1.

Naziv , definicija I subjekti medjunarodnog prava

Naziv-
Izveden je iz latinskog termina ius gentium.
Iako je ovaj izraz u rimskom pravu oznacavao deo jedinstvenog domaceg pravnog sistema koji se
primenjivao kako na strance tako I na Rimljane, za razliku od ius civile pristupacnog samo rimskim
gradjanima, autori koji su pisali na latinskom jeziku upotrebljavali su ga od samog pocetka u smislu
medjunarodnog prava, pa se tako zadrzao sve do danasnjih dana.
Na osnovu tog naziva kao odgovarajuci prevodi nastali su izrazi francuski droit de gens, nemacki
Volkerrecht I engleski Low of nations.
Krajem 18. I pocetkom 19.veka dolazi do terminoloskih pomeranja kada je izraz Law of nations prvi put
zamenjen terminom medjunarodno pravo (International law) 1789.god. od strane engleskog filozofa I
pravnika Bentama, da bi se 1802. pojavio francuski naziv medjunarodno pravo (droit international) u delu
njegovog prevodioca Dimona. Nesto kasnije pridodat je ovom izrazu atribut javno (public), tako da od
tog vremena postoje tri naziva za oznacavanje ove pravne discipline.
U nasem jeziku postoje samo dva naziva za oznacavanje ove pravne discipline: medjunarodno pravo I
medjunarodno javno pravo.
Definicija-
Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.
Subjekti-
Subjekti su medjunarodnom pravu nosioci prava I duznosti u medjunarodnim odnosima.
To je najsire tumacenje pojma subjekta u medjunarodnom pravu.
Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodnopravnog subjekta. Drzave su subjekti
medjunarodnog prava kao sto su pojedinci subjekti u pravnom sistemu jedne drzave. Ovo shvatanje su
zastupali posleratni teoreticari npr. Redslob.
U drugu grupu se svrstava glediste suprotno klasicnoj teoriji: samo su pojedinci stvarni nosioci prava
uopste, pa je tako I u medjunarodnom pravu. Prema zastupnicima ovog shvatanja pravo se moze ostvariti
putem slobodnog I savesnog izrazavanja volje,a za to su sposobni samo ljudi, bez obzira u cije ime rade.
Obe ove teorije idu u krajnost.
Drzave su neosporno nosioci prava I duznosti ali ne I jedino drzave. Subjekti mogu biti I medjunarodne
organizacije kao I pojedinci.
S toga,subjekti u medjunarodnom pravu su drzave, medjunarodne organizacije kao I covek.

2. Pravna priroda medjunarodnog prava

Iako je sve manje onih koji osporavaju medjunarodno pravu pravna svojstva jos uvek se moze naici na
pitanje da li medjuarodnom pravu prilaziti kao pravnom ili pseudopravnoj disciplini.
Joss u Grcki sofisti isticali pravo jacega.
Makijaveli I Spinoza izjednacuju pravo sa grubom silom. Kasnije se te ideje prenose I na teren
medjunarodnog prava.
Nemacki filozof Lason, smatra da su odnosi izmedju drzava podredjeni izvesnim pravnim pravilima u
onoj meri u kojoj je to u nadleznosti spoljnog drzavnog prava. Polazna tacka za takvo shvatanje jeste da je
vlast drzave apsolutna I da nikakva druga vlast iznad ove ne moze da postoji. Lasonovo je stanoviste da je
egoizam navodi drzave da sklapaju ugovore radi uravnotezavanja svojih interesa ali pravila sadrzana u
takvim ugovorima nisu pravnog karaktera, vec su odraz najprostijeg odnosa sile.
Gumplovic je sociolog. Za njega su uzori Darvin I Spenser. Zivot je prema ovom sociologu ispunjen
borbom primitivnih I izdiferenciranih grupa. Pravo je skup pravila koja donosi javna vlast radi odrzanja
poretka u drusrvu I izraz je odnosa sile onoh elemenata koje je odredjena grupa konstituisala. Posto nema
nikakve prinudne organizacije medjunarno pravo, po njemu, nije pravo vec skup onih recepata na koje
drzave obracaju paznju kada zive u miru.
Lundstet I Olivekrona su tzv. cisti pravnici. Pravo je Lunstetu kompaktna metafizicka masa
opterecena fikcija I fetisima. Drzave u svom unutrasnjem zivotu deluje na bazi sile I isti je slucaju
medjunarodnim odnosima, pa se uopste ne moze govoriti o nekom medjunarodnom pravu, jer prava, po
njemu, nema ni u granicama jedne drzave.
U XIX veku evropski kongresi na kojima se smatralo se da se stvara tadanje medunarodno pravo, pre su
sazivani radi regulisanja medunarodnog interesa velikih sila, nego da bi bili tvorci novih nacela.
Berlinski kongres 1878.godine zrtvovao je mnoga prava naroda interesima tadasnje velike sestorice.

Pored doktrinara,koji grubo preobracaju medjunarodno pravo u sredstvo sile,moze se uvrstiti u ovu skolu
I manje radikalni pravac,koji u stvari, zamenjuje element prava sa momentom morala, oduzima
medjunarodnom pravu pravnu prirodu.
Hobs je u svojim radovima naglasavao da se drzave ne mogu pridrzavati nekih pravnih pravila koje ne
postoje vec samo moralnih obaveza. Teoriju o moralnim obavezama razradio je Dzon Ostin.
Pojedini autori smisao medjunaronog zivota nalazer u funkicji zajednice cija je onsova moralna svest iz
koje mogu izvirati samo moralna pravila.
Medjunarodni prvnik Somlo istakao je varijantu da je medjunarodno pravo skup pravila sui generis koja
nemaju pravnog osnova jer nisu rezultat pravnog poretka, a bez pravnog poretka nema pravnog pravila.
Oba ova shvatanja zasnivaju negaciju medjunarodnog prava na odsustvu medjunarodne zajednice I
nedostatuku sankcije.

Sto se tice odsustva zakonodavca u medjunarodnim odnosima sve vise pristalica danas ima glediste da
Generalna skupstina OUN-a prakticno postaje jedna vrsta medjunarodnog zakonodavca, narocito putem
sistema konvencija otvorenih za pristupanje drzavama o kojima one ne mogu diskutovati, jer se njihova
uloga konacno svodi, na njihobo pristupanje ili odbijanje.
Po pitanju sankcija pre je problem u njihovoj efikasnosti nego u nepostojanju nihovih oblika, jer takve
forme postoje iako nisu adekvatne unutrasnjim sankcijama.
Mere reprociteta I opozivanje diplomatskih predstavnika kao prinudne mere u okviru OUN a sredstva su
kojima se postizu sankcije mada ostaje I dalje pitanje do kojeg stepena takvi instumenti postizu zeljenu
efikasnost.

Izvesni autori uvrstavaju u doktrinu negcije medjunarodnog prava shvatanja da je medjunarodno pravo
nesavrseno pravo. Neki ovu doktrinu izdvajaju u zasebnu doktrinu. Medjutim, od konstatacije da je
medjunarodno pravo nesavrseno pravo tesko bi se mogla izgraditi jedna doktrina. Ako se stane na glediste
da svaki pravni system ima niz praznina ,onda takvih osobina ne moze da bude liseno ni medjunarodno
pravo, jer jr cinjenica da ima praznina I u ovoj pravnoj materiji, mozda cak I vise nego u drugim granama
prava.
Prema Savinjiju postojanje medjunarodnog prava je uslovljeno medjunarodnom zajednicom koja bi to
pravo stvarala, takvom zajednicom koja bi se mogla naci u okviru hriscanske Evrope, na nacionalnoj
osnovi I zajednickom verskom uredjenju, ali joj ipak nedostaju realne osnove koje ima drzavno pravo.

Medjutim, danas polazi se od shvatanja da je medjunarodno pravo pravna disciplina kao I svaka druga
pravna grana.Medjunarodno pravo ima svojih specificnosti,narocito zbog fenomena suverenosti drzava,
mozda vise nego ostale pravne grane. Pitanje efikasnosti pravnih pravila u medjunarodnom pravu I u
drugim pravima dolazi u red njihovih karakteristika I ne moze biti polazna tacka za negiranje njihovog
pravnog karaktera. Isto je tako I u medjunarodnom pravu.






3. Podela medjunarodnog prava

1.Medjunarodno javno I medjunarodno privatno pravo
2.Opste I posebno medjunarodno pravo
3. Medjunarodno pravo u doba mira I u doba rata
4. Posebne grane medjunarodnog prava

I Medjunarodno javno I medjunarodno privatno pravo..
Za razliku od medjunarodnog javnog prava,medjunarodno privatno pravo predstavlja deo unutrasnjeg
prava. Njegova pravila nisu medjunarodna, vec medjunarodni karakter imaju odnosi koje regulisu zbog
vezanosti za vise suvereniteta.
MPP regulise gradjansko pravne (stvarnopravne,obligacionopravne,naslednopravne,porodicnopravne I sl.)
odnose kod kojih se pojavljuje elemenat inostranosti.
Medjunarodno privatno pravo ne razlikuje se od medjunarodnog javnog prava samo po predmetu,vec I u
pogledu subjekata, izvora, metoda regulisanja I sankcija.
-Subjekti medjunarodnog javnog prava prvenstveno su drzave, zatim neke medjunarodne organizacije, a u
odredjenom obimu I pojedinci.
Nasuprot tome,subjektima medjunarodnog privatnog prava smatraju se fizicka I pravna lica, dok se drzava
pojavljuje u ovom svojstvu samo kad ne istupa kao nosilac suvereniteta, vec kao ucesnik u
privatnopravnim odnosima.
-Pravila medjunarodnog javnog prava nastaju saglasnoscu volja drzava I svoje glavne izvore imaju u
medjunarodnim ugovorima I obicajima.
Izvori medjunarodnog privatnog prava pretezno su nacionalnog karaktera.
-Medjunarodno privatno pravo odlikuje I specifican metod pravnog regulisanja.Pored neposrednog nacina
regulisanja,(koji je karakteristican I za mjp) postoji I kolizioni,posredni metod.Na osnovu tog metoda
samo se upucuje na merodavno pravo tj.drzavu cije ce pravo biti primenjeno po kojem ce se regulisati
privatnopravni odnosi.
-I konacno,sankcija u medjunarodnom privatnom pravu razlikuje se od sankcija u medjunarodnom javnom
pravu.Ona nije medjunarodna u tom smislu da je izricu medjunarodni organi. Donosenje sankcija
prepusteno je nacionalnim sudovima kao sto je to slucaj kod drugih grana prava.





II Opste I posebno medjunarodno pravo
Opste medjunarodno pravo sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti za celokupnu medjunarodnu
zajednicu.
Narocito u medjunarodnopravnim sistemima kolonijalnih sila nalazi se naziv opste medjunarodno pravo
civilizovanih naroda za razliku od necivilizovanih (tj. Kolonija) za koje vazi samo pravo koje je metropola
odredila.Danas je otpala podela na civilizovane I necivilizovane narode.Opste medjunarodno pravo
civilizovanih naroda zamenjeno je sistemom Organizacije ujedinjenih nacija.
Partikularno pravo se,prema ovoj podeli,odnosi na izvestan broj drzava a regionalno pravo na odredjen
broj drzava geografski povezanih.

III Medjunarodno pravo u doba mira I u doba rata
Ova podela danas se izbegava ne samo zato sto u doba rata ostaju na snazi I neka pravila iz
medjunarodnog prava u doba mira , vec, pre svega zato sto rat ni u kom slucaju ne moze biti sredstvo za
ostvarenje nekog medjunarodnog prava.
Rec rat ne figurira u Povelji Ujedinjenih nacija.
Stoga iako je rat Poveljom zabranjen, ratno pravo nije postalo bespredmetno.
Mada izvesni autori negiraju potrebu ratnog prava danas , a neki smatraju da je ono preraslo u sistem
policijskih mera centralne medjunarodne organizacije, oruzani sukobi kao sto je bio rat u Koreji pokazali
su nuznost postojanja pravila ratnog prava I u nase doba.
Stavise, strane u sukobu upravo u Korejskom ratu uzajamno su se optuzivale za nepostovanje zakona I
obicaja ratnog prava.

IV Posebne grane medjunarodnog prava
1. Medjunarodno saobracajno pravo
2. Medj.krivicno pravo
3. Medj. Medicinsko pravo
4. Medj.atomsko pravo
5. Medj.kosmicko pravo






4. Stav teorije o odnosu unutrasnjeg I medjunarodnog prava

U teoriji medjunarodnog prava iskristalisale su se dve oprecne pravne koncepcije povodom pitanja odnosa
unutrasnjeg I medjunarodnog prava. One su svoj teorijski izraz nasle u doktrinama dualizma I monizma.
Ove doktrine uglavnom slede liniju konfrontacije izmedju skola pozitivizma I prirodnog prava.
Podrzavajuci suverenitet drzava I konsesualizam kao osnov medjunarodnih obaveza, dualizam je okrenut
posmatranju I objasnjenju cinjenica prakse drzave, te u bliskoj vezi sa pozitivizmom u medjunarodnom
pravu. Monizam je zasnovan na postojanju medjunarodnog poretka I zajednickom interesu medjunarodne
zajednice,sto ga priblizava ucenju skole prirodnog prava.

Dualisticka doktrina ima za polazni osnov razlicito posmatranje drzavnog I medjunarodnog prava. Po
njoj, to su dva potpuno autonomna I odvojena pravna domena koja se u najboljem slucaju samo dodiruju ,
ali nikako ne seku. U pitanju su dva ravnopravna ali mejusobno nezavisna pravna sistema.
Osnovni razlog odvajanja medj. I unutrasnjeg prava lezi u njihovim izvorima. Prema recima Tripela
,rodonacelnika dualisticke teorije, unutrasnje pravo nastaje zakonom , a medjunarodno pravo
sporazumom. Otuda je u unutrasnjem pravu izvor volja drzave,a u medjunarodnom pravu to je kolektivna
volja drzava.
Dalja razlika se ogleda u subjektima I predmetu regulisanja.Unutrasnje pravo obraca se pojedincima , tj.
fizickim I pravnim licima koji su adresati njegovih normi,dok su drzave subjekti medjunarodnog prava.
Unutrasnje I medjunarodno pravo se razlikuju I po svojoj pravnoj prirodi.Medjunarodno pravo je u
sustini pravo koordinacije , jer uredjuje odnose izmedju drzava.A unutrasnje pravo je po svom karakteru
pravo subordinacije,buduci da je nametnuto pojedincima koji su podredjeni drzavnom suverenitetu.
Unutrasnje I medjunarodno pravo imaju razlicita pravna pravila po svom nastanku I podrucju
primene.To su dva nezavisna pravna poretka koja postoje paralelno I jedan drugom su strani, jer svako od
njih raspolaze zasebnim pravnim pravilima I ima potpuno odvojenu sferu delovanja. Zato oni ne mogu
neposredno doci u sukob I izmedju njih postoji hijerarhija. Ukoliko je potrebno primeniti normu
medjunarodnog prava unutar drzave,ona postaje sastavni deo unutrasnjeg prava preuzimanjem od
nacionalnog zakonodavca.na taj nacin norma gubi svoj medjunarodni karakter, ali se istovremeno
izbegava moguci sukob ili konkurencija izmedju medj,I unutrasnjeg prava.

Suprotno dualistickoj ,monisticka doktrina polazi od ideje o jedinstvu pravnog poretka. Unutrasnje I
medjunaordno pravo smatraju se jedinstvenom I zaokruzenom celinom.Prema stavu pristalica
monizma,ova dva prava samo su nerazdvojni delovi integralnog pravnog sistema.
Navodi se da unutrasnje I medjunarodno pravo imaju u osnovi isti predmet ragulisanja,a razlike koje
postoje u subjektima I izvorima nisu od sustinskog znacaja.
Monisticka doktrina posmatra unutrasnje I medjunarodno pravo kao elemente univerzalnog pravnog
poretka I smatra da je jedno pravo neodvojivo od drugog. Po zastupnicima ovog ucenja postoji mogucnost
da propisi medjunarodnog prava neposredno uticu na unutrasnje pravo I obratno.Medjutim,do neslaganja
dolazi povodom pitanja koje pravo treba primeniti u slucaju sukoba normi medjun. I unutrasnjeg prava.
Unutar monizma ne postoji jedinstveni stav prema mestu unutrasnjeg I medj. prava na hijerarhijskoj
lestvici. Pojam hijerarhije normi shvata se ili kao podcinjenost medjunarodnog prava unutrasnjem (teorija
o primatu unutrasnjeg prava) ili kao superiornost nad ovim drugim (teorija o primatu
medjunarodnog prava).
Teorija o primatu unutrasnjeg prava nad medjunarodnim pravom zasniva se na stavu da je drzava jedini
izvor prava. Posto drzavni interes predstavlja najvisi cilj prava, iskljucena je mogucnost potcinjavanja
drzave bilo kojoj visoj normi. U ovom sistemu medjunarodno pravo je deo drzavnog prava koji se odnosi
na spoljne poslove. Drugim recima , mejdunarodno pravo je samo produzetak unutrasnjeg prava ciji je cilj
da olaksa reciprocno opstenje izmedju drzava u odreljenim oblastima.
Suprotno stanoviste, daje primat medjunarodnom pravu.Prema ovom shvatanju,unutrasnje pravo zapravo
proizilazi iz medjunarodnog prava jer medjunarodna zajednica poseduje vlast koja je nezavisna od ljudi
koji zive na odredjenoj teritoriji. Norme medjunarodnog prava smatraju se starijim I jacim od normi
unutrasnjih pravnih poredaka.

Primat medjunarodnog prava nad unutrasnjim pravom u teoriji se razlicito shvata I tumaci. Jedno od
mogucih objasnjenja dala je normativisticka teorija, ciji rodonacelnik Hans Kelzen primat medjunarodnog
prava vezuje za vrhovnu, izvornu normu ili pranormu koju shvata kao hipotezu iz koje sve ostale norme
crpu svoju obaveznu pravnu snagu.
Drugo tumacenje zasniva se na francuskoj socioloskoj teoriji o medjunarodnoj solidarnosti koju je
postavio Leon Digi, a razradio Zorz Sel objasnjavajuci primat unutrasneg prava doktrinom dvostrukog
funkcionisanja po kojoj organi drzave obavljaju funkcije u ime medjunardnog poretka na unutrasnjem I
medjunarodnom planu.
Izmedju dualisticke I monisticke doktrine nalaze se autori ciji je stav kompromisan.Na toj osnovi
izgradjena je teorija koordinacije kao pokusaj da se premosti jaz izmedju dualizma I monizma. Njena
polazna postavka je da ne postoji zajednicka sfera delovanja unutrasnjeg I medjunarodnog prava.
Ficmoric,glavni predstavnik ove teorije,tvrdi da unutrasnje I medjunarodno pravo ne mogu nikada doci u
sukob kao sistemi.U sukobu se jedino mogu naci njihove razlicite obaveze ukoliko drzava nije u stanju da
na domacem planu postupa u skladu sa svojim obavezama po medjunarodnom pravu.


5. Ustavna resenja I primena medj. prava u unutrasnjem pravu

U pozitivnom medjunarodnom pravu nema opsteg pravila o nacinu njegove primene u unutrasnjim
pravnim sistemima drzava. Postoji samo zabrana da se drzave pozivaju na svoje unutrasnje pravo radi
opravdanja neprimenjivanja pravila medjunarodnog prava.
U ustavima savremenih drzava pitanje odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog prava razlicito je regulisano.
Na jednoj strani nalaze se zemlje ciji najvisi pravni akti daju prednost opstem medjunarodnom pravu.
Ustav Nemacke predvidja Opsta pravila medjunarodnog prava cine sastavni deo saveznog prava.Ona
imaju prednost nad zakonima I stvaraju neposredno prava I obaveze za stanovnike.
U ustavima drugih drzava stav o primatu opsteg medjunarodnog prava izrazen je u nesto blazem obliku.
U ustavu Italije predvidja se da ce unutrasnji pravni sistem drzave biti prilagodjen opstepriznatim
nacelima medjunarodnog prava.
Ustavi izvesnih drzava priznaju primat medjunarodnim ugovorima nad svojim Ustavom.Ustav Holandije
predvidja da se na teritoriji ove drzave ne mogu primeniti unutrasnji zakoni ako su u suprotnosti sa
zakljucenim I objavljenim medjunarodnim ugovorima.
U ustavima vecine drugih drzava medjunarodnim ugovorima daje se primat samo u odnosu na
zakone.Ustav Francuske 1946. je priznao medjunarodnim ugovorima visu pravnu snagu nego
unutrasnjim zakonima.
Poseban stav po pitanju odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog prava imaju drzave anglosaksonskog
pravnog sistema.Njegova glavna karakteristika je razlikovanje izmedju pravila medjunarodnog obicajnog I
ugovornog prava.U odnosu na nepisana obicajna pravila vazi princip da je medjunarodno pravo deo
unutrasnjeg prava.
U Velikoj Britaniji pravila se mogu primenjivati ako nisu u suprotnosti sa zakonima koje je usvojio
Parlament I na isti nacin postupaju sudovi u SAD.U Velikoj Britaniji za vecinu medjunarodnih ugovora
trazi se saglasnost Parlamenta da bi postali deo domaceg prava.
U americkom pravu daje se podjednaka pravna snaga medjunarodnim ugovorima I saveznim
zakonima.Polazeci od ustavnih resenja, svaka drzava ima svoj sistem primene pravila medjunarodnog
prava na unutrasnjem pravu.
Za sada ne postoji opsti nacin unosenja medjunarodnog prava u unutrasnji pravni poredak.
Razliciti metodi primene medjunarodnog prava,mogli bi se svesti na dva osnovna tipa: Transformaciju I
adopciju.
Dualisticka doktrina je u bliskoj vezi sa metodom transformacije dok je adopcija bliza monizmu.
Transformacija je tehnika uvodjenja pravila medjunarodnog prava u unutrasnji pravni poredak posebnim
pravnim aktom I po odgovarajucoj proceduri. Na ovaj nacin norma medjunarodnog prava se pretvara u
pravilo unutrasnjeg prava. Tako transformisana pravila medjunarodnog prava obavezuju drzavne organe I
oni ih primenjuju kao domace zakone.Transformacijom se menja priroda I oblik normi medjunarodnog
prava.Metod transformacije se zasniva na pravilu da medjunarodno pravo ne moze neposredno da stvara
prava I obaveze za subjekte unutrasnjeg prava.
Adopcija oznacava tehniku primene medjunarodnog prava kao takvog, bez donosenja posebnog akta
kojim bi se njegova pravila uvela u unutrasnji pravni sistem. Ovaj metod zasniva se na automatskoj
obaveznosti I primenjivosti pravila medjunarodnog prava.Vecina savremenih drzava se opredeljuje za
adopciju kao osnovni metod primene medjunarodnog prava.


6. Odnos unutrasnjeg I medunarodnog prava u Ustavu Srbije

Posleratni jugoslovenski ustavi nisu regulisali neposredno pitanje odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog
prava.
Ustav iz 1946. I Ustavni zakon iz 1953.odlikovala je relativna oskudnost normi ove vrste.Oni su sadrzali
samo propise organizacionog karaktera o nadleznim organima za sklapanje medjunarodnih ugovora I
postupku njihove ratifikacije.
Ustavi iz 1963. I 1974.godine sledili su slican pristup u regulisanju odnosa izmedju naseg I
medjunarodnog prava. U ovim aktima nije bilo izricite odredbe o primatu medj.prava, a nije bilo
propisano ni posebno resenje za slucaj sukoba izmedju normi jugoslovenskog I medjunarodnog prava.
Ustav SRJ iz 1992.godine sadrzao je znacajnu novinu u pogledu regulisanja ovog pitanja koja se ogledala
u tome sto je bilo predvidjeno da medjunarodni ugvori koji su potvrdjeni I objavljeni u skladu sa ustavom
I opsteprihvacena pravila medj.prava cine sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka. Medjutim,ovaj Ustav
nje pravio razliku izmedju opsteg obicajnog I ugovornog prava, vec je davao podjednaku snagu
medjunarodnim ugovorima I opsteprihvacenim pravilima medj.prava.
Ustavna povelja Drzavne zajednice SCG iz 2003.godine otisla je korak dalje u regulisanju ovog pitanja.
Povelja je predvidjala da ratifikovani medjunarodni ugovori I opsteprihvacena pravila medj.prava imaju
primat nad pravom SCG I pravom drzava clanica. Ratifikovani medj.ugovori I medj.obicajna pravila po
pravnoj snazi dolazili su odmah iza Ustavne povelje.
Ustav Srbije iz 2006. godine ima veci broj odredaba od znacaja za odnos medjunarodnog I naseg
unutrasnjeg prava.One se nalaze u razlicitim delovima Ustava I izricito regulisu pitanja mesta I primene
pravila medjunarodnog prava u domacem pravnom poretku.
U okviru nacela o medjunarodnim odnosima Ustav predvidja da su opsteprihvacena pravila
medjunarodnog prava I potvrdjeni medjunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije.
Potvrdjeni medjunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.
Princip neposredne primene medjunarodnog prava potvrdjen je u delovima Ustava koji se odnose na
ljudska I manjinska prava I nacela sudstva.Tako je predvidjena neposredna primena opsteprihvacenih
pravila medjunarodnog prava I potvrdjenih medjunarodnih ugovora kojim su zajemcena ljudska I
manjinska prava.
U delu ustava o ustavnosti I zakonitosti najvaznija novina je uspostavljanje hijerarhije domacih I
medjunarodnih opstih pravnih akata. Pravni poredak Srbije je jedinstven I njegov deo su potvrdjeni
medjunarodni ugovori I opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava. Potvrdjeni medjunarodni ugovori
ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, dok zakoni I drugi opsti akti doneti u RS ne smeju biti u
suprotnosti sa potvrdjenim medj. Ugovorima I opsteprihvacenim pravilima medj.prava.
Ustavni sud Srbije nadlezan je da odlucuje o saglasnosti potvrdjenih medjunarodnih ugovora sa Ustavom I
saglasnosti zakona I drugih opstih akata sa Ustavom,opsteprihvacenim pravilima medjunarodnog prava I
potvrrdjenim medj.ugovorima.
Pored toga, Ustavom je predvidjena mogucnost preventivne kontrole koja podrazumeva da se Ustavni sud
pre stupanja na snagu zakona izjasni o njegovoj saglasnosti sa Ustavom.


7. Pojam I vrste izvora medjunarodnog prava

Pod izvorima u medjunarodnom pravu treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila I oblike kroz
koje se ta pravila izrazavaju.
Razlikuju se materijalni I formalni izvori.
Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni pravni oblici.
Radi se o skupu brojnih uzroka koji dovode do stvaranja medjunarodnopravnih pravila I uticu na njihovu
sadrzinu.
U teoriji medj.prava ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u mat.smislu. Shvatanja teoreticara
se mogu uglavnom podeliti na dve glavne doktrine ciji se koreni nalaze u prirodnopravnom ucenju I skoli
pozitivizma.
Prva grupa pisaca polazi od prava u idealnom obliku koje nije nista drugo do skup moralnih pravila
koja propisuju nacine ponasanja ove vrste.


Kant prirodno pravo je ono koje je integralno zasnovano na aprioristickim principima, dok je pozitivno
pravo rezultat zakonodavcevog regulisanja.
Redslob to je pravo koje ima za osnovu verovanje usadjeno u dusama pojedinaca.
Sel cini razliku izmedju morala I etike.
Druga doktrina je ugovornog karaktera po tome sto ostavlja drzvama da svoje odnose regulisu na nacin
koji konvertira njihovim voljama. Volja drzave stvara pravno pravilo koje obavezuje njihove subjekte.
U nasoj teoriji Bartos smatra da se materijalni izvor medjunarodnog prava ne nalazi nu u moralu, ni u
prirodnom pravu, vec da on lezi u snazi medjunarodne ravnoteze.
Materijalni izvor medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice.
Opsti interes je nesto vise i predstavlja rezultantu postignutih ,progresivnih napora na polju svetskih
drustvenih stremljenja.
Opsti interes je drustvena snaga koja u odredjenim vremenskim I prostornim situacijama zahteva niz
politickih, odnosno pravnih formi, a u izuzetnim situacijama, modifikoane I potpuno druge oblike.

Za razliku od materijalnih, formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju
medjunarodnopravna pravila. Oni su zapravo spoljni oblici u kojima se pojavljuju pravila medjunarodnog
prava.
Statut Medjunarodnog suda pravde razlikuje glavne I pomocne izvore.
U glavne izvoremogu se ubrojiti:
- medjunarodni ugovori,
- medjunarodni obicaj I
-opsta pravna nacela.
Sudske odluke I doktrinu Statut kvalifikuje kao pomocne izvore.
Glavni izvori imaju prednost u odnosu na pomocne samim tim sto neposredno sadrze pravna pravila.
Pomocni izvori imaju posredan znacaj, jer se njima samo dokazuje postojanje ili znacenje tih pravila.
Prema slovu Statuta ne postoji hijerarhijski odnos izmedju glavnih izvora. Oni imaju istu pravnu vrednost
I Sud nije duzan da ih primenjujme po redosledu kako su navedeni u cl.38.
Moguci sukob izmedju ugovora I obicaja Sud resava na osnovu opstih pravila lex posterior derogat legi
priori I lex specialis derogat lex generali.
Drugi stav cl.38 Statuta pedvidja mogucnost da Sud sudi na osnovu pravicnosti. Tako je pravicnost
uklucena u red izvora medjunarodnog prva, ali samo pod uslovom da za to postoji saglasnost strana u
sporu.



8. Medjunarodni ugovor kao izvor mjp

Medjunarodni ugovor je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interesa sa
namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima medjunarodnog prava.
Statut Medjunarodnog suda pravde ugovore (konvencije) ogranicava na pravila koja su strane u sporu
izricito priznale.
Becke konvencije o pravu ugovora iz 1969. I 1986. godine., ugovor odredjuju kao medjunarodni
sporazum regulisan medjunarodnim pravom koji su u pismenom obliku zakljucile drzave ili medjunarodne
organizacije bilo da je sadrzan u jednom ili vise medjusobno povezanih instrumenata I bez obzira na
njegov poseban naziv. Iz ove definicije proisticu 2 uslova kojima odredjeni sporaum mora da udovoljava
da bi se mogao smatrati medjunarodnim:
1) Sporazum, najpre mora biti zakljucen izmedju drzava, izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili
izmedju samih organizacija.
U ovom slucaju ima se u vidu medjunarodnopravni subjektivitet strana ugovornica. Odsustvo svojstva
subjekata medjunarodnog prava na strani jednog od ugovornika oduzima zakljucenom ugovoru
medjunarodni karakter.
Stoga se sporazumi koje drzave I medjunarodne organizacije zakljucuju sa pojedincima, pravnim licima
unutrasnjeg prava ili nevladinim organizacijama ne mogu smatrati ugovorima u smislu medjunarodnog
prava.
2) Drugi uslov je da se radi o sporazumu koji je regulisan medjunarodnim pravom.
Odredjeni sporazum imace karakter medjunarodnog ugovora ako njegovu sadrzinu cine pitanja I odnosi
koje obicno regulise medjunarodno pravo.

Neki elementi pomenuti u definiciji ugovora ne uticu na medjunarodni karakter sporazuma. Na prvom
mestu to je naziv ugovora, forma I postupak njegovog zakljucenja.
Pozitivno medjunarodno pravo ne cini nikakvu razliku medju ugovorima na osnovu njihovog naziva. U
medj.praksi su u upotrebi nazivi ugovor, konvencija, sporazum, pakt, povelja, statut, protokol,
deklaracija
Drugi elemenat koji ne utice na medjunarodni karakter ugovora jeste forma u kojoj je
zakljucen.Savremeno mjp ne propisuje specijalni oblik u kome mora biti izrazena saglasnost volja strana
ugovornica.Izbor forme ugovora stvar je strana ugovornica I njihovih unutrasnjih propisa.


Drzave I MO obicno koriste dva nacina zakljucenja ugovora. Prvi se odlikuje sloenom i komplikovanom
procedurom koja ima vie faza pri cemu se ugovor pojavljuje u obliku jedinstvenog instrumenta. Za drugi
nacin je karakteristican jednostavan postupak koji se svodi na razmenu dva ili vie medusobno povezanih
instrumenata.
Medjunarodni ugovori razlikuju se;
- po broju strana ugovornica :dvostrani I visestani;
-predmetu: politicki, ekonomski, tehnicki, administrativni, kulturni, gradjasnkopravni, proceduralni;
-mogucnosti pristupanja : otvoreni I zatvoreni;
-geografskom dejstvu : generalni I regionalni.

Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj funkciji na
legislativne I kntraktualne ugovore.
Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti I jednoobrazni nacin I za duzi vremenski period regulisu
medjunarodne odnose. Njihova je svrha da se stvaranjem istovrsnih prava I obaveza ostvari zajednicki
interes strana ugovornica.
Po tome sto sadrze apstraktna I trajna pravila cija primena nije ogranicena na konkretan slucaj oni su slicni
sa zakonima u unutrasnjem pravu. To sun pr. Haske konvencije od 1899. I 1907., Pakt Drustva naroda,
Cikaska Konvencija o civilnom vazduhoplovstvu iz 1944., Zenevske konvencije o zastiti zrtava rata od
1949.
Kontraktualni ugovori regulisu konkretan medjunarodni odnos I ogranicenog su vremenskog trajanja.
Njihovim zakljucenjem nastaju razlicita prava I obaveze za strane ugovornice,a dejstvo im prestaje
ispunjenjem preuzetih obaveza. U te ugovore ubrajaju se sporazumi o obelezavanju granice, ugovori o
ustupanju jednog dela drzavne teritorije, razliciti trgovinski ugovori..
Podela na legislativne I kontraktualne ugovore moze se dosledno sprovesti samo u teoriji jer se u praksi
pojavljuju mnogi ugovori koji nose obelezja I jedne I druge vrste.
Znacaj legislativnih ugovora je mnogo veci. Oni postavljaju opsta pravila ponasanja za buduce situacije,
obuhvataju veci broj ugovornica I odnose se na pitanja od sireg ili opsteg znacaja. Kontraktualni ugovori
ne stvaraju nova, vec samo primenjuju postojeca pravila I jedan odredjeni slucaj I najcesce se ticu odnosa
izmedju dvaju ili manjeg broja subjekata.





9. Medjunarodni obicaj Je svakako stariji izvor od ugovora.
Obicaji su dugo bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava. Pocevsi od 19.veka
medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije ipak izgubio svaki znacaj kao izvor prava.
Prema Statutu , medjunarodni obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode
dva elementa neophodna za nastanak pravila medjunarodnog obicajnog prava.
Materijalni elemenat ili corpus obicaja cini praksa,a subjektivni element ili animus obicajnog pravila
prihvatanje prakse kao prava.
Praksa se sastoji u ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava. Najcesce su to
radnje ili pravni akti organa nadleznih za predstavljanje drzave u spoljnim odnosima. Iz akata jedne
drzave obicaj moze da nastane pod uslovom da se njima regulisu pitanja od medjunarodnog znacaja.
Obicaj stvaraju I medjunarodne organizacije aktima svojih organa.
Ponavljano vrsenje obicno se izrazava cinjenjem. Nije iskljuceno da obicaj nastane I uzdrzavanjem od
cinjenja. Medjutim, propustanje da se nesto cini mora biti praceno pravnom svescu om obaveznosti
uzdrzavanja.
Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove.Praksa mora da bude
ucestala, stalna, trajna I neprekidna potrebno je da bude I jednoobrazna.U istim ili slicnim
situacijama subjekti medjunarodnog prava moraju se ponasati na istovetan nacin.
Prema cl.38 Statuta praksa treba da bude opta, ali ne mora da bude sveopta (univerzalna), niti je
potrebno da u njoj ucestvuju svi subjekti medjunarodnog prava. Dovoljno je da u procesu stvaranja
obicaja ucestvuje vecina drzava ili medj. Organizacija.
Pored opstih obicaja koje ima u vidu Statut, postoje posebni I pojedinacni obicaji.
Posebni ili regionalni obicaji nastaju u praksi ogranicenog broja geografski povezanih zemalja I
obavezuju samo one drzave koje su ucestvovale u njihovom stvaranju.(diplomatski azil).
Pojedinacni ili lokalni obicaji nastaju iz prakse dve drzave I vezuju samo te drzave.
Svest o pravnoj obaveznosti je subjektivni elemenat u stvaranju obicajnog prava. Subjekti se ponaaju na
odredeni nacin zato to su uvereni da time ispunjavaju obavezu po medunarodnom pravu.
Nestankom materijalnog ili subjektivnog elementa prestaje da postoji i samo obicajno pravilo.
Vanost obicaja moe prestati i na druge nacine : stvaranjem novog obicajnog pravila, dotrajaloscu ili
zakljucenjem kodifikacionog ugovora koji drugacije regulise istu materiju.

Obicaji kao izvor medjunarodnog prava imaju neke prednosti u odnosu na ugovore. Dugovecniji su od
ugovora,ali se mogu menjati sa razvojem prakse.Odlikuje ih veca gipkost I sposobnost prilagodjavanja
novim okolnostima.Zbog samog nacina nastanka vise su okrenuti praksi I stvarnim medjunarodnim
odnosima.Statut navodi samo sudsku praksu I doktrinu kao pomocna sredstva za utvrdjivanje obicajnog
prava.
10. Opsta pravna nacela


Priznata od strane civilizovanih naroda razlicito se shvataju I tumace. U pravnoj teoriji i praksi postoje
mnoga sporna pitanja u vezi sa ovim izvorom.
Povodom pitanja da li opsta pravna nacela predstavljaju autonomne formalne izvore doktrina daje potpuno
oprecne odgovore.
Polazni osnov jedne grupe pisaca je negacija opstih nacela kao zasebnog izvora uopste ili barem
medjunarodnog prava kakvo je danas na snazi. Prema njihovom shvatanju samo su obicaj I medjunarodni
ugovor samostalni oblik stvaranja medjunarodnopravnih pravila.
Za jedne opsta pravna nacela su prelazna etapa u procesu stvaranja medjunarodnog obicaja, drugi ih
izjednacavaju sa pomocnim sredstvima u dokazivanju postojanja obicajnog prava, dok treci u njima vide
ovlascenje za sud da spor resi po pravdi I pravicnosti.
Druga grupa autora opstim pravnim nacelima priznaje svojstvo treceg, samostalnog izvora medjunarodnog
prava.
Sledbenici prirodnopravne koncepcije smatraju da opta pravna nacela postoje nezavisno od volje drava i
predstavljaju izraz ideje prava i vecite pravde,a ne pozitivna pravila.Nezavisno od toga da li su izricito
formulisana, ta nacela se stvaraju I postoje u pravnoj svesti naroda, pa formalno priznanje posredstvom
sudske odluke nije sustinski uslov za njihovu primenu.
Pobornici pozitivisticke kole opta pravna nacela tumace kao pozitivna pravila koja u krajnjoj liniji poticu
iz volje subjekata medunarodnog prava.
Pojedini pisci imaju u vidu nacela zajednicka svim pravnim porecima, kako unutrasnjim pravnim
sistemima drzava I medjunarodnom pravu, tako I transnacionalnom I supranacionalnom pravu. Za njih to
su nacela najopstije prirode bez kojih ne bi bio moguc bilo kakav pravni poredak.
Druga grupa pisaca smatra da se ovaj izvor kao zajednicko dobro pravnog zivota podjednako odnosi na
nacela unutrasnjeg prava I principe svojstvene samo medjunarodnom pravu.
Daleko najvise autora opsta pravna nacela vezuje iskljucivo za unutrasnje pravne sisteme.

Doktrina medj.prava nije jedinstvena ni u pogledu uloge opstih pravnih nacela u sistemu izvora
medj.prava. Vecina redaktora posla je od stava da postojeca ugovorna I obicajna pravila ne pokrivaju
sveukupnost odnosa u medjunarodnoj zajednici, tako da se sud prilikom resavanja spora moze naci pred
pravnom prazninom. Kako sud ne bi doao u situaciju da ne moe izreci presudu zbog nedostatka pravila
koje bi primenio(pravna praznina,non Liquet) potrebno je ustanoviti jo jedan izvor-opta pravna
nacela,kao supsidijarni izvor.
Opsta pravna nacela nesumnjivo ulaze u red samostalnih izvora medjunarodnog prava.Ona nisu sadrzana
u medjunarodnim ugovorima ili obicajima niti se mogu poistovecivati sa nacelima medjunarodnog prava.
Poreklo ovog izvora treba traiti u zajednici unutranjih pravnih pravila koja ureduju odredenu vrstu
drutvenih odnosa.
U postojecem ugovornom I obicajnom pravu nekada nema norme pod koju bi sud mogao da povede
cinjenicno stanje konkretnog slucaja koji mu je poveren na resavanje. Da ne bi bio u situaciji da odbije
resenje spora kada se nadje pred takvom prazninom, Statutom je predvidjena mogucnost da posegne za
opstim pravnim nacelima prihvacenim in foro domestico.
Postupajuci na ovaj nacin sud ne stvara novu pravnu normu, vec konsultuje unutrasnja zakonodavstva
drzava povodom spornih pitanja pronalazeci zajednicki imenitelj u nizu pravnih normi, ispituje
primenljivost tog imenitelja u medjunarodnim okvirima I na osnovu njega resava spor.
U navedenoj funkciji opsta pravna nacela primenjuju se kao dopunski izvor medjunarodnog prava.
Pored toga, za njihovu primenu trazi se da budu prihvacena od strane civilizovanih naroda,pri cemu ovaj
izraz ne treba tumaciti kao zahtev da jedno nacelo postoji u pravnim sistemima svih drzava I naroda, vec
je dovoljno da ono vazi u vecem broju drzava koje pripadaju razlicitim pravnim sistemima koji postoje u
savremenom svetu.

U opsta pravna nacela mogli bi se najpre uvrstiti neki principi gradjanskog prava koji vode poreklo iz
rimskog prava ili su kasnije preuzeti iz prava drugih drzava.
Takvi principi su:
- nacelo da se ugovori moraju savesno izvrsavati (pacta sund servanda)
-nacelo savesnosti,(bona fides)
-pravilo da niko ne moze na drugoga preneti vise prava nego sto sam ima,(nemo plus iuris ad allium
transferre potest quam ipse habet)
- nacelo da ugovor ne radja za treceg ni prava ni obaveze ..
Ovde bi zatim usla nacela koja se odnose na zastarelost, neosnovano obogacenje, visu silu, zloupotrebu
prava, naknadu stvarne stete I izgubljene dobiti, mane volje
Medju opstim pravnim nacelima nalaze se brojni principi procesnog prava.
Tu spadaju:
- nacelo nezavisnosti I nepristrasnosti suda,
-pretpostavka da sud poznaje pravo (iura novit curia),
-nacelo ravnopravnosti I obostranog saslusanja stanaka (audiatur et altera pars),
-pravilo da se notorne I negativne cinjenice ne dokazuju,
-nacelo o snazi presudjene stvari (res iudicata)..

11. Sudske odluke I doktrina

Sudske odluke nisu samostalan I neposredan formalni izvor.One ne sadrze obavezna pravna pravila niti
stvaraju nova pravila medjunarodnog prava.
Clan 38. Statuta navodi ih zajedno sa doktrinom kao pomocno sredstvo za utvrdjivanje pravnih pravila.
Sudske odluke su zapravo posredni pravni izvori koji sluze za saznavanje I odredjivanje pravila
medjunarodnog prava.
Kao pomocno sredstvo sudska praksa ima snagu dokaza o postojanju I sadrzini obicajnog pravnog pravila
ili opsteg pravnog nacela. Ako se, na primer, neki obicaj pominje ili potvrdjuje u vise sudskih odluka,
onda sve te odluke zajedno svedoce da taj obicaj postoji.
Kvalifikujuci sudske odluke kao pomocni izvor, Statut sadrzi 2 znacajna ogranicenja:
1) sudska presuda ima obaveznu snagu samo prema parnicnim stranama. Presuda ne obavezuje subjekte
koji nisu strana u sporu,vec za njih moe biti od znacaja samo kao dokazno sredstvo o postojanju ili
nepostojanju odredenog pravnog pravila.
2) Sudska odluka je obavezna samo za slucaj na koji se odnosi. Medjunarodno pravo nije precedentno
pravo I sudovi nisu vezani svojim odlukama.

Iako nije samostalan izvor sudska praksa doprinosi razvoju medjunarodnog prava.Posebno je znacajan
njen uticaj u procesu stvaranja I utvrdjivanja obicajnog prava.
Sudske odluke o kojima se govori obuhvataju prvenstveno presude I savetodavna misljenja
Medjunarodnog suda pravde I predratnog Stalnog suda medjunarodne pravde. Ovde se takodje imaju u
vidu I odluke drugih medjunarodnih sudova I tribunal, medj.arbitrazne presude, pa cak I odluke
nacionalnih sudova.
Doktrina,odnosno ucenja najpozvanijih strucnjaka medjunarodnog prava,predstavlja takodje pomocni
izvor.
Misljenja pisaca I njihovih strucnih udruzenja koriste se kao dokazno sredstvo za razumevanje obicaja ili
opstih pravnih nacela.
Nedovoljno koriscenje doktrine posledica je njene nejedinstvenosti I nedostatka objektivnosti. Poseban
problem je u tome sto doktrina sadrzi stavove koji su u znacajnoj meri zavisni od porekla I drzavljanstva
njihovih autora. Oni su pod uticajem shvatanja sredine u kojoj zive I rade I cesto izrazavaju interese
drzave kojoj pripadaju.
Zadatak doktrine je da ukaze na slabosti I praznine koje postoje u pozitivnom pravu I da svojim
predlozima za izmenu vazecih I donosenje novih pravila izvrsi uticaj na drzave I medjunarodne
organizacije da pristupe njegovoj kodifikaciji I progresivnom razvoju.

12. Pravicnost

Clan 38 Statuta predvidja da sud spor moze resiti po pravicnosti (ex aequo et bono) ukoliko strane u sporu
na to pristanu.
Pravicnost vodi poreklo iz rimskog procesnog I anglosaksonskog prava.
U danasnjem medjunarodnom pravu znacenje pravicnosti nije precizno odredjeno. Praksa sudova I
arbitraza ne doprinosi njegovom rasvetljavanju jer su se oni u svojim presudama samo pozivali na nacelo
pravicnosti ne pokusavajuci da blize utvrde njegov sadrzaj I znacenje.
Preneta na teren reavanja sporova pravicnost oznacava dve stvari:
-duh u kome medunarodni sud reava spor;
Rec je o tome da sudija donosi odluku na osnovu licnog shvatanja pravde, prema svom osecanju
pravicnosti.
-osobine sudske odluke kojom se reava spor;
Presuda treba da bude ne samo pravdena, vec I dobra, razumna, prakticna I odgovarajuca za obe strane.

U odnosu na pozitivno medjunarodno pravo pravicnost moze imati trostruku ulogu.
Prva se naziva akcesorna pravicnost (infra legem).
Ona je ukljucena u pravo kao nacin njegovog prilagodjavanja I uskladjivanja sa prilikama svakog spornog
slucaja. U toj ulozi pravicnost sluzi da ublazi I popravi posledice striktne primene prava zbog njegove
strogosti I nesavrsenosti.
Druga uloga pravicnosti vezuje se za praznine u postojecem medjunarodnom pravu .
To je obicno kvalifikuje kao pravicnost praeter legem ili kao njena dopunska uloga.
Ova funkcija ispoljava se u 2 slucaja:
1) ona se pojavljuje kao sredstvo da se popune praznine vaeceg prava zbog njegove nedovoljnosti i
neodredenosti;
2) zbog cutanja vaeceg prava za regulisanje spora koji je istovremeno pravnog i polotickog karaktera,
pribegava se pozivanju na pravicnost, jer politicki sporovi izlaze iz okvira uredjenja samo na osnovu
postojeceg prava.
3) U dokrtini postoji misljenje da upucivanje na pravicnost u cilju popunjavanja pravnih praznina nema
neki znacaj, dok je praksa medjunarodnih sudova I arbitraza prilicno neujednacena.
Treca uloga koju ima pravicnost odnosi se na mogucnost presudjivanja izvan postojeceg prava.
Pravicnost je ovde sredstvo da se odstrani primena prava tj. da se spor resi suprotno pravu (contra legem).
Medjunarodni sudija moze se pozvati na tu pravicnost samo ako za to ima izricit nedvosmislen pristanak
strana u sporu.
Kod ove vrste pravicnosti sporna je sirina ovlascenja suda da odstupi od postojeceg prava.
Jedan deo doktrine stoji na stanovistu da sloboda odlucivanja nije neogranicena, te da bi sudiji, koji je u
donosenju odluka vezan medj.pravom, bilo zabranjeno da pesudi suprotno pravu.
Drugo je glediste da sudija ima mogucnost I ovlascenje da se uz izricitu saglasnost parnicnih strana
oslobodi duznosti primene pravila pozitivnog prava kako bi izbegao nepravicno resenje.
Praksa ne pomaze resenju ovog pitanja. Pravicnost moze da posluzi sudu samo kao dopuna za
popunjavanje eventualnih pravnih praznina u medj.pravu ili da izuzetno bude njegova zamena ako to
strane u sporu od suda izricito I jasno traze.


13. J ednostrani pravni akti

Jednostrani pravni akti se ne pominju kao formalni izvor u cl.38 Statuta. Njegovi redaktori posli su od
stava da izvore medj.prava mogu da cine samo pravila koja su rezultat saglasnosti dve ili vise drzava.
Zbog toga jednostranim aktima drzava dugo nije priznavan znacaj posebnog izvora u medj.pravu, ali je
danas taj negativan stav povodom ovog pitanjadobrim delom prevazidjen.

Jednostrani pravni akt je izjava volje subjekta medjunarodnog prava koja za sobom povlaci odredjene
pravne posledice. Ovde je rec o jednostranoj manifestaciji volje tj. Izrazenom pravnorelevantnom interesu
medjunarodnog subjekta.
Svi jednostrani pravni akti nemaju isti znacaj u medjunarodnom pravu.

Da bi se smatrali formalnim izvorima oni moraju ispunjavati odredjene uslove:
1)Pre svega potrebno je da poticu od jednog subjekta medjunarodnog prava.
Najcesce su to akti drzavnih organa proizasli iz delatnosti zakonodavne I izvrsne vlasti.
2) Moraju biti zvanicne prirode,
Oni se moraju dati u ime drave od strane organa nadlenih za njeno predstavljanje u medjunarodnim
odnosima.
3)Da bi predstavljali formalne izvore jednostrani pravni akti moraju biti samostalni.
To znaci da su oni u stanju da sami po sebi proizvedu medjunarodnopravne posledice za subjekte
medjunarodnog prava.

Glavne vrste jednostranih pravnih akata su:
- saopstenje,
-priznanje,
-protest,
-odricanje I
-obecanje.

Saopstenje (notifikacija) je sluzbeno obavestenje od medjunarodnog znacaja upuceno drugom subjektu
medjunarodnog prava.
Ono sluzi kao izvor informacija o relevantnim cinjenicama, zahtevima, dogadjajima ili stavovima.
Putem saopstenja subjekti medjunarodnog prava se obicno obavestavaju o dogadjajima iz svog
unutrasnjeg politickog I pravnog zivota .
Pored fakultativnih, medj.pravo poznaje slucajeve u kojima je saopstenje obavezno notifikacija
pomorske blockade, notifikacija o okupiranoj teritoriji u miru..
Pravilo je da se saopstenje daje neposredno.

Priznanje je jednostrana izjava kojom se potvrdjuje postojanje izvesnih cinjenica, pristaje na novonastalo
stanje ili usvaja zahtev nekog medjunarodnog subjekta.
To je,zajedno sa protestom, najcesci I najvazniji jednostrani akt u medjunarodnom pravu.
Priznanje se moze uciniti izricito, konkludentnim radnjama ili precutno ako se prema okolnostima slucaja
ocekivala izjava zainteresovanog subjekta.
Moze se dati individualno I kolektivno.

Protest je jednostrani pravni akt kojim se izrazava neslaganje sa odredjenim cinjenicama ili osporava
pravna valjanost nastalog stanja ili istaknutog zahteva nekog medjunarodnog subjekta.
Po sadrzini, protest znaci negativno primanje izvesnog stanja ili zahteva.
U medjunarodnom pravu protest ima zastitnu funkciju. To je pravno sredstvo kojim se cuvaju I stite prava
I interesi subjekata medjunarodnog prava. Medjutim , cilj protesta moze da bude sprecavanje stvaranja
novog pravila obicajnog prava.
Protest je potreban u slucajevima kada se cutanje subjekta moze protumaciti kao njegovo priznanje.
Ulozenim protestom sprecava se primena pravila qui tacet consentire videtur.
Protest se saopstava pismeno, usmeno ili konkludentnim radnjama.

Odricanjeje jednostrana izjava volje kojom se subjekt medjunarodnog prava lisava nekog prava ili pravo
zasticenog interesa.
Subjekti su u nacelu slobodni da napuste svako svoje pravo. Posledica odricanja je gubitak subjektivnog
prava onog subjekta koji ga je ucinio.
U medjunarodnom pravu se odricsanje ne pretpostavlja (slucaj Lotus). Ono mora da bude jasno I
nedvosmisleno izrazeno.

Obecanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekt medjunarodnog prava obavezuje u korist drugog
subjekta, grupe subjekata ili prema medjunarodnoj zajednici kao celini.
Posledica obecanja je stvaranje novog prava za trece lice I za to nije potreban bilo kakav naknadni prihvat,
odgovor, reakcija ili protivcinidba..
Obecanje se moze dati usmeno ili pismeno, ali u svakom slucaju treba da bude izrazeno na jasan nacin I sa
namerom da se subject obaveze.
Sem toga mora se uciniti javno da bi drugi subjekti mogli da saznaju njegovu sadrzinu I da traze
ispunjenje od subjekta koji ga je dao.


14. Odluke medjunarodnih organizacija

Odluke medjunarodnih organizacija su posebna vrsta jednostranih pravnih akata.
Takvi akti usvajaju se po utvrdjenoj proceduri od strane nadleznih organa kao izraz sopstvene volje
organizacije. Iako u njihovom donosenju ucestvuju drzave clanice okupljene u organima organizacije to
nisu visestrani pravni akti jer u njima dolazi do izrazaja volja same organizacije a ne njenih clanica.
Ti akti mogu da nose razlicite nazive: rezolucija, deklaracija, pravilnik,uredba, poslovnik, smernica,
uputstvo, naredba, standard ili zelja.

MO donose brojne I raznovrsne odluke. One mogu biti upucene organima I sluzbama same organizacije,
drzavama clanicama I neclanicama, drugim MO ili subjektima unutar drzava.
Zavisno od prirode pitanja koje resavaju odluke se mogu podeliti na meritorne (odluke o sustinskim
pitanjima) I proceduralne (odluke o pitanjima postupka).
Nadalje se razlikuju opste I pojedinacne odluke,s obzirom na to da li na opsti I trajan nacin regulisu
odnose ili se ticu jednog konkretnog slucaja.
Najznacajnija je podela odluka na one koje imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose
(obavezne odluke) I akte koji takvu snagu nemaju (preporuke).


Obavezne odluke predstavljaju jos uvek izuzetak jer ih donosi manji broj organizacija.
Obicno se vezuju za organizacije sa naddrzavnim obelezjima koje su na osnovu osnivackih ugovora
ovlascene da svojim aktima obavezuju drzave clanice I bez njihovog pristanka.
U tipicnim MO obavezne odluke se najcesce pojavljuju u obliku pojedinacnih akata.Odnose se na razlicita
pitanja koja su od znacaja za unutrasnje funkcionisanje same medjunarodne organizacije.
Kada su u pitanju odluke opsteg karaktera donete u okviru organizacija koje nemaju naddrzavna obelezja,
za njihovu se obaveznost trazi pristanak odredjenog broja drzava clanica ili bar odsustvo odbijanja.

Preporuke su najcesca vrsta odluka kod vecine medjunarodnih organizacija .
Uglavnom se definisu negativno kao odluke koje pravno obavezuju onoga kome su upucene.
Njima se nadlezni organi medjunarodnih organizacija obracaju drzavama clanicama, neclanicama I
drugim organizacijama pozivajuci ih da usvoje odredjeno ponasanje, preduzmu neke mere ili se uzdrze od
nekih aktivnosti.
Kao akti koji izrazavaju zelje ili sadrze savet I apel preporuke imaju prvenstveno moralni I politicki
karakter.
Subjekti kojima su upucene nemaju pravnu obavezu da ih postuju, ali ih ne mogu ni potpuno zanemariti.
Njihova je moralna duznost da svaku preporuku uzmu u ozbiljno razmatranje I da eventualno navedu
razloge zbog kojih su odlucili da je ne izvrse.
Neke preporuke mogu imati I stepen pravne obaveznosti. Takve su preporuke interorgarnizacione prirode
upucene aparatu same organizacije, kao I one preporuke za koje se sve ili velika vecina drzava clanica
prilikom glasanja izjasni da prihvata njihovu obaveznost.
U sistemu formalnih izvora medjunarodnog prava odluke mogu imati I posredan znacaj. One vrse
indirektan uticaj na svaki od tri glavna izvora medjunarodnog prava.

Uticaj odluka MO na obicajna pravna pravila ispoljava se dvojako:
1)one se pojavljuju kao izraz I potvrda vec postojeceg obicajnog prava
2)kao vazan cinilac u procesu nastanka novih obicajnih pravila.

U odnosu na opsta pravna nacela civilizovanih nacija, odluke MO igraju posrednu ulogu. Putem odluka
koje usvajaju organi organizacija opsta nacela se iz unutrasnjih pravnih poredaka drzava clanica prenose u
medjunarodno pravo. Ta se nacela, zatim, kroz process postovanja usvojenih odluka od strane clanica
ponovo prenose u nacionalne pravne sisteme.




15.


Kodifikacija medjunarodnog prava je prikupljanje,sredjivanje I sistematizacija pravnih pravila u jednu
celinu cime se omogucava regulisanje opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici.
Ona se, u prvom redu, odnosi na obicajna pravna pravila I podrazumeva njihovo pretvaranje u ugovorno
pravo. Putem kodifikacije se nepisano obicajno pravo transformise u sistem pisanih pravnih pravila.
Kodifikacijom se samo sakupljaju I grupisu postojeca rasuta, razbacana I neuskladjena pravna pravila. Taj
proces se svodi na jedinstvenu potvrdu I opisivanje postojeceg prava. Ovde je rec o tzv. cistoj kodifikaciji,
koju Statut komisije za medjunarodno pravo odredjuje kao precizniju formulaciju I sistematizaciju u onim
oblastima u kojima vec postoji znacajna praksa drzava, presedani I doktrinarna gledista.
Cista kodifikacija ima deklarativan karakter ,tako da kodifikovana pravila vezuju sve subjekte nezavisno
od toga da li su strane ugovora kojim je izvrsena kodifikacija. Ukoliko je u pitanju progresivni razvoj ili
legislacija ugovora ima konstitutivni znacasj I vezuje samo strane koje su ga prihvatile.


Pored vece pravne sigutnosti, pogodnosti kodifikacije su sto Ona doprinosi razvoju medjunarodnog prava
I prosirenju podrucja njegove primene.
Kodifikovana pravila olaksavaju rad medjunarodnih sudova I arbitraza.
.Po obimu kodifikacija moze biti opsta I delimicna.Do sada nije sprovedena kodifikacija citavog
medjunarodnog prava,vec samo onih njegovih delova kod kojih su sazreli uslovi da se kodifikuju.
Nadalje se razlikuje prigodna I planska kodifikacija.Vise uspeha je imala prigodna kodifikacija I njome su
obuhvacene brojne uze oblasti I pitanja za koje je postojala spremnost ili interes subjekata medjunarodnog
prava.Planski rad na kodifikaciji zapoceo je nakod drugog svetskog rata u okviru organizacije ujedinjenjih
nacija.
Najznacajnija je podela prema subjektima koji vrse kodifikaciju.
Na osnovu toga se razlikuju doktrinarna I zvanicna kodifikacija.
Doktrinarnu kodifikaciju vrse teoreticari medjunarodnog prava ili njihova strucna udruzenja dok je
zvanicna kodifikacija delo pojedinih drzava ili veceg broja drzava okupljenih na medjunarodnim
skupovima.



Doktrinarna kodifikacija
Ideja o kodifikaciji medjunarodnog prava potice od filozofa I politickih I pravnih pisaca.
U drugoj polovini 19 veka . objavljen je veci broj zbornika medjunarodnog prava od kojih su najpoznatija
dela svajcarskog pravnika Blunclija.
Po pocetku 20 veka. rad na kodifikaciji medjunarodnog prava preuzimaju profesionalne medjunarodne
organizacije.Medju njima znacajno mesto ima Institut za medjunarodno pravo.Institut je nevladina
organizacija koja okuplja ograniceni broj istaknutih strucnjaka za medjunarodno pravo iz razlicitih
drzava.Njegov glavni zadatak je da pomaze kodifikaciju.
Postoji I Udruzenje za medjunarodno pravo , ova nevladina organizacija okuplja mnostvo medjunarodnih
pravnika koji su organizovani u okviru nacionalnih drustava.Ciljevi udruzenja su da proucava,objasnjava I
unapredjuje medjunarodno pravo I da radi na njegovoj kodifikaciji.
Na kodifikaciji medjunarodnog prava radila su I neka nacionalna strucna udruzenja I naucne ustanove.
Americki institut za medjunarodno pravo,Americko drustvo za medj. pravo ili Univerzitet I pravni fakultet
u Harvardu.



16. Razvoj zvanicne kodifikacije do I I svetskog rata

Prvi pokusaj zvanicne kodifikacije medj.prava vezuje se za francusku revoluciju kao dopunu cuvene
Deklaracije o pravima o coveku I gradjaninu iz 1789.god.
Nacrt deklaracije ,sastavljen od 21 clana, izradio je opat Gregoar 1795. God.ali taj tekst Konvent nije
zvanicno usvojio.Uspesnije je okoncan drugi pokusaj kodifikacije
U toku gradjanskog rata po nalogu americkog predsednika Linkolna komisija na celu sa naucnikom
Liberom sastavila je pravila ratovanja koja su usvojena pod nazivom Uputstva za rukovanje armija SAD u
ratu.Ona su kasnije imala znacajan uticaj na zvanicnu kodifikaciju ratnog prava na Haskim
konferencijama
.Zajednicki rad drzava na kodifikaciji medjunarodnog prava otpoceo je na Beckom kongresu 1815. godine
kada je doneta Deklaracija protiv trgovine crncima,kada su data nacela o slobodi plovidbe na
medjunarodnim rekama, Svajcarska proglasena stalnom neutralnom drzavom.
Godine 1856. Pariskom deklaracijom o pomorskom ratnom pravu stvoreno je nekoliko pravila u ovoj
oblasti.
Pariskim ugovorom o miru regulisana je medjunarodna plovidba Dunavom.
Godine 1864. donosi se Zenevska konvencija o sudbini ranjenika u suvozemnom ratu,dopunjena 1868.
Najbitniji problemi u tadasnjim medjunarodnim odnosima izneti su pred Prvu I Drgugu hasku
konferenciju u cilju iznalazenja najpogodnijih pravnih formi.
Prva Haska konferencija sastala se 18. maja 1899. godine u prisustvu 26 predstavnika raznih drzava,medju
kojima su bili I predstavnici Srbije I Crne Gore.Konferencija je radila u tri komisije.
Prva je razmatrala pitanje vojnih izdataka I ogranicenja naoruzanja.
Druga komisija je pretresala ratne zakone.
Treca je tretirala problem mirnog resavanja sporova.

Konferencija je jednoglasno usvojila tri konvencije I to :
1)Konvencija o resavanju sporova mirnim putem,
2Konvencija o zakonima I obicajima suvozemnog rata I
3)Konvenciju o primeni nacela Zenevske konvencije na pomorsko ratovanje od 22. avgusta 1864. godine.

Usvojene su takodje I tri deklaracije:
Jedna kojom se drzave ugovornice u slucaju rata odricu bacanja projektila I exploziva iz balona I drugih
vazduhoplova,
Druga koja se odnosi na zabrane projektila ciji je jedini cilj rasprostiranje zagusljivih I otrovnih gasova,
Treca,kojom se zabranjuje upotreba dum dum kursuma I slicne municije..

Izrazeno je nekoliko zelja I to :
- o potrebi revizije Zenevske konvencije od 1864. godine ,
- o pravima I duznostima neutralnih sila za vreme rata ,
- o ogranicenju vojnih budzeta,
- o bombardovanju pristanista I pomorskih mesta.

Srbija ih je sve potpisala I ratifikovala 1901. godine.Od velikog je znacaja Konvencija od 29. jula 1899.
godine o stalnom medjunarodnom arbitraznom sudu.

Na drugoj haskoj konferenciji bile su zastupljene 44 drzave, ukljucujuci Srbiju I Crnu Goru.Rad ove
konferencije odvijao se kroz cetiri komisije.
Prva je pretresala probleme arbitraze , anketne komisije I slicna pitanja.
Druga je proucavala nacine za pobljsanje ratnih zakona I obicaja,
Treca je razmatrala pitanje pomorskog ratovanja , kao sto su bombardovanje pristanista,rezim ratnih
brodova u neutralnim pristanistima.
Cetvrta je imala za predmet slicunu problematiku , kao sto je preobracanje trgovackih brodova u
ratne,privatna svojina na moru , krijumcarenje ,blokada.
Na ovoj konferencije je usvojeno trinaest konvencija,jedna deklaracija I cetiri zelje.

Konvencije su:
- o mirnom resavanju sporova,
-o ogranicenju upotrebe sile za naplatu duga,
-o otvaranju neprijateljstava,
-o zakonima I obicajima suvozemnog rata,
-o pravima I duznostima neutralnih drzava..

Usvojeno 13 konvencija koje se po materiji mogu podeliti u tri grupe:
a) mirno reavanje sporova:
- Konvencija o mirnom reavanju sporova
- Konvencija o ogranienju upotrebe sile radi naplate ugovornih dugova (tzv.Porterova doktrina)
b) suvozemni rat:
- Konvencija o otpoinjanju neprijateljstava
- Konvencija o zakonima i obiajima suvozemnog rata
- Konvencija o pravima i dunostima neutralnih sila
c) pomorski rat:
- Konvencija o poloaju neprijateljskih trgovakih brodova na poetku neprijateljstava
- Konvencija o pretvaranju trgovakih u ratne brodove
- Konvencija o postavljanju automatskih dodirnih podmorskih mina
- Konvencija o bombardovanju pomorskim snagama
- Konvencija o prilagoavanju naela enevske konvencije iz 1864. godine na pomorski rat
- Konvencija o ogranienjima vrenja prava zaplene u pomorskom ratu
- Konvencija o osnivanju meunarodnog suda za pomorski ratni plen
- Konvencija o pravima i dunostima neutralnih sila






17. Kodifikacija medjunarodnog prava u okiru OUN-A..

Poveljom Ujedinjenih nacija postavljeni su temelji za planski rad na kodifikaciji medjunarodnog prava.
Taj zadatak stavljen je u nadleznost Generalne skupstine. Generalna skupstina je ovlascena da organizuje
proucavanje i daje preporuke u cilju unapredjenja medjunarodne saradnje na politickom polju i
podsticanja progresivnog razvoja medjunarodnog prava i njegove kodifikacije.
Da bi ostvarila ovaj zadatak skupstina je 1947. (rezolucija 147/II) obrazovala Komisiju za medjunarodno
pravo kao svoj pomocni organ i usvojila njen Statut.
Shodno Statutu, osnovni cilj Komisije je da nastoji da izvrsi kodifikaciju najznacajnijih delova
medjunarodnog prava i da unapredi njegov progresivni razvoj.

Komisija se prvobitno sastojala od 15 clanova , a zatim je broj povecan i na 34 clana.Clanove bira
Generalna skupstina i oni se biraju u licnom svojstvu kao priznati strucnjaci iz oblasti medjunarodnog
prava, a ne kao predstavnici svojih drzava. Mandat im traje 5 godina i mogu ponovo biti birani.
Komisija se sastaje redovno svake godine.
Program rada komisije obuhvata ona pitanja koja joj nalozi ili preporuci Generalna skupstina.
Metodologija rada Komisije sastoji se u tome sto za svako pitanje na dnevnom redu imenuje specijalnog
izvestioca .Njegov je zadatak da prouci problem i da o tome podnese izvestaj sa predlogom teksta koji se
prvo razmatra u Komisiji (tzv prvo citanje).Na osnovu rezultata rasprave izvestilac priprema preradjeni
tekst koji se potom upucuje drzavama s pozivom da daju svoje primedbe. Posle dobijenih primedaba
izvestilac sastavlja konacni tekst nacrta koji usvaja Komisija (drugo citanje).
Komisija je duzna da o svom radu svake godine podnosi izvestaj Generalnoj skupstini. Taj Izvestaj se
razmatra u Sestom (pravnom) komitetu.

Poto zavri rad na odredjenom pitanju Komisija moe preporuciti Generalnoj skuptini da ne preduzima
nikakvu delatnost - tada nacrt Komisije ima vrednost doktrinarne kodifikacije koja ne obavezuje drave.
Komisija moe predloiti Skuptini da nacrt prihvati kao rezoluciju i u tom slucaju usvojena pravila
predstavljaju samo preporuku.
Komisija moe predloiti Skuptini da nacrt preporuci dravama kao konvenciju ili da sama sazove
konferenciju radi zakljucenja konvencije.
U dosadasnjoj praksi Generalne skupstine najcesce su za okoncanje rada na kodifikaciji koriscene
poslednje dve mogucnosti.

Obicno se kodifikacija sprovodila donosenjem medjunarodne konvencije na posebno sazvanoj
diplomatskoj konferenciji,i ovim putem izvrsena je kodifikacija nekih vaznih oblasti medjunarodnog
prava kao sto su:
- pravo mora (1958.)..
- diplomatsko pravo (1961.)...
- konzularno pravo (1963.)..
- ugovorno pravo (1969.)..
- predstavljanje drava u meunarodnim organizacijama (1975.)..
- sukcesija drava u odnosu na meunarodne ugovore (1978.)..
- sukcesija drava van ugovornih odnosa (1983.)...
- pravo ugovora meunarodnih organizacija (1986.) ...
- statut meunarodnog krivinog suda (1998.).

Medjutim, pojedini kodifikacioni akti koje je pripremila Komisija usvojeni su na zasedanjima Ggeneralne
skupstine, pa je tako skupstina prihvatila u obliku rezolucije Konvenciju o specijalnim misijama
1969.godine i uputila je drzavama radi potpisivanja i prihvatanja.
Na isti nacin usvojena je Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju krivicnih dela protiv lica pod
medjunarodnom zastitom, ukljucujuci i diplomatske agente 1973. God.

Kodifikaciona delatnost Ujedinjenih nacija nije ogranicena samo na rad Komisije za medjunarodno pravo.
Mnogi delovi medjunarodnog prava kodifikovani su zahvaljujuci pripremnim radovima drugih organa,
komisija i tela.
Posebni komiteti koje je obrazovala generalna skupstina pripremili su Deklaraciju nacela medjunarodnog
prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava.Konvenciju o bezbednosti Ujedinjenih nacija i
pridruzenog osoblja , diplomatsku konferenciju na kojoj je usvojena konvencija o pravu mora ..
Konvencije usvojene u obliku rezolucija na zasedanjima Generalne skuptine: - specijalne misije (1969.) -
spreavanje i kanjavanje krivinih dela protiv meunarodno zatienih lica (1973.).







18.

U teoriji medjunarodnog prava smatra se da drzava nastaje na dva nacina :originarnim i derivativnim
putem.
Na originarni nacin drzava nastaje kada se takva drustvena zajednica stvara na nenaseljenoj teritoriji,
odnosno na teritoriji gde ranije nije bilo drzave.
Svaki drugi nacin koji nije originaran jeste derivativan. Prema tome za sve drzave koje su postale drukcije,
a ne originarnim putem, nastajanje je derivativne prirode.
Ova podela je danas zastarela.
Doskora se smatralo da je pojava i iscezavanje drzava posledica fakata, a ne i prava. Uzimani su za primer
rat koji je najcesce uticao na stvaranje i raspad drzave, zatim pobuna, i najzad revolucija.
Pravno nastajanje drzava postojalo je i ranije npr. aktom deobe izmedju naslednika prestola, aktom
suverena, odeljivanjem odredjenih teritorija i davanjem zemalja u miraz kcerima s tim da postanu posebne
drzave.
Medjutim u novije doba ima i slucajeva da se drzava moze stvoriti i putem medjunarodnopravnih
akata,odlukom organizovane medjunarodne zajednice kao npr. Palestina,Izrael i Libija.

Teorijski,drzava nestaje ako iscezne jedan od elemenata koji karakterisu jednu drustvenu zajednicu kao
drzavu.Ti elementi su teritorija ,narod i organizovana vlast.
Nestanak jedne drzave ili gubitak dela njene teritorije radi ukljucenja u sastav druge drzave izaziva
sledeca dejstva:
1)U pogledu medjunarodnih ugovora
Posebni medjunarodni ugovori koje je bivsa drzava sklopila gube vaznost.
U kolektivnim ugovorima takva drzava prestaje da bude ugovorna strana.
Ako se drzava prikljucila drugoj , na nju ce se ubuduce primenjivati ugovori drzave kojoj se prikljucila.
Kada se drzava raspadne na dve ili vise novih , po pravilu ni jedna od tih drzava nece se smatrati
vezanom ugovorima koje je stara drzava zakljucila.
2)U pogledu drzavnih dugova
Drzavni dug se prenosi sa bivse drzave ili dela drzave na novu ili uvecanu drzavu.
Ako se drzava raspadne dug se srazmerno deli izmedju uvecanih drzava.
Kriterijum moze biti velicina razdeljene teritorije , ekonomsko bogatstvo, srazmera pripalog stanovnistva.


Tako su po Berlinskom ugovoru od 1878.godine Srbija, Bugarska i Crna Gora bile duzne da prime na sebe
deo turskog drzavnog duga srazmerno poreskoj snazi dobijenih oblasti.

Teritorijalno osvajanje,izvreno putem sile ili pretnje silom, ne moe biti priznato.
Osvajanje tudje teritorije vrsi se:
- ratom,
-upotrebom odnosno pretnjom sile prema drzavi koja nije u stanju da pruzi otpor (slucaj Austrije I
Cehoslovacke)
-unistavanjem otpora zrtve u samom pocetku (slucaj Albanije).
Osvajanje se moze ticati:
-samo jednog dela teritorije strane drzave (Mandzuko, Sudeti),
-moze obuhvatiti celu teritoriju u obliku aneksije (Austrija),
-stvaranje marionetskih drzava (Mandzuko, Slovacka, Nezavisna drzava Hrvatska)
-ustanovljavanjem protektorata (Cesko Moravska)
-stvaranjem personalne ili realne unije ( Albanija).


19. Oblici suverenih drzava

Drzave, prema njihovom unutrasnjem pravnom sklopu delimo na proste i slozene.
Ako drzava ima jedinstvenu teritoriju i centralizovanu zakonodavnu vlast koju ne deli ni sa jednom
lokalnom jedinicom, nazivamo je prostom drzavom.
Kada su se Svedska i Norveska odvojile jedna od druge postale su proste drzave.

Dve drzave koje imaju jednog monarha, a pravnim putem su vezane za njegovu licnost ,predstavljaju
personalnu uniju.
Ova vrsta drzava zavisna je od postojanja monarhije.
U istoriji su poznati slucajevi personalne unije izmedju Engleske i Hanovera, Holandije i Luksemburga.
Personalna unija ne raspolaze posebnim subjektivitetom u medjunarodnom pravu.
To je zajednica vladara koja ne utice na ustavni status drzave.
Svaka ima svoja diplomatska predstavnistva.


Realna unija je slozena drzava,sastavljena od vise drzavnih zajednica koje cesto, osim spoljnih poslova,
imaju i potpunu unutrasnju nezavisnost.
Ukoliko nije drukcije regulisano, pojedine drzave realne unije imaju pravo da sklapaju medjunarodne
ugovore uz naglasavanje da konkretan medjunarodni ugovor obavezuje samo doticnu drzavu.
Danas postoji realna unija izmedju Svajcarske i Lihtenstajna.
Za razliku od personalne unije koja nema medjunarodnopravni subjektivitet, realna unija prema
inostranstvu istupa kao medjunarodni subjekt sa jedinstvenom ugovornom teritorijom i diplomatskim
predstavnistvima.

Drzavni savez ili konfederacija je takav oblik drzavne zajednice koji se zasniva na medjunarodnom
ugovoru na osnovu koga se pojedine clanice drzavnog saveza lisavaju svojih suverenih prava samo
onoliko koliko to one zele.
Centralni organ raspolaze samo onim pravima koje su mu jednoglasno dodelile sastavne drzave. Po
pravilu, one mogu istupiti iz konfederacije, mogu ratovati jedna sa drugom, i mogu biti neutralne u nekom
sukobu clanica saveza sa nekom trecom drzavom. Stoga odluke centralnog organa moraju biti donosene
jednoglasno, sto se smatra slaboscu drzavnog saveza jer jednoglasnost u takvim slucajevima znaci
istovremeno i pravo veta.
Bilo je slucajeva u nemackom drzavnom savezu da su se izvesne odluke donosile vecinom glasova, ali su
zato cesto izvrsavane putem sile.
Drzave clanice i dalje raspolazu svojom suverenoscu i u tom smislu ostaju i dalje subjekti .Medjutim,u
pogledu prenesenih nadleznosti na savez , savez se javlja kao posebni subjekt medjunarodnog prava.Tako
kod konfederacije postoji slucaj dvostrukog subjektiviteta.

Savezna drzava ili federacija je medjunarodnopravni subjekt. To je takav oblik slozene drzave
,obrazovane na osnovu saveznog ustava, u kojoj se spoljni poslovi obavljaju preko saveznih organa, mada
njeni sastavni delovi mogu i dalje da raspolazu posebnom suverenoscu.
To je pravilo, ali ima i odstupanja. SAD ,ako im Senat 2/3 vecinom odobri , mogu uspostaviti izvesne
ugovorne odnose sa drugim drzavama.
Znacajna osobina savezne drzave je da svaki njen dravljanin ima dvostruko dravljanstvo-federativno i
one sastavne drave kojoj pripada.
Povodom subjektiviteta savezne drzave postavlja se pitanje takozvane federalne klauzule.Ono se sastoji
u tome da li federalna drzava prilikom sklapanja medjunarodnih ugovora ima pravo da u taj ugovor unese
ovu klauzulu.
Ta klauzula znaci ogradjivanje u pogledu svih onih nadleznosti koje se izvode iz suverenih prava
sastavnih drzava.
Po svojoj prirodi to nije obicna rezerva jer se federalna klauzula odnosi se na niz predmeta koji su u
svakoj federaciji razliciti, jer svaka sastavna jedinica federacije nema ista suverena prava na osnovu
saveznog ili federalnog ustava.

Po svom unutrasnjem sklopu Srbija je prosta ili unitarna drava I jedinstveni subjekt medjunarodnog
prava, cije se teritorijalno uredenje zasniva na pokrajinskoj autonomiji i lokalnoj samoupravi.
U medunarodnim odnosima Republika Srbija istupa kao jedinstveni medunarodnopravni subjekt, pri cemu
nadlenost Srbije prema inostranstvu obuhvata sledeca pitanja:
a.zatita prava i interesa sopstvenih dravljana u inostranstvu i Srba koji ive u inostranstvu;
b.obezbedenje suverenosti, nezavisnosti, teritorijalne celovitosti i bezbednosti;
c.uredenje poloaja stranaca i stranih pravnih lica
d.uredenje i obezbedenje ekonomskih i kreditnih odnosa sa inostranstvom itd.

20. Stalno neutralne drzave

To su drzave sa posebnim polozajem u medjunarodnom pravu.Ovaj poseban polozaj danas imaju
Svajcarska I Austrija.
Stalno neutralne drzave raspolazu medjunarodnim garantijama u pogledu cuvanja njihove suverenosti I
integriteta.
Da bi drava postala stalno neutralna, nije dovoljna samo njena izrazena zelja, vec je nuna medunarodna
saglasnost u odredenoj medunarodnopravnoj formi.
Svaka stalno neutralna drzava prima na sebe I niz obaveza. Ona ne sme sklapati ugovore koji bi je mogli
uvuci u rat, ali moe da dri vojsku radi odbrane svoje neutralnosti. Takva drzava ima pravo da trai
garancije za svoj integritet od drugih drava.
Unutrasnja I spoljna politika stalno neutralne drzave ne moze se ograniciti ako se ne krse medjunarodna
pravna pravila o stalnoj neutralnosti.
vajcarska je proglaena neutralnom na Beckom kongresu 1815. godine od strane tadasnjih velikih sila.
Njena stalna neutralnost bila je potvrdjena I Versajskim ugovorom o miru.
Medjutim, sa pojavom Drustva naroda doslo je do krize u pogledu stalne svajcarske neutralnosti, jer se
Svajcarska, pristupajuci Drustvu naroda, pridruzila jednom medjunarodnom ugovoru koji je nametao
ugovorne obaveze vojne prirode.
Izmedju Svajcarske I Drustva naroda bio je postignut sporazum na osnovu kojeg se Svajcarska razresava
obaveze ucestvovanja u vojnim sankcijama kao I duznosti da trpi prolaz stranih trupa preko svoje
teritorije.
U toku Drugog svetskog rata ona je uspela da ocuva sebi mir I zadrzi svoju neutralnost.

Na Moskovskoj konferenciji 1943.godine Saveznici su odlucili da se uspostavi slobodna I nezavisna
Austrija I proglasili su nevazecom aneksiju koju je izvrsila hitlerovska Nemacka 15.marta 1938.godine.
Moskovskim memorandumom 15.aprila 1955.austrijska i sovjetska vlada su se sporazumele da Austrija
da deklaraciju kojom ce se obavezati na stalnu neutralnost.
U tom smislu Austrija je donela I Ustavni zakon koji je stupio na snagu 1955.godine.
Medjutim, bez obzira na donosenje Ustavnog zakona, njena neutralnost nije predvidjena Drzavnim
ugovorim pa je bilo potrebno naci medjunarodnu pravnu formu da bi ta neutralnost predstavljala I
medjunarodnu obavezu jer Ustavni zakon predstavlja samo jednostrani pravni akt.
23.novembra 1955. Godine austrijska vlada se obratila posebnom notom drzavama sa kojima je odrzavala
diplomatske odnose pozivajuci ih da priznaju njen stalno neutralni status sto za ove drzave ima da znaci
obavezu postovanja stalne neutralnosti Austrije.















21. Konstitutivna I deklarativna teorija o priznanju drzava

U teoriji medjunarodnog prava, pocev od 18.veka pa sve do danas sporno je pitanje da li je priznanje
drzava, posebno vlada, uslov za stupanje nove drzave u medjunarodnu zajednicu?
Vremenom su se oformila dva glavna gledista, dve osnovne teorije u medjunarodnom pravu,poznate pod
imenom konstitutivna I deklerativna teorija.

Konstitutivna teorija je proizasla iz voluntaristicke pravne koncepcije koja potice iz 18.veka.
Po ovom shvatanju medjunarodna zajednica se sastoji iz niza suverenih drzava koje predstavljaju
organizovani skup pri cemu one,odlucuju da li ce novog clana primiti u svoj krug ili ce ga odbiti.
Pojava nove drzave ne znaci istovremeno njenu egzistenciju u krilu medjunarodne zajednice. Njen prijem
ce se ceniti od svake drzave ponaosob.
Ako tadasnja medjunarodna zajednica, odnosno tadasnje velie sile odluce da nekoj novoj drzavi pruze
medjunarodno priznanje, tada novi subject stice prava I obaveze.
Nova drzava ima pravo da zahteva od drugih drzava postovanje svoje samostalnosti, a obaveza
novonastale drave je da potuje postojeci medunarodni poredak i njegovo pravo.

Priznanje je stoga formalni akt kojim se u medunarodnom smislu priznaje novoj dravi pravno postojanje
u odnosu na ostale vec priznate medjunarodnopravne subjekte, pa priznanje ima konstitutivan karakter.

Deklarativna teorija polazi od kolektivnog fenomena medjunarodne solidarnosti I ne zasniva se, kao
konstitutivna teorija, na sistemu drzavnog partikularizma.
Ova teorija smatra da neka nova drzava koja postaje ma po kakvom osnovu, automatski stice prava koja se
vezuju za medjunarodnu licnost.
Ako postoje svi navedeni elementi drzave, drzava postoji u medjunarodnom pravu. Ako jedan od tih
elemenata nedostaje, takva zajednica nema medjunarodnopravno dejstvo.
Prema tome, ona se priznanjem ne ustanovljava, vec se samo konstatuje da postoji drzava koja je vec
stvorena.
Danas deklarativna teorija ima prevagu. Americke republike zakljucile su u Montevideu 1933.godine
Konvenciju u kojoj se naglasava deklarativan stav u pogledu priznanja. Takva formulacija priznanja
prihvacena je I u Bogotskoj povelji donetoj 1948.godine.

22. Priznanje drzava de iure I de facto

Izrazita je tendencija u savremenom medjunarodnom pravu da se vise ne cini razlika izmedju priznanja
drzava de iure i de facto.
Smatra se da se priznanje de facto daje vladi novostvorene drzave, ako ona, pored toga sto je nezavisna i
ima efikasnu vlast nad teritorijom, ne pruza dovoljno garancija u pogledu dobre volje ili sposobnosti da
izvrsi obaveze nametnute od drzava koje joj daju priznanje.
Tako su de facto priznanje posle Prvog svetskog rata dobile Litvanija i Letonija koje su ranije bile u
sastavu carske Rusije.
Pravilo je da je ova vrsta priznanja provizornog karaktera tj. da se takvo dato priznanje moe bez ikakvih
posledica povui u svako doba, ako drzava koja ga je dala nije dobila satisfakciju u pogledu uslova koji su
mogli, a nisu morali biti formulisani, ili ako se ne bi ostvarile nade polagane u trajnost novonastale
situacije.
Kelzen smatra da je razlikovanje priznanja na de iure i de facto sa pravnickog gledista bez ikakvog
znacaja. Ako se takva razlika uspostavlja, kaze Kelzen,u vezi sa politickim aktom priznanja, onda takav
akt ne ustanovljava nikakvu pravnu obavezu.
I Sel se protivi ovoj podeli smatrajuci da je svako priznanje definitivno tj.de iure zato sto traje koliko i
kompetencija koja se priznaje. Provizorno, tj.de facto priznanje je majobicnije uslovno priznanje koje
odgovara kombinacijama politicke prirode i stoga je bez pravne osnove.
Opravdana je teznja u savremenom medj.pravu da se razlikovanje de facto i de iure ukloni. Zato je
potpuno opravdan prigovor teoreticara da je diplomatska praksa ubacila u medjunarodno pravo ovaj
termin u kome u pravnoj oblasti nema mesta. Ali sve dotle dok ga dipl praksa bude uoptrebljavala,
medj.pravo o toj podeli mora da vodi racuna i da nacelno prizna mogucnost povlacenja priznanja de facto.
Uslovno priznanje drzava..
Danas preovladjuje misljenje da se priznanje ne moze pruziti ni pod kakvim uslovima, sto povlaci za
sobom I neopozivost.
Priznanje se ili daje ili uskracuje, stoji u pismu od 8.marta 1950.god., upucenom predsedniku Saveta
bezbednosti od strane Generalnog sekretara UN.
Po drugim autorima ono ima bezuslovan I obavezan karakter u odnosu na zajednicu koja je stekla obelezja
drzave.
U svakom slucaju tezi se da akt priznanja ne moze da sadrzi nikakve uslove.
Sto se tice prava na povlacenje datog priznanja, ako izvesna drzava izgubi svoju samostalnost, ostale
drzave koje su je ranije priznale, imaju pravo da povuku svoja priznanja.
Uslovno priznanje je sredstvo u rukama velikih sila da nametnu novostvorenoj drzavi izvesne obaveze pre
nego sto ona bude sposobna da takve obaveze primi putem ugovora. Uslovno priznanje je najcesce ucena
za novostvorenu drzavu , jer se obicno postavljaju oni uslovi za koje se ocekuje da ih nova drzava ne bi
dobrovoljno prihvatila. Zato I doktrina I politicka borba za demokratizaciju sveta ide protiv uslovnog
priznanja.
Medjunarodno pravo vodi racuna o takozvanim razumnim uslovima.
Pod razumnim uslovima danas se podrazumeva postavljanje uslova novoj drzavi da se pridrzava opstih
nacela medjunarodnog prava.



23. I ndividualno I kolektivno priznanje drzava

Danas u praksi postoji dvostruka procedura priznanja novih drzava: individualno I kolektivno priznanje.
Drzave priznaju novoobrazovanu drzavu, ili odbijaju da daju priznanje, ili se uzdrzavaju od izjasnjenja,
smatrajuci da je to jedno od njihovih prava u medjunarodnoj zajednici koje proizilazi iz nacela suverenosti
drzava.
Danas postoji tendencija da akt o priznanju ima sve vise pravni karakter, ali on je jos uvek politicke
prirode, pogotovu kada je rec o procedure, I drzave nisu mnogo sklone da ovo svoje pravo otudje.
XIX vek je imao nekoliko sistema za davanje priznanja drzavama.
Napoleon je sprovodio sistem stvaranja drzava u Evropi putem odluka francuske vlade I taj sistem je
funkcionisao dok je trajala Francuska premoc. Becki kongres je revidirao Napoleonova resenja I uveo
sistem kolektivnog priznanja, smatrajuci da priznanje drzava zavisi od kolektivnih saglasnosti tadasnjih
velikih sila (Evropski koncert).
Taj sistem je nastavljen i u Drutvu naroda. Odatle je zakluceno da putem viestranog medunarodnog
ugovora, kao sto je Pakt Drustva naroda, drave mogu preneti svoju nadlenost priznanja drugih drava na
organe medunarodne zajednice.
Medjunarodna organizacija moze izvrsiti priznanje uglavnom na tri nacina :
1) putem procedure prijema,
2) usvajanjem punomocja I
3) donosenjem rezolucije.



Usvajanjem punomocja priznaju se predstavnici neke nove vlade.
Rezolucijom se moze odluciti da se stvori nova drzava I istovremeno taj akt sadrzi I kolektivno priznanje ;
Putem procedure prijema nova drzava moze da stekne medjunarodno priznanje.
Pretpostavlja se da svaka novoobrazovana drzava u savremenim medjunarodnim odnosima tezi da postane
clan ujedinjenijh nacija, a sa druge strane, postoji princip univerzalnosti kao pravno pravilo usvojeno od
tvoraca povelje.
Medjutim pitanje prijema u UN nije jednostavno.

Dok se u Paktu drustva naroda za primanje trazila 2/3 vecina, dotle se priznanje u Organizaciji
Ujedinjenih nacija vri odlukom Generalne skuptine, isto 2/3 vecinom, ali na preporuku Saveta
bezbednosti, koja je nuzni uslov za prijem I za koju se traze saglasni glasovi svih pet stalnih clanova
Saveta bezbednosti.

Uslovi za prijem prema 4.clanu Povelje su:
1.da je u pitanju drava
2.da je miroljubiva
3.da uzima na sebe obaveze iz Povelje
4.da je sposobna da ispunjava te obaveze,kao i da eli da ih ispunjava.

Ako se izvrsi analiza uslova koja trazi povelje u pomenutom clanu mora se konstatovati da priznanje od
stane UN znaci vise nego priznanje drzavnosti koje se zahteva u medjunarodnim odnosima kada se radi o
nekoj novoj drzavi I to iz prostog razloga sto se prijem u novoj drzavi daju prava I duznosti drzave na
osnovu opsteg medjunarodnog prava, kao I prava I duznosti clanice na osnovu povelje. Ali sa drzavom,
primljenom u clanstvo UN ostale drzave clanice su duzne da opste samo u granicama prva I obaveza
predvidjenih povelja, a ni u kom slucaju nisu obavezne da sa njom uspostavljaju diplomatske I druge
odnose van organizacije.
Medjutim ako nova drzava ne bude primljena u OUN, ona time ne gubi karakter drzave, sto znaci da je
svojstvo drzave potrebno za kandidate za clanstvo.
Tendencija savremenog medjunarodnog prava je da se nadleznost priznanja drzava prenese na
medjunarodnu organizaciju gde ce se pojave novih drzava raspravljati na javnim zasedanjima, a ne u
kabinetima pojedinih spoljnih resora, gde prvenstveno vlada sopstveni interes.



24. Ustavna I revolucionarna vlada

U medjunarodnom pravu pravi se razlika izmedju ustavne I revolucionarne vlade.
Smatra se da dolazenje izvesne vlade na vlast moze biti dvojako:ili ustavnim ili revolucionarnim putem.
Revolucionarni nacin moze biti beskrvne prirode.
Ako promena vlade odgovara propisima dotle vazeceg ustava,u tom slucaju obicno slede notifikacije
drugim drzavama o nastaloj promeni I potvrde o primanju notifikacija na znanje ili najobicnije cestitke
sefu drzave ili predsedniku vlade, eventualno ministru inostranih poslova koje se smatraju forumom
ucinjenog priznanja. U ovim slucajevima data priznanja imaju ne samo kurtoazni, vec I pravni karakter.
.Ima pisaca koji smatraju da trece drzave svojim nereagovanjem ne osporavaju promenu I da se ona
prihvata kao normalna pojava, prema tome, proizvodi dejstvo samo po sebi.
Medjutim, ako je nova vlada obrazovana kao posledica neke revolucionarne aktivnosti, tada se ceni
novostvorena politicka situacija, razmatraju politicki interesi i studiraju moguce koristi. Uobicajeno je
shvatanje da se u takvim okolnostima smatra takav akt priznanja diskrecionim, I to obicno u najsirem
smislu reci.
Tobareva, Vilsonova I Estradova doktrina
Vrlo ceste promene vlade u Juznoj Americi podstakle su ministra Ekvadora dr Tobara da izjavi da
americke republike zbog svog dobrog imena I ugleda, pored ostalih humanitarnih I altruistickih
razmatranja ,treba indirektno da intervenisu zbog unutrasnjih neslaganja republika na kontinentu.
To je navelo drzave Srednje Amerike da 20.decembra 1907.godine potpisu ugovor na osnovu kojeg nece
priznavati ni jednu vladu koja nasilnim putem dodje na vlast. Istu doktrinu je proglasio predsednik SAD
Vilson 1913.u vezi sa promenama vlada u Meksiku I Nikaragvi.
Nasuprot ovim legitimistickim doktrinama 30. Septembra 1930. godine meksikanski ministar inostranih
poslova Estrado, dao je uputstvo svojim diplomatskim predstavnicima u inostranstvu u kome kaze da je
Meksiko imao znatne stete zbog dosadasnje medjunarodne prakse priznanja I da prema tome meksikanska
vlada zadrzava sebi pravo da produzava rad ili ukida svoja diplomatska predstavnistva onako kako to
odgovara interesima meksikanske vlade bez obzira na ma kakvu promenu vlade.
Shvatanje da je priznanje vlada otvoreno mesanje u unutrasnje poslove jedne zemlje I da to na najgrublji
nacin vredja ugled suverene drzave poznato je u danasnjam medjunarodnom pravu kao Estradova
doktrina.




25. Vlada de facto I de iure I uslovno priznanje vlada

U teoriji a I u praksi pravi se razlika izmedju vlada de facto I de iure .
Bitna razlika bi bila u tome sto se vlada de facto smatra samo drzaocem a ne nosiocem vlasti, dok je vlada
de iure ,po pravilu, I jedno I drugo, mada postoje slucajevi kada dolazi do razlikovanja izmedju vlade koja
drzi vlast I vlade koja je zakonit nosilac vlasti.
U takvom slucaju se javlja slucaj paralelizma vlada.
Ujedinjene nacije za vreme rata polazile su od nacela da su izbeglicke vlade one koje su ne samo zakonite,
nego su I odraz narodne volje demokratske vlade, dok su vlade stvorene pomocu okupatora, kvislinske
vlade, antipod demokratskih I produkt okupatorske presije.

Uslovno priznanje vlada
Karakteristika deobe na uslovno I bezuslovno priznaje vlada je da je priznanje de facto provizorno I da se
ono u svako doba moze povuci ako postavljeni uslovi nisu ispunjeni.

Posledice priznanja su:
priznanjem se stice sposobnost za uspostavljanje diplomatskih odnosa
sposobnost za sklapanje medjunarodnih ugovora
pavo istupanja pred sudovima drzava koje daju priznanje
sticanje imuniteta pred jurisdikcijom sudova drzava koje su dale priznanje
pravo trazenja I primanja vlasnistva koje se nalazi pod jurisdikcijom drugih drzava o kojima je rec
-ako je priznanje retroaktivno, njegov je efekat da spreci sudove drzava koje daju priznje u oceni
valjanosti zakonodavnih I izvrsnih akata doticne vlade, kako za prosle, tako I za buduce.

Openhajm istice da je netacno tvrdjenje da ova podela nema nikakvih pravnih posledica I navodi primer
da je Velika Britanija priznala de facto italijansku vlast nad Etiopijom,smatrajuci da se Italija ne moze
smatrati ovlascenom da Etiopiju tretira kao deo svoje drzave.
Prema Sel-u , vlade imaju svoju medjunarodnu kompetenciju I one su medjunarodni rukovodioci samo
zato jer su upravljaci svojih drzava.
Medjunarodna zajednica prema Selu , ima , samo da verifikuje da li je ustavna investitura pravilna - u tom
slucaju medjunarodna investitura proizilazi ipso facto I priznanje se mora dati. U tom slucaju se kaze da
postoji ovlascenje medjunarodnog prava unutrasnjim pravom.

Selova teorija ukazuje na to da postoji medjunarodna rehabilitacija neustavnih vlada. Npriznanje takve
vlade kao da lici na neku vrstu abolicije. Njena legalnost nastaje bar u odnosu na drzavu koja je dala
priznanje, momentum priznanja I vladi kojoj je dato priznanje zabranjeno je da se posle priznanja vraca na
cinjenice ilegalnosti.
Legalnost je nastupila priznanjem, sto znaci da priznanje proizvodi ovlascenje priznate vlade da pravno
egzistira I vrsi one kompetencije koje bi prema medjunarodnom poretku imala da vrsi da je legalnim
putem stvorena.


26. Priznanje drzava I vlada u jugoslovenskoj medjunarodnoj
praksi

Srbija je kolektivno I de iure priznata na Berlinskom kongresu 1878. godine.
Priznanje je dato uslovno,uz izvesne obaveze nametnute Srbiji.
Glavne od ovih obaveza su:
1) sloboda veroispovesti za sve religije I nediskriminacija drzavljana prema religiji,u pogledu prava na
nastanjivanje, vrsenje politickih prava I stupanja u javne sluzbe,
2) ucesce Srbije u uspostavljanju zeleznicke veze Bec Carigrad, kao I
3) obaveza Srbije da prihvati mandat Ugarske za djerdapske radove.

Srbija je, da bi njeno priznanje bilo definitivno, morala da ratifikuje I polozi ratifikacione instrumente
samo za one delove Berlinskog ugovora koji se nje ticu, sto znaci da ona nije ucesnik u ugovoru, vec samo
beneficijar stipulacije u korist treceg.
Priznanje vlade u Srbiji postavlo se posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovica i dolaska na presto kralja
Petra Karadjordjevica,1903.godine.
Velika Britanija je odbila priznanje nove vlade I sa njom prekinula diplomatske odnose do 1906.godine
Crna gora je do Berlinskog kongresa 1878. godine bila individualno priznata samo od strane nekih
zemalja (npr. Francuske). Na Berlinskom kongresu doslo je do kolektivnog priznanja ali uz razne uslove
od kojih su glavni:
opsta sloboda veroispovesti,
-ogranicenje prava na flout,
- pravo Austrije da vrsi pomorsku policiju u crnogorskim vodama..

Drzava SHS priznata je kolektivno od strane Vrhovnog saveznickog saveta tek u maju 1919 . Italija je to
priznanje uslovila posebnim ugovorom o razgranicenju (Rapalski ugovor).


U pogledu likvidacije paralelizma vlada za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su dugo priznavali I
kraljevsku vladu u izbeglistvu kao vladu de iure I s njom odrzavali diplomatske odnose i Nacionalni
komitet narodnog oslobodenja kao vladu de facto koju su priznavali kao saveznika u borbi.
Likvidacija paralelizma nastupila je ugovorom izmedju dve vlade I njihovom fuzijom prema sporazumu
Tito-ubaic.
Takva vlada priznata je kolektivno na Konferenciji u Jalti uz izvesne uslove.

Problem priznanja ponovo se postavio prilikom raspada SFRJ I stvaranja novih drzava na jugoslovenskom
prostoru.
Cetiri bivse jugoslovenske republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna I Hercegovina I Makedonija) priznate
su kao suverene drzave tokom 1992. Godine od strane mnogih drzava.
27.aprila 1992.Srbija i Crna Gora usvojile novi Ustav i postale SR Jugoslavija.
Posle usvajanja Ustavne povelje 2003.nije se postavilo pitanje priznanja posto su sva ovlascenja I obaveze
SRJ presle na drzavnu zajednicu SCG.
Medjutim, na referendumu od 21. Maja 2006. Crna Gora odlucuje da postane samostalna I nezavisna
drzava, pa je istupanjem Crne Gore RS automatski nasledila medjunarodnopravni subjektivitet drzavne
zajednice.
27. i 28 oktobra 2006.na referendumu usvojen novi Ustav Srbije.











27. Suverenost
.. Je pravo drzave na nezavisnost od spoljnog mesanja u njene unutrasnje poslove.
To je krug bitnih interesa drzave, koji u savremenoj medjunarodnoj konstelaciji ne bi smeli da budu
suprotni opstem interesu.
Dva su faktora uticala na stvaranje pojma suverenosti.
Prvi je teznja za likvidacijom feudalne rascepkanosti a drugi faktor je spoljnog karaktera ispoljen u borbi
protiv tadasnje papske svemoci I Svetog rimskog carstva.
Nacelo suverenosti se istice kao vrhovna vlast drzave, kao njen neograniceni interes u feudalno
apsolutistickoj drzavi I u politici njenih monarha.
U borbi protiv feudalnog poretka ideja drzavne suverenosti uticala je na stvaranje krupnih centralizovanih
drzava.
Tokom burzoaskih revolucija sustinski se menja pojam suverenosti.Gradjanska klasa,izjednacujuci sebe sa
narodom, izbacuje ideju narodne suverenosti I nacelo jednakosti drzava, nacionalni princip, zabranjujuci
strano mesanje u unutrasnji zivot drzave.
Negiranje suverenosti kao vrhovne vlasti jedne drave neminovno znaci forsiranje tude vlasti.
Posmatrajuci savremene medjunarodne odnose uocavaju se tendencije sve veceg jacanja medunarodne
zajednice, pa se svaki vid politicke izolacije loe odraava po interese izolovane drave.
Ugrozavanje suverenosti drzave moze da dodje sa razlicitih strana I u raznim oblicima: preduzimanjem,
zabranom, ili propustanjem akcija politicke ili pravne prirode, direktnim ili indirektnim putem,bilo od
strane jedne ili vise drzava.
Danas se najcesce vrse glavni napadi na suverenost, odnosno suverenu jednakost, u obliku teznji I
poduhvata za uspostavljanjem kontrole nad suverenim aktima tudje drzavne vlasti. Za ostvarenje ovog
cilja karakteristicna su sredstva :
1)Direktna kao zahtevi ultimativne prirode u cilju dovodjenja drzave u potcinjavajuci polozaj,
- trazenje privilegovanog statusa za diplomatsko osoblje
- neprijateljska propaganda..

2)Indirektna upotrebljavaju se sa ciljem
- da se pokoleba narod I vlada u odbrani suverenosti drzave
-da se prikriju agresivni planovi
- da se sopstvene mase psiholoski I politicki pripreme za agresivnu aktivnost.

Suverenost drzave moze biti ugrozena kako cinjenjem tako I necinjenjem.
Nepreduzimanje mera obaveznih prema medjunarodnom pravu moe da ugrozi suverenost kako
drave,tako i medunarodne zajednice.
Postupanje prema strancima protivno pravilima o pravnom poloaju stranaca,kao i loe postupanje prema
nacionalnim manjinama predstavlja krenje medunarodnog prava.

Male drave se obicno pozivaju na suverenost kao dokaz da treba odbiti privilegovani poloaj velikih
drava jer te privilegije daju velikim drzavama mogucnost da uticu na unutrasnje stvari malih drzava,znaci
da krse njihovu suverenost.
Velike drave se pozivaju na suverenost da bi odbile intervenciju malih drava u domenu interesnih
sfera,narocito da bi branile svoje imperije.

Suverenost drzave se danas svodi na njenu nezavisnost od spoljnjeg mesanja.To je vrhovna vlast nad svim
licima I stvarima u granicama svoje teritorije I obicno se naziva teritorijalnom suverenoscu,odnosno
teritorijalnom jurisdikcijom.Ona je jedino ogranicena opstevazecim pravilima medjunarodnog prava.
Ali, kako se ne moze smatrati da je stranac u drugoj drzavi-van zakona I van zastite njegove nacionalne
drzave,to se u medjunarodnom pravu pored teritorijalne jurisdikcije ima u vidu I personalna
jurisdikcija.To je dakle vrhovna vlast drzave nad svojim drzavljanima bez obzira gde se nalaze na
domacoj teritoriji ili u inostranstvu.

I personalna I teritorijalna jurisdikcija imaju tri zajednicka oblika :
1) jurisdikcija drzave moze biti iskljuciva I na njoj drzave najcesce insistiraju,
2) konkurentna, uporedna sa jurisdikcijom neke druge drzave I
3) ogranicena - ako se drzava lisila izvesnih delova svojih suverenih prava.

Ogranicenje teritorijalne jurisdikcije vrsi se primenom nacela reciprociteta na osnovu koga su u
medj.pravu predvidjeni imuniteti od teritorijalne jurisdikcije.
Uspostavljanjem stalnih diplomatskih izaslanika, medunarodno pravo obezbedilo je ovim licima potpunu
licnu zatitu I izuzelo ih od jurisdikcije domacih gradjanskih I krivicnih sudova kao I oporezivanja I
placanja ostalih dazbina u drzavama u kojima vrse svoju diplomatsku misiju.
Imunitet uzivaju diplomatski predstavnici, konzuli, njihova prepiska, a prema medjunarodnom obicajnom
pravu imunitet imaju ratni a donekle i trgovacki brodovi u stranim pristanitima I stranim vodama.

Ogranicenja teritorijalne jurisdikcije po pravilu se cine putem medjunarodnih ugovora.
Cesto medjunarodni trgovinski ugovori sadrze klauzule sa ciljem da se stvori jednakost postupka I one
mogu da izazovu razna ogranicenja teritorijalne jurisdikcije.
U Povelji Ujedinjenih nacija,stoji da se nijedna odredba Povelje ,prema tome, ni druga odluka organa
organizacije UN-a sem odluka Saveta bezbednosti ne moze smatrati kao ovlascenje organizacije da se
mesa u unutrasnje stvari pojedinih drzava.
Pojam iskljucive odnosno unutrasnje nadleznosti uveden je u medjunarodno pravo posle Prvog sv.rata
kada se sastavljao Pakt Drustva naroda.
U predlozima za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije , donetim u Dambarton Oksu,termin
iskljucive nadleznosti nalazi se samo kao izuzetak od odredaba koje se odnose na mirno resavanje
sporova.
U San Francisku 1945. godine odredba o iskljucivoj,odnosno unutrasnjoj nadleznosti drzava stavljena je u
poglavlje koje utvrdjuje osnovna nacela Organizacije.


28. J ednakost drzava

U teoriji medjunarodnog prava drzave su jednake ,bez obzira na njihovu snagu koja bi se ogledala u
velicini njene teritorije,broju njenih stanovnika ili stepenu civilizacije.
Drzave su jednake I u medjunarodnom saobracaju I prema ovom nacelu,svaka drzava ima pravo na
jednako postupanje.
Prihvatanje obaveznih pravila u medjunarodnom smislu stvar je volje drzave, I ni jedna druga drzava ne
moze je primorati u tom pogledu na pokornost.
Pitanje jednakosti drzava otvoreno je bilo postavljeno od strane juznoamerickih republika na drugoj
Haskoj konferenciji 1907. godine. Tom prilikom su velike sile pokusale da nadju izlaza u formuli podele
nacela jednakosti na pravnu jednakost,koju ne negiraju malim drzavama, I politicku jednakost koja ne
moze da postoji zbog nejednake odgovornosti drzava pred istorijom.

Nezavisnim drzavama ne moze se nametnuti spoljna kontrola.Medjunarodno pravo suverenim drzavama
obezbedjuje u tom smislu niz poznatih garantija.Ali u odnosima izmedju drzava dolazi cesto do odnosa
superiornosti I inferiornosti ,koji se ne zadrzavaju samo na odredjenim psiholoskim efektima,vec kao
rezultat razlicite ekonomske I politicke moci,zadiru u mnoge bitne interese malih nacija.
Pravna jednakost cesto biva nedovoljna da zatiti pravne interese malih drava, ali ako pregovori imaju
oblik cenjkanja, a maloj dravi moze koristiti ako su spremne na izvesne ustupke velikim silama.
6.februara 1945. Godine SAD su podnele u Jalti predlog Sovjetskom savezu i Velikoj Britaniji sa
zahtevom da Organizacija ujedinjenih nacija bude zasnovana na nacelu "suverene jednakosti svih
miroljubivih drava"
Na Konferenciji UN u San Francisku konacno je Organizacija zasnovana na nacelu suverene jednakosti
svih svojih clanova.
Karakteristike sadrzine pojma suverene jednakosti dao je na osnivackoj konferenciji Ujedinjenih nacija
Komitet I,u svom izvestaju Komisiji I.Taj deo izvestaja odobrila je konferencija na plenarnoj sednicii
prema njemu pojam suverene jednakosti sadrzi ove elemente :
1) da su drzave pravno jednake
2) da svaka drzava uziva prava koja potpuno odgovaraju punoj suverenosti
3)da se subjekt drzava postuje kako u pogledu njenog teritorijalnog integriteta tako I u pogledu politicke
nezavisnosti.
4)drava treba da, prema medunarodnom poretku, iskreno ispunjava svoje medunarodne obaveze i
dunosti.

Prema Deklaraciji ujedinjenih nacija o nacelima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima I
saradnji medju drzavama iz 1970. godine pod ovim pojmom podrazumevaju se ovi elementi :
-drzave su pravno jednake,
-svaka drzava uziva prava koja odgovaraju njenoj suverenosti,
-svaka drzava je duzna da postuje licnost druge drzave,
-teritorijalni integritet I politicka nezavisnost drzave su nepovredivi,
-svaka drzava ima pravo da slobodno bira I razvija svoj politicki, socijalni, ekonomski I kulturni sistem,
-svaka drzava je duzna da u potpunosti I u dobroj veri udovoljava svojim medjunarodnim obavezama I da
zivi u miru sa drugim drzavama.

29. Pravo na odbranu

Pravo na odbranu je sve do skora bilo osnovno I neosporno pravo svake drzave ono je proizilazilo iz
prava na samoodrzanje. Zato se smatralo da drava ima pravo da preduzme mere za svoju bezbednost (to
se i danas ne osporava dravama), ali i da otpocne neprijateljstvo(preventivni rat),ako smatra da moe da
bude napadnuta(to je danas zabranjeno).
Danas je sopstvena odbrana dravama dozvoljena,.One se mogu braniti od neprijateljske delatnosti
stranaca. No, u tom slucaju odbrana se mora vrsiti zakonitim sredstvima u redovnom sudskom postupku I
uz puno obezbedjenje pravne zastite optuzenih.

Povelja Ujedinjenih nacija predvidja pravo drzave na odbranu.
Drzava ima pravo na individualnu I kolektivnu samoodbranu u slucaju oruzanog napada, ali samo dotle
dok Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija ne preduzme mere potrebne za odrzanje
medjunarodnog mira I bezbednosti. Istovremeno drave koje koriste pravo na samoodbranu su obavezne
da odmah obaveste Savet bezbednosti o preduzetim merama.
Na predlog jugoslovenske delegacije, Generalna skuptina OUN je na svom V redovnom zasedanju
usvojila Rezoluciju o dunostima drava u slucaju izbijanja neprijateljstava.
Prema pravilima sadrzanim u Rezoluciji , drzave u sukobu su duzne da odmah izjave da su spremne da u
roku od 24 h od izbijanja neprijateljstva narede prekid vatre I povuku svoje oruzane snage sa teritorije ili
iz teritorijalnih voda druge drzave.


30. Pravo na medjunarodno opstenje I pravo na postovanje

Drzave imaju pravo na medjunarodno opstenje,sto znaci da je njihovoj volji prepusteno da I nezavisno
uspostavljaju I regulisu svoje medjunarodne odnose, na nacin koji nije suprotan nacelima I
opsteprihvacenim pravilima medjunarodnog prava. Ovi odnosi mogu biti diplomatski, ekonomski,
kulturni, saobracajni I drugi.
Drzave ne samo da imaju pravo , one su I duzne da stupaju u medjunarodni saobracaj.
Poveljom Ujedinjenih nacija predvidjena je duznost drzava na medjunarodnu saradnju. Oblici u kojima ce
se koristiti medunarodni saobracaj zavise od sporazuma drava.
Tendencija je da se prava I duznosti drzava na medjunarodno opstenje preciziraju.
Prema Deklaraciji o nacelima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima I saradnji medju drzavama
iz 1970. godin drzave imaju duznost da saradjuju jedna sa drugom,bez obzira na razlike u njihovim
politickim , ekonomskim I drustvenim sistemima, u cilju odrzanja medjunarodnog mira I bezbednosti I
unapredjenja ekonomske stabilnosti I progresa radi opsteg blagostanja nacija I medjunarodne saradnje bez
diskriminacije.
U tom cilju:
1)drzave ce saradjivati sa drugim drzavama na odrzanju medjunarodnog mira I bezbednosti,
2)drzave ce saradjivati na unapredjenju opsteg postovanja prava coveka I osnovnih sloboda i na
iskorenjivanju svih oblika diskriminacije I svih oblika religiozne netrpeljivosti,
3)drzave ce voditi svoje medjunarodne odnose na ekonomskom ,socijalnom,kulturnom, tehnickom I
trgovinskom planu saglasno nacelima suverene jednakosti i neintervencije,
4.drave clanice UN dune su da preduzimaju zajednicku i pojedinacnu akciju u saradnji sa Ujedinjenim
nacijama.

Pravo na postovanje
Medjunarodno pravo titi ugled i dostojanstvo svake drave.
Zabranjeno je izjavama, natpisima, putem novina, publikacija, radija ili televizije vredjati stranu drzavu,
odnosno njene diplomatske predstavnike, bez obzira da li se to cini neposrednim ili posrednim putem.
Na taj nacin medjunarodno pravo stiti integritet drzava preciziran u clanu 9 Deklaracije o pravima I
duznostima drzava koji glasi: Svaka drava je duna da odrava miroljubive odnose sa drugim dravama
i da sprecava svaku aktivnost koja bi bila uperena na irenje mrnje prema drugim narodima, na vredjanje
njihove casti i na povredu dostojanstva drugih drava.
Pored diplomatskih predstavnika, medjunarodno pravo stiti grb I zastavu strane drzave.


.

















31. Pojam drzavne teritorije I drzavne granice

Drzavna teritorija je prostor odredjen drzavnim granicama.
Ona obuhvata kako zemljisni tako I vazdusni prostor, zajedno sa obalnim morem.
Na tom prostoru drzava vrsi svoju jurisdikciju ,kako na licima koja se na njoj nalaze tako I na stvarima
koje joj pripadaju.Vrsenje vlasti na teritoriji je u njenoj iskljucivoj nadleznosti I jedino je ograniceno
pravilima medjunarodnog prava.
Na drzavnoj teritoriji moze da postoji dvojstvo vlasti, vlast savezne drzave I federalne jedinice,kao sto
mogu da se susretnu I da dejstvuju dve suverene vlasti. U ovom drugom slucaju dvovlasce se naziva
kondominijumom ili koimperijumom.
Interesne sfere ne predstavljaju deo drzavne teritorije. To su oblasti u kojima velike sile u manjoj ili vecoj
meri vrse svoj politicki, ekonomski ili drugi uticaj, na osnovu ugovora ili sporazuma.
Dravna teritorija je zaticena medunarodnim pravom.

Drzavne granice su brane koje dele I spajaju drzavne teritorije.
One se prostiru kako svojom duzinom izmedju dve drzave,t ako I iznad granicne linije u vazdusni prostor,
dokle god mogu dopreti tvorevine ljudske tehnike. Istovremeno se one spustaju duboko u
podzemlje,vertikalom granicne linije.
Granice izmedju drzava moraju biti zasnovane na medjunarodnom ugovoru , sporazumu ili na aktima
kolektivnog priznanja.
Ako su utvrdjene putem ugovora onda je to obicno dvostrani ili visestrani ugovor o miru.
U odsustvu medjunarodnog akta primenjuje se nacelo efektivnosti.

Povlacenje granica, prema evropskoj praksi,po pravilu se vrsi u tri faze:
1) prvu fazu predstavlja usvajanje medjunarodnog akta u kome se razgranicenje nalazi, a to je najcesce
ugovor o miru.
2) Druga faza je rad medjunarodne komisije za razgranicenje na terenu I ta komisija obicno raspolaze u
nacelu ovlascenjima da moze pomeriti granicu oznacenu u medjunarodnom aktu najvise za pola
kilometra I prebaciti je s jedne strane na drugu stranu naselja koja nemaju vise od 500 stanovnika.
3) Treca faza se sastoji iz detaljnog postavljanja pogranicnih oznaka.
Ako granica ide rekom, za merilo se uzima njena geometrijska sredina.



32. Sticanje drzavne teritorije

Kroz istoriju medjunarodnih odnosa drzave su sticale teritoriju na razlicite nacine. U prolosti je do
teritorijalnih promena najcece dolazilo putem ratova. Danas Povelja Ujedinjenih nacija izricito zabranjuje
pretnju ili upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti svake drzave. U
savremenom medjunarodnom pravu drzavna teritorija moze se steci samo mirnim putem I to prirastajem ,
okupacijom, ustupanjem I odrzajem.

Prirastaj predstavlja sticanje drzavne teritorije delovanjem prirodnih sila ili vestackim putem.
Do uvecanja drzavne teritorije dolazi usled stvaranja recnih nanosa, pojavom ostrva na reci, jezeru I u
teritorijalnom moru ili nastankom delte na uscu reke.
Prirastaj je vestacki ukoliko se teritorijalno uvecanje pojavljuje kao posledica ljudskog rada.
Za ovaj vid sticanja teritorije nije potreban poseban pravni akt, tako da uvecani deo automatski potpada
pod suverenost drzave na cijoj se teritoriji uvecanje dogodilo. .

Okupacija je zauzimanje oblasti koja ne pripada nijednoj drzavi sa namerom da se ukljuci u svoju
drzavnu teritoriju.
1)U momentu okupacije ne sme postojati bilo kakva organizovana vlast na teritoriji koja se zauzima.
2) Da bi se smatrala punovaznom , okupacija mora da bude efektivna. To znaci da drzava u ovoj oblasti
treba da stvarno vrsi vlast, obezbedjuje pravni poredak I preuzima medjunarodnu odgovornost za tu
teritoriju. Pored toga efektivnost mora postojati tokom citavog perioda trajanja okupacije, jer bi se, u
suprotnom, moglo smatrati da je drzava napustila teritoriju.
3)Namera podvlascenja treci je uslov za valjanost okupacije sa stanovista medjunarodnog prava.Drzava
koja vrsi okupaciju treba to da ucini u stvarnoj nameri da odredjenu oblast ukljuci u svoju teritoriju.
4) Konacno, od drzave koja zaposedanjem stice suverenost zahteva se da to saopsti drugim drzavama kako
bi one mogle istaci eventualne prigovore protiv okupacije.

Ustupanje je sticanje drzavne teritorije na osnovu medjunarodnog ugovora izmedju predhodnog suverena
I drzave koja dobija teritoriju.
Cesija se moze izvrsiti bez naknade ili uz naknadu u novcu I odredjenoj teritoriji,
Nekada se teritorija dobijala I putem testamenta, svadbenim poklonima, putem kupoprodaje Ili
zamene.Od ovih oblika se zadrzala samo razmena teritorija, koja se svodi na manje izmene drzavne
granice zbog ekonomskih, saobracajnih I drugih potreba susednih drzava.
Kao derivativni nacin sticanja teritorije cesija omogucava drzavi cedentu da stekne samo ona prava koja je
imala prethodna drzava. U isto vreme, ona mora da prihvati sva ogranicenja koja postoje u vrsenju vlasti
nad ustupljenom teritorijom.

Odrzajem se na osnovu posedovanja odredjene oblasti,cemu se ne protivi raniji drzalac, stice suverenost
na toj teritoriji.
Za punovaznost odrzaja trazi se da posedovanje teritorije bude efektivno, mirno, nesmetano I javno.
Pored toga potrebno je da kod drzaoca postoji animus, tj. Namera da oblast ukljuci u svoju drzavnu
teritoriju.
U medjunarodnom prau nije odredjena duzina vremena potrebna za odrzaj.
Pojedini pisci zahtevaju da se odredjena oblast drzi od davnina, drugi predlazu rokove od 50 do 100
godina ili se pozivaju na vreme koje je potrebno za odrzaj nepokretnosti u unutrasnjim pravnim
sistemima.

33. Vazdusni I nadvaazdusni prostor

Pojava I razvoj vazduhoplovne tehnike izazvali su potrebu regulisanja medjunarodnog vazduhoplovnog
saobracaja.
Doktrina je prva koja ukazuje na dva kriterijuma za pravno resenje ovog pitanja;
1) Prvi se odnosi na striktno postovanje drzavne suverenosti I njeno iskljucivo pravo da koristi I
kontrolise vazdusni saobracaj.
2) Drugi kriterijum je polazio od poredjenja vazdusnog saobracaja sa plovidbom na slobodnom moru.
Veliko vazdusno prostranstvo, prema ovom kriterijumu, ne moze biti u vlasti drzave, kao sto to nije slucaj
ni sa slobodnim morem.

Posle Prvog svetskog rata donosi se prva medjunarodna vazduhoplovna konvencija tzv. Pariska
konvencija od 13. oktobra 1919 .
Tada je osnovana I prva medjunarodna organizacija za vazdusni saobracaj.
Prema ovoj Konvenciji drave imaju iskljucivu suverenost nad vazdunim prostorom iznad svoje
teritorije,uz ogranicenje nekodljivog preleta.
Ovom Konvencijom osnovana je Medjunarodna komisija za vazduni saobracaj-CINA.



Za vreme Drugog svetskog rata odrzana je medjunarodna konferencija u Cikagu,. na kojoj je uzelo ucesca
50 drzava medjukojima je I nasa zemlja I na kojoj su usvojene cetiri medjunarodne konvencije:
Konvencija o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu,
- Sporazum o medjunarodnom vazdusnom tranzitu,
-Sporazum o medjunarodnom vazdusnom transportu I
Privremeni sporazum o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu.

U Cikaskim konvencijama usvojeno je kao osnovno nacelo suverenost drzava uz znatna ogranicenja
putem tzv. pet cikaskih sloboda . To su :
1) Neskodljiv prelet iznad drzavne teritorije ,bez spustanja
2) Spustanje iz tehnickih razloga radi uzimanja goriva
3) Iskrcavanje putnika , poste, robe iz zavicajne zemlje vazduhoplova.
4) ukrcavanje putnika, poste I robe za zavicajnu zemlju vazduhoplova
5) Iskrcavanje putnika poste I robe u mesta koja se ne nalaze u zavicajnoj zemlji vazduhoplovai I
ukrcavanje za takva mesta.

Prva konvencija sadrzi samo prvu slobodu, druga prve dve, treca ostale tri.

Cikaskom konvencijom o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu priznaje se da svaka drzava ima
potpunu I iskljucivu suverenost nad vazdunim prostorom iznad svoje teritorije.
Vazduhoplovi pripadaju onoj drzavi u kojoj su registrovani.
Ova konvencija se odnosi samo na civilne vazduhoplove,a ne i na dravne
Pod drzavnim vazduhoplovima se smatraju vojni carinski I policijski vazduhoplovi.
Konvencijom je osnovana Organizacija za medjunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO). Clanovi ove
medjunarodne organizacije postaju drzave koje ratifikuju, odnosno pristupe Cikaskoj konvenciji o
medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu.

Od 1957. Godine nasu planetu oblecu masine koje se nazivaju satelitima,sputnicima itd. Klasicna teorija
polazi sustinski od fenomena suverenosti I u stvari od prvih clanova svih dosadasnjih konvencija: Pariske
od 1919., Havanske od 1928., I Cikaske od 1944. Njihovi teoreticari se bave pitanjem gde je granica
suverenog prostora I odakle pocinje tzv. nesuvereni prostor.
Pravnici civilisti vise su skloni da gledaju na ove nove pojave kao na stvari. Ako stvar ne podleze
suverenosti onda je res nullius.Ako se takva stvar krece prostorom koji ne pripada nikome ,onda se za
vreme toga kretanja takva stvar krece svojim prostorom.
Na osnovu ovog rezonovanja, ako takve stvari I subjekti naidju na planetu gde nema vlasti, onda je ta
planeta u vlasti onoga koji ju je prvi efektivno zauzeo.
Druga vrsta pravnika zastupa misljenje da bi u tom slucaju takva stvar bila zajednicka res communis
omnium.

Bez obzira na tehnicke pretpostavke koje se mogu ali ne moraju ostvariti moze se konstatovati da
nadvazdusni prostor danas sigurno ne pripada pojedinim suverenim drzavama. Beskrajna prostranstva
kosmosa moraju ostati dostupna svim drzavama na nasoj planeti, pod uslovom iskljucivog miroljubivog
koriscenja zasnovanog na pravnom poretku Ujednjenih nacija.
Pravni rezim kosmosa izgradjen je postepeno usvajanjem veceg broja akata u okviru OUN-a.
Poseban znacaj imaju rezolucije Generalne skupstine 1472 I 1721 kao I Deklaracija o pravnim nacelima
koja regulisu delatnost drzava na istrazivanju I koriscenju kosmosa od 1963. godine.
Osnovni pravni akt u ovoj oblasti predstavlja Ugovor o nacelima koja regulisu aktivnost drzava na
istrazivanju I koriscenju kosmosa, otvoren na potpis drzavama istovremeno u Londonu, Moskvi I
Vasingtonu
Nacela iz tog ugovora razradjena su u 4 posebna ugovora iz oblasti kosmickog prava:
1) Sporazum o spasavanju kosmonauta,povratku kosmonauta i vracanju objekata lansiranih u kosmos
(1968)
2) Konvencija o medjunarodnoj odgovornosti za tetu pricinjenu kosmickim objektima (1972)
3) Konvencija o registraciji objekata lansiranih u kosmos (1975)
4) Sporazum o delatnostima drava na Mesecu i drugim nebeskim telima (1979).

Prema odredbama Ugovora iz 1967. godine , istrazivanje I koriscenje kosmosa se mora vrziti radi opsteg
dobra I u interesu svih drzava bez obzira na stepen njihovog ekonomskog I naucnog razvoja I mora biti
dobro citavog covecanstva.
Medjutim, Sporazum iz 1979. Predvidja da Mesec I druga nebeska tela I njihova prirodna bogatstva
predstavljaju zajednicku bastinu covecanstva.
Ugovor iz 1967. predvidja obavezu drzava da prilikom istrazivanja I koriscenja kosmosa preduzimaju
mere radi izbegavanja stetnih dejstava zagadjivanja I stetnih promena sredine na zemlji.Konvencija iz
1975 godine ustanovila je medjunarodni registar koji se vodi kod Ujedinjenih nacija.Drzava dostavlja
generalnom sekretaru UN u najkracem roku podatke o svakom kosmickom objektu koji je upisan u njen
registar.



34. Medjunarodne reke I Dunav

Reke su sastavni deo drzavne teritorije.
Ako reka ne prelazi granice jedne drzave, ona ima nacionalni karakter I tada nije od posebnog znacaja za
medjunarodno pravo, ali ako protice kroz teritorije dve ili vise drzava ili cini granicu izmedju njih moze
imati medjunarodni karakter ako je, uz to, plovna I posredno ili neposredno utice u more.
Pored navedenih, mora postojati I pravni uslov.
On se sastoji u medjunarodnom aktu, prihvacenom od strane zainteresovanih drzava ,na osnovu kojeg se
jedna reka proglasava medjunarodnom.

Dakle, prvi uslov za medjunarodnu reku je da ne dolazi pod teritorijalnu suverenost jedne drzave, vec
najmanje dve drzave. Granicne reke mogu biti od medjunarodnog znacaja.
Drugo, sto se tice plovnosti, to je opsti zahtev, znacajan sa gledista medjunarodne prakse, jer, po pravilu,
reke se internacionalizuju od onog mesta odakle su plovne. Medjutim, I neplovne reke mogu biti od
medjunarodnog interesa, ali se onda ne radi o internacionalizaciji plovidbe za veci broj drzava, vec o
izvesnoj eksploataciji reke pribrezenih drzava.
Treci uslov se odnosi na posredno ili neposredno vezivanje medjunarodne reke za slobodno more. To je
posledica shvatanja das u medjunarodne reke prirodna produzenja slobodnog mora.
Najzad, reka postaje medjunarodna ako je donet medjunarodni akt, po pravilu medjunarodni ugovor, na
osnovu kojeg se izvesna reka proglasava medjunarodnom na osnovu koga ona dobija medjunarodni
karakter.

Svojom Odlukom od 16.novembra 1792.godine francuska revolucionarna vlada je istakla nacelo slobodne
plovidbe na medjunarodnim rekama zbog svoje zainteresovanosti za plovidbu na eldi i Mezi.
U zavrnom aktu Beckog kongresa 9.juna 1815.godine velike sile istakle su kao opti princip slobodu
plovidbe na plovnim rekama koje proticu kroz vie zemalja.
Tokom XIX veka veci broj reka je proglasen medjunarodnim. To su:
Dunav ,Laba ,elda, Meza, Odra, Rajna,Visla,Vezer,Amazon, Laplata, Kongo, Niger



DUNAV je proglasen medjunarodnom rekom na Pariskom kongresu 1856. godine.
U ovom medjunarodnom ugovoru tom prilikom receno je da ce se na Dunav primeniti nacela o regulisanju
plovidbe na rekama koja su bila proglasena u zavrsnom aktu Beckog kongresa.
Potpisnice Pariskog ugovora su utvrdile da ova odredba o Dunavu predstavlja deo Evropskog javnog
prava I da u tom pogledu preuzimaju na sebe garancije.
Pariskim ugovorom stvorene su dve komisije: Evropska I Obalna.
Evropsku komisiju sacinjavali su predstavnici svih drzava koje su potpisale Pariski ugovor.
Nadleznost ove komisije na Dunavu odnosila se na deo Dunava od usca do Isakce. Njeno trajanje
predvidjeno je na dve godine. U ovom roku ona je bila duzna da u dunavskoj delti izvrsi sve potrebne
radove kako bi Dunav bio plovan kako za manje tako I za vece brodove.
Obalna komisija bila je sastavljena od pribrenih drava. U noj su bili delegati Austro-Ugarske ,Turske
,Bavarske i Virtemberga. Obalna komisija je faktickim putem izgubila predvidjene funkcije.

Evropska komisija obrazovana samo za period od dve godine , ostala je na snazi 100 godina.
Tako je 1858. godine umesto likvidacije doslo do odluke o produzenju rada sve do 1866. godine.
Mandat je onda opet produzen do 1871., kada je u Londonu Konferencija odluciola da Evropska komisija
nastavi sa radom do 1883.godine.
1878. na Berlinskom kongresu bilo je pokrenuto i Dunavsko pitanje.nadlenost Evropske komisije je
produena do Galca. Na Berlinskom kongresu sile ucesnice su se saglasile da Dunav bude neutralan od
Djerdapa do usca.
1883. konferencija u Londonu produzila mandat Evropskoj komisiji za 21 godinu, sve do 1904. I
istovremeno donela odluku da se taj mandat I dalje precutno produzava.
Evropska komisija je postala stalna medjunarodna ustanova (po Engelhartu) drava u dravi.

Posle Prvog svetskog rata odrzana je medjunarodna konferencija u Parizu na kojoj je donet 23. jula 1921.
godine konacni Statut Dunava, u cilju da se na definitivan nacin osigura slobodna plovidba na Dunavu.
Tom prilikom je proglasena slobodna plovidba za brodove svih zastava I doneta su pravila o nacinu
pregleda brodova kako pribrezne zemlje ne bi mogle putem svoga zakonodavstva da ometaju slobodnu
plovidbu.
Ostale su I dalje dve komisije: Dunavska-od Ulma do Braile I Evropska-od Braile do mora.

Do Pariskog kongresa Rusija je dominirala na Dunavu, a posle njenog poraza na Krimu prevlast prelazi u
ruke Austro-Ugarske.
Posle Prvog svetskog rata Velika Britanija i Francuska su velike sile koje putem svoga kapitala drze u
svojim rukama plovidbu Dunavom. Sa jacanjem Hitlerove Nemacke dolazi do brzog uticaja ove sile na
Dunavu.
Septembra 1940. Odrzana je Becka konferencija na kojoj je obrazovano jedno novo telo - Dunavski recni
savet,sa seditem u Bratislavi.
12. decembra 1946. godine , saveznicke vlade SAD ,Velike Britanije, SSSR I Francuske dogovorile su se
da sest meseci posle stupanja na snagu Ugovora o miru s Rumunijom, Bugarskom I Madjarskom , sazovu
konferenciju radi donosenja konvencije o rezimu plovidbe na Dunavu koja je odrana 1948.u Beogradu.
Najzad ,18. avgusta 1948. godine pribrezne drzave su donele Konvenciju o rezimu plovidbe na Dunavu, a
zapadne velike sile napustile su Beogradsku konferenciju I jedno vreme Konvenciju nisu priznale.
Prema Beogradskoj konvenciji proglaseno je suvereno pravo pribreznih drzava I njihova medjusobna
ravnopravnost na ovoj medjunarodnoj reci. Njome su ukinute skoro stogodisnje privilegije velikih sila cije
teritorije ne zapljuskuje Dunav.
Proglaeno je suvereno pravo pribrenih drava i njihova medjunarodna ravnopravnost na ovoj reci.
Sloboda plovidbe se priznaje samo na plovnom delu Dunava od Ulma do Crnog mora, rukavcem Suline,
sa izlazom na more kroz Sulinski kanal.

Brodovi koji plove Dunavom imaju pravo da , na osnovu Beogradske konvencije, pod uslovom da se
upravljaju prema pravilima pribreznih zemalja, ulaze u luke ,da u njima vrse utovar I istovar da ukrcavaju
I iskrcavaju putnike, da se snadbevaju gorivom namirnicama I ostalim potrebama.
Od narocitog je znacaja stvaranje jedinstvene Dunavske komisije .Obrazovanje jednog medjunarodnog
tela na Dunavu u saglasnosti je sa principima utvrdjenim u Zavrsenom aktu Beckog kongresa 1815. I u
Pariskom ugovoru iz 1856. godine.

Dunavska komisija sastavljena je od predstavnika podunavskih zemalja.
Svaka ova zemlja ima pravo na jednog predstavnika.
Konvencijom je odredjena nadleznost komisije koja se stara za izvrsenje njenihodredaba,za izradu
generalnih planova,za izvodjenje velikih radova koji su u interesu plovidbe, daje savete u pogledu
izvrsenja ovih radova.
Pribrezena drzava ima pravo na stavljanje veta.
Komisija ima svoj sekretarijat I njoj se priznaje pravni subjektivitet. Osoblje ima pravo na slobodu
kretanja po reci I u pristanistu. Komisija ima pravo na svoj pecat I svoju zastavu.
Prvo zasedanje Dunavske komisije odrzano je 11. novembra 1949. godine u Galcu.Nekoliko prvih
zasedanja Dunavske komisije imaju izrazito obelezje teznje najvece sile na Dunavu da ovaj medjunarodni
organ, koji je trebalo da funkcionise na osnovu nacela ravnopravnosti svojih clanova pretvori u sredstvo
za svoje vlastite politicke ciljeve.
Tek je na IX zasedanju 1953. u Galcu prihvacen jugoslovenski predlog o izmeni poslovnika Komisije.
Izmedju Jugoslavije i Rumunije sklopljen je 1963. godine Sporazum o izgradnji i eksploataciji
hidroenergetskog i plovidbenog sistema Djerdap na reci Dunavu sa nizom dopunskih konvencija.
35. Mora

Iako pomorski prostor u geografskom smislu predstavlja jedinstvenu celinu ,more se u medjunarodnom
javnom pravu deli na vise pojaseva.
Pravila koja odredjuju pravni reim pojedinih delova mora i reguliu odnose, prava i obaveze subjekata
medjunarodnog prava povodom koriscenja I razlicitih oblika upotrebe morskih voda cine medjunarodno
pravo mora.
Norme ove grane medjunarodnog prava danas su najvecim delom kodifikovane zahvaljujuci usvajanju
nekoliko visestranih ugovora u krilu Ujedinjenih nacija.

Na konferenciji u Zenevi 1958. godine. donete su cetiri konvencije :
1) Konvencija o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu,
2) Konvencija o otvorenom moru,
3) Konvencija o ribarenju I ocuvanju bioloskog bogatstva otvorenog mora I
4) Konvencija o epikontinentalnom pojasu.

Druga konferencija o pravu mora sazvana je 1960. godinesa ciljem da resi pitanje sirine teritorijalnog
mora I granica u pogledu ribolova ,ali je zbog suprotnih stavova ucesnika okoncana bez uspeha.

Treca konferencija pocela je sa radom 197. godineI posle vise zasedanja zavrsena je 1982. godine.
Ova Konvencija nije mogla da stupi na snagu skoro 12 godina od dana potpisivanja zbog otpora vodecih
industrijskih drzava I zemalja uvoznica mineralnih sirovina. Glavni zahtev tih zemalja je bio da se izmeni
odredba Konvencije o uslovima za istrazivanje I iskoriscavanje bogatstva medjunarodne zone sa nacelima
trzisne privrede, odnosno ekonomskim kriterijumima koji se primenjuju u zemljama posednicima visoke
tehnologije.
1990.godine na inicijativu Generalnog sekretara UN otpocele su konsultacije tokom kojih su razmatrana
mnoga pitanja od znacaja za ovu oblast. Posle cetvorogodinjih pregovora postignuta je saglasnost o svim
spornim pitanjima sto je omogucilo da Generalna skupstina rezolucijom od 28. jula 1994. usvoji
Sporazum o sprovodjenju dela XI Konvencije o pravu mora.
Konvencija je stupila na snagu 16.novembra 1994.godine




Usvojene medjunarodne konvencije uredjuju pravni polozaj I rezim nekoliko morskih pojaseva. To su:
- unutrasnje morske vode,
- teritorijalno more ,
- arhipelasko more,
- spoljni morski pojas,
- epikontinentalni pojas,
- iskljuciva ekonomska zona,
- slobodno more I
- medjunarodna zona.

36. Unutrasnje morske vode

.. predstavljaju deo morske povrsine koji je u najuzoj vezi sa suvozemnom teritorijom.
Konvencija o pravu mora ovaj pojas definise kao delove mora koji leze od polazne linije za merenje sirine
teritorijalnog mora u smeru kopna.
Unutrasnje morske vode obicno nisu jedinstvena morska povrsina , vec se sastoje iz niza delova koji su
odvojeni jedan od drugog. One obuuhvataju:
- morske luke,
-zalive,
-usca reka,
-zatvorena mora,
-delove mora izmedju obale I ostrva ili izmedju samih ostrva i
- more izmedju linije niske vode I najviseg nivoa mora.

Pod morskim lukama se podrazumevaju vodeni I sa vodom neposredno povezani prostori u koje
uplovljavaju pomorski brodovi I koji sluze za pomorsku trgovinu.
U medjunarodnom pravu povlaci se razlika izmedju ratnih I trgovackih luka.
Kod ratnih luka zabranjen je pristup stranim ratnim brodovima I svim trgovackim brodovima, dok
trgovacke luke mogu biti otvorene za brodove svih zastava ili rezervisane samo za domace brodove.
Morski prostor luke se smatra unutrasnjim vodama do granice utvrdjene povlacenjem prave linije koja
spaja najisturenije stalne lucke gradjevine u sastavu luckog sistema.
Uredjaji udaljeni od obale I vestacka ostrva ne smatraju se stalnim luckim gradjevinama.

Zalivi su jasno istaknute uvale uvucene u kopno koje imaju vodenu povrsinu barem jednaku ili vecu od
povrsine polukruga ciji je precnik jednak duzini prave linije koja zatvara ulaz u uvalu.
Da bi zaliv predstavljao unutrasnje morske vode njegov ulaz ne sme biti siri od 24 nauticke milje.

Unutranjim morskim vodama se smatraju uca reka koja se na ulazu u more racvaju.
Ako se reka uliva neposredno u more, spoljnu granicu unutrasnjih voda predstavlja pravac preko usca reke
izmedju tacaka na liniji niske vode na njenim obalama,
Sa zalivima se izjednacavaju I zatvorena mora pod kojima treba razumeti vece delove mora spojene
moreuzom sa otvorenim morem. Ona imaju status unutrasnjih morskih voda ako cela obala I moreuz
pripada jednoj drzavi.

Unutrasnjim vodama pripadaju I delovi mora izmedju ostrva I kopna ili izmedju samih ostrva.

Unutrasnje morske vode obuhvataju I delove mora izmedju linije niske vode i najvieg nivoa mora.

U pogledu pravnog reima nema razlike izmedju unutranjih morskih voda i suvozemnog dela teritorije.
Obalna drzava raspolaze punom suverenoscu nad ovim morskim pojasom. Iz te suverenosti proizilazi da
strain brodovi nemaju pravo prolaza kroz unutrasnje vode, vec se celokupan saobracaj odvija na osnovu
odobrenja I pod nadzorom domacih vlasti.
Pravo prevoza putnika i stvari izmedju domacih luka (kabotaa) imaju iskljucivo domaci brodovi.

37. Teritorijalno more
.. drugi je pojas duz obale ili unutrasnjih voda jedne drzave.
Ono predstavlja morski prostor, ukljucujuci morsko dno, podzemlje I vazdusnu oblast koji se u izvesnoj
sirini proteze od osnovne linije prema slobodnom moru.
U Zenevskoj konvenciji o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu I novoj Konvenciji o pravu
mora sadrzana su precizna pravila za utvrdjivanje granica teritorijalnog mora.
Polazna linija za merenje sirine teritorijalnog mora zavisi od konfiguracije obale I moze biti normalna I
prava.
Normalna polazna linija podrazumeva liniju niske vode (oseke) duz obale kako je oznacena na
pomorskim kartama krupnih razmera koje obalna drzava sluzbeno priznaje.
U oblastima gde je obala duboko razudjena I usecena ili ako se u neposrednoj blizini obale nalazi veci broj
ostrva drzava moze primeniti metod pravih polaznih liinija. Te linije se povlace tako da spajaju
najisturenije tacke na kopnu ili na ostrvima.
Za polaznu tacku uzima se I obala samog ostrva, tako da svako ostrvo ima posebno teritorijalno more.

Pitanje sirine teritorijalnog mora dugo je bilo sporno u teoriji medjunarodnog prava.
Postglosatori su smatrali da se jurisdikciona nadleznost suverena proteze na moru do udaljenosti koja
odgovara dvodnevnoj plovidbi brodova (100 italijanskih milja).
Hugo Grocijus smatrali su da sirina teritorijalnog mora zavisi od dometa djuladi obalskih topova.

Na konferenciji za kodifikaciju medjunarodnog prava u Hagu cinjeni su razliciti predlozi o maksimalnoj
sirini koji su se kretali od 3 do 6 nautickih milja.
Ni prva konferencija o pravu mora 1958. Nije uspela da dodje do sporazuma o sirini teritorijalnog mora.
enevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu sadrzi odredbu po kojoj se spoljni
pojas ne moze prostirati preko 12 nautickih milja od polazne linije za merenje sirine teritorijalnog mora.
Konacni sporazum o sirini teritorijalnog mora postignut je na Trecoj konferenciji o pravu mora
1982.godine. Prema ovoj Konvenciji drava ima pravo da odredi irinu svog teritorijalnog mora do
granice koja ne prelazi 12 nautickih milja mereno od polazne linije.

Spoljnu granicu teritorijalnog mora cini linija na kojoj je udaljenost svake tacke od najblie tacke polazne
linije jednaka irini teritorijalnog mora. Ta linija ujedno je granica suverenosti obalne drzave na moru.

Pravni polozaj teritorijalnog mora ima dve bitne oznake.
To je suverenost obalne drzave I drugo to je pravo neskodljivog ili neofanzivnog prolaza brodova svih
drzava.

Smatrace se da prolaz nije neskodljiv u sledecim slucajevima : ako strani brod na bilo koji nacin preti
silom ili upotrebljava silu protiv suvereniteta,ako obavlja vezbe s oruzjem ili upotrebljava oruzje,ako
prikuplja obavestenja na stetu odbrane ili bezbednosti obalne drzave,ako se obavlja poletanje,spustanje ili
prihvatanje na brod bilo kakvog vazduhoplova,ako se vrsi lansiranje,spustanje vojne naprave..Strani
brodovi koji se sluze pravom neskodljivog prolaza duzni su da postuju zakone I propise obalne drzave I
sve opsteprihvacene norme medjunarodnog prava.



38. Arhipelasko more

.. predstavlja ustanovu novijeg datuma koja je konacno oformljena Konvencijom o pravu mora 1982.
godine.
Uvodjenjem ovog morskog pojasa izaslo se u susret zahtevima ostrvskih drzava da zastite svoje politicke,
ekonomske I bezbedonosne interese u podrucju koje je tredicionalno medj. pravo smatralo delom
slobodnog mora.
Konvencija polazi od pojma udaljenog ili okeanskog arhipelaga pod kojim podrazumeva grupu ostrva,
ukljucujuci delove ostrva, vode koje ih spajaju I druge prirodne elemente koji su tako tesno povezani da
cine geografsku ,ekonomsku I politicku celinu ili se istorijski smatraju celinom.
Drave sastavljene u celosti od jednog ili vie arhipelaga imaju pravo da proglase arhipelako more.
Nasuprot tome, arhipelasko more ne odnosi se na obalni ili bliski arhipelag tj.drzave cija teritorija pored
ostrva obuhvata kopneni proctor.
Unutrasnju granicu arhipelaskog mora cini linija niske vode duz obala ostrva ili prava polazna linija od
koje se meri sirina teritorijalnog mora.
Spoljna granica odredjuje se na osnovu arhipelake polazne linije-prave polazne linije koje spajaju krajnje
tacke najudaljenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu.

Arhipelaske polazne linije ne smeju biti duze od 100 nautickih milja. Izuzetno se dozvoljava da 3 posto od
ukupnog broja tih linija prelazi ovu daljinu ali najvise do 125 nautickih milja.
Arhipelaske polazne linije ne smeju se znatno udaljiti od opste konfiguracije arhipelaga, niti se smeju
povlaciti na uzvisice suve za vreme niskih voda oseke osim ako sun a njima podignuti svetionici ili
slicni uredjaji koji su stalno iznad mora.

Bitno obelezje pravnog polozaja arhipelaskog mora ogleda se u suverenosti arhipelaske drzave.
Suverena vlast proteze se na morske vode bez obzira na dubinu I udaljenost,vazdusni prostor iznad
arhipelaskih voda I na podmorje I bogatstva koja su u njemu sadrzana.
Ostvarujuci suverenost nad ovim morskim pojasom,arhipelaska drzava je duzna da trpi neskodljiv prolaz
brodova svih drzava.To je ogranicenje nametnuto medjunarodnim pravom na slican nacin kao u
teritorijalnom moru.
Konvencija o pravu mora dopusta arhipelaskoj drzavi da radi zastite bezbednosti, a bez diskriminacije
medju stranim brodovima, privremeno obustavi neskodljiv prolaz u tacno naznacenim delovima
arhipelaskog mora.
Arhipelaska drzava moze I da odredi plovne I vazdusne puteve pogodne za neprekinut I brz prolaz stranih
brodova kroz arhipelasko more ili preletanje stranih vazduhoplova iznad njega.
Posebno ogranicenje suverenosti arhipelaske drzave predstavljaju prava susednih drzava u odredjenim
delovima arhipelaskog mora. Konvencija predvidja obavezu arhipelaske drzave da postuje postojece
sporazume sa drugim drzavama I prizna tradicionalna ribolovna prava I druge legitimne delatnosti
neposredno susednih zemalja u pojedinim podrucjima koja cine arhipelasko more.

39. Spoljni pojas

predstavlja deo mora koji se u odredjenoj sirini proteze uz spoljnu granicu teritorijalnog mora obalne
drzave radi zastite njenih tacno odredjenih interesa.
Ovaj pojas izraz je potrebe da se ublazi ostra razlika izmedju teritorijalnog mora nad kojim drzave imaju
suverenu vlast I pune slobode otvorenog mora.
Kao institut stvoren je kroz praksu donoenja jednostranih akata, a kodifikacija je izvrena enevskom
konvencijom iz 1958. Godine.

Sirina spoljnog pojasa nije tacno utvrdjena medjunarodnim pravom. Drzave stalno odredjuju tu sirinu, ali
se smatra da spoljni pojas zajedno sa teritorijalnim morem ne sme da predje 12 nautickih milja. To
shvatanje usvojeno je u enevskoj konvenciji o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu.
Konvencija iz 1982. Povecala je sirinu spoljnog pojasa na 24 nauticke milje.

Spoljni morski pojas nije podvrgnut suverenoj vlasti obalne drzave.Na ovom prostoru koji predstavlja deo
slobodnog mora medjunarodno pravo priznaje drzavi samo odredjena ovlascenja.
U spoljnom pojasu obalna drzava moze vrsiti nadzor da bi sprecila krsenje svojih carinskih, fiskalnih I
zdravstvenih propisa ili zakona o useljavanju I iseljavanju.
U spoljnom pojasu moze se zapoceti gonjenje stranog broda zbog povrede ovih propisa ucinjenih unutar
granica obalnih drzava.
Pravni polozaj I rezim spoljnog pojasa delimicno je izmenjen novom Konvencijom o pravu mora.
Spoljni morski pojas ima u Konvenciji status slobodnog mora samo ako obalna drzava nije proglasila
iskljucivu ekonomsku zonu. U suprotnom, ovaj pojas predstavlja deo mora pod rezimom ekonomske zone
uz priznavanje obalnoj drzavi prava koja ostvaruje u svom epoljnom pojasu.
Konvencija daje pravo obalnoj drzavi da vrsi nadzor I kaznjava nedozvoljeno vadjenje arheoloskih I
istorijskihg predmeta sa morskog dna I kada su ovi prekrsaji ucinjeni van njene drzavne teritorije tj. u
spoljnom pojasu.
40. Epikontinentalni pojas

obuhvata morsko dno I podzemlje podmorskih prostora koji se do odredjene dubine ili udaljenosti
protezu izvan teritorijalnog mora obalne drzave.
Nastanak ovog pojma vezuje se za za pojam kontinentalnog sloja.
Deo mora koji obuhvata kontinentalni sloj I morsko dno,a granici se sa teritorijalnim morem,cini
epikontinentalni pojas kao pravni pojam. Mnoge drave su jednostranim aktima proglasile
epikontinentalni pojas (SAD,V.Britanija,Argentina,Meksiko,Pakistan,Honduras).
Epikontinentalni pojas pocinje od tacke gde dopire dno I podzemlje teritorijalnog mora obalne drzave,tako
da je drzavna granica na moru ujedno njegova unutrasnja granica.
Za odredjivanje spoljne granice Zenevska konvencija prihvatila je resenje prema kome se epikontinentalni
pojas prostire do dubine od 200 metara. Dozvoljava se sirina I preko 200 metara do tacke gde dubina vode
omogucava koriscenje prirodnih pogatstava podmorja.
Medjutim ,Konvencija od 1982. napusta kriterijum dubine I iskoriscavanja prilikom odredjivanja spoljne
granice ovog pojasa. Prema novom resenju epikontinentalni pojas prostire se preko citavog prirodnog
produzetka kopnenog podrucja od spoljnog ruba kontinentalne ivice, ili do udaljenosti do 200 nautickih
milja racunajuci od polaznih linija od kojih se meri sirina teritorijalnog mora gde spoljni rub kontinentalne
ivice ne doseze do te udaljenosti.
Poseban problem predstavlja razgranicenje epikontinentalnog pojasa izmedju drzava cije su obale
suprotne ili se dodiruju.
Prema Zenevskoj konvenciji razgranicenje se moglo izvrsiti sporazumom izmedju zainteresovanih drzava
ili povlacenjem linije sredine u slucaju da nema sporazuma, a posebne okolnosti ne opravdavaju drugu
granicu.
Nova konvencija predvidja da se razgranicenja ovih pojaseva vrsi na osnovu medjunarodnog prava.
Pravni rezim epikontinentalnog pojasa zasniva se na suverenim pravima obalne drzave radi istrazivanja I
iskoriscavanja njegovih prirodnih bogatstava. Ako drzava npr. ne iskoriscava bogatstva niti vrsi
istrazivanja u epikontinentalnom pojasu, niko ne moze preuzeti takve delatnosti bez pristanka obalne
drzave.
Prirodna bogatstva epikontinentalnog pojasa sastoje se od rudnog I drugih nezivih bogatstava morskog
dna I podzemlja zajedno sa zivim bicima koja pripadaju vrstama sa dna.
Obalna drzava koja iskoriscava rudna bogatstva epikontinentalnog pojasa duzna je da plati odgovarajucu
naknadu ili doprinos u naturi.


41. I skljuciva ekonomska zona

je morski pojas koji se nalazi izvan teritorijalnog mora I prostire u odredjenoj sirini prema slobodnom
moru.
Na konferenciji u Zenevi nije reseno pitanje ovih zona, ali njihovo postojanje I prihvatanje u praksi
potvrdjuje cinjenica da nije izricito utvrdjena ni sirina teritorijalnog mora.
Iskljuciva ekonomska zona se danas smatra ustanovom medjunarodnog obicajnog prava.
Sirina ekonomske zone meri se od polaznih linija koje sluze za odredjivanje teritorijalnog mora. Krajnja
granica do koje se moze proglasiti zona iznosi 200 nautickih milja.
Obalnim drzavama ostavljeno je da u ovim okvirima odrede odnos izmedju sirine teritorijalnog mora I
iskljucive ekonomske zone.
Iskljuciva ekonomska zona ne cini deo teritorije nad kojim obalna drzava ima punu suverenost. Ovaj
prostor ne smatra se ni morem koje je slobodno za sve drzave.
Ekonomska zone je podvrgnuta posebnom pravnom rezimu koji se nalazi na prelazu izmedju teritorijalnog
I slobodnog mora.
Osnovne karakteristke tog rezima su prava I jurisdikcija obalne drzave I prava I slobode ostalih drzava.
Prava I jurisdikciju obalna drzava ne stice samim tim sto izlazi na more. Iskljuciva ekonomska zona mora
se proglasiti unutrasnjim pravnim aktom Ili medjunaordnim ugovorom.
U ovoj zoni obalna drzava ima suverena prava radi istrazivanja I iskoriscavanja,ocuvanja I upravljanja
zivim I nezivim prirodnim bogatstvima morskog dna. Obalna drzava poseduje I druga prava predvidjena
novom Konvencijom o pravu mora.Ona obuhvataju:
1) gonjenje stranih brodova koji povrede njene zakone,
2) pravo donosenja I primene zakona I propisa o sprecavanju I zastiti mora od zagadjenja,
3) pravo regulisanja,odobravanja I preduzimanja naucnog istrazivanja mora I dr.

U iskljucivoj ekonomskoj zoni sve drzave, obalne I neobalne, uzivaju slobodu plovidbe, preleta, polaganja
podmorskih kablova, cevovoda I drugih medjunarodnopravnih dopustenih upotreba mora koja se ticu
iskoriscavanja brodova,vazduhoplova, kablova I cevovoda.
Posebna prava u iskljucivoj ekonomskoj zoni priznata su neobalnim drzavama I drzavama u nepovoljnom
geografskom polozaju.
Drzave koje nemaju obalu mogu na pravicnoj osnovi da ucestvuju u iskoriscavanju odgovarajuceg viska
zivih bogatstava ekonomske zone obalnih drzava u istom podregionu ili regionu.
Drzavama u nepovoljnom geografskom polozaju smatraju se po Konvenciji:
1) obalne drzave, ukljucujuci drzave u okruzenim Ili poluokruzenim morima, koje radi
zadovoljenja prehambrenih potreba svog stanovnistva ribom,zavise od iskoriscavanja zivih
bogatstava mora u iskljucivim ekonomskim zonama drugih drzava istog podregiona ili
regiona;
2) obalne drzave koje nisu u mogucnosti da proglase sopstvenu iskljucivu ekonomsku zonu.


42. Slobodno more

.. predstavlja ogromnu morsku masu koja se prostire van granica suverenosti I jursidikcije obalnih drzava.
Slobodnom moru pripada vazdusni prostor I spoljni morski pojas ako obalna drzava nije proglasila
iskljucivu ekonomsku zonu.
Medjutim,morsko dno I podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije ima status medjunarodne zone.
U slobodnom moru nijedna drzava nema iskljucivu vlast. Drzave ne mogu podvrci bilo koji deo ovog
mora svojoj suverenosti.
Slobodno more nije res nullius ,podlozno okupaciji,vec res communis omnium,dostupno svim drzavama
.Pravni rezim slobodnog mora utvrdjen je Zenevskom konvencijom o otvorenom moru od 1958. godine I
novom Konvencijom o pravu mora iz 1982. Godine.
Pravni reim je zasnovan na nacelu slobode otvorenog mora koje obuhvata sledece slobode:
1.slobodu plovidbe
2.slobodu ribolova
3.slobodu polaganja podmorskih kablova i cevovoda
4.slobodu preleta
5.slobodu podizanja vetackih ostrva i drugih uredjaja
6.slobodu naucnog istraivanja.

Pod slobodom plovidbe podrazumeva se pravo svake drzave ,obalne I neobalne. da brodovi pod njenom
zastavom neometano plove otvorenim morem.
Medjunarodno pravo trazi da izmedju drzave I broda postoji bitna Ili istinska veza. Brod koji plovi
slobodnim morem nalazi se pod jurisdikcijom I nadzorom drzave ciju zastavu vije u pogledu upravnih,
tehnickih I socijalnih predmeta.

Medjunarodno pravo poznaje nekoliko izuzetaka od pravila da se brodovi na slobodnom moru nalaze pod
jurisdikcijom drzave zastave.
Prema Konvenciji o pravu mora ratni brod moze izvrsiti pregled stranog trgovackog broda ako ima
ozbiljnog razloga sumnji, da se brod:
a)bavi piraterijom,
b)trgovinom robljem,
c)da je brod bez drzavne pripadnosti,
d)da se brod bavi neovlascenim emitovanjem.
e)da je brod iako vije tudju zastavu,brod iste dravne pripadnosti kao i ratni brod.

Drzave su duzne da na otvorenom moru saradjuju radi suzbijanja trgovine robljem,piraterijeSvaka
drzava ima pravo da kaznjava pirate na slobodnom moru, bez obzira na pripadnost broda I njegov
personal.
Zenevskom konvencijom I novom konvencijom o pravu mora, pod morskim razbojnistvom
precizirana su ova krivicna dela:
a) svaki nezakonit akt nasilja, zadrzavanja I svaka pljacka pocinjena u licne svrhe od strane posade ili
putnika.
b) Svaki akt dobrovoljnog ucesca u koriscenju broda ili vazduhoplova koji ima piratsko obelezje,
c) svaka radnja koja ima za cilj da podstice na vrsenje navedenih akata.

Na slobodnom moru drzave su duzne da saradjuju radi suzbijanja neovlascenog emitovanja pod kojim
se podrazumeva odasiljanje radiozvucnih I televizijskih programa.
Znacajna je odreba iz Konvencije o pravu mora da se I neobalnim drzavama omoguci uzivanje slobode
otvorenog mora.U tom aktu predvidjeno je da neobalne drzave imaju pravo pristupa moru I od mora I
da uzivaju slobodu tranzita svima prevoznim sredstvima preko teritorije tranzitnih drzava.

Na slobodnom moru dozvoljen je slobodan ribolov,odnosno eksploatacija flore I faune.U Zenevi 1958.
godine donesena je I Konvencija o ribarenju I ocuvanju biloskih bogatstava otvorenog mora prema
kojoj sve drzave imaju pravo da njihovi drzavljani ribare na slobodnom moru.
Sloboda preleta I sloboda polaganja podmorskih kablova I cevovoda spadaju medju klasicne slobode
otvorenog mora.





43. Medjunarodna zona

Obuhvata morsko dno I podzemlje koje se nalazi van granica nacionalne jurisdikcije.
More I vazdusni prostor iznad tog dela podmorja nema status medjunarodne zone.
Ova zona predstavlja potpuno novu ustanovu medjunarodnog prava mora. Njenom stvaranju prethodilo je
donosenje nekoliko znacajnih akata u Ujedinjenim nacijama.
Rezolucijom generalne skupstine iz 1969. prvo je proglasen moratorijum u pogledu svih delatnosti radi
iskoriscavanja bogatstva na dnu mora I okeana van granica nacionalne jurisdikcije.
Naredne godine usvojena je Dekleracija o nacelima koja se odnose na dno mora I okeana I njihovo
podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije. Dekleracija polazi od nacela da je zona rezervisana
iskljucivo za miroljubive svrhe I da iskoriscavanje njenih bogatstava mora biti u interesu cele
medjunarodne zajednice.
Medjunarodna zona ima pravni status zajednickog dobra covecanstva.
Istrazivanje I iskoriscavanje njenih bogatstava vrsi se radi dobrobiti celog covecanstva I svih drzava,bez
obzira na njihov geografski polozaj.
Nijedna drzava ne moze zahtevati niti vrsiti suverenost ili suverena prava nad bilo kojim delom zone I nad
njenim bogatstvom.

Usvojenim sporazumom o sprovodjenju dela XI Konvencije u dobroj meri se odstupilo od osnovnog
principa da je morsko dno I podzemlje van granica nacionalne jurisdikcije zajednicko dobro covecanstva.
Njime se izaslo u susret zahtevima vodecih industrijskih zemalja da preko svojih preduzeca
,kompanija,ostvare veci uticaj u ovoj oblasti, kao I da se troskovi finansiranjaucine zavisnim od napretka u
istrazivanju I iskoriscavanju morskog dna I podzemlja.
Prihvatanjem Sporazuma one su svesno zrtvovale vecinu principa na kojima je zasnovan koncept morskog
I okeanskog dna kao zajednickog dobra covecanstva.
Konvencijom o pravu mora stvoren je poseban mehanizam za upravljanje bogatstvima medjunarodne zone
u cijem se sredistu nalazi Medjunarodna vlast za morsko dno.
Vlast predstavlja medjunarodnu organizaciju I ima pravnu sposobnost neophodnu za obavljanje funkcija I
ostvarivanje svojih ciljeva. Sediste ove organizacije je u Kingstonu na Jamajci.
Glavni organi su:
1) Skupstina
2) Savet
3) Sekretarijat
4) Preduzece.

Skupstina je najvisi organ Medjunarodne vlasti za morsko dno.Sacinjavaju je predstavnici svih drzava
clanica.Skupstina utvrdjuje opstu politiku I moze da raspravlja o svim pitanjima koja su u delokrugu
Medjunarodne vlasti.
Svaka drzava clanica raspolaze samo sa jednim glasom u Skupstini.
Odluke o bitnim pitanjima donose se dvotrecinskom vecinom glasova clanova koji su prisutni I glasaju
pod uslovom da takva vecina obuhvata najmanje vecinu clanova koji ucestvuju na zasedanju.

Savet je izvrsni organ Medjunarodne vlasti za morsko dno.U njegov sastav ulaze predstavnici 36 drzava
clanica koje bira Skupstina na 4 godine.
Savet vrsi nadzor nad sprovodjenjem opste politike I cini preporuke Skupstini.
Njegovi pomocni organi su Komisija za pravna I tehnicka pitanja I Ekonomsko planska komisija.
Svaki clan Saveta ima jedan glas., a za odluke o meritornim pitanjima potrebna je 2/3 vecina, 3/4 vecina I
konsenzus.

Sekretarijat Medjunarodne vlasti za morsko dno sacinjavaju generalni sekretar kao sef administracije I
osoblje.
Generalnog sekretara bira skupstina na predlog Saveta ,a mandat mu traje 4 godina I moze biti ponovo
izabran.
Osoblje je sastavljeno od kvalifikovanih strucnjaka za obavljanje administrativnih poslova.

Preduzece je organ preko koga Medjunarodna vlast neposredno obavlja delatnost I vrsi prevoz, preradu I
marketing ruda dobijenih u zoni.]
Preduzeca ima Upravni odbor I generalnog direktora koga bira Skupstina.
Medjutim,istrazivacko - proizvodnu delatnost u zoni Medjunarodna vlast moze da obavlja udruzivanjem
sa drzavama ugovornicama, drzavnim preduzecima ili fizickim I pravnim licima koji su drzavljani drzava
ugovornica ili se nalaze pod njihovim stvarnim nadzorom.

Sporazumom o sprovodjenju dela XI Konvencije izvrsene su znacajne izmene u organizaciji I
funkcionisanju Medjunarodne vlasti.
Radi smanjenja troskova finansiranja predvidjeno je da svi organi ii tela moraju biti rentabilni.
U tom cilju predvidjeno je I da zadatke preduzeca do pocetka njegovog rada obavlja Sekretarijat.
Kao novi organ osnovan je Finansijski komitet od 15 clanova koje bira Skupstina, vodeci racuna o
pravilnoj geografskoj raspodeli I predstavljanju posebnih interesa.


44. Zagadjivanje mora

Zagadjivanje mora podrazumeva covekovo neposredno ili posredno unosenje materije ili energije u
morsku okolinu, ukljucujuci recna usca, koje prouzrokuje ili moze prouzrokovati takve stetne posledice
kao sto su steta zivim bicima I morskoj fauni I flori, ugrozavanja zdravlja ljudi,ometanje pomorskih
delatnosti,ukljucujuci ribolov I druge zakonite upotrebe mora, pogorsavanje kvaliteta morske vode I
umanjenje privlacnosti prostora za stanovanje I rekreaciju.
Izvori zagadjivanja mora brojni su I raznovrsni.
Konvencija o pravu mora posebno regulise zagadjivanje iz kopnenih izvora,zagadjivanje od delatnosti na
morskom dnu I podmorju,zagadjivanje potapanjem,zagadjivanje sa brodova I zagadjivanje iz vazduha ili
vazduhom.
Zagadjivanje mora se najcesce vrsi iz kopnenih izvora, kao sto su reke,siroka recna usca,cevovodi I
odlivne instalacije. Posto se kopnena teritorija nalazi pod suverenom vlascu obalne drzave,suzbijanje I
nadziranje ove vrste zagadjivanja prvenstveno se regulise nacionalnim zakonodavstvom.
U cilju uskladjivanja nacionalnih politika do sada je zakljuceno nekoliko regionalnih ugovora u ovoj
oblasti. Najznacajnije su Helsinska konvencija o zastiti Baltickog mora 1974 godine. Kuvajtska konvencija
o zastiti Persijskog zaliva 1978. Atinski protokol o zastiti Sredozemnog mora od zagadjivanja iz kopnenih
izvora 1980. I Konvencija o zastiti Crvenog mora I Adenskog zaliva.

Zagadjivanje mora mogu prouzrokovati delatnosti koje se preduzimaju na morskom dnu I
podmorju unutar granica nacionalne jurisdikcije ili u medjunarodnoj zoni. Izvori zagadjivanja u
prvom slucaju su razlicite busotine,objekti I uredjaji za istrazivanj I iskoriscavanje nafte I plina u
unutrasnjim morskim vodama,teritorijalnom moru,iskljucivo ekonomskoj zoni itd.
Drzave koje vrse jurisdikciju nad tim delovima mora same donose zakone I propise u cilju sprecavanja I
nadziranja zagadjivanja. Zenevska konvencija o slobodnom moru sadrzi samo nacelnu obavezu drzava da
donesu odgovarajuca pravila. Konvencija o pravu mora predvidja da nacionalni zakoni I mere ne smeju
biti manje efikasne od medjunarodnih pravila I standarda.
Sprecavanje zagadjivanja koje nastaje od delatnosti u medjunarodnoj zoni spada najvecim delom u
nadleznosti medjunarodne vlasti za morsko dno. Prilikom donosenja pravila I propisa Vlast posebnu
paznju posvecuje zastiti od stetnih posledica busenja,jaruzenja,iskopavanja,izbacivanja otpadaka.

Potapanje kao izvor zagadjivanja mora podrazumeva svako namerno izbacivanje otpadaka ili drugih
materija sa brodova,vazduhoplova,platformi. Zakone I propise o suzbijanju I nadziranju zagadjivanja
potapanjem donose same drzave.
Potapanje u granicama teritorijalnog mora,iskljucive ekonomske zone ili epikontinentalnog pojasa ne sme
se obavljati bez izricitog odobrenja obalne drzave. Na medjunarodnom planu zagadjivanje potapanjem
regulisano je Londonskom konvencijom od 1972 godine.
Zagadjivaci su prema stepenu stetnosti podeljeni u nekoliko grupa I za svaku od njih je propisan poseban
tretman. Prvu grupu tzv. (crna lista) cine izuzetno opasne materije ziva- cije je potapanje apsolutno
zabranjeno. U drugoj tzv. (siva lista) nalaze se materije koje se mogu potapati uz posebne mere opreznosti
I na osnovu specijalne dozvole, dok je za potapanje ostalih materija dozvoljena opsta dozvola.

Zagadjenje mora sa brodova nastaje ispustanjem nafte I drugih stetnih materija u toku upotrebe broda ili
za vreme I posle udesa na moru.
Ova vrsta zagadjivanja je regulisana brojnim medjunarodnim ugovorima. Poseban znacaj imaju:
Medjunarodna konvencija o sprecavanju zagadjivanja mora naftom od 1957 godine, medjunarodna
konvencija o gradjanskoj odgovornosti za stetu prouzrokovanu zagadjivanjem naftom iz 1969.
Medjunarodna konvencija o osnivanju medjunarodnog fonda za naknadu stete prouzrokovane
zagadjivanjem naftom od 1971 godine I Konvencija o sprecavanju zagadjenja mora sa brodova
zakljucena u Londonu 1973. god.
Nova konvencija o pravu mora obavezuje sve drzave da preko nadleznih medjunarodnih organizacija I na
opstim diplomatskim konferencijama utvrdjuju medjunarodna pravila I standarde u cilju sprecavanja I
nadziranja zagadjivanja sa brodova.
Nadleznost u oblasti pravnog regulisanja zagadjivanja mora sa brodova podeljena je izmedju drzava
zastave I obalnih drzava. Obalne drzave nadlezne su da propisuju posebne uslove za ulazak stranih
brodova u svoje luke ili unutrasnje morske vode I za pristajanje uz svoje stanice sa uredjajima udaljenim
od obale.
Medjutim,obalne drzave nadlezne su da samostalno regulisu zagadjivanje sa brodova u delovima
iskljucive ekonomske zone koji predstavljaju posebna podrucja ili podrucja prekrivena ledom.

Zagadjivanje mora iz vazduha ili vazduhom je pojava novijeg datuma. Vrsi se prenosenjem stetnih
materija nastalih na kopnu ili njihovim ispustanjem iz brodova I vazduhoplova.



45. Pojam, I pravni rezim moreuza

Moreuzi predstavljaju uzak prirodni prolaz koji spaja dva mora.
Medjunarodni karakter imaju samo moreuzi koji se upotrebljavaju za medjunarodnu plovidbu izmedju dva
dela slobodnog mora ili izmedju slobodnog mora I teritorijalnog mora neke strane drzave.
Nacionalni moreuzi koji ne sluze za medjunarodnu plovidbu smatraju se delom unutrasnjih morskih voda
ili teritorijalnog mora.
Medjunarodni moreuzi su podvrgnuti posebnom pravnom rezimu.
Pravila koja uredjuju prolaz moreuzima, stvarana kroz praksu drzava I obicajno pravo, kodifikovana su
Zenevskom konvencijom o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu od 1958. I novom
Konvencijom o pravu mora iz 1982.godine.
Medjutim, izvan podrucja primene ovih pravila nalaze se moreuzi cijij je pravni status regulisan posebnim
medjunarodnim ugovorima.
Rezim plovidbe moreuzima nije jedinstveno predvidjen medjunarodnim pravom.
Zavisno od sirine I geografskog polozaja, medjunarodni moreuzi se mogu podeliti u nekoliko grupa.
Prva obuhvata moreuze sire od dvostruke sirine teritorijalnog mora u kojima celom duzinom postoji pojas
slobodnog mora ili iskljucive ekonomske zone podoban za plovidbu. Rezim prolaska kroz ove moreuze
zasniva se na slobodi plovidbe I preleta, jer se oni smatraju kao produzetak slobodnog mora.

U drugoj grupi se nalaze moreuzi siri od dvostruke sirine teritorijalnog mora u kojima se put pogodan za
plovidbu nalazi u teritorijalnom moru. Isti pravni status imaju medjunarodni moreuzi izmedju dva dela
slobodnog mora ili iskljucive ekonomske zone cija sirina ne prelazi 24 nauticke milje.
Opste je pravilo medj. prava da se plovidba kroz ove moreuze ne moze obustaviti I da svi brodovi I
vazduhoplovi imaju pravo tranzitnog prolaza.Tranzitni prolaz podrazumeva ostvarivanje slobode plovidbe
I preleta radi neprekinutog I brzog tranzita moreuzima, ili radi uplovljenja I isplovljenja iz luka koje se
nalaze u moreuzu.
Trecu grupu cine medjunarodni moreuzi koji povezuju deo slobodnog mora ili iskljucive ekonomske zone
sa teritorijalnim morem drzave koja nema svojih obala na moreuzu. Sa njima se izjednacavaju moreuzi
izmedju ostrva I kopnenog dela obale drzave na moreuzu, ako od ostrva u pravcu slobodnog mora postoji
put slobodnim morem. Na ovim moreuzima svm brodovima, ali ne I vazduhoplovima priznato je pravo
neskodljivog prolaza.
Pravni rezim pojedinih moreuza utvrdjen je u celini ili delimicno medjunarodnim konvencijama koje su
odavno na snazi. Od vaznijih to su moreuzi: Bosfor i Dardaneli,Gibraltarski moreuz,Sund i Belti.


46. Bosfor I Dardaneli
..Cine zajedno sa Mramornim morem prirodnu vezu izmedju Crnog I Egejskog mora.
Nalaze se pod suverenoscu turske I nisu bili od veceg medjunarodnog znacaja,dok je Crno more
predstavljalo unutrasnje tursko more.
Od Jedrenskog mira 1829. Godine sloboda plovidbe trgovackih brodova svih zastava postaje opste
pravilo, dok ratni brodovi nisu imali pravo prolaza.
Zabrana plovidbe ratnih brodova kroz Bosfor I Dardanele utvrdjena je Konvencijom o moreuzima 1841.
godine I Pariskim ugoovorom iz 1856. godine.
Izuzetak je ucinjen za lake ratne brodove koji sluze kao zastita diplomatskih misija u Carigradu I za manje
ratne brodove koje je koristila Evropska dunavska komisija.
Posle Prvog svetskog rata pravni rezim prolaza kroz Bosfor I Dardanele izmenjen je Lozanskom
konvencijomiz 1923. godine.Konvencija je proglasila slobodu prolaza I plovidbe za sve brodove kako u
doba mira tako I u doba rata. Isti rezim vazio je I za prelet vazduhoplova iznad zone moreuza.
Nacelo slobodne plovidbe bilo je ograniceno pravom Turske da u slucaju rata zabrani prolaz
neprijateljskih brodova I da spreci ratno krijumcarenje brodova neutralnih drzava. Ratni brodovi mogli su
se zadrzavati u moreuzima samo zbog havarije ili nesrecnih slucajeva.
Na zahtev same Turske zakljucena je nova Konvencija o rezimu moreuza u Montreu 1936. godine.Ova
konvencija uvela je znacajna ogranicenja slobode plovidbe u cilju zastite turskog suvereniteta.Pravilo o
slobodnom prolazu svih brodova za vreme rata ili mira ostalo je na snazi ali smo u slucaju da je Turska
neutralna.
Za ratne brodove predvidjena su stroza pravila.
U doba mira ratna flota neobalnih drzava ne sme preci 30 000 tona, a od toga jedna neobalna drzava moze
imati najvise dve trecine.
Konvencijom je propisan poseban postupak prolaska kroz moreuze kao I tonaza I broj brodova koji
istovremeno prolaze.
Za strane ratne brodove obavezna je prethodna prijava ,koja se diplomatskim putem dostavlja Turskoj u
roku od 8 ili 15 dana pre prolaza.
Ratnim brodovima koji imaju vise od 15 00 tona dozvoljava se prolaz kroz moreuze ako plove jedan po
jedan.
Prolaz podmornica je zabranjen.
Za vreme rata u kome je Turska neutralna, ratni brodovi neutralnih drzava uzivaju I dalje slobodu prolaza.
Rartnim brodovima zaracenih strana prolaz je zabranjen, izuzev u slucaju povratka u svoju luku ili ucesca
u kolektivnoj akciji Drustva naroda.
Posle Drugog svetskog rata pokrenuto je pitanje izmene rezima plovidbe Bosforom I Dardanelima. Na
konferenciji u Potsdamu 1945. Godine zakljuceno je da treba izvrsiti reviziju konvencije iz Montrea I to
neposrednim pregovorima vlada SAD, SSSR-a I Velike Britanije sa Turskom.Medjutim,pregovori nisu
okoncani.

47. Giblartarski moreuz, Sund I Belti

Gibraltarski moreuz spaja Atlanski okean sa Sredozemnim morem I ima izuzetan trgovacki I vojni zancaj.
Najveci deo voda moreuza izmedju Pirinejskog poluostrva I Severne Afrike predstavlja teritorijalno more
Spanije I Maroka. Upravu nad samim gradom, lukom I tvrdjavom Giblartarom vrsi Velika Britanija.
Rezim plovidbe ovim moreuzom nije regulisan posebnim medjunarodnim ugovorom, vec su
zainteresovane drzave garantovale slobodan prolaz na dvostranoj osnovi.
Britansko-francuska deklaracija iz 1904. zabranjivala je podizanje bilo kakvih utvrdjenja na
Marokanskom delu obale u cilju obezbedjenja slobodnog prolaza Giblartarskim moreuzom.
Zajednickom deklaracijom iz 1907. godine . Velika Britanija ,Francuska I Spanija preuzele su obavezu da
na Gibraltaru odrzavaju postojece stanje I ne vrse jednostrane izmene njegovog statusa.
panija je stalno pokretala pitanje vracanja suvereniteta nad Gibraltarom. Spanija smatra da ovaj moreuz
ima status teritorijalnog mora ,tako da strani trgovacki I ratni brodovi uzivaju pravo neskodljivog prolaza
koji se ne moze obustaviti.
Prolaz ratnih brodova I u doba mira nije uslovljen prethodnom notifikacijom I odobrenjem. Podmornice
moraju da plove po povrsini, dok je za prelet vojnih vazduhoplova potrebna najava I odobrenje.

Skandinavski moreuzi Sund I Belti povezuju Severno I Balticko more.Kontrolu nad plovidbom ovim
moreuzima vrsila je Danska I naplacivala posebne takes za prolaz stranih trgovackih brodova. Takse su
ukinute na Konferenciji u Kopenhagenu 1857.godine uz isplatu Danskoj na ime otkupa jednokratne
novcane naknade.
Rezim plovidbe stranih ratnih brodova regulisan je pravilima koja je danska donela 1913. godine I
Deklaracijom od 1932. godine.
Za prolaz brodova kroz deo moreuza pod danskom suverenoscu nije potrebno posebno odobrenje vec je
dovoljna prethodna notifikacija.
U Svedskim vodama moreuza prolaz ratnih brodova potpuno je slobodan.



48. Suecki kanal

Morski kanali su vestacki plovni putevi izmedju dva mora stvoreni radi krace I bezbednije plovidbe.
Pravni rezim morskih kanala nije zasnovan na jedinstvenim I opsteprihvacenim pravilima.

Suecki kanal izgradjen je na najuzem delu kopnene prevlake izmedju evroazijskog I africkog kontinenta.
Ostvarenju ideje da se vestackim putem povezu Sredozemno I Crvenom more pristupilo se 1854. Godine
kada je francuski inzinjer Leseps dobio od egipatskog kedifa koncesiju za prokopavanje kanala.
Medjunarodni rezim plovidbe Sueckim kanalom ustanovljen je Carigradskom konvencijom od 1888.
godine. Prema Konvenciji, koja je I danas na snazi, kanal je u miru I za vreme rata slobodan za sve
trgovacke I ratne brodove bez obzira na zastavu. Kanal se za vreme rata ne moze blokirati, niti se smeju
preduzimati druge mere koje bi sprecavale slobodu plovidbe.zabranjena su sva neprijateljstva u kanalu I
zoni od 3 nauticke milje pred njegovim ulazima.
Konvencija sadrzi posebna pravila o prolazu ratnih brodova zaracenih strana.
Ratni brodovi neprijateljskih drzava moraju prolaziti u najkracem roku I bez zadrzavanja. Brodovi se
mogu zadrzavati u lukama najvise 24h, a ratni brodovi neprijateljskih drzava propustaju se u razmaku od
najmanje 24h.
Odredbe konvencije o slobodnom prolazu postovane su do Prvog svetskog rata.
Posle ulaska Turske u rat na strani osovinskih sila ,Velika Britanija je ogranicila tu slobodu uslovljavajuci
prolaz kanalom svojom dozvolom.
Godine 1922. Egipat je proglasen nezavisnom drzavom, a njegov suverenitet nad Sueckim kanalom
potvrdjen je ugovorom od 1936. godine. Egipat je 1956. godine nacionalizovao Suecku kompaniju I
preuzeo upravu nad kanalom.
U sporu koji je tim povodim nastao, Savet bezbednosti je utvrdio sledeca nacela o statusu kanala i rezimu
prolaza:
1) prolaz kanalom slobodan je I otvoren bez ikakve direktne ili prikrivene diskriminacije
2) suverenitet Egipta mora se postovati,
3) upravljanje kanalom mora biti odvojeno od politike,
4) takse za prolaz kanalom utvrdjivace se sporazumom Egipta I drzave korisnika kanala.
5) Deo prikupljenih sredstava mora se odvajati za poboljsanje kanala.
Prihvatajuci rezoluciju Saveta bezbednosti 1957. godine Egipat se obavezao da ce postovati Carigradsku
konvenciju.


49. Panamski I Kilski kanal

Panamski kanal koji spaja Tihi I Atlanski okean, prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi.
Koncesiju za gradnju kanala SAD su dobile na osnovu ugovora sa Kolumbijom 1903. godine.
Pravni polozaj Panamskog kanala I rezim prolaza bili su regulisani ugovorima SAD sa Velikom
Britanijom iz 1901. godine.Prema ovim ugovorima, SAD su dobile na stalno koriscenje, zaposedanje I
nadzor zonu kanala u sirini od 10 milja, kao I morski pojas od 3 milje.U toj zoni SAD mogu da drze
policiju, vojne trupe I grade utvrdjenja.
Ugovorima je kanal neutralizovan I otvoren za prolaz trgovackim I ratnim brodovima svih zastava.
Novi pravni rezim Panamskog kanala stvoren je panamsko americkim ugovorima od 1977. godine.
Ugovorom o Panamskom kanalu(Torihos Karterov ugovor) stavljeni su van snage svi raniji ugovori, a
Panami je priznat suverenitet nad citavom teritorijom,ukljucujuci I zonu kanala.
SAD su do kraja 1999. godine zadrzale upravu nad kopnenim I vodenim podrucjem radi obezbedjenja
koriscenja, plovidbe, zastite I odbrane kanala.
Uprava se vrsila preko komisije Panamskog kanala koja je, u stvari, agencija americke vlade.
Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala predvidja da u doba mira I za vreme rata kanal ostane
siguran I otvoren za mirni prolaz brodova svih drzava pod uslovima pune jednakosti.Strane ugovornice I
druge drzave koje priznaju neutralizaciju obavezuju se da u slucaju rata nece u samom kanalu prilaznim
putevima I delovima teritorijalnog mora Paname pripremati niti izvoditi ratne operacije.
Ratni brodivi svih drzava mogu u svako doba prolaziti kanalom.


Kilski kanal.povezuje Kilski zaliv u Baltickom moru sa uscem reke Labe u Severnom moru.
Sagradjen 1896. godine na nemackoj teritoriji,imao je nacionalni karakter sve do kraja Prvog svetskog
rata.
Versajskim ugovorom kanal je otvoren za prolaz svih trgovackih I ratnih brodova, osim brodova drzava
koje su u ratnom stanju sa Nemackom.
Slobodan prolaz mogao se ograniciti radi policijskog,s anitarnog I carinskog pregleda ili u pogledu
imigracije, emigracije, uvoza I izvoza robe.
Tokom Rusko-Poljskog rata , Nemacka je proglasila neutralnost I odlucila da kroz kanal ne propusta
brodove koji prevoze oruzje I municiju za ratujuce strane.
Za vreme Drugog svetskog rata Nemacka je kanal koristila kao svoju vojnu bazu.


50.Sluzbenost u medjunarodnom pravu

je obaveza drzave da se na svojoj teritoriji uzdrzava od vrsenja akata koji su u njenoj nadleznosti ili da
tolerise na svojoj teritoriji vrsenje akata strane drzave.
Ova obaveza drzave proistice ili iz opstih medjunarodnih pravila ili je ugovorne prirode.
Sluzbenosti koje proizilaze iz opstih pravila medjunarodnog prava autori nazivaju prirodnim, kao rezultat
stare podele pravnih pravila na prirodna I ugovorna.
Ako sluzbenosti koriste medjunarodnoj saradnji, uzajamnom ekonomskom razvoju drzava, one
predstavljaju pozitivni medjunarodnopravni instrument.
Ukoliko su sluzbenosti iznudjene od strane druge drzave ili se koriste kao sredstvo politickog pritiska u
najsirem smislu reci I ugrozavaju suverenost jedne drzave one su negativne.
Od porekla I namene zavisi priroda funkcije ovog medjunarodnog pravnog instrumenta. Sve vise se
granaju vrste sluzbenosti.
Kao standardne sluzbenosti smatraju se slobodne zone u delu luke ili oko zeleznicke stanice.
Nasa zemlja je raspolagala slobodnom zonom u Solunu, na osnovu Konvencije od 10. maja 1923. godine.
U standardne sluzbenosti ubrajaju se I podizanje postrojenja na tudjoj teritoriji,na primer,podizanje
elektricnih centrala, zatim pravo gradjenja zeleznickih pruga sa pravom eksteritorijalnosti I razne ribarske
koncesije u pogledu ribarenja u tudjem moru.
U praksi postoje razne vrste sluzbenosti vojne prirode. One mogu biti uspostavljene u cilju
demilitarizacije odredjenih oblasti, u obliku zabrane podizanja vojnih utvrdjenja, sto se cesto utvrdjuje u
ugovorima o miru, a mogu biti stvorene I drugim medjunarodnim aktima kao sto je stacioniranje stranih
trupa.

51. Pojam I vrste odgovornosti drzava

Odgovornost u pravu je posebna pravna situacija stvorena povredom nekog tudjeg prava, odnosno
pravnog dobra koje je zasticeno vazecim propisima.
U medjunarodnom pravu postoji slicna situacija, iako neadekvatna.
Svi teoreticari se uglavnom slazu da odgovornost mora biti ustanovljena I u ovoj pravnoj discipline iako
ona nije subordinarne vec koordinarne prirode.
Odgovornost u medjunarodnom pravu, uopste, nastaje Iz fakta pricinjene stete, tj. povrede nekog prava ili
pravnog dobra neke druge drzave.

Steta moze nastati iz pojedinacnog, kao I ugovornog odnosa, krivicne delatnosti, javne aktivnosti vlada ili
njenih organa I zbog loseg funkcionisanja javnih I drzavnih sluzbi.

Sa gledista medjunarodnopravnog tegulisanja do odgovornosti moze doci:
1) u medjunarodnim privatnim odnosima,
2) u odnosima izmedju drzava I pojedinaca
3) u odnosima izmedju drzava, kao I izmedju drzava I drugih medjunarodnih kolektivitetA

VRSTE ODGOVORNOSTI

Drzava kao subjekt moze da snosi politicku odgovornost (razoruzanje drzave agresora), a moze da snosi I
gradjanskopravnu odgovornost (naknada stete prouzrokovane ratom).
Medjutim drzava kao subjekt ne moze da bude krivicno odgovorna, jer bez vinosti nema krivicne
odgovornosti.
Drzava ne moze biti kao subjekt izvedena pred sud ,niti se moze protiv nje voditi krivicni postupak.
Grupe ili organizacije kao pravna lica mogu biti krivicno odgovorne u granicama jedne drzave, ali ne I
drzava kao pravno lice.
I kada bi automatski clanstvo u jednoj organizaciji izazvalo krivicnu odgovornost,opet se ne bi mogla ova
pravna lica izjednaciti sa drzavom kao pravnim licem.
Medjunarodna krivicna odgovornost je neprenosiva.
Fizicka lica odgovaraju za svoja krivicna dela koja su izvrsila u ime drzave, a ne zato sto se krivicna
odgovornost moze preneti sa drzave na pojedinca.Ona je neprenosiva.
Medjutim, postoji obrnuto shvatanje da dela koja nije drzava ucinila nisu od znacaja za medjunarodno
pravo. Iz toga se izvlaci zakljucak da ne mogu biti krivicno odgovorni upravljaci, odnosno drzavni
funkcioneri sto su prekrsili jedan medjunarodni ugovor, a oni, medjutim, nisu ucestvovali u njegovom
sklapanju.
Prama tome, po misljenju pristalica ovakvog shvatanja, ako dodje do odgovornosti ,odgovorna je drzava
kao licnost,a ne oni koji nisu smatrali da je u drzavnom interesu da postuju jedan medjunarodni ugovor u
cijem sklapanju oni nisu ucestvovali.

Treba razlikovati subjekta medjunarodnopravnog odnosa I subjekta napada na medjunarodnopravni
odnos.
Naime, radi se o subjektu koji konstituise izvestan medjunarodnopravni odnos I subjektu koji ga nije
konstituisao, vec ga ugrozava, napada. Ako upravljaci ili drzavni funkcioneri nisu ucestvovali u sklapanju
medjunarodnog ugovora, to im nikako ne daje za pravo da ga mogu jednostavno krsiti.

Smatra se da je tesko govoriti o odgovornosti za ustavne I administrativne akte u internom pravnom
poretku. Problem je do koje se mere ta odgovornost moze postaviti u medjunarodnom poretku.
Direktna odgovornost ustavnih I zakonodavnih organa je u suprotnosti sa pojmom suverenosti, smatraju
izvesni teoreticari medjunarodnog prava, dok su drugi misljenja da su ustavni I zakonodavni akti
potcinjeni medjunarodnom pravu I da ne mogu sadrzati odredbe koje bi bile protivne medjunarodnom
poretku. Prema mnogim piscima ,velika je I skoro neosporna odgovornost drzave za njena administrativna
akta, tj. za postupke izvrsnih organa narocito u pogledu nepridrzavanja ugovornih obaveza, zloupotrebe
raznih formalnosti, nezakonitog hapsenja stranaca I sl.

U doba imperijalizma postavilo se pitanje odgovornosti drzave za naplacen ugovorni dug.
Kao I svaki sklopljeni ugovor,tako I ugovori finansijske prirode moraju biti postovani I izvrsavani. Ali, ni
u kom slucaju, danas se ne moze iz ovog nacela izvesti pravilo o kolektivnoj odgovornosti celokupnog
stanovnistva I kao prinudna mera upotrebiti oruzana sila.
Drzave duznici bombardovane su od strane drzave poverioca.

Argentinski ministar inostranih poslova Luj Drago suprotstavio se postupku stranih sila u Venecueli I
izneo tezu o finansijskoj suverenosti drzave.Drzavni poverilac,po njemu,ne moze putem sile da naplati
svoj dug od druge drzave (Dragova doktrina).
Njegovo je shvatanje u Porterovoj doktrini suzeno na taj nacin sto se sila u pomenutu svrhu moze
upotrebiti samo ako drzava duznik ne prihvati arbitrazno sudjenje.
Izuzetak se odnosi na strane drzavljane. Drzava ima pravo da zahteva zastitu konkretnih interesa svojih
drzavljana na stranoj teritoriji (Kalvova doktrina).
Medjunarodni sud pravde 1953. godine doneo je odluku da nijedna drzava ne moze na svoju ruku lisiti
strane drzavljane njihovih stecenih prava, bez pravicne naknade.

Sto se tice odgovornosti za akte nacionalnih sudova, nacelo nezavisnosti nacionalnih sudova, kao I
njihovo eventualno isticanje prava presudjene stvari ne moze biti razlog za nepostovanje medjunarodnih
prava I obaveza jedne drzave.

Povreda medjunarodnog prava od strane nacionalnih sudova moze biti uglavnom u sledecim slucajevima :
1) ako je protumaceno ili primenjeno neko pravno pravilo koje se direktno kosi sa opste usvojenim
pravilom medjunarodnog prava,
2) ako se sudskom odlukom vredja ili nisti izvesna medjunarodna obaveza drzave,
3) ako je posredi tzv. odricanje pravosudja, tj. uskracivanje postupka, ili donosenje ocigledno nepravicne
odluke na stetu interesa strane drzave ili drzavljana.

Prema tome ,medjunarodna odgovornost drzava moze se rezimirati trojako:
Prvo, kao neposredna odgovornost drzave za akte koji se pripisuju drzavnom aparatu kao celini I u tim
slucajevima tuzba se upravlja protiv drzave. Ostavlja se internom pravu tuzene drzave da regulise
odgovornost pojedinaca kao neposrednih izvrsilaca.
Drugo, od drzave se zahteva da preduzme sankcije protiv odgovornih pojedinaca na svojoj teritoriji I
tuzba se upravlja na drzavu kao nosioca vlasti koji treba da pruzi zadovoljenje preduzimanjem postupka.
Trece, odgovornost drzave potice iz funkcionisanja njenih sluzbi, iz nedovoljne organizacije na njenoj
teritoriji,jer svaka organizacija predstavlja rizik za onoga koji je duzan da organizaciju uspostavi.Svaka
drzava snosi rizik za objektivne povrede medjunarodnog prava na svojoj teritoriji.
Dok su prve dve odgovornosti neogranicene I smatraju se prirodnim jer proisticu iz delikta,treca vrsta
odgovornosti je jos uvek sporna u pogledu svog obima.
Na Haskoj konferenciji 1930. godine nije uspela teza drzava izvoznica kapitala da je teritorijalna drzava
bez ogranicenja I apsolutno odgovorna za svaku stetu nastalu zbog ostecenja interesa stranaca na njenoj
teritoriji usled nedovoljne I neefikasne zastite.

52. Posledice odgovornosti

Posledice odgovornosti drzave ogledaju se u ovim oblicima:
a) U udovoljavanju moralno-politickog karaktera koje moze biti u formi izjave zaljenja, svecanog
izvinjenja, odavanja pocasti zastavi strane drzave, svecanog sprovoda posebnom komemoracijom,
podizanjem spomenika, obecanjem da se slucaj nece ponoviti itd.
Svaki nacin ovakvog udovoljavanja mora imati javni karakter.

b) U udovoljavanju putem naknade stete.
Steta se moze nadoknaditi na dva nacina :
1) ili povracaju u predjasnje stanje kao da povreda nije ucinjena.
2) ili davanjem, odnosno primanjem odredjene svote novca ili pak u obliku neke druge naknade.

Prema Kelzenu, cak je neizvesno da li je drzava koja je pretrpela stetu obavezna da pokusa da dodje do
sporazuma sa drzavom koja je izvrsila povredu. On izvodi zakljucak da je obaveza da se popravi ucinjena
nepravda ovoj drugoj drzavi supstitutna obaveza, a ne sankcija.
Medjutim, po clanu 36 Statuta Medjunarodnog suda pravde tacka d) Sud je nadlezan da odredi prirodu
ili obim duzne odstete za povredu jedne medjunarodne obaveze,pa prema tome, postoji odredjen
postupak u medjunarodnom pravu za odredjivanje sadrzine duznosti odstete.
Danas naknada stete nije supstitutivna obaveza, vec jedna od izricito predvidjenih vrsti sankcija u
medjunarodnom pravu.
Tacno je da je odgovornost, bila ona gradjanska ili krivicna, kolektivna ili individualna, ugovorna ili
deliktna ,uvek represivnog karaktera.Stoga ako je povredjeno neko pravo drzave ,koje je zasticeno
pravilima medjunarodnog prava ,izvrsilac takvog dela, ako je osudjen na naknadu stete, takva naknada
stete predstavlja sankciju savremenog medjunarodnog prava.

53. Definicija I karakteristike MO

Mada se pojam MO u praksi siroko koristi, pozitivno medjunarodno pravo ne odredjuje blize ovaj pojam.
Vecina definicija ima cisto terminoloski karakter. Njihova jedina svrha je da se iz podrucja primene tih
ugovora iskljuce tzv.nevladine ili privatne organizacije.
Opsteprihvacena definicija medjunarodne organizacije ne postoji ni u teoriji medjunarodnog prava.
Razliciti pristupi u odredjivanju ovog pojma posledica su brojnih cinilaca, medju kojima posebno mesto
imaju razlozi istorijske I doktrinarne prirode.
Tradicionalna doktrina nastojala je da fenomen medjunarodnog organizovanja, koji je proisteko Iz
povremenih oblika visestranog okupljanja drzava,uklopi u jedan etatizovan poredak kakv je bio sistem
klasicnog medjunarodnog prava.Otuda se u prvim definicijama medjunarodne organizacije odredjuju kao
kolektivni ili zajednicki organi veceg broja drzava.
Po recima Kelzena,medjunarodna organizacija je zajednica osnovana ugovorom kojim se stvaraju posebni
organi sa zadatkom da ostvaruju ciljeve radi kojih je ona osnovana.Ova zajednica nema karakter drzave ili
federacije,vec se radi o konfederaciji drzava.
Sa napustanjem tradicionalnih shvatanja,teorija ukljucuje u postojece definicije nove elemente.
Neslaganja se pojavljuju u odnosu na prirodu I broj tih elemenata. Na jednoj strani nalaze se pisci koji
ovaj pojam odredjuju prvenstveno sa politickog stanovista.Tako se istice da su medjunarodne organizacije
oblici saradnje izmedju drzava osnovani njihovom voljom sa ciljem da se udruzivanjem ostvari vladavina
odredjenog poretka u medjunarodnom drustvu I da one funkcionisu u miljeu gde su glavne licnosti drzave.
Mnogo su znacajniji pokusaji da se pojam organizacija odredi sa stanovista medjunarodnog prava.Jedna
grupa pisaca nastoji da postavi dovoljno siroke definicije koje ce obujvatiti najraznovrsnije oblike
medjunarodnog organizovanja.Drugi, ciji je broj veci, iz pojma medjunarodnih organizacija iskljucuju
privatne I nevladine organizacije.Ovim definicijama je zajednicko da polaze od medjudrzavnog karaktera
I ugovorne osnove nastanka organizacija.Zato se uvek istice da su medjunarodne organizacije udruzenja
ili tvorevine drzava zasnivane na medjunarodnom ugovoru koji predstavlja ustavni akt
organizacije.Medjutim,postoje I pisci koji navode jos neke karakteristike medjunarodnih organizacija.
Moze se izdvojiti nekoliko grupa definicija.
U prvoj bi se nasle definicije kod kojih je naglasak na strukturi I stalnom karakteru medjunarodnih
organizacija (takozvane institucionalne definicije).
Tako se kaze da je medjunarodna organizacija oblik saradnje drzava zasnovan na postojanoj pravnoj
osnovi u obliku statuta, koji odlikuje relativno stabilan sastav clanova, postojanje stalnih organa sa
odredjenim nadleznostima I stalni parametri procesa donosenja odluka.

Sledeca grupa obuhvata definicije u kojima se posebno mesto daje zadacima ili funkcijama
medjunarodnih organizacija (tkz. funkcionalne definicije)
Ovi pojmovi,medjutim nemaju u teoriji jedno opsteprihvaceno znacenje. Medju njima se izdvaja glediste u
skladu sa kojim medjunarodna organizacija predstavlja ustanovu koju su zajednicki obrazovale dve ili vise
drzava radi unapredjenja ili uskladjivanja nacionalnih napora saglasno ciljevima ugovorenim izmedju tih
drzava.
Po nesto drugacijem shvatanju,medjunarodne organizacije su udruzenja drzava,stvorena sporazumom
izmedju clanica,koji imaju stalni sistem organa I ciji se zadatak sastoji u ostvarivanju zajednickih interesa
putam saradnje medju clanovima.

Kod trece grupe definicija u prvi plan se istice pravni polozaj organizacija.Ni ovde nema potpune
saglasnosti oko toga sta ovaj specijalni status znaci. Neki pod njim podrazumevaju posebnu pravnu
licnost,te se medjunarodna organizacija definise kao udruzenje drzava,osnovano ugovoromkoje poseduje
statut I zajednicke organe I imaju pravnu licnost razlicitu od licnosti drzava clanica.
Drugi, pored toga, imaju u vidu svojstvo subjekata medjunarodnog prava. Po njima medjunarodne
organizacije bile bi medjudrzavni organizmi zasnovani na visestranom ugovoru-statutu, koji imaju
sopstvene organe, nezavisne od drzava clanica kao I medjunasrodni subjektivitet u okviru statuta.
KARAKTERI STI KE
Medjunarodne organizacije su tvorevine drzava.
U procesu njihovog nastanka I delovanja drzave imaju odlucujucu ulogu. One se pojavljuju kao
osnivaci,clanice I glavni nosioci aktivnosti organizacija.U isto vreme,preko njih se obezbedjuje
finansiranje I izvrsenje odluka kod vecine savremenih organizacija.Iz takve uloge je proisteko naziv
medjudrzavne organizacije.
Od pravila da se u ulozi osnivaca I clanice mogu pojaviti samo drzave odstupa se u nekim savremenim
organizacijama. Tako Svetska meteoroloska organizacija dopusta prijem u clanstvo teritorije ili grupe
teritorija koje nisu samostalne u vodjenju spoljne politike pod uslovom da imaju sopstvenu meteorolosku
sluzbu. Prema Ustavu Svetske zdravstvene organizacije nesamoupravne teritorije I teritorije pod
staratekhstvom mogu postati pridruzene clanice. Uclanjenje tvorevina koje nisu suverene ne menja pravni
karakter ovih organizacija.

Medjunarodne organizacije su tvorevine zasnovane na ugovornoj osnovi.
Nastanak organizacija uvek je rezultat saglasnosti volja drzava osnivaca. Ta saglasnost obicno je izrazena
u formi visetranog medjunarodnog ugovora.Samo izuzetno,organizacija moze biti stvorena I bar u prvo
vreme delovati bez formalnog sporazuma izmedju drzava clanica.
Ugovori o osnivanju medj. org. nose razlicite nazive. U zvanicnoj su upotrebi nazivi
povelja,pakt,konvencija,ustav,statut,ugovor ili osnivacki ugovor.
Konstitutivni akti medjunarodnih organizacija podlozni su u nacelu opstim pravilima ugovornog prava
kako u pogledu zakljucenja,tako I tokom svog delovanja.Njihovi tekstovi se usvajaju na diplomatskoj
konferenciji posebno sazvanoj u tu svrhu ili pak na medjunarodnim skupovima.Usvojeni tekst potpisuju
ovlasceni predstavnici svih drzava ucesnica.Da bi stupio na snagu konstitutivni akt mora biti ratifikovan
saglasno ustavnim propisima drzava.
Kod organizacija uzeg clanstva trazi se ratifikacija svih drzava clanica ,dok je u univerzalnim
organizacijama dovoljna ratifikacija unapred odredjene vecine drzava.Kada konstitutivni akt stupi na
snagu na njega se , uz odredjena odstupanja ,moze primeniti najveci broj pravila ugovornog prava o
dejstvu multilateralnih ugovora. To je samo jedna formalna strana pravnog karaktera konstitutivnih
akata.U materijalnom smislu oni su mnogo vise od obicnih multilateralnih ugovora.Ono sto ih kao
posebnu kategoriju izdvaja jeste cinjenica da njihovim stupanjem na snagu nastaje nova pravna licnost
koja se ukljucuje u medjunarodni zivot.
Stvaranje prava I obaveza izmedju strana ugovornica ,ovde se nalaze u drugom planu.Oni odredjuju
glavne ciljeve,zadatke I podrucje delovanja organizacije.


Medjunarodne organizacije su trajne tvorevine sa stalnim organima.
Njihovu trajnost treba shvatiti u relativnom a ne u apsolutnom smislu.Veoma retko se dogadja da drzave
unapred odrede vreme za koje je organizacija stvorena.Kao izuzetan primer navodi se Ugovor o osnivanju
Evropske zajednice za ugalj I celik,koji je zakljucen na 50 godina,racunajuci od dana stupanja na snagu.
Kontinuitet delovanja obezbedjuje I sistem stalnih organa.Ti organi izdvajaju medjunarodne organizacije
u odnosu na druge oblike saradnje drzava,kao sto su medjunarodni kongresi I diplomatske konferencije.
U strukturi savremenih organizacija nalaze se najraznovrsniji organi.Oni se medjusobno razlikuju kako po
broju I sastavu,tako I prema prirodi svojih zadataka,nadleznostima I uzajamnim odnosima.
Polazeci od svojstva clanova organa kao kriterijuma , mogu se podeliti na:
- organe u ciji sastav ulaze predstavnici drzava I vlada,
- organe sastavljene od nezavisnih licnosti I
- organe ciji su clanovi predstavnici odredjenih grupa a ne vlada.
S obzirom da najveci broj danasnjih organizacija predstavlja udruzenja suverenih drzava,razumljivo je da
u njihovoj strukturi glavno mesto zauzimaju organi koji okupljaju predstavnike drzava I vlada. U
univerzalnim organizacijama postoje dva tipa ovih organa : plenarni I izvrsni.
Plenarni organi sastavljeni su od predstavnika svih drzava clanica I po tome su slicni diplomatskim
konferencijama.Ali,za razliku od konferencija,to su stalni organi koji se sastaju u unapred odredjenim
vremenskim periodima ili prema potrebi.Iako nose razlicite nazive plenarni organi su obicno I najvisi
organi sa najsirom nadleznoscu za utvrdjivanje politike I delatnosti organizacije.
Izvrsni organ je uzi po sastavu I obuhvata samo deo drzava clanica.Izuzetak su regionalne organizacije
kod kojih su I ovi organi plenarni.Nazivi su im razliciti: savet, upravni odbor, izvrsni komitet ili izvrsni
odbor.
Nadleznost ovih organa najcesce se sastoji u rukovodjenju radom organizacije izmedju zasedanja
plenarnih organa I donosenju odluka o manje vaznim pitanjima.

Organi sastavljeni od nezavisnih pojedinaca koji nisu predstavnici svojih drzava proistekli su iz
nekadasnjih medjunarodnih biroa.Glavna im je odlika da nikada ne prekidaju rad I tako u pravom smislu
obezbedjuju kontinuitet delovanja organizacije.U vecini slucajeva oni se nazivaju sekretarijati,a sastoje se
od sefa (generalni sekretar ili direktor) I odredjenog osoblja koje mu pomaze u radu.
Sekretarijati imaju karakter administrativnog organa u ciju nadleznost spadaju poslovi u vezi sa
pripremanjem zasedanja najvisih I izvrsnih organa I sprovodjenje u zivot donetih odluka.

Organe ciji clanovi ne predstavljaju vlade,vec odredjene grupe,imaju samo pojedine regionalne
organizacije.Izbor ovih lica vrsi se na dva nacina.
Po jednom modelu, parlamenti drzava clanica delegiraju odredjeni broj svojih clanova,vodeci racuna o
srazmernoj stranackoj zastupljenosti.
Drugi nacin sastoji se u neposrednim izborima od strane stanovnistva drzava clanica.
U oba slucaja izabrani clanovi nisu nacionalni predstavnici vezani instrukcijama vlade, nego delegate koji
glasaju prema stavovima svojih politickih partija.

Medjunarodne organizacije su tvorevine sa posebnim pravnim polozajem.
Organizacija nije prost zbir ili mehanicka zajednica drzava koje je sacinjavaju.
U internim pravnim porecima drzava clanica medjunarodne organizacije se pojavljuju kao pravna lica.
Poseban polozaj organizacija na medjunarodnom planu ogleda se u njihovom medjunarodnopravnom
subjektivitetu.Status subjekta medjunarodnog prava podrazumeva,nacelno,mogucnost da medjunarodna
organizacija bude nosilac medjunarodnih prava I obaveza,da neposredno ostvaruje svoja prava I odgovara
neposredno za neizvrsavanje svojih obaveza.
Medjunarodnopravni subjektivitet organizacija obuhvata citav niza pravnih atributa. To su privilegije I
imuniteti koji se u cilju nezavisnog vresenja funkcija daju ne samo predstavnicima drzava clanica prema
medjunarodnoj organizaciji,nego I samoj organizaciji I njenim sluzbenicima.
Da bi ostvarila svoja prava,organizacijama su dostupna sva sredstva koja na medjunarodnom planu
postoje za mirno resavanje sporova, izuzimajuci parnicni postupak pred Medjunarodnim sudom pravde.
Konacno, medjunarodne organizacije su kao subjekti medjunarodnog prava odgovorne za neizvrsenje
svojh obaveza sa svim pravnim posledicama koje iz toga mogu da proizadju.


54. Pretece I Drustvo naroda

Ideja o organizaciji medjunarodne zajednice vrlo je stara. Postojala su izvesna shvatanja o ligi drzava jos
kod starih grckih filozofa I istoricara.
U srednjem veku borba za prevlast, vodjena izmedju cara I pape, bila je pracena predlozima pisaca I
mislilaca toga doba.
-Pjer Diboa izlaze koncepciju o stvaranju jedne,savezne hricanske republike pod upravom zajednickog
sabora.
-Dantepredlaze svetsku federaciju pod vladavinom jednog monarha kome bi se svi priklonili.
-Djordje Podjebrad daje predloge kako treba obezbediti mir u Evropi.

Tokom Prvog svetskog rata saveznicke vodje bodrili su svoje narode da izdrze u ratnom naporu I postignu
pobedu ne zaleci zrtve.Zato im se kao nagrada I njima I njihovom potomstvu ,obecavao posleratni mir,
koji ce biti cuvan uglavnom od strane medjunarodne organizacije,vec ranije nazvanom Drustvom naroda.
Rat je bio zavrsen. Narodne mase, putem javnog mnjenja, stampe, socijalistickih partija, vrsile su pritisak
na svoje vlade da odrze dato obecanje.
Iako je bilo medju vodecim svetskim politicarima shvatanja da bi buduca medjunarodna organizacija za
cuvanje svetskog mira bila utopija svoje vrste ,kao sto su mislili,na primer, Klemanso I Lojd Dzordz, bilo
je I politicara koji su se svesrdno zalagali za njeno ostvarenje,nadajuci se da ce tako politicki jos vise
pridobiti mase u svojim zemljama.
Vudro Vilson, americki predsednik, u svojoj poslednjoj od cuvenih 14 tacaka kaze : Osnovace se sa
narocitim obavezama jedno opste udruzenje naroda koje ce priznati I malim I velikim drzavama uzajamnu
garanciju za politicku nezavisnost I teritorijalni integritet.
Medjutim u njegovom odsustvu iz SAD za vreme rada Konferencije mira u Parizu koja je otvorena 18.
januara 1919. godine,u SAD naglo se povecala opozicija protiv Vilsonove akcije za stvaranje Drustva
naroda,sto je dovelo do odbijanja ratifikacije Versajskog ugovora o miru od strane americkog kongresa I
njihovog neulazenja u Drustvo naroda Docnije se odsustvo SAD smatralo kao jedan od glavnih uzroka
slabosti ove organizacije.
Organi Drustva naroda bili su Skupstina I Savet.Njima je bio pridodat stalni Sekretarijat.
Naknado je doslo do stvaranja Stalnog suda medjunarodne pravde, kao, po nekim piscima, sudskog
organa Drustva.

Skupstinu su sacinjavali predstavnici clanova Drustva , I to po 3 delegata na svaku drzavu clanicu koji su
raspolagali samo sa jednim glasom.
Skupstina je bila nadlezna za svako pitanje koje je bilo u delokrugu Drustva ili se odnosilo na svetski mir.

Savet se sastojao od predstavnika glavnih saveznickih I udruzenih sila I predstavnika cetvorice ostalih
clanova Drustva, biranih od strane Skupstine slobodno I u doba kad ona nadje za shodno.
Nadleznost izmedju ova dva organa nije bila podeljena.
Odluke su se donosile putem jednoglasnosti.
Pitanja postupka bila su resavana vecinom glasova.
Pakt je predvidjao ogranicenje naoruzanja,postupak u slucaju izbijanja spora,kao I nacin ispitivanja spora
u Svetu ili u Skupstini.
Bila je predvidjena mogucnost primene sankcija.
Miler je Drustvo naroda nazvao savetodavnim organom drzava.

*str 174.
Drustvo naroda je stvoreno odnosno zamisljeno kao medjunarodnopoliticki I pravni mehanizam,koji bi,
izlazenjem u susret svetskom javnom mnjenju,bio I jedno od sredstava za regulisanje Evropske politicke
ravnoteze.
Tvorci Drustva naroda zamislili su ovu medjunarodnu organizaciju kao centralno sediste u kome ce se
razvijati medjunarodni politicki zivot.

55. Stvaranje Organizacije Ujedinjenih Nacija

Vodece sile antihitlerovske koalicije, SAD, SSSR I Velika Britanija, pocev od 1941., preko svojih najvisih
drzavnih predstavnika vodili su zive razgovore, kako o pitanjima za uspesno vodjenje rata, tako I o
perspektivama posleratnog sveta, njegovom miru I njegovoj buducnosti.
U Atlantskoj povelji, koju su potpisali Ruzvelt i Cercil 14.avgusta 1941.godine, govori se o buducem
irem i stalnom sistemu opte bezbednosti.
Na Moskovskoj konferenciji odrzanoj od 19. do 30. oktobra 1943. godine, predvidja se da se u ovaj sistem
ukljuce I sve ostale miroljubive velike I male sile. Na ovoj konferenciji prvi put je spomenuta buduca
medjunarodna organizacija koja ce pocivati na nacelu suverene jednakosti drzava I nacelu univerzalnosti
za sve miroljubive drzave.
1944. godine predstavnici SSSR-a ,SAD,Ujedinjenog kraljevstva I Kine odrzali su niz sastanka u
Vasingtonu, u Palati Dambarton Oks, po kojoj je ova konferencija nazvana,u cilju formulisanja predloga
za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije Ujedinjenih nacija.
Na ovoj konferenciji usvojen je nacrt buduce Povelje kao osnovnog radnog dokumenta na osnovu kojeg ce
se voditi rasprave na iducoj ,osnivackoj konferenciji u San Francisku 1945. godine.
Statut Medjunarodnog suda pravde predstavlja sastavni deo Povelje Ujedinjenih nacija.Povelja zajedno sa
ovim statutom ratifikovana od strane Jugoslavije Zakonom o Povelji Ujedinjenih nacija, objavljenim u
sluzbenom listu DFJ 1945. godine.
Bivsa Jugoslavija spada u red drzava osnivaca Organizacije ujedinjenih nacija.


56. Glavni ciljevi UN I osnovna nacela Povelje

Organizacija ujedinjenih nacija je subjekt medjunarodnog prava.Ona uziva na teritoriji svakog od svojih
clanova onu pravnu sposobnost koja joj je potrebna za obavljanje njenih zadataka I ostvarivanje njenih
ciljeva.
Povelja predvidja 4 glavna cilja Ujedinjenih nacija. To su :
1. cuvanje medjunarodnog mira I bezbednosti,
2. razvijanje prijateljskih odnosa,
3. ostvarenje svestrane medjunarodne saradnje I
4. stvaranje sredista Ujedinjenih nacija u kojem ce se uskladjivati njihove akcije radi zajednickog
ostvarivanja navedenih ciljeva.
Da bi se ovi ciljevi postigli utvrdjena su nacela,I to :
1. Nacelo suverene jednakosti drzava.
Iako ovo nacelo nije dosledno sprovedeno u svim organima OUN,ono je postalo opsti princip savremenog
medjunarodnog prava.
2. Nacelo savesnog ispunjavanja obaveza-
Radi se o obavezama koje proisticu iz Povelje. U prednacrtu Povelje stoji : Sve clanice Organizacije
obavezuju se da ce , radi osiguranja njihovih prava I koristi koje proisticu iz clanstva u
Organizaciji,ispuniti obaveze koje na njih padaju u saglasnosti sa Poveljom.Neke drzave clanice pod
savesnim ispunjavanjem obaveza podrazumevaju logicno tumacenje akcija , a neke svoje mogucnosti
prema prilikama.
Termin savesnost nema isti karakter u medjunarodnom pravu kao u gradjanskom pravu,jer ne postoji tip
svesne drzave koji bi se mogao uporediti sa dobrim domacinom u svakodnevnom zivotu. Mera savesnosti
zavisi od konkretne politicke ocene I specificnih okolnosti.Ovo nacelo,ovako postavljeno u
Povelji,doprinosi izgradnji moralne strane u medjunarodnim odnosima koji se razvijaju kroz Organizaciju
ujedinjenih nacija kao jednog od oblika opsteg interesa.
3. Nacelo resavanja medjunarodnih sporova mirnim putem.
Rat se iskljucuje kao sredstvo za resavanje medjunarodnih sporova.U slucaju ugrozavanja mira,njegovog
narusenja I agresije,OUN je nadlezna da reaguje , na osnovu glave VII Povelje I postupka koji je u ovoj
glavi utvrdjen.Predvidjeni su mehanizam I sredstva za mirno resavanje svih sporova.
4. Nacelo politicke nezavisnosti drzava I njihovog teritorijalnog integriteta
Ovo nacelo stiti suverena prava drzava clanica u njihovim medjusobnim odnosima.Politicka nezavisnost
se odnosi na unutrasnji I spoljnopoliticki zivot drzave clanice,ogranicen jedino pravilima medjunarodnog
prava.Zastita teritorijalnog integriteta predstavlja usvajanje Stimsonove doktrine.
5.Nacelo unutrasnje nadleznosti drzava clanica
Ovo se nacelo sastoji u zabrani Organizacije ujedinjenih nacija da se mesa u unutrasnje poslove svake
drzave.Izuzetak se odnosi na primenu prinudnih mera. U vezi sa primenom ovog nacela praksa
Organizacije ujedinjenih nacija je stvorila 4 teze :
- Prva teza predstavnika Juznoafricke Unije,prema kojoj su Ujedinjene nacije , odnosno Generalna
skupstina apsolutno nenadlezni da razmatraju pitanja koja potpadaju pod unutrasnju nadleznost drzave
clanice I da stoga nemaju prava da donose preporuke u vezi sa ovakvim slucajevima.
-Druga teza pravi razliku izmedju ispitivanja spora I formulisanja preporuka.Naime,dozvoljava se
ispitivanje cinjenicnog stanja,ali se osporava donosenje preporuka.
-Treca teza pravi razliku izmedju ispitivanja spora I formulisanja preporuka.Naime,dozvoljava se
ispitivanje cinjenicnog stanja,ali se osporava donosenje preporuka.
-Cetvrta teza se sastoji u najsirem tumacenju ovog principa,tj. da su organi Ujedinjenih nacija nadlezni I
da ispituju cinjenicno stanje I da formulisu preporuke u svakom slucaju.

Teza Juznoafricke unije je neprihvatljiva,jer bi njeno usvajanje predstavljalo u nacelu onemogucavanje
prakticnog funkcionisanja ove medjunarodne organizacije.
U Ujedinjenim nacijama se zabranjuje gruba intervencija,direktno mesanje u unutrasnje poslove jedne
drzave clanice.
Ujedinjene nacije donose odluke takve prirode da se vladi jedne drzave clanice preporucuje izvrsenje
obaveza koje je ona u stvari vec preuzela potpisujuci I ratifikujuci Povelju Ujedinjenih nacija.Ujedinjene
nacije donose odluke takve prirode da se vladi jedne drzave clanice preporucuje izvrsenje obaveza koje je
ona u stvari vec preuzela potpisujuci I ratifikujuci Povelju Ujedinjenih nacija.
Dakle,pravo drzava clanica na isticanje unutrasnje nadleznosti treba I dalje da ostane opsti princip
Ujedinjenih nacija.


57. Politicka I pravna priroda Organizacije Ujedinjenih nacija

Povelja Ujedinjenih nacija predstavlja politicki I pravni kompromis drzava koje su je potpisale I
ratifikovale.
Politicki kompromis je dvostrukog karaktera.
To je sporazum izmedju velikih sila, buducih stalnih clanova Saveta bezbednosti, s jedne strane, I velikih
sila I drugih drzava s druge strane. Taj sporazum ispoljen u clanu 27 povelje I poznat je pod nazivom
J altska formula.Ova formula se prakticno sastoji u mogucnosti ulaganja veta od strane pet velikih sila na
predmete koji ne dolaze u red postupka.
To pravo kvalifikovanih velikih sila vezano je za njihov specificni polozaj u Savetu bezbednosti,a siroka
nadleznost ovog organa omogucuje im da vode glavnu rec po pitanjima od zivotnog znacaja kako u
pogledu medjunarodnog mira I svetske bezbednosti,tako I u vezi sa funkcionisanjem same organizacije.
S druge strane, ostale srednje i male drave su konacno u San Francisku 1945.godine pristale na
privilegovani poloaj 5 velikih sila u Savetu bezbednosti.
Politicki sistem Ujedinjenih nacija, stvoren u prvom redu radi ocuvanja medjunarodnog mira I
bezbednosti,zasnovan je na ideji politicke medjunarodne ravnoteze u svetu posle Drugog svetskog rata,sa
tendencijom univerzalnosti. Ta politicka koncepcija imala je uticaja I na pravni karakter OUN. Ona nije
mogla imati ni oblik stalne diplomatske konferencije, jer bi u tom slucaju takav oblik bio nepogodan za
efikasno cuvanje posleratnog medjunarodnog mira, niti bi Organizacija mogla imati naddrzavni karakter,
jer, pre svega, male zemlje ne bi pristale na prenosenje svojih suverenih atributa ma medjunarodnu
zajednicu koja se u to vreme vec stvarala..


58. Revizija Povelje

U glavi XVII , koja se satoji od clanova 108 I 109, Povelja predvidja amandmanski postupak I dva
postupka za reviziju Povelje.
Amandmanski postupak predvidjen je u clanu 108, a za reviziju Povelje predvidja se vanredni postupak u
stavu 1 I 2 clana 109 I automatski postupak u stavu 3 clana 109.

Amandmanski postupak se sastoji u ukljucivanju amandmana u tekst Povelje, usvojene 26. jula 1945. u
San Francisku.
Amandmani stupaju na snagu za sve clanove pod sledecim uslovima :
1)kada budu izglasani od strane 2/3 clanova Generalne skupstine,
2)ratifikovani od 2/3clanova,
3)ratifikovani od svih stalnih clanova Saveta bezbednosti,
4)ratifikacija se mora obaviti od strane svih clanova saglasno ustavnim propisima clanica koje su
amandmane podnele na ratifikaciju svojim nadleznim organima,a za taj akt su oni predvidjeni u njihovim
ustavima.

Vanredni postupak se sastoji u mogucnosti odrzanja Generalne konferencije u cilju revizije teksta
Povelje, I to pod uslovima da :
1) dan I mesto konferencije odredjuje Generalna skupstina glasovima 2/3 svojih clanova I glasovima bilo
koje devetorice clanova Saveta bezbednosti,
2) svaki clan Ujedinjenih nacija na toj konferenciji moze imati samo jedan glas,
3) amandmani tekstu pomenute Povelje, koje ova Konferencija preporuci vecinom od 2/3, stupaju na
snagu kada budu ratifikovani od strane 2/3 clanova Ujedinjenih nacija,
4) u zbiru dvotrecinskih glasova moraju se nalaziti glasovi svih stalnih clanova Saveta bezbednosti,
5) ratifikacija mora biti izvrsena saobrazno ustavnim propisima drzava clanica.

Automatski postupak:
1) ako pomenuta konferencija za reviziju povelje ne bude odrzane pre desetog redovong zasedanja
Generalne skupstine, po njenom stupanju na snagu, predlog za saziv Konferencije bice stavljen na dnevni
red tog zasedanja Generalne skupstine,
2) Konferencija ce se odrzati na osnovu odluke Generalne skupstine donete obicnom vecinom.Za ovu
odluku mora postojati preporuka Saveta bezbednosti,doneta glasovima devetorice clanova Saveta
bezbednosti,
3) svi amandmani moraju biti ratifikovani od strane 2/3 clanova
4)medju ovim glasovima moraju biti svi glasovi stalnih clanova Saveta bezbednosti.

Postupak za predlaganje amandmana I pokretanje revizije Povelje prema glavi XVIII je trostruk,odnosno
u zavisnosti od vreste postupka.
Za amandmanski postupak dovoljno je obicno stavljanje pitanja na dnevni red Generalne skupstine I to na
onaj nacin sto ce se predlog preko Generalnog sekretara dostaviti clanovima Organizacije 60 dana pre
otvaranja redovnog zasedanja, kako to zahteva clan 12 Unutrasnjeg poslovnika Generalne skupstine. Posto
svako pitanje predlozeno za upis na dnevni red treba da bude potkrepljeno memoarom koji bi pruzio
potrebna objasnjenja , sa osnovnom dokumentacijom ili nacrtom rezolucije tako bi trebalo postupiti u
ovom slucaju.

Za vanredni postupak ove revizije Povelje nije dovoljno samo stavljanje pitanja na dnevni red,vec je za to
nuzna dvotrecinska odluka Generalne skupstine I preporuka devet clanova Saveta bezbednosti.

I u pogledu amandmanskog I u pogledu vanrednog postupka za reviziju Povelje,drzave mogu pokrenuti
pitanje izmene Povelje.
Ako se radi samo o jednom amandmanu ,postupak je jednostavan.Primenjuje se postupak kao I kod
svakog predmeta koji se zeli izneti na razmatranje pred clanove Organizacije. Ali,ako je po sredi niz
amandmana, koji idu za tim da revidiraju pravce razvoja Organizacije, ili pak njeno unutrasnje
funkcionisanje,u tom smislu pokretanje postupka je teze. Nuzna je dvotrecinska odluka Generalne
skupstine, pod uslovom da prethodno postoji preporuka Saveta bezbednosti usvojena od strane devetorice
clanova.
Nacelo jednakosti drzava time nije dovedeno u pitanje.Velike sile nisu sebe obezbedjivale u sistemu
pokretanja postupka, vec u fazi ratifikacije usvojenih amandmana.
Automatski postupak za pokretanje revizije Povelje predstavlja kompromis malih drzava I velikih sila u
San Francisku 1945. Da bi se na neki nacin ublazilo pravo veta pet velikih sila I da bi se zaista omogucilo
sazivanje Generalne konferencije za reviziju Povelje posto se vec u to doba nije moglo pretpostavljati da
ce se sve kvalifikovane sile saglasiti da se ma u cemu lise nekog dela svojih prava priznatih Poveljom
putem Generalne konferencije predvidjena je veca mogucnost da se ona odrzi upisom na dnevni red 10og
redovnog zasedanja Generalne skupstine.

.Koncesija je minimalna, jer prilikom ratifikacije moguce je svakoj velikoj sili da spreci izmenu sadasnje
Povelje.
Automatska mogucnost revizije Povelje,posle deset godina njenog zivota moze da karakterise Povelju kao
kompromis predvidjen za 10 godina.
Povelja se posle desetog redovnog zasedanja moze I ne mora da revidira, ali pitanje njenog daljeg
opstanka se mora postaviti.
Stavise,u vanrednom postupku je predvidjeno sazivanje Konferencije na kojoj ce svaki clan imati po jedan
glas. Dakle, Konferencija ce imati karakteristiku medjunarodne konferencije na kojoj bi bila primenjena
pravila postupka koja vaze za mejdunarodne konferencije Ujedinjenih nacija.
To se, medjutim, ne vidi iz stava 3 clana 109 Povelje. Generalna skupstina je po predvidjenom postupku
nadlezna da samo odluci da li ce se konferencija odrzati ili ne. Znaci,da je to trebalo da bude uobicajena
konferencija.

Iako su za sistem postupka za reviziju Povelje bili predominantni politicki motivi ispoljeni velikim
delom u politici glavnih velikih sila sa pravne strane,otezavanje postupka za reviziju Povelje moglo bi se
dovesti u vezu sa tendencijom za ustavnom stabilnoscu ovog osnovnog pravnog teksta Ujedinjenih nacija.

Fakticka revizija povelje

Fakticka revizija se moze izvrsiti na razne nacine I to:
-putem prakse kojoj se ne protive ostale clanice,
-deklaracijom grupe drzava clanica koje imaju poseban polozaj I pravo u Organizaciji,
-stvaranjem pomocnih organa na koje se prenose delovi nadleznosti glavnih organa,
-rezolucijom koja sadrzi preporuke za ponasanje clanova van Organizacije.
One imaju moralno-politicki karakter I predstavljaju shvatanje koje vecina ocekuje da ce biti prihvaceno
od drzava.
Do fakticke revizije Povelje , takodje, dolazi:
- putem kolektivne deklaracije koja sadrzi odredjen program buduceg rada Organizacije,
-putem niza rezolucija kojima se, iako u obliku preporuka, nalaze obavezno postovanje drzavama
clanicama koje su za njih dale svoj glas.
Fakticka revizija Povelje moze biti izvrsena I precutnom saglasnoscu u tom smislu da se izvesne njene
odredbe nece primenjivati.


59. Prijem u clanstvo OUN-a

Privuci sve drzave na svetu u clanstvo Organizacije ujedinjenih nacija jedan je od glavnih njenih
ciljeva.Taj cilj saveznici su istakli neposredno pred zavrsetak Drugog svetskog rata, kada je prihvacena
koncepcija da buduca medjunarodna organizacija treba da bude univerzalne prirode.
Medjutim, da bi neka zemlja postala clanica Ujedinjenih nacija,mora da ispuni sledece uslove:
1.da se radi o dravi, tj da je ona nezavisna od neke druge drzavne vlasti,
2.da je miroljubiva
3.da prima obaveze koje sadrzi Povelja,
4.da je sposobna i voljna da ih izvrava.
Odluku o prijemu drave u clanstvo donosi Generalna skuptina na preporuku Saveta bezbednosti za koju
moraju biti svi stalni clanovi ovog organa.

Rezolucijom Saveta bezbednosti od 17. maja 1946. godine I amandmanom od 24. jula 1946. godine
obrazovan je Komitet za razmatranje molbi u kome je svaki clan Saveta zastupljen.Drzava koja zeli da
postane clan Ujedinjenih nacija treba da podnese Generalnom sekretaru molbu koja mora da sadrzi
formalnu izjavu da ta drzava prihvata obaveze koje proisticu iz Povelje.Generalni sekretar upucuje molbu
Savetu bezbednosti koji je iznosi pred svoj Komitet. Njegov je zadatak da molbu razmotri I da svoj
izvestaj sa misljenjem dostavi Savetu bezbednosti. Izvestaj Komiteta Savetu treba da se podnese 35 dana
pre redovne sednice Generalne skupstine, a Savet Generalnoj skupstini 25 dana ranije.U slucaju da je
sazvana vanredna sednica Generalne skupstine onda 14 dana pre pocetka takve sednice.
Organizacija Ujedinjenih nacija danas broji 192 drave clanice.
60.Sankcije zbog neizvrsenja ili povrede clanskih obaveza

Za slucaj neizvrsavanja ili povrede clanskih obaveza Povelja predvidja mogucnost primene nekoliko vrsta
sankcija.
Najblazu meru predstavlja suspenzija prava glasa iz finansijskih razloga.
Prema clanu 19 Povelje Generalna skupstina moze uskratiti pravo glasa onom clanu koji dve godine
zadocni sa placanjem doprinosa Organizaciji.
Takva drzava gubi pravo da glasa u Generalnoj skupstini, ali ne I u drugim organima.

Suspenzija clanskih prava I povlastica ostrija je sankcija za neizvrsavanje obaveza koje proisticu iz
clanstva Ujedinjenih nacija.
Na osnovu cl. 5 Povelje ova mera se izrice drzavi protiv koje Savet bezbednosti preduzme preventivnu ili
prinudnu akciju.
Suspenziju predlaze Savet bezbednosti, a odluku da se obustavi vrsenje clanskih prava I povlastica donosi
Generalna skupstina.
Povelja ne predvidja koja prava I povlastice cine predmet suspenzije, kao ni njen domasaj. Ipak,
preovladjuje stav da ona obuhvata pravo predstavljanja I glasanja u organima Ujedinjenih nacija, buduci
da je svrha ove mere da se suspendovanoj clanici uskrati mogucnost uticaja na organizaciju kroz zabranu
ucesca u raspravi I odlucivanju. Nasuprot tome, smatra se da postoje neka prava koja nikako ne mogu biti
predmet suspenzije clanici se ne bi moglo uskratiti pravo pokretanja postupka mirnog resavanja sporova
pred Savetom bezbednosti ili Generalnom skupstinom. Isto tako, suspendovana clanica ne bi mogla biti
lisena prava da se pojavi kao strana pred Medjunarodnim sudom pravde.
Suspenzija ima privremeni karakter I prestaje odlukom Saveta bezbednosti.

Iskljucenje iz clanstva predstavlja krajnju meru kojoj se u smislu cl.6 pribegava kada clanica uporno
narusava nacela sadrzana u Povelji.
Odluku o iskljucenju donosi Generalna skupstina na predlog Saveta bezbednosti.
Odluka stupa na snagu odmah I iskljucena clanica nema vise nikakvih clanskih prava I obaveza.
Povelja ne sadrzi odredbe o postupku I nacinu vracanja iskljucene drzave u clanstvo Ujedinjenih nacija.
Smatra se da ova drzava moze ponovo postati clan samo po postupku koji je predvidjen za prijem novih
clanova Ujedinjenih nacija.
U dosadanjoj praksi UN nisu ni jednom primenile navedene odredbe Povelje.

61. Organi Ujedinjenih nacija

Predlozi iz Dambarton Oksa predvidjaju samo 4 glavna organa:
1. Generalnu skupstinu,
2. Savet bezbednosti,
3. Sekretarijat I
4. Medjunarodni sud pravde.

Na konferenciji u San Francisku 1945. godine, zahtevano je da se ustanove jos dva glavna organa , I to :
5. Ekonomski socijalni savet I
6. Starateljski savet.
Tako je Poveljom uspostavljeno sest glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija.
Izmedju glavnih organa nadleznosti su podeljene (nasuprot Paktu Drustva naroda, prema kome su
znacajna ovlascenja bila u zajednickoj nadleznosti Saveta I Skupstine).
Prema Povelji, Generalna skupstina raspolaze generalnom nadleznoscu.
Ona je ovlascena da razmatra svako pitanje koje ulazi u delokrug Povelje ili se tice funkcija ili ovlascenja
bilo kog organa.

Povelja predvidja mogucnost obrazovanja pomocnih organa.
Generalna skupstina moze osnovati ovakve organe za obavljanje svojih zadataka, kao sto to moze ciniti I
Savet bezbednosti.
Pomocni organi mogu biti stalni, ako se permanentno bave odredjenim vrstama posla.
Poslovnikom Skupstine su predvidjena dva takva organa I to :
1) Savetodavni komitet za administrativna I budzetska pitanja ( 9 clanova)
2) Komitet za doprinose (10 clanova).

Skupstina moze I naknadno osnovati ovakva stalna tela.
Stalni pomocni organi Skupstine su I
1) Komisija za medjunarodno pravo,sastavljena prvo od 15 clanova , a danas prosirena na 34 clana, I
2)Komisija za nadgledanje mira,koju ima 14.
Skupstina u celini ili njeni glavni komiteti mogu obrazovati komisije za konkretne zadatke.Tako je
stvorena Komisija Ujedinjenih nacija za mirenje u Palestini ili Komitet za kolektivne mere. To su tzv.
Komiteti ad hoc. Oni mogu biti formirani na odredjeno vreme I onda imaju karakter privremenih komiteta.
Tako je 1947. Stvoren privremeni komitet "Mala skuptina" za probni period od godinu dana.

62. Sastav, saziv I organizacija Generalne skupstine
Sastav
Skup svih drzava clanica Ujedinjenih nacija predstavlja Generalnu skupstinu.
Ona je jedini organ u kome su predstavljene sve drzave clanice.
Svaka drzava clanica u Generalnoj skupstini ne moze imati vise od pet predstavnika (delegata) I po pet
zamenika delegata koji mogu predstavljati svoju zemlju u Skupstini po odobrenju sefa delegacije.
Svaka delegacija moze imati izvestan broj savetnika,strucnjaka I drugih pomocnih sluzbenika, koliko ona
smatra da joj je potrebno.
Saziv..
Generalna skupstina se saziva u redovno I vanredno zasedanje.
Pocetak redovnog zasedanja je utvrdjen svake godine za treci utorak u septembru.
Na predlog Generalnog komiteta Generalna skupstina na pocetku zasedanja utvrdjuje dan zakljucenja rada
Skupstine
Generalna skupstina se odrzava u sedistu Ujedinjenih nacija ili u nekom drugom mestu, ako ona to odredi.
Skupstina moze I vanredno da zaseda.U tom slucaju nju saziva Generalni sekretar na zahtev Saveta
bezbednosti, ili na zahtev vecine clanova I tada se ona mora sastajati najdalje za 15 dana nakon
postavljenog zahteva.
Na isnovu rezolucije Ujedinjeni za mir Skupstina se moze sazvati u roku od 24 casa po prijemu
zahteva upucenom generalnom sekretaru na tzv. Hitno vanredno zasedanje.


Organizacija
Za svako zasedanje Generalna skupstina bira predsednika I 21 potpredsednika.
Rad u Skupstini se odvija u plenumu I glavnim komitetima (velikim komisijama).
Zbog velikog broja pitanja na dnevnom redu, Generalna skupstina raspodeljuje pojedina pitanja nekom od
6 glavnih komiteta, koji ta pitanja razmatraju nastojeci da usklade razlicite pristupe drzava. Nakon toga
ovi komiteti na plenarnom zasedanju skupstine podnose nacrt rezolucija I odluka koje treba razmatrati.
Postoji sest glavnih komiteta, I to : prvi komitet (Komitet za razoruzanje I medjunarodnu bezbednost),
drugi (Ekonomski I finansijski komitet) treci za socijalna,humanitarna I kulturna pitanja,cetvrti (Specijalni
politicki komitet koji se bavi I pitanjima dekolonizacije), peti se bavi administrativnim I budzetskim
pitanjima,a sesti pravnim pitanjima.
Takodje, postoje I komiteti za postupak koji imaju u nadleznosti organizaciona pitanja I vodjenje
skupstinskih poslova. Postoje 2 komiteta ove vrste I to:
1) Generalni komitet (Biro)
2) Komitet za akreditive.
Generalni komitet broji 28 clanova.
U njegov sastav ulaze predsednik Skupstine, 21 potpredsednik I predsednici sest glavnih komiteta.
Generalni komitet na pocetku svakog zasedanja razmatra privremeni dnevni red I daje preporuke
Generalnoj skupstini I takodje, daje preporuku Generalnoj skupstini o danu zavrsetka njenog zasedanja.
On pomaze predsedniku I Generalnoj skupstini u izradi dnevnog reda svakog plenarnog sastanka, kao I o
svakom pitanju koje se tice njihovog rada.
Generalni komitet nikada ne odlucuje o politickim pitanjima.
Komitet za akreditive broji 9 clanova koje na pocetku svakog zasedanja bira Generalna skupstina na
predlog njenog predsednika. Njegova je uloga da Generalnoj skupstini podnese izvestaj o proveri
punomocja predstavnika drzava.
Pored ovih generalna skupstina ima jos mnostvo drugih pomocnih organa koji nose razlicite nazive :
komiteti,komisije,odbori.paneli.





63.Nadleznost Generalne skupstine I glasanje

Na osnovu generalne nadleznosti koju ima, Generalna skupstina moze da raspravlja o svim pitanjima I
predmetima koji su u delokrugu Povelje,ili se odnose na bilo koji organ Organizacije ujedinjenih nacija.
Izuzetak je predvidjen u slucaju da Savet bezbednosti razmatra izvestan spor ili nastalu situaciju. U tom
slucaju Generalna skuptina ne moe donositi preporuke u vezi s tim sporom, ukoliko to ne bi sam Savet
bezbednosti traio od Generalne skuptine.
Uopste, u nadleznosti je Generalne skupstine da razmatra svako pitanje koje se odnosi na odrzavanje
medjunarodnog mira I bezbednosti.
U kompleksu tih pitanja nalazi se I problem regulisanja naoruzanja.U tom pogledu Generalna skupstina
moze ciniti preporuke I drzavama clanicama I Savetu bezbednosti u celini.
Za pokretanje ovih pitanja pred Generalnom skupstinom ovlascen je svaki clan Organizacije Ujedinjenih
nacija ili Savet bezbednosti, pa cak I drzava neclanica pod uslovima koje je Povelja prdvidela, a o kojima
je bilo reci.
Iako Generalna skupstina raspolaze generalnom nadleznoscu, to jos ne znaci, prema tekstu Povelje, da je
Savet bezbednosti subordinirani organ Generalnoj skupstini, jer rezolucije I preporuke Saveta bezbednosti
ne podlezu potvrdjivanju ili neodobravanju od strane Generalne skupstine. Medjutim, praksa je pokazala
da ukoliko dodje do neuspesnog funkcionisanja Saveta bezbednosti Generalna skupstina moze preuziti
funkciju ovog organa u interesu ocuvanja medjunarodnog mira I bezbednosti. To ne znaci da je Savet
bezbednosti postao subordiniran organ, vec ukoliko neki organ propsuti da uradi nesto za sta je bio
ovlascen ili postane nesposoban za vrsenje funkcije, onda su Ujedinjene nacije ovlascene da kao
negotiorum gestor , preuzmu funkciju od jednog organa I prenesu ga na drugi organ.

Posebno je Generalna skupstina ovlascena da podstice proucavanja I daje preporuke radi:
unapredjenja medjunarodne saradnje,
- razvoja I kodifikacije medj. prava,
- unapredjenja svetske medj. saradnje,
- pomaganja da dodje do ostvarenja prava coveka I osnovnih sloboda za sve,bez obzira na rasu, pol, jezi
I veru.
Generalna skupstina prima I razmatra godisnje I druge izvestaje, ispituje i odobrava budet i sve
finansijske i budetske sporazume sa specijalizovanim agencijama radi davanja preporuka ovim
organizacijama.
Glasanje
Nacelo jednakosti drava sprovedeno je u Generalnoj skuptini na taj nacin to svaka drava clanica ima
odredjen broj predstavnika i raspolae samo jednim glasom.
Nacelo jednoglasnosti-apsolutno ili kombinovano sa pravom glasanja - nije primenjeno, vec je primenjen
sistem vecinskog glasanja,i to obicne vecine clanova koji su bili prisutni i koji su glasali, a dvotrecinska-
kvalifikovana vecina za vana pitanja:
a.preporuke u vezi sa odranjem medjunarodnog mira i bezbednosti
b.izbor privremenih clanova Saveta bezbednosti
c.izbor clanova Ekonomskog i socijalnog saveta
d.izbor dela clanova Starateljskog saveta
e.prijem clanova u Organizaciju
f.obustavljanje prava i povlastica koje prua clanstvo
g.iskljucenje clanova
h.pitanja u vezi sa primenom starateljstva
i.budetska pitanja
U poslednje vreme tei se postizanju konsenzusa o pitanjima koja su na dnevnom redu cime se
postize veca podrska za usvojene odluke.

64. Pravna priroda Generalne skupstine

S jedne strane, ona je najvisi organ u ustavnoj strukturi organizacije ujedinjenih nacija.
Svi clanovi drugih organa, izuzev stalnih clanova Saveta bezbednosti su izborni.Bira ih Generalna
skupstina.
S druge strane , ona nema karakter naddrzavne vlasti , jer ne raspolaze opstom nadleznoscu da donosi akta
vlasti.
Polazeci od shvatanja da Generalna skupstina ima karakter parlamenta , bivsi generalni sekretar Trigve Li
poveo je akciju u cilju da se ogranici nadleznost Generalne skupstine trazeci da ona samo razmatra I
postavlja nacela, a ostali rad da se prepusti Sekretarijatu I drugim organima, kao sto to rade parlamenti na
Zapadu.Medjutim, posto se Generalna skupstina sastoji od suverenih drzava takav bi nacin isao direktno
na stetu njihovih interesa pa ova akcija potpomognuta od strane delegata Velike Britanije I skandinavskih
drzava nije uspela.
Poslovnik Generalne skuptine nije mogao biti revidiran na tetu slobode reci drava clanica.
Generalna skupstina nije ni u celini samo diplomatska konferencija, jer se one pre svega, sastaju
povremeno,a Generalna skupstina redovno.
Drugo, svaka diplomatska konferencija ustanovljava svoju proceduru za odredjena zasedanja, a Generalna
skupstina ima unapred utvrdjen postupak prema Povelji I svom poslovniku.
Trece, po pravilu, na konferencijama vazi nacelo jednoglasnosti, a u Generalnoj skupstini system obicne I
kvalifikovane vecine.
Generalna skupstina je jedino po sastavu delegata diplomatska konferencija.
Ona ima samo po sastavu prirodu stalne diplomatske konferencije,a po funkcijama ima karakter glavnog
organa medjunarodne organizacije, tipa udruenja suverenih drava.
65. Sastav I nadleznost Saveta bezbednosti

Savet bezbednosti se sastoji od 15 clanova I to :
- pet stalnih predstavnika (Kine,Francuske,Rusije,Velike Britanije I SAD) I
-deset drugih, nestalnih clanova koje bira Generalna skupstina na dve godine.
Prilikom izbora nestalnih clanova, Povelja nalaze da se narocito vodi racuna o tome koliko je drzava
kandidat doprinela medjunarodnom miru I bezbednosti I ostvarenju drugih ciljeva organizacije,kao I o
pravilnoj geografskoj raspodeli.
Nestalni clan kome je rok istekao, ne moze biti odmah ponovo biran.
Savet bezbednosti mora biti u mogucnosti da neprekidno zaseda.
Sastanci Saveta se mogu odrzavati I van sedista organizacije ako se na taj nacin olaksava rad.

Nadleznost
Ujedinjene nacije poverile su Savetu bezbednosti, kao jednom od glavnih organa Organizacije, glavnu
odgovornost za odrzanje medjunarodnog mira I bezbednosti.
Pri vrsenju svoje nadleznosti Savet postupa u njihovo ime, ali na osnovu odgovornosti koju su kao
mandatori dobili od strane Ujedinjenih nacija.
Prilikom obavljanja svojih duznosti Savet mora da postupa u skladu sa ciljevima I nacelima koje sadrzi
Povelja.
Posebna ovlascenja Savetu data su prilikom mirnog resavanja sporova, postupka u slucaju ugrozavanja I
narusavanja mira, agresijeregionalnog resavanja sporova I regulisanja medjunarodnog starateljstva.
Ujedinjene nacije su se izricito obavezale (cl.25) da ce prihvatiti i izvravati punovano donete odluke
Saveta bezbednosti.
Savet bezbednosti podnosi na razmatranje Generalnoj skupstini redovno godisnje, a po potrebi I vanredne
izvestaje.

66. Glasanje u Savetu bezbednosti

Svaki clan Saveta bezbednosti raspolaze jednim glasom, a odluke po pitanjima postupka donose se
potvrdnim glasom devetorice clanova, bez obzira da li su oni stalni ili nestalni clanovi Saveta.
Po svim drugim pitanjima oducuje se potvrdnim glasovima devetorice clanova, medju kojima moraju da
se nalaze glasovi stalnih clanova Saveta bezbednosti.

Ukoliko se odluke odnose na mirno resavaje sporova ili pomaganje razvoja mirnog resavanja lokalnih
sporova, strana koja se nalazi u sporu mora se uzdrzati od glasanja na osnovu principa da niko ne moze
biti sudija u sopstvenoj stvari.
Velike sile su obezbedile sebi punu vlast u donosenju odluka. Ta se vlast ne odnosi samo na dejstvo u
pogledu njihove licne bezbednosti ,vec je to inhibitivna vlast, vlast koja moze da spreci uopste, svako
donosenje odluka, da onemoguci njihovo stupanje na snagu.
Tri vodece saveznicke sile SAD, Velika Britanija, SSSR tokom drugog svetskog rata odlucile su da
odmah po njegovom zavrsetku stvore medjunarodnu organizaciju nadleznu za mir I bezbednost u svetu,
koja nece biti produzetak starog Drustva naroda, vec sasvim novi medjunarodni instrument putem kojeg bi
se I dalje razvijali medjusaveznicki odnosi koji bi uglavnom davali ton posleratnoj svetskoj politici.
Relativno brzo se dolazilo do sporazuma po mnogim pitanjima. Ali, problem glasanja u glavnom organu
buduce Organizacije ujedinjenih nacija, koji bi bio nadlezan za ocuvanje svetskog mira I bezbednosti, nije
mogao biti resen na prethodnoj konferenciji u Dambarton Oksu od 21. avgusta do 7. oktobra 1944. na
kojoj je projektovana buduca Povelja .Zato je to tesko resivo pitanje ubrzo stavljeno na dnevni red
Krimske konferencije ,odrzane u Jalti od 4. do 11. februara 1945. godine.
Na ovoj konferenciji ,Velike trojice,trebalo je naci politickopravnu formulu koja bi:
- prvo, onemogucavala buduci sukob izmedju tri velike sile,
- drugo, zastitila njihove interese u medjunarodnoj strategijskoj borbi I ,
- trece, omogucila malim zemljama da budu saslusane od strane kvalifikovanih velikih sila, I to u
slucajevima kada smatraju da je neko njihovo pravo povredjeno.

Posle duzih diskusija doslo je do sporazuma.
Sve tri velike sile prihvatile su americki predlog da u Savetu bezbednosti u svim sustinskim odlukama
velike sile moraju postici jednoglasnost za koju treba da privole jos dva (danas 4) nestalna clana koji
nemaju pravo na ulaganje veta .U protivnom odluka ne moze da stupi na snagu, jer je dovoljan negativan
glas jedne kvalifikovane velike sile da onemoguci dejstvo predozene odluke.
Za pitanje postupka u Savetu bezbednosti dovoljna je vecina ranije od sedam, sada, posle usvojenih
ratifikovanih amandmana od 9 clanova bez obzira da li su za takvu odluku velike sile, stalni clanovi ili
ostale drzave nestalni clanovi ovog organa Organizacije.

Takozvanom Jaltskom formulom , usvojenom u San Francisku, kao cuveni clan 27 Povelje, ostvaruje
se teznja velikih sila ,I to:
- prvo, pravno se onemogucuje nadglasavanje izmedju saveznika, na taj nacin sto na svaku odluku koja
bi se odnosila na slucaj pretnje miru, povrede mira ili dela agresije, svaka od pojedinih velikih sila ima
pravo da ulozi veto,
- drugo,svakoj velikoj sili omogucena je siroka medjunarodna politicka delatnost, uz obezbedjenje
njenih interesa.
Ovim resenjem sistema glasanja bila je zadovoljna Velika Britanija, jer je , I pored isticanja prava malih
naroda, u pravu veta gledala sredstvo za sprecavanje ma cijeg uplitanja u njene imperijalne interese.
Tako su Velike sile zasnovale ne samo svoju posleratnu saradnju vec I opstanak Ujedinjenih nacija na
pretpostavci o slozi medju njima kao uslovu za mir u svetu.A pravo veta,koje moze koristiti jedna prema
drugoj,trebalo je da bude poluga koja ce ih pokretati na sporazume.

67. Ekonomski I socijalni savet

Razvoj tehnike I civilizacije nalaze drzavama da sve tesnje budu ekonomski povezane.Svakim danom
raste potreba za sto vecom razmenom sirovina I gotovih proizvoda, jer nema drzave na svetu koja bi u
potpunosti mogla da obezbedi iz svojih izvora sve sto je nuzno njenoj privredi. Ta ekonomska cirkulacija
u medj. saobracaju mora da bude pravno regulisana. Zapocelo se na tom polju jos u okviru Drustva
naroda.Tako je
- na konferenciji od 11.juna 1928.godine donet Zavrni akt o ukidanju zabrane restrikcije u pogledu uvoza
i izvoza
- medjunarodna konferencija od 17.februara 1930.godine razmotrila je pitanje ekonomskog ugovaranja
- 12.juna 1933.godine 66 drava je diskutovalo o medjunarodnim monetarnim i ekonomskim potrebama.

Posle Drugog svetskog rata aktivnije se pristupa regulisanju medjunarodnih ekonomskih pitanja.
Od 1. do 22.jula 1944.godine odrzana je monetarna i finansijska konvencija u Breton Vudsu na kojoj su
obrazovane dve medjunarodne organizacije, specijalizovane agencije UN: Medjunarodni monetarni fond
I Medjunarodna banka za obnovu i razvoj.

Za razliku od Pakta Drustva naroda, kao I od Predloga za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije
donetih na konferenciji u Dambarton Oksu 1944. godine- Povelja je predvidela jos jedan glavni organ
organizacije Ekonomski I socijalni savet.
Ekonomski I socijalni savet se sastoji od 54 clana koje bira Generalna skupstina na rok od tri godine.
Za razliku od Saveta bezbednosti, u ovom organu clanovi kojima istekne mandat mogu biti ponovo birani.
Nadleznost Ekonomskog I socijalnog saveta se sastoji :
1) u podsticanju I proucavanju I pripremanju izvestaja po medjunarodnim, ekonomskim, drustvenim,
vaspitnim problemima.
U vezi sa njima , ovaj organ daje preporuke Generalnoj skupstini,clanovima Ujedinjenih nacija I
specijalizovanim agencijama.
2) u podnosenju preporuka koje se ticu postovanja I uvazavanja prava coveka I njegovih osnovnih
sloboda.
Radi izvrsenja ovih zadataka , Ekonomski I socijalni savet moze da :
a) priprema nacrte konvencija radi podnosenja Generalnoj skupstini
b) saziva medjunarodne konferencije po svim pitanjima koja su u nadleznosti ovog organa ,
v) zakljucuje sporazume I odredjuje uslove pod kojima ce specijalizovane agencije biti povezane sa
Organizacijom,da usaglasava rad specijalizovanih agencija putem savetovanja I da im u tom cilju daje
preporuke.
g) pruza obavestenja Savetu bezbednosti I ukazuje mu pomoc na njegovo trazenje.

Ekonomski I socijalni savet resava I druge zadatke koje mu poveri Generalna skupstina.
U ovom organu svaki clan ima po jednog predstavnika I raspolaze samo sa jednim glasom.
Velike sile redovno se biraju u Savet.
Male I srednje drzave clanice se po toj pojavi ne protive zbog njihovog nuznog ucesca u medjunarodnom
ekonomskom zivotu.
Odluke se donose prostom vecinom clanova koji su prisutni I koji glasaju.
Savet se sastaje prema ukazanim potrebama , a najmanje dva puta godisnje.
On moze da osniva pomocne organe, I to komisije I odbore.
Postoje dve vrste komisija :
1) funkcionalne komisije za tehnicka pitanja iz nadleznosti Saveta (komisija za zaposlenje I ekonomski
razvoj,za javne finansije za prava coveka..)
2) regionalne ekonomske komisije (komisija za Evropu, za Latinsku Ameriku, za Srednji Istok).

Za posebna pitanja mogu se osnivati odbori tzv. komiteti ad hoc, kao sto je Komitet za pregovore sa
specijalizovanim agencijama I dr.



68. Sekretarijat Ujedinjenih nacija

Generalni sekretar je glavni administrativni sluzbenik Organizacije ujedinjenih nacija.
Imenuje ga Generalna skupstina na preporuku Saveta bezbednosti.
Mandat mu traje 5 godina uz mogucnost ponovnog izbora.
Njemu su Poveljom odredjeni veoma znacajni zadaci,(a ne Sekretarijatu kao celini). Ima shvatanja da je
on u stvari jedan od glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija, a da je Sekretarijat njegov ured.
Medjutim, vremenom je njegova funkcija ogranicena, tako da je on sef administracije Organizacije.
Njegove su funkcije administrativne I izvrsne prirode.U tom svojstvu on postupa na sastancima Generalne
skupstine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog I socijalnog saveta I Starateljskog saveta.
On podnosi svoj godisnji izvestaj o radu Organizacije.
Generalom sekretaru je Poveljom dodeljena znacajna funkcija.On moze da skrene paznju Savetu
bezbednosti na svako pitanje koje je u stanju da ugrozi medjunarodni mir I bezbednost.Uz odobrenje
Saveta bezbednosti obavestava Skupstinu o predmetima koji su na dnevnom redu Saveta bezbednosti,a
ticu se medjunarodnog mira I bezbednosti.
Dakle, pored pretezno administrativne vlasti, generalni sekretar raspolaze I politickim ovlascenjima koja
izviru iz clana 99 Povelje Ujedinjenih nacija.On takodje prima informativne izvestaje o nesamoupravnim
teritorijama I registruje I objavljuje medjunarodne ugovore.
Generalni sekretar postupa po svojoj vlastitoj oceni, na taj nacin sto ne prima, niti trazi uputstva , ni on ni
njegovo osoblje,niti od vlada,niti od kojih drugih vlasti van Organizacije.
Duznost je I njemu I njegovom osoblju da se uzdrzavaju od svakog postupka koji bi bio suprotan polozaju
medjunarodnog sluzbenika.

69. Specijalizovane agencije

Pakt Drutva naroda, u clanu 24, predvidjao je povezivanje sa Drutvom naroda tzv. medjunarodnih biroa,
ustanovljenih na osnovu zajednickih ugovora, tj. njihovo stavljanje pod vlast ove medjunarodne
organizacije. Ova ideja dobila je svoj definitivan oblik tek u Povelji Ujedinjenih nacija.
Clanom 57 Povelje ustanovljavaju se specijalizovane agencije putem medjunarodnih sporazuma.
One moraju imati medjunarodne odgovornosti odredjene njihovim osnovnim sporazumima I to u oblasti
privrede,drustvene,kulturne,vaspitne,zdravstvene I njima srodne aktivnosti.
Clanstvo u specijalizovanim agencijama nije rezervisano samo za clanove Organizacije ujedinjenih
nacija.I druge zemlje mogu pristupiti ovim medjunarodnim organizacijama.
Specijalizovane agencije imaju svoja mesta u razgranatom sistemu Organizacije ujedinjenih nacija.
Na osnovu sporazuma koje specijalizovane agencije zakljucuju sa Ekonomskim I socijalnim savetom,one
sticu svoj status I pod odredjenim uslovima stupaju u vezu sa Organizacijom. Ove sporazume odobrava
Generalna skupstina.
Specijalizovane agencije su duzne da salju redovne godisnje izvestaje Ekonomskom I socijalnom savetu.
Pri ovom glavnom organu Organizacije nalazi se koordinacioni odbor sastavljen od generalnog sekretara
UN I izvrsnih sefova specijalizovanih agencija. Predstavnici u Ekonomskom I socijalnom savetu nemaju
pravo glasa. Njihovi predstavnici imaju pravo da podnose formalne predloge I amandmane, ukoliko to
zatrazi punopravni clan Ekonomskog I socijalnog saveta, njihovih komisja I pomocnih organa.
Specijalizovane agencije su ovlacene da medjusobno sklapaju medjunarodne sporazume.

Specijalizovane agencije su pravna lica.
One su se saglasile da pruzaju podrsku Savetu bezbednosti u sprovodjenju njegovih odluka radi odrzanja I
uspostavljanja medjunarodnog mira I bezbednosti.
One raspolazu sposobnoscu da zakljucuju medjunarodne sporazume, one mogu sticati I raspolagati
nepokretnom I pokretnom imovinom I one imaju pravo na pokretanje pravnog postupka.
Sklopljeni sporazumi sa specijalizovanim agencijama sadrze standardne odredbe koje se odnose na:
- predstavljanje Ujedinjenih nacija I odredjene organizacije na zasedanjima,
- reciprocno stavljanje tacaka na dnevni red,
- razmenu informacija I dokumenata itd..
Od posebnog je znacaja data saglasnost specijalizovanih agencija da ce biti razmotrena svaka preporuka
Organicaije ujedinjenih nacija, kao I obaveza davanja izvestaja o preduzetim merama.
Tesna veza izmedju Organizacije UN sa specijalizovanim organima ogleda se u njihovoj obaveznoj
pomoci Savetu bezbednosti prilikom sprovodjenja rezolucije Saveta radi odrzanja ili uspostavljanja
medjunarodnog mira I medjunarodne bezbednosti.


Do sada su organizovane ove specijalizovane agencije :
Medjunarodna organizacija rada (ILO),
Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu I poljoprivredu (FAO),
Organizacije Ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku I kulturu (UNESCO),
Svetska zdravstvena organizacija (WHO),
Grupacija Svetske banke,
Medjunarodni monetarni fond (IMF),
Medjunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO),
Medjunarodna pomorska organizacija (IMO)
Medjunarodna unija za telekomunikacije (ITU)
Svetski postanski savez (UPU)
Svetska meteoroloska organizacija (WMO)
Svetska organizacija za inteletkualnu svojinu (WIPO),
Medjunarodni fond za razvoj poljoprivrede (IFAD),
Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO),
Svetska turisticka organizacija (WTO).

Pored toga postoji odredjeni broj medjunarodnih organizacija bez statusa specijalizovanih agencija koje
imaju posebne odnose sa OUN gde spadaju:
Medjunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA)
Svetska trgovinska organizacija (WTO)
Organizacija za zabranu hemijskog oruzja (OPCW).

Najzad, u okviru UN postoji znacajan broj fondova I programa koji nisu institucionalizovani kao
medjunarodne orgnizacije, a medju njima se isticu:
Konferencija UN o trgovini I razvoju (UNCTAD)
Fond UN za decu (UNICEF)
Program UN za razvoj (UNDP)
Svetski program hrane (WEP)
Program UN za kontrolu droga (UNDCP)
Program UN za zivotnu sredinu (UNEP).
70. Regionalne organizacije

U vreme osnivanja Ujedinjenih nacija vec je postojao odredjen broj regionalnih organizacija stvorenih
krajem proslog veka.
Povelja ne iskljucuje postojanje regionalni sporazuma ili ustanova, cija je svrha bavljenje pitanjima koja
se ticu odrzanja medjunarodnog mira I bezbednosti I koja su podesna da budu predmet regionalne
akcije.Ovi sporazumi I ustanove I njihovo delovanje moraju biti u skladu sa ciljevima I nacelima
Ujedinjenih nacija.
Povelja posmatra regionalne sporazume I ustanove kao sredista u kojima ce se resavati lokalni sporovi pre
nego sto budu izneti pred Savet bezbednosti.
Regionalne organizacije predstavljaju jednu od instanci koja je u prvom stepenu nadlezna za mirno
resavanje sporova.
Savet bezbednosti, sa svoje strane, ne samo da ne moze da sprecava postupak u okviru regionalne
organizacije vec je duzan da ga u tom smislu I pomaze.
Ukoliko se resenje lokalnog spora ne postigne mirnim putem, Savet bezbednosti je ovlascen da se koristi
regionalnim organizacijama radi sprovodjenja prinudnih mera predvidjenih u glavi VII Povelje.Ove
organizacije ne mogu bez odobrenja Saveta bezbednosti pribeci upotrebi prinudnih mera.
Povelja predvidja da Savet bezbednosti mora redovno biti obavestavan o svakoj meri koja se namerava
preduzeti od strane regionalnih ustanova ili na osnovu regionalnih sporazuma, a u cilju odrzanja
medjunarodnog mira I bezbednosti.
Od savremenih regionalnih organizacija posebno su znacajne:
1.Organizacija americkih drava (OAS) (1980)
2.Arapska liga (LAS) (1945)
3.Africka unija (AU) (2000)
4.Organizacija severnoatlantskog ugovora (NATO) (1949)
5.Savet Evrope (CE) (1949)
6.Zapadnoevropska unija (WEU) (1948)
7.Evropske zajednice (EC) (1951,1957)
8.Evropska unija (EU)
9.Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE,OEBS)
71. Savet Evrope I Organizacija za evropsku bezbednost I saradnju

Savet Evrope je osnovan Statutom potpisanim u Londonu 1949. godine.
Glavni cilj Saveta je unapredjenje jedinstva clanica putem zastite ideala I nacela koja predstavljaju
njihovu zajednicku bastinu I obezbedjenjem ekonomskog I socijalnog napredka.
Ovaj cilj se ostvaruje razmenom misljenja, sporazumima I zajednickim akcijama na ekonomskom,
socijalnom, kulturnom, naucnom I pravnom podrucju.
Savet nije nadlezan da raspravlja o vojnim I bezbedonosnim pitanjima jer su z ate svrhe stvoreni NATO I
Zapadnoevropska unija.

Statut predvidja tri organa Saveta :
1) Komitet ministara,
2) Savetodavnu skupstinu I
3) Sekretarijat.

U okviru Saveta Evrope deluje nekoliko stalnih ustanova.
Medju njima poseban znacaj imaju Kongres lokalnih I regionalnih vlasti,Evropski sud za ljudska prava I
Komesar za ljudska prava.

Komitet ministara cine ministri inostranih poslova drzava clanica.
U tom sazivu Komitet se sastaje dva puta godisnje, a izmedju ovih zasedanja deluje na nivou stalnih
predstavnika clanica na nivou pri Savetu Evrope. Komitet je osnovno politicko telo sa najsirim
ovlascenjima.
U njegovu nadleznost spada davanje preporuka drzavama clanicama, kao I usvajanje tekstova ugovora I
konvencija.
Savetodavna skupstina, koja od 197. godine nosi naziv Parlamentarna skupstina, sastoji se od delegacija
parlamenta drzava clanica.
Delegacije moraju da izrazavaju strukturu nacionalnih parlamenata I u njihov sastav ulaze kao
predstavnici vladajuce vecine, tako I opozicije.
Redovno zasedanje Skupstine odrzava se cetiri puta godisnje ,ali postoji mogucnost sazivanja vanrednih
zasedanja.
Parlamentarna skupstina je savetodavni organ I nije ovlascena da donosi pravno obavezujuce odluke za
drzave clanice.Ona moze samo da daje preporuke o pitanjima koja joj uputi Komitet ministara I da usvaja
rezolucije.Za preporuke je potrebna dvotrecinska , a za rezolucije obicna vecina predstavnika drzava
clanica.
Sekretarijat, cije je sediste u Strazburu, vrsi administrativno tehnicke poslove u okviru Saveta Evrope.
Sastavljen je od generalnog sekretara koji ima petogodisnji mandate I odgovarajuceg broja sluzbenika.
Sekretarijat je podeljen na vise direkcija za razlicita pitanja I poslove.

Najznacajniji zadatak Saveta Evrope je pripremanje I usvajanje medjunarodnih ugovora koji se podnose
drzavama clanicama na ratifikaciju ili pristupanje.
Pod okriljem ove organizacije do sada su zakljuceni mnogobrojni ugovori iz razlicitih oblasti.Najznacajni
medju njima su Evropska konvencija za zastitu ljudskih prava I osnovnih sloboda iz 1950. I Evropska
socijalna povelja iz 1961. Godine.

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE)

OEBS vodi poreklo od Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) koja je nastala
1975.godine. KEBS je funkcionisao kao proces visestranog dogovaranja o bezbednosti I saradnji u Evropi
I do 1990. Nije imao nikakve stalne organe.
1995.godine KEBS je prerastao u OEBS kao novu regionalnu medjunarodnu organizaciju.
OEBS danas ima 55 clanova I u svom sastavu ima evropske drzave, SAD, Kanadu I centralnoazijske
drzave bivse sovjetske republike.
Osnovni cilj OEBS-a je upozoravanje, sprecavanje sukoba i upravljanje krizama, kao i popravljanje stanja
posle sukoba. To nije vojni savez i ne raspolae vojnim sredstvima niti ovlacenjem da preduzima
prinudne mere prema dravama. Ova organizacija nije ni system kolektivne bezbednosti koji postoji u
Ujedinjenim nacijama, vec je to organizacija za tzv."meku" bezbednost.

OEBS ima sveobuhvatni pristup bezbednosti koji se zasniva na stavu da nije dovoljno pratiti samo vojno
politicke dogadaje u drzavama vec I ekonomska kretanja I stanje ljudskih prava. U skladu s tim jos od
Zavrnog akta iz Helsinkija 1975. nacela na kojima pocivaju odnosi izmedju drzava , ali I odnosi drzava
prema gradjanima svrstani su u 3 celine:
1) politicka I vojna pitanja,
2) ekonomska I naucna saradnja I ocuvanje zivotne sredine i
3) humanitarna pitanja ukljucujuci ljudska prava.

Najvaznija nacela iz zavrsnog akta su: suverena jednakost drzava, zabrana pretnje ili upotrebe sile,
nepromenljivost granica, teritorijalni integritet drava, mirno reavanje sporova, nemeanje u unutranje
poslove drugih drava I potovanje ljudskih prava.

OEBS ima razgranatu mrezu organa I tela sa sirokim obimom nadleznosti. Glavni organi su:
Ministarski savet sastavljen od ministara inostranih poslova drzava clanica, predstavlja glavno telo za
donosenje odluka I sastaje se jednom godisnje.
Parlamentarna skuptina cine je poslanici iz drzava clanica I njen zadatak je da raspravlja o pitanjima
iz nadleznosti OEBS a.
Visoki savet u koji ulaze predstavnici drzava na nizem nivou sastaje se najmanje dva puta godisnje u
Pragu sa zadatkom da raspravlja o politici OEBS a I opstim budzetskim pitanjima.
Stalni savet cine stalni predstavnici drzava clanica u Becu. Sastaje se svake nedelje I raspravlja o
politickim pitanjima. Funkciju predsedavajuceg vrsi ministar inostranih poslova drzave clanice koja u toj
godini ima ulogu predsedavajuceg OEBS a. U radu mu pomazu njegov prethodnik I naslednik na toj
funkciji koji zajedno cine tzv. Trojku.
OEBS ima svoj Sekretarijat sa sedistem u Becu I kancelarijom u Pragu na cijem celu se nalazi generalni
sekretar.

72. Povelja UN I Opsta deklaracija opravima coveka

Odredbe o ljudskim pravima koje su ukljucene u konacni tekst Povelje daleko su ispod ocekivanja u
vreme njenog usvajanja. Medju razlozima za to svakako je okolnost da su glavne sile pobednice imale
sopstvene teskoce sa ljudskim pravima. Sovjetski savez je u to doba pod Staljinom sprovodio cistke, SAD
su imale neke oblike rasne diskriminacije, a Velike Britanija I Francuska svoje kolonijalne posede.
Zato tim drzavama nije odgovaralo stvaranje efikasnog medjunarodnog sistema zastite ljudskih prava,
narocito postojanje kontrole postovanja prava.
Pa ipak, Povelja sadrzi nekoliko odredaba koje su od znacaja za ljudska prava.
U stavu 3 clana 1 , medju ciljevima Ujedinjenih nacija ,navodi se ostvarivanje medjunarodne saradnje I
unapredjenje I razvijanje postovanja ljudskih prava I osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol,
jezik ili veru. Drzave clanice su se obavezale da ce preduzimati zajednicku I pojedinacnu akciju u saradnji
sa Organizacijom un cilju sveopsteg uvazavanja I postovanja ljudskih prava I osnovnih sloboda za sve,
bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru.
Iako malobrojne I uopstene,odredbe Povelje o ljudskim pravima imaju visestruki pravni znacaj.
Pre svega, njima su ljudska prava internacionalizovana. To znaci da ce drzave, pristupajuci Povelji,
priznati da su ljudska prava postala pitanje od medjunarodnog znacaja, te da vise ne spadaju u njihovu
iskljucivu unutrasnju nadleznost.
Nadalje, Povelja ne odredjuje vrste i sadrinu ljudskih prava, ali potvrdjuje njihovo opte, sveobuhvatno
znacenje. Univerzalnost ljudskih prava tesno je povezana sa nediskriminacijom koja se izrazava kroz
formulaciju bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru.Stoga je prvi cilj Povelje na polju ljudskih prava
ukidanje i sprecavanje diskriminacije.
Konacno. Ljudska prava su pitanje koje prevazilazi nacionalne granice I mogu se unapredjivati samo
putem medjunarodne saradnje.
Odredbe o ljudskim pravima u Povelji predstavljaju zapravo opsta pravila medjunarodnog prava,bez
obzira sto Poveljom nisu predvidjene garantije za njihovu primenu.

73. Paktovi o pravima coveka

Komisija za prava coveka 1948. godine izradila je prvi nacrt Pakta o pravima coveka.
Od 1948. do 1957. god. proucavale su se u organima Ujedinjenih nacija odredbe koje treba uneti u ovaj
istorijski medjunarodni tekst.
Generalna skupstina Ujedinjenih nacija usvojila je 16 .decembra 1966. godine jednoglasno Medjunarodni
pakt o gradjanskim I politickim pravima coveka I Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim I
kulturnim pravima coveka, dok je treci dokument, Fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim I
politickim pravima coveka, donet vecinom glasova. Oba Pakta stupila su na snagu 1976. godine.

Paktovi predstavljaju dalju razradu i pravnu konkretizaciju principa o medjunarodnim pravima coveka
koji se nalaze u Povelji i Optoj deklaraciji o pravima coveka.
Paktovi su otvoreni za potpis drzavama clanicama Organizacije ujedinjenih nacija I onim drzavama koje
su clanice specijalizovanih agencija, zatim drzavama clanicama Statuta Medjunarodnog suda pravde, kao I
svakoj drzavi koju Generalna skupstina pozove da postane clanica ovih paktova.
Paktovi podlezu ratifikaciji I instrumenti o ratifikaciji deponuju se kod Generalnog sekretara Ujedinjenih
nacija, a stupaju na snagu 3 meseca od dana deponovanja 35-og instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju.

Istovremeno sa Paktom o gradjanskim I politickim pravima usvojen je I poseban Fakultativni protokol
koji je procesnopravne prirode I ne sadrzi nova prava.Osnovni cilj njegovog donosenja je da se
pojedincima omoguci neposredno obracanje Komitetu za ljudska prava. Stupio je na snagu 1976.godine.
Drugi fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim I politickim pravima usvojen je 1989. godine ,a stupio
je na snagu 1991. Njegova svrha je ukidanje smrtne kazne kao najveceg ogranicenjaprava na zivot.

74. Pravo naroda na samoopredeljenje

O pravu naroda na samoopredeljenje govorilo se jos u doba renesanse, a narocito za vreme francuske
burzoaske revolucije. Realan pocetak ovog prava treba traziti u prvoj socijalistickoj revoluciji 1917.godine
i delu njenog vodje Vladimira Iljica-Lenjina. Njegov stav je bio otcepljenje od tudjih nacionalnih
kolektiva i stvaranje samostalnih nacionalnih drava.
Za samoopredeljenje naroda se zalagao i Vudro Vilson . Ovo je pravo proklamovao u svojih Cetrnaest
tacaka iz 1918.godine, a izricito ga je pomenuo u odgovoru datom Kongresu SAD. Vilson je predlagao da
se pravo naroda na samoopredeljenje unese I u Pakt drutva naroda, ali su kolonijalne sile uspele da
osujete taj njegov pokuaj.
Za vreme Drugog svetskog rata pravo na samoopredeljenje naroda dolazi do bitnog izrazaja.O njemu
govori Atlanska povelja u tacki 3 u kojoj se priznaje pravo svih naroda da izaberu oblik vladavine pod
kojim zele da zive.
U tezama iz Dambarton Oksa nije se nalazilo pravo na samoopredeljenje, ali je na zahtev mnogih malih
zemalja ulo u Povelju ujedinjenih nacija.
Ovo nacelo, koje se samo spominje u Povelji, razradjeno je u paktovima o pravima coveka.U oba pakta
nalaze se odredbe o pravu naroda na samoopredeljenje.
Posle dugih diskusija ,clan 1 oba pakta usvojen je I glasi :
1. Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje.Na osnovu ovog prava, oni slobodno odredjuju svoj
politicki polozaj I slobodno sprovode svoj privredni, kulturni I drustveni razvoj.
2. Radi ostvarenja svojih ciljeva, svi narodi mogu slobodno raspolagati svojim prirodnim bogatstvima I
izvorima bez ustrba po obaveze koje proizilaze iz medjunarodne privredne saradnje zasnovane na nacelu
uzajamne koristi u medjunarodnom pravu..
3. Drzave ugovornice ovog pakta, ukljucujuci tu I one koje su odgovorne za upravljanje nesamoupravnim
teritorijama pod starateljstvom, duzne su da olaksaju ostvarenje prava naroda na samoopredeljenje.

Pravo je svakog pojedinca da se slobodno opredeli za politicki,ekonomski,socijalni i kulturni status one
zajednice kojoj on pripada. Naknadno je uneta odredba da pravo naroda na samoopredeljenje ukljucuje I
stalnu suverenost nad svojim nacionalnim bogatstvom I izvorima.

75. Gradjanska I politicka prava coveka

Velika povelja o slobodi (Magna Carta Libertatum) iz 1215. godine sadrzi, pored pravila o feudalnoj
organizaciji, I odredbe o individualnim slobodama.
U drugom tekstu Bill of Rights iz 1688. godine, pored ogranicenja kraljevskih prerogativa, govori se I o
politickim pravima gradjana.
U francuskoj Deklaraciji prava coveka I gradjana proklamovana su politicka I neka licna prava ljudi
gradjanske klase. Medjutim, prava utvrdjena u francuskoj Deklaraciji ticala su se samo tadasnjeg tzv.
civilizovanog sveta.To su bila prava gradjana , ali ne I prava miliona urodjenika u bezbrojnim
kolonijama evropskih sila.
Prava svih ljudi, bez ogranicenja regiona I bez diskriminacije, izrazena u Povelji Ujedinjenih nacija I u
Opstoj deklaraciji o pravima coveka, prvi put u istoriji covecanstva, imaju univerzalni karakter.
Puniji okvir I pravnu snagu sticu ova prava tek u Paktu ogradjanskim I politickim pravima coveka.
U Paktu o gradjanskim I politickim pravima coveka u navodjenju prava poslo se od principa
samoopredeljenja naroda I neotudjive suverenosti nad prirodnim bogatstvima I izvorima.To pokazuje da je
Pakt prihvatio glediste o nemogucnosti uzivanja svih drugih prava, ukoliko se ljudima ne bude priznalo
pravo na samoopredeljenje. Neophodno je da nacija bude slobodna da bi se moglo govoriti o slobodi
coveka. U ostalim clanovima zahvacen je sirok krug demokratskih prava I sloboda:
-pravo na ivot kao neotudjivo pravo svakog coveka
-pravo na slobodu i bezbednost licnosti
-pravo na slobodu kretanja i slobodnog izbora mesta stanovanja
-pravo na jednakost pred sudovima
-pravo na slobodu miljenja,savesti i veroispovesti
-pravo mirnog okupljanja
-pravo slobodnog udruivanja,koje obuhvata i udruivanje u sindikate
-pravo na ucestvovanje u vodjenju javnih poslova
-pravo glasa
-pravo na jednakost pred zakonom.
Posebno se ukazuje da niko ne moze biti duzan u ropstvu ili potcinjenosti, niti podvrgnut, bez svog
slobodnog pristanka, medicinskom ili naucnom eksperimentu.
Jedna od osnovnih postavki Pakta o gradjanskim I politickim pravima jeste stav da su demokratske
slobode I prava coveka u neposrednoj zavisnosti od zastite mira I bezbednosti.
Sve strane ugovornice ovog Pakta obavezale su se da postuju sva prava priznata ovim Paktom.
U cilju sto boljeg obezbedjenja gradjanskih I politickih prava svaka drzava ugovornica uzela je na sebe
obavezu da svakom licu zajemci potreban pravni lek.
Odstupanja od Pakta, i to samo od odredjenih clanova, moguca su jedino u slucaju izuzetne javne
opasnosti koja preti opstanku nacije.

76. Ekonomska, socijalna I kulturna prava coveka

.. Bila su predmet dugotrajnih diskusija u Ujedinjenim nacijama.Njihova primena nije zavisila samo od
drzavnog aparata pojedinih zemalja,vec I od opstih socijalnih I ekonomskih prilika.
Ujedinjene nacije su u svojim prvim predlozima o sadrzini Pakta imale u vidu samo gradjanska I politicka
prava.
Na jedanaestom zasedanju 1950. godine, Ekonomski I socijalni savet je razmotrio nacrt Pakta I svojom
rezolucijom zatrazio od Generalne skupstine misljenje da li ima mesta ukljucivanju ekonomskih,
socijalnih I kulturnih prava coveka u Pakt.Na petom zasedanju Generalna skupstina je konstatovala da se
u prvih 18 clanova nacrta Pakta ne nalaze izvesna najosnovnija prava coveka I da u tom smislu treba
uvesti nuzne dopune. Tom prilikom Generalna skupstina je stala na stanoviste da su gradjanske I politicke
slobode u tesnoj I uzajamnoj vezi sa ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravima I odlucila da se ova
prava ukljuce u Pakt. Skupstina je pozvala Komisiju da u tom smislu izvrsi ovaj zadatak.
Pakt o pravima coveka bio je predmet duge diskusije na sestom redovnom zasedanju Generalne skupstine.
Tom prilikom je odluceno da se rediguju dva pakta o pravima coveka - jedan koji ce sadrzavati
gradjanska I politicka prava I drugi koji ce obuhvatiti ekonomska, socijalna I kulturna prava.
Ovakvo reenje prua mogucnost izvesnim dravama da ne ratifikuju Pakt o ekonomskim, socijalnim i
kulturnim pravima i da na taj nacin zaobidju obaveze koje im namece ne samo Povelja,vec i Opta
deklaracija o ljudskim pravima. S druge strane, postojala je opasnost d ate iste drzave ne ratifikuju
jedinstven Pakt o pravima coveka sto bi znacilo da gradjanska I politicka prava ostanu van domasaja
medjunarodnog prava.
U konacnom tekstu ovog Pakta, pored prava na samoopredeljenje, predvidjaju se I sledeca prava cije
uzivanje predstavlja ideal slobodnog ljudskog bica oslobodjenog straha I bede:
a. pravo na samoopredeljenje
b zabrana diskriminacije, narocito s obzirom na rasu, boju, pol, veroispovest, jezik, politicko ili kakvo
drugo miljenje
c. jednakost mukaraca i ena
d .pravo na ivotni standard dovoljan za svako lice i njegovu porodicu
e. pravo na zatitu zdravlja itd.

Posebna paznja posvecena je pravima koja u nekim zemljama ne dobijaju dovoljnu zastitu. Ljudi u tim
zemljama izlozeni su stalnoj opasnosti od nezaposlenosti pa Pakt u svojim clanovima predvidja ne samo
pravo na rad,vec I ostala prava u vezi sa njim:
a. Pravo svakog lica da uziva pravicne I povoljne uslove rada
b. Pravo svakog lica das a drugima obrazuje sindikate I da stupa u sindikat
c. Pravo na socijalno obezbedjenje ukljucujuci socijaslno osiguranje.

Porodica koja u Paktu ima obelezje prirodnog I osnovnog elementa drustva,dobila je posebnu zastitu. Ta
zastita obuhvata:
a. pravo na slobodno sklapanje braka,
b. zatitu majki pre i posle rodjenja deteta,
c. posebne mere zatite u korist sve dece i mladei.

Najzad, predvidjeno je I pravo svakog pojedinca na obrazovanje , kao I ucesce u kulturnom zivotu.
Posto su ekonomska ,socijalna I kulturna prava coveka u Paktu formulisana vise kao programska nacela
na cijem ostvarivanju tek treba raditi, to su I mere za implementaciju prava iz ovog Pakta slabije I po
intenzitetu I po domasaju od mera predvidjenih Paktom o gradjanskim I politickim pravima.
Odstupanja su moguca samo na osnovu zakona, pod uslovom da su u skladu sa prirodom ovih prava i da
za cilj imaju unapredjenje opteg blagostanja.
77. Zabrana ropstva

Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena I drzave su se cak borile da ostvare sto bolji
polozaj u ovoj vrsti trgovine. Medjutim, ropstvo predstavlja najizraeniji oblik povrede ljudskog
dostojanstva, pa je zbog toga sloboda od ropstva bila prvo ljudsko pravo zaticeno medjunarodnim
pravom
Na Beckom kongresu 1815. godine doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena
povredom evropskog medjunarodnog prava.
Tokom XIX veka pojedine drzave u Evropi svojim unutrasnjim propisima ukidaju ropstvo, a kasnije tu
praksu slede I drzave iz ostalih delova sveta. Nakon Akta o Kongu (1885.) koji zabranjuje ropstvo i
trgovinu robljem u slivu ove africke reke usledila je Konvencija iz Brisela (1890.) kojom je usvojen niz
mera za zemlje u kojima se robovi kupuju, prodaju i prevoze.

Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda.Pod njegovim okriljem 1926.
godine zakljucena je Konvencija o ropstvu ciji je cilj bio sprecavanje trgovine robljem I ukidanja ropstva
uopste.Konvencija je ostala na snazi I posle stvaranja Ujedinjenih nacija, s tim sto su Protokolom iz 1953.
godine izvrsene potrebne terminoloske izmene.
1957. godine usvojena je Dopunska konvencija o ukidanju ropstva ,trgovine robljem I ustanova I prakse
slicne ropstvu.
U obe konvencije ropstvo se definise kao stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava
svojine ili neki od njih, a rob je lice koje ima taj status ili polozaj.
Konvencija iz 1957. zabranjuje I duznicko ropstvo, prinudu da neko zivi ili radi na zemljistu koje pripada
drugom bez mogucnosti da promeni svoj polozaj, obecanje ili udaja zene za naknadu, a da , pri tom, ona
nema pravo da to odbije, predaja udovice u nasledje drugom licu I prodaju maloletne dece od strane
roditelja ili staratelja.

Drzave su se obavezale da proglase krivicnim delom akt stavljanja drugog u ropstvo ili podsticanje
drugoga da proda slobodu ili lica koja izdrzava, ucestvovanje u sporazumu sklopljenom u tu svrhu, kao I
pokusaj I saucesnistvo u vrsenju takvih akata.
Pored toga, drzave su u obavezi da preduzmu sve potrebne mere kako bi sprecile svoje vazduhoplove I
brodove da prevoze roblje, kao I da sprece da se njihove obale, luke I aerodromi koriste u tu svrhu.
Pored opste zabrane ropstva, medjunarodno pravo je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim
robljem, tj. zenama I decom. Na tom polju doneto je vise ugovora :
- Medjunarodni sporazum o suzbijanju trgovine belim robljem (1904.),
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine belim robljem (1910.)
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine zenama I decom (1921).
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine punoletnim zenama (1933). godine.

Nakon osnivanja Organizacije UN ovi ugovori su izmenjeni odgovarajucim protokolima, a u cilju
objedinjavanja njihovih odredba 1949. godine usvojena je Konvencija o suzbijanju trgovine ljudskim
bicima I eksploatacije prostitucije drugih lica.Ta konvencija imala je za cilj da iskoreni prostituciju I zlo
koje prati trgovinu ljudima. Konvencija zahteva od drzava ugovornica da kazne svako lice koje vrbuje,
namamljuje ili zavodi, u cilju prostituisanja, zatim, lice koje iskoriscava prostituisanje drugog lica, cak I
uz njegov pristanak.
Drzavama se dalje namece obaveza da kazne I lica koja drze, upravljaju ili svesno finansiraju ili ucestvuju
u finansiranju neke javne kuce.


87. Zabrana diskriminacije zena I Komitet za ukidanje rasne
diskriminacije zena

Zabrana diskriminacije zena
Pravno regulisanje polozaja zena do Drugog svetskog rata kretalo se u okvirima zastite posebnih prava
zena.
Posle stvaranja Organizacije ujedinjenih nacija osnovu regulisanja njihovog statusa predstavlja opsta
zastita ljudskih prava I odbacivanje diskriminacije zasnovane na razlici izmedju polova.
Povelja na vise mesta garantuje postovanje prava svima, pri cemu izraz ljudska prava koristi u smislu
prava svakog fizickog lica, bez obzira bilo ono muskog ili zenskog pola.Isti pristup slede Opsta
deklaracija o ljudskim pravima I Pakt o gradjanskim I politickim pravima.
Pored medjunarodnih instrumenata o zastiti ljudskih prava, polozaj zena u pravnom poretku Ujedinjenih
nacija regulisan je posebnim aktima donetim bas u svrhu zastite prava zena.U njihovoj pripremi znacajnu
ulogu odigrala je Komisija za polozaj zena koja postoji jos od 1947.godine .Ova komisija kao pomocni
organ Ekonomskog I socijalnog saveta sastavljena je od 45 clanova biranih u svojstvu predstavnika drzava
prema nacelu pravicne geografske zastupljenosti razlicitih delova sveta .Njen je zadatak da priprema
studije , izvestaje I preporuke u cilju poboljsanja polozaja zena, ukljucujuci I izradu ugovora koji se bave
zenskim pravima.
Do sada je doneto vise konvencija I deklaracija o zastiti prava zena.
Prva je Konvencija o politickim pravima zena od 1952. godine. Njenim usvajanjem drzave su se u UN
pravno obavezale na izjednacenje muskarca I zenau pogledu prava zena da ucestvuju na svim izborima u
svojstvu biraca, da budu birane u sva javna izborna tela I prava zena da vrse sve jevne funkcije
ustanovljene unutrasnjim zakonima. Konvencija sadrzi odredbe koje se ticu politicke ravnopravnosti sa
muskarcima.

Dalji napredak je ostvaren Deklaracijom o ukidanju svih oblika diskriminacije zena koju je Generalna
skupstina usvojila 1967.godine. Buduci da ovaj dokument nije bio pravno obavezujuci za drzave,
Generalna skupstina je 1979. godine donela Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije zena.
Konvencija po prvi put daje preciznu definiciju pojma diskriminacije zena odredjujuci je kao svako
razlikovanje, iskljucivanje ili ogranicenje na osnovu pola kojim se sprecava jednako uzivanje ili
ostvarivanje ljudskih prava I osnovnih sloboda na politickom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom I
drugim podrucjima zivota zena nezavisno od njihovog bracnog statusa.
Konvencija predvidja sledece obaveze : pored obaveze da osude diskriminaciju zena,drzave su duzne da
nacelo jednakosti muskaraca I zena unesu u svoje nacionalne ustave I odgovarajuce zakone.
Drzave se takodje obavezuju da usvoje mere da se ova jednakost u punoj meri ostvari I da predvide
sankcije u slucaju diskriminacije po osnovu pola.
Konvencijom je predvidjena obaveza drzava da obezbede jednakost I ravnopravno ucesce zena u
politickom I javnom zivotu, da one budu jednake u pogledu prava na drzavljanstvo, da im se omoguci
jednako pravo na obrazovanje, zaposljavanje, I zdravstvenu zastitu, ekonomska I socijalna prava I
jednakost pred sudovima u svim gradjanskim I krivicnim stvarima.
Drzave, isto tako, moraju da obezbede jednakost u pogledu slobode kretanja I izbora prebivalista I jednaka
prava u braku I porodici.

Generalna skupstina je 1999. godine usvojila Fakultativni protokol uz Konvenciju o ukidanju svih oblika
diskriminacije zena. Protokol ne sadrzi materijalne odredbe niti prosiruje listu zajemcenih prava I sloboda.
Jedini razlog za njegovo donosenje je da se dopuni I usavrsi mehanizam nadzora nad sprovodjenjem
odredaba Konvencije. Protocol omogucava zenama ili grupi zena cija su prava povredjena da se
neposredno obracaju Komitetu za ukidanje diskriminacije zena.

Komitet za ukidanje diskriminacije zena
radi kontrole primene Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije zena od 1979. godine osnovan
je Komitet za ukidanje diskriminacije zena.
Komitet je sastavljen od 23 clana visokih moralnih kvaliteta I priznatih strucnjaka u ovoj oblasti.Clanovi
se biraju sa liste kandidata koje predloze drzave na period od cetiri godine. Prilikom izbora vodi se racuna
da postoji ravnomerna geografska zastupljenost I da su predstavljeni osnovni pravni sistemi.
Komitet se sastaje jednom godisnje, po pravilu, u sedistu UN.
Kao jedini oblik nadzora Konvencija predvidja razmatranje izvestaja koje su drzave ugovornice duzne da
podnose o zakonskim sudskim, upravnim I drugim merama radi potpune primene njenih odredaba.Prvi
izvestaj podnosi se u roku od godinu dana od dana kada je Konvencija stupila na snagu za datu drzavu, a
nakon toga svake cetvrte godine ili kada Komitet to zatrazi.
Posle razmatranja izvestaja Komitet usvaja opste komentare I preporuke o kojima preko Ekonomskog I
Socijalnog saveta obavestava Generalnu skupstinu. Izvestaji komiteta dostavasljaju se I Komisiji za
polozaj zena.
Fakultativnim protokolom uz Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije zena od 1999. godine
nadleznost Komiteta dvostruko je prosirena. Pre svega, njemu je dato ovlascenje da prima I razmatra
predstavke koje poticu od pojedinaca ili grupe lica koja tvrde da su zrtve krsenja nekog od prava iz
Konvencije.
Komitet nema pravo da prima predstavke koje se odnose na drzave ugovornice Konvencije koje nisu
istovremeno ugovornice Fakultativnog protokola.
Predstavka se podnosi u pismenom obliku posto su prethodno iscrpljena sva pravna sredstva.
Komitet ne moze da uzme u razmatranje predstavku koja se nalazi u postupku pred nekim drugim
medjunarodnim organom ili cije razmatranje je vec okoncano.
Kada predstavka bude prihvacena pristupa se ispitivanju sustine stvari. Postupak se zavrsava usvajanjem
misljenja koje zajedno sa preporukama, ukoliko ih ima, Komitet dostavlja stranama. Misljenja nemaju
izvrsnu snagu I nisu obavezujuca.
Fakultativni protokol predvidja nadleznost Komiteta da ispita slucajeve koji ukazuju na teska I sistematska
krsenja prava iz Konvencije. Postupak se sprovodi poverljivo I u tesnoj saradnji sa drzavom koja moze da
daje primedbe u pogledu cinjenica.Posle zavrsene istrage Komitet donosi zakljucke koje zajedno sa
svojim komentarima I preporukama upucuje drzavi. Iako oni nemaju obavezni karakter od drzave se
ocekuje da u roku od sest meseci obavesti Komitet o svom stavu I merama koje je preduzela.


79. Zabrana rasne diskriminacije, aparthejd I Komitet za ukidanje
rasne diskriminacije

Polazeci od odredaba Povelje, Opste deklaracije o ljudskim pravima I nacrta paktova o pravima coveka
koje odbacuju diskriminaciju medju ljudima zanovanu na rasi, Generalna skupstina je 1963. godine
jednoglasno usvojila Deklaraciju o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.
U deklaraciji se osudjuje svaka diskriminacija koja se temelji na rasi, boji koze ili nacionalnoj pripadnosti
kao krsenje ljudskih prava I osnovnih sloboda, prepreka miroljubivim I prijateljskim odnosima medju
narodima I opasnost za medjunarodni mir I bezbednost.
Predvidjene su I odredjene mere za uklanjanje rasne diskriminacije.
Proglasava se da svako ima pravo na efikasnu pomoc I zastitu preko nezavisnog nacionalnog suda u ciju
nadleznost spada resavanje takvih stvari, a bice preduzeti I svi potrebni koraci u oblasti
proucavanja,vaspitanja I obavestavanja ,kako bi se uklonile predrasude I poboljsalo razumevanje medju
narodima I rasnim grupama.Od drzava se zahteva da preduzmu sve mere, ukljucujuci I zakonodavne ,
kako bi stavile van zakona organizacije koje potpomazu ili podstrekavaju na rasnu diskriminaciju.
Znacajno je da se zastita pruza ne samo rasi I rasnim grupama ,vec je proglasena zastita pojedinaca koji
pripadaju pojedinim rasnim grupama ,sa ciljem da se takvim pojedincima osigura potpuno uzivanje
ljudskih prava I osnovnih sloboda.
Postupak za ostvarenje prava pojedinaca je uredjen tek Konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne
diskriminacije koju je Generalna skupstina proglasila rezolucijom broj 2106 od 21. decembra 1965.
godine.
Do donosenja ove Konvencije u razlicitim pravnim tekstovima Ujedinjenih nacija govorilo se samo o
postovanju ljudskih prava I osnovnih sloboda. Jasne odredbe o pojmu rasne diskriminacije nije bilo ni u
Deklaraciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.
Stoga je Konvencija u cl. 1 pojam rasne diskriminacije definisala kao svako razlikovanje iskljucivanje,
ogranicavanje ili davanje prednosti ,koji se zasnivaju na boji ,precima, nacionalnom ili etnickom poreklu
koji imaju za cilj ili rezultat da naruse ili da kompromituju priznavanje,uzivanje ili sprovodjenje prava
coveka I osnovnih sloboda.
U pogledu sadrzine, Konvencija nije otisla mnogo dalje od Deklaracije. Ona je samo u formi
medjunarodnopravne obaveze potvrdila osnovne principe Deklaracije, dodajuci tome razradjeniji sistem
mera implementacije.
Drzave se obavezuju da osude sve oblike diskriminacije, ukljucujuci tu rasnu segregaciju I aparthejd.
Osudjuje se I svaka propaganda ideja I teorija o superiornoati jedne rase nad drugom. U tu svrhu drzave
imaju sledece obaveze:
- Da ne preduzimaju bilo kakav akt ili postupak koji znaci rasnu diskriminaciju,
- Da ne podupiru, brane Ili pomazu rasnu diskriminaciju,
- Da poniste sve zakone I propise koji imaju za posledicu rasnu diskriminaciju,
- Da proglase kao povredu kaznjivu po zakonu svako sirenje ideja zasnovanih na rasnoj superiornosti ili
mrznji kao I podsticanje na vrsenje takvih akata,
- Da stave van zakona svaku organizaciju I ucesnike u propaganda delatnosti koje sire ili podsticu rasnu
diskriminaciju.

Aparthejdkao posebno tezak oblik diskriminacije regulisan je Konvencijom o suzbijanju I
kaznjavanju zlocina aparthejda koju je usvojila Generalna skupstina 1973. godine.
Podsticaj za njeno donosenje bila je situacija u Juznoafrickoj Republici u kojoj je bela manjina drzala
crnacku vecinu u podredjenom polozaju.
Konvencijom je aparthejd proglasen zlocinom protiv covecnosti kojim se krse nacela medjunarodnog
prava I istaknuto da on predstavlja ozbiljnu pretnju medjunarodnom miru I bezbednosti.
Drzave ugovornice imaju obavezu da proglase kriminalnim organizacije, institucije I pojedince koji
ucestvuju u izvrsenju aparthejda.U Konvenciji je receno da aparthejd predstavlja politiku I praksu
diskriminacije I rasne segregacije slicnu onoj koja je sprovodjena na jugu Afrike u cilju stvaranja I
odrzavanja dominacije jedne rasne grupe nad drugim I njeno sistematsko ugnjetavanje.
Kao nacini izvrsenja ovog zlocina navedeni su:
- Uskracivanje clanovima rasne grupe prava na zivot I slobodu licnosti,
- Namerno izlaganje rasne grupe zivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog fizickog unistenja,
- Usvajanje zakonskih I drugih mera u cilju iskljucenja clanova rasne grupe iz politickog, ekonomskog,
kulturnog I socijalnog zivota,
- Podela stanovnistva po ransom kriterijumu I stvaranje posebnih zona za pojedine grupe,
- Zabrana mesovitih brakova
- Lisavanje organizacija I lica njihovih prava usled borbe protiv aparthejda.

Drzave ugovornice su preuzele obavezu da usvoje zakonodavne, upravne I sudske mere u cilju gonjenja I
kaznjavanja lica odgovornih za izvrsenje aparthejda , kao I onih koji su ga podsticali I pomagali.
Svaka drzava ugovornica ima krivicnu jurisdikciju nad ovim licima, a predvidjena je mogucnost osnivanja
medjunarodnog krivicnog suda koji bi sudio licima odgovornim za aparthejd.
Konvencijom je predvidjena obaveza drzava da troclanom Komitetu podnose periodicne izvestaje o
merama koje su preduzele u cilju sprovodjenja njenih odredaba.
Clanove Komiteta imenuje predsednik Komisije za medjunarodno pravo iz reda njenih clanova koji
istovremeno poticu iz drzava ugovornica Konvencije. Ova konvencija danas nema znacaj kakav je imala u
vreme kada je doneta, jer vise nema tako izrazenih oblika diskriminacije.

Komitet za ukidanje rasne diskriminacije
Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965. godine obrazovan je Komitet za
ukidanje rasne diskriminacije sa zadatkom da nadgleda postovanje njenih odredaba.
Komitet se sastoji od 18 nepristrasnih strucnjaka visokih moralnih osobina biranih na cetiri godine od
strane drzava ugovornica.
Nadzor nad sprovodjenjem odredaba Konvencije vrsi se na tri nacina.
Pre svega, drzave ugovornice podnose Komitetu izvestaje o zakonodavnim, sudskim, upravnim I drugim
merama koje su preduzele u cilju izvrsenja Konvencije.
Komitetu se dalje stavlja u nadleznost da razmatra predstavke drzave ugovornice koja smatra da druga
drzava ugovornica ne sprovodi Konvenciju. Za taj vid nadzora nije neophodna posebna izjava drzava u
pitanju,vec se ova nadleznost ustanovljava samom ratifikacijom Konvencije.
Postupak razmatranja predstavke odvija se u dve faze:
U prvoj se odlucuje o dopustenosti predstavke kroz ispitivanje da li su iscrpljena sva raspoloziva sredstva
unutrasnjeg prava. Ukoliko u medjuvremenu ne dodje do prijateljskog resenja, Komitet, uz saglasnost
drzava, imenuje petoclanu ad hoc komisiju za mirenje sa zadatkom da prouci slucaj I podnese izvestaj koji
se zatim prosledjuje drzavama. U roku od 3 meseca drzave obavestavaju Komitet da li prihvataju
preporuke sadrzane u izvestaju komisije.

U nadleznost Komiteta konacno spada prijem I razmatranje predstavki pojedinaca ili grupe lica ukoliko
smatraju da su im povredjena prava iz Konvencije. Za ovaj oblik nadzora neophodna je posebna izjava
drzave ugovornice da prihvata takvu nadleznost Komiteta. U tom slucaju drzava moze da ustanovi
nacionalni organ sa zadatkom da prima predstavke lica ili grupa koji smatraju da su zrtve povrede bilo kog
prava iz Konvencije. Zrtve se mogu obratiti tek kada iscrpu sva raspoloziva domaca pravna sredstva, a
obracanje Komitetu moguce je ukoliko one ne budu zadovoljne resenjem nacionalnog organa.



80. Zabrana torture I Komitet protiv torture

Opsta deklaracija o ljudskim pravima I Pakt o gradjanskim I politickim pravima sadrze odredbu o zabrani
torture ,ali ne daju njenu definiciju.
U oviru UN 1984. Godine doneta je Konvencija protiv torture I drugih svirepih, necovecnih I
ponizavajucih kazni ili postupaka u kojoj je tortura definisana kao svaki akt kojim se jednom licu
namerno nanose bol Ili teske fizicke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog treceg lica
obavestenja Ili priznavanja ili njegovog kaznjavanja za delo koje je to ili neko trece lice izvrsilo ili za cije
je isvrsenje osumnjiceno ,zastrasivanje tog lica ili vrsenje pritiska na njega ili zastrasivanje ili vrsenje
pritiska na neko trece lice ili iz ma kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije
ako taj bol ili te patnje nanosi sluzbeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u sluzbenom svojstvu ili na
njegov podsticaj ili sa njegovim izricitim ili precutnim pristankom.

Konvencija namece obavezu drzavama da preduzmu efikasne zakonske, upravne, sudske I druge mere
kako bi sprecile akte mucenja na svojoj teritoriji. Kao opravdanje za mucenje ne moze se navesti bilo
kakva izuzetna okolnost.
Drzava ima obavezu da svakom licu koje tvrdi da je na njenoj teritoriji bilo podvrgnuto mucenju obezbedi
pravo da se zali nepristrasnom organu.Ukoliko se utvrdi da je zaista bilo zrtva mucenja, to lice ima pravo
na dobijanje pravedne naknade, ukljucujuci I sredstva za njegovu sto potpuniju rehabilitaciju.
Na osnovu Konvencije drzave su preuzele obavezu da na svojoj teritoriji sprece I ostale akte svirepog,
nehumanog ili ponizavajuceg postupanja ili kazni, a koji nisu akti mucenja.
U cilju smanjenja slucajeva torture postoji obaveza drzava da upoznaju razlicite kategorije javnih
sluzbenika koji dolaze u kontakt sa licima u pritvoru I zatvoru sa odredbama o zabrani torture.
Takodje, postoji zabrana da drzava vrati neko lice ili dag a ekstradira u drzavu gde mu preti stvarna
opasnost da bude izlozeno torture.

Pored Konvencije donete u okviru UN, postoje jos dve Konvencje iz ove oblasti na regionalnom planu
Medjuamericka Konvencija o sprecavanju I kaznjavanju torture 1985. I Evropska konvencija za zastitu od
torture I nehumanih I ponizavajucih postupaka ili kazni 1987. Godine.


Komitet protiv torture
Konvencijom protiv torture I drugih svirepih, nenovcanih ili ponizavajucih kazni ili postupaka od 1984.
godine predvidjeno je stvaranje Komiteta protiv torture sa zadatkom da vrsi nadzor nad njenom
primenom.
Komitet se sastoji od 10 clanova visokih moralnih osobina sa priznatim kvalitetima u oblasti zastite
coveka. Clanove biraju strane ugovornice na period od cetiri godine.
Konvencija predvidja tri vrste nadzora od strane Komiteta.
Drzave ugovornice , najpre, podnose izvestaje o merama koje su preduzele u cilju izvrsenja Konvencije.
Prvi inicijLNI izvestaj se podnosi u roku od godinu dana od stupanja na snagu Konvencije za datu drzavu,
a naredni izvestaji svake cetiri godine.
Drzave ugovornice mogu posebnom izjavom priznati nadleznost Komiteta da razmatra predstavke kojima
se druga ugovornica optuzuje da krsi odredbe Konvencije. Naravno,I drzava protiv koje je predstavka
upucena mora priznati takvu nadleznost.
Radi postizanja resenja Komitet stavlja na raspolaganje drzavama svoje dobre usluge, a u istom cilju
mogu se obrazovati I ad hoc komisije. Ako drzave ne postignu prijateljsko resenje, Komitet ima obavezu
da u roku od 12 meseci od prijema predstavke stranama podnese izvestaj sa komentarima I sugestijama.
Komitet moze razmatrati I pojedinacne predstavke, ali samo ako je drzava na koju se predstavka odnosi
prihvatila takvu nadleznost posebnom izjavom.
Pored oblika nadzora koji se srecu kod drugih medjunarodnih tela za zastitu ljudskih prava, Komitet protiv
torture je ovlascen da I bez formalne predstavke po sopstvenoj inicijativi sprovede istragu kada dobije
pouzdane informacije da se mucenje sistematski primenjuje na teritoriji neke drzave ugovornice. Ovaj
postupak je poverljive prirode I ne moze se koristiti za druge akte svirepog, nehumanog ili ponizavajuceg
postupanja ili kazni.
Tokom postupka Komitet nastoji da kroz saradnju sa drzavom u pitanju sprovede istragu povodom
dobijenih informacija. Istraga se zavrsava donosenjem neobaveznog izvestaja koji sadrzi komentare I
sugestije.



81. Prava deteta I komitet za prava deteta

Krsenja prava dece u vidu mucenja, surovog, nehumanog I ponizavajuceg postupanja, nestajanja, davanja
teskih poslova, prostitucije, seksualne zloupotrebe I ropstva predstavljaju cestu pojavu u mnogim
delovima sveta. Pored toga, veliki broj dece ucestvuje u oruzanim sukobima. Kao odgovor na takve
pojave stvoren je sistem medjunarodne zastite prava dece u cijem se sredistu nalazi Konvencija o pravima
deteta od 1989. godine. Njeno donosenje znaci priznanje da , osim ljudskih prava koja su regulisana
medjunarodnim pravom, postoji potreba da se deci garantuju I neka dodatna prava s obzirom na njihove
posebne potrebe I interese.
Konvencija sadrzi generalne obaveze, kao I detaljan katalog prava dece. Pritom ona ne predvidja samo
specificna prava deteta, vec ponavlja I neka osnovna prava koja pripadaju svakome.
Izraz dete oznacava svako ljudsko bice ispod 18 godina, osim ako se na osnovu zakona punoletstvo ne
stice ranije. Osnovno nacelo Konvencije je da su u svim aktivnostima koje se ticu dece od primarnog
znacaja interesi , bez obzira da li ih sprovode javne ili private institucije.
Drzave ugovornice su obavezne da postuju odgovornosti, prava I duznosti roditelja ili staratelja da
obezbede I usmeravaju dete u ostvarivanu njegovih prava. Od posebnog znacaja je priznanje prava deci
koja pripadaju etnickim, verskim I jezickim manjinama I deci domorodackog porekla da, u zajednici sa
ostalim clanovima grupe, ostvaruju svoju kulturu, ispovedaju svoju veru I koriste svoj jezik.
Da bi se pojacala zastita decjih prava uz ovu Konvenciju usvojena su 2000.godine dva protokola:
1) Fakultativni protokol o ucescu dece u ratu ima za cilj da podigne minimalni uzrast za ucesce u
oruzanim sukobima na 18 godina. Znacajno je da se ta starosna granica odnosi I na nedrzavne aktere u
ratu.
2) Fakultativni protokol o prodaji dece , decjoj prostituciji I decjoj pornografiji predvidja, izmedju
ostalog, da drzave moraju obezbediti da neki akti protiv dece budu proglaseni krivicnim delima.Oba
protokola su stupila na snagu 2002. godine.

Komitet za prava deteta
Konvencijom o pravima deteta od 1989. godine ustanovljen je Komitet za prava deteta sastavljen od 18
clanova. Njegove clanove biraju strane ugovornice na period od 4 godine iz reda strucnjaka za razlicite
oblasti ( medjunarodno pravo, medicina, obrazovanje I sociologija).
Za razliku od drugih ugovora , Konvencija je kao jedini oblik nadzora predvidela razmatranje izvestaja
podnetih od strane drzava.Komitet nema nadleznost da prima I razmatra medjudrzavne I individualne
predstavke.
Drzave imaju obavezu da prvi izvestaj podnesu u roku od dve godine od momenta kada Konvencije za
njih stupi na snagu , a potom periodicne izvestaje svakih pet godina. Znacajnu ulogu u postupku
razmatranja izvestaja imaju nevladine organizacije kao I specijalizovane agencije.


82. Prava osoba sa invaliditetom I I Komitet za prava osoba sa
invaliditetom

U svetu danas zivi oko 650 miliona osoba sa invaliditetom, sto predstavlja 10% ukupnog stanovnistva.
Iako se radi o vrlo izrazenom problemu, medjunarodno pravo nije posvecivalo dovoljno paznje osobama
sa invaliditetom.Vrlo je mali broj medjunarodnih dokumenata, narocito onih obavezujucih, koji su sadrzali
pravila iskljucivo posvecena zastiti osoba sa invaliditetom. Zastita ovih osoba u medjunarodnom
ugovornom pravu uglavnom je bila regulisana u sklopu opste zastite ljudskih prava, sto se nije pokazalo
kao dobar nacin za poboljsanje polozaja ovih lica.
Izuzetak je predstavljala Konvencija Medjunaordne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji I
zaposljavanju lica sa invaliditetom iz 1983. godine. Istina, postojao je veci broj dokumenata mekog prava
usvojenih od strane medjunarodnih organizacija koji nisu pravno obavezujuci.
Imajuci u vidu znacaj problema u UN se pristupilo izradi posebne konvencije o zastiti osoba sa
invaliditetom. Generalna skupstina UN je formirala ad hoc komitet za ovo pitanje I nakon njegovog
cetvorogodisnjeg rada, krajem 2006. godine,usvojena je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom.
Ova konvencija je za sada najznacajniji I najpotpuniji medjunarodni ugovor u kome je detaljno regulisana
zastita lica sa invaliditetom. Zato se ona moze smatrati svojevrsnom medjunarodnom poveljom o pravima
I polozaju ovih lica.

Konvencija se opredeljuje za novi pristup prema kojem se osobe sa invaliditetom ne posmatraju vise kao
objekti milosrdja, vec kao subjekti sa pravima cije ostvarivanje mogu zahtevati, sa ciljem da postanu
aktivni clanovi drustva. Ona prihvata sirok concept invaliditeta definisuci osobe sa invaliditetom kao
osobe koje imaju dugorocna fizicka, mentalna, intelektualna Ili senzorna ostecenja koja u sadejstvu sa
razlicitim barijerama mogu otezati puno I efektivno ucesce ovih osoba u drustvu na osnovu jednakosti sa
drugima.
Operativni deo Konvencije obuhvata cetrdesetak clanova koji se mogu podeliti u dve grupe:
1) Prvu cine odredbe materijalne prirode kojima su regulisana prava lica sa invaliditetom,
2) U drugoj grupi se nalaze odredbe procesnog karaktera posvecene mehanizmu medjunarodnog nadzora
za pracenje primene Konvencije.
Najveci deo Konvencije posvecen je uredjenju polozaja lica sa invaliditetom. U Konvenciji nisu
predvidjena neka nova I posebna prava za lica sa invaliditetom. Ona sadrzi slican katalog ljudskih prava I
sloboda koji postoji u drugim medjunarodnim ugovorima.Medjutim, ta prava su dovedena u vezu I
prilagodjena potrebama I polozaju lica sa invaliditetom.
Konvencijom su zajemcena prava na: zivot, slobodu I licnu sigurnost, pravo na jednakost pred zakonom
bez diskriminacije, pravo na pravnu I poslovnu sposobnost, pravo na postovanje fizickog I mentalnog
integriteta , zabrana torture, pravo na zivot u zajednici, sloboda misli I izrazavanja, pravo na postovanje
privatnosti I dr.
Kada su u pitanju ekonomska, socijalna I kulturna prava, Konvencija garantuje pravo na obrazovanje,
zdravstvenu zastitu, rehabilitaciju, rad I zaposljavanje, odgovarajuci zivotni standard I socijalnu zastitu,
ucesce u kulturnom I sportskom zivotu I dr.
U Konvenciji su sadrzane posebne odredbe posvecene zastiti zena I dece sa invaliditetom. Takodje je
istaknuto da se preduzimanje posebnih mera u cilju postizanja I ubrzavanja de facto jednakosti osoba sa
invaliditetom nece smatrati diskriminacijom.
Sva prava osoba sa invaliditetom u Konvenciji su definisana kao obaveze drzave, sto znaci da ih one
moraju primeniti u svojim nacionalnim pravnim porecima. Drzave ugovornice su preuzele I obavezu da u
okviru vlade odrede telo nadlezno za pitanja u vezi primene Konvencije , koje ce istovremeno nastojati da
uspostavi mehanizme koordinacije radi olaksavanja preduzimanja potrebnih akcija u razlicitim sektorima
I na razlicitim nivoima.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom
Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom obrazovan je Komitet za prava osoba sa invaliditetom koji
broji 18 eksperata izabranih od strane drzava clanica na period od 4 godine. Da bi neko bio izabran za
clana Komiteta mora imati visoki moralni ugled I priznatu strucnost u oblastima uredjenim Konvencijom.
Prema samoj Konvenciji, Komitet je jedino nadlezan da razmatra izvestaje koje mu drzave ugovornice
podnose o merama preduzetim radi ostvarivanja prava priznatih Konvencijom I napretku u uzivanju tih
prava.
Inicijalni izvestaj se podnosi u roku od 2 godine od ratifikacije Konvencije, redovni svake 4 godine I
vanredni kada Komitet to od drzave ugovornice zatrazi.

Fakultativnim protokolom uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom Komitetu je priznata I
nadleznost da prima I razmatra predstavke podnete od strane ili u ime pojedinaca ili grupa pojedinaca
protiv drzave ugovornice pod cijom se jurisdikcijom nalaze ukoliko oni smatraju da su bili zrtve krsenja
Konvencije od strane te drzave.
Da bi mogla da bude uzeta u razmatranje predstavka mora da :
1) sadrzi puno ime I prezime podnosioca, tako da nisu dopustene anonimne predstavke.
Komitet nece prihvatiti predstavku koja je nespojiva sa odredbama Konvencije ili predstavlja zloupotebu
prava.
2) Predstavka ne sme da se odnosi na pitanje koje je Komitet vec razmatrao ili je predmet postupka
razmatranja, ispitivanja I resavanja pred nekim drugim medjunarodnim telom.
3) Neophodno je da su iscrpljeni svi raspolozivi domaci pravni lekovi, osim kada je postupak po njima
neopravdano produzen ili je verovatno da oni nece imati efekta.
4) Komitet nece uzeti u razmatranje predstavku koja je ocigledno neosnovana ili nedovoljno potkrepljena
dokazima
5) Poslednji uslov je da se povreda prava na koju se odnosi predstavka dogodila posle stupanja na snagu
Fakultativnog protokola.
Kada su ovi uslovi ispunjeni Komitet na poverljiv nacin dostavlja predstavku drzavi koja u roku od sest
meseci treba da se o njoj izjasni. Ispitivanje predstavke se zavrsava usvajanjem misljenja koje, zajedno sa
preporukama ukoliko ih ima, Komitet dostavlja drzavi I podnosiocu predstavke.
Preporuke nisu obavezne, nemaju izvrsnu snagu I za njihovo nepostovanje nije predvidjena nikakava
sankcija.



83. Prava radnika migranata I Komitet za zastitu prava svih radnika
migranata I clanova njihovih porodica

Vise od 200 miliona ljudi zivi I radi u drzavama u kojima nisu rodjeni ili cije drzevljanstvo
nemaju.Veoma veliki broj ovih lica jesu radnici migranti. Osnovna prava migranata veoma cesto se
ignorisu ili krse. Oni su narocito izlozeni rasizmu, ksenofobiji, diskriminaciji ili neprihvatanju od strane
zajednice u kojoj zive. Radni I zivotni uslovi ovih radnika su cesto nezadovoljavajuci, a socijalna zastita
nije adekvatna.Posebnu teskocu za njih predstavlja I odvojen zivot od svojih porodica koje obicno ostaju u
zemlji porekla.
U UN je prvi put skrenuta paznja na problem radnika migranata 1972. godine u rezoluciji Ekonomskog I
socijalnog saveta koja je doneta povodom ilegalnog transporta radnika iz Afrike u Evropu I njihove
eksploatacije. Generalna skupstina je posvetila nekoliko rezolucija problemu radnika migranata.
1980. godine obrazovana je u okviru UN radna grupa za izradu posebnog ugovora o sveobuhvatnoj zastiti
radnika migranata. Na osnovu njenog nacrta Generalna skupstina je 18. decembra 1990. godine usvojila
Konvenciju o zastiti prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica. Na taj nacin ostvaren je
znacajan napredak u celovitom regulisanju polozaja radnika migranata koji su do tada zastitu ostvarivali
samo na osnovu opstih dokumenta o ljudskim pravima I nekih konvencija I preporuka Medjunarodne
organizacije rada.

Konvencija je identifikovala radnike migrante I clanove njihovih porodica kao osobe podlozne raznim
povredama ljudskih prava koje imaju potrebu za zastitom svojih prava I koje treba da uzivaju ta prava bez
obzira na njihov pravni status. Ona tretira radnike migrante kao socijalna, a ne kao ekonomska bica.
Konvencija se primenjuje na celokupni proces migracije radnika I clanova njihovih porodica, pocevsi od
priprema, napustanja drzave porekla I tranzita, preko boravka u drzavi zaposlenja ,sve do povratka u
otadzbinu.
Ova konvencija je prvi medjunarodni dokument koji daje pojam radnika migranta.
Izraz radnik migrant oznacava osobu koja ce biti angazovana ili je angazovana za obavljanje delatnosti
uz novcanu naknadu u drzavi ciji ona nije drzavljanin.
Konvencija pod pojam radnika migranta svrstava I pogranicne radnike, sezonske radnike, mornare I
radnike na priobalnim postrojenjima koji imaju dozvolu za rad I boravak, putujuce radnike, radnike koji
rade na odredjenim projektima I samozaposlene radnike. Konvencija se ne odnosi na radnike zaposlene
kod medjunarodnih organizacija ili osobe upucene ili zaposlene od strane drzave van njene teritorije,
osobe koje se u stranoj drzavi naseljavaju kao investitori, izbeglice, osobe bez drzavljanstva, student,
osobe koje se nalaze na obuci u inostranstvu, mornare I radnike na priobalnim postrojenjima koji nemaju
dozvolu za rad I boravak.
Kad su u pitanju clanovi porodice Konvencija pod njima podrazumeva supruznika radnika migrant ili
osobu koja je sa njim u odnosu koji, prema pozitivnom zakonodavstvu, ima isto dejstvo kao brak, kao I
njegovu decu I druge osobe koje izdrzava.

U pogledu konkretnih pojedinacnih prava, Konvencija razlikuje prava svih radnika migranata I clanova
njihovih porodica I ostala prava radnika migranata. Prva grupa prava pripada svim radnicima migrantima I
clanovima njihovih porodica bez obzira na pravni status u drzavi zaposlenja, dok su ostala prava dostupna
samo radnicima migrantima koji regularno borave I rade u stranoj drzavi.
Konvencija ne predvidja nova prava iskljucivo posvecena radnicima migrantima,vec ponavlja prava
sadrzana u vazecim medjunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, I to : pravo na zivot, zabranu torture,
zabranu ropstva I prinudnog rada, slobodu kretanja, pravo na odmor, pravo na socijalnu sigurnost, pravo
na obrazovanje..
Neka od klasicnih prava su prilagodjena polozaju radnika migranata I clanova njihovih porodica. To su:
zabrana neovlascenog oduzimanja I unistavanja licnih dokumenata, zabrana masovnog I nezakonitog
individualnog proterivanja, pravo na diplomatsku zastitu drzave porekla, pravo na jednak tretman sa
domacim drzavljanima u pogledu zarade I uslova rada, ukljucivanje u sindikate, pravo dece radnika
migranata na ime, upis rodjenja I drzavljanstvo kao I na pristup obrazovnom sistemu I dr.
Radnicima migrantima koji regularno borave I rade u stranoj drzavi I clanovima njihovih porodica,
Konvencija priznaje sledeca dodatna prava : slobodu kretanja I nastanjivanja, jednak tretman sa domacim
drzavljanima u mnogim oblastima, pravo na informisanje o svim uslovima boravka I rada u drzavi koja im
je za to izdala dozvolu, pravo na formiranje udruzenja I sindikata I dr..

Znacajan problem kod ove Konvencije je prilicna uzdrzanost vecine drzava u procesu njene ratifikacije.
Usled toga ona je stupila na snagu tek 2003. godine kada je deponovan dvadeseti instrument o ratifikaciji.


Komitet za zastitu prava svih radnika migranata
U cilju kontrole postovanja medjunarodnih obaveza iz Konvencije o zastiti prava svih radnika migranata I
clanova njihovih porodica stvoren je Komitet za zastitu prava svih radnika migranata I clanova njihovih
porodica.Komitet je u pocetku bio sastavljen od 10 clanova visokih moralnih kvaliteta koji su eksperti u
oblasti koju Konvencija regulise. Zbog porasta broja strana ugovornica Konvencije Komitet danas ima 14
clanova.Njih biraju drzave ugovornice Konvencije. Izbor se vrsi sa liste kandidata koje ugovornice
imenuju, s tim da one mogu predloziti po jednog svog drzavljanina za tu funkciju, pri cemu se u obzir
uzima ravnomerna geografska zastupljenost, ukljucujuci kako drzave porekla, tako I drzave zaposlenja,
kao I predstavljenost glavnih pravnih sistema.
U obaveznu nadleznost Komiteta spada razmatranje izvestaja koje podnose drzave ugovornice. Strane
ugovornice mogu davanjem posebnih izjava prihvatiti njegovu nadleznost da razmatra medjudrzavne I
individualne predstavke. Komitet moze primati I razmatrati ove predstavke samo ukoliko se odnose na
drzavu koja je priznala takvu nadleznost komiteta.
Sve strane ugovornice imaju obavezu da u roku od jedne godine nakon sto Konvencija za njih stupid na
snagu podnesu Komitetu izvestaj o zakonodavnim, sudskim, upravnim I drugim merama koje su preduzele
radi sprovodjenja prauzetih obaveza. Nakon toga, drzave imaju obavezu da svakih 5 godina podnose
periodicne izvestaje, , a Komitet od njih u svakom momentu moze zatraziti I podnosenje vanrednih
izvestaja.
Davanjem posebne izjave drzava ugovornica moze ovlastiti Komitet da razmatra predstavke u kojima
druga ugovornica tvrdi da ona ne ispunjava svoje obaveze iz Konvencije. Kada neka drzava smatra da
druga ugovornica ne ispunjava obaveze iz Konvencije ona je duzna da joj najpre pismenim putem na to
skrene paznju.Ukoliko ove dve drzave ne nadju zadovoljavajuce resenje, svaka od njih se u roku od 6
meseci moze obratiti Komitetu. Posto se utvrdi da su iscrpljena sva domaca pravna sredstva, Komitet ce
prvo drzavama ponuditi svoje dobre usluge radi resavanja nastalog spora.Tokom ovog postupka od drzava
se mogu zatraziti dodatne informacije, dok one imaju pravo da budu predstavljene pred Komitetom I da
iznesu svoje stavove bilo usmeno ili u pisanoj formi.
U roku od 12 meseci od prijema predstavke, Komitet donosi izvestaj o pitanju koje je pred njega izneto.
Ukoliko su strane dosle do prijateljskog resenja ono se unosi u izvestaj Komiteta. U protivnom, izvestaj
sadrzi opis cinjenicnog stanja, a kao prilog pisane podneske I zapisinike usmenih izlaganja drzava u
postupku. Komitet,takodje,moze drzavama u postupku saopstiti svako svoje stanoviste koje se tice
spornog pitanja.
Konvencija dopusta Komitetu da razmatra predstavke podnete od strane pojedinaca koji tvrde da su
njihova prava povredjena ako drzava ugovornica pod cijom jurisdikcijom se oni nalaze posebnom izjavom
prihvati ovu nadleznost. U tom slucaju pojedinci koji smatraju da su zrtve krsenja prava iz Konvencije
mogu se obratiti Komitetu pod istim uslovima koji se traze I kod drugih ugovornih tela:
- Da su iscrpljena domaca pravna sredstva,
- Da to pitanje nije bilo, niti je predmet rasprave pred nekim drugim medjunarodnim telom,
- Da predstavka nije anonimna ili rezultat zloupotrebe prava,
- Da nije nespojiva sa odredbama Konvencije.
Predstavku koja ispunjava pomenute uslove Komitet upucuje drzavi na odgovor koji se moze dati u roku
od 6 meseci. Nalazi Komiteta nisu obavezujuci za drzave ugovornice.

85. I zbeglice I pravo azila

Posle Prvog ,a narocito posle Drugog svetskog rata, javila se potreba za medjunarodnopravnim
regulisanjem izbeglica.To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju I traze utociste I domicil u drugoj
zemlji. Odmah posle Drugog svetskog rata pitanje izbeglica je bilo u nadleznosti Uprave Ujedinjenih
nacija za pomoc I obnovu (UNRRA) I Medjuvladinog komiteta za izbeglice.
1947. godine obrazovana je I specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, Medjunarodna organizacija za
izbeglice. Ona je bila privremenog karaktera I dejstvovala je u pogledu zastite izbeglica, njihove
repatrijacije, pomoci u povezivanju I tome slicno. Uvidelo se da ova pravna zastita nije dovoljna I da je
njena korisnost znatno veca ukoliko je prati ekonomska pomoc. Zato 1954. godine pocinje I davanje
ekonomske pomoci izbeglicama. U tom cilju osnovan je fond u okviru Ujedinjenih nacija.
Generalna skupstina je 1949. godine odlucila da se ova medjunarodna organizacija raspusti, a da njene
funkcije preuzme Visoki komesar za izbeglice. Na osnovu ovlascenja Generalne skupstine Ekonomski I
socijalni savet je na svom trinaestom zasedanju obrazovao Savetodavni komitet za izbeglice radi pomoci
Visokom komesaru u resavanju izbeglickih problema.
1951. godine odrzana je medjunarodna konferencija u Zenevi, sazvana od strane organizacije Ujedinjenih
nacija,na kojoj je jednoglasno doneta Konvencija o polozaju izbeglica. Po svojoj sustini Konvencija o
polozaju izbeglice predstavlja kodifikaciju materije o pravima izbeglica I zamenjuje ugovore prethodno
donete u ovoj materiji.
Konvencija pruza zastitu izbeglicama, polazeci od cinjenice da su lisena zastite drzave iz koje su
izbegle.U konvenciji je polozaj izbeglica regulisan uvodjenjem nekoliko standard.
Najpovoljnijim standardom izjednacavaju se izbeglice sa drzavljanima teritorijalne drzave. Odredbe koje
uvode ovaj standard prilicno su brojne.To je slucaj sa religijom kao I intelektualnom I industrijskom
svojinom.isti standard se primenjuje na izbeglo lice kako u pogledu prava koriscenja javne pomoci, tako I
u pogledu radnog zakonodavstva I socijalnog obezbedjenja; fiskalne dazbine koje placaju izbeglice ne
mogu da budu vece od onih koje u istim uslovima placaju drzavljani te zemlje.
Sticanje pokretne I nepokretne imovine, I prava koja se odnose na ovu imovinu, potpadaju pod standard
opsteg izjednacenja sa strancima.
Najpovoljniji polozaj koji je ugovoren za drzavljane neke strane zemlje,uzivace izbeglice po pitanju prava
udruzivanja. Navode se I odredjeni uslovi pod kojima se ovo pravo priznaje mora da se radi o
udruzivanju bez politickih I lukrativnih ciljeva. Isti standard ugovoren je I za placene profesije.
Kad se radi o pravu pristupa sudovima, izbeglica ce imati isti polozaj kao drzavljanin drzave iz koje je
izbegao.
Ako izbeglica zeli da putuje u inostranstvo, a putne isprave ne moze da dobije od zemlje stalnog
boravista,njih mu izdaje drzava ugovornica na cijoj se teritoriji lice nalazi.
Konvencija o polozaju izbeglica iz 1951. godine dopunjena je 23. novembra 1957. godine u Hagu,
zakljucenjem Aranzmana o izbeglim mornarima. Ovim sporazumom regulisana su pitanja izbeglih
mornara koji nemaju stalno mesto boravka.
I pored znacajnih uspeha koji su postignuti po pitanju izbeglica,izvestan broj problema je I dalje ostao
(npr. Pitanjwe obaveznog prijema izbeglica).
U Njujorku je 31. januara 1967. godine donet Protokol o statusu izbeglica. Pravno stanje Konvencije o
polozaju izbeglica ovim Protokolom prosiruje se I na nove grupe izbeglica, odnosno priznaje se polozaj
ustanovljen Konvencijom I licima koja su postla izbeglice zbog dogadjaja koji su se odigrali posle
odredjenog datuma.

Pravo azila
U Opstoj deklaraciji o pravima coveka stoji : Svako lice ima pravo da trazi azil ako je gonjeno I da uziva
azil u drugim zemljama. Medjutim, u konacnom tekstu Opste deklaracije doslo je do izmene. Slican
slucaj bio je I sa nacrtom paktova o pravima coveka. Postojao je predlog da se I pravu na azil da posebno
mesto u paktovima,sto bi znacilo da svako ima pravo da trazi I dobije azil na teritoriji drzava ugovornica.
Medjutim, izvesne drzave isticale su da bi to znacilo otvoriti granice ne malom broju lica, mozda
nepozeljnih u izvesnim drzavama, tako dau zavrsnom tekstu paktova pravo na azil ne figurira kao posebno
pravo coveka.

Konvencija o polozaju izbeglica iz 1951. godine govori o zastiti izbeglica na teritoriji bilo koje od drzava
potpisnica ove Konvencije, priznajuci im samo do izvesne mere zastitu od progona.
U nedostatku odredjenog teksta o pravu azila, UN su pristupile donosenju Deklaracije o pravu azila. Nacrt
Deklaracije dostavljen je u toku 1960. godine Generalnoj skupstini na razmatranje I usvajanje, ali do
danas nije usvojen konacan tekst.
Znacajna je odredba da nijedna osoba ne moze biti prognana ili primorana da se vrati na teritoriju na kojoj
joj preti opasnost po zivot, slobodu ili fizicki integritet, niti joj moze biti uskracen prijem na granici.
Svaka drzava u skladu sa svojom suverenoscu, svojim ekonomskim I politickim uslovima, diskreciono
odlucuje da l ice azil dati ili ce ga uskratiti.

86. Manjine

Zastita manjina u medjunarodnom pravu ima dvostruki cilj. Njena svrha sastoji se najpre u obezbedjenju
potpune ravnopravnosti pripadnika manjina u odnosu na ostatak stanovnistva, odnosno u njihovoj
nediskriminaciji. Drugi je cilj da se manjinama daju posebna prava, institucije I druge pogodnosti
neophodne za ocuvanje njihovih etnickih posebnosti, vere, jezika I nacionalne fizionomije.
Medjunarodno pravo ne sadrzi opsteprihvacenu definiciju pojma manjine. Medjutim, bilo je dosta
pokusaja definisanja, a verovatno napoznatiju definiciju dao je specijalni izvestilac Potkomisije UN za
suzbijanje diskriminacije I zastitu manjina Kapotorti.
Prema Kapotortiju manjina je grupa brojcano manja od ostatka stanovnistva drzave koja je u
nedominantnom polozaju, a ciji clanovi, koji su drzavljani te drzave, imaju etnicke, verske I jezicke
odlike drugacije od ostatka stanovnistva I iskazuju, maker samo implicitno, osecaj solidarnosti usmeren
na ocuvanje svoje kulture, tradicije, vere I jezika.
Sluzbena definicija iz preporuke Saveta Evrope jeste da manjine predstavljaju izdvojene I posebne grupe ,
dobro odredjene I smestene na teritoriji neke drzave, ciji su drzavljani clanovi te drzave I imaju izvesna
verska, jezicka kulturna I druga obelezja po kojima se razlikuju od vecine stanovnistva.
Pre svega, manjine mogu ciniti samo domaci drzavljani. Stranci ili lica bez drzavljanstva koji zive na
teritoriji domace drzave ne spadaju u manjine I nemaju pravo na manjinsku zastitu. Isti je slucaj sa
izbeglicama I radnicima migrantima koji su stalno nastanjeni u toj drzavi.
Da bi se smatrala manjinom grupa mora biti dovoljno brojna. Kao manjina smatra se samo grupa koja je u
nedominantnom polozaju. Takva situacija ne postoji kada brojcana manjina odlucujuce utice na
upravljanje drzavom I drustvom.

Pored objektivnih elemenata, za postojanje manjine trazi se ispunjenje jednog subjektivnog uslova. On se
sastoji u opredeljenosti pripadnika grupe da ocuvaju svoje osobenosti kao I osecaju medjusobne
solidarnosti. Time se iz pojma manjine iskljucuju grupe ciji pripadnici svoje etnicke , kulturne osobenosti
ne smatraju bitnim, vec teze potpunoj integraciji (asimilaciji), u vecinsko stanovnistvo.

Poreklo manjina je starijeg datuma. Nastanak manjina neki vezuju za anticko doba,a drugi polaze od
zastite verskih licnosti date prilikom sklapanja Vestfalskog mira 1648. Godine.
Zavrsnim aktom Beckog kongresa 1815. godine zasticeni su interesi poljske nacionalne manjne. Od tada
su medjunarodni ugovori poceli da idu dalje od prava na ispovedanje vere. Zastita manjina dobija
sistematski karakter tek posle prvog svetskog rata pod okriljem Drustva naroda.
Mirovnim ugovorima na zastitu manjina su se obavezale neke od pobedjenih I novih, prosirenih drzava ,
dok su druge primile slicne obaveze prilikom stupanja u Drustvo naroda. Odredbe ovih ugovora
garantovale su manjinama politicku I gradjansku jednakost I zabranjivale diskriminaciju na osnovu rase,
vere, narodnosti I jezika.
Njima je bila zajamcena i upotreba sopstvenog jezika u skolama, trgovini, stampi, javnim udruzenjima,
sloboda vere i td. Primena ugovornih odredaba stavljana je pod garanciju i kontrolu Drustva naroda.
Sporovi izmedju drzava o pitanjima koji su se ticali tih odredaba obavezno su resavani pred Stalnim
sudom medjunarodne pravde.


Odlucujuci zaokret u regulisanju manjinske zastite ucinjen je usvajanjem Deklaracije o pravima
pripadnika nacionalnih ili etnickih, verskih I jezickih manjna u Generalnoj skupstini 1992. godine. Ona
predstavlja do sada najpotupniji akt Ujedinjenih nacija usvojen u oblasti zastite manjina. Deklaracija,
medjutim, nije medjunarodni ugovor koji pravno obavezuje drzave, vec samo izrazava osnovne principe
manjinske zastite oko kojih je postignuta siroka saglasnost medjunarodne zajednice. Deklaracija sadrzi
siroku listu prava pripadnika manjina ali I obaveze drzava da stite postojanje I osobenost manjina na
svojoj teritoriji.
Pored prava vec predvidjenih u Paktu, navode se I neka potpuno nova prava, kao sto su pravo na ucesce u
donosenju odluka o manjinskim pitanjima na nacionalnom I regionalnom nivou, pravo na osnivanje I
odrzavanje sopstvenih preduzeca I udruzenja, pravo slobodnih kontakata sa gradjanima drugih drzava sa
kojima su etnicki, verski ili jezicki povezani.
U organizaciji UN nema glavnog ili pomocnog organa cija bi iskljuciva nadleznost bila da se bavi
zastitom manjina. Posebni organi za prava manjina postoje tek na nivou strucnih tela ili radnih grupa koja
deluju u okviru postojecih organa. Medju njima najznacajniji je Savetodavni komitet za ljudska prava koji
je zamenio Potkomisiju za unapredjenje I zastitu ljudskih prava sastavljen od 18 strucnjaka izabranih u
licnom svojstvu.

Takodje, za zastitu manjina na regionalnom planu od znacaja je aktiivnost Saveta Evrope I Organizacije
za evropsku bezbednost I saradnju. Pod okriljem Saveta Evrope do sada su usvojena dva dokumenta koja
se u potpunosti bave problematikom manjinske zastite : Evropska povelja o regionalnim I manjinskim
jezicima od 1992. godine I Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina od 1994. godine.
Za razliku od Povelje ,ciji je osnovni cilj ocuvanje jezicke raznolikosti I koja regulise samo jedan segment
prava manjina, Okvirna konvencija predstavlja prvi visestrani ugovor posvecen opstoj zastiti manjina.
Konvencija stvara konkretne pravne obaveze za drzave ugovornice u pogledu zastite pripadnika manjina ,
koje obuhvataju :
- stvaranje uslova potrebnih za razvijanje kulturnog identiteta ,podsticanje tolerancije, medjusobnog
postovanja I razumevanja,
- zastitu prava na slobodu mirnog okupljanja, udruzivanje I izrazavanja misli,
- priznavanje prava na upotrebu imena i prezimena na jeziku manjine itd.

Okvirnom konvencijom je stvoren Savetodavni komitet sa zadatkom da sa strucne strane ispituje
postovanje njenih odredaba. Prema Konvenciji, drzave imaju obavezu da podnose izvestaje o njenom
sprovodjenju Komitetu ministara Saveta Evrope, ali, kako je to politicki organ, postojala je potreba da te
izvestaje prethodno razmotri Savetodavni komitet. Pruzajuci strucnu pomoc, ovaj organ , pored
informacija dobijenih od drzava, moze I sam prikupljati obavestenja o postovanju manjinskih prava od
nevladinih organizacija.
U okviru OEBS-a od 1992. godine postoji Visoki komesar za nacionalne manjne. Njega imenuje
Ministarski savet na period od tri godine. Osnovni cilj Visokog komesara nije zastita manjina ,njegov
prevashodni zadatak je da sprecava sukobe reagovanjem u najranijoj fazi na konkretne situacije manjinske
ugrozenosti. Visoki komesar moze prikupljati informacije o problemima nacionalnih manjina, procenjivati
ozbiljnost situacije na terenu itd.
Pored zastite manjina u okviru medjunarodnih organizacija ili putem visestranih ugovora, od davnina
postoji praksa da dve drzave zakljucuju ugovore kojima se stite prava manjina na njihovim teritorijama.


87. Savet za ljudska prava

Savet za ljudska prava zamenio je Komisiju za ljudska prava koja je u periodu od osnivanja 1946. do
ukidanja 2006. godine predstavljala najvazniji organ za zastitu ljudskih prava u Organizaciji UN.
Komisiju je kao svoj pomocni organ osnovao Ekonomski I socijalni savet, a sastojala se od 53 clana iz
razlicitih drzava koji su se birali na tri godine. Clanovi Komisije svoju funkciju obavljali su kao
predstavnici vlada, a ne u licnom svojstvu, pa zbog toga ona nije bila strucno, vec politicko telo.Redovno
se sastajala svake godine u Zenevi I njena zasedanja trajala su sest nedelja.U slucaju potrebe mogli su se
sazvati specijalni sastanci na zahtev vecine njenih clanova.Komisija je osnivala pomocna tela koja su se
bavila stanjem ljudskih prava u pojedinim drzavama ili nekim tematskim problemima.
Komisija je raspolagala vrlo sirokim mandatom u oblasti ljudskih prava.U prvim decenijama postojanja
ona se uglavnom bavila promotivnim I normativnim radom kroz izradu studija, pripremanje preporuka I
sacinjavanje nacrta instrumenata o ljudskim pravima.
Uloga Komisije izmenjena je kasnih sezdesetih I pocetkom sedamdesetih godina. Od tada ona pocinje da
se bavi unapredjenjem I zastitom ljudskih prava, a posebno slucajevima njihovog masovnog krsenja. U
tom cilju Komisija uvodi specijalne procedure I postupak po individualnim predstavkama na osnovu
rezolucija Ekonomskog I socijalnog saveta.
Medjutim, rad Komisije je bio I predmet ostrih kritika. Ocenjeno je da njene aktivnosti suvise zavise od
politickog uticaja nekih zemalja I regionalnih grupa, sto je imalo za posledicu selektivnost, pa cak I
izbegavanje da se pojedina ozbiljna krsenja ljudskih prava podvrgnu nadzoru. Posebno je zamereno sto su
za njene clanice birane drzave u kojima stanje ljudskih prava nije bilo zadovoljavajuce, a one su to
clanstvo koristile da ostanu izvan domasaja procedura pred Komisijom I izbegnu kritike na svoj racun
povezivanjem u regionalne grupe I pomaganjem drzavama istog regiona da ne budu obuhvacwene nekim
od postupaka. Sve ovo je dovelo do tolikog gubitka ugleda Komisije u UN da je umesto njene reforme
odluceno da se ona zameni novim telom, pa je Generalna skupstina rezolucijom 60/251 od 15. marta
2006. godine osnovala Savet za ljudska prava.

Savet za ljudska prava ima 47 clanova iz razlicitih drzava koje bira Generalna skupstina apsolutnom
vecinom. Osnovni kriterijum za izbor je doprinos drzave unapredjenju I zastiti ljudskih prava, a clanstvo u
Savetu moze biti suspendovano odlukom dve trecine clanica Generalne skupstine onoj drzavi koja grubo I
sistematski krsi ljudska prava.
Za razliku od Komisije, Savet za ljudska prava je pomocni organ Generalne skupstine I neposredno je njoj
odgovoran za svoj rad.
Nadleznost Saveta u oblasti zastite ljudskih prava obuhvata nekoliko osnovnih postupka.Najpre, kao novi
mehanizam nadzora predvidjeni su univerzalni periodicni pregledi koje drzave clanice UN podnose
jednom u cetiri godine. Pored toga zadrzane su specijalne procedure I postupak po predstavkama u
slucajevima masovnog I sistematskog krsenja ljudskih prava.
Univerzalni periodicni pregledi predstavljaju oblik kontrole kome su podvrgnute sve drzave clanice UN
nezavisno od toga da li vec imaju obavezu podnosenja izvestaja na osnovu zakljucenih medjunarodnih
ugovora o ljudskim pravima. Pregled se sastoji iz tri dela:
1) Nacionalnog izvestaja koji je sastavljen po obrascu Saveta,
2) Zvanicnih informacija kojima raspolazu organi I tela UN o drzavi u pitanju i
3) Podataka dobijenih iz drugih nezavisnih izvora.
4) Prilikom sastavljanja poslednja dva dela veliku ulogu ima Kancelarija Visokog komesara za ljudska
prava.

Savet za ljudska prava je zadrzao procedure nadzora predvidjene ranije pomenutim rezolucijama
Ekonomskog I socijalnog saveta. Postupak po prvoj od njih (tzv.javna procedura) pokrece se u slucaju
saznanja da se u nekoj drzavi sistematski I grubo krse ljudska prava.tim povodom odrzava se rasprava u
kojoj mogu ucestvovati I druge drzave kao I predstavnici nevladinih organizacija za zastitu ljudskih prava.
Procedura se moze zavrsiti samo na tome, ali cesce dolazi do osnivanja posebnih radnih grupa ili
imenovanja specijalnih izvestilaca sa zadatkom da podnose godisnje izvestaje o stanju ljudskih prava u toj
drzavi. Clanovi radnih grupa I izvestioci su nezavisni strucnjaci, imenovani na najvise sest godina od
strane Saveta. Savet moze usvojiti posebnu rezoluciju o stanju ljudskih prava I sa svojim nalazima I
zakljucima upoznati Generalnu skupstinu.
Medjutim, slabost ove procedure bila je u tome sto je od volje drzave zavisilo da l ice prihvatiti boravak
eksperta ili specijalnog izvestioca na svojoj teritoriji. Drugi nedostatak je sto odluka koju donesu organi
UN po ovom pitanju nije pravno obavezujuca za tu drzavu.

Postupak prema rezoluciji 1503 (tzv. Poverljiva procedura) pokrece se predstavkama privatnih subjekata u
kojima se ukazuje na krsenje ljudskih prava u nekoj drzavi. Ona je primenjiva na slucajeve povrede svih
prava ustanovljenih medjunarodnim standardima, nezavisno od toga da li je drzava u pitanju ratifikovala
neki medjunarodni ugovor. Nije potrebno da podnosilac predstavke bude I zrtva krsenja prava.
Svaka pojedinacna zalba dostavljena Savetu nece biti uzeta u razmatranje vec se za pokretanje postupka
trazi veci broj predstavki protiv neke drzave. Uz to, one moraju da ispunjavaju sledece uslove:
a) cilj predstavke ne sme biti u suprotnosti sa Poveljom UN, Opstom deklaracijom o ljudskim pravima I
ne sme biti politicki motivisana,
b) predstavka treba da sadrzi prihvatljive razloge za verovanje da postoji stalno, grubo I pouzdano
potvrdjeno krsenje ljudskih prava
c) anonimne predstavke , kao I one zasnovane samo na izvestajima medija , nisu dopustene,
d) svaka predstavka mora opisati cinjenice, svrhu zahteva I prava koja su povredjena,
e) domaca pravna sredstva moraju biti iscrpljena pre nego sto ce predstavka biti razmatrana, osim
ukoliko je ocigledno da njihova upotreba nece imati nikakav efekat,
f) u predstavci se ne smeju upotrebljavati nepristojni izrazi.

Posto stigne u Savet, predstavka se salje drzavi protiv koje je upucena da se po njoj izjasni. Nakon toga, u
postupku koji ima vise faza ispituju se navodi iz predstavke. Citav postupak je poverljiv.
Savet je predvideo dve radne grupe koje se bave ovim postupkom.
Prva je radna grupa za predstavke sastavljena od pet clanova ciji je zadatak da razmotri prihvatljivost
predstavke I da komunicira sa drzavom I podnosiocem predstavke, zahteva dodatne informacije I ukoliko
ustavovi da je potrebna dalja procedura, dostavlja informacije Radnoj grupi za situacije.
Ova druga radna grupa izvestava Savet I sacinjava preporuke kako da reaguje na konkretnu situaciju.
Drzave treba da saradjuju sa radnim grupama I da im dostavljaju trazene informacije, a I podnosilac
predstavke treba da bude obavesten o postupku.
Posle sprovedenog postupka Savet moze da odluci:
a ) da obustavi dalju proceduru ako nadje da nema masovnog krsenja ljudskih prava,
b) da predje na javnu proceduru iz rezolucije 1235,
c) da nastavi dalje istrazivanje po poverljivoj proceduri.
Postoji mogucnost da Savet zatrazi od Kancelarije Visokog komesara da obezbedi tehnicku pomoc ili da
savetuje drzavu u pitanju kako da se prevazidju krsenja ljudskih prava I ojaca njihova zastita na
nacionalnom nivou. Prema tome, krajnji cilj procedure po predstavkama nije da se postigne zadovoljenje
pojedinca-zrtve krsenja nekog prava
Ovaj postupak je suvise glomazan I njegovi efekti bi u tom pogledu bili mali. Ova procedura u stvari ima
za cilj da otkloni masovna ili sistematska krsenja ljudskih prava, a ne da pruzi satisfakciju ostecenom licu.

Specijalne sednice Savet odrzava na zahtev neke drzave clanice UN uz podrsku jedne trecine njegovih
clanica.Ova vrsta sednica nije bila uobicajena u praksi Komisije za ljudska prava. Sednice se zakazuju u
najkracem mogucem roku I traju najduze tri dana. Njihov osnovni cilj je da se u ozbiljnim situacijama
koje zahtevaju hitnu akciju spreci dalja eskalacija sukoba I grubo krsenje ljudskih prava.

Pomocni organ Saveta je Savetodavni komitet za ljudska prava.Ovaj Komitet je zamenio Potkomisiju za
unapredjenje I zastitu ljudskih prava.
Savetodavni komitet sastavljen je od 18 strucnjaka, izabranih u licnom svojstvu na period od tri godine,
koji nisu vezani instrukcijama svojih vlada. On odrzava dve sednice godisnje koje mogu da traju najvise
deset dana. Njegov zadatak je da obezbedjuje ekspertize, istrazuje pojave I priprema studije na zahtev
Saveta za ljudska prava I u skladu sa njegovim uputstvima.




88. mitet za ljudska prava i Komitet za ekonomska, socijalna i
kulturna prava

U cilju nadzora nad postovanjem odredaba Pakta o gradjanskim I politickim pravima obrazovan je
Komitet za ljudska prava. Komitet cini 18 nezavisnih strucnjaka visokih moralnih kvaliteta I priznatih
strucnjaka na polju ljudskih prava.
Sastav ovog organa mora da odrazava geografsku strukturu drzava ugovornica. Clanove biraju drzave
ugovornice na period od 4 godine. Komitet je poceo sa radom 1976. godine, ali ne zaseda stalno, vec se
sastaje 3 puta godisnje, po pravilu, u Njujorku ili Zenevi.
Komitet je usvojio Pravila procedure kojima se blize uredjuje tok postupka.

Paktom su predvidjene tri vrste nadleznosti ovog organa.
1) Pre svega , u njegovu nadleznost spada razmatranje izvestaja koje su drzave ugovornice duzne da
podnesu o merama koje su usvojile I preduzele radi postovanja prava priznatih u Paktu, kao I o
napretku u ostvarivanju tih prava.Drzava ima obavezu da podnese prvi izvestaj godinu dana nakon sto
postane strana ugovornica Pakta, a zatim periodicne izvestaje svakih 5 godina I vanredne izvestaje
ukoliko Komitet to od nje zatrazi.
2) Komitet moze biti nadlezan da prima I razmatra saopstenja u kojima jedna drzava tvrdi da neka druga
drzava ugovornica ne ispunjava svoje obaveze iz Pakta. U ovom slucaju jedna drzava tuzi drugu da
krsi prava garantovana Paktom.
Za razliku od postupka izvestavanja, nadleznost Komiteta je ovde fakultativna, tako da je neophodno da
drzave koje to zele daju posebnu izjavu.Ako drzave prihvate ovakvu nadleznost ne sprovodi se pravi
sudski postupak, vec se uloga Komiteta za ljudska prava svodi na posredovanje u trazenju prijateljskog
resenja. Ukoliko njegove usluge ne daju rezultate moze se, uz pristanak obe strane, obrazovati Komisija za
mirenje sa zadatkom da predlozi moguce resenje koje drzave ne moraju prihvatiti.
3) Komitet je ovlascen da daje opste komentare koji se odnose na razlicita prava iz pakta. Oni nisu vezani
za neku konkretnu drzavu,vec su upuceni svim drzavama ugovornicama.
Pakt o gradjanskim I politickim pravima ne predvidja mogucnost da pojedinac podnosenjem individualne
predstavke Komitetu stiti svoja prava.U momentu donosenja Pakta vecina drzava nije bila spremna da
prihvati takvu nadleznost.Prema Protokolu,Komitetu se mogu obracati samo pojedinci,a ne grupe lica ili
nevladine organizacije.Predstavka se podnosi pismenim putem I u njoj se od Komiteta trazi da utvrdi
postojanje povrede nekog prava iz Pakta.Da bi predstavka bila prihvacena potrebno je:
- da podnosilac bude zrtva krsenja prava izlozenog u Paktu,
- da su iscrpljena sva unutrasnja pravna sredstva,
- da se to pitanje vec ne raspravlja pred drugim medjunarodnim organom,
- da predstavka nije anonimna i
- da ne predstavlja predmet zloupotrebe.
Kad su ovi uslovi ispunjeni prelazi se na fazu odlucivanja o sustini stvari. komitet najpre trazi od drzave
da se u roku od 6 meseci izjasni o navodnim povredama prava.Celokupna procedura okupljanja dokaza
pred ovim organom odvija se u pisanom obliku.
Nakon sprovedenog postupka Komitet, vecinom glasova, odlucuje da li je bilo povrede ljudskih prava u
konkretnom slucaju. Tom prilikom ne donosi se presuda, vec samo misljenje o (ne)postojanju povrede i
merama koje drzava eventualno treba da preduzme u cilju otklanjanja povrede.
Ova misljenja Komiteta nisu pravno obavezna za drzave i od njihove volje zavisi da li ce ih postovati.

Komitet za ekonomska, socijalna I kulturna prava
Paktom o ekonomskim,socijalnim I kulturnim pravima nije stvoren poseban organ koji bi vrsio nadzor nad
sporvodjenjem njegovih odredaba.Drzave su se obavezale da o postovanju prava priznatih Paktom
podnose izvestaje Ekonomskom I socijalnom savetu preko Generalnog sekretara UN.
Radi razmatranja primljenih izvestaja Ekonomski I socijalni savet obrazovao je radnu grupu od 15 clanova
koji su bili predstavnici vlada. Kako ova radna grupa nije bila u stanju da na zadovoljavajuci nacin obavlja
povereni zadatak ,Savet je 1985. godine osnovao stalni Komitet za ekonomska ,socijalna I kulturna
prava.Taj Komitet sastavljen je od 18 clanova priznatih strucnjaka na polju ljudskih prava I izabranih sa
liste koju podnose drzave ugovornice u licnom svojstvu. Prilikom izbora vodi se racuna o pravicnoj
geografskoj raspodeli mesta i zastupljenosti razlicitih drustvenih i pravnih sistema. Clanovi se biraju na 4
godine i mogu biti ponovo birani.
Komitet se sastaje 2 puta godisnje u Zenevi.
Postupak razmatranja izvestaja slican je proceduri u Komitetu za ljudska prava.
Medjutim, problem predstavlja nepostojanje odgovarajuce jurispudencije I slucajeva iz prakse
medjunarodnih I nacionalnih tela. Osim razmatranja izvestaja drzave, Komitet nema drugih nadleznosti i
nije ovlascen da prima i razmatra medjudrzavne ili individualne predstavke.
U cilju unapredjenja rada Komitet je kroz praksu ipak uveo neke novine. Medju njima je najznacajnije
izdavanje opstih komentara sa istim ciljem kao I kod Komiteta za ljudska prava.
Komitet je ,takodje,uspostavio tesnu saradnju sa specijalizovanim agencijama I drugim telima koja su od
znacaja u oblasti zastite ovih prava.
Fakultativnim protokolom uz Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 2008. nadleznost
Komiteta je trostruko prosirena.
Komitet je dobio ovlascenja da razmatra individualne predstavke. Njih mogu podneti lica ili grupe lica
pod jurisdikcijom drzave koja je ratifikovala ovaj Protokol, a koje smatraju da su im povredjena prava iz
Pakta.
Uslovi za podnosenje individualne predstavke u velikoj meri su slicni sa uslovima predvidjenim Prvim
fakultativnim protokolom uz Pakt.
Medjutim, postoje dve znacajne razlike. Prvo, predstavka se mora podneti u roku od godinu dana, osim
ako podnosilac predstavke dokaze da to nije mogao uciniti u ovom roku. Kao drugi uslov predvidja se
ozbiljnost stete, pri cemu je Komitet ovlascen da odbaci predstavku ukoliko proceni da podnosilac nije
pretrpeo takvu stetu osim u slucaju kad se njome pokrece znacajno pitanje od opste vaznosti.
Postupak se okoncava misljenjem koje za drzavu nije pravno obavezno.
Drzava ima jedino duznost da u roku od 6 meseci od donetog misljenja Komitetu podnese pisani izvestaj o
preduzetim merama.
2) Protokol daje stranama ugovornicama i mogucnost da posebnom izjvom prihvate nadleznost Komiteta
da razmatra medjudrzavna saopstenja. Uloga Komiteta se i ovde svodi na posredovanje i mirenje ciji
uspeh u krajnjem slucaju zavisi od pristanka drzava u sporu.
3) Protokol omogucava drzavama ugovornicama da posebnom izjavom priznaju nadleznost Komiteta da
sprovede istragu ukoliko informacije ukazuju da se vrse teska ili sistematska krsenja ekonomskih,
socijalnih i kulturnih prava iz Pakta.
Postupak se pokrece po sluzbenoj duznosti i sprovodi poverljivo u saradnji sa drzavom za koju se sumnja
da takva krsenja vrsi.Nakon zavrsene istrage Komitet usvaja zakljucke koje zajedno sa svojim
komentarima i preporukama upucuje drzavi. Ovi stavovi nisu obavezni za drzavu, vec ona jedino treba da
u roku od 6 meseci dostavi Komitetu svoja zapazanja povodom njegovih stavova.
89. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za prava coveka

Prvi predlog za uvodjenje Visokog komesara za ljudska prava dala je delegacija Urugvaja jos ranih
pedesetih godina. Slicna inicijativa kasnije je potekla od strane Kostarike, da bi 1967. godine Ekonomski I
socijalni savet doneo rezoluciju kojom potvrdjuje ustanovljavanje ureda Visokog komesara.Ipak, ova
zamisao nije ostvarena u Generalnoj skupstini.
Odlucujuci zaokret u pravcu osnivanja Visokog komesara ucinjen je na Svetskoj konferenciji o pravima
coveka u Becu 1993. godine. Jedna od najvaznijih preporuka bila je da se obrazuje novi organ za zastitu
ljudskih prava.
Konacno, rezolucijom Generalne skupstine od 20. decembra 1993. Godine stvoren je Visoki komesar
Ujedinjenih nacija za ljudska prava.
Visoki komesar treba da bude licnost visokih moralnih kvaliteta sa iskustvom na polju ljudskih prava I
poznavanjem razlicitih kultura.
Visoki komesar treba da unapredjuje ostvarivanje prava na razvoj I da , preko Centra Ujedinjenih nacija za
ljudska prava ,pruzi savetodavne usluge, tehnicku I finansijsku pomoc u oblasti zastite ljudskih prava na
zahtev pojedinih drzava ili regionalnih organizacija.
Osim toga, Visoki komesar ima zadatak da uskladjuje programe Ujedinjenih nacija koji se bave zastitom
ljudskih prava, uklanja prepreke na putu njihovog punog ostvarivanja I odrzava stalni dijalog sa vladama
drzava clanica Ujedinjenih nacija o ovim pitanjima.
U vrsenju ovih zadataka Visoki komesar mora da postupa nepristrasno, objektivno, neselektivno I
efikasno u okviru Povelje UN, Opste deklaracije o ljudskim pravima, ostalih instrumenata o ljudskim
pravima I medjunarodnog prava u celini.
U isto vreme, on treba da postuje suverenitet, teritorijalni integritet I unutrasnju nadleznost drzava clanica.
Svoje zadatke Visoki komesar obavlja pod rukovodstvom Generalnog sekretara, a godisnje izvestaje o
radu podnosi Savetu za ljudska prava I Generalnoj skupstni.

Visokog komesara bira Generalni sekretar, ali taj izbor mora da odobrI Generalna skupstina. Njegov
mandate traje cetiri godine uz mogucnost ponovnog izbora. Sediste Visokog komesara nalazi se u Zenevi,
gde vec postoji Centar Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

90. Evropska konvencija za zastitu ljudskih prava I osnovnih sloboda

U pozadini nastanka Evropske konvencije o ljudskim pravima nalazi se splet brojnih cinjenica, od kojih
poseban znacaj imaju tri dogadjaja :
- Donosenje Opste deklaracije o ljudskim pravima,
- usvajanje Poslanice Evropljanima na kongresu Medjunarodnog komiteta za ujedinjenje Evrope u Hagu
1948. U kojoj je izrazena zelja da se donese Povelja o ljudskim pravima i
- osnivanje Saveta Evrope.
Konacan tekst Evropske konvencije potpisalo je 13 drzava clanica Saveta Evrope u Rimu 4. novembra
1950.godine I do danas ovu konvenciju ratifikovalo je 47 drzava.
Tokom vise od pet decenija primene, Evropska konvencija je menjana I dopunjavana sa 14 protokola, od
kojih je prvi usvojen 1952. , a poslednji od 2004., stupio je na snagu 2010.godine. Ovi protokoli, prema
pravnoj prirodi, dele se na materijalne i proceduralne.

Evropska konvencija o ljudskim pravima ima ukupno 59 clanova.
U uvodu Konvencije se naglasava da vlade evropskih zemalja imaju isti nacin misljenja I da poseduju
zajednicko nasledje politickih tradicija ,ideala slobode I vladavine prava.
Poseban znacaj ima cl. 1 koji kaze da ce visoke strane ugovornice zajemciti svakome u svojoj nadleznosti
prava I slobode odredjene u prvom delu Konvencije. To znaci da Konvencija stiti sva lica, bez obzira na
drzavljanstvo , prebivaliste ili boraviste pod uslovom da strana ugovornica nad njim ima odredjenu vlast..
Konvencija sadrzi samo klasicna gradjanska I politicka prava coveka. U njoj nema ekonomskih,socijalnih
I kulturnih prava niti ljudskih prava trece generacije kao sto su pravo na mir ili na zdravu sredinu.

Lista predvidjenih prava prosirena je protokolima koji su usvajani uz Konvenciju.
Tako je Prvim protokolom dodato pravo na imovinu, obrazovanje I slobodne izbore.
Protokol br. 4 zabranio je kaznu zatvora zbog duga, priznao slobodu kretanja I zabranio proterivanje
sopstvenih drzavljana I grupno proterivanje stranaca.
Protokol br. 12 zabranio je sve oblike diskriminacije.
Protokol br. 13 zabranio izricanje I izvrsenje smrtne kazne.

Evropska konvencija bila je prvi instrument kojim je stvoren sistem medjunarodnog nadzora nad
primenom I postovanjem garantovanih ljudskih prava. U sredistu tog sistema nalazila su se dva organa :
Evropska komisija I Evropski sud za ljudska prava.
Konvencija je istovremeno bila prvi akt u oblasti ljudskih prava kojim je dato pravo pojedincu koji sebe
smatra zrtvom krsenja zasticenih prava da podnese predstavku protiv odgovorne drzave uljucujuci I
sopstvenu drzavu.
Pojedinci, nevladine organizacije i grupe lica nisu imale pravo da peticiju upucuju neposredno Evropskom
sudu. Oni su se mogli direktno obracati samo Komisiji, ali pod uslovom da je drzava na koju se
predstavka odnosi prethodno izjavila da priznaje takvu nadleznost Komisije. Pred Evropskim sudom prava
pojedinaca bila su zasticena samo posredno tj. ako i kada Komisija odluci da njihov slucaj iznese pred sud.
80ih godina proslog veka situacija se iz osnova promenila na taj nacin sto su sve drzave dale izjavu o
prihvatanju prava na pojedinacnu predstavku.
Promenom poslovnika o radu suda omoguceno je pojedincu, podnosiocu predstavke da neposredno
ucestvuje u raspravi o slucaju koji je iznela Komisija ili drzava.
1990. usvaja se Protokol prema kome pojedinci, nevladine organizacije i grupe lica mogu direktno da se
obracaju Evropskom sudu pod uslovom da posebno vece koje je sastavljeno od trojice sudija prethodno
odluci da zbog znacaja pitanja za primenu Konvencije sud moze uzeti u razmatranje takav slucaj.

Uprkos znacajnim rezultatima koji su na planu nadzora postigli Komisija I Sud, pocetkom 90-ih u Savetu
Evrope pokrenut je postupak za reformu ovog sistema.
Na to su presudno uticala dva cinioca: pad komunizma, I stalan porast broja neresinih slucajeva I sve duze
trajanje postupka pred ovim organima.
Posle trogodisnjih pregovora postignuta je saglasnost da se osnuje stalni Evropski sud za ljudska prava,
sto je potvrdjeno potpisivanjem Protokola br. 11 uz Evropsku konvenciju u Strazburu 11. maja 1994 .
Ovim Protokolom izvrsena je dalekosezna reforma nadzornog sistema ustanovljenog Konvencijom.
Umesto dotadasnje Komisije I Suda predvidjeno je osnivanje novog ,stalnog Evropskog suda za ljudska
prava sa obaveznom nadleznoscu I pravom razmatranja pojedinacnih predstavki.
Sud je poceo sa radom 1. novembra 1998. godine, dok je Komisija nastavila sa razmatranjem prihvacenih
predstavki do 31. oktobra 1999. godine. Ocekivalo se da ce se posle ove reforme postupak zastite ljudskih
prava pojednostaviti i ubzati.
Medjutim, doslo je do povecanja broja slucajeva iznetih pred Sud. Evropski sud nije bio u stanju da se
izbori sa ovakvim porastom predstavki.Tako da je doslo do inicijative za novu izmenu nadzornog sistema
Evropske konvencije o ljudskim pravima ,koja je potekla od Evropske ministarske konferencije u Rimu 4.
novembra 2000. godine
.Posle trogodisnjeg rada Komitet je 13. maja 2004. godine u Strazburu usvojio I otvorio za potpis Protokol
br 14. Ovaj najnoviji protokol proceduralne prirode sadrzi veci broj amandmana koji se odnose na
ustrojstvo, organizaciju,nadleznost I postupak pred Evropskim sudom.

91. vropski sud za ljdska prava sastav I organizacija

Evropski sud je sastavljen od onolikog broja sudija koliko ima strana ugovornica Konvencije.
Ovo resenje razlikuje se od ranijeg, prema kome je brojcani sastav clanova suda bio jednak broju drzava
clanica Saveta Evrope.
Mandat sudija traje 6 godina I postoji mogucnost ponovnog izbora, a starosna granica je 70 godina zivota.
Medjutim, protokolom br. 14 mandat sudija produzen je na 9 godina, s tim sto se ukida mogucnost
ponovnog izbora.
Izbor sudija vrsi Parlamentarna skupstina Saveta Evrope sa liste od tri kandidata koje predlaze svaka
drzava ugovornica.
Sudije moraju biti licnosti nesumnjivog moralnog ugleda koje poseduju kvalifikacije potrebne za
obavaljanje visokih sudskih funkcija, odnosno moraju biti priznati pravni strucnjaci. Sudije se biraju u
licnom svojstvu I nisu predstavnici drzave koja ih je kandidovala. Sudija polaze zakletvu da ce svoju
duznost obavljati casno I savesno.
Sudija ne moze biti razresen osim na osnovu odluke suda donete 2/3 vecinom u slucaju da je prestao da
ispunjava potrebne uslove. Za vreme trajanja mandata sudije se ne mogu baviti poslovima koji su
nespojivi sa njihovom nezavisnoscu, nepristrasnoscu ili zahtevima stalne sluzbe.

Naime, do usvajanja Protokola br. 11 vrsenje sudske funkcije nije podrazumevalo stalno angazovanje u
radu Evropskog suda. Posle stupanja na snagu Protokola izabrane sudije moraju za vreme trajanja mandata
da napuste svoje osnovno zanimanje.
Drugu razliku predstavlja odredba po kojoj sudu u radu pomazu strucni saradnici. Oni se imenuju na
predlog sudija kao njihovi licni pomocnici I moraju imati potrebne kvalifikacije I prakticno iskustvo za
vrsenje poverenih zadataka. Umesto strucnih saradnika Protokol br. 14 prdvidja da sudiji u radu pomazu
izvestioci koji se imenuju na njegov predlog.
Izvestioci su sluzbenici Sekretarijata koji treba da budu strucnjaci za praksu Evropskog suda I
poaznavaoci jezika I pravnog sistema drzava protiv koje je podneta predstavka.

Sediste Suda nalazi se u Strazburu gde je I sediste Saveta Evrope. Sud moze da zaseda I na nekom drugom
mestu koje se nalazi na teritoriji drzava clanica Saveta Evrope.

92. Evropski sud za ljudska prava sastav I organizacija

Radom Suda rukovode predsednik I dva potpredsednika.
Oni se biraju na opstoj sednici na period od 3 godine. Ista lica mogu biti ponovo birana.

Predsednik rukovodi administracijom I predstavlja Sud ,narocito u odnosima sa Savetom Evrope.
Potpredsednici Suda pomazu predsedniku I zamenjuju ga u slucaju sprecenosti ili na njegov zahtev.
Sud ima sekretarijat koji obavlja administrativne poslove I pruza pravnu pomoc. Radom Sekretarijata
rukovodi sekretar koji se bira na opstoj sednici na period od 5 godina.
Sluzbeni jezici su engleski I francuski.

Sud radi u odborima od po tri sudije ,vecima od sedam sudija I velikom vecu od sedamnaest sudija.
Protokolom br 14. Uvedena je funkcija sudije pojedinca I mogucnost da se broj clanova veca sa 7 smanji
na 5.
Sud zaseda u plenumu kada odlucuje o organizacionim I administrativnim pitanjima.
Na opstoj sednici Sud se deli u odeljenja I njih za sada ima cetiri.
Predsednici odeljenja se biraju na opstoj sednici I to na period od tri godine.
Prilikom sastavljanja odeljenja uzima se u obzir geografska zastupljenost, srazmerna zastupljenost oba
pola kao I razlike u pravnim sistemima drzava clanica Saveta Evrope.
Prema Protokolu br 14 sudiji pojedincu bice poveren zadatak da prethodno proveri prihvatljivost
predstavki pojedinca sto sada radi odbor od trojice sudija.
Sudija moze odluciti da podnetu predstavku proglesi neprihvatljivom ili da je jednostavno skine sa liste
predmeta ako oceni da takva odluka moze doneti bez daljeg razmatranja.Ova odluka je konacna I protiv
nje nije dozvoljena zalba.
Medjutim, nadleznost sudije pojedinca bice ogranicena samo na jasne I ocigledne slucajeve. Ukoliko
postoji bilo kakva sumnja, sudija ce predstavku proslediti odboru I vecu nadalje ispitivanje.

Odbori se sastavljaju od trojice sudija koji pripadaju istom odeljenju za period od dvanaest meseci, s
tim sto predsednik Suda odlucuje o broju odbora koji se obrazuju. Njima je poveren zadatak da provere
prihvatljivost predstavki pojedinca ,sto je ranije radila Evropska komisija.
Odbor moze jednoglasno odluciti da podnetu predstavku proglasi neprihvatljivom ili da je skine sa liste
predmeta ako oceni da nije potrebno dalje ispitivanje.Takva odluka je konacna I bez prava na zalbu. Pored
ovog zadatka ,Protokol br. 14 daje pravo odborima da predstavku proglasi prihvatljivom I u isto vreme
donesu presudu o njenoj osnovanosti.

Veca od sedam sudija obrazuju se tako da u njihov sastav po sluzbenoj duznosti ulazi predsednik
odeljenja I sudija izabran sa liste drzave protiv koje je upucena predstavka
.Preostale clanove odredjuje predsednik odeljenja sistemom rotacije iz reda sudija koji pripadaju istom
odeljenju.
Protokolom br. 14 predvidjeno je da se broj clanova veca moze smanjiti na pet za odredjeni vremenski
period.Odluku o tome donosi jednoglasno Komitet ministara na zahtev opste sednice.
Novina je I to sto zainteresovana drzava vise nema pravo da u slucaju sprecenosti nacionalnog sudije
naknadno izabere drugo lice koje ce imati svojstvo sudije. Umesto toga, ona ce imati obavezu da unapred
podnese listu sa koje ce predsednik Suda u slucaju potrebe birati ad hoc sudiju koji po sluzbenoj duznosti
ulazi u sastav veca.
Zadatak ovih veca je da ispitaju osnovanost predstavke, odnosno da odluce o sustini stvari I eventualno o
pravicnom zadovoljenju.



Veliko vece sastoji se od sedamnaest sudija I tri rezervne sudije.
Bira se na tri godine I u njegov sastav ulaze predsednik I potpredsednici Suda, predsednici veca,
nacionalni sudija I druge sudije izabrane u skladu sa Poslovnikom.
Pored predmeta koje mu do donosenja presude ustupe veca ono je nadlezno da odlucuje o zahtevima
strana u sporu da se predmet resen presudom veca iznese na razmatranje pred Veliko vece. U tom se
slucaju obrazuje kolegijum od 5 sudija koji ispituje da li se predmet tice nekog znacajnog pitanja vezanog
za tumacenje Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opste vaznosti.
U nadleznost Velikog veca spada I davanje savetodavnih misljenja na zahtev Komiteta ministara Saveta
Evrope.T a misljenja daju se o pravnim pitanjima koja se odnose na tumacenje Konvencije I protokola.
Savetodavna misljenja moraju biti obrazlozena.
Sud donosi odluke vecinom glasova prisutnih sudija. Ako su glasovi podeljeni onda se glasa ponovo, a u
slucaju da I tada dodje do podele gasova odlucujuci je glas predsednika.

Postupak pred Evropskim sudom ima pravo da pokrene svaka drzava ugovornica podnosenjem predstavke
o navodnoj povredi odredaba Konvencije za koju smatra da je pocinila druga drzava ugovornica.
Sud moze primiti predstavke I od svakog lica, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su zrtve.
Da bi Sud mogao da uzme u razmatranje podnetu predstavku ona mora da zadovolji odredjene zahteve
koji se zovu uslovi za prihvatljivost I mogu biti opsti I posebni.Prvi vaze za sve predstavke dok se drugi
primenjuju samo na pojedinacne predstavke.

Dva su opsta uslova prihvatljivosti predstavke :
1) iscrpljenje domacih pravnih lekova I
2) sestomesecni rok.
Svrha prvog uslova je da se drzavi pruzi mogucnost da svojim unutrasnjim pravnim sredstvima ispravi
svako krsenje svojih obaveza iz Konvencije pre nego sto se podvrgne medjunarodnom nadzoru.
Tek kada drzavni organi propuste da otklone povredu garantovanih prava ili ne daju pravicnu naknadu
Sud moze uzeti predmet u razmatranje cime se on pojavljuje u ulozi dopunskog organa zastite.

Drugi uslov je da predstavka bude podneta u roku od sest meseci od dana donosenja konacne odluke
drzavnog organa u datom predmetu.
Posebni uslovi prihvatljivosti predstavke mnogo su brojniji.
Najpre, Sud ne moze da uzme u razmatranje predstavku koja je anonimna ali pojedinac moze zahtevati da
mu se u postupku ime ne objavljuje.
Zatim, predstavka ne sme da bude sustinski istovetna sa predstavkom o kojoj je Sud vec odlucivao, sto je
posledica nacela ne bis in idem.
Isto tako, predstavka ne sme biti prethodno podneta nekom drugom medjunarodnom organu na ispitivanje
I resavanje osim ako su se pojavile nove cinjenice koje mogu biti od znacaja za odlucivanje.
Nadalje, sud nece prihvatiti predstavku koja je nespojiva sa odredbama Konvencije, ocigledno je
neosnovana ili predstavlja zloupotrebu prava na podnosenje predstavke.
Kao novi uslov prihvatljivosti Protokol br.14 uvodi ozbiljnost stete pricinjene podnosiocu predstavke. Sud
nece prihvatiti predstavku ako podnosilac nije pretrpeo znacajnu stetu cime se rasterecuje od predstavki
koje imaju mali prakticni znacaj.

Tok postupka pred sudom nacelno je propisan Konvencijom, dok su detalji uredjeni Poslovnikom o radu
Suda.
Postupak se obavlja u tri faze :
1) ispitivanje prihvatljivosti predstavke,
2) razmatranje sustine stvari I
3) donosenje presude.

Pre toga sprovodi se neformani postupak koji zapocinje prvim kontaktom zainteresovanog lica sa
sekretarom Suda, a zavrsava se registracijom predstavke kod Suda.
Registrovana predstavka se dodeljuje odboru od trojice sudija koji jednog od svojih clanova odredjuje za
sudiju izvestioca. Od tada se celokupna prepiska izmedju strana I Suda odvija preko ovog sudije.
Njegov osnovni zadatak je da ispita prihvatljivost predstavke. Medjutim kada Protokol br. 14 stupi na
snagu predstavka ce se dostavljati sudiji pojedincu. Ukoliko sudija pojedinac ili odbor odluci da je
predstavka neprihvatljiva postupak se zavrsava u ovoj fazi.

U suprotnom predstavka se prosledjuje vecu od sedam sudija I o njoj se tada po prvi put obavestava vlada
drzave protiv koje je podneta. Ovo vece moze da u nekim slucajevima ponovo ispita prihvatljivost
predstavke I da je oglasi neprihvatljivom.
Nakon ispitivanja sustine stvari vece prvo pristupa postupku mirenja odnosno prijateljskog resenja, koje
mora biti zasnovano na postovanju ljudskih prava predvidjenih Konvencijom. Postupak mirenja je
poverljive prirode I ako se postigne poravnanje ,vece brise predmet odlukom.U slucaju da poravnanje ne
uspe vece donosi odluku o sustini stvari.
Presuda mora da sadrzi imena sudija koji su ucestvovali u odlucivanju ,ime sekretara ili zamenika, datume
njenog donosenja I izricanja, podatke o stranama I imeniima njihovih zastupnika, advokata I savetnika.
Presuda moze da sadrzi I odluku o pravicnom zadovoljenju ostecene strane.

Sve presude Velikog veca su pravnosnazne.
Presude veca postaju pravnosnazne kada:
1) strane izjave da nece zahtevati iznosenje predmeta pred Veliko vece,
2) ako se u roku od tri meseca od donosenja presude ne podnese takav zahtev I
3) kada kolegijum od pet sudija odbije zahtev za obracanje Velikom vecu.

Presude moraju biti obrazlozene. Presuda se objavljuje I dostavlja Komitetu ministara, Generalnom
sekretaru Saveta Evrope, stranama I svim trecim zainteresovanim licima. Posle izricanja presude postoji
mogucnost revizije samo ako se zahtev zasniva na nekoj odlucujucoj cinjenici koja je bila nepoznata sudu
I stranama u trenutku izricanja presude. Zahtev za reviziju mora se podneti u roku od 6 meseci od
otkrivanja nove cinjenice.
Nadzor nad izvrsenjem presuda poveren je Komitetu ministara Saveta Evrope.

93. Evropska socijalna povelja

Evropska konvencija o ljudskim pravima, uglavnom, ne sadrzi ekonomska I socijalna prava coveka.
Da bi se ta praznina otklonila pod oktiljem Saveta Evrope 1961. je usvojena Evropska socijalna povelja.
Povelja obuhvata veci broj ekonomskih I socijalnih prava I ima poseban nadzorni mehanizam koji je
razlicit I nezavistan od Evropske konvencije o ljudskim pravima.
U izvornom obliku Evropska socijalna povelja predvidja 19 kategorija prava kao sto su :
- pravo na rad I jednake uslove rada,
- sigurnost na radu,
- sindikalno pravo,
- pravo na zastitu I pomoc radnicima migrantima,
- pravo na profesionalnu orijentaciju I strucno usavrsavanje
- zastita zdravlja,
- socijalna sigurnost
- socijalnu I zdravstvenu pomoc..

Lista garantovanih prava prosirena je Dodatnim protokolom Iz 1988. godine I revidiranom Evropskom
socijalnom poveljom usvojenom 1996. Tako su Protokolom dodata sledeca prava :
- pravo na jednake mogucnosti I postupke I nediskriminaciju na osnovu pola po pitanju zaposlenja I
zanimanja,
- pravo radnika na informisanje I konsultacije
- pravo na ucesce u odlucivanju I poboljsanju uslova rada I zivotne sredine i
- pravo starih lica na socijalnu zastitu.

Revidiranom poveljom uvode se jos neka nova prava ukljucujuci:
- pravo na zastitu u slucaju gubljenja posla,
- pravo zaposlenog na dostojanstvo,
- pravo radnika sa porodicnim obavezama na jednake mogucnosti I uslove..

Strane ugovornice nisu duzne da primenjuju sve delove Evropske socijalne povelje.
Njihova je obaveza da prvi deo Povelje prihvate samo kao svoj cilj kojim ce teziti.
Kada je rec o drugom delu Povelje drzave moraju da prihvate obaveze sadrzane u najmanje sest od devet
posebno navedenih odredbi:
- pravo na rad,
- sindikalno pravo,
- pravo na kolektivno ugovaranje
- pravo dece I mladih na zastitu
- pravo na socijalnu sigurnost
- pravo na socijalnu I zdravstvenu pomoc
- pravo porodice na socijalnu zastitu
- pravo radnika migranata I njihovih porodica na zastitu I
- pomoc I pravo na jednake mogucnosti I postupak.

Osim toga, svaka strana ugovornica je u obsavezi da izabere jos jedan broj prava ili podvrsta prava ciji
ukupan broj ne sme a obuhvati manje od 16 clanova ili 63 numerisana stave Evropske socijalne povelje
koje je spremna da sprovodi.

Mehanizam kontrole izvrsavanja preuzetih obaveza iz Evropske socijalne povelje daleko zaostaje za
sistemom nadzora Evropske konvencije o ljudskim pravima. U prvo vreme se on svodio na podnosenje
izvestaja od strane vlada drzava ugovornica.
Dopunskim protokolom iz 1991. sistem izvestavanja je izmenjen I usavrsen da bi Protokol iz 1995. godine
uveo mogucnost podnosenja kolektivnih zalbi zbog krsenja Povelje.
Predvidjene su dve vrste nacionalnih izvestaja:
1) dvogodisnji izvestaji vezani za sprovodjenje onih prava koje su strane ugovornice prihvatile I
2) povremeni izvestaju u vezi sa neprihvacenim odredbama Povelje koji se podnose u odredjenim
vremenskim intervalima.
Ocenu izvestaja najpre daje Evropski komitet za socijalna prava sastavljen od 9 strucnjaka najviseg
moralnog integriteta I priznate strucnosti u medjunarodnim socijalnim pitanjima koje bira Komitet
ministara. Njegov je zadatak da sa pravnog stanovista proceni uskladjenost nacionalnog zakonodavstva I
prakse sa obavezama koje proizilaze iz Povelje. Svoje ocene u obliku zakljucaka on dostavlja vladinom
Komitetu Saveta evrope koji se sastoji od po jednog predstavnika svake strane ugovornice.
Krajnji rezultat nadzora su rezolucije Komiteta ministara koje mogu da sadrze I pojedinacne preporuke
drzavama da usaglase svoje zakonodavstvo I praksu sa zahtevima Povelje.
Sistem kolektivnih zalbi omogucava medjunarodnim I nacionalnim sindikatima, udruzenjima poslodavaca
I izvesnim medjunaroddnim I nacionalnim nevladinim organizacijama da se u slucaju krsenja Povelje
obracaju Evropskom komitetu za socijalna prava. Pojedinci ne mogu podnositi zalbe niti se zalbsa moze
odnositi na individualne slucajeve navodnog krsenja prava.
Posto prihvati zalbu Evropski komitet prvo sprovodi pismeni I eventualno usmeni postupak, a zatim
sastavlja izvestaj koji sadrzi zakljucke o tome da li je odredjena drzava prekrsila Povelju.
Na osnovu tog izvestaja Komitet ministra daje preporuku datoj clanici I time je postupak okoncan.

94. Povelja o osnovnim pravima Evropske unije

Ugovori o osnivanju Evropskih zajednica nisu sadrzali listu osnovnih ljudskih prava niti predvidjali
sudske garancije za njihovu zastitu. Sud pravde Evropskih zajednica suocen sa odsustvom ugovornog
kataloga prava i rizikom da nadleznost u ovoj oblasti preduzmu nacionalni pravosudni organi, je u nizu
odluka zauzeo stav da postovanje osnovnih prava cini deo opstih nacela komunitarnog prava. Taj stav
potvrdjen je u ugovoru iz Mastrihta.
Medjutim, u okviru EU dugo vremena je preovladavao stav da nije potrebno donositi poseban document o
ljudskim pravima. Smatralo se da Evropska konvencija od 1950. kao i jos neki akti koji su za sve drzave
clanice bili obavezujuci, vec sadrze iscrpan katalog osnovnih ljudskih prava. Do zaokreta dolazi kada je
Evropski parlament usvojio Deklaraciju o osnovnim pravima i slobodama da bi, potom, Evropski savet
doneo odluku da se pristupi izradi Povelje o osnovnim pravima.
Konacni tekst Povelje potpisan je u Nici, 7. decembra 2000. godine.

Povelja o osnovnim pravima nije usvojena u formi medjunarodnog ugovora niti je ratifikovana od strane
drzava clanica Ona nije bila deo komunitarnog prava te nije obavezivala drzave clanice.
Po svojoj prirodi predsavlja zajednicki akt tri glavna organa EU: Evropskog parlamenta, Komisije i
Evropskog Saveta.
Prvi pokusaj da se Povelja ucini pravno obavezujucom vezan je za Ugovor o Ustavu za Evropu iz 2004. S
obzirom da Ustav nije usvojen ovo nije bio kraj ideje o obavezujucem karakteru Povelje. Iako tekst
Povelje nije uklucen u Lisabonski ugovor kojim su izvrsene neophodne izmene u EU, njena obavezna
snaga obezbedjuje se pomocu posebne pravne tehnike upucujuce klauzule u clanu 6 Ugovora.
Prema ovoj odredbi Unija priznaje da Povelja o osnovnim pravima ima istu pravnu vrednost kao i
Osnivacki ugovori.

Povelja se sastoji od preambule I sedam poglavlja.
U uvodu je istaknuta namera da se u Evropskoj uniji pojaca zastita osnovnih prava u skladu sa drustvenim
promenama, socijalnim napredkom, naucnim I tehnoloskim razvojem itd.
Prvim poglavljem koje je naslovljeno Dostojanstvo svakome se garantuju sustinski ciniioci postojanja
same ljudske licnosti.
Drugo poglavlje je posveceno slobodama I uglavnom preuzima gradjanska prava iz Evropske konvencije.
Trece poglavlje nosi naslov Jednakost I polazi od opste postavke o jednakosti pred zakonom I zabrani
diskriminacije.
Cetvrto poglavlje pod naslovom Solidarnostsadrzi citav niz socijalnih i ekonomskih prava.
U petom poglavlju o pravima drzavljana povezuju se prava gradjana Evropske unije vec sadrzana u
osnivackim ugovorima sa pravom na dobro uredjenu i efikasnu upravu.
Sesto poglavlje je posveceno Pravdi i obuhvata niz procesnih prava neophodnih za pravicno sudjenje bez
koga nema pravne drzave.
Sedmo sadrzi opste odredbe kojima se regulise obim garantovanih prava, nivo zastite i zabrana
zloupotrebe prava.

95. Pojam I pravna priroda diplomatske zastite

U teoriji medjunarodnog prava ne postoji opsta saglasnost o pojmu diplomatske zastite, vec se uglavnom
slede dva osnovna pristupa prilikom njenog definisanja.U najsirem smislu diplomatska zastita odredjuje se
kao akcija vlade jedne drzave kod vlade druge drzave da bi se u pogledu svojih drzavljana ili, izuzetno,
drugih lica obezbedilo postovanje medjunarodnog prava ili da bi se dobile odredjene povlastice u njihovu
korist.
Medjutim, prihvatljivije je shvatanje koje diplomatsku zastitu ogranicava na delatnost drzavnih organa ciji
je cilj da ostecenom drzavljaninu bude nadoknadjena steta prouzrokovana povredom medjunarodnog
prava od strane druge drzave.
Glavna slabost ovakve siroke definicije ogleda se u nepostojanju preciznih pravnih merila za pribegavanje
diplomatskoj zastiti. Zato je prihvatljivije shvatanje koje diplomatsku zastitu ogranicava na delatnost
drzavnih organa ciji je cilj da ostecenom drzavljaninu bude nadoknadjena steta prourokovana povredom
medjunarodng prava od strane druge drzave.
Nasuprot tome, nije rec o diplomatskoj zastiti kada vlada jedne drzave jednostavno podnosi demars drugoj
da bi joj skrenula paznju na polozaj svojih drzavljana.

Osnov ustanove diplomatske zastite u medjunarodnom pravu cini dvostruki interes drzave zastitnice: prvi
I neposredni jeste njena zainteresovanost da osteceni drzavljanin u stranoj drzavi dobije odgovarajucu
naknadu,drugi I posredni predstavlja interes drzave da se obezbedi postovanje medjunarodnog prava u
licnosti sopstvenih drzavljana.
Pruzanje zastite zasnovano je na tzv. Teoriji generalne supstitucije prema kojoj drzava umesto ostecenog
dravljanina preuzima kao sopstveni njegov spor sa drugom drzavom.

Dugo vremena vladajuci stav bio je da samo drzave imaju pravo vrsenja diplomatske zastite.
Sa prosirenjem kruga subjekata medjunarodnog prava doslo je do promene u ovom pogledu.
Danas je opsteprihvaceno da se I neke medjunarodne organizacije mogu supstituisati umesto svojih
ostecenih sluzbenika I zahtevati naknadu stete od odgovorne drzave.
Klasicno shvatanje medjunarodnog prava kao oblasti koja regulise odnose izmedju drzava naslo je svoj
izraz u pogledu prirode ustanove diplomatske zastite.
Posto pojedinac nije posedovao subjektivitet na medjunarodnom planu, diplomatska zastita smatrala se
diskrecionim pravom drzave. Drzava je mogla slobodno da odluci da li ce prihvatiti ili odbiti pruzanje
diplomatske zastite ili naknadno uskratiti pruzanje diplomatske zastite.

Savremeni razvoj medjunarodnog prava I prakse doveo je do znacajnih promena tradicionalnog shvatanja
diplomatske zastite kao diskrecionog prava drzve.
Prva promena, dosla je do izrazaja u ustavima pojedinih zemalja kojima se domacim drzavljanima
garantuje zastita u inostranstvu. Ustanova diplomatske zastite prestaje da bude iskljucivo pravo drzave
odnosno stvar diskrecione ocene vec postaje jedna od njenih duznosti.
Drugo odstupanje od diskrecione prirode pojavilo se u vezi sa pitanjem raspolaganja naknadom koju je
dobila drzava supstituisuci se umesto domacih drzavljana I njihove uloge u postupku koji je prethodio
isplati naknade.
Drzave vise nisu potpuno slobodne u odlucivanju o visini naknade I o nacinu njene raspodele ostecenim
licima. Poslednjih decenija u pojedinim zemljama pocinje da se ustanovljava sistem sudske kontrole
uslova povracaja naknade dobijene od strane drzave.




106.Uslovi za vrsenje diplomatske zastite

Pravo diplomatske zastite moze se koristiti samo ako su ispuneni uslovi koje propisuje medjunarodno
pravo.
Dve su osnovne pretpostavke za vrsenje ove zastite :
1)postojanje drzavljanske veze izmedju pojedinca koji je pretrpeo stetu u inostranstvu I drzave
zastitnice
2) prethodno iscrpljenje svih pravnih lekova u unutrasnjem pravu strane drzave.

Regulisanje materije drzavljanststva ulazi u red onih pitanja koja cine domen iskljucive nadleznosti
drzava.Svaka drzava odredjuje prema sopstvenom pravu koja ce lica smatrati svojim drzavljanima, vodeci
pritom racuna I o odredjenim medjunarodno priznatim standardima.
Drzava moze vrsiti diplomatsku zastitu samo ukoliko je osteceno lice bilo njen drzavljanin kako u vreme
nastanka stete, tako I u trenutku podnosenja zahteva za naknadu nadleznom medjunarodnom telu.
Svaki prekid ili naknadno uspostavljanje te veze povlaci gubitak prava na zastitu.
Prethodno iscrpljenje pravnih sredstava teritorijalne drzave predstavlja drugi uslov za vrsenje diplomatske
zastite.Drzava ima pravo da stupi na mesto ostecenog drzavljanina I spor iznese pred nadlezno
medjunarodno telo.
U okviru prava na diplomatsku zastitu uslov iscrpljenja unutrasnjih pravnih lekova ima za prvenstveni cilj
zastitu suvereniteta. Obaveza stranca da se radi dobijanja naknade obrati najpre organima drzave na cijoj
je teritoriji steta prouzrokovana, predstavlja posledicu I potvrdu tog suvereniteta.
Medjutim ,cim organi teritorijalne drzave ne garantuju strancu tretman koji predvidja medjunarodno
pravo, na scenu stupa nacionalna drzava I kroz pruzanje diplomatske zastite potvrdjuje vlastito pravo da
obezbedi postovanje normi medjunarodnog prava u licnosti svojih drzavljana.

Medjunarodno pravo poznaje nekoliko slucajeva u kojima drzava moze da pribegne diplomatskoj zastiti
bez obzira sto nisu iscrpljena sva raspoloziva pravna sredstva u stranoj drzavi.
Takvo postupanje bilo bi dopusteno ako sudovi u stranoj zemlji nisu nadlezni za dodeljivanje naknade
stete, ili ako dugotrajna praksa koju slede ne daje nikakve izglede za dosudjivanje naknade.
Isti slucaj postoji ukoliko je ostecenom drzavljaninu otezana mogucnost upotrebe pravnih sredstava zbog
boravka u trecoj zemlji ili mu je onemogucne kontakt sa advokatom ili drugim licima koja bi mogla
izjaviti pravni lek u njegovo ime.
S druge strane, odredjene okolnosti vezane za licnost domaceg drzavljanina mogu biti razlog da se uskrati
pruzanje diplomatske zastite uprkos koriscenju svih raspolozivih sredstava pravnog poretka strane drzave.
Smatra se da drzava treba da odustane od vrsenja zastite u korist svojih drzavljana koji nisu postovali
propise teritorijalne drzave. Zabrana intervencije u ovom slucaju posledica je krsenja tzv. Pravila cistih
ruku koje obavezuje domaceg drzavljanina na korektno ponasanje prema drzavi protiv koje se podnosi
zahtev za naknadu stete.
Domaci drzavljanin se ne moze unapred ili naknadno odreci diplomatske zastite.
Uprkos nastojanju pojedinih zemalja latinske amerike da se u ugovore sa strancima unese takva odredba
tzv. Kalvo klauzula, smatra se da je odricanje nistavo I liseno pravnog dejstva jer vrsenje diplomatske
zastite predstavlja pravo drzave, a ne pojedinca.

97. Odnos diplomatske i medjunarodne zastite coveka

Postojanje razvijenog sistema medjunarodne zastite coveka nuzno otvara problem mesta I perspective
ustanove diplomatske zastite u medjunarodnom pravu. Na prvi pogled cinim se da ova ustanova sve vise
gubi na znacaju I predstavlja samo relikt proslosti. Ona je zapravo nasledje klasicnog medjunarodnog
prava, u kome je covek, kao objekt medjunarodnog regulisanja u nemogucnosti da se neposrdno pojavi
pred medjunarodnim delima, bio prinudjen da se radi zastite prava obrati drzavi ciji je drzavljanin I zatrazi
da ona preuzme I vodi kao svoj njegov spor.
U savremenom medjunarodnom pravu, naprotiv, covek je u prilici da ostvari neposredan kontakt sa
medjunarodnim telima u cilju zastite svojih prava. U nekim medjunarodnim aktima njemu se daje pravo
da pokrene postupak cak I protiv vlastite drzave koja ne postuje medjunarodno garantovano pravo
slobode.
U koliko se, medjutim, odnos medjunarodne I diplomatske zastite posmatra sa stanovista njihove
efikasnosti, dolazimo do sasvim suprotnog zakljucka. Sistem medjunarodne kontrole I nadzora nad
postovanjem ljudskih prava gradjen je na bazi brojnih kompromisa I ustupaka drzavnom suverenitetu I
kao takav ima mnoge slabosti.
Pravo coveka da se I neposredno obrati medjunarodnim organima uvek predpostavlja saglasnost drzave
ciji je drzavljanin, a redovno je skopcano sa ispunjenjem strogo odredjenih uslova. Uz to, odluke ovih tela
u slucaju kada se utvrdi nepostovanje odredjenih prava, obicno imaju karakter preporuke bez obaveznog
pravnog dejstva.
Zbog odsustva efikasnih sankcija od strane organa institucionalizovane kontrole, diplomatska akcija koju
povede jedna drzava moze imati vise izgleda za uspeh. Ukazivanje na slucajeve krsenja prava kroz
diplomatske kontakte bilateralnog karaktera ili na medjunarodnim skupovima I u okviru medjunarodnih
organizacija. Pokretanje medjunarodnog postupka za naknadu stete, pretnja prekidom diplomatskih I
konzularnih odnosa, preduzimanje mere ekonomske prinude, samo su neka od efikasnih sredstava koje
podrazumeva mehanizam diplomatske zastite.

98. I storijski razvoj licne krivicne odgovornosti

Clan 227. Versajskog ugovora o miru predstavlja prvi pokusaj u istoriji medjunarodnog prava da se
pravno utvrdi licna odgovornost organa pa I sefa drzave. Na osnovu toga clana trebalo je Viljema II
izvesti pred sud zbog najvece povrede medjunarodnog morala I svetinje ugovora, ali Holandija nije
ekstradirala cara Viljema II. Medju pravnicima je preovladalo misljenje da ne postoji pravni osnov po
kome bi ga Holandija morala izruciti, jer ona nije potpisala Versajski ugovor I mogla se zaklanjati iza
pravila o izrucenju politickih I vojnih krivaca. U drugom svetskom ratu nacionalsociolisticka I fasisticka
vojska pocinili su ogroman broj nezapamcenih ratnih zlocina, sto je potstaklo saveznike da na Moskovskoj
konferenciji 1943. godine donesu Deklaraciju o nemackim zverstvima sa obaveznom pravnom snagom.
Ovim aktom se predvidelo kaznjavanje svih nemackih oficira I vojnika, kao I claova nacisticke stranke
koji su ucestvovali u ovim zverstvima, ili su pak za njih bili odgovorni.
U odlukama Berlinske konferencije, zvane Postdamske, odrzane od 17.jula do 2.avgusta 1945.g.
potrvrdjeni su principi licne medjunarodne krivicne odgovornosti, u odseku koji tretira politicka nacela po
kojima ce se postupati sa Nemackom u pocetnom periodu kontrole. 8. Avgusta 1945.g. potpisan je
takozvani Londonski sporazum izmedju vlada SAD, Francuske, Velike Britanije I I SSSR u cilju gonjenja
I kaznjavanja glavnih ratnih zlocinaca evropske Osovine.
Na osnovu Londonskog sporazuma obrazovan je Medjunarodni vojni sud kome je prilozen statut koji je
odredio Statut koji je odredio sastav suda, nadleznost I opsta nacela, komisiju za istragu I gonjenje glavnih
ratnih zlocinaca, garancije prava optuzenih, kao I pravila o vodjenju pretresa I donosonje presude.
Generalna skupstina UN svojom rezolucijom nalozila je Komisiji za kodifikaciju medjunarodnog prava da
izradi nacrt Kodeksa zlocina protiv mira I bezbednosti covecanstva.
Komsija za medjunarodno pravo izvela je jedanest principa koji treba da budu uvrsteni u predvidjeni
kodeks pored ostalih krivicnih dela. Prema izvestaju komisije svaki ucinilac krivicnog dela koje je
predvidjeno kao zlocin medjunarodnog prava, odgovoran je za to delo I mora biti kaznjen po
medjunarodnom pravu, bez obzira da li je unutrasnje zakonodavstvo njegove drzave takvu radnju
inkriminisalo ili ne. Sama cinjenica da unutranje pravo takvo delo ne kaznjava, nije razlog za oslobadjanje
krivicne odgovornosti u medjunarodnom pravu.
Krivicno odgovoran I podlozan kazni po medjunarodnom pravu nije samo onaj ko je izvrsio krivicno delo
vec I ono lice koje ne cinjenjem dopustilo da dodje do izvrsenja takvog dela.

Pitanje kazne jos uvek je neodredjeno. Na sudjenju Nirnbergu su primenjene ove kazne: smrt vesanjem,
dozivotni zatvor I kazne zatvora od 10 do 20 godina.
Sto se tice teritorijalne nadleznosti, za sada vecina smatra da bi trebalo zadrzati princip koji sadrzi
Moskovska deklarcija: odgovornim za krivicna dela ce suditi sudovi zemalja u kojima su takvi zlocini
pocinjeni. Ako se zlocini ne mogu geografski opredeliti ili su izvrseni u vise zemalja, predvidja se
nadleznost medjunarodnog suda koji za te svrhe treba da bude obrazovan. U vezi sa formilaciju
Nirnberskih principa iskrslo je nekoliko ozbiljnih problema. Medju prvima je pitanje univerzalne vaznosti
ovih principa, odnosno da li ova nacela obavezuju samo one drzave koje su potpisale statut I Londonski
sporazum, ili vazi za ostale drzave. Dovodjenje u pitanje vaznosti ovih principa I sa politicke I sa pravne
strane bilo bi stetno I po ugled I po interese UN, sto bi se lose odrazilo na bitna nacela savremenog
medjunarodnog prava. To ne bi znacilo nista drugo, do davanje mogucnosti za reviziju Nirnberskog
procesa, sto bi izmedju ostalog bilo ponistenje do sada postignutih uspeha u razvoju organizovane
medjunarodne zajednice.

Pitanje licne odgovornosti zbog naredjenja svoje vlade ili pretpostavljenog staresine, koja su krivicna dela
I vode u zlocin po medjunarodnom pravu, jos uvek je predmet ozbiljnih razmatranja. Taj princip u celosti
glasi:,,Ako je neko lice radilo po naredjenu svoje vlade ili pretpostavljenog staresine, ne moze biti
oslobodjeno odgovornosti.,, U izvestaju Komisije za medjunarodno pravo data je ograda u ovom smislu da
takva odgovornost postoji ako je ucinilac ,,imao mogucnost moralnog izbora,,.
Sud u Nirnbergu stao je na stanoviste da naredjenje koje je primio vojnik da ubija I muci, krseci
medjunarodno ratno pravo nikada nije smatrano kao opravdanje za ovo delo
Teorijska vaznost novine u medjunarodnom pravu jeste u tome sto se drzave lisavaju mogucnosti da
svojim pozitivnoppravnim propisima zaklanjaju pojedince od odgovornosti za medjunarodne delikte. Taj
princip se nije ogranicio samo na ratne zlocine. On je dobio svoju potvrdu I u Konvenciji o sprecavanju I
kaznjavanju zlocina genocida. I tu se stalo na stanoviste da se ovaj zlocin ne moze vrsiti bez
organizovanja ili bar tolerancije teritorijalne drzave I da svojstvo sefa drzave ili odgovornog rukovodioca
jedne drzave ne daje imunitet od medjunarodne odgovornosti.

99. djunarodni krivicni tribunal za bivsu SFRJ I Ruandu

Oruzani sukobi na prostoru bivse SFRJ, 90ih godina proslog veka obilovali su povredama medjunarodnog
humanitarnog prava. Navedene povrede cinili su pripadnici oruzanih snaga svih strana u sukobu.
Zbog toga je u medjunarodnoj zajednici ojacala ideja da se osnuje ad hoc medjunarodni krivicni tribunal
sa zadatkom da sudi za najteza krivicna dela izvrsena u ratovima na prostoru bivse Jugoslavije. Postojala
je dilema na koji nacin ustanoviti tribunal: medjunarodnim ugovorom, rezolucijom Generalne skupstine ,
ili rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Svakako da bi najpozeljniji nacin osnivanja ovog tribunala bio
zakljucenjem medjunarodnog ugovora, ali posto to zahteva slozenu proceduru I iziskuje dosta vremena, a
postoji I bojazan da neke drzave ne bi ratifikovale taj ugovor, iz tih razloga se odustalo od ideje da
medjunardni ugovor bude osnov ustanovljenja tribunala.
Druga mogucnost je bila da se tribunal ustanovi Rezolucijom Generalne skupstine. Medjutim, imajuci u
vidu karakter rezolucija Generalne skupstine, osnivanjem tribunala na ovaj nacin nije se mogla stvoriti
obaveza drzava na saradnju sa tribunalom, zbog cega se I od ove ideje odustalo.
Prihvaceno je trece resenje I tribunal je ustanovljen rezolucijom Saveta bezbednosti.

Tribunal je osnovan Rezolucijom 827 od 25. Maja 1993. Godine I njegov pun naziv je Medjunarodni
tribunal za krivicno gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede medjunarodnog humanitarnog prava
pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije od 1. Januara 1991. Godine.
Sastavni deo Rezolucije je I Statut na osnovu koga tribunal funkcionise. Stalno sediste tribunala je u
Hagu, pa se otuda cesto naziva I Haski tribunal.

Tribunal je kompleksan organ I obuhvata :
1) sudska veca pretresna (prvostepena) veca I zalbeno (drugostepeno) vece,
2) Tuzilastvo
3) Sekretarijat.

Posle najnovijih izmena Statuta, sudska veca se sastoje od 16 stalnih sudija I najvise, u bilo kom datom
momentu,9 sudija ad litem biranih sa liste od 27 sudija.
Sudije su rasporedjene u tri pretresna veca I jedno zalbeno vece .
Izbor sudija vrsi Savet bezbednosti I Generalna skupstina, a stalne sudije medju sobom biraju predsednika
Tribunala.

Tuzilastvo cine tuzilac Haskog tribunala I potreban broj kvalifikovanog osoblja. U tuzilastvu su
zastupljeni iskusni policajci, kriminalisticki I kriminoloski strucnjaci, analiticari I pravnicu.
Predlog za izbor tuzioca daje Generalni sekretar UN, a odluku o njegovom izboru donosi Savet
bezbednosti.
Tuzilastvo je ovlasceno za vodjenje istrage I optuzenje lica odgovornih za izvrsenje krivicnih dela za koje
je nadlezan Tribunal.

Sekretarijat se sastoji od sekretara I potrebnog broja osoblja. Odgovoran je za administrativne poslove I
podrsku u radu sudskim vecima I tuzilastvu.
Nadleznost Tribunala ratione materiae obuhvata sledece grupe krivicnih dela :
1) teske povrede Zenevske konvencije iz 1949. godine,
2) povrede zakona ili obicaje rata,
3) genocid,
4) zlocini protiv covecnosti.
5)
Haski tribunal nije ovlascen da sudi za zlocine protiv mira.
Tribunal moze suditi fizickim licima. Pored direktne krivicne odgovornosti , Statut predvidja I komandnu
odgovornost tj. odgovornost nadredjenog.
Nadleznosti ratione loci I ratione temporis predvidjena je tako da Tribunal moze suditi za krivicna dela
koja su izvrsena na teritoriji bivse SFRJ posle 1. januara 1991. godine.

Rezolucijom 1503 I 1534 Saveta bezbednosti UN naznacena je strategija za okoncanje rada Haskog
tribunal. Ona sadrzi 3 faze:
1) Okoncanje istraga do kraja 2004.,
2) prvostepenih postupaka do kraja 2008., I
3) potpun zavrsetak rada do 2010. Godine.
Prvi rok je ispostovan I istrage su okoncane do 31.12.2004. godine. U pogledu drugog roka predsednik
Tribunala je novembra 2010. Godine obavestio Savet beazbednosti dase okoncanje najveceg broja
prostepenih postupaka ocekuje do kraja 2012. Osim nekoliko slucajeva koji ce biti okoncani tokom 2013.
Godine. Sto se tice treceg roka procene su da se zalbeni postupci mogu okoncati do kraja 2014. Godine.

Ruanda
Tokom sukoba u africkoj drzavi Ruandi poginulo je izmedju 500 000 I million stanovnika iz redova
Tutsija, a veliki broj njih je morao da napusti svoje domove. U medjunarodnoj zajednici je smatrano da
izvrsioci tih strasnih zlodela moraju biti kaznjeni pred odgovarajucim medjunarodnim sudom.
U slucaju Ruande ad hoc krivicni tribunal je osnovan Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 955 od 8.
Novembra 1994. Godine.
Savet bezbednosti je odlucio da sediste tribunala za Ruandu bude u gradu Arusi.
Tribunal se sastoji iz:
1) sudskih veca,
2) tuzioca I
3) sekretarijata.

Treba istaci da je zalbeno vece zajednicko sa zalbenim vecem Medjunarodnog tribunala za Jugoslaviju tj.
postoji samo jedno zalbeno vece za oba tribunala.
Medjunarodni tribunal za Ruandu I Haski tribunal imaju zajednickog tuzioca ,s tim sto on ima dodatno
osoblje, ukljucujuci I zamenika tuzioca za Ruandu.
Medjunarodni tribunal za Ruandu je nadlezan za sledeca dela :
1)genocid,
zlocine protiv covecnosti,
povrede clana 3 zajednickog za Zenevske konvencije iz 1949. I dodatnog protokola 2 iz 1977. godine.

Ovaj tribunal nije nadlezan za povrede zakona I obicaja rata, kao I da je nadlezan samo za pojedine
povrede Zenevskih konvencija iz 1949. Godine. Razlog tome je da sukob u Ruandi nije imao
medjunarodni karakter te se na njega primenjuju samo neka pravila prava oruzanih sukoba.
Nadleznost ratione personae odredjena je na isti nacin kao I kod Haskog tribunala.
S druge strane, tribunal za Ruandu je nadlezan da sudi I za druga dela koja su izvrsena na teritorijama
susednih drzava I to u periodu od 1. Januara do 31.decembra 1994. Godine.

100. djunarodni krivicni sud

Nakon neostvarenih nastojanja pre II svetskog rata da se ustanovi neka vrsta stalnog medjunarodnog
krivicnog suda, takve inicijative ozivljavaju posle 1945. Godine.
Generalna skupstina UN je 1948. Zatrazila od Komisije za medjunarodno pravo da ispita mogucnost
osnivanja stalnog medjunarodnog krivicnog suda. Komisija je ubrzo zapocela rad na tom pitanju I vec
pocetkom 50ih godina pripremila nacrt Statuta tog suda. Medjutim, zbog nezainteresovanosti drzava, pre
svega velikih sila kojima osnivanje suda nije odgovaralo, dalji rad na kodifikaciji te oblasti je potpuno
zastao.
To pitanje ponovo ozivljava krajem 80ih godina proslog veka cemu su narocito doprinele juznoamericke
drzave.
Generalna skupstina UN je 1993. Godine zatrazila od Komisije za medjunarodno pravo da sacini nacrt
Statuta stalnog medjunarodnog krivicnog suda. Komisija je obnovila rad na tom pitanju I ubrzo izradila
Statut buduceg stalnog krivicnog suda.
Nakon toga u Rimu je odrzana Medjunarodna diplomatska konferencija nas kojoj je 17. jula 1998. Godine
usvojen tekst Statuta medjunarodnog krivicnog suda. Rimski statut stupio je na snagu 1. Jula 2002.
Godine.
Neke velike drzave SAD, Kina, Rusija I Indija jos uvek nisu strane ugovornice Statuta.

Medjunarodni krivicni sud je nezavisna institucija zasnovana na ugovoru. Sud ima medjunarodnopravni
subjektivitet, a svoje odnose sa OUN regulisace putem sporazuma.
Sediste suda je u Hagu.
Drzave mogu ratifikovati Statut I na taj nacin se podvrci nadleznosti suda za sve buduce situacije, ali
mogu davanjem izjave Sekretarijatu prihvastiti nadleznost suda samo na ad hoc osnovi.

Nadleznost suda obuhvata :
1) genocid,
2) zlocine protiv covecnosti,
3) ratne zlocine I
4) agresiju.

Personalna nadleznost postoji nad punoletnim fizickim licima koji su drzavljani drzave ugovornice
Rimskog statuta ili drzave koja je prihvatila nadleznost Suda.
Pored direktne krivicne odgovornosti, Statut poznaje I komandnu odgovornost.
Nadleznost Suda ratione temporis odnosi se samo na krivicna dela koja su izvrsena posle njegovog
stupanja na snagu. Za drzave koje postanu strane ugovornice posle tog datuma , nadleznost suda se
zasniva od momenta kad je Statut stupio na snagu za tu drzavu.
Sud je nadlezan za vodjenje krivicnih postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da su izvrsila
najteza medjunarodna krivicna dela. Njegova nadleznost je komplementarna sa nadleznoscu nacionalnih
krivicnih sudova.
Medjunarodni krivicni sud nece biti nadlezan ukoliko drzava sprovodi ili je sprovela krivicni postupak
osim kada drzave nisu u stanju ili ne zele da valjano sprovedu krivicni postupak za krivicna dela u
nadleznosti suda. Nadleznost ne postoji ni za dela koja nisu od takve vaznosti da bi opravdala dalje
angazovanje suda.
Statut sadrzi princip ne bis in idem sto znaci da nijednom licu kome je sudio sud ne moze biti sudjeno
pred drugim sudom za ta ista krivicna dela. Takodje, ne moze suditi nekom licu ako je njemu sudjeno pred
nacionalnim sudovima osim ako su postupci pred nacionalnim sudovima imali za cilj izbegavanje krivicne
odgovornosti za dela iz nadleznosti suda.

Sud cine :
1) predsednistvo (predsednik i 2 potpredsednika) ,
2) sudska veca (zalbeno, prvostepeno,I vece za prethodni postupak) ,
3) kancelarija tuzioca I
4) sekretarijat.

Sud se sastoji od 18 sudija razlicite nacionalnosti koje biraju drzave ugovornice 2/3 vecinom na period od
9 godina.
Sudije biraju predsednistvo.
Kancelariju tuzioca cine tuzilac, njegovi zamenici I odredjen broj osoblja. Tuzioca I zamenike biraju
drzave ugovornice apsolutnom vecinom glasova na period od 9 godina.
Sekretarijat je nadlezan za vodjenje administracije suda, ne I tuzilastva, I sastoji se od sekretara, koga
biraju sudije I potrebnog broja osoblja.
Sud se finansira doprinosima drzava ugovornica I iz fondova koje obezbedjuje OUN.

101. Vrste krivicnih dela propisanih medjunarodnim pravom

U zavisnosti od toga u kojoj meri pogadjaju opste interese drzava ona se mogu podeliti u dve velike grupe:
1) krivicna dela za koja su nadlezni medjunarodni sudovi I
krivicna dela u iskljucivoj nadleznosti nacionalnih sudova.

Krivicna dela propisana medjunarodnim pravom za koja su nadlezni medjunarodni krivicni sudovi jos se
zovu I medjunarodna krivicna dela u uzem smislu ili medjunarodni zlocini. Ona predstavljaju povrede
medjunarodnog prava koje su uperene protiv najvaznijih interesa drzave I nacije .
U tu vrstu spadaju :
1) genocide
2) zlocni protiv mira
3) zloconi protiv covecnosti i
4) ratni zlocini.

102. Genocid

Genocid se vrsio u svakom period ljudske istorije.
Fasizam je posle I svetskog rata uveo genocide u svoj politicki program I vrsio ga u do tada nevidjenim
razmerama. Ovo staro medjunarodno krivicno delo tek je polse II svetskog rata postal kaznjivo.
11. decembra 1946. Generalna skupstina UN donela je Rezoluciju br. 96 o zlocinu genocida bez ijednog
glasa protiv I bez ijednog uzdrzanog glasa. Na osnovu ove Rezolucije izradjena je Konvencija o
sprecavanju I kaznjavanju zlocina genocida iz 1948. Godine.
Na nasem jeziku genocid bi mogao da znaci narodomorstvo.

Genocid je uskracivanje prava na opstanak nacionalnim , etnickim, rasnim ili verskim grupama, u nameri
potpunog ili delimicnog unistenja. Genocid predstavlja:
a) ubistvo clanova grupe,
b) teske povrede fizickog ili mentalnog integriteta clanova grupe,
c) namerno podvrgavanje grupe zivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili
delimicnog fizickog unistenja,
d) mere upravljene na sprecavanje radjanja u okviru grupe,
e) prinudno premestanje dece iz jedne u drugu grupu.

Kaznjiva dela po Konvenciji su :
1) genocid,
2) sporazum za izvrsenje genocida,
3) neposredno javno podsticanje na vrsenje genocida,
4) pokusaj I saucesnistvo u genocidu.
Konvencija sadrzi znacajnu odredbu po kojoj ce izvrsioci krivicnog dela genocida kao I sva lica koja su za
ovo delo odgovorna biti kaznjena.
Ova odredba znaci:
1) prvo, da prema ovoj Konvenciji ne vazi vise apsolutna neprikosnovenoat za drzavne upravljace ii
2) drugo, da se ovi krivci ne mogu na osnovu unutrasnjeg zakonodavstva osloboditi kazne.
Genocidem se u pogledu ekstradicije smatra medjunarodnim krivicnim, a ne politickim delom.
Za lica optuzena za krivicno delo genocida bice nadlezan sud one drzave na cijoj teritoriji je ovo delo
izvrseno.


103. Zlocini protiv mira

Zlocini protiv mira prvi put su predvidjeni Statutom Medjunarodnog suda u Nirnbergu.
Ova vrsta medjunarodnih krivicnih dela obuhvatala je sledece akte :
1) planiranje, pripremanje, zapocinjanje ili vodjenje agresorskog rata ili
2) drugog rata kojim se krse medjunarodni ugovori, sporazumi ili garantije ili
3) ucestvovanje u nekom zajednickom planu ili zaveri za izvrsenje ma kojeg od napred navedenih dela.

Treba podsetiti da izraz agresija nije namerno definisan poveljom pa je ostavljeno Savetu bezbednosti
da utvrdi da li postoji pretnja miru, narusavanje mira ili aktagresije i da odluci kakve ce mere preduzeti.
U cilju da doprinese resavanje ovog problema Generalna skupstina je 1974.g. konsenzusom usvojila
rezoluciju broj 3314 od definicije agresije.
Statuti narodnih krivicnih tribunala za bivsu SFRJ i Ruandu nisu predvideli nadleznost za zlocine protiv
mira.
Na osnivackoj konferenciji u Rimu bilo je vise predloga u pogledu nadleznosti Suda za zlocin agresije.
Najznacajniji medju njima su :
a) da zlocin agresije mora biti ukljucen u nadleznost Suda, jer bi bilo neprihvatljivo da taj najveci
medjunarodni zlocin ostane izvan nadleznosti ovog Suda,
b) zlocin agresije treba biti ukljucen u nadleznost suda jedino ako bude definisan na jasan nacin
c) mora slediti definicija agresije prihvacenu od strane Generalne skupstine UN u rezoluciji 3314 iz
1974.g.
d) pojmom agresije treba obuhvatiti I blokadu luka, obale, teritorije I vazdusnih puteva jedne drzave od
strane oruzanih strana druge drzave
e) u nadleznost suda, pored agresije, treba ukljuciti I pretnju upotrebom sile
f) nadleznost suda treba da obuhvati agresiju protiv zivotne okoline
g) zlocin agresije moze biti u nadleznosti suda jedino kada savet bezbednosti UN prethodno utvrdi da je
drzava izvsila akt agresije
h) zlocin agresije mora biti iskljucen iz nadleznosti, posto sud treba da se kloni politickih pitanja.

Konacni nacrt Statuta predvidja da je Medjunarodni krivicni sud,izmedju ostalog nadlezan za zlocin
agresije. Medjutim zbog slozenosti pitanja na osnivackoj konferenciji u Rimu drzave nisu uspele da
usaglase svoje stavove oko pojm agresije, tako da statut nije sadrzao nikakvu definiciju zlocina agresije.
U skladu sa pomenutim clanovima Rimskog statuta, u Kampali je 2010.g. odrzana prva reviziona
konfencija pri cemu je usvojena amandman u koji se zlocin agresije definise kao planiranje, pripremanje,
zapocinjanje ili izvrsenje od strane osobe u poziciji da efikasno vrsi kontrolu ili da usmerava politicke I
vojne akcije drzave akta agresije, koji po svom karakteru, tezini I obimu predstavlja ocito krsenje
Povelje UN.
Akt agresije podrazumeva upotrebu oruzanih snaga od strane drzave protiv suvereniteta, teritorijalnog
integriteta ili politicke nezavisnosti neke druge drzave, ili akt na bilo koji drugi nacin protivan odredbama
Povelje.
Kao najznacajniji vidovi agresije navedeni su :
a) invazija ili napad oruzanih snaga jedne drzave na teritoriju druge drzave, vojna okupacija ili aneksija
izvrsena upotrebom oruzane sile ,
b) bombardovanje jedne drzave od strane druge drzave,
c) blokada luka ili obale jedne zemlje izvrsena oruzanim snagama druge,
d) napad kopnenih ili vazduhiplovnih oruzanih snaga jedne drzave na kopno,more,vazdusni prostor ili
pomorske snage druge drzave
e) upotreba oruzanih snaga jedne drzave koje borave na teritoriji druge drzave na osnovu spora, protivno
odredbama tog sporazuma ili produzetak njihovog prisustva na toj teritoriji posle isteka tog sporazuma
f) odluka jedne drzave da dozvoli upotrebu I stavi na raspolaganje svoju teritoriju drugoj drzavi radi
napada na trecu drzavu
g) upucivanje ili sustinska umesanost u slanje oruzanih bandi, grupa neregularnih vojnika ili placenika,
koji protiv druge drzave vrse akte oruzanih nasilja toliko ozbiljne da se izjednacuju sa gore pobrojanim
aktima.

Medjunarodni krivicni sud bice nadlezan da sudi za krivicno delo agresije tek kada trideset drzava
ratifikuje ovu izmenu Rimskog statuta, ali nikako pre 2017.g., kada strane ugovornice najranije mogu
odobriti pocetak realizacije ove nadleznosti.
104. Zlocini protiv covecnosti

su novijeg datuma. Prvi put su predvidjeni Statutom Medjunarodnog vojnog suda u Nirnbergu koji je
bio nadlezan da za njih sudi.Ova vrsta medjunarodnih zlocina odnosila se na sledeca krivicna dela :
1) ubistva,
2) istrebljenja,
3) porobljavanja,
4) deportaciju,
5) ostala necovecna dela izvrsena protiv bilo kojeg civilnog stanovnistva pre ili za vreme trajanja rata,
6) proganjanje na politickoj,rasnoj ili verskoj osnovi u izvrsenju ili u vezi sa bilo kojim zlocinom koji
spada u nadleznost Suda,bez obzira da li se time vrse ili ne vrse povrede zakona one zemlje gde su zlocini
izvrseni.

Uopsteno posmatrano ,bitni elementi zajednicki svim zlocinima protiv covecnosti su :
a) delo je nehumano po svojoj prirodi I karakteru,
b) delo je izvrseno protiv civilnog stanovnistva,
c) delo je izvrsemp lap deo rasprostranjenog I sistematskog napada.
Zlocini protiv covecnosti su duboko nehymani I njima se prouzrokuju teske povrede tela ili mentalnog I
psihickog zdravlja. Medjutim I mnoga druga krivicna dela su nehumana , te da bi bilo zlocin protiv
covecnosti jedno delo mora kumulativno da zadovolji sve ove elemente.
Prema obicajnom medjunarodnom pravu zrtve zlocina protiv covecnosti mogu biti I vojna lica. U ovom
slucaju civili se shvatju sire I pod njima se pored civilnog stanovnistva tj. lica koja nemaju status borca
podrayumevaju I propadnici oruzanih snaga koji ne ucestvuju u borbama zbog bolesti, ranjavanja,
brodoloma ili drugih razloga. Slucajni akti nasilja protiv civilnog stanovnistva ne predstavljaju zlocin
protiv covecnosti. Da bi imalo karakter zlocina protiv covecnosti delo mora biti deo rasprostranjenog ili
sistematskog napada, pri cemu je dovoljno da delo bude deo samo jednog od njih, mada je u praksi tesko
odvojiti rasprostranjenu od sistematske prirode napada. Smatra se da atribut rasprostranjen ima u vidu
broj zrtava ,dok atribut sistematski podrazumeva postojanje politike ili plana za vrsenje ovih zlocina. Cilj
ovog elementa je da iskljuci situaciju u kojima pojedinac izvrsava necovecna dela po sopstvenoj inicijativi
I prema sopstvenom kriminalnom planu bez ikakvog pomaganja ili usmeravanja od strane vlade ili grupe I
organizacije. U statutu Medjunarodnog krivicnog suda navedena su sledeca dela koja predstavljaju zlocine
protiv covecnosti :
a)ubistvo,
b)unistavanje,
c)porobljavanje,
d)deportacija ili nasilno premestanje stanovnistva,
e)zatvaranje ili druga stroga lisavanja fizicke slobode krsenjem osnovnih pravila medjunarodnog prava,
f)tortura,
g)silovanje, seksualno ropstvo, nasilne trudnoce, izazivanje steriliteta I drugi oblici seksualnog
ugrozavanja,
h)progon bilo koje grupe ili kolektiva na politickoj, verskoj, rasnoj nacionalnoj, etnickoj, kulturnoj I
polnoj osnovi,
i)izazivanje nestanka lica,
j)zlocin aparthejda I
k)ostali nehumani postupci slicnog karaktera.

105. Ratni zlocini

su medjunarodna krivicna dela kojima se krse pravila oruzanih sukoba.
Svaki zlocin koji se izvrsi tokom oruzanih sukoba nije ratni zlocin. Ratni zlocin mora biti povezan sa
oruzanim sukobom kao takvim ili da bude u tesnoj vezi sa neprijateljstvima koja se desavaju na drugim
delovima teritorije koju kontrolisu strane u sukobu. Odgovorni za ratne zlocine mogu biti ne samo vojna
lica, vec i drzavni funkcioneri, sudije, sluzbenici, politicke vodje kao i svi civili.
Uopsteno govoreci ratni zlocin mora da ima sledece karakteristike :
1) da je zabranjen pravom oruzanih sukoba,
2) da je izvrsen tokom oruzanog sukoba,
3) da je izvrsilac povezan sa jednom od strana u sukobu,
4) da je uperen protiv zrtve koja pripada drugoj strani u sukobu ili neutralnoj drzavi.

Ratni zlocini su medjunarodna krivicna dela manjeg stepena drustvene opasnosti od zlocina protiv
covecnosti. Generalno posmatrano zlocini protiv covecnosti ne obuhvataju izolovane akte I pretpostavljaju
postojanje organizovane politike izvrsenja tih zlocina.

Statut Medjunarodnog krivicnog suda predvidja obe kategorije ratnih zloicina.
Ratni zlocini u medjunarodnim oruzanim sukobima obuhvataju teske povrede Zenevske konvencije od
1949. godine , I ostale ozbiljne povrede zakona I obicaja koji se primenjuju u medjunarodnim oruzanim
sukobima.
Teske povrede Zenevskih konvencija od 1949. godine obuhvataju sledece postupke protiv lica ili imovine
zasticenih odredbama odredjene konvencije :
1) namerno ubijanje,
2) mucenje ili necovecni postupci ,ukljucujuci bioloske eksperimente,
3) namerno nanosenje suvisnih patnji, teskih telesnih povreda ili narusavanje zdravlja,
4) obimna razaranja I prisvajanje tudje imovine koje se ne moze opravdati vojnom potrebom,
5) prisiljavanje ratnih zarobljenika ili drugih zasticenih lica da sluze u neprijateljskim snagama,
6) namerno lisavanje ratnih zarobljenika ili drugih zasticenih lica njihovog prava na fer I pravicno
sudjenje.
7) nezakonito proterivanje ili preseljavanje i nezakonito zatvaranje lica
8) uzimanje talaca.

Druge ozbiljne povrede zakona I ratnih obicaja su :
1) namerno usmeravanje napada protiv civilnog stanovnistva,
2) namerno usmeravanje napada na civilne objekte,
3) namerno usmeravanje napada na osoblje, instalacije ,materijale, jedinice ili vozila ukljucena u
humanitarnu pomoc ili mirovnu misiju,
4) namerno zapocinjanje napadaznajuci da ce takav napad prouzrokovati povrede civilima itd.
5) napad ili bombarodovanje ,bilo kojim sredstvima ,gradova, sela, boravista ili gradjevina koji nisu
branjeni ili koji nisu vojni objekti.

U slucajevima oruzanog sukoba koji nije medjunarodnog karaktera ,ozbiljna krsenja clana 3 zajednickog
za cetiri Zenevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine odnose se na bilo koje od dole navedenih
krivicnih dela pocinjenih protv lica koja nisu uzimala aktivno ucesce u neprijateljstvima ukljucujuci
pripadnike vojnih snaga koji su polozili oruzje i one koji su van borbe zbog bolesti ranjavanja i td. kao sto
su :
- nasilje nad zivotom I telom, posebno ubistvo u svakom obliku, sakacenje, okrutno ponasanje I
mucenje,
- narusavanje licnog dostojanstva, a narocito ponizavajucim I degradirajucim postupanjem,
- uzimanje talaca
- donosenje presuda i izvrsenje smrtne kazne bez prethodne objave presude od strane regularno
konstituisanog suda.
Druge ozbiljne povrede zakona i obicaja do kojih dodje u oruzanim sukobima koji nisu medjunarodnog
karaktera obuhvataju bilo koju od sledecih radnji:
- namerno usmeravanje napada na civilno stanovnistvo ili na civile koji nisu uzimali aktivno ucesce u
neprijateljstvima
- namerno usmeravanje napada na objekte, materijale, medicinske jedinice i medicinsko osoblje,
- namerno usmeravanje napada na religijske, obrazovne, umetnicke, naucne objekte
- silovanja, seksualno ropstvo, nasilna trudnoca, prisiljavanje na prostituciju.

Na konferenciji u Kampali 2010. usvojen je amandman kojim se prosiruje nadleznost suda za sledece
ratne zlocine pocinjene u nemedjunarodnim oruzanim sukobima:
- upotreba otrova i otrovnog oruzja,
- upotreba zagusljivih i otrovnih gasova,
- upotreba metaka koji se lako sire ili spljoste u ljudskom telu.

106. Definicija, znacaj I sadrzaj dvostrane diplomatije

Diplomatija je skup nacina I sredstava kojim se drzava ,putem ovlascenih organa koristi u vodjenju svojih
odnosa sa spoljnim svetom.
Diplomatski odnos uvek se odvija na dva nivoa : bilateralnom, izmedju dveju drzava,I visestranom , koji
se uspostavlja izmedju jedne I niza drzava ili sa citavom medjunarodnom zajednicom.
Pod dvostranom ili bilateralnom diplomatijom podrazumeva se odnos diplomatskog karaktera
uspostavljen I odrzavan izmedju drzave odasiljanja I drzave prijema diplomatske misije. Ona predstavlja
skup nacina I sredstava kojima se jedna drzava, na osnovu utvrdjenog spoljnopolitickog programa I putem
posebno ovlascenih organa , koristi u odrzavanju I vodjenju svojih odnosa sa drugom drzavom, a u skladu
sa nacelima I pravilima medjunarodnog prava.
Bilateralna diplomatija jedna je od sustinskih aktivnosti svake drzave bez obzira na istorijsku epohu u
kojoj je delovala.
Odrzavanje dvostranih diplomatskih odnosa predstavlja za svaku drzavu nuznost I bitan uslov samog
opstanka. Sfera pitanja koja su predmet regulisanja dvostrane diplomatije neprestano se sirila.Gledano iz
savremene epohe ta sfera zhvata niz odvojenih oblasti koje cine sadrzinu bilateralne diplomatije.
Prva od njih je oblast politickih odnosa, koja se smatra izvornim domenom dvostrane diplomatije.
Ne manje znacajnu oblast cine privredna pitanja,koja su u ranijim epohama bila u iskljucivoj nadleznosti
konzula.
Ojacati vlastitu nezavisnost kroz sto siru ekonomsku samostalnost I istovremeno obezbediti vlastiti uticaj
na privrednom polju u odnosu sa partnerom jedan je od najvaznijih sadrzaja dvostrane diplomatije.
Domen informacija ,stampe I kulture , takodje, predstavlja prvorazrednu oblast bilateralne diplomatije.
Zadatak diplomatije je ne samo upoznati nadlezne faktore drzave prijema o spoljnoj politici svoje vlade I
kod njih se obavestiti o istoj stvari,vec I svoju zemlju pribliziti javnom mnjenju drzave domacina, sa
ciljem da se na njega utice kako bi se sto pozitivnije odnosilo prema drzavi odasiljanja.
Pored navedenih oblasti ,sadrzinu dvostrane diplomatije mogu da cine vojni I konzularni poslovi.


107. Razvoj diplomatskog prava, savremena kodifikacija I kodifikacija
pravila diplomatskih odnosa

Gotovo celokupno diplomatsko pravo dugo se zasnivalo na nepisanom medjunarodnom obicajnom pravu.
Izuzetak je bio Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika od 19. marta 1815. godine.
Prema ovom Pravilniku tri su klase diplomatskih predstavnika I to:
1) Ambasadori
2) Poslanici i
3) Otpravnici poslova.
Oni, pak, prema Pravilniku u svojoj klasi dobijaju rang prema datumu zvanicne notifikacije svog dolaska
sa izricitom zabranom da rodbinske I krvne veze ili srodstvo medju dvorovima po tazbini ne daju nikakav
rang njihovim dipl.predstavnicima.
Ova podela izvrsena Beckim pravilnikom I Ahenskim protokolom ostala je sve do skora. Ti akti su
istovremeno predstavljali kodifikaciju ovog dela mjp-a, sve do Becke konferencije o diplomatskim
odnosima I imunitetima od 1961.godine.
Sto se tice regionalne kodifikacije treba spomenuti Havansku konvenciju o diplomatskim predstavnicima
1928. u kojoj se predvidja podela diplomatskih predstavnika na redovne I vanredne.
Redovni su oni predstavnici koji stalno predstavljaju vladu jedne drzave kod vlade druge drzave,dok su
vanredni oni kojima je poverena specijalna misija, ili su akreditovani da predstavljaju vladu na
medjunarodnim konferencijama I kongresima.
Konvencija uglavnom regulise njihove privilegije I imunitete, ceremonijal, izbor.
Pitanje kodifikacije diplomatskog prava bilo je pokrenuto ubrzo posle osnivanja Organizacije ujedinjenih
nacija.
Donete su dve konvencije : Konvencija o privilegijama I imunitetima Ujedinjenih nacija od 1946. godine
I Konvencija o privilegijama I imunitetima specijalizovanih agencija od 1947. godine.
Ponovo se pokrenulo pitanje kodifikacije diplomatskih odnosa I imuniteta u Generalnoj skupstini
Organizacije ujedinjenih nacija 1952. godine , na predlog Jugoslavije. Generalna skupstina je odlucila da
se izrade tri konvencije iz ove oblasti I to :
- prva o tzv. sedentalnoj , regularnoj diplomatiji,
- druga bi bila posvecena letecoj ad hoc diplomatiji ,
- treca bi se odnosila na diplomatiju u okviru medjunarodnih organizacija.
-
Tom prilikom se odlucilo da se za pocetak izradi samo nacrt prve konvencije. Godine 1958. Komisija za
medjunarodno pravo konacno je usvojila Projekat pravila koja regulisu diplomatske odnose I imunitete.
Generalna skupstina je 1959. god. nalozila generalnom sekretaru UN da najkasnije do 1961. godine
sazove u Becu medjunarodnu konferenciju sa ciljem da se putem konvencije izvrsi kodifikacija pravila o
diplomatskim odnosima I imunitetima.
Becka konvencija o diplomatskim odnosima ima za cilj doprinese unapredjenju prijateljskih odnosa medju
zemljama, ma kakva bila razlika izmedju njihovih ustavnih I drustvenih sistema.
Na Beckoj konferenciji o diplomatskim odnosima 1961. godine jednoglasno se stalo na stanoviste da se
kodifikacija postojecih pravila iz oblasti diplomatskog prava kombinuje sa progresivnim razovojem ovog
dela prava.U okviru ove kodifikacije donete su I Konvencija o specijalnim misijama 1969., Konvencija o
sprecavanju I kaznjavanju krivicnih dela protiv lica pod medjunarodnom zastitom,ukljucujuci I
diplomatske agente 1973.
Sve do usvajanja Becke konvencije o konzularnim odnosima 1963. godine nije vrsena ni politicka ni
potpuna kodifikacija konzularnog prava od opsteg znacaja, mada su u ovom pravcu cinjeni pokusaji od
strane doktrine.
Konzularni odnosi I imuniteti su bili jedno od cetrnaest pitanja za kodifikaciju na listi Komisije za
medjunarodno pravo.Medjutim,ovo pitanje je uzeto u razmatranje od strane Komisije tek 1955. godine.
U Becu je 1963. godine usvojena Konvencija o konzularnim odnosima koja je narocito u svom uvodnom
delu slicna Konvenciji o diplomatskim odnosima.

108. Sef drzava, Vlada I ministar inostranih poslova

U doba apsolutizma, vladari, tadasnji sefovi drzava, smatrali su se subjektima medjunarodnog prava.
Sef drzave danas u svakom slucaju nije medjunarodnopravni subject, vec samo organ svoje drzave koji je
zastupa u medjunarodnim odnosima bez posebnog punomocstva.
Gotovo sve do XIX veka vladalo je shvatanje da je sef drzave ovlascen da zastupa svoju drzavu u celosti,
odnosno da je njegovo pravo neograniceno u pogledu vodjenja spoljnih poslova njegove zemlje.
Medjunarodno pravo danas ne cini razliku izmedju sefova drzava.
Njihove spoljne I unutrasnje funkcije regulisane su na osnovu unutrasnjih ustavnih propisa.
U medjunarodnoj praksi drzava sa monarhistickim uredjenjem zadrzana su izvesna razlikovanja izmedju
vladara I predsednika republike, no ona se odnose vise na pocasti nego na prava.
Sto se tice posebne vrste tzv.kolektivnog sefa drzave, treba reci da akti ove vrste sefa drzave imaju isto
dejstvo kao I akti pojedinacnog sefa drzave.

Sve do Prvog svetskog rata sef drzave bio je medjunarodnopravno potpuno neodgovoran.
Danasnje medjunarodno pravo je prilicno odmaklo u utvrdjivanju odgovornosti sefa drzave za
medjunarodne zlocine protiv mira I covecnosti, zatim I ratne zlocine, posebno za genocide bez obzira da li
je on na osnovu ustava I zakona svoje zemlje oslobodjen od svake odgovornosti.
U medjunarodnom pravu ,uglavnom, prava I povlastice sefa drzave vezane su za njegov boravak u
inostranstvu. Inostrani sef drzave je eksteritorijalan I uziva apsolutni krivicni imunitet. Rezidencija u kojoj
boravi je nepovrediva. On ima pravo da slobodno I neograniceno opsti sa svojom zemljom. Ukoliko bi
iazvrsio zlocin ili bi se na neki nacin ogresio o zakone zemlje u kojoj boravi, moze mu se otkazati
gostoprimstvo.
Sef drzave u inostranstvu ima pravo na najvise pocasti koje su protokolom utvrdjene. To su:
- Pravo na titulu,
- Na vojne pocasti,
- Na svecan docek I td.
Izvesne povlastice poticu iz kurtoazije, kao sto su oslobadjanje od svih carina, poreza, taksi I slicno.

Prema Ustavu Srbije od 2006. Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji I
inostranstvu.On donosi ukaze o postavljanju I opozivu ambasadora RS I prima akreditivna I opozivna
pisma stranih diplomatskih preedstavnika.

Vlada
Spoljnopoliticki akti vlade kao celine izrazavaju odredjene drzavne interese. Bez obzira u kojoj se formi
donose, spoljnopoliticki akti vlade obavezuju drzavu. Isto tako se u medjunarodnom pravu smatra da je
predsednik vlade ovlascen da daje izjave u ime svoje vlade. Njegove izjave kao I njegovi akti, doneti u
ime vlade kao celine, takodje , obavezuju drzavu.

Ministar inostranih poslova
Na celu spoljnog resora (ministarstva inostranih poslova) nalazi se odgovorni ministar koji rukovodi
celokupnom spoljnom sluzbom.Ona obuhvata kako sve sluzbenike spoljnog resora, tako I sva njegova
diplomatska I konzularna predstavnistva.
Duznost je ministra inostranih poslova da prima strane predstavnike ,da sa njima vodi razgovore I
pregovara, da vrsi nadzor prilikom sastavljanja svih spoljnopolitickih I drugih akata, da vodi racuna o
izvrsavanju medjunarodnoh ugovora I svih obaveza preuzetih od strane njegove zemlje, da stiti prava I
privilegije diplomatskih predstavnika akreditovanih u njegovoj zemlji ,da se stara o interesima drzave u
celini,posebno svojih drzavljana koji se nalaze u inostranstvu itd. jednom recju da rukovodi svim
poslovima koji su prema ustavnim propisima I zakonodavstvu u nadleznosti spoljne sluzbe njegove
drzave.
Ministar je predstavnik vlade sa ovlascenjem da istice I stiti interese drzave u oblasti spoljnih poslova.
Svi spoljni akti njegove zemlje moraju proci kroz njegov resor I zato on za njih snosi punu
odgovornost.Svaki njegov akt I izjava obavezuju drzavu.


109. Pojam I vrste diplomatskih predstavnika

Diplomatski predstavnici su ovlascena lica za predstavljanje drzave u inostranstvu.
Becka konvencija od 1961. godine precizira I daje sledeca znacenja pojedinim diplomatskim
predstavnicima, cineci jasne razlike :
- Sef misije je lice koje je drzava akreditovala I dala mu ovlascenja da dela u tom svojstvu,
- clanovi misije dele se na:
clanove diplomatskog osoblja koji imaju diplomatsko svojstvo I
na clanove osoblja misije koji obuhvataju administrativno I tehnicko osoblje kao I
na clanove posluznog osoblja misije.
Konvencija koristi termin diplomatski agent. Pod njim se podrazumeva sef misije I clanovi diplomatskog
osoblja misije.

Sef misije ili clan diplomatskog osoblja moze predstavljati drzavu kod svake medjunarodne organizacije.
Becka konvencija takodje dopusta da vise drzava akredituje isto lice kao sefa misije u jednoj drugoj
drzavi, ukoliko se saglasi drzava kod koje se akredituje.
Svaka suverena drzava ima pravo na slanje diplomatskih predstavnika (aktivno pravo poslanstva), kao I
pravo na primanje stranih diplomatskih predstavnika (pasivno pravo poslanstva). Pravilo je da nesuverene
drzave nemaju ova prava. Medjutim, u diplomatskoj praksi bilo je slucajeva da su se nesuverene drzave
koristile ovim pravom na osnovu odobrenja drzave u cijoj su vlasti one bile.
Pravo na slanje diplomatskih predstavnika kod federalnih drzava ima samo federacija. Clanovi federacije
po pravilu to pravo nemaju, mada su I ovde poznati izuzeci.

Vrste diplomatskih predstavnika
Stariji autori medjunarodnog prava uglavnom razlikuju tri vrste diplomatskih predstavnika I to : redovne ,
vanredne I tajne. Ovu podelu navodi kod nas Giga Gersic.

Redovni diplomatski predstavnici su ona lica koja su ovlascena da stalno predstavljaju svoju drzavu kod
druge drzave.
Vanredni diplomatski predstavnici su ona lica koja su ovlascena da obave specijalnu misiju u
inostranstvu I to : kod strane vlade, na medjunarodnim kongresima,odnosno diplomatskim konferencijama
, ili za vreme zasedanja medjunarodne organizacije ili njenih organa. Ranije se smatralo das u vanredni
diplomatski predstavnici obavljali ceremonijalne misije ili izvesne tzv.poslovne misije.

Tajni diplomatski predstavnici su bili ovlascena lica koja su u stranoj drzavi svrsavala drzavne poslove
,poverljivo I tajno. Smatralo se da su oni uzivali bezbednost I nepovredivost kao opunomoceni ministri
bez eksteritorijalnosti I pripadanja diplomatskog ceremonijala. (Npr. Kaludjer Leklerk).

Danas medjunarodno pravo priznaje samo javnu diplomatsku aktivnost, I prema tome, polozaj eventualnih
tajnih diplomatskih predstavnika nije regulisan pravilima medjunarodnog prava.

110. Klase I rang sefa misije

Do Beckog kongresa 1815. godine bilo je bezbroj diplomatskih titula. Svaki vladar je hteo da svom
predstavniku pribavi sto visi rang pa mu je zato dodeljivao mnogobrojne titule I navodio visoke polozaje
koje je njegov diplomata zauzimao na njegovom dvoru.
S obzirom na mnogobrojne titule I svojstva diplomatskih predstavnika pitanje njihovog ranga je , sve do
Beckog kongresa, znacilo ozbiljan problem za drzave I izazivalo cesto ozbiljne posledice. Borba za
diplomatske rangove bila je, u stvari, borba za prestiz vladara I drzava.

Prema Pravilniku Beckog kongresa bile su predvidjene tri klase diplomatskih predstavnika .
Prvu I najvisu klasu zauzimali su ambasadori i najvisi papski predstavnici , legati I nunciji.
U drugu klasu dolaze ministri poslanici I ostali koji su akreditovani kod suverena.
U trecoj klasi se nalaze otpravnici poslova akreditovani kod ministra inostranih poslova.

1818. na Ahenskom kongresu, izvrsena je dopuna Beckog pravilnika. Ahenskim protokolom uvedena je
jos jedna klasa, I to izmedju ministra poslanika I otpravnika poslova. To su tzv. ministri rezidenti.
Tako su sve do Becke konferencije o diplomatskim odnosima od 1961. godine postojale cetiri klase
diplomatskih predstavnika I to :
1) ambasadori ,
2) ministri poslanici I opunomoceni ministri,
3) ministri rezidenti I
4) otpravnici poslova.

Ministri rezidenti su bili poslanici polusuverenih drzava, odnosno suverenih drzava kod polusuverenih. U
savremenoj diplomatskoj praksi nema vise ministra rezidenata.

Prema Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. godine , sefovi misija se dele na tri klase I to :
a) ambasadore ili nuncije akreditovane kod sefova drzava I druge sefove misija odgovarajuceg ranga,
b) poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod sefova drzava,
c) otpravnike poslova akreditovane kod ministarstva inostranih dela.

Drzave se sporazumevaju o klasi kojoj treba da pripadaju sefovi njihovih misija. Oni pak , dobijaju rang u
svakoj klasi prema danu I casu preuzimanja funkcija. Smatra se da je sef misije preuzeo svoje funkcije u
drzavi kod koje se akredituje cim podnese akreditivna pisma ili cim notifikuje svoj dolazak I podnese
prepis svojih akreditivnih pisama ministarstvu inostranih poslova.

Otpravnike poslova akredituje ministar inostranih poslova kod odredjenog ministarstva inostranih poslova.
Postoje dve vrste otpravnika poslova : pravi otpravnik poslova, koji je posebno akreditovan I predstavlja
sefa misije, I privremeni otpravnik poslova koji nije akreditovan vec je to u stvari najstariji sluzbenik
predstavnistva u odsutnosti sefa misije.
111. Pocetak diplomatske misije

Pre upucivanja diplomatskih predstavnika drzave moraju jedna drugoj dati odobrenje za otvaranje stalnog
diplomatskog predstavnistva.Medjunarodnim sporazumom uspostavljaju se stalni diplomatski odnosi I tek
onda nastaje razmena diplomatskih predstavnika.
Odobrenje na osnovu kojega se izvesno lice prima za sefa misije jedne strane drzave zove se agreman.
Agreman je stara ustanova u medjunarodnom pravu I ima za cilj da nezeljene osobe u jednoj zemlji ne
mogu obavljati diplomatske poslove. Danas se netrazenje agremana smatra uvredom I omalovazavanjem
drzave u koju se diplomatski predstavnik upucuje.
Obicajno je pravilo da odbijanje agremana treba da bude motivisano ,mada u Beckoj konvenciji od 1961.
godine stoji da drzava kod koje se akredituje nije duzna da drzavi koja akredituje iznese razloge odbijanja
agremana.Medjutim, praksa poznaje slucajeve odugovlacenja u pogledu davanja agremana za konkretno
lice I tada drzava koja ga trazi predlaze novu licnost. Smatra se da drzave ne treba da odbijaju davanje
agremana zbog toga sto predlozeni diplomatski predstavnik nema kvalifikacija za tu funkciju.
Pitanje kvalifikacija, tj. da li neko lice moze biti diplomata ili ne zavisi od diskrecione ocene svake drzave.
Pol I vera nisu uslovi za odbijanje agremana. Medjutim, drzave imaju pravo da odbijaju agreman licu koje
nije drzavljanin drzave koja ga namerava akreditovati, kao I licu koje se ranije neprijateljski odnosilo
prema toj zemlji ili je radilo protiv njenih interesa ili interesa njenih drzavljana.

Agreman se daje sefu misije.
Medjutim, danas je odobrenje potrebno I za vojnog , pomorskog I vazduhoplovnog ataea.Ovi agremani se
nazivaju u praksi I konsantimanom.
Nakon dobijenog agremana diplomatski predstavnik se postavlja dekretom ili ukazom, odnosno
unutrasnjim pravnim aktom.
Novi sef misije nosi sa sobom akreditivna pisma.Obicno se ona kazuju u mnozini, mada se u stvari radi
samo o jednom pismu. Ona se takodje nazivaju I akreditivima.
Akreditivno pismo je strogo formalne prirode I mora da sadrzi pun naslov drzave I njenog sefa.
Predaja akreditivnog pisma obavlja se na svecan nacin.
Od drzave zavisi da li ce ona biti pracena manjim ili vecim ceremonijalom.
Predajom akreditavnih pisama diplomatski predstavnik stice pravo na vrsenje diplomatske funkcije u
doticnoj zemlji.

112. Funkcije diplomatskih predstavnika

Glavne funkcije diplomatskih predstavnika sastoje se u:
- predstavljanju drzave koju oni zastupaju,
- u zastiti interesa njihove drzave I njenih drzavljana u granicama koje dopusta medjunarodno pravo,
- u ovlascenju da pregovaraju sa vladom drzave u kojoj su akreditovani,
- u pravu da obavestavaju svoju vladu o uslovima I razvoju dogadjaja u drzavi u kojoj su akreditovani I da
joj podnose izvestaje o dogadjajima u zemlji u kojoj se nalaze u tom svojstvu, I
- u unapredjenju prijateljskih odnosa I razvijanju privrednih, kulturnih I naucnih odnosa izmedju drzave
koja ih je akreditovala I drzave kod koje su akreditovani.

Diplomatska predstavnistva ,odnosno diplomatski predstavnici sve sluzbene poslove obavljaju preko
ministarstva inostranih poslova drzave u kojoj su akreditovani ili njegovim posredstvom.

Delatnost diplomatskig predstavnika sastoji se , pre svega,u predstavljanju svoje drzave. To znaci da on,
u zemlji u kojoj je postavljen ili na medjunarodnoj konferenciji na koju je poslat, radi ne u svoje ime, vec
u ime drzave koju zastupa.
Isto tako vazna funkcija diplomatskog predstavnika je zastita interesa kako drzave tako isto I interesa
njenih gradjana.
Nijedna odredba - stoji u Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. ne moze se tumaciti kao
zabrana za neku diplomatsku misiju,da vrsi konzularne poslove. Ovo je kompromisna formula , usvojena
1961. godine na konferenciji u Becu.

Smatra se da je svaki akreditovani diplomatski predstavnik ovlascen da vodi pregovore u jednoj ili vise
drzava u kojima je postavljen, zatim u zemlji u koju je poslat sa ovlascenjem ili na medjunarodnoj
konferenciji na kojoj se nalazi kao delegat svoje vlade.
Termin pregovaranja treba najsire tumaciti. U pregovore dolaze svi kontakti, bez obzira da li se radi o
pokretanju pitanja, saznavanju suprotnog gledista ili cinjenju konkretnih ponuda I predloga.

Diplomatski predstavnik je duzan da obavestava svoju vladu o svim vaznijim dogadjajima politicke,
ekonomske, naucne, kulturne I druge prirode. Teritorijalna drzava nema prava da ometa rad stranih
diplomata u ovom pogledu. Stavise, ona je duzna da im omoguci normalno vrsenje ove funkcije.
Pod normalnim obavljanjem ove funkcije treba razumeti upotrebu dozvoljenih sredstava prilikom slanja
sluzbenih izvestaja.

Povelja Ujedinjenih nacija nalaze drzavama razvijanje medjunarodnih prijateljskih odnosa , narocito u
oblasti privrede, kulture I nauke.

Konacno,diplomatski predstavnici obavljaju sve svoje funkcije u saglasnosti sa pravilima medjunarodnog
prava. To istovremeno znaci da je njima zabranjeno mesanje u unutrasnje poslove drzave u kojoj su
akreditovani. To je, u stvasri, njihova negativna funkcija.


113.Pojam I pravni osnov diplomatskih imuniteta I privilegija


Jos od davnina diplomatama bila su zagarantovana poslanicka prava, na taj nacin sto su diplomate
proglasavane svetim licnostima.
Diplomatski imuniteti I privilegije predstavljaju skup Konvencijom utvrdjenih I medjunarodnih obicajnih
pravila, kojima se drzave podvrgavaju, bez obzira da li su se u tom smislu izricito ili precutno izjasnile da
ih prihvataju, odnosno da ce ih primenjivati.
Sporno je pitanje pravnog osnova putem tzv. fikcije o eksteritorijalnosti.
Teorija o eksteritorijalnosti se zasniva na fikciji prema kojoj je diplomatski predstavnik neodgovoran
prema zakonima teritorijalne drzave, jer se uzima kao da se on I njegova zgrada nalaze van teritorije ,sto
ce reci da se smatra kao da I on I njegova zgrada nisu nikada napustili teritoriju svoje drzave.
Ova teorija, krajem XIX I pocetkom XX veka naisla je na ostru kritiku.
Danas , narocito u praksi , upotrebljava se jos uvek termin eksteritorijalnost onda kada se zeli da ukaze na
skup diplomatskih imuniteta I privilegija jednog diplomate ili clanova diplomatske misije, ali se odbacuje
fikcija kao pravni osnov kojim se hoce da objasni specifican pravni polozaj diplomatskih predstavnika.
Pravni osnov diplomatskih imuniteta I privilegija treba traziti u zastiti opsteg interesa u medjunarodnoj
zajednici.
Diplomatski predstavnik stiti odredjeni interes svoje drzave. To je nesumnjivo. On je nadlezan da stiti
subjektivne interese svoje zemlje I svojih gradjana. Ovo mu njegovo svojstvo ,s druge strane,ni u kom
slucaju ne daje za pravo da ugrozava interese teritorijalne drzave mesajuci se u njene unutrasnje stvari.U
krajnjoj liniji on mora da dejstvuje u pravcu zadovoljenja zajednickih interesa obe drzave. Ali, realizacija
bilateralnih interesa ne sme da ide ni na stetu interesa trecih drzava zasticenih u medjunarodnom pravu.

Autori na razne nacine klasifikuju diplomatske imunitete I privilegije.
Izvesni autori, kao Zene, dele imunitete I privilegije na:
- realne tj. one koji se odnose na samo predstavnistvo I
- licne , odnosno one koji se ticu licnosti diplomatskog predstavnika.

Drugi autori ( Rivijer I Danevski) dele prava diplomatskih predstavnika na bitna I sporedna. Ovu podelu
kod nas je usvojio Gersic, smatrajuci pod bitnim pravima nepobedivost I eksteritorijalnost.
Medjutim, diplomatske privilegije I imuniteti mogu se svrstati u tri grupe , mada sve nisu potpuno
odvojene jedna od druge. Te bi grupe bile :
1) imuniteti I privilegije u pogledu prostorija misije I njene arhive,
2) imuniteti I privilegije koje se odnose na rad same misije I
3) licni imuniteti I privilegije.

114.Vrste diplomatskih imuniteta I privilegija

Imuniteti I privilegije u pogledu prostorija misije I njene arhive
Zgrada predstavnistva kao I sve ostale prostorije diplomatske misije su nepovredive.
Organima teritorijalne drzave nije dozvoljeno da u njih ulaze bez dozvole sefa misije.
Drzava domacin je obavezna da preduzme sve odgovarajuce mere kako ne bi niko mogao nasilno da udje
u ove prostorije I to ne samo da ih ne bi ostetio vec I da ne bi remetio mir misije , a pogotovo da ne bi
doveo u pitanje dostojanstvo drzave cije je predstavnistvo.
U prostorijama misije zabranjeno je vrsenje ma kakve vrste pretresa, rekvizicije, zaplene I izvrsenja.

Sef misije , kao I drzava kojoj on pripada ,oslobadjaju se u pogledu prostorija, svih poreza I taksa , kako
drzavnih , tako I oblasnih I opstinskih, bez obzira da li se one nalaze u njihovom vlasnistvu ili zakupu.

Arhiva I prepiska, kao I svi dokumenti misije, nepovredivi su. Nepovredivost nije vezana za zgradu
predstavnistva I diplomatske prostorije. Arhiva, prepiska I dokumenti su nepovredivi I nezavisno od
prostorija u kojima se nalaze.Oni su nepovredivi cak I ako ih clan misije nosi sa sobom.
Nije dozvoljeno teritorijalnoj drzavi da vrsi ma kakvo razlikovanje arhive I prepsike na sluzbenu I
privatnu, jer bi samo upustanje u ovo klasiranje znacilo povredu ovog vaznog pravila diplomatskog prava.

Imuniteti I privilegije koji se odnose na rad same misije
Pravilo je da vlada I vlasti teritorijalne drzave pruzaju sve potrebne olaksice u cilju uspesnog vrsenja
misije.
Misija ima prava da se obraca vladi I vlastima drzave domacina I da trazi pomoc I uobicajene informacije.
Clanovi misije imaju pravo na slobodu putovanja I kretanja na teritoriji drzave kod koje su
akreditovani.Bez ovog prava oni bi bili onemoguceni da vrse priznatu funkciju informatora o razvoju
dogadjaja u drzavi u kojoj se nalaze kao diplomatski predstavnici.
Teritorijalna drzava ima pravo da, putem zakona ili drugih propisa, odredi zone u kojima bi sloboda
kretanja bila ogranicena radi nacionalne bezbednosti.
Ne samo da clanovi misije imaju pravo na slobodu kretanja na teritoriji drzave kod koje su akreditovani ,
vec oni uzivaju I pravo slobodnog opstenja, naravno , u sluzbene svrhe, I to kako sa svojim vladom tako I
sa svojim diplomatskim I konzularnim predstavnistvima, bilo da se nalaze u istoj zemlji ili u trecim
drzavama.Ovo se pravo proteze I na njihove drzavljane koji se nalaze u toj zemlji, kao I na slobodno
saobracanje sa organima medjunarodnih organizacija.
Radi odrzavanja veza sa svojom vladom I drugim misijama I konzulatima svoje drzave, misija ima pravo
da se koristi svim pogodnim komunikacionim sredstvima ,podrazumevajuci tu I diplomatske kurire I
sifrovana saopstenja. Teritorijalna drzava je duzna da stiti navedena sluzbena saopstenja.
Diplomatska prepiska je nepovrediva, sto znaci da njena posta ne sme ne samo da bude otvarana I
zadrzavana, vec ne sme biti ni pecat na njoj povredjen.Da ne bi bilo sumnje, diplomatska posta mora da
nosi vidljive spoljne znake koji govore da se upravo o njoj radi.
Diplomatski kurir je pod zastitom svoje drzave I uziva pravo nepovredivosti svoje licnosti. On ne moze
biti ni na koji nacin lisen slobode niti zadrzavan prilikom vrsenja svoje kurirske duznosti.

Licni imuniteti I privilegije Jedno je od najstarijih pravila medjunarodnog obicajnog prava,koje se
proteze sve do danasnjeg dana , da sef misije ajedno sa svojom zvanicnom I nezvanicnom pratnjom uziva
diplomatski imunitet I privilegije.Danas je neosporno da u pranju sefa misije dolazi njegova porodica,kao
I clanovi misije sa svojim porodicama.Pored sefa misije I clanova misije , diplomatske imunitete I
privilegije uzivaju I clanovi administrativnog I tehnickog osoblja misije,zajedno sa svojim
porodicama,ako cine sastavni deo odgovarajucih domacinstava,ako nisu drzavljani drzava kod kojih su
akreditovani I ako u njoj nisu stalno nastanjeni.Clanovi administrativnog I tehnickog osoblja uzivaju
privilegije I imunitete s tim da se imunitet od gradjanske I upravne jurisdikcije drzave kod koje se
odredjuju ne primenjuje na postupke ucinjene izvan vrsenja njihovih funkcija.Licnost diplomatskog
predstavnika kome je priznato ovo svojstvo je nepovrediva.U stvari,on ne moze biti podvrgnut nikakvoj
vrsti lisavanja slobode.To znaci da se prema njemu ne mogu preduzimati nikakve prinudne
mere.Diplomatski predstavnik uziva krivicnopravni imunitet.Pravilo je da on uziva imunitet I od
gradjanskog I od administrativnog sudstva.Medjutim,u ovim slucajevima postoje izuzeci , I to ako se radi
o tuzbi koja se tice privatne nepokretnosti na teritoriji drzave kod koje se akredituje,naravno ako se u
takvom predmetu diplomatski predstavnik ne pojavljuje kao ovlasceno lice koje poseduje nepokretnost za
racun svoje vlade I za ciljeve svoje misije,zatim ako je po sredi tuzba koja se tice nasledja u kome je
diplomatski predstavnik izvrsilac testamenta,administrator,naslednik ili legatar po privatnom osnovu,a ne
u ime drzave koja akredituje,najzad , ako je tuzba rezultat poslovanja neke od slobodnih profesija ili
trgovacke delatnosti koju obavlja.Diplomatski predstavnik nije obavezan da se pojavljuje kao svedok pred
sudom zemlje u kojoj je akreditovan.Drzava koja akredituje moze da se odrekne sudskog imuniteta svojih
diplomatskih predstavnika.Ovo odricanje u krivicnim stvarima mora biti uvek izricito dato.U gradjanskim
I administrativnim stvarima ovo odricanje moze biti dato I izricito I precutno.Smatra se da je ono precutno
dato ako se diplomatski predstavnik pojavi kao tuzena strana u sporu,ne pozivajuci se na imunitet.Ako je
diplomatski predstavnik pokretac postupka on ipso facto gubi pravo da se poziva na sudski imunitet u
pogledu protivtuzbenih zahteva ,naravno , vezanih za glavni zahtev.Diplomatski predstavnik se oslobadja
svih poreza I taksa sa izuzetkom posrednih poreza,poreza I taksa na privatnu nepokretnu imovinu na
teritoriji drzave kod koje se akredituje,naslednih taksa,poreza I taksa na privatne prihode,poreza I taksa
koji se ubiraju kao naknada za posebne usluge I slicnih poreza I taksa.Diplomatski imunitet I privilegije
stupaju na snagu od onog trenutka kada je diplomatski predstavnik stupio na teritoriju drzave kod koje je
akreditovan,a prestaju po gubitku te funkcije,odnosno u trenutku kada on napusti zemlju.Diplomatski
imuniteti I privilegije ostaju I u slucaju oruzanog sukoba.


115. Diplomatski kor, diplomatski jezik I kraj diplomatske misije

Pravilo je da se pod diplomatskim korom podrazumeva skup sefova misija u jednoj zemlji. No, danas je
vec dobilo pravo gradjanstva tumacenje da se pod diplomatskim korom smatraju I svi oni koji se nalaze na
diplomatskoj listi u jednoj zemlji.
Diplomatski kor nije pravno lice.
Iako ne predstavlja jednu cvrstu celinu, u ceremonijalnom smislu on se moze pojaviti u tom obliku. Npr.
diplomatski kor u celini ucestvuje prilikom proslave drzavnog praznika, izvesnih cestitanja , saucesca I
tome slicno.
Na celu diplomatskog kora stoji doajen. Doajen je sef misije sa najvisom klasom koji je u toj drzavi
najstariji po rangu. On predvodi diplomatski kor na ceremonijama I preko njega teritorijalna drzava moze
ciniti saopstenja clanovima kora.

Diplomatski jezik
Sve do XVII veka latinski se smatrao diplomatskim jezikom. Potiskivanje latinskog kao diplomatwkog
jezika traje sve do XIX veka kada konacno francuski postaje opste usvojen diplomatski jezik.
Medjutim, od Prvog svetskog rata uz francuski kao diplomatski javlja se I engleski jezik.
Versajski ugovor o miru redigovan je na oba ova jezika I oba se smatraju autenticnim.
Stalni sud medjunarodne pravde uveo je kao zvanocne jezike I francuski I engleski.

Posle Drugog svetskog rata povecava se broj diplomatskih jezika.
Povelja UN je redigovana na engleskom, francuskom, kineskom, ruskom I spanskom jeziku.
Prema clanu 111 Povelje svi su ovi jezici podjednako verodostojni.
Danas ne postoji jedan jezik koji bi se smatrao diplomatskim, ali praksa govori da jos uvek francuski I
engleski preovladjuju kao diplomatski jezici.

Kraj diplomatske misije.
U glavne razloge, pre svega, treba uvrstiti protek vremena.
Sve je cesca praksa da diplomatski predstavnik ne treba da boravi na jednom mestu u inostranstvu duze od
tri do pet godina ,mada se ovi rokovi ne unose u akreditivna pisma.
Diplomatska misija prestaje I izvrsavanjem diplomatskih zadataka, na primer protokolarne misije :
povodom proglasenja nove drzave, ranije krunisanje vladara,ustolicenje predsednika republike.
I po obavljenoj duznosti prestaje I misija.
Razlozi prestanka diplomatske misije najcesce su vezani za samu licnost diplomatskog predstavnika.To
moze da bude , na primer , njegova smrt, dalje opoziv ili zahtev teritorijalne drzave da se diplomatski
predstavnik ako nije akreditovan povuce sa svog polozaja, ako ga smatra nepozeljnim tj. Ako se proglasi
da je postao persona non grata.
Nepozeljni diplomatski predstavnik moze biti kako sef misije, tako I ma koji clan diplomatskog osoblja.
U Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima 1961. godine predvidjena je posebna grupa nepozeljnih
osoba, tzv. Neprihvatljivih lica iz reda nediplomatskog osoblja.
Najzad, u glavne razloge treba ubrojiti prekid diplomatskih odnosa I rat.


116.Definicija, oblici visestrane diplomatije I diplomatija putem
medjunarodnih skupova

Drzava kao subjekt medjunarodnih odnosa deluje u odnosu na spoljni svet ne samo pojedinacno, u okviru
bilateralne diplomatije, vec I kroz visestrane odnose prema skupu drzava ili medjunarodnoj zajednici u
celini. To zajednicko delovanje drzava na medjunarodnoj sceni u okviru akcija vezanih za konkretan
slucaj naziva se multilateralnom diplomatijom u klasicnom smislu.
Visestrana diplomatija u savremenim uslovima predstavlja skup nacina I sredstava kojima se drzave
zajednicki, kroz multilateralne odnose, sluze da bi uskladile svoje medjunarodno politicke programe sa
zajednickim interesima medjunarodne zajednice I ostvarile opsteprihvacena resenja, saglasno nacelima I
pravilima medjunarodnog prava.
Sa stanovista svake drzave pojedinacno visestrana diplomatija je skup nacina I sredstava kojima se jedna
drzava, putem ovlascenih organa koristi u vodjenju odnosa sa vise drzava, medjunarodnim organizacijama
I medjunarodnom zajednicom. Tipican oblik ove diplomatije jesu kongresi I konferencije koji se
odrzavaju van medjunarodnih ustanova.
Drugi vid visestrane diplomatije odvija se u okviru organa medjunarodnih organizacija, putem
medjunarodnih konferencija pod njihovim okriljem ili skupova na vrhu sefova drzava I vlada unutar
sistema medjunarodnih organizacija.

Diplomatija putem medjunarodnih skupova
Pribegavanje visestranoj diplomatiji putem medjunarodnih skupova je uobicajeni postupak, koji se
namece sam po sebi u svakoj zajednici vise od dva nezavisna I suverena subjekta.
Pitanja od zajednickog interesa ne mogu se resavati bilateralnim odnosima.

Zacetke prakse visestrane diplomatije I medjunarodnog okupljanja nalazimo jos u anticko doba, mada se
njenom koriscenju u proslosti pribegavalo relativno retko.Dogadjaj kojim je obelezen nastanak modernih
medjunarodnih skupoba bio je Vestfalski mir iz 1648. Godine kojim je okoncan tridesetogodisnji rat
zakljucenjem niza sporazuma na kongresima u Minsteru I Osnabriku. Uporedo sa kongresima na kojima
su licno ucestvovali sefovi drzava, odrzavaju se konferencije I redovna zasedanja u okviru komisija I
administrativnih unija osnovanih u proslom veku.

Odrzavanju medjunarodnog skupa prethodi obavljanje niza pripremnih radnji tokom kojih je potrebno
utvrditi predmet rada, sastav, I nivo delegacija, mesto I vreme odrzavanja I uputiti pozive ucesnicima.
Posle svecanog otvaranja skupa sledi izbor predsednika, potpredsednika, generalnog sekretara I
konstituisanje ostalih organa (odbori,komisije,komiteta). Sama tehnika rada medjunarodnih skupova
odvija se prema pravilima tzv. konferencijskog prava.Ta pravila obuhvataju pravila procedure , ona koja
se ticu donosenja odluka I pravila o predstavljanju.
Poslovnik ili pravila procedure osnovni je dokument konferencije, neka vrsta njenog ustava, kojim se
utvrdjuje kako ce se organizovati rad I nacin njegovog odvijanja. Svaka konferencija slobodno odlucuje o
vlastitoj proceduri, ali se kao najpogodniji model uzima poslovnik Generalne skupstine.
Kad je rec o donosenju odluka, pravilo je da svaka drzava, punopravni ucesnik, ima samo jedan glas.
Medjutim, dok je u ranijoj praksi preovladavalo nacelo jednoglasnosti, danas je najsire prihvacen metod
donosenja odluka vecinom glasova. Pravilo je da se istovremeno utvrdi I kvorum, odnosno najmanji broj
ucesnika koji mora prisustvovati I glasati kada se odluka donosi.
U poslednje vreme, medjutim, na medjunarodnim skupovima dolazi do usvajanja odluka I bez formalnog
glasanja, putem metoda konsenzusa.

Pravilima o predstavljanju uredjuje se pravni polozaj , privilegije I imuniteti delegacija na medjunarodnim
skupovima. Danas je napustena praksa da se na medjunarodnim konferencijama moze ucestvovati samo sa
punopravnim statusom, vec postoji vise vrsta ucesnika u razlicitom svojstvu I sa razlicitim pravima.
Punoravni ucesnici zastupljeni su u svim organima konferencije I mogu ucestvovati u debati, podnositi
predloge I glasati prilikom donosenja odluka. S druge strane, posmatraci nemaju pravo glasa, ne mogu
podnositi predloge, niti ucestvovati u radu organa konferencije. Oni se mogu jedino obratiti konferenciji
da bi izneli svoje misljenje.
Privilegije I imuniteti delegacija na medjunarodnim skupovima regulisu se ugovorom izmedju drzave
domacina I organizatora.Ranije je bio obicaj da se delegatima priznaju privilegije I imuniteti slicni onima
koje uzivaju diplomatski predstavnici. U novije vreme kao model za regulisanje ovog pitanja uzimaju se
odredbe Konvencije o privilegijama I imunitetima UN od 1946. I Becke konvencije o predstavljanju
drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera iz 1975. Godine.

117.Stalne misije drzava pri medjunarodnim organizacijama

Potreba da drzave budu stalno predstavljene kod medjunarodnih organizacija pojavila se izmadju dva
svetska rata. U okviru Drustva naroda ustalila se praksa da drzave, pored povremenog upucivanja
delegacija na godisnja zasedanja imaju stalna predstavnistva pri sedistu organizacije. Te stalne delegacije
smatraju se pretecama danasnjih misija, mada njihov polozaj I delovanje nisu bili regulisani Paktom
drustva naroda.
Ni Povelja Ujedinjenih nacija ne pominje institut stalnog predstavljanja drzava clanica. Drzave su
,medjutim, odmah po otpocinjanju aktivnosti Ujedinjenih nacija pocele otvarati svoje stalne urede I
kancelarije pri sedistu organizacije.
Uvazavajuci ovu praksu , Generalna skupstina je rezolucijom 257/A utvrdila osnovna pravila o delovanju
stalnih misija.
Svoju konacnu pravnu fizionomiju ova ustanova dobila je u Beckoj konvenciji iz 1975. godine.

Za otvaranje stalne misije potrebna je odluka drzave koja upucuje misiju. Ovaj jednostrani akt nije
uslovljen prethodnom saglasnoscu medjunarodne organizacije. Dovoljno je da drzava clanica notifikuje
svoju odluku sekretarijatu organizacije u pismenom obliku.
Misija pocinje sa radom od trenutka kada je stalni predstavnik , kao sef misije, predao svoje punomocje
generalnom sekretaru. Punomocja izdaje sef drzave, predsednik vlade ili ministar inostranih poslova.
U Beckoj konvenciji iz 1975. godine nisu predvidjene posebne klase sefova stalnih misija, ali im drzave u
najvecem broju slucajeva daju titulu ambasadora.
Imenovanje ostalih clanova misije vrsi drzava I o tome obavestava generalnog sekretara pismenim
putem.Generalnom sekretaru treba se saopstiti I koje ce lice iz reda clanova misije u slucaju odsustva sefa
misije privremeno zavrsiti njegove funkcije Drzave mogu clana misije posebno imenovati kao svog
stalnog predstavnika kod jednog ili vise organa organizacije.

Funkcije stalne misije, utvrdjene cl. 5 Becke konvencije su sledece :
a)osiguranje predstavljanja drzave kod organizacije,
b) pregovaranje sa organizacijom I u njenim okvirima,
c) prikupljanje obavestenja o svim aktivnostima organizacije I prenosenje tih informacija drzavi
odasiljanja,
d) zastita interesa drzave odasiljanja u organizaciji,
e) obezbedjenje ucesca drzave odasiljanja u radu organizacije,
f) unapredjenje ciljeva I principa organizacije kroz saradnju sa organima organizacije u njenim okvirima.

Drzave neclanice imaju pravo da pri medjunarodnim organizacijama otvore svoje stalne posmatracke
misije.
Funkcije posmatracke misije su sledece:
a) odrzavanje kontakata izmedju drzave odasiljanja I organizacije ,
b) unapredjenje saradnje sa organizacijom I
c) pracenje delovanja organizacije.

Upucivanjem stalne misije nastaje trostrani odnos izmedju drzave odasiljanja ,medjunarodne organizacije
I drzave na cijoj se teritoriji nalazi sediste organizacije.
Drzava odasiljanja I drzava sedista ne stupaju u neposredne odnose, vec se oni odvijaju preko
medjunarodne organizacije.
Pravni polozaj stalne misije u potpunosti je izjednacen sa statusom diplomatske misije u bilateralnoj
diplomatiji.
Stalna misija prestace sa radom nestankom medjunarodne organizacije pri kojoj deluje I nestankom drzave
odasiljanja. Ipak, prestanak rada najcesce je posledica odluke drzave clanice da zatvori svoju stalnu
misiju, dobrovoljnog istupanja iz organizacije ili suspenzije clanstva.

118. djunarodni sluzbenici

Vec krajem XIX veka Gersic je uocio da drzave usled sve jace kulturne solidarnosti I zajednickih
saobracajnih interesa ocevidno prilaze tome, da na mesto odelite administrativne radnje, pojedine drzave
stvaraju jednu zajednicku medjunarodnu organizaciju administracije za izvesne poslove I odnose opste
internacionalne prirode.
Pravni polozaj medjunarodnih sluzbenika danas se regulise na osnovu medjunarodnih ugovora izmedju
zainteresovanih drzava I to posebno za svaku medjunarodnu organizaciju I ustanovu. Na osnovu ove
medjunarodne prakse sluzbenici jedne medjunarodne organizacije uzivaju povlastice I privilegije kod
drzava koje su clanice doticne medjunarodne organizacije.
Predstavnici clanova Ujedinjenih nacija I sluzbenici ove medjunarodne organizacije uzivaju povlastice I
imunitete potrebne za slobodno obavljanje njihovih zadataka koji su u vezi sa Organizacijom. Prema
clanu 105 Povelje, povlastice I imuniteti vaze na teritoriji svakog clana organizacije. Prava predvidjena
u navedenom clanu Povelje razradjena su ubrzo u Konvenciji o privilegijama I imunitetima Ujedinjenih
nacija od 13. februara 1946. godine I u Konvenciji o privilegijama I imunitetima specijalizovanih
ustanova od 21. novembra 1947. godine.

Privilegije I imunitete uziva pre svega Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, svi njegovi pomocnici kao
I njihovi bracni drugovi I maloletna deca.
Privilegije, imunitete, razna oslobodjenja I olaksice uzivaju ova lica u istoj meri I obimu kao I sefovi
diplomatskih misija.
Medjutim,za funkcionere Ujedinjenih nacija, koje odredjuje generalni sekretar uz saglasnost Generalne
skupstine , Konvencija od 1946. godine predvidja samo:
- uzivanje sudskog imuniteta za obavljanje poslova koji su izvrseni u sluzbenom svojstvu,
- oslobadjanje od poreza na platu I honorare primljene od strane organizacije Ujedinjenih nacija,
- oslobadjanje od svih obaveza koje se odnose na nacionalnu sluzbu, devizne I carinske olaksice.
Privilegije I imuniteti daju se ovim funkcionerima jedino u interesu Ujedinjenih nacija, a nikako radi licne
koristi.
Generalni sekretar je nadlezan da u slucaju zloupotrebe lisi funkcionera imuniteta ukoliko bi njegova
delatnost isla na stetu interesa Ujedinjenih nacija.
Strucnjaci Ujedinjenih nacija , koji nisu funkcioneri, uzivaju privilegije I imunitete, I to samo za vreme
obavljanja misije za racun Organizacije ujedinjenih nacija. Uglavnom , to su :
- imunitet od licnog hapsenja, zadrzavanja I zaplene njihovog licnog prtljaga,
- sudski imunitet za dela koja su izvrsili u obavljanju svoje misije,
- neprikosnovenost svih pisama I dokumenata,
- pravo upotrebe sifre I primanja poste u opstenju sa organizacijom Ujedinjenih nacija,
- monetarne I devizne olaksice.

Organizacije ujedinjenih nacija je ovlascena da svojim funkcionerima izdaje punovaznu putnu ispravu
zvanu Laisser - passer Ujedinjenih nacija.
Na osnovu ove putne isprave , generalni sekretar,njegovi pomocnici I direktori uzivaju olaksice kao I
sefovi diplomatskih misija. Slicne imunitete I privilegije imaju funkcioneri specijalizovanih ustanova na
osnovu Konvencije 1947. godine.

119. Pojam I postanak konzula

Konzuli su ovlascena lica koja na teritoriji druge drzave stite interese drzave I njenih drzavljana u
administrativnopravnom I ekonomskom pogledu I na prosvetnom, kulturnom I naucnom polju.
Pravilo je da konzuli nemaju politicku funkciju. To su zvanicni organi drzave bez diplomatskog
svojstva.Oni obavljaju svoje funkcije u skladu sa pravom I zakonodavstvom zemlje u cije ime I za ciji
interes oni rade u saglasnosti sa medjunarodnim sporazumima I medjunarodnim obicajima.

Samo , ukoliko ne postoji diplomatska misija u zemlji u kojoj se konzul ovlasceno nalazi , njemu se
moze dodeliti I politicka uloga..
Becka konvencija o konzularnim odnosima predvidja da konzularni funkcioner moze da bude ovlascen
da predstavlja drzavu odasiljanja I kod bilo koje medjuvladine organizacije. Delajuci u tom svojstvu,
konzularni funkcioner ima pravo na sve privilegije I imunitete koji se priznaju jednom predstavniku pri
nekoj medjuvladinoj organizaciji.

Postanak konzula
U doba krstaskih ratova razvijeni trgovacki gradovi Marsej, Djenova, Venecija I Dubrovnik osnivali
su trgovacke kolonije u raznim lukama Sredozemnog , Egejskog I Mramornog mora.Ubrzo se njihove
naseobine prosiruju I na obale Atlantskog okeana I Baltika. Svaka od ovih trgovackih kolonija birala je
sebi staresinu koji se zvao konzul.
On je bio nadlezan da cuva red u naseobini I da primenjuje zakonske propise svoje zemlje, jer je tada
pretezno vladalo nacelo personalnog zakona, a ne teritorijalnog. On je vrsio sudsku vlast nad svojim
sunarodnicima.
Konzuli ni tada nisu bili diplomatski predstavnici.Diplomatske funkcije obavljali su poslanici, upuceni
po potrebi, s vremena na vreme.
Otprilike sa ucestalom praksom uspostavljanja stalnih diplomatskih predstavnika, odnosno u vreme
javljanja apsolutistickih drzava I centralizacije vlasti, konzule vise ne biraju clanovi trgovacke
naseobine, vec ih postavlja drzava sa zadatkom da stite interes svojih podanika.

Ali, kako sada dolazi do sve vece primene teritorijalnog nacela personalni zakon se primenjuje ako je
u skladu sa javnim poretkom teritorijalne drzave menja se I karakter konzularnih funkcija.
Konzuli nemaju vise policijsku I sudsku vlast nad svojim sunarodnicima. Oni su postali organi svoje
drzave nadlezni da stite interese svojih gradjana pred lokalnim organima vlasti.
U sustini, od tog vremena do danas ostala je nepromenjena priroda funkcije konzularnih predstavnika.

120. Vrste konzula, klase I rang sefova konzulata

Razlikujemo dve vrste konzula I to:
1) konzule od karijere I
2) pocasne konzule.
Konzuli od karijere (profesionalni konzuli) su stalni sluzbenici drzave, koji osim ovog ne mogu imati
drugo zanimanje.
Pocasni konzuli su ugledni gradjani, najcesce teritorijalne drzave koji bez plate obavljaju konzularne
poslove. Po pravilu, to su poslovni ljudi koji se iz simpatija, trgovackog ili nekog drugog interesa bave
ovim zanimanjem.
Svaka drzava je slobodna da odluci da li ce imenovati ili primiti pocasne konzularne funkcionere.

Postoje cetiri klase sefova konzulata I to su :
1) generalni konzul,
2) konzul,
3) vice konzul I
4) konzularni agent.

Generalni konzul je konzul prve klase koga postavlja sef drzave, izuzetno u nekim zemljama ministar
inostranih poslova. Njegovo konzularno podrucje je najvece.
U drugu klasu dolaze konzuli, sa manjim konzularnim okrugom, koje takodje postavlja sef drzave, a
redje ministar inostranih poslova.
Vice konzuli cine trecu klasu sa jos manjim konzularnim podrucjem I nalaze se pod kontrolom
generalnog konzula ili konzula.Vice konzula postavlja ministar inostranih poslova.
Konzularni agenti dolaze u poslednju klasu. Njih postavlja generalni konzul ili konzul uz saglasnost
domace drzave. Konzularni agent radi u granicama ovlascenja (tzv.licence) koje dobija od generalnog
konzula ili konzula.

Sefovi konzulata imaju rang u svakoj klasi prema datumu davanja egzekvature.
Ukoliko su dva ili vise sefova konzulata dobili egzekvaturu istog datuma, red prvenstva se odredjuje
datumom podnosenja njihovog provizionog pisma drzavi prijema.
Privremeni vrsioci duznosti dobijaju rang posle svih sefova konzulata. Izmedju sebe oni imaju rang
prema datumima kada su preuzeli funkcije privremenog vrsioca duznosti.
Pocasni konzularni funkcioneri, sefovi konzulata, dobijaju rang u svakoj klasi posle sefova konzulata od
karijere.

121.Pocetak konzularne misije

Novoimenovani sefovi konzulata dobijaju od drzave imenovanja patentno pismo.
Generalni konzul I konzul ovo pismo dobijaju od svog sefa drzave, znatno redje od svog ministra
inostranih poslova, a u svakom slucaju od ministra inostranih poslova ako se radi o vice-konzulu.
U patentnom ili provizornom pismu drzava izvestava drugu drzavu o imenovanju konzula, o njegovom
imenu, vrsti I klasi, sa navodjenjem konzularnog podrucja I sedista konzulata.
Ako drzava prijema to prihvata, drzava odasiljanja moze da zameni provizorno pismo notifikacijom sa
svim predvidjenim posledicama.
Naimenovani sef konzulata u jednoj zemlji dobija to svojstvo tek kada drzava u koju odlazi pristane da
to lice vrsi takve funkcije. Ako ona pristaje da doticno lice vrsi duznost sefa konzulata na njenoj
teritoriji, ona mu izdaje egzekvaturu (izvrsnicu) koja sluzi kao dokaz o njegovom prijemu.
Izdavanje egzekvature pored priznanja prava na vrsenje konzularne misije znaci I garanciju da ce konzul
biti zasticen prilikom vrsenja svoje duznosti, sto znaci da ce uzivati imunitete I privilegije na koje ima
prava.
U slucaju da drzava odbije da izda egzekvaturu, ona nije duzna da saopsti drzavi odasiljanja razloge
svoga odbijanja.
Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine dozvoljava mogucnost I privremenog
stupanja na duznost sefa konzulata. U ocekivanju dobijanja egzekvature, nejmu se moze dozvoliti da
privremeno vrsi svoje funkcije.



122. Funkcije konzula

Konzul, po pravilu, stiti interese svoje zemlje na svom teritorijalnom podrucju.
No, on moze da vrsi konzularnu funkciju I izvan konzularnog podrucja ako mu to dozvoli drzava
prijema. Moze, takodje da preuzme vrsenje konzularnih funkcija I u nekoj drugoj drzavi , ukoliko se
zainteresovane drzave tome ne protive.
Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine, pored ovih slucajeva dozvoljava I
mogucnost da konzulat drzave odasiljanja moze vrsiti konzularne funkcije u drzave prijema za racun
neke trece drzave, ako se drzava prijema tome ne protivi.

Konzul je duzan da vodi racuna o postovanju I primeni ugovora koji postoje izmedju njegove I
teritorijalne drzave I da Intervenise protiv povreda ugovornih odredba.
Konzul stiti interese drzavljana fizickih I pravnih lica drzave odasiljanja u skladu sa zakonima I drugim
vazecim propisima zemlje u kojoj se nalazi, medjunarodnim sporazumima, medjunarodnim obicajima,
kao I na osnovu Becke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. godine.
Konzul ukazuje pomoc drzavljanima drzave odasiljanja prilikom repatrijacije I nasledjivanja na teritoriji
drzave prijema.
On stiti interese maloletnika I nesposobnih lica drzavljana drzave odasiljanja narocito u slucajevima
kada je potrebno da im se postavi staralac ili zastupnik, organizuje pravnu zastitu, zastupa drzavljane
drzave odasiljanja ili preduzima mere u tom cilju da im se obezbedi zastupnik pred sudovima ili drugim
vlastima drzave prijema radi trazenja da se donesu privremene mere o ocuvanju prava I interesa ovih
drzavljana kada oni, zbog odsutnosti ili iz drugih razloga ne mogu blagovremeno braniti svoja prava I
interese.
U cilju olaksanja vrsenja konzularnih funkcija u odnosu na drzavljane drzave odasiljanja, konzularni
funkcioneri imaju slobodu opstenja sa drzavljanima drzave odasiljanja.

Konzularni funkcioneri imaju pravo da posete drzavljanina drzave odasiljanja koji je stavljen u zatvor
ili pritvor ili je zadrzan na neki drugi nacin, da razgovaraju I da se dogovaraju sa njim I da vode racuna
da bude zastupan pred sudom.

Konzul je nadlezan za niz poslova administrativno - upravnog karaktera, kao sto su :
- izdavanje pasosa I putnih isprava drzavljanima drzave odasiljanja, kao I viza I drugih odgovarajucih
dokumenata licima koja zele da putuju u drzavu odasiljanja ,
- delanje u svojstvu javnog beleznika I maticara.
On obavlja, u stvari, sve one poslove za koje bi u zemlji bio nadlezan vanparnicni sud , I to u pogledu
dokumenata teritorijalne drzave koji ce biti korisceni u drzavi konzula, kao I isprava njegove drzave koje
ce biti upotrebljene u teritorijalnoj drzavi.
Znacajna je konzularna funkcija pri pomaganju razvoja trgovinskih , ekonomskih, kulturnih I naucnih
odnosa izmedju drzave odasiljanja I drzave prijema I unapredjenju prijateljskih odnosa izmedju njih.
Opsta zastita plovidbe je u nadleznosti konzula. On vrsi pravo nadzora I inspekcije nad pomorskim I
recnim brodovima koji imaju nacionalnost drzave odasiljanja I nad avionima registrovanim u toj drzavi
kao I nad njihovom posadom. Takodje, on resave sve sporove izmedju kapetana, oficira I mornara.
Iz dana u dan funkcije konzula se povecavaju.

Konzuli sve vise rade I na kulturnom I sportskom razvoju izmedju drzave odasiljanja I teritorijalne drzave,
obavljaju poslove iz oblasti turizma, socijalnog osiguranja I sl.

123. Konzularni imuniteti I privilegije

Konzularni imuniteti I privilegije su manjeg obima nego sto ih imaju diplomatski predstavnici.
Konzularni funkcioneri I konzularni sluzbenici imaju funkcionalni imunitet. Oni ne podlezu
nadleznosti sudskih I upravnih vlasti drzave prijema za dela ucinjena u vrsenju konzularnih funkcija.
Izuzetak predstavlja podizanje gradjanske tuzbe koja proistice iz ugovora koji zakljuci konzularni
funkcioner ili sluzbenik, a koji nije zakljucio izricito ili precutno kao punomocnik drzave odasiljanja,
kao I za tuzbu koju pokrene trece lice za stetu proisteklu iz udesa prouzrokovanog u drzavi prijema
vozilom, brodom ili vazduhoplovom.

Konzularni funkcioneri mogu biti uhapseni ili pritvoreni samo u slucaju tezeg krivicnog dela, I to na
osnovu odluke nadlezne sudske vlasti. Sudska odluka mora biti pravosnasna.
Kada se povede krivicni postupak protiv konzularnog funkcionera ,ovaj je duzan da se pojavi pred
nadleznim vlastima. Postupak mora da se vodi sa duznim postovanjem prema njegovoj licnosti , a na
nacin koji ce u najmanjoj mogucoj meri sprecavati vrsenje konzularnih funkcija.

U pogledu svedocenja vazi pravilo da se konzularni funkcioner ne moze naterati da svedoci.
Konzularni sluzbenici I clanovi posluznog osoblja ne smeju, medjutim, da odbiju da svedoce,s em ako
se ne radi o izjasnjavanju o cinjenicama koje se ticu vrsenja njihovih funkcija.

Pored ovih imuniteta I privilegija, konzularni funkcioneri I konzularni sluzbenici uzivaju jos I sledeca
prava :
- oslobodjenje od obaveze prijavljivanja stranaca I dozvole boravka,
- oslobodjenje od fiskalnih dazbina I dr.

Konzul ima pravo da opsti sa svim drzavljanima drzave odasiljanja kad god se oni nalaze u njegovom
konzularnom podrucju , u cilju njihove zastite I zastite njihovih interesa.
Konzuli isto tako imaju pravo da opste sa vlastima drzave prijema, kao I sa vlastima drzave odasiljanja.
U tom opstenju konzulat moze upotrebljavati sva podesna sredstva opstenja, ukljucujuci tu diplomatske ili
konzularne kurire, diplomatsku ili konzularnu valizu I sifrovane poruke.
Prostorije konzulata su nepovredive. Organi drzave prijema ne mogu uci u konzularne prostorije , izuzev
uz pristanak sefa konzulata, lica koja on odredi ili sefa diplomatske misije drzave odasiljanja. Drzava
prijema ima posebnu obavezu da spreci nasilan ulazak u prostorije konzulata.
Arhiva konzulata je nepovrediva, u svako doba I ma gde se nalazila.

Gotovo sve pomenute privilegije I imuniteti priznaju se I pocasnim konzularnim funkcionerima. Izuzetak
predstavljaju clanovi porodice pocasnog konzularnog funkcionera ili konzularnog sluzbenika koji je
zaposlen u konzulatu kojim rukovodi pocasni konzularni funkcioner, na koje se ne primenjuju pomenute
privilegije I imuniteti..



124. nzularni kor, odnos diplomatskih I konzularnih predstavnika I
kraj konzularne misije

Konzularni kor je skup svih konzula u jednom mestu koji, pored sefova konzulata, obuhvata I
sluzbenike koji imaju ovaj rang .Radi koriscenja konzularnih imuniteta I privilegija, najvisa
administrativna vlast domace drzave u sedistu konzularnih predstavnistva ustanovljava listu konzularnog
kora.
Najstariji po rangu medju konzuima nosi naziv doajena konzularnog kora sa istom funkcijom kao i
doajen diplomatskog kora.
ODNOS
Konzuli , kao sefovi konzularnog predstavnistva, nisu hijerarhijski podredjeni sefu diplomatske misije u
zemlji u kojoj se nalaze vec direktno svojoj vladi. Medjutim, sef misije ima pravo nadzora nad
konzulatima u drzavi u kojoj je akreditovan I moze cak konzula punovazno privremeno udaljiti sa
duznosti.
Uz saglasnost domace drzave sef konzulata moze biti ovlascen, naravno, ako u toj drzavi ne postoji
diplomatska misija drzava odasiljanja da obavlja i diplomatske poslove.
Ovlascenje da vrsi diplomatska akta ne daju mu pravo na diplomatske privilegije i imunitete.
Danas je cesta praksa da se u mestu diplomatske misije ne otvaraju posebni konzulati, vec konzularna
odeljenja u sastavu diplomatskih predstavnistva.
Imena clanova diplomatske misije koji vrse konzularne funkcije bice notifikovana Ministarstvu
inostranih poslova drzave prijema ili organu koji odredi ovo ministarstvo.
Iako se bave konzularnim funkcijama ovi clanovi i dalje zadrzavaju svoje diplomatske privilegije i
imunitete (i nasa zemlja sledi pomenutu praksu iz razloga stednje)

KRAJ DIPLOMATSKE MISIJE
Drzava koja je konzula postavila moze ga u svako doba opozvati. Funkcije konzula takodje prestaju ako
mu njegova zemlja oduzme patentno pismo. U oba slucaja obavezna je notifikacija teritorijalnoj drzavi.
S druge strane domaca drzava moze da povuce vec priznatu egzekvaturu. Drzava konzula je tada duzna
da u najkracem roku preduzme mere radi predaje duznosti konzula kome je egzekvatura povucena.
Kraj konzularne misije nastaje i smrcu konzula ili podnosenjem njegove ostavke.

Funkcije konzula prestaju usled prekida konzularnih odnosa. Prekid diplomatskih odnosa moze i ne
mora da povlaci za sobom istovremeni prekid konzularnog saobracaja. Ukoliko se drzave izmedju kojih
je doslo do diplomatskog prekida sporazumeju o nastavljanju konzularnih odnosa.
Konzularne funkcije prestaju i konzulat se zatvara u slucaju izbijanja medjudrzavnog oruzanog sukoba.
Zasitta gradjana poverava s e sili zastitnici ili nekoj drugoj neutralnoj drazavi , a zgrada konzulata moze
biti predata na cuvanje drugoj drzavi koja je izvan oruzanog sukoba.


















125. Pojam I definicija medjunarodnog ugovora

Medjunarodni zivot zahteva od drzava stalno odrzavanje medjusobnih odnosa radi resavanja brojnih
pitanja od obostranog I opsteg interesa. Najpogodniji instrument za utvrdjivanje pravila ponasanja I
postupanja drzava jeste medjunarodni ugovor.
Pod pojmom medjunarodnog ugovora podrazumevamo dvostrane ili visestrane pravne akte u kojima se
podudarnoscu volja usaglasavaju interesi ugovornih strana sa namerom da se izazovu posledice
predvidjene pravilima medjunarodnog prava.
Doktrina medjunarodnog prava nije jedinstvena u odredjivanju sadrzine pojma medjunarodnog ugovora.
Uglavnom u doktrini postoje dve teorije.

Po teoriji saglasnosti volje (konsensualisticka teorija) , sustina ugovora se sastoji u saglasnosti volja
koje su o jednom pitanju ili predmetu postugke dve ili vise strana ugovornica.
Po ovoj teoriji, saglasnost volja je jedini bitan element medjunarodnog ugovora, bez koga ovaj kao
pravni akt ne moze da postoji. Formalni elementi takvog akta ne sacinjavaju sustinski deo ugovora.

Naprotiv, po formalistickoj teoriji ( nominalisticka teorija) pojam ugovora se oznacava kao postojanje
formalnog akta koji u sebi obuhvata saglasnost volja strana ugovornica.
Tako se svojstvo formalnog akta I njegovo postojanje smatra bitnim delom pojma ugovora.

Vecina pisaca medjunarodnog prava zastupa konsensualisticku teoriju I definiciju ugovora daje u tim
okvirima. Tako se smatra da medjunarodni ugovor predstavlja dvostrani ili visestrani akt koji proistice iz
saglasnosti volja dvaju ili vise subjekata medjunarodnog prava sa ciljem da se izazovu odredjena pravna
dejstva ili posledice ili da se izmedju njih stvori , ukine ili izmeni odnos zasnovan na medjunarodnom
planu.
Ujedno je I Komisija za medjunarodno pravo - u svom predlogu pravila medjunarodnog ugovornog
prava, na osnovu kojih treba da se zakljuci jedna medjunarodna konvencija dala svoju definiciju pojma
medjunarodnog ugovora.
Prema usvojenom stanovistu, pojam ugovor oznacava svaki medjunarodni sporazum zakljucen
izmedju drzava u pismenom obliku, bilo da je sadrzan u jedinstvenom ili u dva ili vise medjusobno
povezanih instrumenata I bez obzira na njegov poseban naziv , zasnovan na pravilima medjunarodnog
prava.
Kao vecina pisaca, tako I savremeno medjunarodno pravo I danasnja praksa drzava I medjunarodnih
organizacija uglavnom usvajaju konsesualisticku teoriju o pojmu medjunarodnih ugovora.

126. Naziv I forma ugovora

U savremenom medjunarodnom pravu ne cini se nikakva razlika izmedju ugovora na osnovu njihovog
naziva. Tako je za pojedine vrste ugovora u upotrebi I veliki broj drugih naziva.
U doktrini postoje razlicite definicije tih naziva, a u najcescoj upotrebi su sledeci:

Ugovor naziv najcesce u upotrebi,za najvaznije vrste sporazuma, na prvom mestu politickog
karaktera .Ovaj naziv je po pravilu u upotrebi za oznacavanje visestranih sporazuma kvazilegislativnog
karaktera tzv. Ugovori zakoni
.Konvencija najcesce u upotrebi za ugvovorna akta koja nemaju politicki karakter, a posebno za
instrumente kojima se utvrdjuju, odnosno stvaraju pravna pravila opsteg karaktera.
Pakt najcesce u upotrebi za politicke ugovore koji imaju posebno svecani karakter.
Povelja- u upotrebi u istom smislu kao I Pakt.
Sporazum se najcesce upotrebljava za ugovore ekonomskog I tehnickog karaktera kao I finansijskog I
humanitarnog znacaja, a u izvesnim slucajevima I za politicke ugovore specijalne namene.
Protokol izraz uzet u smislu protokol ugovor , u upotrebi je za sporazume dopunskog karaktera I
tice se produzenja ili izmene drugih ugovora.
Dekleracija izraz uzet kao deklaracija ugovor , oznacava medjunarodni akt u kojem se izlazu ili
utvrdjuju zajednicki politicki stavovi strana potpisnica u vezi sa odredjenim pitanjem ili datom
situacijom.
Finalni akt- oznacava formalni dokument ili dokument u kome se iznose ili nabrajaju ugovori ili
konvencije koje su zakljucene na jednom kongresu ili konferenciji.
Generalni akt- oznacava instrument u kome su nabrojani ugovori ili konvencije.To je obicno akt koji je
I sam postao medjunarodni ugovor.
Kompromis- izraz opste upotrebljivan kada se radi o nacinu za mirno resavanje nekog medjunarodnog
spora.
Statut - sporazum ugovornog karaktera o osnivanju medjunarodne organizacije I njenom ustrojstvu ili o
osnivanju posebnog organa ili tela.
Konkordat sporazum izmedju Vatikana I sefa drzave kojim se regulisu interesi katolicke crkve u
datoj drzavi.
Modus vivendi izraz koji je u upotrebi da se oznace posebne vrse privremenih sporazuma ili
oznacenje privremenog sporazuma za produzenje trajanja jednog sporazuma iz godine u godinu.

Ugovori mogu biti zakljuceni u najrazlicitijim formama ukoliko je ispunjen uslov da je postignuta
saglasnost strana ugovornica o predmetu ugovora.

127. Sastavni delovi I jezik ugovora

Kako medjunarodni ugovori mogu biti zakljuceni u najrazlicitijim oblicima , to mogu postojati I njihovi
razliciti sastavni delovi. U medjunarodnom pravu ne postoje pravila koje delove obavezno mora da
sadrzi tekst ugovora, ali praksa pokazuje da svaki ugovor sadrzi vise ili manje odredjenih delova koji se
grupisano mogu izluciti kao uvodni, sadrzajni Ili dispozitivni I zavrsni deo ugovora.
Posebno posmatrano , svi medjunarodni ugovori po pravilu imaju svoj naslov u kome se govori o vrsti
ugovora I njegovom predmetu.
Jedino kod ugovora koji se sklapaju u uproscenoj formi postoje slucajevi da oni u svom prvobitnom
tekstu nemaju naslov.
Pored predmeta ugovora, u naslovu kod dvostranih ugovora obicno se navode I nazivi strana
ugovornica.

Preambula ili uvod ugovora je deo teksta I nalazi se odmah iza naslova. U uvodnom delu se navodi
motiv za sklapanje ugovora I imena punomocnika koji su ucestvovali u pregovorima, uz konstataciju o
izvrsenoj proveri njihovih punomocja.

Dispozitivni ili operativni deo je najvazniji deo ugovornog teksta, jer su u njemu stipulisane odredbe iz
kojih proisticu prava I obaveze povodom predmeta ugovora. Sadrzina ovog dela zavisi od materije na
koju se odnosi ugovor I od odnosa koji se zele uspostaviti, odnosno regulisati. Pored ovih odredbi u
ovom delu mogu da se nalaze I izvesne dopunske odredbe u kojima se precizira sta deinisu odredjeni
pojmovi koji se pojavljuju u drugim odredbama dispozitivnog dela.

Iza navedenih delova nalaze se zavrsne ili zakljucne odredbe.U njima je obicno rec o stupanju ugovora
na snagu, o prestanku dejstva ugovora, o izmeni ili dopuni, o nacinu naknadnog pristupanja ugovoru
akcesiji. U ovaj deo spadaju, takodje I odredbe koje se ticu instituta rezervi, odredbe o registraciji I
objavljivanju ugovora I sl.
U ugovoru se, na kraju, nalazi datum I mesto njegovog zakljucenja, potpisi I pecati.
Isto tako, uz uz osnovni tekst ugovora cesto se prilazu I izvesni dodaci kao sastavni delovi ugovora I oni
imaju istu pravnu snagu kao I sam ugovor I sacinjavaju njegov integralni deo.

Strane ugovornice su potpuno slobodne da izaberu jezik ili jezike na kojima ce saciniti ugovor.
Danas se najcesce koriste dva ili vise jezika, mada se drzave mogu , iz posebnih razloga, da opredele za
jedan ili vise jezika. Pobude za ovakav stav su razlicite I imaju osnova I u politickim I u prakticnim
razlozima.


128. Predmet ugovora

Predmet ugovora u medjunarodnom pravu cine jedna ili vise obaveza strana ugovornica ili jednostrane
obaveze samo jedne od njih.
Najveci broj medjunarodnih ugovora sadrzi obaveze I jedne I druge strane ili svih strana podjednako,
ako je u pitanju visestrani ugovor.
Obostranost obavezivanja moze da bude izrazena na taj nacin sto strane ugovornice prihvataju istovetne
obaveze.
Medjutim, ima takodje I veliki broj ugovora u kojima se preuzimaju raznorodne obaveze. Isto tako ima I
ugovora u kojima su utvrdjene samo jednostrane obaveze.
Iako sadrzina predmeta medjunarodnog ugovora moze da bude razlicita, ipak se u savremenom
medjunarodnom pravu danas ne dopusta potpuna sloboda drzavama u pogledu predmeta ugovora. Noviji
razvoj pokazuje tendenciju zabrane ugovaranja koje je protivpravno prema medjunarodnom pravu. To
znaci da sadrzaj pravnog posla ne sme biti pravno nedopustiv.
Ugovor ce biti pravno nedopustiv ukoliko se njegovo ispunjenje protivi imperativnim normama opsteg
medjunarodnog prava ili ako je ispunjenje materijalno nemoguce. Ova zabrana ne znaci da ugovori ne
smeju biti protivni bilo kojem pozotivnom pravilu mjp a.
U savremenom medjunarodnom javnom pravu postoje I pravila od kojih se putem ugovora mogu vrsiti
odstupanja ili izmene, ali postoje I norme imperativnog karaktera koje drzave ne mogu menjati svojom
ugovornom delatnoscu.
Nije potrebno danas da se narocito podvlaci kako drzave nisu slobodne da zakljucuju ugovore kojima se
dopusta ropstvo, vrsenje genocida, oruzani napad na neku zemlju, trgovina belim robljem
Povelja UN u clanu 103 sadrzi odredbu po kojoj ce u slucaju sukoba izmedju obaveza clanica UN na
osnovu ove Povelje I njihovih obaveza na osnovu bilo kog drugog medjunarodnog sporazuma prevagu
imati njihove obaveze iz ove Povelje.
Imajuci na umu savremenu praksu drzava I pretezan stav doctrine medjunarodnog prava moze se
konstatovati da je u savremenom medjunarodnom ugovornom pravu prihvaceno glediste o potrebi
postojanja pravila o sustinskom slaganju konkretnih ugovornih akata drzava sa vazecim medjunarodnim
poretkom. Time je regulisano I pitanje predmeta ugovora.

U vezi sa ovim treba jos napomenuti da ugovorni predmet, pored vec navedenih zahteva o dozvoljenosti
mora da bude I fizicki moguc sto se tice njegovog ispunjenja.

129. Vrste medjunarodnih ugovora izmedju drzava

Teorija medjunarodnog prava poznaje veoma veliki broj klasifikacija medjunarodnih ugovora.
Po broju strana ugovornica Medjunarodni ugovori mogu biti dvostrani (bilateralni) I visestrani
(multilateralni). Prvi se zakljucuju samo izmedju dveju strana, dok drugi imaju tri I vise strana
ugovornica.
Medjutim, svojstvo ugovora moze da se promeni tako da dvostrani ugovor u toku trajanja postane
visestrani, na primer, ako mu naknadno pristupe I druge drzave, osim prvobitnih strana ugovornica.
Sto se tice predmeta ugovaranja, obicno se istice da ugovori zakljuceni samo izmedju dveju drzava
najcesce regulisu jedan odredjeni slucaj iz medjunarodnopravnih odnosa. Takvi ugovori imaju za cilj da
se regulise jedan odredjen slucaj iz medjunarodnih odnosa dva subjekta I to bilo u vidu odredjenog
cinjenja , bilo u vidu stvaranja pravnih posledica vezaniih za nastanak konkretnih stvaranja.
Uz ovu vrstu ugovora u teoriji se ponekad isticu kao posebna vrsta tzv. kolektivni ugovori. To su
ugovori koji sadrze pravna pravila obavezna za sve drzave. Ona to postaju, kako isticu neki pisci, na
osnovu toga sto takvi ugovori u stvari predstavljaju medjunarodni obicaj. Na osnovu toga ,takvi se
ugovori cesto nazivaju I ugovorima zakonima ustavnog karaktera.

Po dejstvu pravnih normi U medjunarodnoj doktrini najcesce se susrece podela ugovora prema
njihovom dejstvu, I u vezi s tim cini se razlika izmedju legislativnih ugovora (ugovora zakona) I
kontraktualnih ugovora (ugovora pogodbi).
Osnova ovakve podele je u stanovistu da legislativni ugovori sadrze opsta pravila medjunarodnog prava
koja vaze za duzi period, dok kontraktualni ugovori regulisu konkretni medjunarodni odnos,
ogranicenog vremenskog trajanja, sa nizom reciprocnih prava I obaveza strana ugovornica.

Po geografskom dejstvu U geografskom smislu medjunarodni ugovori mogu biti generalni I
regionalni.
Generalni medjunarodni ugovor se odnosi na veci broj drzava, bez obzira u kom delu sveta se one
nalaze. Regionalni ugovori su vezani za odredjeni broj drzava jednog dela sveta.
Po mogucnosti pristupanja Ugovor moze imati prvobitne strane ugovornice ili originarne strane I
strane koje sticu svojstvo ugovornica naknadno, putem pristupanja, ako je ovo dozvoljeno odredbom ili
sporazumom prvobitnih strana ugovornica.
Ugovori koji ne sadrze odredbe o mogucnosti naknadnog postajanja stranom ugovornicom nazivaju se
zatvoreni ugovori.
Drugu vrstu ugovora cine otvoreni ugovori I kod ove vrste se unapred priznaje pravo pristupanja drugim
drzavama koje nisu ucestvovale u njihovom donosenju.
Postoji takodje I treca vrsta - poluotvoreni ugovori I za drzave koje zele da im pristupe uslov je da
dobiju saglasnost prvobitnih strana ugovornica.
U radu Komisije UN za medjunarodno pravo postavilo se pitanje kako resiti problem prava svih drzava
na pristupanje ugovorima multilateralnog I opsteg karaktera.
Po misljenju izvesnih clanova Komisije, drzave su , na osnovu nacela o suverenoj jednakosti potpuno
slobodne da biraju ugovorne partnere I ne moze postojati nikakva obaveza da se multilateralnim
ugovorima opsteg karaktera dopusti pristup svim zainteresovanim drzavama.
Po misljenju drugih znacaj materije I interes citave medjunarodne zajednice da sto veci broj drzava
ucestvuje u ugovorima ovakvog karaktera , nalazu da se ovi ugovori moraju smatrati otvorenim za
pristup svim drzavama.
Komisija je u svom konacnom predlogu ostala pri klasicnom shvatanju da je pristup jednom ugovoru
moguc samo ako on to izricito predvidja, ili ako su se prvobitne strane ugovornice naknadno o tome
dogovorile.

Prema predmetu medjunarodni ugovori mogu biti najrazlicitije prirode. Glavne vrste ugovora su :
politicki ,ekonomski, tahnicki, administrativni, gradjansko-pravni I ugovori proceduralnog karaktera
vezani za postupak u odredjenoj materiji.
U okviru ovih glavnih vrsta postoje dalja razlikovanja kao sto su, na primer, politicki ugovori
obuhvataju I ugovore o prijateljstvu, ugovore o savezu, ugovore o uzajamnoj pomoci, ugovore o
neutralnosti.

Po formi - ugovori se mogu podeliti na pismene I usmeneugovore.
Ova podela je prihvatljiva samo ukoliko se podje sa stanovista da se medjunarodni ugovori mogu
sklapati I u usmenoj formi.
Medjutim, smatramo da svi ugovori moraju da budu sklopljeni u pismenoj formi.
Usmeni ugovori su tzv. dzentlmenski sporazumi zakljuceni u usmenom razgovoru izmedju sefova
drzave. Oni su zasnovani na medjunarodnoj kurtoaziji, a ne na medjunarodnom pravu. Ovi sporazumi
nemaju pravnu snagu.

Prema nacinu zakljucenja Prema postupku I nacinu zakljucenja , ugovori se mogu podeliti na
svecane ugovore I ugovore zakljucene u uproscenom obliku.
Svecani ugovori ili ugovori u pravom smislu reci, zakljucuju se prema specijalnoj proceduri I podlezu
ratifikaciji najviseg drzavnog organa.
Ugovori zakljuceni u uproscenom obliku sklapaju se najcesce putem razmena nota ili pisama.
Sporazumi u ovom obliku stupaju na snagu prihvatanjem, odobrenjem ili ratifikacijom.

130.Vrste ugovora medjunarodnih organizacija

Prema svojstvu strana ugovornica I predmetu zavisno od kvaliteta ugovornih partnera
medjunarodnih organizacija ,razlikuju se ugovori izmedju drzava I medjunarodnih organizacija I
ugovori izmedju samih organizacija.
U okviru prve grupe moze se izvrsiti dalja podela prema predmetu regulisanja na:
- ugovore o sedistu,
- ugovore o tehnickoj pomoci,
- ugovore o zajmu,
- ugovore o operacijama za odrzavanje mira I
- ugovore o pridruzivanju.

Posto medjunarodne organizacije nemaju vlastitu teritoriju, osnovni instrumenti kojima se uskladjuje
njiova aktivnost sa teritorijalnom jurisdikcijom drzava clanica jesu ugovori o sedistu. Tim ugovorima
odredjuju se privilegije I imuniteti organa , sluzbenika I predstavnika drzava clanica u glavnom sedistu
organizacije, sedistima njenih regionalnih biroa ili na medjunarodnim konferencijama.

Ugovorima o tehnickoj pomoci medjunarodne organizacije nastoje da unaprede ekonomski I drustveni
napredak u nedovoljno razvijenim zemljama.
Postoje dva glavna tipa ovih ugovora :
1) osnovni ili standardni (kojima se odredjuju uslovi I okviri za pruzanje pomoci) I
2) dopunski sporazumi (kojima se razradjuju konkretni oblici pomoci).

Ugovori o zajmu imaju cilj da se odobravanjem dugorocnih kredita obezbedi finansiranje programa I
projekata na teritoriji clanica.

Ugovori o operacijama za odrzanje mira prevashodno su vojnog karaktera. Pravo na njihovo
zakljucenje imaju samo Ujedinjene nacije u okviru funkcije ocuvanja medjunarodnog mira I
bezbednosti. Kao druga strana ugovornica pojavljuje se drzava na cijoj se teritoriji izvode operacije ili
drzava koja daje svoje vojne odrede radi formiranja mirovnih snaga.

Ugovori o pridruzivanju se razlikuju od prethodnih po tome sto se kao ugovorni partneri organizacija
pojavljuju drzave izvan njihovog clanstva. Tim ugovorima uspostavlja se saradnja sa drzavom
neclanicom u okviru postojece strukture organizacije ili kroz stvaranje zajednickih organa.

Ugovori izmedju samih medjunarodnih organizacija imaju uzi predmet regulisanja.U najgrubljim
crtama mogu se svesti na:
- ugovore o saradnji I
- ugovore o sukcesiji.
Do zakljucenja ugovora o saradnji dolazi zbog paralelnog postojanja veceg broja organizacija koje vrse
funkcije u bliskim oblastima sto namece potrebu uskladjivanja srodnih delatnosti. Ovim ugovorima se
postavljaju okviri I osnovni principi saradnje, odredjuju oblasti u kojima ce se ostvarivati I predvidjaju
konkretni oblici I nacini saradnje.
Predmet ugovora o sukcesiji je prenoseje funkcija, obaveza I imovine sa organizacije koja prestaje da
postoji na novostvorenu ili vec postojecu organizaciju. Odlikuju se po tome sto u momentu stupanja na
snagu ugovor ima samo jednu ugovornu stranu organizaciju naslednicu, koja je duzna da postuje I
izvrsava obaveze bivse organizacije prema trecima.

Prema formi I nacinu zakljucenja - ugovori medjunarodnih organizacija mogu se podeliti na
formalne I neformalne.
Pod formalnim ugovorima podrazumevaju se svi pismeni sporazumi koje zakljucuju medjunarodne
organizacije sa drzavama I drugim organizacijama u tradicionalnoj formi, a sadrzani su u jednom ili vise
istovetnih instrumenata. U zavisnoati od toga mogu se razlikovati:
- svecani ugovori sacinjeni u jedinstvenom instrumentu i
- ugovori zakljuceni u uproscenom obliku putem razmene pisama, nota, komunikacija I drugih
instrumenata koji imaju isti karakter.

Neformalni ugovori obuhvataju pismene sporazume koje medjunarodne organizacije zakljucuju sa
drugim subjektima medjunarodnog prava po specificnom postupku I izvan uobicajene forme.U praksi
organizacija razvila su se dva tipa ovih ugovora :
1) paralelne rezolucije I
2) razmena heterogenih nota.

Paralelne rezolucije predstavljaju specificnu formu koju organizacije koriste prilikom regulisanja
razlicitih pitanja iz domena medjusobnih odnosa. Tehnika zakljucenja sastoji se u tome sto nadlezni
organ dve organizacije usvajaju rezolucije identicne sadrzine.
Kod razmena nota ugovor se sklapa postepeno I spontano bez prethodnih priprema , posredstvom citave
serije sukcesivnih akata koji se pojavljuju u razlicitim oblicima (rezolucije, protokoli, pisma)...

Po broju strana ugovornica Ugovori medjunarodnih organizacija mogu biti bilateralni , kvazi
multilateralni I pravi multilateralni ugovori.
Bilateralni ugovori zakljucuju se I proizvode dejstvo izmedju dve strane ugovornice. Prema svojstvu
ugovornih partnera mogu se dalje razvrstati na:
- ugovore zakljucene izmedju dve organizacije I
- ugovore izmedju organizacije I drzave.
Kvazi multilateralni imaju tri ili vise ugovornica ali su one tako grupisane da se pravni odnosi
uspostavljaju samo izmedju dve strane.Najbolji primer su osnovni sporazumi o tehnickoj pomoci
zakljuceni izmedju veceg broja organizacija ucesnica I Programu Ujedinjenih nacija za razvoj I drzave
kojoj se pomoc daje.
Pravi multilateralni ugovori imaju vise od dve ugovornice koje se pojavljuju na vecem broju strana, pri
cemu se ugovoreni odnosi stvaraju izmedju svake od ovih strana ili unutar njih.
I kod ove vrste ugovora moze se izvrsiti dalja klasifikacija pri cemu:
- prvu grupu cine ugovori zakljuceni izmedju jedne organizacije I dve ili vise drzava,
- drugu grupu cine ugovori izmedju veceg broja organizacija,
- za trecu je karakteristicno da ih dve ili vise organizacija zakljucuju sa vecim brojem drzava.


131. difikacija medjunarodnog ugovornog prava I prava ugovora
medjunarodnih organizacija

Kodifikacija pravila medjunarodnog ugovornog prava I njihov progresivni razvoj nije samo pitanje
pravne tehnike utvrdjivanja ,odnosno formulisanja pravila iz ove oblasti ,vec je na prvom mestu
medjunarodnopravno I politicko pitanje od cijeg resenja zavise u velikoj meri odnosi izmedju drzava.
Rad na kodifikaciji pravila medjunarodnog ugovornog prava nalazi se na dnevnom redu Komisije za
medjunarodno pravo od 1949.godine. Tokom visegodisnjeg rada promenila su se cetiri specijalna
izvestioca. Svaki od ovih podneo je svoj izvestaj podvlaceci momente I koncepcije koje je smatrao
bitnim za rad Komisije u ovoj oblasti.
Komisija je bila u stanju da 1966. godine konacno zavrsi svoj rad na predlogu pravila medjunarodnog
ugovornog prava. Ovaj predlog je posluzio kao osnova za izradu medjunarodne Konvencije o
ugovornom pravu koja je usvojena na diplomatskoj konferenciji u Becu 1969. Godine.

Problem ugovora medjunarodnih organizacija bio je stalno prisutan u radu Komisije na kodifikaciji
medjunarodnog ugovornog prava. Jos 1950. godine Komisija je zauzela stav da treba kodifikovati
pravila o ugovorima izmedju drzava kao opsta I mutatis mutandis primenjiva na ugovore koje sklapaju
medjunarodne organizacije, s tim da se ona dopune posebnim poglavljem u kome bi se postavila pravila
za slucajeve kada njihova shodna primena nije moguca.
Becka konvencija o ugovornom pravu od 1969. godine ne ignorise potpuno ugovore medjunarodnih
organizacija.Prema cl. 3 cinjenica da se ova konvencija ne odnosi na sporazume izmedju drzava I drugih
subjekata medjunarodnog prava ili izmedju tih subjekata, ne utice na pravnu valjanost takvih sporazuma,
niti na primenu pravila iz konvencije ukoliko su ona na njih primenjiva kao obicajna pravila
medjunarodnog prava.
Ucesnici Becke konferencije su posebnom rezolucijom preporucili Generalnoj skupstini da poveri
Komisiji pitanje izrade nacrta pravila o ugovorima izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili
izmedju dve ili vise medjunarodnih organizacija.Generalna skupstina je prihvatila taj predlog te je 1982.
godine pripremljen konacni nacrt pravila o ugovorima medjunarodnih organizacije.


132. Ugovorna sposobnost drzava (DOPUNA- knjiga) i
medjunarodnih organizacija

Osnovano je stanoviste da ugovorni kapacitet poseduju potpuno po pravilu samo suverene drzave.
Pitanje sposobnosti medjunarodnih subjekata za zakljucivanje ugovora nuzno sadrzi u sebi dva posebna
vida I to: ugovornu sposobnost zavisno od drzavne tvorevine I ugovornu sposobnost I nadleznost
medjunarodnih organizacija da zakljucuju medjunarodne ugovore.
Zakljucivanje ugovora je jedna od najstarijih I najkarakteristicnijih pojava vrsenja atributa suverenosti I
nezavisnosti drzava.
Pravo drzave da zakljuci medjunarodni ugovor je svojstvo njene suverenosti istakao je Stalni sud
medjunarodne pravde. Sa svoje strane Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno pravo istakla je da
svaka drzava poseduje sposobnost da zakljucuje medjunarodne ugovore s tim da drzave clanice savezne
drzave mogu to da cine al samo ako je to predvidjeno saveznim ustavom I u granicama koje on
predvidja.
U doktrini medjunarodnog prava istice se da iako su sve drzave sposobne da mogu zakljucivati
medjunarodne ugovore , ipak sposobnost nekih od njih moze da bude ogranicena.U tom smislu su I
pokusaji da se ucini izvesna kategorizacija drzava prema stepenu I obimu njihove ugovorne sposobnosti.
Najpotpunija kategorizacija drzava, prema njihovoj ugovornoj sposobnosti obuhvatala bi sledece :
1) potpuno suverene drzave,
2) federalne drzave
3) ,konfederacije drzava,
4) drzave u personalnoj uniji,
5) drzave u realnoj uniji
6) Vatikan,
7) stalno neutralne drzave,
8) medjunarodne organizacije drzava
9) polusuverene drzave.
Vrsta drzava navedena pod jedan je potpuno nesporna, a sto se tice federalnih drzava,pravilo je da
medjunarodne ugovore sklapa samo savezna drzava kao celina,a ne I pojedine jedinice.
U slucaju Svajcarske , ustav ove zemlje dozvoljava ogranicenu ugovornu sposobnost kantonima I
mnogi od njih su zakljucili posebne ugovore.
Kod realne unije ugovornu sposobnost I nadleznost ima samo cela unija.Vatikan ne predstavlja drzavu u
smislu kako je to predvidjeno medjunarodnim pravom,no buduci da joj se priznaje svojstvo
medjunarodnopravnog subjekta,vatikan moze da zakljucuje medjunarodne ugovore. Sto se tice stalno
neutralnih drzava,one su u izvesnoj meri ogranicene u vrsenju svojih suverenih prava.Tako ove drzave
ne mogu da zakljucuju ugovore o savezu,kolektivnoj pomoci ili o garantijama.
I na kraju u pogledu teritorija pod medjunarodnom kontrolom,praksa je da takve teritorije ne mogu
posedovati ugovornu sposobnost. Sklapanje ugovora za njih vrsi nadlezna drzava ili medjunarodna
organizacija.

Najstarije I ujedno najuze glediste vezivalo je ovo pravo organizacija za odredbe konstitutivnog akta. Po
tom shvatanju , medjunarodna organizacija moze da zakljucuje samo one ugovore na koje je izricito
ovlascena svojim ustavnim aktom. Dalja posledica ovakvog rezonovanja je osporavanje punovaznosti
svih zakljucenih ugovora koji nisu zasnovani na izricitim odredbama konstitutivnog akta.
Medjutim,dobar broj ugovora koje su organizacije sklopile nije bio uopste predvidjen njihovim
konstitutivnim aktima.Jos je vaznije sto do sada nijednom nije stavljena pod sumnju valjanost ugovora
zbog nepostojanja izricite odredbe o pravu na njegovo zakljucenje.Drzave kao clanice ili ugovorni
partneri organizacija nisu smatrale da predvidjanje ugovora u konstitutivnom aktu iscrpljuje njihovu
ugovornu sposobnost.
Medjutim, bogata praksa ugovaranja dovela je do toga da medjunarodne organizacije imaju inherentno
ili pretpostavljeno pravo zakljucenja ugovora.Polazeci od tog stava , pisci razlicito odredjuju sam osnov
ugovorne sposobnosti.Za pristalice jednog doktrinarnog pravca,medjunarodne organizacije predstavljaju
samim cinom postojanja objektivne pravne licnosti I opste subjekte na isti nacin kao I drzave,iz cega
proizilazi njihovo urodjeno pravo na vrsenje svakog medjunarodnog akta.Sledbenici druge skole polaze
od pretpostavke da je pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore zasnovano na pravilima
medjunarodnog obicajnog prava.Oni navode dugotrajnu I kontinuiranu ugovornu praksu organizacija
,dok dokaz njegovog subjektivnog elementa nalaze u cinjenici da se drzave nisu suprotstavljale toj
praksi.

Nijedno od ovih ucenja nije u stanju da pruzi zadovoljavajuce objasnjenje osnova ugovorne sposobnosti
organizacija.Fakticki I pravno posmatrano,organizacije danas nisu , zacelo opsti subjekti medjunarodnog
prava na isti nacin kao I drzave.Pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore konstituise se
saglasnoscu volja drzava I moze biti zasnovano jedino na ugovornom pravu.Njegov pravni osnov svodi
se na ugovorno priznanje ovlascenja za zakljucenje ugovora.Drzave ovo priznanje daju u formi
konstitutivnog akta I to ne samo putem odredaba koje neposredno predvidjaju zakljucenje ugovora,vec I
preko onih clanova kojima se organizaciji poveravaju funkcije cije uspesno vrsenje nuzno podrazumeva
sklapanje ugovora I kada takvo pravo nije izricito navedeno.
Ovakav funkcionalni pristup medjunarodnim organizacijama poznat kao ucenje o implicitnoj
nadleznosti,razvijen je u jurispudenciji Haskog suda,a danas ga prihvata vise pisca.Po tom shvatanju
odredbe o zakljucivanju ugovora date su samo exempli causa, da bi istakla najvaznija pitanja koja treba
regulisati putem ugovora sa drzavama I drugim organizacijama.U konstitutivnim aktima se na najopstiji
nacin odredjuju zadaci I funkcije organizacije , dok je izbor konkretnih sredstava za njihovo vrsenje
prepustan samoj organizaciji.Slican pristup sledi I Becka konvencija o pravu ugovora izmedju drzava I
medjunarodnih organizacija ili izmedju medjunarodnih organizacija od 1986 god. Tu je naglaseno da
organizacije imaju sposobnost za zakljucivanje ugovora koja im je neophodna I za vrsenje funkcija I
ostvarivanje ciljeva.


133. Nadleznost organa i Slobodan pristanak za zakljucenje ugovora

Kako je ugovor rezultat podudarnosti volja dvaju ili vise subjekata medjunarodnog prava o
usaglasavanju njihovih interesa, to je za njegovo punovazno zakljucenje potrebno da ga sklope nadlezni
organi.
Pitanje organa nadleznih za zakljucenje medjunarodnog ugovora je pitanje novijeg doba.
Danas se istice, kao osnovna postavka,da je medjunarodnopravni poredak za resenje ovoga pitanja vezan
za unutrasnje pravo drzava.To je odredjeno na taj nacin sto se kaze da je organ koji poseduje sposobnost
zakljucivanja medjunarodnih ugovora onaj isti koji predstavlja drzavu u njenim spoljnim
odnosima.Unutrasnja pravila svake drzave odredjuju organe nadlezne za zakljucenje medjunarodnih
ugovora.
Na prvom mestu , to su sef drzave, predsednik vlade, kolegijalni organ drzave..
Becka konvencija o ugovornom pravu je predvidela da , na osnovu njihovih funkcija,treba I bez
podnosenja punomocja smatrati predstavnicima drzava sledeca lica : sefove drzava,sefove vlada I
ministre spoljnih poslova za sve akte koji se odnose na zakljucenje ugovora.U punomocjima koja se
izdaju predstavnicima drzave u svrhu zakljucenja ugovora predvidja se obim I granica ovlascenja
predstavnika.U slucaju njihovih prekoracenja,ugovor se smatra nistavim.

U unutrasnjem pravnom poretku slobodan pristanak subjekta ugovornog odnosa je uslov za punovaznost
ugovora.Ugovor zakljucen pod prinudom ,usled prevare ili u zabludi smatra se nistavim.
Obicno se navode tri vrste slucaja , odnosno osnova u kojima se zbog manljivosti ugovor ima smatrati
nepunovaznim odnosno nistavim.To su prevara,zabluda I prinuda.
Medjutim , potpuna analogija sa unutrasnjim pravom u pogledu znacaja ovih osnova nije moguca. Npr.
zabluda punomocnika o pravnom stanju ne utice na punovaznost medjunarodnog ugovora jer je
pretpostavka da su strane ugovornice duzne da poznaju sve okolnosti pa I pravne propise drzava
saugovornica.Stoga se u takvim slucajevima moraju primenjivati analogna pravila.
Sto se tice prinude , postoje dve mogucnosti u odnosu na objekat prema kojem je upravljena : prinuda
nad predstavnikom drzave,odnosno prinuda pod pretnjom ili upotrebom sile prema drzavi.
U slucaju prve,izjava saglasnosti drzave bice bez ikakvog pravnog dejstva ako je podneta pod prinudom
nad njenim predstavnikom. Medjutim, u pogledu druge,osnovno je da ce ugovor biti nistavv ako je
njegovo zakljucenje postignuto pod pretnjom ili upotrebom sile,krsenjem nacela Povelje Ujedinjenih
nacija.
Drzava se moze pozivati na prevaru,kao na osnov za ponistenje svoje saglasnosti da bude obavezana
ugovorom,ako je prevarom druge drzave ucesnice u pregovorima bila navedena da zakljuci
ugovor.Dejstvo je prevare da cini ugovor rusljivim na zahtev povredjene strane.Treci uslov za
punovazno nastajanje ugovornog akta je da postoji dozvoljen predmet ugovora.Ovaj element,potreban je
da bi ugovor mogao da proizvodi svoje dejstvo. U unutrasnjem pravnom poretku predmet ugovora mora
biti fizicki moguc I dozvoljen.


134. Pregovori za zakljucenje ugovora, usvajanje I utvrdjivanje teksta
ugovora

Nacin vodjenja pregovora kao I oblik zavise od vrste ugovora koji se zeli zakljuciti.
Pregovori oko zakljucenja visestranih ugovora vode se obicno na medjunarodnim konferencijama, dok
su pregovori izmedju dveju strana, radi zakljucenja dvostranog ugovora, predmet razgovora u
bilateralnim odnosima izmedju ministra spoljnih poslova najcesce,I li diplomatskih predstavnika
zainteresovanih zemalja.
Kako ne postoje opsta pravna pravila o vodjenju pregovora , to se ovi mogu obavljati usmeno I putem
neposrednog kontakta lica koja pregovaraju. Takodje, pregovori se mogu obavljati I pismenim putem.
Mogu se obaviti I telefonskim putem.

Nekad je bila praksa da monarsi direktno ucestvuju u pregovorima. U novije vreme kao primer ove
prakse moze da posluzi ucesce predsednika Vilsona u pregovorima u potpisivanju Versajskog ugovora.
Danas smo svedoci sve cescih licnih susreta na najvisem nivou. Na ovaj nacin vodjeni pregovori imali
su za posledicu da je ugovor stupao na snagu samim aktom potpisivanja.

Tako se pregovori I prva etapa zakljucenja ugovora (potpisivanje) poveravaju izvrsnim organima vlasti
, dok u konacnom procesu nastanka ugovora ucestvuju I predstavnicki organi putem odobrenja za
vrsenje ratifikacije ili putem vrsenja ratifikacije od strane samih predstavnickih tela.
Tokom pregovora svaki sastanak zavrsava se protokolom koji potpisuju pregovaraci.
Ako pregovori ne dovedu do konacnog nastanka ugovora, sve ranije iazvrsene radnje I date izjave su bez
pravnog znacaja I ne proizvode posledice za strane koje su pregovarale.

Usvajanje I utvrdjivanje teksta ugovora autentifikacija
Kada se tokom pregovora postigne saglasnost I utvrde opsta nacela na kojima ugovor treba da pociva,
pristupa se redigovanju teksta ugovora, a zatim njegovom usvajanju I autentifikaciji.
Osnovno je pravilo da tekst treba da prihvate svi ucesnici pregovaranja.
Ranija je praksa bila da se usvajanje teksta vrsi jednoglasnim sporazumom svih drzava koje su
ucestvovale u njegovom sastavljanju. Sve veca praksa sklapanja ugovora na velikim medjunarodnim
kanferencijama dovela je I do upotrebe postupka vecinskog glasanja. Stoga na medjunarodnim
konferencijama usvajanje teksta se vrsi 2/3 vecinom broja drzava koje su ucestvovale na konferenciji
izuzev ako se te drzave nisu istom vecinom glasova sporazumele da usvoje drugo pravilo.

Autentifikacija teksta je potrebna da bi se drzave koje su ucestvovale u pregovorima, pre nego sto budu
pozvane da se odluce da li ce postati strane ugovornice ili ne, konacno upoznale sa sadrzinom ugovora.
Od toga momenta tekst ugovora vise ne moze biti menjan I postupkom autentifikacije overava se tekst
kao konacan I verodostojan.
Koji ce se postupak upotrebiti za overu teksta zavisi od dogovora drzava ucesnica u pregovorima.U
nedostatku ovoga postupka, to mogu biti potpisivanje, potpisivanje ad referendum ili parafiranje teksta
ugovora ili zavrsnog akta konferencije u koji je unet tekst. Ovo parafiranje se se vrsi od strane
predstavnika drzava.

Prema Beckoj konvenciji o ugovornom pravu tekst ugovora se ustanovljava kao verodostojan I konacan :
1) po postupku predvidjenom u tekstu ugovora ili utvrdjenom od strane drzava koje su ucestvovale u
sacinjavanju ugovora,
b) u nedostatku takvog postupka, putem potpisivanja, potpisivanja ad refendum ili parafiranjem teksta
ugovora ili zavrsnog akta konferencije u koji je unet tekst ugovora od strane predstavnika tih drzava.

135. Potpisivanje ugovora

Kod klasicnog nacina nastanka ugovora potpisivanje se smatralo kao faza donosenja ugovora. Ona je
dolazila posle zavrsenih pregovora I potpisivanjem se zavrsavala etapa pregovora.
Dejstvo potpisivanja zavisilo je od ratifikacije, odnosno od drugih nacina stupanja ugovora na snagu.
U doktrini je dugo vremena bila zastupljena teorija po kojoj je sef drzave, odnosno vladar, obavezan
ugovorom na koji su stavili svoj potpis njegovi pomocnici ukoliko nisu prekoracili granice datih
ovlascenja. Na taj nacin ustanova potpisivanja bila je smatrana kao nacin konacnog stvaranja ugovora sa
dejstvom od momenta potpisivanja.
Nasuprot tome, ratifikacija je smatrana kao formalnost I obaveza sefa drzave ili vladara sa deklarativnim
I retroaktivnim dejstvom.
Najnoviji razvoj ugovorne prakse pokazao je da se povecao broj ugovora koji stupaju na snagu cinom
potpisivanja, tako da se sada ustanovi potpisivanja I ratifikacije daje podjednak znacaj u definitivnom
izrazavanju volje strana ugovornica za konacnim obavezivanjem. Ovakva tendencija je uocena I od
strane Komisije za medjunarodno pravo I ona je predvidela sledece slucajeve u kojima se namera drzava
da budu konacno obavezane ugovorom izrazava putem potpisivanja :
1) kad ugovor odredjuje da ce potpisivanje imati takvo dejstvo,
2) kad se na drugi nacin utvrdi da su se drzave koje ucestvuju u pregovorima saglasile da ce
potpisivanje imati takvo dejstvo,
3) kad namera zainteresovane drzave da prizna takvo dejstvo aktu potpisivanja proizilazi iz punomocja
njenog predstavnika ili je bila izrazena u toku pregovora.

Pored potpisivanja koje normalno sledi zavrsetak pregovora I u datim slucajevima znaci izrazavanje
saglasnosti volja drzava ugovornica da budu obavezane ugovornim odredbama, postoji I ustanova
potpisivanja ad referendum. Ova je ustanova slicna parafiranju I u teoriji ih pojedini pisci
izjednacavaju.
Potpisivanje ad referendum znaci uslovno potpisivanje. Naime, ugovor se potpisuje pod rezervom da se
vlada zainteresovane drzave naknadno saglasi sa tekstom ugovora. U slucaju pozitivnog stava
zainteresovane drzave, ugovor ne podleze naknadnom potpisivanju, vec izjava zainteresovane vlade
predstavlja priznanje stavljenog potpisa.
Sto se tice samog postupka potpisivanja, praksa je da ugovor obicno potpisuju svi punomocnici
istovremeno. Za slucaj da se to iz nekog razloga ne moze postici, uobicajeno je da se u samom ugovoru
oznaci rok do koga drzava koja nije bila u stanju da blagovremeno stavi svoj potpis, to ucini.

136. Ratifikacija ugovora

U postupku klasicnog nacina nastajanja ugovora,u kome faza potpisivanja ugovora ima odredjeni uzi
znacaj , potpisani ugovor ovim aktom ne postaje definitivan. Njegov konacan nastanak uslovljen je
ratifikacijom.
Prema tome,ratifikacija medjunarodnih ugovora je konstitutivni elemenat u procesu nastanka ugovora.
Najsire posmatrano,ratifikacija je konacna izjava volje drzave,koja je ucestvovala u pregovorima I koja
je potpisala ugovor,da prihvata kao svoju medjunarodnu obavezu prethodno utvrdjeni tekst
medjunarodnog instrumenta.Savremeno shvatanje ustanove ratifikacije,kao konacnog akta obavezivanja
drzava,ima osnovu u novim shvatanjima pisaca I u novijoj praksi drzava u pogledu uloge I znacaja akta
potpisivanja ugovora.
Napustanje pojma ratifikacije kao potvrdnog akta na stavljeni potpis na jedan ugovor,najbolje se ogleda
u odstupanju od principa privatnog prava o retroaktivnom dejstvu ratifikacije.Komisija UN za
medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji pravila ugovornog prava posebnu paznju je poklonila
znacaju I ulozi ustanove ratifikacije.

Polazeci od osnovnog stanovista da se putem potpisivajnja u ratifikacije izrazava konacna saglasnost
drzava da budu obavezne ugovornim odredbama,u Beckoj konvenciji je predvidjeno da se saglasnost
drzave putem ratifikacije daje u sledecim slucajevima : kada ugovor predvidja da se takva saglasnost
ima da izrazi ratifikacijom, kad se na drugi nacin utvrdi da su se drzave koje ucestvuju u
pregovorima,sporazumele da ce ratifikacija biti potrebna,kad je ugovor potpisan pod rezervom
ratifikacije, I kad namera zainteresovane drzave da ugovor potpise pod rezervom ratifikacije proistice iz
punomocja njenog predstavnika ili je bila izrazena u toku pregovora.
Naime,kako iz prakse velikog broja drzava proistice,znacaj potpisivanja za izvesne vrste ugovora
izjednacava se sa znacajem ratifikacije kao konacnog nacina izrazavanja volje drzave za
obavezivanjem.Time se istice da potpis ne mora uvek znaciti nuznu prethodnu etapu kojoj treba da sledi
ratifikacija vec da se ova dva postupka mogu jednako tretirati kao nacin za stupanje u ugovorne
odnose,vec,naprotiv,da se ova dva postupka mogu jednako tretirati kao nacin za stupanje u ugovorne
odnose.Problem nadleznosti organa je veoma znacajno pitanje za odredjivanje tacnog pojma ustanove
ratifikacije. Ratifikacija mora da potice od nadleznih organa drzave da bi mogla da proizvede
pravovaljano dejstvo.Nuznost da se udovolji propisima takvog karaktera drzave koja pristupa
ratifikaciji,a ti se propisi odnose na nadleznost organa za stvaranje I deklasiranje volje,bitan je uslov
punovaznosti ratifikacije I valjanost preuzete obaveze I na medjunarodnom I unutrasnjem planu.
Pravilo je da se prilikom zakljucenja ugovora postuju ustavne odredbe drzave koja vrsi ratifikaciju.Ipak,
nisu retki slucajevi da se ratifikacija obavi I da se o tome izvesti druga strana ili druge strane
ugovornice. Ratifikacija moze biti protivustavna iz dva razloga : konacnu odluku o obavezivanju drzave
nije doneo organ koji bi u takvom slucaju bio nadlezan da dela I , organ koji vrsi ratifikaciju nije
postupao saglasno svojoj nadleznosti,iako je delao kao ovlasceni organ.
S obzirom na cinjenicu da nepravilno ratifikovani ugovor moze da proizvodi svoje dejstvo I na internom
I na medjunarodnom planu,to I postavljeni problem protivustavne ratifikacije ima dva vida
punovaznost ugovora bilo na internom bilo na medjunarodnom planu.Sto se tice nepunovaznosti
ugovora na internom planu ovo se ne dovodi u pitanje ukoliko je ratifikacija u saglasnosti sa formalnim
ustavnim propisima I od nadleznog organa,iako je takva ratifikacija u suprotnosti sa materijalnom
sadrzinom ustavnih odredbi drzave koja je vrsi. Po prvom gledistu , protivustavna ratifikacija je
punovazna sa stanovista medjunarodnog prava,bez obzira sto je ucinjena u suprotnosti sa odgovarajucim
ustavnim propisima.Po drugom shvatanju,koje danas preovladava protivustavna ratifikacija ne moze biti
punovazna.Takva ratifikacija ,ima za posledicu nevaznost zakljucenog ugovora. Prema zastupnicima
treceg gledista,medjunarodno pravo prepusta svakoj drzavi da odredi organe I postupak pomocu kojih se
zakljucuje jedan ugovor,te je stoga ono zainteresovano iskljucivo za spoljnu manifestaciju volje na
medjunarodnom planu. Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno pravo zauzela je srednje
stanoviste.Ona je predvidela da se jedna drzava ne moze kao na osnov za ponistenje svoje saglasnosti
pozivati na cinjenicu da je saglasnost bila izrazena povredom odredbe unutrasnjeg prava.Najznacajnija
osobina ratifikacije je to da nije obavezna,odnosno da je diskrecionog karaktera.Ova osobina se
ispoljava u pravu drzave da uopste ne pristupi ratifikaciji odredjenog ugovora. Druga vazna
karakteristika je u tome sto ona ne moze da ima retroaktivno dejstvo.Ovo znaci da ugovor stupa na
snagu s ratifikacijom,ali u trenutku izvrsene ratifikacije,tj. ratifikacija ne osnazuje ugovor od casa
potpisivanja.Postoji I treca karakteristika ratifikacija koja se sastoji u tome sto ratifikacija ne moze biti
uslovna.Drzava moze ili da ratifikuje jedan ugovor ili da odbije da to ucini,ali ne moze postavljati
uslove,niti menjati ugovor prilikom ratifikacije.U medjunarodnom pravu ne postoje odredjena opsta
pravila o nacinu I postupku kako ce drzave doneti odluku o svom konacnom obavezivanju.

137. Akt formalne potvrde ugovora

U Beckoj konvenciji od 1986. godine nije predvidjena ratifikacija kao nacin konacnog obavezivanja
medjunarodnih organizacija ugovorom. Umesto toga, ne svoj pristanak da budu vezane ugovorom daju
aktom formalne potvrde.
Ova ustanova bila je predmet brojnih neslaganja kako u Komisiji za medjunarodno pravo, tako I u VI
Komitetu Generalne skupstine.
Komisija je predlozila, a to su prihvatili ucesnici Becke konferencije, da se akt formalne potvrde ukljuci
u konacni tekst Konvencije od 1986. god. Tome su doprinela tri razloga :
1) prvo, potpuno odsustvo ustanove ratifikacije u ugovornoj praksi medjunarodnih organizacija,
2) drugo, okolnost da I organizacije kod najvaznijih formalnih ugovora koriste nacine konacnog
obavezivanja koji su u pravnotehnickom smislu ekvivalent ratifikacije I
3) trece, velika terminoloska nedoslednost prilikom koriscenja tih nacina.

Ustanova ratifikacije na medjunarodnom planu oznacava se kao formalni pravni akt kojim najvisi
drzavni organ potvrdjuje zakljuceni ugovor pristajuci da on bude konacan I obavezujuci tu drzavu.
Ustanova ratifikacije u pravno-tehnickom smislu svodi na formalno potvrdjivanje volje na konacno
obavezivanje ugovorom.
Ona predstavlja zapravo posebnu pravnu operaciju, razlicitu I vremenski odvojenu od potpisivanja I
drugih nacina autentifikacije teksta ugovora. Slicnu tehniku koriste I medjunarodne organizacije kod
svojih najvaznijih formalnih ugovora.
Prema Beckoj konvenciji od 1986. godine ugovori medjunarodnih organizacija podlezu formalnoj
potvrdi u sledecim slucajevima :
1) kada ugovor predvidja da se pristanak izrazava aktom formalne potvrde,
2) kad se na drugi nacin utvrdi da su se drzave I organizacije sporazumele da je akt formalne potvrde
potreban,
3) kad je predstavnik organizacije potpisao ugovor pod rezervom akta formalne potvrde ili
4) kada namera organizacije da potpies ugovor pod rezervom akta formalne potvrde proizilazi iz
ovlascenja njenog predstavnika ili je bila izrazena u toku pregovora.

138. Pristupanje, prihvatanje i odobravanje ugovora i zakljucenje
ugovora u uproscenoj formi

Pristupanje je postupak na osnovu kojeg strane ugovornice koje nisu ucestvovale u zakljucenju ugovora
izjavljuju u obliku posebne isprave svoju saglasnost da postanu strane ugovornice.
Danasnji ugovori koji sadrze klauzulu o pristupanju,pravo na pristup cine nezavisnim od stupanja
ugovora na snagu,sto u ranijoj praksi nije bilo moguce.
Ovi ugovori to cine na dva nacina : samim ugovornim klauzulama predvidja se da je pristupanje moguce
I pre datuma koji je odredjen da ugovor stupi na snagu I ovo se implicitno postize time sto se stupanje
ugovora na snagu uslovljava deponovanjem.
Saglasnost drzave da bude obavezana ugovorom izrazava se pristupanjem u slucajevima : kada ugovor
ili mandman ugovora predvidja da se takva saglasnost drzave moze dati pristupanjem,ako se na drugi
nacin moze utvrditi da su se drzave sporazumele da takvu saglasnost ta drzava moze dati pristupanjem.

Prihvatanje.. pojam prihvatanja ugovora oznacava akt kojim drzava,umesto potpisa ili ratifikacije ili
pristupanja , izrazava volju da se konacno obaveze odredbama ugovora koji se zakljucuje.Prihvatanje je
nova ustanova u medjunarodnom ugovornom pravu.Cilj uvodjenja ove ustanove bio je da se olaksa
nastanak novih medjunarodnih otganizacija I pospese njihovi ugovorni odnosi.Prakticni razlozi bili su
da se pruzi mogucnost drzavama da na jedan prikladan nacin izbegnu veoma slozenu I cesto dugotrajnu
proceduru ratifikovanja odn pristupanja ugovorima.

Odobravanje ugovora.. kao nacin definitivnog zakljucenja ugovora pojavila se u praksi drzava
znatno kasnije od ustanove prihvatanja ugovora.Sto se tice upotrebe ovog nacina, u praksi drzava ,
pojavile su se izvesne specificnosti koje na odredjeni nacin odvajaju ovu ustanovu od drugih.Obicno se
predvidja da potpisani ugovor nije podlozan ratifikaciji,kao uslovu svoga stupanja na snagu,ali se
istovremeno stvarno stupanje na snagu dovodi u zavisnost od dobijanja odobrenja ili potvrde od strane
nadleznih organa drzava.Tako, odobravanje ugovora je najcesce u upotrebi u formi potpisivanja pod
rezervom odobrenja,dok se mnogo ranije u ugovorni tekst unosi klauzula koja predvidja da je ugovor
otvoren za postupak odobravanja bez prethodnog potpisivanja.Putem razmena nota o izvrsenom
odobravanju ugovor stupa na snagu.

Zakljucenje ugovora u uproscenoj formi.. Naporedo sa medjunarodnim ugovorima koji
prolaze pomenute faze kod klasicnog nacina zakljucenja ugovora,novija ugovorna praksa stvorila je
posebne ugovorne forme putem kojih drzave stupaju u ugovorne odnose na jedan uprosceni naciin,ne
dovodeci time u pitanje pravnu snagu zakljucenih medjunarodnih akata.Ovaj novi nacin je sklapanje
ugovora putem razmene nota,pisama.Sastoji se u tome sto jedna ugovornica salje drugoj notu ili pismo u
kojoj predlaze odredjeni tekst ugovora koji treba zakljuciti.
Druga strana treba da izrazi svoju saaglasnost s predlozenim tekstom I da izjavi o svojoj nameri da ce
smatrati usvojeni tekst kao svoju medjunarodnu obavezu.

139. Registracija I objavljivanje ugovora

Clan 18 Pakta Drustva naroda, a I clan 102 Povelje Ujedinjenih nacija, svojim odredbama o registraciji I
objavljivanju medjunarodnih ugovora, pokusali su da daju odgovarajuca resenja u pogledu javnosti
ugovora. S ustanovljavanjem Sekretarijata kod obeju svetskih organizacija dati su osnovi za resavanje
ovih pitanja na najsiroj medjunarodnoj osnovi.
Clan 102 Povelje UN predvidja da ce svaki ugovor I svaki medjunarodni sporazum, koji zakljuci neki
clan UN a posle stupanja na snagu ove Povelje biti sto je moguce pre registrovan u Sekretarijatu I
objavljen od njegove strane.
Isto tako, u pogledu sankcija za naudovoljavanje ovoj dunosti predvidjeno je da se nijedna strana iz
takvog ugovora ili medjunarodnog sporazuma koji nije registrovan, nece moci da pozove na taj ugovor
ili sporazum nip red jednim organom UN-a.
Kako odredbom clana 102 Povelje UN nisu bila potpuno regulisana izvesna pitanja koja su se ticala
procedure registrovanja, to su ona, donosenjem Pravilnika o primani clana 102, na zadovoljavajuci nacin
resena.
Pravilnik je donet rezolucijom Generalne skupstine UN 1946. godine. U pravilniku se poslo od
ogranicenja iz clana 102 Povelje I predvidelo :
1) da ugovor Ili sporazum mora biti bar s jedne strane sklopljen od jedne clanice Organizacije UN,
2) da mora biti zakljucen posle stupanja Povelje na snagu,
3) da mora pre registrovanja da stupi na snagu.

Isto tako, pedvidja se I registrovanje svake docnije cinjenice koja donosi izmene u odnosu na ugovornice
jednog ugovora ili sporazuma ili koja menja odredbe ugovora, domasaj ili njihovu primenu.
Prakasa UN u pogledu registrovanja I objavljivanja ugovora nasla je svoju potvrdu I u Beckoj
konvenciji o ugovornom pravu koja je predvidela da ce ugovori koje zakluce strane ugovornice
Konvencije o ugovornom pravu biti registrovani kod Sekretarijata OUN-a . Takodje se istice da
registracija I objavljivanje ugovora moraju biti regulisani pravilnikom.
140. Stupanje ugovora na snagu I pocetak dejstva

Prilikom stupanja ugovora na snagu treba voditi racuna : o datumu kad je medjunarodna ugovorna
obaveza perfektna, tako da ugovor stupa na snagu, I o momentu kada on postaje obavezan za strane
ugovornice.
Ostavlja se sloboda strankama ugovornicama da odrede datum kada ce ugovor stupiti na snagu. One to
obicno cine izricitim odredbama ugovornog akta. Medjutim, datum stupanja na snagu moze se odrediti I
implicitno iz samog ugovora.
Ugovor stupa na snagu na nacin I u vreme koji su predvidjeni njegovim odredbama ili odredjenim
sporazumom drzava koje su ucestvovale u pregovorima. To treba da bude osnovno pravilo. Pored njega,
a u slucaju nepostojanja takve odredbe u ugovoru ili takvog sporazuma strana ugovornica, pretpostavka
je, prema Beckoj konvenciji, da je datum stupanja na snagu moment kada je ustanovljeno da su sve
drzave ucesnice u pregovorima saglasne da budu obavezane ugovorom.

Stupanje na snagu ne znaci, kada se radi I o visestranim ugovorima, da ugovor postaje obavezan za sve
drzave koje su ucestvovale u njegovom sklapanju. Stoga, pored tzv. objektivnog stupanja ugovora na
snagu, postoji I jedan drugi momenat koji oznacava dejstvo ugovora za svaku pojedinacnu stranu
ugovornicu koja se saglasila da bude obavezna ugovorom nakon toga sto je on stupio na snagu.
Danasnja ugovorna praksa poznaje I privremeno stupanje ugovora na snagu. Tako, kada ugovor stupi na
snagu pre ratifikacije na osnovu jedne svoje odredbe onda je to privremeno I pod uslovom svoga
docnijeg ratifikovanja.

141. Nacelo postovanja medjunarodnih ugovora I njegov domasaj

Postovanje I ispunjavanje preuzetih obaveza pravilo je ponasanja u svim pravnim porecima, bili oni
medjunarodnog ili internog karaktera.
Medjunarodno pravo prepusta stranama ugovornicama izbor puteva, nacina I sredstava ostvarivanja
ugovornih obaveza, ali se preuzete obaveze moraju izvrsavati. Na to ih obavezuje jedan od osnovnih
nacela medjunarodnog prava pravilo pacta sunt servanda.
Princip postovanja medjunarodnih ugovora srece se u svim etapama razvoja medjunarodne zajednice,
mada je u toku svog razvoja bio pod uticajem razlicitih ideja I koncepcija.
U pozitivnom medjunarodnom pravu pravilo pacta sunt servanda je nesporno.
Povelja UN vec u preambuli podvlaci potrebu obezbedjenja uslova pod kojima ce moci da se ocuvaju
pravda I postovanje obaveza koje proisticu iz ugovora.
Prema Deklaraciji nacela medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima I saradnji izmedju drzava iz
1970., nacelo savesnog ispunjavanja obaveza predstavlja jedan od osnovnih principa miroljubive
koegzistencije.
Becka konvencija o ugovornom pravu I Becka konvencija o pravu ugovora izmedju drzava I
medjunarodnih organizacija ili izmedju samih organizacija , predvidjaju da svaki ugovor na snazi
obavezuje strane ugovornice I one ga moraju savesno izvrsavati.

Domasaj
Odredjivanje podrucja primene nacela pacta sunt servanda svodi se na pitanje da li obavezi postovanja
podlezu svi medjunarodni ugovori ili postoje ugovori koji nemaju obaveznu snagu.
U jednom delu teorije postoji shvatanje da nacelo postovanja ugovora nije apsolutno, vec samo relativno
pravilo koje u odredjenim slucajevima podleze izuzecima. Oni se uglavnom konstituisu na dva nacina:
1) prema vremenskom dejstvu i
2) na osnovu kategorije ugovora.
Izuzeci prema vremenskom dejstvu dalje se razvrstavaju na :
a) one cije dejstvo nastupa ab initio (ugovori zasnovani na manama volje strana ugovornica) i
b) izuzetke a posteriori (visa sila, klauzula rebus sic stantibus, ratno stanje, protek roka)..

S druge strane, smatra se da pojedini ugovori , s obzirom na pravni karakter ili prirodu svog predmeta ne
mogu biti ukljuceni u podrucje primene nacela pacta sund servanda. Kao takvi obicno se navode
dzentlmentski sporazumi, trgovinski ugovori, ugovori o savezu I neravnopravni ugovori.

Nastojanje da se domasaj nacela postovanja ugovora odredi konstruisanjem izuzetaka ne moze se
prihvatiti posto savremena praksa I pozitivno medjunarodno pravo ne poznaju takve izuzetke.
Nacelo pacta sund servanda moze se, dakle, primeniti samo ako konkretan ugovor odgovara uslovima
koje medjunarodno pravo postavlja za punovazni nastanak I dejstvo ugovora.

Prava I osnovna pretpostavka za primenu nacela pacta sunt servanda je postojanje ugovora na snazi.
Ugovor koji jos nije stupio na snagu nalazi se izvan podrucja primene ovog nacela, jer strane ugovornice
nisu duzne da izvrsavaju takav ugovor.
Sa stanovista postovanja ugovora potpuno je irelevantan nacin stupanja na snagu. Od znacaja je samo
trenutak kada su ispunjeni neophodni uslovi za stupanje na snagu, buduci da se od tog momenta ugovor
ukljucuje u medjunarodnopravni poredak I podleze obavezi postovanja.
Dok stupanje na snagu oznacava pocetak primene nacela pacta sunt servanda na konkretni ugovor,
prestanak njegovog dejstva opredeljuje krajnju granicu vremenskog vazenja ovog nacela.

Da bi se nacelo pacta sunt servanda primenilo, ugovor na snazi mora istovremeno da predstavlja titulus
validus sa stanovista medjunarodnog prava.
Postojanje punovaznog ugovora je, dakle, druga neophodna pretpostavka za primenu ovog nacela.
Konacno, sa stanovista postovanja ugovora nema nikakve razlike izmedju medjudrzavnih ugovora I
ugovora koje zakljucuju medjunarodne organizacije sa drzavama ili medjusobno. Nacelo pacta sund
servanda primenjuje se pod istim uslovima na sve medjunarodne ugovore, nezavisno od svojstva strana
ugovornica.

142. Vremensko vazenje ugovora

Vazenje ugovora obuhvata vremenski period od stupanja na snagu do trenutka nastupanja pravnih
cinjenica koje medjunarodno pravo predvidja kao osnove za prestanak dejstva ugovora. Posto danasnja
praksa ne poznaje ugovore sa vecitim trajanjem , ugovornim klauzulama se najcesce predvidja vreme
trajanja ugovora. To se moze uciniti odredjivanjem posebnih uslova za vazenje ugovora u odnosu na
pojedine strane ugovornice ( npr. Opsta konvencija o privilegijama I imunitetima UN ostaje na snazi
izmedju UN I svake strane koja joj je pristupila,dok ta ugovornica ostane clanica UN) ili preciznim
utvrdjivanjem roka trajanja.

Ugovor se primenjuje samo na situacije izmedju pocetnog I krajnjeg trenutka njegovog vremenskog
vazenja.
Medjutim, strane ugovornice se mogu sporazumeti da primenu ugovora prosire izvan uobicajenih
vremenskih okvira.
Medjunarodni ugovori, kao uostalom I svi medjunarodnopravni akti, ne mogu delovati retroaktivno.
Strane ugovornice nasle bi se u veoma slozenom polozaju ukoliko bi se pravila sadrzana u ugovoru
odnosila na situacije koje su se vec dogodile. Ali, principu neretroaktivnostii ne treba davati apsolutni
karakter, buduci da su strane ugovornice slobodne da predvide retroaktivno dejstvo svih ili pojedinih
odredbi ugovora. U tom smislu Becke konvencije iz 1969. I 1986. godine postavljaju pravilo da odredbe
ugovora ne obavezuju stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili cinjenice koja je prethodila datumu
stupanja na snagu tog ugovora u odnosu na ovu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka
prestala da postoji pod rezervom da iz ugovora ne proistice drugacija namera ili je ona ustanovljena na
drugi nacin.

Izuzetke od nacela neretroaktivnosti ne treba mesati sa slucajevima kada ugovori imaju samo prividno
retroaktivno dejstvo. Radi se o jednoj osobenoj pravnoj tehnici koja se koristi prilikom regulisanja
vremenskog vazenja dopunskih sporazuma ili aranzmana o izmenama ranije zakljucenih ugovora. Ona
se sastoji u tome sto se pocetak dejstva dopunskih sporazuma vezuje za datum stupanja na snagu
glavnog ugovora.
Strane ugovornice mogu koristiti jos jednu mogucnost za prosirenje dejstva ugovora izvan normalnih
okvira njegovog vremenskog vazenja. Prestanak dejstva ugovora ne mora uvek da bude krajnja granica
njegovog domasaja ratione temporis. Tako se moze predvideti da neke odredbe ugovora koji je okoncan
proizvode dejstvo prema dogadjajima I situacijama koje su se bile u toku njegove primene, ali cije
posledice I dalje traju.

Napomenuto je da strane ugovornice mogu predvideti da ugovor stupa na snagu odredjenog dana, ali se
fakticki njegovo dejstvo I izvrsenje odlaze dok se ne ispune odredjeni uslovi. Klauzule o odlaganju
pocetka primene ugovora srecu se veoma cesto kod sporazuma o tehnickoj pomoci. One prakticno znace
da materijalnopravne odredbe ugovora pocinju da proizvode pravno dejstvo tek kada strane ugovornice
naknadno utvrde datum otpocinjanja radova koji cine predmet tehnicke pomoci.

Becke konvencije ne regulisu izricito situaciju kada se pocetak primene ugovora, koji je inace stupio na
snagu, odlaze za neki kasniji datum.Ovi slucajevi posredno su pokriveni stavom 2 cl. 72 Konvencije koji
predvidja da tokom trajanja suspenzije, strane ugovornice moraju da se uzdrze od svakog akta koji ima
za cilj da spreci nastavljanje primene ugovora.

143. Teritorijalna primena ugovora

Opste je pravilo da se ugovor primenjuje I proizvodi dejstvo na citavoj teritoriji svake drzave
ugovornice. Ipak, primena ovog principa moze da naie na tekoe zbog postojanja kolonijalnih
klauzula, kao i razliitih ustavnih propisa sloenih drava. Klasicno stanoviste bilo je da kada drzava
preuzme na sebe ugovorne obaveze, onda druge strane ugovornice imaju pravo da zahtevaju primenu
ugovora na svim njenim teritorijama, odnosno na citavoj teritoriji te drzave I na teritorijama za koje je
ona medjunarodno odgovorna.
Ovaj princip je stvoren u doba kolonijalizma, vremenom je menjan I ostvarivanje prava na
samoopredeljenje pruzilo je osnovu da sami narodi odlucuju o svojoj sudbini i da se nastankom
promena u nosiocu prerogativa suverene vlasti, (svrgavanje kolonijalnih vladavina), odbiju da
prihvate klauzule ugovora koje ih obavezuju bez njihove volje.
Stoga je danas opsteprihvacen princip teritorijalne primene u uzem smislu, prema kome se ugovor
primenjuje samo na teritoriji drzave ugovornice.

Problem odredjivanja podrucja primene ugovora moze se postaviti I povodom federalne klauzule. Ona
se sastoji u tome sto savezna drzava prilikom zakljucenja ugovora ne garantuje njegovo izvrsenje na
teritoriji federalne jedinice.Potreba za takvom odredbom postoji u slucaju kada je sprovodjenje u zivot
ugovora na osnovu saveznog ustava stavljeno u nadleznost clanica federacije. Putem federalne klauzule
savezna drzava preuzima jedino obavezu da o zakljucenom ugovoru obavesti vlasti federalnih jedinica.

Pravilo o primeni zakljucenog ugovora na celoj teritoriji drzave ugovornice nije imperativnog karaktera.
Becka konvencija o ugovornom pravu ostavlja drzavama punu slobodu u odredjivanju okvira prostornog
vazenja ugovora. Prema clanu 29 primena ugovora se prostire na itavu teritoriju svake drave
ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizilazi drugaija namera ili je na drugi nain ustanovljena.

U poslednje vreme se javlja tendencija eksteritorijalne primene kod ugovora o ljudskim pravima,
to predstavlja svojevrstan izuzetak u odnosu na klasinu teritorijalnu primenu ugovora izmeu
drava. Eksteritorijalna primena ugovora podrazumeva njegovu primenu van suverene teritorije
drave ugovornice. Naime, novina je da se stvara obaveza drava da potuju i primenjuju
ratifikovane ugovore o ljudskim pravima na onim teritorijama gde one efektivno vre vlast, a koje
ne spadaju pod njihovu suverenost.

U medjunarodnom pravu jedino su drzave sposobne da se putem ugovora obavezu u odnosu na
teritoriju.Medjunarodne organizacije nemaju teritoriju u pravom smislu reci.S toga je Becka konvencija
od 1986 godine predvidela : Ukoliko iz ugovora ne proizilazi drugacija namera ili je na drugi nacin
ustanovljena , ugovor izmedju jedne I vise drzava I jedne I vise organizacija primenjuje se na citavoj
teritoriji svake drzave ugovornice. Samo kad je izvrsenje ugovora sustinski vezano za drzavnu
teritoriju,kada se drzava obavezuje prema organizaciji ne kao politicki entitet,vec kao nosilac
teritorijalnog suvereniteta,moze se govoriti o teritorijalnoj primeni ugovora.

Meunarodna praksa poznaje i neke izuzetke od naela da je teritorijalna primena irelevantna u
odnosu na meunarodne organizacije. Re je o sluajevima tzv. indirektne teritorijalne primene
ugovora, kada se meunarodnoj organizaciji poverava jurisdikcija nad teritorijom izvan njenog
sedita koja, izmeu ostalog, ukljuuje i pravo zakljuenja ugovora u ime ovih podruja. Tom
prilikom organizacija moe doi u situaciju da zakljueni ugovor primenjuje na ovoj teritoriji na
slian nain kao i drava koja unoenjem kolonijalne klauzule proiruje vanost svojih ugovora na
podruja za ije je upravljanje meunarodno odgovorna.

144. Ustanova rezervi uz medjunarodne ugovore

Sadrzinski vid primene ugovora svodi se na pitanje rezervi uz medjunarodne ugovore.
Stavljajuci rezerve strana ugovornica ogranicava primenu ugovora u dva pravca ,bilo sto iskljucuje
izvesne odredbe ugovora ili pak menja njihov pravni ucinak u odnosu na sebe.
Ustanova rezervi uz medjunarodne ugovore je novijeg datuma.Pribegavanje drzava ovoj ustanovi
pravdalo se njihovom sklonoscu da pristupaju medjunarodnim ugovorima,ali ne bez ikakvog izuzimanja
,tj bez posebnog uticaja na odredjivanje svog polozaja u ugovornom rezimu.
Nasuprot potpunom neucestvovanjujedne drzave u ugovoru , postavilo se kao prakticnije resenje njeno
delimicno ucestvovanje.
Rezerve kao ustanova medjunarodnog prava uglavnom su vezane za visestrane ugovore.Kad je rec o
bilateralnim ugovorima,osnovni problem je da li su I ovde moguce prave rezerve.U teoriji ima misljenja
da ratifikacija dvostranih ugovora uz rezervu nije dopustena ili da se zbog kontraktuelnog karaktera ovih
ugovora problem rezervi uopste ne moze postaviti.Sto se tice definicije rezerve ona je jjednostrani
pravni akt,odnosno formalna jednostrana izjava pomocu koje se strana ugovornica ogradjuje od jedne ili
vise odredaba ugovora ili im daje odredjeni smisao.Te odredbe bi se u nedostatku ovakvih ogranicenja u
samom tekstu ugovora,inace primenjivale.

Becke konvencije definisu rezervu kao jednostranu izjavu bez obzira kako je stilizovana ili nazvana,koju
ucini drzava ili medjunarodna organizacija prilikom potpisivanja,ratifikacije,akta formalne
potvrde,prihvatanja ili odobravanja ugovora ili prilikom pristupanja ugovoru.Rezervom drzava ili
medjunarodna organizacija izrazava svoju nameru da prilikom primene ugovora iskljuci ili izmeni
dejstvo izvesnih odredbi ugovora u odnosu na sebe.
Od rezervi treba razlikovati tzv. interpretativne izjave, putem kojih jedna strana prilikom konacnog
obavezivanja ugovorom,pojedinim odredbama daje posebno tumacenje ili blize objasnjava svoj stav
prema ugovoru,ali bez namere da iskljuci ili izmeni dejstva nekih delova ugovora.U nacelu se smatra da
svaka drzava ili medjunarodna organizacija ima pravo da stavi rezervu.
Prema Beckim konvencijama stavljanje rezerve nije dopusteno u ovim slucajevima : ako je ugovor
izricito zabranjuje stavljanje rezervi,ako ugovor dopusta samo stavljanje odredjenih rezervi,medju
kojima se nalazi rezerva u pitanju, I ako je rezerva nespojiva sa predmetom I ciljem ugovora.
Rezerva za svoju punovaznost I stupanje na snagu mora da dobije saglasnost drugih strana ugovornica
ciji su interesi u pitanju.
Da bi rezerva proizvela pravno dejstvo potrebno je da zainteresovane strane prihvate predlozena
ogranicenja nastala povodom rezervi.
Posebnu kategoriju predstavljaju visestrani ugovori koji su ustavni akti medjunarodnih organizacija.
Kod ugovora sa velikim brojem strana ugovornica dejstvo rezervi se zasniva na sledecim pravilima :
a) prihvatanje rezerve od strane drzave ili organizacije ugovornice ima za posledicu da se drzava ili
org koja je stavila rezervu smatra stranom ugovornicom u odnosu na drzavu ili organizaciju koja je
prihvatila rezervu,ako je ugovor na snazi ili kada stupi na snagu za ove drzave ili organizacije
b) prigovor koji stavi na rezervu drzava ili org ugovornica ne sprecava da ugovor stupi na snagu
izmedju drzave ili organizacije koja je stavila prigovor I drzave ili organizacije koja je izrazila
rezervu,osim ako drzava ili organizacija koja je stavila prigovor nije jasno izrazila suprotnu nameru
c) akt koji izrazava pristanak drzave ili organizacije da bude vezana ugovorom I koji sadrzi rezervu
proizvodi dejstvo cim je bar jedna drzava ili organizacija ugovornica prihvatila rezervu.

U medjunarodnoj ugovornoj praksi postoji vise nacina za prihvatanje rezervi. Pristanak se moze dati
izricito I to unosenjem klauzule o rezervama u tekst ugovora.Na osnovu ove klauzule dopusta se
stavljanje pojedinih rezervi ili rezervi uopste.Stavljena rezerva moze se prihvatiti I putem konkludentnih
radnji.Ovo se cini na taj nacin,sto strane ugovornice istovremeno pristupaju potpisivanju ugovora sa
drzavom ili medjunarodnom organizacijom koja je stavila rezervu.Smatra se da su se one time saglasile
sa formulisanom rezervom.Zakljucenje visestranih ugovora pod okriljem medjunarodnih org. ili od
njihove strane stvorilo je mogucnost precutnog prihvatanja rezervi.Ovaj se nacin sastoji u tome sto se
posle izvesnog vremena smatra da strane ugovornice koje nisu odgovorile na notifikaciju o stavljenoj
rezervi precutno prihvataju rezervu.Rezerva moze biti povucena u svakom trenutku,ali povlacenje mora
da bude formulisano pismenim putem.


146. umacenje ugovora

Dejstvo ugovora I njegovo ispunjenje velikim delom zavise od shvatanja ugovornih obaveza strana
ugovornica. Nije redak slucaj da izmedju strana ugovornica dolazi do spora zbog razlicitog tumacenja
jedne ugovorne odredbe, vise odredaba, smisla I sadrzaja neke reci ili recenice, ili pak ugovora u celini.
Kako tumacenje moze da bude izazvano nedovoljno jasnim ili dvosmislenim ugovornim formulacijama,
to je zadatak tumacenja da se utvrdi pravi smisao I sadrzaj ugovornih odredbi kao I stvarna namera
strana ugovornica..
Sa stanovista medjunarodnog prava, tumacenje je poseban postupak koji se realizuje odredjenim
metodama I na osnovu utvrdjenih pravila.
Tokom duge prakse izgradili su se izvesni osnovni principi tumacenja medjunarodnih ugovora.
Najznacajniji od njih su :
1) tumacenje ima za cilj da utvrdi stvarnu nameru strana ugovornica,
2) tumacenje ne treba da bude u suprotnosti sa osnovnim nacelima medjunarodnog prava,
3) pretpostavka treba uvek da bude da strane ugovornice nisu imale nameru da zakljuce ugovor ciji je
predmet nemoguc ili nedozvoljen ili sa ciljem da ugovor ne izvrse,
4) medjunarodni ugovori se moraju tumaciti tako da budu u saglasnosti sa imperativnim pravilima
medjunarodnog prava,
5) medjunarodni ugovor mora da se tumaci u dobroj veri I u skladu sa obicnim ,svakodnevnim
znacenjem koje se daje jednom izrazu.

U postupku tumacenja medjunarodnih ugovora primenjuju se metodi koji su u upotrebi I u unutrasnjem
pravu : gramaticko, logicko I istorijsko tumacenje.
Uzimajuci u obzir sudsku praksu moze se reci da se kao osnovni metod u tumacenju ugovora uzima
gramaticko I logicko tumacenje. Istorijski metod se koristi kao dopunski.
Becke konvencije polaze od opsteg pravila da ugovor treba tumaciti u dobroj very I u skladu sa
uobicajenim znacenjem koje se daje izrazima u ugovoru u kontekstu njegovog predmeta I cilja.
Prilikom tumacenja uzima se u obzir zajedno sa kontekstom:
a) svaki kasniji sporazum koji je postignut izmedju strana ugovornica u pogledu tumacenja ugovora ili
primene njegovih odredaba,
b) svaka kasnija praksa u primeni ugovora kojom je ustanovljen sporazum izmedju strana ugovornica u
pogledu tumacenja ugovora,
c) svako relevantno pravilo medjunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima izmedju strana
ugovornica.

Od opsteg pravila da izraze upotrebljene u ugovoru treba tumaciti u skladu sa njihovim obicnim,
svakodnevnim znacenjem predvidjen je izuzetak. Radi se o slucaju kada strane ugovornice imaju
nameru da nekom izrazu u ugovoru daju posebno znacenje.

Prema Beckim konvencijama kao dopunska sredstva mogu se koristiti pripremni radovi I okolnosti pod
kojima je ugovor zakljucen u dva slucaja :
a) da se potvrdi znacenje koje proizilazi iz primene napred navedenih pravila tumacenja,
b) da se odredi znacenje kada tumacenje prema tim pravilima ostavlja dvosmisleno ili nejasno znacenje
sto dovodi do resenja koje je ocito besmisleno ili nerazumno.

Poseban problem predstavlja tumacenje ugovora koji su sacinjeni na dva ili vise jezika. U tom slucaju
Becke konvencije predvidjaju da je tekst verodostojan na svim jezicima, osim ako ugovorom nije
odredjeno ili se strane ugovornice nisu sporazumele da pri neslaganju prednost ima jedan tekst.

147. Dejstvo ugovora

Svaki medjunarodni ugovor zakljucuje se da bi proizveo odredjeno dejstvo, odnosno uspostavio pravnu
vezu izmedju strana ugovornica. Sadrzina tako stvorenog pravnog odnosa razlicita je I zavisi od
odredaba svakog konkretnog ugovora.
Dejstvo ugovora moze se posmatrati iz dva ugla : unutar I izvan kruga strana ugovornica.
Ugovor proizvodi dejstvo samo izmedju strana koje su ga zakljucile. Za trece drzave ili trece
medjunarodne organizacije ugovor je res inter alios acta I ne moze za njih da stvara ni prava ni obaveze
saglasno nacelu pacta tertiis nec nocent nec prosunt.
Samo izuzetno I pod odredjenim uslovima ugovor moze delovati u korist ili na teret trecih drzava ili
organizacija.
Primena nacela pacta tertiis postaje slozenija kada se u obzir uzme clanska veza koja, prethodno I
nezavisno od datog ugovora, postji izmedju medjunarodne organizacije I drzava.

Nacelo pacta tertiis nec nocent nec prosunt
Jos u rimskom pravu ustanovljen je princip da ugovori ne radjaju ni prava ni obaveze za trece. Isto
nacelo steklo je pravo gradjanstva u pravnim sistemima svih savremenih drzava, a preuzeto je I u
medjunarodnom pravu.
Nacelo relativnog dejstva ugovora kao pravilo medjunarodnog prava ima specifican pravni osnov. U
medjunarodnoj zajednici njegovo opravdanje ne nalazi se samo u opstoj koncepciji ugovora, vec
prvenstveno u nacelima suvereniteta, jednakosti I nezavisnosti drzava. Na osnovu tih nacela drzave ne
mogu biti ni ovlascene ni vezane ugovorima koje nisu zakljucile.
Izuzetak od nacela pacta tertiis postoji kada se u tekst ugovora unesu odredbe u korist ili na teret trecih.
Za trecu drzavu obaveza iz jednog ugovora moze da nastane samo pod ovim uslovima :
1) da strane ugovornice imaju nameru da odredjene ugovorne odredbe posluze kao sredstvo za
stvaranje obaveza, I
2) da treca drzava izricito I pismenim putem prihvati te obaveze.

Obaveza za trecu medjunarodnu organizaciju nastaje pod istim uslovima, s tim sto se prihvatanje
obaveze uredjuje pravilima organizacije.
Medjutim, da bi za trecu drzavu, grupu drzava ili sve drzave nastalo pravo iz odredjenog ugovora, pored
namere prvobitnih strana ugovornica, potreban je I njihov pristanak. Pretpostavlja se da pristanak postoji
sve dok se suprotno ne dokaze.

Dejstvo ugovora medjunarodnih organizacija prema drzavama clanicama..
Iz ugovora koji zakljuci medjunarodna organizacija mogu da proizadju posredne posledice za drzave
clanice. Obicno su one finansijske prirode I dolaze do izrazaja u fazi izvrsenja ugovora , jer organizacija
kao osobeni subjekt medjunarodnog prava nece uvek imati potrebna sredstva za ispunjenje ugovornih
obaveza.
Pored ovog posrednog dejstva, praksa poznaje slucajeve kada ugovori medjunarodnih organizacija
stvaraju prava I obaveze za drzave clanice na osnovu konketne odredbe.
Prema Ugovoru o funkcionisanju EU, sporazumi koje zakljuci ova organizacija neposredno obavezuju
drzave clanice I prema njima imaju isto dejstvo kao da su ih same sklopile.

Obavezivanje drzava clanica ugovorima medjunarodnih organizacija u teoriji se razlicito objasnjava.
Po jednom gledistu, svaki ugovor zakljucen u okviru ciljeva I zadataka organizacije moze imati za
posledicu sstvaranje prava I obaveza za drzave clanice.
Drugo shvatanje je da takvo dejstvo ugovora zavisi u krajnjoj liniji od nadleznosti organizacije na
unutrasnjem planu. Medjunarodna organizacija mogla bi putem svojih ugovora nametati obaveze svojim
clanicama samo u onim oblastima gde ima pravo donosenja internih odluka sa obaveznom snagom za
drzave clanice.
Treci pravac vezuje dejstvo ugovora prema clanicama za ustavne propise koji izricito ili implicitno
ovlascuju organizaciju da svojim ugovorima preuzima prava I obaveze za drzave clanice.



148. I zvrsenje ugovora

Strane ugovornice su duzne da ugovore izvrsavaju savesno I u celosti. Izuzetak moze biti samo nastanak
izvesnih objektivnih prepreka ili teskoca koje medjunarodno pravo priznaje kao objektivne okolnosti
koje onemogucuju izvrsenje ugovora.
Kako, po pravilu, izvrsenje ugovora zavisi od strana ugovornica, to se primljene obaveze moraju
izvrsavati kao obaveze drzave.
Za obezbedjenje izvrsenja ugovora jos od davnina se ugovaralo obezbedjenje odredjenim pravnim
sredstvima zakljucenjem posebnih ugovora o garancijama, zaloga teritorija, okupacija teritorije, zaloga
drzavnih prihoda,j emstvo trecih drzava, kolektivno jemstvo, pravo pridrzaja. Mnogi od ovih oblika su
iscezli u savremenom medjunarodnom pravu ,ali su se neki jos zadrzali. Tako je ,na primer,Velika
Britanija zalozila neke kolonije kod SAD, kao garanciju za otplatu zajma nastalog tokom Drugog
svetskog rata. Okupacija je nekada bila u cestoj upotrebi, a danas je dozvoljena samo izuzetno.
Garancija trecih drzava je veoma stara ustanova I cesto je koriscena. Garancija moze biti pojedinacna ,
odredjenih drzava ili kolektivna garancija. Period posle Drugog svetskog rata takodje poznaje ovu
ustanovu.
Medjunarodne organizacije mogu da ucestvuju u izvrsenju I u obezbedjenju medjunarodnih ugovora
(privremena uprava UN nad zapadnim Irijanom na osnovu sporazuma izmedju Holandije I Indonezije).
Kolektivno garantovanje uz uspostavljanje posebnog mehanizma nadzora predvidjeno je Ustavom
Medjunarodne organizacije rada.

Pravilo je da se ugovor mora da izvrsava onako kako su strane ugovornice to u samom ugovoru
predvidele. Ako nacin izvrsenja nije u ugovoru predvidjen on ce se izvrsavati prema ustaljenim
obicajnim pravilima medjunarodnog prava. Isto tako, oni se moraju izvrsavati u predvidjenim rokovima.
Ako njih nema u ugovoru, pretpostavka je da njihovo izvrsenje mora odmah da usledi.
Danasnje medjunarodno pravo zabranjuje jednostrano prinudno izvrsenje medjunarodnih ugovora. Za
neizvrsenje ugovora , stranama ugovornicama stoje na raspolaganju mnoga pravna sredstva predvidjena
medjunarodnim pravom.
Kod izvesnih posebnih vrsta ugovora tehnickog I trgovinskog karaktera cesto se predvidjaju posebna
tela mesovite komisije koja se staraju o izvrsenju ugovora.


142. Prestanak I povlacenje iz ugovora sporazumom strana
ugovornica I privremena obustava dejstva ugovora sporazumom samo
izvesnih strana ugovornica

Prestanak ili povlacenje iz ugovora sporazumom strana ugovornica
Ugovor pre svega moze prestati sporazumom izmedju strana ugovornica postignutim nakon stupanja
ugovora na snagu. U doktrini se iznosi da strane koj su zakljucile ugovor mogu da se dogovore da ga
okoncaju sporazumom, izricitim ili precutnim. Pretpostavka je da su samo strane ugovornice
zainteresovane za sudbinu ugovora I da treca strana nije stekla na osnovu ugovora nikakav interes koji
treba da zastiti.
Dogovor strana ugovornica o prestanku ili povlacenju iz ugovora moze se postici zakljucenjem novog
sporazuma kojim se ukida postojeci ugovor ili sklapanjem novog ugovora kojim se regulise ista
materija.
Moguce je, takodje, da se saglasnost strana ugovornica postigne precutno na taj nacin sto se sve odredbe
starog ugovora zamenjuju odredbama novog, mada je precutnu saglasnost moguce implicirati I iz
ponasanja strana ugovornica.

Becka konvencija o ugovornom pravu predvidela je da ugovor moze da prestane, ili da se jedna strana
ugovornica moze iz njega povuci samo :
a) shodno odredbi ugovora koja dopusta takav prestanak ili povlacenje,
b) u svako doba sporazumom svih strana ugovornica.

Privremena obustava dejstva multilateralnih ugovora sporazumom samo
izvesnih strana ugovornica
Pojava velikog broja multilateralnih ugovora nametala je potrebu da se zbog specificnosti odnosa koji
izmedju strana ugovornica nastaju tokom trajanja ugovora, a I zbog njegove same prirode, izrade
posebna pravila koja bi odstupala od opsteg. Zato je pitanje mogucnosti obustave dejstva ugovora
multilateralnog karaktera na osnovu sporazuma samo izvesnih strana ugovornica I u odnosima izmedju
njih pobudilo posebnu paznju Komisije UN za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji pravila
ugovornog prava.
U Beckoj konvenciji se konacno dopusta takva mogucnost predvidevsi da, ako ugovor ne sadrzi odredbu
u pogledu obustave dejstva, dve ili vise strana ugovornica mogu da pristupe zakljucenju sporazuma za
privremenu obustavu dejstva ugovora, samo u odnosima izmedju sebe, ali pod uslovom da takva
odredba :
a) ne utice na uzivanje prava drugih strana ili na izvrsenje njihovih obaveza,
b) da nije nespojiva sa efektivnim izvrsenjem predmeta I cilja ugovora izmedju svih strana ugovornica.

150. Otkazivanje ugovora (Knjiga)

Opsta je postvka klasicnog mjp da se ugovori koji ne sadrze odredbu o otkazivanju ne mogu u nacelu
otkazati jednostrano,tj bez saglasnosti ostalih strana ugovornica.U savremenoj ugovornoj praksi postoji
nemali broj medjunarodnih ugovora koji u pogledu svoga trajanja ili koncanja ne sadrze nikakve
odredbe koje bi se ticale prava strana ugovornica da otkazu ili da se povuku iz ugovornog rezima.Npr.
cetiri Zenevske konvencije o pomorskom pravu,Becka konvencija o diplomatskim odnosima itd. Ove
konvencije ne sadrze klauzulu o otkazivanju.




151. Neizvrsenje ugovora od druge strane ugovornice i povreda ugovora
(knjiga)
Stanoviste je savremene prakse da neizvrsenje ugovora od jedne strane ugovornice ne ponistava
automatski ugovor,vec da to ima samo za posledicu da se neduznoj strani omoguci izbor u alternativi :
da ostane strana ugovornica I da zahteva izvrsenje ugovora ili da odustane od njega. Povreda ugovora
Osnovna je postavka u stanovistu Komisije , da povreda ugovora ,bez obzira kako znacajna I teska bila ,
ne cini ugovor ipso facto okoncanim,niti pruza pravo neduznoj drzavi da se jednostavno pozove na
povredu kao na razlog da ugovor ponisti odnosno da ga okonca.

152. Odricanje od prava iz ugovora, protek roka I naknadna
nemogucnost izvrsenja

Izvesni pisci pominju odricanje kao nacin prestanka ugovora. Oni isticu da, slicno pravu poverioca da se
moze odreci duga koji potrazuje od svog duznika, treba priznati istu mogucnost I u pogledu prava strana
ugovornica jednog medjunarodnog ugovora.
Polazeci od ovog stanovista za dejstvo odricanja treba da se ispuni uslov da se odricanje ne prezumira,
vec mora postojati izricita izjava korisnika da se date prednosti odrice.
Kako odricanje pretpostavlja dva subjekta cijih se interesa direktno tice akt odricanja, to se po sebi
razume da se ovaj nacin okoncavanja ugovora ne bi mogao da primeni I u slucaju legislativnih ugovora I
ugovora multilateralnog karaktera od opsteg znacaja buduci da se u takvim slucajevima radi o sklopu
prava I obaveza stvorenih u opstem interesu.
Tesko je danas priznati mogucnost da se jedna drzava moze odreci prava koja uziva na osnovu Povelje
Organizacije UN. Takvo odricanje bi bilo stetno po interese I prava drugih drzava potpisnica.

Protek roka
Pravilo je da se ugovori sklapaju na odredjeni vremenski rok. Po isteku toga vremena ugovor prestaje da
vazi, tj. da se primenjuje.
Protekom odredjenog roka ugovor automatski prestaje da vazi , ali se strane ugovornice mogu
blagovremeno sporazumeti o automatskom produzenju ugovora. Obicno se tom prilikom ponovo
predvidja krajnji rok vazenja ugovora.

Naknadna nemogucnost izvrsenja
Prema opstim pravilima medjunarodnog prava, ugovor prestaje I onda kada njegovo izvrsenje postane
fizicki nemoguce npr. Usled vise sile, propasti ugovornog objekta I slicno.
Komisija za medjunarodno pravo je predvidela da zbog naknadne nemogucnosti izvrsenja ugovora on ne
mora uvek da prestane , vec se u izvesnim slucajevima njegovo dejstvo moze samo da obustavi.


153. Zakljucenje novog ugovora, raskidni uslov I ius cogens
superveniens

Zakljucenje novog ugovora, kao nacin prestanka ili obustave dejstva ugovora, tice se slucajeva u kojima
strane ugovornice, izricito, ne okoncavajuci ili ne menjajuci prvi ugovor, zakljucuju drugi koji je u
tolikoj meri nespojiv sa ranijim, tako da se mora smatrati da su strane ugovornice imale nameru da prvi
ugovor ukinu.
Becka konvencija o ugovornom pravu predvidela je da ce se smatrati da je ugovor prestao da vazi ako
sve njegove strane ugovornice zakljuce drugi ugovor koji se odnosi na isti predmet, I to pod sledecim
uslovima :
1) ako iz ugovora proistice ili se na drugi nacin utvrdjuje da su strane ugovornice imale nameru da se
stvar ubuduce regulise docnijm ugovorom,
2) ako su odredbe kasnije zakljucenog ugovora u tolikoj meri inkompitabilne sa odredbama ranijeg da u
isto vreme nije moguce primenjivati oba ugovora.

Raskidni uslov..
Ako je ugovor sklopljen pod raskidnim uslovom, onda ispunjenjem toga uslova ugovor prestaje da vazi.
Ugovor u tom slucaju prestaje od momenta nastajanja neizvesne cinjenice cije je nastupanje bilo
uslovnog karaktera.
Prestanak ugovora, odnosno njegovog dejstva, nastupa automatski I nije neophodno da se to izricito
naglasi.

Prestanak ugovora koji je nesaglasan sa docnijom imperativnom normom
opsteg medjunarodnog prava (ius cogens superveniens)
Medjunarodni ugovori mogu da prestanu da vazi I zbog toga sto su nesaglasni sa opstim pravilima
medjunarodnog prava koja imaju imperativni karakter I od kojih nije dozvoljeno odstupanje putem
ugovaranja izmedju strana ugovornica.
U pogledu dejstva vazecih imperativnih normi opsteg medjunarodnog prava u odnosu na ranije
zakljucene medjunarodne ugovore, Becka konvencija je predvidela da u slucaju da je zateceni vazeci
ugovor protivan novonastaloj normi karaktera ius cogens, onda ce se postojeci ugovor smatrati
nevazecim I bice okoncan.
Dejstvo novonastale norme iscrpljuje se u tome da se ugovor nisti od dauma nastanka nove
medjunarodne norme karaktera ius cogens. Ona ga ne ponistava ab initio, vec je njeno dejstvo da
sprecava njegovo dalje postojanje I primenu.

154. Bitna promena okolnosti (klauzula rebus sic stantibus)

Bitna promena okolnosti ima odredjeni znacaj za dejstvo ugovora, a cilj obuhvatanja ove ustanove je u
tome da se prizna kao opsta norma poseban osnov za prestanak dejstva ili povlacenja iz ugovora.
Kako se sustina klauzule svodi na promenu okolnosti, to se u praksi predvidja da se prestanak dejstva
ugovora moze uciniti s pozivom na promenu okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u
ugovor, a strane ugovornice nisu mogle da ga predvide.
Bitna promena okolnosti moze se istaci kao razlog za okoncavanje ugovora ili za povlacenje iz ugovora
jedino ako su promenom zahvacene okolnosti koje su predstavljale bitnu osnovu za pristanak stranaka
da budu obavezne ugovorom.
Klauzula rebus sic stantibus ima za posledicu da ne povlaci jednostrano raskidanje ugovora, vec pravo
da sluzi kao osnov za zahtev jedne strane da se pristupi reviziji ugovora formalnim putem ili okoncanju
ugovora.
U doktrini se pojavljuju razlicita misljenja o znacaju, ulozi I dejstvu ove klauzule, kao I o samom
shvatanju njene prirode. Dok jedna grupa pisaca u ovoj klauzuli vidi pravilo koje treba da sluzi
tumacenju volje strana ugovornica, I to one koja je postojala u momentu zakljucenja ugovora, pri cemu
ona ne moze da bude razlog za ukidanje ugovora, drugi smatraju da ona ima svoj izvor nastanka u tome
sto treba da sluzi zastiti vitalnih interesa drzave , te je, drzava pozivajuci se na promenjene okolnosti
koje mogu da ostete njene interese ovlascena da ucini jenostrani raskid ugovora.
Suprotno stanoviste zauzimaju pristalice gledista da se klauzula moze smatrati dopustivom samo u
izuzetnim slucajevima I to kada su se okolnosti toliko izmenile da se iz prirode ugovora moze zakljuciti
da se njegove strane ne bi obavezivale das u mogle predvideti takvu bitnu promenu.
Srednje stanoviste jeste ono koje smatra da u svakom ugovoru treba smatrati kao sadrzinu ovu klauzulu I
da izmenom okolnosti pod kojima je ugovor prvobitno sklopljen, nuzno dolazi do prestanka vaznosti
ugovora I to na osnovu precutno izrazene namere strana ugovornica koja se u svim slucajevima
pretpostavlja.

Becka konvencija je predvidjala sledece slucajeve pozivanja na klauzulu rebus sic stantibus :
1) Kao osnov za prestanak dejstva ugovora ili za povlacenje iz ugovora ne moze se pozivati na
promene okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u ugovor, a koje strane ugovornice
nisu bile predvidele osim:
a) ako postojanje ovih okolnosti predstavlja bitnu osnovu sporazuma strana ugovornica da budu
obavezne ugovoromi
b) ako se dejstvo promene svodi na to da radikalno preinacava obim obaveza koje po ugovoru jos treba
ispuniti.
2) Na bitnu promenu okolnosti ne moze se pozivati:
a) ako se radi u ugovoru kojim se odredjuje granica I
b) ako je bitna promena proistekla iz povrede bilo ugovora, bilo neke druge medjunarodne obaveze
prema ostalim ugovornicama, a povredu je ucinila strana ugovornica koja se na nju poziva.