UVOD

Vrlo je malo retrospektivnih pregleda posveenih istoriji etnoloke misli. U ovom delu nastojimo da predoimo sintezu
istraivanja ostvarenih na tom podruju. No, hteli bismo da skrenemo panju na tri take:
- Granica izmeu istorijske analize i analize savremene situacije mora biti proizvoljna: izdava i autori sloili su se
da je postave u 1930. godinu, oigledno ne pridajui tom datumu nikakav poseban znaaj. Meutim, mogue je
identifikovati jednu jasnu vododelnicu: posle 1930. godine etnologija menja svoj metod, obojenost i - udes. Ona se
diferencira, profesionalizuje, postaje nauna, primenjena; snabdeva se sve pouzdanijim tehnikama, pristupa
univerzitetu. Ali, pre toga, postoji itava jedna istorija ideje o promenljivosti oveka u prostoru i vremenu, jedan razvoj
pojma drugosti, prelazak s egzotizma na humanizam. ak i pre Herodota, "oca etnografije", bilo je radova
etnografske vrste.
Naglasak emo staviti na tradicionalni sadraj etnologije koji se, sve do skorijeg doba, odnosio pre svega na
civilizacije bez pisma, jer su "napredne civilizacije" bile predmet posebnih disciplina i orijentalistikih nauka:
islamologije, indijanistike, sinologije.

U irem znaenju rei, etnologija integrie svoja specijalizovana istraivanja, pa bi
jedan potpuni prikaz morao da naznai najbitnije linije njihovog istorijskog obrazovanja. No, budui da se druga dela u
ovoj istoj kolekciji dotiu tih problema, ovde smo ocrtali istoriju opte etnologije.
- U istom idejnom sklopu, podsetiemo da je definicija etnologije pretrpela duboke promene. Izgleda da danas,
priznata kao nauka o zajednicama (grupama rukovodenim tradicionalistikim motivacijama), ona bolje usklauje
svoje odnose sa sociologijom, tom sestrinskom disiplinom, naukom o kolektivitetima (grupama rukovoenim
racionalistikim motivacijama). Na retrospektivni pregled usvaja tradicionalno znaenje pojma etnologija - u
njegovim razliitim varijacijama ili nijansama - i usmerava se na vanevropska predindustrijska drutva. U svom
proirenom obliku, folklor danas ini integralni deo etnolokog istraivanja, ali podseanje na njegov istorijski razvoj
premauje okvir ove knjige.


I poglavlje PRETHODNICI


Re etnologija skovana je 1787, a re etnografija je nastala malo kasnije: ona potie iz 1810. godine. Ova dva izraza
imala su znaenja prilino razliita od onih koja im se danas pridaju. No, raanje etnoloke misli u mnogome prethodi
nastanku specifine terminologije. Istorija saznanja o oveku, s gledita koje nas zanima, mora najpre ocrtati napredak
u sticanju svesti o egzotinim drutvima. No, takvo izuavanje ne bi iscrpelo sadraj etnolokog istraivanja i bilo bi


metodoloki nedovoljno s obzirom na domaaj koji se danas pridaje etnolokom tumaenju. Stoga e biti neophodno
obeleiti etape jednog ireg razvoja: istorija etnoloke misli je zapravo istorija ideje o promenljivosti oveka u prostoru
i vremenu. Pokuaemo da skiciramo neizbene oblike primicanja toj ideji, koja je danas diverzifikovana i razvijena u
jednoj obuhvatnijoj definiciji (upor. str. 109 i dalje).




I. Antika

Herodotova vizija obuhvata iroku perspektivu: bez sumnje, i Herodot je ljubitelj neobinih injenica, ali on prikuplja
samo ono to je strano. Nije na odmet podsetiti da je njegovo delo etnografsko bar onoliko koliko je istorijsko; sam je
hteo da ono bude takvo. Na udan se nain iskrivljuje smisao rei kada se naslov koji mu je Herodot odabrao prevodi kao
"istorija"; mnoina koju je on upotrebio znaila je tada upravo "ankete" (anketa koju sprovodi svedok koji izvetava o
onome to je sam video i uo u toku svojih istraivanja). Vidimo da je taj postupak blii etnografskoj anketi negoli
istorijskoj rekonstrukciji. Herodot je izradio panoramu ljudskog sveta u V veku pre nae ere, koji mu je bio dostupan za
njegovih putovanja. Poznato je da je on dosta putovao, ali nipoto nije bio obian znatieljnik. esto se trudio da stvari
osmotri s onu stranu privida; sam je sprovodio anketu i na taj nain anticipirao etnoloki intervju.
Rasute u hiljadama dokumenata koji jo nisu u tom pogledu sasvim istraeni, mogu e je otkriti brojne
etnoloke zabeleke. Ako neposredna analiza drevnih drutava nije mogua, raspolaemo bar opisima koji su
nam o njima ostavljeni u istorijskim, filozofskim, prirodno-istorijskim, geografskim delima, priama i
legendama, a o mitovima da i ne govorimo. Na taj nain preneseni podaci esto su izoblieni, ali mnogi od
njih su od velike vrednosti. Pisac se esto zadovoljavao iznoenjem kakve injenice iji smisao ni znaenje
nije shvatao. U tom pogledu, ak i najbeznaajnije zabeleke mogu bit i najznaajnije. Tako, prvo pominjanje
u istoriji "trenutaka obredne razuzdanosti" koja nastupa posle smrti poglavice - to je modalitet jedne
univerzalne kulturne teme, naime inverznih struktura - nalazimo u jednom kratkom odlomku kod Seksta
Empirika, koji izvetava o jednom obiaju Persijanaca (navedenom i kod Herodota), a po kojem, pet dana po
smrti kralja, nijedan zakon nije bio na snazi; vreme se zaustavljalo, nastupao je trenutak upranjenosti
poretka i vlasti.
Iako klasina antika nije u vidu imala etnoloku nauku, njeni su pisci ipak prikupili dovoljno dokumenata
da bi se mogla saini jedna istinska "etnologija antikih drutava". Medusobno poreenje i reinterpretacija
brojnih podataka u mnogim e takama obnoviti nae poznavanje civilizacije ija et noloka analiza jo nije
obavljena.

II. - Srednji vek i renesansa

Srednjovekovna misao, koju odlikuje prezir prema iskustvu, fetiizam argumenta oslonjenog na autoritet, kao i
netrpeljiva verska stanovita, nikako nije mogla da se otvori prema ekumenskom humanizmu. Naprotiv, rado je
prihvatala mit i legendu. Na izvestan nain blokirana svojim postulatima i predrasudama, ona nije iskoristila stvarne
mogunosti koje su joj pruali odnosi s vanevropskim svetovima. Stoga je, ukupno uzev, njen bilans bio vrlo siromaan.
Teratoloka tema, koja se javlja gotovo posvuda, izvodi na scenu neku vrstu ljudske faune (ljudi-psi, repati ljudi,
bezglava stvorenja, patuljci, itd.). Obezvredivanje crnih rasa koje se stalno susree samo je drugi nain ispoljavanja one
zaokupljenosti brigom da se ljudskost zadri u strogo odredenim granicama. Poznato je da se dugo raspravljalo o
postojanju due kod Afrikanaca i Indijanaca. U stvari, ta teratoloka tema dobro ilustruje srednjovekovnu misao: ljudski
svet svesti u granice hrianstva i naroda koje ono poznaje (pre svega, Jevreja i "muhamedanaca"), a sve rase koje tu ne
spadaju svrstati u zoologiju.
Sjajan izuzetak koji je u XIII veku u tom pogledu unelo svedoanstvo Marka Pola nije u pomenutoj shemi nita
promenilo, utoliko pre to su se prikupljeni dokumenti smatrali bajkama, duhovitim koliko i smelim. Marko Polo je
svoju Knjigu o udesima diktirao po povratku s gotovo dvadeset i pet godina dugog boravka na Dalekom Istoku, medu
mongolskim kanovima. Njegov opis, objavljen 1477. godine, katkad izgleda kao etnografski izvetaj koji po znaaju u
mnogome prevazilazi opise njegovih prethodnika, Plan-Karpina i Rabruka.

Poznavanje egzotinog oveka u istonjakim drutvima postavlja probleme iji znaaj tek poinje da se uvia:
uskoro e morati da se napie jedna istorija te vanevropske etnologije. Sva dela posveena poznavanju oveka su dosad
zanemarivala ove fundamentalne aspekte pomenutog pitanja. Ovde moemo samo da naznaimo mogua poglavlja te
nepriznate istorije: vizantijski dokumenti (Prokopije, Konstantin Porfirogenet); hronike i seanja arapskih, persijskih i
indijskih erudita (doprinos arapskih putopisaca poput El Idrizija, Ibn Batute, Ali Birunija je u tom pogledu nezamenljiv


izvor); kineski radovi (s kojima tek poinjemo da se upoznajemo: pored izvetaja budistikih kaludera Mijuan Canga i Ji
Cinga, postoji itava jedna jo neiskoriena literatura).
Svojom Prolegomenom i lstorijom Barbara, Ibn Haldun predstavlja autentinog prethodnika etnologije. On
ne samo to daje precizan opis tehnika i naina ivota, nego je i prvi izloio glavne crte "klimatske teorije".
On ume da sumnja, pa izgleda da je bio jedini autor koji je injenice znao da podvrgava promiljenoj kritici.
Koliko je srednji vek bio malo sklon da se otvori prema "drugaijem" oveku, toliko je renesansa bila
naklonjena takvom poduhvatu. U tom ogromnom dovoenju u pitanje sviju stvari, egzotini narodi su igrali
nezanemarljivu ulogu. "Velika otkria" i putovanj a dovela su do identifikacije drutava ije se postojanje
dotad nije ni slutilo: narodi Okeanije, Australijanci, ameriki Indijanci. Uzdrmane su bile uvreene ideje, a
izvestan broj tradicionalnih shvatanja morao je da bude revidiran. Bilo je sve tee nove narode uklapati u
okvir klasinih shema. Izvetaji s putovanja poinju da pribavljaju sve veu zalihu dokumenata: pomenimo
samo izvetaje ana Fontenoa (koji pokuava da izloi prvu klasifikaciju indijanskih plemena), Vilganjona,
Zana de Lerija, portugalskih i panskih hroniara kao to su Sahagun, Las Kazas, itd. Kompilatori se uputaju
u sistematizacije, poput Andre Tevea, "kraljevskog kosmografa" (koji je u isti mah bio i organizator
egzotinih kolekcija u Luvru). Poev od sredine XVI veka zapoinje obj avljivanje "velikih putopisa"
(Ramuzio, De Bri, Volter Rali). Ne samo to Zapad izlazi u susret novim svetovima, nego i "domoroci" ili
"uroenici" iz Amerike ili Okeanije bivaju dovoeni u Evropu. Prikazuju ih, na primer, povodom razliitih
praznika ili krunidbenih parada, Otkrie tih udaljenih pripadnika ljudskog roda pobudilo je raanje idejnih
struja koje su se razvijale u oprenim smerovima. S jedne strane, jedan deo javnog mnjenja i dalje je "divljim"
(silva) plemenima odbijao astan naziv ljudskih bia, pa otuda slede dve posledice: najpre, pokuaj da se ta
aberantna drutva poveu s Otkrovenjem sadranim u Svetom pismu (izgubljena plemena Izrailja, potomci
Hama, "narodi prokleti i od Boga naputeni"); potom, pribegavanje jednoj naoko mahnitoj mitologi ji koja se
oslanja na srednjovekovnu teratologiju. Nasuprot tome se, s druge strane, raaju brojne bilo filozofske, bilo
mitoloke teme koje sistematski valorizuju egzotina drutva: takozvana teorija o "dobrom divljaku"
predstavlja ih kao ljude zatiene od mana civilizacije i na udesan nain opstale u "prirodnom stanju" (upor.
izraz uroenici), naime kao ljude koji staroj Evropi mogu doneti pouku. ak e se pomiljati - a da se ozbiljnost
takve teze i ne shvata - da su divljaci moda bili poteeni prvobitnog greha. S tim povezane teme vrela
mladosti, Eldorada, zlatnog doba sauvanog u tim ponovo pronaenim zemaljskim rajevima, spadaju u isti
nain razmiljanja.

III. - Sedamnaesti i osamnaesti vek

1. Od klasicizma do egzotizma. - Pozivanje na klasinu antiku ostaje intelektualna konstanta XVII veka. Novi
dokumenti koje donose putopisci bivaju na taj nain protumaeni s obzirom na veliku lekciju antikog humanizma. Ali
samo to pozivanje doputalo je ve prvo poreenje i situiranje ljudskih drutava: zapoelo se eljom da se istorijska
antika objasni savremenim "starinama", i obratno. Od tog situiranja drugaijih drutava do dovoenja u pitanje
evropskih drutava bio je samo jedan korak: preduzee ga Vek filozofa.
Pa ipak, XVII vek se ne zadovoljava pukom znatieljom ve poinje da razmilja o novim iskustvima koja mu
pristiu iz prekomorskih zemalja.
Putopisni izvetaji otkrivaju postojanje sve brojnijih i raznovrsnijih drutava. Mnoga od njih opisuju
misionari (oevi Devre, Di Tertr, Pelpra; pripovest oca Dabelvila je naroito podrobna i zanimljiva). Fransoa
Bernije postavlja osnove orijentalizma (i skicira tipologiju razliitih ljudskih rasa). Pod izgovorom da
posmatraju "naravi i obiaje" uroenika, Laontan i Lekarbo kritikuju evropska drutva i na taj na in
najavljuju antikolonijalizam.
U toj komparativistikoj perspektivi, sistematski se uspostavljaju kulturne paralele s jedinim drutvima koja
eruditi dobro poznaju: s grkim i rimskim, kao i jevrejskim drutvom. U toku XVII veka, tim predmetom
bavie se vie desetina dela.

Tradicionalne predrasude opstaju i dalje, igrajui na dve karte na koje smo ukazali: obezvreivanje (odsad
manjinsko), nasuprot rusoistikom afirmisanju "naivne" (= prirodne) istote dobrih divljaka.
No, u vie radova mogue je identifikovati jednu vrstu uporedne antropologije - dakako, ne jo pod tim
nazivom - koja je orijentisana u vrlo razliitim pravcima: otac Sagar nedvosmisleno izlae sutinu klimatske
teorije koju e Monteskje preuzeti i proslaviti. U svojoj Teologiji neznaboaca i hrianskoj fiziologiji, Isak Vosius
anticipira ono to e se kasnije razviti u istoriju religija. U svojoj lstoriji uda, Fontnel analizira znaenje
mitova i najavljuje uporednu mitologiju. Belov lstorijski i kritiki renik, jedna od Volterovih omiljenih knjiga,
dospeva ve do relativizma i preduzima situiranje razliitih oblika morala.
Kao to se vidi, egzotizam se ve uobliava u novi humanizam koji se oslobaa antikog naslea. Ali,
prevodei izuavanje oveka s literarnog, subjektivnog i deskriptivnog plana na nauni, tek e XVIII vek
doista doi do prve vizije antropologije.



2. Doprinos XVIII veka: rana antropologija. - Ovo rano antropoloko tumaenje duguje se u isti mah putopiscima,
"filozofima" i prirodnjacima, u tri komplementarna podruja.
A) Putopisci i komparatisti. - Otvaranje zapadnog sveta prema prekomorskim oblastima poprima univerzalnu
dimenziju: polje saznanja o egzotinom oveku proiruje se na sve kontinente. Ovde ne moemo podseati na istoriju
kontakata koji su na taj nain uspostavljeni s "tuim" populacijama. Dovoljno je prisetiti se otkria Okeanije (Kuk,
Forster, Parkinson, La Peruz, Rogoven, Vankuver), prva istraivanja Afrike koja su obavili Skotlanani D. Brjus i
Mango Park, Niburova putovanja po Arabiji, misije po Istoku i Americi. Na osnovu dokumenata koja su prikupili
istraivai i putopisci mogue bi bilo izgraditi itavu jednu "retrospektivnu" etnologiju. Meu kompilacijama i "optim
istorijama" koje se tada pojavljuju panju treba skrenuti na sinteze Prevoa i predsednika De Brosa.
Oni se vie ne ograniavaju na prikaz dokumenta ve se uputaju i u prve pokuaje njegovog tumaenja.
Otuda itav jedan intelektualni napor koji polazi od filozofskog putopisa da bi dospeo do uporedne
antropologije. Ilustracije kulturnih paralel a pruaju Demenijeov Duh navika i obiaja razliitih naroda,
Lafitoove Naravi amerikih divljaka uporeene s naravima prvobitnih vremena, te Gogeovo delo O poreklu zakona,
umetnosti i nauka i o njihovom napretku kod drevnih naroda. To komparatistiko istraivanje rado uzima za
predmet religijska verovanja, pa je mogue da su na slobodno miljenje i razvoj filozofije neposredno uticali
egzotini dokumenti, ak i kada su bivali prikupljani s apologetskim namerama.

Razmiljanje o egzotinom oveku postaje sve kritikije i smera da otuda izvede pouke valjane i za
zapadnjakog oveka. U tom je pogledu najvie odjeka imalo delo Filozofska i politika istorija naseljavanja i
trgovanja Evropljana u dvema Indijama, koje predstavlja jednu od osnova antikolonijalistike misli. Njegov
autor, opat Renal, bio je kabinetski naunik neobino otvorena duha. On se upinje da opie blagodeti
"prirodnog stanja" koje suprotstavlja "stanju civilizacije", sve priznajui da je tehniki razvoj neizbean, te
uzdravajui se da prvo pretpostavi drugom. Ali, on namerava da revalorizuje "divljake": "Ono to e ljudi
koji ive pod uticajem asti te verskih i graanskih zakona poiniti a da ne pocrvene, divljak osloboen bilo
kakve prinude nee uiniti", kae Renal, pa dodaje: "...Jedna je re dovoljna da bi se okonao taj veliki proces
[prelaska izmeu dva stanja], Upitajte civilizovanog oveka da li je srean, a divljaka da li je nesrean. Ako
vam obojica odgovore odreno, razgovor je zavren... Ne u dubini uma ve usred uljuenih drutava uimo
da oveka preziremo i da od njega zaziremo". On insistira da je kultura na putu da postane udovina i s
ovekom nesamerljiva. Neke od tih napomena zvue neobino moderno: "ovek je bez sumnje stvoren za
drutvo. To dokazuju njegova slabost i njegove potrebe. Ali drutva s dvadeset ili trideset miliona Ijudi,
gradovi s etiri ili pet stotina hiljada dua - udovita su u prirodi". Daleko smo ovde od srednjovekovnih
verovanja: teratoloki element vie se ne pronalazi u krilu egzotinih ve, naprotiv, u krilu modernih
drutava. Lako je videti koliki je put prevaljen.

B) Filozofi i prirodnjaci. - Zahvaljujui tome to su shvatili promenljivost drutava pod uticajem sredine, te -
prihvatajui uveliko podatke iz egzotinih krajeva - ljudski rod ve pojmili ire doli kao svet "belog, hrianskog i
civilizovanog" oveka, filozofi su bez sumnje istinski tvorci nauka o oveku.
Na prelomu izmeu XVII i XVIII veka nastaje jedno originalno delo koje iskorauje ispred svoga vremena: re je o
delu Kantemira (1673-1723), princa od Moldavije, obdarenog enciklopedijskim, filozofskim i istoriarskim duhom.
Njegova dela Descriptio Moldavie (1716) i Collectanea orientalia (1722) svedoe o neobinom daru posmatraa
pripomognutom kritikom voljom, zahvaljujui kojem se on moe smatrati prethodnikom etnopsihologije i
primenjene etnologije.
Doprinosi filozofa su nejednakog domaaja. Ako je Monteskje preuzeo i produbio klimatsku teoriju, te ako Duh
zakona dobro ilustruje determinizam drutvenog ponaanja, njegova Persijska pisma su liena etnolokog znaaja.
Didroov Dodatak Bugenvilovom putopisu je satirini pamflet i antikolonijalistiki dokument. Ovde nas pre svega
zanimaju Ruso i Volter, ti nerazdvojni neprijatelji. Ruso ostaje genijalni prethodnik iji je doprinos onako snano
podvukao Klod Levi-Stros. On preobraava tezu o dobrom divljaku, ispremeta uvreene ideje u svojoj pristrasnoj shemi
izloenoj u delu O poreklu i osnovama nejednakosti meu Ijudima. U Drutvenom ugovoru rekonstruie osnove
ivota u drutvu, s tim to i u tom delu (mada se to nije u dovoljnoj meri uvialo) preuzima i uznosi ideje izraene pre
njega. U stvari, taj protestant dosta toga duguje jezuitima. Podraavao je radove oca Bifijera, koji je razvio apologiju
domorodaca i prvi progovorio - ne poiva li u tome poreklo izraza koji je postao slavan? - o "izriitom ili preutnom
ugovoru sklopljenom izmeu svih ljudi".

Kod Voltera nalazimo antikolonijalizam, ali odmeren, jer iako osuuje zloupotrebe, on smatra da ta
zaostala drutva treba civilizovati u skladu s primerom koji pruaju jezuiti, na koje se i poziva. Volteru treba
odati priznanje i na tome to je zapodenuo borbu protiv pojma divljatva koji se preko mere primenjivao na
narode koji su - skretao je panju - zacelo manje divlji od nekih evropskih naroda, pa i manje divlji (u emu


se pokazuju aristokratska shvatanja tog filozofa) od narodnih masa koje bez roptanja podnose sluganstvo u
kojem ih dre njihovi upravljai. No, Volterov doprinos je znaajan pre svega na planu uporedne kulturne
istorije: u Ogledu o naravima (1756), on se nairoko koristi etnografskim dokumentima koji bivaju razraeni u
pokuaju sistematizacije. On izlae klasifikacije - besumnje, pomalo odve kategorine, ali zamiljene u duhu
kulturnog relativizma i objektivnosti. Volter je 1765. godine prvi upotrebio izraz "filozofija istorije".
Javljanje pojmova razvoja i progresa u XVIII veku se velikim delom duguje volterovskom razmiljanju,
oslonjenom na prekomorska dokumenta. "Jasno je", pie P. Mersije (str. 28),' "zato ga G. Klemm [jedan od
prvih klasika etnologije, upor. str. 32] smatra jednim od prvih antropologa... pripisujui mu prvo znaajno
razmiljanje o pojmu kulture".

U takav nain gledanja uklapa se itav niz dela - veinom neobino znaajnih, manjim delom skromnijih - koja su
sva, kao to emo primetiti, nastala posle Ogleda o naravima (izuzev Tirgoovog Filozofskog pregleda napretka
Ijudskog duha, iz 1750. godine). Pored imena i sintetikih ogleda Kastelija u Francuskoj, Herdera u Nemakoj, Vikoa
u Italiji i Fergusona u Velikoj Britaniji, podsetimo na Kondorseova dela (Istorijski pregled razvoja Ijudskog duha,
1794). Ali, oigledno je da su te opte rekonstrukcije bile u isti mah odve sistematske i sasvim preuranjene: sinteza je
dolazila pre analize.

Medutim, neto se nepovratno promenilo: jo uvek stidljivo, ovek postaje predmet naunog izuavanja. "Izraz
nauka o oveku", primeuje . Gizdorf,

biva upotrebljen, besumnje prvi put, u Ogledu o Ijudskoj prirodi (1739)
empiriste Hjuma, koji je 1757. godine preduzeo da napie jednu Prirodnu istoriju religije.
Tu nauku o oveku brojni smeli istraivai poinju da grade po ugledu na biologiju. Otvoreno biva
postavljen veliki problem starosti vrste. U jednom posthumnom delu objavljenom 1717. pod naslovom
Metaloteka, Italijan Merkati, koji je umro 1593. godine (a bio je lekar pape Klementa VII), bez okolienja je
tvrdio da je kremenje proizvod ljudske izrade. Gotovo istovremeno su isije (1723) i otac Lafito (1724) po
prvi put medusobno uporedili keraunije i oklesano kremeno orude koje uroenici jo upotrebljavaju (na
primer, bruene sekire na Karibima). Uprkos tvrdoglavom odbijanju Akademije za inskripcije, koja se vrsto
drala slova Svetog pisma, ovde imamo prvi primer etnografskog posmatranja koje je posluilo rasvet ljavanju
jedne iezle drevne prakse. Taj metod, kojem se kasnije esto pribegavalo, otkrivajui naglo stvarnost
drevnih drutava primitivnog oveka, imao je na taj nain sjajnu polaznu taku. Ubrzo su Mahudel i La
Kondamin potvrdili pomenute paralele. Godine 1758. Goge je ak postavio princip evolucionih etapa,
identifikujui redosled: kamen, bronza, gvoe. Vrei iskopavanja u Safolku, Englez Don Frer je 1797.
godine otkrio kremenje povezano s ostacima iezlih sisara; pretpostavljajui da naeni predme ti i kosti
potiu iz istog doba, prvi je zakljuio da je ovek stariji nego to se mislilo. Potkraj veka je, dakle, kremenje
otvorilo ozbiljnu pukotinu u postojeim verovanjima i dogmama. Paralelno s tim, najpre diskretno a potom
sve snanije, poeo je da se uobliava pokret koji se zalagao za izuavanje oveka kao zooloke grupe: lako je
shvatiti znaaj te revolucije i intelektualnu smelost koju je ona zahtevala. U tome se sastojao odluujui
prelazak s pojma Ijudskog roda na pojam Ijudske vrste.
Izraz "vrsta" je 1686. godine u botanici prvi upotrebio Englez Don Rej. Poznato je da je vedanin Line
produbio taj pojam i uinio ga kljunim elementom svoje rekonstrukcije. U delu Systema Naturae (1735), on je
oveka ponovo postavio u ivotinjski niz i ustanovio estolanu podelu: homo ferus (divljak), americanus,
europaeus, asiaticus, afer (afriki) i monstruosus. Poslednja kategorija predstavljala je grupu "razno", zgodnu za
svrstavanje aberantnih tipova: ona je okupljala ostatke tvrdnji kosmografa i srednjovekovnih mitova i, u isti
mah, odjeke izvetaja putopisaca o dinovima, patuljcima ili ljudima-psima.
Naredni ogled, ovoga puta iz pera Blumenbaha, oznaava nedvosmisleni napredak. Getingenki naunik se
dosta bavio anatomijom, pa u svojim delima Varijeteti Ijudske vrste, iz 1755. godine (on je uveo taj vrlo vaan
pojam "varijeteta") i Hronoloke dekade (1790-1808) ljudski rod grupie u pet rasnih tipova: Kozaci, Mongoli,
Etiopljani (= Afrikanci), Indijci i Maleani. Blumenbah je istinski anatom: definisao je mere, poput norma
verticalis, te briljivo opisao razliite rasioloke odlike. Anatomska nauka bie roena sa Spigeliusom,
Dobantonom, Kamperom, . Vajtom i Priardom. Bifonovo delo, sloenije nego to se esto misli, zasluuje
da bude posebno pomenuto: njegova Prirodna istorija oveka (koja ini III knjigu obimne Prirodne istorije)
pokriva veliki deo polja etnoloke nauke, onakve kakvom e je shvatiti Broka. Autor se bavi fizikom
antropologijom (upor. npr. njegove "rasprave" o ulima, oku, proporcijama l judskog tela, crncima),
uporednom fiziologijom i dijetetikom (uticaj klime na fiziki izgled, ljudsku ishranu, stanje oveka u
razliitim ivotnim dobima), lingvistikom (o napretku jezika) - tako da "naturalistiki" filozof obuhvata ve
skoro celokupno podruje etnologije koje e se neumorno izdvajati i vaspostavljati sve do dananjih dana,
uoi javljanja jedne istinske "opte antropologije".




II poglavlje
PARAETNOLOGIJA: ULOGA IDEOLOGA U RAANJU NAUKA O OVEKU

I. - Nazivi etnologije: terminoloki problemi

U toku revolucionamog i postrevolucionarnog perioda javljaju se novi izrazi da bi se oznaila nauka o oveku,
shvaena u smislu diferencijalnog izuavanja rasa, etnija i kultura.
Re antropologija je starija. Ostaviemo ovde po strani njeno starije znaenje koje je upuivalo na odredeni nain
simbolizacije (Kolombina je, na primer, jedna "antropologija" italijanske komedije, to jest potpora alegorije koja se
odnosi na ljudsko bie). U toku XVIII veka, pomenuta re je oznaavala "raspravu o dui i telu ovekovom". No, izgleda
da su prirodnjaci antropologijom nazvali ono to se oznaavalo imenom prirodne istorije, u smislu koji joj je pridavao
Hjum: javila se elja da se izuavanje oveka demistifikuje i ukljui u bioloke sheme stvaranja. Izgleda da je nemaki
prirodnjak J. F. Blumenbah iz Getingena (koji je "prirodnu istoriju" ukijuio u nastavni plan univerzitetskih studija) bio
prvi autor koji se posluio tim izrazom, i to 1795. godine, u treem izdanju svoga dela De generis humani varietate
natura. No, nekako u isto vreme, tom je izrazu popularnost pribavio Kant, koji je 1798. objavio svoju Anthropologie
in pragmatischer Hinsicht (Antropologija s pragmatikog stanovita). Ne elei da Kanta predstavimo kao
etnologa, samo emo podsetiti da je veliki filozof, kao univerzalan duh, predavao izmeu ostalog i rasiologiju
(predloio je jednu klasifikaciju ljudskih rasa), te se dugo zanimao za pripovesti putopisaca.
Rei etnologija i etnografija su, meutim, pravi neologizmi. No, njihovo znaenje je doivljavalo razliite
promene. Re etnologija pojavila se 1787. godine, iz pera avana, u knjizi pod naslovom Ogled o intelektualnom
vaspitanju, s projektom nove nauke. Erudita i filozof, sklon moraliziranju, taj autor je - u evolucionistikom sklopu
ak i pre nego to se taj pojam javio - video u pomenutoj disciplini jednu granu istorije - ili, tanije reeno, filozofije
istorije - posveene izuavanju etapa kroz koje je ovek proao u svom hodu prema civilizaciji. Ali, ubrzo je re
etnologija poprimila rasioloko znaenje, upuujui na nauku posveenu analizi distinktivnih crta razliitih tipova
ljudi i izuavanju obrazovanja rasnih skupina. Tek poetkom XX veka, ta je re poprimila dananje znaenje.
I znaenje rei etnografija pretrpelo je razliite mene. Ona se javila docnije: izgleda da se njena pojava ima
dugovati nemakom istoriaru B. G. Niburu (sinu putopisca i arabiste Karstensa Nibura), koji se - oko 1810.
godine - tim izrazom posluio u svojim teajevima na Berlinskom univerzitetu. Italijan Balbi, koji je
dvanaestak godina iveo u Parizu, kasnije je taj izraz vulgarizovao u veem broju dela objavljenih na
francuskom jeziku, naroito u svom Etnografskom atlasu sveta, objavljenom godine 1826. Etnografija je isprva
oznaavala klasifikaciju ljudskih grupa na osnovu identifikacije njihovih lingvistikih karakteristika; potom
je taj napor u smislu karakterizacije u obzir uzimao razliite elemente materijalne kulture; docnije su, pak,
etnologija i etnografija teile da postanu dva momenta jednog istog istraivanja - u kojem je etnografska
analiza prikupljala osnovna dokumenta, a etnoloka sinteza pristupala njihovom tumaenju.

II. - Ideolozi i "nauka o oveku"

Izmedu Revolucije i pada Prvog carstva roen je jedan novi univerzum: ta epoha na razmeu dvaju svetova, starog
reima zasnovanog na otkrovenju i novog sveta otvorenog prema iskustvu, neposredno je pripremila nadolazak nauka
o oveku koje e, veinom, biti rodene u XIX veku. Istraivanja erudita i putopisaca su esto paraetnoloka, ali cilj im je
da - s onu stranu teorijskih rasprava u okviru filozofije ili literarnih pristupa - zasnuju jednu istinsku nauku o oveku
koja bi bila obuhvatna (to jest, ukljuivala raznovrsne ljudske delatnosti i razliite, fizike i moralne aspekte oveka) i
objektivna (naime, osloboena svake filozofske ili verske predrasude).
Medu eruditima razliitog profila obrazovanja koji su se strasno zanimali za oveka ukazaemo pre svega na imena
Desti de Trasija (Elementi ideologije, 1804), Kabanisa (O odnosima izmedu fizikog izgleda i morala), Donua,
Volnea, ofrea i Zerandoa.
Istoriar Volne predavao je na Normalnoj koli koju je osnovao Konvent, ali je to bila obrazovna ustanova
kratkog veka. Njegove Istorijske lekcije iz 1795. godine predstavljaju odjek tog nastavnikovanja i ilustruju
veliku originalnost njegovog stanovita. Ona se ogleda kako na metodolokom, tako i na praktinom planu.
Vazda motrei na ekoloke uslove formiranja odreene misli, ideolog bi hteo da pokua da izvede bilans onog
ogromnog broja ratova, mrtvih, ruevina i razlii tih pustolovina kroz koje je oveanstvo prolo. On podvlai
da se sve zbiva kao da se ljudski rod trajno prepustio jednom ogromnom biolokom ili fizikom eksperimentu
ije podatke, meutim, nikoga nije briga da na iscrpan nain objedini. Re je, dakako, o nehotiminom ali
stvarnom eksperimentu koji u igru stavlja sve poluge to pokreu ljudski mehanizam. Cilj je uspeti u
zasnivanju pozitivnog delovanja na naune podatke. Ali, objedinjavanje tako razliitih elemenata i
registrovanje ljudskih akcija ne moe biti uspeno bez prethodnog razumevanja uslova sredine. Ovde se
Volne pokazuje kao prethodnik geografske istorije i, u isti mah, ljudske geograflje. On je u toj meri svestan
nedostataka dotad napisanih rasprava da i sam smatra da predloeni metod predstavlja sasvim "nov anr".


Uostalom, iz Volneovih analiza bie rodena sprega istorija-geografija koja e potrajati do naih dana,
uprkos tenji za samostalnou koju su geografi pokazivali u toku narednih srtotinak i vie godina. Ta je
lekcija docnije bila zaboravljena. Bie potrebno saekati Marka Bloha i njegovu kolu da bismo se vratili
geografskom poimanju istorije, ba kao i istorijskom shvatanju geografije. Volne je 1787. godine objavio
Putovanje u Siriju i Egipat, delo koje je, nekoliko godina pre naunika koji su pratili Bonapartinu ekspediciju,
skrenulo panju na znaaj arheolokih nalazita u dolini Nila.
U obliku Upitnika sastavljenog povodom istraivake misije koju je kapetan Boden predvodio u
australijskim zemljama od 1800. do 1804. godine, erando je sastavio jedan od prvih anketnih vodia u
etnologiji. Upravo se u tom dokumentu, stotinu dvadeset i pet godina pre Malinovskog, moe nai zlatno
pravilo svakog participant observer: "Najbolji nain da bi se divljaci dobro upoznali jeste da istraiva postane
na neki nain jedan od njih". Fotokopija tog teksta od 57 stranica, pod naslovom Razmatranja o razliitim
metodima koja valja slediti u posmaranju divljih naroda, nalazi se u Muzeju oveka u Parizu. Ta uputstva
predstavljaju izvod iz zapisnika sa sednice Drutva posmatraa oveka, odrane 28. fruktidora godine
VIII (1799).
Prirodnjak i fllozof ofre predavao je "prirodnu istoriju oveka" u Parizu i Marseju, inauguriui na taj
nain verovatno prvi redovan kurs uporedne etnologije. S druge strane, on je - davno pre nego to je osnovan
Muzej Trokadero - zamislio projekat stalnih zbirki posveenih etnografiji, shvaenoj u irokom znaenju te
rei. Njegova Pro memoria za osnivanje Antropolokog muzeja iz 1803. godine sadri predlog za otvaranje jednog
pravog Muzeja oveka. Najzad, ofre je bio generalni sekretar Drutva posmatraa oveka, iji je rad bio od
velikog znaaja. To ueno drutvo, osnovano 1799, postojalo je samo do 1805. godine. Besumnje je izazvalo
Napoleonovu uznemirenost. Program tog Drutva kasnije je preuzelo Filantropsko drutvo. Ono je okupljalo
erudite i filozofe koji su hteli da izuavaju oveka (njegovo telo i duh) i, u isti mah, ljude (raznovrsnost
njihovih kultura), izvan svih predrasuda, to je bio postupak sumnjiv vlastima. lanovi tog Drutva bili su
lekari, prirodnjaci, istoriari, pravnici - i svi su bili "filozofi". Ali, sada na stvari nije bilo uputati se u
teorijska razmatranja o ljudskoj prirodi uopte ve je trebalo na pozitivan, eksperimentalan nain izuavati
konkretnog oveka. U tom cilju, lanovi Drutva hteli su da organizuju misije koje bi se zapuivale u
egzotina drutva, te su zapoeli podravanjem projekata putopisaca. Na taj nain je Drutvo bilo navedeno
da se zainteresuje za Bodenovu ekspediciju u australijske zemlje. Tom prilikom je, kao to smo napomenuli,
erando napisao upitnik, a jedna Komisija, posebno osnovana u tu svrhu, u ijem su radu, izgleda, pretenu
ulogu igrali erando i, naroito, ofre, izradila je precizna uputstva koja ocrtavaju program jedne celovite
etnografske ankete. Pored erandoa i ofrea, lanovi Komisije bili su Ale (profesor medicine), opat Sikar i
Servije.

III. - Rani XIX vek

Etnologija se postepeno afirmie u XIX veku, u doba kada paralelan proces dovodi do obrazovanja drutvenih nauka.
No, u razvoju tih ideja mogue je razlikovati vie etapa. Objavljivanje kontistike doktrine i njena vulgarizacija poev
od tridesetih godina otvaraju u tom pogledu novu eru. U zainteresovanosti za istoriju naravi a ne vie puku hronologiju
mogue je razabrati jo jednu prelomnu taku poetkom tog velikog XIX veka, koji moda zapoinje oko 1800. godine,
ali se zavrava tek s Prvim svetskim ratom. Godine 1859. i 1860. su takode prelomne, obeleene koincidencijom
velikog broja znaajnih etnolokih dogaaja: Broka izgovara svoje pristupno predavanje, a u Nemakoj Lazarus i
tajnhal osnivaju Zeitschrift fiir Volkerpsychologie. Nauno izuavanje oveka postaje sve diverzifikovanije, mada
istraivai dolaze iz najraznovrsnijih podruja, a vreme specijalizacije jo ne nastupa. Svaka grana istraivanja razvija se
na poseban, ako ve ne i na potpuno autonoman nain. Tako emo krivudanje etnoloke misli moi da pratimo kroz
njene glavne manifestacije: jo stidljive pokuaje rekonstrukcije ovekove prolosti, rani antropoloki i rasioloki
pristup te, najzad, objektivno i ve nauno razmiljanje o "egzotinim" drutvima.

1. Poeci preistorije. - Poetkom veka eruditi su bili raspeti izmeu dveju geolokih zamisli: teza o neptunizmu
(stvaranje zemaljskog pokrivaa delovanjem vode) suprotstavljala se vulkanizmu (naglasak stavljen na znaaj erupcija
i tektonskih poremeaja). S druge strane, teorija katastrofa (Bifonova i Kivijeova) prihvatala je da izmeu razliitih
ivotinjskih vrsta ije je postojanje potvrdila peleontologija, a razdvojene su krupnim geolokim poremeajima, nema
nikakvih veza. Takvu gradevinu krunisao je potop kao u isti mah poetak i kraj sveta. Engleski geolog Carls Lajel
otklonio je ova verovanja. On se borio protiv Kivijeove teze o sukcesivnim kreacijama i oveka ukljuio u geoloki
okvir; opisao je pojedine tipove antropoida iz tercijara i, kasnije, tipove paleolitskih industrija.
U toku prve polovine XEX veka, brojni istraivai su pokuavali da u slojevima tla pronau tragove pradavnog
oveka i ostatke njegovih prvih civilizacija: teorijska spekulacija ustupila je mesto dokumentovanom istraivanju. Jo u
prethodnom stoleu Getar je opazio kakve je sve izvore podataka mogue izvui iskopavanjem, zahvaljujui relativnoj
dataciji koju je pruala stratigrafija: horizontalno preklapanje 24 stratuma omoguavalo je da se ispita velika geoloka


knjiga u kojoj su, u savrenom redu, pohranjene arhive oveanstva (tek kasnije je uoena mogunost greke, istina
ograniene, kao i izuzetaka prouzrokovanih naknadnim pomeranjem - prirodnim, kao to je klizanje tia, naime
rastakanje i pomeranje povrinskih slojeva posle otapanja snega, ili pak vetakim, kao to je sahranjivanje). Danski
istoriar Vedel-Simonsen (Kratakpregled najstarijih i najznaajnijih perioda nacionalne istorije, 1813), te njegov
naslednik Jurgensen-Tomsen, a potom i Vorse, kao i Englezi Baklend i Makeneri, Nemci Eper i fon Slothajm, Francuz
uane, Belgijanac merling, te Ami Bue, jo prilino zapostavljen (otkrio je ostatke kostiju u lesnim slojevima na
obalama Rajne), Ser, Tirnal, Kristol - svi su oni poeli da nagomilavaju podatke, jo prilino ravo protumaene, ali
prikupljene na manje ili vie zadovoljavajui nain. Poev od 1830. godine, Eduar Larte je doao na ideju da istrauje
prvenstveno peine.

No, meu svima njima veliko ime ostaje Bue de Pert (1788-1863). Taj direktor carina u Abvilu hteo je da
pronae dokaze o postojanju pretpotopskog oveka u slojevima koji su se tada nazivali diluvium. Godine 1828.
zapoeo je s prikupljanjem klesanih sekira, ivotinjskih kostiju, kamenog orua. Godine 1846. objavio je prvi
tom svojih Keltskih i pretpotopskih starina, pod naslovom O primitivnoj industriji ili poecima zanatstva, koji je
pobudio emotivna reagovanja i pribavio mu odlune protivnike, meu kojima je bio i stalni sekretar
Akademije nauka. Prilikom svoje posete Francuskoj, godine 1859, engleski naunici, medu kojima je bio i
Lajel, potvrdili su autentinost njegovih otkria, pa e 1864. godine Lajel objaviti svoje zakljuke koji ubrzo
bivaju prevedeni na francuski: Starost oveka dokazana geotoki. De Pert je bio i dalje napadan, ali su se otkria
umnoavala: 1853. godine na Cirikom jezeru biva identiflkovana civilizacija sojenica; jula 1856, klesai
mermera iznose na svetlo dana neandertalskog oveka. Vrlo je udno to nije bilo dovoljno smelosti da se u
neandertalskom oveku uoi predak homo sapiensa, te to je Firkov smatrao da je re o abnormalnom sluaju,
o pojedincu zahvaenom patolokom deformacijom. U isto to vreme Darvin je objavio svoju uticajnu sintezu
On the origin of species by means of natural selection, u kojoj preuzima Lamarkove ideje (1859), a 1861. godine
Eduar Larte predlae svoju periodizaciju .
Naporedo s tim razvojem injenica i ideja, u drugoj polovini veka postavila su se dva posebna problema: na
videlo biva iznesena paleolitska umetnost i iskrsava problem eolita. Naroito je ovo drugo pitanje uzburkalo
duhove.
Prvi dokument koji svedoi o postojanju izvesnih estetskih preokupacija preistorijskih ljudi je vrlo star:
re je o crteu urezanom na kost koji prikazuje dve koute, a otkrio ga je 1834. godine advokat Bruje u peini
kod afoa. Poev od sredine veka, bilo je razliitih nalaza toga tipa u toku iskopavanja (Kristi, Lart e, itd.).
Rogovi jelena i soba pruali su slike delikatno urezbarenih ivotinja i potvrivali majstorstvo preistorijskog
umetnika. Ali, otkrivanje znaaja te umetnosti usledilo je tek posle 1875. godine: tada je jedna panska
devojica, pratei svoga oca u etnji po spilji u Altamiri, te razgledajui to mesto onim novim pogledom dece
oslobodene svih predrasuda, iznenada otkrila "sliku" na tavanici peine. Bio je to poetak dugog spora izmeu
pristalica i protivnika teze o autentinosti crtea. Malo kasnije, izmeu 1880. i 1900. godine, slina
ostvarenja otkrivena su i u Francuskoj (Le Kombarel, Fon de Gom, peina Niou, itd.). Godine 1894. je Venera
iz Brasempuja, statueta ene, kalipigina a ne steatopigina, inaugurisala otkrie jednog drugog aspekta
preistorijske umetnosti. Dekoracije na kostima ili slonovai, statuete, zidne slike i crtei, posvedoili su
postojanje estetskog stava koji je postavljao problem motivacije: da li je re o umetnosti zarad umetnosti ili,
pak, o funkcionalnim ostvarenjima? U ovom potonjem sluaju, koji su bili pravi ciljevi tih umetnikih dela?
Postepeno su inventarisani stilovi, predmeti, tehnike; pristupilo se poreenju sa slinim nalazima iz
egzotinih drutava ne bi li se odjek preistorijske primitivnosti pronaao u krilu savr emene kulturne
primitivnosti.
Naroito u poslednjoj etvrtini veka, jo jedan problem je zaokupio izvesne duhove: re je o pitanju eolita,
koje je izazvalo dosta sporova, esto ne ba sasvim neumesnih. Godine 1863. otac Buroa je skrenuo panju na
svoja otkria "oklesanog" kremenog oruda, ispucalog u vatri, koje datira iz donjeg miocena. No, Bul i Kapitan
su na kremenju poteklom iz industrijskih drobilica pokazali prisustvo zareza koji nalikuju karakteristikama
preistorijskog kremenja. Kasnije su drugi autori dokazali kako mehaniko (na primer, pritisak gleera), ili
pak termiko dejstvo prirodnih fenomena (led, poari) mogu reprodukovati forme za koje se smatra da ih je
nainio ovek.
2. Fizika antropologija. - Lamark, genijalni prethodnik ije su ideje znalno isprednjaile u odnosu na njegovo
vreme - u tom delu, kao to poinje da se priznaje, sadran je celokupan Darvin - nije na svoje savremenike izvrio
praktino nikakav uticaj. Poetkom XIX veka njegove ideje su ve bile zaboravljene ili odbaene. U Francuskoj je
Kivije velikan, a njegov zvanini konformizam mu olakava da stekne znatan ugled. Tada se zapodeva veliki spor u
pogledu jedinstvenosti ili mnotvenosti ljudske prirode, to jest rasprava izmedu zastupnika monogeneze i branilaca
poligeneze. Kivije je pristalica monogeneze: on definie pojam vrste (plodno ukrtanje individuuma), skicira jednu
klasifikaciju rasa (kavkaska, molgolska, crnaka), ali se njegovo glavno zanimanje okree zoologiji. Zagovornici


monogeneze u inostranstvu su bili D. K. Priard (Researches into the Physical History ofMankind) i V Lorens. U
Francuskoj, pak, glavni protivnici te teze bili su Z.Z. Vire, Bori de Sen-Vensan i A. Demulen.
Rasioloke klasifikacije koje su bile predloene zasnivale su se na antropolokim karakterist ikama: bio je to
minimalni nauni zahtev, ali u ranijim razdobljima on nije bio shvaen. Meutim, te karakteristike esto su
bile ravo odabrane. Tako, Z.Z. Vire veruje da kao glavni kriterijum rasne diferencijacije moe da uzme
veliinu facijalnog ugla, pa na toj osnovi razlikuje dve vrste (iroki ugao: belci, uta rasa, ameriki
c-venokoci; otar ugao: tamnopute rase), est rasa i vie varijeteta ( Pr i r odna istorija Ijudskog roda, 1801). A.
Dimerii, A. Demulen i S. D. Morton blii su podelama koje su danas prihvaene. Stare predrasude bile su,
meutim, neobino postojane. Re je, pre svega, o praznovericama koje su se ticale porekla crnaca: naunici
su se opirali da ih poistovete s belcima, a stare religijske ideje izvedene iz Svetog pisma, rdavo protuma ene,
jo su vie komplikovale stvari. Naime, u tim tobonjim argumentacijama, koje su - jo od srednjeg veka -
teile da dokau specifino poreklo crnaca koji se ne mogu svesti na ostala ljudska bia, treba videti, u
znatnoj meri, na delu rdavu savest u potrazi za nemoguim opravdanjem ropstva. Budui da je porobljavanje
oveka po definiciji zloin, ak i kada je prikriveno svakojakim umovanjem, stvari bi bile pojednostavljene
ako bi se, kakvom prividno naunom argumentacijom, moglo dokazati da se crnci, zahvaljujui samoj svojoj
prirodi, nalaze upravo u podljudskom poloaju. Pristupilo se, dakle, pokuaju da se ekonomija opravda
teologjom. Uostalom, naunici su se esto zaplitali u proizvoljnostima: u svom slavnom radu o Hotentotskoj
Veneri ( Muzej s ka seanja, 1817), Kivije je precizno opisao svojstva tog tipa koji se tada svrstavao u crnce, te
se esto uputao u paralele s majmunima. Takvo stanje duha potrajalo je do sredine veka (a nije mu teko
pronai ostatke i u kasnijem razdoblju). Tako su Amerikanci Not i Glidon ( Types of Mankind, iz 1854, i
Indigenous Races of the Earth, iz 1857. godine) smatrali da se crnci moraju odvojiti od ostalih ljudi, s obzirom
da se u Knjizi postanka ne pominju meu Nojevim potomstvom.
Tanost pokuaja klasiflkacije izgraenih na rasnim karakteristikama je velikim zavisila od preciznosti
primenjenih merila. Ova potonja su bila usredsreena na jedan privilegovani element, koji se smatrao
najznaajnijim, naime na lobanju (tanije, shodno novijoj terminologiju, na kotani deo glave, to jest lobanju u
uem smislu i donju vilicu). Identikovanje preciznih repernih taaka na povrini lobanje, kao i poboljavanje
metoda i sredstava merenja (precizan estar i merna vrpca koje je 1836. upotrebio Parap), omoguili su
opisivanje karakteristinih mera. Te mere su se neprestano usavravale i postajale sve brojnije, a pokazivale
su veliine u apsolutnim brojevima. Stavljanje u meusoban odnos dvaju od tih brojeva omoguavalo je da se
dobije bolji relativni pokazatelj. vedanin Anders Recius j e 1842. godine izraunao razliite kvocijente
podobne da izraze karakteristine odnose (medu kojima je i kefalni indeks, to jest odnos izmeu najvee irine
i duine lobanje). Reciusu je bila potrebna nova terminologija da bi oznaio pojedine aspekte lobanje koji su
na taj nain izneseni na videlo: skovao je izraze dolikokefal i brahikefal (izduena i zaokrugljena lobanja).
Malo-pomalo su stvoreni i drugi indeksi. Precenjujui mogunosti svoje discipline, istraivai su u jednom
trenutku poverovali da "kvrge" i izboine na lobanji izraavaju unutranju gradu mozga te da, otuda,
omoguavaju donoenje psiholokih zakljuaka: spoljanja morfologija lobanje ispoljava najskrivenije
sposobnosti i sklonosti pojedinca.
Uprkos brojnim otporima, posmatranjem je pobijena ta dvostruka zabluda - verovanje u svemo
kranioskopije i verovanje u kefalni indeks kao karakteristian kriterijum. Konstatovano je da su na taj nain
dobijene korelacije varljive. Antropolozi su odbijali da iz svoje struke izvuku zakljuke psihol oke prirode.
Ali, "frenoloka kola" je prikupila brojne podatke i unapredila postupke merenja. S druge strane, shvatilo se
da oblik lobanje ni izdaleka nije dovoljan da bi se okarakterisao etniki tip, te da modifikacije kefalnog
indeksa u okviru jedne iste grupe (kasnije je ukazano i na takve varijacije u vremenu, a ne samo u prostoru)
dovode do zakljuka da taj odnos ima samo ogranienu vrednost: oblik lobanje je samo jedna medu
antropolokim odlikama, pa mu ne treba dodeljivati privilegovanu ulogu.

3. Izuavanje egzotinih drutava i razmiljanje o drutvenom oveku. - Ve smo ukazali na vrlo vano mesto koje je
pokret ideologa zauzeo u istoriji naune misli. No, i izvan te duhovne porodice, javila su se znaajna dela. Podsetimo
najpre, sasvim ukratko, na zanimljiv ali malo poznat pokuaj Sen-Simona koji je godine 1813. napisao jednu
ambicioznu Raspravu o nauci o oveku: na stvari je bilo u istinsku nauku konstituisati dotadanja izuavanja o
oveku i njegovim kulturama. Le Plejova kola, poznata i kao Skola drutvene nauke, pr i pada vie sociologiji, ali su
njene vrlo konkretne metode bile podjednako primenjljive i na egzotina drutva. No, od poetka veka putopisci su
donosili dragocenu dokumentaciju o egzotinim populacijama, naroito o amerikim Indijancima i azijatskim
drutvima. Izvestan broj tih putovanja - i to je nova injenica - pretvoren je u naune misije pod pokroviteljstvom
zvaninih organa ili uenih drutava.
Egzotine injenice bivaju sagledane na nov nain, koji bi da bude osloboen predr asuda. Kada 1813.
godine izuava mentalitet pojedinih rasa i njihove psihike dispozicije (koje dovodi u vezu s uticajem
prirodne sredine), D.K. Priard je neosporan prethodnik etnopsihologije. Riter objavljuje opsean


sistematski pregled rasa u kojem ekoloki uticaj postaje bitan element disperzije i raspodele ljudskih grupa na
povrini Zemlje. Godine 1839. u Parizu biva osnovano Etnoloko drutvo, i to na osnovama koje ostaju
prvenstveno rasioloke i istorijske. Tom prilikom, njegov osniva, Vilijam Edvards, francuski prirodnjak,
sastavlja jedan od prvih etnografskih upitnika, u obliku Optih uputstava putopiscima. Londonsko Entoloko
drutvo bie osnovano 1842. godine. U Parizu, pak, 1842. godine Muzej pretvara svoju Katedru za anatomiju
u Katedru za prirodnu istoriju oveka, to je terminoloka promena koja govori o promeni perspektive.
Strpljivi anketari, dobri posmatrai, suoeni sa stavrnou tropskih drutava, stvarali su dela koja su, po
svom cilju i metodi, bila u pravom smislu rei etnografska. Ukazaemo samo na glavne reperne take. Nemac
Klaprot je 1812-1814. godine, pod naslovom Reise in den Kaukasus und nacht Georgien, objavio svoje izvetaje o
Kavkazu i Gruziji, kao jednu od prvih sistematskih etnolokih anketa. vajcarac Luis Burkhart, snabde ven
ovlaenjem African Association, objavljuje izvetaj o svom boravku u Siriji, Fezanu i Arabiji, od 1819. do
1829. godine. Kolonizacija Alira je brzo dovela do pojave velikog broja originalnih radova. Finac Kastren je
radio u plemenima Ostijaka i Samojeda. Ali, putnike je privlaila pre svega Amerika, novi kontinent,
zahvaljujui radovima Vild-Nojvida, te piksa i Martiusa, koji su 1824. poeli da objavljuju Reise nacht
Bresitien, izvetaj o putovanju po Amazoniji izmeu 1817. i 1820. godine. O Severnoj Americi bila su
objavljena dva znaajna dela: Reise durch Nord - Amerika (Filadelfija, 1838), od Mekenija, kao i opsena
Skulkraftova sinteza, objavljena 1851. godine u tri toma, pod naslovom Historical and Statistical lnformations.
Ali, dva autora zasluuju da budu napose pomenuta: Aleksandar fon Humbolt i Alsid Dorbinji imaju, to je
prilino zanimljivo, brojne zajednike take. Obojica su prirodnjaci koji, otposlati u misije u Srednju i Junu
Ameriku, ne oklevaju da uveliko izau iz podruja svojih specijalnosti te da se upuste u izuavanje oveka. To
su otvoreni duhovi koji iskrorauju iz svoga vremena. Humbolt ( Pol i t i ki oged o kraljevstvu Nove Spanije,
1811; Poged na Kordiljere i spomenike urodenikih plemena Amerike, 1816, to je pomalo varljiv naslov, poto
sadraj uveliko prevazilazi arheoloki plan) ima za ono doba posve novo oseanje da je za svaki pristup jednog
drugaijoj civilizaciji potrebno osloboditi se uvreenih mentalnih navika.
Dorbinji sledi isti put i nudi slinu, doista sveobuhvatnu zamisao etnografskog ispitivanja koje treba da
bude u isti mah sintetiko i analitiko, to jest mora da podrazumeva opisivanje kulturnih elemenata u
razliitim oblastima drutvenog ivota, ali istovremeno i da meusobno sueljava te podatke i otuda izvodi
zakljuke - to on esto obavlja na pomalo ustar i odve sistematian nain ( Amer i ki ovek posmatran u
svojim fiziolokim i moralnim odnosima, Pariz, 1839).
No, etnologija je vazda napredovala zahvaljujui radu ne samo svojih terenskih istraivaa neg o i
kabinetskih naunika. Naporedo s tim putopiscima, koji su umeli da se izloe stvarnim opasnostima, bilo je
mislilaca koji su se nadovezivali na "filozofe", ali s jednom kljunom razlikom: teili su da budu ljudi od
nauke i postavljali osnove novih disciplina. Meu njima moramo pomenuti Fransoa Bopa, Vilhelma
Humbolta i Renana koji su, naime, stvorili lingvistiku (Renan je 1855. objavio svoju Optu istoriju semitskih
naroda, a 1858. se okuao u iznalaenju Porekla jezika). U Nemakoj je Fridrih Krojzer godine 1810. osnovao
"simboliku kolu" koja je oznaava poetak razlonog izuavanja mitologije ( Symbol i k und Mythologie der
alten Volker, 1810-1812).
No, u ovom pogledu najznaajniji autor je Klem, koji zajedno s Majnersom ( Gr undr i s s e der Geschichte der
Menschkeit, 1785) inaugurie etnoloko istraivanje u pravom smislu rei, mada se ne uputa u terenski rad.
Gustav Klem je nemaki erudita koji se, s minucioznom i pomalo tekom nemakom metodinou, upustio u
ogroman posao pregleda i klasiranja podataka. Iz izvetaja putopisaca izveo je preciznu etnografsku
dokumentaciju, na osnovu koje je pokuao da izvede teorijsku elaboraciju. Iako je takav pokuaj sinteze bio
preuranjen - budui da se oslanjao na prilino oskudne analize - taj prvi etnografski bilans, objavljen 1843.
pod naslovom Allgemeine Kulturgeschichte der Menschkeit, koji jasno govori o irini autorovog nacrta, doista
predstavlja pokuaj rekonstrukcije "opte kulturne istorije oveanstva". Pored izlaganja o ovom ili onom
narodu ili kulturnoj oblasti, Klem nudi klasifikacije, analizira kategorije i formulie katkad vrlo znaajna
tumaenja koja e se docnije esto preuzimati. On pokazuje kako su se ljudska drutva organizovala u dva tipa
- jedan aktivan, nosilac inovacija, prenosnik napretka, a drugi pasivan, potinjen tradiciji. U osnovi, to je
zacelo umesna opozicija, koju moemo uspostaviti izmeu kumulativnog i repetitivnog modela, modernosti i
arhaizma. to se Klema tie, nevolja je to pomenuta opozicija ima prirodni, to jest rasni, a ne kulturni osnov,
pa on lako prelazi s deskriptivnog na normativni plan, te istie komplementarnost dvaju tipova: re je o
"vladajuim" i "potinjenim" grupama. Ovde vie nismo daleko od Gobinoa i Vaer de Lapua. S druge strane,
Klem se moe smatrati prvim jednolinijskim evolucionistom: on je ubeden u progresivan hod kulturne
istorije i pokuava da izdvoji etape njenog napretka. On razlikuje tri osnovne faze - najpre, stanje divljatva,
s primitivnim hordama kolektivnih lovaca, potom stanje samopripitomljavanja i li "kroenja", Zamheit
(plemenska drutva ratara i stoara koja su, na osnovu magije i reIigije, razradila koherentne pravne i
politike sisteme) i, najzad, stanje slobode koje, po njemu, karakterie gubitak hegemonije svetenika i
uspostavljanje modernih struktura.



III poglavlje
IVOTINJA "HOMO" I POTRAGA ZA POREKLOM

U toku druge polovine XIX veka, izuavanje oveka poinje da se oslobaa svih predrasuda. Po prvi put, ovek sama
sebe konstituie kao predmet istraivanja. Njegove tane dimenzije bie priznate u svim pravcima: logika dimenzija, s
ponovnim ukljuivanjem ivotinje "homo" u zooloke nizove, po ugledu na Aristotela; vremenska dimenzija, sa sve
ubedljivijim dokazivanjem drevnosti vrste; prostorna dimenzija, sa identifikacijom "egzotinih" drutava i jo uvek
stidljivim priznavanjem njihovih kulturnih vrednosti.

I. - Razvoj fizike antropologije

Devetog maja 1859. godine Parisko antropoloko drutvo odralo je svoju prvu sednicu, pod nadzorom jednog
predstavnika zakona, jer se carska vlast brinula zbog politikih posledica koje bi eventualno mogle imati nove ideje o
evoluciji oveka. Program Drutva pokrivao je celokupno podruje etnologije, ali se njegov rad praktino
usredsreivao na fiziku antropologiju.
1. Delo Broke. - Antropoloko delo Pola Broke predstavljalo je samo dopunu - ali sutinsku - njegove lekarske i
hirurke delatnosti. Broka je bio u isti mah naunik i organizator. Njegovo izriito nauno delo bilo je dvostruko:
istovremeno pozitivno i metodoloko. Broka je dugo radio na hibridnosti i izuavao distinktivna svojstva crnaca. Medu
brojnim radovima iz oblasti fizike antropologije, njegova istraivanja o torziji kostiju i morfologiji mozga nailazila su
na veliki odjek. S druge strane, on je autor sintetikih radova o etnologiji, u kojima pokazuje (kao to tvrdi u svom
Pristupnom predavanju) da ima jasnu viziju programa "prirodne istorije oveka". Na metodolokom planu, njegov je
doprinos moda i znaajniji, budui da je uveo veinu mernih instrumenata i tehnika merenja: osteometrijski lenjir,
estar, gonio-metar, tropometar, kraniograf, stereograf i drugi instrumenti, za iju je upotrebu izradio stroge
protokole, vrlo precizno utvrdujui ne samo reperne take nego i naine upotrebe. Upravo je on smislio prve
hromatske skale. Na osnovu svih tih njegovih metodolokih radova objavljene su dve knjige: Opta uputstva za
antropoloka istraivanja i posmatranja (1865) i Kranioloka i kraniometrijska uputstva (1875).

Broka je bio i izvrstan organizator istraivanja. Kao profesor, obrazovao je brojne uenike. U Praktinoj
koli za visoke studije osnovao je antropoloku laboratoriju. Prikupio je znatnu dokumentaciju, lobanje i
duge kosti, koja je posle njegove smrti smetena u Muzej Broka. Najzad, 1872. godine osnovao jc Antropoloki
asopis, a 1875. Antropoloku kolu.

2. Osteoloki inventari i indeksi. - Posle Broke, antropolozi su dovrili posao na preciziranju merenja i baznih
indeksa i nastavili rad na sve brojnijim i bolje lokalizovanim dokumentima. Topinar (1872) i Rive (1909) izuavali su
izbacivanje facijalnog masiva unapred, ili prognatizam. Kraniometriji su bili posveeni brojni radovi. Izmeu 1859
(Crania selecta, od De Bera), pa sve do kraja veka objavljen je itav niz inventara: Crania britannica (Dejvis i
Turmen), Crania helvetica (His i Rutimejer), itd., ali jedan od najvanijih ostaje veliko delo Katrfaa i Amija iz 1882.
godine pod naslovom Crania ethnica. Panja je bila posveena razliitim delovima skeleta (duge kosti), ije su tane
mere omoguavale bolju karakterizaciju rasnih tipova. Uprkos autoritetu koji je uivalo Brokino delo, nisu svi
istraivai sledili njegove metode, budui da je tehnika neprestano napredovala. Meutim, nuno je da svi naunici
uzmognu govoriti istim jezikom. U tom smislu bili su preduzeti odreeni napori, ali uprkos objavljivanju Notes and
Queries u izdanju londonskog Royal anthropological Institute 1874, uprkos pokuaju unifikacije koji je preduzela
Frankfurtska konvencija 1882. godine, uprkos principijelnom sporazumu postignutom na Meunarodnom kongresu
antropologije i preistorijske arheologije u Monaku 1906, te uprkos odlukama istog tog tela u enevi 1912, nije mogla da
bude postignuta izriita meunarodna saglasnost u pogledu normiranja metoda i unifikacije indeksa. U Bazelu je 1933.
godine osnovan Komitet za standardizaciju antropoloke tehnike. Pa ipak, ak ni do danas problem moda nije reen na
zadovoljavajui nain.

3. Novi horizonti. - Mogue bi bilo razabrati rane najave najnovijih istraivanja, poput onih koja se tiu uporedne
patologije ili konstitucijskih tipova. Ali, izvan primene statistike na antropologiju - koju je inaugurisao Ketle
(1796-1874), Belgijanac originalna i prodorna duha, koji je doista uveo merenje u drutvene nauke i antropometrijsku
statistiku, a koga su sledili Galton i, docnije, Pirson, koji je u Kembridu osnovao asopis Biometrika - radovi koji su
utrli te nove puteve javili su se tek krajem veka. Bili su to radovi koji su se, izlazei iz podruja osteologi je, dotakli
"mekih tkiva" ovekovog tela - miia, lezda, organa. Dvadeseti vek otvara istraivanja koja se odnose na individualnu
morfologiju ("konstitucijski tipovi"). L. Manuvrije je prvi razvrstao pojedince na osnovu proporcija razliitih delova
tela. Sigo i Mekolif su 1914. godine razlikovali etiri klasina konstitucijska tipa: muskulatorni, respiratorni, digestivni,
cerebralni. Najzad, Noden (1863) - iji je doprinos jo nedovoljno poznat - a potom Mendel (1865) postepeno su


razjasnili mehanizam nasleda, najpre u botanici, a onda i u zoologiji. A. de Vri je 1900. uveo pojam nagle evolucije ili
mutacije, a Johansen je 1913. godine definisao gen. Uskoro e Morgan razraditi nauku o genima - genetiku.

Poreklo antropologije, videli smo, poiva u estetikim istraivanjima srednjovekovnih umetnika koji su
pokuavali da formulie umetnike kanone. Jedna druga utilitarna tehnika ubrzae napredak antropologije:
re je o njenoj primeni u policiji, u cilju identifikacije krivaca. U Francuskoj je te metode, koji e ubrzo biti
nairoko usvojeni, uveo A. Bertijon. U toku druge polovine XIX veka, razliitim istraivanjima pokazano je
da se, nasuprot nekim oekivanjima, kefalni indeks ne moe smatrati vrhunskom "normom" koja omoguuje
klasifikaciju rasnih grupa. Najpre Manuvrije, a potom i Pitar, ukazali su na mogue varijacije tog indeksa
unutar istorodnih grupa i shodno ekolokim iniocima. No, tehnike su postajale sve preciznije i prihvaenije,
bilo da je re o izuavanju dugih kostiju (merenje zaravnanja butne kosti i potkolenice: platimerija i
platiknemija), ili pak lobanje (Topinarovo, pa onda i Riveovo merenje prognatizma).
Najzad, nove mogunosti identifikacije rasiolokih tipova javile su se s otkriem krvnih grupa. Glavne
etape tog procesa bile su sledee. . Borde je 1895. pokazao da serum jednog pojedinca moe proizvesti
aglomeraciju crvenih krvnih zrnaca kod drugog pojedinca, koji pripada razliitoj vrsti. K. Landtajner je
1900. dokazao da se aglutinacija moe javiti kod dva pojedinca iste vrste. Identifikacija glavnih grupa (A, B,
AB, O) obavljena je izmeu 1907. i 1910. godine (oski, Mos, Dungern i Hirscfeld). Potom su prepoznate
podgrupe (A, A, i A2) i aglutinini M i N (rezus faktor otkriven je tek 1939- godine). U Solunu su, za vreme
Prvog svetskog rata, L. i H. Hirscfeld, radei na pripadnicima razliitih etnija koje su im stajale na
raspolaganju, pokazali da srazmerna zastupljenost razlilitih krvnih grupa varira s etnikim tipovima, te da
pojam krvne grupe moe imati rasioloko znaenje.




II. - Od rasiologije do rasizma

Teorije hitlerovskog nacionalsocijalizma pribavile su rasistikim uenjima znatnu popularnost, ali Trei rajh nije u
tom pogledu nita izmislio. Propagandisti su preuzeli i delimino preuveliali znaaj ideja dvaju originalnih duhova -
Gobinoa i Vaer de Lapua - koji bi zasluili bolje tumaenje. Uticaju takvih ekcesa pogodovao je upravo napredak
fizike antropologije i rasiologije. Kroz onaj isti proces precenjivanja i potcenjivanja koji smo na delu videli povodom
kefalnog indeksa (za koji se, u odreenom trenutku, verovalo da je idealna mera), kao i frenologije (psihologija
objanjena anatomijom) prolo je i nauno izuavanje rase: poto je postala nauka, i rasiologija je postala predmet
preterivanja.
Originalan lik Gobinoa, putnika i orijentaliste, ve smo smestili potkraj prve polovine XIX veka: njegov
Ogled o nejednakosti ljudskih rasa objavljen je 1854. godine. Posle brojnih drugih istraivaa, autor se upustio u
potragu za jednom eksplikativnom shemom podobnom da unese logiki kontinuitet u naizgled beskrajnu
raznovrsnost istorijskih zbivanja. Poverovao je da je taj element reda naao u rasi. Sloenost istorije i kultura
se na taj nain posve jednostavno rasvetljavala uvodenjem jednog inioca hijerarhizacije: rasa arijevaca, taj
zametak ljudskog roda, potekla iz Centralne Azije, navodno je izvor svekolikog napretka, a propadanje
carstava objanjava se meanjem i degeneracijom njihovih arijevskih ari stokratija. Narodi bi, dakle, trebalo
da uvaju svoju rasnu istotu. Celokupna eugenika sadrana je ve kod Gobinoa.
No, poslednjih godina XIX veka njegove je ideje vulgarizovao Vaer de Lapu. Nacistiki doktrinari su ih
za svoj raun preuzeli, proirujui im domaaj i izvodei iz njih sve posledice. Hitler je govorio da su Francuzi
zenemarili svog najveeg oveka, Vaer de Lapua. Dve njegove knjige predstavljale su oslonac rasistikih
teorija: Socijalne selekcije (1895) i Arijevac i njegova drutvena uloga (1899). Ovde nije potrebno na tome se due
zadravati: sredinji postulat je bila fizika, intelektualna i moralna superiornost jednog odreenog
rasiolokog tipa, naime nordijskog, kojeg karakterie depigmentacija i visok stas. Prirodan poziv visokih i
plavih dolikokefala jeste da zavladaju svetom: to je njihova misija, pre dunost negoli pravo. Te teze imale su
odjeka u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Dravama (emberlen, naturalizovani Nemac, te Medison Grent i
Lotrop Stodard) i uticale na politiku: imigracione kvote koje su Sjedinjene Drave propisale imaju neosporno
rasistiku osnovu (Donsonov akt iz 1924). No, pomenutu temu, koja je postala lajtmotiv i rukovodei
element dugorone nemake politike, orkestrirali su nacistiki teoretiari. Hitlerov Mein Kampf je prva
borbena knjiga zasnovana na rasistikim uenjima. Uprkos sveoptoj rasprostranjenosti rasistikih
predrasuda iju bi dubinu bilo opasno zanemariti, meunarodno javno mnjenje je brzo ustalo protiv tih
gledita, a do poetka Drugog svetskog rata pojavile su se brojne studij e ne bi li se pokuala dokazati
ispraznost i opasnost takvih teorija.



III. - Nastupanje preistorijske nauke

Godine 1859. jedna britanska komisija strunjaka dola je da proveri otkria Bue de Perta, a iste godine poeli su da
se pojavljuju lanci koji potvrduju autentinost dokumenata to su ih izuili smeli francuski preistoriari. Veliki geolog
arls Lajel, koji je bio lan Komisije, izneo je svoje stanovite u jednom slavnom delu prevedenom na francuski:
Starost oveka dokazana geoloki (Pariz, 1864). Sve dotad su se radovi u toj oblasti odnosili uglavnom na ostatke
"industrije" fosilnih ljudi, pa je preostajalo da se pronau i sami ti ljudi. Duhovi su ve bih spremni da prihvate
injenice, ma kakve one bile. Otkria su se reala jedno za drugim u toku tri etvrtine veka, ukljuujui identifikaciju
neandertalskog oveka, kromanjonca i ostalih tipova homo sapiensa, pitekantropa, oveka iz Mauera i sinantropa.
Ova rekonstrukcija istorije naih predaka zapoela je jula 1856. u dolini reke Neander, u Nemakoj, kada su
radnici u kamenolomu izneli na svetlo dana jedan skelet koji je, na alost, bio prilino oteen: bio je to skelet
"neandertalskog oveka". Gornji deo lobanje, u dobrom stanju, bio je u toj meri neobian - sa svojim jako
izbaenim elom i ispupenim arkadama - da je biolog Firkov bez oklevanja utvrdio da je re o patolokim
deformacijama. No, bilo je sve vie slinih otkria, pa je trebalo priznati da je re o jednom jo nepoznatom
tipu oveka, vrlo primitivnom, koji potie iz daleke prolosti. Sva nalazita u kojima su pomenuti ostaci
pronadeni pripadala su srednjem pleistocenu.
U to isto doba prvi preistoriari skicirali su hronoloki redosled, zasnovan na stratigrafiji. Eduar Latre je
1861. godine predloio prvu hronologiju (paleontoloke sekvence zasnovane na sukcesiji faune), a njegov sin
Luj je u dolini reke Vezere iskopao kromanjonskog oveka. Don Lubok je u Londonu 1863. uveo bitno
razlikovanje izmeu paleolitskog i neolitskog doba (Prehistoric times).
Gabrijel de Mortije preduzima 1869. godine jo jedan pokuaj uspostavljanja preistorijske hronologije,
ovoga puta zasnovane na sukcesiji pojedinih tehnika. Taj redosled imao je velikog odjeka izvan Francuske.
Etape koje je on razlikovao su se veinom zadrale: elska (docnije abvilska), musterijenska, solitrejska,
magdalenska. Potom je bila definisana orinjasijenska etapa, a i zmeu paleolita i neolita Mortije je umetnuo
fazu kulturne tranzicije, turasijensku etapu, s azilijenskom kao nijansom: re je o mezolitu, koga je sam
Mortije tako nazvao. Evolucija se zavrava robanozijenskom, neolitskom etapom. Vidimo da je taj okvir - u
kojem su razliite epohe bile precizno razlikovane na osnovu tipoloki karakteristinih industrija - i danas na
snazi.
Pravo graanstva preistorijskim istraivanjima najzad su obezbedila otkria tipova grimaldi (1872), spi i, potom,
anslad, kojima se dugo pridavao preterani znaaj, a danas ih bolje razumemo; tu je, zatim, slavno otkrie
pitekantropa, taj missing link za kojim se dugo tragalo, a do kojeg je na Javi doao holandski lekar Een Diboa, te
najzad, 1907. godine, otkrie oveka iz Mauera. U predveerje Prvog svetskog rata zbio se jedan znaaj dogaaj: u
Engleskoj, u Piltdaunu (Saseks), pronaena je izvanredna osatura glave, sastavljena od ve razvijene lobanje ljudskog
oblika i majmunolike donje vilice. Taj "ovek iz Piltdauna" izazivao je brojne sporove sve do 1953. godine, kada su
anaiize pokazale da je re o falsifikatu dostojnom aljenja. Neto ranije, na jednom azilijenskom lokalitetu u Nemakoj,
otkriveni su prvi brahikefalni tipovi, kao i prvi tipovi koji bi se mogli uporediti s "nordijskom" skupinom (u Ofnetu, u
Bavarskoj). Iskopavanja su posvuda bila sve brojnija, naroito u Francuskoj, gde je prikupljen znatan broj dokumenata.
Godine 1925. i, neto kasnije, tokom tridesetih godina, u Palestini su otkriveni skeleti iz donjeg i srednjeg paleolita, s
karakteristikama koje ih smetaju izmeu neandertalca i homo sapiensa. Poev od 1928, opet u Palestini, Gica Garod
opisuje prve primerke mediteranskog tipa (iz mezolita), a od 1921. godine u Kini dolazi do lepih otkria sinantropa, u
Dou-Kou-Tijenu, blizu Pekinga, za koje se vezuje ime P. Tejar de ardena. Izgleda, meutim, da je jedan deo sanduka
s osteolokim zbirkama iezao sred metea posle rata s Japanom.
Ta razliita otkria omoguila su da se rekonstruie iroka paleontoloka sekvenca u kojoj su nastali dananji tipovi
oveka. Pomenuta otkria potvrena su brojnim iskopavanjima koja su na svetlo dana iznela znaajna dokumenta.
Ukaimo samo na glavne reperne take: 1914. ovek iz Talzaja, australoid, otkriven u Australiji, blizak oveku iz
Vaaka, pronaenom na Javi 1890; ovek iz Aselara, naen 1927. u Sahari, negroid; ovek iz Mehta el Arbi, blizak
kromanjoncu, iskopan u Aliru 1928. godine. S druge strane, Junoafrikanac Dart opisao je 1925. godine jedan tip
antropoida iz tercijara, pronaden u Junoj Africi; re je o australopiteku, koji besumnje predstavlja bitnu kariku
paleontolokog procesa hominizacije.

IV poglavlje ETNOLOKE TEORIJE I KOLE I. - Tendencije i metodi

U misli razliitih autora XIX i XX veka mogue je razlikovati uticaj izvesnih dominantnih tema koje doputaju
razvrstavanje tih dela u nekoliko skupina. Svi autori ne pripadaju odreenoj "koli" u pravom smislu rei, ali se svi - ili
skoro svi - dre jedne posebne struje miljenja koja nam pomae da im odredimo mesto u istoriji ideja. Ovde emo,
dakle, pokuati - oigledno ne prikrivajui neizbean udeo proizvoljnosti koju takve klasifikacije podrazumevaju - da
razluimo etnoloke teorije i kole koje su se meusobno sueljavale sve do naih dana. Pod teorijama
podrazumevamo sistematske skupove koji proizlaze iz izvesnih temeljnih postulata ili odreene ideologije, te im je


ambicija da naizgled nepovezane injenice ukijue u okvir jedne logike konstrukcije. Kada kaemo kole, mislimo - na
jednom vie pragmatikom nivou - na stvarne grupacije odreenog broja mislilaca koji se slau u pogledu nekih
osnovnih taaka (uvajui u svemu ostalom svoju originalnost), te izmedu sebe odravaju redovne odnose koji imaju
uticaja na njihovo delo. Materijalni okviri u kojima se razvijaju takve idejne struje i posebni naini ostvarenja tog
zajednitva mogu biti vrlo raznovrsni: odreeni univerzitet ili grad (na primer, Beka kola, koja je, uostalom, uveliko
premaila taj okvir), jedna nacija (Nemaka kola, ah tu je na stvari izvesna zloupotreba rei), kakva ira celina
(takozvana "francuska kola", s kojom je bio povezan i Retklif-Braun, na primer). Jo jednom, u tim nazivima, koji su
esto vie zgodni negoli tani, nema nieg ni formalnog ni rigidnog: sva su pregrupisavanja mogua, sve se nijanse
mogu javiti, ali je neophodno u razno-vrsnost privida moi uneti neku vrstu reda.
Pre nego to pristupimo izuavanju ljudi i dela, izgleda da je korisno skicirati velike "misaone struje" meu kojima se
etnolozi razvrstavaju. Njihov broj je ogranien; na nivou dela odgovaraju vrlo razliitim ideologijama, a na nivou
pojedinca vrlo razliitim temperamentima, tipu obrazovanja ili sredine iz koje on potie. Sve emo to na delu nai
povodom svakog autora. Zasad e nam biti dovoljno da sasvim shematski ukaemo na glavne odlike tih orijentacija.
1. Jednolinijski evolucionizam. - Taj pravac smatra da ljudska drutva obrazuju jedinstvenu celinu, podvrgnutu
globalnom kretanju. Pretrpevi uticaj biolokih teorija evolucije (pre svega, "transformizma"), i on istie lagani i
kontinuirani napredak ljudske vrste na kulturnom planu i nastoji da izdvoji etape tih "transformacija", koje u
harmoninoj povezanosti proizlaze jedna iz druge. Tako je oveanstvo prolo kroz odredeni broj "faza", o ijim
ostacima svedoe savremene primitivne (taj pridev ovde ima hronoloko znaenje) populacije. Morgan je glavni
predstavnik te idejne struje, koja je imala vrlo veliki znaaj sve do naih dana, a u Sjedinjenim Dravama, na primer,
oivljava u obliku neoevolucionizma.
2. Difuzionizam. - U perspektivi dijametralno suprotnoj evolucionizmu, ovaj pravac tvrdi da se drutva razvijaju ne
zahvaljujui nekom dubokom kretanju koje dovodi do meusobno paralelnih posledica, ve zahvaljujui kontaktima
koje medu sobom odravaju.
Kada se suoimo s kulturnom slinou koju pokazuju dva drutva, javlja se alternativa: konvergencija ili filijacija?
Evolucionizam se u principu odluuje za prvi od tih izraza i zakljuuje da je re o kulturnoj paraleli roenoj iz dva
autonomna evolutivna sleda. Difuzionizam prihvata drugi izraz i u kulturnoj koincidenciji vidi rezultat pozajmice koju
je jedno drutvo uzelo od drugog. Za difuzionizam, drutvene pojave se objanjavaju pre svega tim ukrtanjem kultura,
budui da su inventivne sposobnosti oveka vrlo ograniene: inovacija se raa na odreenom mestu, pa se otuda
rasprostire difuzijom (poreklo ove struje miljenja je u muzeografiji). Takozvana Beka kola, istorijsko-kulturna ili
ciklino-kulturna, predstavlja ovu struju miljenja, s kojom su povezana imena Grebnera i oca mita.
"Hiperdifuzionizam" je u isti mah logian i groteskni produetak tog principa objanjenja: on prihvata samo jedan
centar kulturne disperzije, naime drevni Egipat (upor. str. 89).

3. Analitike misaone struje. - Njihovi predstavnici su Boas i Loui, uitelji skoro svih amerikih etnologa, a treba ih
shvatiti kao reakcije (preterane, poput svih reakcija) na teorije jednolinijskog evolucionizma. To su reakcije koje su, u
suoavanju sa zloupotrebama i shematizmom pomenutih teorija, katkad poprimale oblik abreagovanja. Izrazom
morfologizam moglo bi se dosta dobro kvalifikovati stanovite tih autora koji su, odbacujui svaku ideju o
jednolinijskoj evoluciji, skloniji strpljivom naporu na analizi razliitih kulturnih formi negoli sintezama koje smatraju
preuranjenim (ako ve ne i nemoguim ili beznaajnim). Re je o vrlo razliitim formama koje, po njima, dokazuju
temeljnu pogreku sadranu u delima njihovih prethodnika, to jest preveliku spremnost da se institucijom nazove
neto to je tek disparatni skup raznorodnih obiaja koje je mogue okupiti samo zahvaljujui zloupotrebi jezika. Tako
je s totemizmom, kao i s teknonimijom ili starosnim grupama. Ovde se naputa svako pozivanje na tobonje evolutivne
faze. Podvlai se polimorfizam civilizacija i pluralizam objanjenja koje esto zahteva pojava predstavljena kao izraz
jednog jedinog uzroka, valjanog u svako doba i na svakom mestu. Dakako, taj stav moe odve lako dovesti do izvesne
rezignacije, do generalizacije jednog olakog skepticizma - koji kod nekih moe biti neka vrsta pribeita i suvie
lagodnog bekstva od injenica - pa i do istinskog etnografskog pointilizma; ali, s jedne strane, ne sme se zaboraviti
istorijski kontekst u kojem je takvo stanovite roeno, a s druge, mora se priznati da je ovde na stvari zahtev za jednom
zdravom naunom metodom koja tei da odbaci svako sumnjivo zadovoljavanje predrasudama i prethodno
obrazovanim teorijskim okvirima u koje se odve rado htelo umetnuti drutvene injenice.

4. Od psihologizma do kulturalizma. - Pored tih velikih tendencija koje obeleavaju etnoloku misao, moglo bi se
ukazati i na ostale struje. Najpre, tu je psihologizam Dirkemove kole koji dovodi do zamenjivanja urodenikih
kategorija neodgovarajuim evropskim pojmovima, ali to je samo jedan, relativno drugorazredni aspekt dela ija
plodnost jo nije iscrpljena (upor. str. 108). Potom, ne proistiu li animizam i pokuaji objanjenja istog reda iz slinog
postupka? Nasuprot tome, "primitivizam" Lisijen Levi-Brila, esto pogreno shvaen, nameravao je, bar u svom
prvotnom obliku, da meusobno suprotstavi dva tipa mentaliteta, te da "primitivcima" ostavi da se slue mitskim
procesima koje je, u potonjoj etapi svoga istraivanja, svodei svoje delimine zakljuke, sam Levi-Bril uspostavio kao
opte kategorije miljenja (upor. str. 110). Teorije mitologa zauzimaju prelazno mesto izmedu animizma i primitivizma.


Kasnije su se pojavile i druge misaone struje koje na tumaenje injenica iz primitivnih drutava nastoje da primene
metode psihoanalize, sledei na taj nain put koji je utro sam Frojd, i to ne bez odjeka. Uostalom, neke teorije, poput
onih o bazinoj linosti, preuzimaju delimino razliite postavke iz marksistikih shema, meusobno kombinujui
ekonomsko tumaenje i doprinos psihoanalize, na ta se moda nije dovoljno skretala panja (upor. str. 105). itava
jedna skupina istraivaa, koji redom ostaju dunici magistralne Frojdove pouke - od Lintona i Kardinera do Rut
Benedikt i Margaret Mid - pokuavala je da izrazi specifine kulturne crte koje karakteriu jednu grupu: iz izbora
osnovnih tema izluuje se jedan pattern, eventualno podloan da bude postavljen u ekoloku situaciju. Teko je sve te
misaone struje grupisati pod jedan zajedniki nazivnik; predloen je bio pojam konfiguracionalizam, koji zvui
pomalo grubo, pa emo - rezerviui pojam kulturalizma za oznaavanje Kreberovog dela, pomenute istraivae
prouiti pod imenom tipologista.

5. Funkcionalizam. - Funkcionalisti smatraju da se data institucija moe objasniti samo svojom drutvenom ulogom,
funkcijom koju obavlja u okviru kulturnog kompleksa. Odreena injenica biva rasvetljena tek kada je shvaena u
svom kontekstu. Za funkcionalizam, neka kultura mora biti u celosti podlona razumevanju u sinhronijskoj
perspektivi, bez pozivanja na njenu dijahronijsku dimenziju, to jest u svom sadanjem stanju, ne pribegavajui
istorijskim podacima koji se smatraju suvinim. Malinovski je formulisao principe tog novog metoda, iji je pozitivan
aspekt dostojan zanimanja: tako bi, u krajnjem sluaju, u klasinim Kivijeovim pokusima bilo teorijski mogue na
osnovu datog elementa rekonstruisati drutveno telo, jer sve se nalazi u stanju meusobne zavisnosti. Marsel Mos -koji
je s funkcionalizmom posredno povezan i nije podlegao njegovim preterivanjima niti zabludama (medu kojima je
najvanije odsustvo razumevanja sadanjeg znaaja survivala i tradicija koje predstavljaju puku kulturnu kristalizaciju)
- izrazio je taj "holistiki" zahtev na taj nain to je pokazao da je svaka drutvena injenica "totalna", te da je ovek
"nerazdeljiv".

6. Strukturalizam. - Kao metod tumaenja drutvenih injenica, taj pravac je zadobio znaaj na osnovu radova
lingvista, ali poto se pojavio nedavno, ovde ga neemo analizirati."
To su, izgleda, glavne take gledanja na koje se moemo postaviti da bismo rastumaili drutvene pojave. Ako bi,
podseanja radi, trebalo u nekoliko rei rezimirati stanovite svake od pomenutih misaonih struja, rekli bismo da, u
susretu s raznovrsnou ljudskog ponaanja, jednolinijski evolucionizam nastoji da definie etape, faze, stadijume,
difuzionizam pronalazi reflekse ili odnose, to jest povezanosti, morfologisti, poput Boasa i Louija, belee modalitete,
aspekte, forme, furkcionalizam tei da obelei reperne take jednog stroja u pokretu, koje su tesno povezane s
globalnom dinamikom celovite drutvene mehanike; strukturalizam, pak, nastoji da izlui modele, nesvesne sheme
koje institucije i obiaje ine znaenjskim celinama. To su, ini nam se, kljuni pojmovi kojima se moe okarakterisati
svaka od tih velikih misaonih tendencija.
Pre nego to se upustimo u njihovo izuavanje, odredimo ovde poloaj jedne nove discipline, naime psihologije
naroda, mlade nauke koja nas neposredno zanima zato to je ona na neki nain bliznakinja etnologije (pre nego to u
nju bude integrisana, u okviru one opte antropologije iji se obrisi danas ocrtavaju). Bilo bi lako nai joj udaljene
prethodnike - u Posejdoniju, Herodotu i mnogim drugima, pa onda i u Italijanu Vikou, francuskim filozofima iz "veka
prosveenosti", kao i u Nemcu Herderu. Ali, raanje etnopsihologije zbiva se u XIX veku u Nemakoj. Njeni osnivai su
Lazarus i tajnhal, koji su 1851. skovali naziv i organizovali Volkerpsychologie, a od 1850. godine pokrenuli
Zeitschrift fur Volkerpsychologie und Sprachwissenschaft. Francuski filozof Alfred Fuje anticipirao je
istraivanja "nacionalnog karaktera" svojim dvama delima, Psihologija francuskog naroda (1898) i Psiholoki nacrt
evropskih naroda (1902). S Nemcem Vilhelmom Vuntom (1832-1920) i njegovom desetotomnom
Volkerpsychologie etnopsihologija je bila utemeljena na naunim osnovama. Riard Turnvold, koji je dao doprinos
na jednom drugom planu, bio je ipak "profesor etnologije i etnopsihologije" u Berlinu. U Francuskoj je, pak, sredinom
dvadesetih godina XX veka, istoriar Anri Ber zamislio jednu "kolektvnu etologiju" (posle Stjuarta Mila), ne izlazei iz
teorijskog podruja. Kasnije e taj pokret prihvatiti ameriki etnolozi i takozvana kola Kultura ilinost (upor. nie,
str. 105-106).


II. - Prvi klasici: od Bastijana do Morgana

Ni Bastijan - mada veliki putnik - ba kao ni Bahofen ili Morgan nisu bili terenski istraivai: oni su, u najboljem
sluaju, objedinili dokumenta koja su drugi prikupili. Ali, katkad su podstakli radove iz prve ruke (Morgan, na primer,
moda vie da bi potvrdio ve razraene sheme nego da bi nagomilao sirovu gradu).
Uprkos razliitim temperamentima i medusobno oprenim reenjima, misao veine tih autora iz poslednje treine
XIX veka je neobino istorodna, zato to je zasnovana na istim postulatima. U odnosu na ostalu dvojicu, AdolfBastijan
je, medutim, marginalan i originalan: doktor medicine, ivei u vremenu duboko proetom evolucionizmom, naime u
trenutku kada su Bahofen i Morgan (ovaj potonji neto malo kasnije) razraivali jednolinijske sinteze i velike teorijske


sisteme, on je isticao nezavisne ideje. Istinski uzrok njegovog antievolucionistikog stava u drutvenim naukama treba
moda potraiti u jednom drugom podruju, naime u naukama o ivotu. Kao biolog, Bastijan je bio protivnik Darvina i
uenik Firkova (onog istog koji je uporno tvrdio da su osteoloki ostaci neandertalca zapravo patoloke deformacije, te
analitiar koji je otkrio eliju i suprotstavljao se bilo kakvim optim zakljucima). To suprotstavljanje darvinizmu je,
zahvaljujui jasno prepoznalljivom procesu transfera, orijentisalo njegovu etnoloku misao.
Godine 1859. on je poeo da objavljuje svoje delo Der Mensch in der Geschichte, koje je nailo na veliki odjek.
Njegova ostala dela nastala su mnogo kasnije. Treba ukazati na injenicu da se u optim zakljucima, objavljenim 1881.
godine pod naslovom Der Volkergedanke in Aufbrau einer Wissenschaft von Menschen, on vraa na neka svoja
ranija gledita i istie temeljnu istorodnost "ljudskog mentaliteta", uprkos povrinskim slinostima. Bilo je primeeno
da je Bastijan u isti mah najavio difuzionizam i funkcionalizam, ali se u njegovom delu moe pronai samo prva od tih
tema - uostalom, nairoko obradena. Ideja o geografski shvaenim kulturnim provincijama, naime o ogranienim
podrujima na kojima se ispoljava uticaj jedne kulturne dominante, postae - kada bude preuzeta i na razliite naine
obraena - kljuni pojam Beke kole. Zainteresovan za drutva amerikih Indijanaca, Bastijan je, s druge strane, sroio
jednu od prvih sinteza u oblasti amerikanistike, i to u tri toma: Die Kulturlander des alten Amerikas (1878-1889).
On je bio i organizator: godine 1862. osnovao je Zeitschrift fiir Ethnologie i medu prvima doao na ideju o
primenjenoj etnologiji. Od 1878. do 1889. godine pojavile su se tri sveske posveene civilizacijama prekolumbovske
Amerike.
U to isto doba, Englez D. F. Meklenan objavio je u Londonu svoje delo Primitive Marriage (1865), u kojem
podvlai znaaj filijacije po enskoj liniji. Dvadeset godina kasnije, on se toj temi vratio u svojim studijama posveenim
primitivnoj istoriji (Studies in AncientHistory, 1872). Znaaj Meklelanovog doprinosa ispoljava se i u reniku: on je
smislio izraze endogamija i egzogamija, izuavao levirat, koji je smatrao organski povezanim s poliandrijom; skrenuo je
panju na znaenje nekih klasifikatornih naziva (na primer, na injenicu da se stric naziva ocem), mada istraivanje u
tom pravcu nije nastavio; zanimao se i za naine stanovanja. Duh sklon izgradnji sistema, koga je malo brinula potreba
za dokazivanjem, naveo ga je da razliite injenice ije je postojanje utvrdio organizuje u gradevinu koja nije bila nita
drugo doli skladna tvorevina duha: polazei od injenice da erke bivaju ubijene po rodenju (ali, zato prvenstvo
pridati jednom proizvoljno odabranom podatku koji upravo sam po sebi zasluuje da bude smeten u odredeni
kontekst?), on poliandriju pripisuje poremeaju sex-ratio ravnotee. Vano je napomenuti da je Meklenan, zajedno s
Bahofenom, bio prethodnik analize srodstva.
Godine 1861. pojavile su se istovremeno, u tutgartu i Londonu, dve knjige koje su utrle put dvema vrstama
istraivanja iji znaaj otad nije prestao da se uveava: prva, Das Mutterrecht, iji je autor J. J. Bahofen, zasniva
etnologiju srodstva, koju gotovo istoga asa - kao to smo videli - prihvata Meklenan, a potom i Morgan. Drugo delo o
kojem govorimo, Ancient Law H. D. Samnera Mejna, inaugurie radove na podruju pravne i politike etnologije iji
e razvoj, izuzev u Nemakoj, zadugo ostati u senci (naroito kada je o pravu re) zanimanja za religiju, magiju,
umetnost, porodinu organizaciju i mnogostruke aspekte materijalne kulture. Bie potrebno saekati kraj Prvog
svetskog rata da bi se u Engleskoj i Sjedinjenim Dravama uoila trajnija obnova zanimanja za politiku organizaciju, te
priekati sasvim novije doba i videti kako se u Engleskoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj javljaju studije iz oblasti pravne
etnologije.
Das Mutterrecht se prikazuje kao teorijska rekonstrukcija istorije srodstva, oslonjena na etnografsku
dokumentaciju preuredenu poput delia slagalice, naime delova jedne sekvence iji su razliiti momenti navodno
kristalizovani u institucijama nekih "primitivnih" naroda, pri emu ti survivali, na sreu istraivaa, omoguavaju da se
ocrta meusobna povezanost razliitih "etapa". Postulati koje ovaj metod implicira su jasni. U preistoriji srodstva
mogue je, tako, razlikovati tri velike faze: primitivni promiskuitet, matrijarhat, naime dominacija ena koje su
navodno izumele obradu zemlje, te patrijarhat koji se protee sve do savremene epohe. Bahofen je formulisao ideje
koje e posle njega biti esto preuzimane, kao to su primitivni promiskuitet, vremensko prvenstvo matrilinearne fili-
jacije, povezanost ene s agrarnim ivotom. On nije bio prvi koji je skrenuo panju na znaaj matrilinearne filijacije,
koja se danas ozbiljno dovodi u pitanje. Na nju su upozoravali Herodot i brojni drugi autori, a francuski putopisci iz
XVII i XVIII veka pruali su prilino detaljno opisane primere te pojave. No, Bahofen je obznanio etnoloko tumaenje
takve strukture. On je, s druge srane, izuio razliite institucije povezane sa strukturama srodstva, kao to je kuvada.
Glavni predstavnik jednolinijskih evolucionista, iju misao rezimira i ilustruje, jeste Luis H. Morgan (1818-1881);
no, njegovo istraivanje nadaleko prevazilazi rigidni shematizam koji su mu tumai katkad pripisivali. Bogatstvo
njegovog doprinosa, kojim su se - s druge strane - marksisti prve generacije nairoko koristili, savremenici su neobino
cenili. Morgan je danas pao u, velikim delom nezasluenu, nemilost koja potie iz reakcije na jedan odve samouvereni
dogmatizam. Teorija o srodstvu je, besumnje, uveliko prevazila Morganove grube aproksimacije, ali bi na tom
podruju - vie nego na bilo kojem drugom - bilo nepravino zaboraviti ono to se duguje teoretiaru koji se moe
smatrati istinskim osnivaem tog znaajnog dela etnologije. Taj naziv on zasluuje pre svega zahvaljujui svojoj optoj
teoriji, objavljenoj 1871. godine pod naslovom Systems of Consanguinity and Affinity of Human Family. No, delo
Ancient Society je zadobilo mnogo iru publiku: ono je nailo na veliki odjek jer je ponudilo jednostavne i nepobilne
bazine principe koji su naoko omoguavali razumevanje evolutivnih procesa i, u isti mah, na zavodljiv nain


predoavalo jasnu i "loginu" rekonstrukciju "etapa" u razvoju ljudskog drutva. Morganje, tako, razlikovao tri stupnja
u evoluciji oveka - divljatvo, varvarstvo i civilizaciju - te svaku od tih faza iznova podelio shodno tehnolokim
kriterijumima. Na taj nain, on se savreno uklopio u nain miljenja onoga doba, koje je verovalo u jednu dogmu, to
jest u mistiku progresa. Poznato je da je, zahvaljujui izvesnoj pakosti istorije, ta nova socijalna biblija postala
referentni dokument za Marksa i Engelsa: ta dva slavna mislioca bili su odve inteligentni da se ne bi zainteresovali za
etnologiju, pa su kroz tivo koje su itali i razgovore koje su vodili stekli nezanemarljivo poznavanje arhainih
drutava, koja e takoe nai mesta u njihovom sistemu tumaenja. Podsetiemo da su Morganove teze zadobile jo iru
publiku zahvaljujui objavljivanju slavnog Engelsovog dela Poreklo porodice, privatnog vlasnitva i drave. Engels
se, naime, u celokupnom svom izlaganju, vrsto oslanjao na Morgana.
Sistematizacije koje je Morgan predloio imale su rata kopkati marksiste. Bile su zasnovane na pojmovima evolucije
i progresa, prikazivale ljudski rod u neprestanom napredovanju tokom kojeg, zahvaljujui ovladavanju sve savrenijim
tehnikama, on sve vie namee svoju volju prirodnoj sredini, te uznosile postupke sviju drutava koja se "paralelnim"
putevima zapuuju istom cilju. Osim toga, Morgan je potcenjivao znaaj religijskih injenica, to je verovatno otklonilo
razloge zadevica s marksistima. Najzad, Morgan je bio prvi istraiva koji je pokuao da dovede u vezu ono to e drugi
posle njega nazvati bazom i nadgradnjom. Postavljajui kao postulat da je ovek, bez obzira na sve formalne varijacije,
u fizikom pogledu jedinstven, sluei se odluno i bez ikakve smotrenosti uporednim metodom, ekstrapolirajui s
poznatog na nepoznato, s proverenog na neproverljivo, Morgan tako istie da je razvoj civilizacije jedan kontinuum
koji podrazumeva beskonaan progres, bez povratka unazad. Ali Morganova slava, na stranu odve ambiciozne i krhke
sinteze, duguje se pre svega tome to je etnologiju srodstva ustanovio na solidnim osnovama. I tu je, dakako, pokazao
tenju za sintezom, a teoretiar ne naputa svoje opsene napore u pravcu sistematizacije. Ali, pogrena ili preterana
tumaenja on zasniva na istinitim dokumentima, poput onih prikupljenih za strpljivih istraivanja medu Irokezima.
Sve njegove zablude nisu podjednako podlone kritici: ako se prevario u pogledu tumaenja takozvanog havajskog
sistema, razjanjenje geografske rasprostranjenosti i znaaja matrilinearne filijacije urada besumnje pogrenim, ali
objanjivim ekstrapolacijama. S druge strane, i pre svega, on je prvi uneo reda u jedno zanemareno podruje, definisao
osnovne pojmove i postavio sve krupne probleme (nudei, k tome, jo i reenja - uostalom, manje znaajna od samog
izlaganja). Jo i danas etnologija srodstva primenjuje pravilo koje je on izriito formulisao: naziv nadivjuje normu.
Kada neki srodniki odnos iezne, nomenklatura - kao istinski socijalni fosil - opstaje i svedoi o predanjem stvarnom
stanju: oznaavalac nadivljuje oznaeno. Tako je, na osnovu terminologije, mogue rekonstruisati stara brana
pravila. Morgan je dobro uoio da je jezik najvaniji od svih etnografskih muzeja.
Iako nisu dostigli Morganov ugled, treba pomenuti i druge komparatiste: urca, jednog od Racelovih
uenika (Altersklassen und Mannerbiinde, 1902), Goldenvajzera (liarly Civilisation, 1912), a naroito Tajlora i
Frejzera, koji spadaju u porodicu prvih teorijskih klasika (upor. infra, str. 57 i dalje: odlike njihovog dela
zahtevaju da ona budu prouena posebno). Doprinos Samnera Mejna je od naroitog znaaja: Ancient Laiv,
delo objavljeno u isto vreme kada i Bastijanove i Bahofenove knjige (1875) i On Early Law and Custom (1883)
zasnovale su, naime, etnologiju prava.
Meu tim osnivaima onoga to e kasnije biti nazvano socijalnom ili kulturnom antropologijom nema
francuskih imena, mada smo ih esto sretali meu preistoriarima i fizikim antropolozima. Medutim, ovde
treba podsetiti na imena koja se obino navode u istoriji sociologije. Pre svega, pomenuemo delo Frederika
Le Pleja i njegove kole, ne samo zato to je "kola drutvene nauke" upravila panju na egzotina drutva - od
Le Plejovih izuavanja polunomadskih plemena s Urala, do dela A. Previla o Afrikim drutvima (1894) - nego
i stoga to s Le Plejom zapoinje upotreba onoga to je, pomalo pompezno, bilo nazvano "monografskim
metodom" koji se sluio detaljnim upitnikom. Le Plejova ideja, zacelo zdrava, bila je da stvarnosti treba
pristupati izbliza, drati se konkretnog i, u tu svrhu obuhvatiti je mreom metodiki razraenog upitnika,
lienog pukotina. Otuda izrada "anketnih planova", poput onog koji je u svojoj Nomenklaturi drutvenih
injenica izneo opat Turvil, Le Plejov uenik. Znaaj kole ogleda se i u injenici da se smatral o da metod ima
optu vrednost, ali se jo nije pravila razlika izmeu ruralnih i urbanih drutava: nauka o oveku s tako
opsenim pozivom isticala je svoju sveoptu kompetenciju.

Na jednom drugom podruju, u istoriji, jedan otvoreni duh, osloboen vladajuih predrasuda, obavio je inovatorski
posao: Fistel de Kulan je - kako u pogledu stare Francuske tako i kada je re o rimskoj starini, razraujui rad na
arheoetnologiji, vaspostavljajui okvire materijalne kulture, zanimajui se za srodnike osnose (koje je, meutim,
pogreno shvatio) i ukazujui na znaaj religije koja poivi u osnovi svake drutvene injenice - podvukao znaaj
odnosa izmeu drutva i njegovog okruenja i, pre negoli se sam taj naziv javio, izgradio jednu izvrsnu nedogaajnu
istoriju.
Najzad, meu autentinim osnivaima etonologije treba pomenuti i nekadanje profesore na katedri za
antropologiju u Muzeju, kao i nastavu u Antropolokoj koli koju je osnovao Boka. Kao pre svega preistoriari i
antropolozi, ije smo delo ve pomenuli, ti profesori su analizirali i razliite spekte drutvenih struktura: Katrfa, Ami i
Verno su, moda jo i vie negoli Broka, imali sintetiki pogled na oveka, te ljudska drutva izuavali u njihovim


razliitim aspektima. Pod rukovodstvom Amija, godine 1882. je osnovana Etnografska revija. Tako su, s
Kartelakovom Graom za primiitvnu i prirodnu istoriju oveka (1864) i Brokinom Antropolokom revijom
(1872), nauci o oveku na raspolaganje stavljena tri organa posveena njenim razliitim vidovima. No, kao to pie Pol
Rive (ta je etnologija", u: Encyclopedie frangaise, tom VII, str. 708), "duhovima se nametnula potreba da se
meusobno suelje rezultati dobijeni na tako razliit nain, pa su ova tri organa bila objedinjena u jedan, pod nazivom
Antropologija - izvrstan asopis koji je, pod urednikovanjem E. T. Amija, Emila Kartelaka i Pola Topinara, a potom i
M. Bula i R. Vernoa, izaao u etrdeset svezaka punih injenica i ideja".

III.- Animizam i Tajlorovo delo: komparatisti i teoretiari

1. E. Barnet Tajlor. - iveo je od 1832. do 1927. godine i zauzima sasvim posebno mesto u istoriji etnoloke misli, jer ga
se ne moe svrstati ni medu evolucioniste, ni meu difuzioniste. Medutim, s Labokom, Pit-Riverzom i mnogim
drugima, on deli klasine predrasude o strogom poretku kulturnih stratifikacija (uostalom, on je uveo taj izraz i
uzastopne kulturne slojeve, koji se nadovezuju jedni na druge, uporedio s geolokim naslagama poreanim
hronolokim redom: re je o nekoj vrsti kulturne stratigrafije koju je trebalo izgraditi). Tajlor takoe stavlja naglasak na
znaaj onoga to bi trebalo nazvati procesima retrovolucije: u istoriji ljudskog roda mogue je opaziti degenerativne
ose, budui da neke grupe mogu nazadovati u odnosu na jedno vie drutveno stanje; savremeni primitivci bi se mogli
objasniti kao proizvod degeneracije drutava koja su upoznala bolje stanje. Uprkos tome, po Tajlorovom miljenju,
opta linija Ijudskog razvoja nije prava. Medutim, Tajlor se ne dri slepo principa paralelnih evolucija: on priznaje
znaaj kulturnog kontakta i imitacije. Iako ga se zbog toga ne moe svrstati medu difuzioniste, on je katkad ak
prenaglaavo znaaj kulturnih pozajmica (na primer, celokupnoj severnoamerikoj keramici on pripisuje jedan jedini
izvor).
Odmeren istraiva, realistian, obdaren velikim intelektualnim potenjem, Tajlor ostaje poznat pre svega po svojim
velikim sintetikim delima: radovima Researches into the Early History of Mankind and the Development of
Civilization (London, 1865), kao i irokim freskama sadranim u knjizi Primitive Culture, moe se dodati delo pod
naslovom Anthropology, objavljeno 1881. godine, ali i brojni znaajni lanci. Mada se dotakao skoro svih aspekata
drutvenog ivota arhainih populacija, svojim imenom obeleio je pre svega etnologiju religije i srodstva.
On je tvorac animistike teorije (animistic theory), koja e - poto je Delafos kasnije preradi i revidira, doiveti
neobinu sudbinu. Natprirodno je, navodno, primitivac otkrio kroz snove koji su u njegovim oima dokazali stvarno
postojanje natprirodnog, izvodei na scenu linosti iz jednog nevidljivog sveta, ive i aktivne u onirikoj dramatizaciji.
Poznate su - uostalom, preterane - Dirkemove reakcije na ovu tezu: on je religijsko verovanje nameravao da izvede iz
"komara neukih duhova". Ali, daleko od toga da je u toj shemi ba sve pogreno, i ne treba umanjiti znaaj onoga to
etnologija religije duguje Tajloru: taj veliki duh, besumnje prvi, primeuje da "primitivne" religije odlikuje gotovo
potpuno nepoznavanje monoteizma i velikih bogova.
Tajlorov doprinos etnologiji srodstva je manje poznat, ali je moda dublji. Bez obzira da li je re o ugovaranju braka,
ukrtenim srodnicima, leviratu, tabuu tata-zet i svekar-snaha, kuvadi ili pak klasifikatorskoj terminologiji - on je imao
ono, tada sasvim novo oseanje za kulturni totalitet, u tom smislu to je injenice vraao u njihov drutveni kontekst i
nastojao da celinu definie s obzirom na funkcionalnu meduzavisnost. Obred on smeta u odgovarajuu situaciju: da bi
objasnio ovaj ili onaj obiaj, produbljuje saznanje o sredini (tumaei, na primer, brane zabrane na osnovu
matrilokalnih ili patrilokalnih pravila). Njegova je ogromna zasluga to je u etnologiju uveo statistiki metod, mada ga
je i u tom pogledu katkad neskladno koristio, ne preduzimajui dovoljne mere predostronosti. No, sutina nije u tome.
U oblastima kojima se bavio, on je esto obavljao inovatorski rad: upravo je on definisao teknonimiju i smislio taj izraz
(naime, ovek se naziva ne svojim imenom nego srodnikim odnosom: A se ne zove A nego otac nekog B). I ovde je,
koristei se statistikom, pokuao da taj obiaj dovede u vezu s matrilokalnim stanovanjem i tabuom zeta.
Svoje teorije Tajlor gradi tako to rekonstruie nain razmiljanja koji pripisuje "primitivnom oveku".
Mitove tumai upravo kao tumaenja prirode, koju oni treba da objasne u oima "primitivnog filozofa" koji
prirodne pojave premeta i ukljuuje u jedan alegorijski sistem. U mitu je sadran "svakodnevni ivot": sve
polazi od stvarnosti. Tajlorovo objanjenje magijske i religijske misli takode poiva na racionalizaciji.
Njegovo ime je povezano s animizmom, ali je ovaj potonji samo polazna taka njegovog velianstvenog
pokuaja rekonstrukcije celokupnog razvoja religije. Tu rekonstrukciju moemo shematizovati u etiri take:
- Otkrie due je roeno iz iskustva spavanja i smrti. Iz opaanja tih pojava ovek je zakljuio da je bie
sastavljeno od vidljivog tela i nevidljivog duha.
- Pojam dvojnika je roen iz iskustva sna. "Doivljene" scene i dramatizacije snova pokazuju da ovek, dok
spava, moe delati, premetati se s jednog mesta na drugo, nastavljati jedan neopaljiv, ali stvaran ivot. Dua
je pokretna, upravo ona ini ovekovog dvojnika.
- Sva iva bia poseduju taj vitalni duh. Dua-dvojnik nije samo ovekova osobenost, jer se i ivotinje
javljaju u snu, pa prirodu oivotvoruje jedan univerzalni ivot. Predmeti koje smatramo neivim su, u stvari,


nosioci jednog nevidljivog ivota, to potvrduju arhaine kulture koje svoje mrtve okruuju njemu bliskim
predmetima.
Due nekih uglednih ili monih pojedinaca imaju poseban znaaj. Posle smrti, preci mogu da deluju na
svoje potomke. Due poglavica, svetenika i junaka imaju trajan autoritet, pa su preiveli uobiajili da odaju
kult tim monim duama koje su u stanju da im naude ili da ih zatite: to je kul t seni pokojnika.
Duhovi koji pokreu prirodu kadri su da se utelove u predmetima, ivotinjama ili ljudima. Tom
sposobnou objanjavaju se pojave posednua, tako este u arhainim drutvima. "Fetiizam" je poseban, ali
vrlo vaan sluaj utelovljenja: on oznaava utelovljenje duha u kakvom materijalnom predmetu. Za Taj lora,
kao i za Konta, taj izraz ne upuuje na jednu religiju, ve samo na jedan aspekt primitivnih verovanja. S druge
strane, Tajlor pravi jasnu razliku izmeu fetia (privremenog materijalnog oslonca duha) i idola (trajnog
oslonca duha). Idola odlikuje intervencija oveka na predmetu: ovek oslikava, vaja, gravira, modeluje ili
presvlai predmet da bi od njega nainio neku vrstu portreta duha.

Duhovi prirode su postepeno bili personalizovani i specijalizovani, te postali boanstva. ovek je u mislima
razlikovao duhove shodno njihovim nadlenostima i doao do politeizma razraenog s obzirom na prirodne pojave:
bogovi mora, neba, vode, itd. Otuda se politeizam spiritualizovao i dospeo do pojmova boanstava rata i mira, ljubavi,
dobra i zla, itd. Poev od tog stupnja, a naroito posle konceptualizacije duhova dobra i zla, pojava monoteizma bila je
prirodna: zamisao o vrhovnom bogu je kruna ovekovog razmiljanja o svetu, ona je ljudsko delo, a ne boansko
otkrovenje.
Jedan od najoriginalnijih i naznaajnijih aspekata Tajlorovog dela jeste njegov napor - vrlo napredan za ono vreme -
da svoj dokazni postupak kvantifikuje. On je hteo da naini neku vrstu socijalne statistike na osnovu koje bi se
uspostavljale korelacije, kao cilj istraivanja. Stoga je pokuao da ifrira etnografske podatke ne bi li mogao da ih bolje
meusobno poredi. Izradio je, tako, obimne tabele u kojima je prikazao razliite injenice otkrivene u pregledanoj
literaturi koja je pokrivala tri stotine populacija. Na taj nain je hteo da dokae postojanje korelacije izmedu
teknonimije, matrilokalnog stanovanja i avoidance. Bio je to metod pravog naunog rada koji, u drugaijim oblicima,
ostaje i danas aktuelan. Nema sutinske razlike izmeu Tajlorovog postupka i novijih Mardokovih radova (upor. Social
Structure).

2. Pre i posle Tajlora. - U to doba veliki broj autora bio je zaokupljen tumaenjem religijske misli. Nasuprot Tajloru -
koji je, iako nije bio terenski istraiva u pravom smislu rei, i sam sprovodio konkretna istraivanja - veina autora
koje emo ukratko prikazati su komparatisti i teoretiari pre negoli praktiari. Tu konvergenciju napora mogue je,
besumnje, objasniti fenomenom kompenzacije: bilo kakvo tumaenje religijskih injenica je u toku vie vekova bilo
nemogue. Zahvaljujui poletu scijentistikih uenja i teorija o evoluciji, javila se tenja da se, objanjavajui homo
religioususa, natprirodno svede na prirodu. Imajui pod rukom onu naizgled lagodnu socijalnu laboratoriju koju su
pruala "primitivna" drutva (koja kao da su izbrisala vreme i razliite pojave vaspostavila u njihovoj istoti ili izvornoj
originalnosti), vie istraivaa iskuavalo se u analizi injenica: pored Tajlora (i Dirkema, ije emo delo prikazati
kasnije, upor. str. 101), tu su Maks Miler, Endrju Leng, Devons, Spenser, Maret, potom mitolozi poput K. Abrahama,
Ota Ranka i V. Vunta, a naroito Frejzera, ije je delo - koje ponajbolje simbolizuje taj metod kabinetskog rada - nailo
na preveliki odjek da bi danas bilo u toj meri omalovaeno.
Izgleda da je Spenserovo uenje o senima pokojnika plod razmiljanja koja su bila nadahnuta istovremeno
injenicama iz drutava klasine antike i dananjih primitivnih drutava. No, ono je odve simplicistiko da bi moglo
posluiti tumaenju sloenosti odgovarajuih injenica. Objanjenje koje je predloio Maks Miler je jo shematinije:
brkanje nomena i numena ima granica; celokupna graevina religijskih sistema ne moe se rekonstruisati na tako
uskoj osnovi. Naturizam Milera, Kuna, varca i nemakih mitologa polazi od ideje da je religija rodena iz
personalizacije prirodnih sila, izjednaenih sa ivim silama, koje su navodno postale prva boanstva (upor. Maks Miler,
Comparative Mythology, 1856). Naturizam Endrjua Lenga, izloen u dvama delima - The Making of Religion,
1898. i Magic and Religion, 1901 - nijansiraniji je i blii stvarnosti. Leng snano naglaava znaaj ekolokog okvira i
pokuava da pokae kako natprirodno proizlazi iz prirodnog, shvaenog u kategorijama bioloke i geografske sredine.
Maretova misao je bogata i nijansirana (The Threshold of Religion, 1909; Psychology and Folklor, 1910).
Animatizam koji on predlae poiva na pojmu mane, a od animizma se razlikuje u tom smislu to u "genezi" religijske
misli najznaajniju ulogu ne pridaje personalizovanim duhovima koje je mogue identifikovati (pojmljenim u
antropomorfnoj perspektivi), ve bezlinim silama: na primer, u uraganu ne obitava duh nego je on iv po sebi. S druge
strane, Maretov "supernaturalizam" podrazumeva da spiritualno poiva u zavisnosti od prirodnog i njime biva
definisano, te da je natpriroda uslovljena prirodom: duhovi i bogovi su ljudske tvorevine, a roeni su iz potrebe da se
drutveni poredak zasnuje na elementima koji su kadri da nadmae oveka. Primitivac ne pravi razliku izmeu dva
heterogena poretka, prirode i neprirode: on se opire postojanju dvaju skupova meusobno nesvodivih fenomena, te
osea da postoji samo jedna natpriroda (otuda supernaturalizam) koja ostaje prirodna.


To je doba kada je teorija o mani potvrdu nalazila u injenicama prikupljenim u Okeaniji. Mana je pronaena u svim
drutvima, od orende kod Sijuksa do arapske barake i madagaskarske hasine, mada analize nune da bi se potvrdila
koherenlnost tih razliitih elemenata nisu bile uspeno obavljene. Mana se poimala kao nediferencirana,
nepersonalizovana sila, rasprostrta u celokupnom univerzumu, prisutna u svim biima, ak i u onima koja su
zapadnjaci nazivali stvarima. Budui da je u stanju da ispolji negativan ili pozitivan naboj, mana pokazuje
ambivalentnost pojma svetog: ono moe da bude povoljno ili nepovoljno. Taj pojam e preuzeti mnogi drugi
istraivai.

3. Frejzerovo delo. - Frejzer dovodi do krajnosti sistematizaciju i komparatizam. irina njegovog dela i odjek na koji
je nailo stoje u opreci s omalovaavanjem na koje ono danas nailazi. U tom obimnom delu mogue je razlikovati tri
celine, ne vodei rauna o lancima i saoptenjima koja nisu ukljuena u njegove knjige:
- Prevodilaki, egzegetski i eruditski radovi koji se odnose na klasinu antiku - Pausanija (6 tomova, 1898)
i Ovidijevi Fasti (5 tomova, 1929). Etnolozi bi se mogli prevariti i pomisliti da je re o delu latiniste i
heleniste, to jest o drugorazrednom aspektu Frejzerove misli. Naprotiv, ti radovi sadre brojne etnoloke
beleke koje se mogu ubrojati meu Frejzerove konane doprinose, a mi lino u njima nalazimo pretpostavke
za istraivanja koja jednoga dana treba preduzeti na podruju etnologije antikih drutava.
- Radovi posveeni izuavanju odreenih problema: Totemizam i egzogamija (4 toma, 1910), delo zasnovano
na teoriji o tabuisanju konsangviniteta; Verovanje u besmrtnost i kult mrtvih (3 toma, 1913-1924), kao i Folklor
u Starom zavetu (3 toma, 19X8); u ovom potonjem delu, dokumentaciju iz Svetog pisma Frejzer uporeuje s
mitovima bliskoistone antike.
- Najzad, jedno veliko delo: ciklus Zlatna grana koji, kao to je reeno, poprima obrise (prilino teke)
epopeje. Izdanje iz 1915. godine ima dvanaest tomova. Ta velianstvena freska, namerno izloena u literarnoj
formi, obuhvata sedam delova: Umee magije (teorija magije i religije), Tabu i opasnosti po du u (analiza
dvojnika ili ovekov vitalni princip - to je tejloristiko znaenje rei "dua" - kao i studija o znaenju zabrana,
ija je funkcija da zatite vitalni princip), Bog na umoru (tumaenje obreda ubijanja obolelog, zanemoalog ili
ostarelog poglavice ili vladara), Adonis, Atis, Oziris (tumaenje obreda u agrarnoj magiji), Duhovi gustare i ita
(ista tema), rtveni jarac (objanjenje eliminacije poglavice, studija o obredima transfera "zla" na samo jednog
"krivca"), Balder velianstveni (ponovljeni prikaz, na osnovu legende o skandinavskom bogu Balderu, opteg
znaenja mita o zlatnoj grani).
Izlaganje Frejzerovih tema u formi opsene freske s epikim tonovima znatno im je naudilo u oima
zvaninih naunika, dok im je u irokoj publici pribavilo znaajan odjek. Ostavimo li po strani teoriju o
obrednom usmrivanju divinizovanog kralja i, optije govorei, analizu simbola, najvaniji elementi
Frejzerove misli tiu se tumaenja magije, religij e, totemizma i egzogamije.
Magija je skup postupaka ija je namena da obezbede ovekovo ovladavanje svetom. Re je o prenauci koja
pribegava univerzalnim principima (Frejzer je formulisao zakone slinosti i dodira, na kojima se zasniva
simpatika magija). Mag je gospodar: ako se svojom vetinom korektno koristi, on duhovima namee svoju
volju. Nasuprot tome, religija postulira premo duhova, koje ovek moe samo primiriti, laskati im ili ih
zaklinjati. To razlikovanje je umesno, mada nedovoljno, naroito u pogledu onoga to se tie prirode i
znaenja religijskog fenomena koji je mnogo bogatiji nego to Frejzer pokazuje. (Jer, religija katkad
uspostavlja tesan odnos izmeu oveka i boanstva.) Frejzer je, s druge srane, smatrao da magija prethodi
religijskoj misli.
to se tie totemizma - koji je u ono doba bio sredinji pojam etnologije - Frejzerovo stanovite se esto
menjalo. Definicija koju on daje je prilino tana: totemizam postulira relaciju identinosti izmeu, s jedne
strane, grupe meusobno srodnih Ijudi i, s druge, grupe ivotinja, biljaka ili stvari. Frejzer je najpre
pretpostavio da je totemsko bie, ija je zatitnika funkcija tako oigledna, zapravo sila-pribeite kojoj
ovek poverava svoj vitalni duh ne bi li ga zaklonio. Potom se, pod uticaj em Spenserovih i Gilenovih otkria
u Australiji, odluio za ekonomsko tumaenje: svaki od klanova koji ine pleme ima obavezu da magijskim
putem odrava u ivotu vrstu na koju se poziva, tako da biva obezbeen kontinuitet pribavljanja hrane.
Najzad, Frejzer se zaustavio na treoj vrsti objanjenja. Polazei od postulata da primitivan ovek ne zna za
fizioloki mehanizam prokreacije, te da prvu senzaciju koja govori o prisustvu deteta u njenom krilu majka
povezuje s nekim "utiskom" koji je doivela, a proizvela ga je kakva ivotinja (odnosno biljka, ili stvar), on je
pomislio da je totem upravo vitalni duh te ivotinje (biljke ili stvari) koji je prodro u telo ene da bi je
oplodio. Tumaenje magije Frejzer je preuzeo od Morgana, na osnovu jednog drugog temel jnog postulata,
naime primitivnog promiskuiteta: obaveza da se suprunik uzima izvan grupe izraavala bi, navodno, elju da
se iskorai iz razuzdanosti ne bi li se ustanovila norma koja zabranjuje pre svega svaku mogunost sklapanja
veze izmeu pobonih srodnika u prvom stepenu. U osnovi te brige bili bi razlozi "moralne" prirode.
"Monumentalno Frejzerovo delo", kao to ree Malinovski, danas je izloeno udnom nipodatavanju.
Njegov autor, dakako, ne samo to nikad nije sproveo neposredno istraivanje, nego nikad nije ak ni susreo


bar jednu od populacija kojima je posvetio svoj ivot. Ali, ne zato to je brinuo za svoju materijalnu udobnost,
jer nita nije bilo asketinije negoli Frejzerov miran ivot ispunjen prelistavanjem ogromnog broja knjiga na
sedam ili osam jezika. Stvar je prostija: on nikada nije imao vremena da se sam zaputi na teren i, pre svega,
nikad nije - to je pogreno - za tim osetio potrebu, poto mu je prelistavanje kakve knjige ili metodika
analiza dokumenata i originalnih izvetaja koje su mu slali njegovi korespondenti (podsetimo se upitnika o
kojem smo ve govorili) omoguavalo da za nekoliko sati rada prikupi - verovao je - koliinu obavetenja
ravnu onoj koju bi sam pribavio viemesenim iii viegodinjim anketnim radom. Ali, i Dir kem i Mos su
prezirali iskuenja terenskog rada.
No, ova neosporna praznina nije uzrok ravnodunosti na koju danas nailazi stari uitelj iz Kembrida. To
"monumentalno" delo je naputeno zato to je odve monumentalno, odve glomazne arhitekture izgraene
na osnovu prethodno smiljenog plana, odve smelo. Frejzer je bio ovek sinteze: uvek je eleo da se uputa
u grandiozne rekonstrukcije, koristei se na alost previe krhkom graom (i metodama). Zamisao koja
proima celinu, preterana i netana, spreava da se proceni prava vrednost ovog ili onog dela graevine (kao
na primer, znaajan rad Folklor u Starom zavetu, ili pojedini fragmenti Duhova gustare i ita, ili rtvenog jarca).
Podsetimo da je Herskovic, to se njega tie, visoko cenio Totemizam i egzogamiju. U toku trideset sledeih
godina, istraivai su se odvratili od sintetikih radova, dok se danas ocrtava suprotna struja. Iako se autor
Zlatne grane naao u nezahvalnom poloaju zahvaljujui literarnoj formi svoga rada (on nije prezirao estetsku
stranu stvari, pa mu je stil katkad pompezan i maniristiki), te pojednostavljenom evolucionizmu,
preteranim preicama u zakljuivanju i odve smelim poreenjima, moemo se nadati da e mu istorija
etnoloke misli dodeliti pravo mesto. Maret, Spenser i Gilen, Hedon, Riverz, Retrej i Malinovski umeli su da
procene pravu vrednost istraivanja koje je sproveo taj ueni i pronicljivi biblioteki komparatista. A
prilino udi to se Frejzer, tip kabinetskog naunika, po najzabaenijoj gustari kretao posredno, preko
pionira u etnolokim istraivanjima Australije, Afrike i Okeanije. Meu etnolozimana na koje je on
neposredno uticao Malinovski navodi Fajsna i Hauita, Spensera i Gilena, Hedona, Riverza, Selidmena,
Mejersa, Danoda, Roskoa, Retreja, Vestermarka, Vunta i Turnvolda. On misli da i francuska socioloka kola
duguje Frejzeru, te da i autori koji su ga dosta kritikovali, poput Endrju Lenga, ostaju njegovi dunici. Isto
tako - to izgleda oigledno - Malinovski napominje da se Frejzerovom lekcijom okoristila i fi lozofija istorije.

I. - Terenska etnologija

Neposredno istraivanje obavljeno na terenu ima, naravno, duboke korene. Da ne bismo ili dublje u prolost,
dovoljno je podsetiti da su u XVI veku, kada je re samo o brazilskim Indijancima, prave ankete sproveli Hans taden,
an de Leri, Hose de Anhijeta i Gabriele Soare de Suza. Prva dvojica su, nezavisno jedan od drugoga, gotovo
istovremeno formulisali prvo etnoloko tumaenje antropofagije, i to u vezi s plemenom Tupinamba (taden je devet
meseci bio njihov zatoenik, a njegov rad predstavlja prvu etnoloku monografiju o jednom plemenu amerikih
Indijanaca).
Ali, kao to smo u prethodnim poglavljima primetili, radovi putopisaca bili su, osim nekoliko izuzetaka, preetnoloki
ili paraetnoloki. Bie potrebno saekati kraj XIX veka da bi se pojavili strunjaci koji bilioteci pretpostavljaju ikaru.
Pa ipak, i pre njih je nekoliko putopisaca, a naroito misionara, uspeno obavilo panje vredan rad u oblasti istraivanja
kulture. Tako je, na Madagaskaru, objavljena dragocena kolekcija Antananarivo annual. Na Pacifiku je ruski
istraiva N. N. Mikljuko-Maklaj rekognoscirao severoistonu obalu Nove Gvineje i razliite arhipelage, a svoje
izvetaje je objavio u pet tomova ilustrovanih preciznim crteima, te otuda doneo brojne predmete. U oblasti Okeanije
radove su obavili Kodrington (The Melanesians, Studies in their Anthropology and Folklore, 1891) i Hedon, koji
je u Melaneziji i Indoneziji 1899. godine predvodio znaajnu misiju u kojoj su uestvovali Selidmen i Riverz (The
Decorative Art of British New-Guinea, 1894; Evolution in Art, 1895). Nekoliko godina kasnije Hedon e objaviti
i jedan sintetiki ogled, pod naslovom The Study ofMan (1898). P. Virc objavljuje 1922. godine Die Marind - Anim.
A to se tie Selidmena, jednog od Hedonovih pratilaca u njegovoj ekspediciji po Okeaniji, on je najvaniji deo svoga
rada kasnije obavio u Africi. Prvih godina XX veka Spenser i Gilen objavili su svoja klasina istraivanja o plemenima
Severne i Centralne Australije.
U Americi su sprovedena brojna istraivanja bez nekog posebnog reda. Navedimo, na primer, delo Silvija Romera,
Ethnologia Selvagen, objavljeno 1876. u Brazilu; poev od 1876. godine Konto de Magaljaes objavljuje seriju radova u
znaku dvostrukog uticaja Le Pleja i Spensera: O Selvagen, Etnografia Brasiliera, O Brasil Social. Godine 1900. Nina
Rodrigez izdaje (na francuskom) knjigu pod naslovom Fetiistiki animizam bahijskih crnaca. Hilberto Freire, ija
e glavna dela biti objavljena posle 1930. godine (prvo je Casa Grande e Senzala, iz 1933), bio je pre svega sociolog, pa
je 1926. uveo nastavu sociologije u Resifu, u Brazilu.
Ovde se moramo zaustaviti na tim primerima. Zahvaljujui istraivaima vrlo razliitih strunih profila, anketa je
bilo sve vie. Podsetimo da je ve potkraj XIX veka bilo pravih istraivaa s linim terenskim iskustvom, poput
Morgana i Tajlora. to se tie velikih imena XX veka, od Boasa do Louija, od Frobenijusa do Vislera - koji su svi terenski


istraivai - susreemo se s njima na stranicama koje slede: njihova dela izuiemo u odgovarajuoj metodolokoj
perspektivi (difuzionizam, funkcionalizam, itd.). Meutim, vei broj velikih dela ne uklapa se u uvek odve krute
okvire klasifikacije i treba ih se ovde dotai: to su imena Robertsona-Smita, Vestermarka, Riverza, Krebera i
Redklif-Brauna.
Ti veliki likovi etnologije ovde su objedinjeni samo zbog preglednosti izlaganja. Nije ih mogue, osim na vetaki
nain, prikljuiti ni jednoj od skupina koje su predmet ostalih odeljaka ovog poglavlja. Izuzev kada je re o Kreberu i
Redklif-Braunu, naim savremenicima iji je doprinos neosporan, izgleda da radovi tih marginalnih istraivaa danas
nailaze na sve vee razumevanje i uvaavanje.
Vilijam Robertson-Smit, prerano umrli engleski orijentalista, ostavio je delo bogatije nego to su njegovi
savremenici i naslednici mislili. Kroz analizu muslimanskih drutava, Robertson-Smit je izuavao strukture srodstva,
poreklo totemizma, rtvovanje i obred. Njegova dela objavljena su izmeu 1880. i 1890. godine: podsetimo na Kinship
and Marriage in Early Arabia (1885), a naroito na The Religion of Semites. Orijentacija njegove misli je gotovo
moderna, esto proeta lucidnou koja se duguje vie intuiciji negoli demonstraciji.
Edvard Vestermark je finsko-vedskog porekla, a predavao je prvenstveno u Londonu. Njegovo delo je raspeto
izmedu dve osnovne teme koje ga zanimaju, a nisu podjednako znaajne. Najpre je pisao sintetike oglede, sreivao i
sistematizovao raznovrsna dokumenta (The History of Humane Marriage, 1891; The Origin and Development of
the Moral Ideas, 1905-1908), emu je dodao i jednu rekonstrukciju istorije prava; potom je svoje istraivanje
usredsredio na neka muslimanska drutva (Ritual and Belief in Morocco, 1926; Pagan Survivals in Mahometan
Civilization, 1933). Vrlo kvalitetnom izlaganju - koje krasi jasnoa i preciznost - Vestermark je pridodao neobinu
naivnost teoretiara koji u stvarnosti trai potvrdu svojih teza. Kao originalan duh, on ne okleva da odbaci uvreene
ideje (o primitivnom promiskuitetu, vremenskom prethodenju matrilinearne filijacije). Prilino neoprezno, on veruje
da zabranu incesta moe objasniti seksualnom indiferentnou koja bi se navodno oseala prema srodnicima.
Riverz, iji se originalni doprinos danas bolje shvata, u toku svoje istraivake karijere je duboko evoluirano, budui
da je naglasak najpre stavljao na konvergenciju, a potom na filijaciju. Kreber je, u osnovi, usamljenik: on je etnolog koji
se okuao u razliitim oblastima, kasno se pojavivi (roden je 1876) u svetu koji je ve bio okrenut specijalizaciji. to se
Redklif-Brauna tie, mogli bismo ga svrstati u tri rubrike: zajedno s francuskom sociolokom kolom, prema kojoj se
uvek oseao kao dunik; zajedno s funkcionalizmom, poto je - mada na svoj nain - pripadao i toj struji; najzad,
zajedno sa strukturalistima, jer je meu prvima definisao pojam strukture (dodue, u kategorijama koje dananji
strukturalisti odbacuju, budui da je tvrdio da su rei struktura i organizacija sinonimne). Svu trojicu pomenutih
istraivaa je, na vrlo razliite naine, zanimala precizna analiza posebnih kultura (amerikih Indijanaca, Andamana,
Australijanaca), ali i produbljavanje samog pojma kulture.
V. H. Riverz, po profesiji lekar, posvetio se psihologiji i etnologiji. Njegova metodoloka orijentacija duboko je
evoluirala u toku njegove karijere, moda zahvaljujui terenskim istraivanjima koja je obavljao, naroito u Okeaniji.
Najpre evolucionista, mada se nije u potpunosti slagao s Morganovim tezama, priklonio se potom difuzionistikom
tumaenju. Njegova istraivanja urodila su brojnim delima: The Toda, 1906; The History of Melanesian Society,
1914; Kinship and Social Organization, 1914; Conflict and Dream, 1923; Social Organization, 1924. S druge
strane, napisao je jedan sintetiki ogled o kulturnoj istoriji, pod naslovom The Growth of Civilization, 1924. Riverz
je uredio i jedno kolektivno delo posveeno melaneanskoj etnodemografiji, u kojem preovladava psiholoko
objanjenje (Essays on the Depopulation of Melanesia, 1922). Hodei za loginim razvojem svoje misli, potkraj
ivota okrenuo se hiperdifuzionizmu, ali to je bila samo epizoda u razvoju jednog sloenog i sugestivnog dela.
Bogatstvo Riverzovog doprinosa danas sve vie izlazi na videlo: on je istakao znaaj psiholokog tumaenja, koje su
pobijali u isti mah Dirkem i (na njegovom tragu) Redklif-Braun; snano je podvukao vanost istorijske dimenzije
drutvenih injenica; podstakao je istraivanja u oblasti struktura srodstva (formuliui, na primer, dualistiku teoriju)
i bio jedan od prvih istraivaa koji su shvatili mogui domaaj primene psihijatrije u etnolokoj anketi.
Poto je neko vreme radio u saradnji s Boasom, A. L. Kreber (1876-1960) se nastanio u Kaliforniji, gde je tekao
celokupnu svoju karijeru profesora i direktora Antropolokog muzeja. U toku svog vrlo dugog ivota, proetog radom i
intelektualnom estitou, bio je raspet izmeu svojih etnolokih istraivanja, koja je obavljao najradije u Kaliforniji, te
pokuaja da razradi jednu optu kulturnu istoriju. Kreber je bio, u svoje doba, jedan od poslednjih i najveih
etnologa"opte prakse". Doticao se razliitih podruja klasine etnologije. Njegovo osnovno delo, Vodi kroz plemena
kalifornijskih Indijanaca (1925), rezultat dugogodinjeg terenskog iskustva, monumentalni je inventar o pedesetak
plemena amerikih Indijanaca. Dve godine ranije objavio je Antropologiju, knjigu u kojoj je izloio svoju
nadorgansku teoriju drutva. Na metodolokom planu, njegov znaajan lanak "Granice uporednog metoda u
antropologiji" (1917) imao je velikog odjeka. Tu se potrudio da ukae na zablude i krajnosti u koje zapadaju zagovornici
jednolinijskog evolucionizma, kao i na prodor biologije u antropologiju. Upravo je s tog stanovita hteo da prevazie
bioloko ("organsko"), u korist drutvenog, to jest nadorganskog (upor. "The Superorganic", The American
Anthropologost,XlX, 1917).
U svojim razliitim radovima, a naroito u dvema sintezama koje je objavio o enskoj modi, Kreber je ustrajno
nastojao da postupa u skladu sa induktivnom metodom, te opsesivno pokuavao da individualno u svakom pogledu


podredi drutvenom. Posebno treba pomenuti Kreberove ideje o psihoanalizi. Poto je izgledalo da se okrenuo tom
tumaenju (i sam se podvrgavao psihoanalizi), napustio ga je, moda zato to je bio primoran da izmeni svoje poglede
na znaaj subjektivnih uticaja i ulogu individualne linosti. Vrlo je strogo kritikovao Frojdov spis Totem i tabu,
pokazujui da je dokazivanje na koje se on oslanja neutemeljeno, da poiva na neproverljivim hipotezama, te da brka
psihologiju i istoriju. Kasnije je, u jednom novom ogledu, koji katkad zvui pokajniki (Totem and Taboo Revisited),
nijansirao svoju kritiku priznajui da etnolozi mogu i moraju koristiti jedan deo pojmovnog aparata koji je Frojd
definisao, naroito pojmove represije, regresije, kompleksa, infantilne fiksacije, kao i mehanizme onirike simbolike i
kompleksa krivice.
Redklif-Braun (1881-1955), nekadanji profesor u Oksfordu, radio je na razliitim terenima, u Indijskom okeanu,
Polineziji, Australiji i Africi. Kao to primeuje Loui, jedini njegov rad na podruju kulturne analize koji stoji u
neposrednoj vezi s terenskim istraivanjima jeste studija Andaman Islanders (1906-1908). Radovi Redklif-Brauna,
izuzev nekoliko istraivanja (na primer, "The Mother's Brother in South Africa", South African Journal of Science,
1924), ne pripadaju periodu koji ovde prouavamo. Neka nam ipak bude doputeno da podsetimo na tri take. Najpre,
Redklif-Braun bio je u isti mah izvrstan analitiar (teorijskim tumaenjem - prirodno razvijenim na osnovu dokazanih
injenica - otkrio je srodniki sistem Kariera u Australiji) i shvatio znaaj sintetikih pregrupisavanja (jedina rasprava
o srodstvu, u minijaturi, kojom raspolaemo pored Mardokove Social Structure, jeste njegov lucidan uvod u
Porodine i brane sisteme u Crnoj Africi). Potom, on se uvek nadao da e moi da izvede ponavljanja, pravilnosti
i - pa, dobro, kaimo - "zakone evolucije", na ta je Loui ironino reagovao (na primer, ono to bi se moglo nazvati
"zakonom ritualizacije": u datom drutvu bivaju ritualizovani elementi koji se smatraju bitnim za opstanak grupe, kako
bi se istakao njihov znaaj, a oni sami ouvali nedirnutim). Najzad, malo kasnije, pokuao je da produbi glavne pojmove
podobne za objanjenje drutvene mehanike: struktura i funkcija. Upravo u tom smislu je s pravom reeno da je
istraivanje Redklif-Brauna bilo strukturalistiko i pre nego to se taj pojam javio.

I. - Prva antievolucionistika reakcija: Boas i morfologisti

Posle sistematskih rekonstrukcija koje su izveli prvi evolucionisti i njihove potrage za "zakonima" drutvene
"evolucije", bilo je normalno to se javila reakcija na preterana stanovita koja su zastupali pojedini autori. U takvu
struju miljenja, u principu vrlo zdravu, uklapaju se Boas i Loui, kao i njihovi uenici. Ona je smerala da ubudue
otkloni brkanje teorije i injenica, te odbijala da se u sintezu uputa pre analize. Ona se odvraa od potrage za
optevaeim konstantama i ak sumnja da je formulisanje takvih univerzalnih principa uopte moguno. Ti istraivai
zahtevaju nepogreivu naunu strogost i nameravaju da se ogranie na izlaganje utvrenih injenica: oni bi da poteno
opiu kulturne komplekse, ne prinuujui ih da se uklope u bilo kakav unapred utvren poredak. Tu struju miljenja
nazvaemo "morfologistikom", jer iznosi na videlo vie razlike negoli slinosti, a jedina joj je ambicija da rastumai
mnogostrukost formi drutvene organizacije koje je ovek uobliio.
Boasova linost i delo deluju pomalo zbunjujue. Uitelj veine klasinih amerikih antropologa objavio je svega dve
ili tri knjige koje, injenica je, nikako ne spadaju meu najznaajnija dela socijalne antropologije. Najbolje od sebe dao
je u lancima koje je objavio. Niko nije bio nepopustljiviji od Boasa u pogledu naune strogosti koja se zahteva od
istraivaa; pa ipak, bio je neka vrsta svatara koji se naizmenino doticao fizike antropologije, lingvistike,
tehnologije, folklora, socijalne antropologije - a pri tom nije uspevao da izbegne manjkavosti kojima takvo raspreno
zanimanje preti. Nema amerikog antropologa koji bi uivao takvo potovanje, mada sam nije predoio nikakvu optu
teoriju, niti ponudio egzemplarnu analizu ovog ili onog drutvenog sistema. Dakako, od optih ideja i sintetikih uvida
on se odvratio u toj meri da se u tom pogledu naao na granici patolokog, ali je mogao - poput drugih - da svoje ime
povee s definicijom kakvog linog pristupa, neke doista nove metodologije koja omoguuje izuavanje - morfoloko ili
ne, svejedno - odreene grupe. Meutim, on to nije uradio.
Boasovo delo je, ipak, znaajno. Pomenute praznine mogue je, besumnje, objasniti upravo njegovim sopstvenim
zahtevima. Ta zbunjujua svojstva mogu se pripisati njegovoj linosti. Franc Boas (1858-1942) je nemaki Jevrejin koji
je stekao dvostruko nauno obrazovanje - najpre u oblasti matematike i fizike, a potom i fizike geografije (poznato je,
uostalom, da je u to doba geografija bila samo fizika). Posle niza nenadanih dogaaja, obreo se u svojstvu amerikog
antropologa. O njegovom pozivu odluila je ekspedicija koju je 1883. godine, za raun lista Berliner Tageblatt,
preduzeo meu Eskimima Bafinove zemlje. Nakon to je neko vreme predavao geografiju, ukazala mu se prilika da
organizuje jo jedno putovanje koje ga je odvelo meu Indijance u Britanskoj Kolumbiji. Sviknut ve na antropoloko
istraivanje i ameriki nain ivota, odluio je da se posveti izuavanju amerikih Indijanaca i da postane ameriki
gradanin, to se i zbilo 1887. godine.
Boasov profesionalni ivot odvijao se izmeu muzeja i univerziteta. Radio je, redom, za berlinski Volkerkunde
Museum, ikaki Field Museum, American Museum, te za Berlinski univerzitet, Klark i Kolumbija univerzitet.
Izgleda da je bio tekog karaktera, a pre svega je mogue da je iz svojih dvostruko neodreenih korena sauvao izvesne
hendikepe i niz kompleksa koje nikad nije savladao: otuda, besumnje, njegova preosetljivost, tvrdokornost i deo
predrasuda. Neprijateljstvo koje je uvek pokazivao prema potrazi za optim zakonima i sintetikim uvidima verovatno


nije bila ba sasvim "ista"; ona je zacelo bila u isti mah posledica reakcije na krajnosti jednolinijskog evolucionizma i
izraz izvesne ogranienosti istraivakog duha. Boas se, izgleda, uvek oseao nelagodno u ekstrapolaciji, generalizaciji,
sintezi. Te nedostatke mogue je primetiti ak i u nainu na koji je pisao svoja dela: plan je esto manjkav, mogua
reenja nisu iskoriena, arhitektura je kolski postavljena, neskladna, neuravnoteena.
Boasova dela objavljena u obliku knjiga su prilino malobrojna: The Mind of Primitive Man, Njujork, 1911;
Primitive Art, 1926; General Anthropology, 1938. Ali, plodovi njegovog neumornog rada prikupljeni su u vie
stotina radova i lanaka koji su izali u okviru izdavake delatnosti Bureau of American Ethnology, National
Museum of Natural History, American Anthropologist, itd. To su, izmeu ostalih, sledei radovi: The Central
Eskimo, 1888; The Social Organization and Secret Societies of the Kivakiutl Indians, 1897; The Eskimo of
Baffinland and Hudson Bay, Tsimshian Mythology, The Methods of Ethnology, Evolution or Diffusion, itd.
Najzanimljivije od tih radova Boas je prikupio pod naslovom Race, Language and Culture, Njujork, 1940.
Monumentalan posao Boas je obavio prvenstveno u dvama, meusobno vrlo razliitim podrujima: u fizikoj
antropologiji i prikupljanju mitova i usmenih predanja. I u jednoj i u drugoj oblasti on se oseao sasvim udobno:
nagomilavao je pouzdana, izvorna dokumenta koja ga nisu obavezivala da zauzima filozofska giedita. U ostalim
podrujima antropologije - a gotovo svih ih se dotakao - njegov je doprinos mnogo manje zanimljiv. Njegov sveopti
skepticizam najzad je bio izgraen u metodu, ali je oigledno tvorio odve usku osnovu. Taj skepticizam navodio ga je
da zauzima odsene, preterane stavove u pogledu vrednosti istorijskog komparatizma (spor s Kreberom), vanosti
autobiografija, znaaja psihoanalize. Naroito u pogledu ove potonje nauke njegova vizija je, izgleda, bila uskogruda:
odluno je poricao valjanost svakog pokuaja pristupa "problemima primitivnih drutava" pomou psihoanalitikog
metoda.
Taj vrst relativizam - koji je zavrio u negatorstvu - mogue je, s jedne strane, objasniti Boasovom linom
sudbinom, njegovom zadugo "lelujavom" situacijom, utljivim otporom porodinoj sredini i, s druge, svesnom ili
nesvesnom reenou da, kao to rekosmo, grubo reaguje na evolucionizam. Boas je pre svega osporavao san
"sistematista" (upor. str. 57) koji su se, poavi od obeanja "doba filozofa" - pre svega francuskog XVIII veka - nadali da
e dospeti do otkria zakona sociokulturne evolucije koji upravlja ljudskim rodom u celini. On je otro ustajao protiv
takve socijalne alhemije koju su - meajui za potrebe svojih pseudodokazivanja elemente koje je on smatrao
meusobno sasvim razliitim, raznorodnim i neuporedivim - hteli da smute "avolji uenici". Toj ambiciji koju je
smatrao utopijskom on je suprotstavljao mnogo ogranienije istraivanje koje bi teilo rekonstrukciji vremenskog
okvira datog drutva. Metodiko poreenje pouzdanih dokumenata pribavljenih na taj nain za vie grupa moglo bi
potom dopustiti poredenje na umesnijim osnovama, pa bi se iz tih paralelizama izvodili ne opti zakoni koji su
univerzalno primenljivi nego izvesne konstante koje bi u najboljem sluaju omoguavale da se razjasne principi kojima
se, u okviru jednog istorijski utvrenog razdoblja, povinuju drutvene promene.
Teko je oteti se pomisli da je Boas, koji je u poetku svoga formiranja, pa i karijere, dosta radio na podruju
geologije, fizike geografije (drugaiji naziv za geologiju) i fizikih i prirodnih nauka - bio doslovno obuzet nemoi
pred otkriem raznorodnosti ljudskog fenomena. Moda je re o istom intelektualnom postupku o kojem svedoi i
njegov uenik Loui, takode dospeo iz manje sloenih disciplina, uhvatljivijeg predmeta, kada je imao slinu misaonu
reakciju: isticati, na nekim stranicama sasvim preterano, nemogunost formulisanja zakona, pa ak i - to je jo gore -
negirali postojanje takvog zakona. Eto emu tei taj "boasovski nominalizam" (Levi-Stros), pa je na prvi pogled teko
pomiriti, s jedne strane, opravdano divljenje koje navedeni autor pokazuje prema amerikim osnivaima kulturne
antropologije i, s druge, pouzdanu veru strukturaliste u postojanje modela i njegovu nadu da e do njih dospeti. Jer,
izgleda da su Boas i Loui u vie navrata poricali ono to danas, s punim pravom, ini osnove strukturalnog istraivanja:
formulisanje pravilnosti u ponaanju, to jest nepromenljivih inilaca zaturenih i prikrivenih ispod kulturnog
polimorfizma.
Boas je ispoljavao otvorenu uzdranost u pogledu mogunosti istorijskih rekonstrukcija. Strukturalizam je, pak, na
izvestan nain ravnoduan spram dijahronijske dimenzije: on radi prvenstveno na planu sinhronijskih odnosa meu
pojavama, ne odriui se ipak istorijskih podseanja ili poreenja: o tome, u Francuskoj, svedoi delo Levi-Strosa.
Upravo se na taj nain - usredsreujui svoj pogled na sadanjost on se verno pridrava Boasovih pouka. A isto to rade
i ameriki antropolozi, ak i kada nisu strukturalisti.
Taj stav bi se mogao uporediti s jasnom rezervom koju britanska kola socijalne antropologije pokazuje prema istoriji -
ali, kao to smo videli - iz sasvim drugaijih razloga. Krajnosti evolucionizma, s jedne, te difuzionizma, s druge strane,
odgovorne su za takvu ravnodunost koja i sama postaje moda preterana, a ije se opasnosti otvoreno ispoljavaju u
svim funkcionalistikim istraivanjima.
Skeptika lekcija koju je dao Boas preuzeta je i pojaana u delu njegovog uenika R. H. Louija. I on je, poput svoga
uitelja, stekao solidno obrazovanje geografa. I on je odluni antievolucionista. Imao je udela u formiranju brojnih
amerikih antropologa koji su danas zali u svoju zrelu fazu. Pre 1930. godine Loui je objavio: Culture and
Ethnology, 1917; Primitive Society, 1920; The Origin of the State, 1927; Are we Civilized? (1929). Kasnije je
objavio jedan uvod u kulturnu antropologiju, jednu analizu osnovnih aspekata drutvenih struktura i jednu dragocenu
- mada nepotpunu - istoriju etnoloke misli. Louijevo delo je "higijensko" u tom smislu to pokuava da se ne razbacuje


reima (u emu ba i ne uspeva sasvim, pa je objanjenje katkad isprazno). Kao to je Levi-Stros primetio (upor.
Strukturalna antropologija, str. 340-341): "Loui je izokrenuo usko istorijsku perspektivu koja je suavala
etnoloki horizont, ne doputajui da se uoe strukturalni inioci koji su uvek na delu; on je egzogamiju ve
definisao u genetikim kategorijama, naime kao institucionalnu shemu koja uraa istim efektima svuda gde
postoji, tako da za razumevanje analogija izmeu meusobno udaljenih drutava nije potrebno uputati se u
istorijsko-geografska razmatranja. Nekoliko godina kasnije, Loui u prah i pepeo razbija matrilinearni
kompleks' (1919), pribegavajui metodi koja ga je morala dovesti do dva, za strukturalistu sutinska rezultata.
Poriui da svaka naizgled matrilinearna crta mora biti protumaena kao survival ili ostatak 'kompleksa', on
je omoguio njeno rastavljanje na pojedine varijable. Potom je, na taj nain osloboenim elementima, bilo
mogue raspolagati za izradu tabela permutacija meu razliitim diferencijalnim svojstvima srodnikih
sistema (Notes on Hopi Clans). Tako je on na dva podjednako originalna naina utro put strukturalnim
izuavanjima: najpre, u pogledu sistema naziva, a potom u pogledu odnosa tog sistema i sistema stavova. Ovu
potonju orijentaciju sledili su i drugi istraivai (Redklif -Braun, 1924; Levi-Stros, 1945). Louiju dugujemo i
druga otkria. On je, besumnje prvi, ustanovio bilinearni karakter veeg broja navodno unilinearnih sistema
(Primitive Society, 1920; Hopi Kinship, 1929). Dokazao je uticaj naina stanovanja na tip filijacije (1920).
Rezervisano ili potovanjem proeto porodino ponaanje razdvojio je od zabrane incesta".
Metodika sumnja ima stimulativno dejstvo, ali sveopti skepticizam najzad gui istraivanje. Nije li to ono to se
moe prebaciti tim morfologistikim strujama miljenja? Jer, ako red ne postoji, te ako se stoga mora odustati od
formulisanja "zakona", emu uopte etnologija? Loui je, tako, govorio da ako uvia da je svrha sekire da omogui
obaranje drveta, ne vidi u emu je svrha umetnosti, religije, braka. Boasova i Louijeva reakcija bila je na mestu, ali je i
sama izazvala reakciju: Jer, apsolutno je nemogue s Louijem misliti da je civilizacija "nekoherentna meavina,
sainjena od zbrda-zdola nanesenih komadia". Takva bi nas zamisao, na kraju krajeva, odvela u jednu antietnologiju.

I. Difuzionisti

Struje miljenja koje se podvode pod naziv difuzionizma predstavljaju, ba kao i Boasov "nominalizam", naglaenu
reakciju na evolucionizam. Linosti koje se svrstavaju u tu metodoloku orijentaciju su se - za razliku od Frobenijusa i
hiperdifuzionista - uglavnom odvratile od opsenih pokuaja kulturne sistematizacije. Oni nisu teoretiari: hteli bi da
pou od injenica koje prate u njihovom katkad neoekivanom razvoju. Najzad, upravo zahvaljujui muzeografskim
istraivanjima, obratili su panju na znaaj fenomena kulturnih pozajmica.
Dve su grupe istraivaa pre svega radile u tom smislu: u Nemakoj i Austriji, u okviru istorijsko-kulturne kole, te u
Sjedinjenim Dravama. Mislimo prvenstveno na istraivanja Frica Grebnera i oca Vilhelma mita, koja stoje u osnovi
onoga to je nazvano ciklokulturnom, ili Bekom kolom, a iji je rad imao znatnog odjeka i u Velikoj Britaniji.
Neke od difuzionistikih postavki izrazio je ve Tajlor, ali je sutina tog metoda bila izloena u dva lanka objavljena
prvih godina XX veka u Zeitschrift fur Etnologie: jedan je, pod naslovom "Kulturkreise und Kulturschichten in
Ozeanien", napisao Greber, a autor drugog, "Kulturkreise und Kulturschichten in Afrika", bio je Ankerman. Ankerman
je pre toga ve izuavao geografski razmetaj muzikih instrumenata, a nekoliko godina kasnije skrenuo je panju na
znaaj totemizma u Crnoj Africi (1915). No, jo pre Grebnera, koji je definisao prvu promiljenu metodologiju,
Frobenijus nije oklevao da - polazei od Racelovih pouka (re je o prvom israivau koji je odluno reagovao na
evolucionizam), te prosleujui do kraja ideje starog uitelja - istovetno poreklo pripie dvama tada malo poznatim, ali
naizgled sasvim raznorodnim kulturnim celinama: Okeaniji i Crnoj Africi (Der Ursprung der Afrikanischen
Kulturen, 1898; Die Westafrikanische Kulturkreise, u: Peterrnanns Mittelungen, tom 43-44, 1897-1899, kao i
Atlas Afrikanus, 1912). Bila je to smela zamisao, jo vie uslonjena fantastinim teorijama o ulicaju koji je navodno
izvrila "civilizacija Atlantide". No, bilo bi nepravino u Leu Frobenijusu videti samo jednog od onih teorijskih
mislilaca koji se odvraaju od stvarnosti da bi nametnuli svoje odvane teze. Naprotiv, on je polazio od stvarnosti, ali ju
je tumaio na nedovoljno oprezan nain. Ne moe mu se osporiti zasluga to se prvi nairoko koristio metodom
"kulturnih krugova". Tako je u Africi razlikovao pet glavnih Kulturkreisen-, etiopsku, staro-hamitsku, eritrejsku,
pustinjsku i atlantitsku civilizaciju, pri emu su prva dva sloja autohtona, dok su ovi potonji, poreklom iz Azije,
Okeanije i Sredozemlja, docnije prekrili staru crnaku osnovu. No, te je sistematizacije sam autor morao da popravi.
Nedostajalo im je solidne dokumentacije (nedavno objavljena Baumanova sinteza, koja poiva na vrim osnovama,
takoe je sasvim sporna, to znai da je Frobenijus iao daleko ispred svoga vremena. Sinteza moe doi tek posle
analize, inae je re o obinim radnim hipotezama koje ne moraju da budu proizvoljne nego se i same zasnivaju na
solidnim osnovama).
Grebneru, pak, nije nedostajalo ozbiljnosti, pa je moda ak uzimao sebe suvie ozbiljno, poto je esto bio odve
dogmatian. Osim ve pomenutog dela, Methode der Ethnologie (Hajdelberg, 1911), navedimo lanak pod naslovom
"Etnologija", objavljen u Antropologiji, to jest u 5. tomu III dela kolekcije "Die Kul-tur der Gegenwart" (Lajpcig,
1923), kao i knjigu Das Weltbild der Primitiven (Munhen, 1924). Otac mit, organizator Beke kole, ne odstupa od
Grebnera ni u jednoj bitnoj ideji. Njegova impozantna aktivnost i otvorenost njegovog istraivanja, koje nije lieno


tendencioznih predrasuda (upor. njegove zablude u pogledu pojmova primitivnih naroda, monogamije i monoteizma),
te predanost asopisu Anthropos, pribavili su mu status eminentne figure u savremenoj etnologiji. Pomenimo ovde
samo njegova dela Vdlker undKul-turen (1924, u koautorstvu s V. Kopersom) i Der Ur-sprung der Gottesidee (delo
je poelo da se objavljuje 1912). Njegovi saradnici su dosta radili na terenu, pa emo u tom smislu pomenuti Kopersov
rad UnterFeuerland-Indianern (1924) i monografiju oca Puala ebesta o Pigmejima Ekvatorijalne Afrike (Bambuti,
die Zwerge vom Kongo), koja se pojavile iste godine.
Kada je re o alternativi s kojom je suoen svaki posmatra koji pokuava da protumai slinost izmedu dveju
kulturnih injenica - konvergencija ili lilijacija - difuzionisti se uvek odluuju za ovo drugo reenje. Tako odmah
uoavamo prvu manu tog teorijskog sistema: njegov monolitizam, zahvaljujui kojem su posredni putevi otklonjeni u
prilog kulturne zaraze koja se iri kao mrlja ulja, ili kao seme rasuto u irokim geografskim razmerama. Besumnje,
takvo stanovite se moe delimino objasniti injenicom da je difuzionizam roen kao reakcija na krajnosti
evolucionizma, a poznato nam je da je reakcija uvek burnija od podsticaja na koji odgovara. No, difuzionizam je i sam
zapao u oprena preterivanja.
Prosleujui znaenje pojmova do krajnjih granica, zapada se u ekstremni shematizam: istraiva dolazi u iskuenje
da sve svede na sve malobrojnija arita disperzije, pa najzad i na jedan jedini centar iz kojeg se ire inovacije. Takvo je
stanovite britanskog hiperdifuzionizma, ali Grebner preuzima ideje Frobenijusa i ne zapada u abuzivne
rekonstrukcije. Medutim, on deli predrasudu Eliot-Smita o tehnikoj nesposobnosti oveka: siromatvo imaginacije
Ijudskog bia, kau, sveopta je injenica kojom se moe protumaiti katkad iznenaujue irenje tehnikih inovacija.
Tako predstavljena, ova teza je oigledno netana: bolje je bilo istai sterilizatorski efekat koji duh invencije trpi
pritisnut teinom tenji za imitiranjem i konformizmom, te naglasak staviti na onu monu konicu koju svakoj
inovaciji, materijalnoj ili kakvoj drugoj, namee pritisak tradicije i prilagoavanje svakog oveka uvreenim pravilima i
stilu ivo-a grupe. To su inioci kojima se moe rastumaiti sporost ritma tehnikog napretka, ali oni zacelo ne bi mogli
objasniti tobonji primat difuzije. S druge strane, Grebner - a posle njega i mit - ne umiu manama metoda koji je
razoblien kod Frobenijusa: oni ne samo to ne ekaju da etnografska istraivanja omogue sastavljanje tehnikog
inventara raznih drutava, nego iscrtavaju precizan plan u koji nastoje da smeste razliite kulturne motive. Tako je
razraena neka vrsta rukovodeeg plana kojem je cilj da - pre nego to su one u dovoljnoj meri prouene - protumai
beskrajnu raznovrsnost civilizacija. Difuzioniste odlikuje ta totalitarna volja da se u jednom teorijskom sistemu izraze
kuiturne nejednakosti, ali se ona ne pronalazi kod drugih autora koji su, medutim, isticali prvenstveni znaaj istorije:
na primer, Riverz u Velikoj Britaniji, ili Boas u Sjedinjenim Dravama.
Tako e klasifikacije koje je Grebner prvobitno sainio na osnovu injenica prikupljenih u Okeaniji preuzeti i
generalizovati otac mit. Grebner je razlikovao sledeeih est ciklusa: primitivan ili tasmanijski, bumeranki ili
staroaustralijski, totemski, dvoklasni ili ciklus maski, luni ili melaneanski i, najzad, polineanski. To su ciklusi koje je
otac mit kasnije zakomplikovao, ukljuujui dokumentaciju o Pigmejima i novu karakterizaciju, na osnovu
sociolokih a ne vie tehnolokih elemenata. Ali, nije mogue vrstu graevinu podii na krhkim temeljima:
etnografski inventar (koji je ak i danas daleko od toga da bude upotpunjen) mora prethoditi grupisanju injenica.
Paralele u koje su se difuzionisti uputali esto izgledaju odve smele, poto u meuodnose oni dovode injenice koje
su razdvojene vrlo dugim vremenskim razdobljima, ili su jedne od drugih prostorno veoma udaljene. U stvari, shodno
jednom od glavnih principa ove kole, takve prepreke smatraju se sasvim drugorazrednim, pa ak i beznaajnim.
Suoeni sa slinou koja je dokazana na pouzdan nain, a ne uzimajui u obzir hipotezu o konvergenciji, oni e u prvi
plan istai mogunost filijacije, ne vodei rauna o istorijskim ili geografskim dimenzijama. Besumnje, treba biti krajnje
oprezan, pa ne prihvatiti bez skepse, na primer, hipotezu po kojoj izmeu Melaneana i drevnih Peruanaca postoji veza
samo na osnovu injenice da i jedni i drugi koriste Panovu frulu. To je hipoteza koju je izneo fon Hornbotel,
Grebnerov i mitov uenik, dobar muzikolog, a prihvatio ju je, zaudo, i tako oprezan duh kao to je Loui. No, re je
najverovatnije o jednoj od najmanje spornih taaka pomenutog metoda, koju ipak jo odbijaju da prihvate neki
uzdraniji umovi. Meutim, argumenti izvedeni iz naporedog postojanja dveju ili vie injenica na istorijskoj ili
geografskoj razdaljini moraju ostati od drugorazrednog znaaja. S jedne strane, postoje sluajevi izvanredne
postojanosti tehnologije i ukoenosti tradicije, a s druge, pak, kruenje ideja i predmeta zapoelo je ve u paleolitu.
Ako je tano da su osnovne crte difuzionistikog metoda inaugurisali Frobenijus i Grebner, ostaje ipak da su
meusobno izolovani istraivai naslutili njegovu plodnost, kao i da se, s druge strane, takoe u Sjedinjenim Dravama,
na osnovu analize fenomena kulturnog kontakta i uticaja razvio itav jedan idejni pokret, koji se od nemako-austrijske
kole razlikuje utoliko to je istraivanje vrlo brzo poprimilo kvantitativne oblike. Ta metodika izraunjavanja
izraavala su neosporno hvale vrednu elju za naunom strogou, ali njihovi autori moda nisu shvatili da poev od
odreene granice valjanost ifriranja postaje iluzorna. Poreenje redova veliina postaje tada znaajnije od preciznih
statistikih iskaza.
Pojmom difuzije sluio se naroito Visler. Dodajmo da je i on poao od muzikologije. U svome delu, koje je zapoeo
pre Prvog svetskog rata ("Influence of the Horse in the Development of Plains Culture", Amer. Anthrop., XVI, 1914),
on definie bitne pojmove kulturne zone (agearea, teko prevodiv izraz koji upuuje na proces prostorne disperzije
povezane s trajanjem: to je neka kulturna tema rairenije, utoliko je starija). On produbljuje pojam kulture i, poput


Redklif-Brauna, ve koristi izraz pattern. Taj metod Visler primenjuje na izuavanje kulturnih zona Severne Amerike
(The American Indians, 1920; The Relation of NaturetoMan in Aboriginal America, 1926). Svoje teorijske
poglede izloio je u vie lanaka, kao i u knjiziMan and Culture, 1923. U isto doba su i drugi istraivai podvlaili
znaaj fenomena pozajmica: Radin, ve 1914. godine, a naroito L. Spajer, ije istraivanje - s analizom formi i procesa
disperzije jednog obreda amerikih Indijanaca - na izvanredan nain ilustruje kvantitativnu metodu karakteristinu za
emeriki difuzionizam ("The Sun Dance of the Plains Indians", Amer. Mus. ofNat. Hist., Njujork, 1921).
Doprinos difuzioniznma razumevanju formiranja kultura je u stvari znaajniji nego to bi se moglo pomisliti ako bi
se ostalo na izvesnim preterivanjima ili pogrekama. Oslanjajui se na udesnu erudiciju kojom je umeo da vlada,
Grebner je etnolokoj metodi dao trajan peat. Proces difuzije koji je video na delu u formiranju kulturnih kompleksa
nije bio shvaen kao gruba prethodna skica za istraivanje. Uprkos nepravinim kritikama koje su zanemarile itav
jedan deo njegovog dela, Grebner je jasno ukazao na razne modalitete koje fenomen kontakta moe poprimiti.
Pozajmica nam je prikazana kao pravi prevrtljivac podloan izobliujuim metamorfozama, pod kojima se, meutim,
uvek iznova pronalazi originalno jezgro. Tako je difuzija u stanju da se povinuje mnogostrukim prilagoavanjima
sredini na koju deluje; pozajmica moe da preobrazi, izoblii, ispremeta, prenaglasi ovaj ili onaj element pozajmljenog
dokumenta, da ga premesti na simboliki plan, da uzme formalni okvir i popuni ga razliitim sadrajem, ili pak da
uzme odreeni element i zaodene ga u novu formu. Tako se Grebnerova misao pokazuje kao nijansirana, razuena,
gipkija od mitove, iji je doprinos moda manje zanimljiv. Napomenimo ovde da, poev od svojih prvih radova, mit
ne uspeva da se oslobodi predrasuda koje izviru iz njegovog obrazovanja: etnologija kod njega ostaje potinjena primatu
teologije. I to ne samo zato to se mit trudi da monogamiju opravda starim precedentima, ili to tvrdoglavo nastoji da
svuda nae ideju monoteizma, prikrivenu ispod slojeva koje prikazuje kao sekundarne, nego i stoga to je on latentno
neprijateljski raspoloen prema samom principu evolucije. S druge strane, kada ocrtava sheme koje, po njemu, polaze
od poljoprivrede - kao enskog izuma koji je podrazumevao matrilinearno raunjanje srodstva da bi, kroz brojne
posredne etape (kao to je matrilokalno stanovanje) doveo do modernih oblika srodstva - on zapada u greke do kojih
dovode metodi njegovih evolucionistikih protivnika. U tom smislu, jedina razlika u odnosu na evolucioniste je, otad,
isticanje pluralnosti evolutivnih linija namesto jednolinijskog modela. Ali, re je o istom dogmatizmu i apriorizmu.
Najzad, i sam pojam Kulturkreise je sporan, i to ne zato to je iri od svih arbitrarno usvojenih kriterijuma
- etnikog tipa, jezika ili religije - ve stoga to, u lepezi veoma brojnih i raznovrsnih kulturnih elemenata,
bira izvesna svojstva koja bivaju uzdignuta u status osnovnih karakteristika, to je neto sasvim razliito ako
se ne iznesu razlozi koji bi mogli da opravdaju takav izbor. tavie, na taj nain definisana kult urna
konstelacija smatra se trajnom, a da nije mogue rasvetliti funkcionalni odnos koji bi razne komponente
morale da odravaju meu sobom. Sve u svemu, re je o spornoj polaznoj taki, zasnovanoj na krhkim
kriterijumima, koja stoji u osnovi jednog opsenog napora serijalizacije kulturnih injenica. Druge tekoe
javljaju se kada te prethodno utvrene okvire treba primeniti na razliite kulturne celine: autori se
meusobno razlikuju u pogledu broja ciklusa, njihove geografske rasprostranjenosti, pa ak i konstitutivnih
svojstava. Uostalom, pojmove ciklusa i krugova moda nije mogue slojevito rasporediti, mada se smatraju
ekvivalentnim: ciklus je kulturni tip, drutvena vrsta, ako tako moe da se kae, koja obuhvata
karakteristinu konstelaciju; krugovi ili zone rezultiraju iz geografske projekcije ciklusa, sa svim
ublaavanjima koja donose istorijske sluajnosti i uslovi sredine, kao i pojave taloenja ili ukrtanja koje se
javljaju zahvaljujui etnikim meanjima: u susretu sa stvarnou, ciklus se moe pr eobraavati na bezbroj
naina.
Taj napor da se unese reda u polimorfnu stvarnost imao je u etnologiji znatnog odjeka. or Montandon,
frankofonski vajcarski antropolog, predavao je na Antropolokoj koli u Parizu; no, taj autor spada u
savremenu etnologiju, pa e njegovo delo biti analizirano u tom okviru. Zabeleimo ipak da je Montandon,
koji se rano zainteresovao za tehnologiju, Grebnerove teorije primenio na tumaenje etnografskih injenica
ve 1919. godine (upor. Genealogija muzikih instrumenata i civilizacijski ciklusi, eneva, 1919).
Njegova teorija oleogeneze bie formulisana tek 1928. godine.
Sistematizatorski duh difuzionista dostie vrhunac u originalnim teorijama koje su zastupala dvojica
britanskih autora, V. D. Peri, koji je 1918. godine izradio jedan potovanja dostojan pregled, pod naslovom
The Megalithic Culture oflndonesia, te njegov uitelj Eliot-Smit: u oba sluaja re je o spekualcijama koje se
granie s apsurdom, a koje su Grebneru i mitu posve tue. Od te male kole "hiperdi fuzionista" treba jasno
razdvojiti snaan duh Riverza, koga osim toga nije pravilno definisati samo kao difuzionistu: njegovo delo
prevazilazi taj okvir i zasluuje da bude izueno samo za sebe. Eliot -Smit, strunjak za fiziku antropologiju,
naiao je, poput Perija, na izvestan odjek u irokoj javnosti, ali preterivanja obojice spadaju vie u fikciju
negoli u nauku. Dovoljno je podsetiti na teze izloene u Perijevim delima The Children of the Sun (1923) i Gods
and Men (1927), kao i na knjige Eliot-Smita In the Beginning i The Orign of Civilization. Po miljenju
hiper-difuzionista, posle perioda divljatva u toku kojeg su ljudi bili skupljai, civilizacija je roena u Egiptu,
zahvaljujui sticaju povoljnih okolnosti; otuda se ona zrakasto proirila ostatkom sveta; nesposobni za
inicijative ili inovacije, ljudi su imitirali egipatska ostvarenja, koja su do njih dospevala pre svega morskim


putevima; proces "degeneracije" je tu najbitniji jer su - poev od tog zlatnog doba civilizacije na obalama Nila
-kulture degradirale. Skoro svi elementi te spekulacije su netani. Jedina etnoloka vrednost pomenute
teorije je u tome to postavlja problem lomnosti naunog duha, pokazujui na planu metode kako jedna fiksna
ideja moe zatomiti svako kritiko oseanje.

I. - Poeci funkcionalizma

Sigurno je da Malinovski nije prvi formulisao dva sredinja pojma u funkcionalistikom tumaenju drutvenih
injenica - meuodnos i funkcija - jer se oni javljaju u analizama Dirkema, Boasa, Turnvolda, Redklif-Brauna. Ali,
Malinovski ih je postavio u temelje metoda koji je smatrao novim. Osim toga, on je takvo stanovite zauzimao
postepeno. "Poev od 1915. godine", pie Pol Mersije (str. 134), "on sasvim jasno izraava teme koje e razviti i
sistematizovati kasnije", u svom lanku "Kultura", objavljenom 1931- godine u Encyclopaedia of the Social Sciences.
Ovde nam, dakle, preostaje samo da izdvojimo poetke funkcionalizma, jer je sigurno da su glavne njegove teme
prisutne ve u prvim terenskim radovima koje je autor obavljao poevod 1915. godine.
Bronislav Malinovski je roen kao austrijski podanik, u jednoj staroj poljskoj porodici. Nastanjen s majkom u Londonu,
poto je rano ostao bez oca, u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata biva poslat u Australiju.U prvi mah interniran kao
"podanik neprijateljske zemlje", uspeva da ubedi australijske vlasti da mu povere antropoloka istraivanja na
teritorijama koje su one kontrolisale na Novoj Gvineji, tada praktino nepoznatoj. Tako je mogao u toku vie godina da
radi na jednom izuzetno bogatom terenu (najpre na Novoj Gvineji, a potom na oblinjim Trobrijandskim ostrvima).
Vrativi se u Evropu, zapoeo je da tee jednu nekonformistiku univerzitetsku karijeru.
Kljuna ideja Malinovskog jeste da se svaki konstitutivni element nekog kulturnog kompleksa objanjava sadanjom
ulogom, to jest funkcijom, koju on ima u okviru te celine; mora, dakle, biti mogue svaku kulturu objasniti u
sinhronijskoj perspektivi, samo na osnovu analize podataka koji se odnose na njeno savremeno stanje. Izvesno je da se
takvo stanovite, u toj meri kategorino, moe razumeti samo ako se - uprkos samoj toj teoriji - smesti u odreeni
istorijski kontekst: re je o reakciji na besumnje prekomeran znaaj koji evolucionizam pridaje pojmu survivala: No,
zapaemo u opreno preterivanje ako poreknemo bilo kakav znaaj analize, ili ak identifikacije survivala u okviru
grupe.
Malinovski je sam izrazio glavni princip svog postupka: "U svakom tipu civilizacije, svaki obiaj, svaki materijalni
predmet, svaka ideja i svako verovanje obavljaju odredenu vitalnu funkciju (some vital fonction),imaju da ispune
odredeni zadatak, predstavljaju nezamenljiv deo jedne organske celine (working whole)". Dakle, svaki element celine,
od nje neodvojiv, uzajamno povezan s drugim delovima, obavlja specifian posao; svaka ustanova odgovara jednoj
tano odreenoj potrebi drutvenog organizma. To je princip primenjen u razliitim autorovim delima, koja su rezultat
i plod generalizacije terenskih istraivanja u Zapadnoj Melaneziji. Glavna dela Malinovskog su sledea: Argonauts of
the Western Pacific (1922), Crime and Custom in Savage Society (1926) - najuoptenije govorei, ogled koji
najavljuje etnoloka istraivanja obiajnog prava - kao i dve nove i smele knjige koje se, u jednom jo prilino
stidljivom vremenu, najzad odvauju da se dotaknu etnologije seksualnosti: Sex and Repression in Savage Society
(1927) i, posle niza lanaka na istu temu (na primer, "The Anthropological Study of Sex", Ver-handlungen des...
Kongresses fiir Sexualforschung, Berlin, 1928), njegova sinteza iz 1929. godine pod naslovom The Sexual Life of
Savages in North-Western Melanesia. Jedna od najveih zasluga Malinovskog bila je u tome to se problemima
seksualnosti bavio na objektivan i produbljen nain. U tom tekom podruju, on je bio izvanredan prethodnik,
uputajui se u jednu dotad zabranjenu oblast. Uostalom, u Londonu je uspostavio trajne veze s prvim velikim
seksologom, Hejvelokom Elisom. Nipoto ne treba zaboraviti taj znaajan i pionirski aspekt njegovog bogatog i
sloenog dela. S druge strane, Malinovski je ukazao na znaaj psihoanalitikih metoda, ne prihvatajui ipak slepo
celokupno Frojdovo uenje. Naprotiv, on je na terenu iskuao nekoliko temeljnih psihoanalitikih teorija. Njegov
najznaajniji rad u tom pogledu ticao se tumaenja Edipovog kompleksa, kojim je izazvao razliite nesporazume, pa
protivnici psihoanalize i danas ponekad smelo tvrde da su Malinovskijeva zapaanja opovrgla valjanost Frojdovih
postavki. Nasuprot tome, kao to je sam Malinovski pokazao, frojdovski mehanizmi pronaeni su i na sjajan nain
potvreni: matrilinearna drutva izokreu relaciju izmeu odnosa moi i afektivnih odnosa koji dete povezuju s
roditeljima. Naime, u drutvima koja je Frojd izuavao, dete ustaje protiv autoriteta koji simbolizuje otac, pa afektivni
odnos uspostavlja s majkom. Po Malinovskom, pak, matrilinearna melaneanska drutva najee ne znaju za
fizioloku funkciju oca u prokreaciji i, u svakom pogledu, dete potinjavaju majinom bratu, to znai da se odnos
autoriteta uspostavlja s ujakom, a ne sa ocem, s kojim, nasuprot tome, dete ima srdaan odnos. U takvim okonostima,
incest-tabui se uspostavljaju s obzirom na sestru, a ne majku. Malinovski je mogao da produbi svoja psihoanalitika
istraivanja te ak i da skicira novi metod tumaenja arhainih drutvenih injenica, ali ga je od toga odvratio
netrpeljiv stav veeg broja psihoanalitiara koji su se - poput Ernsta Donsa - slepi za stvarno stanje stvari drali onoga
to su smatrali striktnom frojdovskom ortodoksijom.


Drugi znaajan doprinos Malinovskog tie se metodologije istraivanja. On je naglasak stavljao na potrebu da se
drutva izuavaju iznutra, te da ih se sagledava s take gledanja njihovih itelja. Osnovni principi tog postupka su
sledei:
- Istraiva se mora u najveoj moguoj meri ukljuiti u drutvo koje ispituje. Zaboravljajui svoje
obrazovanje, koje preti da iskrivi njegovu procenu injenica, prevazilazei sopstvene kategorije miljenja, on
e izuavanju dotine grupe prii bez ikakve predrasude, uvajui se da donosi vrednosne sudove. Mora
stanovati s grupom, mora do maksimuma usvojiti njene navike, poku ati da bude potpuno prihvaen,
nauivi jezik i ivei svakodnevnim ivotom tih ljudi. Istraivanje vie nije hladno seciranje drutvenoig
tkiva, ve doivljeno uee: to je teorija o "posmatranju s uestvovanjem".
- Istraivanje obuhvata tri vrste saznanja. Pojmiti stvarnost nije ni jednostavno ni jednoznano, jer ona je
sloena: najpre, postoji nivo teorijskog, zvaninog obiaja, onakvog kakav je istaknut u tradiciji; potom, nivo
stvarne prakse, onakve kakva se izraava u konkretnom ponaanju; najzad, nivo samotumaenja sopstvenog
obiaja koji daju lanovi grupe.
- Sredstva kojima e istraiva pribei su raznovrsna. Najpre e pokuati da postavi optu,
funkcionalistiku shemu po kojoj je izgraena arhitektura grupe. Potom e prikupiti potpunu etnografsku
dokumentaciju, nagomilavajui "proivljene istorije", oblike ponaanja koji su provereni u svakodnevnom
ivotu. Ako je mogue, napisae detaljnu hroniku ivota grupe, onakvu kakva se ispoljava iz dana u dan.
Pojedina drutvena injenica bie mnogo bolje shvaena kroz stvarno, dramatizovano ponaanje negoli kroz
posrednu teorijsku informaciju.
Malinovski je, dakle, nastojao da stvarnost dohvati iz to je mogue vee blizine. Iako nije pokuavao da prikupljene
injenice statistiki obrauje, ukazao je na znaaj kvantitativnog istraivanja.
Ali, Malinovski se nije ni sam u potpunosti pridravao ove teorije o posmatranju s neposrednim uestvovanjem. U
obavljanju svoga posla ispoljavao je vrline i mane svog nekonformistikog karaktera. Taj nekonformistiki stav zadrao
je ak i u svom ivotu medu Melaneanima - to je u osnovi opreno naelima posmatranja s neposrednim
uestvovanjem. Sam je priznao da, "budui da su dobro znali da u svuda gurati nos, ak i tamo gde dobro vaspitan
urodenik ne bi ni pomislio da se na silu upetlja, najzad su poeli da me smatraju delom svoga ivota, poput nuna zla".
Ovde smo suoeni s jednim drugaijim nainom istraivaevog uplitanja u grupu: posmatrau koji neposredno
uestvuje u njenom ivotu cilj je da uroenici zaborave da je on stranac - on je ravan ostalima. Meutim, Malinovski
ovde preuzima jednu drugu ulogu: on sebe ne moe zaboraviti niti biti ravan ostalima zato to ne okleva da deluje
"nasilno". Jer, upravo zato to, ako moe nekanjeno raditi neto to se drugima ne bi tolerisalo, znai da su mu
dodeljeni poseban status i uloga: grupa ga je, dakako, prihvatila, ali mu je pripisala naroit poloaj, poloaj
marginalca,osobenjaka, u krajnjem sluaju ludaka. Nema etnologa koji marljivo radi na terenu a da mu nije poznat taj
specifian poloaj koji mu je dodeljen. To nije posmatranje s uestvovanjem (pa je etnolog tada jo manje onaj
participant observer koga smo opisali): grupa ga prihvata, priznaje, dodeljuje mu neuobiajenu ulogu, pa i sama
posmatra njegove postupke sa simpatijom.
Dve najizrazitije praznine tiu se odsustva naklonosti Malinovskog prema tehnologiji i istoriji. Meutim, on je bio
savreno svestan znaaja kako prirodne sredine tako i tehnikog aparata kojim grupa raspolae. Uostalom,
funkcionalistiki metod poiva na postulatu meuuslovljenosti pojedinih pojava, budui da su svi inioci povezani
jedni s dmgima. Stoga se drutvenom organizacijom Malinovski bavio radije negoli materijalnom vie zbog nedostatka
vremena i zahvaljujui linoj naklonosti. Ozbiljnija je druga praznina, poto izgleda da je namemo ostavljena.
Oigledno je da je u logici funkcionalistikog sistema bilo da minimizira znaaj istorijskih rekonstrukcija, budui da
celokupna dmtvena mehanika mora svoje opravdanje nai u sinhronizmu. Ali, Malinovski je u tom pogledu zauzeo
odve kategoriko stanovite. Tako je, sasvim pogreno, poricao znaaj i znaenje survivala (koji su protivreili
njegovoj tezi, poto pojam survivala nuno vodi priznanju da jedna institucija moe nadiveti svoju drutvenu funkciju
i ostati kao neka vrsta skeleta, kolekcionarske retkosti liene prakline koristi). Malinovski je tvrdio da taj pojam
iezava kada posmatra produbi svoje poznavanje odreenog dmtva.
Taj prezir prema istorijskim injenicama navodi Malinovskog na tvrdnju da svaki drutveni sistem, funkcioniui
kao koherentna celina, ima egzemplarnu vrednost, te da se samo na osnovu njegove egzegeze mogu pronai opti
"zakoni" koji vae vanvremeno. Ne bi bilo sasvim netano pod tim podrazumevati da su u okviru svakog drutva na
delu univerzalne konstante, ali ih je mogue identifikovati samo zahvaljujui brojnim pozivanjima na druge kulturne
sisteme. No, teoretiaru funkcionalizma to nije ni na kraj pameti, pa se izlae prigovorima koji su u tom pogledu bili
upueni njegovom delu: "Tu se - kao element pomenutog shvatanja koji nagriza i smanju - je domaaj napomena ija su
nam ivost i bogatstvo inae poznati - stalno javlja ideja da empirijsko posmatranje bilo kog dmtva omoguuje da se
dode do univerzalnih motivacija".

II. - Od psihoanalize do etnologije: Frojdovo uenje



Uprkos preterivanjima i pogrekama, Frojdovo delo izgradilo je jedan od bitnih elemenata koji su, ispod privida,
omoguili saznanje o stvarnom oveku. Frojd je, kao kliniar sviknut da posmatra oveka, dospevi u fazu izvesne
misaone zrelosti poeo da zakljuuje s pojedinca na vrstu. Postupajui na taj nain, nije iskovao nova analitika oruda
koja bi mogla da rade na nivou grupe i nije razradio kolektivnu psihologiju (kao to postoji socijalna psihologija, ili
danas socijalna psihijatrija - koja, uostalom, ostaje vrlo bliska psihoanalitikim injenicama). Drugaije reeno, u svom
smelom pokuaju objanjenja drutvenog oveka, Frojd nije predloio nikakvu socioanalizu koja bi, u pogledu
izuavanja grupe, bila nalik onome to je psihoanaliza kada je re o pojedincu. Njegov je postupak, na alost, bio sasvim
drugaiji: na ljudski rod kao bie naprosto je primenio rezultate do kojih je doao posmatrajui individualnu linost. To
njegovo novo istraivanje nije ni problemski zanimljivo, niti prua metodologiju koja omoguuje demistifikovano
izuavanje oveka u drutvu: ono nije psihoanaliza grupe.
U drugom delu svoga ivota Frojd je hteo da, zakljuujui s individualnog na drutveno bie, prui psihoanalitiko
objanjenje kulturne istorije. Svoje dokazivanje sproveo je izmeu 1910. i 1940. godine, na temelju starih etnolokih
dokumenata koji su izneseni jo u radovima prvih evolucionistikih klasika, pa su velikim delom bili zastareli. Moda
se previe uzdajui u svoj genij, Frojd nije hteo da - prihvatajui kritiku, ili pribavljajui tanija obavetenja - ispravlja
svoje zablude. Njegova najvea pogreka bila je to nije shvatio da je grupa neto drugo doli zbir svojih sastavnih
delova, te da se utoliko pre udes ljudskog roda, uzet u celini, ne moe posmatrati u kategorijama individualne
psihologije. Citav taj deo njegovog rada je prilino zastareo, to ne znai da ga nije zanimljivo upoznati.
Ovde nam nije zadatak da prikaemo to delo -zacelo, najznaajnije u svim drutvenim naukama. Ukazaemo na
samo nekoliko njegovih taaka. Jedan deo manjkavosti Frojdovog dela moe se verovatno objasniti injenicom da je on
bio lekar. Istaknuto je ve da za kliniara postoji samo individualna patologija. Frojd je pokazivao tenju da ljudsko
drutvo posmatra kao entitet, kao bie obdareno seanjem i oseajnou - dakle, kao jedan od sluajeva koje
svakodnevno ispituje. Oigledno je da je psihoanaliza roena iz tumaenja individualnih sluajeva, pre svega neuroze
koju je kod svoje pacijentkinje ustanovio jedan lekar s kojim je Frojd saraivao. Pretpostaviemo da su glavne tekovine
klasine psihoanalize poznate, pa emo ovde samo podsetiti na bitne aspekte primene analitikog metoda - ne na
pojedinca, nego na drutvo posmatrano kao pojedinac.
Frojdov pokuaj tumaenja razvoja oveanstva na osnovu doprinosa psihoanalize sadran je u pet njegovih dela:
Totem i tabu (1913), Psihologija grupe i analiza sopstva (1921), Budunost jedne iluzije (1928), Nelagodnost u
kulturi (1929), Mojsije i monoteizam (1939). Frejzer je bio glavni izvor etnoloke misli Sigmunda Frojda, koji je dugo
posle objavljivanja Totemizma i egzogamije (1910) razmiljao nad tom knjigom. O etnologiji se osniva psihoanalize
obavestio u toku prvih godina XX veka, a tada su glavne take oslonca u tom pogledu pruali veliki klasici
evolucionizma. Frojd je bezrezervno prihvatio njihove temeljne postulate, mada je, s druge strane, pretrpeo znatan
uticaj ideja nekolicine neevolucionistikih etnologa, naroito Robertsona Smita.
U osnovi tog opsenog misaonog napora da se psihoanalitiki objasne ljudsko drutvo i njegova istorija stoje tri para
principa:
- Najpre, dva biloka "zakona": nasleivanje steenih svojstava (bez ega se uruava celokupna Frojdova
graevina, to je injenica na koju se moda nije dovoljno ukazivalo) i Hekelov zakon, po kojem ontogeneza
ponavlja filogenezu (istorija individualnog bia prolazi kroz iste faze kroz koje i istorija vrste).
- Potom, dva psiholoka postulata: nagonski podsticaji stoje u osnovi svi h ovekovih motivacija
(socijalizovanog oveka i dalje pokreu vitalni nagoni, a posledica delovanja kulture jeste upravo u tome to te
spontane tenje pripitomljuje, kontrolie i prilagoava potrebama ivota u drutvu). Medu tim nagonima
sredinju funkciju ima libido, to jest seksualna elja. Poto je dugo pokuavao da ga predstavi kao jedinog
pokretaa, Frojd je libidu uvek dodeljivao privilegovano mesto; to je, uostalom, bio razlog njegovog raskida s
Jungom i Adlerom. Ostali podsticaji, ije je postojanj e kasno priznao (nagon za ivotom i smru), ostaju
podreeni libidu.
- Najzad, dva etnoloka i socioloka postulata: oveanstvo je kolektivno bie koje ima sopstvenu
egzistenciju i moe se posmatrati kao individualno bie (obredi, obiaji i ustanove drut venog bia
odgovaraju neurozama, potiskivanjima i kompleksima pojedinanog oveka). Pojava koja je u primitivnim
drutvima - u hronolokom smislu rei - svesna, u savremenim drutvima, bila ona arhaina ili ne, postaje
nesvesna (drugim reima, oseanja koj a su prvobitna drutva neko jasno ispoljavala danas su u psihikom
ivotu modernog oveka potisnuta).

U navedenim premisama, a naroito u poslednjoj, jasno se razaznaje onaj Frojdov nepokolebljivi metod koji se
sastojao u pomeranju zakljuaka s pojedinca na vrstu - pri emu se i vrsta posmatra kao pojedinac. Naime, Frojd je
ljudsku vrstu izjednaavao s pojedinanim ljudskim biem koje, u razliitim uzrastima, prolazi odreenim razvojnim
putem: u detinjstvu je to bie pretrpelo izvesne traume (na primer, ubistvo oca), koje je u odraslom dobu potisnulo;
dananji je ovek odrasla osoba koja u sebi nosi sve oiljke istorijskog udesa koji je oveanstvo proivelo za svoga
detinjstva. Sredinji Frojdov postulat podrazumevae poistoveivanje primitivnih drutava s ovekovim detinjstvom.
Arhaizam vaspostavlja u isti mah detinjstvo vrste i pojedinca. Preostalo je jo samo da se identifikuje taj udes: upravo na


tom mestu se upliu veliki klasici etnologije koji su Frojdu oigledno pribavili itav niz podataka, naizgled skrojenih po
meri analitikog tumaenja. Moe se postaviti pitanje ta bi se zbilo da osniva psihoanalize nije na raspolaganju imao
velike evolucionistike rekonstrukcije, da su, na primer, Boasova skeptika i relativistika gledita bila nairoko
prihvaena u Evropi s poetka XX veka, ili pak da su difuzionisti prethodili evolucionistima. Nema sumnje da bi u tom
sluaju psihoanalitika teorija kulturne istorije pretrpela udarac. Prema tome, velianstvene rekonstrukcije
evolucionista Frojd je preuzeo i reinterpretirao s obzirom na podatke do kojih je doao na nivou psihoanalize
pojedinaca.
Glavne linije tog koherentnog pokuaja objanjenja drutvenog oveka su sledee: sredinji motiv poiva u
"iskonskom" dogaaju, istorijskog reda, koji se zbio u primitivnim hordama okupljenim pod autoritetom oca, posednika
monopola nad enama u grupi. Pobunjeni protiv autoriteta oca, sinovi su ga ubili. Otad oveanstvo ivi opsednuto tim
ubistvom, potisnutim ali aktualizovanim u totemskim obredima. Posle zaevica koje su usledile oceubistvu,
sklopljen je sporazum kojim su disciplinovani ovekovi nagoni i uspostavljen red: tu je poetak organizovane kontrole.
Otuda potiu glavna pravila koja su nametnuta svima: zabrana incesta i egzogamija. Ubijeni otac oivljuje u simbolici
totema, koga je zabranjeno ubijati i jesti, osim u sluajevima ceremonijalne priesti (upravo u tim izuzetnim
postupcima, zahvaljujui ritualizovanim periodinim komemoracijama, ovek uva uspomenu na pomenuti dogadaj).
Frojd na grupu primenjuje ono to vai u individualnoj psihologiji: "tabuima", koji predstavljaju svesno
disciplinovanje poteklo iz promiljene elje a ne spontanih tenji, cilj je da kontroliu najskrivenije ovekove elje. Ali,
te elje nikad nisu jednoznane: ovek neto hoe i, u isti mah, nee. Obredi su odraz te temeljne ambivalencije: tako,
kada je re o pogrebnom obredu, suprunik eli smrt branog druga (i u isti mah ga oplakuje), pa sebe kanjava
zabranama u vreme alosti (moglo bi se rei da na taj nain on sebe titi). Tako e biti i sa svim ostalim nagonskim
porivima, redom dvosmislenim, koji su izazvali odreene istorijske dogadaje, a ovi e (upravo u toj tobo-njoj
istorinosti poiva glavna pukotina tog teorijskog sistema) biti u isti mah komemorisani i kontrolisani, pri emu
komemoracija i simbolika olakavaju kontrolu. Ambivalentnost elja izaziva psihiku uneravnoteenost poto ovek u
isti mah pristaje uz svoju elju i stidi je se. Stoga su zabrane i obredi kroz koje se sprovodi kontrola zapravo sigurnosni
mehanizmi kadri da ponovo uspostave pomenutu ravnoteu.
Tako je Frojd dodelio etnologiji poseban znaaj, ali s razloga koji su u najmanju ruku diskutabilni. Pored otkria
nesvesnog, njegova najvea zasluga je, besumnje, u injenici da je ukazao na znaaj libida u ljudskim odnosima. No,
njegova najvea pogreka je u tome to je sve usredsredio oko tog pola i sve drutve-e injenice tumaio s obzirom na taj
jedini nagon. U tome ima prave opsednutosti, za koju bi se moglo rei - ne pokazujui pri tom nepotovanje spram
uiteljeve misli - da je posluila kao opravdanje psihoanalize. Nigde se taj "erotropizam" ne ispoljava jasnije nego u
Psihologiji grupe i analiza sopstva. Frojd tu posebno analizira principe koji upravljaju funkcionisanjem dvaju
drutava obrazovanih na osnovu afiniteta drugaijih negoli je srodstvo: re je o crkvi i vojsci. Sve odnose on svodi na
libido, ali kako ne moe a da ne susretne i drugaije sile socijalizacije (hijerarhijska stratifikacija, medusobna pomo,
itd.), prinuen je da predloi nov pojam koji kao da sam sebe porie, naime "deseksualizovani libido". Na primer,
oseanje mukog prijateljstva bilo bi u stvari izraz pomerene inhibirane seksualne elje i sublimirane ljubavi. Meutim,
Frojd je na nov nain analizirao mehanizme koji poivaju u osnovi drutvene kohezije; ukazao je na znaaj koji u
izgradnji odnosa izmeu grupe i njenih lanova imaju pojmovi kao to su "ambivalencija" i "identifikacija". No,
celokupan taj zavodljiv napor, uprkos grekama u nainu tumaenja, izlazi iz podruja etnologije. Morali smo ipak na
nj podsetiti da bismo bolje situirali poslednji Frojdov doprinos u antropologiji, naime njegovo tumaenje religijskih
pojava.
Ta teorije o religiji izloena je u knjizi nimalo dvosmislenog naslova, Budunost jedne iluzije. Religija je, navodno,
sredstvo za odravanje drutvene kohezije i, u isti mah, tehnika koja je u stanju da utei oveka zabrinutog nad svojom
nemoi pred prirodnim silama. Pribegavajui izrazima koji nisu Frojdovi, moglo bi se rei da religija obavlja dvostruku
funkciju: ona je u isti mah lek i euforistik. To je lek koji, svojim posve stvarnim svojstvima, u telo grupe ubrizgava
objedinjujui princip koji je u stanju da poniti dejstvo centrifugalnih sila: kohezija grupe biva cementirana
zajednikom verom, a institucionalni aparat uvren i ovekoveen. S druge strane, religija je najjai euforistik, bez
stvarnih terapijskih efekata, pa se Frojd zato slui izrazom "iluzija", to je neka vrsta erzaca za marksistiko shvatanje
religije kao "opijuma". Religija omoguuje oveku da nadvlada svoje strahove u susretu s prirodnim silama. Kardiner i
Preble su nedavno pisli:
"Personalizujui te sile [sile prirode], preobraavajui ih u specifine entitete, kao to su bogovi, ovek
pribavlja tehniku koja mu omoguuje da se s tim silama suoi, da ih u izvesnoj meri potini ljudskoj kontroli.
Frojd pokazuje da su sredstva koja religija preporuuje za umirivanje ili umilostivljenje bogova upravo ona
kojima dete pribegava da bi smirilo svoje roditelje, izdejstvovalo njihovu brigu i trajnu zatitu... Bilo je to
jedno od velikih Frojdovih otkria: prototip sredstava kojima se ovek slui da bi kontrolisao bogove, njima
ovladao ili ih primirio poivaju u njegovom iskustvu - u iskustvu koje je dete steklo u odnosima sa svojim
roditeljima" (str. 329).
Pomenuti autori s pravom primeuju da je Frojd prvi opisao i genezu sistema projekcije, kojim se odreeni model
prenosi s jednog plana na drugi: objanjenje sveta i strategije kojima se pribegava da bi se on kontrolisao zavise od


primarnih injenica, pri emu ti mehanizmi korespondencije lee u oblasti ovekovog nesvesnog. Priznajui da postoje
i dva druga temeljna poriva - "nagon za ivotom" i "nagon za smru" - Frojd je u Budunosti jedne iluzije bio
primoran da unese i jedan korektiv u svoje shvatanje svemoi libida-. "Sve nae nagonske elje, kojih se stidimo i
potiskujemo u nesvesno, proizvode teskobu, a tabu, drutvena zabrana ili moralna savest koja je njen izraz, reakcija su
protiv tih nepriznatih elja. Stoga nas glavna drutvena pravila prosvetljuju u pogledu tenji koje potiskujemo. Ono to
drutvo zabranjuje, upravo je ono za im udimo, ali to ne elimo da priznamo. Etnologija, koja nam te procese kod
primitivaca otkriva u najspontanijem stanju, naime u obliku tabua koji su naizgled neobjanjivi, najneposrednije nam
ukazuje na ono to krije nae ne-vesno". an Kaznev dodaje: "(Frojd] je hteo da pokae da je istorija oveanstva
neto kao odraz detinjstva svakog pojedinca, te da prolazi kroz iste etape... Njegova hipoteza je bilada su
prvobitna ljudska drutva stvarno doivela dogaaje iji je odraz, u svakome od nas, nastanak Edipovog
kompleksa". No, ma kakve nedostatke imala, Frojdova majstorska lekcija ostaje kao trajan doprinos
etnologiji".

I. - Od psihologije do etnologije: rani personalisti i tipologisti

Objavljivanje nekoliko znaajnih dela izmeu 1920. i 1930. godine podstaklo je nova idejna strujanja koja su teila
izvoenju principa na kojima je drutvo organizovano, podvlaei u isti mah kulturne osobenosti. Vie nije bilo na
stvari otkriti "opte" zakone - to se smatralo zaludnom potragom - nego razumeti na kojim je osnovnim naelima, u
svojoj specifinosti, izgraeno svako drutvo ponaosob.
Iako je se taj pokret razvio prvenstveno izvan okvira razdoblja koje ovde posmatramo, njegove su osnove vrsto
postavljene u radovima sociolingviste Sapira,

u prvom znaajnom radu Margaret Mid (Coming of Age in Samoa,
1927), te u njenim potonjim istraivanjima, kao i u radovima Rut Benedikt i, docnije, u spisima Kardinera i Lintona.
Takve pokuaje psiholoke karakterizacije pojedinih tipova drutva preduzimali su jo Frobenijus i Boas. Frobenijus
je predloio klasifikaciju kulturnih tipova koja je bila u isti mah smela i neprecizna. Boas je, teei da istakne
specifinost pojedinih kultura, jo vie podupario te metode koji e, s Rut Benedikt, nai svoga tumaa.

Linost Rut Benedikt je sloena. Autorica dela Pattern of Culture bila je i ameriki pesnik (objavljivala je pod
pseudonimom En Singlton). Dvostruka lina drama - gluvoa i neplodnost - doprinela je njenom povlaenju iz sveta i
uzdranom stavu, ispod kojeg se krila velika ivost oseanja. Benediktova je studirala antropologiju s Boasom i
Kreberom. Izgleda da nikad nije bila ba ubeeni terenski istraiva, pa je tek u svojoj trideset i petoj godini obavila
prvo sopstveno istraivanje u jednoj arhainoj grupi (re je o kalifornijskim Indijancima, koje je ispitivala zajedno s
Kreberom). Poto je postala profesor na Univerzitetu Kolumbija, izmeu 1924. i 1926. godine organizovala je vie
misija (meu Indijancima Zuni, Koiti, Pina). Potom je, sa svojim saradnicima, vodila razliita istraivanja u sredinama
azijskih i evropskih emigranata u Americi, a radila je i u Japanu.
Njeno ime povezano je s pojmom "kulturnog obrasca" (pattern). Prvi u tom pogledu znaajan lanak, objavljen
1928. godine, objedinio je zakljuke koje je ona izvela iz svog iskustva steenog u drutvima amerikih Indijanaca: tu je
nameravala da definie "psiholoke tipove". No, taj pojam je postao nairoko poznat tek posle objavljivanja njenog
slavnog dela Patterns of Culture, 1934. godine. Iz njenog japanskog iskustva nastala je jo jedna knjiga koja je doivela
trajan uspeh: The Chrysanthemus and the Sivord (Hrizantema i ma).
Kao dobar Boasov uenik, Rut Benedikt je stavljala naglasak na kulturni relativizam: ljudska drutva su beskrajno
raznovrsna. Ta raznovrsnost je, meutim, svodiva na dva tipa s jasnim karakteristikama: dionizijski (depresivan i
neumeren) i apolonijski (harmonian i odmeren). Dakle, iluzorno je pokuavati da se izvedu zakoni; mogue je samo
opisati kulturne profile, budui da je izgled pojedinih naroda raznovrstan koliko su to i ljudska lica; no, svaki pattern
ima svoju unutranju logiku.
Saradnja izmeu psihijatra Kardinera i etnologa Lintona urodila je plodom tek tridesetih godina. No, podsetiemo da
je Ralf Linton, poto je dve godine radio na Madagaskaru, objavio dva dela u kojima je - naroito u drugom - precizirao
svoj metod: ako delo The Tanala, rezultat istraivanja sprovedenih 1927. i 1928. godine, sadri savesnu ali jo posve
klasinu analizu, njegov varljivi pokuaj identifikacije kulturnih slojeva uklapa se u niz istraivanja kojima je pre svega
cilj da izdvoje znaenjske pattems.

Za Kardinera i Lintona, svaku kulturnu celinu obeleava specifian stil: bazina linost je oblik, sainjen od
nerazluivog kompleksa tenji, poriva, osobenih svojstava, koji grupa namee pojedincu. Tako se
normalnost, to jest saglasnost grupe s temeljnim kulturnim obrascem, postie tim oblikovanjem pojedinca od
strane drutva koje mu utiskuje karakteristian beleg. Ako, s ovog ili onog razloga, tog oblikovanja nema ili
je ravo izvedeno, ako pojedinac odbija grupu ili grupa odbacuje pojedinca (to je obino reakcija na onu
prvu situaciju), dolazi do poremeaja od kojeg pate i pojedinac i grupa. Na osnovu te potke koja je data
jednom za svagda (to ne znai da je potka nepromenljiva: bazina linost se vremenom razvija, ali obino
vrlo polako), svaki pojedinac moe poprimiti razliite osobene crte, pod uslovom da s e od pomenutog obrasca


udalji samo do odreenih granica, onkraj kojih zapoinju devijacija i marginalnost. Bazina linost integrie
osnovne oblike disciplinovanja koji pripitomljuju nagone to ih diktira priroda. Takvo pripitomljavanje je
dvosmisleno i podrazumeva efekte koji u isti mah traumatizuju i ulivaju oseanje sigurnosti: ono traumatizije
zato to se pojedinac, osujeen u zadovoljsvima koja bi iziskivali njegovi nagonski porivi, nalazi u stanju
prikraenosti; pripitomljavanje uliva oseaj sigurnosti jer je jedna od funkcija drutvene kontrole upravo u
tome da nadoknadi taj manjak - pa i vie od toga, da prui zatitukoju obezbeuje grupa: kulturno odmenjuje
prirodno.
Kulturni okvir oblikuje bazinu linost dejstvom determinantnih inilaca, koje emo nazvati "primarnim
ustanovama", a kojima Kardiner i Linton ne pridaju potpuno isto znaenje kao i marksisti. Osim
tehniko-ekonomske sredine, ti inioci obuhvataju celokupan obrazovni aparat i, ire, sve ono to u
institucionalnom ureenju doprinosi vaspi tanju deteta i adolescenta, nameui mu - primenom preciznih
normi - stereotipizovano ponaanje. Razrada tih elementarnih oblika disciplinovanja zahvaljujui kojima se
pojedinac prilagoava svom kulturnom okruenju odvija se kroz najveim delom nesvesne pr ocese.
Medutim, u poetku su motivacije osveene: pojedinac namerno pokuava da ostvari svoje nuno
prilagoavanje, ali su postupci i sredstva kojima tom prilikom pribegava nesvesni.

I. - Od sociologije do etnologije: francuska etnologija

Mada je uspon etnolokih nauka u Francuskoj zapoeo tek poev od tridesetih godina XX veka, inventar radova
obavljenih pre tog vremena je prilino bogat. Razlika je u tome to etnologija, posle 1930. godine, postaje sve vie posao
profesionalaca, dok su se njome ranije bavili istraivai koji su pripadali drugim disciplinama (re je, pre svega, o
filozofski obrazovanim teoretiarima), ili pak "amateri" (koji su se, poput Lenara, profesionalizovali, ali dosta kasno).
Ta francuska etnologija iz prve treine XX veka razvijala se, s jedne strane, polazei od filozofije, a s druge, na osnovu
praktinog rada. Oni koji su, privueni sklonou konkretnom istraivanju i proverljivoj stvarnosti, dolazili iz oblasti
spekulacije, kao i oni koji su imali misionarsko i administrativno iskustvo, a bili su privueni potrebom za
nepristrasnim saznanjem i eljom da unesu naunog reda u svoje empirijske nalaze, susreli su se na pola puta:
medusobno su se razumeli i ispomogli.
Ukratko emo prikazati glavna dela koja su stvorili ti "rani klasici", ne vraajui se autorima iz XIX stolea (upor. str.
49).

1. Etnologija filozofa i sociologa. - Zajednika odlika tih istraivaa je injenica da nisu radili na terenu. Dirkem,
Bugle, Levi-Bril i Mos bili su teoretiari u najboljem smislu rei, koji su analizirali i razraivali injenice, ali sami nisu
radili u "doivljenoj" ljudskoj sredini. Pa ipak su iza sebe ostavili majstorsku lekciju.
U pregledu istorije etnoloke misli nije mogue propustiti osvrt na delo i doprinos Dirkema, najveeg francuskog
sociologa. Poznat je, uostalom, znaaj koji je on uvek pridavao izuavanju arhainih drutava. Pripadajui
pozitivistikoj i odluno empiristikoj struji miljenja, Dirkem se duboko zanimao za arhaine narode, od kojih je, kao
ubedeni evolucionista, oekivao da e pruiti uvid u elementarne strukture ljudskih drutava. Kao to piu A. Kardiner
i E. Prebl, on zauzima "jedno od prvih mesta kako meu antropolozima, tako i meu sociolozima". Pored svog opteg
epistemolokog i metodolokog doprinosa, ime Dirkem zavreuje taj rang? ini nam se da se odgovor nalazi na
dvostrukom nivou.
Naime, kao tvorac velikog naunog poduhvata kakav je bio asopis Socioloki godinjak, Dirkem je odigrao
ulogu pokretaa istraivanja, a s druge je strane, nudei potpuno nov aparat naune analize, bio prethodnik
funkcionalistike kole, to nije mala zasluga. Redklif-Braun mu je u tom pogledu rado odavao hvalu. Potom,
na osnovu svog produbljenog istraivanja australijskog totemizma, ali u jednom irem smislu, on je ponudio
novo shvatanje religije. Od svih njegovih dela, Elementarni oblici religjskog ivota (1912) najneposrednije
spadaju u okvir etnolokih istraivanja. Dirkemovo tumaenje totemizma - imajui u vidu sve posve
razumljive pogreke koje je napravio, budui da je izuavanje sproveo "iz druge ruke", na osnovu dokumenata
- ostaje sugestivno, ali je mnogo znaajnije njegovo ponovno tumaenje religijskog oseanja. Religiju Dirkem
deflnie na osnovu pojma svetog, tog kljunog elementa koji sa svoje strane determinie pojam zabrane , a
suprotstavlja se profanom. Autor potom pravi razliku izmeu verovanja i obreda (dogme i prakse). Religija je
u toj meri znaajan i rasprostranjen fenomen da je nije mogue objasniti snom ili obmanom: ona je stvarnost,
koja odgovara drugim oblicima stvarnosti. Sutina njene funkcije je u tome to obezbeuje drutvenu
regulaciju, odravanje premoi grupe u odnosu na anarhine tenje pojedinaca. Na nivou nesvesnog, obredi
simbolizuju i potvruju vrednosti koje se ne bi mogle izraziti na drugaiji nain. Religija je za Dirkema neto
ljudsko, a ne boansko: u korpus dogmi i obreda grupa nesvesno projektuje svoje tenje i potrebe, a religijski
entiteti su oslonac kolektivnih oseanja i drutvenih sila.


Religija je "samoobogotvorenje drutva", pie . Gurvi,

pa dodaje: "Dirkem brani u isti mah tezu da je
religija kolektivna, ne samo po svome poreklu i nainu upranjavanja, ve i po svojim sadrajima, te da ona
poiva u korenu celokupne ljudske civilizacije".
Nije, dakle, mogue povoditi se za neosnovanim rekonstrukcijama koje nudi animizam Spensera, Tajlora,
Lenga i Robertson-Smita, niti pak za naturizmom Maksa Milera. Dua se ne poima kao neto razvojeno od
tela; istorijski govorei, san nema znaaj koji mu se pripisuje; stoga pojmove due i dvojnika nije moglo
sugerisati razlikovanje izmeu ivota na javi i ivota u snu. "Dvojnik" ivog oveka ne postaje "duh" umrlog
kome se kult obraa. S druge strane, duhovi prirode nisu povezani s kultom predaka; antropomorfizam nije
prvobitan element, ve - naprotiv - svedoanstvo o poodmakloj evoluciji, "obeleje relativno uznapredovale
civilizacije", jer su, "prvobitno, sveta bia bila poimana u ivotinjskom i biljnom obliku, a njihov ljudski lik se
vrlo polako izdvajao".
6

Mimo svoga socijalnog objanjenja religijskog fenomena, Dirkem se uputao i u etnoloke analize incesta
(1897), totemizma (1900), srodstva (1904). Na osnovu injenica prikupljenih u Australiji, koja se jo smatra
postojbinom najautentinijeg primitivizma, te u saradnji s Marselom Mosom, on je - u studiji "O nekolikim
oblicima primitivnih klasiflkacija" (Annee sociologique, tom VI, 1901-1902) - postavio problem logikih
kategorija.
Ne doseui Dirkemov znaaj, vie je istraivaa pokualo da, u svojim razliitim podrujima, protumai
dokumentaciju koju su prikupili anketari na terenu. U svom Ogledu o kastinskom sistemu (1909), Selesten Bugle je
istakao vanost religijskih inilaca u nastanku te vrste hijerarhizacije zatvorenih grupa.
Religijska injenica je sredinja tema i u radovima antpi de la Sosea (Prirunik za istoriju religija, 1904), te
Robera Erca, godine 1915. prerano iezlog u ratu (Zbornik radova o sociologiji religije i sociologiji folklora,
posmrtno objavljen 1928). U svom radu Odgovornost (1920), Pol Fokone analizira meusobne uticaje magije, religije i
morala. Pol Ivlen, pravnik koji je radio u graninom podruju izmeu etnologije i prava, zanimao se za odnose izmeu
zakonskog i magijskog imperativa (Magija i individualnopravo), pokazujui na koji nain magijski postupci,
sopstvenom eftkasnou, iz kolektivnih stega izvode pravilo i postepeno vode procesima individuacije subjekta prava.

Marks Bloh, ije se delo u mnogom pogledu tie etnologije (kao etnolog, izuavao je, u istoimenoj knjizi, Izvorna
svojstva istorije francuskog sela), ukazao je na vezu izmedu religije i vlasti, te u tom smislu ostavio klasino delo pod
naslovom Taumaturgijski kraljevi. O istoj vezi govori se i u delima Zora Davija Zadana vera (1922) i Od klanova
do carstava (1924, sa A. Moreom), u kojima je dokazivanje pomalo shematino. Istoriar i sociolog Luj Zerne
analizirao je pomenutu dijalektiku vezu u svojim knjigama Pravna i moralna misao u Grkoj i Grki duh u
umetnosti i religiji.
Poput Dirkemovog, etnoloko delo Lisijen Levi-Brila oslonilo se na filozofsko razmiljanje. Ono je nailo na znatan
odjek, a danas je - poput Frejzerovog - nepravino ozloglaeno, i to sa slinih razloga: jer, ti su istraivai svoju viziju
"primitivnih" drutava formirali zahvaljuui samo posrednicima, pa je slici koja je otuda potekla zapretila opasnost da
bude izobliena. Medutim, u samoj svojoj osnovi, postupak Levi-Brila je sasvim umesan. Naime, on se sastoji u
priznavanju specifinosti sistema vrednosti (logikih, a ne etikih) arhaine misli, te u pokuaju da se shvate rasudne
motivacije koje nisu neposredno svodive na zapadnjaki ratio. Poznato je da je, u najveem delu svoga rada, Levi-Bril
stavljao naglasak na raznorodnost dvaju tipova miljenja i predlogiki aspekt "primitivnog mentaliteta", da bi ovu
opoziciju potom prevaziao priznajui da se, ako doista postoje, pomenuta dva naina konceptualizacije mogu
identifikovati u krilu svake kulture, svake epohe i kod svakog pojedinca. Razlika medu drutvima ne tie se prirode ili
kvaliteta nego kulture i kvantiteta: u duhu svakog oveka mistiko i predlogino rasuivanje (trebalo bi rei mitsko i
alogiko) koegzistiraju s kartezijanskim ratiom. U zavisnosti od tipa drutva razlikuje se samo uestalost pribegavanja
jednom ili drugom tipu rasuivanja.
Posle svojih klasinih analiza morala, koje su relativizovane kao "nauka o naravima", Levi-Bril se - zahvaljujui
prirodnom razvoju svoje misli - usredsredio na analizu primitivnih drutava koje su mu pruale neku vrstu laboratorije.
Poev od 1910. godine objavio je brojna dela, od Mentalnih funkcija nerazvijenih drutava, pa do posthumno
izdatih Beleaka (1940), u kojima - za razliku od prethodnih dualistikih hipoteza - istie temeljnu jedinstvenost
ovekovog psihikog ivota. Pre 1931. godine Levi-Bril je objavio dela Primitivni mentalitet (1922), Primitivna
dua (1927), Natprirodno i prirodno u primitivnom mentalitetu (1931), a kasnije su izale knjige Primitivna
mitologija i Mistiko iskustvo i simboli.
Marsel Mos, Dirkemov neak i uenik, malo je objavio, a svoju je misao izraavao u studijama, lancima i kroz
univerzitetske teajeve. Uticao je na formiranje veine francuskih etnologa koji su pripadali onome to bi se moglo
nazvati prvom generacijom profesionalaca na tom podruju. Najpre je, zajedno s A. Iberom, objavio Ogled o
rtvovanju,'potom Nacrt jedne opte teorije magije

i Zbornik o istoriji religija (1909). Godine 1904. i 1905.
objavio je u Sociolokom godinjaku lanak "Sezonske varijacije u eskimskim drutvima", u kojem pokazuje kako
morfologija grupe i drutvena organizacija zavise od ekologije. No, njegov najznaajniji rad je Ogled o daru,
arhainom obliku razmene.'"Tu on pokazuje kako igra ekonomskih prestacija, imajui u vidu mogue magijsko


znaenje dara, ne moe biti jednostrana te da, otuda, povlai za sobom uzvratnu prestaciju i omoguuje socijalnu
razmenu. Ekonomska injenica krije u sebi neto sasvim drugo negoli je njen ekonomski sadraj, ona je nosilac
socijalnih poruka. Sve Mosove studije su prosvetljujue i ivo napisane. Otvorenost duha mu je omoguila da pojmi
celokupan domaaj etnolokog tumaenja, koje je katkad primenjivao na istoriju i pravo ("Religija i poreklo krivinog
prava", Rev. his. rel., 1897), kao i na klasinu psihologiju ("Obavezno izraavanje emocija", Journ. psych., 1921). Ali
njegov doprinos, oigledan u studiji o daru, sastoji se u tome to je umeo da injenice uklopi u globalnu perspektivu u
kojoj ih poimaju sami njihovi tvorci. Tako, pojedine pojave Mos premeta u okvire drutvene celine, koja predstavlja
organski komplekst i signifikantan skup: totalna drutvena injenica je jedina realnost, budui da parcijalni elementi
koje moemo saznati na razliitim nivoima bivaju izoblieni ili oteeni im ih izdvojimo iz mree meuodnosa koja
im jedina moe pribaviti smisao.

2. Etnologija praktiara. - Velika imena na koja smo upravo podsetitli upuuju na istraivae koji nikad nisu sami,
neposredno sproveli ni jednu konkretnu anketu. Pomalo je udno to potovanje koje im se ukazuje nije time ukaljano:
jer, njihova su istraivanja, u isti mah objektivna i strasna, obavljena u znaku najpotpunijeg intelektualnog potenja.
Drugi istraivai su upoznavali svet i ljude pre nego to su se posvetili razradi svojih proivljenih iskustava. Oni su
malobrojniji (tek poev od 1930. godine efektivi etnologa se uveavaju), ali njihov doprinos ostaje originalan i
znaajan. Jedan od njih - izvanredan administrator i organizator - zauzima posebno mesto, jer mada je upoznao teren,
nije ba esto na nj izlazio. Re je o Polu Riveu, lekaru, efu katedre za antropologiju u Muzeju, koji je - zajedno s
Lisijen Levi-Brilom i Marselom Mosom - zamislio i osnovao Muzej oveka. Rive je bio u isti mah antropolog (dugujemo
mu, pre svega, studije o prognatizmu, iz 1909-1910. godine), amerikanista koji je radio u oblasti lingvistike, arheologije
i opte etnologije i, najzad, animator koji je zaeo brojne programe i istraivanja. Istoriar Marsel Grane proboravio je
samo nekoliko godina u Kini, ali je tamo stekao iskustvo kojim je oivotvorio dokumenta to ih je u svojim razliitim
delima iskoristio na isti nain na koji i svoja posmatranja: Drevni praznici i pestne u Kini (1919), Sororalna
poliginija i sororat u feudalnoj Kini (1920), Religija Kineza (1922), Kineska civilizacija (1929). (Kasnije e Rive
objaviti i jednu zanimljivu analizu srodnikh odnosa.)
Istinski praktiari bili su ljudi koji su, obavljajui u prekomorskim zemljama neku sasvim odreenu funkciju, umeli
da se, pored svog svakodnevnog posla, duboko zainteresuju i za drutva u kojima su iveli: bili su to misionari,
administratori, oficiri. Nasuprot onome to bi se moglo pomisliti, oni su vrlo brojni, ali im je doprinos oigledno
nejednak. Etnoloki metodi su naveliko uznapredovali, pa se danas pokazuje tenja da se potceni znaaj tih
"kolonijalaca" (pomalo, brkajui stvari, zahvaljujui i optoj osudi koja stie kolonijalnu epohu), ne shvatajui pritom
da se upravo njima duguje spasavanje znatnog broja vrlo vrednih dokumenata. ak i ako je katkad bila nepotpuna i
rdavo protumaena, pomenula graa ipak postoji i uva svedoanstvo o drutvenim injenicama koje bi danas bilo
nemogue pronai na terenu. Uostalom, neki od tih praktiara bili su vrlo dobri etnolozi, poput Lenara, Delafosa i
Monteja.
Delo Morisa Lenara o Novoj Kaledoniji proizalo je iz njegovog misionarskog iskustva koje ga je navelo da
sudeluje u ivotu, jeziku, oseanjima i interesima Kanaka. Lenar je u Novu Kaledoniju doao poetkom XX
veka. Blisko je upoznao kaledonijsko drutvo i tamonji nain miljenja, nadmaujui u tom pogledu nivo na
kojem su se zadrali njegovi prethodnici, pajzer i Sarazen. Njegovo glavno delo pre 1930. godine, Etnoloke
beleke s Nove Kaledonije (1925), predstavljalo je prvu sintezu zapaanja s terena (zaalio je zbog tog pomalo
neutralnog naslova i obavestio nas da je trebalo da se odlui za naslov "Kanako drutvo"). Bez prethodnog
tehnikog obrazovanja, rukovodei se jedino neposrednim razumevanjem, Lenar je bio izvrstan etnolog. Na
poziv Levi-Brila i Rivea, postao je profesionalni etnolog. No, njegov je sluaj izuzetan. Drugi su se bavili
etnologijom, katkad ak i na sjajan nain, a da nisu bili etnolozi. Naveemo samo nekoliko imena i dela:
Godfroa-Demombin je izuavao Muslimanske ustanove (1921), a Montanj je 1930. godine objavio dve knjige
-Berberi iz Mahena i Berberska sela i kasabe. to se Afrike tie, posle Le Eriseovog dela ( St ar o dahomejsko
kraljevstvo, 1911), niu se radovi administratora i oficira: Delafosa (Gornji Senegal i Niger, 1911; Negroafrikanske
civilizacije, 1925, Crnci, 1927), Gadena, s njegovim istraivanjima o Felasima i Tukulerima, arla Monteja
( Kas onkezi , 1915; Bambare iz Segua i Karta, 1924), Luja Toksijea ( Sudans ki cmac, 1912; Guro i Gagu cmci,
1924; Bambarska religija, 1927; kada se uporedi s produbljenim istraivanjima afrikog ezoterizma koja je
sprovela ekipa Griol-Diterlana, ovo potonje delo ukazuje na znaaj, ali i granice radova njegovih
prethodnika, koji su esto dostizali samo egzoteriki nivo). Potom, tu su radovi Pola Martija o islamu i,
najzad, Anri Labure, koji e svoje dve glavne knjige objaviti 1931. godine ( . Pl emena s ogranaka planine Lobi,
Mandinzi i njihov jezik), te .-A. Like, koji 1926. godine objavljuje Kaledonijsku umetnost. Godine 1928. A. i G.
Grandidije objavljuju svoju Etnografiju, kao IV tom jedne obimne Fizike, prirodne i politike istorije
Madagaskara.
Najzad, moemo podsetiti da se iste godine pojavljuje knjiga Luja Bodena Socijalistiko carstvo Inka, kao i dela
francusko-vajcarskog etnologa Luja Metroa Matcrijalna civilizacija plemena Tupi-Gvarani i Religija Tupinamba.


Vodei uitelji savremene francuske etnologije javili su se svojim delima posle 1930. godine. Medutim, Marsel Griol
je i pre tog datuma dugo radio u Abesiniji, a Pol Rive je ve bio pokrenuo vie istraivakih misija. No, tek 1931. godine
je, misijom Dakar-Dibuti, zapoet put kroz Afriku, od Senegala do Abesinije: tom misijom otvara se novo razdoblje -
razdoblje specijalizovane, naune i profesionalne etnologije.



Zakljuak ZA JEDNU SOCIOLOGIJU ETNOLOGIJE

Kao to smo ve napomenuli, na istorijski pregled zavravamo 1930. godinom samo zato to nam je tako zgodnije da
i nae delo uklopimo u niz ostalih u ovoj kolekciji. Olgledno je da pomenuta granica nije nimalo znaajnija od bilo
koje druge: mogli bismo je postaviti pet godina pre ili, jo bolje, deset godina kasnije, jer je datum javljanja savremene
etnologije posve konvencionalan.
Savremena etnologija - koju odlikuje raanje profesionalizma, pribavljanje objektivnih metoda, sislematska
organizacija terenskog istraivanja - javlja se tek posle Prvog svetskog rata, ali se njene razliite idejne struje
uobliavaju ve u toku druge polovine XIX veka: istraivanja su sve raznovrsnija, etnolozi poinju da se uputaju u
uporedne analize i preduzimaju metodoloke mere predostronosti, ocrtavaju se pojedine teorije i kole.
Na prethodnim stranicama smo - nastojei da njegove najznaajnije elemente "postavimo u odreeni okvir" -
naprosto pokuali da pruimo minimum istorijskih informacija o predmetu koji se vrlo retko obrauje. No, valjalo bi
upustiti se u itavu jednu sociologiju etnologije. Uostalom, malo je oblasti bogatijih od te nauke koja se bavi pristupom
drugome upravo u meri u kojoj razume svog "blinjeg", ovek uspeva da definie i pojmi samoga sebe; otkrivanje
drugog je otkrivanje samoga sebe. Tako je do formulisanja ispravnog suda o ljudskom rodu ovek doao na osnovu
izuavanja udaljenih "oblika Ijudskosti". Taj proces je tekao polako i teko, jer je etnocentrizam zadugo carevao.
Zabeleili smo da imena mnogih naroda znae zapravo "ljudi" - pod im se podrazumeva da je re o ljudima "u pravom
smislu rei" - te da izvan njih ne postoji nita. Upravo su na tom istom stanovitu dugo stajale civilizacije klasine
antike i evropske kulture. Varvari su bili izbaeni iz antikog drutva, kao ivotinjska bia s jedva artikulisanim
govorom; divljaci, horde koje obitavaju u "umama", nisu se mogli izjednaiti sa sreenim ljudskim rodom koji ivi na
poljima i u gradovima; uroenici su bili neto suprotno "kulturi", neto to poiva na dnu evolucione testvice, budui
da je re o "primitivcima" prognanim i u vremenu i u prostoru, o ivim anahronizmima kojima je mesto u muzeju.

Stoga je lako razumeti to je etnologiji, naime izuavanju demistifikovanog oveka, dugo trebalo da bi se afirmisala.
Kako je u tome uspela?
U istoriji etnoloke misli mogla bi se razlikovati dva prelomna trenutka. Prvi bi odgovarao razdoblju kada
ovek priznaje drugog kao oveka, kao razliito bie, ali bie koje pripada ljudskom rodu; posle tog
potvrivanja drugog kao razliitog, drugi prelomni trenutak bi odgovarao razdoblju kada drugi biva priznat
kao slian. No, taj shematski prikaz ne odgovara injenicama, pa bi ovi stavovi mogli gotovo izmeniti mesta:
jer, ako se priznavanje crnakog sveta doista i zbilo u skladu s takvom shemom, sasvim drugaije je bilo s
amerikim Indijancima, Azijatima i iteljima Okeanije. Naprimer, u XVII veku je vana bila pripadnost
hrianstvu, koja se sticala krtenjem; smatralo se da krtenjem Indijanac postaje ovek u punom smislu rei,
pa ak i kada je stvarnost opovrgavala to naelo ono se i dalje izriito i -ticalo; "novi" cvek bio je, dakle, u
osnovi blinji, pa su pomenute teze bile u skl adu s tezama nekonformista, koji su u "uroenicima" videli
utoite svekolike vrline i, u isti mah, s teorijama filozofa koji su proglaavali jedinstvo ljudskog roda, tako da
e tek posle dueg postepenog razvoja pojedini ljudi i kulture biti priznati kao razliiti, to jest u stanju da
legitimno zaiskaju pravo na svoju specifinost.
Moe li se smatrati da se prava etnoloka misao raa u trenutku kada re civilizacija poinje da se pie u
mnoini, to jest u asu kada se prihvata podjednaka valjanost svih sis tema vrednosti i pluralnost kultura? Taj
semantiki razvoj odvija se poetkom XIX stolea, a primetili smo da je "kola" ideologa imala ve u tom
pogledu modernistika gledita. No, istorija rei ne podudara se sasvim sa istorijom ideja. Volter, Ruso i
filozofi, pa i drugi pre njih, izriito su priznavali pluralnost civilizacija.
Nema sumnje, nauna etnologija se ne javlja poev od asa kada posmatra biva osloboen svake prethodne
zamisli (jer to e vreme tek doi), ve u trenutku kada drutvo koje izuava on ne sagledava vie s obzirom na
svoje sopstveno (u komparatistikoj nameri - bilo na nivou satire ili kritike naravi, bilo pak na nivou
filozofije istorije), ve po sebi: kao kulturni kompleks zanimliv kao takav, koji postoji bez referencija na druge
kulturne komplekse. Ali, ak su i tu injenice vrlo zamrene. U delima veeg broja modernih etnologa koji
pripadaju takozvanoj koli kultura i linost (personalisti i tipologisti - upravo oni koji bi morali da budu
osloboeni svake sumnje) mogla bi se otkriti jedna tema koja se stalno vraa i provlai kao potka, a to je
implicitno pozivanje na posmatraevo drutvo. To je utoliko udnije to se, poev ve od antike, moe jasno
opaziti da poten hroniar poput Polibija belei svoja zapaanja bez primisli da ih povee sa sopstvenom


kulturom - a da ne govorimo o delu Pausanije koji, kao prvi Grk koji izuava Grku, ne podlee tim
prigovorima. Ostaje da se etnoloka nauka doista raa tek kada biva premeteno sredite interesa, naime u
trenutku kada drutvo podvrgnuto etnografskoj analizi biva istraeno samo za sebe.
Jer, etnoloko istraivanje poteklo je iz dvostruke idejne struje: najpre, iz opsenog dovodenja u pitanje
uvreenog naina miljenja u koje su se upustili filozofi XVIII veka, kao i filozofija istorije; potom, iz
javljanja "prirodne istorije" kao nauke - pri emu su obe ove tendencije bile nadahnute evolucionizmom.
Primetie se da je taj dvostruki postupak bio unekoliko neist, ukaljan pogrenom metodologijom. Jer, s jedne
strane, za egzotina drutva filozofi se nisu zanimali prvenstveno zarad njih samim, ve da bi bolje kritikovali
sopstveno drutvo; s druge strane, pak, polazei od jednog neospornog postulata, primitivci su bili izuavani
kao svedoci udaljene ljudskosti: kao pravi drutveni fosili, omoguavali su da se upranjava neka vrsta
savremene paleontologije. No, te vizije iskrivljene predrasudama bile su malo-pomalo ispravljane.
"Opte je prihvaeno miljenje da je transformizam osnova moderne antropologije", piu Kardiner i Prebl,
mada bismo mi radije rekli da je re o "evolucionizmu". Pojmove evolucije i progresa razvili su francuski
filozofl. Monteskje, Ruso, Kondorse, Tirgo, a potom i Kont nametnuli su - ne pominjui ih doslovno - one
glavne pojmove socijalnog dinamizma i kulturnih sekvenci. Malo kasnije su osnivai preistorije i, izmedu
ostalih, Bue de Pert, uz pomo stratigrafije pronali dokaze tog progresivnog razvoja ljudskih drutava.
Preostalo je jo da se utvrdi biloka teorija tog razvoja, to je - jo malo kasnije, posle Bifonovog nasluivanja
- obavilo inovatorsko i zapostavljeno Lamarkovo delo. No, Darvin je tim idejama pribavio sveopti odjek koji
su one i zasluivale, a njegova e misao duboko uticati na prve klasike etnologije.
Gotovo u isto u vreme kada se zbivala ta intelektualna revolucija filozofa, poela je da se potvrduje jedna
nova i sloena disciplina - prirodna istorija: "U XVIII veku", pie . Gizdorf, "prirodna istorija se odluno
konstituie u zasebnu disciplinu i kao jedan od svojih predmeta potrauje samog oveka. Re je o istinskoj
epistemolokoj revoluciji". Objektivno izuavanje prirode bilo je mogue tek kada je prirodna sredina bila
opredmeena, naime kada je priroda, desakralizovana, poela da se shvata kao neutralan i bezlian element
koji nam stoji na raspolaganju. Logikim sledom potom se dolo do poimanja oveka i njegove kulture kao
elementa prirode - dakle, podjednako podlonog naunom israivanju.
Taj uticaj opisa koji su se dugo nazivali prirodnom istorijom ne sme se potcenjivati. Videli smo, naime, da j e
etnologija prvobitno bila zamiljena kao pr i r odna istorija oveka (upor. str. 22), a Ruso, taj "osniva nauka o
oveku" (upor. Levi-Stros, str. 127) priznavaoje da duguje "svom uitelju, velikom Lineu".
2
Posle tih poetaka obeleenih voljom da se kulturi vrati njeno mesto u prirodi, te eljom da joj se ne
dozvoli da ona umakne svojim prirodnim osnovama, "dva oveka", piu Kardiner i Prebl, "obnovie izvorne
tehnike i teorijske perspektive transformistike antropologije: Emil Dirkem i Franc Boas. Dirkem je
antropologiji pribavio ideje i metode izvedene iz jedne tada posve nove nauke, sociologije, a Boas joj je
podario preciznost i strogost prirodnih nauka".
Razume se, trebalo bi ukazati i na druge uticaje, naroito Marksove i Frojdove. Najvei doprinos Marksa
bio je u tome to je rasvetlio ekonomsku determinisanost drutvenih injenica (etnolozi su potom ukazali na
drutvenu determinisanost ekonomskih injenica); ini nam se da e Frojdov doprinos, koji s Rut Benedikt,
Kardinerom i Lintonom, kao i mitolozima, postaje oigledan, biti u budunosti jo znaajniji kada je u pitanju
tumaenje nesvesnih modela koje je identifikovao strukturalizam.
Dakako, etnolozi zabavljeni analizom kultura - katkad vodei bitku s vremenom koje razara i
"dekulturalizuje" - nisu imali kad da razvijaju istorijska istraivanja koja su se, meutim, nametala. Stoga bi
danas bilo dobro najzad izgraditi podrobnu istoriju etnoloke misli, pa se onda upustiti i u jednu sociologiju
etnologije. Izgraditi sociologiju etnologije znai za svaki period izvesti korelacije koje bi eventualno bilo
mogue ustanoviti izmeu razvoja saznanja o oveku, s jedne strane, te religijskih verovanja, politike
situacije, tehno-ekonomske sredine, etike i sistema vrednosti, s druge. U istoriji ovekovog pristupa oveku
postoji jedna unutranja logika. U tom pogledu redom je nuen itav niz eksplikativnih modela, od teorije o
"dobrom divljaku" do teorije o primitivcu koji vaspostavlja detinjstvo oveanstva, pa mora biti mogue da se
svaki od njih postavi u okolnosti u kojima je formulisan. Poznat je uticaj koji su na biblijski nauk i religijske
zabrane izvrili poeci preistorije (i fizike antropologije: prva anatomska seciranja morala su se obavljati na
ukradenim leevima). No, uticaj ekonomskog okvira je moda s uptilniji. Izvesno je, meutim, da se teorije o
poreklu crnaca - i danas na snazi u nekim krugovima u Sjedinjenim Dravama - kao i pribegavanje tobonjem
argumentu Svetog pisma, ne mogu razumeti ako se ne vodi rauna o ekonomskom znaaju ropske radne
snage. Monteskje najavljuje sebe kao prvog sociologa koji raspolae etnolokim saznanjima kada o divljacima
pie sledee: "Nemogue je i pomisliti da su pomenuta stvorenja ljudi, jer ako pretpostavimo da su ljudi,
uskoro e se poveravati da mi sami nismo hriani" (XV, 5). Podsetiemo na odnos koji u jednom drugom
podruju postoji izmeu prirode vlasti i razvoja etnolokog istraivanja: autoritarni tipovi vladavine teko se
mire sa etnolokim slobotinama, pa tu nauku redovno zapuuju u pravcu spokojnijih horizonata preistorije,
tehnologije i folklora.


Odnose izmeu tehno-ekonomskih okvira i ideologija, koji nikad nisu jednoznani, prilino je teko izneti
na videlo. Moda e najtee biti zasnovati etno-nauku etnologije, poto je na tom podruju iluzorno teiti
potpunoj objektivnosti.
Medutim, ve sada je mogue postaviti reperne take, opisati pojedine vremenske sekvence i analizirati
signifikantne korelacije: na primer, postoji veza izmeu, s jedne strane, teorije o "dobrom divljaku" i,
uoptenije govorei, velianja prvobitnog "raja", te, s druge, obezvreivanja ljudskog rada od strane katolike
crkve. Te ideje e dugo odolevati, meati se sa antikolonijalistikim tezama koje se javljaju poev od XVII
stolea, a ieznue tek s trijumfom industrijske revolucije.
Prilino jasno moemo razlikovati polove - ili, tanije, antagonistike parove - na koje se, najee
preutno, oduvek pozivaju razliite teorije ili kole miljenja: antikolonijalizam i imperijalizam, potovanje
drugog i gospodarenje, teizam i humanizam, psihologizam koji podaruje prvenstvo pojedincu i sociologizam
koji privileguje znaaj grupe, te najzad - najvaniji antitetiki par: priroda i kultura. To su dva pola koji na
pravi nain uokviravaju savremene ideologije, jer verujemo da - mimo sviju povrinskih razlika medu
brojnim kolama ili sektama - dananje etnoloke teorije moemo grupisati u dve velike idejne struje. Prva
okuplja sva filozofska uenja koja emo nazvati "evolucionistikim", a postuliraju pojam stadijuma koje je
mogue identifikovati uzdu socijalne dinamike, bez obzira u kojem se obliku ona javljala. Ta filozofska
uenja stoje na strani "prirode", dok druga struja okuplja uenja koja stoje na strani "kulture". Re je o
uenjima koja smatraju da su raznovrsne ovekove tvorevine u dru tvu samo razliite opcije koje nisu
podlone hijerarhizaciji, ravne jedne drugima. Ta uenja je teko nazvati jednim zajednikim imenom, ali
ona okupljaju morfologiste, funkcionaliste, kulturaliste, topologiste, relativiste (upor. supra, str. 74 i dalje). S
jedne strane, dakle, afirmacija prikrivenog i mnogooblinog, ali uprkos svim varijacijama - duboko prisutnog
monizma hipostaziranog u logiku istorije; s druge, pak, pluralizam koji se, na utrb slinosti, usredsreduje na
razlike. S jcdne strane -panja poklonjena dijahroniji, a s druge - reenost da se pojave tumae na sinhronijski
nain. Ali, u tom svetlu, na videlo izbijaju protivrenosti unutar pomenutih teorija. Cesto se zaboravlja da je
marksizam pre svega evolucionizam - pa je i Marksova glavna pouka u tome to je pokuao da nauno zasnuje
tumaenje drutvene evolucije; strukturalizam se, opet, ne moe u isti mah pozivati na Marksa i zapostavljati
dijahronijsku dimenziju. Prema tome, sve teorijske sisteme - difuzionizam, kulturalizam, neoevolucionizam
- treba iznova promisliti s obzirom na njihove manje ili vie nesvesne tropizme: priroda ili kultura, pojedinac
ili drutvo, monizam ili pluralizam, dijahronija ili sinhronija.
Neka nam bude dozvoljeno da se ponadamo da e to b-due etno-nauno tumaenje etnologije umeti da
umakne predrasudama. Danas se odve esto konstatuje da se u tom i te kako korisnom poduhvatu dovoenja
u pitanje uvreenih miljenja, da se u tom naporu u pravcu demistifikacije ideja zapada u druge nita manje
mistifikujue ideologije, pa je ve sada postalo nuno da se u savremenoj "nauci" razobliuju efekti istinskog
mita o mistifikaciji.
Tek predstoji socioloko tumaenje etnoloke misli. Rezultati tog istraivanja bili bi od koristi samoj
etnolokoj teoriji i njenoj metodologiji, koje bi na taj nain uznapredovale. S onih istih razloga s kojih
psihoanalitiar mora da se podvrgne psihoanalizi, etnolog mora da objasni samoga sebe.
Etnologija bi tako bolje razumela sopstveni postupak koji se sastoji u posmatranju kulture kao sistema
kodova to ih valja deifrovati: jer, ovek ivi u mrei sloenih simbolikih sistema koje je nesvesno izgradio
i koji kriju odreene poruke. Svaka kultura donosi sopstveno svedoanstvo i sa svoje strane doprinosi
sveoptem usaglaavanju znaenja. Pokuavajui da do njih dopre, etnologija prua najbolju lekciju
meuetnikog i medukulturnog razumevanja. Istorija etnologije pokazuje kako se, postepeno i polagano,
briu predrasude i prethodne zamisli i kako se, naporedo s tim (a upravo u tome je njen znaaj),stranac smatra
sve manje stranim. Ta istorija oznaava dugotrajno pribliavanje.