Srpska knjievnost posle velike seobe

Preokret s dalekosenim posledicama u srpskoj istoriji nastupio je s velikom seobom

(1690), kada je znatan deo naroda s patrijarhom Arsenijem III arnojeviem na elu prebegao iz
Turske i nastanio se na podruje tadanje Ugarske. Tom i drugom seobom (1739) ojaan je
srpski ivalj na severu od Save i Dunava, dok su prostrana, delimino opustela podruja Srbije
poeli naseljavati stanovnici junih, brdskih krajeva, Kosovo i Metohiju albanska plemena, a
umadiju i zapadnu Srbiju Srbi iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore. Na taj nain geopolitika
slika srpskog naroda jo je jednom bitno izmenjena, moda ak presudnije nego posle turskih
osvajanja.
Iako je veina naroda ostala u Turskoj, glavno poprite srpskog nacionalno-verskog, politikog i
kulturnog ivota nalazie se na severu, u srpskim naseobinama u Ugarskoj. Kao vojniki narod
koji e igrati znaajnu ulogu u svim austrijskim ratovima, Srbi su stekli poseban poloaj u
Habzburkoj monarhiji, pravno utemeljen na tzv. carskim privilegijama to su im date prilikom
seobe. Iz Turske su preneli svoju nacionalno-crkvenu organizaciju, u ijim e se okvirima,
uprkos spoljanjim pritiscima, u prvo vreme tei celokupan politiki i kulturni ivot naroda.
U novim prilikama oiveo je rad na knjizi. Otvorene su mogunosti za dublji kulturni preobraaj
srpskog drutva, za stvaranje nove, svetovne, graanske kulture po zapadnoevropskom modelu.
Ta tendencija pobedie tek u poslednjim decenijama 18. veka, s Dositejem Obradoviem. U
knjievnom stvaranju od velike seobe do Dositeja meaju se elementi starog i novog, duhovnog i
svetovnog, srednjovekovnog i novovekovnog, crkvenog i graanskog. To je tipino prelazno
doba u kojem se jasno izdvajaju dva podrazdoblja: u prvom se nastavlja tradicija stare
knjievnost, a u drugom se prihvataju moderniji, ruskoslovenski modeli.
Poslednji procvat stare knjievnosti
Posle velike seobe, u poslednjoj deceniji 17. i u prvim decenijama 18. stolea, stara knjievnost
doivee svoju poslednju obnovu, nakon koje e se nepovratno ugasiti. Nastavljene su pre svega
tradicije Peke patrijarije. Neguju se stari anrovi: itija, crkvene pesme, besede, hronike, opisi
putovanja u "svetu zemlju". Poetika je tradicionalna, vizantijska, crkvenoslovenska, ali s
izvesnim inovacijama. Kod nekih pisaca osea se uticaj rusko-ukrajinske barokne knjievnosti.
Novo se osea i u knjievnom jeziku. Pored tradicionalnog, srpskoslovenskog, koji preovlauje,
neguje se i narodni jezik a s njime stihija usmenog stvaralatva zapljuskuje knjievnost.
Kao i u ranijim epohama, sredinji poloaj u knjievnosti zauzimaju istoriografski spisi.
Podsticaj bavljenju istorijom dali su krupni dogaaji krajem 17. i poekom 18. stolea, kada je
srpski narod, zbunjeno, pipajui po mraku, poeo ulaziti u modernu istoriju. Meu istorijskim
piscima izdvaja se ore Brankovi (1645-1711), istaknuta politika linost tog doba, grof
"Svetog rimskog carstva". Sebe je drao za potomka starih srpskih despota i nosio se planovima
da uz pomo Austrije stvori veliko "ilirsko" carstvo. Svoju opsenu istoriju srpskog naroda pod
nazivom Slovenoserbske hronike napisao je kao austrijski zatoenik u Beu i u Hebu u ekoj s
tenjom da dokae opravdanost svojih politikih pretenzija. Delo poinje na nain
srednjovekovnih hronika, od stvaranja sveta, a zavrava se izlaganjem o savremenim dogaajima
u kojima je sam autor bio uesnik. Brankovi je uen ovek, znalac mnogih jezika, u pisanju se
koristio kako domaim tako i stranim izvorima, ali on pie neobinim, skoro nerazumljivim
jezikom, kakvim niko ni pre ni posle njega nije pisao. Uprkos nepristupanosti, ta knjiga izvrila
je velik uticaj na razvoj istoriografije i politike misli kod Srba.
Meu knjievnim poslenicima ove epohe izdvaja se skupina pisaca poznata pod imenom Raani.
Oni deluju u poslednjim decenijama 17. i u prvim decenijama 18. veka, najpre u manastiru Rai
na Drini, a posle velike seobe, na Frukoj gori, gde su dobili manastir Beoin, zatim u Sent-
Andreji i drugim srpskim naseobinama na severu. Izgleda da je rodonaelnik kole bio Kiprijan,
kasnije "opti duhovnik" u Sent-Andreji, gde je osnovao kolu. Napisao je Stihiru knez Lazaru,
koja ulazi u sastav Srbljaka. Drugi jedan Raanin, Jerotej, dao je prvi na potpuni
putopis,Putaastvije k gradu Jerusalimu (1721), zanimljiv po folklornim legendama iz naih
krajeva, po putnikim zgodama i nezgodama i, naroito, po narodnom jeziku kojim je napisan.
Poslednji i najznaajniji meu Raanima jeste Gavril Stefanovi Venclovi. Kao propovednik i
pisac delovao je u prvoj polovini 18. veka po severnim srpskim naseobinama u Ugarskoj; u
Komoranu, uru i Sent-Andreji, gde je, izgleda, najdue iveo. U onovremenim zapisima
njegovo ime pojavljuje se prvi put 1711, a poslednji put 1747, kada je bio u dubokoj starosti.
Venclovi je ostavio dvadesetak rukopisnih zbornika, od kojih je polovina na srpskoslovenskom
a polovina na narodnom jeziku. Zbornici na narodnom jeziku, nastali u periodu 1732-1746,
sadre prevode besednika istone crkve od Jovana Zlatoustog do ruskih i ukrajinskih
propovednika 17. veka, a zatim itija i druge narativne sastave. Svoje opredeljenje za narodni
jezik Venclovi, slino Dositeju, obrazlae prosvetiteljski; on pie "srpskoprostim jezikom"
"na slubu seljanom neknjievnim". Njegov narodni jezik pokazuje izvanrednu gipkost
podjednako je podoban da izrazi konkretne predmete i apstraktne sadraje. Kao nijedan pisac pre
njega, Venclovi se sputa u ulno, materijalno, bavi se pitanjima iz praktinog ivota,
neprestano komunicira sa svojim neobrazovanim sluaocima jezikom i stilom koji je njima
blizak. No, s druge strane, kod njega imamo sasvim suprotne tenje; uzlete u spiritualno,
metafiziko, opise prirodnih pojava, istorijske i kosmike vizije, iji izraz tei k sveanom,
retorikom, ritmikom i poetski bogato ukraenom govoru. Uz srednjovekovnu tradiciju, kod
njega se osea snaan uticaj barokne omilitike koji se ogleda u tenji k ulnoj konkretizaciji
apstraktnog, u gomilanju rei istog ili slinog znaenja, u discordia concors (objedinjujui
kontrasti) u kojima se spaja nespojivo.
Venclovi je pisac kojim se zavrava stara srpska knjievnost, a mogao je biti prvi pisac nove
knjievnosti. Njegovo delo, po reima Stojana Novakovia, pokazuje "kako bi se prema starome,
srpskoslovenskom knjievnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni knjievni jezik
razvijao". Sticajem istorijskih prilika, ono je ostalo nepoznato i bez ikakva uticaja na dalje
tokove srpske knjievnosti.
Ruskoslovensko doba
U vreme kada je Venclovi sastavljao svoje zbornike na narodnom jeziku, u srpskoj knjievnosti
izvren je preokret s dalekosenim posledicama: naputen je stari, srpskoslovenski, a na njegovo
mesto u crkvenu slubu, kole i knjige uvedena je ruska varijanta crkvenoslovenskog, odnosno
ruskoslovenski jezik, kako se ta varijanta naziva u nauci. Razlozi tog preokreta istorijski su lako
objanjivi. Srbi su preli iz Turske potpuno nepripremljeni za ivot u jednoj kulturno razvijenijoj
a njima neprijateljski nastrojenoj sredini, bili su bez kola i uitelja, bez knjiga i tamparija. Svi
pokuaji crkvenih poglavara da osnuju srpsku tampariju nailazili su na odluan otpor dravnih
vlasti. U takvim okolnostima oni se okreu "jednovernoj" i "jednojezikoj" Rusiji, s kojom nisu
prestajale kulturne veze kroz ceo srednji vek, a u turskim vremenima jo su ojaale. Prve
regularne kole kod nas osnovae ruski uitelji Maksim Suvorov (1727) i Emanuel Kozainski s
grupom studenata Kijevske duhovne akademije (1733-1739), a po ugledu na njih osnivae se i
druge srpske kole sve do 70-ih godina. U njima se uilo iz ruskih udbenika i na
ruskoslovenskom jeziku. Taj jezik se u srpskoj upotrebi meao s elementima narodnog govora,
postepeno se srbizirao, dajui tzv. slavenoserbski jezik, ali on je sve do Dositeja sauvao svoje
izrazito ruskoslovensko obeleje. Uz ruskoslovenski, u reim sluajevima upotrebljavan je i
narodni jezik.
Ruski uticaj dominantan je i u knjievnosti i u svim drugim oblastima kulturnog i verskog ivota.
Sholastika gimnazija E. Kozainskog u Sremskim Karlovcima bilo je prvo arita
ruskoslovenske knjievnosti. Iz nje je poteklo nekoliko prigodnih pesama i prva srpska
drama, Traedokomedija o caru Urou E. Kozainskog, pisana na trinaestercu, po uzoru na
jezuitske barokne moralitete, odavno odomaene u Rusiji, a izvedena na kolskoj sveanosti
1734. Njena tema nije samo sudbina poslednjeg srpskog cara nego i celokupna srpska istorija od
prvih Nemanjia do osnivanja karlovakih kola. Osnovna je misao drame prosvetiteljska: samo
kola i nauka, a ne ratni uspesi, mogu Srbima povratiti nekadanju slavu.
Za razliku od stare knjievnosti, u kojoj je stih bio dosta retka pojava, u knjievnosti
ruskoslovenskog doba poezija zauzima veoma vano mesto. Naziva se obino uenom ili
kolskom poezijom a u poslednje vreme i baroknom poezijom. Razvila se iskljuivo pod
uticajem ruske i ukrajinske poezije 17. veka; preko njih je doao njen glavni stih, tzv. poljski
trinaesterac, kao i osoben nain prezentiranja poezije. Pesme se ukraavaju ornamentima,
gravirama, stihovi se izdvajaju u posebne grafike celine, poezija se udruuje sa slikarstvom.
Postoji i druga vrsta pesama, pesme za pevanje, kantovi, u kojima se smenjuju stihovi razliite
duine. Tematika jednih i drugih najee je prigodna a stil retorsko-panegiriki. este su
pohvalne pesme u slavu istaknutih linosti, zatim pesme na religiozno-moralne teme, ali najvei
znaaj imaju rodoljubive pesme. One se odlikuju snanim istorijskim oseanjem i politikom
tendencioznou. Srpski pesnici hoe da pokau kako Srbi nisu narod bez istorije, kako je nekada
postojalo mono srpsko carstvo iji je legitimni naslednik srpska crkva. Jedna od naih prvih i
najznaajnijih knjiga tog doba, Stematografija Hristifora efarovia (1741), zbornik grbova
objanjenih stihovima, dopunjen zbirkom portreta srpskih vladara i dvema duim pohvalnim
pesmama, ponikla je iz takvog raspoloenja.
Najznaajniji pisci ruskoslovenske epohe jesu Jovan Raji i Zaharije Orfelin. Iako savremenici,
roeni ak iste godine, to su dva pisca razliite ideoloke i knjievne orijentacije.
Jovan Raji (1726-1801), uenik Kijevske duhovne akademije, teolog po obrazovanju, od 1772.
kaluer i arhimandrit manastira Kovilja, napisao je vie spisa teolokog, istoriografskog i
knjievnog karaktera, meu kojima se izdvajaju religiozno-moralni Kant o vospominaniju smrti,
alegorijsko-istorijski spev na narodnom jeziku Boj zmaja sa orlovi (1891), zbirka moralnih
pria Cvetnik(1802), prevedenih s nemakog, prerada drame Kozainskog o Urou V i
monumentalna Istorija raznih slavenskih narodov, najpae Bolgar, Horvatov i Serbov (zavrna
1768. a objavljena u etiri toma 1794-5). Kao istoriar Raji je najznaajniji predstavnik srpske
istoriografije 18. veka koja, izmeu Brankovia i Rajia, obuhvata jo nekoliko imena (Pavle
Julinac, Vasilije Petrovi, Simeon Konarevi, Simeon Pievi i dr.). Koristio se raznim
domaim i stranim izvorima, a glavni su mu oslonac Brankovieve Hronike. Svrha je njegova
dela rodoljubiva i prosvetiteljska. On slavi uspehe srpskih vladara u upravljanju dravom, u
ratovima, a kritikuje ih zbog nedovoljne brige az kole i nauku. Smatra da sve nesree naroda
imaju dva izvora, neslogu i neprosveenost. Iako nekritina po metodu, pisana uz to
nepristupanim crkvenoslovenskim jezikom, Istorija je znaajna kako za knjievnost, za njenu
tematsku orijentaciju prema prolosti, tako i ire, za oblikovanje nacionalne svesti kod nas.
Zaharije Orfelin (1726-1785) uinio je korak dalje u modernizaciji srpske knjievnosti.
Svestrano obdaren, bio je pesnik, slikar, istoriar, fiziar, pisac kolskih udbenika itd. Kao
pesnik, Orfelin je najznaajnija pojava u srpskoj poeziji 18. stolea. Napisao je desetak duih
pesama, od kojih je najznaajnijaPla Serbii (1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj.
To je antiaustrijska, antiklerikalna, buntovnika pesma. Orfelin je najizrazitiji novator meu
naim piscima do Dositeja. Njegov Slavenoserbski magazin (Venecija, 1768) prvi je pokuaj
asopisa kod Junih Slovena i prva naa svetovna, graansko-prosvetiteljska knjiga.
Najopsenije Orfelinovo delo je itije Petra Velikog (1772), prva slovenska monografija o
ruskom caru, u ijem je liku otelovio ideal prosveena monarha, junaka filosofske misli 18. veka.