove, govoreci: da, da, zaista je tako;
jedanput smo koljaci, drugi put, pak, preklane kokoi, cas siledije, cas silovani. Ima li ita
uzbudljivog u dananjem svetu? Ima. Orkan u cai. Posle tolikih ratova. Kod tolikih znanja, i
posle raznovrsnih saznanja, kada zapravo vie nema tajni.
A ona sedi meni nasuprot, pui, cuti, mada neprekidno misli i smilja, oseca i ja
osecam nju, mocno, sveprisutno, da to nece vie nikada doiveti, taj cvet s kojeg se osipaju
poslednje latice. Moda je ona ipak pacijent bez lekara? Ne misli vie ni na to da mi pokae
butine. Oho, pogledaj!" rece i zgrabi me za stegna. ta? Karl u svom audiju . . . Karl? Ko je
sad pa to? Aha, yes, O.K, Karl. Karl zaista hita po malu i jo uvek ne zna da je moe zadrati
bez po muke! Lida se smeje hripavo. Ali mene to vie ne pogada.
Parcence neceg to nije moje, vec je projurilo pored nas.
Lidi je to veoma vano. O, boe, boe moj! Plaim se da joj ne padne na pamet da
sledimo Karlov audi. ta me se tice. Ona se smeje, smeje, dok god se i ja ne zacerekam, vozeci
sve dalje po praznom nocnom drumu. Da li ova ena uopte zna ta znaci to voziti? Ona ima pred
sobom sve kao na posluavniku. Ona je gospoda ta i ta. Ima dom, a po potrebi i rodbinu. Trebalo
bi joj oduzeti sve, da bi shvatila ta je imala i ta izgubila, picka glupava. Od srca je mrzim. Mada
je u biti ne mrzim. Uprkos svem tom sranju, ipak nikada ne zabazdi na govno, telesno uvek cista;
nije lepa kao karakter. No karakter ne podlee vrednovanju ljubavlju ili mrnjom, budalatina,
vec sasvim drugacijim principima.
Zbog cega jo uvek sa sobom nosim njenu sliku s posvetom, i onaj uvojak kose? Pre
svega zato to to nije stvar karaktera ili nekaraktera. Moram se nasmejati sam sebi. J e li te
denuncirala? J este. Da li bi te onemogucila da moe? Bi. Ima li ikakvih obzira? Nema. Moe li
se pouzdati samo u svoje odbrambene sposobnosti. Samo u njih. A sada je ne baca iz auta.
Zato? Mrzim je, to je bar jasno. Niti sam u nju zaljubljen, kao to bi hteo da dokae njen
potcinjeni doktor, moda sam pod njenom sugestijom? J esam li u stegama drutvenih
predrasuda? ipak ce ti pokazati i malac, jedino ako ga ne boli palac, glasi narodna izreka. Zna
se odakle mi sva ta mudrost; iz mladih dana, od rodaka, kako sam vec pomenuo. J ednostavno, o
tome necu da govorim.
Jasno, cas vozim presporo, cas prebrzo, to nam je sve poznato. I sad smo, eto, sami na
nekoj planeti. Due vreme mi nece pasti na pamet da odem u svoju vikendicu. Dobro sam
zamandalio i vrata i prozore; a ona nema kljuc niti ce ga imati. Nece. Takode, jo uvek ne zna
da li je kucica moja. U optini nije izvren prenos, hvala bogu da nije. Ba sam ispao budala to
sam je povezao dole, zaista.
Gade joj se starci, a privlace je mladici. Ali doktoru pade aka, dok joj Karl-Drago
izmace. Nije biseksualka, uopte nije usmerena u razne pravce, takode je daleko od bilo kakvog
pokvarenjatva. Ona je nasuprot meni normalan, visokomoralan, radin mravic.
Da, ona je to! Istuirana, cistoguza sudaja tudih ivota.
Izlazimo, pruam joj kljuceve od naeg doma. Neki njen listic papira pada na zemlju,
podiem ga, ne znam ta je. Otvaram prtljanik, vadim stvari.
Zatim ispod neonske svetiljke citam miran, uspravan rukopis, doktorov je:


S crnookim lepojkama straimo as,
svet je samo bajka,
daak to promie pokraj nas.
Greh je pozdravljati sadanjost sa tugom
i ni rei o prolom vremenu dugom.
Misliu samo na uvojke s mirisom kedra
i na keri boginje sree obla, arobna bedra.
Srean je ovek
to daje i uzima kao da su dva,
a teko onome ko tu istinu ne zna.
Oblaci i vetar:
ivot je utvara, to je jasno svima,
i nek bude to mora biti,
zato natoi vina!


Dodatak: Rudaki, umro vec godine 940.
Vec?
Doktor, Lida?
Manimo se. Predgovor. Ca-ca-ca. to li nije ponela svoje kljuceve? Moda ih je
zaboravila? Ili ima duple? Moda je htela da ode zauvek? ta li joj je obecao Karl? Boli me
patka. Tu smo. Sami. Zeli da mi se primakne.


Greh je pozdravljati sadanjost sa tugom.


Nece vie raspolagati sa mnom.


I ni rei o proteklom vremenu dugom.


Nece. Cekacu da ti prva progovori.


Svet je samo bajka . . .


Jeste, a i nije, doktore. Jeste i nije.







Zakljucak ne piem sam, zakljucak se iz svega izlucuje sam od sebe, ukoliko se uopte
radi o zakljucku, ukoliko sve to zajedno nije obican skromni predgovor onome to je nemoguce
saoptiti. Sve to duture nije samo dokaz da covek sam sebe ne moe spoznati, da i pored
najbolje volje ostaje na pola puta, da je spoznaja ogranicena necim to je vie od nas, a cega
na alost nema, barem ja o toj mogucnosti ama ba nita ne znam. J edem, pijem, kartam se,
pikim, kakim, kuglam se, vozim se, govorim, sedim na sastancima, idem u bioskop da bih video
kakav krvolocan film, jesam, mislim, provociram, ljutim se, sa enom pijem kafu dok ona toroce,
toroce, toroce u ovom novom razvojnom periodu.
Najpre saznajem da na poslu ima kolegu koji se veoma interesuje za religiju, odlazi na
nekakve skupove J ehovinih sinova ili ta ja znam, a sav je kao zbunjen. To sasluam sasvim
trezveno. J edino mi je smeno to i Lida cita te broure o jevandelju.
Onda saznajem da neki kolega (kasnije pomislim bice da je to isti taj) ima u braku
velike tekoce; oenio se mlad, tek pre neku godinu, ima sincica, ali ga ena ne razume (ne
razume! hm).
A neki kolega s posla (hm), krnog stasa, cist (to ce reci opran, umiven i okupan), ali ima
komplekse.
Lida zakanjava na posao, ima sve cece radne sastanke, kuva ba dobra jela i
neuobicajeno je ljubazna. Boe sveti, da se nije preporodila? Cekam. Ne verujem ni bogu ni
ljudima. Ali, neto se dogada.
Neki kolega joj je rekao da ima ba neobicne oci (da su joj oci ba neobicne). Bravo,
nepoznati kolega, uistinu ih ima.
Eto, sad nije teko saoptiti da smo saznali da ima ljubavnika. Tekoca je bila sasvim
druge prirode. Ha-ha-ha.
Izjutra, kod naeg prvog krh-kreh-krha-krha-krehu: prisutan je i na kolega, uvece, uz
kajganu opet na bezimeni kolega. enska je, mislim, u pravim godinama; ne ide joj ba
najbolje, jer da nije tako, ne bi sve to oglaavala na velika zvona. Pubertet u izvesnom
zakanjenju.
J edne veceri doznajem da me isti taj kolega potuje. Opasno. Ne komentariem. Sad me
vec i potuje.
Tako, i jo vie. Iznenada, njegov stric me dobro poznaje. Kako se zove? Saznajem:
Bricelj. Bricelj? Mhm.
Poznajem gomilu Bricelja. Da li se tvoj kolega preiva isto kao i njegov stric? Isto. Cekaj,
sve ce se razjasniti. Ja sam Bricelj, ti si Bricelj, svi smo mi na neki nacin Bricelji.
I polunaga, zapravo izmenjena, s ljubicastim sjajem u ocima, ona mi u kuhinji, dok je
milujem po golotinji, priznaje, nekako srameljivo i groznicavo: Nece verovati zaljubljena
sam. Zaljubljena? Pa to je dobro! Pogotovu ako je to naa stvar". Posle dugo vremena opet je
kakva je bila nekad. Setih se doktorovih konstruktivnih reci o zaljubljenosti. Lidi je to potrebno,
Lida sada to i ima, Lida sanjari, i tako tera vodu na moju vodenicu. Na kolega" radi za nas
oboje. Bravo, kolega!
Pa ipak bilo ga je sve vie, kao pueva na eceru.
Rece mi da mu je ime Luce. Hej, pa ja sam to ime vec cuo? Luce?
Upita me za savet: ta da radi kada si tako neizmerno zaljubljen da ni za tren ne moe
misliti ni na ta drugo nego na TA? Na kolegu, jasno!
Bili su na kafi, kazao je to i to; ona se nagla napred, a on je gledao, gledao . . . napetih
pantalona. Hoce li mu ocitati bukvicu? Hocu, Lida. Ali samo uz tvoju pomoc. Ti ce mi pomoci?
Naravno. Uzbudi me, a onda me ostavi, krmak.
Znaci, krmak. A ta je sa Tomaekom? A Doris? Ovaj sve je u redu? Mhm.
Pozajmio je od brata auto. Gde ste bili? Mhm.
Kafa nate srca. Luce.
Ba ste imali dugacak sastanak? Zatim me je odvezao, kae, negde smo se zaustavili. J oj,
kako me je ljubio! ta misli, da li je u mene zaljubljen? Njemu nije do velikih sisa, a nije mu ni
do dupeta. On je zaista idealist. Kakvo mu je telo? Kao Apolon, bez greke. Ali mu lice nije
bogzna ta. Medutim, stranjica mu je lepa no u bilo koje ene, a tek noge!
I leda. Kako lepe moderne gace ima. Nagao se, pa su izvirile iz pantalona.
Posao vie nije onako dosadan. Nece verovati, tom se tipu digne cim me pogleda. A
zato me, Deki, i ne bi? Zato?
U pomoc! Zato je i ne bi? Treba saznati ko je Luce Bricelj. Hoce li ga? Krmka? Hocu,
Lida. Naravno da hocu. Zato da ne. Na je covek, pomogao nam je mnogo. Veoma te potuje.
Voleo bi da govori s tobom. U redu, dovedi ga. On te se ne plai. Sedeli smo tu, pred kucom, u
njegovom autu, i ja mu rekoh, ta ako naide moj mu, ali on se nije ni najmanje uplaio.
Znaci, tu ste sedeli.
Mhm.
Ovo je sasvim druga Lida, devojcica kojoj su potrebni saveti; slatko magarence blistavih
ociju, veoma posluna, premda bez interesovanja za kucu. Usluna je, ne krije nita, da. O, dobri
na Luce.
Desilo se da se jedva uzdrala od placa. Takva je svinja Luce.
Dode smejuci se, jer se Luce jedva uzdrao . . . Grudi u mu kao u grckog boga, ta li ga
je onda sprecilo?
Odmeravamo, dvoumimo se, moram joj njegov horoskop prevesti s nemackog. Ona
veruje u zodijak: nemojte da ste toliko temperamentni i nemojte hteti odmah. U vaoj ljubavnoj
omami smesta necete uspeti. Dvoumi se: to ne stoji. Osim ako nije aktivan na drugoj strani? I
Lidin horoskop: Zaljubljenost vam ne doputa pomisao na nekog drugog. To ce vas dovesti do
rasprava koje ce vas onespokojiti. Lida kao da veruje, razmilja o svakoj recenici. Pojebem je
otpozadi kao kucku; ona prva mrdnu repom.
Sve tece kao da nas je troje, na izvestan nacin i jeste. Svake veceri utvrdim da sam
zaboravio da se raspitam ko je taj Luce Bricelj. Bilo da postoji ili ne, on je za mene stimulativan;
Lida nikada dosad nije bila toliko za nau stvar. Koliko je ranije bilo truda da joj smaknem
gace, sad samo guknemo o Lucetu a gace spadaju same. Vie me se ne gadi. Niti sam vie kreten
i idiot; takode vie i ne zaudaram. Luce je sredio sve. Plaim se ta li ce biti kad ga izgubimo?
A, on, Luce kurva to ne uvaava. Izmice Lidi i flertuje s nekom . . . lepo receno . . .
glumicom jebacicom. Kako da ga zadri sve je manje jasno. Prema Ustavu nema ansi, ni po
kakvom pravilniku. Kako? Izgubimo li ga opet cemo biti na starom!
I ode, spandavi se s glumicom. A nas dvoje na starom!
Lida u toj situaciji izlece iz koloseka, a i sa mnom stvar ne stoji nita bolje.
Ne da mi, ne moe ni da me vidi, opet postajem sve ono to ne volim, od kretena do
superkretena, amen. O, Luce moj, vrati se! Pokazala mi je njegovu fotografiju, alila se da je
nepouzdan, o, moj boe, kakvi ste vi mukarci! Tinejderica. J adnica. Nae gore list. Iznevereni
gradanin.
J utro za jutrom, vece iza veceri, rec iza reci. Tomaek, Doris, televizor; cigareta, kafa,
caica! panija, Grcka, Bahamska ostrva; beg. Bilo je svega, samo mene ne; nije bilo mene; jer
za mene nema mesta. Kako da sad odem do Klarice? I ta da joj kaem? Karte, Vidic? U redu,
karte, ali ne gubi iz vida da sam rasejan. to li me Luce nece, brine Lidu.
A mene zabrinjava neto drugo: zato je sve tako i nikako drukcije?
Lida mi prica ta je uspela da sazna o Luce tu. Slab karakter, kae.
I tako me nagna da se zainteresujem ko je taj velecasni Luce Bricelj. Nepunoletni
prestupnik, iako iz imucne porodice, nita narocito, neki zatucani tip bez ikakvog dara. Ima
nekakvo specijalno drutvo. Kako to specijalno? Tako, koje nije iz preduzeca. J urcaju. ta? Za
lovom i enskama. Zeleni lovci. Why not? Katkada nam se lovacki zabrani doticu. Ko da se zbog
toga uzbuduje?
Medutim, Lida je poizila, zapenila, poludela, zaista, bukvalno: poludela. Luce ovo, Luce
ono, pa je stao, pa je gledao, pa je rekao, pa je telefonirao, pa je ... i ta sve nije? Pa je ocekivao,
pa nije, pa je mislio da cu ga moliti, pa, pa, pa, pa, pa. I poce da stranjicu sklanja u stranu, i da
me opet psuje po starom, poce da glumi razocaranu enu, o, tako nece moci dalje, Luce! Bogme,
nece moci!
Odlucio sam se za najecu zamisao, rekao sam joj da cu tog Luceta prebiti kao psa. . . To
sam navece ispricao Lidi, koja me je gledala s nevericom. A zato da ne prebijemo Luceta? I jeste
za to i nije. U stvari nije. Da li te prema tvom vlastitom kazivanju zajebava ili ne? Tebe.
Uistinu. Kida ti ivce! Da? Remeti li na porodicni mir ili ne? Ali to nije vano. Zar nije? O, jo
kako je vano, draga.
Tu i tamo, dan i noc. Postajem nervozan cim cujem rec on jer me ta rec podseti na
neman zvanu Luce. Molim te, Lida, on nije moj izum. Jesam li ja izmislio tu opsesiju?
Lida prdi, Lida pia, Lida psuje na sav glas, kune, grdi.
Ja odlazim i dolazim, njena je rec uvek poslednja i sve vie slicna davolskoj molitvi,
sacinjenoj od oprecnih reci bez smisla i svrhe.
Toma! Doris! Popravka friidera! Nita! Lidu muci ono med nogama. Racuni? Moja
stvar! Razvod? A, i to? Mar! Kafu? Hvala. Vecera sama s detetom, mene ni da se seti. Luce! O,
Luce!
Bez ikakve veze sa stvarnocu. Ne smem da jecnem ni o slubi, ni o honorarnom poslu
koji je nemoguce prekinuti. Lida je napeta kao struna. Cini se da ti se ice zateu do prskanja, i
da ce eksplodirati kao granata. Hocemo li jo malo poiveti, ili ne? Sve nade su icezle. Danima
se ne vidamo, ne govorimo, tiho ludimo.
Slucajno se susrecem s Klaricom. Neko, ko prepoznaje moj auto, mae mi. Ona.
Zaustavljam se. Kae mi da je mala vredna, da dolazi na posao, nada se . . . itd. Neverovatno?
Zaista? Fino, fino. A u vari ne interesuje me, cudim se sam sebi. Da, doci cu, ali sad uopte
nemam vremena. Draga moja Klarice, kad bi ti samo znala! Do videnja. (Razgovor mi i dalje
zvoni u uima. S malom nema problema. Zanimljivo.)
Lida ludi. Kupa se satima, frizira, posmatra u ogledalu, govori budalatine. (J e li, da li mi
se vide godine? Hoce li mi dozvoliti da operiem grudi? Pristaje li mi zeleno?) Ludi. A i ja sam
neotporan na ludovanja, jedino to kod mene dobija drugi vid. (Voleo bih da odem iz ovog sveta,
nekuda gde nece biti nijednog unjkavog glasa koji tvrdi da sam zaboravio to i to, da mi je zagoreo
tiganj, da sam . . . i, uopte, da sam nitarija, da starim i da vie nisam ni za ta, klipan nemocni.)
Boe moj, smislicu sebi molitvu za svakodnevnu upotrebu, makar me zbog toga iskljucili iz
partije. Vec je imam u glavi.


O, Boe, Marksu, Engelsu i Mao
O, najvei sudijo i pravini oe na,
ini da se nekih stvari spasemo,
spasi nas.
Poalji svima nama pamet,
da se zaustavimo u pravi as,
i ne unitimo ni sebe ni dete,
smiluj se na nas.
U zbrci vremena i sveta zbunjeni smo
i inimo greku za grekom.
ini da progledamo;
daj nam bistrinu i toplinu odnosa;
bolesni smo od sopstvenih bezumnih dela
i rei;
spasi nas.


Nema coveka na ovom svetu koji bi mogao da razume moj bezizlaz; s kime da o tome
progovorim koju rec? Posao me vie ne raduje, karte me ne privlace, beim iz drutva. Sa Lidom
ivim u maloj ludnici. Ona po celu noc cita krimice, ustaje, ide da jede, dolazi do mene, gleda me
odsutno kao da nije pri cistoj pameti, pokuava da me zavede, cudi se to stvar ne ide; najcece
sam smlacen, bez impulsa, bez snage. I cim neto zucnem, sve je pogreno. Podsmeva mi se da
sam impotentan, mlitava krpa. Spopadne me nesanica, onda kupujem revije, citam, tumbam se,
gasim svetlo, ali ne mogu da zaspim, opet palim sijalicu, opet pokuavam da citam; u zoru padam
u teko, nemirno spavanje sa runim snovima; ujutru se diem kao prebijen, posecen, smlacen.
Na poslu svi vide da sa mnom neto nije u redu, da sam preterano nervozan, mracan, dosadan.
Vozim rasejano i na raskrcu izazivam manji sudar, zveknem o levi branik sitroena (ami),
naravno svojom krivicom: milicija, zapisnik i bla-bla-bla. Auto odvozim limaru i nekoliko dana
moram ici peice. Lida tvrdi da je znala da ce se neto dogoditi cim vozim onako bezumno. Dere
se na Tomaa koji najradije klisne svojim drugovima; nema ga po citav dan, vraca se kasno, ne
znamo ni gde je bio ni ta je radio, ni da li je ita jeo ili nije. Prevod mi se razvlaci kao gladna
godina, bez volje sam, ne mogu da se koncentriem. Nekakvom apotekarskom macu maem
Lidi one nesrecne hemoroide, masiram joj cmar; ona kleci na sve cetiri sa visoko istrcenom
stranjicom, gola, nema:, kleci u kupatilu na ormarcicu. Piljim joj u kosmato klupko ispod
zadnjice i u sebi osecam sudar dva osecanja: s jedne strane jezu i otpor prema toj osobi, a na
drugoj, pak, magnetizam tela kao to je nekad bilo; pri tom ne mislim na prve znake
precvalosti i starenja, vec na negdanju slast divljeg podavanja. Nenost i davanje: zar to ne ide
zajedno? Kod Lide je ilo: bila je sazdana od suprotnosti; dok me rte bee zamrzla, zacudivala su
me cudna kovitlanja njenih krajnosti to su se slivala u omamu. Dok je posmatram golu, i na
kolenima, spopada me kadifeno secanje na prolost. Zato se sve izvitoperi? Spasi nas.
Dobro, prijatno, blago, milo, oslobadajuce: to ne pada s neba, to je u nama, ili nije.
Nastaje samo zbog nekog drugog ko to omogucuje. Ljubazan milicionar ti omogucava da i ti
bude s njime ljubazan; neljubazan to onemogucuje. Lida me onemogucava da je neno obgrlim i
prirodno uzmem; a moda i ja nju sprecavam da se privije uza me? Izmedu sebe ruimo sve vie
mostova, ostala su samo tanka i krhka brvna i plicaci po kojima prilazimo jedno drugom pod
krinkom svakidanjih potreba. Smiluj nam se.
Ne spavamo zajedno. Zajedno spavaju ovce i hrcci. Zaboravili smo i da govorimo; time je
vec dovoljno receno. S rdavog silazimo na jo gore, preko barutina trenutacnih iskrenosti, kuda
nas nosi poplava. Zato ne moe biti ono to ja elim da si? I zato ja ne mogu postati ono to ti
eli? Ne mogu se pomiriti sa sudbinom. J oj, kaem, zar to ne boli? O, ti, jadnice. (Znam, opet
ce reci da sam ja za sve to kriv.) Otvaram i zatvaram njenu prdaljku i osecam kako to mome
cudovitu prija. Samo polako, kae Lida. Trljam jedan guz o drugi, da se mast lepo rastrlja i
utare. to li ti se napinje sekilj to kao jezicak virucka iz minde kroz bruce? I njemu se to svida.
I tvoj i moj, videce, neto smeraju protivu nas, mimo nas, bez nas. I sve to nece biti ni po tvome
ni po mome, vec po svome, makar i krajnje neudobno. Zato, da bih je natakao, moram da se
propnem na vrh prstiju, a to je zamarajuce i neudobno; ona se predaje nekako nespretno, stenje i
kao da joj neto nije pravo; jer, ormarcic je previsok, a ona, besna neprilagodljivica, nece da se
okrene da sve krene glade i lake, zato to uvek neto mora da ispadne naopako. Misli samo na
sebe, odbrusi mi dok svravam misleci da se to desilo i njoj, medutim nije. Otresam seme na pod,
a ona ce: Pogledaj samo kakav si ti prasac! Na dete ni da pomisli. Oblaci pidamu sasvim rdave
volje (koja je zacas spopada), a kojom cu se inficirati i ja. Osecam, opet cemo se splesti u mree.
Spasi nas.
Kafu; naravno, ta prokleta vecna kafa i cigareta. I razgovor o onom tipu. Da ju je napao
na poslu. Cuo je da nameravam da ga premlatim. Ti ima svoju familiju, ja svoju, kae da je
rekao vicuci, zapenivi pred svima od besa, bestidnik! ta sve nije nameravao da skree! A ti? Ja?
Bila sam toliko preneraena da se nisam snala. A, tako! Kad te on napadne, ti se splete, a
protivu mene uvek nade i nacin i reci, a? Gladi se po golom trbuhu, zadie bluzu pokazujuci
dojke napetih bradavica, svlaci gace zagledajuci bruce; a kad ja krenem da je grlim, ona me se
otrese i sikne divljacki: Pusti me na miru! Kuc-kuc-kuc, dobra kuco, dodi vamo! Mar, pogano
pseto, vuci se odavde!
Advokat mi rece da si povukla prijavu?
Gde sad da ulovi onu drocu?
Ne zna gde je icezla?
Briga me.
A Karl-Drago? Moda on zna gde je?
ali za njom? Vas dvoje ba lepo pristajete jedno uz drugo, zaista.
I vas ste se dve prve ba dobro podovatale.
Ne aludiraj na one svoje izmiljotine da me ne naljuti.
J esi li ikad priznala ita u ivotu?
Nemam ta, a ti beri svoju brigu; ima dovoljno putera na glavi. (Besno): I sad cete svi
odjednom da se srucite na mene? (Mirno): Kada ce ti kola biti popravljena?
Ne znam, potrajace jo koji dan. Zato?
Ah, nita. Sutra moram slubeno u Zagreb, pa cu se vero vatno vratiti kasno.
Sutra? A ta ce biti s Tomaem?
to? Zar nema oca?
Rece da ne moram da budem ba previe siguran u svoje ocinstvo.
Pravno, ti si mu otac. Ne duvaj toliko u mene!
Moja ti cigareta smrdi?
Otkud znam ta pui. Ista vrsta cigareta a kakav smrad!
Atmosfera postaje neprijatna. U mojim rukama sve svene. Svaku stvar uradim napola. Ni
svoju enu ne umem da zatitim od takvih ficfirica kakav je Luce, baraba. Svako ima svoj ugled,
a nas gledaju s podsmehom. Svi imaju porodicu, a mi ovu talu. Mogao bih da je odveem u
Zagreb, ili barem sacekam na autobuskoj stanici, da nisam slupao auto. (Vec smo bucni.) Ona je
moja rtva, rtva je i dete, sve je naopako. Trebalo je da jedna mala kurvica dode u kucu da bi
slavina bila popravljena. Pogledaj se u ogledalo! (Vicemo.) Karl je beda, Luce obicna baraba,
doktor je ludak, a moj mu mokra krpa ni za kakvu upotrebu! Ti si luda, a i ja sam od tebe napola
poludeo. Ne, ti si sasvim lud ali od sebe! (Malo fali da se docepamo; i to samo zbog dva-tri
unutra-napolje, napolje-unutra, da ne bi ostala nezadovoljena. Odmah me iznenadi time da i
zadovoljena ostaje nezadovoljna, eksplozivna, lutajuca mina, zmija to ujeda, otrov, klevetnica s
niskim udarcima, vritalica, intrigantkinja, bacac plamena, unititeljka, divlja macka; sve te
litanije vec oboje znamo napamet, naizust, pameti ionako nemamo vie.)
Doktor nam je preporucio sredstva za umirenje i (malo ozbiljno, malo kroz alu) disanje
na sveem vazduhu; dobro je i razdvajanje za neko vreme, ponekad je i cutanje od koristi. Ali ta
ako ne umemo da cutimo, da se razdvojimo, a ni da diemo. Radujem se to ce sutradan otici (u
Zagreb, ili negde drugde, ba me briga; istina ionako nikada nije bila od vanosti; nek ide kud
god hoce, samo da je nekoliko casova ne gledam, ne sluam, ne osecam njen pritisak). A s kim
ide? to te se tice. Brini se za sebe. Hvala, laku noc. Idem da se istuiram, briem se i oblacim
cistu pidamu, jastuk prskam miriljavim sprejom, da bi mi miris stvorio utisak odsustva iz
bednog, zatrovanog ivota. Rasklapam knjigu o Indijancima, lepe slike, nekakav drugaciji svet.
to li nema Lide. ta je? ta je opet? Ima li jo togod na dui? Otkaci se i daj mi mira. Savetuje
me ta da radim s Tomaom, ta sa Doris, hvala, hvala, tvoja kucna pomocnica ce sve prema
uputstvima dovesti u red. Shvati da sad nisam ni za ta. Upamti da u Zagreb odlazi cela ekipa u
posetu nekom cuvenom preduzecu. Zar nisam znao? Ne, nisam. I to me tako malo interesuje. Pre
no to ce otici u krevet vraca se jo dvaput, uvek mi neto govoreci, uz uputstva kako da nabavim
hranu za psa. I da Tomau isprim jaja na zejtinu, da naseckam i malo luka, takode da kupim i
hleb, pola kilograma polubelog, domaceg. Polubeli, poludomaci, pola kila, da, i? Mogao bih da
nabavim i neko voce. U redu, bilo bi dobro ako bi na listicu hartije ispisala sve to treba, da
nabavim sve po spisku, jer ionako u kupovinu moram peice. Misli da bi ti kodilo malo etnje?
Kuda da krenem? Kako bazdi taj sprej, i jastuk! Pazi, i Indijanci te zanimaju? Tipicno!
Pubertetski. Udaljava se s nipodatavanjem kao admiralski brod. Grozno, pomislih, pakao i oganj
i strahote, davoli i kljucalo ulje, ne, ne, pakao je sazdan od sasvim malih stvari u nekom kobnom
redosledu; pakao je u tome to nema kud. Ode na more ona za tobom, uvuce se u postelju s
knjigom u rukama, ona dode bez namere da se udalji. Pakao je takode i to da vec sve zna ta ce i
kako ce, samo zato to nece saznati nikada. I sve se ponavlja i ponavlja do odvratnosti, i
nikad nita nece biti drukcije. Raspadam se, rastacem, drhtim; opet ce potrajati dok se ne smirim i
ne zadremam. Da se rastavite ne moete, rece doktor koji sad mirno sedi na terasi tamo dole, u
drutvu svoje mile Elze koja me je kao u bajci ocekivala punih sedam fantasmagoricnih godinica.
Gledam slike lepih konja, uska kopita, dugi vratovi, zmijolike glave, leprava griva. Priroda:
iroki travnati prostori, bregovi, strme kamenite hridine, modro nebo nad crvenkastim stenjem.
Covek ukraen perjem, ivotinje, biljke, hridi. Vigvami, ornamenti na platnu, bojena koa,
oruje. Beim, beim u drukciji svet.


Oblaci i vetar:
ivot je utvara, to je jasno svima . . .


Utvara, ovakva ili onakva; ali zato utvare uvek bole?
J utro, jutarnji beg, zaborav protekle noci, priprema za novi dan. Uvek neka tiha,
neunitiva nada da ce nastupajuci dan doneti neto dobro. Odakle?
Lida odlazi, oslukujem njene tanke potpetice kako klepecu po plocniku; pribojavam se
da ce se necega naknadno setiti i vratiti se. Ali ne. Odahnuh. Sad jo dovesti dete u red, i psa.
Danas opet autobusom.
J utarnji bife, pelinkovac za promenu (do davola kafa), ljudsko brbljanje kao i uvek;
takode i cvrkut ptica, cim se probude; moda pripovedaju o nocnim snovima? Grozno je kad
saznamo da je ona prva jutarnja nada takode neispunjiva utvara, izdajnik, slepilo. Kako nita nece
doci, nita se nece srediti, nita promeniti, nita dogoditi. Vec sve znamo, sve je vec poznato, sve
je samo varijacija na istu temu. Lida i danas stiska butine kao i juce, i u dlaku isto misli kakav ce
utisak ostaviti na mukarce kao i juce, ili prekjuce, ili prolih godina. A vratice se sitnicava i
dosadna, ili ce takva postati kad pocne da se osvrce po kuci i po sopstvenom ivotu. Njoj niko ne
moe priutiti ni potporu ni zabavu, ni obecanja, jer joj niko nita ne znaci. Placam i pogledom
zastajem na tankom rubu njene fotografije i uvojku kose to ga nosim u novcaniku. Odlazim.
Sklanjam se u svoju kancelariju i kaem da mi ne smetaju, jer imam posla. Sedam
presamicen, gledam kroz prozor s one strane procelja zgrada, okna, rupe u zidovima. Prisecam
se Indijanaca iz one knjige. Onda se maam fotografije.
Iskre u Lidinim ocima. Njen rukopis, reci posvete. Prolost koja je definitivno umrla.
Zato tu stvar vucem sa sobom? Zato je ne bacim na stranu, moda kuci, medu dokumente? Ta
slika vie nije istinita, a i ja sam sada vec neto drugo. Ponekad bih ispricao neto smeno a
ona se smejala; a sad, ako ispricam vic ona bi me sasekla, pokazujuci otpor prema mome
humoru. Nekad me je u drutvu sluala a sad se trudi da me nadglasa. Nekad bi sa mnom
popila caicu, a sad mi zvoca o alkoholizmu. Kad bi se odnekud vratila, oslonila bi se o moje
grudi kao da je nala oslonac u hodu po ivom pesku. Nekad bi iznenada, usred noci, dolazila k
meni grleci me kao da eli da me zadri zauvek. Nekada smo se zajedno kupali trljajuci jedno
drugom leda. Za praznike smo kupovali jedno drugome darove. Sanjali smo o tome ta ce nam
biti dete. Cak smo zajedno i citali istu knjigu. J a sam je savetovao kakvu haljinu da saije.
Zajedno smo kupovali materijal za moju odecu. Sluali smo ploce. Imali smo svoju omiljenu
melodiju. Ili smo u bioskop, a zatim na veceru, razgovarajuci o filmu. Putovali smo u pani ju.
Ponekad bih zvidukao kakvu melodiju, a ona nije imala nita protiv; i sama bi pevuila refren.
Ona bi me poaoljila, ja bih je dograbio, i sve bi ispalo , moda malo na brzinu, a ipak
ivo, prirodno, cak i radosno. Sada joj se sve telo buni protiv toga, moram joj lomiti otpor da
bismo bili zajedno, a i tad ne biva sve u najboljem redu.
Danas postoje dve Lide: nekadanja, unitena, mrtva i sadanja, nesnosna, agresivna,
razorna. Ovu sadanju, ne podnosim, ne izdravam kraj nje, odbija me, nazivam je divlja
macka. A prema onoj nekadanjoj osetim uvek neto, glupost, neto, ta li je to?
Sentimentalnost? Dok ova druga Lida, besna kucka, i mene preobraava u neto nepodnoljivo.
Ni mene nekadanjeg vie nema. To je danas jasno. I ta iz toga proistice? Iz takvog saznanja? Za
narednu noc i jutro? Nekakva tehnika? Taktika? Metoda? Pogledaj se u ogledalo, govorimo jedno
drugom. Odlazim u WC i sam sebe posmatram: nekakvo umorno lice stranca, ne bogzna kako
simpaticno, zija u mene. Tako neto vidi i Lida. A ja posmatram njen nekadanji izraz bez
crnih podocnjaka i staklastog pogleda, bez obojene i ufrckane kose. Moram poceti da je gledam
onakvu kakva jeste danas, sada i ovde. Moda je preuranjeni klimakterijum, rekao je doktor. Ni
to nije narocito ohrabrujuce.
Kako je malo cistih doivljaja; pri tom ne mislim na moralnu, estetsku ili higijensku
cistotu, vec na cistotu osecanja. Na primer, da smo zaista gladni; cistota gladi je u zdravom
apetitu; cistota edi u potrebi za odgovarajucim picem; cistota udnje, cistota odmora, cistota
unutranje ispunjenosti. Medutim, osecanja su mutna, zbrkana, necista, slucajna i suzdrana,
sputana, porobljena, pokvarenog ukusa. Ne znam da li se dobro secam, ali mi se cini da sam
nekada sa Lidom uivao u punoj cistoti, a onda je sve pocelo da se muti i kalja, tako da je to
danas samo muka, otpor i pohota. Kao to kaemo da neko ne moe ni da ivi ni da umre; tako i
nas dvoje ne moemo vie ni zajedno ni odvojeno; a presuda glasi: nikada vie necete moci jedno
od drugog primiti nijedan doivljaj, ni na ovom ni na onom svetu, koji bi bio cist, ni u mislima, ni
u osecanjima, ni u mesu, amen. Nimalo nije vano ko je vie kriv, a ko manje, ni kako se do toga
dolo. Treba shvatiti da je to tako i nikako drukcije. Budemo li i dalje zajedno, bicemo jedno
drugom jo veci tudinci, spasa nema. A sva ona fizika sluzokoe jeste samo obicna mehanika,
veoma vana za nadraaj, a na kraju? Odreci je se nije moguce, a prevaspitati se nema izgleda, jer
su koreni sagnjili, jer su temelji razoreni. I ta je uopte jo moguce?
To to doktor tvrdi da sam zaljubljen, na svoj nacin ima pravo: zaljubljen sam u prolost,
u ono to je vec mrtvo. A u ovo, to sad postoji, ne mogu biti, jer je to jedna strahota, pogled na
pregaenu ivotinju, na razaranje. Ruke, noge, telo a iz njega buljim ja. Najradije bih umro,
zaista, samo kad bi to moglo da se izvede bez uzbudenja. S Klaricom vie nikada necu imati
nita, to mi je jasno. Mala me vie ne interesuje. Niti cu vie ici u lov na tude ene, cemu? Elza?
Grozno. Lida, pak, bez mrecenja ne moe. Zato li je Luce nije hteo? Takode ni Karl? J o nije
loa, ima u sebi neceg davolskog. Ali i neto to odbija mukarce. J edini koji je do kraja naseo, to
sam ja. Doktor ju je iskoristio. I sad vrlja tamo po Zagrebu (ili ko zna gde) i zvera oko sebe hoce
li je kogod poeleti. Uistinu mi je ao. Prolazim, na primer, pored kupatila na kome ona ostavi
vrata odkrinuta iza kojih blesne ono njeno dupence koje mi se nekada tako svidalo, oblo,
silovito, napeto, savreno rascepljeno na dva dela, narocito uzbudljivo s profila. I butine. Onaj
tamni trougao pod stomakom, nabrekle bradavice na dojkama. Smeta li joj to iz prevelike blizine
gledam previe detaljno? A onda progovara prounjka probrblja ukruceno i sav car
icezne. Cak joj se i dupe izmeni, noge skrate, grudi visnu. Najradije bih je uspavao i tucao kao
Sneanu, i tako bio sasvim slobodan, dok ona ne bi imala pojma ta joj se dogada. Privlacna
matarija. Zaboraviti njeno besom zguvano i stvrdnuto lice, zaboraviti njeno vecno cangrizanje,
zaboraviti njene agresivne pokrete. Kao ruan san.
Krenem da sredujem poslove, udem u banku, sretnem Vinka, sednemo na terasu na po
pivo, vratim se na radno mesto, odredim do kraja, odem na rucak, zatim peice kuci, javim se
limaru, izvalim se, rasklopim novine i pokuam da uivam kao ranije, ali ne ide. Malo citam,
malo razmiljam, a nisam ni tu ni tamo. Zaboravio sam da nakupujem sve one stvari. Posle cetiri
odlazim u prodavnicu i kasapnicu. Vreva, omorina, oblaci, vetar, bice kie.
Polazi mi za rukom da nabavim sve to je potrebno, odlazim po Tomaa, po Doris, koja
ce sad da klopa sveu belu telecu digericu. Kuci! U kuci pokuavam da stvari dovedem malo u
red, ali mi Toma nekud zbrie. Uredujem vrt. Telefon. Vidic. Ne, dovece na alost ne mogu.
Posao preko glave. Bla-bla-bla.
Gledam televiziju, Tomaa gonim na spavanje, Doris lei na kaucu i drema. Sve se
ponavlja, sve te male stvari u jo kracem redosledu.
Naposletku ostajem sam sa psom. Gasim televizor, grickam pikote mada ih ne volim,
pijem mleko koje ima cudan ukus, a onda otvaram rusku votku i flau radenske. Pocinjem da
reavam ukrtene reci. Ne raduju me, ali se njima najbolje ubija vreme. I u njima se sve ponavlja
do ocajanja, isti izrazi, iste kratke reci, isti opisi. Ucini mi se da sam zadremao. Ukrtene reci lee
mi na grudima.
Budi me zveket kljuceva ili neto slicno: podiem se, Lida; negde oko ponoci.
Izlazim u predsoblje, Lida je oslonjena o zid. U pocetku ne shvatam ta joj je, pokuavam
da se naalim, gle kako je umorna, od cega li je? Pogleda me: podbula, natecenih usana, gornja je
uz to i ozledena, divalj pogled iz ociju koje kao da su vlane i pune suza? ta je, do davola?
Hajde, govori! Ona, besno: Polazi sa mnom! Kuda? Sa mnom, u miliciju! U redu, ali zato? ta
se desilo?
Grdi me nemilosrdno: Polazi, rekla sam. Cekaj da se obujem. Bre! Na ulici najzad
saznajem da ju je neko napao. Da joj je oteo torbicu, a nju bacio na zemlju, zaista, sva je
pranjava. Ne ume da kae ni ta se desilo, ni kako. Na moja pitanja odgovara samo laveom. to
okleva? rei neobicnim glasom. urimo u milicijsku stanicu, uz put melje neto to je bez
pravog smisla. Ona svinja! Zna li kakav je bio! Vec je bio otiao, ali se vratio i istrgao joj
torbicu. Tukao je pesnicom. I nogom, kad je pala. Tek u miliciji sticem nekakvu predstavu ta se
dogodilo. Priao joj je s leda, udario je, moda je odmah i pala, ne seca se ba svih detalja:
snaan, vii od nje, nabijen, u crnom odelu, samo mu je koulja bila svetla, tamnokos, oko
dvadeset pet godina. Uzeo joj je torbicu. U njoj su joj se nalazili dokumenti i neto malo para.
Deurni telefonira. Poslace psa u istragu.
Vracamo se, odlazimo do mesta napada, nalazimo remen od torbice i maramicu. Pokazuje
odakle je doao i kuda je pobegao, jer je vritala kao luda. Nije mi teko da zamislim.
Nezadovoljna je mojim prividnim spokojstvom. ta da radim. Idemo kuci. Ne seca se da li je pala
odmah, ili ju je tek posle oborio. Sedimo sate i sate, ali iz nje ne uspevam da izvucem nita vie.
Ovde slabo secanje na dogadaj, tamo usamljene iskrice, pokuavam s mukom da rekonstruiem
celu sliku. Umiva se, presvlaci, cee se, govori ljutito i zbrkano. Kao da smo dva tudinca, koji
razgovaraju o necemu to se dogodilo ko zna kome, i to se njih nimalo ne tice.
Najzad odlazi da spava, a ja ostajem da sedim i da puim, dok u meni sve podrhtava. U
zoru se upucujem na mesto napada ne bih li jo togod prokljuvio, nita. Zatim pretresam
dubrita, moda torbica lei negde bacena: pokupio je novac, a torbice se hteo otarasiti.
Pretraujem takode i recnu obalu, nita. Vracam se kuci premoren. Lida spava kao mrtva.
Na kraju dolazi mladi kriminalisticki inspektor.
Lida se budi, govorimo i govorimo, policajac poneto upisuje u notes. Lida odlazi da
skuva kafu, inspektor me gleda i kae: Zar vam se sve ovo ne cini malo cudnim? Da, a zato?
To nije pokuaj silovanja, naglaava. Ali ni pljackaki napad. Je li vaa ena s kime u svadi?
(Tiho): Ima li necega o cemu ona nije voljna da govori? Ne bih znao. Mhm, mhm.
Danju i nocu, nocu i danju neprekidne price o napadu; na poslu, na ulici, u poseti
susedima, na telefonu. Bila je estoko tucena, glava je boli nesnosno. Naiao je s leve strane,
zveknuvi je iz sve snage. Verovatno je dugo leala u nesvesti. Vracala mu je udarce, gurala ga,
vikala, a okolo ni ive due. Imao je veoma bledo lice. Kad se nala na zemlji, munuo ju je
nogom u rebra. Izmakao se i zacudujuce neno je pomilovao po butini. Teko je reci koliko je to
dugo trajalo, koliko se udaraca srucilo na nju, i to sve pesnicom, u glavu; nijednog amara. Poto
je priao sleva, znaci da je levak, udario je levicom. Po zemlji ju je vukao za kosu. Nije zucnuo
nijednu rec. Nije ni dahtao. Nije zaudarao ni na alkohol. Ostao je tvrd i hladan. Ne bi se jo
makao da se nije drala. Sta? Ne seca se. Sa cipele joj se odvalila potpetica. Cini joj se da ju je
dugo pratio, onda odabrao usamljeno mesto ba kad je prelazila ulicu, u trenu je bio iza nje,
gotovo sasvim necujan, kao macak. Da nisam slupao automobil, doao bih po nju na autobusku
stanicu i sve bi bilo drukcije. Tako sam uglavnom ja ispao kriv. Prepoznala bi ga po rukama i
nogama, seca ih se veoma dobro. Otkinula bi mu muda. Kako da se onda ne seca lica? Samo kao
svetle mrlje. Inspektor rece da se rtve, napadnute u mraku, najbolje secaju lica.
Sve se to klobuca, navija i odvija, noc i dan. A ona tucena! Coveka zacas ubiju nasred
ulice a da niko ne pritekne u pomoc. Ali kako to da je onakav neotesanko onako neno pomiluje
po butini? O pokuaju silovanja ne moe biti ni reci, jer ju je za kosu vukao po kolovozu, a ne u
grmlje kojeg ima po ivici. Sreca da je bila u pantalonama.
Posle tog dogadaja sasvim se izmenila; bulji preda se bezizraznim pogledom i razmilja.
Potom joj u misao nadire novi detalj. to li je prvo pobegao, a onda se vratio da joj istrgne
torbicu? U njoj su bili i paso, i tedna knjiica, i zdravstvena knjiica, i notes sa telefonskim
brojevima. Katkad za urla na Tomaa i na mene, da bi se ubrzo opet hrvala sa napadacem. J esi li
ila lekaru? Ne. Zato nisi? J er mi nisi rekao da idem, a ja ne mogu da na sve mislim, glava mi je
kao konica. to mi nisi savetovao? Ba si ti neki mu, nema ta! Da ti sve to nije moda po
volji?
A ta ako je Luce poslao nekog? Bio je besan kao ris, i na poslu mi je pretio da ce mi
se osvetiti, kad-tad. J e li on kriv to mu nije do mene? kae bez imalo stida. Ima i on svoju
porodicu. Da, dobro se secam ta je govorio o svojoj eni, mustra! A joj, u torbici je takode bila i
njegova slika!
A onda jednog dana zazvrja telefon: nali su torbicu. Odlazim po nju, naao je neki stari
pijanac, moda cak i dvojica, na nekom zidu.
Iz torbice nije uzeto nita, samo su stvari ispreturane, i pomeane sa nekim trunjem, kao
da je neko sadrinu istresao napolje, pogledao cega sve tu ima, a onda sve to zajedno vratio
unutra. Ne fali nita: cak ni omiljeno naliv-pero, ni dokumenti. Tu je i fotografija u boji. I
minka. Novac sam dao pijancu. Obavestio sam miliciju. Doli su, pogledali i otili. Razbojnitvo
je time zakljuceno. Dao sam ime nalazaca, bice sasluan. Lida se torbici ne raduje nimalo.
Razmilja, razmilja, kombinuje. Dohvatio ju je samo za butinu, i to ovla. . . ponavlja neprestano
poznate detalje.
Dani promicu, Lida pocinje da se povlaci u sebe, guta nekakve tablete za spavanje, za
umirenje, cuti zagonetno, ne proganja me, samo me odsutno gleda. Ne primice mi se, kao da me
nema. Po kuci hoda kao pospana. I na kupatilu pocinje da zakljucava vrata. U vodi lei satima.
ta li toliko vreme radi u kupatilu? Sva je oko ociju modra, kao da je prekonoc ostarila. Bulji u
televizor, ali opaam da ne zna ta gleda. A onda je jednog dana spopada divlji cistunski nagon,
navaljuje da sprema kucu, odlazi u batu da plevi, po sobama zuji usisivacem za prainu, pere,
prostire opran ve, uvece pegla, baca se premorena u fotelju, hvata se za celo, zatvara oci. Zatim
tekim dubokim glasom kae da bi htela neto da me pita. Molim? Moda si me ti, Deki,
pretukao? Gledam je zabezeknuto. ta da joj na takvo pitanje odgovorim? J esi li poludela?
Ne, ne, ona nije luda, ona samo razmilja. Cudno je kako sam mirno primio vest o napadu, ne
interesujuci se previe za detalje. I sa takvom podmuklicom ona je primorana da ivi! Moradoh
da joj se suprotstavim i ocitam estoku bukvicu. Stvar ubrzo biva zaboravljena; ali u njoj i dalje
kljuca. ta li je to to ju je tako pogodilo? Bol je minuo, usna je zarasla, torbicu smo dobili natrag
sa svim stvarima, i vreme tece dalje.
Telefonira inspektor: da li bi dola da pogleda nekog; moda je to napadac? Odlazi, tvrdi
da onaj tamo, kojeg su priveli zbog nekog drugog napada, nije doticni siledija. Dali su joj takode
da pogleda kartoteku napadaca. Kakve face, kae! I sve na izvestan nacin slicne. Trebalo bi ih
obesiti za jaja. (Vecna jaja!)
Tomaek odlazi u decije odmaralite na moru. Automobil mi je popravljen. Javljam se na
kliniku, Klarici. Hocu da je pitam ta se po njenom miljenju dogada sa Lidom. Sok. Proci ce.
Opisujem kako je postala cudna. Nizak krvni pritisak, nacet vegetativni ivot, nervoza; to ne ode
lekaru? Molim te, Klarice, ne pocinjimo opet o tome, s tim imam vec dovoljno iskustva: i mene
sumnjici kao organizatora napada. Paranoja, zakljucuje Klarica. Saznajem i to da maloj dolazi
Karl, da je na poslu dobra i da se gotovo sasvim izmenila. Da u nedelju odlazi s Karlom na more.
Idem kao mesecar, nijedna me stvar istinski ne zanima, niti me uzbuduje, vozim
mehanicki; kao da sam nekako obamro. ta se to sa mnom deava?
Kod kuce me ocekuje iznenadenje. Nala sam ga, nala sam ga! Koga? Napadaca. Pio je u
bifeu kafu, sedeo s nekim slubenikom naeg preduzeca. Saznala sam mu i ime. J e li to zaista
pravi? Naravno. Da si samo video kako je postao uznemiren kada sam ga probola pogledom.
Prepoznala sam ga po nogama, po cipelama, po hodu. Telefoniram, prema tome, u
kriminalisticko; pozivaju je da sutradan dode. Odahnem; samo da ga se domogla. Moda ce posle
minuti sva ta uzbudenja. Opisuje mi ga, njegovo kretanje, strah, beg iz bifea. Gledamo krimic na
televiziji, pijemo za promenu, caj, i sve je nekako bolje, lake, manje napeto. Ma gde da sam,
kae, mukarce uvek posmatram u noge i u ruke, znala sam da cu ga naci. Hvala bogu da jesi
pa da ispod svega podvucemo crtu. Ali zato me nisi odveo lekaru da mi da uverenje o
fizickim ozledama; sad moe da izjavi da me nije tukao, ili bar ne onoliko koliko me je zaista
izudarao. Pesnicama, cipelom. Jo uvek me bole rebra. Samo da sve to jednom prode! Tih batina
sam vec sit do grla. Je li iko dosad u istoriji bio toliko izbatinan, a? I nije se rodila ekspirska
tragedija. Tako mislim, ali cutim. Sedam pored nje, obgrlim je, protresem, priljubim uza se.
Iznenada mi pohrli u zagrljaj, pribije se uz moje grudi kao da bi da se spoji sa mnom, zadrhti,
zajeca, i uzdravajuci se, zamuri i proapce: Sad ce sve biti u redu.
Te reci iz njenih usta zvuce cudno; navikao sam da budem oprezan, nepoverljiv, oguglao
na neprijatna iznenadenja. Ali istina je da smo nas dvoje najzad ostali sami, i Doris je kod tetke.
A poto smo sami, mi smo jedno drugom sav svet. Pocinjem da je lagano milujem po ledima,
ramenima, prelazim na grudi koje odmah izmakne, ruku sputam na trbuh, ne opire se previe,
onda se sasvim predaje, pocinje i mene da dotice, moda ce tokom noci i biti togod? Vidi",
govori tiho, kako sad ume?" Ne znam na ta smera. Ne sme misliti samo na sebe; mora
kadgod pomisliti i na drugog", tolkuje mi. Gasimo svetlo i pruamo se po kaucu. Da ne bih
togod pokvario, ja joj odecu svlacim lagano lagano; ruke mi drhte dok mi raskopcava i svlaci
pantalone. Baca se povrh mene i radi mi isto to je cinila sa doktorom, tamo, pod venjakom,
jedino sada cuti. Plaim se da se zadovoljstvu prepustim bez misli. Previe znam koliko je
promenljiva kao vreme u aprilu. Pa ipak plovimo, plivamo, i sve je kao nekad, mozak zapljuskuje
topli val, sve je talasanje; tonu grozote proteklih dana. Onda usnimo, zagrljeni, smireni. A kad
otvorim oci, vec se rada novi dan. Ustajem, pokrivam je Tomaekovim cebetom, i odlazim u
kupatilo, umivam se, presvlacim, izlazim u vrt, etam. Cak ako ovo i ne potraje, kaem sam sebi,
prolu noc mi niko nece moci da oduzme. Ni Lida. Pa nek bude to bude. Zavirim u dnevnu sobu:
Lida cuci oslonjena o laktove i irom otvorenim ocima pilji u velike prozore. Ustaje i, bez imalo
interesovanja za mene, odlazi u dubinu kuce. etam gore-dole, trpkam travu, osecam rosu.
Pticice pevaju cuh ih iznenada.
Lida izlazi vec obucena i oceljana, donosi kafu i cigarete, seda za batenski sto, sedam i
ja. Ne pocinjem razgovor, da ne bi kao toliko puta opet rekla: ta prica? Zato mora toliko
da se govori? Poklonila si mi takvu noc o kakvoj posle poslednjih dogadaja ne bih mogao ni da
sanjam, pa odlucujem, i tebi preputam, da vodi dalje igru. Samo da sam ga nala!" kae, cim
srkne kafu. Znao sam da ce ga uloviti", dodajem. J edino me brine kako da se uzdrim da mu,
krmku, ne iskopam oci." Sad to vie nije tvoja stvar, za njega ce se pobrinuti drugi. Vezala bih
ga . . sanjari sklopljenih ociju, i ne nastavlja, a ja je ne podsticem. Smeta mi to u ovo jutro
govorimo o nekom drugom pueci cigaretu za cigaretom, a pri tom zaboravljamo na minulu noc.
Medutim, glavno je da je sve to prolo. Luce joj je bio veoma sumnjiv. Onog jutra, posle napada,
drao se tako cudno, kao da je iznenaden kako je uspela da dode na posao. Vrteo se oko telefona,
govorio tiho i nerazgovetno, odlazio nekud i vracao se. Naravno, kad mu se zamerila. A ta ako
ju je napadac hteo ipak da siluje, ali mu je svojom dernjavom pomrsila racune? A moda se
nadao da ce se od prvog udarca onesvestiti tako da bi s njom mogao da radi ta je naumio? Prava
svinja. Torbicu joj je oteo iz osvete. Do novca mu nije bilo stalo. ta je traio? Sve ce se ubrzo
razjasniti, kaem. Moja nedovoljna radoznalost joj nije po volji. Tebi bi se najvie svidalo da me
je taj nepoznati vepar silovao?" Sigurno. Ali nije znao kakvu imam tvrdu glavu. Recimo da me je
odmah oamutio. Smakne mi pantalone i ucini to hoce. I jo, da povrh svega ima kakvu polnu
bolest? Ne, ne, ipak ne bih rekla da mu se digao, ne, ne. Cini mi se da sam ga estoko odalamila.
ta misli, ako sam ga bubnula pravo u jaja? (Sad bi trebalo da ja o tome razmiljam.) Ali tebi je
ba svejedno, zvoca. ta li tebe moe da zainteresuje?
Vozim je u centralnu miliciju gde je najavljena. Kae mi da produim, videcemo se na
poslu. Poto imam dovoljno vremena, svracam u putnicku agenciju. panija, Rodos, Tunis,
Korzika, Grcka, Gruzija, Baleari, Lurd, San Marino, Egipat, Lenjingrad, Rumunija, Kanarska
ostrva, Rim, Pariz, Holandija, Krit, Indija, Sijam, Crno more, Karibi, Meksiko, Ohrid,
mogucnosti koliko ti dua eli, slubenica mi objanjava, belei, prua prospekte. A Sicilija? Do
septembra sve puno. teta, najradije bih na Siciliju. Pokupim gomilu prospekata i pozdravim se.
Lida mi na poslu kae da je dala sve podatke; a i to da cela stvar vie nije tako vana.
Pokazujem joj prospekte; to je jo uvek zanima. Hajdmo u Grcku, kae. Posle posla mogli bismo
zajedno na rucak.
Ubrzo posle tri evo nas kod kuce. Ona svlaci gornju odecu, takode i gacice, ostaje u
providnom kombinezonu, uzima veliki atlas i sa prstom zabodenim u mape krece na put. Kakav
je Rodos? A ta ako bismo ili na J amajku? Odande je do Meksika samo jedan korak. Cicijo!
Ibica? Mikonos? Kombinezon joj klizi navie. Bice da je Korzika carobna. Malta, ah, nije nizata.
Ili moda autom do Napulja, a onda trajektom na Siciliju, u Palermo. Tako bi volela da bar
jednom ode u Indoneziju. Ne smekaj se tako odvratno, stipso! Zar ne zna ta meni znaci
putovanje? Vec pri pomisli na let preko mora meni se sva ovlai. Pogledaj, ako ne veruje, hoce
li da vidi? Hocu, uvek spreman! Atlas pada na pod, prospekti prepuni arenih fotografija
rasipaju se na sve strane, a nas dvoje unutranapolje, napoljeunutra, povrh svih tih hartijetina.
ta je sad pa to? pita. ta? Ne stoji ti ba najbolje, ta ti je? Molim te, ne govori o tome, ako
nece da bude jo gore. Neudobno je, prenaglo, bez uvoda, u stilu dr-nedaj iz sve snage. Ti
nikada nece razumeti ene. Ne, zaista nikad. A narocito tebe; zato uvek mora biti po tvome.
Evo, dvoje nas je. Prijatno je ako je oboma istovremeno lepo, a ne da svako misli samo na sebe. I,
bezvoljni, prekidamo. Mape je vie ne zanimaju, puta da te arene papire sakupim sam. Odlazi u
svoju sobu a da me i ne pogleda, vrata za sobom zakljucava. A ja se s mukom usredsredujem na
prevod.
Zaista, ta je to sa mnom? elim je, poelim je do te mere da mi se zavrti u glavi, ali
erektivni napon ponekad nije potpun, nije i nije. I to po pravilu kad sam s Lidom; sa drugima,
pak, nijedne slicne potekoce. Ona me zacarava i opcinjuje, da bi me posle mogla da sramoti i
nesposobnost nabija na nos. S malom je sve bilo u redu, cak i sa Elzom, i sa Klaricom je takode
sve bilo kao iz topa, a sa Lidom hoce-nece i stvar postaje valovita, bez pravih dubokih
udaraca, tek da raboti spasim ugled. Privlaci me jace od ostalih, to ipak moram da priznam. I desi
se da sve bude u redu (kao prole noci, kad je Lida bila biva, nekadanja"), ali naide vreme u
kome je sve lano (kao malopre) i koje napominje da ce se to stanje poceti da ponavlja. Prokleto
parcence mesa to mi se klati med nogama, nikad mi nece objasniti ta mu je, zbog njega nemam
nameru da idem psihijatru, a sam sebi ne umem da pomognem. Zabrinut sam, jer mi je jasno
kakav ce iz toga problem napraviti moja muciteljka, koja je izuzetno osetljiva na tvrdocu. Ako je
tvrd iskoristice ga, ali ako je imalo posustao izvrci ce ga ruglu, kao to bi joj sasvim
neupotrebljiv odlicno posluio u njenom nacinu racovecenja, da, vec je cujem: do malopre
sam bio siledija, perverznjak, pohotljivac i seksualni manijak, da bih odmah posle toga postao
impotentni bednik, odvratni evnuh i bog sveti zna ta sve ne jo; Lida poseduje slikovit program
vredanja i poniavanja. Kad joj se hoce, zgrabice mukarca bez obzira eli li on to ili ne, mazice
ga tamo gde joj padne na pamet, i na nacin koji joj prija. I ako bude po njenom a to ionako
nije nikada onda je sve u redu; ako pak nije eto trista cuda! Toga se secam prvo. A ta se
dogada ako meni nije sve po volji? Ako me je upravo ponizila, ako me je uoci toga ujela
zadevanjem i nabedivanjem, ako me je razljutila, ako me je ucvelila? Ne mogu istovremeno biti i
njeno utnuto pseto, i sjajni, siloviti drebac. Tu se krije zametak zla. Sa drugim sam enama
prirodan, s merom posesivan, grub koliko treba, i sve je u redu, i meni, i njima. Dok ovde postoji
jo neto, neto jo gore, neto to u podsvesti naslucujem a za ta ne mogu reci ta je, jer kako da
nazovem tu slutnju?
Od prevodenja nema nita. Sedam pred televizor, opet ustajem i idem da u votku nacedim
limun i kanem koju kap hladne vode. Nita lepe od komocije.
Da, da, radi se o necemu mnogo gorem. Hocu li uspeti da iz kolopleta misli, dvoumljenja,
slika, secanja i nesigurnih predstava o svemu to se dogada izdvojim najvanije? Ona je ta koja
ga zgrabi, i udene, ne dozvoljavajuci da to uradim ja. Navikao sam da mu ja kontroliem
nabreknuce, da ga katkad jo malcice nadrkam, da ga drim u ruci tako da je onemoguceno bilo
kakvo iznenadenje. Ali ponekada sam toliko uzbuden da se sav tresem, a tvrdoca biva osrednja. I
ako ona to da na znanje (na onaj svoj poznati nacin), stanje se neizbeno pogora. Zamolim li je:
reci ovo, kai ono, nece nijednom posluati, jer ona ne slua nikog, jer sve mora biti po njenom;
hoce li zguza, bice zguza i mirna Bosna, eli li spreda, bice spreda ma koliko ja eleo da bude
otpozadi. Izustim li neto to me uzbuduje, ona ce na to: zavei vec jednom, ta ima da se pri
ovome lupeta. Sve vreme ce razarati moju agresivnost, moju spremnost, moj zanos, sve vreme ce
salivati ledenu vodu na moju strast i pode li joj za rukom da mi tvrdoca splasne, odmah ce mi
to i prebaciti. A mene su uvek radovale odane, prilagodljive i poslune curice; jesu li zaista? Eto,
covek dolazi u dileme i zbog sebe samog.
Davolja zverka, napravljena naopako! Necu vie da se s tobom vrtim u zacaranom krugu i
da kidam ivce. Nadi drugu rtvu pre no to dode do potopa, proloma i nesrece. Nadi nekog kao
to je ludi doktor, da bi ti bio odani rob dok ga ti gazi.
Da odem do nje? upitah se za trenutak. Ne bih, ni za ta na svetu. A opet: zato da ne?
Vie nisi u stanju? J o bih. Ali ne s njom. J er unapred vidim katastrofu. Bojim se neuspeha, o
kome se ona tako temeljito stara. Tu je sutina: plaim se.
Naravno: osecam sve vecu strepnju da nita nece biti u redu, da ce opet uciniti neto to bi
unitilo prvi kontakt. Strah je u pocetku bio slab, ali sad je sve jaci, jaci od slucaja do slucaja, a to
deluje! Gore od srdbe i alosti. Strah da li ce biti dovoljno tvrd ili nece unitava poudu, i to je
vie unitava, to biva sve veci, a kita sve manja. Tu se krije odgovor na pitanje. Odgovor? Iskreno
receno, nema ga. Da li da pokuam da sa njom razgovaram o tom problemu? Nemoguce, pre
svega ne bi shvatila ama ba nita, a ako i bi, razgovor bi iskoristila protivu mene. Jer tako i tako
s dna svog bica naslucuje kako s onom stvari stoji stvar, i raduje se mojoj tegobi. U ovim sferama
bejah zaista neunitiv, to ju je s jedne strane privlacilo, a sa druge razbenjavalo. Sad uiva:
dobija nov razlog za nipodatavanje, novo orude za mucenje. Zato mi je onoliko pricala o svojoj
zaljubljenosti u Luceta? A ja nikako da shvatim: jer je osecala da me time kinji. Je li, da li je i on
zaljubljen u mene? pitala me je tri puta na dan. A zna li ta mi je danas kazao? Izludivalo ju je to
to ne ispoljavam ni najmanji znak ljubomore. Rece da sam ja zakuvao poparu zbog koje su se
podeveljali (naravno: ja sam kriv za sve njene komplikacije).
I ta je prokleta glupaca deo moga ivota. Prispece iz svojih ponjava da bi prema svom
trenutnom raspoloenju izazvala zadovoljstvo ili bucnu svadu.
Udubljujem se u nekakvu osrednju reportau o nekakvoj reci. Trebalo bi da odem nekud,
ali kako; o onome to mi je preko glave ne mogu se nikom poveriti, a takode ne mogu ni da
cutim. Zavidim svima koji ive u dobrim medusobnim odnosima. Obaricu sebi virlu i jaja,
moda. Kupio sam dobar hleb, polubeli, poludomaci, pola kile. J o jednu kap votke u polupraznu
cau u ovom mom poluivotu; upola otpisan, ali i upola u nekakvom icekivanju, cuda?
Polucuda?
Moje polucudo dolazi (kafu? Ima li koju cigaretu? sve gola gnusoba; kafa, ena i cigareta
sam sit do grla), i sad ocekujem hoce li se iz ovoga poluizroditi kakva komedija, drama ili
tragedija. Na pocetku se razvija srednja alost (gladna je, boli je glava, svrbi je zadnjica), onda
prelazimo na skromniju dramu (klozet cu naravno morati ja da popravljam, hoce kafu a nikada
da se seti da je kupi), da bismo dospeli do sulude komedije zabune (jebao bi a i ne bi, da li ti se
zaista toliko svida moja pizda? to skriva kurac? hajdemo na Bled u lumperaj). Ne krecemo
nikuda. Cim te svrbi dupe, znaci dobice pare. Od tebe? (nipodatavajuci): Moracu dugo da
cekam. Ume li togod i drukcije? pitam, I eto ludog povoda za svadu. Nekoliko blaih reci
(dosada, puzdra, cvarak s njene strane, cime napominje da nisam u stanju da je zadovoljim;
luda ena, otrovna puzavica, deset godina nesrece s moje strane) iza cega sledi veci konflikt
(bajagi, namerno je ne zadovoljavam da bih joj rafinirano zagorcavao radosti ivota s njene
strane, a sa moje evo novog pronalaska: strah te je pa si zato agresivna, to od tebe stvara divlju
menadu; i objasnim joj ta su to grcke menade), da bi se iz svega toga razbuktao teoretski rat (ja
tvrdim da je ona prikriveni mukarac, a ona da sam ja obicna enetina; oboje svoje teze
podupiremo dokazima); a pametnija, moram priznati, ispada ona: nezgodno je svrbi gornji deo
polnog organa, te joj ga ja masiram vazelinom. Besna je to se ne trudim da je seksualno
napadnem. Leemo, razgovaramo na njenom francuskom krevetu o cemu? O Lucetu, za
kim, jasno, tuguje to ga nema; kako bee lepo dok je postojala kakva nada, ali ja sam sve to
razorio, a kako sam samo lukavo izveo! Niz neosnovanih optubi: tu zdrava pamet ne vredi nita,
jer vai bilo ta da se kae. Mrcvarim onog svog prokletnika da bih je na kraju krajeva koknuo
kao to je i red; dobro se secam da proli put stvar ne bee izvedena do kraja; dunost mi je da
okoncam zapocet posao. Znam da je ovo posle podne drkala, znam da je to morala da uradi
priznala to ili ne. A znam i to, da sam joj, uprkos svemu, ostao duan. Ucini mi se da mi se stvar
nadigla sasvim solidno, te je prevalih na leda dok mi ga je ona otimala iz ruke. A, ne! Smesticu
ga sam tamo gde mu je mesto. Nece, grebe me taj tvoj skelet od prstiju. Hocu. Nece. Medutim
buda meko ude; jo malo, pa smo na licu mesta. Spopade me strah (koji teoretski vec dobro
znam) da ce svakog casa nastupiti katastrofa. Leem preko nje pretvarajuci se da cu stvar srediti
svaki cas, a ona otvara paljbu onim istim ogavnim recima (ne moe, nece, misli samo na sebe,
sve samo idiotsko verglanje) i, naravno, njima postie uvek isto. Ocajavajuci i nad sobom i pod
sobom, pouzdajem se jedino jo u mehaniku, nadrkam ga do pristojne mere, te joj ga svitim, i
navalim, ocekujuci da vrekne oh, prokleta veprino, iz cega saznajem da je pri kraju, te malo
sacekam, da bih odglumio strasnog ljubavnika. A? Slucajno potrefim. Lice joj nabrekne od krvi,
svri i celu u svoju ruku poloi mi na grudi. Uspeli smo!
Ovom prilikom, a to je izuzetak, spavam kod nje. Ali, kad me, okrecuci se nasatice, munu
u leda, i kada uvideh da tu necu moci da zaspim, iskradoh se kao krijumcar i pobegoh u svoju
dragu, prijatnu, hladnu postelju. Kakav sve to ima smisao? Isti kao i fizika i hernija na planeti
koja ce se rasprsnuti tad i tad.
Svako je jutro, u poslednje vreme, suta kopija tolikih jutara, pa i ovo. Kafa bogo moj,
ima li jaceg otrova koji bi dejstvovao bre? A bele kafe s kiflama ni od korova? A ta je s
prenim jajima sa . . . s cim bilo? Zato uvek ta kiselkasta odurna turska kafa? I nijedne pametne
reci, stalno samo blesave fraze. Nikada niceg novog?
Dok je ona u klozetu, zazvoni telefon. Da? Aha. Zaista? A, tako? Cudno, tako neto nisam
ocekivao, mhm, hvala.
I onda nacinim veliku greku: kaem joj ta je bilo. Kako je mogla da se toliko zabuni,
oglasio se kriminalisticki inspektor: onaj covek s napadom nema nikakve veze. Trgla se, zastala i
gledala me kao dravnog neprijatelja broj jedan. Ostatak kafe je ispila naduak, cigaretu samo to
nije progutala, a onda je od jurila bez reci. Bejah zaprepacen rezultatom svog jednostavnog
kazivanja.
Sve vreme, dok sam je vozio na posao, nije prozborila ni rec. A i ja sam cutao. ta li se
sad opet dogada?
Na poslu je nisam traio, ona mene jo manje. Gde je rucala, ne znam. Kada sam se vratio
kuci, nje jo nije bilo. Ispruio sam se, citao novine. Pojavila se tek predvece, jurnula u svoju
sobu, iz sobe u kupatilo, iz kupatila u kuhinju, a mene ni da pogleda. Ubrzo sam otiao da
spavam, dok je ona u kuhinji prala posude, zatim se povukla u svoju sobu. Kako prokljuviti ta li
se u njoj kuva? Svakako nita dobro. Odmice noc, a ona po stanu hoda. Ustajem i idem da
prezalogajim (sardelni fileti, hleb). Ne susrecemo se ni slucajno. Ludaci. Svak na svoj nacin. A
oba od principa. Medu nama nema nikakvih mogucnosti, to je vec odavno jasno. A i da ih ima,
bile bi kratkotrajne, vodeni cvet, uzlet, a zatim pad u jo vecu dubinu.
San tek u zoru, u kuci mir.
Budim se kao kralj u emigraciji, skacem s postelje, cudim se, ta je?
Nije nita. Sve je kao to je i bilo. Mogao bih da sednem u auto i da se odveem na
francusku Aurnu obalu. Novaca imam, a kola su u redu. Zato da ne?
Oblacim se i odlazim, ali ne na Aurnu obalu, vec u umarak iza grada. Sunce se rada,
zaustavljam se na livadi, odmah na automobilu otvaram vrata kao toliko puta ranije, na radiju
nalazim prijatnu muziku, gledam, diem, zavaljujem se u sedite, dosada. Mar. Begunac!
Nesrecnik! Stracen ivot.
Sav bledi trag mojeg ivljenja, onaj koji sam opisao na prvih deset strana ovih beleaka,
samo se ponavlja, niceg novog, niceg potresnog, niceg izmenjenog. J o uvek sam u paukovoj
mrei cistih opsesija, perverzija, prenapregnutosti, mojih i Lidinih. Vec sam se pomirio da smo
isti, naputam pitanje pravde i krivde, oboje smo samo nesposobno dubre, predmeti koji brbljaju,
glupi stvorovi sred bezumne igre bez ikakvog smisla i svrhe. Bruce, pokvareni friider, rublje na
konopcu, hartija, izjave, hemoroidi na cmaru, tucacina, snabdevanje u prodavnicama sve se to
sasvim izjednacilo, predstavljajuci sve i nita. Hteo bih da se prilagodim nastaloj situaciji, a u biti
sam vec izvan svega toga, oplemenjen, osamljen. Nikad ni sa kim necu vie moci da uspostavim
kontakt. Lida ide od coveka do coveka, od poznanika do prijateljice, od kolege do susetke: i trubi
uvek isto, prvo da sam ja ludak i svinja, onda da su je napali, zatim jo i jo. J a izbegavam
drutvo, ne volim nikog, ne podnosim razgovore a to je verovatno isto? Nijedan razvoj ne
moe krenuti unazad, sve se uvek krece napred, a u naem slucaju na gore. Moguce je sabrati i
rezultate: ali za sada je bolje sklopiti oci. Muzika, pesma, pogled na prirodu u zoru.
ivci! U redu, ivci. Klarica je jednom prilikom rekla veoma pametno da su nervi isto to
i elektricna instalacija, nita drugo. Sprovode, neto, ne sebe.
A doktor je izustio neto jo znacajnije: nijedan neurolog na kraju krajeva ne zna cime se
u biti bavi. J er lucenje lezda nikome nije jasno. Moji nervi podrhtavaju neprekidno. Zbog toga i
kaemo da smo nervozni. Medicina nam ne moe pomoci. Moda neki novi strahoviti rat sred
kojeg cemo misliti da smo bili sad i ovde srecni? Ni u strahotu se vie ne moemo nadati.
Morali bismo da sve to pretrpimo, izdrimo, kvalitetno se izmenimo, zaboravimo, poizimo.
Budi se dan, kao bilo koji drugi. Sa ljudima na ulicama, u kucama, recima, obicajima, iz
kuca, opet na ulicama, sa ljudima, pored njih, da poizi. A ne sme da zapeni, niti da se
skameni, mora biti onakav kako ti je pisano. I tad jesi! Osim ako nisi pijan ili lud. Od
vajkada, pa do kraja. Na narkotik jeste navika. Navika, gvozdeni oklop, narkotiku ne moe
izmaci. J ataci, prirodni ljudi u prirodnoj odeci, dravljani, gradani s ljudskim i gradanskim
pravima, pripadnici neke civilizacije. Vrednosti, ideje proizvodi navike. Bolan, bolan, jaoj,
kako sam bolan. Ne znam ni da jadikujem. U redu, sam sam kriv, na stratite! Pripadnik gnjile
civilizacije mora strunuti i sam. Saucesnik propasti propasti mora. Sva drevna doba bila su uistini
ista, samo ih mi ne umemo da sagledamo, jer istorije, u vecini slucajeva, piu ljudi koji sa
ivotom nemaju nikakve veze, birokratski uskogrudi astenici, inferiorci, jednom recju
poraeni od ivota.
Lida istoriju pie na svoj nacin, ja na svoj, kako se onda tu snaci. Ko kome da veruje.
Sad je naime, nala napadaca, odnosno ba onog koji ju je napao, i ovom prilikom ne
grei. Zabada mi prst u grudi: to si bio ti i niko drugi. Reci, reci, reci. Po njoj, ne branim se
nimalo ubedljivo. To si vec govorila, Lida, pa si se bila manula te price, zar se ne seca? Jeste, ali
tad nije bila dobro promislila. J er ne bejah nimalo iznenaden kad mi je saoptila da je dobila
batine. A ni posle se o svemu tome nisam bogzna koliko brinuo. Da, da, i miliciji je to bilo
sumnjivo. Sad je stvar jasna. Priseca se sitnih detalja, lupa se po celu i uzvikuje: Dabome! Gleda
me s mrnjom napadnutog i prezirom moralno ogorcenog.
Saznajem da o svemu tome brblja na poslu, u bifeu; na rucku; odlazi u posete naim
zajednickim poznanicima i melje li melje; vec su je svi siti; jedni nam nimalo ne za vide, drugi se
zgraaju nada mnom; a ima i takvih koji misle da Lida nije pri cistoj pameti.
Kod kuce se zatvaram u svoju sobu; ako je u kuhinji, oslukujem zvek posuda, tresak
tanjira o pod.
Jedne veceri, kad mi je ponudila kafu, znam da treba ocekivati neto novo. Da, bila je kod
Kocmurove i sve joj ispricala. U redu, ba ti hvala. Da, ona mora da se brani od moje tiranije.
J ednom sam je pretukao, drugi put cu je ubiti.
Ujutru ulazi u moju sobu, zastaje na metar od mene i gleda me. U onoj svetlosivoj
pidami poprskanoj cveticima od vinje. Smakne gace niz kolena, pokae se spreda, obrne se,
nagne se napred, pokae se otpozadi. Osmehne se na silu i kae: Ne moe, je l' da? Osecam da
zaista ne bih mogao. Navuce gace govoreci: Moracu da nadem kakvog mukarca. Hoce li mi
pomoci?
Odlazi. Ustajem s kreveta i pocinjem da se posmatram u zidnom ogledalu. Vidi se da sam
neispavan i umoran. Brijem se, umivam. A ona trupka papucama po kuhinji, bog zna ta tamo
radi. Vice: Mogao bi dubre bar jednom da iznese! Dubre? Iznosim ga isto kao i ti, samo to ti to
ne vidi, draaaga.
Naucio sam da perem i sude, briem prainu, cistim, skuvam neko lake jelo, pripremim
salatu, isprim krompir. J o samo da naucim da rukujem mainom za ve i da peglam. Tobo
nikako da kadu posle kupanja oribam kako treba. No i to ce se vremenom dovesti u red. J edino
mi je sve mrskije da idem na posao: svi me gledaju nekako cudno; to nece izaci na dobro. Na
sastancima i sednicama progovaram samo kad je neizbeno, inace cutim i po papiru vrljam
nekakve krivulje. U potpunosti klizim nanie. Pad je brz, a uspon spor. Kad pada, pre svega je
vano zaustaviti se, tek posle ce moda biti moguce da se uspne. A ja se zaustaviti ne mogu.
Najgore je to u svemu tome nema niceg izuzetnog. Nit sam gladan niti edan, na ulici se ne
osvrcem za pickama mada ih vidam, da, jo uvek ih primecujem; kuci se dovlacim kao pas koji
zna da ga tamo ceka iba; ivotna radost u meni polagano vene; puim cigaretu za cigaretom tako
da su mi usta stalno pregorela; ispijam pica koja ne volim. Mlohav sam, spavam rdavo, budim se
umoran, sa bolovima u vreloj glavi. Ponekad mi srce pocne da lupa iz cista mira, kuca aritmicno,
s bolovima, uznemireno je, nikako da se sredi. Cim se smiri, na njega zaboravim. Nita da me
obraduje, ivotarim kao pokvareni robot. Cesto primetim da me Vidic posmatra ispod obrva
zamiljeno, hteo bi da mi neto kae, ali ja ga izbegavam. Zna neto, ali nedovoljno da bi mi
pruio kakav savet. A i da pokuam da mu objasnim ta se sa mnom dogada, pitanje je da li bi me
shvatio? Sumnjam. Da beim od unjkavog glasa sopstvene ene, da mi je u drutvu mucno, a ni
kad sam sam, nije mi prijatno, da previe puim? Pozvao bi me na karte i caicu, slao lekaru, i to
je sve.
Lidin iznenadni napad podseti me na obruavanje jurinog bombardera. S visine se
strmoglavila pravo na mene.
Kad se film na televiziji primace kraju, mi ostadosmo da sedimo u pidamama u
polumraku, te mi ona jednim trzajem smace gace i mai se za onu stvar. Ba onako, kako mi ne
prija. Nije ilo i nije, i to je bivalo gore, ona me je sramotila sve vie, a to me je vie sramotila,
to je sve ilo na gore, i pakleni krug je funkcionisao besprekorno. Skovitla me strava da sa mnom
moda stvar stoji loije no to ja mislim. Pokuah da savladam svoju otupelost, ili nazovite to
kako hocete, ali je sve ispadalo da gore biti ne moe; poceh da podrhtavam i da se znojim. E, to
si ti! rece mracno, unitio si jedinu stvar koju si imao. Onda pidamu dotera u red i ode u
kupatilo u kome provodi najmanje cetvrtinu ivota.
Obukoh se u ono u cemu sam i pre bio, nakvasih kolonjskom vodom (jer u kupatilo ne
htedoh da ulazim) i odvezoh se u grad. Parkirah u centru. Onda sam zurio u bogate i dobro
osvetljene izloge, hodao plocnicima ne osvrcuci se za prolaznicima, a zatim seo ispred kafane za
prazan sto. Gle, slui Toncek. Toncek, jedno pivo. Nema vas dugo, opaa. Eh, zna kako je,
posao, porodica, putovanja, nema vie one slobode kakva je nekada bila. amor prolaznika,
kafanska buka, tutnjava automobila to preko raskrca jure u svim smerovima.
,Cuj, Toncek: ima li kakva zgodna enskica koja bi sa mnom, zna. Kao i obicno.
Hm, hm, sad te stvari stoje rdavo, veoma rdavo.
Shvata, Toncek, ena mi je na odmoru . . .
Shvatam, kako da ne. Ali su ih pocistili, neke su strpali na posao, a druge u zatvor; vie
nije kao to je bilo. Cure se boje da dodu. Bice, naravno da ce biti, medutim stvar stoji kilavo.
Pogledacu, mada sumnjam."
Ako moe, nadi mi neto, Toncek. Zagoreo sam. Neto lepo, a ne prezrelo ili staro.
Teko ce ici.
Posle nekog vremena vraca se i kae da ima izgleda. Tamo, ispod ogledala, sede dve u
loi, jedna je crna a druga plava. Hocete li da pogledate? Samo nemojte direktno, plae se. Imate
li auto? Aha. Ako vam koja odgovara, pola bi. Ima vremena da ih osmotrite.
Hvala, Toncek. Mrave mi nisu po volji, to zna.
Nije nijedna. Obe su onako, zamanije. Ovde su sasvim slucajno.
Ubrzo odlazim pored njihovog stola u WC. Obe me posmatraju, mada ne izazovno.
Odlucujem se za crnku, koja je, vidi se, obucena lepo, uz to i punacka. Dok se vracam, vec znaju
koja mi je zapela za oko, plavua me vec ne opaa, a crnka se smei.
Zovem Tonceka da platim, dajuci mu dobru napojnicu.
Odlazi da javi i neko vreme ga nema.
U redu, kae kad se za tren zaustavi kraj stola. Izaci ce napolje, vi krenite ka automobilu,
ona ce za vama.
Cekam, cekam, najzad evo je; ne gleda me. Obline su na mestu. Diem se i prolazim
pokraj nje (ona stoji ispred kafane kao da ceka na peackom prelazu), zvecnem kljucevima od
automobila i uputim se desno; katkad se osvrnem, vidim ide za mnom.
Otvaram vrata, ona seda. Suzana", predstavlja se. Tone", odgovaram. Pali cigaretu, ja
motor. Na kraju ulice zaustavljam. Koliko?" pitam. Sto za celu noc." Nece moci, vremena
imam za sat-dva. U autu?" Da, naravno. Pedeset." U redu. Upucujemo se iz grada na neko
skrovito mesto. Dlanom joj prelazim po golim butinama. Koa glatka. Govori o komplikacijama
u poslednje vreme; ne bi pola da je Toncek nije nagovorio. A to vas jure? Da bi zatitili one
bolje kurve, gospode. One s telefonom i udobnim stanovima. Mani o tome! Bolje pricaj o necem
drugom. O cemu? Recimo o tucanju. ta ima o tome da se prica; pametnije baciti se na posao. Ali
ja o tome volim da sluam. A, znam, ti si od te sorte? ta te briga, Suzana, od koje sam; radi ti
ono to ti kaem. Trebalo je da uzme onu to je sa mnom bila u kafani, ta melje kao vodenica. A
trenira i liz. Svuci gacice", rekoh uzgred. Ti odmah prelazi na stvar, a? Ona smace gace i strpa
ih u tanicu. Poaoljih je. Ima tvrde bruce, da se nisi skoro brijala?" Leti se podiam.
Pomilujem joj grudi. Kakav ima grudnjak? Pravi oklop! Tebi ba nita nije u redu. A kakav
grudnjak nosi tvoja ena?" Sluaj, Suzana, ako misli da palaca jezikom, onda nalevo krug i
izvoli natrag; kod kuce imam dovoljno zvocanja. Reci ta ti odgovara; jedni hoce ovo, drugi
ono." Zna ta, kai ti meni koliko mi Slovenci imamo izraza za tucanje, to jest za jebanje. Poce
da se smeje. Ti si stvarno lucnut. Misli da sam ja recnik? Izraza imamo do mile volje! Vie i od
Italijana, vie i od Nemaca, kad pogledam, vie od svih naroda na Zapadu zajedno. A to pita?
Zar nisi Slovenac?" Ne ispituj. Pocni. Hja", poce da se priseca, nataci, nategnuti, opaliti,
koknuti, natandariti, rokati, karati, prcati, mrkati. . ." Ne govori mi samo u infinitivu. ta je sad
opet?" Kai: nagariti, naguziti, pricepiti, povaliti... Opasati, zajahati", nastavljala je, zasikati,
zakovati, nitovati, maznuti, zabiti, razvaliti, rasturiti, razglaviti, ouliti, poorati, opaliti metak,
zabiti do balcaka, nataci na raanj, spaliti joj pa da se pui! .. . (zasmeja se) . . . rasturiti joj
digericu, jao, tu kraja nema. I kako svega toga da se seti." I ja poceh da se smejem. J ebe te
policija, jebe te ivot, od jebacine ne vidi vie nita! Daj da se povatamo, posle cu da se
prisetim jo togod!"
Skrenuh na sporedni put, zaustavih na ivici ume i ugasih farove. Zatim upalih unutranje
svetlo. Pokai! Pogledah je. Ona podie haljinu visoko tako da joj istovremeno i grudnjak odlete
pod grlo. Dograbih je za velike, mekane grudi, za trbuh i dupe, da bih je to bolje osetio na
dlanovima. A ona mi otkopca pantalone i veto mai za muda, pa sve zajedno izvuce napolje, da
vidi. Pa nek gleda! Onda ugasih sijalicicu. U pogledu maljice nije me obuzimala ni najmanja
sumnja; osecao sam da ce sve ispasti u redu. Hoce da ga lapne? Ne ba svakome, rece. Smace
mi pantalone i gace, polagano, neno, ocekujuci da joj jo togod prigovorim. Obema se rukama
dade na posao, sae se i krete jezikom po donjoj strani dokice, doke, dorda, potom krete i odozdo
i odozgo, pa se premesti i na okolinu, liuci mi kuglagere medu butinama, etajuci mi pri tom
iskusnim pokretima lagano koicu gore-dole, pa se opet baci na topce, svitlavi ga u usta do
samog dna, tako da joj osetih vruce drelo; unutra-napolje; moradoh da je zaustavim da ne bih
svrio preuranjeno, pa se maih za stojka: bee ba kako treba. I sa radocu je okretoh na bok i
pricepih polagacke. Ali, kad bejah unutra, micuci bokovima ka njenoj guzi, pade mi na pamet: ta
ako je zaraena? Ali sad bee kasno za razmiljanje. Nemoj unutra!" zamoli me. Interesantno!
Zar jo moe da zanese? Stiskao sam je po citavom telu, grabio za bokove i okidao iz sve snage,
ona zastenja, zasopta, pomauci. Koliko li traje vreme inkubacije? Zaboravio sam, ne secam se
vie. Trebalo je da ponesem kondom, imam citav paketic, doneo sam ga sa slubenog puta.
Potom smo seli i pripalili cigarete. Sunce jarko, ala si dobar", rece mi. to da ne? Moja ti
ena ne bi verovala. Oh, ene! dunu dim, mi o njima znamo poprilicno. Znam jednoga koji je
kod kuce godinama impotentan, a kad je sa mnom, nabrekne mu kao krastavac, bude mu tvrd kao
brus za kosu. Retko koja supruga da ne dosadi." Lagano se uredivala, navlacila gacice motreci da
li mi ne smeta. Platih joj, ona novac odmah strpa u tanu. Dok smo se vracali natrag, krete
iznebuha: Gle, koliko sam izraza vec zaboravila: zabobrcati ga, svititi, napumpati, zbiberiti,
natrtiti, jao, boe moj, mogla bih do sutra izjutra . . . Rastadosmo se sasvim raspoloeni. Rece
mi da sam lep mravko travko" (mada mi je kosa sasvim glatka), pomilova me neno po obrazu
i po onoj stvari, i ode.
Bee vec oko ponoci, odvezoh se u nocni restoran, na veceru; posle dueg vremena
osecao sam glad, osloboden i u neku ruku zadovoljan sobom. teta to o ovome ne mogu Lidi
nita da kaem. Da uzrok nije u meni nego u njoj. Prvo odoh u klozet, da se izmedu nogu operem
pisacom, zatim vodom. Za svaki slucaj.
A kod Lide svetlo jo gori. Odoh u kupatilo, kadu napunih vodom i ulih povecu kolicinu
zelenog ampona od smreke. Ne stigoh ni da se svucem, kad Lida. Gde sam bio? O, u kafani,
onda u restoranu, zato? Vidi se da si dobre volje, primeti. Bio si s nekim s kime ti je prijatno?
Bio sam sam, draaga moja. Smeka se neubedljivo. J a se smekam? Ti, ti! Brcnuh po vodi,
lagano svukoh gace i zakoracih u kadu, a onda bre bolje zaronih u zelenkasto-belu penu. Ali ona
me vec capi za onu stvar. Pazi, pazi, od cega ti je tako crven? Crven? Da nisi poludela? Ako je od
bilo cega, od tebe je. Da nisi moda moj istrani sudija? Da li si mi ti pokazivala svoju kada si
poslednji put provela noc sa Karlom? Misli da bi neto video? Pusti ti to da li znam ta bi se
videlo, a ta ne bi. Bolje bi bilo za oboje da se manemo tih stvari. Ona ode, pa se opet vrati, da bi
gledala kad izadem iz kade. Do davola, moda se togod i poznaje? Umuvao sam ga nabrzaka,
zaista, a moda je ostala kakva ogrebotina od zuba, dudlala ga je do samog grla, bee ludo.
Hocemo li u nedelju na more? Ne, ja ne idem, moram da prevodim. Onda ce mi dati kljuc?
Otila bih da vidim je li sve u redu. A kako bi? Autobusom, kako drukcije? Misli da su ostali
smrtnici zaboravili da putuju autobusom ili vozom. Ili peice? Misli, svi se mi vozimo autom i
na pianje? Kao ti? Ne znam zato jedanput ne bi vikend proveli kod kuce? Vrt nam je lep, svi se
razbee iz naselja, nastane zlatni mir kojeg citave nedelje nema ni od korova. Ali ona ni da cuje;
ona nece da ostane kod kuce, nece da se kraj mene ubuda. Idi kud god hoce, idi do davola!
Bejah posran golub oborena repa. Bejah. Bejah pregaeni macak kojeg si ti zgazila i
prela preko njega. Bejah tvoja krava muzara koja je uvek davala premalo mleka. Dovela si me
na ivicu ocajanja, tako da sam poceo da verujem da sam izgubio mukost, preputen sudbini ili
crnom davolu. A sad si nada mnom izgubila moc. Ne zbog Suzane, ili kako joj je ime. Vec zato
to sam shvatio prokletu igru. I eto, sam sebi objanjavam, osecajuci kako mi to jaca snagu, kako
me smiruje, i kako opet lake diem. Onu stvar namerno perem na taj nacin to je, izronivi iz
pene, trljam vec nabreklu. Lida bi da se njome poigra, ali ja ne dam. Pun mi je pitolj i tebe i
tvog seksa, kaem, valjda ti je to vec jasno?" A ona: Rekla sam da se neto desilo!" (Ima esto
culo, ima bogme.) A ta se to desilo? Pogledaj, sav ti je zguljen." Ne lupetaj, prazna keso. Zar ne
vidi da mi vie nije do tebe? Odjednom? Jo ce ti na kolenima da puzi!" O, ti, mehuricu od
sapuna!
Odlazi ljutito, a ja se za njom zakikocem, jer to je razbesni vie od svega; milije joj je da
me vidi besnog, skruenog ili zabrinutog. J o jednom otvara vrata. Zna li ko te je traio?"
Otkud da znam? Karl." Ko? Karl-Drago? ta on ima sa mnom? O, jo kako! Zbog male. I onda?
Mala mu je sve ispricala; Karl je sad njen zatitnik. O, vana stvar! Ali mu je takode ispricala ta
je imala s tobom. Ne podmeci! Hteo si da je odrapi, ali ti nije polo za rukom. A Karl je dobar,
prirodan decko i karakteran. Cini mi se da te je vacario za butke? Prh-prh, besna je kao macka.
Vriti: Sve mi je postalo jasno kao dan, sve; tvoj karakter, tvoje intrige, tvoja pokvarenost i tvoja
podmuklost. Zato me Karl nije sacekao? Mala je devojka na mestu, ali si ti hteo da je unesreci.
I, Karl je sad njen vitez? Voleo bih da cujem ta si mu sve nadrobila? Sve, sve, urla, nek svi znaju
ko si i ta si- J a? J a sam fini mravko-travko! Dok se briem i oblacim pidamu, ona jo dva put
ulece u kupatilo. Takvu krmacu svet jo nije video! to nam je vec poznato kao varijacije na
temu. A onda, da necu odgovarati samo za silovanje, vec i zato to sam malu pokuao da
navedem i na prostituisanje. Dobar program, zar ne? Samo ti vici i mai; ali bi bilo bolje da sve to
lepo napie, pa da ja procitam kad budem imao vremena. Ne ide joj u glavu da se ne uzbudujem.
Zato ulece u sobu cim legnem. Takode dolazim kuci pijan, te dosadujem, ali tako vie ne ide, jer
ona zbog toga ne moe na poslu da radi kako treba. A to ti ne.ode lepo da legne? Zbog mene
su joj svi nervi rastrojeni. Ba je besna. Nece me vie ni prati ni peglati, i nek joj ne prilazim.
Dete ce dati u obdanite. Razmatra kako da stan podeli na dva dela. Mnogo ideja za jedno vece.
Izjutra je u kuci tiina, ali ne i mir; ume da hoda tako da upozorava na svoju
sveprisutnost; teko je naci odgovor na pitanje zato je potrebno toliko koraka za prelazak iz
jedne prostorije u drugu. I posle svega, ona tursku kafu ispija u vrtu, a ja nes-kafe u dnevnoj sobi.
Razvod od stola i postelje, a takode i od kafe. U novinama citam novinsku patku, aktuelnu za
dananje vreme: Pronalazak australijskog socijalnog radnika! Kutijica za reavanje bracnih
pitanja! Elektricna naprava koja ima prekidace, sijalice, utikace, magnetofonsku vrpcu, i
pokazuje koje navike bracnih drugova izazivaju najvie konflikata. Mala kutija spasava brakove
koji su zapali u krizu, pokazuje koje muevljeve navike bacaju enu u ocajanje, a takode i razloge
zbog kojih se muevi odaju alkoholu. Fantastican pronalazak. Stavim kutijicu na radijator,
snimim ovaj muk, onda pritisnem prvo dugme, a napolje izleti recept za spas. Pametniji muevi
probleme reavaju u krevetu, jer im pametnije ene to omogucavaju, i to bez carobne kutijice.
Obali je, na trci je, protepuj je, zatim se oboje otresite kao mokri psi, pa ce se ivci smiriti i
otkriti novi vidici. Ne tvrdim da su bracna savetovalita suvina, ali u dananjoj situaciji, u kojoj
se nalazi saznanje o seksualnosti, ona ne mogu biti i uspena. Njih vode ljudi koji smiljaju
teorije prema sopstvenom temperamentu: suvopicasti na svoj nacin, a tvrdokuri opet na svoj.
Uprkos svoj toj optoj revoluciji ja se moram nasmejati svom tom silnom pisanju o erotici, svim
tim mudrim savetima i trgovacki zloupotrebljenim napisima za onaniste i drkadije svih vrsta, za
senilce i maloletnike. Imam isuvie mali ud, pita cetrnaestogodinjak lekara u nedeljnoj reviji,
hocu li moci da zadovoljim ensku?
Moj je pimpek ba u redu, a i natprosecan, i da svoju enetinu ne mogu zadovoljiti! Cim
me onako dobro objae kako to ona ume, odmah je neko vreme neraspoloena; jer joj ne mogu
ispuniti seksualne snove; jer pred njom ne padam na kolena, poto nisam kao ludi doktor. A ako
je ne sredim, onda je zbog toga nervozna. A o tome nijedan savetodavac za seksualna pitanja
pojma nema. Samo bi rekao: nimfomanku je teko zadovoljiti; puite manje i posvetite joj se vie.
Ili tako sam poslednji put citao s ironijom pustite je neko vreme na miru, budite s njom
ljubazni i ponaajte se kao kavaljer, a onda organizujte dobru veceru; ne gubite iz vida da Kama
Sutra preporucuje solidnu pretpripremu; dobra vecera, kvalitetno pice (ali ne previe), lagano
pribliavanje, odmereno gradiranje polne napetosti. Pre svega, Kama Sutra sadri za Evropejca
mnogo smenih stvari, a smeh ne podstice ljubavnu strast koja je, u sutini, izvan okrilja
komedije. Eno, tamo sedi moja draaaga. I hajd, sad joj obrazloi da ne treba da me iznenadno
grabi za onu stvar, nek pusti da vreme ucini svoje i prepusti se prirodnom toku dogadaja, nek
pokua da se prilagodi meni kako bih takode pokuao i ja. Inace ce me poslati u tri pivske flae, u
svaku posebno i u sve tri zajedno. A najbolje liu evnusi. Ali gde da ih nadem? A ta ako me
spopadne smeh? Skoro su se tu pod mojim prozorom pederisala dva psa pticara, veci, sivo-smed,
masatio je manjeg smede-bele dlake; a ovaj se drao kao da se to njega ne tice, dok se onaj trudio
iz sve snage rmbajuci kao stoka, a onda su se bez mersi-tenkju-bohlonaj-i-do-vi-de-nja razili.
Ako je to sve, radije cu se baviti samouslugom; zamislim to mi je drago, a konacni rezultat i
tako je isti. Majmuni drkaju unajvece, a arplaninci tucaju koze. Neki papa je uivao u belim
kobilama (ukoliko to nije liberalisticka propaganda). Ribe se mirno aolje. J edino sam ja kao
seksualno uzbudena muva na lepku; zujim krilcima, a to vie maem, sve se vie lepim; one,
koje bih voleo da imam, imati ne mogu, a druge me sve manje zanimaju.
Lida me mimoilazi sa oljicom u ruci, zaustavlja se i mirno kae: Da mi kljuc od
vikendice? Kako ne zahteva daj!, dajem joj ga. Nek ide, samo da je se ratosiljam. Odem li ja,
doci ce odmah za mnom. Dobro je to ne zna za camac koji ce me cekati vec iduce subote, nadam
se na sigurnom mestu. Samo ti idi, pokupi se i brii iz mog ivota, odjebi. Koliko vaga? Zato?
Vecito zato, uvek pitanje umesto odgovora. J er si oslabila. Otkad tebe zanima moje zdravstveno
stanje! Opet jedna od poslednjih reci. Uzima kljuceve i odlazi.
Misli i bocne patrole manjih misli, koje unitavaju duboko razjedajuca i razlivajuca
osecanja, sve optija, to proisticu iz okoline miice, organi, tkivo, sluzokoa sa svojim
ivotom: ne znam moe li se o tome ita govoriti. Ali znam da svakako neto jeste, jer je prisutno,
utice na promenu ivotnog toka, ako je to to. Pepeljara, kutija cigareta, galopirajuca Lida (to u
cipelama juri iz sobe u kupatilo, iz kupatila u svoju sobu, klop-klop-klop), moje secanje na
Suzanu koja postoji i ne postoji, istovremeno osecanje i pobede i poraza dok svravam,
Euklidove slike i vec mi se sere. Ne odlazim na sranje dok god Lida bude po kuci klop-klop-
klo-parala: moe da krene na pianje, pa da se iz klozeta vrati namrgodena zato to moje sranje
strano smrdi (a njeno mirie zanosno na toaletni sprej). Ali ustezati se nije zdravo. Otici cu na
posao, tamo je mir, sad je u preduzecu divna tiina i svi ce videti kako sam vredan: osecanje
dunosti! S teorije na praksu! A Lida sigurno ima nekakve planove u tome to hoce na vikend na
more, u kucicu, sigurno ih ima. Uvek krije neto u rukavu. Ali ta me briga! Boli me kita! Svako
jebe za sebe, a bog svakoga. Samo da mi ne sedi na glavi. Skini mi se s kurca, draaaaga! Do
videnja! Srecna Nova godina! Ostaj mi zdravo! Moj vikend pocinje posle podne, u mirnoj i
praznoj kuci; vapijem za tim.
Posao se odvija bolje no inace; za to je delimicno zasluna Suzana, a delimicno
ocekivanje slobodne subote i nedelje, posle due vremena. Tokom rucka se trudim da obed traje
to due kako bi Lida otputovala, a ja se vratio u prazan stan. Odmor, mir, moda i rad; a moda
i izleavanje bez mucnog icekivanja ogavnih reci (s unjkavim naglaskom): samo se izleava,
istrulice od lenjosti, opet se nisi izuo, i sve po spisku.
I zaista, stiem u raj na zemlji. Sloboda, rasterecenje, mir. Zazvoni li ko, necu otvoriti, niti
podizati telefonsku slualicu. Ukoliko sve to nije samo jebanje samog sebe u mozak?
Leim i citam o prolom ratu, o modi drevnih vremena, o tome kako se oenio neki
milioner, i o domacim tekocama. Puni smo znanja koja sa sviju strana prodiru u nas.
Obavetenjima je nemoguce izmaci. Neprestano nas tucaju u mozak.
Cista sreca je samo u snu: to je fraza; ta je istina a ta nije, znamo samo u budnom stanju.
Ponavljam se, ponavljam, patim od ponavljanja i od neiskazane i neispunjene cenje za necim
drukcijim, drukcijim od ovoga to jeste. A ta? ta, nek davo odnese sve kad mi je data
mogucnost da razmiljam, te dospevam do samih pitanja i pitanja kojima mucim sam sebe.
Petak je.
Bacam se i na prevodenje, uivam u tihoj kuci koja mi je opet postala dom. Ne drndam
proklete mudre clanke, ne unitavam se mislima na propast ili spas. Ali, zar postoje samo te dve
mogucnosti, zaboga miloga? I zaista nita drugo? Mehanicar ne zna hoce li izdrati zbog poreza.
Direktor kae: Ako tako nastave, zatvoricemo ducan. Zar nema spasa?" Sve sama propast i
manje ili vece nade u spas. U sredini niceg? Kao mravi? J ednog jebe porez tako mi je rekao
vodoinstalater koji je realan covek drugog ena, treceg taj je zanatlija, radi s plasticnim
masama jebe ecerna bolest. Svima nama potrebno je spasenje. Novine nisu nita drugo do
propast i spas. Oboje cista pogibija. Nervi. Trka. Nedovoljnost. J ebacina u tri cina. Novinar iz
Beograda mi rece (on uvek kae neto to tako lako ne zaboravljam): Mi smo snana drava;
svaki drugi bi sred ovolikog sranja vec cabrirao, a mi jebemo celi svet i ipak postojimo.
Spaavamo se kroz propast.
Kulture pcela, kulture mrava, kulture termita; mar! Dosada bez propasti i bez spasa; bez
napretka. A mi smo svako za sebe, i u sebi odjek celog sistema, a na sistem odjek celog sveta.
Otimaci i oteti u jednom: samo ko to primecuje? Kako je zastarelo: muciti jedan drugog! Sa
spasom u muku i slast propadamo. Petak je, vece, prisecam se, mogao bih otici u posetu
kome? Vidicu, Primou, Franciju?
Klarici. Bam-bam-bam, kae se, kafa, rakija, reci. Mala je otila sa Karlom u bioskop.
Posla preko glave, da, da. Slau li se? Da, naravno. Vencace se. Znaci tako? Fino. A, kako sam?
Fino. to se mene tice, sve je u redu. ta je s tobom? pita Klarica, koja je lekar. Dobro sam, i
sve mi je bolje, uvek mi je dobro, kaem otruci se od nje. Pravo kuci! U car slobode,
oslobodenja, tiine. Noc, posle koje nailazi slobodan dan, subota.
Prazan, zaustavljam se pred praznom kucom. Sedim u autu. I to je sve. Nita nije iznad
nas, nita na nas ne utice. Blaupunkt svira. To je subota. Mar!
Otkljucavam, gledam, osamostaljujem se, sa mene pada breme.
Breme je sa mene palo, ja sam svoj, gledam, zakljucavam se.
Zakljucao sam se, gledam, zaista sam svoj. Onu reprodukciju sam kupio od honorara za
prevod Prodora ideje. Ovaj tepih jo otplacujem. Ovo sam kupio ovde, ono, aha, onda, tamo, aha.
A ta je kupila Lida? Nita, pod milim bogom ama ba nita. Hodam po kuci, utvrdujem, nita.
Za svaku stvar znam kako sam je nabavio, cime platio, za svaku stvarcicu. A ona je poslednji put
rekla milicajcu (kada je zvala u pomoc): Ovo je sve to imam, a on hoce da mi to otme! Ja! Njenu
kucu! Koju jo uvek otplacujem.
Svice carobno jutro (moram potovati vreme i redosled dogadaja). Rada se najslobodnija
subota na ovom svetu. Kuvam sebi Knorrovu prolecnu supicu i odlazim po hleb, sve, i ukusan,
ukoliko je tako neto danas uopte moguce. Navlacim kupace gacice, hodam po bati. Zdravlje,
rekreacija. Vebe, cucnjevi i sklekovi, blesavo ali moda potrebno pod uslovotn da ne ude u
istoriju. Razdragan, osecam kako vrt sav zeleni i cveta. Do davola crne misli, do davola rdava
osecanja: voda, zelenilo, mir! Vrtni tu. Samo da nema Lide. Sav je svet moj, moj i moj.
Jao, supa vri! Zaboravio sam. Skacem u kuhinju, sve je iskipelo. Nema veze. Obrisacemo,
uredicemo, mi smo svoji, nita za to. To je sad naa stvar. Niko nam nece vikati iza leda: Opet ti,
zar zaista ne moe. . . ta? J ebi ga! ta? Prepirem se sam sa sobom. Snano, prljavo, bezumno.
A s kim inace? Krmak, kreten, nesposobnjakovic, gunda nekakav glas iza leda. Moja runa
sablast. Lida, koju mrzim kao sablast. A sam sam, nje nema, to sam sebi s uitkom
objanjavam. Nema je i do prekosutra ujutru, u podne, ili uvece nece je biti. Ona je zasad
umrla. I ja sam takode izumro. Postoji sama radost slobode. Kupam se niko me ne ometa,
krecem se po kuci u kupacim gacama, niko mi se ne podsmeva. J o malo i navici cu se na
slobodu. Podigao sam je ni iz cega, razmazio je, a ona me ne potuje ni koliko seljak kravu
muzaru. Cao! Ovde sam, i tu sam, sam, da vidimo kako je to! Mogu se vratiti Indijancima,
prevodu, mogu se etkati gore-dole i niko ne daje primedbe.
Dan odmice, voda otice, a ja po vrtu kruim gore-dole, posle dugo vremena osecam se cio
i ivahan.
Sputa se plavo-zelenkasto srebrno vece sa lepo namontiranim mesecom ba iznad naeg
vrta, jo malo i bice pun. Dohvatam flau piva i cau i sedam na verandu. Pijem u samoci. Puim,
posmatrajuci usijani vrh opuka. Tiina. Niotkud da se zacuje ljudski glas. Svi su odjurili s
dobroga na gore.
Sedela je tamo pre neki dan tako da sam joj kroz dlakavu oholu pizdu video samo dno
materice. Obicno, lepljivo kao marmelada, za pedere sasvim neinteresantno, a za mene vreli
carobni svet, da, celi svet. Ona zna ta pri tom mislim: mada se pretvaram, zna, davo da je nosi.
Suzana takode ima tu stvar, ali je ne bih ni omirisao. A Lidinu bih pojeo zajedno s dlakama.
Jednom mi je vec rekla da sam ljudoder. I na tu kartu igra, na dlakavu kartu.
Kako bi bilo da caskom skoknem tamo? Da vidim ta radi? Glupost!
Nema boljeg odmora no u samoci.
Kako bejah radostan kad je odmaglila.
Ono to ljudima zaista unitava ivce nisu velike nesrece, iznenadenja, katastrofe, u njima
se nekako i snadu, sudeci po pricama o ratu i zemljotresima. Nerve unitavaju sitnice, neznatne,
svakodnevne neprijatnosti koje se ponavljaju. Kratka izdiranja, ponavljanje nekih grdnji, napeta
cutanja, primicanje i odmicanje, primamljivanje i odbijanje, mali napadi, opkoljavanja, juri i
odstupanje; a pre svega neprestano ponavljanje malih neprijatnosti; nijednog uboda macem, sve
samo peckanje komaraca i obada. J a tako ne umem, to ume Lida; komarac koji prodorno zuji oko
glave; ne zna gde ce se spustiti. Ne zna kad ce bocnuti. Zalud mae rukama i proklinje. Pred
medvedom bi pobegao na drvo, na vuka bi pucao. A komarac te sitno zajebava, sitno te bocka,
upropasti ti noc.
A ova noc je moja; slobodna, topla, prijatna noc izmedu subote i nedelje, kad su snobovi
napustili svoja mirna prebivalita i krenuli kao nomadi prepunim drumovima, ukljucili se u duge
kolone, tonuci u gomile begunaca na obali mora, na breuljcima kraj jezera i na recnim
sprudovima, posedali kraj kakvog smetlita i umocili noge u prljavu vodu, proklinjali usluge, da
bi se u nedelju prekonoc u jo nepreglednijim kolonama vratili s lanog odmora u svoj prvobitni
domaci mir, J er svi odlaze, kako da oni ostanu u kuci.
Ispih pivo, umutih kafu u prahu prisiljavajuci se da uivam u svom miru. Naravno da bih
mogao da sednem u auto i odem da vidim kako se odmara sav taj svet u vikendicama, tamo, na
moru. Dva sata i ja sam na licu mesta to da ne? Zbog teorija?
Bezumne misli! Bolje natoci sebi cau rashladenog pica i uivaj u svojoj slobodi. Iz kuce
dopire laka muzika; nita mi ne nedostaje, nita me ne nervira, sve to ucinim nema mane, niko
me ne poducava, niko me ne opominje, niko me ne sekira.
I opet postajem uznemiren. Ne mogu da odgovorim zbog cega. Naravno, rekoh sam sebi,
od teke bolesti covek teko da ce ozdraviti prekonoc. Svud uokolo cuce duhovi i smeju mi se,
nepomicni, runi, umotani ili razgoliceni duhovi sa Lidinim likom, i apucu sasvim tiho,
jednolicno ponavljajuci kroz nos: kre-ten, kre-ten, kre-ten . . . Kako se to kae na naem? Zev-
zek, zev-zek? Zato bi trebalo da sam kreten? Zato ne bih smeo da jednostavno budem ja, pa
nek me zovu bilo kako? Ne znam, zaista mi nije poznato kako bih se ponaao u zemljotresu, u
ratu, u poplavi, u poaru, pri napadu bande huligana? A cini mi se da ne bih bio najveca
kukavica, ponajmanje zevzek. Pokuao bih da budem ja, nimalo gori od drugih, iako moda ne
ba junak. Uistinu, poelim da se isprobam. iveli smo zaista u miru i bez izuzetnih dogadaja;
malo sporta, koje puteestvije, tu i tamo kakva manja prepirka; potukao sam se dva-triput u
ivotu, nijednom svojevoljno, onog kasapina sam letos sredio, s milicijom nisam imao tekoca,
sednice vodim kratko i jezgrovito, pred pretpostavljenima ne metaniem, potcinjene ne mucim,
oblacim se lepo, vozim sasvim dobro, nisam ni bogat ni siromaan, citam, razmiljam, ne pravim
velike greke: to bih onda bio kreten? Ako sam ja zevzek, onda je svet prepun zevzeka.
Nema pomoci, ustaj, zakljucaj kucu, sedaj u kola i odlazi. Pregledam depove sakoa:
novac je tu, vozacka dozvola, dokumenti, cealj, rezervna maramica za nos, zdravstvena knjiica
za svaki slucaj, jo da ponesem zatitni sprej i paketic prezervativa; takode iz fioke uzimam
pregrt novcanica spremljenih za kupovinu novog televizora; moe kogod da provali u kucu, u
poslednje vreme je u okolini bilo nekoliko takvih slucajeva. S ovim bih lako mogao u Lisabon, u
Avganistan, u Rim, na jug svakako: to sebi govorim samo zarad raspoloenja.
Spocetka su putevi prazni, ali ubrzo se ulivam u beskrajnu kolonu vozila to se srednjom
brzinom primicu moru, Austrijanci, Nemci, vedani, ogromne prikolice, sportska vozila,
motocikli, sve nas je vie. U dlaku kao to sam i pretpostavljao. Nomad med nomadima. Ali nita
zato. Vozi cu tri sata umesto dva.
Tokom vonje izuvam cipele i ofiram samo u carapama, bolje se osecam, a noge se
manje umaraju. Naravno da sam mogao lepo da sedim u bati svoje kuce. Ali coveka obicno vuce
onamo gde je loije, jer tamo ocekuje neto bolje ... O toj teoriji poneto i znam, cini mi se. To ce
iskusiti i Karel oeni li se sa Mili. To sam na svoj nacin iskusio i ja nasankavi se sa Lidom.
Najvece gluposti pravimo kad imamo najbolje namere. I kada se detinjasto opiremo slutnjama
koje bi da nas zatite od nekih dogodovtina. I dalje dobro znam da Lidi nisam smeo da dam
kljuceve od vikendice. Zato? Ne znam. Takode ne znam ni kakve su zadnje namere te potuljene
osvajacice. Na primer, moe da ode u optinu i sazna da prenos jo nije izvren, a porez vec
placam ja. Steceno u braku, po zakonu se deli popola: ona meni kutijicu (onog australijskog
pametnjakovica), kutijicu uvreda, a ja njoj kucicu na moru; ona meni najlepe godine svog ivota,
a ja njoj stan, kucu, i jo odozgo dvesto hiljadarki mesecno; ona meni pola metra (magnetofonske
trake) blacenja, ja njoj kljuceve od vikendice na moru; ona meni otuduje sina, a ja njoj kupujem
hitaci, japanski televizor u boji (eli ba njega); ona meni dostavu, a ja njoj (beskamatnu,
nepovratnu, mirno zaboravljenu) pozajmicu za najskupljeg krojaca u Ljubljani kod kojeg ije
kostime; ona meni smakne pregrt deviza (jer su njoj vie potrebne no meni, da bi posle rekla
kakva sam ja svinja, poto sam sve to, naravno, sam gadno smislio), ja njoj nekih sto hiljada za
nedeljni izlet u Tunis, na fantasticno ostrvo Derba (na kome je prema veoma starom predanju
Odisej naao Kirku); ja njoj jednu po levoj slepoocnici, a ona meni odgrize parce mesa s desne
nadlaktice; sve divno pola-po-pola, posebno u Godini ene.. Padne li joj togod na zemlju,
podiem joj ja; u lokalu moramo sesti tamo gde ona eli; ja jedem meni, ona a la carte, a placam,
razme se, ja; sve divno pola-po-pola. krtac! Stipsa! Sebicnjak! Tako ona meni, a ja njoj citave
recenice (opet samo jednolicno ponavljanje koje se zavrava njenom tvrdnjom da sam prljav a da
nikada nisam nita shvatio).
Dobro se secam jedne veceri od pre dve ili tri godine: posvadali smo se, odjurili svako na
svoju stranu, kucu smo ostavili otvorenu. Prvi sam se vratio ja, pomalo skrueno, bee mi ao
zbog nekih reci koje teko da bih mogao da povucem, precrtam ili izbriem; povredio sam njeno
samoljublje (da nije ena, da nije majka, niti ensko, ni kolega, da je uistinu nekakva sumanuta
menada). Vrteo sam se u blizini kuce, a ona je (verovatno) otila nekim prijateljima, na kafu ili
otro pice. Vratila se ubrzo za mnom, sacekao sam je u predsoblju, pogledala me i bez reci mi
pala na grudi, ostali smo za tren zagrljeni, a ja sam je poljubio u oko. Tada je jo uvek tako neto
bilo moguce? Kada je poceo raspad iz kojega vie nema nijednog puta za povratak u zagrljaj? Ili
smo sve dalje i dalje: kroz bolove i muke, kroz slast i (makar u neku ruku i mucan) uitak, u nov
period, u gnusobu. U neizbeno unitenje. Nije bilo tako davno kada smo jo imali mogucnost za
dramaticno otrenjenje. Sad vie ne.
Zaustavih se pred gostionicom, da popijem kafu.
Redovi automobila napominju da je sve puno gostiju; zaista galama i u prostorijama i
preko anka. Kafu! Ekspres! Kafu, molim! Nestalo i vode, shvatam posle izvesnog vremena, a i
kafe. Onda jedan pricer. Muvanje iza mojih leda. Mir, molim! ta je, ta hoce? Bumf! Makljaa
dvojice, trojice, cetvorice snanih mladica. Ponovi ta si kazao! Kelnerica pokuava da ih smiri,
drugi pristiu iz restorana da bi videli ta se dogada. Lice poznato: i on prepoznaje mene, smeka
se i ide mi u susret. Secate li me se? Naravno, ali ime nikako da mi dode u glavu; obojica smo bili
na vojnoj vebi, obojica imamo cin porucnika. Murnik, Toni, zar nismo na ti, a? Brii iz te
guve, hajde s nama, veselo drutvance. Trcanin Serdo i tri ribe, jedna je viak. Za ankom ravs-
kavs, krici, topot nogu, zveket caa. Sa tri ribe nema kud, predstavlja Toni svoju druinu za
velikim stolom, tek s tri lafa provod lud! Serdo, Deki, Mimi, Bibi, Cibi, ba kao i njihova
imena. Deki je buda, Cibi, ne isputaj ga! Kraki prut prve klase, domaci teran. Serdo bari
Mirni, drusnu kao omica, a ja i Toni hitro obnavljamo uspomene na vojnu vebu, jer nam nije
bilo loe, samo su nas jednom corkirali kada smo bez dozvole krenuli u Ljubljanu. Prijatan
covek, kao takav mi je i ostao u secanju, veseljak i dobar drug; ba mi bi drago to smo se sreli.
Malo se ugojio. Seca se da sam na studijama stracio dve godine na medicini pre no to sam
preao da studiram tehniku. A ta on radi? Plovi. Zaista? Mhm. Samo to je iz Kine, Australija,
Novi Zeland, pa oko Afrike, Francuska, Italija i, evo, tu smo, Bibi, ivela! ivela, Cibi! iveli svi
mi! Za susret na eks! Hajde, Serdo! Ne vrdaj! Lud je za naim ribama, jer imaju noge ko to
dolikuje. Ako bi hteo negde da ivi za vecita vremena, onda je to Novi Zeland, zemlje kolko
hoce a malo ljudi, klimu moe da bira po volji, od vrele do umerene; a ljudi zlatni; dave se u
lovi, mada niko ne radi nita; i ni od korova ono nae kranjsko rekla-kazala-cula. (Rezervisao
sam dve sobe, moe jo jedna?) Zar nisi, Toni, jo tada nameravao da se oeni? Da, da, ali je, na
moju srecu, sve otilo u tandariju. Danas ovde, sutra tamo, cemu enidba. Prekosutra krecemo za
J unu Ameriku, skok do Pireja, onda pomilkimo Italiju, moda i Marsej usput, a onda pravo
preko Atlantika. Hoce li i ti? Kako? Tako lepo, unapredimo te za brodskog lekara, i gotovo. A
lada je prve klase! Smejemo se, pijemo, kucamo, sa Cibi je kontakt uspostavljen. Serdo glumi da
je smrtno zaljubljen, a ja i Toni smo uzdraniji, glumimo po naki: za stolom muki razgovori,
posle, u sobi, ima vremena za druge stvari. Ribe ne smeju da se natreskaju, ali ni da budu isuvie
trezne. Moraju da sudeluju, ako nita drugo, bar da se pretvaraju da prate na razgovor, da se
osmehnu na vreme i katkad guknu po koju. A nas dvojica svako svoju s vremena na vreme
potape po ramenima ili po kolenu. Vec mi je poznata teina Cibine kose, i povremeno sasvim
slucajno" laktom dotaknem njene grudi; onako, uzgred, cini mi se da su sasvim u redu. Samo,
zato su pticice tako indijanski namazane, zelenim po kapcima, a plavim ispod ociju, ljubicasto
po usnama, tamnomodro po noktima, debeli sloj crnog po trepavicama; tokom noci i moe, a
ujutru cu ionako biti preko sedam brda i dolina. Retki su ljudi koji dobro uticu na mene, Toni je
jedan od njih. Njemu je sve prirodno, tacno zna koliko vredi koja valuta, poznaje svaku tacku na
zemaljskoj kugli, u njemu huje vetar i talasi, morska bonaca ili tornado sa obale Amerike, tajfun s
Pacifika, kao i jednolicnost dugih plovidbi, japanske geje i dugonoge Kameruncanke, nitavnost
bogatstva i dragocenost trenutaka; nikad kod kuce jer mu je dom svugde, i ba ga boli ta o tome
misli predsednik nae optine. Eto, nedavno se kupao u Lobitu, na jugu Angole; na Atlantiku
mora da pazi kako ulazi u vodu, ako se zaboravi, zgrabi te onaj dugacak teki talas i odvuce
za sobom; treba samo malo podskociti i vratiti se u val odozgo nadole, i otplivati, nazad ide lako.
Bee malo oamucen, te ga je dograbilo, zavrtelo, cimnulo, povuklo gace nanie (smejali smo se
od srca) i napunilo mu ih peskom, da, i nema pojma ta je gore a ta dole, a gledati ispod vode
takode ne moe, jer je prepuna onog srebrnastog peska (ih, lepih plaa je jo samo u Brazilu),
ni danas mu nije jasno kako se icupao napolje. Tamo su barovi sve jedan lepi od drugog, a pica
po istoj ceni, bilo viski ili koka, svejedno, a ribe crne, bele ili mulatkinje, a i momak iza anka,
sve po istoj ceni. Mulatkinje, ola-la, sve same lepotice, jedino mi nije jasno zato su sve do jedne
ridokose. (Aha. Trenutak, Deki; Marice, jesu li sobe spremne? Rekao sam tri, bolje, jasno; i
donesi kakvo pice, viski, sifon, biter i vece cae.) Alkohol me zveknu po glavi tako da mi se Cibi
ucini kao naslikana. Zaboravih na svoj ivot. Toni je delovao na mene kao miris ozona. Gde je
on, sve biva u redu, kad on odlucuje, niceg rdavog ne moe biti.
Odbauljasmo gore, Serdo i Mimi cvrsto zagrljeni kao najzaljubljeniji par na svetu, Bibi i
Cibi dostojanstveno za njima, na kraju nas dvojica, tj. Toni i ja, razgovarajuci. Da, Toni, jo uvek
sam u braku, ne pitaj kako mi je. Pusti enu do davola ako ti sere na glavu. Ali, kako? U Godini
ene, Toni? Vidi, Deki, malo je nedostajalo da se i ja ukopam u govna do gue; a posle, i da
hoce, da odlepra ne bi mogao cak i da nije Godina ene. Govna ti prodiru kroz sve pore, sve ti
je dupe njima ulitkano, i onda ti ne preostaje nita drugo nego da sedi, sedi, i razmilja: ili da
se utroji, ili da sasvim ogrezne u govnima. I tako lizucka taj lag, a pod tobom se sve polako
siri i kiseli, i ti, ta ce, nego deri i seri, jebo te pas, cherie, la beaute passe.
Serdo i Mirni icezavaju u svojoj sobi bez reci, a nas cetvoro okupljamo se oko caice u
Tonijevoj prostoriji koja je i najveca. Hej, curice, prnje dole! kae Toni nimalo strogo, samo
razlono, a kod njega nema prigovora. Zaboga, nemojte do daske", zaustavlja ih, kada, u
kombinezonima, pocinju da svlace i gace. Nek ostane togod i za nas. Naliva. Ovo nije
orgija", objanjava, vec samo mali provod." Uzgred mi namigne, a Bibi privuce k sebi, i dok se
ona uz njega privija predano i neno, ja nastavljam s razgovorom grleci Cibi sve jace. Predlaem
da se razidemo, jer moram da uskoro nastavim put. Sluaj, Deki, ako prekonoc oedni, dodi,
sam zna gde stoji pice." Vai, Toni. Doci cu da se pozdravim. Dodi, svakako. Raduje me to
smo se videli, ko zna kad cemo se opet, ako do toga ikad dode. Hoce moju adresu, Toni? Bei,
Deki, molim te, zar da gledam takvog dasu kako ga enturaca zajebava, oprosti; malopre sam te
dobro shvatio; odmah prokuim ta se iza nekih reci krije. Zna, ispod nas danima i nocima tutnje
maine, i, dok su u redu, mi ih ne cujemo; a ako nisu, odmah se probudimo, oslukujemo i od
spavanja vie nema nita vec smo u salonu, hej, Karli, daj pivo, ta je s mainama? Ti si se,
Deki, sasvim promenio; ne mislim na tvoju spoljanjost, vec nekako iznutra, cak ti je i glas
postao drukciji. U pravu si, Toni; do videnja pred polazak.
Soba je srednja alost, sa slabom sijalicom, ali uredna. Sada si, Cibi, ti na redu. Zna, nisi
na mene naletela u najboljem trenutku, imam izvesnih privatnih tekoca. O, sve ja to shvatam,
Deki; ima pozorite u kuci; nisi ti ni prvi ni poslednji. Vidi, Serdo ima debelu, nabusitu
enetinu; iz celog sveta joj dovlaci gomile stvari, a ona samo grabi i nikad joj nije dosta; ali on
nikako da se opameti, jer je familijaran tip." Serdo takode plovi? Naravno, zar nisi znao? Zajedno
s Tonijem. Momci i po, zaista. Bio je jo i Mario, ali, pre nego to si ti naiao, pokupio ga urak,
a on se uplaio i otiao s njim. Hteo bi da se oeni sa mnom, ali i dalje sedi u govnima. A Toni je
pametniji od svih; zna sve zajebancije, ali je mek po dui, kao brat; svi ga oboavamo.
Ovo je u neku ruku lada na suvom kojom kormilari Toni. Zbog Tonija me Cibi i prima
kao naeg". Naa se mama rado zafrkava s Tonijem; kad on dode, u kuci nastane veselje; uvek
odnekud donese ne skupocene poklone, vec kakvu zajebanciju; proli put, bilo je to pre kakvih
pola godine, doneo je kutiju ibica: kad je otvori, iz nje skoci mali davolak." Toni nam takode
dolazi u posetu. Do davola, nisu li ovo kakve kurvice? U tom slucaju pripadaju vrsti koja mi je
nepoznata. Na trbuhu ima pegicu, desno iznad bruca. Naziva je muicom. Zaista, ima oblik
muvljih krila. Cista je, usrdna, kucevna, cudi se mojoj elji da upotrebim prezervativ.
Objanjavam joj da se ne plaim zbog sebe, vec zato to sam pre neki dan bio s nekakvom
sumnjivom damom. Ona to shvata. Sve je to za moj preosetljivi ukus isuvie srdacno, previe
domacinski, ipak, stvar se otaljava. Leem preko nje, ona me stee i rukama i nogama, radim ali
se ne preputam strasti, vie mi to lici na igru. Kao da sve to cinim zbog nekog drugog. Njen
miris mi je stran. Naminkana seljanka. Kad svrismo, smakoh kondom i bacih ga u pepeljaru, da
bih ga kasnije izrucio u klozet; poceh da je milujem i ona zadrema, pa zaspa. Cekam jo malo,
ustajem oprezno, oblacim se tiho, pokrivam je, uzimam pepeljaru i traim klozet. Nalazim ga.
Vracam se, pepeljaru sputam na nocni stocic, Cibi spava; gasim svetlo, odlazim, za sobom vrata
zatvaram tiho.
Noktima zadobovah po Tonijevim vratima, neko iznutra prokrklja. Udoh. Njegova lei
rastabarcena, a on sedi i pui; lice mu se razvedri cim me spazi.
Sedi, pij, da li zaista vec ide? Da li je Cibi bila u redu? Pij! Na, hoce? Sedam, Bibi
Tonija miluje po ledima, ne stidi se preda mnom. Neko vreme sve te stvari i ne opaamo, a onda
nas svi ti trbusi, bokovi, guzovi, sve to runje, te sise, te sluznice pocnu da proganjaju; a kad ih se
zasitimo, prestaju da deluju. Gde je mera? I najveci enskar katkad oseti od svega toga gadenje.
udnju treba negovati, gajiti, usmeravati, zalivati, kao to vrtlar uzgaja cvece. Ako ga zaliva
previe, sagnjili, a ako premalo, usahne. Kazuj, Deki, ta te muci?
ta da mu kaem? Meljem: odmah je bilo mnogo greaka s obe strane, postali smo jedno
drugom nesnosni; najradije bih se ubio, Toni. Gleda me, klima glavom, govori: aha, aha. Noc,
nepoznata gostionica negde kraj druma. Teko mi je da nastavim, jer on samo klima i govori
aha, aha.
Zajebao si se, rece najzad. Zajebao? Nita lake nego reci tako togod. Nemoguce je
opisati ta se sve deavalo. Da, Deki, ti zaista nisi porodican covek; kako da se tako izradi?
Jesam li se izradio ili nisam ta znam. Opisujem mu sina koji sve tb gleda. Bibi rece sasvim
ozbiljno: Dajte ga kod nas. Da znate kako bi mu kod nas bilo divno! Imamo konje, krave,
prasce, kokoke, zeceve; a mama i tata vole decu. Vidim, zaista misli ozbiljno. Ganut sam.
Idem, kaem. I ustajem. Toni navuce pantalone, ogrte koulju, uskoci u cipele od mekane koe i
pode da me isprati. Ponese sa sobom flau i caicu. Napolju lei garnitura: stocic i tapacirane
stolice. Sedi, Deki!" Sedamo, on toci i daje mi da pijem, ja srknem dve-tri kapi, ostalo proguta
on. Zna ta, Deki?" Ne znam, niti hocu da znam, jer mi pomoci ne moe niko. To ti misli, jer
si navikao na nedace. Idem, Toni, odlazim, ao mi je samo to sam te svim tim masirao.
Zaboravi.
O, ne, Deki. ivi se samo jednom, necemo se predati tek tako.
Zna ta, Toni. Dignimo ruke od svega toga. Sam si rekao da se u ivotu moda vie
necemo videti. Cini mi se, odlazi dole, na more, je li tako?
J o ne znam tacno, kuda cu, Toni. Moda cu i na suprotnu stranu. Bilo mi je prijatno, ba
ti hvala.
Ne seri, Deki, ne prilici ti. Seca li se kako smo onda rasturali one pickice, a?
Da, da. No zaboravimo to.
A ne! Ne govorim ti to zbog tih riba, vec zbog neceg drugog. Da te podsetim kakav si
nekada bio.
Zna li da mi takav razgovor pomalo ide na nerve?
Znam.
Onda, do videnja. Kad se vrati iz Tokija, javi mi se.
Sedi, Deki!
Snano me dohvati za lakat.
Da, i jo neto, Toni, umalo da zaboravim: koliko dugujemo ovim ribama?
Ne budi smean. To su nae ribe, nece one sa svakim, a pogotovo ne za lovu. Brii to iz
mozga. Niti su one kamile, Deki, niti ja tvoj beduin.
Krenuh. On side za mnom niz stepenice, i, kroz zadnja vrata, sve do auta. Otkljucah ga i
sedoh za volan.
Drao je vrata otvorena, cutao i gledao me. Pored nas su automobili drumom fijukali ka
moru, ka moru.
Sluaj me paljivo, Deki! Hoce li?
Naravno. Samo brzo, nemam vremena.
Ti si, Deki, nekada bio dasa i po, a sad preplaen pas rdavog gospodara. Ne mogu te
prepoznati."
Recimo da je tako, Toni. Ali ta mi vredi to te sluam?
Postajao sam nervozan. J o malo, i ovaj susret, i rastanak, nece biti vie tako lepi. Ljuti
me to navaljuje da mi govori o mojoj promeni.
Sutra sam vec dole na brodu. U Kopru. Prekosutra podiemo sidro. Brod se zove
Bregalnica", lada na naftu, barba je u redu, cak i posada s obzirom na postojecu fluktuaciju.
Cestitam, Toni. Zbogom.
Dodi, Deki."
Na caicu?
Ne. Nego s nama. Ukrcacu te.
Mene? Da ukrca? Za koji posao? Zna i sam u kakvoj sam struci inenjer; ta ja imam da
traim na tvom brodu?
Dve godine medicine. Bio bi nam brodski lekar.
Fino, Toni, hvala. A onda ce moj direktor za mnom da raspie poternicu.
Nece. Sve to moe da se uredi. Ali ja te ne primoravam. Ostani u svojim govnima. A ako
se slucajno predomisli, ne oklevaj. Dodi smesta. Ima li paso?
Imam, takode i zdravstvenu knjiicu, a i kutijicu prezervativa, cak i koji gro, u dinarima,
u markama, i lirama.
Vidi. Preseci, Deki! Poalji sve u materinu. Auto gurni u more, enturacu predaj crnom
davolu, pod vikendicu stavi minu, a kurac na rame, i jebi, zajebi, i ne daj da te drugi jebe; a ove
rukavice, to ih sad navlaci na ruke, zafrljaci levo i desno, jednu na jednu stranu druma, a drugu
na drugu stranu, icupaj antenu iz dupeta i dodi! Najozbiljnije: cekacu te. Ali ne cekaj ba
poslednji trenutak, nisam ni ja bog-savaot, neke stvari treba prvo urediti; i more je nekakva
drava."
Prasnuh u smeh, zalupih vrata i odvezoh se. Vozim iza prikolice s registarskom tablicom
iz Dizeldorfa. Bee oni, beim ja. Ostvarili smo jednakost, ja, i vi, drugovi, nekadanji nai
okupatori.
Vozim i razmiljam kako je sve to ipak luk i voda. No nije ni najgore; izvukao sam se u
pravi cas. Ako me spopadne umor, parkiracu u stranu i odspavati jedno pola sata. Ovde vec vlada
turisticki reim, niko me nece ispitivati jesam li pio ili nisam.
Boe moj, Cibi, kako je sve to jednostavno. Nita me ne interesuje, sve je kao i pre, sedim
poput govna za volanom dovoljno brzog vozila za koje moe da se kae: dobar je, nece me nikad
ostaviti na cedilu.
Skrecem s glavnog druma. Zadovoljstvo je voziti tim krivinama koje poznajem kao svoj
dep.
Skrecem i sa ovog puta. Ovde je saobracaj jo redi. Kuda? Sad je to vec izvesno. Po
navici ka vikendici! Tamo sigurno jo sve pociva u snu; nita zato.
Stoj! Poznata silueta s onu stranu puta, autostoperka? Zaustavljam se, vracam se malcice
unazad, osvetljavam je dugim svetlima: Mili, da, da. Ne zna ko je osvetljava, prelazi put. Po hodu
sam sasvim siguran da je ona. Izlazim, vicem: Mili! Mili! Zastaje, potrci du puta, baca mi se oko
vrata, grca. Opet si ovde? U ovo doba? Fackari?
Bila je s Karlom. Ali joj je Karla preotela moja gospoda. Ma ta prica? I gde je sada
Karl? Na Karl-Drago? Da, kod gospode, a Mili je pobegla. Nece za njega vie ni da cuje, za tog
Karla. Do davola! Pa to je prava drama? Zapravo, sve mi to izgleda smeno. Jesi li u gacicama?
O, sad ih zaista ima. Dobro, podimo da vidimo o cemu se radi. Ne, ja ne idem. Hoce, bogami.
Ne idem. Mar u auto! Vozim. Kvoca: Karl pa Karl, pa gospoda, pa gospoda. I to u praskozorje.
Bice da su na pomolu cudni dogadaji, a? Ne znam da li da je okinem ili ne. Verovatno cu morati,
ako bude hteo da mi se digne. Gace dole! Povinjava se, mada nerado. Karl! Tog Karla moramo
da sredimo kao Panta babu! Bio je preksinoc kod mene, da se svada. Sad cemo mi da mu
prebrojimo kocice. Pizdun! On tako, Lida onako? A? Fino. Odracemo im stranjice, da se pui!
Mora na sve cetiri! Natrci se. Mora biti dobra, jer i sama zna da je Karl govorio kako te ja
guram u kurvarluk. Ne, ne, on to nije kazao. Nije?
A ta je onda rekao, taj dobri sincic iz jo bolje familije? Da me uvaava. Oho, ba lepo
od njega.
Gasim motor na strmini i necujno se upucujem iza kucice. Pst! kaem maloj koja je opet
posluna kao nekad. Ulazimo tiho, zalazim za ugao, a ona iza mene, kao senka, bez gacica koje je
ostavila na seditu.
Prva siva iskra zore.
Zaustavljam se kraj otvorenog prozora i pogled bacam u tamnu unutranjost sobe. A
tamo, na mom krevetu, Lida jae na onom bilmezu izvaljenom na leda, s rukama ne na njenom
telu, vec ispod glave prava cepanica. Lidi su oci sklopljene, niti vidi niti cuje. Zato se
nakaljah. Tre se kao oinuta, pogleda, prepozna me, ja se nasmejah, a ona dipi sa svoje rtve
ciji smrdljak nije ni impozantan, a ni bogzna kako tvrd, vec samo uzdrhtao kao bednik na samrti.
Mala me zgrabi s leda, i, privijajuci mi se uz pleca, brinu u plac. Fino. Sve je dobro da bolje biti
ne moe. Banuo sam u pravi cas kao retko kad u ivotu. Ta odvratna ponavljacica Lida, to
bezumno jutro, ta rasplakana Mili bez gaca. I ta jo, molim?
Ulazim u kucu. Lida je vec ogrnuta mojim bademantilom od belog frotira; drhteci od
glave do pete Karl navlaci svoje gace, a ja se smejem, smejem, na sav glas. Mala zavija i place ne
bi li joj bilo lake. Pogledom obuhvatam svu unutranjost vikendice: svi detalji, od dezve do
flae, poznati su mi. Klimam glavom, smejem se, izlazim napolje. Sedam za stocic i cekam ko ce
prvi svoje neno bice lansirati iz kuce. Mala sedi preko puta mene i ne osecajuci da je gladim po
dupetu i po vlanoj maloj. Vec si mokra, a? A sad skoci unutra i gospodinu donesi caicu,
flau i bokal vode, ako nemaju hladan sifon. Eno, tamo, na zidu je i onaj dugacki drveni pladanj
(kupio sam ga kod nekog seljaka).
Mala odlazi po ono to traim. Za njom dolazi Lida govoreci smrknuto: Mislim da oko
ovoga necemo praviti probleme?" Necemo, zato bismo? Ona se smiri i sede. Motrim na Karla-
Draga da ne zbrie kroz prozor. Ne zna za ta mi je potreban, a zasad ne bi valjalo da ode. Lidinu
rupu osetih celim bicem kao neto neizmerno odvratno, tudinski vlano, bedno izazovno.
Posmatram je i vidim koliko su njene oci prazne. I jo uvek misli da sam budala koja svaku stvar
doivljava kao nunost. Sedim, pijem, puim. hladan kao ledenica. Na vratima se pojavljuje Karl,
obucen je, odmerava da li ga vreba kakva opasnost. NEMA J E, Karlicu-Dragicu, slobodno ti
pridi, mili na pizdek, malo nae sedlo za jahanje. Nasedni na moj mir. Uznemireno menja
poglede sa malom i sa Lidom. Ko te je dovezao ovamo? pitam Lidu. Karl je bio toliko ljubazan.
Kako onda iza kuce nema njegovog auta? O, ti, prepredeni Don uanu! Vazduh mirie na rano
jutro. Neto me svrdla po utrobi, ta? Sada je sve bez ikakvog smisla. I sve po pravdi, na svoj
nacin. Valjda necu sebe napraviti smenim kakvom malogradanskom ljubomorom? Karl seda
preko puta mene dozvoljavam mu da mi drhtavom rukom pripali cigaretu. Gde si bila? pita
Mili. Stvari se sreduju, stvari gube iskricavost stvarnosti. A ja, kreten, smijuljim se recimo: s
razumevanjem, Mili je kolicina koju cemo lako zanemariti. Lida zauzima svoju poznatu pozu
rukovodioca. Ustajem i etam po terasi gore-dole, puim mirno, ne progovaram ni rec.
Zaustavljam se pred Karlom koji nastavlja da sedi, gledam ga i osmehujem mu se. Nadam se da
vas nije strah", kaem. Nenaviknut na takvu vrstu razgovora, on mudro cuti. Lida napominje da
tu nema ta da se dramatizira, mala place i cvili. J ednom nogom zviznem Karla u lice;
nepripremljen za ovakvu jutarnju gimnastiku, on se strmekne sa sedala. Ustaje, mlad je i snaan,
mogao bi da nasrne; dograbim onaj teki pladanj i klepim ga njime iznad slepoocnice, vidim kako
se podie, raskoracim se nad njim tako da se, podiuci, nade u dobrom poloaju za novi udarac.
A to vie nije igra, vec izvrenje kazne. Zabavlja me da ga gledam kako se smeteno povlaci.
Sacekam da se uspravi do odgovarajuce visine, onda zamahnem ponovo, estoko i neumoljivo, za
ubiti, dragi moj. Pogadam ga sa strane u glavu, on pada unazad kao protac. Hvata se za vilicu i
sa zemlje gleda kako da me capi; dobro mi je poznato kako izgleda protivnapad, a kako suludo
bekstvo. Digne li se na sve cetiri, pokuace da me cepa kao pretucena dukela. Pricekam da mi
se namesti, pa opet zamahnem. Medutim, Lida se baci medu nas, te je ut strefi u celo iznad
desne obrve, i ona se srui, a pizdun, batrgajuci na sve cetiri, odmagli za kucu. Lida ostaje da lei
sa otvorenom ranom na celenki, a tamo negde na levoj strani nazire se neko u bekstvu, za njim i
mala. U ta se izrodi ova bitka?
Preko ograde proviruje doktor nagnut napred; moda je odavno na tom mestu. Saginje se
nad Lidu ispitujuci joj ranu, gledam, smejem se, mada mi nije ni do kakvih ala. Zamahnem jo
jednom iz sve snage pravo u doktorovu tintaru, on se obema rukama dograbi za sedokosu lobanju
gledajuci me veoma zacudeno i ozbiljno. Mar kuci, matora droljo! rekoh mu. Valjda ne misli da
je zbog tebe ova pozorina predstava? On se udalji. Karla i male ni od korova. Lida mrmlja ne
suvie ubedljivo: Evo, sad se svi moete uveriti kakav je on ludak! Ubica! Eto, to je on! Konacno
je sve jasno. Okrecem se ponovo ka njoj, ona se estoko uplai, zakreta: U pomoc! Sve ce nas
pobiti! Doktor pokua da posreduje, ali, ugledavi u mojim zamahnutim rukama pladanj, radije
odustade i spretno se prebaci preko ograde. A Lida lei na zemlji dok joj iz rane na celu lipti krv.
Pribliih joj se dreci i dalje onaj pladanj, ona rukama nagonski zakloni glavu; odrapim joj jo
nekoliko uteva pravo u bulju i oblinje delove tela, a jedan direktno u njuku. Ona vriti o
ludacima i ubicama; dobija jo jedan u celjust, umukne. Doktor stoji iza ograde na sigurnom
rastojanju i neto cekece.
Otpijam gutljaj iz cae i pladanj zavrljacim nekuda u doktorov vinograd, odlazim u kucu i
bacam se na krevet, tacno na ono mesto na kome se odvijao jahacki derbi. Spolja dopire tih
razgovor. Sad ni Lida nije isuvie glasna. Ustajem, izvlacim kljuc iz spoljanje strane vrata,
udevam ga iznutra u bravu, zakljucavam kucu, zatvaram prozore, leem opet misleci da je dolo
vreme za san. ao mi je samo to nisam isprobao suzavac. Kurve, idioti, blebetala, bednici.
Cini mi se da sam spavao. Lida ce verovatno zvati miliciju. Zato ne bi? Svi, koliko vas
ima, izvolite na sranje, a neki mogu da se obese i za jaja. Spavam, ne spavam, dremam, iznenada
sam budan, pa opet dremovan, odsutan, polubudan; znam da je napolju nastala tiina, ponavlja se
poneki krik (kao i pre); neko vozi auto pored kuce; sve mi to izgleda smeno, prasnem u
kratkotrajno cerekanje; sve u svemu zadovoljan sam razvojem dogadaja, a posebno mi je milo
kada se setim kako je Karl brisao na sve cetiri; nije mi sasvim jasno zato sam vajznuo i doktora,
mada ne prejako, ne iz sve snage, iako bee dobra prilika; veoma me raduje da sam Lidi privezao
nekoliko bubotaka, jer ih je zasluila. Osecam da me na licu neto pece, pogledam se u ogledalu:
ogrebotina pored obraza, zapravo dve uporedo, jedna dua, druga kraca; pecka me neto i na
golenici ili me je neko zakacio, ili sam se ogrebao sam? Bilo je svata, ako se ne varam, a?
Izgleda da ne bejah pri cistoj svesti? Mala je kreteci odjurila za svojim velicanstvenim
cetvoronocem. Poto se nije vratila, zakljucih da je otila s njim. Nek joj je sa srecom! Otvaram
prozor ne cuje se ama ba nita; odkrinem vrata nigde nikog. Odlicno, mili moji, razidite
se po svetu i plodite se, a mene ostavite na miru. Sunce je vec za po koplja iznad horizonta, sija
ukoso na terasu na kojoj su se sinoc neki ljudi lepo zabavljali; briga me ta je bilo! Svako je
pokuao da ostvari svoje interese, a ja sam banuo nepredvideno, takode sa svojom racunicom.
Zaista sam u neku ruku poludeo. U pocetku sam se savladivao, miran, skamenjen a onda mi je
krv iknula u glavu; toga se secam veoma dobro. Da, i kad je Lida jurnula da brani Karla,
zgrabila je sa stola no to umalo da zaboravim. I no sad pod stolom pociva na zemlji,
dugacak i tanak, za secenje hleba i mene. No, prokleta enturaco! Zabava je mogla da izgleda i
drukcije; recimo, da je neka glava bila poteno zdruzgana, a ja taj no od vedskog celika dobio
pravo u grkljan, i eto nepatvorenog ekspira sa gomilom krvavog mesa u epilogu; Elza bi mogla
lepo da narice; samo e pitam ko bi kazivao one stihove na kraju kada smo svi mi zajedno
pesnicki sasvim neobrazovani? Da li oteceni sada sede tamo dole kod doktora razgovarajuci u
po glasa o mojim zverstvima? Vidi, doktore, to su samo obicaji srednjeg stalea malenog naroda
na jugu Balkana. Gledamo ta se dogada, ucestvujemo u svim vragolijama, igramo se i svi se s
nama igraju, takode umemo da budemo uljudni i puni razumevanja, ivimo i doputamo da i
drugi ive, ali samo do jedne proklete granice!
Hoce li da sazna ta je iza nje? Mogu da ti o tome sve kaem. Za dlaku je falilo pa da i
tebi rascopam tikvu tamo dole u venjaku; mala nije uzalud plakala od straha. Ali sam se obuzdao;
a zacudio si se to sam Lidi priio ljagu preko uha. Moju surovost si uzeo za greh, jao, ajoj, to li
je to bilo potrebno; naravno, ja sam za tebe covek bez nacela i bez pravog pogleda na stvari,
plitkoumce od kojeg moe imati neke koristi. I sad obrazlae da sam, eto, izgubio kontrolu nad
sobom, popustile su mi kocnice te sam sasvim usrao motku (cvoruga na tvojoj glavi
nesumnjiv je dokaz te teorije), i primitivno podivljao (da bih mogao da ubijem a da ne trepnem).
Ti eli da ljudi iz tvoje okoline budu po tvojoj meri. ivece jo pet godina, deset, moda i
dvadeset, i nece biti ni lepi ni mladi, zato drugima soli pamet, reira, sudi, sve zna, ume da
objanjava, u tome je tvoja moc; u tome je i tvoj Alahov vrt, i zato tebi nikad nije dosadno, jer se
uvek prilagodava okolini; medu tvoja sredstva (oruda koja ti slue), uvrstio si, izmedu ostalih, i
mene, i Lidu, sasvim dovoljno ogranicene za tvoje planove. Mnome si zadovoljio Elzu, a sam se
posluio Lidom, da bi sve ostalo medu prijateljima. Daje, uzima, tvoj mehanizam nema mane.
Uobrazio si da si neke vrste bog. Jesi, bogami, jesi: jedino ti je postolje krhko.
No hocu da saoptim koje su moje granice.
Mogu da sluam o aferama i ljubavnicima moje draaage, moe da me satima i danima
muci svojim ispovestima o zaljubljenosti u nekakve balavce, moe mi do detalja opisivati svoje
doivljaje. Uzdravam se, savladujem, saucestvujem. Verovatno me sve to uzbuduje, zasladujuci
mi oplodnju (trenje tela o telo, emaniranje fluida, micanje perajima, da) i stvarajuci jebozovnu
atmosferu (s malo muke s omamljenim mozgom), tako da mi te sekslastice poteno zabibere. Rec
je rec, reci imaju svoj posebni zvuk u pripremi unutra-napolje, napolje-unutra, unutra-unutra-
unutra, tresi-mesi, oajdari-nategni pa se istegni, ko ptica u letu. Takva zloupotreba je moguca
kao okrepljenje. Ali samo VIDETI, samo GLEDATI kao da si iskljucen iz igre to ne
podnosim. Tu su granice svake moje sekslastice. Tad zacas postanem opasan.
Ona, to cudovite, ta intrigantkinja, podmuklica, izdajnica, nekad je predstavljala neto.
Neto to nije bila nijedna druga. Ne, necu reci da je bila moja svojina, moje siromahovo jagnje,
ne. ta je to zaljubljenost, zaista mi nije poznato. Mogu samo da kaem da je za mene
predstavljala neto izuzetno, za druge ne. To to sam se njome oenio bila je cista formalnost,
nekakav prastari spoljanji obred. Odavno sam u svadi sa seksualnim moralom. Mati mog deteta?
Slucajnost, nita uzbudljivo. Kolega? Sto miliona svetlosnih godina daleko od toga. Sadrug? J oj.
Ni najmanje iskrice dobrote, topline, prijatnosti nisam otkrio u njoj. eli mi smrt i krah, krah i
racovecenje, neuspeh i sramotu. I u tu svrhu svako joj sredstvo dobro dode. Ubila bi me da ume
da izvri savren zlocin. Otuduje me od poznanika, prijatelja, saradnika, i od deteta. Ne podnosi
ni da sam u dobrim odnosima i sa naim psom.
A sada se neto suastveno promenilo. Znam da izlaza nigde nema. Ako kia pljuti i
pljuti, neko ce se i ponadati da ce vode poceti same od sebe da presahnjuju, jer poplavljeni tako
ele. Njet!
Samo sada me to vie ne pogada. Neto je u meni umrlo, a neto se rada. Moda sam
zaista kreten, budala, jer su moji bolovi uminuli? Takode i strah.
J esam li se ja sve vreme necega plaio?
Sa stola cimnem onaj carav; sve sam nabavio sam, neka se razleti, nek se razbije, rasute
stvari nogom guram u ugao kraj zidane ograde. Za tren me ophrva tiha alost to nisam drugaciji.
Donosim novu flau, caa mi vie nije potrebna. Lida vie ne moe doci i odmeriti me od glave
od pete, pa reci: Pogledaj samo ta si uradio. Sada mi je sasvim svejedno; poda mnom stolica nije
dobro rasklopljena, tresnem je o beton, razleti se u paramparcad, otpatke utnem u ugao, besno i
odlucno rasklopim drugu stolicu; sve sam to nabavio da bi nam bilo udobno, prijatno, kucevno.
Razilazim se sa ljudima, sa staklarijom, sa svime, nada mnom vinovo lice treperi na vetru; njega
necu pokidati, ono to zna. A predmeti me gledaju kao da im se ne svidam. Da, tako je to, mili
moji. Neko vas je negde projektovao za novac, drugi napravio, ja vas kupio, a sada svi mi idemo
do davola. U tome je oslobodenje, malo gorcine i neizbenosti, i nikakvog pobedonosnog slavlja.
Nikada necu zaboraviti onog pijanog prvoborca koji mi je dosadivao u sitne sate na nekakvoj
sindikalnoj priredbi (setih se, mislim da se zove J enc): da bismo morali da sruimo sve cime se
slue nai prethodnici, jer cemo, u suprotnom, potonuti u njihovim navikama. Pijem iz flae, a
nije mi do pijanstva. Ni do mudrijaenja. Nije mi stalo ni do kakve bistrine.
Sve je negde daleko, daleko od mene.
Doskora je postojalo vreme u kome bih zacas mogao da sam sebe omrznem. Ali ono je
prolo. A sam sebe zaista ne mogu da volim. Raduje me da nisam najveci puvadija. Zapravo,
nisam nimalo ponosan na svoje koride. Ono s pladnjom me ne oduevljava, ali mi je milo da se
prisetim svake cuke koju sam priio Karlu i Lidi. Mogao bih da odem na kupanje. No to sad nije
za nas. To je za vabe, za Austrijance, za severnjake koji ce cele zime valaviti o J ugu, ponosni
to im je koa na J adranu dobila tako lepu boju. Nae preduzece? Nekakva blesava mehanika
mada je duboko u sebi potujem. Moram da ivim, a ne da radim, niti da imam nekakav dobar
odnos prema ljudima oko sebe i prema planovima za rad. Toni, Cibi, onaj vazduh u predsoblju
izmedu soba za jebacinu, prostirka koja priguuje bat koraka. Motorni camac me jo ceka, neka.
Carolija skitnji, susreti sa neocekivanim poznanicima. I vecito unutra-napolje, ako.
Napravili su nas pomocu tog unutra-napolje, a onda smo cekali da sa tarabe saznamo ta
je to jebanje, posle smo takode i sami poceli da probamo to vano ponavljanje unutra-napolje,
napravili smo decu, i sad im ukazujemo koliko je runa ta rec unutra-napolje. Mislice o nama isto
to smo i mi mislili o naim precima, samo ranije, i to mnogo ranije.
Krimici, kaubojci, kola, gledanje. Randesi, tip-tap-tok okolo kuce. Ispiti. Ispadi. Igra
murke. Sport i brbljanje. Kultura, u kojoj Oni odozgo piu ono to niko ne cita. A. oni odozdo
rintaju za komad hleba, dok oni iz sredine, skrivajuci, ive svoj ivot. Sve je jasno, a sve se uvek
drukcije naziva. Briga me. Joj, kako me za sve to boli briga i kako me sve to iznenada raduje.
S mene su pali neki okovi. Znam da nisam od koristi, ali ba me zabole zbog toga. U
boljoj sredini bio bih bolji, u slabijoj loiji, a ovde sam onakav kakav sam. Malo pruam, malo
dobijam. Tamo, oko kuce, lei pljosnato kamenje, utne ga i ono odleti na novo mesto. Lice na
grmlju raste svako ba na svome mestu. Niko ne moe reci da je list bolji od kamena. Mravi opet
pocinju da hodaju po svojoj utrvenoj putanji gore-dole-unutra-napolje, napolje-unutra, necujni u
jutarnjoj tiini. Srce mi tiho kuca. krv krui po meni necujno, udovi su mi udobno isprueni.
Nijedne muke, i nijednog zadovoljstva, sve je u meni uniteno.
Nadam se da to nije opet jedna od prokletih smicalica koje covek cini protivu sebe
samog? Kad budala sama sebe ubeduje u neto, ona se raslini, kune se u sebi, prespava i shvati
da je sve to bilo trenutno slepilo, flaster preko ociju. Naviljak sena privezan kljusetu pola metra
ispred gubice. Da lake dalje taljiga.
Automobil iza kuce uvek neto nagovetava. Koraci po ljunku takode.
Dva milicionara, napred isti onaj koji je onomad dolazio zbog Mili. Salutira, zastaje, onaj
pozadi naslanja se o kucni ugao.
I, drukane, ta se to desilo?"
Zar se desilo togod?"
Vaa ena je bila kod nas."
Gle! A to se mea kada njenog ljubavnika izbacujem iz kuce?"
Zapravo mi se ne uplicemo u bracne i porodicne stvari."
Znam, poznat mi je va nacin rada. Zato mi se cini da vas je nepotrebno uznemirila."
Iz depa na grudima izvlaci belenicu i priprema olovku. Radi se o povredama", rece
mirno. Molim ime i prezime."
Rekoh, sasvim staloeno, bez ijednog pokreta, ne upalih cak ni cigaretu mada mi se
puilo.
Uto dojuri i Lida, a za njom malo kasnije i doktor: aha, on ju je vozio u svome
folksvagenu.
Ovo je opasan bezumnik", zavapi, dolazi pijan, divlja, razbija, zacas bi mogao i da
ubije, pogledajte"! Ode za ogradu gde je vec imala pripremljen onaj pladanj.
Pogledajte ovo!"
Milicionar pogleda, mada ne s nekim posebnim zanimanjem. Pricekajte malo!" rece joj.
Onda se obrati meni: Datum rodenja?" I zapisa. A Lida nikako da zatvori usta (pokazala sam
vam lekarsko uverenje o telesnoj povredi, ovde je takode bio i gost sa svojom verenicom, morao
je beeci da spasava ivot), a milicionar: Gde ste zaposleni?" Odgovaram, on pie, Lida, pak,
uzbudeno prica o mom divljanju; ocigledno je sve to govorila i ranije, jer se milicionar, koji se
nalazi iza nas, estoko dosaduje. Cim zapisa moje podatke, on se okrete ka njoj: Ime? Prezime?"
i sve po redu. Doktor stoji podalje i neprestano cuti, gleda nas nekako namrgodeno; sve ovo nije
po njegovom ukusu. Milicionar od Lide uzima podatke bez urbe, zatim i od doktora. Kako Lida
neprestano upada u rec, on joj odbrusi: J esam li rekao da sacekate!"
Vrati belenicu u dep i obrati se meni: Kako je dolo do incidenta?" Lida se ponovo
uplice da ona" objasni ta je i kako je bilo. Milicionar ju je vec sit, podie ruku, tiina, molim
vas!
Dodem iz Ljubljane i enu zateknem u zagrljaju s nekim mladicem. J e li trebalo da je
zbog toga pohvalim?"
Lida se besno udene izmedu milicionara i mene vicuci: Vidite kako besramno lae! Zar
vam nisam rekla! Pa bio je sa svojom verenicom! A sada pokuava da se iz svega ovoga izvuce!"
Ali od toga kod milicije nema koristi. Kazano vam je", ukori je onaj mladi, da sacekate! Vec
ste nam sve rekli, i to ne jedanput!" Meni: Nastavite!"
Nema bogzna ta da se prica", rekoh sasvim mirno. Prilepio sam momku jedno dve
ljage, a ona se bacila medu nas, pa je dobila."
On bi ga ubio!" kriknu Lida. J er ima pokvarenu matu! Jer je perverzan, na sve strane
vidi samo izopacenosti!"
Kako je tom gostu ime?" Milicionar opet izvlaci notes iz depa i priprema olovku.
Karl", rece Lida. Prezime?" Lida ne zna tacno, ali ce javiti. A i vas je udario?" pita doktora.
Lida odgovara, i sad ju je milicionar sit do grla.
Pitao sam njega!" podie glas.
Usuduje se da tako svinjski kleveta! Da me je zatekao sa ljubavnikom!" sopce Lida.
Doktor napominje da nema ta da prijavi. Nije od pocetka bio prisutan. Bracna svada, ta
da se radi.
Kako se usuduje da tvrdi da me je iznenadio dok sam bila sa ljubavnikom!" kreti Lida.
Nasmeih se. Ba runo od mene", kaem mirno. Onda dodajem: Ostavili ste prozor
otvoren, onaj tamo, eno, pogledajte kako se krevet moe lepo da vidi."
Stariji milicionar pride oknu i pogleda unutra. Lida neprekidno melje, vapije, rui me.
Milicionari se zgledaju, mladi sklanja belenicu odravi mi poslednje predavanje o redu i
miru.
Smesta cu se razvesti", kae Lida.
Onda oboje podnesite dokumenta na sudu", rece milicionar odlazeci.
I necete ga povesti sa sobom?" besni Lida. Ne odgovarajuci joj, oni se lagano udaljavaju,
Lida za njima gleda razocarano, doktor se zadnjicom oslanja o ogradu. Osmehnem im se i tek sad
pripaljujem cigaretu. Lida ima armantan hanzaplast na celu, doktor na temenu. A mene od svih
cutih i izgovorenih reci pocinje da boli glava. Sve sami ranjenici iz tek minulog boja. Zajedno na
nekoj osuncanoj terasi.
teta to nisi rekla ko je verenica, jer je poznaju. I ona bi mogla da isprica u kakvoj je
pozi videla svog verenika.
Potitena od neuspeha s milicijom, izgleda da zazire i od mog prevelikog mira,
nepoznatog joj i neshvatljivog.
A vi, doktore? to ste se odrekli svedocenja? I vi vrlo dobro poznajete ,verenicu' zar ne?
Nije li srocila citav pismeni sastav o vama? Vama se sve ovo sve ovo svida?
Ne, rece ubedljivo, a onda nastavi da mudruje: Moje shvatanje o pogubnosti ljubomore
vec sam vam izloio." Aha, radi se samo o ljubomori? Kakva jednostavna formula. A pladanj lei
na stolu na koji ga je poloila moja draaaga, da bi svedocio protivu mene. Ti prokleti jebivetri iz
milicije ni prstom da maknu! Lida drhtavom rukom pripaljuje Long-size cigaretu, oci su joj
mutne, sludene, nimalo privlacne. Obucena je i zakopcana do grla. Munjevito se okrece ka
doktoru, hajdmo do vas na kafu! A doktor je pre svega njen verni podanik, usto bi se rado odavde
i pocistio. Takode i mene raduje to ce iceznuti za ogradom. One njene noge, oni bokovi (dok
preskace zid) sve je to nekada bilo neto sasvim drugo, a sad samo instrumenti za hodanje,
pianje i ostale sramne radnje. Uistinu, odbija me takva slika; poznajem svaku boru, svaku dlaku,
svaki delic koe, boju one alatke medu nogama, onu svetliju i onu tamniju, one sluznice, one
stidne usne i pocetak zlatne ile, bubrenje i splanjavanje, vonj, temperaturu, suvocu i vlagu. To
je moda oprotaj od snova o toj eni, o tom telu. Ostajem sam, nateem flau, ali otpijam sasvim
malo, samo da bih ovlaio grlo. Dugogodinji snovi obuceni u tesne krpice. I zaista mi nije ao,
kaem sam sebi.
Vreme je da se okupam.
Cinim sve kao to je i red. edno, i bez otpora koji zacas ode. Nov sam, lake mi je; niti
se icemu nadam, niti se icega vie plaim.
Tuiram se, sputam ka moru, skacem bez oklevanja u vodu i plivam od obale,
zaustavljam se, pljuskam, leim na ledima i gledam u nebo po kome se vuce sasvim prozirna
jutarnja maglica, raceljana poput belog prediva kojeg kroz sat vremena nece biti. Sam si samo
kad neto eli cega se ne moe domaci. A kada se svega mane, i kada se sve mane tebe, osecaj
samoce icezava.
Vracam se, otirem se ubrusom, malo gimnasticiram (iz ciste navike) i leem pravo na
beton, ubrus podmecem pod glavu. Ohladeno telo s uitkom upija vrelinu sunca. Mogao bih da
zadremam, a i hocu. Odavno nisam imao osecaj potpune sigurnosti i prijatne ba-me-briga
atmosfere to me obuzima od glave do pete. Vie me ne brine ta ce ko uciniti, ta ce ko hteti, ta
ce ko u ovaj tren govoriti o meni, sasvim sam osloboden. Cvrcci pevaju sred vrucine koja je sve
jaca. Tonem u nepostojanje svoga cega? Osecanja? Tela? Misli? Bica? ta znam ta sam; i to
me nikad vie nece uznemiravati; misliti nije moje zanimanje. Cik-cak, kr-kr . . . otkud znam
kakve su to bubice.
krc, krc, negde s moje leve strane izgleda da je u pitanju neto drugo? S mukom se
cupam iz polusna i glavu okrecem nalevo, otvaram samo jedno oko: doktor, sam, sedokos,
preplanuo, u kratkim belim pantalonama. J ebi se. Opet zatvaram oko predajuci se suncu. alje ga
s nekim zadatkom. Stoji, zna da sam ga opazio, ceka, ne zna ta bi. To potraja neko vreme.
Dozvolite", progovori dubokim glasom kad mu dojadi da ceka. Nita ne dozvoljavam, doktore;
mogli biste i vi da me ostavite na miru, mrmljam u bradu. I vas mi je pun kofer." A on ce opet:
Pametni ljudi reavaju probleme na pametan nacin." Da? Nema nikakvih problema, niti potrebe
da se reavaju, mogao bih da mu kaem, ali odustajem. Isuvie reci. Nosi se do davola!" siknem.
Obracam mu se sa ti", nek se tornja! Ali on ne odlazi. Doklati se i sede na moju stolicu, a ja
leim zatvorenih ociju, samo se iskreveljim. Znam sve njegove gore-dole, tu-i-tamo, to su
prijatni uvece uz caicu; ali sred blistavog jutra ne mogu da produ, nikako. Ona vas alje?"
kaem hladno, nemojte ni da zucnete, izvolite na kupanje, voda je perfektna."
Nacinili ste greku", rece.
Samo jednu? Stotine i stotine i jo cu ih, na hiljade, pa?"
...to ste joj dali kljuc od vikendice, a onda krenuli za njom."
Necu uspeti da ga se otarasim, trtljace, upropastice mi ovo dremanje na suncu. Pridignem
se na laktove i pogledam ga, to zdanje sklepano od mudrosti i budalatina.
Nisam mislio da cu imati tako nametljivog suseda", rekoh. Vaa je kuca tamo, moja
ovde; pobegao sam od ljudskih brbljavih automata a sad ste mi se vi natovarili na grbacu. Zar
vam to nije jasno?"
O, naravno. Obecavam vam da cu ubuduce dolaziti samo kad me pozovete."
Lepo od vas. I to je takode sve."
Ali on sedi i dalje.
Lida nije sasvim pri sebi", rece. Eno je, place, ima mali nervni slom. Zamolila me je da
vas pozovem."
Uspravih se i sedoh.
J esi li ti lekar ili duebrinik?" pitam ga. Suanj i sluga, kako si sam sebe obeleio.
Priseban ili nepriseban: ti to meni kae? Nervni slom? Naravno da ima slom kad joj se
izjalovila onakva intriga. Zna ta, doktore, pun mi je pitolj svih tih trabunjanja, vie nego onim
milicajcima: njenih, tvojih, i celog ovog usranog sveta, od ideala pa do pizdarija. Dii tu svoju
mlohavu stranjicu i vuci se k njoj; kai joj: tvoga draaagog nijedna rec vie na ovom belom
svetu ne zanima! (Vie za sebe): O, ti, prokleti recenicni govnoseru . . . jedni i dalje veruju da je
moguce stvoriti sasvim novu recenicnu izraslinu, rak reci, novi proizvod nekog finog drutva Za
mene je svemu tome kraj. Kalji ili trtiljaj, filozofiraj ili prdi, kijaj ili deklamuj kod mene vie
nijedna stvar ne moe da upali. Kokni je tom svojom piom dovoljno ti je velika jedanput
pravo u gubicu, pa ce videti kakav si otkrio izvor reci kao Mojsije."
Cuti, ta mu drugo preostaje?
Ipak, ne odoljeva da ne kae: Veoma ste je voleli.
Voleo? I to je tebi poznato, gnjila budalo? Ti uvek sve zna. Hoce li da se pokupi sam
ili treba da ti pomognem? Nije pokazivao volju da ode. Dosadno ti je bez takvih kao to sam ja?
Opet bi malcice nasilja kao zacin u po tebi jednolicnom jutru? Moda bi se iz nasilja togod i
izrodilo, a? Neko malo kokanje u bulju? Poslala te je da mi poturi svoje staro dupe? Bi li bocnuo
Karla? Ili silovao Luceta? J esi li naguzio doktora? Da, jesam, da, kako da, ne, po elji. A sad je s
tim svreno. Jo neto?
Place, kae da vas je volela."
Ma nemoj? Onda joj mirno reci da mi se gadi sa dna utrobe. Za onoliko dlaka koliko ih
imam na glavi ao mi je svakog trenutka kojeg sam izgubio sa njom.
Oboje ste bolesni jedno od drugog."
Velicanstvena izjava, doktore. Sjajna dijagnoza, svaka cast! Ako je medicina sva takva,
jasno je kakvi su nam izgledi za ozdravljenje. Da, zaista. Malcice poluinteligentnog dizanja nosa
pred laicima, malcice neproverenih teorija, hrpa podataka iz laboratorija, i taj va veliki um
sve to pomeaj s rutinom, sugestivnocu i nonalancijom i zacas cemo va veliki zanat imati
kao na dlanu. Ona je bolesna od mene ja od nje, takode i od vas, vas, nesvarljive smee
staracke pohote i bedne nacitanosti. Moda ste uobraavali da vas potujem. J er ste u moju cau
nalivali destilisanu vodu i otrove iz sedamnaest malih bocica? Ispijam, jer mi je eludac zdrav
i, dok vam propada svaka nada da cete me otrovati, ja mislim ono to mislim. Iz usluge vam
pojebem enu, ali u sebi mislim svoje. U vaoj razuzdanoj mati igram neku iznudenu ulogu, ali
mislim ono to mislim. A vi vodite tu blesavu igru i mislite da znate sve to vaa rtva misli da
zna. Kakva slatka zabluda. Sada se moete sa mnom i slagati i ta onda?
U mnogocemu ste u pravu, samo vam neto nije poznato, rece.
Necu vie nita da znam, jasno?
Tom zajebanom davolu nikada nita do kraja nije jasno, u tome je njegova nepobedivost.
Dali smo Karlu nekakve kapljice . . . mislili smo da bi bilo interesantno . . .
Kapljice? I ti si lekar, medicinar? Nisi li se nekada na neto zakleo? A sad kapljice gore,
kapljice dole! Zato mi o tome prica? Ako si religiozan, izvoli ispovedniku!
Ne uspeva da sa mnom nade ikakav kontakt. Sa mnom nikakav kontakt vie nije moguc.
Mene vie nema. J a sam neto drugo. Ustaje, otiao bi, zaista, ako krene. Cisti se! J o si tu? Ne
shvata? Sve su ti se dijagnoze srozale u cmar. Razmilja, uzalud, napeto razbija glavu, uprkos
svemu sve mu je jasno. Cuti, posmatra. Ne zna da vie necemo izustiti: kaficu? caicu? dodite na
kampe? Elza je napravila izvrsne sendvice. Bi li malo tika-tok? Sve je to prolo. Zato razmilja:
ona je tamo sasvim van sebe, a ovaj ovde sasvim u sebi; kako sad sve to dovesti u red? U red za
njega! Za njegova mala vikend zadovoljstva. J o trenutak, i odlazi, bez pozdrava.
To uvaavam. Kad padne zavesa, ko jo ostaje u praznom gledalitu? Blesani.
Znam da se nece sve na ovome zavriti. Ipak se preputam suncevom aru. I opet me
spopada dreme.
Sav sam znojav od pripeke kada me budi novi um; i ne pogledam, jer mi je vec sve
poznato. J adna Lida, i njen verni pratilac, koji se nerado vraca ovamo; sa sobom dovode i Elzu
kao nedunog svedoka. Leim nepomicno, kao da sam na suncu zaspao. Glasovi, reci, koraci, sva
ta neminovna odvratnost, iz kuce donose stolice, apucu, sedaju. Pretvaram se da sam zaista
zadremao. Skacem iz dremea cim na celu osetim dodir necije ruke, gledam: moja draga Lida sa
tobo brinim izrazom lica. ta je sad opet? Zar ne moete sami? Lida izjavljuje da mora sa
mnom da razgovara. J e li moguce? Sad, odmah? Smesta! Pladanj je jo na stolu. Moemo da
nastavimo. Potrebno mi je jo najmanje pola sata potpune tiine, a kad kaem potpune, ne mislim
polovicne! I ni sa kim nemam ta da razgovaram, neka je to svima jasno! Pogledam u doktora:
opet si ovde, gnjido? Elzu i ne primecujem. Ponovo leem udobno se rakrecivi.
Zveckaju caicama iza mojih leda, neto se saaptavaju; sumnjam da cu uspeti da
dremnem ponovo. Da li je iko tako malo potovan u svojoj kuci?
Vidim je unutra, na krevetu, nataknutu na Karla. Briga me, sve je prolo. Drukcije bi sve
izgledalo da je Lida znala za onu Cibi na drumu. Svi mi neto izvodimo, zdravo.
Doktor sa Lidom, ja sa Elzom: sve je to ivo u secanju. Mi smo zaista cudni nocni
gmizavci; ipak, svi ne skrivamo, ne letimo u policiju, svi ne laemo, jedni ipak kriju, ali nismo
svi licemeri.
Necu uspeti da zaspim, to je van sumnje. Ustajem i ne gledajuci ni u koga odlazim pod
tu, lepo se tuiram i briem, ulazim u kucu, brijem se, oblacim, potegnem iz flae, i, evo me: ta
je to toliko vano?
Lida pocinje veoma lepo, na knjievnom slovenackom, dakle sasvim ozbiljno: moramo
da razgovaramo, Deki, vreme je, ovako necemo moci dalje. . .
Cekam, ocekujem da ce prestati. Da sam se sasvim promenio (lepo, zar ne?), da neto sa
mnom nije u redu (ne, s tobom), duga, dugacka govorancija. Da, i? Treba neto uciniti (sa
mnom). Kako bi bilo da idem na lecenje? Pitam: u zatvor, u ludnicu, u institut za borbu protiv
alkoholizma, u bolnicu? Zaista, moram da se kikocem tokom tog vecitog ponavljanja. Bolje je da
idem na lecenje, kae, nego da odgovaram za silovanje Karlove verenice, za izgrede u pijanom
stanju, za nasilje, za nasrtaj na ivot, za teke telesne povrede. . . spisak je, kao to se vidi,
obiman. Ocekuje da dipim na noge. Ne pada mi na pamet; samo se smekam; to je cini
opreznom, ne upotrebljava teke izraze.
Bolje prekini", kaem s dosadom, to smo sve vec culi, prezasicen sam time. I svih vas
zajedno. (Osvrcem se doktoru): Jesam li vas zvao na ovu diskusiju?"
Prvi put mu je malcice neprijatno, neto mrmlja o molbi gospoda-Lide da pode s njom.
Leciti se necu, jer sam u meduvremenu ozdravio sam od sebe", dobacujem im. Ima li
jo togod?"
Sad izlazi na videlo sa svojim glavnim adutom. Da cu za svoja zlodela dobiti najmanje
dve do tri godine, silovanje, tri tee telesne povrede. . . izgubicu zaposlenje. . . i tako dalje.
Ocekuje da se naljutim. Ali ja je sluam mirno, i to joj uliva neto samopouzdanja. Kae da na
rani ima cetiri kopce, a doktor tri. Svi ce svedociti protivu mene. I Mili, naravno.
I doktor? pitam ravnoduno.
Doktoru je nelagodno, ali Lida potvrduje: Naravno i on, zar ti to nije jasno?"
Znaci ja ostajem sasvim sam na svetu?" pravim se budala.
Takvi su ljudi uvek sami", objanjava. Doktoru se cini da mu je dunost da se umea, ali
mu ona ne da zaustavivi ga rukom.
Takvi ljudi ne bi smeli da zasnivaju porodicu da ne bi unesrecivali druge, a ponajmanje
da imaju decu!
Hoce li ova dosada ikad prestati?
Kad shvati da se ne ljutim, da ne pretim, i da gutam sve te njene pompezne optube, ona
uze jo veci zalet, i nastavi da jo stroije mlati i mlati svoju praznu slamu. I nikako da se
opameti. Sada je stvar sasvim jasna: dam joj kljuc, poaljem je na vikend, nalocem se kao svinja,
dodem, izazovem skandal, poludeo od pica vidim sve drukcije, besnim, cak bih i da ubijam jer
imam zlocinacku narav. Takvi su mahom ljudi kad govore i govore, i kad govore sve vie, sve
vie veruju sopstvenim recima, da bi na kraju u dlaku sve bilo onako kako oni kau, svi drugi su
laljivci ili dvolicnjaci. To zaista nisu lagarije niti podmetanja, to je, vidim, nacin ivljenja,
nacin preivljavanja. Politicari cine to cesto, ali vetije, bolji su diplomate.






Sluam. Malcice sam radoznao ta ce jo uslediti. Jer ovo je zapravo uvod; predgovor.
Kad pas ukrade komad mesa, s njime ce i preko vode, kae naa drevna izreka. Napisao ju je za
koju funtu laki pesnik od onoga to pie o crnookim lepoticama. Nije mi nita, nita mi nije,
samo mi je gramofon pao na glavu, vec je dobro, a bice i bolje. No, hajdmo, preko brda i dolina.
Hanibal je iao sa slonovima, a mi ne stiemo nikud. J e li lud ili nije? pita Lida doktora (ludog
doktura, u tome je vic). Elza se premeta s noge na nogu, najradije bi kuci. Verovatno misli da
patim ja, nenaviknut na sve to, jer nisam od te mukonasladne sorte.
Gledam na sat i napominjem: Morao bih da krenem.
Lida tad ubrza svoje govornicke tirade u stilu ja - ti - bolestan - zatvor - Toma - dovoljno
- nikako - skandal-alkohol-sadist-kuca-policija. Ne znam gde su domoroci ubili Kuka koji je
plovio oko sveta neprekidno neto dokazujuci. Doktor je mrko preplanuo, ali oko ociju ima jo
tamnije krugove, seda kosa mu trci iz tikve, ruicast flaster pokriva cvorugu na temenu. Zanima
me kako li on vidi mene. Covek ima osecaj za drutveni red, zna da nepozvan prisustvuje divnom
prizoru Lidine covekologije sa zadnjom (njemu moda poznatom) namerom i mom ledenom
pogledu od kojeg bi se ohladio i najvreliji letnji dan.
Lida postaje nesigurna, ne poznaje me ovakvog, takode je u neku ruku i strah. Zato
preteruje, sve je agresivnija: prebacuje mi, na primer, da je seksualno razdraim . i ostavim, da
to cinim namerno. Svaku podlost prethodno dobro spremim i isplaniram.
A kapljice? pitam mirno. Ona okrete oci ka doktoru, oinu ga pogledom, pa opet sve po
spisku, od svinje do kretena; secam se da je i doktora tamo u senci, tokom one jutarnje
komedije cacavala na isti nacin, a i doktor se, vidim, toga seca. Mili moji, moram ici, opet
gledam na sat.
Dakle, ako hoce da izbegne sudski proces, dakle, ako si zato da ne idemo na no, dakle.
. .
. . . dakle, ta? Lidocka, Lidice, ta bi ti htela? Kai!
Jo ne moe. Paranoidno ponavlja moje grehe i pragrehe, greke i zlocine.
Eh, kakva nekad bee, pomislih. Glas joj melje naprazno, i u zanosu blebetanja nada se:
cim me ovaj tip pocne da slua, ja cu uspeti da ga izbacim iz prividne suzdranosti.
A kakva bee: ba privlacna, dok nisi pocela da natice perike, dok su ti teke kose padale
pokraj uiju, kose to su na svaki pokret glavom odgovarale zanosnim talasanjem; dok si jo
umela da se smeje, dok si se jo veselila raznim sitnicama, dok si jo bila ti. Dok si jo umela da
kae... no, to i to .. . prirodnim glasom, dok si ila mini-haljinicu, skrojenu od dva ubrusa koje
sam ti ja kupio, onu ljupku vrecu bez rukava . . . dok si umela da kae: da zna, koliko sam ti
zahvalna za dananji dan, bilo je . . . no, tako i tako . . . dok ti jo nokti na nogama ne behu
namazani srebrnim lakom . . . kad si jo ti bila ti, ti, ti. . . Dok si mirisala na sebe samu ... a ja se
bojao da ti govorim koliko si lepa da se ne bi uobrazila . . . dok sam mislio: ovakvu enu nema
niko na svetu. . . zato miruj, bracane, miruj i uivaj . . . Ako se nekom poveri da voli svoga psa,
otrovace ga, i kanarinca ce ti unititi, zato cuti i pretvaraj se da ti do njega nije nimalo stalo . . .
Da, Lida, bila si na svoj nacin malo cudo . . . barem za mene . . . veoma sam se plaio da te ne
izgubim, jer sam susretao poglede mnogih zavidljivaca uperene u nas ...
A ona unjka svojim izvetacenim glasom, pui i propoveda, misleci da je sluam.
Nekada si ti bila ti. A ta je ovo sad? Dama? Veleena? Uvaena gospoda ciji suprug ima
sve napola? ta? arena laa, pena, vetacko perje, naduvane fraze. Budi.
Dakle (to tako voli da ponavlja), ako; hoce ovako, bice ovako, a ako nece, bice
drugaaacije!
Ui ti nikada nisu bile lepe, previe ti trce sa glavne posude, nekadanja kosa ih je lepo
skrivala, a sada ti vire poput drki na nokiru. A u davno doba . . . da, da, postojalo je i takvo
doba, voleo sam takode i tvoje mane, male, armantne, jer su bile tvoje, i jer bez njih ti ne bi bila
ti. Sada, kada je sve prolo, mogu sam sebi i to da kaem.
Ne, ne, ti nijednom u ivotu nisi uradila nita rdavo, i ta! Bila si za svakog primer,
uredna, higijenicna (kao Amerikanci to odmah osete kako pizda vonja cim ih otmicari aviona ne
puste u kupatilo), ivot si primala s ozbiljne strane, a ne kao ja, kreten, perverznjak, podmuklica.
Neto biste rekli, doktore? upadam vrlo uljudno. A ona zamilja da me je sredila svojim
brbljanjem.
Da, to jest. . . zausti; ona: odmah cu zavriti; ja: pusti, nek i on zucne koju; ona: samo jo
ovo!
I govori; neverovatno je kolika je gomila reci u skladitima njene oholosti.
Doktor pokuava da uskoci. Uzalud.
Ona: ako kucu prepie na Tomaa, povuci cu tubu.
Svu imovinu, objasni.
Drumski razbojnici nisu vie na slobodi.
I onda mogu da idem?
Bilo bi vreme.
Ojoj, vreme je vec poodmaklo.
Hoce li da potpie? svedoci su tu.
Zar je tako hitno?
Opet salve reci, od kojih neke shvatam, a druge ne, ba me briga! U uima mi zvoni moj
unutranji glas: postojala je, a sad? Peter ima kratke hlace, bingelj-bongelj u njima skace. S
pijandurom je zaista nemoguce razgovarati.
Pii, mila moja, pii. Zaista, Deki? Zaista, Lidice, zaista. Pobedila si, ura! Pobeda je uvek
na strani boljih. Auto ostaje meni, to je sve. Pii, zato okleva? Zuri mi se. Ne, ne, vikendica jo
nije moja, nju necemo moci da prepiemo. Donosi hartiju, pocinje da pie, i pie, i pie. Beli list
je sav ispunjen redovima.
Gledam doktora podsmeljivo, radostan sam da smo sve to nekako uspeli da sredimo.
Moda malo muzike? Ne, a zato da ne? Rupe u reiji reiseri ispunjavaju muzikom.
Lida mi ispisani list prua na potpis. Prelecem pogledom redove, zatim pogledam u nju,
plai se da iz zajebavanja ne pocepam papir. Potpisujem, ali papir ne isputam odmah iz ruku.
Planula bi, istrgla bi papir, ali se ne usuduje. To halapljivo, grabeljivo stvorenje nek se malcice
savlada. Htela bi da se odmah dokopa lista, ali ja ga izmicem i blago joj pripretim prstom, i sve
mi to postaje sve vie smeno. Plai se da nije posredi kakva zamka. Petao lisici takode mirie ria
zamku.
Jesi li svesna ta znaci ovaj papir? pitam.
Potpisao si, daj mi ga, odvraca nestrpljivo.
J o malkice ce pricekati, Lidice moja mila. A dotle da bude dobra, mila i posluna, je
lda ce biti?
Unitio si me, a sad se sa mnom jo i zavitlava! (Mirnije, izvetaceno ozbiljno): Daj, nek
svedoci potpiu.
Gledam na sat. Imam jo koji minut vremena; da se dogovorimo o jo necemu, a onda
potpisujte, prepisujte, citajte i pletite i dalje svoje gnusne grabeljive mree.
I ta jo?
Kazao sam da mora biti dobra, mila, posluna, Lidocka, Lidica moja! Ako ne, pocepacu
papiric.
Ne uobraavaj da se plaim tvojih pretnji. Tvoje laparanje mi visi o poslednjoj dlaci sa
guzice. I ne veruj da si togod izvojevala: jedino to sam hteo, to je da te upoznam do dna. Da bi
se jednom u sitne sate zastidela same sebe, kad postane star, ruan, nesnosan otpadak.
Pokua da mi istrgne list; a, ne, draaaga, nece moci! Moe opet da dobije po toj svojoj
slinavoj labrnji! Zar nije bolje da bude posluna?
ta time hoce? zahripa. O, sa kakvom bi me slacu ubila, porobila, svezala, zgazila,
samo da moe.
Ovaj papir (mahnuh njime kroz vazduh), dobice, ne, ne boj se. (Zaista, ona se posle toga
primiri.) Ali cu ti ga dati samo ako budemo kao od majke goli, (otro) svuci se!
Opet si pijan, uzviknu.
Pijan ili ne, svejedno. A ti budi dobra, posluaj, ne pravi smutnju. Ovde su milioni. Tamo
sedi doktor koji ti je vec turao nos u dupe, Elzi je sve ionako poznato, od koga se onda stidi?
Ludak!
U redu, ludak. Onda, da pocepamo papir? (Pretvaram se da cu ga zaista pokidati.)
Ne luduj!
Ne vici! Rekao sam, svuci se do gola!
Svinjo perverzna!
Tobo nervozno, besno, divlje poce da baca sa sebe krpice, prvo bluzu, zatim svuce
pantalone, stalno su joj zapinjale; zaustavih je usred pokreta. Viknuh: Prestani! Ostade tako;
golih grudi i pantalona smaknutih do kolena.
Vidi, promumlah, evo ta je ostalo od tebe.
Meni je stalo do deteta!
,Cestitam, to si odlicno smislila. Cast je spasena.
S glumljenim teatralnim gestom predadoh joj papir. Ustadoh.
Kada se bude odavde pocistila, kljuc ce ostaviti kod doktora, on zna kome da ga da.
(Njemu: tamo, gde je i camac!)
Stiskala je onaj papir grcevito. Doktor jedini sluti da tu neto nije u redu. Takode zna da
bi svaka rec bila suvina.
Odoh, ne osvrnuvi se nijednom.







Sa cudnom bezbolnom prazninom u sebi sedam u automobil a da se nisam ni osvrnuo za
onim to ostavljam za sobom. Okrenuh i odvezoh se u nekom pravcu; u meni zri nekakva
nedovoljno jasna odluka. Vecina dogadaja nastaje sama od sebe. Glavno je da sam otiao. U
suprotnom bih zaista postao ono to ne elim da budem.
Put, jo neopterecen, asfalt, maslinastozeleno grmlje, sunce, po koja kuca, drvo, ograda,
trstika. Stiskam volan maine koja juri i koja postupa ba onako kako ja hocu, iako je rodena
negde na nekoj tekucoj traci. A ja sam izronio izmedu dveju butina, da bih jednom prilikom
uronio u nekakvu jamu; izmedu tih dveju nesvesti ja dobijam ili gubim, konacni ishod je poznat.
Bilans: plus i minus se ponitavaju.
Danas je nedelja: a ljudi zidaju li zidaju kuce i kucice, betoniraju ploce, ureduju terase,
meaju cement, slau iz kamioneta plocice u skladita. Opeke, cigle, crep; opaljeni mukarci u
kratkim pantalonama ili kupacim gacicama, ene u haljinama, cak i deca moraju da pomau;
voda trca iz cevi, neko tee balvan, iverje leti na sve strane, onaj stavlja prozorske ragastove. I
sve to obasjava sunce. To je njihov vikend.
Dva devojcurka, autostoperke. Curice, nita od toga!
Mladi tata i mlada mama, sa detetom u narucju odlaze na kupanje; on nju dri
prigrljenu oko ramena. Dok je Tomaek jo bio mali, nosio sam ga ja, a Lida je mene drala oko
pasa, kao da sam ja devojka, a ona mladic. Mislim da je lepo kada se ljudi bar neko vreme vole
da bi saznali ta je to. Portvovanost, vernost do groba, tiha predana ljubav, jedan-za-sve-svi-za-
jednoga, elja kako-da-je-obradujem, ili kako-da-ga-obradujem, smeh, veselje, planovi:
verovatno sve to traje krace ili due, u zavisnosti od prirode pojedinaca i od okoline, moda vie
od nerava? Na svetu sve postoji, sve, inace ljudi ne bi o tome govorili.
Aha, evo pocinje kolektivno kupanje, trupkanje, traenje mesta, telo uz telo, arene
krpice, zamotuljci, torbe, dueci, veliki slamnati eiri, vika dece, brujanje glasova, meso, ljudsko
meso, tamnije, svetlije, bledunjavo, zelenkasto, plavkasto, masno, suvo, mlado, staro, nabreklo,
uvelo a u sve gucem mnotvu mrdajuce ljudsko meso je u nedeljno popodne na moru sve
bezlicnije.
Automobil za automobilom, u redovima, na drumu, kraj druma, na izgaenim
sivkastoutim livadama, pokretna, smrdljiva sredstva za prevoz, ukopana, nabijena u redove, s
naim tablicama, a tu su i Nemci, Holandani, Englezi, Italijani, Austrijanci, takode i Francuzi,
Belgijanci, neto Ceha, Madara, tablice iz naih ostalih republika, SAD, vedska, vajcarska,
tablice sa arapskim oznakama. Meso i lim, areni tekstil, gungula, sunce.
Prikolice, autobusi, kombiji, olupine nocnih vonji. Vavilonska kakofonija glasova na
razlicitim jezicima. Bitka za slabanu senku pod trcanom nadstrenicom, svada dva debeljka.
Na ulazu u plau guva; iza icane ograde meso, meso, meso, graja.
Kod mene, u mom rajskom prebivalitu na moru, toga nema. Tamo su strahote drukcije.
Veliki prtljani svenjevi na automobilskim krovovima.
Pred kafanama stolovi su prepuni gostiju, jedni sede na suncu, drugi se guraju u senkama
arenih suncobrana.
Buka automobila i motocikala u vonji, zvuci se sudaraju medu sobom. Beba place na sav
glas.
Gomile se valjaju preko peackih prelaza.
U zlatnom miru pesme zrikavaca na mojoj terasi, uz cau hladnog piva, sede Lida, doktor
i Elza. Lida uzvikuje (verovatno, ta bi drugo): Onaj kreten!(To sam ja.) Doktor je mudro
smiruje, a Elza ih mirno slua. Niko od njih ne vidi stazice mojih uurbanih mrava na zidanoj
ogradi.


Sad sam u Hondurasu. Nemam da kaem nita narocito. J edino me osecanje za red
prisiljava da ovo blesavo pisanje nekako privedem kraju. Brod coveka nauci redu i skladitenju
stvari na najmanjem prostoru; kabine nisu prostrane, na policama mora sve biti lepo sloeno,
inace covek nece uspeti da nade ono to trai. Maleni sto je ugraden u ormaru, nad njim svedi
neonska cev.
(Onom prilikom Toni je vecinu stvari uredio onako uzgred. Otplovili smo u utorak posle
podne, malo smo kasnili zbog nekih narudbi. Tako smo uspeli cak da prodamo i BMW, da sve
sredimo u direkciji plovidbe i da prolumpujemo u drutvu nekih slubenica. Ima li cetkicu za
zube? Pastu? Rezervne gace? Aha. Prvo smo napravili spisak, a onda u utorak ujutru ili da
kupujemo. Ovo ti je potrebno odmah, drugo ce nabaviti na putu, neto ovde neto tamo. Citav
ivot mi je nedostajao neko ko ce da misli za mene: sve do Tonija nisam ga naao.)
Brod je u redu, i hrana, jedino mi se ne svidaju bifteci, jer su tvrdi i bez pravog ukusa;
vecina hrane je duboko zamrznuta. Barba je O.K. Toni mi je savetovao da mu se ne pribliavam;
ako me sam pozove, da ne odbijem; svako ima svoj nacin i svoje navike. Radiotelegrafist ima
svoje bube, prvi oficir palube svoje, u svacijem mozgu postoji neki kratak spoj, samo sve u
svemu momci su sasvim u redu, ne pokuavaj da se ni sa kim na silu sprijatelji, cekaj prvo da te
prihvate za svog; to je nepisano pravilo.
Uvece sedimo u oficirskom salonu, pijuckamo, neko govori, a drugi cute. Pazim da ne
izgubim Tonijevo poverenje. Televizija radi, radio takode, ef slube prestaje s poslom oko deset.
Postao sam brodski lekar, uzgred pomaem i Toniju u administraciji. Sinekura. Tokom
putovanja preko Atlantika imao sam vrlo malo posla: notromu, koji ima ecer, kuvam igle za
inzulin, a on radije sam sebi daje injekcije, jer je osetljiv kao stara junferica. Jedan od
podmazivaca icaio je ruku u ramenu; nita narocito; najvie je traena poteda". Drugi je
mainist slavio rodendan, cacavao i pio malo preko mere, a zatim je tri dana i tri noci povracao,
jadao se da ce umreti, a ja sam mu dao neto za spavanje i on naravno nije umro, jedino mi se
poverio da na svetu nema lepih enskih od J apanki. A i icelj; ima uljeve i spolja i iznutra, i to
u rdavom stanju; kvasio je guzicu u lavoru koji je pozajmio od starog sifilisticara Casica (koji je
sebe predstavljao kao izlecenog) tako da se zarazio. A ja u brodskoj apoteci nemam ama ba nita
za takve stvari a bez pravog lekara se nisam usudivao da stupim na to opasno podrucje. Rekao
sam da cemo ici lekaru cim pristanemo. U tom trenutku je icelj zveknuo Casica po celjusti tako
da mu je iskocila iz zgloba, ja sam mu je namestio, ali je malo falilo da onaj tip skoci i na mene;
no ni ja nisam bio za bacanje, to mi je podiglo ugled na palubi. To bi priblino bilo sve.
Sad smo se vec donekle upoznali; Toni tvrdi da sve tece onako kako mora teci.
Pozajmljuju mi danske pornografske casopise, sveske, fotografije, igramo ah, karte, pijancimo u
granicama razuma, govorimo samo kad je potrebno. U slobodnom se vremenu suncamo na
gornjoj palubi i pijemo pivo iz flaa. Puimo svako svoje cigarete, nije uobicajeno da jedan
drugog nudimo. Radiotelegrafist mi se poverio da je u J apanu kupio nametaj za spavacu sobu od
izrezbarenog tvrdog drveta; vec je kod kuce. Svako mi neto kazuje ne ocekujuci da mu se i ja
posebno poveravam. Toni je o meni ispricao sve to je bilo potrebno. Ne sasvim istinito, ali nije
ni lagao previe. Dobro je ne biti isuvie interesantan. U dobrim sam odnosima sa efom
posluge, koji me, kad se povremeno naloce, poziva kriom u svoju kabinu da mu pravim
drutvo. Kad prestane da plovi, otvorice u Dalmaciji krcmu i sobe ukrasiti uspomenama iz raznih
drava. Rece da je kasno stupio u mornaricu. Kasno, ali ne prekasno, nadam se? Ne, ne. Da li
mislim da se dugo zadrim na moru. Da, a to ne bih? Sada svi bee s broda, svako misli samo na
to kako da ga se ratosilja. Zaista? Da, doktore, uporedi nae plate s platama na stranim linijama!
Ipak ide, ipak ide.
Kuvar izjutra sakuplja morske lastavice letece ribe to su mislile da preskoce brod a
onda nasele na palubu. Veoma su ukusne. Za marendu, izabranim. Uvek sam tamo. Nikada se ne
zna kada ce ti biti potreban lekar.
Zaboravljam da postoji i drukciji svet. Kada se povremeno usred noci trgnem iz sna, i u
prvi trenutak ne znam gde sam, ja se setim necega to je bilo. Cega? Neceg ukocenog, neceg
nepokretnog. One obale sa mesom-mesom-mesom, zatim sedenja u svojoj praznoj kuci. Bog
jedini zna da nisam i dalje ceznuo za nekom prolom, negdanjom Lidom? Kreten! Kako bee
mila mala kurvica dok je dri u rukama. Kako je Karl puzeci beao na sve cetiri. Nita, nita,
nita. Palim nocnu svetiljku, palim cigaretu, uzimam prastari casopis koji sam bezbroj puta listao,
i citam. A ispod mene jednolicno bruje maine. Prisecam se krda delfina, kitova, pljuska talasa
preko palube, bonace.
J esi li u partiji, Deki? J esam, Toni, a to pita? Da li si to nekom rekao? Pa, niko me nije
ni pitao. Zapamti, Deki, ako ko bude pitao, nisi. Oho, a zato, Toni? Niko nije ni za ni protiv,
Deki, a u celiji naeg broda su barba, dva podmazivaca, i ono blebetalo mainski pripravnik;
nije popularno, jasno? Kako ti kae, Toni. Znaj, kod nas nije popularan ni papa, ni predsednik
Sjedinjenih Drava, ni Staljin, ni Mao, ni Marks, ni Engels; previe smo upoznali svet. Videce
kako plove Rusi, ne kao mi koji smo na svoj nacin Amerikanci; kada se iskrcaju, oni se etaju sve
trojica po trojica, i cim se smrkne, decaci, mar kuci! Deviza imaju mesecno koliko ti na dan. A
na enske ni pomisliti! Na brodu imaju bioskop, gledaju samo idejno proverene filmove. Ne
zamera mi, Deki? Ne, Toni; za koju godinu i ja cu nekog poducavati u tim stvarima. Hoce li?
Nece zbrisati? Ej, moj Deki, poslednji put sam te uhvatio za rep, jer jo mirie na kopno.
(Spopade me pravi grc od smeha; i on poce da se kliberi; gde bejasmo ono sedeli? Cini mi se u
Livornu, u nekom dosadnom italijanskom cumezu, iznad pristanita je sve vreme kruio
helikopter NATO pakta.)
J ebo te stric, Tonko (tako ga uvek zovu na brodu), niti smo rodaci, niti pederi, samo smo
jedanput u ivotu bili zajedno, a ti se o meni brine kao brat; zato? Zato? Ti si pametan, a ja
praktican, to je prvo. Osim toga, ti si jedan od onih ljudi koji su izgubljeni za vjeki vjekov ako se
niko ne zauzme za njih. Seca li se kako smo te onda vadili iz govana . . . (aha, u vojsci, mhm . .
.).
Prodao si mi auto kako ga ne bih uspeo ni u snu, nabrajam, telefonom si mi sredio posao
(rekao si mi: reda mora da bude!), vodi me za ruku oko sveta . . . ta sve nisi ucinio za mene za
kratko vreme (koje mi se cini veoma dugo) ...
Ajd ne seri, kae prijateljski, vidi i sam da nemam ni brace, ni sestara, ni dece, moram
negde da istroim suvinu energiju.
Lagano se oslobadam razmiljanja, jer se privikavam drugom nacinu: da me sve to
zabavlja, a ne da me uznemirava. Niko nije samo jak, niti samo slab, svi smo na svoj nacin i
ozbiljni i komicni. Za svakog od nas cemo se uvek zaloiti bilo gde da van broda usere stvar, i on
na to moe da racuna; a ako se to dogodi na brodu, i tako se ogrei o zajednicke interese, dobice
sve to mu sleduje, od ukora i prezrenja, pa do potpunog bojkota. U tome su velicine i mane
zajednickog ivota na brodu; u tome i njegova vitalnost od davnina, pa do sutra, koje nikada nije
danas, jer je uvek za jedan pedalj ispred dananjeg dana. Kapetan broda je za nas zakon, na
zajednicki, nuni zakon, jer, bez obzira da li je clan SK, ili zastupnik velekapitalistickih
porobljivaca, on na ovoj ljusci mora voditi istu politiku. Ne vodi li je, od posla nema nita. Do
davola kolektivna volja! Ti na sever, ja na jug, a svi zajedno na stenje. Ne, ne, jasno mi je da tako
ne bi ilo, zato radosno podupirem nae zajednicke interese. Osecam da mi je to u preduzecu
nedostajalo. A ovde vlada imperativ zatite mog, tvog, njegovog dupeta. Demokratija, da, kad
idemo da pijemo, da tucamo i da seremo, da, a na poslu komanda i kuuj, naredenje-izvrenje,
tacka. Zajebavaj se koliko god hoce kada si napolju, ali kod kuce ne, a tvoja kuca je brod, brod
nam je mati a barba otac. Sve drugo je vie ili manje uredena gomila! Disciplina se sprovodi do
sitnice, pravila igre su poznata do tancina, inace bismo parkirali na nekom podvodnom grebenu.
Dobro, malih sukoba mora biti, mora biti i izvesnih greaka, ogovaranja, svega toga mora takode
da bude; ali necemo se preko glave uvaljivati u govna, necemo da budemo ni sveci, i jedno i
drugo na brodu je neprirodno.Ono bez cega se ne moe zaista ne moe jesu cistoca, radni
red i raspored, i nikakvih prigovora onome to biti mora. Brod je prototip uredenja covecanstva,
ali ne sa insistiranjem na savrenom poretku! I gusari su potovali isti takav red, iste norme, isti
nacin miljenja; ima neceg u svemu tome. Niko ne srne saradivati s neprijateljem ni namerno
ni slucajno a neprijatelj je sve to teti naem brodu.
Drkamo, naravno, drkamo nocu, sanjarimo o enskama, gledamo one fotografije, gasimo,
palimo svetlo, nadraujemo se: moda je ba to prirodni nacin? Isto kao to onaj biolog ne zna da
li je osnovno covekovo stanje budnost ili san, tako nije moguce reci ni da li je prirodni doticaj
polova jeb, ili drkanje s odgovarajucim iluzijama? Sve se vie priklanjam miljenju da postoje
dve osnove: san je u stvari nesvest, a drkanje je usmerena seksualna svest; sve ostalo je sranje,
burazeri, sranje. Sranje od Vladivostoka do Hondurasa. A onda drugom stranom natrag. ta me
boli za miljenje predsednika optinske konferencije te-i-te? ta me boli za LSD hipika? I za
savete povremenih filozofa? Dodavola s njima! I sa svim ostalim meduvrstama vikendaa, kasapa
i pesnika. S tim smo, dakle, zakljucili.


Honduras je drava kao i svaka druga, s ravnice se diu planine, cujemo visoke, ta nas
briga.
U jednoj rabatnoj zagadenoj luci bliimo se kraju pijanke. Why not? S ove strane
kamenog trga pijemo pivo mi, a sa one treti pucnjava; slucajno prisustvujemo malom dravnom
udaru, ali to nita ne smeta. Eno, tamo se vide dve leine, neko ih je pobio, jo ih nisu uklonili.
Obe lee na trbuhu. Ali to nije naa stvar. Ovde ne puca niko. Ima nas pet-est s nae lade, preko
puta sedi iptar mainist, to je naa demokratija. J o pet flaa piva, boy. Malo dalje takode sede
vedani, ili neki drugi, davo ce ih znati koji su, nai nisu.
Ba je smeno kako vojnik s mitraljezom lei na stomaku i kako voda s prvog sprata tece
kroz gumeno crevo da bi mu hladila usijanu cev. A on s vremena na vreme opali pokoji rafal na
trg. Nailazi starinska tanketa, na nju niko ne ispaljuje ni metak, jer se verovatno ne zna kojoj
ideologiji pripada. Tanketa napravi po trgu dva kruga i ode, a kad icezne, za njom zaprati
mitraljez.
ene su u redu.
Na kraju krajeva, nije loe.


P. S.!
(Umesto izvetaja o Dekijevoj iznenadnoj smrti u Hondurasu.)
Pao je ba u istoj toj pivnici, u koju smo odlazili svako prepodne. Prvo smo se iznenadili,
a onda ga podigli i videli da iznad desnog uha ima rupu od metka. Od cijeg? Zalutalo zrno.
Odneli smo ga na brod, niko zbog nas nije makao ni prstom
(Robert Misley prvi oficir palube)


Beleka o piscu


Licnost, s kojom pocinje moderna epoha u slovenackoj prozi, jeste Vitomil Zupan.
Roden je 1914. godine u Ljubljani. Posle velike mature, godinama je, kao mornar, plovio
morima i bavio se profesionalnim boksom. Po povratku u Sloveniju, zavrio je studije za
gradevinskog inenjera, ali se sve intenzivnije bavi pisanjem. U vreme II svetskog rata, kao clan
OF Slovenije, odlazi u partizane. Posle oslobodenja jedno vreme je urednik na Radiju, ali ubrzo
biva uhapen i osuden na osamnaest godina robije. Posle osam godina zatvorskog ivota i tekog
bolovanja od tuberkuloze, ponovo je na slobodi koju koristi za ostvarenje svojih literarnih
planova. Pie pesme, romane, pozorine komade, radio-igre, filmske i televizijske scenarije.
Od drama najpoznatije su: Roenje u oluji, Stvar Jurija Trajbasa. Trei nakot. Laa bez
imena. Zelene rakete tete prema Amsterdamu; scenarija: Pet minuta raja, Srea dolazi u devet.
Na auto, Peta zaseda; tv drame: Barbara Nives, Kad dinar padne na kamen; romani i novele:
Putovanje na kraj prolea, Andante patetico, Putovanje u hiljade i hiljade gradova, Menuet za
gitaru u dvadeset i pet pucnjeva, Levitan, Igra s avolovim repom, Komedija ljudskog tela, itd.
Vitomil Zupan ni svojim delom ni ivotom nije pristajao na dato stanje stvari: opijen
ivljenjem, bunio se protivu svega to ga sputava protivu braka, porodice, malogradantine,
gradanske kulture, zavicaja, Boga. Teio je u svemu u ponaanju, u odevanju, u nacinu
miljenja, pisanja, ophodenja s drugima ka univerzalnim, kosmopolitskim idealima savremene
civilizacije grada: boks, seks, bezverje; poezija, dionizijski zanos, osporavanje svih
kolektivistickih vrednosti; prezir gluposti, tradicije, rituala; vera u sopstvenu ivotnu silu u kojoj
se krije jedini smisao trajanja. I postupao je u skladu s takvim nazorima: putovao je po svetu,
plovio morima, boksovao za novac, napijao se, ucio jezike, ljubio ene, tukao se, ratovao,
robijao, i pisao. U skladu sa svojim ponaanjem je i stvarao: pevajuci, i piuci, iz dana u dan,
govorio je o svetu, i o coveku; naglaavao je da, opkoljen drugima, treba da oslukuje svet, ali da
slua samo sebe jedini istiniti izvor svih saznanja i svih sudova.
Tako, s vremenom, kroz boemiju, ljubavne pustolovine, bojevanje i suanjstvo, nastaje
obimno prozno delo sasvim novog, izrazito subjektivnog zvuka u kome patnju smenjuje akcija,
liriku humor, bolecivost ironija, a oklevajuce mudrovanje britka misao i hladni cinizam.
U tom delu sve je pod sumnjom, sve je osporeno, svi su spomenici s pijedestala srueni u
blato, sve su iluzije poderane u krpe; ostaje samo jedina svetinja sloboda.
Dok je ovo izdanje bilo u tampi, iz Ljubljane je stigla vest da je 15. maja 1987. godine,
Vitomil Zupan preminuo.
. P.