- nije za Zmajevia znaila samo optu narodnu nesreu, iako ju je tako shvatio u prvom redu; bila je

ona i njegova lina nesrea, koja ga je zatekla u divan proleni dan i kog je bio ve na samom
njegovom opatskom ostrvu, u dvorima "ke njegda ogradi car epan Nemanja", dok je "korabljicom"
iao za Dubrovnik sa svojom "druinom", da tamo nekom "prijatelju ljubljenom" estita uskrnje
praznike. Tu je Zmajevi doiveo u malome sav njen uas i potom polumrtav izvuen ispod
"mramornih stijena", koje su meutim smrvile njegove mlade pratioce i zadale im "ljutu smrt". Sve to
se u tim stravinim trenucima dogodilo s njim, Zmajevi je sam ispripovedao u prvom, i veem delu
svoga speva; a ono to je zadesilo Dubrovnik, i to on nije lino mogao videti, stavio je u usta nekoga
"slavja", ije je alosno "cviljenje" sluao u svom "bostanu" i koga je toboe zamolio da mu kae
uzroke tolikog njegovoga jada, a uzroci su bili u tragediji: "slovinske Dubrave" odakle je "slavi"
doleteo. Za tako raznorodnu materiju svoga dela Zmajevi je izabrao i raznorodnu strukturu: svi
narativni delovi speva pisani su u starinskim dvanaestercima, rimovanim po sredinama i na zavrecima;
Zmajevieva jadikovanja, posle izbavljenja iz ruevina, i njegove molitve Bogu, kao i njegova
obraanja "tihom slavju luaninu", redovno su u osmerakim sekstinama istoga roda koga je i sekstina
u Poslanici Tripu Skura; a za slavujev odgovor, u kome je prikazana dubrovaka katastrofa, izabrana je
strofa od pet kraih stihova u kojoj su prva etiri najee esterci, a poslednji je redovno od pet
slogova.
Zmajevieva "pjesan" Slovinska dubrava mnogo je pre zanimljiva i od znaaja kao kulturnoistorijska
nego kao isto knjievna pojava. U njoj se sa vie strana odslikava pesnikova linost; ona je zatim izraz
njegove ivotne filozofije, njegove vezanosti za tradiciju i njegovog neizmernog "slovinskog"
patriotizma; iz nje se daju sagledati i poneki delovi njegove poetike i njegova lektira. Zmajevi je i
ovde pre svega nepokolebivi vernik; tragino zbivanje o kome peva on shvata kao trenutni izliv "srdbe
boje", ali je za njega to to se desilo mnogo vie znak trajnog milosra Vinjega, a za Dubrovnik i
boje "pohoenje" koje obeava ponovni procvat. Takav je i smisao njegove poruke ojaenim
Dubrovanima, na kraju pesme. Iz slavujevog "cviljenja" nad nesreom Dubrovnika vidi se i inae
koliko je ona i za Zmajevia bila bolan udarac. Jer u njegovoj svesti, kao i u slavujevoj pesmi,
Dubrovnik je
slavna Dubrava
roda slovinskoga,
kruna i slava naroda moga ...
... moja Dubrava
sred slovinske strane
mv jedina slava.
Kao pesnik, on u Dubrovniku vidi grad poezije i stanite "slovinskih" muza; kao istoriar i ovek od
istorijskog smisla, visoko ceni njegove dravnike; a kao graditelj, on se ushiavao njegovom
arhitektonskom lepotom:
U njemu slavii
moji su pojali,
stari i mladii
na svjetlo su dali
pjesni plemenite...
U njemu gospoda
mudra i razumna
slovinskoga roda
dika, ast i kruna
slavna je bila ...
... Nije bilo grada
u slavnom jeziku,
ni ljepijeh zgrada
kako u Dubrovniku,
gradu mojemu...
I upravo to divljenje za ovaj grad snage Zmajevievom uverenju da katastrofalna "trenja"nije i ne
moe biti, smrt "Dubrave":
Nije t ona poginula,
ne moe ti poginuti,
premda je malo uvehnula,
premda je malo uvehnula,
zelena e ote biti,
mnogo ljepe neg je bila
drag perivoj bit e vila.
U njoj e se jo kruniti
vojvode i vitezovi,
knjievnici proslaviti
plemeniti bit dvorovi ...
Kada se Slovinska Dubrava ita iole paljivo, ne treba suvie napora, a ni naroito izotrenog sluha, da
bi se raspoznalo, ili osetilo, gde je sve peraki pesnik iao za svojim seanjima iz Biblije, gde su mu
dolazili pod pero tragovi itanja srednjovekovnih spisa, kakav je, na primer, Fiziolog, u emu je, i
kada, sledio omiljene dubrovake pesnike, i to ne samo Gundulia ve i Mavra Vetranovia, i kako je
sve, hotimice ili neosetno, svejedno, koristio rei, obrte ili slike karakteristine za usmenu poeziju.
Eruditskim i knjievnim radom Andrije Zmajevia Perast je zakoraio u istoriju nae kulture i
knjievnosti. I mada sam Zmajevi nije ostavio velika i znaajna dela ni u nauci, a ni u literaturi,
njegovo bavljenje jednom, kao i drugom, predstavljalo je preuzimanje inicijative koja e biti
nastavljena i zrailo je primerom. Mnogi njegovi sugraani, ve u njegove dane, a naroito kasnije,
nastavie istim putevima, a pokuae da iznau i nove, i Perast e tako postati jo jedno malo, ali
vidno, nae knjievno sredite. Naporedo sa njim, javie se tada po Boki i po ostalom Crnogorskom
primorju jo nekoliko takvih sredita.
Jedno od njih, i opet neveliko, obrazovalo se oko sredine XVII stolea u Budvi. Iako se nala na
krajnjoj

periferiji takozvane Mletake Dalmacije, pa usled toga, a i zbog raznih drugih nepovoljnih
okolnosti, bila osuena na zaostajanje, i bila jo izloena stalnim nedaama, iako je zatim, u toj svojoj
ekonomskoj i drutvenoj teskobi bila liena mogunosti da se ire i slobodnije razmahne, Budva je isto
tako i grad daleke prolosti i dugoga seanja, i to joj je pomoglo da i sa po jedva nekoliko
obrazovanijih duhova koje je uvek nekako nalazila pokazuje znake izvesne kulturne ivosti kao i
postojanih napora da se oni odre. Tom prastarom gradu davali su tada osnovni ton i odreivali boju
pomorci i mornari, zanatlije svih vrsta, sitni trgovci, popovi i redovnici, i sem toga su se u ratna
vremena sklanjala u njega itava jata prebeglica iz zalea, koji su takoe doprinosili njegovoj
fizionomiji. Ali bilo je tu i, dodue tanunog, domaeg plemstva, s neto manje briga, a vie dokolice i
uslova da izgradi sebi nain ivota priblian ivotu ostalog patricijata na naem Primorju, iako, razume
se, u daleko svedenijem opsegu. Osim toga, zna se da je tu radila i nekakva kola, svakako gradska, u
kojoj su mladi Budljani poneto uili i sticali makar i osrednje obrazovanje. Neki od njih postajali su
itaoci i pratili su, do izvesne mere, knjievnost ostvarenu u veim centrima; a kad su se osmeljavali da
budu i pisci, prilagoavali su literaturu krupnijih sredita svojoj maloj sredini i pokuavali da joj
poneto i sami doprinesu.