Nataa Golubovi

Ekonomski fakultet
Univerzitet u Niu
Izvorni nauni lanak
UDK: 316.472.4
Primljeno: 04. 09. 2008.
DOI:10.2298/SOC0902189G
TEORIJA KAPITALA I RACIONALNI IZBOR
Capital Theory and Rational Choice
ABSTRACT Almost from the very beginning of economic science the notion of capital has
been the subject of numerous controversies. The main reason for the concepts controversial
nature is that it explains interest and profit. In Marxian theory, where manner of
production determines forms of activities, mutual relationships and life of individuals,
capital appears as a social phenomenon i.e. social relation. Goods and money are not
capital by themselves but become capital in the capitalist way of production. Economics
mainstream is based on methodological individualism upon which explanation of social
phenomena and processes must be derived from individual behaviour and motivation.
Capital, therefore, is not a product of capitalism as a socially and historically specific form
of economic organization, but is rather perceived as connected to the individual and his or
her rational behaviour. Rational choice is the basic and sometimes the only explanatory
factor in the neoclassic theories of capital. Although theories of human and cultural capital
point out the interdependence between individual activity and choice on the one hand, and
social position on the other hand in the process of capitalization, the connection remains in
the background and somehow unclear. A more explicit indication of the interdependence
between social structure and choice can be found in the theory of social capital. The goal of
this paper is to explore the role of rational choice theory in explaining the nature of capital.
KEY WORDS capital, rational choice, methodological individualism, social structure

APSTRAKT Gotovo od samog nastanka ekonomske nauke pojam kapitala bio je predmet
brojnih kontroverzi. Osnovni razlog kontroverzne prirode kapitala je taj to se u njemu
nalazi klju za objanjenje kamate i profita. U marksistikoj teoriji, u kojoj nain
proizvodnje odreuje oblike aktivnosti, meusobne odnose i nain ivota individua, kapital
se pojavljuje kao drutveni fenomen, tj. kao drutveni odnos. Kapital nisu ni dobra ni novac
sami po sebi, ve se pretvaraju u kapital u kapitalistikom nainu proizvodnje. Tvrdo jezgro
ekonomske nauke zasniva se na metodolokom individualizmu, prema kome se objanjenje
drutvenih pojava i procesa mora izvesti iz individualnog ponaanja i motivacije. Kapital,
recimo, nije produkt kapitalizma kao drutveno i istorijski specifine forme ekonomske
organizacije, ve se shvata kao kategorija vezana za pojedinca i njemu svojstveno
racionalno ponaanje. Racionalni izbor je osnovni i, ponekad, jedini objanjavajui faktor u
neoklasinim teorijama kapitala. Iako se u teoriji ljudskog i kulturnog kapitala ukazuje na
meuzavisnost individualne aktivnosti i izbora s jedne, i pozicije u drutvu s druge strane u
procesu kapitalizacije, ta meuzavisnost ostaje nekako u drugom planu. Eksplicitnije
ukazivanje na meuzavisnost izmeu drutvene strukture i izbora moe se nai u teoriji
drutvenog kapitala. Cilj ovog rada je istraivanje uloge teorije racionalnog izbora u
objanjenju prirode kapitala.
KLJUNE REI kapital, racionalni izbor, metodoloki individualizam, drutvena struktura
190 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
Uvod
Kapital je jedan od pojmova kojem se u teoriji, ali i u svakodnevnoj praksi,
pripisuju raznovrsna znaenja. Gotovo od samog nastanka ekonomske nauke pojam
kapitala bio je predmet brojnih kontroverzi. Osnovni razlog kontroverzne prirode
kapitala je taj to se u njemu nalazi objanjenje kamate i profita. Kako u
kapitalistikoj privredi kapital ima centralnu ulogu u proizvodnji i raspodeli,
kontroverze unutar teorije kapitala prenosile su se i na ostale segmente ekonomske
analize. U marksistikoj teoriji, na kapital se gleda kao na drutveni odnos. Naime,
kapital predstavlja odnos izmeu ljudi koji se ispoljava putem stvari. U neoklasinoj
ekonomskoj analizi, koja se zasniva na metodolokom individualizmu i teoriji
racionalnog izbora, kapital nije produkt kapitalizma kao drutveno i istorijski
specifine forme ekonomske organizacije, ve se shvata kao kategorija vezana za
pojedinca i njemu svojstveno racionalno ponaanje.
U teoriji racionalnog izbora, pojedinci su motivisani eljama ili ciljevima koji
odraavaju njihove preferencije. Oni deluju unutar datih ogranienja, na bazi
informacija kojima raspolau. Maksimiziranje funkcije cilja, uz data ogranienja,
odreuje ponaanje pojedinaca prilikom izbora. Maksimizirajue ponaanje zasniva
se na uporeivanju trokova i koristi, polazei od individualnih preferencija. To
znai da e odreena aktivnost biti realizovana samo ukoliko koristi koje donosi
akteru prevazilaze eventualne trokove. Zagovornici ove teorije smatraju da je
delokrug njene primene daleko iri od analize naina na koji su proizvodnja,
raspodela i potronja organizovane uz pomo novca i trinog mehanizma, i da se
isti opti principi mogu koristiti za objanjenje interakcija koje ukljuuju resurse
poput vremena, informacija, uticaja itd. Osnova svih varijanti teorije racionalnog
izbora je pretpostavka da se objanjenje drutvenih pojava i procesa mora izvesti iz
individualnog ponaanja i motivacije (metodoloki individualizam). Ponaanje
pojedinaca predstavlja osnovu za analizu i razumevanje funkcionisanja drutva,
privrede i politike. Pojedinci su gradivni elementi drutva i sve drutvene pojave
proistiu iz njihovih aktivnosti, direktno ili indirektno. Za neoklasinu ekonomiju,
drutveni odnosi, obiaji i strukture, kao takvi, ne postoje nezavisno od pojedinaca
koji ih sainjavaju. Drutvena komponenta ne moe da se posmatra odvojeno od
individualnih interakcija, osim u formi nekih istorijski nasleenih ogranienja.
Sve donedavno, bilo je uvreeno miljenje da kapital obuhvata samo vidljive
resurse (fabrike, oprema i sl.) koji se koriste u svrhu ostvarivanja profita. U svetlu
rastue spoznaje uloge koju tzv. neopipljivi resursi imaju kao determinanta
produktivnosti, danas se pod kapitalom podrazumevaju kako materijalni, tako i
nematerijalni resursi, poput ljudskog kapitala (human capital), gde je proizvodna
sposobnost (znanje, vetine itd.) deo pojedinca, a zavisi od obrazovanja, obuavanja
itd. Kapital je, dakle, bilo koji resurs koji obezbeuje prinose tokom vremena. Iz
toga proizilazi da kapital nema nikakve veze sa kapitalizmom kao drutveno i
istorijski specifinom formom ekonomske organizacije. Polazei od pojedinaca i
njihovog racionalnog ponaanja, ekonomisti logiku kapitala i trinog mehanizma
ilustruju izborom Robinsona Krusoa izmeu potronje i tednje. Racionalni izbor je
osnovni i, ponekad, jedini objanjavajui faktor u neoklasinim teorijama kapitala.
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 191
Iako se u teoriji ljudskog i kulturnog kapitala ukazuje na meuzavisnost
individualne aktivnosti i izbora s jedne, i pozicije u drutvu s druge strane u procesu
kapitalizacije, ta meuzavisnost ostaje nekako u drugom planu. Eksplicitnije
ukazivanje na meuzavisnost izmeu drutvene strukture i izbora moe se nai u
teoriji drutvenog kapitala. Cilj ovog rada je istraivanje uloge teorije racionalnog
izbora u objanjenju prirode kapitala.
Marksova teorija kapitala
U marksistikoj analizi, kapital se stvara u drutvenim odnosima izmeu dve
suprotstavljene klase buroaske i radnike klase kroz proces proizvodnje i
potronje dobara. Kapital se u ovoj teoriji javlja kao drutveni odnos (Marks, 1933
[1849]). Naime, kapital nisu, prvenstveno, ni dobra ni novac sami po sebi, ve se ta
ista dobra i novac pretvaraju u kapital u kapitalistikom nainu proizvodnje. Odnosi
u raspodeli odreeni su odnosima u proizvodnji; a kako se kapitalistiki nain
proizvodnje zasniva na privatnom kapitalistikom vlasnitvu nad sredstvima za
proizvodnju, to se i raspodela vri po principu privatnog vlasnitva.
Da bi se roba proizvela neophodno je angaovati rad, zemlju i kapital. To
znai da kapitalista koji organizuje proizvodnju mora da raspolae kapitalom, od
ega e jedan deo da upotrebi za kupovinu sredstava za proizvodnju, a drugi deo za
kupovinu radne snage. Budui da je kupio faktore proizvodnje (na osnovu
ekvivalentne razmene) i organizovao proizvodni proces, kapitalista je stekao pravo
da prisvoji celokupan rezultat proizvodnje. Kada kapitalista proda robu na tritu
(ekvivalentna razmena), on iz realizovane vrednosti nadoknauje utroena sredstva
za proizvodnju, isplauje zarade radnicima i prisvaja odreenu sumu profita. Radnik
svoju zaradu troi na kupovinu dobara i usluga, ime reprodukuje svoju radnu snagu.
Da bi ponovo obezbedio sredstva za ivot radnik je prinuen da radnu snagu opet
proda kapitalisti. Tako se na strani radnike klase stvaraju uslovi za reprodukovanje
najamnog radnog odnosa.
Kapitalista na tritu kupuje radnu snagu kao robu, po trinoj ceni
(ekvivalentna razmena). Za razliku od ostalih faktora proizvodnje, radna snaga je u
stanju da stvori vrednost veu od svoje sopstvene vrednosti.
1
Razlika izmeu ukupne
vrednosti koju radnik stvori u procesu proizvodnje i dela te vrednosti koju dobija u
raspodeli (po osnovu ekvivalentne razmene) u obliku najamnine, predstavlja profit.
Kapitalista plaa radniku samo jedan deo proizvoda koji je stvorio, to znai da je
profit rezultat neplaenog rada radnika. Kako kapitalista prisvaja profit tek po
realizaciji dobara i usluga na tritu, profit predstavlja realizovani viak vrednosti.
Na nivou nacionalne privrede, masa profita jednaka je masi proizvedenog vika
vrednosti.
Kao rezultat procesa proizvodnje i razmene, kapital predstavlja dodatu
vrednost (kapitalizovani viak vrednosti ili profit). Viak vrednosti je razlika izmeu
stvarnog (C+V+M) i kapitalistikog kotanja robe (C+V) i predstavlja kategoriju

1
Koja se odreuje kao i vrednost svake druge robe drutveno-potrebnim radnim vremenom za njenu
reprodukciju, tj. za proizvodnju dobara i usluga neophodnih za reprodukciju radne snage.
192 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
proizvodnje, dok je profit realizovani viak vrednosti i predstavlja kategoriju
raspodele. Marks je kapital posmatrao kao deo vika vrednosti (stvorenog u procesu
proizvodnje, realizovanog kroz razmenu) koji se koristi u svrhu daljeg stvaranja
profita. Ako se usredsredimo na proces proizvodnje vika vrednosti, onda kapital
moe da se definie i kao investiranje s oekivanim prinosima na tritu. U ovoj
emi kapitalistikog drutva kapital je, s jedne strane, deo stvorenog vika vrednosti
koji je proizvela radna snaga i koji prisvajaju kapitalisti; s druge strane, kapital
predstavlja investiranje u proizvodnju od strane kapitalista, s oekivanim prinosima
na tritu. Kapital kao deo vika vrednosti rezultat je proizvodnog procesa, ali
istovremeno predstavlja deo procesa investiranja kroz koji se taj viak stvara i
prisvaja. Dominantna klasa tj. klasa koja kontrolie sredstva za proizvodnju je ta
koja investira i prisvaja viak vrednosti. Sredstva za proizvodnju stvaraju se i
akumuliraju u formi kapitala; kapital, opet, konsoliduje kontrolu nad sredstvima za
proizvodnju. Marksova teorija kapitala, dakle, zasniva se na eksploatatorskim
drutvenim odnosima izmeu dve klase.
Ideja da je sutina kapitala investiranje resursa u svrhu stvaranja profita
sadrana je u svim ostalim teorijama kapitala. Meutim, u Marksovoj teoriji, i
investiranje i prisvajanje profita vezano je samo za kapitalistiku klasu. Rad
angaovan u procesu proizvodnje ne stvara, niti akumulira kapital za radniku klasu.
Ova teorija kapitala zasniva se na argumentu da je klasna diferencijacija
fundamentalna u kapitalistikom drutvu, gde eksploatatorska klasa kontrolie
sredstva za proizvodnju i prisvaja sav viak vrednosti koji generie rad
(eksploatisane) radnike klase.
Razvoj teorije kapitala u poslednjih nekoliko decenija sutinski je
modifikovao, a u nekim sluajevima i eliminisao klasno objanjenje kao neophodno.
Umesto da se posmatra kao faktor u eksploatatorskim odnosima izmeu kapitalista i
radnika, u teoriji ljudskog i kulturnog kapitala rad se posmatra kao faktor koji
generie kapital za same radnike.
Neoklasina teorija kapitala
U neoklasinoj teoriji, na kapital se gleda kao na jedan od faktora
proizvodnje, pored zemlje i rada. Ovaj faktor proizvodnje merljiv je homogenim
jedinicama mere, bez obzira na konkretan fiziki sastav. Kao i ostali faktori
proizvodnje i ovaj faktor je produktivan, a produktivne usluge kapitala plaaju se
kao i druge robe i usluge. Cena upotrebe kapitala je profitna (kamatna) stopa, a
dohodak od kapitala profit.
Osnovni atribut kapitala je da predstavlja akumulirane resurse koji obezbeuju
prinose u budunosti. Na strani ulaganja (inputa) to znai da su neophodne
investicije u cilju proizvodnje trajnih dobara; na strani rezultata (outputa) mora da
postoji sposobnost generisanja odgovarajuih koristi. Po Arouu (Arrow, 1999), izraz
kapital implicira tri aspekta: a) uveanje u vremenu; b) namerno (svesno) rtvovanje
zarad buduih koristi; c) neotuivost.
Kapital ima cenu (tj. ulazi u proces razmene) jer je redak, odnosno ogranien
(raspoloivi obim i dati raspored), a njegova optimalna alokacija, odnosno upotreba,
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 193
postie se u odnosima ponude i tranje; dakle, u procesu razmene. Takvo stanovite
doputa da se profitna stopa, odnosno profit, posmatra i kao nagrada za rtve
(vremenske ili u potronji) prouzrokovane procesom formiranja kapitala.
Meuzavisnost ostvarenih rezultata i ulaganja u neoklasinoj teoriji
predstavlja se proizvodnom funkcijom kao matematikim odnosom rezultata
(outputa) i ulaganja (inputa a to su obino rad i kapital). Ravnotea se postie uz
onu kombinaciju ulaganja proizvodnih faktora koja obezbeuje najnii nivo trokova
za dati obim proizvodnje. Drugim reima, optimalna kombinacija proizvodnje
postie se onda kada su granini proizvodi koji se ostvaruju po novanoj jedinici
uloenoj u nabavku svakog proizvodnog faktora jednaki. U ravnotei, postoji takav
odnos kapitala prema radu da je granini proizvod kapitala jednak profitu, a granini
proizvod rada jednak najamnini. Ovim odnosom odreena je i raspodela proizvedene
vrednosti na zarade i profit.
Iz proizvodne funkcije direktno proizilazi to da su cene faktora proizvodnje
odreene tehnolokim karakteristikama proizvodnje, a samim tim i odnosi raspodele
profitna stopa kao granina produktivnost kapitala (Q/K) i stopa najamnine kao
granina produktivnost rada (Q/L). Granini proizvod izraava se prirastom
obima proizvodnje ostvarenog angaovanjem dodatne (granine) jedinice nekog
faktora proizvodnje, uz nepromenjeni obim angaovanja ostalih faktora proizvodnje.
Ako je prirast proizvodnje pomnoen cenom po jedinici vei od cene dodajne
jedinice uloenog faktora, dalje upoljavanje ima ekonomskog smisla. U suprotnom,
prestaje angaovanje datog faktora proizvodnje. Raspodela je tako odreena
endogeno nain raspodele odreen je tehnolokim karakteristikama privrede i on
je, po neoklasiarima, nezavisan od vladajuih odnosa proizvodnje. Ukupan
proizvod predstavlja funkciju angaovanih faktora proizvodnje: rada, kapitala i
zemlje; a proizvodna funkcija pokazuje maksimalni proizvod koji se moe dobiti
razliitim kombinovanjem proizvodnih faktora. Svakom faktoru proizvodnje pripada
dohodak srazmeran njegovoj graninoj produktivnosti, odnosno doprinosu
stvorenom drutvenom proizvodu, i to: radu najamnina, kapitalu profit, zemlji
zemljina renta. Ukoliko je trite faktora proizvodnje savreno konkurentno,
vlasnik prima stvarnu vrednost graninog proizvoda konkretnog faktora
proizvodnje. Rezultirajua raspodela dohodaka je pravina zato to vlasnik
faktora proizvodnje prisvaja dohodak koji je jednak doprinosu datog faktora
proizvodnje ukupnom drutvenom proizvodu. Ovakav nain raspodele, zasnovan na
graninoj produktivnosti, podstie vlasnike faktora proizvodnje (koji se racionalno
ponaaju, vodei se principom maksimizacije profita) da preduzimaju mere
usmerene na poboljanje efikasnosti upotrebe tih faktora.
Ljudski kapital
J o je Smit (Smith, 1952 [1776]), steene i korisne vetine koje poseduje
radna snaga u jednoj zemlji smatrao delom ukupnog kapitala drutva. Krajem 19. i
poetkom 20. veka slina shvatanja sporadino su se javljala u ekonomskoj literaturi
(von Thunen 1875; Fisher 1906). Savremeno shvatanje pojma ljudskog kapitala
vezuje se za radove Donsona, ulca i Bekera (J ohnson 1960; Schultz 1961; Becker
194 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
1964). Sa radovima ulca i Bekera, teorija ljudskog kapitala zauzela je dominantnu
poziciju u razumevanju razvoja znanja i vetina pojedinaca, a ideja o autonomnim
pojedincima i preduzeima kao subjektima koji investiraju u sticanje vetina kroz
obrazovanje i obuavanje, postala je centralna taka u analizi ljudskog kapitala.
Donson (J ohnson, 1960) je smatrao da radnici ne postaju kapitalisti usled difuzije
vlasnitva kroz akcionarski kapital, ve kao rezultat sticanja znanja i vetina koje
imaju ekonomsku vrednost. Oni radnici koji imaju savremenije i kvalitetnije vetine
i znanja mogu zahtevati veu zaradu od kapitaliste. Drugaije reeno, njihovo znanje
i vetine omoguavaju da jedan as njihovog rada na tritu vredi vie od rada
radnika koji to znanje i vetine ne poseduju. Eksplicitno tretiranje ljudskih resursa
kao forme kapitala, kao proizvedenog faktora i kao rezultata investiranja, u
teorijskim radovima ulca, direktno protivrei klasinom shvatanju rada kao
sposobnosti da se obavlja fiziki rad koji zahteva malo znanja i vetina, a koje su
relativno ujednaene meu radnicima. Njegovo shvatanje ljudskog kapitala
analitiki su doraivali drugi autori, meu kojima je najpoznatiji Beker (Becker,
1964). Ljudski kapital je, po Bekeru, dodata vrednost rada koja donosi prinose
preduzeu ili pojedincu u procesu proizvodnje i razmene, a operacionalizuje se i
izraava kroz obrazovanje, usavravanje i radno iskustvo. Investiranje u ljudski
kapital od strane radnika dobro je, ne samo za preduzee, ve i sa stanovita radnika.
Ovo investiranje uveava vrednost rada, a deo te uveane vrednosti moe da prisvoji
radnik kroz veu zaradu i razne beneficije, koje su iznad minimalnog iznosa
neohodnog za egzistenciju.
U sutini, nema sutinske razlike u nainu definisanja ljudskog kapitala u
odnosu na marksistiki koncept. Ljudski kapital ostaje investicija s oekivanim
prinosima na tritu. Sa marksistikog stanovita, ta znanja i vetine omoguavaju
kapitalistima da poveaju proizvodne mogunosti rada. Kao krajnji rezultat, trina
vrednost ukupnog proizvoda se poveava (kroz poveanje kvaliteta i kvantiteta
proizvoda). Sve dok je rast zarada radnika, kao rezultat poveane produktivnosti
rada, manji od radnikovog doprinosa poveanju proizvodnih rezultata, profit raste i
time uveava kapital vlasnika. Postoji, meutim, jedna bitna razlika u odnosu na
Marksovu teoriju kapitala. U Marksovoj teoriji kapitala nema prelaska radnika u
kapitaliste, jer kapitalisti kontroliu sredstva za proizvodnju, tako da radnici nikada
ne mogu da akumuliraju dovoljno kapitala i preu u klasu kapitalista. Sa stanovita
teorije ljudskog kapitala, ukoliko radnik stie vetine, znanja i druge sposobnosti,
time uveava vrednost (graninu korisnost) svog rada. Svako moe da investira u
sebe i po tom osnovu stekne kapital. Tvrdei da radnici mogu sami da akumuliraju
kapital investirajui u vetine i znanje, ulc i Donson pretvaraju radnike u
potencijalne kapitaliste i rue Marksovu premisu o klasnoj diferencijaciji i konfliktu.
Ta tvrdnja ne menja osnovno shvatanje kapitala kao investiranja u resurse u cilju
stvaranja profita. Vetine i znanje tretiraju se u ovom sluaju kao resursi, a radnici
koji to znanje i vetine poseduju imaju i kapital.
Radnici se vie ne posmatraju kao zamenljiva roba, a razlike u znanju i
vetinama razliito se nagrauju. Razliita raspodela vetina, sposobnosti i znanja
primorava kapitaliste da uporede dodatu vrednost koja se ostvaruje po osnovu
vetina, znanja i sposobnosti svakog radnika i odgovarajue trokove (nadnice i
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 195
beneficije) koje imaju po osnovu angaovanja istih. Razlika u produktivnosti rada,
tj. vea produktivnost onih radnika koji poseduju bolje vetine i znanje u odnosu na
ostale, ini da se kapitalisti isplati da takve radnike plaa preko iznosa potrebnog za
egzistenciju. Vee nadnice omoguavaju ovim radnicima dokolicu i mogunost da
investiraju u dalje poboljanje svog ljudskog kapitala.
2
Budui da se znanje i vetine
nagrauju, radnici su zainteresovani da investiraju u njihovo sticanje. Investiranje je
odreeno cost-benefit raunicom od strane samih radnika, to je odraz njihovog
racionalnog izbora, odnosno izbora koji je podreen ostvarivanju njihovih interesa.
Investiranje u usavravanje vetina i znanja stvara ekonomsku vrednost za radnike i
tako im prua mogunost da postanu kapitalisti (Johnson 1960; Schultz 1961). Na
radnike se u teoriji ljudskog kapitala gleda kao na investitore, ili bar kao na jednog
od uesnika u investicionoj emi. U Marksovoj teoriji, radnici nude radnu snagu u
zamenu za nadnicu koja im obezbeuje egzistencijalni minimum. Teorija ljudskog
kapitala jasno pretpostavlja da radnici mogu da budu u poziciji da prisvajaju deo
profita, ukoliko ga (profit) definiemo kao viak u odnosu na trokove neophodne za
prostu reprodukciju radne snage. Mogunosti za uivanje luksuza, kao i za
reinvestiranje, koje su u Marksovoj teoriji rezervisane samo za kapitaliste, sada su
dostupne i radnicima.
U odnosu na Marksovu teoriju, postoje dve veoma vane epistemoloke
implikacije koje proizilaze iz teorije ljudskog kapitala. Prvo, radnici mogu da
postanu kapitalisti jer prisvajaju deo stvorenog vika vrednosti. Drugo, zamagljuju
se odnosi izmeu drutvenih klasa. Vizija drutvene strukture znaajno se menja:
umesto rigidnog drutvenog sistema u kome egzistiraju dve klase, drutvena
struktura se sada posmatra kao sloena celina sa vie kategorija kapitalista i sa
izraenom mogunou prelaska izmeu razliitih drutvenih slojeva. Budui da
radnici kroz ulaganje u svoje vetine mogu da postanu kapitalisti, i kako se kapital
sada deli (ma koliko nejednako) izmeu kapitalista i radnika, unapreenje vetina i
sposobnosti radnika sada je u interesu i kapitalista i radnika. Umesto konfrontacije i
borbe izmeu klasa, sada imamo preduzee koje funkcionie po sistemu ta je
dobro za preduzee dobro je i za radnika, i vice versa.
Nauna analiza sada se usredsreuje na investiranje u sticanje sposobnosti kao
in racionalnog izbora. U tom kontekstu, jednostavna raunica ulaganja-prinosi
(cost-benefit analiza) primenjuje se i na same radnike, nezavisno od drutvenih
uslova u kojima se roba proizvodi i razmenjuje. Odnosi izmeu kapitalista i radnika
posmatraju se iskljuivo kroz trite rada, gde se susreu ponuda ljudskog kapitala i
tranja za takvim kapitalom (a ne upotreba rada radnika u cilju uveanja profita
kapitaliste). U takvim uslovima, ukoliko je zarada radnika niska, to je rezultat nieg
nivoa ljudskog kapitala, a ne eksproprijacije vika vrednosti od strane kapitalista.
Iako ima pokuaja da se na sticanje ljudskog kapitala gleda ire od proste cost-
benefit analize unutar teorije ljudskog kapitala, analiza netrine kompomente nije
dovoljno razvijena. Naroito se malo panje poklanja ulozi drave. Uloga drave
obino se posmatra u kontekstu trinih greaka i korigovanja nejednakosti u
raspodeli dohodaka. Meutim, njena uloga je potencijalno ira i ukljuuje kontrolu

2
Ove vetine stiu se kroz obuku, radno iskustvo, odravanje kondicije itd.
196 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
tranje za znanjima i vetinama, kao i njihove ponude, preko uticaja na odreene
segmente trita. Upravo tim injenicama se pristalice individualistikog pristupa ne
bave.
Ne slau se svi sa interpretacijom ljudskog kapitala kao proizvoda radnikove
slobodne volje ili interesa. Alternativno teorijsko objanjenje ljudskog kapitala
sadrano je u teoriji kulturnog kapitala.
Kulturni kapital
Burdije (Bourdieu, 1990; Bourdieu i Passeron 1977) je kulturu definisao kao
sistem simbola i znaenja. Dominantna klasa u drutvu, po njemu, namee svoju
kulturu kroz sistem obrazovanja ime se internalizuju dominantni simboli i znaenja
u sledeu generaciju, reprodukujui tako dominantnu kulturu. Na taj nain se, kroz
sistem obrazovanja, kultura i vrednosti dominantne klase legitimiu kao
objektivna kultura i vrednosti drutva, a ne kao kultura i vrednosti koje podrava
dominantna klasa. Drugim reima, kultura i vrednosti dominantne klase se kroz
obrazovanje percipiraju kao kultura i vrednosti itavog drutva. Proces uenja i
usvajanja vrednosti odvija se unutar porodice, neformalnih grupa i, to je najvanije,
kroz sistem obrazovanja tj. kolovanja (tzv. institucionalizovano obrazovanje). Ovaj
proces dalje se prenosi na trite rada. Pojedinci koji su kroz obrazovanje prihvatili
kulturu i vrednosti dominantne klase kao svoje sopstvene, nagraeni su na tritu
rada time to ih upoljavaju firme koje kontrolie dominantna klasa. Time se
dodatno podstie reprodukcija dominantnih vrednosti kroz sistem obrazovanja.
J asno je da obrazovanje, ili bilo koji oblik uenja, koje jedni smatraju
ljudskim kapitalom drugi posmatraju kao kulturni kapital. Razliita gledita su, ne
samo razliite percepcije istog empirijskog fenomena (u ovom sluaju obrazovanja),
ona predstavljaju fundamentalnu podelu u teorijskim objanjenjima. Burdijeovo
shvatanje naina reprodukcije osnovnih kulturnih vrednosti konzistentno je sa
marksistikim teorijskim uenjem u tom smislu to govori o postojanju klasa.
Nametanje vrednosti jedne klase (dominantne, kapitalistike) drugima i prisvajanje
njihovog rada u sopstvenu korist opravdavaju se vladajuim sistemom vrednosti. I u
sferi kulture, dominantna (kapitalistika) klasa kontrolie sredstva za proizvodnju
u ovom sluaju to su obrazovne jedinice (kole, domainstva). U procesu
kolovanja, pojedinci investiraju u svoje obrazovanje i internalizuju kulturu
dominantne klase. To im omoguava da uu na trite rada, ostvare zaradu i
obezbede egzistenciju. Dominantna klasa obezbeuje difuziju kulturnog kapitala,
koji upotpunjuje njihov ekonomski kapital. Pri tome, jedna forma kapitala pospeuje
reprodukciju druge forme kapitala. Burdije (Bourdieu, 1972) jasno naglaava znaaj
dominacije jedne klase i njene kulture u procesu reprodukcije dominantnih
vrednosti. Pa ipak, dominantna klasa ostaje nekako uvek kao latentna snaga u
pozadini, a ne kao centralna taka analize. Drugaije reeno, analiza kulturnog
kapitala ukljuuje mikro i mezo strukture, ali ne i makrostrukture. I dalje ostaje
pretpostavka o svesnoj aktivnosti, racionalnom izboru i ponaanju pojedinaca.
Demarkaciona linija izmeu klasa nije tako jasna kao kod Marksa. U sutini, neki
lanovi potinjene klase mogu se nai unutar dominantne klase upravo kroz proces
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 197
usvajanja dominantnih kulturnih vrednosti. Dominantna klasa koristi rad radnika u
svrhu reprodukcije svoje kulture i dominacije, ime obezbeuje prisvajanje profita i
akumulaciju kapitala. Istovremeno, radnici usvajanjem dominantnih vrednosti
ostvaruju kompenzaciju eventualni viak koji im omoguava da reinvestiraju u
akumulaciju dominantnih kulturnih simbola i znaenja, kako bi popravili svoj
poloaj u odnosu na lanove vladajue klase i svoj relativni poloaj u drutvu.
Teorije o ljudskom i kulturnom kapitalu imaju dva kritina elementa koja ih
razlikuju od Marksove teorije. Prvi se odnosi na premetanje analize sa makro nivoa
na mikro nivo. Naime, na kapital se ne gleda kao na deo procesa klasne
eksploatacije u drutvu; umesto toga naglasak je na objanjenju toga kako pojedinci
ine neophodne investicije u cilju prisvajanja dela realizovanog vika vrednosti. Ova
promena nivoa analize ne odbacuje uticaj makroekonomskih ili strukturnih faktora
na proces kapitalizacije. Teorija kulturnog kapitala naglaava nevidljivu ruku
dominantne klase u procesu kapitalizacije. Pa ipak, u sreditu analize je pojedinac, a
ne drutvene klase. Drugo, izbor se javlja kao vaan elemenat u ovim teorijama. U
Marksovoj teoriji inicijativa je na strani kapitalista dok su radnici bespomone,
potpuno zamenljive komponente u proizvodnoj emi, podreene stvaranju vika
vrednosti za kapitaliste. Kao takvi, oni nemaju izbora do da obezbede jeftinu radnu
snagu za proces proizvodnje, u zamenu za sredstva za egzistenciju. U teoriji
ljudskog i kulturnog kapitala, radnici su sada u mogunosti da prisvajaju viak po
osnovu svog rada. Do odreene mere, stvar je pojedinaca da odlue da li e i koliko
napora i investicija uloiti u pribavljanje korisnih znanja i vetina, koje mogu
prodati kapitalistima u zamenu za vei udeo u viku vrednosti koje ostvari rad u
proizvodnom procesu. Izbor je osnovni i, ponekad, jedini objanjavajui faktor u
teoriji ljudskog kapitala.
Postoje, naravno, ogranienja kada je u pitanju obim i raspoloivost
alternativa sa stanovita izbora pojedinaca. Misli se tu na fiziko i mentalno
zdravlje, koje se razlikuje od pojedinca do pojedinca. Teorija kulturnog kapitala
esto istie ulogu takvih faktora kao to su porodica ili neke druge individualne
karakteristike poput rase, pola itd. Ova teorija naglaava ulogu klasne strukture
drutva u procesu individualnog izbora. Ne samo da klasna pozicija, odnosno mesto
u drutvenoj strukturi, odreuju vrednost koju e pojedine vrste kapitala imati na
tritu, ve diktiraju i aktivnosti koje neprivilegovani moraju preduzeti u cilju
pribavljanja takvih vetina i znanje koje trite vie vrednuje. I teorija ljudskog i
teorija kulturnog kapitala ukazuju na meuzavisnost individualne aktivnosti i izbora
s jedne, i pozicije u drutvu s druge strane, u procesu kapitalizacije. Meutim, ta
meuzavisnost ostaje nekako u drugom planu. Eksplicitnije ukazivanje na
meuzavisnost izmeu drutvene strukture i izbora moe se nai u teoriji drutvenog
kapitala.
Drutveni kapital i drutveni odnosi
Neoklasine teorije kapitala o kojima je bilo govora teorija ljudskog i teorija
kulturnog kapitala na kapital gledaju kao na investiranje sopstvenih resursa sa
ciljem stvaranja profita. Razlikuju se u odnosu na predmet proizvodnje (u prvom
198 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
sluaju vetine i znanje, u drugom vrednosti i norme) i prirodu prinosa (ekonomski
prinosi na ulaganja koja ine pojedinci, nasuprot reprodukciji dominantne kulture).
U oba sluaja, na kapital se gleda kao na resurse koje poseduju i investiraju
pojedinci. Osnovno polazite analize su pojedinci, bilo kao nezavisni, atomizirani
elementi sluajno rasporeeni u drutvu, kao to je to sluaj u teoriji ljudskog
kapitala, ili kao pojedinci indoktrinirani dominantnim vrednostima u drutvu, kao u
sluaju kulturnog kapitala. U teoriji drutvenog kapitala, na kapital se gleda kao na
resurse koji su sadrani u drutvenim odnosima. Radi se o resursima koje pojedinci
mogu da koriste zahvaljujui sopstvenim vezama i pripadnosti odreenim
drutvenim mreama ili grupama. Istraivai u drutvenim naukama koriste koncept
drutvenog kapitala kako bi ukazali na drutvenu prirodu ekonomskih procesa,
odnosno na drutvene resurse koji omoguavaju pojedincima da ostvare svoje
ciljeve. Ortodoksna neoklasina ekonomska teorija na ekonomske aktere gleda kao
na racionalne pojedince, potpuno nezavisne, koji se rukovode sopstvenim
interesima. U ekonomskoj sociologiji se na te aktere gleda drugaije, kao na
pojedince koji se ponaaju u skladu sa drutvenim normama, pravilima i obavezama.
To znai da ekonomski akteri, koji se racionalno ponaaju pokuavajui da ostvare
svoje interese, reaguju delom na ekonomske podsticaje a delom na drutvene uticaje.
Koncept drutvenog kapitala naroito je vaan u tom kontekstu kao analitiko orue
koje objanjava istovremeno kako drutvene veze utiu na ekonomske aktere, i kako
ti isti akteri koriste drutvenu organizaciju da ostvare svoje interese.
U osnovi koncepta drutvenog kapitala jesu drutveni odnosi; bolje reeno,
karakteristike drutvenih odnosa koje omoguavaju ekonomskim akterima da
ostvare svoje ciljeve. Naveemo neke od tih odlika koje mogu da imaju karakter
drutvenog kapitala: odnosi reciprociteta, obaveze i oekivanja, norme i efektivne
sankcije, odnosi autoriteta, porodine i prijateljske veze itd. Drutveni kapital nije
prosto zbir institucija koje predstavljaju temelje jednog drutva, ve i vezivno tkivo
koje ih spaja. Tu mislimo, pre svega, na opteprihvaene vrednosti i pravila
ponaanja u drutvu, izraene kroz odnose izmeu pojedinaca. Drugim reima,
drutveni kapital ine spone koje povezuju neformalna pravila s formalnim
pravilima ponaanja, koje podstiu saradnju izmeu pojedinaca a nosioci su
slobodno udruene grupe, mree ili asocijacije. Pravila (norme) koja su u osnovi
drutvenog kapitala povezana su sa tradicionalnim vrednostima, kao to je iskrenost,
dranje obeanja, izvravanje obaveza, reciprocitet i sl. Ove norme moraju da budu
potvrene u interakcijama meu pojedincima. Nije dovoljno da postoje poverenje,
mree meuodnosa, organizacije i asocijacije graanskog drutva i sl., koji se vezuju
za drutveni kapital oni moraju da vode do kooperacije meu pojedincima.
Drutvene veze i odnosi otvaraju brojne mogunosti za pristup razliitim
resursima. Resursi koji se mogu kretati uz pomo drutvenih veza su raznovrsni:
informacije, ideje, poslovne mogunosti, preporuke, saveti, kapital itd. Predstavivi
drutvene veze kao kanale za prenos sredstava, teorija drutvenog kapitala
omoguila je integraciju vanih elemenata drutvene strukture u analizu privrednog i
drutvenog razvoja. Odrednica drutveni ukazuje na to da ti resursi nisu lina
imovina; ti resursi ive unutar mrea meuodnosa pojedinaca i grupa u drutvu.
Odrednica kapital istie da je drutveni kapital (kao i ljudski ili finansijski kapital)
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 199
produktivan: njime moemo stvarati vrednosti, obavljati poslove, ostvarivati svoje
ciljeve. Ovde se postavlja jedno veoma vano pitanje. Naime, zato su ljudi spremni
da resurse uine dostupnim drugima, bez bilo kakve eksplicitne kompenzacije?
Sociolozi izdvajaju dve vrste motiva. J edan je funkcionalni, koji je rezultat vrsto
internalizovanih normi. Naime, pojedinci daju dobrovoljne priloge, potuju
saobraajna pravila i plaaju svoje dugove na vreme jednostavno zato to se oseaju
obaveznim da se tako ponaaju. Druga vrsta motiva je instrumentalne prirode. U
ovom sluaju, drutveni kapital utie na ponaanje pojedinaca tako to pojaava
drutvene sankcije u sluaju oportunistikog ponaanja. Jevrejska zajednica trgovaca
dijamantima u Njujorku, npr., tedi na dnevnicama advokata jer obavlja transakcije
na neformalan nain; snaga zajednice je dovoljna da obezbedi sprovoenje
neformalnih ugovora. Zato Kolman (Coleman, 1990) u definisanju drutvenog
kapitala naglaava gustinu horizontalnih veza unutar zajednice i njihovu ulogu u
jaanju i efikasnoj alokaciji drutvenih sankcija.
Osnovna premisa koja je u osnovi pojma drutvenog kapitala je jednostavna:
investiranje u drutvene veze i odnose sa oekivanim prinosima na tritu. Iako
pojedinci ne investiraju direktno u drutveni kapital, oni esto donose proraunate
odluke da se pridrue klubovima, ine usluge, sklapaju i odravaju veze, oekujui
koristi u budunosti. Pristup drutvenom kapitalu, u veini sluajeva zahteva
ulaganje odreenih resursa (Wolcock, 1998) moda ne uvek u vidu novca, ali
svakako u vidu vremena i napora koje moe biti znaajno. Drutveni kapital je
resurs u koji ostali resursi mogu da se investiraju s oekivanjem prinosa (mada
neizvesnih) u buduem periodu. Kroz investiranje u izgradnju mrea eksternih
odnosa pojedinci mogu da ostvare pristup dragocenim kontaktima i informacijama; a
investiranjem u interne odnose kolektivni akteri mogu da ojaaju kolektivni identitet
i poveaju kapacitet za efikasno upravljanje (npr. preduzee finansira seminare kako
bi osposobilo pojedince da grade svoje neformalne mree i interakcije koje vode
veem nivou poverenja).
Drutveni kapital i racionalni izbor
U ekonomskoj nauci drutveni kapital definie se uglavnom kao atribut
pojedinca, kao potencijal pojedinca da aktivira i efikasno mobilie mreu drutvenih
veza zasnovanu na bliskosti (u drutvenom prostoru), a koje se odravaju
simbolikom i materijalnom razmenom. U tom kontekstu, drutveni kapital ima
karakteristike privatnog dobra koje pojedinac akumulira i koristi za ostvarivanje
svojih ciljeva. Akumulacija drutvenog kapitala posmatra se kroz cost-benefit
analizu, pri emu pojedinci akumuliraju drutveni kapital sve dok su granini
prihodi njihovog investiranja vei od graninih trokova. Iz perspektive teorije
racionalnog izbora, mogue je opisati drutveni kapital kao input u funkciji
korisnosti i proizvodnoj funkciji. Beker (Becker 1964; 1996) opisuje drutveni
kapital kao posebnu vrstu intermedijarnog dobra u proizvodnji, koji se pojavljuje
kao jedan od argumenta u funkciji korisnosti pojedinca. Pojedinci racionalno
investiraju u drutveni kapital u cilju maksimizacije korisnosti. Bekerov drutveni
kapital je u tom smislu individualni resurs, koji se koristi u svrhu maksimizacije
200 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
korisnosti od strane savreno racionalnih i informisanih aktera. Drutveni kapital je,
u interpretaciji ortodoksne neoklasine ekonomije, neistorijska kategorija jer se
oslanja na koncepte koji su univerzalni u vremenu i prostoru, bez veze sa
specifinostima konkretne zemlje i perioda u razvoju. Drutveni kapital je neto to
pojedinci poseduju i moe da se poveava ili smanjuje kao i fiziki i ljudski kapital,
iako pojedinci koriste i stvaraju drutveni kapital u interakciji sa drugim
pojedincima. Samo u tom ogranienom smislu ovaj segment kapitala dobija atribut
drutveni (Becker 1976; 1996). U tom smislu, domen drutvenog kapitala ne
razlikuje se mnogo od analitikog terena ortodoksne neoklasine ekonomije sa
iskljuivim oslanjanjem na apstraktne, opte i univerzalne pojmove, kao to su
korisnost, preferencije, input, output, proizvodnja, potronja itd. Kroz drutveni
kapital ukljuuje se neekonomska komponenta u analizu, pri emu drutveni kapital
obuhvata onaj deo individualnih interakcija koje ukljuuju poverenje, drutvene
asocijacije, drutvene mree itd. Vie se ne uzima kao dat drutveni kontekst unutar
koga trite funkcionie; meutim, nema mnogo progresa u razumevanju drutvene
strane ekonomske aktivnosti. Tvrdo jezgro ekonomske nauke ostaje ukorenjeno u
metodolokom individualizmu, mada sa optimizacijom u kontekstu nesavrenih i
asimetrinih informacija. Iako se, donekle, ukazuje na ulogu istorijskih specifinosti,
nema bitnijih promena u konceptualnom aparatu ve se samo priznaje da su
privredni i drutveni razvoj trajektorijski predodreeni. Istorija je vana samo u
smislu da stvara drutvene i ekonomske strukture i obiaje koji determiniu budue
ishode.
Za Burdijea (Bourdieu, 1986), drutveni kapital je atribut pojedinca u
drutvenom kontekstu. Pojedinac moe kroz svrsishodnu aktivnost da transformie
drutveni kapital u ekonomski dobitak. Ta mogunost, meutim, zavisi od
karakteristika postojee drutvene strukture. Burdije ne predlae analizu drutvenog
kapitala uz pomo ekonomske metodologije, ali njegova definicija se uklapa u
model racionalnog izbora. On posmatra drutveni kapital kao atribut pojedinca.
Koristi koje pojedinac moe da ostvari kroz drutveni kapital zavise od
karakteristika drutvenih veza, njihove jaine i koliine resursa dostupnih kroz te
veze. Individualni izbor, meutim, moe u odreenoj meri da odredi jainu i razmere
ovih veza, ali nisu sve drutvene veze predmet izbora.
Poistoveivanje drutvenih odnosa sa trinim, baziranim na racionalnom
izboru, vezuje se za Bekera (Becker, 1976; 1996). Koncept drutvenog kapitala
omoguio je Bekeru da objasni mnotvo ekonomskih i drutvenih pojava putem
metodolokog individualizma i ekonomske racionalnosti. Uz pomo metodolokog
individualizma, on je ekonomskim pristupom objanjavao tako razliite pojave kao
to su puenje, zavisnost od droge, posveenost crkvi, razvodi, nasilje, patriotizam i
dravnu propagandu. Beker se esto apostrofira kao ekonomista koji je u primeni
teorije racionalnog izbora otiao najdalje. Ukljuivanjem drutvenog aspekta u
ekonomsku analizu, po njemu, ne rtvuju se niti egzogene preferencije, niti princip
maksimizacije korisnosti. On koncept drutvenog kapitala koristi sa ciljem da, uz
zadravanje principa maksimizacije korisnosti i egzogenih preferencija, proiri
oblast primene teorije racionalnog izbora. Postavlja se pitanje kako je Beker
postigao objanjenje drutvenog na bazi individualnog? Postojee preferencije su
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 201
egzogeno odreene i predstavljaju funkciju dobara i usluga koje pojedinac trenutno
troi, kao i linog (personal capital) i drutvenog kapitala. Lini i drutveni kapital,
meutim, evoluiraju tokom ivota pojedinca kao posledica individualnog i
drutvenog iskustva, to se odraava na izbor. Ove promene vezuju se za racionalni
izbor tako to se evolucija korisnosti iz proirenih (extended) preferencija svodi na
stvar izbora, koji je pod roditeljskim ili drugim uticajem i podloan sluajnim
fluktuacijama. J edini razlog zato se preferencije ili funkcije korisnosti menjaju je
taj to se bioloki date preferencije menjaju kroz iskustvo, bilo kao rezultat
optimalnog izbora, bilo kao rezultat sluajnih dogaaja. Uticaj detinjstva i drugih
iskustava na izbor moe da objasni zato bogati i siromani, ljudi bele i crne puti,
manje i vie obrazovani, i oni koji ive u zemljama s potpuno razliitom tradicijom,
imaju funkcije korisnosti koje se znatno razlikuju. (Becker, 1996: 6).
Kao to se ljudski kapital formira kroz uenje na poslu, tekua potronja i
iskustvo menjaju kapacitete pojedinca da ostvaruje korisnost od dobara i usluga u
budunosti, to Beker definie kao lini kapital. Lini kapital predstavlja kapital
zato to je rezultat akumulacije iskustava u prolosti i obezbeuje prinose u
budunosti. Pojedinci u interakciji sa drugima dobijaju resurse i stiu iskustvo,
preko trita ili drugih mehanizama. Optimalni izbor vodi njihovoj linoj evoluciji,
ali i evoluciji drutva. Drutveni kapital ovde postaje stvar racionalnog izbora.
Pretpostavka je da ljudi biraju drutvene mree na nain koji e maksimizirati
njihovu korisnost. Kada se pojedinac opredeli za mreu, ona ograniava njegov
izbor jer pojedinac ima neznatan uticaj na njeno funkcionisanje. Funkcija korisnosti
nezavisna je od vremena i predstavlja stabilnu funkciju koliine potronih i
kapitalnih dobara. Proirena funkcija korisnosti ... stabilna je jer ukljuuje prolo
iskustvo i drutvene faktore (op.cit.: 5). Na taj nain, ova funkcija dobija
univerzalnu primenljivost u objanjenju ljudskog ponaanja. tavie, ona predstavlja
filter kroz koji se uticaj drutvenih faktora inkorporira u ekonomsku analizu.
Analitiki horizonti racionalnog izbora postaju na taj nain neogranieni: lini i
drutveni kapital su krucijalni ... za razumevanje ukupnog ponaanja u tekuem i
proteklom periodu (op.cit.: 6).
Ovakav pristup drutvenom kapitalu zanemaruje to da drutveni kapital nije
individualni resurs ve da egzistira u odnosima izmeu pojedinaca, a to dalje znai
da investicije jednog pojedinca zavise od investicija drugih. Stavljanje drutvenog
kapitala kao inputa u proizvodnoj funkciji, pored fizikog i ljudskog kapitala, je u
osnovi irenje koncepta fetiizma robe izvan tradicionalnog domena, smatraju Fajn i
Grin (Fine i Green, 2000). Drutveni kapital poistoveuje se sa materijalnim
resursom koji moe da povea proizvodnju ili pobolja ekonomske performanse.
Kao to fetiizam robe simbolizuje to kako se realni proizvodni odnosi pokazuju kao
odnosi meu stvarima, individualistiko shvatanje ljudskog i drutvenog kapitala,
istiu navedeni autori, zamagljuje prirodu drutvenih odnosa kroz koje se odvija
proces uenja i akumuliranja iskustva, i kroz koje drutvo deluje na ponaanje i
iskustvo pojedinaca (op.cit.: 86).
Drutveni kapital lociran jene u samim akterima ve u njihovim odnosima
sa drugim akterima. U ostalim drutvenim naukama, na drutveni kapital gleda se
uglavnom kao na resurs koji pojedinci koriste u ostvarivanju svojih ciljeva, ali koji
202 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
pojedinci ne poseduju u formalnom smislu. Dok se ekonomski kapital nalazi na
bankarskim raunima, ljudski kapital u pojedincima, drutveni kapital je sastavni
deo mree odnosa meu pojedincima. Da bi posedovao drutveni kapital, pojedinac
mora da bude povezan sa drugima i upravo su ti drugi, a ne on, stvaran izvor
njegovih prednosti (Portes, 1998). Kao atribut drutvene strukture u kojoj egzistira
pojedinac, drutveni kapital nije privatno vlasnitvo pojedinca koji ga koristi radi
ostvarivanja svojih ciljeva. Drutveni kapital utkan je u drutvenu strukturu i ima
karakteristike javnog dobra (Narayan, 1997).
Zakljuak
Ideja da je sutina kapitala investiranje resursa u svrhu stvaranja profita
sadrana je u svim teorijama kapitala. Meutim, u Marksovoj teoriji, i investiranje i
prisvajanje profita vezano je samo za kapitalistiku klasu. Dobra i novac, sami po
sebi, nisu kapital ve to postaju u kapitalistikom nainu proizvodnje to znai da je
kapital, pre svega, drutveni odnos. Ova teorija kapitala zasniva se na argumentu da
je klasna diferencijacija fundamentalna u kapitalistikom drutvu, gde
eksploatatorska klasa kontrolie sredstva za proizvodnju i prisvaja sav viak
vrednosti koji generie rad (eksploatisane) radnike klase. Sa razvojem neoklasinih
teorija kapitala, pre svega, teorije ljudskog kapitala, nauna analiza usredsreuje se
na investiranje u sticanje odgovarajuih sposobnosti i vetina kao in racionalnog
izbora. Jednostavna raunica ulaganja-prinosi (cost-benefit analiza) primenjuje se na
same radnike, nezavisno od drutvenih uslova u kojima se roba proizvodi i
razmenjuje. Teorija kulturnog kapitala zadrava pretpostavku o svesnoj aktivnosti,
racionalnom izboru i ponaanju pojedinaca. Dominantna klasa koristi rad radnika u
svrhu reprodukcije svoje kulture i dominacije, ime obezbeuje prisvajanje profita i
akumulaciju kapitala. Istovremeno, radnici usvajanjem dominantnih vrednosti
ostvaruju kompenzaciju eventualni viak koji im omoguava da reinvestiraju u
akumulaciju dominantnih kulturnih simbola i znaenja, kako bi popravili svoj
poloaj u odnosu na lanove vladajue klase i svoj relativni poloaj u drutvu. U
odnosu na Marksovu teoriju, teorije ljudskog i kulturnog kapitala unose dve veoma
vane promene. Prvo, u sreditu analize je pojedinac, a ne drutvene klase
(premetanje analize sa makro na mikro-nivo). Ova promena nivoa analize ne
odbacuje uticaj makroekonomskih ili strukturnih faktora na proces kapitalizacije,
budui da teorija kulturnog kapitala naglaava nevidljivu ruku dominantne klase u
procesu kapitalizacije. Pa ipak, u sreditu analize je pojedinac, a ne drutvene klase.
Drugo, izbor se javlja kao vaan elemenat u ovim teorijama. U Marksovoj teoriji
inicijativa je na strani kapitalista dok su radnici bespomone, potpuno zamenljive
komponente u proizvodnoj emi, podreene stvaranju vika vrednosti za kapitaliste.
Kao takvi, oni nemaju drugog izbora do da prodaju svoju radnu snagu kapitalisti, u
zamenu za sredstva za egzistenciju. U teoriji ljudskog i kulturnog kapitala, radnici su
sada u mogunosti da prisvajaju deo realizovanog vika po osnovu svog rada. Do
odreene mere, stvar je pojedinaca da odlue da li e i koliko napora i investicija
uloiti u pribavljanje korisnih znanja i vetina, koje e im omoguiti vei udeo u
viku vrednosti koje ostvari rad u proizvodnom procesu. Izbor je osnovni i, ponekad,
Nataa Golubovi: Teorija kapitala i racionalni izbor 203
jedini objanjavajui faktor u teoriji ljudskog kapitala. Postoje, naravno, ogranienja
kada je u pitanju obim i raspoloivost alternativa sa stanovita izbora pojedinaca. I
teorija ljudskog i teorija kulturnog kapitala ukazuju na meuzavisnost individualne
aktivnosti i izbora, s jedne, i pozicije u drutvu, s druge strane, u procesu
kapitalizacije. Meutim, ta meuzavisnost ostaje nekako u drugom planu.
Videli smo da je investicioni karakter obrazovanja (ulaganje u budunost)
centralna taka teorije ljudskog kapitala. Sutina ove teorije je individualistiko
poimanje razvoja vetina, odnosno pretpostavka da autonomni pojedinci odluuju o
tome koliko vetina e stei tokom ivota iskljuivo u zavisnosti od trokova i
koristi koji su definisani cenama i sposobnou uenja. Drutvena funkcija
obrazovanja, drutveni karakter postojee tehnologije i metoda organizacije koji
definiu potrebne vetine, iskljueni su iz analize. Veza izmeu ljudskog i
drutvenog kapitala pomou metodolokog individualizma objanjava se na sledei
nain. Autonomni pojedinci investiraju u obrazovanje zato to to poveava njihovu
sposobnost uenja, to je deo njihovog linog kapitala. Oni biraju drutvene mree,
polazei od potencijalnog uticaja na njihovu sposobnost uenja, a u cilju
maksimiziranja proirene funkcije korisnosti. U interpretaciji neoklasine
ekonomske teorije, dakle, drutveni kapital ima karakter privatnog dobra koje
pojedinac akumulira i koristi za ostvarivanje svojih ciljeva. Drutveni kapital je
neto to pojedinci poseduju i moe da se poveava ili smanjuje kao i fiziki i
ljudski kapital, iako pojedinci koriste i stvaraju drutveni kapital u interakciji sa
drugim pojedincima. Ovakav pristup drutvenom kapitalu zanemaruje injenicu da
drutveni kapital nije individualni resurs ve da egzistira u odnosima izmeu
pojedinaca, a to dalje znai da investicije jednog pojedinca zavise od investicija
drugih. U drutvenim naukama se na drutveni kapital gleda uglavnom kao na resurs
koji pojedinci koriste u ostvarivanju svojih ciljeva, ali koji pojedinci ne poseduju u
formalnom smislu. Kao atribut drutvene strukture u kojoj egzistira pojedinac,
drutveni kapital ima karakteristike javnog dobra.
Literatura
Arrow, Kenneth. 1999. Observations on Social Capital, In: Dasgupta, Partha i Serageldin,
Ismail (Eds.). Social Capital: A Multifaceted Perspective, Washington, D.C.: The World
Bank.
Becker, Gary. 1964. Human Capital. Chicago: University of Chicago Press.
Becker, Gary. 1976. The Economic Approach to Human Behaviour. Chicago: The University
of Chicago Press.
Becker, Garry. 1996. Accounting for Tastes. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Bourdieu, Pierre. 1972. Outline of a Theory of Practice. Cambridge: Cambridge University
Press. [Srpski prevod: Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: Zavod za udbenike,
1999.]
Bourdieu, Pierre and Passeron, Jean-Claude. 1977. Reproduction in Education, Society,
Culture. Beverly Hills, CA: Sage.
Bourdieu, Pierre. 1986. The Forms of Capital, In: Richardson, John (Ed.). Handbook of
Theory and Research for the Sociology of Education. New York: Greenwood, 241-248.
204 SOCIOLOGIJ A, Vol. LI (2009), N 2
Bourdieu, Pierre. 1990. The Logic of Practice. Cambridge: Polity Press.
Coleman, James. 1990. Foundations of Social Theory. Cambridge, MA: Harvard University
Press.
Fisher, Irving. 1906. The Nature of Capital and Income. New York: Macmillan.
Johnson, Harry. 1960. The Political Economy of Opulence. Canadian Journal of Economics
and Political Scienc. Vol. 26, No. 4: 552-564.
Marx, Carl. 1933 (1849). Wage-Labour and Capital. New York: International Publishers.
Fine, Ben and Green, Francis. 2000. Economics, Social Capital and the Colonisation of the
Social Science, In: Baron, Stephen et al. (Ed.). Social Capital Critical Perspectives.
Oxford: Oxford University Press.
Narayan, Deepa. 1997. Voices of the Poor: Poverty and Social Capital in Tanzania,
Environmentally and Socially Sustainable Development. Studies and Monographs Series
20. Washington, DC: World Bank.
Portes, Alejandro. 1998. Social Capital: Its Origins and Applications in Modern Sociology.
Annual Review of Sociology, No. 24: 1-24.
Schultz, Theodore. 1961. Investment in Human Capital, The American Economic Review,
Vol. 51, No. 5: 1-17.
Smith, Adam 1952(1776). Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Zagreb: Kultura.
von Thunen, Johann Heinrich. 1875. Der Isolierte Staat, Chicago: Comparative Education
Center, University of Chicago.
Woolcock, Michael. 1998. Social Capital and Economic Development: Toward a Theoretical
Synthesis and Policy Framework. Theory and Society. Vol. 27, No. 2: 151-208.